Panajotis K.

Hristu

Ucesce Vizantinaca u formiranju

evropske kulture (1)

Jos od vremena kada je Karlo Veliki zapoceo svoje snove o osvajanju autokratorske titule
oduzimajuci je time od Vizantije, te na kraju i bi krunisan u Rimu (800. godine), hriscanska
Evropa se razdelila na dva sveta. Ovom politickom rascepu je nakon sezdeset godina usledio i
privremeni, a posle dvesta godina definitivan crkveni raskol. Od tada pa nadalje politicki i
crkveni rascep je bio potpun, iako su se po pitanju ovog drugog vodili ucestali dijalozi o
ponovnom sjedinjenju. Postojao je, naravno, i prostor ekonomije u kome su razmene bile
korisne i neophodne za obe strane, kao i oblast prosvete gde su uzajamni uticaji bili neizbezni.
Ali, i pored toga uticaji su bili neravnomerni: Vizantija daje ali ne uzima, Zapadna Evropa
uzima a ne daje.

Uprkos svemu primecujemo da su osecanja Evropljana sve drugo nego blagonaklona prema
Jelinima. Vec od vremena Fotija dat je signal za pisanje knjiga pod naslovom Contra Graecos,
Protiv Jelina, sto traje sve do XV veka. Da se ne bi pogresno razumelo da se ova mrznja
odnosi samo na verske protivrecnosti, navescemo primer monaha Erchempertus-a koji o
Jelinima kao naciji govori vulgarnim recima: "Jelini su kao zivotinje po osecanjima, Hriscani
imenom, ali u navikama gori od Agarijana". Isti ce jezik kasnije u vreme renesanse upotrebiti
Petrarka povezujuci verske razlike sa plemenskim predrasudama. "Turci su", kaze ovaj
prosveceni pisac, "neprijatelji" Ovi pak ovde, Jelini, su sizmatici i gori od neprijatelja, te je
tako povoljnije da Turci osvoje Jerusalim nego da ga uzmu Jelini". Ovakve reci svedoce o
stvarnoj nameri krstasa. Mnogo vekova kasnije trebalo je da formulise svoje progresivnije
stavove jedan drugi zapadni prosvetitelj. Volter, po kojem je "vizantijska istorija gnusoba
ljudskog duha, kao sto je vizantijski imperator bio gnusoba Vaseljene".

Hteo bih da naglasim da osecanja ove vrste u srednjem veku nisu nastala medju zapadnjacima
iz nicega, nego su ona postojala jos od rimskih vremena. Ona su bila uzrokovana osecanjem
nize vrednosti kojom su Rimljani bili preokupirani zbog dostignuca jelinske kulture. Ta
osecanja se izrazavaju u Juvenalijevim beznadeznim stihovima:

Non possum ferre, Quirites,

graecam urbem

Ne mogu podneti, gradjani,

jelinski grad (Rim)

Potrebno je uloziti mnogo truda da bi se pronasli tragovi slicnih osecanja Jelina prema
zapadnjacima, i opet ono sto bi se pronaslo bile bi reci odbojnosti prema vodjstvu
Rimokatolicke crkve za njene pokusaje potcinjavanja Istocne Crkve. Naravno da su Jelini
imali mnogo razloga da preziru zapadnjake nakon Prvog krstaskog pohoda, a narocito posle
Cetvrtoga.
Od vremena podele izmedju Istoka i Zapada, pa sve do osvita nove epohe, istorija Evrope se
deli na dva razdoblja. U prvom razdoblju feudalisticka Evropa izlazi iz haosa i duhovne
sanjivosti, da bi vrlo brzo dospela do neocekivanog politickog procvata i to pod cesto sporim
vodjstvom Rimokatolicke crkve, koja se tada nalazila na vrhuncu svoje moci. Dragocena
svedocanstva ovoga procvata kasnijim pokolenjima sve do nasih dana jesu katedralni hram,
univerzitet i sholasticka filosofija, dostignuca koja su se u celosti razvila pod pokroviteljstvom
aristotelovske filosofije. Usmerenje Evrope se formiralo u okruzenju dvostrukih sukoba:
jednog unutrasnjeg, izmedju papizma i germanske imperije, i jednog spoljasnjeg, izmedju
Zapadne Evrope i islamskog sveta, prvobitno, a u krajnjoj fazi izmedju Zapadne Evrope i
Jelinske imperije.

Unutrasnji sukob, izrazito nasilnicki i dugotrajan, koji je nazvan "borba u odori",(2) trebalo je
da dokaze koja ce od dve vlasti, imperatorska ili crkvena, ostvariti kontrolu na politickom
polju Zapadne Evrope. Isprva je izgledalo da prostor osvaja imperatorska, da bi potom
inicijativu preuzela papska, ali su na kraju obe vlasti izgubile veliki deo svojih slava i uticaja
u korist lokalnih vladara i gradjanskog staleza.

Spoljasnji sukob se odvijao u nizu ucestalih upada zapadnjaka u zemlje Istoka pod vidom
krstaskih pohoda. Kao sto je poznato, prvobitno stremljenje krstasa bilo je oslobadjanje Svetih
Mesta od Muslimana. U pocetku su i doneli nekakvu kratkotrajnu zivost ugnjetavanim
hriscanima Srednjeg Istoka, ali su istovremeno opustosili teritorije jelinske Imperije,
ekonomski je iscrpili i konacno razbili. Dok je pre krstaskih pohoda pored mnogih zestokih
udara grubim naletima sa svih strana bila neprobojni stit hriscanske Evrope, Vizantija je na
kraju dovedena do rusevina udarcima iste te Evrope, postavsi laki plen otomanskih Turaka,
koji su je definitivno porobili sredinom XV veka, da bi kasnije neometano stigli do samog
Beca.

Za Zapadnu Evropu su krstaski pohodi bili izuzetno plodotvorni, u toj meri da je, za razliku
od svog pocetka, kada je tek krenula da isplivava iz vekovnog mraka, na kraju dostigla
procvat bez presedana, ekonomski, socijalni i duhovni. Zapadnoevropski ratnici su po prvi put
videli toliko izobilje dobara koja su sreli na jelinskom Istoku. Rasprostranjenim grabljenjima i
osvajanjima, kao i monopolskom trgovinom, zemlje Zapadne Evrope ovladale su velikim
bogatstvom koje je cinilo osnovu za razvoj urbanog zivota.

Zapadna Evropa je do XI veka oskudevala u gradovima, osim Juzne Italije i Sicilije, koje su
bili pod vizantijskom upravom, a bez gradova kultura se ne razvija. Glavni elemenat korenitih
promena, koje su zabelezene odmah nakon Prvog krstaskog pohoda, krajem XI veka, bio je
stvaranje gradskih centara u svim evropskim zemljama. Od Vizantije su Evropljani naucili
tehniku zidanja zamkova sa pirgovima kruznog oblika. Ova utvrdjenja bila su sigurna
boravista za vladare i njihovu vojsku. Kasnije su ispod utvrdjenja otvorene trznice koje su bile
opasane bedemima. Medjutim, urbani centri su se formirali oko episkopskih i manastirskih
zamkova. Gradovi su se, naravno, razvili postepeno, i da bi mogli napraviti neko poredjenje,
treba da imamo u vidu skorasnje proracune koji pokazuju da je u XII veku, u vreme kada je
Konstantinopolj imao 800.000 zitelja, a Solun otprilike 100.000, Pariz je imao 20 do 50.000
stanovnika. Ipak, vremenom su dostigli granicu sa koje su kao sile u stanju da igraju znacajnu
ulogu paralelno sa politickom vlascu - bilo imperatorskom, carskom ili gospodarskom - kao i
da se suprotstave feudarhiji.

Univerzitetsko obrazovanje se po prvi put sa bojazljivoscu pojavilo u Zapadnoj Evropi tek

nakon Prvog krstaskog pohoda, a narocito posle Cetvrtog. Univerziteti su se pojavili prvo u
Severnoj Italiji gde su se razvili i prvi gradski centri na Zapadu. Zanimljivo je da se i pojava
univerziteta poklapa sa okoncanjem Prvog krstaskog pohoda. Bilo je to onda kada je na
inicijativu profesora prava Irnerija formiran bolonjski pravni fakultet. Pedesetpet godina pre
tog dogadjaja, novelom Konstantina IX Monomaha (1045), obnovljen je rad
konstantinopoljskog univerziteta. Novelom je odredjen rad pravnog fakulteta sa kojim je
uporedo radio i filosofski fakultet. Univerziteti Bolonje, a kasnije ostalih gradova Severne
Italije, sledili su obrazac konstantinopoljskog univerziteta, kao i on bili su drzavni i
gradjanski, i obuhvatali su po dva fakulteta, filosofski u sirem smislu i pravni. Postoje
konkretni podaci koji bez ikakve sumnje pokazuju ovaj uticaj, narocito po pitanju rada
pravnog fakulteta u Bolonji koji je na Zapadu nametnuo grckorimsko pravo, istiskujuci
postepeno germansko.

Prethodno smo videli neke elemente vizantijskog uticaja na razvoj institucija Zapadne
Evrope. Ti uticaji su bili smernica u celom razvoju dogadjaja tog vremena. Prevode se jelinski
tekstovi, ne samo stari vec i vizantijski, na latinski jezik, medjutim, nikada, obratno sve do
pocetka XIV veka; majstori odlaze na Zapad da obavljaju gradjevinske radove, ucenici dolaze
sa Zapada da studiraju na vizantijskim skolama. Za ovo poslednje je dovoljno da se navede
saopstenje Ane Komnin po kom se u jednoj visoj skoli koju je osnovao njen otac autokrator
Aleksije "mogu videti Latini gde sticu obrazovanje i Sloveni da uce jelinski".

Konstantinopoljskom univerzitetu nije bio prikljucen teoloski fakultet, jer su bogoslovske

studije potpadale pod kompetenciju Patrijarsije, a izvodile su se u patrijarsijskoj skoli. Ostali
evropski univerziteti, osim Severne Italije, bili su manastirski (sa prvim pariskim), te su,
prema tome, obuhvatali i bogoslovsku skolu. Zahvaljujuci ovoj vezi javlja se institucija
univerzitetskog azila koji postoji na zapadnim univerzitetima od Srednjeg veka pa sve do
Francuske revolucije. Obzirom da su, drugim recima, univerziteti pripadali Crkvi, s udaljenim
vodjom - papom, politicka vlast nije mogla da intervenise na njima, cak i kada je dolazilo do
ekscesa. U Konstantinopolju i Severnoj Italiji, gde su univerziteti bili drzavni, nije postojao
azil, sto je i razumljivo.

Razdvajanje bogoslovlja od filosofije u Konstantinopolju razjasnjava relativnu nemoc

profesora univerziteta da se s uspehom suoce sa bogoslovskim problemima, kao i nemoc
profesora patrijarsijske skole da pravilno koriste filosofski metod. Naprotiv, u Zapadnoj
Evropi, gde su dve skole koegzistirale na univerzitetu, bila je primetna tesna veza izmedju
teologije i filosofije.

Znacajan filosofski pokret pojavljuje se u Vizantiji od sredine XI veka na inicijativu prvo

Mihaila Psela, a u nastavku Jovana Italosa, potom su sledili zapadni pisci koji su uskoro
trebali da preuzmu predvodnistvo pod kraj XII veka.

Kultiviranje teologije naucnim metodom zapocelo je na Zapadu sredinom XII veka. Njen
nagli procvat u kombinaciji sa filosofijom obicno se pripisuje koriscenju Aristotelovih
filosofskih dela koja su velikim delom bila prevedena sa arapskog na latinski. Iako je istina da
je do XII veka samo mali deo Aristotelovih dela bio preveden na latinski sa jelinskog, i da su
mnoga druga u tom veku prevedena sa arapskog, mislim da sholasticko bogoslovlje nije
produkt jednog filosofskog sistema formulisanog iz cetvrte ruke, zato sto je jelinski tekst bio
preveden na sirijski u VI veku, sa sirijskog na arapski u IX veku, a onda, u XI veku prevodi se
sa arapskog na latinski, i naravno, falsifikovan sa neoplatonistickim i islamskim shvatanjima.
Uostalom, sholasticko bogoslovlje se pojavilo, makar i sa izvesnom kolebljivoscu, mnogo pre
zavrsetka ovog prevoda na latinski. Razvoj skolstva na Zapadu oziveo je bogoslovsku misao,
dok je dodir sa istocnim bogoslovljem kroz krstaske pohode i rasprave vezane za sjedinjenje
uticao na njegov vise sistematski razvitak. Nije slucajno sto se u XII veku pojavilo mnostvo
prevoda na latinski jezik glavnog dogmatskog dela Jovana Damaskina. Vizantinci su
svestrano koristili Aristotela od VI veka, a Damaskin je podupro svoju raspravu
Aristotelovom terminologijom i metodom rasclanjivanja. Zbog toga je Damaskin od
savremenika i prozvan ocem sholasticke teologije. On je izuzetno cenio starog filosofa
(Aristotela), iako je odbio da ga prizna za trinaestog apostola, kako su to neki predlagali, a sto
ce kasnije nasiroko prihvatiti sholasticki filosofi. Damaskin je na Zapadu postao poznat
odmah nakon Prvog krstaskog pohoda, kada je od strane mnogih delimicno prevedeno
Izlozenje Pravoslavne vere, a kompletno od Burgundija pisana 1150. godine. Ovaj prevod dao
je signal zapadnim teolozima za sastavljanje slicnih dela, pocevsi Petrom Lombardskim koji
je pod njegovim uticajem sastavio Knjigu znanja istim metodama i klasifikacijom. On navodi
na stotine citata od Damaskina. Toma Akvinski sledi istu klasifikaciju iako mu metod varira
ka vise filosofskom.

Ulaskom u XIII vek, pa i pre nego je okoncan prevod Aristotela sa arapskog, zapocet je
prevod njegovih dela sa jelinskog originala koje je u drugoj polovini veka izvrsio DJulielmo
Merbeke (Moerbeke), latinski episkop Korinta.

U prvoj fazi razvoja sholasticke teologije Aristotel je koriscen samo kao sredstvo za izlaganje
teoloskog ucenja. Kasnije je, medjutim, koriscen i za dokazivanje istinitosti teoloskih
formulacija. Sada je, dakle, teologija postala apodikticka i dijalekticka nauka, postala je u
stvari filosofijom. Na taj nacin je zaokruzeno formiranje sholasticke filosofije koje predstavlja
najvece duhovno ostvarenje Evrope u srednjem veku.

Da bi sad skrenuli u jedno drugo kulturno podrucje, na umetnost, mozemo da kazemo da je u

ovom periodu sve do XIV veka, osim goticke arhitekture i vajarstva, umetnost Zapadne
Evrope, a uglavnom Italije, u zavisnosti od vizantijske. Najvece zdanje ove umetnosti je hram
Svetog Marka u Veneciji. Gradjevina s kraja XI veka sa pet kubeta stremila je da se takmici sa
slicnim arhitektonskim spomenicima Konstantinopolja, i uspela je. Mozaici sa njene
unutrasnjosti (koji su izradjeni do i tokom XIII veka) su vizantijskog nadahnuca, a na fasadi
njenog gornjeg dela (sprata) postavljena su cetiri bronzana konja, jelinska zdanja, ukrasi sa
konstantinopoljskog hipodroma odstarnjeni za vreme franacke okupacije 1207. godine.

Tokom tog razdoblja u celoj Evropi se zadrzava vizantijski zivopis, cak i Djotov koji je
pocetkom XIV veka predstavio prve primere jedne nove umetnicke teznje koja je
kompozicijama davala znacajnu dozu naive. Doskora su istoricari umetnosti verovali da se
DJoto bio oslobodio vizantijskog stila, od maniera greaca kako su ga nazivali. Medjutim,
danas je utvrdjeno da je Djoto na zadivljujuci nacin imitirao stil jelinskih zivopisaca iz
paleoloske epohe koja se pojavila krajem XIII veka u Konstantinopolju, Solunu, Arti i Srbiji.

Period XIV i XV veka - koji spaja Srednji vek sa novijim svetom te moze da se okarakterise
kao post-srednjovekovni period - obicno se naziva vekom renesanse. U uzem smislu,
renesansa je pravac XV veka koji je doveo do obnove izucavanja plodova starog klasicnog
doba, njegovog poimanja sveta, novog vida prirodne nauke i uopstenog zanimanja za
probleme unutar sveta. U neku ruku ovaj pravac ide uporedo sa oslobodjenjem ljudi od
apsolutne zavisnosti od Rimokatolicke crkve. Na taj nacin, renesansa se poistovecuje sa
humanizmom. U sirem smislu renesansa zapocinje sholastikom, koja se vratila jelinskoj
filosofiji. Na primer, Dante, u strogom smislu, pripada Srednjem veku zato sto je on covek
koji je u stihovima izrazio sholasticku teologiju, dok, u sirem smislu, on pripada renesansi iz
tog razloga sto se krece u svetu arhaicnosti i istovremeno zivi savremenim zivotom.

Renesansa je nastala kao produkt dodira zapadnog evropskog sveta sa vizantijskim jelinskim
svetom, koji je zapoceo krstaskim pohodima a ojacao ucvrscenjem "frankokratije" u jelinskim
zemljama.

U Vizantiji je u XIV veku rezultat u izucavanju klasicne jelinske knjizevnosti rezultirao

jednim vidom nasladjivanja sadrzine samom sobom, a ne samo njenom koriscenju za
olaksanje teoloskih formulacija. Pisci ove epohe u Konstantinopolju i Solunu ucinili su
mnogo na prenosenju tekstova klasicnih pisaca za mladje generacije, a narocito tezih od ovih
kao sto su tekstovi drame.

Prenosenje ovog pravca na Zapad ostvareno je u prvoj fazi preko Jelina iz Juzne Italije. Juzna
Italija, vizantijska oblast sve do 1701. godine, potpala je kasnije politicki Zapadu preko
Normana, a od tada je postepeno i crkveno potcinjena Rimu. NJena prosveta, medjutim,
ostace jos dugo vremena jelinska. Ovim prenosenjem povezuju se dvojica glavnih preteca
renesanse koji su i najveci pisci u Italiji u Srednjem veku nakon Dantea: Petrarka i Bokaco.

Petrarka, koji se smatra ocem humanizma, iako je ziveo pod rukovodstvom papske kurije,
ucio je jelinski jezik pored ucenog Varlaama Kalavrijskog iz Juzne Italije koji je, pre nego sto
se nastanio na Zapadu kao rimokatolicki klirik, boravio petnaest godina u Konstantinopolju i
Solunu kao jelino-pravoslavni ucitelj. Varlaam je umro oko 1348. godine, pre nego sto je
Petrarka savrseno naucio jelinski, medjutim, on mu je vec bio u udahnuo ljubav prema
jelinskoj literaturi. Na taj nacin je Petrarka postao iskatelj i sakupljac jelinskih i latinskih
rukopisa. Kao poklonik daleke proslosti pisao je pisma Seneki i Homeru.

Bokaco, florentinac kao i Petrarka ciji je bio ucenik, napravio je jedan veliki korak ka
unapredjenju klasicnih studija. NJegovim staranjem osnovana je na Florentinskom
univerzitetu katedra za jelinsku filosofiju, prva u celoj Zapadnoj Evropi. Kao predavac bio je
primljen i Leontije Pilat, jedan drugi Jelin iz Juzne Italije, koji je mnogo puta boravio u Jeladi.
Pilat je majstorski preveo Platonove Dijaloge i dao je prvi filoloski prevod Homera. On je,
kako ga Bokaco opisuje, bio najveci autoritet u jelinskoj filologiji, i od njega je iscrpeo sve
mitove koje navodi italijanski knjizevnik u svom delu Genealogija bogova.

Od kraja XIV veka, posto su se Turci rasirili duboko po Balkanskom poluostrvu, krenula je
velika reka ucenih Jelina prema Zapadu. Izmedju ostalih nalazio se cuveni profesor Manuil
Hrisoloras koji je predavao u Firenci, koja je tada postala glavni centar jelinskih studija u
celom zapadnom svetu. Kasnije, na Florentinskom saboru (1438-1439), koji je stremio
ponovnom sjedinjenju dveju Crkava, uceni clanovi vizantijskog predstavnistva odusevili su
zapadnjake bogatim znanjem tematika klasicne jelinske knjizevnosti. Narocito je Georgios
Pliton svojim predavanjima u Firenci izazvao pravu strast za jelinskom prosvetom. Pliton je
bio do iskljucivosti postovalac Platona i negator Aristotela. Ova diferencijacija u uvazavanju
dvojice Jelina, giganata filosofske misli, predstavljala je znak prepoznavanja poslednje faze
evropske renesanse koja se oslanjala na izucavanju Platonovih Dijaloga.

Po jednoj cuvenoj antinomiji jedan od dvojice velikih filosofa, onaj koji je bio pozitivista i
prirodnjak, Aristotel, trebalo je da postane putevoditeljem u teologiji Srednjeg veka na
zapadu, dok je drugi idealista i bogoslovski mislilac, Platon, trebalo da postane simvolom
renesanse. Ovaj fenomen je nastao iz razloga sto su sholastici od Aristotela izdvojili suvu
logiku i na osnovu nje stvarali svoje sisteme, dok su se predstavnici renesanse opredeljivali za
Platona, zato sto je ovaj svojim dijalozima na zadivljujuci nacin opisao svo sarenilo
drustvenog i duhovnog zivota atinske vise klase.

Florentinski knez Kozma Medik osnovao je Platonovu Akademiju u Firenci koja je uzdigla
Platona do stepena bozanskog ucitelja. Akademija nije bila skola sa konkretnim programom
ucenja, studija i sticanja diploma, vec je bilo jedno drustvo ucenih koji su se skupljali na
rasprave oko filosofskih i bogoslovskih problema na osnovu predavanja koja su se odrzavala.
Vremenom je u krugovima Akademije postovanje prema Platonu prevazislo uobicajene
norme. Na religiozna nacin su posvetili 7. novembar kao praznik uspomene na njega, i palili
svece pred njegovom bistom. Na taj nacin duhovni izrazaj dvaju perioda kasnog Srednjeg
veka obelezen je dvojicom vrhunskih mislilaca jelinske antike, prvi Aristotelom, a drugi
Platonom.

Tokom XV veka umetnost nije vise pod uticajem Vizantije, vec se direktno okrenula ka
klasicnoj antici koju u potpunosti oponasa, naravno sa uspehom. Rafaelo svojom umetnoscu
izrazava svu usmerenost renesanse u okvirima klasicne kulture. Na svojoj velikoj tabli
Atinska skola sabrao je najcuvenije anticke Jelinske mudrace da bi pokazao da su svi faktori
renesanse ucenici te skole. Hteo bih ovde da ukazem na cinjenicu da je u vizantijskim
oblastima pod turskom vlascu u ovo vreme zapocelo umetnicko predstavljanje drevnih sofista
u narticima crkava, narocito manastirskim. Niko, naime, ne zna koja je oblast bila pionir
ovoga.

Evropska kultura je od tada krenula svojim putem, dok je jelinski svet pod varvarskom
tiranijom Otomana ostao cvrsto pri svome uzimajuci povremeno ucesca u blagodetima
Evropljana. Medjutim, evropski svet, i pored svih promena koje su od tada zabelezene,
nastavlja da se nadahnjuje i da bude rukovodjen od tri tradicionalne sile: od jelinske
knjizevnosti, rimskog prava i hriscanske vere, koje su bilo u potpunosti bilo u vecem delu
prenete preko jelinske Vizantije.

Preveo sa jelinskog rukopisa

N. Milosevic

_____________________________________

(1) Predavanje odrzano na medjunarodnom simposionu u Gaeti. Italija, 1993. godine.

(2) Rec je o sukobu pape i germanskih imperatora (IX - XII vek) po pitanju dodele simvola
episkopskoga dostojanstva novoposvecenim episkopima (prim. prev.)