Mala istorija

pisma
i tipografije
(drugi deo)

M
o Zapadnog rimskog carstva dugo je opa- od spoljnih uticaja, iskvario i nestao, ali je ostalo nekoliko,
dala i ono se konano raspalo sredinom 5. povezujui rimske stilove sa daljim razvojem pisma.
veka. Vizigoti su osvojili Rim i opljakali ga
410. godine. Drga germanska plemena su MEROVINKO PISMO
svrgnula ga germanska plemena su svrgnula poslednjeg Nazvano je po dinastiji Merovinga, iji je osniva bio prvi
cara u Rimu, Romula Augustusa, 476. godine. Za vladara je franaki kralj Klovis (481511). Do kraja 7. veka posta-
imenovan ostrogotski voa Odoakar, a njega je porazio Teo- lo je franako nacionalno pismo. Nastalo je pod uticajem
dorikVeliki (493526). rimskog poluuncijala i kurzivnih pisama, a krajnji izgled
Tokom propadanja carstva posustajala je i njegova dobilo je pod galskim i franakim uticajem. Prilino nam
kultura. Pismenost, sastavni deo opte kulture, kojom se je neitko zbog izoblienja nama poznatih formi slova i
sluio svaki prosean graanin Rima, povukla se iz sva- velikog broja zbunjujuih ligatura1. Dugi donji produeci,
kodnevnog ivota. Beei pred strahotama varvarske na- tipini za ovo pismo, davali su mu izvesnu eleganciju; to je
jezde, ueni ljudi su se snali na dva naina jedni su se verovatno bio razlog da ga vladari Svetog rimskog carstva
odselili, a drugi su se povukli u sve brojnije utvrene ma- izaberu za dvorsko pismo i koriste skoro do 1100. godine,
nastire. U njima su sauvani i rimski rukopisni stilovi. dugo poto je karolinka reforma prekinula njegovo kori-
Istovremeno, osvajai su zadrali jedan deo kulturnog enje u knjinom tekstu.
naslea Rimljana. Teodorik je imenovao rimskog patrici-
ja Kasiodora za svog savetnika i za uvara svih preosta-
lih kulturnih dobara, naroito knjiga i dokumenata. Kada
su pripadnici drugog germanskog plemena, Lombardi,
osvojili ostrogotsko kraljevstvo 568. godine, prihvatili su
pismo koje su zatekli. Franci su u Galiji, koja je od 50.
g.p.n.e. bila rimska provincija, usvojili mnoge elemente
rimske kulture, ukljuujui i stilove pisma. Svi ovi osvaja-
i su vremenom menjali zateeno i prilagoavali ga svojim
potrebama; tako su nastala nacionalna pisma na terito-
rijama pojedinih kraljevina. Veliki broj njih se, izolovan Merovinko pismo

8
ISTONO-FRANAKO PISMO
Poznato kao scriptura germanica, nastalo je na tro-
mei, pod lombardskim, anglosaksonskim i merovinkim
uticajem. To je mirno i jasno pismo, sa malim brojem liga-
tura i jasnim razmakom izmeu rei.
Znaajno je uticalo na stil rukopisa raenih u skripto-
rijima u Ahenu, Otunu, Lionu i Turu. Zahvaljujui jasnoi
i jednostavnosti, poelo je da zamenjuje teko itljivi me-
rovinki rukopis ve u prvoj polovini osmog veka. Smatra
se da je posluilo kao neposredno nadahnue za nastanak
karolinkog pisma.
Istono-franako pismo
LOMBARDSKO PISMO
Lombardi su, tokom vladavine duge oko dva veka, bili pod
primetnim anglosaksonskim uticajem, naroito u okolini
manastira Bobio. Pismo se vremenom izobliavalo, i na
kraju postalo poznato kao beneventana, koja se koristila
samo u junoj Italiji i Dalmaciji, sa centrima u manasti-
rima Monte Kasino i La Kava. Poetkom 13. veka car Fri-
drih II zabranio je korienje beneventane, smatrajui je
iskvarenim i neitkim stilom.
Beneventana
IRSKO-ANGLOSAKSONSKO PISMO
Hrianstvo su u paganskim zemljama irili misionari, koji
su u potrazi za narodima koje treba preobratiti u pravu
veru stizali vrlo daleko od Rima, i osnivali kole i mana-
stire. Jedna od najjaih hrianskih zajednica na severu
Evrope nastala je u Irskoj. Irski monasi e po propasti Car-
stva, krenuti u suprotnom pravcu, irei hrianstvo meu
varvarima koji su zauzeli bive teritorije Rima. Tada e na
kontinentu nai i sauvane rimske rukopise.
Sa druge strane, uzmiui pred varvarima, ljudi sa juga
posveeni kulturi krenuli su na sever; neki od njih su se
naselili u Marseju i Turu, ali su, gonjeni opasnou, nasta-
vili i dalje, i stigli do nepristupanih predela Kornvola, Ir-
ske i Hebrida. Osnivali su zajednice na skrovitim mestima,
kako bi mogli na miru da se posvete nauci i prepisivanju
9
knjiga. Jedno od ovih mesta bio je i manastir Jona u zapa-
dnoj kotskoj, koji je osnovao monah Kolomban 563. go-
dine. U njemu su nastali keltski rukopisi koji su dospeli do
nas; drugo uveno mesto nalazilo se na nortambrijskom
ostrvu Lindisfarn. Pretpostavlja se da je u Joni ispisan i
najlepi spomenik irskog pisma Knjiga iz Kelsa (Book
of Kells).
Irski poluunicijal
Kraljevstva Angla, Sasa i Juta na teritoriji dananje
Engleske postepeno su preobraana u hrianstvo tokom
sedmog veka. Irski kalueri, koji su u najveoj meri uti-
cali na ovaj proces, doneli su u Englesku i pismo iz Irske;
mnogi se slau u miljenju da Engleska za svoj nacionalni
rukopis anglosaksonsko pismo najvie duguje Irskoj.
Uobiajeni naziv za ova pisma je insularna (ostrvska). U
njima se prvi put u latinici pojavljuje taka kao dijakritiki
znak2 za pojedine glasove; taj se obiaj kasnije, u 7. veku,
preneo i u druge delove Evrope.
Insularna pisma su imala izuzetan znaaj za dalji ra-
zvoj pisma i slova u Evropi. Neke od najvanijih manastira
na kontinentu osnovali su irski i anglosaksonski kalueri,
iji je rukopis ostavio peat na manuskripte koji su tamo
pravljeni. Irski kaluer Kolumban osnovao je manastir u
mestu Bobio u Italiji 612. godine. Putovanja kaluera i
uenih ljudi bila su toliko esta i duga, da bi se moglo rei
da je u evropskoj kulturi tog vremena vladao pravi inter-
nacionalizam. (Takvo e stanje potrajati i kroz celu gotiku
i renesansu). Uticaji ovih pisama obuhvatali su granice
dananje vajcarske, Italije, Francuske i Nemake. Karo-
linka reforma pisma postepeno je ukinula njihovo kori-
enje na kontinentu; insularni stilovi su na britanskim
ostrvima bili u upotrebi sve do trinaestog veka, kada su
uzmaknuli pred gotikim pismom.
Anglosaksonsko pismo
KAROLINKO PISMO
Nazvano je po franakoj dinastiji Karolinga, iji je najva-
niji predstavnik bio Karlo Veliki (Carolus Magnus, 742
814).
Karolinko pismo predstavlja prvi pokuaj usposta-
vljanja standardnog pisma u celoj Evropi posle pada Za-
padnog rimskog carstva. Karlo Veliki je osvojio veliki deo
bive teritorije rimskog carstva u Evropi. Papa ga je 800.
godine krunisao za cara vladara Svetog rimskog carstva.
Odravao je kontakte sa Vizantijom i sa bagdadskim kali-
grafima.
U velikoj dravi koju je stvorio nametnula se potreba za
jedinstvenim stilom pisanja koji bi pomogao uspostavlja-
nju reda i zakona, i razvoju privrede, obrazovanja i kultu-
re. Da li je ideja potekla od samog Karla, ili od uenih ljudi
koje je okupljao na dvoru u Ahenu tek, prema dekretu
koji je Karlo Veliki izdao 789. godine sva postojea knji-
evna dela, pravne i verske knjige i ostali rukopisi morali
su biti prepisani standardnim karolinkim rukopisom.
Veliku pomo u razvijanju kulture i reformama pru-
io mu je Alkuin iz Jorka, pomalo tajnovita linost. Zna
se da je roen 735. godine u Engleskoj; pretpostavlja se
da je zbog stalnih sukoba izmeu velikaa, u potrazi za
sigurnijim mestom za rad, napustio rodni kraj i preao na
kontinent. Izgleda da se sa Karlom Velikim sreo na putu
za Rim; otiao je sa njim u Ahen, tadanje sredite frana-
ke drave, i postao njegov uitelj i upravnik dvorske kole.
Nema sumnje da je u doba izdavanja dekreta kao Karlov
savetnik mogao u velikoj meri da utie na izbor pisma koje
e biti standardno. Ali ustaljeni stil pisanja se ve dugo
razvijao kroz istono-franake i druge rukopise u Ahenu i
drugim centrima. Najverovatnije je da je Alkuin, zajedno
sa drugim uenim ljudima i pisarima na dvoru postepeno
proistio postoje oblike dok se nije pojavio rukopis koji
je nama poznat kao karolinka minuskula. Mogue je i da
su vrline ovog stila bile povod za objavljivanje dekreta o
reformi.
Sam Karlo Veliki je, uz tolike uene ljude, bio polupi-
smen znao je da ita, ali nikada nije uspeo da savlada ve-
tinu pisanja. Zahvaljujui njegovim reformama sakuplja-
ne su i prepisivane knjige klasinih autora. Najvei deo
dananjeg znanja o antikoj knjievnosti moemo zahva-
liti ovom velikom poduhvatu, i gotovo svi klasini tekstovi
koji su bili poznati u osmom veku opstali su do danas. To-
kom prepisivanja knjiga, nastala su veoma lepa slova, koja
su postala model i osnova za pismo kakvim se mi danas
sluimo.
Karolinika minuskula
Slova karoline jasno su definisana i strogo se pridra-
vaju linijskog sistema; rei su meusobno jasno odvojene
belinom, a rastavljanje rei na kraju reda obeleeno je cr-
ticom (divizom). Slova su dobila uzlazne i silazne poteze i
stvorene su karakteristine arabeske rei, to je, uz po-
vezivanje slova, omoguilo teno itanje. Verzalno pismo
je dobilo novu ulogu kao sredstvo za obeleavanje ranga
vanije rei su pisane verzalima ili bar sa verzalom na
poetku. To je poetak nastajanja bikameralnih alfabeta
grkog, latinikog i irilikog. Druga pisma ne razlikuju
mala i velika slova.
GOTIKO PISMO
Od devetog do jedanaestog veka karolinko pismo je bilo
dominantni evropski rukopis. Tokom desetog veka severni
deo franakog carstva je bio najvaniji njegovi sakson-
ski vladari su preuzeli titulu rimskog cara. Tokom njiho-
ve vladavine cvetali su kultura i obrazovanje; nastavljeno
je prepisivanje knjiga karolinkim pismom poznato je
da je veliki broj knjiga, naroito klasika, donet iz Italije
u dananju Nemaku i tu prepisan standardnim pismom.
U poznom jedanaestom veku dolo je do primetnih pro-
mena u oblicima karolinkog pisma; zapravo, pojavila se
tenja za razvojem novih nacionalnih pisama poveao
se broj manastira i kola i pojavio se skoro beskrajan broj
regionalnih i linih stilskih varijacija. Najvanija promena
bilo je nastajanje izvesne uglatosti u zaobljenim potezima,
koji su u karolinkom pismu bili puni i ravnomerni. Do
trinaestog veka je ova promena postala uoljivija; krajnje
gotike karakteristike slova, meutim, dodate su od 1200.
nadalje, pod uticajem gotikog stila u arhitekturi.
Ime gotiki nastalo je kao izraz nipodatavanja meu
humanistima renesansne Italije; bilo je sinonim za grubost
i varvarizam. Oni nisu potovali nita napravljeno sever-
no od Alpa , jer je celokupno njihovo interesovanje lealo
u oivljavanju svih elemenata klasine starine. Ali, goti-
ki stil nema nita zajedniko sa Gotima, ve gotski znai
germanski ili tevtonski. Ovo predstavlja jedan klju za ceo
period: gotiki stil je takoe poticao sa severa. Bio je to,
meutim, stil pod velikim uticajem saracenske umetnosti
kao posledica krstakih ratova; takoe je bio kulmini-
rajui izraz srednjeg veka moglo bi se rei da je gotiki
period trajao od 1200. do 1500. godine.
Duh gotikog stila se izraavao kroz nezaustavljivo
stremljenje navie; vertikale su postepeno zamenjivale
horizontale kao dominantne linije u arhitekturi; zailjeni
luk je zamenio zaobljeni luk Rimljana; bio je vrlo popula-
ran specifini bademasti oblik, mandorla. Rani vertikalni
efekti u pismu pojavili su se u dvorskim rukopisima koji
su bili nastavak razvoja merovinkog pisma do apsurda.
Pretpostavlja se da je ova tenja zapoela u dananjoj se-
vernoj Francuskoj, junoj Nemakoj i Engleskoj gde su
slova postala tipini gotiki oblici, u kojima su sve krivine,
i vrhovi i stope svih vertikalnih poteza bili prelomljeni. Da
10

Gotiko pismo
bi se znaaj horizontala to vie umanjio, razmak izmeu
redova je postepeno smanjivan, pa je krajnji odnos izmeu
meurednih belina i osnovne visine pisma postao oko 1:1.
Gornji i donji produeci su zbog toga svedeni na minimum.
Dolazi do opteg suavanja svih slova, to pojaava utisak
vertikalnosti; razdvajanje slova svedeno je na ispisivanje
podjednako udaljenih vertikalnih poteza. Ove se promene
mogu slediti od dvanaestog do petnaestog veka, koji moe
biti prihvaen kao vrhunac specifinog gotikog perioda
oblikovanja ilustruje sve stilske zahteve zavrne faze
ovog perioda. Vertikale dominiraju stranom a tekstura je
olakana samo inicijalima i ukrasima.
Najbolje ime za ovaj stil je tekstur ili tekstura, od
latinskog textum, to znai tkanina ili izgled tkanja; ono
odgovara stilu. Interesantno je pomenuti da je gotiko pi-
smo, u svoje vreme, bilo poznato kao littera moderna.
Kada je smanjen razmak izmeu slova u rukopisu, slo-
va i, m, n i u esto su se dodirivala, dovodei do zabune, te
je bilo neophodno uvesti potez za identifikaciju iznad slo-
va i. Ovaj potez se vremenom pretvorio u taku; postepeno
je dolo do razlike u oblicima u, kao samoglasnika, i v, kao
suglasnika; tri slova, w, y i z koja su latinskom uvek bila
strana postala su najzad trajni deo pisma. Naposletku je
z preoblikovano, dobijajui donji produetak i, esto, po-
preni potez na sredini.
Tokom gotikog perioda najzad se odomailo bikame-
ralno pismo, mada je i u poznom karolinkom periodu
mogue u nekoliko retkih sluajeva otkriti ustaljeno kom-
binovanje jednog stila velikih slova sa malim slovima, za
koje bi se moglo rei da predstavljaju korienje dvojnog
alfabeta.
Gotiko pismo se vremenom, naroito po pojavi tam-
pe, razvilo u etiri najvanije familije. to su tekstura, frak-
tur, vabaher (ili bastarda) i rotunda. Ni jedna od ovih fa-
milija nije ograniena na odreeni vremenski period. Sve
11
etiri su ostale, kao i uspravna i italik antikva, kroz mnoge
varijacije. Razlike izmeu njih su mnoge i sloene, ali ih
lako moemo prepoznati i samim poreenjem kurentnih
slova o. Mada se pie iz samo dva poteza pera, o u teksturi
izgleda uglavnom estougaono. U frakturi je obino ravno
na levoj strani, ispupeno na desnoj. U vabaheru je zai-
ljeno i gore i dole, i trbuasto na bokovima. U rotundi je
ovalno ili okruglo.
Gotiko pismo se dugo koristilo, i koristi se i danas, ne
samo za glave novina ili naslove verskih rasprava. U Ne-
makoj se koristilo kao nacionalno pismo sve dok Hitler
3. januara 1941. nije izdao dekret kojim su gotiko pismo
optuuje da je jevrejski izum (Schwabacher-Judenlet-
tern) i zamenio ga antikvom. Pretpostavlja se da je razlog
za ovakvu odluku bila elja za brim i lakim irenjem na-
cistike propagande u Evropi.
HUMANISTIKA MINUSKULA
Humanistika minuskula razvila se u renesansnoj Italiji.
Tada nije bilo nacionalnih podela kakve danas poznajemo
brojni umetnici i ueni ljudi, meu kojima su se mnogi
bavili pismom, dolazili su u Italiju iz raznih krajeva Evro-
pe. Jakob Burkhart u svojoj knjizi o renesansi belei da
su mnogi pisari, kopisti, zaposleni u Rimu tokom ranog
petnaestog veka, bili Francuzi ili Nemci; videemo da su
prvi tampari i umetnici pisma bili istog porekla. Bilo je
mnogo vie razmene ljudi i ideja preko Alpa nego to je
zabeleeno u naim knjigama o istoriji.
Italija je bila jedino vano podruje zapadne Evrope u
kome zavrne faze gotikog razvoja nisu dole do izraaja.
ak i kada je gotiki duh dosegao svoj vrhunac u drugim
delovima zapadne Evrope, Italija je polako razvijala ono
to je esto smatrano oivljavanjem antike renesansu.
Pretpostavlja se da je blizina sedita drevne grke i rimske
kulture omoguavala umetnicima i uenim ljudima da ne
padnu pod snani uticaj severnjake kulture i njenih ume-
tnikih formi. Posledica je bila pojava velike zainteresova-
nosti za sve ostatke rimskog doba; zainteresovanosti koja
je najzad dovela do otkria takvih umetnikih dela kao to
su Apolon Belvederski i Laokoon. Ista vrsta interesovanja
u oblasti knjievnosti dovela je do knjievnog preporoda
dugo izgubljene rukopise irom Evrope su pronalazili,
kupovali ili kopirali knjievni agenti, poput uvenog Poa.
Grke starine naroito klasinu knjievnost doneli su u
Italiju ueni Grci, koji su beali od turskih osvajaa; dobar
deo naeg znanja o grkoj knjievnosti treba zahvaliti ova-
kvom razvoju dogaaja. Ne moe, naravno, biti potpunog
oivljavanja staro se uvek mea sa novim.
Pod pokroviteljstvom crkvenih velikodostojnika na-
klonjenih njihovom delovanju, i raznih gradova i drava,
humanistima koji su bili pokretaka snaga renesanse
nije bilo teko da prevladaju poslednje tragove gotikog
uticaja. Oiveli su mnoge antike principe u umetnosti,
posebno horizontalni princip u arhitekturi. Ovaj princip
su primenili i u svojim rukopisima. Prvi koraci u ovom
pravcu pojavili su se u rastuem interesu za rimska kle-
sana slova; prouavani su oblici slova i pisane su rasprave
o njima prvu je, koliko znamo, nainio Felie Feliano;
izdata je u rukopisu 1463. godine. U isto vreme humani-
stiki pisari su traili nain da zamene gotiku i polugo-
tiku minuskulu antikim oblikom. U potrazi za antikom
minuskulom ija potpuna odsutnost izgleda da nikome
nije bila sumnjiva doli su do karolinkog pisma. Ovo
je bilo prirodno i logino. Pored jaza od nekih tri stotine
godina od irokog korienja ovog pisma, injenica da su
praktino svi rukopisi klasinih autora koje su otkrili bili
pisani ovim slovima bila je dovoljno ubedljiva. Verova-
tno ne znajui mnogo o prepisivanju celokupne postojee
knjievnosti posle Karlovog dekreta iz 789. godine i o pre-
pisivanju rukopisa karolinkim pismom tokom sledeih
dve stotine godina, humanisti su spremno prihvatili ovaj
rukopis kao originalno antiko pismo i nazvali ga lettera
antica.
U poetku je karolinki rukopis kopiran skoro do de-
talja. Ve 1425. godine humanista Nikolo Nikoli je drao
kolu u Firenci u kojoj su pisari ueni da piu preciznim,
oblim pismom, koje je zapravo bilo oivljavanje ovog dugo
zapostavljenog rukopisa. Klasini verzali su kombinova-
ni sa kurentnim slovima u stvaranju dvostrukog alfabeta.
Novi alfabet je, zapravo, bio zasnovan na zabludi. Poznato
je da verzali i minuskulna slova nisu homogeni elementi
verzali su bili klesani slovni oblici a karolinka minuskula
je poticala iskljuivo iz pera. Poto su zapazili da se verzali
i mala slova ne slau najbolje, prihvatili su se posla stili-
zacije malih slova dodajui im serife i zavrne poteze, da
bi ih pribliili verzalima. Do dolaska vetine tampanja u
Italiju, humanistiko pismo je postalo potpuno razvijena
osnova za oblikovanje tipografskog pisma koje danas zo-
vemo roman ili antikva.
Humanistiko pismo
Humanistiki rukopisi bili su meu najfinijima koji su
ikada uraeni. Bili su potpuno razliiti od onih sa poetka
srednjevekovnog perioda: posedovali su impresivnu ja-
snou i preciznost strana; ornament je korien tedljivo
i sa puno ukusa; celokupni estetski efekt esto je postizan
jednostavno kroz elegantna slova, briljivo aranirana u
redove koji su bili smeteni na strani tako da ine delika-
tni ton na njoj. Kao knjino pismo, humanistika se zadr-
ala do 1500, kada ju je najzad zamenila uspena upotreba
tamparske antikve.
I u renesansi, ba kao i u prethodnoj istoriji pisma,
pojavio se kurentni oblik formalnog rukopisa cursiva
humanistica. Najupeatljivije karakteristike rukopisa
su nagib i suavanje oblih slova; okrugla slova postala su
ovalna, i sva su pisana blizu jedno drugom, esto poveza-
na. Gornji produeci su izuzetno dugaki, esto dui od
osnovne visine pisma. Krajem petnaestog veka, kada je
humanistika minuskula istisnuta iz upotrebe tampanom
knjigom, cursiva humanistica je postala izuzetno vana
kao rukopisni oblik. Najvanija za nas na ovom prelomu
istorije slova je uloga humanistikog kurziva u stvaranju
osnove za kurzivno ili italiko tipografsko pismo.
Humanistiki kurziv
napomene:
1 Ligature nastaju spajanjem dva ili vie slova u jednu celinu.
Postoji vie vrsta ligatura: litterae implexae slova su prepletena (1),
litterae insertae slova su umetnuta jedno u drugo (2), litterae conti-
guae dva slova spojena zajednikim potezom (3) i litterae columnatae
kada jedno slovo stoji na drugom (4).
2 Dijakritiki znaci su dodaci slovima u obliku taki, zareza, crtica, kapi-
ca itd. kojima se menja fonetska vrednost slova. Treba ih razlikovati od
akcenatskih znakova.
literatura:
Alexander Nesbitt, The History and Technique
of Lettering,
Dover Publications Inc., New York, 1957
Frantiek Muzika, Krsn psmo ve vvoji latinky,
Praha, 1958
John R. Biggs, Letter-Forms & Lettering, Blanford Press,
Dorset 1977
Franjo Mesaro, Tipografsko oblikovanje,
Via grafka kola, Zagreb, 1981.
Miljko Kovaevi, Savremena tipografija (1), Obrazovni
grafiki centar Mili Raki, Beograd, 1981.
Allan Haley, The History, Evolution and Design
of the Letters We Use Today, Thames and Hudson Ltd,
London, 1995
Priredio Ilija Kneevi
12