Галерија Српске академије наука и уметности

Gallery of the Serbian Academy of Sciences and Arts

139
 ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
On the occasion of the centenary of the Great War

СЛИКАРИ / РАТНИЦИ / СВЕДОЦИ

СЛИКАРСТВО И ФОТОГРАФИЈА У СРБИЈИ 1914—1918

PAINTERS / WARRIORS / WITNESSES

Painting and Photography in Serbia 1914—1918

Београд 2017 / Belgrade 2017

На корицама: Милош Голубовић, Збогом, децо моја, 1915/1916

On the cover: Miloš Golubović, Farewell, My Children, 1915/1916
На унутрашњој страни корица: Риста Марјановић, Повлачење српске артиљерије ваљевским друмом према Колубари [1914]
Inner book cover: Rista Marjanović, Retreat of the Serbian Artillery via the Valjevo road towards Kolubara [1914]
Српска академија наука и уметности
Serbian Academy of Sciences and Arts
 Издавачи / Publishers Изложбу приређују / Еxhibition organized by
Српска академија наука и уметности
Музеј савремене уметности, Београд Српска академија наука и уметности
Музеј савремене уметности, Београд
Serbian Academy of Sciences and Arts
Museum of Contemporary Art, Belgrade Serbian Academy of Sciences and Arts
Museum of Contemporary Art, Belgrade
За издаваче / For the publishers Аутор изложбе / Author of the еxhibition
Марко Анђелковић / Marko Anđelković Жана Гвозденовић / Žana Gvozdenović
Слободан Накарада / Slobodan Nakarada
Аутор сегмента о фотографији / Author of the photograph section
Одговорни уредник / Editor-in-chief Милена Марјановић / Milena Marjanović
Душан Оташевић / Dušan Otašević
Организација и стручна сарадања / Organization and Expert Associates
Аутор пројекта и уредник каталога / Head of project and editor of the catalogue Рада Маљковић / Rada Maljković
Жана Гвозденовић / Žana Gvozdenović Јелена Межински Миловановић / Jelena Mežinski Milovanović

Аутор одељка о ратним фотографима / Author of the War photographers section Дизајн изложбе / Visual identity and the design of the exhibition
Mилена Марјановић / Milena Marjanović Ненад Марковић / Nenad Marković

Tехничка подршка у дизајну / Design technical support

Рецензенти / Reviewers Ивана Каришик / Ivana Karišik
Динко Давидов / Dinko Davidov
Симона Чупић / Simona Čupić Дизајн звука / Sound design
Зоран Максимовић / Zoran Maksimović
Истраживач сарадник / Research Аssociate
Неда Радоичић / Neda Radoičić Интерактивна презентација / Interactive presentation
Милош Јанковић / Miloš Janković
Лектори / Language editors
Милка Цанић / Milka Canić Видео / Video by
Јелица Недић / Jelica Nedić Нeмања Петровић / Nemanja Petrović

Видео пројекција / Video projection

Преводилац / Translator
Иван Ђурђевић / Ivan Đurđević
Емилиа Епштајн / Emilia Epštajn
Конзервација и рестаурација / Conservation and Rastoration
Фотографија / Photographs by Биљана Шипетић, МСУ, Београд / Biljana Šipetić, MoCA, Belgrade
Саша Рељић / Saša Reljić Маја Вујашанин / Maja Vujašanin
Маја Василић / Maja Vasilić
Штампа / Printed by Тамара Карајчић / Tamara Karajčić
Планета принт, Београд / Planeta print, Belgrade, 2017 Нина Димић / Nina Dimić
Милица Љаљевић Грбић / Milica Ljaljević Grbić
Тираж / Print run
1100 / copies Техничка реализација / Technical realization
Freeline, студио за израду изложбеног декора / Freeline studio for the exhibition scenery
Техничка служба МСУ, Београд / Technical staff of the МoCA, Belgrade
Техничка служба Галерије САНУ / Technical staff of the SASA Gallery
Реализацију ове изложбе и каталога финансијски је омогућило
Министарство културе и информисања Републике Србије, те је помогао и
Секретаријат за културу Града Београда на чему им искрено захваљујемо.
Захваљујемо најљубазније Министарству oдбране Републике Србије на
подршци и исказаном разумевању за значај овога пројекта. Захваљујемо
најлепше на сарадњи музејима који су позајмили дела и репродукције
дела за изложбу и за каталог и то: Војном музеју у Београду, Музеју Града
Београда, Музеју у Смедеревској Паланци, Галерији Матице српске.
Захваљујемо на сарадњи Заводу за заштиту споменика културе Града
Београда, Народној библиотеци Србије, Универзитетској библиотеци
у Београду, Библиотеци САНУ, Народном музеју, Ваљево, Народном
музеју, Шабац, Историјском музеју Србије. Захвалност дугујемо и Архиву
Војно-историјског института, Архиву Србије, Архиву Београда и Архиву
Југославије. Захваљујемо на дозволама за коришћење фотографија
Уметничком музеју у Милвокију и Империјалном ратном музеју у Лондону.
Такође захваљујемо Зорани Војновић-Марјановић на сагласности
за коришћење ауторских фотографија, у каталогу и на поставци,
свога деде, војног фотографа Ристе Марјановића, као и др Воиславу
Ф. Васићу, на уступању ауторских фотографија свога деде, генерала
и војног фотографа Војислава Вуковића. Захваљујемо приватним
колекционарима на позајмици појединачних дела, сликара Првог
светског рата, од којих свако има своје истакнуто и достојанствено
место у српској историји уметности, те и у овоме пројекту. На крају,
захваљујемо стручном тиму пројекта на упорности и залагању и на
свесрдној сарадњи, свим научним, стручним и техничким сарадницима,
a посебно конзерваторкама које су уложиле додатни напор, вештину и
знање, да би дела која су пред нама засијала својим пуним сјајем, што
једино и апсолутно заслужују. Захваљујемо нашим сликарима-ратницима
што су били ту за нас када је требало, пре стотину година и што су нам
оставили племенити дар на чување – своју уметност. Овом изложбом
додајемо кап своје захвалности у море суза и поноса, као знак свог
бескрајног поштовања за њихову херојску жртву, за нас.
Српска академија наука и уметности и Музеј савремене уметности у Београду захваљују на финансијској подршци:
Serbian Academy of Sciences and Arts and the Museum of Contemporary Art, Belgrade thank the following for their financial support:
This exhibition and catalogue were financially aided by the Ministry of Culture
and Information of the Republic of Serbia and the Secretariat for Culture of
the City of Belgrade, and for this we are sincerely grateful. We cordially thank
the Ministry of Defence of the Republic of Serbia for their support and their
acknowledgement of the importance of this project. We are grateful for the
collaboration of museums that loaned works of art and reproductions for the
exhibition and catalogue as well: the Military Museum in Belgrade, the Museum
of the City of Belgrade, the Museum in Smederevska Palanka аnd the Gallery
of “Matica srpska” in Novi Sad. We thank the Belgrade City Institute for the
Protection of Cultural Monuments, the National Library of Serbia, the University
Library in Belgrade, the SANU (SASA) Library, the Valjevo National Museum,
the Šabac National Museum, and the Historical Museum of Serbia. We owe
our gratitude to the Archive of the Military-Historical Institute, the Archive of
Serbia, the Archive of Belgrade and Archive of Yugoslavia. We are thankful
for the permits to use photographs that we received from the Art Museum in
Milwaukee and the Imperial War Museum in London. We extend our gratitude
to Zorana Vojnović-Marjanović, for her permission to use original photographs
of her grandfather, military photographer Risto Marjanović, in the catalogue and
exhibition; and we are also grateful to Dr Voislav F. Vasić for lending us the pho-
tographs of his grandfather, general and military photographer Vojislav Vuković.
We thank private collectors, for their loan of individual works, painters of World
War I, of which each and every one holds his own separate and distinguished
position in Serbian art history, and in this project as well. Finally, we thank the
specialised team of the project for their determination and dedication, as well
as their wholehearted cooperation; all scientific and professional associates,
and technical collaborators, especially the conservationists that invested extra
effort, skill and knowledge to make the works we see before us shine in all
their splendour, which they solely and absolutely deserve. We owe our gratitude
to our painters-warriors for being there for us when we needed them, a hundred
years ago, and for leaving behind a noble gift to be safeguarded – their art. With
this exhibition we add a drop of our gratitude to the sea of tears and honour, as
a sign of our immeasurable respect of the heroic sacrifice, for us.

Жана Гвозденовић / Žana Gvozdenović
СЛИКАРИ / РАТНИЦИ / СВЕДОЦИ
PAINETRS / WARRIORS / WITNESSES
1914–1918
Предговор
САДРЖАЈ / CONTENT Истраживачки изложбени пројект Сликари / Ратници / Сведоци има
за циљ обухватно представљање уметничке сцене у Србији током
Предговор / Preface Првог светског рата. На шири контекст указују трагичне околности,
историјске чињенице које су неумитно условљавале не само развој те
Жана Гвозденовић уметности, већ и сам њен опстанак. На тај начин смо се већ у првом
„Збогом, децо моја...” сусрету с овом темом суочили са двојношћу апсурда: непојмљива
Žana Gvozdenović катаклизма рата у којој се све распада и масовно гине, када се
“Farewell, my children...” држава, влада, краљ, војска, народ, све са ситном децом и домаћим
11 животињама, покренула и изашла ван своје територије, тада су, у тим
околоностима и у коњским бисагама, поред пушке о рамену, уметници
носили и сликарски прибор и у тренуцима предаха сликали,
Милена Марјановић скицирали, фотографисали, бележили. И то не само документарно
Историја у жаришту објектива или пропагандистички. Уметници су нашли снаге и воље, инспирацију
Milena Marjanović и љубав да развијају нови стил, који је тек почео да осваја српску
History at the Focal Point of the Lens и београдску сцену у годинама пре рата, а свој зенит достигао на
71 Крфу – месту српског избеглиштва, масовног страдања, али и обнове
снага и поновног организовања. Медитеранска топла светлост која
Душица Бојић растаче боју била је инспирација сликарима исто као што је помогла
Путеви народа исцрпљенима, болеснима и рањенима да у невероватно кратком року
Dušica Bojić опет постану стамени војници, орни за борбу до коначног обрачуна.
The Routes of a People Општи полет, песма, увек усмерени ка циљу пред собом, ка слободи
107 и домовини, тонирани су благим, неумитним тоном сивила туге и
чежње, што се огледа као специфичност у врхунским остварењима
Милијана Симоновић српског импресионизма.
Са звездама у очима и жаром у грудима
Milijana Simonović Стога смо посебно истакли улогу ратних сликара, прикљученим свим
With Stars in Their Eyes, and Fire in Their Hearts већим јединицама српске војске, придодатих штабовима виших
129 јединица на војишту, а нарочито оних који су били одређени за
рад као сликари при Врховној команди, која је после повлачења
Репродукције / Reproductions и опоравка војске на Крфу и северној Африци, при свом
Топографском одељењу у Солуну, отворила и сликарски атеље,
Kaталог изложених дела / Catalogue list оf the exhibits
касније прослављен као Солунски атеље.
147
Проширили смо тему ратног сликара и на тему ратног фотографа и
Биографије ратних сликара истражили бројне биографије, ради увида стручне и шире јавности
Biographies of the War Painters у романескне и филмске судбине, обрте и драме, указујући тиме на
261 огромно цивилизацијско богатство и потенцијал уметничке сцене у
Србији током Великога рата. Желимо тиме да одамо пошту њиховој
Биографије ратних фотографа борби и достигнућима.
Biographies of the War Photographers
345 Жана Гвозденовић,
музејски саветник Музеја савремене уметности, Београд
Preface
The aim of the Research exhibition project Painters / Warriors / Witnesses
is to comprehensively present the art scene in Serbia during the Great
War. Tragic circumstances indicate, in a wider context, historical facts
which inevitably have conditioned, not only the development of that art,
but also survival of the art itself. In this way, at the very first contact
with this thematic, we are already faced with the absurd duality: unim-
aginable cataclysm of war where everything is falling apart and people
are killed en masse, when the state, the government, the King, the army,
the people, together with small children and domestic animals, moved
and left their territory, then, in these circumstances and in the horse's
saddlebags, in addition to the rifles on their shoulders, artists carried
their painting tools and in moments of respite painted, sketched,
photographed, recorded. And it's not just a document or propaganda. It
is the need the truth to be recorded.
Artists have found the strength and will, inspiration and love to develop
a new style. That style has just started at Serbian and Belgrade scene
in the years before the war, and reached its zenith in Corfu - city of
Serbian refugees, mass starvation of soldiers, restoration of strength, and
re-organization. Mediterranean warm light that dissolves colours was the
inspiration to painters as well as the curing factor for exhausted, sick and
wounded to recuperate in an incredibly short period of time and to become
stout soldiers, eager for the final battle. General spirit, song, always
directed toward the goal ahead, to freedom and homeland, are tinted with
mild, inevitable gray tone of sadness and longing, which is reflected as a
characteristic in the supreme achievements of Serbian Impressionism.
Therefore, we particularly emphasized the role of war painters associated to
all major units of the Serbian Army, attached to the headquarters of senior
units in battle, especially those who were assigned to work as painters in the
Supreme Command, which, after the withdrawal of the army and its recovery
in Corfu and in North Africa, in it`s Topographic department settled in
Thessaloniki, formed an atelier, later celebrated as the Thessaloniki studio.
We expanded the theme of war painters with the theme of war
photographers and explored numerous biographies, to introduce the
experts and general public to the romanesque and cinematic stories,
turnovers and drama, indicating the huge civilizational wealth and
potential of the art scene in Serbia during the Great War. By that way
we wanted to pay tribute to their sacrifice, struggle and achievement.
Žana Gvozdenović,
art historian, museum adviser of the MoCA, Belgrade
 ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РАЗВОЈ СРПСКОГ СЛИКАРСТВА / THE FIRST WORLD WAR AND THE DEVELOPMENT OF SERBIAN PAINTING
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РАЗВОЈ
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА
Уводне напомене
Жана Гвозденовић
„Збогом,
У стилском развоју српског сликарства, тзв. деценијској
ретардацији у прихватању новог стила после деветнаестовековног,
строгог академизма, успон у ослобађању духа од чврстих стега
децо моја…“
конзервативизма, обазриви излазак из атељеа, освајање светлости
на малим форматима, сликаним у неформалном кругу београдских
барбизонаца доживело је зачуђујући, парадоксални полет, успех и
понос, и потом разбијање и застој и неки незадрживи заборав.
Žana Gvozdenović Један стил се није ни развио, није ни отворио своје могућности,
“FAREWELL,
нису га ни прихватили широки уметнички кругови, елите, културна
сцена, критика, публика, није још ни ушао у домове, у збирке. Толико
привлачан, а није ни стигао да буде прихваћен и већ је следећи стил
MY CHILDREN…”
хрлио, ново поимање уметности нове генерације освајало је простор
невелике уметничке сцене Србије и Београда. Где су протагонисти,
где је читава генерација уметника нестала? Где је нестао српски
импресионизам? Зашто се то десило и како је до тога дошло, који
су непосредни узроци, а који дубљи корени ове појаве? Указаћемо
на нека полазишта која у одређеним аспектима ближе осветљавају
поменута питања и бацити додатну светлост на овај још увек
фрагментарно сагледан период српске историје уметности.
С друге стране, можда необјашњиво делује и толики полет у
стварању новога стила, тј. у прихватању импресионизма. Поставља
се и питање: чему импресионизам баш тада, после импресионизма,
и то у једној малој средини, где су се публика и уметнички кругови
још увек окупљали на редовним, годишњим изложбама „Ладе“
или уметничке школе, око убедљиво реалистичких представа са
историјско-родољубивом тематиком?
OВАЈ рад посвећујем Својој породици и драгим сенима предака
I dedicate my work to my family and the beloved shadEs of ancestors
11
THE FIRST WORLD WAR AND THE
DEVELOPMENT OF SERBIAN
PAINTING
Introductory annotation
The stylistic development of Serbian painting – the shift that occurred
after the so called decades-long retardation in accepting a new style
after nineteenth century strict academism, the increase in the liberation
of the spirit from the constraints of conservativism, a precautious
departure from the atelier, the conquest of light in small formats painted
in the informal circle of the Belgrade Barbisonais – reached surprising,
paradoxical momentum, success and pride, followed by a breakdown and
halt, and unstoppable oblivion. One style was not yet fully formed, its
possibilities left unopened, not even accepted by a wide artistic circle,
the elite, cultural scene, art criticism, the public, a style that had not yet
entered homes or collections. So alluring, yet unable to achieve recogni-
tion facing the advance of another style pouring in, a new understanding
of art of a new generation conquering the small art scene of Serbia and
Belgrade. Where were the protagonists, where had a whole generation of
artists disappeared? Where had Serbian Impressionism disappear? How
did it happen and what brought it about, what were the direct causes
and what the deeper roots of such a phenomenon? We will point out
certain starting points which, in certain aspects, shed light on the above
mentioned issues and might further clarify this yet partially observed
period in Serbian art history.
On the other hand, such momentum in creating a new style, that is, in
accepting Impressionism, may seem unexplainable. A question poses
itself: to what avail did Impressionism occur then, after Impressionism,
and in such a small environment, at that, in which the public and art
circles were still gathering at regular, annual exhibitions of the “Lada”
group or the art school, featuring convincing realistic imagery and
historical and patriotic themes?
12 ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РАЗВОЈ СРПСКОГ СЛИКАРСТВА / THE FIRST WORLD WAR AND THE DEVELOPMENT OF SERBIAN PAINTING
Милош Голубовић, Збогом, децо моја, 1915/1916 © Музеј савремене уметности, Београд (кат. бр. 37)
Miloš Golubović, Farewell, My Children, 1915/1916 © Museum of Contemporary Art, Belgrade (Cat. N₀ 37)
Посебно је питање одакле сликарима, уметницима префињеног
сензибилитета, нежних душа, одакле им челична воља, порив за
стварањем у рату, у свакодневној борби, за победу, мир, за слободу.
Питамо се где су и како, усред катаклизме, Голготе, нашли и црпли
моралну и физичку снагу – за мирно, концентрисано сликање. На
овоме месту, ми са болом и поносом проучавамо и представљамо
јавности тај драматични и дубоки животни и стваралачки порив.
Разматраћемо неодвојивост судбина војске, народа, уметника,
потом жена сликара, академски образованих младих дама, а сада
добровољних ратних болничарки или само сведока: рата, разарања,
борби, болести, живота у позадини који је упркос свакој логици и
даље трајао. Дакле, у том целокупном конгломерату појава, идеја
и судбина, показује се да је уметност та која је прерасла све: и
рат, и смрт, и злочине, и натчовечанске патње. Ратни сликари или
сликари ратници су два статуса, а понекад су и у двојном статусу: као
службени сликари Врховне команде српске војске или као сликари
по професији, а овде ратници, регрути или добровољци.
Another specific question is: where did the painters, artists of refined
sensibilities, those sensitive souls – where did they find the iron will, the
urge to create during war, in their everyday struggles and the struggle for
survival, for victory, for peace, for freedom. One wonders where and how,
in the midst of cataclysm – the Golgotha, they found and drew the moral
and physical strength for quiet, concentrated painting. At this point, with
pain and pride, we examine and present to the public that dramatic and
deeply existential and creative urge.
A consideration shall be made of the shared fates, of the army, people
and artists, and then female painters, academically educated young
ladies, now volunteer war nurses or merely witnesses of destruction,
struggles, illness, life in the background, which despite all logic – went
on. Therefore, in this conglomeration of phenomena, ideas and fates, it
becomes apparent that art was what transcended it all: war and death,
crimes and inhuman suffering. War painter or painter warriors, are two
statuses, sometimes even dual statuses: war painters of the Serbian
Army Supreme Command, or painters by profession having become
warriors, recruits or volunteers.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РАЗВОЈ СРПСКОГ СЛИКАРСТВА / THE FIRST WORLD WAR AND THE DEVELOPMENT OF SERBIAN PAINTING
Поменуто може данас звучати непојмљиво, можда у деликатној
патетици, али историјски чин био je неизбрисиво реалан. Један цео
народ повукао се са своје територије, с војском, владом, краљем
и престолонаследником, с децом и старцима, с домаћом стоком и
с коњима и псима; с документацијом и архивом и штампаријом, с
породичним иконама и последњим златницима и са сликарским
прибором. Свако је понео свој занат и своје имање. Библијски
стравичним походом прешли су албанске планине, усред зиме и усред
устанка албанских комита. Потом су морали претрпети и савезничка
дипломатска натезања, чекајући њихову помоћ, и дочекали су је
на мочварној и маларичној албанској обали, уз стална умирања.
После огромних, ужасавајућих претрпљених жртава, савезничким
бродовима пребацили су се на острво Крф и у најкраћем року
успели да организују рад владе, државне штампарије и осталих
институција, али пре свега да реорганизују и опораве војску, те је
она за два-три месеца постала поново уређена, дисциплинована
војска, с комплетном војном структуром и, пре свега, супериорном
војном стратегијом. Живи лешеви дошли су на Крф, острво бола и
поноса,1 чудесно брзо се опоравили, а потом савезничким бродовима
пребачени до Солуна, прикључили су се савезничким војним снагама
и први учествовали у пробоју Солунског фронта. У незаустављивом
налету, трчећи, вратили су се кући, помогли савезницима и
ослободили Србију.
Неки од њих су све време сликали, посебно у Солунском атељеу,
где су се поново срели стари другови из времена мира, када су у
својим сликама освајали прве зраке сунца и непретенциозно, за
себе, уносили их у своју палету, не само осветљавајући слике већ
допуштајући да светлост постепено разара компактну форму, градећи
је титравим, бојеним гестом, а не више чврстим, светло-тамним
обликовањем. Статус ратног сликара2 или сликара-ратника, војног
1 По аналогији са збирком песама Песме бола и поноса, издатом у Солуну, априла
1917. године, од којих је најпознатија поема Плава гробница – аутор је Милутин
Бојић (Београд, 19. мај 1892 — Солун, 8. новембар 1917), српски песник, драмски
писац, књижевни и позоришни критичар, учесник Балканских ратова и Првог
светског рата.
2 Први сачувани документ на коме пише „ратни сликар” јесте објава за путовање
Пов. Ђ. Обр. 86, ИМУС, бр. 2416, издата сликару Петру Раносовићу, 21. септембра
1912. године, коју је потписао будући војвода Живојин Мишић. Званичну одлуку
о успостављању звања ратног сликара донео је Штаб Врховне команде 20. августа
1914. године, штампањем документа „Упут за употребу ратних сликара придодатих
штабовима виших јединица на војишту”, чији је потписник војвода Радомир Путник,
АВИИ, VI, 93, фасц. 5, док. 20/2, л.1.
13
What is mentioned today, may seem incomprehensible, maybe delicately
pathetic, however the historical event was indelibly real. A whole nation
retreated from its territory, with its army, government, its king and
prince-regent, with children and the elderly, with livestock and horses
and dogs; with documentation and archives and a printing-press, with
family icons and the last gold coins, as well as painting equipment.
Everyone took their craft and property. In a horrendous campaign of
“Biblical” proportion they crossed the Albanian mountains in the middle
of winter and in the middle of the Albanian separatist uprising. They then
had to suffer the prolonged diplomatic deliberations of the Allies, await-
ing their help, and they lived to see it at the swampy and malaria-infect-
ed Albanian coast, surrounded by constant dying. After suffering huge,
horrific, casualties, with Allied ships they were transferred to the island
of Corfu and swiftly managed to organize the work of the government, the
state printing office and other institutions, but above all to reorgan-
ize and recover the army, so that in two or three months it become a
renewed, disciplined army, with full military structure and, above all,
superior, military strategy. Living corpses arrived in Corfu, the island of pain
and pride1, recovered with miraculous speed and having been transported
by Allied ships to Thessaloniki, they joined Allied forces and were in the
first lines of the Salonika Front breakthrough. In an unstoppable advance,
they returned home, running, aiding the Allies and liberating Serbia.
Some were painting throughout it all, especially in the Thessaloniki
Atelier, where old friends met again; friends from peaceful times when
they were conquering the first rays of light and unpretentiously, just for
themselves, transferring it to their palettes, not merely bringing light
to the paintings but allowing light to gradually dissolve compact form,
building it with glittering, colourful gestures, no longer with firm, light
and dark modelling. The status of the war painter2 or painter-warrior,
military conscript or volunteer, otherwise a professional or amateur
1 Based on the analogy with the collection of poems “Songs of pain and pride”,
published in Thessaloniki, April 1917, and the famous poem by Milutnin Bojić Ode to a
Blue Sea Tomb (Belgrade, 19 May 1892 – Thessaloniki, 8 November 1917); Milutnin Bojić
was a Serbian poet, playwright, writer and theatre critic, participant in the Balkan Wars
and World War I.
2 The first preserved document with the writing “war painter” is a travel statement “Pov.
Đ. Obr. 86”, HMS, no. 2416, issued for the painter Petar Ranosović on 21 September 1912
and signed by the future Field Marshal Živojin Mišić. The official decree for establishing the
status of war painter was brought by the Supreme Command Headquarters on 20 August
1914 through the printed document: “Manual for the engagement of war painters adjacent
to the headquarters of units in the battlefield” signed by Field Marshal Radomir Putnik,
АMHI, VI, 93, fold. 5, doc. 20/2, p. 1
14 ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РАЗВОЈ СРПСКОГ СЛИКАРСТВА / THE FIRST WORLD WAR AND THE DEVELOPMENT OF SERBIAN PAINTING
обвезника или добровољца, а иначе сликара професионалца или
аматера, јесте тема око које ће се кретати идеје овога пројекта.3
Од Првог светског рата историја више неће бити реч. Почиње
доба слике,4 почиње доминација класичне слике, фотографије,
филма.
Једна од битних идеја водиља била је и представити величину,
обим и значај читаве ликовне сцене, а не само појединих
уметника, главних и неспорно највећих уметничких имена
тог времена у Србији, о којима се уобичајено говори као о
протагонистима епохе и промена и катаклизме коју је она носила.
Тема коју овде отварамо поседује унутрашњу, иманентну
двојност, те ћемо на овоме месту предочити о којем је
паралелизму реч. Наша изложба бавиће се дубоком драмом
и благим освајањем светлости; болним освајањем слободе
и, истовремено, уметничким освајањем новога стила. Наиме,
познате историјске чињенице ратних страдања српске војске и
народа биће посматране као широки контекст за стварање новога
стила, српског импресионизма, док ће ратно сликарство, као
службени задатак и као унутрашња потреба, бити посматрано
као историјска улога уметника/родољуба у одбрани земље/
слободе/уметности. Прожимање ова два процеса – од којих је
један спољашњи и видљив, а други унутрашњи, с потребом да се
оспољи, један је разарајуће буран, а други осетљиво деликатан
– дакле, тек њихово преклапање показаће како су подједнако
моћни, битни и креативни у посматраном историјском тренутку.
3 Изложбени пројект, Сликари/ратници/сведоци, представља сликаре и фотографе
у српској војсци током Првог светског рата и реализује се поводом обележавања
његове стогодишњице, у партнерској сарадњи Музеја савремене уметности у
Београду и Галерије САНУ.
4 Хајдегерово тумачење новог века као епохе слике света, као суштинске одреднице
модерног доба по коме се свет схвата као слика, што представља основ хуманизма
(расправа о спису Мартина Хајдегера Доба слике света, упореди: Савић, М., 2009).
painter, is a theme this project will revolve around.3 From World War I
history will no longer be word oriented, for the age of the picture4
commenced, the dominance of the classical image, photography, film.
An important guiding idea was to present the size, scope and importance
of a whole art scene and not solely individual artists, the leading and
unquestionably greatest names in art in Serbia of that time, who are
mostly referred to as protagonists of an epoch, change and the catalysis
it brought.
The theme we are opening here owns a certain inner, imminent duality,
therefore this parallelism will also be dealt with. The exhibition will
focus on the following: the profound drama of “Biblical” proportions
and the gradual conquering of light; the painful struggle for freedom
and, simultaneously, the victory over a new style in art. Namely, known
historical facts about the suffering of the Serbian Army and people, will
be observed as the wider context for the creation of a new style – Serbian
Impressionism, while war painting as official duty and inner need, will
be observed as the historical role of the artist / patriot in the defence of
one’s country / freedom / art. The two processes, of which one is outer
and visible and the other inner, with a need for outward expression; of
which one is destructively turbulent, the other gently delicate, are inter-
woven. It is only with their overlapping that it will become evident that
they are both equally powerful, significant and creative in the observed
historical moment.
3 The exhibiting project, Painters/warriors/witnesses, presents painters and photographers
in the Serbian Army during World War I and is realized on the occasion of marking the
centenary; it is a partner collaboration between the Museum of Contemporary Art in
Belgrade and the SASA Gallery.
4 Heidegger's interpretation of the modern era as an epoch of the image of the world,
a fundamental determinant of the modern age according to which the world
is comprehended as an image which is the basis of humanism (debate on Martin
Heidegger's writing The Age of World-Picture, compare with: Savić, M., 2009).
Претходна дешавања: формирање београдске сцене модернизма / PRECEDING EVENTS: THE FORMATION OF BELGRADE’S MODERNIST SCENE
Претходна дешавања:
формирање београдске
сцене модернизма
У разматрањима о почецима београдског/српског модернизма
уобичајено је повезан с позном појавом импресионистичких залета
младе генерације из друге половине прве и с почетка друге
деценије XX века. Међутим, не постоји један једноставан показатељ
почетка модернизма, те би шири приступ посматрању уметничких
дела указао на то да се његови зачеци у српској уметности могу
пратити бар две деценије пре наведеног оквира.5
Да би се избегла могућа двоумљења, покушаћемо да разјаснимо
двосмислену синтагму „београдски/српски“ модернизам (или
импресионизам). С правом се поставља питање како то да се
идентификује целокупна ликовна сцена: само са главним градом,
или да се цела земља своди само на један њен сегмент? Реално,
радило се о следећем: београдска сцена идентификовала се са
београдском школом не само стога што су млади талентовани
ђаци хрлили у Београд да би стицали знања и праксу у атељеима
мајстора-уметника, јер то су могли и у мањим срединама, већ да
би учили у београдској школи за уметност.6 Београд је захваљујући
својој школи добио привилегију да се у њега стичу и сливају и
таленат и младост, значи – будућност Србије. Млади воле да су
окружени себи сличнима, осећају подршку и подстицај за истрајан
и некада мукотрпан посао сликара: од пуког опстанка и налажења
послова, до пасионираног дискутовања о новим идејама у
уметности. Уз то, непрестано учећи и усавршавајући се, освајали су
нове просторе и нове слободе као претходница и перјаница свога
народа.
5 Јовановић, М., 1994, 157–161.
6 Српска цртачко-сликарска школа Кирила Кутлика (1895–1900), Српска сликарска
школа Ристе Вукановића (1900–1905) и Уметничко-занатска школа (1905–1914). У
Београду је још постојала Школа за дуборез Јарослава Крејчика, као и Уметничка
школа за сликарство пејзажа и фигура у пленеру Надежде Петровић и још три мање:
у Београду Пашка Вучетића, у Крагујевцу, Боривоја Раденковића и у Нишу, Стевана
Никшића Лале (види: Трифуновић, Л, 1978, 7-28).
15
PRECEDING EVENTS: THE
FORMATION OF BELGRADE’S
MODERNIST SCENE
Fascination with the beginnings of Belgrade / Serbian Modernism is
usually linked to the late impressionist spurts of the young generation
at the second half of the first and at the beginning of the second decade
of the twentieth century. However, there is not a single, clear marker of
the beginning of Modernism, therefore a more encompassing approach
in observing works of art would indicate that the budding of Modernism
in Serbian art occurred at least two decades before the above mentioned
framework.5
For the purpose of avoiding possible dilemmas we shall try to elaborate
on this ambiguous syntagm “Belgrade / Serbian” Modernism (or Impres-
sionism). A question rightly put is how is it that a whole art scene is
identified with just one city or that a whole country is reduced to just one
of its segments? The reality of the matter can be found in the following:
the Belgrade scene identified with the Belgrade School; not only did young,
talented students swarm to Belgrade to learn and practice in ateliers
of masters, artist (for they were able to do so in smaller towns as well),
but, they also came to Belgrade so that they could study at the Belgrade
school for art.6 It was the art school itself that afforded Belgrade the
privilege to attract and gather both talent and youth, that is, Serbia’s fu-
ture. Young people love to be surrounded by those similar to themselves,
they feel support and motivation for the tireless and sometimes arduous
work of the painter: from bare survival and finding jobs, to passionate
discussions about new ideas in art. With that, their ceaseless learning
and improvement lead to their conquering new spaces and new freedoms,
as a precursor and plume of their people.
5Јоvanović, М. 1994, 157-161.
6 Cyril Kutlik's Serbian Drawing and Painting School in Belgrade (1895–1900), the Serbian
Painting School of Rista Vukanović (1900–1905) and the Arts and Crafts School (1905–1914).
Schools also located in Belgrade included the Woodcarving School of Jaroslav Krejčik,
and the Art School for Landscape and Figure Painting en plein air of Nadežda Petrović, as
well as three smaller schools: in Belgrade the school of Paško Vučetić, in Kragujevac
the school of Borivoje Radenković and in Niš the school of Stevan Nikšić-Lala. (See:
Trifunović, L, 1978, 7-28).
16 Претходна дешавања: формирање београдске сцене модернизма / PRECEDING EVENTS: THE FORMATION OF BELGRADE’S MODERNIST SCENE
У отвореном простору, у пленеру, под ведрим небом, мала група
занесењака младих сликара, око старог мајстора („већ“ у својим
четрдесетим) Косте Миличевића није случајно почела да се
окупља, нити су њихове идеје о слици и о светлости слике дошле
одједном, саме од себе, без икаквих претходних најава. Показало
се да је још сликарство реализма било носилац не само клице
нових идеја, већ и неких занимљивих решења питања (природне)
светлости у српском сликарству.
Стога је значајно истаћи и скренути пажњу на то да је претходна
генерација формирала неколико сликара који су се ватрено борили
за освајање „нове улоге светлости“7, утирући тако пут следећој
генерацији. С једне стране, ради се о српским „тенеброзима“
Ђури Јакшићу и Ђорђу Крстићу, а са друге, о пленеристима Марку
Мурату и Влаху Буковцу, који су били носиоци идеје о светлости која
структурира слику. Подједанко, југословенска ликовна сцена, исто
као и идеја југословенства, била је присутна од почетка XX века, те
је било потребно две деценије и три рата, да се та утопистичка идеја
заједништва балканских, (јужно)словенских народа и оствари. Почев
од Прве југословенске изложбе, 1904. године, на којој су учествовали
сви балкански народи, укључујући и Бугарску, показује колики је
замајац та идеја имала у уметности.
У ликовном смислу, историјска улога нових стилова била је
јединствена: ослободити се садржаја слике, њене иконографске
матрице, владајуће класичне концепције слике од историзма, преко
локалног реализма, до симболизма, те ослободити простор слике
за чисту ликовност. Међутим, уз ослобађање од тврдог, академског
класицизма, који су као спутавајући осећале млађе генерације,
као да је заборављено на духовност дела, унутрашњу поруку и
суштину његове уметничке природе. Тај непотребни раскид ће
бити тек спорадично повезиван у историји српске (и регионалне)
уметности, појединачним опусима или оснивањем уметничких
група8, идеолошки озбиљно заснованих, са широким кругом
поштовалаца, с добрим делима, али без даљег уметничког или
друштвеног утицаја.
7 Живковић, С., 5.
8 Нпр. Београд: Друштво уметника „Зограф“ (Живорад Настасијевић, Васа
Поморишац, Јосип Цар, Здравко Секулић).
In open spaces, en plein air, under clear skies, a small group of young
visionary artists gathered around the old master Kosta Miličević (“already”
in his forties) and this was neither an accidental affair, nor did their
ideas about painting and the light of the painting just happen, spring out
of nothing, without a cause or announcement. As it turned out, realism
in painting was the bearer of not only the germ of new ideas, but also
of some interesting solutions to questions of (natural) light in Serbian
painting.
It is therefore important to point out and focus attention towards the
previous generation that formed several artists who fiercely fought for the
conquering of “a new role for light”7, thus paving the way for the coming
generation. On the one hand there were the Serbian tenebroso artists –
Đura Jakšić and Đorđe Krstić, and on the other, the artist of en plein air
– Marko Murat and Vlaho Bukovac, who were bearers of the idea of light
that structures the painting. Equally, the Yugoslav art scene, as well as
the idea of Yugoslavism, was present from the beginning of the twentieth
century and it took two decades and three wars for that utopian idea of
unity among Balkan peoples, i.e. southern-Slavs, to take shape. The First
Yugoslav Exhibition in 1904, which gathered all Balkan nations, including
Bulgaria as participants, reveals the driving force behind that idea in art.
From an art perspective, the historical role of new styles was unique: to
free the painting of content, its iconographic matrices, the ruling classical
concept of painting from historism, over the local alternative of realism
to symbolism, thus freeing the space of the painting for pure artistic
expression. However, with the liberation from hard, academic Classicism,
which was felt to be limiting by the younger generations, it seems as if
the spiritual aspect of the work, its inner message and the essence of its
art nature were also lost. This unnecessary rupture will be mended only
sporadically in the history of Serbian (and regional) art, through individual
opuses or the formation of art groups,8 ideologically firmly established,
with a wide circle of supporters and good works, however, without any
additional artistic or social influence.
Ideas of pure artistic expression were not passed on merely through
official academies in Central Europe, but even more through smaller, more
7 Živković, S., 1994, 5.
8 For ex. in Belgrade: The Society of Artists “Zograf” (founders and first members:
Živorad Nastasijević, Vasa Pomorišac, Josip Car, Zdravko Sekulić).
Претходна дешавања: формирање београдске сцене модернизма / PRECEDING EVENTS: THE FORMATION OF BELGRADE’S MODERNIST SCENE
Идеје чисте ликовности биле су преношене не толико преко званичних
централноевропских академија, већ преко мање или више
авангардних ликовних колонија, које су неговале отворенији приступ
уметности, шириле часописе и публикације, те на тај начин спајале
ликовне сцене централне Европе са Француском и Паризом.9
Младе је посебно привлачила објективност импресионизма. Опажај
чула, праћење оптичког стања слике простора и његово тачно
преношење на платно. Такав начин сликања био је у толикој мери
различит у односу на претходна освојена знања и вештине, да је
у почетку могао бити представљен тек сасвим скромно, постепено, на
малом формату и за личне потребе или за показивање само најужем
кругу пријатеља, сликара и истомишљеника. Такве слике нису биле
излагане на редовним ликовним смотрама, нити на репрезентативним
вишенационалним наступима. На тај начин, српски импресионизам
никада није доживео свој пуни развој, на великој сцени, адекватно
вреднован од стране критике и публике. Никада се није развио као
уметнички покрет, нити се раширио, узевши маха као прави сликарски
стил. Али почев од појаве првих освајања светлости у српској
уметности, у литератури дефинисано као прва појава импресионизма,10
то заиста јесте почетак ослобађања од претходно владајуће концепције,
класицистичке слике, а тиме и мајсторског грађења атмосфере
техником постепеног светлосног продора у пригушену колористичку
масу. Уз то, мења се поглед на свет, формирањем грађанског слоја који
се издваја и ослобађа у свом поимању вредности од патријархалног,
тврдог, старовременског морала. Млада генерација школована у
европским центрима са новим знањима и вештинама доноси и идеје
новог морала, грађанског духа, етике и естетике.
Српска национална идеја, као и код других европских народа, током
XIX века формирала се на основу ширења националне свести, а потом,
када је основана српска држава, поред политичких настојања да се
уједини српски народ, носилац идеологије уједињења увелико су
биле уметност и култура, те се њихова иконичка моћ користила као
племенити замајац за остваривање великог политичког идеала.
9 У Мађарској нпр. Нађбања, затим Кечкемет, где су боравили и српски уметници
у свом кретању ка већим европским центрима, усвајајући истовремено и вештине
заната, класично сликарство, али убрзо и напуштајући га и оријентишући се
на даља освајања духа модернизма, надокнађујући тако онај већ легендарни
деценијски јаз.
10 Крај XIX в. Ђорђе Крстић – упореди: Јовановић, М., Исто, 160.
17
avant-garde art colonies, which nurtured an open approach to art, issued
magazines and publications, and in such ways connected the art scenes
of Central Europe with France and Paris.9
Young people were particularly attracted to the objectivity Impressionism
had to offer: the senses, observing the optical states of space in the
painting and its precise transposition onto the canvas. Such a way of
painting differed to such an extent with regard to previous knowledge and
skills that at first it was only possible for it to be expressed extremely
humbly, gradually, on small formats and for personal use or for show
only to the closest circle of friends, painters and like-minded folk. Such
paintings were not displayed routinely in art reviews or representative
multinational events. Serbian Impressionism, therefore, never achieved
its full potential on the art scene and was never valued appropriately by
the art critics or public. It never developed as an art movement, neither
did it spread or was it truly accepted as a painting style. However, with
the first conquering of light in Serbian art, defined in literature as the
first appearance of Impressionism,10 there commenced the liberation
from previously established governing concepts of classicist painting, and
along with it, of the master-building of atmosphere using the technique
of the gradual penetration of light into the dimmed colouristic mass.
In addition, the worldview changed with the formation of an educated
middle-class, which stood out and in its value system freed itself from
patriarchal, fixed and outdated morals. A young generation educated in
European centres with new knowledge and skills also brought ideas of a
new moral system, the spirit, ethics and aesthetics of a civil society.
The Serbian national idea, as with other European nations in the
nineteenth century, formed on the basis of spreading national
consciousness, and then, when the Serbian state was established,
besides political efforts to unite the Serbian people, to a great extent
turned to art and culture as the bearers of the unification ideology
and its iconic power started to be used as a noble driving force in
the process of creating a great political ideal. Sliding from idea to
realisation, from individual to a more general enthusiasm showed in
9 In Hungary, for instance, Nagybánya, then Kecskemét, where Serbian artists resided
on their journey towards larger European centres and adopted skills of the trade and
classical painting, then abandoning it as quickly as possible and focusing their work on
the further conquering of the spirit of modernism, thus compensating in one generation
for the legendary decade-long chasm.
10 The end of the nineteenth century, Đorđe Krstić (See: Jovanović, M., 1994, 160).
18 Претходна дешавања: формирање београдске сцене модернизма / PRECEDING EVENTS: THE FORMATION OF BELGRADE’S MODERNIST SCENE
Клизање од идеје до реализације, од појединачног полета до општег
ентузијазма показивао се и у активностима значајних српских
уметника. Пре свих, истиче се велики патриотизам Надежде
Петровић11 којим је она пленила, како кроз свој уметнички рад,
тако и бурним учествовањима на састанцима и држањем ватрених
говора,12 отварајући својим личним ангажовањем једну нову страницу,
успостављајући нову улогу жене, превасходно као професионалне
сликарке, а потом као патриоте, организатора.13 Њен бурни
темперамент огледао се у не мање бурном сликарству.
Паралелно са великим дешавањима на ликовној сцени – где су
на великим ликовним смотрама своје радове представљали још
увек сликари реализма, надахнути романтичарским темама из
историјских времена или свакодневицом народног живота и обичаја
11 Амброзић, К., 1978.
12 Миљковић, Љ, 1998.
13 Јанковић, О, 2003; Мереник, Л, 2006.
Надежда Петровић, Санитет на положају у околини Призрена (Балкански рат 1913) © Војни музеј, Београд (фото кат. бр. 8)
Nadežda Petrović, Medical Corps in position in the vicinity of Prizrеn (The Balkan War 1913) © Military Museum, Belgrade (Photo CatNo 8)
the activities of eminent Serbian artists. Before all others, Nadežda
Petrović11 expressed a great patriotism, which emanated from her,
her artwork and her fervent participation in meetings and fiery
speeches12, opening with her personal engagements a new page, set-
ting the foundations for a whole new role for woman: primarily that
of a painter and then a patriot and organiser.13 Her fiery tempera-
ment reflected in her by no means less fiery painting.
Parallel to big events on the art scene where realist painters inspired
by romantic themes from historical times, or everyday scenes from
folk life and customs were still presenting their works on art reviews,
unobtrusively there formed a new generation of Serbian painters
influenced by what they saw and experienced during their studies
abroad. It became clear at the Fourth Yugoslav Exhibition of 1912 in
11 Аmbrozić, K. 1978.
12 Мiljković, Lj. 1998.
13 Јаnković, О. 2003; Merenik, L, 2006.
– ненаметљиво се формирала нова генерација српског сликарства
под утицајима онога што су видели и искусили на школовању у
иностранству. Било је јасно на IV југословенској изложби 1912. у
Београду да су импресионисти успели да се наметну снагом свог
оптимизма. Истовремено, експериментишући у кружоку на Савинцу,
малом, природном платоу на тадашњој периферији, данас у центру
Београда, обезбедили су место новом стилу.
У историју српске уметности импресионизам је ушао на мала врата, али
показало се још једном да је то био незаобилазан пут ка утемељивању
модернистичке мисли у српској уметности, слично као и на другим
мањим или већим ликовним сценама, пре или касније. Једино с том
разликом што је српски импресионизам био пресечен светским ратом,
да би се потом, у тренутку предаха од рата „под сунцем Медитерана“,
чудесно разбуктао и развијао испресецан експресионистичким
доживљајем, фовистичком неформалношћу, све у оквиру тренутка кога
можемо дефинисати само највећим крајностима: тренутка материјалне
прескромности а духовне узвишености, очајања и одушевљења. Како
је бурно пламтео, тако је и сагорео. Читава генерација, читава сцена се
после рата осула и остала су само расута дела. Нова генерација носила
је у себи ново време и нове стилове.
ЕГЗОДУС:
„ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“14
Почетак ратне катаклизме означило је бомбардовање Београда,
престонице Србије стратешки веома незгодно ситуиране на самој
граници са Аустроугарском, на обалама две реке, Саве и Дунава.
Бомбардован је почев од ноћи 28/29. јула 1914.15 на сам дан
објаве рата и то с леве обале Саве, са Бежанијске косе и топовима
са монитора (оклопног ратног брода ) ратне морнарице у саставу
моћне аустроугарске војне силе. Први метак у Првом светском рату
испаљен је у Београду, у Савамали.
14 Милош Голубовић, Збогом, децо моја..., 1915/16, акварел/папир (збирка Музеја
савремене уметности, Београд).
15 Београд је био први европски град у XX веку који је био бомбардован артиљеријски.
ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” 19
Belgrade, that the Impressionists were able to impose themselves
through the power of their optimism. Simultaneously, experimenting
in their own circle at Savinac, a small natural plateau which was at
the time on the periphery and is today in the centre of Belgrade, they
were able to secure the position for a new style.
Impressionism entered Serbian art history “through the back door”,
however it proved, once again, that it was a necessary stepping stone
in the foundation of modernist thought in Serbian art, similar to what
had happened in other smaller and bigger art scenes, sooner or later.
There is one difference, however, and that is that Serbian Impression-
ism was interrupted with a world war. At a moment of rest from the
war miraculously bloomed “under the Mediterranean sun”, developed
with the intersection of the Expressionist experience, Fauvist lack
of formality, in a moment that we can only define as one of utter
extremes: a moment of material humility and spiritual elation,
desperation and exuberance. Its flame ignited as abruptly as it faded.
An entire generation, a whole art scene dispersed after the war and
what remained were scattered works of art. The new generation bore
within it a new age and new styles.
EXODUS:
“FAREWELL, MY CHILDREN....”14
The beginning of the war cataclysm was marked by the bombing of
Belgrade, the capital of Serbia, which was at a strategically extremely
unfortunate position on the border with Austro-Hungary, on the banks
of two rivers, the Sava and the Danube. Belgrade was bombed in the
night between the 28th and 29th of July 191415, on the very day the war
was announced. It was attacked on the left side of the bank of the Sava,
from Bežanijska kosa urban neighbourhood, with cannons from monitors
(ironclad warships) of the war navy, which were an example of Austro-
14 Miloš Golubović, Farewell My Children..., 1915/16, aquarelle /paper (collection of the
Museum of Contemporary Art, Belgrade).
15 Belgrade was the first city in the twentieth century to be bombed using artillery.
20 ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” 21

поражена, те су војници почели неконтролисано да беже преко
Дрине, натраг. Те две битке се и данас проучавају у уџбеницима
на војним академијама у свету,19 као пример стратегијског
маневра за победу над знатно бројнијим и опремљенијим
непријатељем.20 Следеће године уследио је нови напад
(концентрична офанзива генерала Фон Мекензена) на исту малу
земљу, али сада са три стране, од три војске: бугарске (исток),
немачке (север) и аустроугарске (запад). Заједничким снагама
успели су да освоје земљу Србију, поделе је на три окупационе
зоне и окупирају скоро празан град Београд јер су војска,
влада, админстрација, народ, жене, деца и старци, кренули у
повлачење. Тада, уз борбе, почиње и мучеништво, исцрпљивање
народа, у историографским текстовима најчешће називано
албанска голгота. Неки су морали да остану.
Као одмазда за изгубљене битке на бојном пољу аустроугарска војска
вршила је систематске, масовне злочине над цивилним становништвом,
масакре, депортације до истребљења, вршила је прави геноцид.
superior army of the great empire was defeated, and the soldiers started
fleeing back uncontrollably across the Drina. Those two battles are studied
today in military academy textbooks worldwide19 as an example of strategic
manoeuvring when an army is outnumbered by the enemy that the same
time much better equipped.20 A new attack on the small country took place
the next year (the concentric attack of General von Mackensen), however,
it came from three sides now, from three armies: the Bulgarian (from the
east), the German (from the north) and the Austro-Hungarian (from the
west). With joint powers they were able to conquer Serbia, divide it in three
occupational zones and occupy the almost deserted city of Belgrade, be-
cause the army, government, administration, the people, women, children
and elderly, everybody – set forth on a retreat. It was then, along with the
fighting, that the suffering and exhaustion of a whole nation started. In
historical records it is most often referred to as the Albanian Golgotha.
Some were forced to stay behind.
In retaliation to combats lost in the battlefield, the Austro-Hungarian
army conducted systematic, mass crimes against civilians, massacres,

19 Нпр. на Војној академији Вест Поинт у Њујорку (West Point Military Academy, N.Y. USA). 19 As for instance at the West Point Military Academy, N.Y. USA.

Непознати аутор, Српски стражар у парку на Калемегдану, 29. јул, 1914, првог дана пошто је Аустрија објавила рат. © Народна библиотека Србије (фото кат. бр. 11) 20 Церска битка је била прва победа савезника у Првом светском рату, а до тада су 20 The Battle of Cer was the first victory of the Allies in World War I, having suffered
Unknown photographer, A Serbian Sentry at the Park of Kalemegdan, 29 July 1914, the first Day after the War was declared by Austria. © National Library of Serbia (Photo CatNo 11) трпели поразе на свим фронтовима. Генерал Степа Степановић је за заслуге унапређен numerous defeats at their fronts. General Stepa Stepanović was promoted to the rank
у чин војводе. of Field Marshal.

Бомбардовање је трајало непрекидно шест дана и шест ноћи.16
Циљано су гађане болнице, универзитет, гимназије, музеји,
позоришта и друге институције, као и Народни музеј који је
потом и опљачкан.17 Уследио је копнени ратни поход пешадије
исте војске, са прокламованом стратешком концепцијом, да би
„цивилизовали народ у црној рупи Балкана, у Србији“,18 те да ће
та непријатна мала земља бити заузета за две недеље. Што се није
десило. Десило се сасвим супротно: у две велике битке, нa Цeру
и на Колубари, када је српска војска прешла чак и на територију
непријатеља, бројно супериорна војска велике царевине била је
Hungarian military might. The first bullet of the First World War was shot
in Belgrade, in Savamala. The bombing lasted continuously for six days
and six nights.16 Hospitals, universities, gymnasiums, museums, theatres,
and other institutions, as well as the National Museum, which was then
plundered, were subjected to planned shelling.17 What followed was the
ground invasion by the infantry, which proclaimed its strategic concept as:
“to civilize the people in the Balkan black hole, in Serbia”,18 and that this
unpleasant little country will be taken over in two weeks. This did not hap-
pen. Something completely the opposite took place: in two great battles,
Cer and Kolubara, when the Serbian Army crossed into enemy territory, the

16 Следеће бомбардовање уследило је од 12. до 24. августа, са земунске стране.
Затим је током септембра аустроугарска војска непрестано бомбардовала Београд,
припремајући терен за Колубарску битку. Повлачење српске војске почело је крајем
новембра, када су порушени сви мостови, пруге и путеви. После четири месеца
бомбардовања војска Аустроугарске ушла је у град без одбране 2. децембра и ту остала
две недеље (прва окупација Београда). После славне победе српске војске у Колубарској
бици, Београд је ослобођен. Нови напад уследио је после мање од годину дана, 1915.
17 Миљковић, Љ., 2014, 63.
18 Казимировић, М. и Хаутман, Х., 2015,120.
16 The next bombing, from the Zemun side, occurred on 12 August and lasted until
24 August. During the month of September the Austro-Hungarian Army continuously
bombarded Belgrade, paving the way for the Battle of Kolubara. The retreat of the Serbian
Army started at the end of November when all bridges, railway tracks and roads were
destroyed. After four months of bombing, on 2 December the Army of Austro-Hungary
entered the city, which was left defenceless, and remained there for two weeks (the first
occupation of Belgrade). After the famous victory of the Serbian Army in the Battle of
Kolubara, Belgrade was freed. A new attack commenced less than a year later, 1915.
17 Мiljković, Lj. 2014. 63.
Др Родолф Арчибалд Рајс, Побијени српски рањеници у соби апотекара Гашића у Јовановцу код Шапца, [1914] © Историјски музеј Србије (фото кат. бр. 24)
18 Kazimirović, М. / Hautmann, H. 2015,120. Dr Rodolph Archibald Reiss, Murdered Serbian wounded in the room of the pharmacist Gašić in Jovanovac near Šabac, [1914] © Historical Museum of Serbia (Photo CatNo 24)
22 ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” 23

Још раније, први пут 1906. године, а потом између 1913. и
1914, фелдмаршал Конрад фон Хецендорф, у својству врховног
команданта, тражио је чак 24 пута од Франца Јозефа да крене у
казнену експедицију на Србију ради превентивног рата.21
„Овековечена је аутентична слика рата, кроз призоре које је
снимило неподмитљиво око камере.“22 У српској војсци и са
војском кренули су и бројни сликари и фотографи. Значајно
је да је још у време балканских ратова23 у српској војсци
постојала званично установљена функција ратног сликара.24
Први сачувани документ у вези с ратним сликарима у српској
војсци потиче из Балканских ратова и то је путна исправа
сликара Петра Раносовића коју је 21. септембра 1912. лично
потписао тада пуковник Живојин Мишић.25 Још један рани
документ сведочи о служби ратног сликара, упут за Драгомира
Глишића, одређеног у рејон Дунавске дивизије, коју је
потписао генерал Петар Бојовић 27. јуна 1913. године. Били
су ово појединачни упути. Међутим, с почетком Првог светског
рата почиње распоређивање сликара при штабовима виших
јединица и осмишљено формализовање службеног звања
ратног сликара којем се придаје све већа важност и значај,
што се огледа у организацији службе.
Врховни штаб српске војске стога издаје званични „Упут за
употребу ратних сликара придодатих штабовима наших јединица
на војишту“,26 који је потписао војвода Радомир Путник, бр.
21 Тражен је изговор. „Стога је сарајевски атентат био добродошла прилика да се крене у
дуго припремани поход. “ Види: Казимировић, М. и Хаутман, Х., Исто, 85 и 19.
22 Холцер, А., 2015, 277 (према: Ернст Фридрих, Рат против рата, Берлин 1924/2014. Ernst
Firedrich, Krieg dem Kriege).
deportations until extinction; Austro-Hungary conducted a true genocide.
Previously, for the first time in 1906, and then between 1913 and 1914, as
Supreme Commander, Feldmarschall Conrad Graf von Hötzendorf
appealed twenty-four times with Franz Joseph to go on a punitive
expedition against Serbia as a preventive war.21
“An authentic image of the war was immortalized through the scenes
recorded by the incorruptible eye of the camera”.22 Numerous pho-
tographers and painters went with and as part of the Serbian Army.
It is important to note that even in the times of the Balkan Wars,23
the function of war painter was officially established.24 The first
saved document linked to war painters in the Serbian Army is from
the Balkan Wars and this document is the passport of painter Petar
Ranosović, which was personally signed by the (at the time) Colonel
Živojin Mišić, on 21 September 1912.25 Another early document testifies
to the service of war painter Dragomir Glišić, who was deployed to the
area controlled by the Danube Division; the document was signed by
General Petar Bojović on 27 June 1913. However, these were individual Упут за употребу ратних сликара, 1914.
referrals. With the beginning of World War I started the deployment Referral for the employment of war painters, 1914
of painters adjacent to headquarters of high military units and the
planned establishment of the official station of war painter is given
more importance and significance, which is also reflected in the
organisation of the offices. 2401, 20. августа 1914. у Ваљеву. Обавеза штабова била је да of Serbian units in the theatre of operations”,26 signed by Radomir
шаљу спискове сликара и фотографа Врховној команди, као Putnik, no. 2401, on 20 August 1914 in Valjevo. The headquarters were
The Supreme Headquarters of the Serbian Army started issuing the official и њихове скице и слике масним бојама.27 Сликарима је, као ordered to send lists of painters and photographers to the Supreme
“Referral for the employment of war painters adjacent to the headquarters и бројним дописницима и фотографима из иностранства,28 било Command, as well as their sketches and pictures in oily colours.27
званично одобравано кретање на бојишту да би се у иностранству Painters, like other correspondents and photographs from abroad,28
путем масовних медија ширила истина о жестокој српској борби were officially allowed to move around the battlefield so that outside
за очување своје земље. Била је то противтежа машинерији ратне the borders, through mass media, people would learn of the fierce Ser-
пропаганде разрађене у Аустроугарској, где се развијала идеологија bian struggle to preserve their land. This served as counterbalance to
21 In search of an excuse. “Therefore the Sarajevo assassination was a welcome оправданости ратовања и злочина, ослањајући се на самоутврђени the Austro-Hungarian machinery of war propaganda, which worked on
opportunity to set in motion a long awaited campaign.” See: Kazimirović, М. /
Hautmann, H., Ibid, 85 and 19. casus belli, што су категорички оповргли мировни уговори 1919, а the justification of the war and crimes relying on the self-determined
били су периодично тематизовани29 и стављени под знак питања у casus belli, which was categorically refuted by peace treaties in 1919, but
22 Holzer, А., 2015., 277 (according to: Ernst Firedrich, Krieg dem Kriege, Berlin 1924/2014).

23 Први балкански рат Србије за ослобођење од вишевековног ропства под Турцима 1912.
и Други балкански рат Србије против Бугарске (која није испоштовала мировне одлуке
претходног рата), 1913.
24 У Балканским ратовима су учествовали као ратни сликари: Богосав Војновић-Пеликан,
Малиша Глишић, Драгомир Глишић, Бранко Јевтић, Милан Миловановић, Михаило
Миловановић, Драгољуб Павловић, Миодраг Петровић, Надежда Петровић, Петар
Раносовић, Бранко Радуловић, Стеван Станковић, Христифор Црниловић и Тодор Швракић
(до данас документовано), упореди: Ристић, В. и Шуица, Н., 1964.
25 Објава бр. 86, чува се у ИМС; Упут бр. 4190, чува се у ВМ у: Нада Шуица, Дела 1912–1918,
каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, 1982, 5. и 19.
23 The First Balkan War for freedom from the centuries of oppression by the Turks, 1912
and The Second Balkan War against Bulgaria (after Bulgaria’s withdrawal from the prewar
agreement) 1913.
24 Participants in the Balkan Wars as war painters: Bogosav Vojnović-Pelikan, Mališa
Glišić, Dragomir Glišić, Branko Jevtić, Milan Milovanović, Mihailo Milovanović, Dragoljub
Pavlović, Miodrag Petrović, Nadežda Petrović, Petar Ranosović, Branko Radulović, Stevan
Stanković, Hristifor Crnilović and Todor Švrakić (documented to this day), compare with:
Ristić,V. and Šuica, N, 1964.
25 Notification no. 86, kept at the HMS; Referral no. 4190, kept at the Military Museum,
in: Šuica, Nada, Artworks 1912-1918, art collection catalogue from the Military Museum in
Belgrade, 1982, p. 5, 19.
26 АВИИ 20/2, фасц.5, л.1, к.93.
27 Исто.
28 Самсон Чернов, руски фотограф, сниматељ и сликар, излагао ратне фотографије из
Србије у Лондону и Њујорку; Анри Барби (Henrу Barbу), ратни дописник из Балканских
и Првог светског рата париског листа Journal; Риста Марјановић, ратни фотограф и
дописник Њујорк Хералда; Арчибалд Рајс, швајцарски професор криминологије у Лозани,
форензичар, научни фотограф и ратни дописник швајцарских, француских и холандских
листова: Gazzete de Lausanne, Le petit Parisien, De Telegraph, добровољац српске војске,
(те славни дописници Џон Рид, Егон Ервин Киш, Доналд Томпсон и др.). Њихов рад
регулисан је „Правилником за ратне дописнике“ од 20. августа 1914. (АВИИ, Пописник 3,
кут. 589, фсц. 6, док. 22/3, л.1-7).
26 АMHI 20/2, folder 5, p.1, c.93. (Archive of the Military History Institute)
27 Ibid.
28 Samson Tchernov, Russian photographer, filmmaker and painter, who exhibited war photo-
graphs from Serbia in London and New York; Henrу Barbу, war correspondent from the Balkan
Wars and World War I, for the Parisian paper Jorunal; Rista Marjanović, war photographer and
correspondent for the New York Herrald; Archibald Reiss, Swiss professor of criminal studies in
Lausanne, forensic expert, scientific photographer and war correspondent for Swiss, French
and Dutch papers: Gazzete de Lausanne, Le petit Parisien, De Telegraph, volunteer in the Serbian
Army, (as well as famous correspondents John Reed, Egon Ervin Kiš, Donald Thompson, etc.).
Their work was regulated by the “Regulations for War Correspondents” from 20 August 1914.
(AMHI, List 3, box 589, folder 6, document 22/3, l.1-7).
24 ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” 25

XXI веку ради „прерасподеле кривице“, наводно „у интересу европског
заједништва“,30 све „под лупом постмодернистичког наратива“.31
Сликари и фотографи су имали посебну мисију од непроцењивог
значаја, а то је прикупљање доказа о биткама, победама и поразима,
условима ратовања, о злочинима, тј. стварање историјске грађе за
будуће генерације и истраживаче. Са свежим сећањима из Балканских
ратова, одређено је да се посебна пажња посвети траговима свирепог
и варварског понашања непријатеља, реално, трагично и оптужујуће,
као што су систематска масовна вешања, тзв. „јустифицирања“32
становништва, без обзира на пол и узраст.
У „Упуту“ је изричито напоменуто да се не пропуштају важни
моменти борбе, „од вредности за Историју“, те се од њих очекивало
не само „најживље интересовање“ и „што јаче импресије“, већ
и „лично пожртвовање“. Скице су предвиђене да остану својина
сликара, а слике да буду понуђене на продају Министарству
војном. О судбини неких од ових слика биће више речи у следећим
поглављима. Сав дубоко проосећани и приказани патос у многима
од њих јесте аутентична емоција, право осећање животне драме
која је цео свет преокренула наопако, од света појединца до света
великих сила. Негде између нашао се свет једне мале земље
која је одабрала пут отпора и поноса и то је стравично платила
ненадокнадивим губитком једне трећине становништва.
periodically revived29 and brought into question in the twenty-first century for
the purpose of “redistributing guilt”, apparently “in the interest of European
unity”30 and “under the magnifying glass of the post-modern narrative”31.
Painters and photographers were on a special mission which was invaluable
and it involved collecting proof about battles, victories and defeats, the war
conditions, crimes; i.e. creating historical records for future generations
and researchers. With fresh memories from the Balkan Wars, it was
decided that special attention should be given to signs of the enemy’s
cruelty and barbaric behaviour, realistically, tragically and accusingly, such
as systematic mass hangings, the so called “justification”32 of the people,
regardless of sex or age.
The “Referral” is explicit about recording important moments during combat,
which are “of value to History”, demanding of them not only “profound inter-
est” and “the strongest impressions”, but also “self-sacrifice”. The sketches
were supposed to remain the property of the painter, and the paintings were
to be offered for sale to the Military Ministry. The fate of some of these
paintings will be revealed in the coming chapters. The profoundly felt and
presented pathos in many works was authentic emotion, the true feeling
of life’s drama that turns the world upside down, from the world of the
individual to the world of the great powers. Somewhere in between was the
world of a small country that chose the path of resistance and pride, and it
payed for this irreversibly through the loss of one third of its population.
из северних делова Србије повукли ка југу, војска и народ који
је могао да иде, окупатор је успоставио такву експлоататорску и
злочиначку власт, да је систематски истребљивао недужни народ
вешањем, стрељањем, пребијањем, депортацијама, интернацијама
у логоре где је већина умирала.33 Тако је стваран додатни притисак
и на оне који су се повлачили, те многи нису издржали. Уметничка
дела, као нпр. акварел Милоша Голубовића, „Збогом, децо моја“,
својим симболизмом уводе нас у драму епопеје која је уследила.
Мајсторски истакнут предњи план у контрасту је са ситнијим и
блеђим задњим планом који се губи у даљини.
Аустроугарска војска, препознатљива по цинизму и по суровости,
која је кренула са паролом „убити, раселити, а поштеђене
понизити и поробити“, 34 против народа сматраним „на нижем
степену цивилизације“35, правдала је своје злочине „подмуклим“
понашањем српске војске и отпором народа (који су бранили
After the offensive coming from three sides, in 1915, when the army and
the people able to move retreated from northern Serbia towards the south,
the occupying force established such exploitative and criminal control that
it started to systematically exterminate innocent people by hanging, shooting,
beating, deportation, camp internment where most of them died.33 This
placed additional pressure on those who were retreating and many of them
did not make it. The symbolism in works of art, such as the aquarelle by
Miloš Golubović Farewell My Children, is an introduction to the epic drama
that was to come. The masterfully painted foreground stands in contrast to
the smaller and paler background, which is lost in the distance.
The crimes of the Austro-Hungarian army, recognisable for its cyni-
cism and brutality, set of with the parole “to kill, depopulate, and hu-
miliate and enslave those spared”34 against a people they considered
to be “on a lower level of civilisation”35, were justified because of
the “treacherous” behaviour of the Serbian army and the resistance

Зашто је нама данас и увек изнова важно да осетимо бар на трен
део од тог осећања огромне патње, растанка, незаштићености,
жртви на све стране, свесног избора тежег пута, али пута с циљем?
Од суштинског је значаја да данашње генерације, стотину година
после, осете припадност тој истој емоцији, драми разарања, и да
осете смисао и циљ жртвовања за своју земљу, свој народ, своју
слободу, идентитет, језик, државу. Једино ако данашње генерације
осете макар делић те емоције и те припадности – жртве нису биле
узалуд јер је очуван идентитет, очувано је јединство са старим
генерацијама. Сачували смо тако ону толико нужну кап сећања.
После поменуте офанзиве са три стране, 1915. године, када су се
Why is it important for us today to feel for at least a moment, a part
of that feeling of immense suffering, farewell, insecurity, victims all
around, and the conscious choice of taking the more difficult path,
which is nevertheless, a path with a goal? It is of crucial importance for
current generations, a hundred years later, to feel affinity towards that
same emotion, the drama of destruction and feel the meaning and goal
of sacrificing for one’s own country, for one’s people, for one’s freedom,
identity, language or state. It is only if our current generation feels at
least an inkling of that emotion and that sense of affiliation, that makes
the sacrifices not in vain, because through it an identity is preserved, as
well as a unity with older generations. In such a way we have preserved
that very necessary drop of memory.

29 Током 1920-их, затим 1930-их година, у Немачкој и Аустрији, периодично се
обнавља питање ревизије ратне кривице, у сукобима мишљења политичке левице и
деснице. (Види: Холцер, А., 2015, 83, 277–282.).
30 Казимировић, М. и Хаутман, Х., 2015, 28.
31 Кљакић, С, 9. 6. 2013.
32 Немачки израз који означава нешто попут „привођење правди“, потврђујући да је
окупаторска војска имала право сваког да убије.
29 During the 1920s and then in the 1930s in Germany and Austria, the question of Риста Марјановић, Бекство цивилног становништва из поcавских села..., кроз Коцељеву, 1914. © Завод за заштиту споменика културе града Београда (фото кат. бр. 30)
war guilt was periodically revived in the confrontations bewteen the polticial left and Rista Marjanović, Escape of the civilians from villages near the Sava River..., through Koceljevа, 1914. © Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage (Photo CatNo 30)
right. (See: Holzer, А. 2015, 83, 277-282.).
30 Kazimirović, М. / Hautmann, H., 2015, 28.
33 Упореди: Казимировић и Хаутман, 2015; Холцер, А., 2015. 33 Compare: Kazimirović, М. / Hautmann, H., 2015; Holzer, А., 2015.
31 Kljakić, С, 09.06.2013.
34 Казимировић, М. и Хаутман, Х., Исто, 138. 34 Kazimirović, М. / Hautmann, H., Ibid. 138.
32 A German expression for something similar to “bringing to justice”, proving that the
occupying army had the right to execute anyone. 35 Исто. 35 Ibid.
26 ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....”
своју земљу), те је стога, у овом колонијалном походу 36 себи
дозволила чак и да не поштује одредбе и хуманитарне принципе
Хашке конвенције из 1899, Женевске конвенције из 1906. и
Хашког споразума из 1907. које су дефинисале рат и понашање
зараћених страна.37
Повлачење које је осмишљено као стратешко претворило се у
катастрофално мучеништво, те је стога и названо албанска голгота.
Већина војске ишла је путем преко снегом завејаних албанских
планина Проклетија, пролазећи кроз непријатељска албанска
планинска племена. Драматични прелаз преко реке Бели Дрим,
преко Везировог моста, залеђеног, без ограде био је посебно мучан
онима који су га два пута прешли. Једном у Другом балканском
рату 1913, а следећи пут 1915. Поред темпере Везиров мост,
1915. Владимира Бецића, најузбудљивију слику овог споменика
српског страдања створила је Надежда Петровић, највећа
српска сликарка која је свесно, током велике епидемије
када је цео град био болница, сама оставила живот негујући
болеснике од пегавог тифуса у Ваљеву. Слике из претходне
године, из Другог балканског рата, Везиров мост и Косовски
божури – Грачаница, обе из 1913, највиши су домети сликарства
и патриотизма. Изванредно је упечатљива и документарна
фотографија на којој се види Надежда како слика Везиров мост,
за штафелајем. Исто тако и ратни плакат Шарла Фукереа38 из
1916, који је објављен поводом обележавања српског највећег
празника Видовдана, 28. јуна 1916. године у Паризу, на коме је
скоро на филмски начин укомпонована сва драматика места
страдања Срба.
Слике борби, непоколебљиве упорности и надљудских напора
су и дела мала само по димензијама Драгомира Глишића,
Покрет српске војске, 1915, Милоша Голубовића, Самртников
опроштај, 1916, Код Скадарског језера, 1915, Чекање, 1915/16,
36 Циљ ове казнене експедиције био је „освета, рушилачки поход и експлоатација
привредних ресурса“. Злочини које је починила царска војска у Првом светском рату
спадају у ред државних злочина, припреманих и извршених наредбама државних органа.
(Види: Казимировић, М. и Хаутман, Х., исто, 153, 188).
37 Исто, 75, 138.
38 Charles D. Fouqueraу, La Journée Serbe, 25 juin 1916, Anniversaire de la Bataille de Kossovo,
познати француски сликар, илустратор, литограф и афишиста, службени сликар француске
морнарице од 1908; порекло: збирка Edwardа H. Mc Crahonа, учесника Великог рата, САД
(данас у збирци Ненада М. Костића у Београду).
ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” 27
of the nation (defending their country), and therefore in its colonial
conquest36 Austro-Hungary allowed itself to violate the regulations
and humanitarian principles of the 1906 Geneva Convention, the 1899
Hague Convention and the 1907 Hague Agreement, which defined war
and the conduct of parties at war.37
The retreat which was strategically planned turned into catastrophic
suffering of Biblical proportion, and was for that reason named the
Albanian Golgotha. Most of the army used the road across the Albanian
snow-clad Prokletije Mountains, passing hostile Albanian mountain
tribes. The dramatic crossing of the frozen Vizier’s Bridge on the river
Beli Drim that had no railing, was particularly difficult for those who
had crossed it twice already. Once in the Second Balkan War in 1913,
and the next time in 1915. Besides the tempera painting, The Vizier’s
Bridge (1915) by Vladimir Becić, the most enthralling image of this
monument to Serbian suffering was created by Nadežda Petrović,
the greatest Serbian female painter, who willingly took to taking
care of typhoid patients in Valjevo, during the great epidemic, when
the whole town turned into a hospital. Paintings from the previous
year, from the Second Balkan War – The Vizier’s Bridge and The Kosovo Шарл Фукере, Српски дан, 1916. Годишњица Косовске битке (фото кат. бр. 149)
Charles D. Fouqueraу, Serbian Day, 1916, Anniversary of the Battle of Kosovo (Photo Cat No 149)
Peonies – Gračanica (both from 1913) present the highest reaches of
painting and patriotism. The documentary photograph of Nadežda
Petrović with easel painting the Vizier’s Bridge is extraordinarily
impressive and so is the war poster of Charles D. Fouqueraу38 from
1916, published on the occasion of the celebration of one of the Косте Миличевића, Портрет наредника Бусарчевића, 1915, Милан by Miloš Golubović; The Portrait of Sargent Busarčević (1915) by Kosta
biggest Serbian holidays “Vidovdan” (St. Vitus Day) on 28 June 1916 Миловановић, Потпоручник Јовић, 1915, слике рађене са свешћу Miličević; Sub-Lieutenant Jović (1915) by Milan Milovanović. All of the
in Paris, which is an almost cinematic composition that captures all о историјској битности тренутка и с набојем осећања. Ликовна paintings were created with an awareness of the historical importance
of the drama of the place of Serbian suffering. вредност преплиће се са документарном јер сликар увек остаје оно of the moment and are emotionally charged. Their artistic value is
што јесте и у најтежим тренуцима бори се за смисао сваког потеза intertwined with their documentary value, for the painter remains what he
Images of battles, unfaltering resistance and superhuman effort can be четкице. Борили су се за своју отаџбину исто као и за своју уметност. is even in the hardest of times, fighting for meaning in each brushstroke.
found in works by no means lesser because of their small format. These They fought for their homeland as they fought for their art.
include: the Serbian Army on the Move (1915) by Dragomir Glišić; the Ваљевска болница и ваљевска болница: у првим месецима рата
Dying Man’s Farewell (1916), By Lake Shköder (1915) and Waiting (1915/16) огроман број погинулих и рањених, аустроугарски злочини над The Valjevo Hospital and Valjevo hospital: in the first months of the war,
цивилним становништвом, смртоносна епидемија тифуса и a large number of killed and wounded; Austro-Hungarian crimes against
подједнак третман у лечењу сопствених и непријатељских војника, civilians; the deadly typhoid epidemic and the equal treatment of their
посебно оболелих од тифуса, остављених приликом аустроугарског own and enemy soldiers, especially those who contracted typhoid and
36 The goal of this punitive expedition was “revenge, campaign of destruction and повлачења из Ваљева, учинили су да Србија постане симбол жртве were left behind with the Austro-Hungarian retreat from Valjevo – all of
exploitation of economic resources”. The crimes committed by the Imperial army
in World War I falls into the category of state crimes, prepared and committed by и хуманости, а „Ваљево – град болница“39 остало је као једна од this turned Serbia into a symbol of martyrdom and humanity, and
governmental authorities. (See: Kazimirović, М. / Hautmann, H., Ibid, 153, 188). најдраматичнијих епизода Првог светског рата. the exhibition “Valjevo – A Hospital City”39 remained one of the most
dramatic episodes of World War I.
37 Ibid, 75, 138.
38 Charles D. Fouqueraу, La Journée Serbe, 25 juin 1916, Anniversaire de la Bataille de
Kossovo, famous French painter, illustrator, lithographer and affichiste, official painter in
the French navy from 1908; source: collection of Edward H. Mc Crahon, participant in the 39 „Ваљево 1914–1915. Град болница“, изложба одржана 2015. у Народном музеју 39 Valjevo 1914-1915. A Hospital-City, 2015 exhibition in the National Museum, Valjevo.
Great War, USA (presently in the private collection of Nenad M. Kostić, Belgrade). у Ваљеву.
28 ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....”
Надежда Петровић, Надежда Петровић пред војном болницом у Ваљеву..., 1915. © Војни музеј, Београд (фото кат. бр. 46)
Nadežda Petrović, Nadežda Petrović in front of the military hospital in Valjevo…, 1915 © Military Museum, Belgrade (Photo Cat No 46)
Само је Надежда Петровић, енергична, екстровертна и пуна
доживљаја сваког тренутка, хрлила напред, испред свог времена,
посветивши живот уметности и националном духу. Када је била
најличнија и најнационалнија, постизала је најуниверзалнији смисао
и стварала експресионистичким гестом дела на врху европских
вредности, изражавајући исконским поривом виђено и доживљено.
Од фовизма је узела спонтаност и интуицију и изнад свега користила
је сопствену емоцију којом је исказивала суштину уметничке поруке,
која је увек била везана за слободу и за будућност. Надеждина
последња слика, Ваљевска болница, 1915 најлепши је пример ове
врсте њеног стваралаштва и представља „метафору снаге земље и
народа, српских планина које као да симболички заустављају пошаст,
пошаст рата и епидемије... рата као болести.“40
Албанија је представљала највећу препреку на путу ка мору, где је
планирано да се војска окупи и пребаци на сигурно место које би
савезници обезбедили, ради опоравка и даљег прегруписавања за
40 Гвозденовић, Ж., 2015.
Only Nadežda Petrović, energetic, extrovert and able to experience the
moment in its fullest, hastened forward, ahead of her time, dedicating
her life to art and the spirit of patriotism. In her most personal and most
patriotic, she reached her most universal substance and created with an
Expressionist gesture works of the highest European value, expressing
with a primordial urge what she saw and experienced. She took from
Fauvism, spontaneity and intuition, and above all, used her own emotion
to express the essence of the artistic message, which was always
linked to freedom and was for the future. Nadežda’s last painting, The
Valjevo Hospital (1915) is the most beautiful example of her artwork and
represents a “metaphor for the strength of the country and of the people,
Serbian mountains, which seemingly symbolically stop the plague, the
plague of war and epidemic… of war as a disease.”40
Albania was the biggest obstacle on the journey towards the sea, where
it was planned that the army would gather and be transported to a safe
place provided by the Allies, for the purpose of recuperation and further
40 Gvozdenović, Ž. 2015.
Риста Марјановић, Смрт у Албанији, [1915] © Завод за заштиту споменика културе града Београда (фото кат. бр. 65)
Rista Marjanović, Death in Albania, [1915] © Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage (Photo Cat No 65)
наставак ратовања. Српска војска и народ су пешице путовали 20 дана
по највећој хладноћи, прелазећи врхове висине и преко 1.000 метара,
преко албанских гудура.41 Никада није утврђен тачан број страдалих
у Албанији, али је сигурно више од 60.000.42 Нико у свету више није
веровао да српска војска, народ и влада и даље постоје, а они, живи
лешеви, као нпр. на слици Милоша Голубовића Преко Албаније 1915,
почели су 1920. да пристижу на албанску мочварну обалу. И ту није био
крај мукама, јер требало је и даље пешачити до места где ће их, ваљда,
дочекати савезнички бродови. О томе сведочи монументално дело
Васе Ешкићевића Легенда о повлачењу српске војске за Драч и Валону,
1916, где аутор сугестивно користи дубоку перспективу да представи
бескрај и пустош простора, као и мноштво војске, чиме сугерише мучну
величину историјског тренутка.43
41 Бојић, Д., 2007, 69.
42 Дамњановић, Н. и Калезић, Н., 10.
43 Борцима Првог светског рата, који су успели да преживе албанску епопеју, а потом
борбе и пробој Солунског фронта, после рата додељивана је спомен-медаља Албанска
споменица.
ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....” 29
re-grouping in preparation for battles that lay ahead. The Serbian army and
people travelled on foot for twenty days, at the lowest of temperatures,
crossing heights of over 1,000 meters, through the Albanian ravines.41
The exact number of those who lost their lives in Albania has never been
confirmed, however it most likely supersedes 60,000.42 Nobody in the
world believed that the Serbian army, the people, the government, actually
existed any more, however they: living corpses, as in, for instance, the painting
by Miloš Golubović – Across Albania 1915 (1920), started to arrive on
the swampy Albanian coat. Yet, the suffering did not end there, for they
had to continue walking to the place where they were to be greeted by
Allied ships. The monumental piece by Vasa Eškićević – The Legend of the
Retreat of the Serbian Army to Durrës and Vlorë (1916), testifies to this through
the use of deep perspective in order to illustrate the endlessness and
bareness of space, and the multitude of the army, suggesting the desperate
grandeur of historical moment.43
41 Bojić, D. 2007, 69.
42 Damnjanović, N. & Kalezić, N. 10.
43 The Albanian Commemorative Medal was awarded after the war to warriors in World
War I who were able to survive the Albanian Epic, and who then participated in the
breakthrough of the Salonika Front.
30 ЕГЗОДУС: „ЗБОГОМ, ДЕЦО МОЈА....“ / EXODUS: “FAREWELL, MY CHILDREN....”
Тек после писмене интервенције руског цара Николаја II Романова и
његовог ултиматума савезницима да ће изаћи из савеза са Антантом
и склопити савез са Немачком уколико се одмах не пошаље помоћ
измученој српској војсци,44 стигли су убрзо и француски бродови који су
војску ради опоравка пребацили на Крф и у северну Африку.45 Тиме је
историјски завршена једна, а почела следећа фаза рата. Културолошки,
уметност се трансформисала од документарне грађе до модернистичког
креативног поступка. Шире посматрано, увек су се та два плана
преплитала, само је у одређеним тренуцима један од њих превладавао.
После најстрашније трагедије, толико је сјајно блеснуло медитеранско
сунце, да се то граничило са чудом. Стога и јесте српско сликарство
доживело свој најлепши процват баш на том месту, усмеривши путеве
српског модернизма ка европским тенденцијама, али у сопственом
тумачењу.
Драгољуб Павловић, Васа Ешкићевић на Црној реци код Скочивира, 1916 © Војни музеј, Београд (фото кат. бр. 142)
Dragoljub Pavlović, Vasa Eškićević by the Black River near Skočivir, 1916 © Мilitary museum, Belgrade (Photo CatNo 142)
44 Процењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током
повлачења, од последица рањавања и исцрпљености. Након опоравка, око 150.000
припадника српске војске се прикључило савезничким трупама; види: Живојиновић,
Д,. Невољни ратници, Београд, 2010, 160.
45 Француска влада je 28. jaнуара 1916. одлучила да њена морнарица хитно крене
са евакуацијом српске војске из Албаније, тe je дo 21. фебруара на грчко острво
Kрф превезено око 170.000 војника и цивила, док су најслабији пребацивани у
импровизовану војну болницу, на острво Видо у крфском заливу, где их је умрло,
према различитим проценама, од око 5.400 до 10.000 (види: Радојевић, М. и Димић,
Љ., 190, 191; Недок, А., 106); у Бизерту (француски Тунис) пребачено је oкo 12.000
цивила, као и мањи број у Италију и Француску (види: Бабац, Д., 110).
It was only after the written intervention of the Russian emperor Nikolai
II Romanov and his ultimatum to the Allies that Russia would recant from
the Entente and create an alliance with Germany if immediate help was
not sent to the tormented Serbian army44, that French ships started to
arrive, transporting the Serbian army for convalescence to Corfu and North
Africa.45 This was the historical conclusion of one, and the beginning of
the next phase of the war, and on the level of culture, art transformed
from the documentary to the modernist approach. In a more general
sense, these two planes always intertwined, and only in certain moments
one would come to the forefront.
After the most horrendous tragedy, the Mediterranean sun blazed with such
might, that it verged with a miracle. That is why Serbian painting reached
its fullest bloom there, turning the direction of Serbian Modernism towards
European tendencies, expressed, nevertheless, in its own interpretation.
44 It is estimated that tens of thousands of soldiers and civilians lost their lives
during the retreat, as a result of being wounded and contracting illnesses. After
their convalescence 150,000 members of the Serbian Army joined allied troops. See:
Živojinović, D, [Unwilling Worriors] (text in serbian), Beograd 2010, 160.
45 On 28 January 1916 the French government decided that its navy should urgently
start the evacuation of the Serbian Army from Albania; by 21 February approximately
170,000 soldiers and civilians were transported to Corfu, while others were moved to
an improvised military hospital on the island of Vido, in Corfu bay. There, according
to different sources, between 5,400 and 10,000 people died. (See: Radojević, М. &
Dimić, Lj. 190, 191; Nedok, А. 106); 12,000 civilians were transported to Bizerte (French
Tunisia), and a few to Italy and France (See: Babac, D. 110).
„СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА
ЗАЛАЗИШ...“46 – Kрф
Коначно на сигурном тлу, на Крфу, допловили француским лађама,
српски војници су могли да одахну. Ипак, није било све тако
једноставно, није се одвијало лако, јер жртве су биле огромне. И
то не само током повлачења и чекања на албанској обали, како
је напоменуто, већ и када су стигли на Острво спаса или Острво
бола и поноса, на Крф. Требало је хитно организовати војску,
смештај, исхрану, одвојити болесне од здравих, организовати владу,
штампарију, кафане. Целу земљу Србију сместити у један мали,
гостољубив, острвски град. Пре свега, требало је одвојити умируће,
оне којима није било спаса. Било од исцpпљености или од болести,
и даље се умирало. Они су нашли уточиште на острву Видо. Тамо
се само чекало „да све прође“. Да многобројни војници, јунаци,47
на свом последњем путу, уз звуке војничких труба, буду спуштени
у Плаву гробницу где се чује „Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне / Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне /
Над овом светом водом.“48
Јован Ловчевић, Први ручак на Крфу (старе униформе) 1916 © Војни музеј, Београд (фото кат. бр. 95)
Jovan Lovčević, First lunch on Corfu ( old uniforms) 1916 © Мilitary museum, Belgrade (Photo CatNo 95)
46 Милош Голубовић (Крагујевац 1888. – Београд, 1961), Сунце моје, куда залазиш, 1915,
акварел/папир, 230 х 335 см, збирка Народног музеја у Београду.
47 Подаци у литератури се не поклапају, али се сматра да је после доласка на Крф
умрло још 6.000 до 10.000 српских војника, те су, због недостатка гробних места,
спуштани у морске дубине.
48 Плава гробница, најпознатија од 34 песме које је Милутин Бојић написао на Крфу и у
Солуну (види фусноту бр. 1 у овом тексту).
„СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu 31
“MY SUN, WHITHER DO YOU
SET...”46 – Corfu
Once they were on safe land, Corfu, transported by French ships, the Serbian
soldiers were able to breathe a sigh of relief. However, not everything was
that simple, not everything was easy, for the number of victims was great.
Not only were there many casualties during the retreat and waiting on the
Albanian coast, as has been mentioned, but it continued when they reached
the Island of Salvation, Corfu, or the Island of Pain and Pride. It was necessary
to organise the army, encampment, nourishment, separate the sick from the
healthy; to organise the government, printing-office and inns; to repackage
a whole country, Serbia, into a small, friendly, island town. First of all, it was
necessary to separate the dying, those for whom there was no salvation.
Whether from exhaustion or illness, the dying continued. They found their
final respite on the island of Vido. There, they merely waited for it all to end.
For the many soldiers, heroes47, on their last journey, with the sound of the
soldier’s trumpets, to be placed into the Blue Sea Tomb: Halt, imperial
galleys! Restrain your mighty rudders! / Walk with silent tread, I am officiating
a proud Requiem in the chill of the night / Upon these sacred waters.48
46 Miloš Golubović (Kragujevac 1888 – Belgrade, 1961), “My Sun, Wither do you Set”,
1915, aquarelle/paper, 230 х 335 cm, collection of the National Museum in Belgrade.
47 The documentation of the facts do not match, however it is estimated that after
arrival in Corfu between 6,000 and 10,000 more soldiers died, and that because of a lack
of burial ground they were buried in the sea.
48 The Ode to a Blue Sea Tomb the most well-known of the thirty-four poems written by
Milutin Bojić on Corfu and in Thessaloniki, (see footnote 1 of this text).
32 „СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu
Намеће се питање: шта су осећали ти мученици, после свега? Или,
да ли су још увек могли нешто да осећају? Претрпљени напори који
далеко премашују људску снагу, апсорбован бол који вишеструко
немерљиво превазилази све икад доживљено, преко најцрњих
кошмара до разочарања. Да ли је после свега могло да остане наде,
храбрости, снаге, вере? Како даље? Куда? Ако су огрубели сељаци-војници
били пресензибилизовани толиком количином патње, како ли су могле
да се осећају танане, префињене душе сликара, чије су доскорашње
највеће драме биле – коју количину светлости, тј. беле боје унети у
бојену палету? Ако је логичан одговор – општа отупелост, код свих иста,
онда не бисмо могли објаснити идеју, порив, потребу за сликањем и то
за сликањем једноставне лепоте дана, природе, светла. Колико бола
може да поднесе човек? Не може уопште да га поднесе, може само да
га пренесе у други облик, да га сублимира на вишем нивоу спознаје и,
као што је случај у овом примеру који ми испитујемо, да га преиначи у
врхунско уметничко дело. Ту нема суза, већ само дубок, чист бол. Нека
плачу нове генерације, стотину година после, јер то је једини начин да
се спозна људска цена жртве.
Када су крочили ногом на тло острва Крфа, мада је трајала
календарска зима, било је још много зеленог медитеранског растиња,
маслине, поморанџе, кактуси, чемпреси, вечно плаво море било
је некако сивкасто, да ли од облака или од туге и патње, али пред
премореним мученицима, који су изгубили сваку идеју о могућем
спасу, отворило се, као чудо, може бити као неки рај, али на земљи.
Ристо Шуковић, Купање у мору српских војника у Говину, 1916. © Војни музеј, Београд (фото кат. бр. 88)
Risto Šuković, Serbian soldiers bathing in the sea in Govino, 1916 © Military Museum, Belgrade (Photo CatNo 88)
Questions are posed before us: what did they feel after it all? Or, could they
feel anything at all? The efforts which overcome human strength, the pain,
absorbed, which is immeasurable and supersedes anything that has been
experienced, ever before, from the darkest nightmares, to disappointment.
Could there have been any hope left after it all, any courage, strength,
faith? How to go on? Where? If the rough peasants and soldiers were
oversensitized with the amount of suffering, what could be expected of the
delicate, refined souls of painters, whose most dramatic event up until just
recently was: what amount of colour, that is white, to add to their palette?
If the logical reaction was a general numbness, shared by all, then how are
we to explain the idea, the urge, the need to paint, and to paint, at that, the
simple beauty of the day, nature, light. How much pain can a human being
endure? None; he can only transpose it into another form, sublimate it on a
higher plain of understanding and, as is the case with the example we are
dealing with before us: to convert it into a superior work of art. There is no
place for tears, only profound, pure pain. Let the coming generations weep
a hundred years later, because that is the only way to realize the price of
human sacrifice.
When they set foot on the island of Corfu, although it was winter, there was
still a lot of green Mediterranean growth, olives, oranges, cacti, cypresses,
the eternal blue sea was somehow grey, whether from the clouds or from
all the sorrow and suffering, however, afore the exhausted martyrs who
had lost any sense of possible salvation, it all opened up like a miracle
before them, perhaps, like some sort of heaven, on earth. A second life.
Други живот. Све се зелени, цвета, мирише, клима блага, лепо је и
када падају кише и када дува ветар, јер све постоји у стабилном,
реалном свету, зна се шта ће бити сутра. Тај драстични преображај,
судбински обрт (као да су земља и небо заменили места) мора бити
да је представљао толики шок за наше сликаре да су се одмах, као
за сламку спаса, прихватили онога што су најбоље знали. Спас су
потражили у сликању, а мотива је било и превише. Сва она питања о
светлости, боји, начину мешања и употребе боја постала су излишна.
Решења су се наметала сама од себе, само посматрањем околине.
Јер све је било светлост и све је било боја, и сама светлост као да је
била обојена и сваким даном све јача, као да је пред очима растакала
форму. Као да су им се отвориле очи за нову светлост, блештаве
боје и огромно, отворено пространство природе – тиме је српски
импресионизам достигао свој врхунац.
У истом замаху сликао је Коста Миличевић, без предаха ређајући своје
минхенске квадратне потезе широком четкицом, али увек провлачећи
копрену сивила преко плаветнила мора. У апотеози боје, у слављу
живота, лебделе су у атмосфери и туга и носталгија. Није то био онај
стари, својевремени европски импресионизам велеграда, булевара,
забава уз реку, где су се бележиле оптичке промене светла и боје које
мењају форму, стил лагодан, за уживање. На Крфу, српско сликарство
стекло је импресионизам борбе светла и бола, изникао из новог
живота војске и народа, нови стил стечен борбом за исти тај живот,
безглавом упорношћу. Импресионистички почеци, о којима је било речи
у претходним поглављима, или предимпресионистичка, пленеристичка
кретања у српском сликарству, прве појаве природног осветљења или
први изласци у природу, затим прве праве импресионистичке слике
скоро 10 година пре крфске фазе, све су то били спорадични случајеви.
Исто то била је одлична припрема за овај велики, никад очекивани
преокрет који је уследио на Крфу. Суштина тог моћног преокрета
била је у новом схватању јединства боје и светла и протеривање
црне. Црна боја, у суштини не-боја, мрак, одсуство сваке боје, и у
реалном, оптичком, и у симболичком смислу била је протерана из
крфских слика, те је стога јасно да се ради о импресионизму у правом
смислу речи, а не о ретардираној, неосвешћеној, локалној варијанти.
Специфичност је пре свега у својствима описане атмосфере, као и
у непретенциозном, малом формату. Интиман, мали формат није
обавезан знак препознатљивости импресионизма у великим центрима.
Али ако је требало слике носити са собом у рату, борбама, селидбама,
увек импровизованог штафелаја или подлоге на којој се сликало,
било је боље да буду малог формата. Тако се створио тај спецификум:
српски интимно-монументални импресионизам. Интиман по сасвим
личном односу, с применом свих стечених средњоевропских знања
„СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu 33
Everything is green, in bloom, scented, the climate mild, it is beautiful even
when it rains and when the wind blows, because it all exists in the stable,
real world; what tomorrow shall bring belongs to what is known. That
dramatic transformation, twist of fate (as if the sky and the land exchanged
places) must have been such a shock for our painters that they, as if holding
on to the last straw of salvation, had taken upon themselves to do what
they did best. They sought refuge in painting and there were themes in an
abundance. All those questions about light, colour, ways of mixing and using
colours, became redundant. The solutions appeared on their own accord,
by mere observation of ones surroundings. For everything was light and all
was colour and light itself was seemingly full of colour and with each day
stronger, as if dissolving form before one’s eyes. It was as if their eyes had
opened for a new light, radiant colours and the enormous, open vastness of
nature – thus Serbian Impressionism had reached its zenith.
Such was the state of intoxication in which Kosta Miličević painted, without
pause, successively painting his Munich acquired square brushstrokes with
a wide brush, however, always weaving a veil of greyness over the azure of
the sea. In the apotheosis of colour, the celebration of life, there hovered
in the atmosphere a sorrow and nostalgia. This was not the old european
Impressionism of the great city, of the boulevards, river-bank parties where
optical changes in light and colour that transform form were noted, a style
both laidback and for pleasure. On Corfu, Serbian painting had acquired the
Impressionist struggle for light and pain, which sprung from a new life of the
soldiers and the people, a new style won through struggle for that same life,
with headless persistence. Impressionist beginnings, referred to in previous
chapters, the pre-impressionist en plein air tendencies in Serbian painting,
the first appearance of natural lighting or the first excursions into nature,
then, the first truly Impressionist paintings ten years before the Corfu phase,
were all sporadic occurrences. At the same time, it was all good practice
for this great, unexpected turn that occurred on Corfu. The essence of that
powerful shift lay in the new understanding of the unity of colour and light
and the banishment of black. Black, a non-colour, darkness, the absence
of any colour, in both a real optical and symbolical sense, was banished
from the Corfu paintings, proving that this was a matter of Impression-
ism in the full sense of the word, and not a retarded, incognizant, local
variation. However, it is specific because of the described atmosphere and
the unpretentious, small format. The intimate, small format is not a sure
sign of Impressionism in the great art centres. Nevertheless, if the paintings
were to be carried along in war, to battle, in migration, the always improvised
easel or painting surface, it was more convenient if it were small in format.
That is how this singular phenomenon was created: Serbian, intimately
monumental, Impressionism. It was intimate in its personal approach,
using all of the painter’s acquired middle-European knowledge, but not
34 „СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu
без робовања школи и стилу, а монументалан по унутрашњој снази
и поруци. Порука слике била је иста као и порука војске и народа – нећемо
одустати, увек ћемо се борити. Животност те поруке може се
упоредити с малим цветом, названим цвет феникс, а званично,
Наталијина рамонда.49 Реч је о малом ружичастом цвету и данас је он
метафора поновног уздизања земље, војске и народа, као што то успева
и биљка, Наталијина50 рамонда, која расте на Балкану, у клисурама у
централној и источној Србији и на Кајмакчалану, где се и данас често
налази. На стогодишњицу Великог рата је симбол борбе, опстанка,
отпора, животности и оживљавања једне мале земље, коју су савезнице
већ биле отписале. Симбол Србије. Цветић су носили, према предању,
српски ратници када су га нашли на Кајмакчалану, јер их је подсећала
на отаџбину. Носи се на реверу, у облику значке, као знак примирја, у
част победе и краја Првог светског рата.51
Крфско српско сликарство превасходно је опчињеност медитеранском
светлошћу, бојама, плаветнилом, атмосфером спокоја и туге.
Коста Миличевић, Предео с Крфа (Изглед Крфа), 1918. © Mузеј савремене уметности, Београд (кат. бр. 101)
Коstа Miličević, Landscape from Corfu (The View of Corfu), 1918 © Мuseum of Contemporary Art, Belgrade (Cat. No 101)
49 Ramonda Nathaliae – за ову биљку је карактеристична појава да, и уколико се потпуно
осуши, може поново да оживи уколико се само мало залије. Ramonda Nathaliae  у
Србији је заштићена законом као природна реткост.
50 Сам цвет добио је име по краљици Наталији Обреновић (Фиренца, 1859 – Париз,
1941), руско-молдавског порекла, удатој за краља Милана, омиљеној у народу због
несебичне бриге о сиромашнима, рањеницима и сирочади током више ратова које је
преживела у Србији. Мајка је краља Александра Обреновића. Овај цветић је једино
чиме је Србија изразила своју захвалност својој дугогодишњој добротворки.
51 У Србији је 11. новембар државни празник, Дан примирја у Првом светском рату,
тј. потписивање безусловне капитуалције Немачке са силама Антанте, у специјалном
железничком вагону маршала Фердинанда Фоша, у Компијену у Француској
11. новембра 1918. у 11 сати. ( Armistice Day / Poppy Day).
being a slave to a school or style, and monumental in its inner strength and
message. The message of the painting was the same as that of the army and
the people – we shall not give up, we shall go on fighting. The existential
nature of that message can be compared to the small flower called the
phoenix flower, officially Ramonda Nathaliae.49 This is a small pink flower that
is used today as a metaphor of the renewed raising of a small country, an
army and people, which is a quality of the plant, Ramonda Nathaliae50, which
still grows in the Balkans, in gorges in central and eastern Serbia and on
Kaymakchalan. On the centenary of the Great War it is a symbol of struggle,
survival, resistance, life and revival of a small country which was written off
by the Allies. A symbol of Serbia. The story goes that the small flower was
carried by Serbian warriors, when they found it in Kaymakchalan, because it
reminded them of home. It is worn on the lapel, as a badge; it is a symbol of
truce, in the name of victory and the end of World War I.51
Serbian painting from Corfu is primarily recognised for its bewilderedness
with Mediterranean light, the colours of azure, atmosphere of serenity
49 Ramonda Nathaliae – it is a trait of this plant that even if it dries, it can be brought
back to life with just a little water. The Ramonda Nathaliae is a rare plant protected by
law in Serbia.
50 The flower was named after Queen Natalija Obrenović (Florence, 1859 – Paris, 1941),
who was of Russian and Moldova descent, married to King Milan, loved among the
people for her selfless care of the poor, wounded and orphans during the many wars she
survived in Serbia. She was the mother of King Aleksandar Obrenović. This flower is the
only way Serbia has expressed its gratitude to its benefactress.
51 November 11th is a national holiday in Serbia, World War I Armistice Day, the day
the unconditional capitulation of Germany with forces of the Entante was signed in the
special railway carriage of Marshal Ferdinand Jean Marie Foch in Compiègne in France
on 11/11/1918 at 11 o’clock.
Дубока концентрација на анализу боје, на сваки покрет четкице
и на структуру слике дала је врхунска дела као што су бројне
слике Косте Миличевића: Мотив са Крфа – Потамос, 1916, Црква
у Потамосу, 1917, Пристаниште на Крфу, Острвца крај Крфа, Крф
– Острво смрти, Крф – Гариџа, потом На Крфу, Маслињак, Црква
на Крфу, Предео с Крфа, све из 1918; или нпр. акварел Милоша
Голубовића, Крф, 1916. С друге стране, монументална дела
Васе Ешкићевића, Острво Крф, 1916. и Мотив са Крфа, 1916,
представљају исти мотив у моменту изласка и заласка сунца,
потпуно импресионистички по идеји, али још увек донекле
тврдо у реализацији. Потом, потресно у својој непосредности,
дело Михаила Миловановића Војници на одмору – требљење
вашију, а с друге стране, акварели Вељка Станојевића Мотив
с Крфа, 1918. и Солун, 1916, сликани лаганим потезима,
лепршаво, сасвим просветљене, импресионистичке палете.
Дела с Крфа Пашка Вучетића, Дама са сунцобраном, 1916. или
сродна из Солуна, Жене на обали и Приморски пејзаж из 1917.
у правом су импресионистичком духу просветљавања бојених
планова и скраћене дубине исечка простора.
Дела Милана Миловановића са више места његовог опоравка
после болести, са Каприја и Азурне обале, представљају
зрели импресионизам са скоро физички осећаном топлотом
летњег ваздуха, густином светлости и интензивираном бојом
„СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu 35
Милан Миловановић, Тераса у сутону, 1917. © Mузеј савремене уметности, Београд
(кат. бр. 96)
Milan Milovanović, Тerrace in the Twilight, 1917 © Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
(Cat. No 96)
and sorrow. A deep concentration on the analysis of colour, on each
brushstroke and the structure of the painting bore superior works
of art such as the numerous paintings by Kosta Miličević: Motif from
Corfu – Potamos, 1916, The Church in Potamos, 1917, The Port of Corfu,
The Islands nearby Corfu, Corfu – the Island of Death, Corfu – Garitsa,
On Corfu, Olive Grove, The Church on Corfu, Corfu Landscape, all from
1918; or for instance the aquarelle by Miloš Golubović, Corfu, 1916.
On the other hand, the monumental works by Vasa Eškićević, The
Island of Corfu, 1916 and Motif from Corfu, 1916, represent the same
motif at the moment of sunrise and sunset, the idea behind them
utterly Impressionist, however, still rugged in realization. Then,
the harrowing directness of Mihailo Milovanović’s work Soldiers at
Rest – Lice Treatment and, on the other hand, the aquarelles by Veljko
Stanojević Motif from Corfu, 1918 and Thessaloniki, 1916, painted
with light brushstrokes, fluttering, with a lit, Impressionist palette.
Paško Vučetić’s works from Corfu, The Lady with a Parasol, 1916, or
the related Thessaloniki painting, Woman on the Shore and Seaside
Landscape from 1917 are in true Impressionist spirit of lighting up
colour plans and the shortened depth of spatial segments. The works
of Milan Milovanović from several places of his convalescence after
illness, from Capri and the Côte d’Azure are examples of mature
impressionism; the warmth of the summer air, thickness of light
and intense colour under the blazing sun can almost be felt. Under
the shock of the heavenly natural and prolific beauty, he paints the
36 „СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu
под јарким сунцем. Под шоком од рајске природне и бујне
лепоте, он слика ведуте Рима, затим терасе на Каприју, Тераса
сликара Ђузепеа, Плава врата, 1917, Вила крај мора, Тераса у
сутону, 1917, у Ници Кулу, 1917, Море у Ници или Портрет Олге,
1918. Затим бројни пејзажи Милоша Голубовића у породичном
власништву које је пасионирано сликао и љубоморно чувао,
мада недатирани прецизно, али недвосмислено из времена
средине друге деценије ХХ века, сликани у даху, без намере да
стварају документ о времену, а створили су представу ширу од
појма документа. Представу о уметности која све надвладава и
узвисује.
Боравити поново на сигурном и бавити се својом уметношћу,
учествовати у животу реално, као да је свуда около мир било
је привилегија тренутка и требало ју је својски искористити. На
први поглед делује као ескапизам, заборав, аутизам, депресија
због превеликог терета који обична људска душа није могла
више да носи. Међутим, радило се о врлини духовне моћи да
се уздигне и да ухвати тренутак живота у мору смрти. Хватање
за живот није било хватање очајника за „сламку спаса“ већ
обухватање доживљеног тренутка као суштинске вредности,
лепоте нетакнуте природе као ванвременог света сачуваног од
потреса и разарања свакодневице. Такву оазу окружену морем
као заштитом нашли су српски сликари и српски војници на
Крфу и успели да се опораве за неколико месеци, за шта би се
помислило да би било потребно неколико година.
Опорављени, ојачани, с новом опремом добијеном од савезника,
оставили су мир и безвременост, владу да влада и бори се на
Самсон Чернов, Логор српске војске на Крфу, 1916. © Војни музеј, Београд (Фото кат. бр. 91)
Samson Černov, The Serbian military camp on Corfu, 1916 © Мilitary museum, Belgrade (Photo Cat. No 91)
vedute of Rome, the terraces of Capri, The Terrace of Giuseppe, The
Blue Door, 1917, The Villa by the Sea, A Terrace at Dusk, 1917, in Nice,
The Tower, 1917, The Sea in Nice or The Portrait of Olga, 1918. There
are the numerous landscapes by Miloš Golubović, which he pas-
sionately painted and jealously kept to himself, imprecisely dated,
however undoubtedly from the times of the middle of the second
decade of the twentieth century. He painted in one breath not
aiming for his paintings to be documents of a time. They created
an image larger than the scope of a document. A representation of
art that surpasses and elevates all.
To be safe again and engaged in one’s art, to participate in real
life as if surrounded by peace, was a privilege of the moment
and was to be fully made use of. At first glance it seems like
escapism, forgetting, autism, depression because of the burdens
a simple human soul could not bear anymore. However, it was a
virtue of spiritual strength to rise again and seize the moment
in life in a sea of death. Holding on to life was not the desperate
man’s clinging on to the last “straw of deliverance”. It was the
full embrace of the lived moment as an essential value, the
beauty of unspoiled nature experienced as a timeless world
surviving the earthquakes and destructions of everyday life. Such
an oasis surrounded by the sea as protection was discovered by
Serbian painters and soldiers on Corfu, and they were able to
recover in just several months and not several years as it might
have seemed. Recovered, strengthened, with new equipment from
the Allies, they left peace and timelessness, the government to
govern and fight in the field of diplomacy with the great powers,
to print papers52 and inform soldiers, those in the background, Serbs
дипломатском пољу са великим силама, да штампа новине52 и
обавештава војнике, позадинце, расуте Србе по континентима, али
и савезнике и друге народе, о томе шта се заиста, реално дешава,
колике су жртве, како су опремљени и колико бројни, куда се крећу
и шта планирају. На путу за Солун није било лако оставити за собом
простор земаљског раја који им је пружио уточиште, али кренули су
у Солун, у нове борбе, јер то је био једини пут повратка кући, где је
свакога неко чекао.
На Крфу се војска реорганизовала захваљујући савезничкој
помоћи, али и необичној виталности, снажној вољи и љубави
према отаџбини српског војника, те је у Солун стигло око 152.00053
опорављених. Пристизали су и бројни корпуси добровољаца,
бродовима из Америке54 и из Русије55, савезници су такође
прикупљали снаге и припремали се за отварање Солунског, или
Македонског фронта (како су га звали Руси).
52 У граду Крфу, на острву Крф, незваничној привременој престоници Србије током
три године рата објављују се „Српске новине Краљевине Србије“ (7. април 1916.
до 13. новембар 1918), штампане у државној штампарији, као и њихов додатак
„Забавник“, са књижевним прилозима; затим „Ратни дневник“; од књига „Буквар
за ђаке и војнике“, потом нпр. „Толстојева теорија друштвене реформе“ аутора
М. Станојевића, и др.; док је у Бизерти штампан лист „Напред“; сва издања са
дневним информацијама, ратним извештајима о раду српских мисија код савезника,
с огласима, књижевним прилозима; новине су биле посебно намењене српским
војницима у рововима на Солунском фронту и нашим ђацима на школовању у
иностранству (види: Пејчић, П., 2010).
53 Бабац, Д., 2014, 117.
54 Из САД пријавило се око 30.000 добровољаца за српску војску, али британска и
француска влада нису дале подршку, правдајући се недостатком бродова и великим
трошковима. (Живојиновић, 155/156). Ипак је њих око 7.000 успело да се пребаци
преко Бизерте на Солунски фронт.
55 Многи од 10.000 дезертера из аустроугарске војске, држани у италијанским
логорима 1917. желели су да се пријаве у српску војску, али су имали
проблеме са италијанском владом, док британска влада није хтела да помогне
(Живојиновић, Д., 226, 272, 279). У борбама у Добруџи, заједно са руском
војском учествовало је 18.000 бораца Прве српске добровољачке дивизије, а
када је формирана и Друга, обједињене су у Одеси у корпус од 44.500 људи,
која прикључењем српској војсци на Солунском фронту 1917. добија назив
Југословенска дивизија (Бабац, Д., 136).
„СУНЦЕ МОЈЕ, КУДА ЗАЛАЗИШ...“ – Kрф / “MY SUN, WHITHER DO YOU SET...” – Corfu 37
scattered across the continents, as well as the Allies and other nations,
about what was actually happening, what the casualties were, how
they were equipped and what their numbers were, where they were
going and what they were planning. On their way to Thessaloniki, it was
not easy to leave behind this place of heaven on earth that had offered them
respite; however, they turned towards Thessaloniki, towards new battles, for
that was the only ways home, where each was awaited by someone.
On Corfu the army regrouped thanks to the aid of the allies and also due to
the unusual vitality, strong will and love of one’s country, which graced the
Serbian soldier. Thus, 152,00053 recovered souls arrived in Thessaloniki.
Numerous volunteer corps also arrived on ships from America54 and
Russia55, and the Allies also gathered their powers in preparation for the
Salonika or Macedonian Front (as it was called by the Russians).
52 In Corfu Town and the island of Corfu, the unofficial temporary capital of Serbia,
during the three war years the following publications were issued: The Serbian Paper
of the Kingdom of Serbia (from 07/04/1916 to 13/11/1918) printed in the state printing
offices, as well as it`s supplement "Magazines" with litterary contributions; upon this
War Daily, and The Alphabet Book for Students and Soldiers, books; in Bizerte the paper
“Napred” / Forward was in print; it included all daily information, war reports, the work
of Serbian missions with the Allies, advertisements, literary contributions; the papers
were particularly intended for soldiers in the trenches at the Salonika Front and our
students sent to study abroad. (See: Pejčić, P. 2010).
53 Babac, D. 2014. 117.
54 Almost 30,000 volunteers from the USA applied to join the Serbian Army, however
the British and French authorities did not support this, claiming that they did not have
enough ships at their disposal and with excuses that such a campaign would be a high
expenditure. (Živojinović, D., 155/156). Nevertheless, approximately 7,000 people were
able to be transported from Bizerte to the Salonika Front.
55 Many of the 10,000 deserters from the Austro-Hungarian army, held captive in
Italian camps, wanted to join the Serbian army in 1917, but they were met with
problems with the Italian authorities, while the British Army was not willing to
help (Živojinović, D., 226, 272, 279). In the Battle of Dobruja, alongside the Russian
army 18,000 warriors of the First Serbian Volunteer Division took part and when
the Second Division was formed, they were joint in Odessa into a corpus of 44,500
people, which upon joining the Serbian Army at the Salonika Front in 1917 was
named the Yugoslav Division. (Babac, D. 136).
38 СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER
СОЛУНСКИ АТЕЉЕ
Формирање Солунског атељеа било је могуће тек после
реорганизације српске војске на Крфу и пребацивања војних
јединица са места опоравка на припремано ново савезничко
ратиште. Дакле, уско је повезано са формирањем Солунског
фронта, као и с распоредом савезничких трупа на том простору,
те позицијом коју је заузимала српска војска. Прикупљање и
организовање великог броја војних јединица у подручју Солуна
захтевало је одличну војну организацију, повезану са стратегијом
ратовања. У том контексту, Врховна команда српске војске изборила
се за одређену територијалну и организациону самосталност у
склопу савезничких армија, а то јој је омогућило и битан утицај на
даљи ток ратовања, пошто се радило о територији која се директно
граничила са Србијом, што је представљало изнад свега врхунску
мотивисаност војника, официра и читаве војске. Тактичко чекање
на самом фронту одужило се на око две године и само је врхунска
војна организованост и усмереност на победу која доноси и
ослобођење отаџбине омогућила српској војсци да поднесе главни
терет офанзиве који је њој био намењен.
Прве успехе на Солунском фронту српска војска остварила
је још 1916. године жестоким биткама на Кајмакчалану,56
осигуравши себи добру стратешку позицију за каснији ток рата.
Драгољуб Павловић, Са Кајмакчалана – Положај III српске армије,
1916, који је био ратни сликар и фотограф, поред више од две
хиљаде фотографија, често сниманих у јеку борби, оставио је
и десетак слика Кајмакчалана, његове драматичне пустоши и
„монументалног изгледа природног споменика-хумке“.57 Ово
славно место српске победе и страдања сликао је више пута и
Милош Голубовић, Кајмакчалан, 1916. као нпр. и Васа Ешкићевић,
Пораз Бугара и Немаца на коти 1212, 1916.
Врховна команда српске војске при свом Топографском одељењу
формирала је и фотографско-сликарску секцију тек када су се
56 На планини Ниџа налазиле су се јаке бугарске снаге и највеће битке су се водиле за
највиши врх, Кајмакчалан који је српска војска освојила 1. октобра 1916. и то платила
животима 4.643 војника. Тиме се вратила на територије сопствене државе. Данас се
на истом месту налази Спомен-костурница у којој је (било) сахрањено срце Арчибалда
Рајса, по његовој изричитој жељи. (Види: Радојевић и Димић, 2014, 217).
57 Живковић, С., 1977, 104.
СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER 39
THE THESSALONIKI ATELIER
The Thessaloniki Atelier was established after the reorganization of the
Serbian Army on Corfu and with the deployment of military units from the
place of rehabilitation to the new battlefield of the Allies, which was in
preparation. Therefore, it is closely linked to the formation of the Salonika
Front and the positioning of Allied troops in that area, as well as the position
of the Serbian Army. Gathering and organizing a large number of military
units in the area surrounding Thessaloniki required exceptional military
organization linked to strategies of war. In such a context, the Serbian Army
Supreme Command was able to win certain territorial and organizational
independence from the Allied armies, which enabled it be influential in the
further development of the war. The territory in question was directly on the
border with Serbia, which demanded, above all, the highest motivation of
the soldiers, officers and the army as a whole. The tactical waiting on the
front itself protracted to two years and it was only with the highest level of Драгољуб Павловић, Кајмакчалан гледан са Јелака, 1917. © Народни музеј у Ваљеву (фото кат. бр. 113)
Dragoljub Pavlović, Kaymakchalan as seen from Jelak, 1917 © National Museum in Valjevo (Photo Cat. No 113)
military organization and focus on victory and the freedom it brought with
it for one’s homeland that enabled the Serbian Army to take upon itself the
biggest burden of the offensive.
трупе стационирале у подручју Солуна, која је популарно названа known as the Thessaloniki Atelier.58 The Atelier continued its work on
the organisation of the exhibition started in 1914. We have already
Солунски атеље58, те наставила организацију ове службе започету
The first successes at the Salonika Front were achieved by the Serbian
још 1914. Већ смо истицали да су први војни сликари у српској highlighted that the first military painters in the Serbian Army were
Army in 1916, in particular the heavy fighting at Kaymakchalan56 through
војсци именовани још за време балканских ратова, те су током Првог given the title during the Balkan Wars and that during World War
which the army won a good strategic position for the later development
светског рата у том својству примани у војску и распоређивани I they were admitted to the army in that capacity and deployed to
of war. Dragoljub Pavlović – From Kaymakchalan – The Position of the 3rd
у различите јединице, са задатком документовања ратних дешавања. different units with the task of documenting war events. It has also
Serbian Army, 1916 – who was a war painter and photographer, besides
Поменуто је и да су фотографи професионалци, аматери, уметници и been mentioned that professional and amateur photographers, as
taking more than two thousand photographs (often shot in the midst of
занатлије, академски сликари били у саставу војске иако није сваки well as artists and craftsmen, and academically trained artists were
battle) also left several paintings of Kaymakchalan, its dramatic desolate-
био организационо са статусом ратног сликара, већ као војни обвезник among the army’s military conscripts and volunteers, and that not all
ness and “impressive natural mound-monument”.57 This famous place of
или добровољац. of them were organisationally ranked war painters. Vasa Pomorišac,
Serbian victory and fatalities was painted several times by Miloš Golubović,
a Serb from Vojvodina (Austro-Hungary at the time) was among the
Kaymakchalan, 1916, and Vasa Eškićević as well, The Defeat of the Bulgarians
Међу добровољцима био је и Васа Поморишац, Србин из тадашње volunteers because he did not want to fight against his people; such
and Germans on Mound 1212, 1916.
Угарске јер није хтео да се бори против свог народа, такође was the case with certain Croats like Vladimir Becić, for example,
who received the status of official war painter. The Serbian Army was
као и поједини Хрвати, нпр. Владимир Бецић, који је чак добио
The Serbian Army Supreme Command formed the photography and
статус службеног ратног сликара. У српску војску су прелазили joined by members of other Slav nations under Austro-Hungarian
paintings section adjacent to its Topographical Department when the
припадници и других словенских народа из састава Аустроугарске, rule, always for patriotic reasons, to fight for the liberation of their
troops stationed themselves in the Thessaloniki area, which was popularly
увек из патриотских разлога, да би се борили и за ослобођење own people and for the generational aspiration for national independ-
сопственог народа и остварење генерацијских тежњи за национално ence, which was perceived as a possibility only within an alliance
56 Strong Bulgarian powers were positioned in the Voras Mountains and the greatest осамостаљење, што је виђено као могуће једино у савезу са Србијом. with Serbia.
battles were over the highest peak, Kaymakchalan, which was won by the Serbian Army
on 1 October 1916 that paid for it with the lives of 4,643 soldiers. With this battle it
returned to the territory of its own country. Today, there is a memorial ossuary there, 58 Маја 1916. начелник Врховног штаба српске војске генерал Петар Бојовић издаје 58 In May 1916 the chief of the Serbian Army's Supreme Command General Petar Bojović
and Archibald Reiss’ heart is buried there following his explicit wish. (See: Radojević / наредбу о даљој организацији фтографских и кинематографских снимања. (АВИИ, issues the order for the further organisation of photography and cinematography shooting.
Dimić, 2014, 217. Пописник 6, кут. 63, фасц. 3, док. 21/1, л.1, види у: Зековић, М., 2001, 20). Почетком (АMHI, List 6, box 63, folder 3, document 21/1, p.1, in: Zeković, М., 2001, 20). At the
57 Živković, S., 1977, 104. 1917. године у Солуну је формиран атеље ратних сликара у оквиру Фотографске begining of 1917 the atelier of war painters joint to the Photography Section of the
секције Топографског одељења Врховне команде српске војске. Topographic Department of the Serbian Army's Supreme Command was founded.
40 СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER
Међутим, тек стационирањем војске у Солуну, формирао се
и сам атеље, са тачно одређеним циљевима и задацима.
Импресионира високоразвијена свест о улози, месту и значају
фотографије и слике у рату. И то не само као документарног,
информативног материјала или као пропагандног средства, већ и
као уметничког медија. Смели су да фотографишу само овлашћени
сликари, са писаном војном дозволом и били су у обавези да урађене
снимке редовно достављају команди. Постепено, и други су добијали
дозволе за снимање.
Солунски атеље је привукао велику пажњу војске, официра, команде,
Срба, Грка и савезника, али и српског грађанства.59 Многи су
долазили да их посматрају док сликају и радо су учествовали
позирајући као модели, или су као публика обилазили изложбе
распоређене по зидовима дугачких ходника зграде атељеа, која је
постала место окупљања културне и радознале публике. У почетку, био
је проблем са сликарским материјалом јер тада у Солуну није постојала
специјализована продавница. Ипак су се сликари брзо снашли,
наручујући материјал преко савезника, већином из Италије, уз сву другу
59 У Грчкој, а највише у Солуну, током Првог светског рата боравиле су многе српске
породице, које су успеле да се пробију с првим таласом, већином имућнијих
избеглица још од јесени 1915. Процењује са да је у то време у Грчкој било више од
16.000 (пријављених) српских избеглица (Бојић, Д., 171–181).
Солунски атеље: (слева надесно) Живорад Настасијевић,
Милош Голубовић и Вељко Станојевић, 1917.
Тhessaloniki Atelier: (from left) Živorad Nastasijević,
Miloš Golubović and Veljko Stanojević, 1917
However, it was only with the formation of stationary army positions in
Thessaloniki that the atelier formed, with defined goals and tasks. There
was a highly developed awareness about the role, place and importance
of photography and painting, not solely as a documentary and informative
material or propaganda tool, but also as an art medium. Only authorized
painters with written permits were allowed to take photographs, and they
were obliged to report what they had recorded to the Command on a regular
basis. Gradually, others received permissions to record events.
The Thessaloniki Atelier attracted a lot of the army’s attention: officers,
the command, Serbs, Greeks, the allies, and Serbian intellectual middle
classes as well.59 They became extremely popular. Many came to watch
them paint, and people enjoyed posing for them, or as onlookers they
visited exhibitions organised along the walls of the long halls of the Atelier
building, which had become a place of gathering for the cultured and
curious public. In the beginning there were problems with painting materials
because there was not a specialised shop of the kind in Thessaloniki.
However, they solved the problem pretty quickly by ordering materials from
the Allies, mostly from Italy. Some painters learnt to take photographs
59 During World War I, from the autumn of 1915, many Serbian families, mostly better-off
refugees that managed to break through with the first wave of refugees, resided in
Thessaloniki and Greece. It is estimated that at that time in Greece there was over
16,000 (registered) Serbian refugees. (Bojić, D., 171-181).
савезничку помоћ. Неки од њих научили су у рату да фотографишу
користећи војне фотоапарате, док су многи фотографи, дописници
иностраних новина, али и лекари и учесници разних добротворних
мисија носили сопствене фотоапарате и снимали све, и злочине, и
борбе, и лепоте предела. Нажалост, бројне стаклене плоче с драгоценим
снимцима пропале су у ратним условима. Многе од тих фотографија
доспевале су у савезничке новине, те је шира европска јавност путем
медија, директно из средишта рата, сазнавала тачно и документовано
праву истину о дешавањима на фронту и/или у позадини.
Слике нису делиле лакоћу комуникације с фотографијама. Слике,
боје, четке, склопиве штафелаје, наши сликари носили су у бисагама,
на коњима и магарцима, у сандуцима, у торбама. Ко је имао среће,
сачувао је нешто од тог блага за наредне генерације. Слике су деловале
накнадно, post festum, са задршком, тек преко изложби које су
накнадно организоване.
У Солунском атељеу сакупиле су се поново колеге са минхенске
Ликовне академије, као и из Лаудонове улице на Савинцу, када
су још увек стидљиво хватали прве зраке сунца просветљавајући
боју и сликајући у пленеру, окупирани као највећом бригом –
уметничком слободом. Коста Миличевић, Милош Голубовић,
Живорад Настасијевић су ту, као и Вељко Станојевић, придружују
се и Михаило Миловановић, затим Васа Поморишац, који је знао
Настасијевића са школовања у Минхену. Поновно заједничко
СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER 41
during the war, using military cameras, while many photographers,
correspondents from foreign newspapers, doctors and participants
in various charity missions, carried their own cameras and recorded
everything, crimes, battles and beautiful landscapes. Unfortunately,
numerous glass plates with valuable shots were lost in the war. Many
photographs reached Allied newspapers so that through the media, directly
from the midst of war, the wider European public was able to learn the
exact and documented truth about what was going on at the front and/or in
its background.
Paintings did not share this quality of the photograph, of being easily
communicated. Paintings, colours, brushes, foldable easels, were carried in
saddle-bags, on horses and donkeys, in chests and bags. Some were lucky
to have been able to save some of the treasures for future generations.
The paintings acted afterwards, post festum, with delay, through exhibitions
organized subsequently.
The Thessaloniki Atelier was a meeting point for old colleagues from the
Munich art academy, and those from Laudan Street in Savinac, a time when
they shyly captured the first rays of sunshine, bringing light to colour and
painting en plain air, their greatest worry being – artistic freedom. Kosta
Miličević, Miloš Golubović, Živorad Nastasijević and Veljko Stanojević
were there, and they were joined by Mihailo Milovanović and then Vasa
Pomorišac who knew Nastasijević from their studies in Munich. The op-
portunity to paint together again, after all the superhuman war efforts
Драгољуб Павловић, Драгомир Глишић и Драгољуб Павловић на солунском кеју, 1917.
© Народни музеј у Ваљеву (фото кат. бр. 143)
Dragoljujb Pavlović, Dragomir Glišić and Dragoqub Pavlović on the Thessaloniki Quay, 1917
© National Museum in Valjevo (Photo Cat. No 143)
42 СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER
сликање, после преживљених надљудских ратних напора и након
чудесног крфског опоравка, формирало је посебну атмосферу братства
и везаности. Одатле је и потекла идеја о заједничкој изложби која би
била организована у Солуну, у правој, градској уметничкој галерији.
Помоћ за организацију изложбе добили су од поручника Бошковића.60
Међутим, претекли су их догађаји. Стварност је била бржа.
Савезници су се коначно договорили да се активира Солунски фронт
и кренуло се у пробој. Српска војска је грунула у пробој с посебним
ентузијазмом, јуришајући и трчећи брже од француске коњице.
Супротно правилима војне тактике, не слушајући упозорења да треба
да успоре, да доводе у опасност и себе и целу операцију, јуришали
су и одвојили се потпуно од коморе, те курири нису могли да их
стигну. При том, Бугари ушанчени у ровове на врху планинског венца
изнад њих толико су се препали да су бежали главом без обзира,
остављајући за собом оружје. Заробљену силну бугарску војску
пуштали су онако разоружану да бежи кући, а српска војска тада
више није морала да брине за оружје и муницију и није ни зависила од
снабдевања из коморе или помоћи савезника. Када су прешли границу,
народ их је одушевљен сам хранио, пресрећан да чује да војска
60 Оснивач Сликарске секције био је Стеван Бошковић, пуковник, а потом генерал
геодетске струке, велики љубитељ уметности, начелник Топографског одељења
Врховне команде, где је спадала и Сликарска секција.
Васа Ешкићевић, сликар I армије на положају, 1918.
Vasa Eškićević, the painter of the Ist Army on the position, 1918
they had experienced and miraculous Corfu convalescence, formed a
special atmosphere of brotherhood and attachment. This is where the
idea of a joint exhibition which was to be organised in Thessaloniki,
in a real, city art gallery was generated. Lieutenant Bošković supported
the organisation of their exhibition.60 However, events took hold. Reality
was quicker.
The Allies had finally come to an agreement to activate the Salonika
Front ordering its breakthrough. The Serbian Army marched head on with
exceptional enthusiasm, charging and running faster than the French cavalry.
Against military tactic regulations, deaf to the warnings that they should
slow down, that they are endangering both themselves and the whole
operation, they charged on and completely separated from the company so
that the curriers were not able to catch up with them. At the same time, the
Bulgarians, deep in the trenches on the top of the mountain range above
them, were so startled that they started running for their lives, leaving
their weapons behind. They let the captured powerful Bulgarian army flee
home, unarmed, and from that moment the Serbian Army did not have to
worry about weapons and munition anymore; it was no longer dependent
on the company or the help of the Allies for supplies. Once they crossed the
60 Stevan Bošković was the founder of the Serbian painting section; he was a colonel
and then a general; he was a geodetics engineer, a great lover of art, chief of the
Supreme Command Topographic Department, which also included the painting section.
говори српски. Даље ослобађање територије текло је несмањеном
жестином и брзином, те су убрзо стигли до Београда и потерали
аустроугарску војску, дубоко преко Саве и Дунава. Поражавајуће је
то што је аустроугарска војска, прокламовани доносилац културе
у „народ на нижем степену цивилизације“,61 повлачећи се, све
уништавала за собом, а оно што није могла да понесе – пљачкала
и носила у хиљадама вагона, житарице, стоку, чак и вино и новац
из обијених сефова, као и „пуне вагоне намештаја и уметничких
предмета из станова и кућа имућнијих Срба“ – постало је ратни
плен: све културно благо,62 библиотеке, архивска грађа у вагонима,
документа, манастирске ризнице,63 чак и скулптуре у јавном
простору.64 У нашем пројекту заинтересовани смо посебно за
уметничка дела, али она никада нису пописана, а она којима се
ушло у траг никада нису враћена, иако је тражен повраћај. Јасно
је да је то био још један од драстичнијих начина да се окрњи жива
уметничка сцена, идентитет и традиција и да се умањи сам културни
живот једног народа.
Упркос свему, у рату су се формирале неке од највећих фигура
српске интелектуалне елите као што је Александар Дероко, будући
архитекта и историчар архитектуре, писац бројних књига, професор
два факултета, заштитар споменика културе – био је добровољац,
ђак-наредник, који је у Француској завршио пилотску ратну школу
1915.65 Био је авијатичар у ескадрили српске војске на Солунском
фронту и активно учествовао у бомбардовању главнокомандујућег
фелдмаршала Макензена, приликом инспекције бугарског фронта у
Ксантију.
61 Казимировић, М. и Хаутман, Х, 2015, 138; (цитирано према: Sammlung von Hachweisen
für die Verletzungen des Völkerrechts durch die mit Österreich-Ungarn kriegführenden Staaten,
Министарство иностраних послова, Беч, 1916, уводна објашњења).
62 Текст Лопов музеја обавештава о крађи мајора Ковачића и то три вагона(!)
музејских предмета, из највећих београдских музеја, који су нађени у Загребу; док
је шест вагона(!) покрадене робе, од стране бившег гувернера окупиране Србије,
Ремена, аустријског племића (Вaron Adolf von Remen), нађено је у Будимпешти. (Види
у: „Правда“, Београд, 14. новембар 1918, 1, 2).
63 Из Призрена однет Законик цара Душана. Исто, 156, 214. (упореди: Hautmann, Hans,
Fragen des Strafvollzuges in der Endphase des Habsburgereiches 1872–1918, in: Justitz
und Zeitgeschichte, Simposiumbeitrege, Wien 1995.); Радојевић М. и Димић, Љ, 203–204.
64 Из парка Кошутњак у Београду однете су скулптуре које су српски владари
доносили из целог света. Пошто Аустријанци, иако опсесивни документаристи, ова
присвајања нису бележили, могуће да су их носили као сирови материјал за ливење
оружја и муниције.
65 Јовановић, М. З., 2013, 64–96.
СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER 43
border, the thrilled local population fed them, both sides overjoyed to hear
Serbian language spoken again. Further liberation of the territory continued
with the same vehemence and speed; soon they reached Belgrade and
chased away the Austro-Hungarian army across the Danube, continuing
deep into Vojvodina. It is devastating that the Austro-Hungarian army,
the proclaimed bearer of culture to the “people on a lower civilizational
level”61, during its retreat, destroyed everything that stood in its ways, and
that which they could not take with them – and they plundered and took
thousands of wagons, crops, livestock, and even wine and money from
safes broken into, as well as “wagons filled with furniture and art objects
from flats and houses of wealthier Serbs” – became loot: all of the cultural
treasures,62 libraries, archival materials in wagons, documents, monastery
treasuries63, even sculptures in public spaces.64 In this project we are
particularly interested in artworks, however an inventory has never been
made and those that have been found were never returned even though
efforts have been made. It is apparent that this was one of the more
drastic ways of shattering a dynamic art scene, an identity and tradition,
and lessening the cultural life of a small nation.
In spite of it all, the war formed some of the greatest figures of the Serbian
intellectual elite, such as Aleksandar Deroko, future architect and historian
of architecture, author of numerous books, professor at two faculties,
guardian of cultural monuments – he was a volunteer, student-sergeant,
who had finished the school for war pilots in France in 191565. He was an
aviator in the Serbian Army squadron at the Salonika Front and actively
participated in the bombing of the leading command Feldmarschall von
Mackensen on the occasion of the inspection of the Bulgarian front in Xanthi.
61 Kazimirović, М. / Hautmann, H., 2015, 138. (citation according to: Sammlung von Hach-
weisen für die Verletzungen des Völkerrechts durch die mit Österreich-Ungarn kriegführenden
Staaten, Ministry of Foreign Affairs, Vienna, 1916, introductory explanation).
62 The article Museum Thief informs about the theft of Major Kovačić​and three railway
wagons(!) of Museum objects from major Belgrade museums, which were found in
Zagreb; while six railway wagons(!) of goods stolen ​by the former governor of occupied
Serbia, Baron Adolf von Remen, were found in Budapest. (See: "Pravda", Belgrade,
November 14, 1918 1, 2).
63 [„From Prizren taken away the Tzar Dušan’s Codex“] (text in serbian). Ibid, с. 156.
& 214. (Compare with: Hautmann, Hans, Fragen des Strafvollzuges in der Endphase des
Habsburgereiches 1872-1918, in: Justitz und Zeitgeschichte, Simposiumbeitrege, Wien
1995.); Radojević, М. & Dimić, Lj, 203-204.
64 Sculptures brought by Serbian rulers which were placed in Belgrade’s “Košutnjak”
Park, were taken. Although they were obsessive documentarians the Austrians never
noted this acquisition so it is possible that they used it as raw material to cast weapons
and munition.
65 Јоvanović. (М) Z., 2013, 64-96.
44 СОЛУНСКИ АТЕЉЕ / THE THESSALONIKI ATELIER
Међутим, 1918. извојевана је коначна победа над окупатором,
па и уметници на свој начин славе те одлучују да наставе с
идејом о реализацији изложбе у центру Београда, осмишљене
у Солунском атељеу, и даље се у организацији ослањајући
на генерала Бошковића. Нажалост, многа дела су погубљена,
пропала у рату, неки уметници су се разишли, вратили се кући у
мања места те их је тешко било пронаћи, неки отишли у велике
центре на даље школовање, јер већином су то били млади
људи, на почетку каријере, или ђаци, прекинути у школовању.
Више о славним изложбама из 1919. године биће у поглављу
овога текста Епилог.
Риста Марјановић, Напредовање српских јединица... према Београду и северу Србије, [1918] © Завод за заштиту споменика културе града Београда (фото кат. бр. 123)
Rista Marjanović, The progress of Serbian units… towards Belgrade and northern Serbia, [1918] © Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage (Photo Cat No 123)
In 1918 the final victory over the occupational forces took place. The
artists, in their own ways celebrating and still relying on General Bošković,
decided on furthering their idea, which came to fruition in the Thessaloniki
Atelier, of organizing an exhibition, focusing, this time, on Belgrade.
Unfortunately, many works were lost, destroyed in the war, some artists
dispersed, returned home, to smaller towns and it was difficult to get in
touch with them; some left for the great art centres to further their studies,
for most of them were young people, at the beginnings of their careers, or
students whose studies had been interrupted. More on the famous 1919
exhibitions shall follow in the Epilogue chapter of this text.
БОЛНИЧАРКЕ / СЛИКАРКЕ /
СВЕДОЦИ
Посебну пажњу заслужује изузетна, специфична и вишеструка
улога жене у Великом рату, када се жене појављују у новим
ситуацијама, одлучно преузимајући на себе терет и изазов
неочекиваних обрта судбине. Неке од тих улога биле су – ратна
болничарка, сликарка, сведок рата.
На први поглед, као у неком историјском стереотипу: док су
мушкарци ратовали, жене су углавном остајале код куће да
раде. Међутим, ради се о историјској неминовности, стицају
околности на неком вишем и ширем плану, као и стаменој вољи
за опстанком, те можемо да препознамо неочекивана разбијања
стереотипа. Поред уобичајених, женских послова у кући и
одгајања деце, прихватале су и мушке послове, хватале су у руке
плуг и са децом орале њиве,66 јер морала се обезбедити исхрана
за породицу, али су и помагале војсци, када су се на рукама
извлачили топови узбрдо,67 у граду су радиле у фабрикама
оружја, возиле трамваје, биле телефонисткиње. Тако се стварала
двострука улога: и мушка и женска.
Најдраматичнија од свих била је улога борца, ратнице, као
што је то била Милунка Савић, учесница три рата, прешла
преко Албаније, бомбаш Гвозденог пука на Солунском фронту,
наредник, четири пута рањена, жена с највише одликовања,
српских и савезничких, у Првом светском рату.68 Жене су се
стављале у службу отаџбине и као добровољне болничарке,
те тако давале свој допринос борби за слободу, у близини
ратишта у пуном јеку окршаја, неустрашиве, и на тај начин
се идентификовале са мушком традиционалном улогом. Ова
подела, коју смо препознали, у потпуности је условна, с том
оградом да су друштвене и историјске околности у одређеној
мери утицале на избор којој ће групи која жена припадати.
Првој групи су силом прилика припадале жене са села, другој
грађанке са заштићеним статусом, а трећој оне најборбеније
66 Поповић, А., Ратни албум 1914–1918, 1926. (репринт 1987), 110.
67 Риста Марјановић, фотографија (види у: Поповић, А., исто), 64.
68 Слично и Словенка Наталија Бјелајац, 12 пута рањена и 12 пута одликована; види:
Лош, Т., 13. 4. 2016; Ђурић, А., 2014; Голубовић, В. и др., 2015.
БОЛНИЧАРКЕ / СЛИКАРКЕ / СВЕДОЦИ / NURSES / PAINTERS / WITNESSES 45
NURSES / PAINTERS /
WITNESSES
The extraordinary, specific and manifold role of women in the Great War
deserves our attention, for it was then that women were placed in new
situations, decisively taking upon themselves the burden and challenge
of unexpected turns of faith. Some of these roles included the roles of
war nurse, painter and witness of war.
At first glance, as if in some sort of historical stereotype: while men
fought, women mainly stayed at home to work. However, it was a
question of historical necessity, a certain turn of events on a higher
and wider plane, and the iron will to survive, that brought about an
unexpected brake in existing stereotypes. Besides the everyday, female
jobs in the house and rearing children, women also accepted men’s
work, took to the plough and worked the fields with their children66
because they had to provide for their families, but they also helped the
army when they pushed cannons up hills with their bare hands67. They
also went to the cities and worked in weapon manufacturing factories,
drove trams or worked as telephone operators. Thus, a certain double
role was created: male and female.
The most dramatic role by far was that of the fighter, warrior, which was
the case with Milunka Savić, a participant in three wars, who crossed
Albania, who was a bomber in the Iron Regiment at the Salonika Front,
a sergeant four times wounded, the woman with most Serbian and
Allies’ ordains in World War I.68 Women also put themselves in the
service of their country and volunteered as nurses in order to contribute
to the fight for freedom, to be close to the battlefield when fighting was
at its highest point, and in order to prove that they were fearless, just
like men, and in such a way they identified with the male traditional
role. This division, which we have recognised, is by all means conditional,
bearing in mind that social and historical circumstances to some extent
influenced the choice of which group women were to belong to. Through
force of circumstance, women from the villages fell into the first group,
women with protected status coming from the educated middle classes
66 Popović, А. [War Album] (in serbian) 1914–1918, 1926 (reprint 1987) 110.
67 Rista Маrjanović, photograph, (In: Popović, А., Ibid.), 64.
68 There is a similarity with the Slovene woman Natalija Bjelajac, wounded twelve times
and ordained twelve times. In: Loš, Т. 13.04.2016; Đurić, А. 2014; Golubović, V. etc., 2015.
46 БОЛНИЧАРКЕ / СЛИКАРКЕ / СВЕДОЦИ / NURSES / PAINTERS / WITNESSES
жене или оне које нису имале други излаз.69 Поред Српкиња,
једино су још Рускиње биле жене-борци.
На овом месту, као мали екскурс, осећамо потребу да одамо пошту и
другим учесницама у српској војсци у Великом рату. Стога посвећујемо
издвојен осврт странкињама, женама које су биле лекарке,
болничарке, писци, фотографи, које су се у добровољним мисијама
пожртвовано посвећивале борби српског народа за слободу, неретко
у двоструким улогама, на начин једне Надежде Петровић.
Од многих добровољних болничарки и докторки, Енглескиња,
Шкотланђанки, Швајцаркиња, Американки и других које су у саставу
лекарских мисија долазиле да помогну српској војсци, овде имамо
простора да споменемо само неке. Енглескиња Лејди Пеџет, добровољна
болничарка и велика добротворка,70 затим Американка Мејбл Грујић71,
са својом екипом докторки, сестара, болничарки, све јунакиње без премца,
повлачила се са војском преко Албаније. Са својом српско-енглеском
болницом на Крф је стигла и Енглескиња Мејбл Стобарт, која је добила
чин мајора у српској војсци.72 Међу њима је и пожртвована Шкотланђанка
др Елзи Инглис,73 која је основала Болнице шкотских жена у више
градова Србије. Брачни пар британских књижевника, Алис и Клод
Аскју,74 такође су се заједно са српском војском и народом повлачили
преко Албаније, затим ратна дописница, болничарка и публицисткиња
из Цириха, шездесетогодишња Клара Катарина Штурценегер75 која
је боравила са швајцарским Црвеним крстом у Србији два пута,
током балканских ратова и у Првом светском рату, помогла је Србији
највише, после Арчибалда Рајса. На крају, археолог и професор историје
уметности, Aмериканка Херијет Бојд Хоз, прикупила је тону хуманитарне
помоћи децембра 1915. за српcку војску на албанској обали и радила као
добровољна болничарка Црвеног крста на Крфу и Виду.76
69 Жене у Србији су добиле право гласа после Другог светског рата.
70 Луиз Маргарет Лејла Вемис Пеџет (1887–1958) припадала је енглеском племству
које потиче из XVI в. Учествовала је у оба Балканска и у Првом светском рату као
болничарка, прикупљала је помоћ за Србију, те су је назвали „српска Самарићанка“.
Одликована је орденом Светог Саве (види: Рогановић, В, 13. 6. 2015).
71 Херман Секулић, М., 2015.
72 Исто, 109.
73 Пешић, Н., 17. 5. 2013.
74 Аскју, А. и К., 2012.
75 Штурценегер, К., (1915) 2009. (Иста ауторка је објавила током и одмах после
Великог рата више књига на немачком и на француском језику, са неколико стотина
фотографија не само документарне, већ и уметничке вредности.)
76 Палавестра, 7. 11. 2015.
in towns were in the second, and in the third group were the hardiest
women or those who had no other option.69 Besides Serbian women,
only Russian women were women-warriors.
We feel the need at this point to make an excursus and to honour other
female participants in the Serbian Army during the Great War. Therefore
we dedicated the following passages to women who came from abroad,
women who were doctors, nurses, writers, photographers, who in voluntary
missions devoted their lives to the plight of the Serbian people for freedom,
often in dual roles, such as the one played by Nadežda Petrović.
The scope of the text allows us to mention only a few among the
many volunteer female nurses and physicians from England, Scotland,
Switzerland, America, etc. who came to help the Serbian Army as part of
different humanitarian missions. The Englishwoman Lady Paget70, the
American Mable Grujić71, with her team of female physicians, nurses,
all heroes unmatched, retreated with the army through Albania. With her
Serbian-English hospital the Englishwoman Mabel Stobart arrived in Corfu
and was ranked to the level of major in the Serbian Army.72 There was also
the dedicated Scots woman Dr Elsie Inglis73 who established the Scottish
Women’s Hospitals in numerous towns in Serbia. There were the married,
British authors who also retreated across Albania with the Serbian army
and people – Alice and Claude Askew74; the war correspondent, nurse and
publicist from Zurich, the sixty year old Catharina Clara Sturzenegger75
who resided in Serbia twice with the Red Cross, during the Balkan Wars
and in World War I and who helped Serbia the most, after Archibald
Reiss. Finally, the archaeologist and professor of art history, the American
Harriet Boyd Hawes collected a ton of humanitarian aid in December 1915,
for the Serbian army on the Albanian coast and worked as a volunteer
nurse of the Red Cross on Corfu and Vido.76
69 Women in Serbia were given the right to vote after World War II.
70 Dame Louise Margaret Leila Wemyss Paget (1887-1958), was a member of the
English aristocracy dating from the sixteenth century. She participated in both Balkan
Wars and World War I as a volunteer nurse and benefactress, collecting aid for Serbia
and she was called the “Serbian Samaritan”. She was ordained with the Order of Saint
Sava. (See: Roganović, V. 13/06/2015).
71 Herman Sekulić, М. 2015.
72 Ibid, 109.
73 Pešić, N. 17.05.2013.
74 Askew, А. and C. 2012.
75 Sturzenegger, C., 2009. During and after the war, Sturzenegger published several
books in German and French, with several hundreds of photographs that are not only of
great documentary, but also of great artistic value.
76 Palavestra, 07/11/2015.
У редовној српској војсци с пушком у руци од жена се борила само
Енглескиња Флора Сендс, с официрским чином наредника.77 Жене су
одлазиле да на свој начин учествују у рату из хуманитарних разлога,
али и у смислу борбе за женско-мушку равноправност. Занимљиво
је приметити и да је женама на Западном фронту било забрањено
учешће током прве године ратовања. Од 1915, због недостатка
лекара, ипак су и савезничке војске пристале да примају лекарке
и болничарке, додуше распоређене даље од линије фронта и без
могућности да добију официрски чин, што ни не чуди, у време када
жене још нису имале ни право гласа. Више од тога, увредљивији
израз дискриминације било је то што им у Великој Британији нису
признавани инострани ордени. Тако ни Флори Сендс није призната
Карађорђева звезда са мачевима – највиши орден српске војске за
исказану храброст у борби. Истовремено, те исте Британке у Србији
су уживале пуну равноправност.78 Појам равноправности за коју се
својом храброшћу Флора изборила јесте и то што су је српски војници
звали „брате“, као што су се називали између себе.
Од српских сликарки, само је Надежда Петровић имала као
болничарка војни статус и ратни распоред, (Официр и Тобџија, 1914).
Међутим, ниједна српска сликарка није добила службени статус
ратног сликара, нити је у том својству била званично распоређена
77 Флора Сендс дошла је у Србију у оквиру британске доборовољне лекарске мисије
Црвеног крста, док је више стотина Британки добровољно кренуло у различите
области погођене ратом, већ 1914. (Упореди: Mилер, Л, 2013)
78 Исто, 434/435.
БОЛНИЧАРКЕ / СЛИКАРКЕ / СВЕДОЦИ / NURSES / PAINTERS / WITNESSES 47
Only Flora Sandes, an Englishwoman, fought with a riffle in hand in the
regular Serbian Army, with an officer’s rank, as a sergeant.77 Women
went to war and participated in their own way for humanitarian reasons
and as part of the struggle for equality with men. It is interesting to
note that women on the Western Front were banned from the army dur-
ing the first year of the war. From 1915, because of a lack of physicians,
female physicians and nurses were introduced, albeit far from the lines
of the front and without the possibility of promotion to the rank of
officer. Not surprisingly, for these were the times before women were
given the right to vote. However, the most condescending expression
of discrimination was that the medals they were awarded in other
countries were not recognized in Great Britain. Therefore, Flora Sands
who received the Order of Karađorđe’s Star – the highest ordain of the
Serbian Army for bravery in battle, was not recognized. At the same
time, these British women enjoyed full equality in Serbia.78 The equality
which Flora earned through her struggle, was also apparent in the fact
that the Serbian soldiers called her brother, like they did each other.
Among the female Serbian painters only Nadežda Petrović had military
status as a nurse and had a military assignment (The Officer and The
Cannoneer, 1914). Not a single Serbian female painter was given the
status war painter, nor was she in that capacity officially assigned to
Надежда Петровић, добровољна болничарка, Призрен, 1913.
Nadežda Petrović, volunteer nurse, Prizren, 1913
77 Flora Sands came to Serbia as part of the Red Cross British volunteer physi-
cian’s mission; several hundreds of British women went to help in different areas
struck by war as early as 1914. (Compare with: Miller, L., 2013)
78 Ibid, 434/435.
48 БОЛНИЧАРКЕ / СЛИКАРКЕ / СВЕДОЦИ / NURSES / PAINTERS / WITNESSES
при некој војној јединици. Али оне су као праве уметнице редовно
сликале и цртале, а истовремено прале ране и завоје, превијале,
прелазиле заједно са војском албанске врлети и мушки подносиле
патње. Надежда је учествовала у оба балканска рата и у Првом
светском рату, (Логорска ватра и Коло 1914), сама изабравши рад
у Ваљевској болници, (Ваљевска болница 1915), мада јој је Врховна
команда нудила да бира заштићеније место, тј. да буде болничарка у
Београду или у иностраној мисији у Нишу, али и представница Србије
на конференцији у Риму.79 Тако је Надежда објединила две историјске
улоге, улогу ратне болничарке и улогу сликарке.
Својим сликарством она је претицала своје време и место где је
стварала, повезујући европске стилове које је одлично познавала
са духом српске традиције. Надежда је највећа српска сликарка
колористичког експресионизма, али и импресионизма, те је и сликарка
сецесије и симболизма. Рано је почела да се бави увођењем природне
светлости у слику, као и употребом чисте боје, што је био прави израз
њеног отвореног и динамичног темперамента, али и амбијента у којем
је стварала, увек у дубокој повезаности са природом.
Сликарка претходне генерације, добровољна болничарка у
балканским ратовима, Бета Вукановић, родом Немица којој је
Србија била друга домовина, на првом месту истакла се као
вишедеценијски професор генерацијама сликарки у Уметничкој
79 Миљковић, Љ., 2014., 60/61.
a military unit. Nevertheless, as true professional artists they painted
and drew just as they washed wounds and bandaged the wounded,
crossing with the army the Albanian crags and suffering ‘like men’.
Nadežda took part in both Balkan Wars and World War I (The Camp Fire
and Kolo, 1914) choosing to work in the Valjevo hospital (The Valjevo
Hospital, 1915) even though the Supreme Command offered her a posi-
tion in a safer place, that is, to be a nurse in Belgrade or in one of the
foreign missions in Niš, or the representative of Serbia at a Conference
in Rome.79 This is how Nadežda Petrović merged two historical roles,
the role of nurse and the role of painter.
With her paintings Nadežda Petrović was ahead of the time and
place in which she created. She linked European styles that she had
mastered with the spirit of the Serbian tradition. She is the greatest
Serbian painter of colouristic Expressionism and Impressionism, at the
same time being a Secessionist and Symbolist painter. Early on she
worked on the introduction of natural light to painting and the use of
pure colours, which was the true expression of her open and dynamic
temperament, and the natural ambient she worked in, always deeply
connected with nature.
A painter of the previous generation, volunteer nurse in the Balkan
Wars – Beta Vukanović, was born in Germany and Serbia became her
second home. She came to the forefront primarily as a professor to
Бета Вукановић, добровољна болничарка, 1912–1913.
Beta Vukanović, volunteer nurse, 1912–1913
79 Miljković, Lj., 2014., 60/61.
школи у Београду, па је на њих и преносила своја схватања
сликарства донета из Минхена и Париза. Сама је у свом сликарству
опрезније уводила светлост, те је остала у оквирима пленеризма,
док су се њене ученице Видосава Ковачевић, Мара Лукић и Наталија
Цветковић смелије отиснуле у импресионистичко грађење слике,
придруживши се кругу око Косте Миличевића.
Даница Јовановић, осим што је била ђак Минхенске академије, била
је и члан удружења патриотске српске омладине „Србадија“, те
се дружила да Живорадом Настасијевићем, Стојаном Аралицом,
Костом Јосиповићем и другима. Позната по родољубивим ставовима,
одмах по избијању рата, 1914. стрељана је на Петроварадинској
тврђави, у Новом Саду. У сликама које су иза ње остале види се
јасно опредељење за београдску школу импресионизма, користећи
средњоевропска искуства са примесом локалне атмосфере. Видосава
Ковачевић кретала се такође у кружоку Косте Миличевића, користећи
дружење за заједничко сликање, што је било слободније од онога
које се учило у школи. Нажалост, веома млада је умрла, није имала
прилике да развије таленат, али је оставила неколико портрета
истанчаних и упечатљивих по употреби боје, необичних црвено-плавих
контраста и видљивог геста и ухваћеног психолошког тренутка. Зорица
Симеоновић-Лазић провела је ратне године у избеглиштву, у Горњем
Милановцу, те је сачувано тек неколико малих формата слика, али
jaсна је опредељеност за импресионизам, по богатој гестуалности и
меланхоличној атмосфери у избору пригушених, благо посивелих боја.
Aнa Maринкoвић није припадала кругу српских барбизонаца око
Косте Миличевића, али је стицајем околности сликала с њим на
Крфу где је била у избеглиштву, као супруга министра привреде.
Са војском је прешла Албанију и радила као добровољна
болничарка на Крфу. И она је, опчињена светлошћу Медитерана,
дозволила да је понесе снажан доживљај атмосфере. Слике је
радила грађењем површине четвртастим потезима, слободно
фокусирана на значајније партије, поново са сивкастим бојама
београдског импресионизма. Мара Лукић-Јелесић, такође ђак Бете
Вукановић, повремено је боравила у кругу око Косте Миличевића
и сликала под његовим утицајем. Предратна окупљања младих
уметника у кући Лукића (Марин брат био је вајар Живојин Лукић)
у истој, Дубљанској/Лаудоновој улици где је био и атеље Косте
Миличевића, свело се током окупације углавном на дружење са
Наталијом Цветковић (Сликарка Лукић у башти, 1915). Први светски
рат провела је већим делом као добровољна болничарка у Шапцу,
граду реконвалесцената и тифусара.
БОЛНИЧАРКЕ / СЛИКАРКЕ / СВЕДОЦИ / NURSES / PAINTERS / WITNESSES 49
generations of female painters in the Belgrade Art School. To them she
passed on her understanding of painting, which she acquired in Munich
and Paris. She introduced light to her painting more cautiously and
therefore remained in the framework of en plein air painting, whilst her
students Vidosava Kovačević, Mara Lukić and Natalija Cvetković were
bolder in their Impressionist structuring of the painting, joining the
circle around Kosta Miličević.
Danica Jovanović besides her studies in Munich, was a member of the
patriotic Serbian youth “Srbadija”, and she socialised with Živorad
Nastasijević, Stojan Aralica, Kosta Josipović, etc. Known for her attitude
she was executed in 1914, at the beginning of the war at Petrovaradin
fortress in Novi Sad. The paintings she left behind reveal her affinity
towards the Belgrade School of Impressionism, the use of middle
European experiences with a dose of local atmospherics. Vidosava
Kovačević moved among Kosta Miličević’s circle in order to socialise and
find support for a freer approach to painting than the one offered at the
school. Unfortunately, she died very young not having the opportunity
to fully develop her talent, however she left behind several portraits
that are refined and convincing in their use of colour, with unusual
red and blue contrasts and a very obvious gesture, which captures the
psychological moment. Zorica Simeonović-Lazić spent the war years in
exile, in Gornji Milanovac, and only a few small format paintings have
been preserved, however her commitment to Impressionism is obvious
in the rich gestures and melancholic atmosphere she created using
muted, greyish colours.
Ana Marinković did not belong to the circle of Kosta Miličević’s Serbian
Barbisonais but coincidentally she did paint with him on Corfu where
she was in exile, as the wife of the minister of economy. She crossed
Albanian with the army and worked as volunteer nurse in Corfu. How-
ever, she also, engrossed with the light of the Mediterranean, allowed
herself to be taken by the intense experience of the atmosphere. Her
paintings are created by building the surface with square brushstrokes,
free but focused on more important parts of the painting, again, using
the greyish colours of Belgrade Impressionism. Mara Lukić-Jelesić was
also a student of Beka Vukanović. Occasionally she resided in the circle
created around Kosta Miličević and painted under his influence. The
pre-war gathering of young people in the Lukić house (Mara’s brother
was the sculptor Živojin Lukić) in the same, Dubljanska/Laudanova
street where Kosta Miličević’s atelier was during the occupation, was
reduced to socialising with Natalija Cvetković (The Pinter Lukić in the
Garden, 1915). She spent the greater part of World War I serving as a
nurse in Šabac, the city of convalescents and typhoid patients.
50 EПИЛОГ / EPILOGUE
Наталија Цветковић сликала је у кругу Косте Миличевића серију малих
формата са мотивима са Саве, те је Купатило на Сави 1913, дело које,
по доследном грађењу слике, сигурним гестом и сугерисањем дубине
простора, колористичким варирањем усклађивања и контраста,
спада у најбоља платна београдског импресионизма. Ратне године
је провела у Београду, у позадини бојишта, била је сведок рушења
и вишеструког бомбардовања града, борби, повлачења (Београд –
Поглед на Саву са срушеним мостом, 1914).
Aтмосфером уметничке слободе, што и јесте одлика београдске
сликарске школе,80 отворен је простор за појаву и развој српског
импресионизма у којем су, и пре, и за време, и непосредно после
рата жене-сликарке имале посебну улогу и место, чинећи од тог
објективног сликања хладног ока, сликарство емотивне атмосфере,
сугерисаног доживљаја и чежње за изгубљеним рајем.
ЕПИЛОГ
„Када смо дошли у ослобођени Београд 1918. г. решимо,
споразумно са генералом Стеваном Бошковићем,
да организујемо изложбу ратних сликара...“
Живорад Настасијевић81
После победе, мирнодопски живот носио је нове изазове и друге
врсте борби. Требало је показати себи и својима, али и свету, којих
су то вредности били носиоци oни изашли из рата као победници.
Одржано је у кратком року неколико значајних изложби које су
имале великог одјека у широј, не само уметничкој јавности.
Још током рата одржане су две југословенске изложбе, и то у
Женеви 1917. и Цириху 1918, са идејом представљања уметничке
сцене, промовисања духовног и уметничког нивоа балканских
народа који се истовремено боре за своју слободу.
80 Живковић, С, 1977, 21; 1994, 33.
81 Настасијевић, Ж. у: Ристић, В. и Шуица, Н, 1964, 8.
Natalija Cvetković painted in Kosta Miličević’s circle a series of small
format motifs from the Sava River; The Bath on the Sava River, 1913, is
a work that is one of the best expressions of Belgrade Impressionism
because of its consistent building of the painting using a confident
gesture and suggestion of spatial depth, colouristic variations of
harmonizing and contrast. She spent the war years in Belgrade, in the
background of the battlefields, witnessing the demolition and numerous
bombings of the city, fighting and retreats (Belgrade – A View onto the
Sava River with Destroyed Bridge, 1914).
The atmosphere of artistic freedom, which is a trait of the Belgrade Painting
School80 opened up the space for the appearance and development of
Serbian Impressionism in which, before, during and imminently after the
war, women painters occupied a special role and space, creating within that
objective painting with a cool eye, paintings with an emotional atmosphere,
suggestive of experience and longing for a lost paradise.
EPILOGUE
When we arrived in liberated Belgrade in 1918,
we decided, in concordance with General Stevan Bošković,
to organise an exhibition of war painters...
Živorad Nastasijević81
After victory, life in peace brought its own challenges, different struggles,
and it meant showing to oneself and one’s own, as well as the world, the
values which were carried by those who had ended the war victorious. In a
short timespan several important exhibitions were held, which echoed far,
reaching the wider public and not only the artistic scene.
During the war two Yugoslav exhibitions took place, in Geneva (1917)
and Zurich (1918) with the idea of presenting the art scene, promoting
the spiritual and ethnic level of the Balkan people who are at the same
time fighting for their freedom.
80 Živković, S. 1977, 21; 1994, 33.
81 Nastasijević, Ž. In: Ristić, V. / Šuica, N, 1964, 8.
Дакле, прва уметничка изложба одржана у Србији после Првог
светског рата била је замишљена и договорена још у Солуну, али
ослобођење их је предухитрило, те се идеја о одржавању изложбе
пренела у Београд. Изложба је одржана у основној школи код
Саборне цркве у Београду, новембра 1919. године. Имала је огроман
одјек у најширој јавности, долазили су посетиоци из других градова,
у свечаним поворкама, са заставама. „Успех изложбе био је врло
велики. Публика је по цео дан масовно долазила... Ова изложба се
још дуго памтила у Београду.“82
„Тада је образована комисија Министарства војног да одабере слике
за Министарство, у тој комисији је од уметника био Паја Јовановић.
Скоро све слике узело је Министарство војно а мањи број радова
продат је приватно. Неке слике узеле су друге државне установе.
Ја сам доцније многе од ових слика виђао по канцеларијама
Министарства војног и вероватно да су за време бомбардовања83 у
Другом светском рату пропале.“84
Међутим, представљена дела су тематски већином била окренута
ликовним проблемима, освајању светлости, колористичким и
композиционим складом, новим вредностима боје. Рат се мање
видео на њиховим делима. Склонили су се у своје сликарство, у свој
импресионизам малог формата и малог геста, импресионизам post
festum, мада без лагодног и лепршавог, звонког звука безбрижног
оптимизма француског импресионизма. Српски импресионизам је
осенчен меланхолијом, јер и поред треперавог, морског плаветнила,
густог, топлог ваздуха, у атмосфери медитеранског мира, чује се
далеки звекет оружја, одјекује вапај умирућих у дубинама Јонског
мора, „Плаве гробнице“.
Изложба је била осмишљена и као пригодна манифестација у част
погинулим ученицима београдске Уметничко-занатске школе и
почетна идеја била је да то буде први заједнички наступ српских
импресиониста. Међутим, од оних који су остали живи, Милан
Миловановић је одустао, незадовољан, а Вељко Станојевић није
82 Настасијевић, Ж. Исто; Живковић, С., 1994, 63.
83 Током Другог светског рата највећа разарања претрпео је Београд 6. априла
1941. године, од немачке авијације, без икакве најаве и без обзира на то што га је
југословенска влада прогласила отвореним градом. Београд је те године само у
априлу бомбардован четири пута, а потом је претпео и савезничко бомбардовање
1944, и то пет пута, а поново на православни Ускрс, када је народ масовно био на
улицама и по храмовима.
84 Настасијевић, Ж., 1964. Исто, 8.
EПИЛОГ / EPILOGUE 51
The first exhibition of art held in Serbia after World War I was concep-
tualised and agreed upon in Thessaloniki; freedom arrived sooner than
expected and the idea of organising an exhibition was moved to Belgrade.
The exhibition was held at the Primary School close to the Orthodox
Cathedral in Belgrade, and lasted from 26 October to 25 November 1919.
News of it echoed far and wide reaching the widest public. Visitors came
from other towns, in ceremonious processions, with flags: “The success
of the exhibition was great. The public arrived in masses throughout the
day… This exhibition was long remembered in Belgrade.”82
“It was at this point that a Committee of the Defence Ministry was
formed to choose paintings for the Ministry and artist Paja Jovanović
was in the Committee. Most of the paintings were taken by the Ministry
of Defence, a smaller number sold privately. Some paintings were taken
by other governmental institutions. Later on I came upon many of these
paintings in the offices of the Ministry of Defence and most likely they
were destroyed during the bombing83, in World War II.”84
However, most of the exhibited paintings were focused on art problems,
conquering light, colouristic and compositional harmony, new values of
colour. War was less present on their paintings. They had retreated into
their painting, into their small format and small gesture Impression-
ism; an Impressionism post festum, without the easy-going and light-
hearted, clear sounding optimism of French Impressionism. Serbian
Impressionism was overshadowed with melancholy because, besides
the shimmering blueness of the sea, thick, warm air, the atmosphere
of Mediterranean tranquillity, there was in the far distance the clanking
sound of weapons, the cries of the dying in the depths of the Ionian
Sea – The Blue Sea Tomb.
The exhibition was conceptualised as a ceremonial event honouring the
students of the Arts and Crafts School from Belgrade who had lost their
lives, and the main idea was for it to be the first shared presentation
of Serbian Impressionists. However, among those who survived, Milan
Milanović withdrew, unsatisfied, and Veljko Stanojević did not want to
82 Nastasijević, Ž. Ibid; Živković, S., 1994, 63.
83 During World War II Belgrade suffered the greatest demolishment on 6 April 1941 when
it was bombed by the German aviation, without any warning and regardless the fact that
the Yugoslav government proclaimed the city open. In April of the same year Belgrade
was bombed four times, only to be bombed again by the Allies in 1944 – five times, and
then again on Orthodox Easter when the people in large numbers was on the streets and
in temples.
84 Nastasijević, Ž., 1964. Ibid, 8.
52 EПИЛОГ / EPILOGUE
желео да излаже као ратник. Договор у вези с организацијом
постигнут је са генералом Стеваном Бошковићем, кога већ
знамо као оснивача Солунског атељеа, те је, мада недовољно
простран, изабран простор основне школе. У недостатку
великих, јавних објеката, нарочито после страховитих ратних
разарања, школски простори су и иначе коришћени за веће
изложбе. Радове за изложбу приложило је пет уметника и то:
Коста Миличевић, Милош Голубовић, Живорад Настасијевић,
Михаило Миловановић и Стеван Милосављевић. Нисмо дошли
до података зашто на изложби није учествовао још неки од
бројних сликара који су били ангажовани у другим војним
јединицама, a нису били распоређени у Солунски атеље, где
су уметници на одређени начин били заштићени. Можемо
претпоставити да 1919. још увек није било једноставно окупити
више учесника, због последица ратног метежа. Васа Поморишац
је од априла до новембра исте године боравио у Загребу, ради
привременог наставка школовања на Академији за умјетност
и обрт, те можда није био у могућности да учествује на
београдској јесењој изложби, мада је претходно учествовао на
пролећној, париској изложби. Изложба је била јасно политички
интонирана, што је било и логично у датој ситуацији. Такође, на
овој изложби је посебно истакнуто и вредновано звање ратног
сликара, званично утврђено у саставу српске војске још од
балканских ратова.85
Током XIX века, познато је да је Василиј Верешчагин86 био сликар
руске царске војске, прослављен и у западним земљама, али не
као службени сликар већ као сликар ратних дешавања у којима
је и сам учествовао. Међутим, у енглеској војсци средином XIX
века успостављена је служба ратног сликара, као што је био
Вилијам Симпсон,87 док је Алфред Вод88 био прослављени сликар
Америчког грађанског рата. Међутим, америчка војска је тек 1917.
успоставила службу америчког службеног ратног уметника, које је
слала у Европу да бележи активности америчке војне силе.89
85 Мисли се на 1912. тј. 1914. годину. Упореди фусноту бр. 2 у овоме тексту („Уводне
напомене“).
86 Василий Васильевич Верещагин (1842–1904).
87 William Simpson (1823–1899), уметник, ратни сликар и ратни дописник.
88 Alfred Rudolph Waud (1828–1891), сликар и илустратор.
89 United States Army Center of Military History (CMH).
EПИЛОГ / EPILOGUE 53
exhibit as a warrior. The decision was brought with General Stevan
Bošković, who we know already as the founder of the Thessaloniki
Atelier. The primary school was chosen because, even though it
was not particularly big, due to the lack of large, public spaces,
especially after the terrible war destruction, spaces within schools
were used for larger exhibitions. Five artists supplied works for the
exhibition: Kosta Miličević, Miloš Golubović, Živorad Nastasijević,
Mihailo Milovanović and Stevan Milosavljević. We have not found
any information on why, among the numerous painters who were
engaged in other military units and not in the Thessaloniki Atelier,
there were not more participating artists in the exhibition. Most
likely artists from the Thessaloniki Atelier were protected in a
certain way. We may assume that in 1919 it was still not possible
to gather more artists because of the war turmoil. Vasa Pomorišac
was in Zagreb from April to November of the same year, temporarily
continuing his studies at the Academy of Arts and Crafts, so Каталог Југословенске изложбе у Паризу, 1919.
possibly he was not able to participate in the Belgrade autumn Catalogue of the Yougoslave exhibition in Paris, 1919
exhibition, even though he had previously participated in the spring
Parisian exhibition. The exhibition was clearly politically intoned
which was logical in the given circumstances. Also, this exhibition
У пролеће 1919. организује се велика Југословенска изложба у In the spring of 1919 the large Yugoslav Exhibition in Paris was
emphasised and valued the status of war painter, officially estab-
Паризу, у Пети палеу,90 са 285 слика и скулптура 64 уметника. organised, at the Petit Palais90 with two hundred and eighty-five
lished within the Serbian Army since the Balkan Wars.85
Са пијететом је представљено једанаест слика (пејзажи, али само paintings and sculptures of sixty-four artists. With piety, eleven
предратни) Надежде Петровић, за коју се исправно наводи да је paintings (landscapes, only the pre-war ones) by Nadežda Petrović
During the nineteenth century it is a known fact that Vasily Vasily-
била ратна болничарка, која је погинула на пољу части.91 Такође, were presented, and it was mentioned that she was a war nurse
evich Vereshchagin86 was a painter in the Imperial Russian army,
представљено је и врхунско дело српског импресионизма, слика who had lost her life in the Field of Honour.91 The masterpiece of
famous in western countries, however not as an official painter, but
Милана Миловановића Мост Цара Душана, међутим, тај избор Serbian Impressionism – The Bridge of Emperor Dušan, by Milan
as a painter of war events in which he took part himself. In the mid
чуди, пошто се ради о старој слици, још из 1907. године. Зачуђује Milovanović was also exhibited, however this choice is puzzling
nineteenth century the British army established the service of war
што није поменут славни Солунски атеље, а oд сликара који because it is an old painting from 1907. What is also confusing
painter, which was what William Simspon87 was, while Alfred Waud88
су тамо стварали, поред Милоша Голубовића (представљеним is that the famous Thessaloniki Atelier was not mentioned and
was a famed painter of the American civil war. Nevertheless, it was
са пет слика), још је само учесник париске изложбе Живорад among the artists who created there, besides Miloš Golubović
not before 1917 that the American army established the service of
Настасијевић (две слике). Зашто су из Србије послата тада у (presented with five paintings), only other participant of the Parisian
American official war artists, which she sent to Europe to record the
Париз дела тек дванаест уметника? Не могу се разумети разлози exhibition, Živorad Nastasijević (two paintings) was presented. Why
activities of the American war power.89
овако скромног броја српских уметника, када се зна да је само were only the works of twelve artists from Serbia sent to Paris? One
у статусу службеног сликара српске војске, у различитим војним cannot fathom the reasons behind such a humble number of Serbian
јединицама, радило њих вишеструко више, а многи сликари artists and works when it is known that there were numerous artists
били су и у статусу обичних војника или добровољаца, док су occupying the position of official war painter in different military
неки остали у позадини, те постали сведоци позадинских ратних units of the Serbian Army, and that there were many painters
85 The year 1912, i.e. 1914 is implied. Compare with footnote no. 2 in this text дешавања. among the regular soldiers and volunteers, whilst others remained
(“Introductory Annotation”).
in the background and became witnesses of background war events.
86 Vasily Vasilyevich Vereshchagin, (1842–1904)
87 William Simpson (1823–1899) artist, war painter and war correspondant.
90 Exposition des artistes Yougoslaves аu Palais des Beaux-Arts, Petit Palais, Paris, 90 Exposition des artistes Yougoslaves аu Palais des Beaux-Arts, Petit Palais, Paris, 12
88 Alfred Rudolph Waud (1828–1891), painter and illustrator. 12 аvril – 15 mai 1919. аvril - 15 mai 1919
89 United States Army Center of Military History (CMH) 91 Исто: „Morte cоmme infirmière au Champ d’honneur“, каталог изложбе, списак 91 Ibid: Morte cоmme infirmière au Champ d’honneur, exhibition catalogue, list of
учесника, 27. participants, p. 27
54 EPILOG / EPILOGUE
Где су сликари, ратници, борци, сведоци, мученици и победници,
војници, добровољци? Где је нестала читава уметничка сцена, са
тако обимне и амбициозне изложбе, када је у пространим салама
Пети Палеа представљено чак 285 дела? Осмочлани организациони
одбор имао је тежак задатак, уколико је почетна идеја била
направити селекцију по националном кључу, методу који може
бити исправан уколико је уметнички квалитет conditio sine qua
non. Meђутим, очигледна диспропорција броја дела, те наметање
једног уметника свима представљало је маргинализовање, чак
и дисквалификовање целе једне озбиљне сцене, путем малог
броја изабраних уметника, те заиста отвара бројна питања за
преиспитивање и критеријума за превредновање.
Занимљив је и податак да је Словенаца било такође пропорционално
велики број, њих чак десеторо, док је представљена скоро цела
хрватска сцена, те је од укупног броја представљених уметника,
њих шездесет и петоро, чак четрдесет и троје92 било из Хрватске.
Такође, данас запањује и чињеница да је само Иван Мештровић
био представљен са 40 дела, чиме је направљена неравнотежа у
осветљавању једне Европи непознате сцене, јер је занемарена и
маргинализована српска ликовна сцена, сведена на тек неколико
уметника, и то представљених делима из ранијег периода. На тај
начин бачена је копрена заборава преко плејаде уметника неколико
генерација које су се сусретале на уметничкој сцени Србије,
привучени како Уметничком школом у Београду, тако и атмосфером
слободоумља и слободе, уметничке и друштвене, као у Пијемонту,
врелу ослободилачких стремљења свих словенских народа,
незадовољних својим потчињеним статусом у „тамници народа“, у
Аустроугарској царевини.
Нејасни разлози за осмишљавање таквог пресека југословенске
сцене, субјективно наклоњеног западним деловима Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, могли су бити све само не уметничке
природе. Можда је императив био дати више простора „браћи
Хрватима“ да се искажу бар у сфери уметности, пошто су током рата
били индиспонирани и скрајнути јер су учествовали у Великом рату
на страни агресора, у оквиру Аустроугарске војске. Срби су ионако
били победници, ослободиоци и имали су сатисфакцију што су
сачували своју слободу и независност, своју земљу и достојанство.
Једину нелагоду и забуну чини то што у накнадном, данашњем,
читању историографских извора, читалац може лако да упадне у
92 Т. Росандић, В. Буковац, Е. Видовић, Б. Чикош-Сесија, М. Рачки, И. Грохар и многи
други.
Painters, warriors, fighters, witnesses, martyrs and victors, soldiers,
volunteers, where were they? Where had a whole art scene disappeared
to, from such a large and ambitious exhibition when the vast halls
of the Petit Palais presented as many as two hundred and eighty-five
works of art? The eight-member organisational committee had a dif-
ficult task if the initial idea was to make a selection in the national key
– a method which may be correct if the quality of the art work is sine qua
non. However, the obvious disproportion in the number of works and the
imposition of one artist disregarding the rest, was a form of marginali-
sation, even disqualification of a whole, substantial art scene by means
of a small number of chosen artists, thus opening numerous issues
that should be questioned and requiring a reevaluation of set criteria.
Also interesting is that there were proportionally a large number of
Slovenian artists, almost ten of them, and that almost the whole of the
Croatian scene was presented; of the overall number of artists – sixty
five of them – forty three92 were from Croatia. Also astonishing from
today’s point of view is that Ivan Meštrović was presented with forty
works, which created a state of imbalance in any attempt to shed light
on an art scene unknown to Europe. The neglected and marginalised
Serbian art scene was reduced to a handful of artists who were pre-
sented through old works of art, from an earlier period. In such a way a
veil of oblivion was spread across a whole group of artists belonging
to several generations, which gathered on the Serbian art scene, at-
tracted by the Belgrade Art School and the atmosphere of free-though
and liberty, both artistic and social, like in Piedmont, the spring of
liberation aspirations of all Slavs unsatisfied with their subjugated
status in the “dungeon of people” – the Austro-Hungarian Empire.
The unclear reasons for conceptualising such an overview of the
Yugoslav art scene, subjectively inclined towards the western parts of
the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, could have been anything
but artistic in nature. Perhaps the imperative was to give more room
to “brothers Croats” to at least express themselves in the field of art,
because during the war they were indisposed and marginalised due to
their participation in the Great War on the side of the aggressor, within
the Austro-Hungarian army. In any case, Serbs were the victors, the lib-
erators and had the satisfaction to have preserved their won freedom,
independence and their country. The only discomfort and confusion is
created by the fact that in contemporary readings of historiographic
sources, the reader can fall into the trap of disinformation because this
choice of artists and works imposingly creates an artificial image
92 T. Rosandić, V. Bukovac, E. Vidović, B. Čikoš-Sesia, M. Rački, I. Grohar, and
many others.
замку полуинформације јер му овакав избор уметника и дела
наметљиво ствара вештачку представу о веома развијеној
ликовној сцени у западном делу коначно уједињене Краљевине
и, с друге стране, о практичном непостојању сцене, већ само
спорадичних уметничких појава, у источном делу. Стога су
неопходна нова истраживања ликовне сцене и нова читања
периода првих деценија ХХ века на простору некадашње
Југославије.93 На уметничкој сцени појам „југословенски“, као
синоним заједништва јужнословенских народа, користио се
још од 1904. године, поводом Прве југословенске изложбе,
одржане у Београду.
Уводни текст париске изложбе написао је Андре Мишел, с
великим одушевљењем за Мештровића и његову употребу
митолошке подлоге за стварање сопственог иконографског
обрасца, с тим што је уметник користио српски народни еп
са свом разуђеном епиком, карактерологијом јунака и жртви,
борбе и опстанка, тј. косовском симболиком. Осим овлашног
навођења неких од осталих имена учесника, те навођења неких
од уметника који су се већ представили париској публици на
претходним редовним, великим уметничким смотрама, нема
помена рата. Нема помена Солунског атељеа. Као да Европа пет
година није била кланица.
Истовремено, у истом граду, дешава се Мировна конференција,
одређују се кривци, одрезују се казне, тј. ратне одштете, а на
уметничкој сцени влада потпуни аутизам. Као да ни Француска није
учествовала у рату, као да се рат није ни десио. Није још утихнуо
одјек звекета оружја, а жртве су већ заборављене. Народи су
себично грабили оно што им је остало од живота, бежећи у заборав,
не слутећи опасности које из заборава вребају потоње генерације.
Тек накнадно, 1938. године оснива се у Београду „Удружење
ратника ­­­­– сликара и вајара из ратова 1912–1918“,94 које је окупило
знатно већи број чланова и организовало две изложбе, у Лијежу
1939. и у Београду 1940.
93 Краљевина СХС основана је 1. децембра 1918. у Београду, у палати
Крсмановић на Теразијама, краљ (тада регент) Александар Карађорђевић
прогласио је стварање нове државе, а 3. октобра 1929. реконструисана је у
Краљевину Југославију.
94 Као саставни део међународног удружења бивших ратника FIDAC (Fédération
interalliée des anciens combattants), из једанаест савезничких држава, које је до тада
већ организовало изложбе у Европи и Америци (види: Рајчевић, У., 1982).
EPILOG / EPILOGUE 55
of an extremely developed art scene in the western part of the
united kingdom and, on the other hand, the almost non-existence
of an art scene and just sporadic art phenomena in the eastern
part. Therefore new research of the art scene is necessary as well
as new readings of the period of the first decades of the twentieth
century in the area of the former Yugoslavia.93 In the art scene,
the term “Yugoslav” was a synonym for the togetherness of all
Yugoslav nations, and used since 1904 on the occasion of the First
Yugoslav Exhibition held in Belgrade.
The introductory text to the Parisian exhibition was written by
André Michelle who showed great enthusiasm for Meštrović and
his use of mythological themes in creating a unique iconographic
mould, even though the Serbian folk epic with its complex epic and
characters of heroes, martyrdom, victims, struggles and survival,
that is the Kosovo symbolism. Apart from the superficial listing of
other participant’s names and some of the artists who had already
presented their works to the Parisian audience at the previous,
periodical, large art fairs, there is no mention of the war. There is
no mention of the Thessaloniki Studio. As if for five years Europe
was not a slaughterhouse.
At the same time, in the same city, a peace conference took place, the
guilty were named, punishments brought (that is, war reparations),
whilst the art scene was governed by a state of total autism. It was as
if France had never participated in the war, as if the war never happened.
The rattle of weapons had not quietened and the victims were already
forgotten. Nations selfishly grabbed what was left of their lives, heading
towards oblivion, unaware of the dangers lurking in forgetting for the
future generations.
It was only subsequently, in 1938 that in Belgrade the “Association
of Warriors – Painter and Sculptors from the 1912-1918 Wars”94 was
formed, which gathered a much larger number of members and organised
two exhibitions, one in Liege in 1939 and one in Belgrade in 1940.
In our catalogue we have listed and formed, often reconstructed the
93 The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was established on 01/10/1918 in
Belgrade, at the Krsmanović Palace on Terazije Sqaure, the Prince Regent at the
time Aleksandar Karađorđević proclaimed the new state, and on 03/10/1929 it was
reconceptualised into the Kigdom of Yugoslavia.
94 As an integral part of the international association of former combatants, FIDAC
(Fédération des anciens combattants interaliée) from eleven allied country, which
had already organized exhibitions in Europe and America (see: Rajčević, U., 1982).
56 EПИЛОГ / EPILOGUE
У нашем каталогу пописали смо уметнике и формирали биографије
више од педесет сликара, стотину година после свих страдања,
после систематских уништавања од стране окупатора, и то не
само земље и народа, већ и уметничких дела, документације,
архива – као и оних случајно пропалих у несрећним, ратним
околностима. Извесно је да је број ратних сликара, као и
сликара учесника рата био знанто већи. Континуитет неговања
традиције и истраживања феномена ратног сликара није
одржан. Тако је следећа изложба на ову тему одржана тек
1964. године у Војном музеју у Београду, и то са тридесет пет
уметника и деведесет дела. Потом, године 1982, представљена
је збирка сликарства из Великог рата Војног музеја, са
осамнаест уметника и са 457 дела, слика и цртежа. Такође,
истакли бисмо да су од уметника, на овом месту истражених,
од оних са мање бурним до оних са импозантним, чак
филмским биографијама, њих чак деветоро били хрватски
уметници, од којих је било шест95 добровољаца у српској
војсци, који су се борили за национално ослобођење
и уједињење југословенских народа, за излазак из
Аустроугарске монархије.
Стога је, поред историјско-уметничког интереса, циљ и идеја
наше изложбе да се сагледа, да се схвати и доживи бол
предака, да се не заборави, да се не понови. Представљање
ужаса рата, horrorеs de la guerra,96 најубедљивији је начин
промоције мира.
95 В. Бецић, Н. Бешевић, П. Вучетић, В. Гецан, Ц. Јоб, Ј. Миличић.
96 Франсиско Гоја, између 1810. и 1820. урадио је серију од 80 бакрописа
на тему „Ужаси рата“ („Нorrorеs de la guerra“), на тему шпанских борби
против окупације Наполеонове војске и крвавих последица тог рата.
biographies of more than fifty painters, a hundred years after all the
loss, whether intentional or systematically destroyed by the occu-
pying forces, and not only countries and nations, but also works of
art, documentations and archives, and the accidentally destroyed
in unfortunate, war circumstances, so it is certain that a number
of war painters and painters who participated in the war was much
greater. The continuity of nurturing tradition and researching the
phenomenon of the war painter was not kept. The next exhibi-
tion covering this theme was held as late as 1964 in the Military
Museum in Belgrade, with thirty-five artists and ninety artworks.
This was followed by an exhibition in 1982 presenting the painting
collection from the Great War, held in the Military Museum, with
eighteen artists and four hundred and fifty-seven paintings and
drawings. We also aim to emphasise that among the artists hereby
researched, from those with less tumultuous to those with impres-
sive, almost cinematic biographies, nine were Croatian artists, of
which six95 were volunteers in the Serbian army who fought for
the national liberation and unification of Yugoslav nations and for
leaving the Austro-Hungarian monarchy.
Therefore, besides the historical and artistic interest, the aim
and idea of this exhibition is to consider, understand and live the
pain of our forefathers, so that it is not forgotten, so that it is not
repeated. Presenting the terrors of war, horrorеs de la guerra,96 is
the best way of promoting peace.
95 V. Becić, N.Bešević, P. Vučetić, V. Gecan, C. Job, J. Miličić.
96 Between 1810 and 1820 Francisco Jose de Goya created a series of 80
copper plates Нorrorеs de la guerra, around the theme of the Spanish struggle
against the occupation of Napoleon’s army and the bloody aftermath of
that war.
ЗАКЉУЧАК
Место закључка, може се схватити као тренутак истине, када
треба дати јасне одговоре на постављена питања. Целокупан
српски импресионистички покрет – било да га делимо на два или
три таласа,97 нпр: припрема, формирање и врхунац – поред свог
ентузијазма, полета, слободе, одушевљења, спласнуо је после рата
нагло и повукао се у затворене кругове или простор појединих атељеа.
Тако прави импресионизам није могао да опстане и он се постепено
угасио и нестао понављајући се, улазећи у академизам, манир.
Један од могућих одговора на питање зашто је српски импресионизам
нестао јесте да се читав онај младалачки авангардизам, узлет у
слободу стварања од пре рата, толико борио, отимао, достизао врхунце
у вапају за слободом током рата, да је касније постао исцрпљен и
неубедљив. Други могући разлог јесте да су нестали главни учесници,
да су се разбили кружоци, да није било више заједништва. Многи
су помрли, страдали, оболели, остарили, изгубили вољу или веру и
повукли се. Тако се повукао и авангардизам, импресионистичка сцена
се расула, распала се. Некадашњи авангардисти постали су нови
конзервативци, излагали и даље са Ладом, а против њих су грмели
„нови“ експресионисти.
Рат нису преживели сликари Видосава Ковачевић (умрла 1913),
Даница Јовановић (стрељана 1914), Aлeксaндaр Шаца Лазаревић
(погинуо 1914), Цвијетин Јоб (погинуо 1914), Надежда Петровић
(умрла 1915), Maлиша Глишић (погинуо 1915), Бранко Јевтић (погинуо
1916) и Бранко Радуловић (умро 1916), Риста Вукановић (умро 1918),
Ђорђе Михаиловић (умро 1919), Koстa Joсиповић (умро 1919), као и
други, док је убрзо после рата умро Koстa Mиличевић (1920), а Милан
Миловановић се револтирано повукао са јавне сцене.98
Оно што је рат донео – већу свест о себи и о битности тренутка,
драму двоструког живљења, у паралелном свету, у рату и у свету
уметности, могућност поновног окупљања, заједничког сликања,
осећај заједништва и припадности – све је то рат и однео.
97 Трифуновић, Л., 1973, 48–49. и Живковић, С., 1977, 7.
98 У балканским и у Првом светском рату погинуло је или умрло од тифуса
осамдесет два српска књижевника, уметника и новинара, од септембра 1912. до
септембра 1917, а њихов списак објављен је у крфском „Забавнику“ 15. септембра
1917. (Упореди: каталог изложбе Српска књижевност у Првом светском рату, Народна
библиотека Србије, 2014).
ЗАКЉУЧАК / CONCLUSION 57
CONCLUSION
The point of conclusion is the moment of truth, which requires clear
answers to posed questions. The whole Serbian Impressionist movement,
whether we segment it into two or three waves97, for instance: preparation,
formation and pinnacle – besides all its enthusiasm, vigour, freedom,
elation, abruptly lost its zeal after the war and receded to enclosed
circles or particular ateliers. Thus, true Impressionism could not
have survived and it gradually diminished and disappeared, falling
into repetition, academism and mannerism.
One possible explanation to the question, why did Serbian Impressionism
disappear, is that the youthful avant-garde nature, flight into freedom of
expression from before the war, had to struggle so much; it rebelled and
reached its heights in the cries for freedom during the war, so that after
the war it became exhausted and unconvincing. The second possible
reason may be that the main protagonists disappeared, that the circles
broke, there was no unity left. Many died, were killed, taken ill, grew old,
lost their will or faith and withdrew. So did whatever was avant-garde; the
Impressionist scene dispersed, disintegrated. The once avant-garde artists
became conservatives, still exhibiting under “Lada”, with the new “new” –
the Expressionists, roaring against them.
The painters who did not survive the war included Vidosava Kovačević
(died 1913), Danica Jovanović (executed in 1914), Aleksandar Lazarević-
Šaca (perished in 1914), Cvijeto Job (perished in 1914), Nadežda
Petrović (died in 1915), Mališa Glišić (perished in 1915), Branko Jevtić
(perished in 1916) and Branko Radulović (died 1916), Đorđe Mihailović
(1919) and Rista Vukanović (died in 1918), as well as others. Kosta
Miličević (1920) and Kosta Josipović (1919) died shortly after the war,
and Milan Milovanović indignantly retreated from the public scene.98
What the war had given – a heightened awareness of oneself and the impor-
tance of the moment, the drama of a double life, in a parallel world, in war
and in the world of art, the possibility of gathering and re-gathering, painting
together, the feeling of unity and belonging – the war had also taken away.
97 Trifunovoć, L., 1973, 48-49.; Živković, S., 1977, 7.
98 Eighty-two Serbian writers, artists and journalists were killed or died from
typhoid in the Balkan Wars and World War I (from September 1912 to September
1917). A list of their names was published in the Corfu base “Zabavnik” on 15
September 1917. (Compare with: catalogue to the exhibition [“Serbian Literature
in the First World War”] (text in Serbian), Belgrade 2014.)
58 ЗАКЉУЧАК / CONCLUSION
На послератним изложбама још кратко време су излагали ратни
сликари, а и они су позивани по неком новом, несхватљивом
кључу. У уметност су почели да се мешају неки интереси
страни уметности, излагачка политика постајала је све више
политичка. Нова држава била је комплексна, сложена од
три земље од којих је свака имала своје интересе и своје
путеве, као и своја тумачења сопствених и туђих улога и
доприноса у том заједништву. Стога не чуде многа изложбена
решења, концепције избора, многих нема, заобилазе се, док
се други намећу и увек су присутни. Ствара се нова сцена. У
сликарству је дошло до смене стилова, до наглог заокрета ка
експресионизму, драми унутрашњег доживљаја, паралелно са
експериментом у уметности, новим истраживањима и новом
авангардом. Сва ратна искуства, сaзнања, последице, патње
требало је више година да се прихвате, слегну у душама
преживелих, да се ресорбују и ресетују и да се почне нови
живот, мирнодопски. То је у сваком случају било лакше онима
који су рат провели несметано сликајући и излажући, макар
и у локалним оквирима, те су били спремни да наставе ка
новим стиловима. Зато је после рата и деловало да једна сцена
постоји, а да друге нема. Заиста, једна је несметано трајала,
друга је морала да хвата сопствене крхотине под туђим небом.
Остали су морали у себе да апсорбују и рат и послератне
неправде, без простора у души за освајање неке нове уметности.
На крају, подсетили бисмо још једном да је највећи број слика
током рата уништен или изгубљен, дела читаве генерације
уметника, који данас полако тону у заборав, уметника који су
чинили озбиљну сцену београдског и српског импресионизма,
као што су Александар – Шаца Лазаревић, Драгослав – Фига
Васиљевић, Даница Јовановић, Мара Лукић, Никола Бешевић,
Драгомир Глишић, као и Боривоје Стевановић, јер иако је
припадао старијој генерацији, он је био први који је увео обичај
изласка из атељеа и сликања под ведрим небом, у слободном
простору, а последњи је сликао у духу импресионизма, још
неколико деценија.99 Читава генерација у себи је спојила
неспојиво: нови сензибилитет за фино разлагање боја и
светлости које топе до тада чврсту, академску форму, са снагом
духа сликајући борбе, ратна страдања и патње. Ако желимо да
99 Најзначајнији период Боривоја – Боре Стевановића је око 1920–1922, када је
сликао у серијама пејзаже из околине Београда и са обала Дунава, као протагониста
класичног и завршног периода београдског импресионизма.
ЗАКЉУЧАК / CONCLUSION 59
For a while, war painters exhibited in post-war exhibitions, however they вагамо ко је победио, рекли бисмо да је победила уметност. У овом might say that art was victorious. In this specific, Serbian Impressionism, we
were summoned for new, unclear reasons. Art became the battlefield of специфичном, српском импресионизму препознајемо и унутрашњи, recognise an inner, second, higher meaning, almost out of this, symbolic
interests foreign to art, exhibiting politics turned more into politics and други, виши, скоро онострани смисао, симболичку вредност и value and significance, and that is: loyalty to the idea of ​​freedom, “the
had less to do with exhibiting. The new state was complex, comprising значење, оданост идеји слободе, „контраст благости и жестине“100, contrast between mellowness and intensity”100, because “those who want
three countries, each of which had its own interests and paths, as well as јер „ко хоће да живи нек мре / ко хоће да мре нек живи“101. to live, let them die / those who must die, let live”. 101
their own interpretations of roles and contributions expected of oneself
and of the others within that unity. Therefore, many of the exhibiting *** ***
results were unexpected, the concepts, choice of works, many were
absent, many bypassed, while others imposed and always present. A new Дошла је нова генерација са свежим полетом и новим идејама, A new generation arrived with new enthusiasm and new ideas, creating new
scene was in its formation. In painting there occurred a change in styles, a стварајући нове проблеме и нове поделе и поново динамизујући problems and new divisions, once again bringing dynamism to the Belgrade
sharp turn towards Expressionism, the drama of inner experience, parallel београдску ликовну сцену бурним животом, бројним струковним art scene with their turbulent lives, numerous specialised associations,
with experimentation in art, new investigations and a new avant-garde. All удружењима, борећи се за нове идеје и нове ставове у уметности, у fighting for new ideas and new approaches to art, in the process of creating
experiences of war, the acquired knowledge, the aftermath, the suffering стварању српске модерне и београдске школе. Специфичност српског Serbian modernism and the Belgrade School. The unique nature of Serbian
– it took several years for them to be accepted, to settle in the souls of импресионизма створила је услове за долазак колористичког Impressionism created the conditions for the introduction of colouristic
the survivors, to be reabsorbed, put to rest and for a new life to begin, a сликарства типа интимизма или поетског реализма, обухватајући painting such as Intimism or Poetic Realism, encompassing the tension
life in peace. This was easier for those who spent the war painting and напетости између средњоевропских и медитеранских утицаја.102 За between middle European and Mediterranean influences.102 Those who
exhibiting without hindrances, even if only in local frameworks. Those тај слободни простор, у коме ће нове генерације моћи да се боре за fought for that free space, in which new generations will be able to fight for
were the ones ready to venture into new styles. That is why, after the уметничке идеје, а не пушком за одбрану прага своје куће, изборили ideas in art, not with a gun for the defence of one’s threshold, were our now
war, there was the impression that one scene existed and the other was су се наши сада већ стари знанци, сликари-ратници-сведоци. old friends – painters/warriors/witnesses.
absent. Really, one continued unobstructed, and the other was forced to
gather ones debris under foreign skies. Others were forced to absorb the
war and post-war injustices, without the space in their souls to conquer
new field of art.
At the end, we will remind one last time that a large number of
the paintings from the war had been destroyed or lost. These were
works of a whole generation of artists who were slowly drowning into
oblivion, artists who formed a significant art scene within Belgrade
and Serbian Impressionism, such as: Aleksandar-Šaca Lazarević,
Dragoslav-Figa Vasiljević, Danica Jovanović, Mara Lukić, Nikola
Bešević, Dragomir Glišić, as well as Borivoje – Bora Stevanović,
because, even though he belonged to the older generation, he was
the first to introduce the practice of stepping out of the atelier and
painting under the open sky, in free space, and he was the last to
paint in the spirit of Impressionism for several decades to come.99
A whole generation brought together what was impossible to connect: a
new sensibility for fine colour and light dissolution, which melt the, to that Непознати аутор, Победничко славље, 14. јул 1919: Срби © Нaродна библиотека Србије (фото кат. бр. 125)
Unknown photographer, Winning celebrations on July 14. 1919: Serbs © National Library of Serbia (Photo Cat. No 125)
point, firm, academic form, with a strength of spirit to paint in the midst of
battle, miseries of war and suffering. If we are to weigh who had won, we
100 Из стенографских белешки, опис очију Гаврила Принципа, психијатра др 100 From stenographic notes, the description of Gavrilo Princip’s eyes given by
Мартина Папенхајма, аустроугарског официра, који је 1915. и 1916. радио у psychiatrist Dr Martin Pappenheim, an Austro-Hungarian officer, who worked in
затвору у Терезину. (Види у: Кецмановић, В., 2014, 181/182). the prison in Terezin. (In: Кецмановић, В. 2014, 181/182).
99 Borivoje – Bora Stevanović’s most important period was circa 1920 to 1922 when he 101 Последња два стиха песме Умирање, аутора Гаврила Принципа, урезано 1914. у 101 The last two verses of the poem Dying, by Gavrilo Princip, engraved in 1914 in
painted series of landscapes from the vicinity of Belgrade and the Danube riverside, as сарајевском истражном затвору (упореди: Кецмановић, 2014). the Sarajevo County Jail. (Compare with: Kecmanović, V., Ibid).
the leading protagonist of the classical and final period of Belgrade Impressionism.
102 Живковић, 1977, 33; Исти, 1994, 33. 102 Živković, S., 1977, 33; Ibid, 1994, 33.
60 ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY 61

Литература / Bibliography103 – Oраовац, Ђорђе, Наши уметници у Лијежу – Удружење ратника сликара и вајара 1912–1918 на међународној изложби FIDAC-a,
(књиге, каталози, периодика) [books, catalogues, periodicals] „Недељне илустрације“, бр. 29, Београд 1939. [Oraovac Đorđe, Our Artists in Liège - Asossiation of Painters and Sculptors – Warriors
from 1912–1918 at the International Exhibition of FIDAC, “Sunday Illustrations“ / „Nedeljne ilustracije“, No. 29, Belgrade 1939].
1940.
– Изложба Удружења ратника-сликара и вајара из ратова 1912–1918, каталог изложбе, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“,
Београд, 1 – 12. децембар 1940. [The Exhibition of Warriors-painters and sculptors from Wars 1912-1918, exhibition catalogue, Art
Pavillon „Cvijeta Zuzorić“, Belgrade, December 1-12, 1940].
1915. – Кашанин, Милан, Прва изложба радова Удружења ратних сликара и вајара, „Уметнички преглед“, бр. 10, Београд 1940. [Kašanin
– Чајкановић, др Веселин / Офор, Алберт, Извод из француске граматике и француски разговори, Бизерта / Tchaikanovitch Milan, The First Exhibition of Works Asossiation of Warriors-painters and sculptors, „Art Review“, No. 10, Belgrade]
[Čajkanović Dr Veselin & Aufоrt Albert, Аbrégé de grammaire et guide de conversation serbe – français, Bizerte, 1915] – Кулунџић, Звонимир, Изложба Удружења ратника сликара и вајара, „Београдске општинске новине“ (БОН), бр. 11/12, Београд
1916. 1940. [Kulundžić Zvonimir, Exhibition of Asossiation of Warriors Painters and Sculptors, “Belgrade Municipal Gazette“ (BMG), No. 11-12,
– Чутурило, Стево, Буквар за основне школе у Краљевини Србији, издавач: Министарство просвете (у избеглиштву), штампа: Belgrade 1940]
Државна штампарија Краљевине Србије, Крф, 1916. (прво издање: 1878), [Čuturilo Stevo, Primer for Elementary School, Ministry of – Ораовац, Ђорђе, интервју, Правда, Београд, 7. XII 1940, бр. 12.969, 1940, 6. [Oraovac Đorđe, interview, “Justice“/ Pravda,
Education in exile, Corfu, 1916 (first ed, 1878)] Belgrade, December 7, 1940, 6]
1917. 1941.
– Бојић, Mилутин, Песме бола и поноса, Акварионе, Солун 1917. (Нолит, Београд 2001), [Bojić Milutin, Poems of Pain and Pride, – Oраовац, Ђорђе, интервју, „Недељне илустрације“, 5, Београд 1941. [Oraovac Đorđe, interview, “Nedeljne ilustracije“, 5,
ed. “Akvarione“, Salonika 1917; Nolit, Belgrade 2001] Belgrade 1941].
– Стојковић, Срета, Књижевност: Буквар Ст. Чутурила, „Српске новине“, Крф, 3. јануар 1917, [Stojković Sreta, Litterature: Primer by St. 1955.
Čuturilo, “Serbian Papers“ / Srpske novine, Corfu, January 3, 1917]. – Jaковљевић, Стеван, Српска трилогија (Деветсточетрнаеста, Под крстом, Капија слободе), „Просвета“, Београд 1955.
1918. 1960.
– Лопов музеја, Правда, Београд, 14. новембар 1918, 1, 2. [- , The Tief of the Museum, “Justice“ / “Pravda“, Belgrade, November – Стевановић, Момчило, Милан Миловановић / Коларић, др Миодраг, Коста Миличевић, каталог изложбе, Народни музеј, Београд
14, 1918, 1-2]. 1960. [Stevanović Momčilo & Kolarić Miodrag, Milan Milovanović & Kosta Miličević, exhibition catalogue, National Museum, Belgrade 1960].
1919. 1961.
– Michel, André (каталог изложбе / catalogue de l’exposition) Exposition des artistes Yougoslaves аu Palais des Beaux-Arts, Petit Palais, – Петровић, Растко, Дан шести, Нолит, Београд 1961. (Плато, Београд 2014), [Petrović Rastko, The Sixt Day, Nolit, Beolgrade 1961
Paris, 12 аvril - 15 mai 1919. (Plato, Beolgrade 2014].
– Ц. Зограф, Изложба ратних сликара, „Мисао“, Београд 1919, I, 2, 148–152. 1964.
[Zograf, C, Exhibition of War Painters, “The Tought“, Belgrade 1919, I, 2] – Ристић, Вера / Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918 - изложба је приређена поводом 50-годишњице Првог светског рата и битке
1938. на Церу, Галерија Војног музеја на Калемегдану, каталог изложбе, Народни музеј – Београд и Војни музеј, Београд, октобар –
– Oраовац, Ђорђе, Велика изложба FIDAC-а у Београду, „Гласник резeрвних официра и ратника“, Београд, III, март 1938, 150–151. новембар 1964. [Ristić Vera & Šuica Nada, War Painters 1912–1918 – exhibition organised on the Occasion of 50th Anniversary of the
[Oraovac Đorđe, Great exhibition of the FIDAC in Belgrade, “Messenger of the Reserve Officers and Warriors“ / Glasnik rezervnih oficira i First World War and the battle of Cer, Gallery of the Military Museum on the Kalemegdan, exhibition catalogue, National Museum – War
ratnika, Belgrade, III, March 1838] Museum, October-November 1964].
1939. 1967.
– „Гласник резeрвних официра и ратника“, Београд, св. VI, 404, јун 1939. [“Messenger of the Reserve Officers and Warriors“, – Живковић, Станислав, Коста Јосиповић (1887–1919), „Зборник Народног музеја у Београду“, V, 427–434. [Živković Stanislav,
Belgrade, tom VI, 404, June 1939] Kosta Josipović (1887–1919), „Proceedings of National Museum in Belgrade“, V, 427–434]
– Oраовац, Ђорђе, Уметност и хероизам – основано је Удружење сликара и вајара-ратника, „Недељне илустрације“, бр. 1, Београд – Рајчевић, Угљеша, Никола Џанга (1892–1960), „Годишњак Града Београда“, XXIII, Београд 1967, 201–286. [Rajčević
1939. [Oraovac Đorđe, Art and Heroism –Asossiation is Founded of Painters and Sculptors - Warriors, “Sunday Illustrations“, No. 1, Belgarde] Uglješa, Nikola Džanga (1892–1960), „Yearbook of the City of Belgrade“, XXIII, Belgrade 1967, 201–286 ]
– Oраовац, Ђорђе, Хоћемо нашу уметности – О раду Удружења сликара и вајара-ратника из 1912–1918. на стварању националне – Ристић, Вера, Малиша Глишић, „Зборник за ликовне уметности Матице српске“, 3, Нови Сад 1967, 303–310. [Ristić Vera, Mališa
уметности у Југославији, „Недељне илустрације“, бр. 8, Београд 1939. [Oraovac Đorđe, We want our Art – About the Activities of the Glišić, „Journal for Fine Arts of Matica Srpska“, 3, Novi Sad 1967, 303–310 ]
Asossiation of Painters and Sculptors – Warriors from 1912 – 1918 about the Establishing of the National Art in Yugoslavia, “Sunday Illustrations“, No. 8, Belgrade] 1970.
– Живковић, Станислав, Коста Миличевић 1877–1920, Матица српска, Нови Сад 1970. [Živković Stanislav, Kosta Miličević 1877–1920,
Matica srpska, Novi Sad 1970]
103 Разлике у систему навођења литературе и извора у ауторским текстовима овог издања настала је због несродности, (не)доступности и/или врсти библиографског – Плављанић, Теодор, Васа Ешкићевић, „Зборник за ликовне уметности Матице српске“, 6, Нови Сад 1970, 167–184.
материјала и грађе. [ Differencies in the systems of quotations of the litterature and sources in this edition are due to the disadvantage and (un)availability as well as of differ-
ent nature of bibliographic material. ] [Palkoviljević Teodor, Vasa Eškićević, „Journal for Fine Arts of Matica Srpska“, 6, Novi Sad 1970, 167–184]
62 ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY 63

1972. 1983.
– Протић Б., Миодраг, Почеци југословенског модерног сликарства, у: Југословенска уметност ХХ века, 1900–1920: пленеризам, – Дероко, Александар, A ондак је летијо јероплан над Београдом, „Народна књига“, (прво изд.1983), Дерета, Београд 2013.
сецесија, симболизам, Минхенски круг, импресионизам, експресионизам, Музеј савремене уметности, Београд, каталог изложбе, [Deroko, Aleksandar, Аnd Then Flied Aeroplane over Belgrade, Narodna knjiga (first ed. 1983), Dereta, Belgrade 2013]
децембар 1972 – јануар 1973. [Protić B. Miodrag, Beginnings of the Yugoslavian Modern Painting, in: Yugoslavian Art of the XX century, – Harriees, Meirion & Susie, The War Artists, Brtish Official War Art of the Twentieth Century, Imperial War Museum / Tate Gallery, 1983.
1900-1920: Pleinairism, Secession, Symbolism, Minchen Circle, Impressionism, Expressionism, Museum of Contemporary Art, Belgrade, – Шуица, Нада, Драгомир Глишић, ратни периодд 1914–1918, каталог изложбе, Војни музеј, Београд 1983. [Šuica Nada, Dragomir
exhibition catalogue, December 1972 – January 1973, Belgrade, 7–22] Glišić, War Period 1914–1918, exhibition catalogue, Military Museum, Belgrade 1983]
– Трифуновић, Лазар, Време српског импресионизма, у: Југословенска уметност ХХ века, 1900–1920: пленеризам, сецесија, 1986.
симболизам, минхенски круг, импресионизам, експресионизам, Музеј савремене уметности, Београд, каталог изложбе, децембар – Ђурић, Силвија / Стевановић, Видосав, Голгота и васкрс Србије 1914–1915; 1915–1918, историјско-мемоарска грађа, БИГЗ /
1972 – јануар 1973. [Trifunović Lazar, Time of Serbian Impressionism, in: Yugoslavian Art of the XX century, 1900-1920: Pleinairism, Secession, Партизанска књига, Београд 1986. [Đurić Silvija & Stevanović Vidosav, Golgohta and Resurrection of Serbia, 1914–1915, 1915–1918,
Symbolism, Minchen Circle, Impressionism, Expressionism, Museum of Contemporary Art, Belgrade, exhibition catalogue, December historical memoirs, BIGZ, Belgrade & Partizanska knjiga, 1986]
1972 – January 1973, Belgrade, 23–33 ] – Јованов, Јасна, Даница Јовановић (4. I 1886 – 12. IX 1914), каталог изложбе, Галерија Матице српске, Нови Сад, 1986. [Jovanov
1973. Jasna, Danica Jovanović, (4- I - 1886 – 12- IX- 1914), exhibition catalogue, Matuca Srpska Gallery, Novi Sad, 1986]
– Трифуновић, Лазар, Српско сликарство 1900–1950, Нолит, Београд 1973. [Trifunović Lazar, Serbian Painting 1900-1950, Nolit, Belgrade 1973 ] – Стојановић Љиљана, Васа Поморишац 1893–1961.: ретроспективна изложба 1907–1961, Музеј савремене уметности, Београд 1986.
1974. [Stojanović Ljiljana, Vasa Pomorišac (1893–1961), retrospective exhibition catalogue, Museum of Contemporary Art, Belgrade, 1986]
– Васић, Павле, Александар Шаца Лазаревић, „Зборник за ликовне уметности Матице српске“, 10, Нови Сад 1974, 287–310. – Шуица, Нада, Миодраг Петровић, ратни период 1914–1918, каталог изложбе, Војни музеј, Београд 1986. [Šuica Nada, Miodrag
[Vasić Pavle, Aleksandar Šaca Lazarević, „Journal for Fine Arts of Matica Srpska“, 10, Novi Sad 1974, 287-310] Petrović, War Period 1914–1918, exhibition catalogue, Military Museum, Belgrade 1986]
– Панић, Драга, Наталија Цветковић 1888–1928, каталог изложбе, Музеј савремене уметности, Београд 1974. [Panić Draga, Natalija 1987.
Cvetković 1888-1928, exhibition catalogue, Museum of Contemporary Art, Belgrade, 1974] – Ђурић, Антоније, Жене - солунци говоре, „Књижевне новине“, Београд 1987. [Đurić Antonije, Women – Tessaloniki Warriors Speaking,
1975. „Književne novine“, Belgrade 1987]
– Рајчевић, Угљеша, Драгољуб Васиљевић-Фига (1895–1929), „Зборник за ликовне уметности Матице српске“, 11, Нови Сад – Фотомонографија 1914–1918, ратни албум Андре Николића, Београд (прво изд.1926), БИГЗ, Београд 1987). [Photomonography 1914
1975, 185–215. [Rajčević Uglješa, Dragoljub Vasiljević-Figa (1895-1929), „Journal for Fine Arts of Matica Srpska“, 11, Novi Sad 1975, 185–215] -1918, War Album of Andra Nikolić (first ed. Ratni album, Belgrade, 1926), BIGZ, Belgrade 1987]
1977. 1991.
– Амброзић, Кaтарина, Надежда Петровић 1873–1915, Српска књижевна задруга / Југославијапублик, Београд 1978. [Ambrozić – Јовановић, Зоран М, Александар Дероко, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд 1991. [Jovanović Zoran, M.,
Katarina, Nadežda Petrović 1873-1915, Srpska književna zadruga & Jugoslavijapublik, Belgrade 1978] Aleksandar Deroko, Republic Insitute for the Protection of Art Heritage]
– Ђурић, Антоније, Солунци говоре, Културни центар, Горњи Милановац 1978. [Đurić Antonije, Salonika Warrors Speaking / Solunci 1994.
govore, Kulturni centar, Gornji Milanovac 1978] – Јовановић, Миодраг, Ка почецима српског импресионизма, Зборник Народног музеја XV-2, Београд МCМXCIV [Jovanović Miodrag,
– Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Југославија, Београд 1977. [Živković Stanislav, Belgrade Impressionists, Towards the Beginnings of Serbian Impressionism, “Proceedings of the National Museum“ XV-2, Belgrade, МCМXCIV]
Jugoslavija, Beograd 1977] – Станислав Живковић, Српски импресиoнисти, каталог изложбе, Галерија САНУ, Београд 1994. [Stanislav Živković, Serbian Impressionists,
– Опачић, Петар, Солунски фронт – Зејтинлик, Југословенска ревија / Републички завод за заштиту споменика културе Србије, exhibition catalogue, SASA Gallery, Belgrade, 1994]
Београд 1978. [Opačić Petar, Solunski front – Zejtinlik, Jugoloslovenska revija / Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, Beograd 1978] 1996.
– Трифуновић, Лазар (прир), Српска цртачко сликарска и уметничко-занатска школа у Београду, Универзитет уметности у Београду, – Радуловић, Ема, Ратни сликар Милан Миловановић, каталог изложбе, Народни музеј Крушевац, 1996. [Radulović Ema, War
Београд 1978. [Trifunović Lazar (еd), Serbian Drawing and Painting Arts and Crafts School in Belgrade, Art University in Belgrade / Univerzitet Painter Milan A. Milovanović, exhibition catalogue, National Museum Kruševac, 1996]
umetnosti u Beogradu, Beograd 1978] 1998.
1982. – Миљковић, Љубица, Надежда Петровић 1873–1915, Пут части и славе, каталог изложбе, Народни музеј, Београд 1998. [Miljković
– Рајчевић, Угљеша, Удружење ратника – сликара и вајара од 1912. до 1918. године, „Зборник Народног музеја“ XI – 2, Београд Ljubica, Nadežda Petrović 1973–1915, Path of the Honour and Glory, exhibition catalogue, National Museum, Belgrade 1988]
1982 [Rajčević Uglješa, Asossiation os the Warriors – Painters and Sculptors from 1912–1918, „Proceedings of the National Museum“, XI – 2, – Прелевић, Милорад, Срби на Крфу 1916–1918, каталог сталне поставке „Српске куће“ на Крфу, Савезно Министарство за
Belgrade 1982] одбрану, Београд 1998. [Prelević Milorad, Serbs on Corfu 1916–1918, catalogue of the permanent display of the „Srbian House“ /
– Трифуновић, Лазар, Од импресионизма до енформела, Нолит, Београд 1982. [Trifunović Lazar, From Impressionism to Enformel, Srpska kuća, Corfu, Federal Ministry of Defence, Belgrade 1988]
Nolit, Belgrade 1982]
– Шуица Нада, Дела 1912–1918, каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, 1982. [Šuica Nada, Works 1912-1918, from 2001.
Military Museum in Belgrade, catalogue of the Art collection, Military Museum, Belgrade 1982] – Зековић, Марина, Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у српскoј војсци 1914–1918, каталог изложбе, Војни
музеј, Београд 2001 [Zeković Marina, War Painters, Photographers Amateurs and Photographers Reporters in Serbian Army 1914–1918,
exhibition catalogue, War Museum, Belgrade 2001]
64 ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY 65

2003 2013.
– Гвозденовић, Жана, Mилош Голубовић – у потрази за легендом свакодневице, каталог ретроспективне изложбе, децембар 2003 – – Кљакић, С., Ревизија прошлости у режији великих сила, „Политика“, Београд, 9.6.2013. [Kljakić, S., Revision of the Past
март 2004, Музеј савремене уметности, Београд. [Gvozdenović Žana, Miloš Golubović – à la recherche de la legende du quotidien, (text Directed by Big Powers, Politika 09.06.2013., Belgrade]
in serb, rés. in franc), retrospective exhibition, December 2003 – to March 2004, Museum of Contemporary Art, Belgrade 2003/2004] – Mилер, Луиз, Наш брат, живот капетана Флоре Сандс, Београд 2013 [Miller Louise, A Fine Brother, The Life of Captain Flora Sandes,
– Јанковић, Оливера, Надежда Петровић, између уметности и политике, Сигнатуре, Београд, 2003. [Janković Olivera, Nadežda London 2012]
Petrović, In between Art and Politics, Signature, Belgrade 2003] – Момбауер, Аника, Узроци Првог светског рата, спорења и сагласности, Clio, Београд 2013. [Mombauer Annika, The Origins of the First
World War, Controversies and Consensus, Pearson, (first ed., text in engl., Pearson Ed. Ltd. London 2002; text in serb, Clio, Belgrade 2013]
2004. – Пешић, Н., Бели орао др Инглис, „Вечерње новости“, 17.05.2013. Београд [Pešić, N. White Eagle of Dr Elsie Inglis, „Večernje
– Лазаревић-Илић, Драгана, Солунски фронт у објективу ратног сликара и фотографа Драгољуба Павловића, каталог изложбе, novosti“, 17.05.2013 Belgrade]
Народни музеј Ваљево, 2004. [Lazarević-Ilić Dragana, Salonika Front in the Lens of War Painter and Photofgrapher Dragoljub Pavlović, 2014.
exhibition catalogue, National Museum Valjevo, 2004] – Бабац М., Душан, Српска војска у Великом рату 1914–1918, Медија центар „Одбрана“, Београд 2014. [Babac Dušan M., Serbain
– Сарамандић, Љубомир, Ходочашће на Крф, „Тетратон“, Београд 2004. [Saramandić Ljubomir, Pilgrimage to Corfu, Tetraton, Belgrade 2004] Army in the Great War 1914–1918, Media Center „Odbrana“ / Defense, Belgrade 2014]
2006. – Бајић, Предраг и др, Невидљиви фронтови – Први светски рат и Војводина, каталог изложбе, Музеј Војводине, Нови Сад 2014.
– Мереник, Лидија, Надежда Петровић, Пројекат и судбина, Београд 2006. [Merenik Lidija, Nadežda Petrović, Project and Destiny, [Bajić Predrag et al., Invisible Fronts – WWI and Vojvodina, exhibition catalogue, Museum of Vojvodina, Novi Sad 2014]
(text in serb, summ. in engl), Topy & Military Institute Editors / Vojno-izdavački zavod, Belgrade 2006] – Бјелајац, Миле, 1914–2014 Зашто ревизија, старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата, Медија центар „Одбрана“,
2007. Београд 2014. [Bjelajac Mile, 1914-2014, Revision, Why, Old and New Controversies about the Causes of the WWI, Media Center
– Бојић, Душица, Српске избеглице у Првом светском рату (1914–1921), Завод за уџбенике, Београд 2007. [Bojić Dušica, Serbian „Odbrana“ / Defense, Belgrade 2014]
Refugees in the WWI (1914–1921), Zavod za udžbenike, Belgrade 2007] – Буловић, Гордана. Васа Ешкићевић (1867–1933), академски сликар / Игњатовић, Миле, Сликарство као трајни запис једног
– Милошевић, Горан, Витешка времена, етички и хумани кодекси ратовања, Војноиздавачки завод, Београд 2007. [Milošević времена, у: Немојте нас заборавити, каталог изложбе, Галерија САНУ, Војни музеј Београд, Музеј Града Новог Сада, Народни музеј
Goran, Knight Time, Ethical and Humanistic Warfare Codex, Military Institute Editors / Vojno-izdavački zavod, Belgrade 2007] Шабац; Београд 2014. [Bulović Gordana, Vasa Eškićević (1867-1933), Academy Painter; Ignjatović Mile, Painting as a Longlasting Record
2008. of a Time, in: Do not Forget Us, exhibition catalogue, SASA Gallery, Military Museum Belgrade, Museum of the City of Novi Sad, Narodni
– Maрковић, Оливера, Рат, земља, човек, ратно сликарство 1912–1918, каталог изложбе, Народни музеј у Смедеревској Паланци / muzej, Šabac, Belgrade 2014]
Војни музеј, Београд, 2008. [Marković Olivera, War, Country, Man, War Painting 1912–1918, exhibition catalogue, National Museum in – Вучинић, Здравко, Између трубе и тишине, ратни сликари 1912–1918, каталог изложбе, Галерија РТС-а, 13. март – 13. април,
Smederevska Palanka & Military Museum, Belgrade 2008] Београд 2014. [Vučinić Zdravko, Between the Trompet and the Silence, War Painters 1912-1918, exhibition catalogue, RTS Gallery,
– Чупић, Симона, Теме и идеје модерног, српско сликарство 1900–1941, Галерија Матице српске, Нови Сад 2008. [Čupić Simona, Belgrade March, 13th to April, 13th, Belgrade 2014 ]
Themes and Ideas of the Modernity, serbian painting 1900-1941, Matica srpska Gallery, Novi Sad 2008] – Гаталица, Александар, Велики рат, Вулкан издаваштво, Београд 2014. [Gatalica, Aleksandar, Тhe Great War, Vulkan izdavaštvo,
2009. Beograd 2014. (23rd edition)]
– Живковић, Станислав, Неуништиви свет духовне лепоте, Матица српска / Интерпринт, Београд / Нови Сад 2009. [Živković Stanislav, – Гаћиновић, Радослав, Млада Босна, Медија центар „Одбрана“, Београд 2014. [Gaćinović Radoslav, Young Bosnia / Mlada Bosna,
Indestructible World of Spiritual Beauty, Matica srpska & Interprint, Novi Sad & Belgrade 2009] Media Center „Odbrana“ / Defense, Belgrade 2014]
– Савић, Мићо, М. Хајдегер: метафизички карактер научно-техничке цивилизације, „Филозофија и друштво“ 1/2009. [Savić Mićo M., – Диклић, Александар, Београд – вечити град, РТС, Београд 2014. [Диклић Александар, Belgrade - Тhe Ethernal City, RTS,
M. Heidegger, Methaphysical Caracter of the Scientific-Technical Civilisation, „Philosofy and Society“ 1, Belgrade, 2009] Belgrade 2014]
– Штурценегер, Катарина, Србија у европском рату 1914–1915, Академска књига, Нови Сад, 2009. [Catharina-Clara Sturzenegger, – Ђорђевић, Бојан / Грујић, Драгана / Ђоковић, Гордана, Летопис културног живота током Великог рата 1916–1918, Институт за
Serbien im europäishen Kriege 1914–1915 (first ed. text in germ. Zürich 1915; text in serb. Akademska knjiga, Novi Sad 2009] књижевност и и уметност; Матица српска, Београд / Нови Сад, 2014. [Đorđević Bojan & Grujić Dragana & Đoković Gordana, Chronicle of
2010. the Cultural Life during the Great War, Institute for Litterature and Art & Matica srpska, Belgrade & Novi Sad 2014]
– Живојиновић Р. Драгољуб, Невољни ратници, Завод за уџбенике, Београд 2010. [Živojinović Dragoljub, R., Unwilling Warriors, – Журић, Вуле, (приp.): Пиштало, Владимир и др. у: Гаврилов принцип, Лагуна, Београд 2014. [Žurić, Vule, еd.: Pištalo Vladimir et al.
Zavod za udžbenike, Belgrade 2010] in: Principle of Gavrilo, Laguna, Belgrade 2014]
– Пејчић, Предраг, Српске новине у Крфу 1916-1918, Службени гласник, Београд 2010. [Pejčić, Predrag, Serbian Newspapers in Corfu – Јанковић, Олга, Госпођица Прита циришки докторанд, „Политика“, Београд, 4.10.2014. [Janković, Olga, Missy Prita, the Zürich
1916–1918, Službeni glasnik,Belgrade 2010 ] Doctoral Student, “Politika“, Belgrade 4.10.2014]
2012. – Кецмановић, Владимир, Das ist Принцип, Vukotić media, Београд 2014. [Kecmanović Vladimir, Das ist Princip, Vukotić Media, Belgrade 2014]
– Алис и Клод Аскју, Опустошена земља, Платонеум, Нови Сад 2012. [Аlice and Claude Askew, The Stricken Land, (first ed. text in – Ковић, Милош и др, Србија 1914, каталог изложбе, Историјски музеј Србије / Војни музеј, Београд 2014. [Ković Miloš et al.
engl., Eveleigh Com. Ltd., London, 1916; text in serb., Platoneum, Novi Sad 2012] Serbia 1914, exhibition catalogue, Historical Museum of Serbia & Military Museum, Belghrade 2014]
– Антић, Чедомир, Неизабрана савезница: Србија и Велика Британија у Првом светском рату, Завод за уџбенике, Београд 2012. – Љушић, Радош, Принцип, Оглед о националном хероју, „Новости“, Београд 2014. [Ljušić Radoš, Princip, An Essay about National
Hero, “Novosti“, Belgrade 2014]
66 ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY 67

– Мандић, Велимир, Босна у ланцима (Сарајево 1914–1919) / Жакула, Стеван, Од Терезина до Сарајева, (Београд, 1930), у: Сарајево – Палавестра, Александар, Американка (Неријет Бојд Хоз) – болничарка српске војске на Виду, Политика, Београд, 7.11.2015.
1914. сведочења, Просвета / Вук Караџић, Београд / Велико градиште, 2014 [Mandić Velimir, Bosnia in Chains (Sarajevo 1914- [Palavestra Aleksandar, An American Lady as Nurse of Serbian Army on the Island Vido, Politika, Beograd, 07.11.2015, (about Harriet
1919); Žakula Stevan, From Terezin to Sarajevo (Belgrade, 1930), in: Sarajevo 1914. Testimony, Belgrade & Veliko Gradište, Prosveta & Vuk Boyd Hаwes, archeologist and art historien)]
Karadžić, 2014] – Рогановић, Весна, Леди Пеџет и њено уточиште, Политика, Београд, 13.6.2015 [Roganović Vesna, Lady Paget and her Shelter,
– Миљковић, Љубица, Светлост у мраку Првог светског рата – врхунска остварења протагониста импресионизма у Србији, каталог Politika, Belgrade, 13.06.2015]
изложбе, Народни музеј, Београд 2014. [Miljković Ljubica, The Light into the Darkness of WWI – The Highlights of Protagonists of the – Херман-Секулић, Маја, Ma Belle, Мејбл Грујић, прва америчка дама Србије, Службени гласник, Београд 2015. [Herman-Sekulić
Impressionism in Serbia, exhibition catalogue, Narodni muzej, Belgrade 2014] Maja, Ma Belle, Mabel Grujić, First American Lady of Serbia, Službeni glasnik, Beograd 2015]
– Мицић, Милан, Српско добровољачко питање у Великом рату (1914–1918), БКЦ, Ново Милошево и РТС Београд, 2014. [Micić – Холцер, А., Џелатов смешак, непознати рат против цивилног становништва 1914–1918, Прометеј/РТС, Нови Сад/Београд, 2015 [ Anton
Milan, Serbian Volonteers Issue in the Great War (1914-1918), BKC, Novo Miloševo & RTS Belgrade 2014] Holzer, Das Lächeln der Henker, Der unbekannte Krieg gegen die Zivilbevölkerung 1914–1918. Primus/Verlag WBG, Darmstadt, 2014]
– Недок, С. др Александар и др, Српски војни санитет у Првом светском рату, Медија центар „Одбрана“, Београд 2014. [Nedok Dr 2016.
Aleksandar, S. et al. Serbian War Medical Corps in the WWI, Media Center „Odbrana“ / Defense, Belgrade 2014]] – Арсић, Влада, Кад звона занеме, РТС / Доротеј, Београд 2016. [Arsić Vlada, When the Bells Fall Silent, RTS / Dorotej, Beograd 2016]
– Недок, С. Александар, Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 (рад војносанитетске – Бојић, др Душица, Ратна прошлост из депоа Историјског музеја Србије, Историјски музеј Србије, Београд 2016. [Bojić Dr Dušica,
службе), Медија центар „Одбрана“, Београд 2014. [Nedok Aleksandar S., Withdrawal of Serbian Army Towards Albanian Coast and It’s War Past from the Depo of the Historical Museum of Serbia, HMS / IMS, Belgrade 2016]
Evacuation to Corfu, Media Center „Odbrana“ / Defense, Belgrade 2014] – Дамњановић, Небојша / Калезић, Немања М., Срби на Крфу 1916–1918, каталог изложбе, Историјски музеј Србије, Београд 2016.
– Николић, др Јасмина / Димитријевић, др Бојан, Србија у Великом рату, каталог изложбе архивских докумената, Дом Војске [Damnjanović Nebojša, & Kalezić nemanja, M., Serbs on Corfu 1916–1918, exhibition catalogue, HMS / IMS, Belgrade 2016]
Србије, Медија центар „Одбрана“, Београд 2014. [Nikolić Dr Jasmina & Dimitrijević Dr Bojan, Serbia in the Great War, exhibiton – Лош, Тaтјана, Наталија Бјелајац, наредник војске и болничарка, „Вечерње новости“, 13.4.2016. [Loš Tatjana, Natalija Bjelajac,
catalogue of the archives documentation, Army Home Gallery, Media Center „Odbrana“ / Defense, Belgrade 2014]] Military Sergeant and Nurse, Večernje novosti, Belgrade]
– Радојевић, Мира/Димић, Љубодраг, Србија у Великом рату 1914–1918, кратка историја, СКЗ, Београд 2014. [Radojević Mira & – Фортијер, Џонс, Са Србијом у изгнанство – Авантуре једног Американца са војском која не може умрети, РТС, Београд, 2015. [Fortier
Ljubodrag Dimić, Serbia in the Great War 1914–1918, short history, SKZ, Belgrade 2014] Jones, With Serbia into exile – The of An An American’s Adventures with The Army that can not Die, (first ed. New York, 1916); RTS,
– -, Српска књижевност у Првом светском рату, каталог изложбе, Народна библиотека Србије, Београд 2014. [-, Serbian Litterature Belgrade 2015]
in the WWI, exhibition catalogue, narodan biblioteka Srbije, Belgrade 2014]
– „1914“, Еxhibition оf the Еuropean Capital оf Culture, LNMM, Riga (Latvia) 2014 [„1914“, изложба европске престонице културе,
каталог изложбе, Летонски народни уметнички музеј, Рига 2014]
2015.
– Блануша Мишела, Вељко Станојевић, модернист и клaсик, каталог изложбе, фебруар – април 2015, Галерија-легат Милице Зорић
и Родољуба Чолаковића, MСУ Београд [Blanuša Mišela, Veljko Stanojević, Modernist and Classic, exhibition catalogue, Gallery-legacy
of Milica Zorić i Rodoljub Čolaković, MoCA Beograd, February-April 2015]
– Ваљево 1914–1915. Град болница, каталог изложбе, Народни музеј, Ваљево 2015. [Valjevo 1914–1915, Town Hospital, exhibition
catalogue, National Museum Valjevo, 2015]
– Гвозденовић, Жана, Надежда Петровић: сликарка / болничарка / хероина – ратно раздобље 1912–1915, зборник радова, научна
трибина „Годишњице великана српске уметности: Корнелије Станковић / Надежда Петровић / Исидор Бајић“, Универзитет
уметности, Ниш, 18. септембар 2015. [Gvozdenović Žana, Nadežda Petrović: painter / nurse / heroine – War Period 1912–1915,
proceedings from the Colloquia „Anniversary of the Giants of Serbian Art: Kornelije Stanković & Nadežda Petrović & Isidor Bajić“,
Univesity of Arts, Niš, September 18th 2015]
– Голубовић, Видоје и др., Милунка Савић, РТС, Београд 2015. [Golubović Vidoje et al., Milunka Savić, RTS, Beograd 2915]
– Казимировић, М. и Хаутман, Х., Крвави траг Великог рата, злочини Аустроугарске и њених савезника 1914–1918. у светлу аустријских
докумената, Прометеј / РТС, Нови Сад / Београд, 2015. [ Miloš Kazimirović & Hana Hautmann, The Bloody Traces of the Great War, war
atrocities of the Austro-Hungarian Army and their allies 1914–1918 in the Light of the Austrian Documents, Prometej, Novi Sad / RTS,
Beograd, 2015]
– Мироњенко, Сергеј, Погледај рату у очи, Русија у Првом светском рату, Историјски музеј Србије, Београд 2015. [Mironjenko Sergej
/ Мироненко Сергей, Look the War into it’s Eyes, Russia in the WWI, Historical musuem of Serbia, Belgrade 20015]
Владимир Бецић, Српска трагедија: Петар I Kaрађорђевић напушта територију Старе Србије..., 6. 11. 1915. © Народна библиотека Србије (кат. бр. 1)
Vladimir Becić, Serbian tragedy: Petar I Karađorđević leaving the territory of the Old Serbia…, 6/11/1915 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 1)
 Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War
Фотографија у Србији
за време Великог рата
Милена Марјановић
Историја у жаришту
„Ви сте Србин?“ – питао је легендарни бард светског филма Џон Форд
тада младог критичара и новинара, будућег славног редитеља српског
порекла Питера Богдановича и додао: „Срби имају једну фотографију
објектива
која је готово филм. Постоји из Првог светског рата ратна фотографија
старог краља Петра како се на воловским колима 1915. повлачи преко
Косова. И када би се тај кадар одмрзнуо и покренуо, пред нама би
био прави правцати филм о великој драми српског народа и његовог
Milena Marjanović краља.“1 Форд је мислио на фотографију коју је снимио сликар и
HISTORY AT THE FOCAL
фотограф Владимир Бецић, објављену у јануару 1916. на насловној
страни француског листа L’Illustration.2
POINT OF THE LENS
Да није било фотографија и филмских трака којима су овековечене
многе личности и догађаји из оба балканска рата и Првог светског
рата, историографија Војске Краљевине Србије била би садржајно
знатно сиромашнија од оне с којом се срећемо у историјским
списима. Уз то, знајући да је велики број породица у данашњој Србији
изгубио неког блиског у „светској кланици“, свако помињање Великог
рата, а поготово ако је праћено фотографијама, побуђује емпатију
са жртвама и буди понос на јуначке претке. Догађај меморисан
1 Милован Витезовић, „Српска одисеја“, предговор за Ратни албум 1914–1918,
Aндра Поповић, потпуковник, Православна реч, Нови Сад, допуњено издање
2013, стр. XIX.
2 Назив фотографије у оригиналу: La tragédie Serbe: Pierre I Karageorgevitch
quittant le territoire de la Vieille-Serbie sur un caisson trainé par un attelage de bœufs.
Њен пун назив на српском је Српска трагедија: Краљ Петар I Карађорђевић
напушта територију Старе Србије на запрези коју вуку волови, а позната је и као
Краљ Петар на воловским колима иде у изгон, односно Краљ Петар I Карађорђевић
у егзилу, 1915. Објављујући репортаже са свих ратишта овај француски магазин
је у раздобљу од 1914. до 1918. достизао тираж од 400.000 примерака.
71
Photography in Serbia
during First World War
“You are a Serb?” – the legendary international film bard John Ford
asked the then young critic and journalist, future famous Serbian film
director Peter Bogdanovich, adding: “The Serbs have a photograph which
is almost a film. It is from the First World War, a war photograph of the
old king Peter retreating across Kosovo in 1915 on an ox-cart. If that shot
was to come to life what would appear before us is a film itself about the
great drama of the Serbian people and their king.1 Ford was referring to
the photograph taken by painter and photographer Vladimir Becić,
published in January 1916 on the front page of the French paper
L’ Illustration.2
If it weren’t for the photographs and filmstrips that eternalised the many
persons and events from both Balkan Wars and the First World War,
the historiography of the Army of the Kingdom of Serbia would be sig-
nificantly inferior in its contents to what exists in historical documents.
Furthermore, knowing that many families in contemporary Serbia lost
someone close in the “worldwide slaughterhouse”, any mention of the
Great War, especially accompanied by photographs, stirs empathy with
the victims and awakens pride in the heroism of the ancestors. An event
1 Милован Витезовић, Српска одисеја, Foreword for: Ратни албум 1914-1918,
Aндра Поповић, потпуковник, Православна реч, Нови Сад, revised edition 2013,
p. XIX. .
2 Name of the photos in the original (in French) reads: La tragédie Serbe: Pierre I
Karageorgevitch quittant le territoire de la Vieille-Serbie sur un caisson trainé par un
attelage de bœufs. (Serbian Tragedy: King Petar I Karađorđević leaving the territory
of Old Serbia ​in a oxen-drawn vehicle.) It is also known as King Petar I Karađorđević
in Exile, 1915. By publishing news reports from all the battlefields, from 1914 to
1918 this French magazine’s print run reached an amazing 400,000 copies.
72 Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War 73

фотографијом пружа мању могућност – а пре једног века је скоро
потпуно искључивао – да се збивања, из политичких или других
разлога, фалсификују и јавност доводи у заблуду. Фотографије
као и филмске слике с којима у време Великог рата, и годинама
после њега, није могло да се манипулише као данас, исправљале
су намерно и ненамерно пласиране неистине, без обзира на то што
су међу њима веома ретки снимци самих окршаја (битака), као
што су, на пример, фотографије Кумановске битке у Првом
балканском рату Ристе Марјановића, снимљене 23. и 24.
октобра 1912. године.
О рату на Балкану извештавали су и бројни страни дописници
који су чланке поткрепљивали Марјановићевим фотографијама
шаљући их у своје редакције. Слике српских војника и официра,
команданата све три армије и престолонаследника Александра
Карађорђевића објављиване су на страницама новина у Паризу
и Лондону. Извештајима с ратишта и уступањем фотографија
страним дописницима, европском и светском јавном мњењу
пружана је могућност да се употпуни слика о Србима, што је
memorised through photography makes it less possible – a century ago
almost impossible – to falsify events out of political or for other reasons,
thus misleading the public. Photographs and filmed images which were
not liable to manipulation during the Great War and in the years after
it to the extent possible today, corrected intentional and accidental
misrepresentations, regardless of the fact that shots of battles are rather
rare – such as the, for instance, photographs of the Kumanovo Battle
in the First Balkan War taken by Rista Marjanović on October 23rd and
24th 1912.
Numerous international correspondents reported on the war supporting
their articles with photographs by Marjanović, sending them to their edi-
torial boards. Images of soldiers and officers, commandants of all three
armies and the crown-prince Aleksandar Karađorđević were published
in papers in Paris and London. Reports from the battlefields and giving
foreign correspondents the authorisation to use the photographs, offered
the European and wider international public the opportunity to create
a more exhaustive image of the Serbs, which significantly contributed
to the growth of Serbia’s reputation across the globe. Not only did the
значајно доприносило расту угледа Србије у свету. Догађаји који
су се збивали на ратишту не само да су на широка врата ушли
у уџбенике српске националне историје већ су значајно место
заузели и у светској историји ратова, иако је мање познато да су
ти догађаји илустровани баш фотографијама Ристе Марјановића
који их је снимао крећући се у борбеном строју српских
јединица, уочи незадрживих јуриша и после њих. Бројни детаљи
напредовања српске војске од прве до последње ратне године
забележени су, такође, захваљујући управо знаним и незнаним
ратним фото-репортерима међу којима се посебно истицао
Риста Марјановић, у то време, неспорно, једно од највећих
имена документарне фотографије. О живом занимању у Србији
за фотографију, као техничком достигнућу, сведочи неколико
стручних часописа. Још пре балканских ратова 1912–1913. у
Србији су излазила два фотографска часописа – Нова искра и
Фотографски преглед. У ратом исцрпљеној Србији, у освит новог
рата 1914, професор А. Ст. Јотић у Нишу покреће и уређује нови
„Фотографски архив”, месечник за практичну фотографију.3
events that took place in the battlefield enter national Serbian history
textbooks with fanfare, but they were also positioned as important events
in the world history of war, even though it is little-known that these
events were illustrated by Rista Marjanović’s photographs who shot them
by moving alongside the Serbian soldiers, before and after their
heady charges. Numerous details on the advancement of the Serbian
army from the first to the last war year were also recorded thanks
to the known and anonymous war photojournalists among who Rista
Marjanović – undoubtedly one of the greatest names of documentary
photography at the time – particularly stood-out.
A living interest in photography as a technological achievement in Serbia
is upheld by several specialized magazines. Even before the 1912–1913
Wars two photography magazines were published in Serbia – Nova
iskra (New Spark) and Fotografski Pregled (Photography Review). In the
war-exhausted Serbia at the dawn of a new war, in 1914, in Niš, Professor
A. St. Jotić launched a new magazine – Fotografski arhiv (The Photographic
Archive), a monthly for applied photography.3

Непознати аутор, Рат на Балкану 1914–1915. Бомбардована тврђава у Београду © Народна библиотека Србије (кат. бр. 36)
Unknown photographer, The War in the Balkans: 1914–1915. Belgrade citadel bombarded © National Library of Serbia (Cat. N₀ 36)

3 Бранибор Дебељковић, Стара српска фотографија, поглавље „Фотографска
литература“, Београд, 2005, стр. 283. „По једном непотпуном броју који нам је дошао до
руку, а носи бр. 4 од априла месеца, закључујемо да часопис излази од јануара 1914.
године. Немамо никаквих података докле је излазио, али с обзиром на блиски рат
није био дугог века. Професора Јотића после Другог светског рата срећемо као аутора
Непознати аутор, Симина улица, последица бомбардовања Београда, 8. јануар 1918. © Народна библиотека Србије (кат. бр. 14) једне књижице о фотографији за употребу у педагошко-учитељским школама.“
Unknow photographer, Simina Street, result of the bombing of Belgrade, 8 January 1918 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 14)
3 Бранибор Дебељковић, Стара српска фотографија, chapter Фотографска литература,
Београд, 2005, p. 283. “Based on one incomplete issue which we came across – no.
4, April – we conclude that the magazine was published from January 1914. We do not
have any information about how long it was published, however due to the imminence of
the war it was probably not for long. We come across Professor Jotić after WW II as the
author of a booklet on photography for use in pedagogical-teaching schools”.
74 Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War
Свест о моћи фотографије
Фотографија је у патриотске и пропагандне сврхе служила и у другим
земљама, а не само у Србији. У Француској се као пресудан датум
узима 9. мај 1915, када је Министарство рата одлучило да емитовањем
слике у свет придобије неутралне земље за своју одбрамбену опцију,
супротстављајући се интензивној активности Verkehrsbürо, званичном
немачком органу са седиштем у Лајпцигу, задуженом за пропагандну слику.
У Србији се као веома важан датум за употребу фотографије као
медија за промовисање ратних циљева означава јун 1915. када
Самсон Чернов добија одобрење Штаба Врховне команде да у пратњи
Јована Пантелића, чиновника ратног Пресбироа, борави у јединицама
српске војске од Прахова до Београда и да све фотографише, али да
за публиковање снимака треба да добије још једну дозволу. Тако ратне
фотографије постају сведочанства од далекосежног значаја, корисне
у време ратних дејстава јер износе истину на видело и постају трајни
документи за историју српског народа.
У ратовима на српском тлу, почев од српско-турских 1876–1878,
преко балканских ратова и током оба светска рата, фотографисање
ратних страхота и под најтежим околностима било је питање
националне части и достојанства. Познати и непознати фотографи
имали су пуну историјску свест да се и фотографијом испуњава
Драгољуб Павловић, Грчки краљ Ђорђе у посети престолонаследнику на Јелаку, 1917.
© Народни музеј, Ваљево (кат. бр. 109)
Dragolјub Pavlović, Greek King George visiting the Crown Prince in Jelak, 1917
© National Museum, Valjevo (Cat. N₀ 109)
Awareness of the Power
of Photography
Photography was employed for patriotic and advertising purposes in other
countries as well, not only in Serbia. In France, the turning point was May
9th 1915 when the Ministry of War decided to broadcast images in order to
win over neutral countries to its side as defence option, thus confronting
the intense activities of the Verkehrsbürо, the authorised German offices
seated in Leipzig responsible for propaganda imagery.
In Serbia, the very important date for photography used as media for
promoting war aims, was in June 1915 when Sampson Tchernoff received
permission from the Supreme Command Headquarters to, accompanied by
an officer of the war press bureau Jovan Pantelić, stay with the Serbian army
units situated from Prahovo to Belgrade and take photographs (however, he
needed to gain additional permission for their publication). So war
photographs became far-reaching testimonies, useful during wartime
because they were able to reveal the truth and become permanent
documents for the history of the Serbian people.
During the battles on Serbian territories, starting from the Serbo-Turkish
war (1876-1878), over the Balkan Wars, to the First and Second World
Wars, taking photographs of war horrors was a matter of national honour
and dignity. Known and unknown photographers were fully aware of their
historical duty to fulfil their patriotic service through photography.
Непознати аутор, Франц. генерал Жером у посети Војводи Мишићу на Солунском фронту, [1916]
© Нaродна библиотека Србије (кат. бр. 98)
Unknown photographer, French general Gérôme visiting Field Marshal Mišić at the Salonika Front, [1916]
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 98)
Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War
патриотска дужност. У промоцију патриотизма била је укључена и
задужбина Велимиријанум.4
Брутална отоманизација српског народа у јужним крајевима увела
је Србију 1912. у Први балкански рат, а вероломна политика суседа
1913. и у Други. Српска војска у балканским ратовима није имала
посебно организовану фото-службу, али се на фронту убрзо нашао
знатан број фотографа добровољаца који су снимали ратне призоре.
Из ових ратова остала је богата фотографска грађа Драгише М.
Стојадиновића. Његов албум садржи 1.600 фотографија опсаде
Једрена и арбанаске буне. Међутим, први од власти именовани
ратни фотограф у историји српске фотографије био је Риста
Марјановић. Као дописник фотограф париског издања New York
Herald добио је српску дозволу 13. августа 1914. у Ваљеву.
Имена свих познатих фотографа, заједно са њиховим биографским
подацима до којих смо дошли, навели смо у посебном поглављу
каталога. Иако су радили у немогућим условима, често и с оскудном
опремом, захваљујући њиховим снимцима Европа је први пут
добила верну „ратну слику” с терена. „У тешким покретима војске
пада у очи погнута фигура ратног репортера. Он се бори на свој
начин с хиљаду разних опасности. Гладује, зебе, кисне и радује се
као дете кад на плочи ухвати неки величанствен моменат.“5
4 Велимиријанум је задужбина Велимира Михаила Теодоровића (по крштењу Виљема,
ванбрачног сина кнеза Михаила и Марије Бергхауз) којом је после његове смрти
(1898) управљао Никола Пашић. У јеку ратне еуфорије Задужбина је, у жељи да још
више подстакне снимања на фронту, 1915. године одредила награду од 6.000 динара у
злату за најбоље ратне слике и друге слике од општег националног интереса.
5 Јован Обичан, „Како је професор г. Павловић сликао рат“, Време, 24.
мај 1939, у књизи: Марина Зековић, Ратни сликари, фотографи аматери и
дописници фотографи у српској војсци 1914–1918, Београд, 2001, стр. 102.
75
Драгиша Стојадиновић, Први ручак на Крфу после преласка Албаније, 1916.
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 97)
Dragiša Stojadinović, First lunch on Corfu after crossing Albania, 1916
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 97)
The Velimirijanum endowment also took part in the promotion of
patriotism.4
The brutal “ottomanisation” of the Serbian people in southern parts made
Serbia enter the First Balkan War in 1912 and the traitor politics of her neigh-
bours led her into the Second Balkan War in 1913. During the Balkan Wars
the Serbian army did not have a particularly organised photo-service, however
a significant number of volunteer-photographers who shot war scenes were
soon to appear on the front. The source of rich photographic material is
Dragiša M. Stojadinović. His album has 1600 photographs of the Siege of
Adrianople and the Arbanasi rising. However, the first government ordained
war photographer in the history of Serbian photography was Rista Marjanović.
As correspondent photographer of the Parisian edition of the New York Herald
he gained approval from Serbian authorities on August 13th 1914 in Valjevo.
The names of all known Serbian photographers together with their bio-
graphical data (known to this point) have been noted in a special chapter
of the catalogue. Even though they worked in impossible circumstances,
often with only the very basic equipment, thanks to their photographs
Europe received the first genuine “war images” from the field. With the
heavy movements of the army, there is the striking stooped figure of the
war reporter. He battles in his own way the myriad different dangers. He
starves freezes, is drenched and is as happy as a child when he captures a
magnificent moment on his plate.5
4 Velimirijanum was the endowment of Velimir Mihail Todorović (christened Wilhelm, the
illegitimate son of prince Mihailo and Maria Berghaus), run after his death in 1898 by
Nikola Pašić. At the height of the war euphoria the Endowment, as a way of encouraging
war photography, in 1915 offered a 6,000 dinar reward in gold for the best war and other
images of national interest.
5 Јован Обичан, Како је професор г. Павловић сликао рат, Време, 24. May, 1939. In the
book: Марина Зековић, Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у
српској војсци 1914-1918, Београд, 2001. p. 102.
76 Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War Фотографија у Србији за време Великог рата / Photography in Serbia during First World War 77

Риста Mарјановић, Трагедија повлачења, 1916. © Народна библиотека Србије (кат. бр. 84)
Rista Marjanović, A Tragedy of Retreat / La tragédie en retraite, 1916 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 84)

Луис Викс Хајн, Избеглице кувају јело на путу за Грделицу, Србија, 1918. Milwaukee Art Museum (кат. бр. 122)
Lewis Wickes Hine, Refugees cooking meal on road to Grdelitza, Serbia, 1918 Milwaukee Art Museum (Cat. N₀ 122)

Самсон Чернов, Пуковник, Лазаревић Петар, [1917] © Војни музеj, Београд (кат. бр. 115)
Sampson Tchérnoff, Colonel, Lazarević Petar, [1917] © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 115)
78 Формирање фотографске секције у Солуну / The Establishment of the Photography Section in Thessaloniki Формирање фотографске секције у Солуну / The Establishment of the Photography Section in Thessaloniki 79

Формирање фотографске
секције у Солуну
Свестан да једна слика вреди хиљаду речи, војвода Радомир Путник
у септембру 1914, после масакра над цивилима у Мачви и Подрињу
који су починили Аустроугари револтирани због пораза у бици на Церу,
потписује Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима
виших јединица на бојишту. Овим актом се прописује да су ратни
сликари уједно и фотографи, регулишу се њихове обавезе да буду
надомак војске и да са собом увек носе фотографски апарат, да снимају
важне догађаје, а нарочито зверства непријатеља. Распоређивање
по штабовима јединица било је у надлежности Обавештајног одсека
на чијем је челу био потпуковник Драгутин Димитријевић Апис, а
његова препорука је да, по могућности, у сваком пуку буде бар један
фотограф. Формацијско звање ратни сликар постојало је у српској
војсци још у време балканских ратова, али Упутом су први пут у рату
уведена правила за снимање на терену и документовање снимака, што
је Врховну команду навело да почне да размишља о организованијој
фотографској служби.
The Establishment of the
Photography Section in
Thessaloniki
Aware that one photograph is worth a thousand words, in September
1914 after the civilian massacre in Mačva and Podrinje by agitated
Austro-Hungarians after their defeat at Cer, Duke Radomir Putnik signed
the Order for the Use of War Painters Accompanying Head Offices of Higher Units
in the Battlefield. This order designates war painters as photographers as
well, regulating their obligations to remain close to the army and to always
carry with them their camera, to record important events, especially the
savageries of the enemy. The arrangement of units within headquarters
was under the jurisdiction of the Information Department whose head was
Dragutin Dimitrijević-Apis and his recommendation was, if possible, for
each regiment to have at least one photographer. The formational war
painter rank existed in the Serbian army at the time of the Balkan Wars, but
it was through the Order that rules for taking photographs on the terrain and
documenting shots were first introduced, and which prompted the Higher
Command to start considering an organised photography service.
Док се војска опорављала на Крфу и у Солуну, а команда радила на
њеној реорганизацији, одлучено је да се, по узору на савезничке,
формира Фотографска секција Оперативног одељења са седиштем
у Солуну, као и да се део ратног кредита издвоји за њено опремање
и куповину фото-апарата. Акт о њеном оснивању с потписом
генерала Петра Бојовића ступио је на снагу 26. августа 1916. године.
Актом је предвиђено да само вични фотографији могу добијати
фото-материјал, да при слању фотографија треба да објасне шта
оне представљају, да све плоче и филмове (чак и са оштећењима)
шаљу Фотографској секцији, да се важнији снимци публикују у
савезничким илустрованим листовима.
У секцији су као сликари-фотографи радили: Драгољуб Павловић,
Љубиша Валић, Васа Ешкићевић, Драгомир Глишић, Владимир Бецић
и Бранко Јевтић, а искључиво као фотографи: Драгиша Стојадиновић,
Риста Марјановић, Самсон Чернов, Милоје Игрутиновић, Чедомир К.
Антонијевић, Живан Петровић, Станислав Краков, Јован Ст. Ловчевић,
Живојин Савић, Андра Поповић, Станиша Коруновић, Драгомир Т.
Николајевић, Љубомир Недељковић, Милан Бунушевац, Константин
Коста Велић, Коста Макевић, Сотир Недељковић, војни свештеник
Ристо Шуковић и Милан Ј. Вукашиновић.
While the army was recuperating on Corfu and Thessaloniki, and while the
command was working on its reorganisation, it was decided that following
the example of the Allies a Photography Section of the Operational Department
be formed, that it was to be seated in Thessaloniki and that part of the war
loan should be invested in facilitating it and purchasing a camera. The Act
on which it was established signed by General Petar Bojović was enforced
on August 26th 1916. The Act defined that only good photographers may
use photographic materials, that upon forwarding them they were obliged
to explain their content, that all plates and filmstrips (even those damaged)
were to be sent to the Photography Section and that important shots were to
be published in allied illustrated papers.
Those working in the Section as painters-photographers included Dragoljub
Pavlović, Ljubiša Valić, Vasa Eškićević, Dragomir Glišić, Vladimir Becić and
Branko Jevtić, and exclusively as photographers: Dragiša Stojadinović,
Rista Marjanović, Sampson Tchernoff, Miloje Igrutinović, Čedomir K.
Antonijević, Živan Petrović, Stanislav Krakov, Jovan St. Lovčević, Dragi
Pavlović, Đoka Dukić, Bora Kovačević, Pavle Fišer, Joca Viktorović, Živojin
Savić, Andra Popović, Staniša Korunović, Dragomir T. Nikolajević, Ljubomir
Nedeljković, Milan Bunuševac, Konstantnin Kosta Velić, Kosta Makević,
Sotir Nedeljković, the army priest Risto Šuković and Milan J. Vukašinović.

Милоје П. Игрутиновић, „Плава гробница“, 1916. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 87) Живојин М. Савић, Врхунац дивљаштва у кући код Шапца, 12. VIII 1914. © Народни музеј, Шабац (кат. бр. 16)
Miloje P. Igrutinović, “The Blue Tomb”, 1916 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 87) Živojin M. Savić, The height of barbarity in a house near Šabac, 12/8/1914 © National Museum, Šabac (Cat. N₀ 16)
80 Формирање фотографске секције у Солуну / The Establishment of the Photography Section in Thessaloniki
Фотографска секција у Солуну била је организована и
смештена у двема просторијама на горњем спрату хотела
„Крагујевац“. Чланови секције, осим сликара и фотографа,
били су и кинооператери и небројени фото-аматери који су се
смењивали и док су једни одлазили на фронт, други су радили
у Солунском атељеу. Почетком 1917. Фотографска секција,
као засебна секција, прелази у Топографско одељење Врховне
команде. Из ове секције, по наредби Врховне команде, Риста
Марјановић са 200 фотографија одлази у свет. У исто време
формира се и дописничка служба која најпре има задатак
да шаље слику у домаћа гласила. Константин Велић, касније
председник Удружења фотографа, објављивао је своје
фотографије у Балкану, Малом журналу и Илустрованом Балкану
(за који је начинио сет фотографија војске и рањеника у току
балканских ратова). Милан Ј. Вукашиновић, власник фото-
атељеа у Крушевцу, а потом у Београду, такође је сарађивао
с београдским новинама. Драгомир Глишић се интензивно
бавио фотографијом, па је Фотографској секцији, испуњавајући
обавезу према Врховној команди, предао 400 негатива.
Фотографије Милана Ђонића објављиване су на страницама
Илустрованог малог журнала. Васа Ешкићевић је већ у августу
1914. поднео Министарству војном молбу да га распореде
као ратног сликара. Пошто су сва места ратних сликара била
попуњена, а знао је руски језик, распоређен је најпре у Руски
инжењеријски одред стациониран у Ћуприји, а убрзо и за
сликара Прве српске армије. Сарадници београдских новина
Илустровани лист били су и Илија Живојиновић и Сретен
Димитријевић, с тим што је Живојиновић „покривао“ Шабац, а
Сретен престоницу. Коста Јованесковић, Станиша Коруновић,
Станислав Краков и Милан Крчмаревић били су сарадници у
Малом журналу, Илустрованом малом журналу и Илустрованом
листу. Душан Поповић је сарађивао с београдским новинама
Мали журнал објављујући снимке зверстава у Мачви, док је Васа
Поповић део фотографија из рата сабрао у Албум 7. пешадијског
пука Краља Петра I из рата 1916–1918. Васо Радуловић, по свој
прилици први црногорски фоторепортер, који је као добровољац
био у балканским ратовима у својству фотографа, био је
сарадник београдске штампе, снимао је политичка догађања
пред Први светски рат (Црногорски краљ Никола и турски
посланици, Цетиње 1911) и зверства Албанаца над црногорским
војницима у Пећи за време балканских ратова.6
6 Због једне од тих фотографија турске власти су Васа Радуловића послале на робију.
Формирање фотографске секције у Солуну / The Establishment of the Photography Section in Thessaloniki 81
The Photography Section in Thessaloniki was organised and located
in two rooms on the upper levels of the hotel “Kragujevac”. Members
of the Section, besides painters and photographers, also included
motion-picture operators and numerous photo-amateurs who would
come and go, and while some were on the war front, others were
working in the Thessaloniki studio. At the beginning of 1917 the
Photography Section as a separate section moved to the Topography
Department of the Higher Command. From this section, on Higher
Command orders, Rista Marjanović with 200 photographs set of into
the world. At the same time a correspondence service was formed
with the primary task of sending photos to domestic newspapers.
Konstantnin Velić, later president of the Society of Photographers,
published his photographs in Balkan, Mali Žurnal (Small Journal), Ilus-
trovani Balkan (Balkan Illustrated) (for which he made a series of pho-
tographs of the army and wounded soldiers during the Balkan wars).
Milan J. Vukašinović, owner of a photography studio in Kruševac,
later Belgrade, also collaborated with Belgrade-based papers. Drago-
mir Glišić was a dedicated photographer working in the Photography
Section, fulfilling his duties to the High Command by providing 400
negatives. Photographs by Milan Đonić were published on the pages
of the Ilustrovani mali žurnal (Illustrated Small Journal). Vasa Eškićević
sent a plea to the Defence Ministry as early as 1914 to be engaged as
a war painter. Because all positions as war painters were filled and
he knew how to speak Russian, he was first sent to the Russian En-
gineering Squad stationed in Ćuprija, and not long after that, he was
Др Јован Ловчевић, „Родитељски инстинкт“, 1915. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 60)
positioned as painter in the First Serbian Army. Contributors of the Dr Jovan Lovčević, „Parental instinct”, 1915 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 60)
Belgrade-based paper Illustrovani list (Illustrated Paper) included Ilija
Živojinović and Sreten Dimitrijević, so that Živojinović covered Šabac
and Sreten, the capital. Kosta Jovanesković, Staniša Korunović,
Stanislav Krakov and Milan Krčmarević were associates at the Mali Шеф Фотографске секције приликом њеног оснивања био је The chief of the Photography Section during its establishment
žurnal (Small Journal), Ilustrovani mali žurnal (Illustrated Small Journal) Драгиша М. Стојадиновић коме је по доласку на Крф наређено was Dragiša M. Stojadinović who upon reaching Corfu was ordered
and Ilustrovani list (Illustrated Paper). Dušan Popović collaborated with да оде у Рим и набави неопходну технику. Уз помоћ сликара to go to Rome and acquire the necessary equipment. With the
the Belgrade-based paper Mali žurnal and published photographs Пере Почека, који је тада живео у Риму, Стојадиновић је купио help of painter Pera Poček who was living in Rome at the time,
on the atrocities in Mačva, while Vasa Popović, composed his war фотоапарате, камере и материјал и послао их у Солун, а сам Stojadinović purchased several cameras and materials, and sent
photographs in the Album of the King Peter 7th Infantry Regiment from отишао да се бори на Горничеву где је рањен. После опоравка them to Thessaloniki, himself leaving for battle to Gorničevo where
the 1916-1918 War. Vaso Radulović, apparently the first Montenegrin вратио се на ратиште и добио задужење да као шеф Секције he was wounded. After his recovery he returned to the battle-
photo-journalist who was a volunteer photographer during the Balkan фотографише болнице, фронт, команданте. Снимио је и регента grounds and was ordered as chief of the Section to photograph
Wars, was an associate of the Belgrade press, photographing politi- Александра док држи говор добровољцима који крећу на фронт, hospitals, the front and commanders. He also took a photograph
cal events just before the outbreak of World War I (The Montenegrin војводу Мишића и генерала Сараја, војску у рововима. По of the Prince-Regent Aleksandar addressing volunteers on their
King Nikola and Turkish Emissaries, Cetinje, 1911) and the atrocities повратку у Београд, Стојадиновић место шефа Секције предаје way to the front, Duke Mišić and General Saraj, and the army in
of the Albanians over the Montenegrin soldiers in Peć during the професору др Јеленку Михаиловићу. the trenches. Upon his return to Belgrade, Stojadinović offered his
Balkan Wars.6 position of chief of the Section to professor dr Jelenko Mihailović.
6 Because of one of those photos, Vasa Radulović was sent to prison by the Turkish authorities.
82 Амблематска ратна фотографија Око соколово / The Falcon Eye Emblematic War Photography
Амблематска ратна
фотографија Око соколово
Самсон Чернов, Војник на стражи (Драгутин Матић) / Око соколово..., 1914. (црно-бела копија обојене разгледнице по фотографији)
© Историјски музеј Србије (кат. бр. 27.б)
Sampson Tchérnoff, Type of Serbian soldier advancing, 1914 (B/W copy of a colour photograph based on a postcard)
© Historical Museum of Serbia (Cat. N₀ 27.b)
Избијањем Првог светског рата 1914, Драгутин Матић трећи
пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности
током Церске и Колубарске битке, војне власти му поверавају
задатак извиђача. Управо тако је и снимљен – као војни извиђач.
Његова фотографија, касније названа Око соколово постала је
српски амблем Великог рата. Снимљена је на Дрини, пре почетка
повлачења српске војске. Фотографију је направио ратни репортер
кога су војници звали Рушњак, због његовог руског презимена.
Био је то Самсон Чернов. Чернов сe као дописник француског
листа L’Illustration и руских листова Новое время и Русское слово
нашао на првој линији фронта, пратиo je трупе, снимаo разарања,
фотографисао и војнике и краља Петра I Карађорђевића, али
фотографије није потписивао.
Занимљиво је да Драгутин Матић није знао за постојање ове
фотографије која је објављена у многим листовима, албумима,
The Falcon Eye Emblematic
War Photography
With the break out of World War I in 1914, Dragutin Matić left for the
front for the third time. Because of his courage and valour in the Cer
and Kolubara battles, military authorities assigned him as scout. It is
precisely as such that he was photographed – a war scout. His pho-
tograph, later titled Falcon Eye became a Serbian emblem of the Great
War. It was shot at Drina, before the retreat of the Serbian army.
The photograph was taken by a war-photographer who the soldiers
called “Rušnjak”, because of his Russian surname – it was Sampson
Tchernoff. As correspondent of the French paper L’Illustration and
the Russian papers Новое время and Русское Слово Tchernoff found
himself in the frontline, following the troops, filming the destruction,
photographing the soldiers and King Peter I Karađorđević, however he
did not sign his photographs.
It is interesting that Dragutin Matić personally did not know about the
existence of this photograph which was published in numerous papers,
Амблематска ратна фотографија Око соколово / The Falcon Eye Emblematic War Photography 83
енциклопедијама и уџбеницима и често излагана под називом
Орловско око наше извиднице (Тype of Serbian Soldier Advancying). Тек
albums, encyclopaedias and textbooks, and which was often displayed
bearing the title: The Falcon Eye of Our Patrol (Type of Serbian Soldier Advanc-
пола века касније Матић је први пут видео себе на фотографији (омоту ing). It was only half a century later that Matić saw himself on a photograph
грамофонске плоче Марш на Дрину) и чуо име фотографа који га је for the first time (on the cover of the Drina March gramophone record) and
прославио.7 heard of the name of the photographer who had made him famous.7
Фотографија у Првом светском рату није била само око истине него Photography during the First World War was not merely about the truth;
и споменик фотографу који је често зарад доброг кадра ризиковао it was a memorial to the photographer who often, for the sake of a good
живот. У Фотографској секцији су с посебном дозволом радили и shot, risked his own life. The Photography Section also employed foreign
страни фотографи и дописници. Најзначајнији међу њима свакако је photographers and correspondents who had special permits. By far the
био поменути Рус, активан као фотограф и у балканским ратовима. most prominent among them was the afore mentioned Russian, an active
Ратна фотографија Самсона Чернова као документ сведочи о страшној photographer in the Balkan Wars as well. The war photography of Sampson
голготи и епској храбрости српског народа у ратном вихору. Tchernoff as a document testified to the atrocious Golgotha and epic cour-
age of the Serbian people during the raging war.
У поглављу „Биографије фотографа“ наведено је десетак страних
фотографа који су на волшебан начин стизали у Србију. Владимир In the chapter “Biographies of Photographers” there are approximately ten
Јехличка, Кветослав Мерхаут, Рихлик, Нехиба и Милутин Копша, иначе foreign photographers mentioned who in an unusual way arrived in Serbia.
лекари, били су у балканским ратовима чланови чешке мисије, These included: Vladimir Jehlicka, Kvetislav Merhaut, Milutin Kopša, Rihlik
као и правник Вратислав Черни, док је Франц Павлик био једини and Nechiba, doctors, who were members of the medical committee in
Аријел Варџис, Мајка носи кости свога мртвог сина, украшене невеном, локалним симболом жалости, Балкански фронт, јуни 1916.
© crown copyright. Imperial War Museum, Лондон (кат. бр. 72)
Ariel Varges, A woman moving to another village taking with her the bones of her dead son, decorated with marigolds, the native mourning flower, Balkan Front, June 1916
© crown copyright. Imperial War Museum, London (Cat. N₀ 72)
7 Син Драгутина Матића, Благоје написао је књигу Мој отац – око соколово. Поводом 7 The son of Dragutin Matić, Blagoje, wrote the book My Father – The Eye of the Falcon (Мој
80 година од пробоја Солунског фронта. Драгутину Матићу је подигнут споменик у отац – око соколово). On the occasion of 80 years since the breakthrough of the Salonika
Гаџином хану. Front, a monument was built for Dragutin Matić in Gadžin Han.
84 Амблематска ратна фотографија Око соколово / The Falcon Eye Emblematic War Photography
професионални фотограф међу њима. Податак вредан посебне
пажње јесте да су међу странцима фотографима биле и две жене:
Мери Едит Дарам, сликарка, антрополошкиња и путописац, која
је снимала у Црној Гори, Србији и Македонији током балканских
ратова, док је Катарина Клара Штурценегер као болничарка
притекла у помоћ Србији у балканским ратовима, а затим и у Првом
светском рату и објавила неколико књига о Србији и српском
народу с више од стотину фотографија. Славни амерички фотограф
Луис Хајн је фотографисао повратак српских ратних избеглица као
члан америчког Црвеног крста. Поред фотографија сa Српског и
Македонског фронта, дописник The Miami News-а Aријел Варџис
је снимио Флору Сендс, старијег водника српске војске, после
опоравка од рањавања, Андре Тапоније се помиње као аутор
фотографије Етнографско-историјска секција делегације Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира 1919. године у Паризу.8
(Видети „Биографије фотографа“)
Андре Тапоније, Етнографско-историјска секција Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу, у пролеће 1919. године.
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 126)
André Taponier, Ethnographic-historical section of the Kingdom SCS at the Conference of Peace in Paris, in the spring, 1919
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 126)
8 На фотографији која се чува у Народној библитеци Србије су 22 члана етнографско-
историјске секције Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу, у пролеће
1919. године. Идентификовани у последњем реду - Тихомир Ђорђевић, први слева,
Анте Тресић-Павичић, трећи слева, Александар Белић, седми слева, поред њега
Стеван Михалџић, у средини за столом седи Јован Цвијић, десно од њега Лујо
Војновић, Јован Радонић и Станоје Станојевић. Лево од Јована Цвијића је епископ
Иларион Зеремски. У саставу делегације били су и Божа Марковић, Никола Жиц,
Јосип Рибарић, Фердо Шишић, Милан Шеноа, Рудолф Сигњар, Јанко Претнар, Јован
Мачковшек и Иван Марија Чок.
the Balkan Wars, adding to this list lawyer Vratislav Tcherni as well, and
professional photographer Franz Pavlik. Also noteworthy is that among
foreign photographers there were also two women: Mary Edith Durham,
painter, anthropologist and travel writer who took photographs in Montenegro,
Serbia and Macedonia during the Balkan Wars, while Catharina-Clara
Sturzenegger as a nurse jumped to aid Serbia in the Balkan Wars and
then in the First World War as well, after which she published a number
of books on Serbia and the Serbian people with over several hundred
photographs. The famous American photographer Lewis Hine took shots
of returning Serbian war refugies as a member of the American Red
Cross. In addition to photos with the Serbian and Macedonian Front, The
Miami News correspondent which presented a Ariel Varges recorded Flora
Sandes, Sergeant Major of the Serbian army, after recovering from his
wounds. André Taponier is mentioned as the photographer who took the
Ethnographical and Historical Section of the Kingdom of Serbs, Croats and
Slovenes’ Delegation at the 1919 Peace Conference in Paris, photograph.8
(See "Biographies of photographers")
8 The photograph safeguarded in the National Library of Serbia shows 22 members of the
Ethnographical and Historical Section of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes at
the Peace Conference in Paris, in the spring of 1919. Among those identified in the back
row, are: Tihomir Đorđević – first to the left, Ante Tresić Pavičić – third left, Aleksandar
Belić – seventh to the left, Stevan Mihaldžić – beside him; in the middle by the table is
Jovan Cvijić seated, to his right are Lujo Vojnović, Jovan Radonić and Stanoje Stanojević.
To the left of Jovan Cvijić is the bishop Ilarion Zeremski. Also among the delegates were:
Boža Marković, Nikola Žic, Josip Ribarić, Ferdo Šišić, Milan Šenoa, Rudolf Signjar, Janko
Pretnar, Jovan Mačkovšek and Ivan Marija Čok.
Форензичка фотографија / The Forensic Photography 85
Форензичка фотографија The Forensic Photography
По бруталности какву свет дотад није видео Велики рат бележи Judging by the brutality that the world had not yet seen the Great War
– да се подсетимо обележавајући његову стогодишњицу – – let us be reminded while marking its centenary – revealed shocking
запањујуће податке. „У Подравини и Колубарском округу током facts. In Podravina and the Kolubara district during 1914, the Austro-Hungarians
1914. године Аустро-Угари су убили 50.000 српских жена, деце и killed 50.000 Serbian women, children and elderly. The crimes were mostly
стараца. Те злочине су углавном починили Хрвати регрутовани у committed by Croats recruited by the Austro-Hungarian Army. The massacre
Аустроугарску војску. Масакр цивила догодио се у Јадарском срезу occurred in the Jadran county (Loznica centre), Rađen county (Krupanj),
(центар Лозница), Рађенском срезу (Крупањ), Азбуковачком срезу Azbukovača county (Ljubovija), Pocer county (Šabac), Mačva (Bogatić) and
(Љубовија), Поцерском срезу (Шабац), Мачванском (Богатић) и Kolubara (Valjevo).9
Колубарском (Ваљево).“9
Риста Марјановић, Евакуација села Жабара код Пожаревца, 1915. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 48)
Rista Marjanović, Evacuation of the village of Žabari near Požarevac, 1915 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 48)
9 Генерал Милисав Секулић, „Политички положај Србије пред и током Првог светског 9 General Milisav Sekulić, "The political position of Serbia before and during the
рата и приказ најважнијих догађаја по ратним годинама“, Симпозијум о Српском војном First World War...", at the Symposium on the Serbian Military Medical Service in
санитету у Првом светском рату, Војно-медицинска академија, 2. октобар 2014. (чланак World War I, the Military Medical Academy, 2 October 2014; In: Zorica Peleš, The
Зорице Пелеш, „Српски војни санитет у Првом светском рату, Истина која ће вас Serbian Military Medical Service in World War I. The Truth that will Shock You, 2. 10. 2014.
шокирати“, 2. октобар 2014), http://srpskaistorija.worldpress.com http://srpskaistorija.worldpress.com
86 Форензичка фотографија / The Forensic Photography Недоумице око фотографије Јосипа Броза као аустроугарског војника / Certain Concerns over the Photograph of Josip Broz as Austro-Hungarian Soldier 87

Листајући старо издање Ратног албума 1914–1918. Андре Поповића, из
1926, потресну обимну књигу са око 3.000 фотографија епопеје српске
војске, сагледава се истина другачија од оне коју пружају „историјски“
подаци. Овај фото-албум је најболнија српска књига о витештву и
голготи српског народа у светском обрачуну. У албуму су и фотографије
које је правио непријатељ, за које су њихови творци мислили да никада
неће бити предате на увид јавности. Од непроцењиве историјске
важности су фотографије обешених мушкараца и жена, одвођења
цивилног становништва у концентрационе логоре који су се први пут у
европској повести појавили на подручју где живе Срби.
Један од најзаслужнијих што су ови злочини, од којих се леди
крв у жилама, пописани и за праву историју сачувани био је
патолог форензичар др Арчибалд Рајс. Током Првог светског рата
Арчибалд Рајс је о Србима написао две књиге и око 800 новинских
текстова. У њима је, између осталог, описао да је по доласку у
Мачву, након што је за осам дана мала српска војска савладала
огромну аустроугарску, обишао попришта злочина и разговарајући с
преживелим мештанима, аустроугарским ратним заробљеницима,
српским војницима, дошао до запањујућих података како су људи
сурово убијани: да су били разапети коњима, избодени бајонетима,
спаљивани у школама, печени на ражњу, а једна тромесечна беба
бачена је изгладнелим свињама. Систематски је пописао и број
жртава, начине на које су убијани и њихову старост. Избројао је да
су тада убијене 1.253 особе, међу њима: 288 жена, 77 деце од једне
до десет година, 62 детета узраста од десет до петнаест година и да
је педесетак мачванских села потпуно уништено.
Leafing through Andre Popović’s old edition of the War Album 1914-1918
dating 1926, a shocking and extensive book with around 3,000 photos of
the Serbian army’s epic, a different truth to that offered by “historical”
evidence is perceived. This photo-album is the most painful Serbian book
about heroism and the Golgotha of the Serbian people in a worldwide con-
flict. There are photographs in the album taken by the enemy as well, for
which their authors’ thought would never see the light of day. Photographs
of hanged men and women, the deployment of civilians to concentration
camps that occurred for the first time in European history on the territories
inhabited by Serbs, are of priceless historical importance.
The one most deserving of credit for listing these blood-freezing crimes
and for preserving them for an exact history, is forensic pathologist
dr Archibald Reiss. During the First World War Archibald Reiss wrote
two books and around 800 newspaper articles about the Serbs. There,
among other things, he described that upon reaching Mačva he, after
the small Serbian army overcame the large Austro-Hungarian army,
visited the war crime scenes and after talking to survivors among the
local populace, the Austro-Hungarian prisoners of war and Serbian
soldiers, came upon staggering data about the cruel ways people had
been killed: they had been dismembered by horses, stabbed with bayo-
nets, burned in schools, roasted on the spit, and a three-month-old
baby was thrown to hungry pigs. He systematically listed the number of
victims, the ways they had been killed and their age. He counted 1,253
persons being killed: 288 women, 77 children from one to six years old,
62 children aged ten to fifteen and that approximately fifty villages in
Mačva had been completely destroyed.
За фотографски део огромног рада др Арчибалда Рајса у Србији
мало се знало, све док у лето 2014. из Лозане у Београд није стигла
колекција са више од 10.000 фотографија које је Рајс направио
током Првог светског рата поткрепљујући своје извештаје. Донео ју
је Ерик Сапен с Института за полицијске науке др Арчибалд Рајс у
Лозани, ради дешифровања догађаја и места на њима.10
Недоумице ОКО
фотографије Јосипа Броза
као аустроугарског војника
Европа је у ратним годинама највише веровала др Арчибалду Рајсу,
мада су о страдањима српских цивила писали и бројни новинари и
публицисти који су дошли у Србију, као што су Анри Барби, дописник
париског недељника L’Illustration, и Џон Рид, дописник њујоршког
месечника Меtropolitan Magazine. Швајцарски патолог је забележио да
је у оквиру 13. загребачког корпуса деловала 42. „вражја дивизија“
чији је припадник био и Јосип Броз. Фотографија Броза у рову
сачувана је у штампи, не у оригиналу, али се не зна њен аутор.
The photographic work which was part of dr Archibald Reiss’ vast efforts
was not known of in Serbia until a collection of over 10,000 photographs
arrived from Lausanne to Belgrade in the summer of 2014 – photographs
shot by Reiss during the First World War as support to his reports.
They were brought by Eric Sapin from the Institute of Scientific Policing
Archibald Reiss in Lausanne, in order to decipher the events and places.10
Certain Concerns over the
Photograph of Josip Broz as
Austro-Hungarian Soldier
During the war years Europe placed great trust in Archibald Reiss, however
the suffering of Serbian civilians was covered by numerous reporters and
journalists who came to Serbia, such as Henry Barby, correspondent for
the weekly L’Illustration and John Reed, correspondent for the New York
monthly Меtropolitan Magazine. The Swiss pathologist recorded that the
42nd “devil’s division” was active within the 13th Zagreb Corps and that one
of its members was Josip Broz. The photograph of Broz in the trenches was
preserved in print, not in the original, and its author is unknown.

Непознати аутор, Јосип Броз као аустроугарски војник, у: Јутарњи лист, 11. новембар 1914.
Извор: Интернет (кат. бр. 45)
Unknown photographer, Josip Broz as Austro-Hungarian Soldier, in: Jutarnji list, 11 November 1914
Source: Internet (Cat. N₀ 45)

Катарина Клара Штурценегер, Поподневни одмор уз национални инструмент гусле..., [1915] Др Родолф Арчибалд Рајс, Поклани српски сељаци од Аустроугара у Лешници, [1914] 
© Нaродна библиотека Србије (кат. бр. 70) © Историјски музеј Србије (кат. бр. 22) 10 Рајсове форензичке фотографије биле су изложене у Културном центру Новог Сада 10 Reiss`s forensic photographs were displayed in the Novi Sad Culture center (Catholic
Catharina Clara Sturzenegger, Afternoon break with the national instrument “gusle”..., [1915] Dr Rodolph Archibald Reiss, Serbian peasants slaughtered by the hand of the Austro-Hungarians in Lešnica, [1914]  (Католичкој порти) у склопу манифестације Сећање на др Арчибалда Рајса, 19–21. churchyard) as part of event in memory od Dr Arcibald Reiss, on September 19th, 20th
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 70) © Historical Museum of Serbia (Cat. N₀ 22) септембра 2014. and 21th 2014.
88 Недоумице око фотографије Јосипа Броза као аустроугарског војника / Certain Concerns over the Photograph of Josip Broz as Austro-Hungarian Soldier
Брозова фотографија објављена je у Јутарњем листу 11. новембра
1914, а једна слична њој у Илустрованом листу 13. октобра исте
године. Видевши ову своју фотографију у Музеју револуције 1970.
Тито је прокоментарисао да је направљена почетком 1915. у Галицији,
непосредно пре него што је рањен и заробљен на руском фронту.11
У последње време отворено је питање где је и када снимљена. Тито
у Другом светском рату није негирао саборцима да познаје одлично
западну Србију. Сасвим је извесно да је био у борбама на Дрини,
Мачковом камену, Церу, Колубари и у Београду, посебно на Сењаку
и Бежанији где је фотографија и настала.12 Зна се да је Јосип Броз
служио у 10. чети 3. батаљона 25. пука 42. домобранске „вражје
дивизије“, да су у истом пуку били и Влатко Мачек и Мирослав
Крлежа, као и да су јединице 42. домобранске дивизије учествовале
у све три офанзиве аутроугарске војске против Србије, у јесен 1914.
године. Већину њеног кадра чинили су војници хрватске и српске
националности. Јединице су оперисале на фронту у западној Србији,
превасходно у Поцерини, Подрињу и Ваљевској подгорини, а истицале
су се по нељудском поступању према цивилима. Др Арчибалд Рајс је
утврдио да су злочине у Мачви починили 26, 27. и 28. пук, а не 25. пук
у коме је био Јосип Броз.13
Доказа да је Јосип Броз као аустроугарски извиђач-водник14
учествовао у злочинима у Мачви – нема, али недоумица има. Када
је реч о Брозовој фотографији као аустроугарског војника, два се
податка могу довести у сумњу: да је снимљена у зиму у Галицији –
јер је Броз, као и други војници, носио лагану подофицирску кошуљу
и плитке ципеле; и да је снимљена 1915. (како је Тито сам рекао)
– јер је годину дана раније објављена, и то у два листа. Чињеница је
да је после пораза, „вражја дивизија“ десеткована, да су јединице
повучене у Срем одакле су пребачене у Галицију.
11 Веселинка Кастратовић Ристић у чланку: Sonja Šulović, „Tito u Velikom ratu“, Blic, 16.
новембар 2014, стр. 17.
12 Перо Симић, аутор прве политичке Титове тротомне биографије, открио је и два
поверљива документа у којима се види да је Тито у међувремену напредовао у
штабсфелдвебела и добио две медаље за исказану храброст на српском и руском
фронту у: Серијал Филмских новости Титова соба тајни.
13 У дневнику официра из 25. пука Стјепана Коландера (Sa ratišta I – XX) такође
се помињу страхоте виђене у Лозници, али не и учешће 25. пука у њима. www.
bezrumanemasturma.hismus.hr
14 ТВ емисија Титова соба тајни. Јосип Броз – почеци, РТС2, 20. децембар 2014,
21.05.
The photograph of Broz was published in Jutarnji list (The Morning Paper) on
November 11th 1914 and a similar photograph in the Ilustrovani list (Illus-
trated paper) on October 13th of the same year. Upon seeing this photo of
himself at the Museum of Revolution in 1970 Tito commented that it was
taken at the beginning of 1915 in Galicia, not long before he was wounded
and captured on the Russian Front.11 It has been an open question of late,
where and when it was taken. During the Second World War Tito did not
deny to his fellow soldiers that he knew well the terrain of West Serbia.
It is certain that he was in the battles of Drina, Mačkov kamen, Cer, Kol-
ubara and Belgrade, especially Senjak and Bežanija where the photograph
was taken12! It is known that Josip Broz served in the 10th Company, 3rd
Battalion, 25th Regiment and 42nd Home Guard – the “devil’s division”;
that Vlatko Maček (Croatian politician) and Miroslav Krleža (future great
Yugoslav writer of Croatian descent) were in the same regiment and that
the units of the 42 Home Guard division took part in all three offenses of
the Austro-Hungarian Army against Serbia in the autumn of 1914. Most of
the soldiers were Croats and Serbs. The units operated in the west Serbia
front, primarily in Pocerina, Podrinje and Valjevo Podgorina, and they were
notorious for their treatment of civilians. Dr Archibald Reiss confirmed
that the atrocities in Mačva were conducted by the 26th, 27th and 28th
regiments, not the 25th regiment in which Josip Broz was.13
There is no proof that Josip Broz (president of Yugoslavia after World
War II), as sergeant and scout14 participated in the crimes in Mačva,
however there are certain concerns. As far as the photograph of Broz as
Austro-Hungarian soldier is concerned, two details may be brought to
question: that it was shot in winter in Galicia – because Broz and the
other soldiers are wearing light shirts of non-commissioned officers and
light footwear; and that it was taken in 1915 (as Tito claimed) – because
it was published a year earlier in two papers. The fact remains
that after the war the “devil’s division” was decimated and the units
retreated to Srem from where they were transferred to Galicia.
11 Veselinka Kastratović Ristić in the article: Sonja Šulović, „Tito u Velikom ratu“, Blic,
November 16, 2014, p. 17.
12 Pero Simić the author of the first political three-volume biography of Tito also discov-
ered two confidential documents that prove that Tito was in the meantime promoted to
the stabsfeldwebel rank and received two medals for bravery in the Serbian and Russian
front; in the Filmske Novosti series: Титова соба тајни.
13 The diary of the Officer from the 25th Regiment Stjepan Kolander (Sa ratista I – XX)
also mentiones the atrocities witnessed in Loznica, but not the participation of the 25th
Regiment. www.bezrumanemasturma.hismus.hr
14 Television programme Титова соба тајни. Јосип Броз – почеци, РТС2 20.12. 2014, 21.05.
Уметничка фотографија Надежде Петровић / The Art Photography of Nadežda Petrović
Уметничка фотографија
Надежде Петровић
Насупрот форензичкој фотографији др Арчибалда Рајса налазе се ратне
фотографије сликарке Надежде Петровић за које се доскора такође
мало знало. Осим што су ратне, оне су и уметничке, с недвосмисленим
ставом о овом медију. Поводом друге изложбе Уметничког друштва
„Лада“, Надежда Петровић пише да Марко Мурат „[…] увеличавањем
сопствених студија и довршавањем у радионици, даје пејзажу утисак
увеличане фотографије, штo не волимо да видимо код Марка Мурата,
који комотно може своје пејзаже да доврши на Приморју и донесе нам
готове, рађене ма и у радионици, али под свежим утисцима природе
тамошње“.15 Ове сликаркине речи указују на то да је негодовала
због уобичајеног поступка сликања природе у атељеу, па макар се он
заснивао и на студијама или фотографијама начињеним у природи.
О томе да је фотографију користила као испомоћ, али за прецизније
решавање анатомије открива нам Мушки модел, који је снимила у свом
минхенском атељеу. Надежда Петровић је један од ретких уметника
који је и сликао и фотографисао пределе, нпр. Бели Дрим и Призрен
(обе фотографије се чувају у Војном музеју у Београду), Југ Србије
(у Народном музеју у Београду), снимљене 1913. године. И не само
пределе. Упамћене су и њене фотографије Краљ Петар I са војском,
Црвени крст у Призрену, Сусрет на положајима у околини Призрена, Српска
војска у Призрену, Војска на положајима у околини Призрена, Српски
војници испред Цркве Богородице Љевишке у Призрену, све из Балканског
рата 1913. (похрањене у Војном музеју у Београду).
15 Надежда Петровић, Ликовне критике, Уметничка галерија „Надежда Петровић“,
Чачак, стр. 94.
89
The Art Photography of
Nadežda Petrović
Opposite the forensic photography of dr Archibald Reiss there are the
photographs of painter Nadežda Petrović about which little was known
until recently. Besides being war photographs, they are at the same time
art photographs with an unambiguous attitude towards this media. On
occasion of the second exhibition of the Lada art society, Nadežda Petrović
wrote that Marko Murat “…by enlarging his own studies and completing them
in the studio gives the landscape an impression of enlarged photograph, which
we do not enjoy seeing in Marko Murat who can freely complete his landscapes
at the Coast and bring them finished, painted even in the studio, however under
the direct impression of the natural surroundings”.15 The words of the painter
imply that she was disapproving of the standard approach of painting
nature in the atelier, even if it were based on studies or photographs taken
in nature. The fact that she used photography herself as an aid and in order
to make more precise anatomical details become clear through her Male
model which she made in her Munich atelier. Nadežda Petrović is one of
those rare artists who both painted and took photographs of landscapes,
for instance Beli Drim and Prizren (both photographs are kept in the Military
Museum in Belgrade), The South of Serbia (at the National Museum in
Belgrade), shot in 1913. And it was not just landscapes. She is remembered
for her photographs King Peter with Army, The Red Cross in Prizren, Meeting
at War Sites around Prizren, The Serbian Army in Prizren, The Army on Positions
around Prizren, Serbian Soldiers in front of the Church of the Ljeviška Virgin Mary
in Prizren, all from the Balkan War of 1913 and they are stored at the Military
Museum in Belgrade.
Надежда Петровић, Краљ Петар са српском војском, 1913 © Војни музеј, Београд (кат. бр. 7)
Nadežda Petrović, King Petar with the Serbian Army, 1913 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 7)
15 Надежда Петровић, Ликовне критике, Уметничка галерије Надежда Петровић,
Чачак, p. 94.
90 Уметничка фотографија Надежде Петровић / The Art Photography of Nadežda Petrović Ратне изложбе и публикације које мењају слику о Србима и Србији / War Exhibitions and Publications that Change the Image of Serbs and Serbia 91

Фотографски рад Надежде Петровић трајао је више од једне

деценије – од боравка у Минхену 1902. до 1915. године. Cликаркин
фотографски опус, мали али значајан, премијерно је представила
изложба Надежда Петровић, с обе стране објектива.16 Увидом у њега
закључујемо да предели кривудавог Белог Дрима и Призрена,
по тонској градацији која их краси, нису пуке „топографије“. „Из
њих сазнајемо да циљ није био бележење чињеница већ њихова
уметничка интерпретација.“17 Надежда Петровић је била са српском
војском најпре у Призрену, а потом у Куманову – дакле, на оним
истим местима где је годину дана раније, у јесен 1912, боравио
и Паја Јовановић. „Али она није, као овај велики мајстор жанра
и нарације, фотографисала војнике у њиховим свакодневним
активностима, него је намеравала да сними поље окршаја – предео
у коме се десила Кумановска битка, што и наводи у молби упућеној
генералу Живојину Мишићу: „Молим да ми се дозволи уметничко
снимање старог кумановског бојишта“, а у потпису: „Надежда
Петровић, акад. сликар, добровољна болничарка.“18 Неколико
Надеждиних ратних фотографија сачувано је само захваљујући
чињеници да је према војним одредбама морала да преда по један
негатив од сваке војном фото-архиву.
Nadežda Petrović’s photographic work lasted over a decade – from
the times of her stay in Munich between 1902 and 1915. The painter’s
small but significant photographic opus was presented for the first
time at the exhibition Nadežda Petrović, on Both Sides of the Lens.16 Our
insight into this work allows us to conclude that the areas around
the Beli Drim River and Prizren are, based on the gradation of shades
that embellish them, not mere “topographies”. From them we learn
that the goal was not factual recording, but their artistic interpretation.17
Nadežda Petrović was with the Serbian army first in Prizren and then
in Kumanovo – therefore, the same places where a year earlier, in the
autumn of 1912, Paja Jovanović was. However, unlike this great master of
genre and narration, she did not photograph soldiers in their everyday activi-
ties, rather she intended to take photographs of the battlefields – the area
where the Kumanovo Battle took place, which she states in an address to
the General Živojin Mišić: “I ask to be allowed to take photographs of the old
Kumanovo battlefield,” and she signs it with: Nadežda Petrović, academic
painter, volunteer nurse.”18 Several of Nadežda’s war photographs were
preserved only due to the fact that according to military regulations
she was obliged to give one of each of her negatives to the military
photo-archive.
Ратне изложбе и
публикације које мењају
слику о Србима и Србији
Фотографија је током Великог рата постепено прихваћена као
прворазредна информација и слика истине. Већ 1916. отваране
су изложбе дела ратних фотографа Ристе Марјановића и Самсона
Чернова, које су доприносиле да слике страдања продру у свет, а
српски народ отуда добије подршку савезника. Рат је био у току када
их је Риста Марјановић, готово без предаха, прослеђивао иностраним
гласилима и, такође, у више светских метропола организовао изложбе
фотографија које је снимио током добровољног боравка у Војсци
Краљевине Србије.
На Солунском фронту се увелико ратовало када је Риста Марјановић
узео учешће на изложбама ратних фотографија у Паризу, Лондону
и Њујорку. Године 1917. у Паризу је организована свесавезничка
изложба (Лувр, Павиљон Маrsan) коју је отворио председник
Француске Рејмон Поенкаре. Фотографије Ристе Марјановића
оставиле су снажан утисак о ратном паклу на тлу Европе на више
War Exhibitions and
Publications that Change the
Image of Serbs and Serbia
During the Great War photography was gradually accepted as first-rate in-
formation and an image of the truth. As early as 1916 there were exhibition
openings that presented the works of war photographers Rista Marjanović
and Sampson Tchernoff who contributed towards making photographs of
war suffering reach the world, and thus provide the Serbian people with Ally
support. The war was ongoing when Rista Marjanović, without a moment’s
notice, forwarded them to foreign papers and, also, organised exhibitions
in several metropolises worldwide presenting photographs which he took
during his time as volunteer in the Army of the Kingdom of Serbia.
The war was in full swing when Rista Marjanović took part in
the exhibitions of war photography in Paris, London and New York. In
1917 an all-Ally exhibition was organised in Paris (Louvre, Le pavillon
de Marsan) opened by the French president Raymond Poincaré. The
photographs of Rista Marjanović illustrating the war hell on European
soil left a strong impression on several thousand visitors. The following

Надежда Петровић, Српски војници испред Цркве Богородице Љевишке у Призрену

(Балкански рат 1913) © Војни музеј, Београд (кат. бр. 9)
Nadežda Petrović, Serbian Soldiers in front of the Virgin Ljeviška Church in Prizrеn
(The Balkan War 1913) © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 9)

16 Изложба Надежда Петровић, с обе стране обектива, аутор Јасна Јованов, Спомен-
збирка Павла Бељанског Нови Сад, Галерија „Одбрана“ Дома Војске Србије у Београду,
музеји у Бањалуци, Чачку, Нишу и Ваљеву, 2013. и 2014.
17 Јасна Јованов, Надежда Петровић, с обе стране објектива, Спомен-збирка Павла
Бељанског, Нови Сад, 2013, стр. 84.
18 Миланка Тодић, н. д., стр. 47.
16 Exhibition: Надежда Петровић, с обе стране обектива, by Јасна Јованов, the Pavle
Beljanski memorial collection in Novi Sad, the Defence Gallery of the Serbian Soldiers
Home in Belgrade, museums in Banja Luka, Čačak, Niš and Valjevo, 2013 - 2014.
17 Јасна Јованов, Надежда Петровић, С обе стране објектива, Спомен-збирка Павла
Бељанског, Нови Сад, 2013. p. 84.
Риста Марјановић, Весели полазак регрута из села Александровца код Пожаревца у своје јединице, 1915. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 28)
18 Миланка Тодић, cit., p. 47. Rista Marjanović, Departure of recruits from the village of Aleksandrovac near Pozarevac to their units, 1915 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 28)
92 Ратне изложбе и публикације које мењају слику о Србима и Србији / War Exhibitions and Publications that Change the Image of Serbs and Serbia Ратне изложбе и публикације које мењају слику о Србима и Србији / War Exhibitions and Publications that Change the Image of Serbs and Serbia 93

Риста Марјановић, Пољска болница, 1917 © Народна библиотека Србије (кат. бр. 117) Непознати аутор, На углу Краља Александра улице – Теразије: Београд 1914.
Rista Marjanović, Field Ambulance, 1917 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 117) © Народна библиотека Србије (кат. бр. 37)
Unknown photographer, The Corner of King Aleksandar Street – Terazije: Belgrade 1914
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 37)

Марјановић је неуморно радио и после рата. Од 8. јануара 1926. Marjanović also worked tirelessly after the war. From January 8th 1926
Риста Марјановић, Краљ Петар... даје интервју новинару Полу Дибошеу, [1915] учествовао је на Изложби докумената о одступању српског народа he participated in the Exhibition of Documents Concerning the Retreat of the
© Завод за заштиту споменика културе града Београда (кат. бр. 63) и војске кроз Албанију 1914, у организацији Удружења за научну и Serbian Army and People across Albania in 1914 organised by the Society for
Rista Marjanović, King Petar… giving an interview to Paul Dubochet, [1915]
© Institute for the Preservation of Cultural Heritage of the City of Belgrade (Cat. N₀ 63) уметничку фотографију „Светлост“. Изложба је била постављена у Scientific and Artistic Photography – “Light” („Svetlost“). The exhibition was
летњем павиљону београдског Официрског дома. Тада је изложено set-up in the summer pavilion of the Belgrade-based Officers Hall. Over two
хиљада посетилаца. Наредне године Марјановић је учествовао на year Marjanović participated in the exhibition of Ally war photography више од двеста фотографија. Аутор неколико њих био је и пуковник hundred photographs were displayed. The author of several was Colonel
изложби савезничке ратне фотографије у Лондону (Музеј Викторије и in London (The Victoria and Albert Museum), with photographs of the Љубомир А. Недељковић. Чувена фотографија Ристе Марјановића Ljubomir A. Nedeljković. The famous photograph by Rista Marjanović Gladly
Алберта) с фотографијама из борби на Церу, Дрини и Колубари, затим battles at Cer, Drina and Kolubara, and with photographs depicting Радо иде Србин у војнике, иначе умножена у милионима примерака, Does the Serb go into Battle printed in several million copies is safeguarded,
с фотографијама о зверствима окупатора, повлачењу српске војске the cruelties of the occupier, the retreat of the Serbian army and its чува се, између осталог, у Педагошком музеју у Паризу. among other places, in the Pedagogical Museum in Paris.
и њеном боравку на Крфу. Колики је значај у Енглеској придаван time in Corfu. The importance of the exhibition is supported by the
изложби, најречитије говори податак да ју је отворио лорд Дерби у fact that it was opened by Lord Darby and in the presence of the royal Од фотографија снимљених када је с Другом армијом прешао Among the photographs which he had taken upon following the Second
присуству енглеског краљевског пара. Изложба је потом, на молбу couple. On the request of two eminent Americans, the exhibition was Црну Гору и Албанију и стигао на Крф, Самсон Чернов је приредио Army across Montenegro and Albania, arriving at Corfu, Sampson
угледних америчких личности, пренета у Њујорк где је била једна од then taken to New York where it was one of the most visited cultural велику изложбу у Royal Institute Galleries u Лондону и штампао Tchernoff organised a big exhibition at the Royal Institute Galleries in
најпосећенијих културно-историјских манифестација. and historical events. три албума. Изложба је била отворена два месеца, од јуна до London and printed three albums. The exhibition was open for two
августа 1916. године и снажно је одјекнула у јавности. Пропратила months, from June to August of 1916 and had a strong impact on the
О важности Марјановићеве хронике у сликама које су обишле свет The importance of Marjanović’s chronicle in pictures that travelled the ју је британска штампа, а Српске новине, које су штампане на Крфу, public. It was covered by the British press and the Serbian Paper (Srpske
најбоље говори допис Министарства војног упућен начелнику Врховне world is best supported by the letter to the Chief of the Supreme Command пренеле су интегрално два приказа. Чернов је – забележила novine) printed in Corfu printed the integral versions of two reviews.
команде у октобру 1918. у коме се тражи да се фоторепортеру from the Defence Ministry dating October 1918, demanding the photogra- је штампа – објашњавао посетиоцима усхићеним лепотама Tchernoff himself – as the press had observed – guided the visitors
омогући слободно кретање по фронту. То је било потребно јер је pher be afforded free movement on the front. This was necessary because изложених фотографија шта оне представљају. Избор слика through the amazingly beautiful photographs. The choice of presented
пропаганда сликом и фотографијом тада била од највеће користи и image and photography propaganda were of utmost importance and had на изложби био је разноврстан: од чувене фотографије краља photographs was diverse ranging from the famous photograph of
најнепосреднијег дејства. Марјановић је на том пољу много допринео the most direct outcome. Marjanović largely contributed to this field by Петра I који седи на брду и показује где су аустријски топови, до King Peter I sitting on a hill pointing towards the Austrian cannons, to
приредивши неколико изложби у Лондону од којих једну с радовима organising several exhibitions in London of which one included the works потресних секвенци из преласка кроз беспућа албанских масива the moving sequences of the crossing through the wastelands of the
Мештровића, Росандића и Рачког. По налогу српске владе, у Лондону of Meštrović, Rosandić and Rački. By orders of the Serbian Government, in – Српски војник који седи на прагу куће у Албанији загњурене Albanian massif – The Serbian Soldier Sitting on a Doorstep in Albania with
је израдио и предао 30 великих ратних албума намењених за дарове London he developed and submitted 30 big war albums intended as gifts главе у руке од умора, Гроб браће Рибникар, Удовица која сахрањује his head deeply buried in his arms out of sheer exhaustion, The Tomb
савезницима.19 to the Allies.19 мужа, Дечак који је остао без руке. У збирци су биле фотографије с of the Ribnikar Brothers, The Widow Burying her Husband, The Boy who
почетка рата, затим бомбардованог Београда, енглеске и руске Lost his Arm. The collection included photographs from the beginning
мисије, рањеника, самртника и тако даље. of the war, of bombed Belgrade, the English and Russian missions, the
19 Милојко Гордић, предговор за Каталог фото-негатива Ристе Марјановића, Завод за 19 Милојко Гордић, Foreword for: Каталог фотонегатива Ристе Марјановића, Milojko wounded, the dying, etc.
заштиту споменика културе града Београда, 1988. Gordić, Foreword for: Catalogue of photonegatives of Rista Marjanović, Institut for
Preservation of the Cultural Heritage of the City of Belgrade.
94 Ратне изложбе и публикације које мењају слику о Србима и Србији / War Exhibitions and Publications that Change the Image of Serbs and Serbia
Изложбу је отворио велики руски кнез Михаил Михаилович Романов,
стриц Николаја II, у присуству енглеске и српске елите са Николом
Пашићем на челу. Дивећи се херојству Срба, приказе изложбе донeли
су Times и Evening News чији је тираж четири милиона примерака.
Вернисаж je верно описан, почев од детаља да је Лондон облепљен
плакатима на којима је у колору приказан дечак у војничком оделу с
увијеном рањеном левом руком и текстом: Бранилац Србије, бомбаш од
четрнаест година.20
„У броју Српских новина од 30. јуна 1916. објављен је превод чланка из
листа Graphic под насловом ’Патње Србијане’, према сликама једног
руског уметника у коме анонимни новинар пише да је реч о ’о врло
интересантној и лепој изложби слика где су илустроване страховите
патње Срба за последње три године’. Други чланак анонимног
новинара ’Уметност, изложба српских ратних слика’ г. С. Чернова у
Лондону објављен је 26. јула 1916. на насловној страни.“21
Владимир Бецић је од 1915. био дописник француског листа L’Illustration
у коме је објављивао слике и фотографије. Први његов допис са фронта
„Несрећна Србија, доживљај једног српског избеглице“ публикован
је јануара 1916. на петој страни, док је на насловној страни изашла
фотографија краља Петра који на воловским колима иде на пут у
изгнанство. Љубиша Валић, др Милан Копша и др Славко Грујић аутори
су фотографија у књизи Доживљаји наредника Миладина, објављеној у
Женеви 1917. године, док је Грујићева супруга Мејбл Данлоп, поводом
прославе годишњице Косовског боја 1918. написала чланак за New York
Times о историјској храбрости српског народа.
У Историјском музеју Србије сачуван је албум малог формата Успомене
из минулих ратова, Снимци Милоја Игрутиновића, познатог по
чувеној фотографији Плава гробница. У фото-збирци Војног музеја
чува се албум Косте Јованесковића Успомена на логор Надор – Африка,
1915–1918. – у коме су снимци извођења позоришних комада Хајдук
Станко, Хајдук Вељко на Петровдан 1916, и Артиљерија рустикана. У
Народној библиотеци Србије је мали албум који носи назив Први
светски рат Станиша П. Коруновић, а то су у ствари сто фотографија, које
су вероватно послужиле као предложак за Ратну читанку, на којима је
мастилом написао значење сваког снимка.
У Првом светском рату међу бомбардованим институцијама у Србији
био је и Београдски универзитет у Капетан Мишином здању, кога су
20 Марина Зековић, н. д., 133.
21 Исто.
Ратне изложбе и публикације које мењају слику о Србима и Србији / War Exhibitions and Publications that Change the Image of Serbs and Serbia 95
The exhibition was opened by the great Russian prince Mihailo Mihailović- бомбама, гранатама и шрапнелима са Дунава и Саве свакодневно River. The building was under the attack of the Austro-Hungarian army on
Romanov, the uncle of Nikolai II, in the presence of the English and Serbian тукле аустроугарске војне снаге. Oвај незапамћени нецивилизацијски a daily basis. This uncivilized and to that point unseen act was documented
elite, led by Nikola Pašić, at the head of the Serbian Government. Admiring чин документовао је професор Ђорђе Станојевић, ректор Београдског by professor Đоrđе Stаnојеvić, rector of the Belgrade University from 1913
the heroism of the Serbs, the Times and Evening News (published in four универзитета од 1913. до 1921, у фотомонографији разарања Капетан to 1921, in a photo-monograph dedicated to the destruction of Captain
million copies) reviewed the exhibition. The vernissage was accurately Мишиноg здањa „Le bombardement de L’Universite de Belgrade“ Miša’s Mansion Le bombardement de L’Université de Belgrade published in
described, mentioning that London was covered in colour posters showing објављеној у Паризу 1915. године. Предговор за фотомонографију Paris in 1915. The foreword to the monograph was written by the physicist
a boy in a soldier’s uniform with a wounded and cast left arm, reading: The написао je физичар Лисјен Поенкаре, тада директор високог Lucien Poincaré, directeur of higher education at Ministry of public
Defender of Serbia – a Fourteen-Year-Old Bomber.20 образовања у Министарству просвете Француске, одајући признање instruction in France, honouring Stanojević for his impressive photographs
Станојевићу на импресивним фотографијама које изазивају неверицу that provoke disbelief and anger among honest supporters of science. In
An edition of the June 30th 1916 Serbian Paper published an article from the и гнев код искрених поштовалаца науке. У уводном тексту Станојевић the introductory text Stanojević gives the readers a short history of Serbia,
paper Graphic bearing the title The Sufferings of Serbiana, according to the читаоце упознаје с кратком историјом Србије, радом Велике школе – explaining the work of the Belgrade Higher School – Lycée and adding de-
pictures of a Russian artist, in which an anonymous journalist wrote that it is Лицеја и подацима о фотографијама на којима су приказане срушене scriptions of the photographs depicting torn down classrooms, laboratories,
“a very interesting and beautiful exhibition illustrating the terrible suffering учионице, лабораторијa, салa за седнице и уништенa опремa. meeting rooms and destroyed equipment.
of the Serbs in the last three years”. The second article of the anonymous
reporter, Art: the Exhibition of Serbian War Photographs by Mr. S. Станислав Краков је на фронту 1916. године писао, издавао и илустровао In 1916 Stanislav Krakov wrote, published and illustrated the paper Ravovac
Tchernoff in London was published July 26th 1916 on the cover page.21 рукописни лист Рововац који је назив добио по месту настанка – на which is named after the place of origin - the trench cuts Salonika front.
Рововској коси Солунског фронта. Садржај часописа су чинили стрипови, The content of the magazine have done comics, cartoons, satire, parody
In 1915 Vladimir Becić was the correspondent for the French paper карикатуре, сатире, песме и пародије на огласе које су писали војници. songs and ads written by soldiers.
L’Illustration in which he published pictures and photographs. His first
correspondence from the front: Unfortunate Serbia, the Experience of a
Serbian Refugee was published in January 1916 on page five, while the
cover page bore the photograph of King Peter I on an ox cart on his exile
journey. Ljubiša Velić, dr Milutin Kopša and dr Slavko Grujić are authors
of photographs in the book The Adventures of Sergeant Miladin, published
in Geneva in 1917, while Grujić’s wife Mabel Dunlop wrote an article for the
New York Times about the historical courage of the Serbian people, on the
occasion of the annual celebration of the Battle of Kosovo in 1918.
In the Historical Museum of Serbia a small format album has been
preserved, Memories from Past Wars, Images by Miloje Igrutinović famous for
his photograph Blue Tomb. The photo-archive of the Military Museum holds
Kosta Jovanesković’s album Memories of Kamp Nador in Africa, 1915–1918
depicting the performances of theatre plays: Hajduk Stanko, Hajduk Veljko
on St. Peter’s Day 1916, and Artillery Rusticana. In the National Library of
Serbia there is a small album bearing the title The First World War, Staniša
P. Korunović, actually containing a hundred photographs which most likely
were used as a template for The War Reader, for which the author wrote in
ink the meaning of each photo.
During the First World War the Belgrade University located in Captain
Miša’s Mansion was one of the institutions in Serbia that was showered
with bombs, grenades and shrapnel coming from the Danube and Sava
Др Ђорђе Станојевић, Сале за конференције и семинаре Филолошког факултета, 1914. Др Ђорђе Станојевић, Угао ученичке лабораторије Института за физику, 1914.
20 Marina Zeković, cit., p. 133. © Универзитетска библиотека у Београду (кат. бр. 12) © Универзитетска библиотека у Београду (кат. бр. 13)
Dr Đorđe Stanojević, Conference and seminar halls at the Faculty of Philology, 1914 Dr Đorđe Stanojević, The corner of the Student’s Laboratory at the Physics Institute, 1914
21 Ibid. © University Library in Belgrade (Cat. N₀ 12) © University Library in Belgrade (Cat. N₀ 13)
96 Златно доба разгледница / The Golden Age of the Postcard
Златно доба
разгледница
Прве фотографије-разгледнице штампане су у Србији у последњој
деценији XIX века и оне су тематски разнолике – панораме
градова, портрети истакнутих личности, репродукције уметничких
дела. Традиција штампања ратних разгледница датира још од пре
балканских ратова. Изузетно значајну колекцију разгледница из
балканских ратова чува Народна библиотека Србије. Увидом у њену
фото-збирку налазимо податке ко их је израђивао. У Београду су
их тада штампали Маричић и Јанковић (Утовар заробљених Турака и
Арбанаса у Скопљу), Рајковић и Ђуковић (Српска војска под Једреном), Рус
и Калмић (Крвава битка код Битоља), И. Бенцион. И у другим градовима
је заживела ова врста фотографске делатности. У Ђаковици се тиме
бавио Сава Стојановић, на Цетињу А. Рајнвајн, у Подгорици П. Вукотић и
комп. (Српски официри у Пећи), који је фотографије Васа Радуловића из
балканских ратова користио као предложак за штампу разгледница.
Златно доба разгледница код нас наступа управо у време Великог рата
када је препознат њихов пропагандни потенцијал. У Лозници је још
пред Први светски рат и непосредно после њега деловао као издавач
разгледница Раја Вићентијевић, по свему судећи с братом Јованом.
Раја Вићентијевић је у свом базару издавао, а Јован највероватније
израђивао фотографије-предлошке за штампу, разгледнице, нпр.
Окружни наставнички збор 10, 11. и 12. фебруара 1910. године и Извор
сумпоровите воде за пиће у Бањи Ковиљачи. Милан Крчмаревић, који се
претежно бавио грађанском фотографијом, издавао је разгледнице
(умножене фотографије) Врњачке бање (интересантна је Врњци,
поглед са авиона и Врњци, текст од цвећа), Матарушке бање, Жиче,
Љубостиње, Краљева, Нишке бање, Ушћа, Крушевца, Параћина. По
садржају разгледница одскаче једна из радње П. Вукотић и комп. на
којој су фото-монтажом сједињени фотографија и цртеж и креирана
композиција на којој Наполеон из облака надгледа битку и диви се
црногорској војци и њеном јунаштву. Исти издавач публиковао је
двадесетих година XX века разгледнице с ведутама Нове Вароши,
Пећи, Пећке патријашије, Пријепоља, Прибоја, Новог Пазара, Берана,
Андријевице, али и фотографије ведута с Косова и Метохије, које је
продавао преко тамошњих књижара.
The Golden Age of the
Postcard
The first photographs-postcards were printed in Serbia in the last
decade of the nineteenth century and are topically very different – city
panoramas, portraits of renowned persons, reproductions of artworks.
The tradition of printing postcards predates the Balkan Wars. The
National Library of Serbia holds an extremely important collection of
postcards from the Balkan Wars. Its photo collection offers information
on who produced them. In Belgrade, at the time, they were published by
Maričić and Janković (The Transport of Captured Turks and Arbanasi in Sko-
plje), Rajković and Đuković (The Serbian Army under Edirne), Rus and Kalmić
(The Bloody Battle at Bitol), I. Bencion. This form of photographic activity
took root in other places as well. In Đakovica the business was run by
Sava Stojanović, in Cetinje it was A. Rajnvajn, in Podgorica P. Vukotić and
Company (Serbian Officers in Peć) whose photographs from the Balkan
Wars were used by Vasa Radulović as templates for printing postcards.
The golden age of the postcard occurs in these parts exactly at the time
of the Great War when their potential for propaganda was established.
In Loznica not long before the First World War and imminently after,
Raja Vićentijević was engaged as postcard publisher, most likely with
his brother Jovan. In his bazaar Raja Vićentijević published, and pos-
sibly Jovan developed photographs – printing templates, postcards; for
instance: The County Teacher’s Assembly February 10th, 11th, 12th 1910 and
Sources of Sulphuric Drinking Water in Banja Koviljača. Milan Krčmarević
who mainly focused on photographing town-folk, published postcards
(copies of photographs) of Vrnjačka Banja (the photograph Vrnjci, an
Airplane View and Vrnjci, Text Made of Flowers), Mataruška banja, Žiča,
Ljubostinja, Kraljevo, Niška Banja, Ušće, Kruševac, Paraćin. The content
of one photograph stands out among the others, the one from the shop
owned by P. Vukotić and Company. By using photomontage, a photograph
and drawing are combined to create a composition in which Napoleon
watches from the clouds down on the battle, admiring the Montenegrin
army and its heroism. In the 1920s the same publisher printed vedute of
Nova Varoš, Peć, Pećka patrijarišija (The Peć Patriarchy), Prijepolje, Priboj,
Novi Pazar, Berane, Andrijevica, however also vedute photographs from
Kosovo and Metohija, which he sold through local booksellers.
Ристо Шуковић, Везиров мост на Дрини разрушен без два стуба, 1915. © Народна библиотека Србије (кат. бр. 51)
Risto Šuković, Vizier's Bridge on Drina destroyed without two pillars, 1915 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 51)
У Сарајеву је радила штампарија Јакоба Капона која се, између
осталог, бавила издавањем фотографија војног свештеника
и фотографа Ристе Шуковића. Међу њима су Хоџа заклиње на
верност муслимане српске војске, Пред одлазак на македонски фронт,
Српска војска у лађи, Везиров мост на Дрини, разрушен, без два
стуба. Сликар и фотограф Владимир Бецић дао је да се штампа
разгледница која представља краља Петра I како напушта Стару
Србију и разгледница-портрет Флоре Сендс. Непознати фотограф
је снимао Београд (Поглед на срушену кућу у Симиној улици, Улица
краља Александра после бомбардовања). Од непознатог аутора потиче
разгледница Портрет адмирала Гепрата, Амерички Црвени крст, затим
разгледнице масакра по селима, али и Победничко славље 14. јула
1919. Љубиша Валић штампао је Три јунака, три сокола – Видовдан
1914, на којима су Мишко Јовановић, Данило Илић и Вељко
Чубриловић, заправо три разгледнице чланова Младе Босне.
Наш најпознатији ратни фотограф Риста Марјановић своје
фотографије као разгледнице махом је штампао у Паризу. Једна
од њих је Егзодус народа, чији је издавач париски Fillogravure. Међу
издавачима наших ратних разгледница у свету истичу се Banhof
из Берлина, Мiloch из Женеве (Прелазећи Тимок Љубише Валића),
Е. le Deley из Париза (Бомбардовање Београдске тврђаве), А. Noyer
(Церска битка) и А. Lapin (Генерал Франше Д’Епере), из Париза, I. А.
Јuvéne (Војник вири из рова) из Марсеја, I. Rollet из Лиона , М. Т.
Аtar из Женеве, Wеld press photo из Беча, Тhe Vandick Printers из
Златно доба разгледница / The Golden Age of the Postcard 97
In Sarajevo there was the Jakob Kapone printing shop which, among other
things, published the photographs of military priest Rista Šuković. Among
them are: The Hodja Passes the Oath of Allegiance to the Muslims in the
Serbian Army, Before the Departure to the Macedonian Front, The Serbian Army
in a Ship, The Vizier’s Bridge on the Drina – Destroyed, without Two Columns.
The painter and photographer Vladimir Becić gave his photograph which
shows King Peter I leaving Old Serbia to be printed as a postcard and
the photo-postcard of Flora Sandes. The unknown photographer took
photographs of Belgrade (A View of a Destroyed House in Simina Street,
The Street of King Aleksandar After the Bombing). There are photographs by
anonymous authors: The Portrait of Admiral Guépratte, The American Red
Cross, postcards of village massacres and the Victory Celebration July 14th
1919. Ljubiša Valić printed Three Heroes, Three Falcons – Vidovdan 1914,
depicting Miško Jovanović, Danilo Ilić and Veljko Čubrilović, i.e. three
postcards of the members of the Young Bosnia movement.
Our most renowned war photographer Rista Marjanović printed his pho-
tographs as postcards mainly in Paris. One of them is Exodus of a People
published by the Parisian publishing house Fillogravure. International
publishing houses that printed Serbian war postcards include: Banhof
from Berlin, Мiloch from Geneva (Crossing the Timok River, Ljubiša Valić),
Е. le Deley from Paris (Bombing of the Belgrade Fortress), А. Noyer (The
Battle of Cer) and А. Lapin (General Franchet d'Espérey) from Paris, I. А.
Јuvéne (Soldier Peeking from the Trenches) from Marseille, I. Rollet from
Lyon, М. Т. Аtar from Geneva, Wеld press photo from Vienna, the Vandick
98 Златно доба разгледница / The Golden Age of the Postcard
Бристола (Портрет генерала Жофра), А.Mamma из Минхена, Gustavo
Modiano из Милана (Краљ Петар I у егзилу). Париска штампарија Art
H. Manuel публиковала је разгледницу Serbie: Panthéon de la guerre
(Србија: Пантеон рата) чији је аутор Пјер Каријер-Белез, која је
репродукција дела зидне слике.22
Као што и приличи, производња разгледница предњачила је
у престоници. У Београду је у току рата пословало неколико
књижара које су их издавале. Често су те разгледнице
имале веома директне пропагандне поруке. Најречитија је
разгледница-цртеж Помозите српским заробљеницима, штампана
на српском, француском и енглескoм, док је комерцијално
најефектнија била Самсонова разгледница-фотографија
рањеног дечака-војника коме је бомба разнела руку.
Ристо Шуковић, Пуштање голуба писмоноше из Варадишта за Ниш, 1914.
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 26)
Risto Šuković, Release of the homing pigeon from Varadište to Niš, 1914
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 26)
22 Пјер Каријер-Белез (Pierre Carrière-Belleuse), један је од двадесет аутора некада
највеће слике на свету Panthéon de la guerre (45 m висине и 402 m ширине) на којој се
налазило 5.000 портрета угледних личности Француске и њених савезника у Првом
светском рату, смештене 1918. у зграду наменски за њу подигнуту 1916. поред Дома
инвалида у Паризу. Зграда је срушена 1960, а слика уништена. Разгледница Serbie:
Panthéon de la guerre на којој су представљени српски званичници са српским народом
чува се у фотодокументацији Народне библиотеке Србије. Пјер Каријер-Белез је аутор
серије разгледница израђених према поменутој слици, односно према припремним
цртежима за њу.
Printers from Bristol (Portrait of General Joffre), А. Mamma from Munich,
Gustavo Modiano from Milan (King Peter I in Exile). The Paris-based
printing shop Art H. Manuel published the postcard Serbie: Panthéon de
la guerre by Pierre Carrière-Belleuse, which is a reproduction of part of
a wall painting.22
As expected the leader in the production of postcards was the
capital. In Belgrade, during the war, there were several book
shops that published them. Often these postcards had very direct
propaganda messages. The most eloquent is the postcard-drawing
Help the Serbian Captives printed in Serbian, French and English,
while the commercially most popular was Tchernoff’s postcard-
photograph of the wounded boy-soldier whose hand had been
blown away by a bomb. The Đorđević printing shop published a
Ристо Шуковић, Мртви српски војници од глади код Љеша у Албанији 1915.
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 67)
Risto Šuković, Soldiers dead from starvation near Lezhë in Albania 1915
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 67)
22 Pierre Carrière-Belleuse was one of the twenty authors of the once largest picture in
the world: Panthéon de la guerre (45m high and 402m long), which depicted 5000 portraits
of prominent people from France and her Allies in the First World War. It was placed in
1918 in a tailor-constructed building from 1916, located close to the Home for Invalids
in Paris. The building was torn down in 1960 and the painting destroyed. The postcard
Serbie: Panthéon de la guerre representing Serbian officials with the Serbian people, is
kept in the photo-documentation of the National Library of Serbia. Pierre Carrier-Belleuse
is the author of a series of postcards modelled on the mentioned painting, i.e. based on
the scetches made for it.
Штампарија Ђорђевић је публиковала разгледницу-фотографију
погинулих војника на Кајмакчалану, А. Поповић – Прелазак
на острво, а М. Антонијевић – нетипичну разгледницу Ноћни
марш српске војске која је заправо репродукција уља на платну
непознатог аутора.
За „београдским“ разгледницама у квалитету израде нимало
не заостају оне штампане у Пећи, Подгорици, Ђаковици и на
Цетињу.23
Током своје изложбе у Лондону, Самсон Чернов је штампао три
каталога изложених фотографија, а посебно разгледнице у боји од
којих је чувена Војник на стражи / Око соколово / Орловско око наше
извиднице (помињу се три назива) обишла свет и публикована је у
многим репортажама из Првог светског рата.
Два каталога била су у виду албума поштанских разгледница
које се могу употребити. Један, Serbs in December 1915. који се
чува у библиотеци Војног музеја у Београду, има 22 листа с
фотографијама од којих су најпознатије слике војводе Путника
који чита за столом, бомбардованог Београда, колоне војника који
прелазе Мораву, војника са загњуреном главом у руке и официра
који гледа у пучину. Други албум, La guerre de cinq ans, Les Serbes en
1912–1916 / The five years War, The Serbs in 1912–1916 (Петогодишњи
рат) са 16 разгледница налази се у Народној библиотеци Србије.
Међу њима су најчешће репродуковане The Limit of Human Endurance
(Граница људске издржљивости) из 1913, која представља војникe
који су попадали од умора претходно сложивши пушке „у купу“, и
After Albania at Corfu (После Албаније на Крфу) из 1915, са војником
који захвата морску воду.
23 Већина ових разгледница похрањена je у Историјској збирци фото-докумената
Народне библиотеке Србије.
Златно доба разгледница / The Golden Age of the Postcard 99
„Tito u Velikom ratu“, postcard-photograph of soldiers killed in
Kaymaktchalan, A. Popović – Crossing to the Island, and M. Antonijević
printed the atypical postcard The Night March of the Serbian Army that
is, actually, a reproduction of an oil on canvas painting whose author
is unknown.
Judging by the quality, the ones printed in Peć, Podgorica, Đakovica
and Cetinje, were equally good.23
During his exhibition in London, Sampson Tchernoff printed three
catalogues of exhibited photographs, especially colour postcards,
the most famous one being: The Falcon Eye of Our Patrol, which
travelled the world and was published in numerous First World War
reportages.
Two catalogues were printed in the form of postal service postcard
albums that could be used. The first, Serbs in December 1915
safeguarded in the library of the Military Museum in Belgrade has
22 pages with photographs including the most famous picture of
Duke Putnik reading at a table, bombed Belgrade, rows of soldiers
crossing the river Morava, a soldier with his head buried in his
hands observing the open sea. The second album, La guerre de
cinq ans, Les Serbes en 1912-1916 / The Five-Year War, The Serbs in
1912-1916 with sixteen postcards can be found in the National
Library of Serbia. Among them is the most often reproduced The
Limit of Human Endurance from 1913, which depicts soldiers who
have dropped to the ground from fatigue after placing their rifles
in a “cone”; and After Albania at Corfu from 1915 depicting a soldier
cupping sea-water with his hand.
23 Most of these postacards are kept in the Historical Collection of Photo-Documents at
the National Library of Serbia.
100 Техника и техничке иновације / Technology and Technical Innovation
Техника и техничке
иновације
Друштвене прилике уочи Првог светског рата и у току тог рата
изискивале су брзу размену информација. Фотографија у штампи
највише је допринела томе, а техничко-технолошки развој ишао јој
је наруку. Оптика и механика су напредовале, а хемијска открића су
допринела изуму фото осетљивијих материјала. Водећа у свету била
је немачка индустрија оптике, камера и опреме већ у првој деценији
XX века. Аgfa, Leitz, Zeiss, Goertz само су нека од тада звучних имена
фотографске опреме коју су поседовали и наши ратни фотографи.
Драгољуб Павловић je у Балкански рат пошао с новим апаратом Goertz
и сочивом Dagor. Који апарат је користио Живан М. Петровић није
познато, али јесте да је купио половни апарат у Крагујевцу још на
почетку рата. На несрећу, пропали су му и фото-апарат и снимци када
је на некој гудури сандук са стакленим плочама пао с коња. У Солуну
је 1916. купио други апарат са стативом. Самсон Чернов је користио
Spiegel reflex камеру са 10/15 рол-филмом, док је Драгомир Глишић
снимао малим апаратом Коdak. По сопственом сведочењу, Риста
Марјановић је у Великом рату носио фото-апарат Еrneman и објектив
Zeiss с отвором 4,5, затим један енглески апарат за панорамско
снимање и један апарат који је био занатске израде.
Риста Марјановић, Краљ Петар I са штабом Врховне команде пешке прелази преко Везировог моста у Албанији новембра 1915.
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 53)
Rista Marjanović, King Petar I with Staff of High Command crossing on foot the Vizier’s bridge in Albania in November 1915
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 53)
Technology and Technical
Innovation
The social conditions before and during the First World War necessitated
the rapid exchange of information. The printed photograph contributed the
most and technical and technological development definitely boosted it.
Optics and mechanics progressed and discoveries in the field of chemistry
contributed to the invention of photo-sensitive materials. The leading
worldwide industry for optics, cameras and equipment in the first decade of
the 20th century was Germany. Agfa, Leitz, Zeiss, Goertz, are a few of the res-
onating names in the field of photographic equipment and they were owned
by local war photographers as well. Dragoljub Pavlović set off to the Balkan
War with his Goertz camera and Dagor lens. It is unknown what camera
Živan M. Petrović used, however it is known that he purchased a second-
hand camera in Kragujevac at the beginning of the war. Unfortunately, his
camera and film were destroyed when his crate with glass plates fell off
his horse into a ravine. In 1916 in Thessaloniki he bought another camera
with tripod. Sampson Tchernoff used the Spiegel Reflex camera with 10/15
roll-film, while Dragomir Glišić photographed with a small Коdak camera.
Based on his own testimony, during the Great War Rista Marjanović carried
an Еrneman camera and a 4,5 Zeiss lens, and then also an English camera
for panoramic photography and a camera that was handmade.
Српска ратна фотографија у техничком смислу није заостајала
за другима. Штавише, код неких аутора она је била проткана
иновацијама. Љубомира А. Недељковића управо једна иновација
сврстава у изванредне фотографе. Истражујући техничке могућности
фотографије овладао је процесом тоновања снимака, о чему
сведочи његова серија фотографија тонираних у хладноплаву
боју. На фотографијама се види и његов експеримент с монтажом
– наиме, исецао је и уметао нове детаље да би добио већи,
панорамски кадар. Колорисањем снимака бавили су се и други.
У збирци фотографија Јована Пешића, која приказује пут Прве
српске добровољачке дивизије из Русије на српски фронт, а чува
се у Народној библиотеци Србије, такође постоји једна колорисана
фотографија – Српски добровољачки корпус на одмору. Она открива
ауторову склоност експериментисању. Колорисана фотографија
Шумадијска дивизија на македонском фронту Милоја Игрутиновића не
знамо кад је настала – можда после рата.
Рукописи фотографа
Фотографи не праве исту слику истог призора јер делују као песници,
а не као писари. Зато се ратне фотографије вреднују не само као
сведочанство већ и као лично виђење.
Када се фотографије Самсона Чернова упореде са фотографијама
других дописника, као што су Риста Марјановић, Драгољуб Павловић
или Драгиша Стојадиновић, уочава се специфичан рукопис руског
аутора. Фотографије Чернова су перфектне композиције, готово
незамисливе за кадрове настале током пробоја или повлачења.
Потресне су, али и плене својом естетизацијом. „Meдијум који преноси
бол на крају га неутралише и историјску слику претвара у спектакл.
Колико фотографије изазивају саосећаје, оне га и крешу, удаљавају
емоције.“24 У том смислу оне подстичу чула и бистре поглед. Управо
због тога делују као статичне, налик замрзнутим филмским кадровима.
Приступ фотографији Самсона Чернова нарочито је (неуверљиво)
критиковао фотограф Драгиша Стојадиновић који, између осталог,
каже да је „у позадини обично изводио ратне игре с трупама, да је кад
24 Susan Sontag, Eseji o fotografiji, поглавље „Heroizam viđenja“, SIC, Београд,
1982, стр. 125.
Рукописи фотографа / The Styles of the Photographers 101
Serbian war photography in a technical sense did not lag behind others.
Moreover, with certain photographers it was innovative. Ljubomir A.
Nedeljković is regarded one of the most remarkable photographers
precisely because of one such innovation. While researching the technical
possibilities of photography he was able to master the process of toning his
image, which is supported by his series of photographs toned in blue with
which he was able to achieve a certain eerie impression. The photograph
also shows his experiment with montage – namely he would cut and
insert new details to gain a larger, panoramic frame. Others also coloured
their photographs. In the collection of photographs by Jovan Pešić that
illustrates the journey of the First Serbian Volunteer Division from Russia
to the Serbian front, safeguarded in the National Library of Serbia, there is
also one coloured photograph – Serbian Volunteer Corps on Leave. It reveals
the authors affinity towards experimentation. It is not known when the
coloured photograph The Šumadija Division on the Macedonian Front by Miloje
Igrutinović was made, perhaps after the war.
The Styles of the
Photographers
Photographers do not take the same picture of the same scene because
they work like poets, not scribes. This is why war photographs are valued
not solely as testimonies, but also as personal viewpoints.
When the photographs of Sampson Tchernoff are compared to the
photographs of other correspondents such as Rista Marjanović, Dragoljub
Pavlović or Dragiša Stojadinović, the specific style of the Russian author
becomes apparent. Tchernoff’s photographs are perfect compositions,
almost incomprehensible frames to have been made during breakthrough
or retreat. They are shocking, however they emanate their aestheticization.
The medium which transfers pain at last neutralises it changing the historical
image into spectacle. To the extent that photographs stir compassion, they also
break it, distancing emotions.24 In such a sense they encourage the senses
and clear the view. It is for this reason that they seem static, like frozen
film frames. Sampson Tchernoff’s approach was particularly criticized by
photographer Dragiša Stojadinović who, among other things expresses that
in the background he usually played war games with the troops, so that when
24 Susan Sontag, On photography (Еseji о fotografiji), chapter "Heroism of Vision",
SIC, Belgrade, 1982, p. 125.
102 Рукописи фотографа / The Styles of the Photographers
Самсон Чернов, Повлачење кроз Албанију, 1915. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 54)
Sampson Tchérnoff, The Retreat across Albania, 1915 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 54)
би снимао борбу наређивао: ти си сад мртав, затвори очи и зини…
да су се војници томе смејали али су га слушали, и да се због
тога његове фотографије не могу рачунати у праве документарне
снимке“.25
Риста Марјановић је фотограф који је умео да забележи непоновљив
тренутак захваљујући изузетној концентрацији и новинарском
искуству, да одвоји битно од мање битног, чиме је ушао у врх не
само српске већ и светске фотографске баштине.26 Фотографије
на којима се виде борбе српских војника су „иконографија српског
народа“27, „најбољи промулгатор српске и југословенске ствари у
иностранству“.28 Користећи неку врсту панорамске камере Чернов је
добијао издужене правоугаоне негативе и позитиве већег формата.
Таква камера омогућила му је да снима монументалне сцене,
нарочито приликом повлачења војске и народа преко Албаније,
а затим и прикупљања у солунској луци – зато што фотографија
25 Марина Зековић, н. д., стр 135.
26 Збирка фотографија Ристе Марјановића од 8.542 негатива проглашена је 1958. за
културно добро и стављена под заштиту државе.
27 Француски новинар Пол Дибоше у чланку: Бранислав Станковић, Риста
Марјановић, фотограф, каталог изложбе Немојте нас заборавити у Галерији САНУ 2014,
октобар–децембар, стр. 9.
28 Бранибор Дебељковић, н. д., стр. 257.
he photographed a battle he gave orders: now you are dead, close your eyes and
open your mouth… that soldiers laughed at this but at the same time obeyed,
and it is because of that that his photographs cannot be considered to be real
documentary photographs.25
Rista Marjanović was a photographer who was able to record the unique-
ness of a moment due to high concentration and journalistic experience;
he was able to separate what was important from what was not, and this is
why he is at the top not only of Serbian but also photographic heritage on
an international scale.26 Photographs which depict the battles of Serbian
soldiers are the iconography of the Serbian people27, the best promulgator
of the Serbian and Yugoslav cause abroad.28 By using a kind of panoramic
camera Tchernoff nevertheless created rectangular negatives and larger-
format positives. Such a camera enabled him to create monumental
scenes, especially during the army’s and the retreat of the people across
Albania, and then upon their gathering in the port of Thessaloniki –
25 Marina Zeković, cit., p. 135.
26 The collection of photographs by Rista Marjanović containing 8542 negatives
was given the status of cultural good in 1958 and placed under the protection of
the state.
27 French journalist Paul Dubochet in the article: Бранислав Станковић, Rista
Marjanović, fotograf, exhibition: Nemojte nas zaboraviti, in Галеријa САНУ, 2014.
October-December, p. 9.
28 Branibor Debeljković, cit., p. 257.
није само слика већ траг попут људског отиска. Ове фотографије
остављају утисак безизлазности и напуштености које су на
моменте провејавале српском војском, мада је никада до краја
нису савладале. Крајње педантни Шуковић, исписујући легенде
на полеђини сваке фотографије, поседовао је изузетну осетљивост
да проникне у људску душу (Отац на гробу сина јединца), па и да
се нашали (Војник под стражаром од изгорелог кревета). Његово
дело – гледано из данашње перспективе – брише границу између
професионалне и аматерске српске ратне фотографије.
Најчешће заступљене теме на ратним фотографијама јесу
транспорт трупа и оружја на фронт, дејства артиљерије српске
војске, призори бојишта после битке и, наравно, портрети
владара и војсковођа. Честе су и сцене из болница и пољских
превијалишта, војних логора, а за проучавање ратних злочина
највалиднији су снимци злодела непријатељских војника.
Најмање је призора из живота на ослобођеним територијама,
редак пример је фотографија свадбе (Свадба у Воштаранима, 1916),
коју је снимио Драгољуб Павловић, а чува се у Народном музеју у
Ваљеву, или Повратак ратника кући (војник који грли своју децу),
анонимног аутора, из Фототеке РТБ.
Посматрајући опусе фотографа дописника, намеће се утисак
да је Риста Марјановић најчешће користио панорамске снимке
(збегови, Одступање преко реке Лаб, Претходница прелази Црни Дрим),
Драгољуб Павловић групне и индивидуалне портрете (војводе
Мишића и француских генерала, и Васе Ешкићевића на Црној реци
код Скочивира), Самсон Чернов златни пресек у широкоугаоним
снимцима као што су Са Чакора, са Андријевице комора са муницијом
прелази планине, Повлачење кроз Албанију или Повлачење војске
кроз Ибарску клисуру, из 1915, а Драгиша Стојадиновић изразито
Рукописи фотографа / The Styles of the Photographers 103
Ристо Шуковић, Отац, резервни поручник, учитељ из околине Београда, на гробу сина
јединца, [1916] © Војни музеј, Београд (кат. бр. 80)
Risto Šuković, Father, reserve lieutenant, teacher from the vicinity of Belgrade, at the grave of
his only son [1916] © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 80)
because a photograph is not solely a picture but also a trace, like a human
fingerprint. These photographs leave the impression of hopelessness and
abandonment which did take over the Serbian army from time to time,
however never completely gaining hold over it. The extremely pedantic
Šuković, upon writing the description behind each photograph, owned an
extraordinary sensitivity to penetrate into the human soul (The Father at the
Grave of his Only Son), and even to make a joke (The Soldier Guarding the Burnt
Bed). His work – from the present perspective – erases the line between
professional and amateur Serbian war photography.
The most occurring themes in war photographs are the transport of troops
and weapons to the front, actions of the Serbian army’s artillery, the
scenes of the battlefield after the fight and, of course, portraits of rulers
and generals. In many instances there are also scenes from hospitals and
field bandaging units, and for researching war crimes the most valid are
photographs of the atrocities of enemy soldiers. There are very few pho-
tographs of everyday life on freed territories; there is the rare photograph
of a wedding (Wedding in Voštarani, 1916) recorded by Dragoljub Pavlović
and kept at the National Museum in Valjevo, or the Return of the Soldier
(a soldier hugging his children), by anonymous author from the Belgrade
Radio Television photo-archive.
In observing the photographers’ opuses the overall impression is that Rista
Marjanović used panoramic shots most of the time (refuges, Retreat across
the River Lab, The Advance-Guard crossing the River Crni Drim), Dragoljub
Pavlović created group and individual portraits (of Duke Mišić, the French
generals and Vasa Eškićević on the “Black River” (Crna Reka, beside
Skočivir), Sampson Tchernoff used the golden ratio in extremely wide shots
such as From Tchakor, from Andrijevica, the Ammunition Chamber Crosses the
Mountains, Retreat through Albania or Retreat of the Army through the Ibar
Gorge, from 1915, while Dragiša Stojadinović created extremely realistic
104 Рукописи фотографа / The Styles of the Photographers
реалистичке призоре – Какви смо стигли на Крф, Први ручак на
Крфу29 или Српски војници кувају биље за јело. Много веризма
има на фотографијама Милоја Игрутиновића који је забележио
борце помрле на острву Видо, као и у снимцима Јована Пешића и
Драгомира Глишића који су „хватали“ живот – у војним логорима
или међу цивилима у местима кроз која је војска пролазила. Као
добар психолог Глишић је у призорима гледао и ведру страну, као
што су сцене војника на коњу који носи бубњару са сулундаром или
сабораца с козама, а Коста Јованесковић у снимцима извођења
позоришних комада у логору Надор крај Бизерте забележио је
забавну компоненту живота ван бојишта. Коруновић је пак умео да
запази физиономију бораца. Импресивни су снимци Орловска гнезда
– наша извидница, Из пећине на Кожуху патрола осматра долину.
Међу ратним снимцима издвајају се додуше ретке фотографије
предела којима је војска пролазила. Осим пејзажа које је снимала
Надежда Петровић пре Првог светског рата, изванредно је складна
композиција Манастир Високи Дечани 1915. у измаглици коју је
направио Самсон Чернов. Повлачење српске војске 1915. ратног
сликара и фотографа Бранка Јефтића заправо је зимски пејзаж у
коме се војска једва назире. Неке од фотографисаних пејзажа током
ратног пута Павловић је по завршетку Првог светског рата преточио
у уметничке слике.30
29 Према Стојадиновићевој фотографији Први ручак на Крфу Миливој Дејановић је
1919. насликао уље Српски војник (вл. Војкан Дојчиновић, Београд).
30 Према фотографијaмa Кајмакчалана насликаo je Кајмакчалан са Сиве стене и
Кајмакчалан (Народни музеј, Београд), Горничевски вис, 1916 (Уметничка галерија
„Надежда Петровић“, Чачак) и Са Кајмакчалана – Положаји III српске војске, 1916.
(вл. Милутин Поповић, Београд). Недавно је откривено да је Драгољуб Павловић
аутор слике-портрета регента Александра која се чува у Задужбини краља Петра I
Карађорђевића на Опленцу.
scenes – The Way We Were When We Reached Corfu, First Lunch on Corfu29 or
Serbian Soldiers Cooking Herbs for Lunch. There is a lot of verism in the pho-
tographs of Miloje Igrutinović who recorded the dead soldiers on the island
of Vido, and in the shots of Jovan Pešić and Dragomir Glišić who “captured”
life – in military camps or among civilians in places the army passed
through. As a good psychologist Glišić saw a positive side to the scenes
he observed, such as the ones of soldier on horseback with shuttle kiln, or
fellow soldier with goats; also, the images of Kosta Jovanesković depicting
theatre plays in the Nador camp beside Bizerte noted the pleasurable
aspects of life outside the battlegrounds. Korunović, on the other hand, was
capable of perceiving the physiognomy of the fighters. Most impressive are
the shots: The Eagles’ Nests – Our Outpost, From the Cave in Kožuh the Patrol
Searching the Valley.
Among the war photographs, albeit rarely, it is important to note photo-
graphs of the landscapes through which the army passed. Besides the
landscapes shot by Nadežda Petrović before the First World War, there is
also the photograph, a harmonious composition – Monastery Visoki Dečani
1915 in the mist, created by Sampson Tchernoff. The Retreat of the Serbian
Army 1915 by war painter and photographer Branko Jevtić is actually a win-
ter landscape in which the army is barely visible. Some of the photographed
landscapes during the war sojourn Pavlović turned into paintings after the
First World War.30
Риста Марјановић, Улазак српске војске у ослобођени Нови Сад, [1918]
© Завод за заштиту споменика културе града Београда (кат. бр. 124)
Rista Marjanović, The entrance of the Serbian Army in Novi Sad, [1918]
© Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage (Cat. N₀ 124)
29 According to Stojadinović’s photograph First Lunch on Corfu, Milivoj Dejanović made an
oil painting in 1919 called The Serbian Soldier (owned by Vojkan Dojčinović, Belgrade).
30 According to the Kaymaktchalan photographs he painted Kaymaktchalan from
the Gray Rocks, Kaymaktchalan (Belgrade), Gorničevski Vis, 1916 (The Art Gallery
of Nadežda Petrović, Čačak) and From Kaymaktchalan – Positions of the III Serbian
Army, 1916 (owned by Milutin Popović, Belgrade). It was recently discovered that
Dragoljub Pavlović also painted a portrait of the prince regent Aleksandar, which is
safeguarded in the Endowment of King Peter I Karađorđević in Oplenac.
Без обзира на лична, каткад веома емотивна опредељења,
приликом избора призора, српска фотографија настала пре и у
току Великог рата изнад свега је документарна. Дела Марјановића,
Павловића, Валића, Стојадиновића, Бецића, Шуковића и Чернова
одликују непосредност и изражајност тренутка, било да је
забележен портрет, било група војника, војска у маршу или одмор
ратника. Све те фотографије су реалност времена у коме су настале.
Интуиција тренутка је срж документарне фотографије, па и ратне.
Иако у ратним условима, фотографска продукција у Србији била је
обимна и давала је смисао животу у борби за ослобођење, опстанак
чак и у изнемоглости до крајњих људских граница.
***
Управо захваљујући фотографијама сачуваним у нашим архивима,
музејима и приватним збиркама данас је могуће да се визуелно и
хронолошки реконструишу важни моменти из периода 1912–1918,
сагледа морал српског војника, кога ни патња неслућених размера
није могла да поколеба у жудњи за слободом и жељом да се избори
за остварење националног циља. Први светски рат означава одлучан
заокрет у употреби фотографије, званичне фотографије – оне иза које је
стајало Министарство војно, не само код нас.
„Све ове фотографије свом снагом фотографске сугестивности говоре
о полету с којим народ улази у рат, помаже, па и сам постаје део ратне
опреме и о једном напору који покаткад прелази границе људске моћи.
Говоре о разарањима, убијању, уништавању и стравичним околностима
под којима може да опстане људско биће.“31
Ристо Шуковић, Српска војска дијелила је свој љебац ослобођеном становништву у Македонији, нарочито дијеци, [1916]
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 78)
Risto Šuković, The Serbian Army offering their bread to the freed peoples of Macedonia, especially children, [1916]
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 78)
31 Бранибор Дебељковић, н. д., 255.
Рукописи фотографа / The Styles of the Photographers 105
Regardless of personal, sometimes very emotional decisions in the process
of choosing the scenes, Serbian photography made before and during the
Great War is above all documentary photography. The works of Marjanović,
Pavlović, Velić, Stojadinović, Becić, Šuković and Tchernoff are noted for their
immediacy and the poignancy of the moment, whether it is a portrait or
group of soldiers, a marching army or the soldiers’ repose. All of the pho-
tographs reflect the reality of the times they were taken in. Intuition of the
moment is the core of documentary photography, war photography included.
Even though taken in times of war, the production of photographs in Serbia
was abundant and gave meaning to life in the fight for freedom, survival
even in exhaustion and to the furthest limits of what is humanly possible.
***
It is due to the photographs in our archives, museums and private collec-
tions that it is possible to reconstruct today, both visually and chronologi-
cally, the important moments from the 1912-1918 period, to observe the
morale of the Serbian soldier who was not deterred even by unimaginable
suffering in his quest for freedom and wish to be victorious in achieving his
national aims. The First World War is a decisive turning point in the use of
photography, official photography – supported by the defence ministry, not
only in our parts.
“All these photographs, employing all the powers of photographic sugges-
tion speak of the buoyancy with which the people entered the war, helped
and themselves became part of the war equipment in an undertaking which
at times surpassed the limits of what is humanly possible. They speak of
the destruction, killing, devastation and horrific circumstances under which
a human being is capable of surviving.”31
31 Branibor Debeljković, p. 255.
 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
српске избеглице у Првом
светском рату1
Душица Бојић
ПУТЕВИ НАРОДА
Још од самог насељавања Срба на Балкан долазило је до чешћих
или ређих демографских кретања становништва. Та кретања била
су условљена различитим проблемима – понекад друштвеним,
економским, померања је било услед разних епидемија,
Dušica Bojić временских непогода, као што су суше и гладне године, а
THE ROUTES
најчешће их је било услед ратних дејстава.
Тек за време балканских ратова 1912. и 1913. године, када су
OF A PEOPLE
се у савез укључили мали народи, Србија, Црна Гора, Бугарска
и Грчка, долази до потпуног ослобађања од петовековне Турске
опсаде Балкана. Али Србију је напала Бугарска и морала је
да води Други балкански рат. После битке на Брегалници и
Букурештанског уговора коначно добија територије које су биле
њен саставни део или јужне границе на којима су вековима
Срби били већинско становништво. Оне су представљале центар
културног и духовног идентитета целокупног српског народа.
У овом ратном превирању долазило је до масовног померања
српског становништва, на ужим подручјима у оквиру пограничних
простора и најчешће ратној позадини.
Ипак, највећи егзодус, најкрупније демографско кретање Срба,
догодило се за време и после Првог светског рата. Почетак
рата, инициран убиством аустроугарског престолонаследника
у Сарајеву, био је одраз територијалних претензија Немачке
1 Објављујемо Закључни одељак докторске дисертације историчаркe Душице
Бојић, из књиге Српске избеглице у Првом светском рату 1914–1921, Завод за
уџбенике, Београд 2007, 653 – 664. Текст се објављује с изричитом дозволом
аутора.
107
Serbian Refugees in the
First World War1
From the time the first Serbs settled in the Balkans, there were more
or less frequent demographic movements of the population. These
movements were the result of different issues – sometimes socio-
logical, sometimes economic; the movements were due to various
epidemics, the weather leading to draughts and famine, however most
often they were caused by wars.
It was during the Balkan Wars of 1912 and 1913 when an alliance was
formed by the small Balkan nations – Serbia, Montenegro, Bulgaria
and Greece that the final victory was won over the Turkish five century
siege of the Balkans. Attacked by the Bulgarians, however, Serbia was
forced to go into the Second Balkan War. After the Battle at Bregal-
nica and the Treaty of Bucharest Serbia finally gained the territories
that were its integral part, i.e. its southern borders inhabited by Serbs
as the majority over the centuries. These territories were the centre
of cultural and spiritual identity of the Serbian people. The wartime
turmoil led to mass migrations of the Serbian population along the
narrow areas close to the border and most often in the background of
an ongoing war.
The greatest exodus, however, the largest demographic movement
of the Serbs took place during and after the First World War. The
beginning of the war, initiated by the assassination of the Austro-
Hungarian crown prince in Sarajevo, was a reflection of Germany’s
1 We are publishing the Conclusion from the doctoral dissertation of historian Dušica
Bojić, taken from the book “Serbian Refugees in the First World War 1914–1921”
(Srpske izbeglice u Prvom svetskom ratu 1914–1921, Zavod za udžbenike, Beograd
2007, 653–664). The text is published with the permission of the author.
108 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War 109

Надежда Петровић, Призрен (Балкански рат 1913), 1913 © Војни музеј, Београд (кат. бр. 6) Надежда Петровић, Војска на положају у околини Призрена  (Балкански рат 1913) © Војни музеј, Београд (кат. бр. 10)
Nadežda Petrović, Prizren (The Balkan War 1913) © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 6) Nadežda Petrović, Army in position in the vicinity of Prizrеn (The Balkan War 1913) © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 10)

и Аустругарске према Србији. Иако потпуно исцрпљена у
балканским ратовима, Србија и политичари који су је водили на
челу са Николом Пашићем, краљем Петром и регентом Александром
Карађорђевићем, нису могли прихватити ултиматум, који не би
прихватила ниједна демократска земља тадашње Европе.
Српски народ је бранио свој демократски препород који је
успостављен од 1903. године. Због таквог уређења заузимала је
једно од првих места у Европи као слободна и независна држава,
без бегова, грофова, без деспотске и тиранске власти.2
После балканских ратова Србија и Црна Гора су се почетком
1914. године нашле у незавидној позицији. Мада су изашле као
победнице, са знатно увећаном територијом и коначно после пет
векова поново ослобођеним јужним крајевима, биле су предмет
потенцијалних територијалних апетита великих европских сила.
Краљевина Србија је непосредно пред Први светски рат
располагала територијом од 87.000 km2 и имала је нешто више
од 4.550.000 становника. Иако просторно знатно увећана, у то
време спадала је у ред најмањих држава у Европи. У њен састав
улазиле су две потпуно јасно дефинисане целине. То су територије
and Austro-Hungary’s territorial pretension towards Serbia. Although
completely devastated by the Balkan Wars, Serbia and its politi-
cians led by Nikola Pašić, King Petar and the Regent Aleksandar
Karađorđević, could not accept the ultimatum, which would not have
been accepted by a single democratic European country at the time.
The Serbian people defended their democratic rebirth established
in 1903. Because of its stance it held one of the primary positions
in Europe as a free and independent state, without beys, counts,
despotic or tyrannical rule.2
After the Balkan War Serbia and Montenegro were in an unenviable
position. Even though they were the victors with a significantly
enlarged territory that finally, after five years, included the freed
southern areas, they were the object of potential territorial appetites
of great European powers.
Just before the First World War, the Kingdom of Serbia ruled over
a territory of 87,000 square kilometres with a population over
4,550.000. Despite the growth of its territory it was still one of
the smallest countries in Europe. It contained two clearly defined
wholes: territories held before the Balkan Wars of approximately
од пре балканских ратова које су имале око 54.000 квадратних
километара и нешто више од 3.000.000 становника. И јужни, после
више векова припојени крајеви, с територијом од 33.000 квадратних
километара и око 1.500.000 становника. За поново потпуно утапање
Старе Србије и Македоније после балканских ратова 1912–1913.
требало је много времена, пошто су ови крајеви за разлику од Србије
скоро пола века дуже били под непосредном турском влашћу.3
Током 1914. и до октобра 1915. године вођене су значајне битке на
Церу, Колубари, источној Босни, Санџаку... У њима је српска војска
уз помоћ црногорске, која јој се одмах на почетку рата прикључила,
однела легендарне победе. У том периоду одигравала су се крупна
унутрашња померања српског становништва које се нашло на
линијама фронта. Велики број цивила се повлачи из Шапца,
Ужица, Ваљева и других градова тражећи спас за своје чланове
фамилија по удаљенијим селима од фронта и шумама. Неки су
имали рођаке у унутрашњости код којих су одседали, а многи су
више месеци провели по сеоским школама или шталама заједно
са стоком. Остало је забележено да се у Ваљеву по окупацији
крајем 1914. године налазило само око 300 мештана који су
заостали у граду.4
54,000 square kilometres and a population of barely over 3 million,
and the southern parts, re-joint after the 1912-1913 Balkan Wars
with a total area 33,000 kilometres and a population of around
1,500.000. It took a long time for Old Serbia and Macedonia to merge
again after the 1912–1913 Balkan Wars, because unlike Serbia,
these areas were ruled by the Turkish government for a half century
longer.3
Throughout 1914 until October 1915 important battles were fought
in Cer, Kolubara, eastern Bosnia and Sandžak. With the help of the
Montenegrin army that joined in the first days of the war, the Serbian
army made some of the most legendary victories. During that period,
important movements of the population that found itself on the lines
of the war front took place. A large number of civilians retreated
from Šabac, Užice, Valjevo and other towns, searching for refuge for
their families in the remote villages far from the front and in forests.
Some of them stayed with relatives in the interior, while most spent
many months in village schools or barns with the cattle. According to
records there were only 300 people residing in Valjevo after the 1914
occupation of the town.4

3 Исто, 18 (према: А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984, 87). 3 Ibidem, p. 18 (compare: A. Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984, 87)
Mitrović, A., Serbia in the WWI, Belgrade 1984.
4 Бојић, Д. 2007, 654.
2 Исто, 653–654. 2 Ibidem, 653–654. 4 Bojić, D. 2007, 654.
110 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Живојин М. Савић, Пустош у богатој Мачви, Мачвански Причиновић, 14. август 1914.
© Народни музеј Шабац (кат. бр. 20)
Živojin M. Savić, Devastation in fertile Mačva, Mačvanski Pričinović village, 14 August 1914
© National Museum Šabac (Cat. N₀ 20)
Русија је морала довести у склад своју балканску политику с
политиком западних сила, с обзиром на то да је од 1897. била
везана са Аустроугарском уговором о status quo на Балкану. Србија
се територијално налазила на путу, врло активном, привредном и
политичком германском продирању на Исток. Аустроугарска се носила
мишљу већ од 1900. да железницом веже источну Босну кроз Рашку
област са Митровицом и да се тако преко косовске железнице споји
са вардарском долином и Солуном. Тиме је хтела још јаче да учврсти
своју власт у окупираним покрајинама и помери свој утицај према
Солуну и Албанији. Тако би се трајно спречила свака веза Србије
са старосрбијанским и црногорским областима. Србију је требало
спречити да избије на море стезањем обруча и спутавањем, требало
ју је ставити на милост и немилост Аустроугарској.5
Притисак непријатеља и укључење Бугарске у савез Централних
сила до краја су исцрпли српску војску. Врховна команда српске
војске, поучена искуствима из претходних ратова, тачно је морала да
претпостави и наслути трагедију војске и целокупног народа, ако не би
поступила сходно датим приликама на Балкану. Србија као фактичка
савезница Антанте била је дужна да са њима и сарађује ако је желела
било какву помоћ. У најтежој ратној 1915. години Србија и Црна Гора
су се нашле усамљене према неупоредово надмоћнијим и удруженим
5 Исто, 7-8 (напомена 14: Васиљ Поповић, Европа и српско питање, у периоду
ослобођења 1804–1918, Београд 1988. 132).
Russia had to attune its Balkan politics with that of the western
powers, seeing that in 1897 it had a status quo contract with Austro-
Hungary regarding the Balkans. Serbia was territorially on the route
of the extremely active economic and political Germanic progression
eastwards. As early as 1900 Austro-Hungary was led by the idea
of connecting eastern Bosnia by means of a railway across Raška
with Thessaloniki. Through this it meant to strengthen its control
in occupied provinces and move its influence towards Thessaloniki
and Albania. This would have permanently stopped any connection
Serbia had with the Old Serbian and Montenegrin parts. The aim was
to prevent Serbia from reaching the sea by tightening the noose and
constraint, thus leaving Serbia at the mercy of Austro-Hungary.5
Pressures of the enemy and the inclusion of Bulgaria in the Central
Powers alliance finally broke the Serbian army. The high command of
the Serbian army, having learnt from its experience in previous wars,
assumed and sensed the tragedy that would befall the army and the
whole nation, if it did not act in accordance with the Balkan situa-
tion. Practically an ally of the Entente, Serbia was actually expected
to cooperate if it wanted to receive any form of aid. In the worst war
year, 1915, Serbia and Montenegro found themselves alone facing
the incomparably superior and joint German, Austrian and Bulgarian
5 Ibidem, 7-8, compare: Vasilj Popović, Europe and Serbian question (in the period of
liberation 1804–1918) Belgrade 1988, 132; 7 (Vasilj Popović, Evropa i srpsko pitanje (u
periodu oslobođenja 1804–1918), Beograd 1988, 132).
српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
немачким, аустријским и бугарским оружаним снагама. Силе
Антанте – Енглеска, Русија и Француска, тражиле су у Италији и
Бугарској нове савезнике, тргујући македонским, словеначким и
хрватским националним територијама. Формирајући Лондонски
пакт вршиле су притисак на Србију да уступи Бугарској делове
Македоније. И када је Србија била препуштена својој судбини,
њена војска није капитулирала под непријатељем, него је кренула
у одступање.
Под притиском силе, српска војска и цивилно становништво
пред крај 1915. године полазе ка југу да преко Грчке одступе у
сигурније крајеве док не прође ратна опасност. Правац повлачења
преко Македоније за Грчку због бугарског надирања био је
промењен. Скренуло се према Косову и Метохији где је запретила
опасност да на тако скученом простору сви буду побијени. Врховна
команда је донела одлуку да се крене у повлачење преко Албаније
и Црне Горе. У немогућим зимским условима одступање их је
довело у ситуацију највећег ризика.
Штитећи српску одступницу, и после аустроугарског заузимања
Подгорице и освајања Ловћена у јануару 1916. црногорска влада
је капитулирала, а краљ Никола се са најближим сарадницима
преко Св. Јована Медовског повукао у Француску. За њим
се повукао део војске и велики број народа се помешао са
избеглицама из Србије. Они који су остали на простору Црне
Горе масовно оболевају од пегавца или су завршили у логорима
Неђмеђер, Нежидер и Арад.
Српско становништво се у више праваца, под навалом
непријатеља, повукло према Јадранском мору, а један део
преко Грчке дошао је у Солун. То су били углавном Срби из
Македоније и Јужне Србије, мада их је било и из других крајева.
Прелазећи преко албанских планина због глади, хладноће, без
довољно обуће, одеће, новца, углавном пешице, под притиском
арнаутског устанка по извештају интенданта српске војске Ђорђа
Богдановића 60.000 Срба је оставило своје кости, не рачунајући
регруте резервног састава страдале између Дебра и Валоне.
Говорило се: „Идите преко Абаније, нико се не може изгубити,
само пратите српске гробове и стићи ћете до мора.”6
Основано можемо претпоставити да је био најснажнији осећај
страха, који до тада није дожевео ниједан народ у толикој мери,
6 Исто, 655.
111
armed forces. The powers of the Entente – England, Russia and
France, searched for new allies among Italy and Bulgaria by trading
with Macedonian, Slovenian and Croatian national territories. By
forming the London Treaty they pressurized Serbia into giving up
its Macedonian territories to Bulgaria. When Serbia was left to its
own fate, its army did not capitulate to the enemy but started its
retreat.
Under force, in 1915 the Serbian army and civilians started their
sojourn southwards across Greece, retreating to safety until the
end of the dangers of war. The direction of retreat across Macedo-
nia towards Greece was changed due to the advance of Bulgaria.
They turned towards Kosovo and Montenegro were they faced
the danger of being killed in such a confined space. The higher
command decided to retreat across Albania and Montenegro. In the
harshest of winter conditions retreat brought them into a situation
of dire risk.
While protecting the Serbian retreat and after Austro-Hungary took
over Podgorica and conquering Lovćen, the Montenegrin govern-
ment capitulated in January 1916, and king Nikola with his closes
associates withdrew across St. Jovan Demoski to France. He was
followed by part of the army and a sizeable segment of the popula-
tion mixed with the refugees from Serbia. Those who stayed in
Montenegro contracted epidemic typhus in vast numbers or ended
up in the camps Neđmeđer, Nežider and Arad.
The Serbian population used several directions under the surge
of the enemy, in its retreat towards the Adriatic Sea and a certain
number reached Thessaloniki by crossing Greece. These were
mostly Serbs from Macedonia and South Serbia, however there
were those from other parts. The Serbian army quartermaster
Đorđe Bogdanović reported that during the Albanian mountain
crossing 60.000 Serbs, not counting the reserve force recruits
killed between Debar and Valona, scattered their bones due to
hunger, cold, without shoes, clothes, or money, mostly on foot and
under pressure from the Arnaut uprising. It was said: “Go across
Abania, no one can get lost, just follow the trail of Serbian graves
and you shall reach the sea.”6
It is a reasonable assumption that such fear had never before been
experienced by a single nation to such an extent, and that it can
6 Ibidem, 655.
112 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War 113

па га можемо назвати колективном трагедијом. Овај облик уништења therefore be named a collective tragedy. This form of destruction of
једног народа наставио се читавог новембра и децембра 1915. године a people continued throughout the whole of November and December
и даље у јануару 1916. године. 1915 and further into January 1916.

Пут преко Албаније пада баш у децембру месецу када преко ове
кршевите земље дувају ледени ветрови, а температура се спушта
на десетине степени испод нуле. Са цивилима је измешана српска
војска, а при том нико никоме није могао да помогне. Неизвесност
је убијала становништво исто колико албанске банде, које су
нападале голоруко становништво да би са њих изули ципеле или
чизме. Нико није смео да заспи, код свих је владао страх посебно
од сна у тако хладним ноћима, због кога многи нису живи зору
дочекали. Арнаути су нападали исцрпљену српску војску, да би са
њих скинули шињеле, војничке чизме а највише да би са пушака
узели бајонете. Више од 20 дана путовали су Срби пешице преко
албанских гудура до мора. Нико се није изгубио, главни путоказ
су им били српски гробови. Сећања на ове језиве дане тешко се
ослобађала школска омладина. На многе од њих ове трауме су
оставиле трајне последице.7
7 Исто, 69 (напомена 124: Алекса Станојевић, Из наше емиграције (Француска и
прихватање наше омладине), Београд 1930, 12. Из писменог рада Панте Пантелића
дознајемо нешто више о дечјим страховима: „После путовања од месец дана,
наишао сам на овај главни пут за Црну Гору. Пео сам се постепено. Пут се све
сужавао. Планина преко које сам прелазио зове се Проклетије. Српски и француски
инжењери још нису били стигли да проведу пут за пешаке... Рекох да сам се пео
али као да сам силазио у провалију... Слушао сам крик орлова, који су ми летели
изнад главе, и гледао таласе Бистрице, који су скакали са стене на стену с ужасним
шумом. У 7 сати дођох у Јусуфов хан. То је била једна врло стара брвнара. Уђох у
једну собу у којој је било око 25 лица. Морадох сести на једно седло и тако спавати.
Ваздух је био загушљив и спавати нисам могао. Оставих брвнару и пређох у једну
стају. У једном углу направих ватру. Ветар поче да дува. Стаја покривена сламом
није давала заклон. Сачекао сам јутро и наставио пут. Ветар ми је свирао смртну
песму... Снег је падао као кад гробар баца земљу на мртвачки сандук... Тад се
зауставих, не могах више.. па опет пођох... Да сам застао, умро бих од зиме.”
Ученик Војислав Вуксановић је написао: „Дан је био врло хладан. Падао је
снег и шибао нас ветар по очима. Војници ислабели, нису били добили хлеба
већ три дана. ... Задржасмо се усред планине, ни куће ни хлеба. Морадосмо
секирама сећи дрвета и наложисмо велике ватре. Поређасмо се око њих.
Мраз је био страшан. Ветар је продуживао своју страшну песму и војницима
носио смрт. У зору дође капетан, да их прегледа. Тројица су били мртви.
Капетан плакаше много. После једног часа сахранисмо их. На крстачи смо
написали „за отаџбину”. Други још несрећнији нападани су од Арбанаса, које
још неки називаху Арнаутима. Кад смо прешли мост”, говори ученик Младен
Живковић, сакривени” Арбанаси стадоше пуцати, али их ми отерасмо. После
уласка у једно село Арбанаси нас нападоше са свих страна. Убише нам
неколико војника, два официра и једног пуковника. Нисмо се могли бранити,
јер нисмо имали муниције. Арбанаси приђоше и рекоше да ће нас пустити ако
им дамо 300 волова и 20 коња с опремом. Крај пута лежало је много мртвих
војника.“
The Albanian crossing occurred in December when cold winds blow
on this rocky mountainous land and the temperature drops below
minus 10 degrees centigrade. The army was merged with civilians
and nobody could help anybody. The suspense was killing people
just as much as the Albanian gangs that attacked a defenceless
population, stealing their shoes or boots. Nobody was allowed to fall
asleep, all were overwhelmed by fear of sleep in such cold nights,
some never to awaken to the light of dawn. The Arnauts attacked the
weary Serbian army for their coats, soldier’s boots and particularly
for their bayonets. It took more than 20 days on foot for Serbs cross-
ing the Albanian ravines to reach the sea. Nobody got lost for Serbian
graves became road signs. For the youth, it was difficult to shake the
memory of these terrible days. Most were permanently marked by
this trauma.7
7 Aleksa Stanojević, From our emigration (France and embracement of our youth),
Belgrade 1930, 12. We learn more about children’s fears from the written work of
Panta Pantelić: “After having travelled for a month, I came across the main road
for Montenegro. The climb was gradual. The road became narrow. The mountain
I was on was Prokletije. Serbian and French engineers had not had the time to
make a walking mountain trail… I said I was on a climb, however I may have
been going down an abyss… I listend to the shrill cries of the eagles that flew
above me, and looked at the waves of the River Bistrica that cracked from rock
to rock making a trible din. At seven o’ clock I reached Jusufov Han. It was an old
log-cabin. I entered a room with around 25 people in it. I had to sit on a seat of
sorts and sleep. The air was stuffy and I could not fall a sleep. I left the log-cabin
and went into a stable. I made a fire in one corner. The wind started to blow. The
hay-covered stable gave no shelter. I waited for the morning and then set off
again. The wind played me a funeral tune… The snow fell like the earth thrown by
a gravedigger onto a coffin… It was at that moment that I stopped, I could not go
on… then I started walking again… If I had stopped I would have frozen to death.”
The schoolboy Vojislav Vuksanović wrote: “The day was very cold. The snow was
falling and the wind blew across our faces. The starved soldiers had not received
their ration of bread for three days… We were stuck in the middle of a mountin,
without shelter, without bread. We had to cut wood with axes and made great big
fires. We all gathered around them. The cold was unbareable. The wind continued
its terrible tune and brought death to the soldiers. At dawn, the captain arrived, to
inspect them. Three were dead. The captain was in tears. After an hour we buried
them and wrote on the cross ‘for our homeland’. Others less fortunate were at-
tacked by the Arbanasi, called by some the Arnauts. When we crossed the bridge,
the schoolboy Mladen Živković said, the Arbanasi in hiding started shooting,
but we drove them away. After entering a village the Arbanasi started attacking
from all sides. They killed several of our soldiers, two officers and a colonel. We
were not able to defend ourselves because we had no munition. The Arbanasi
approached and said that they would let us pass if we gave them 300 oxen and 20
horses with their paraphernalia. By the road there were many dead soldiers.”
Непознати аутор, Мађарски хусари у Србији: Масакр сеоског становништва – област
Поцерја, [1914] © Нaродна библиотека Србије (кат. бр. 38)
Unknown photographer, Hungarian hussars in Serbia: the massacre of the rural population -
region of Pocerje, [1914] © National Library of Serbia (Cat. N₀ 38)
Долазак на море у Медову, Драч, Скадар... уместо благостања
доносе нове неизвесности, савезници су заказали, а италијанска
флота уместо помоћи само је одмагала спасавање Срба. У
албанским лукама међу Србима цивилима и војницима, поново
владају страхови. Може се рећи да су потпуно основани и сада су се
односили искључиво на страх за голи живот. Ту на малом простору
у маси од преко 100.000 избегилица и два пута више војника, поред
константне глади, вишенедељне нехигијене, заразних болести,
свакодневно доживљaвају бомбардовање аустроугарске авијације
и гранатирање са мора. У тим приликама страдања нису била
појединачна него масовна, па су страхови изражени као најтежа
колективна категорија.8
Када су на крају онако исцрпљени дошли до албанских
лука нису одмах наишли на разумевање савезника, посебно
Италијана. Тек када је уследила интервенција преко руског цара
Николаја енглеском краљу и Поенкареу, омогућен је српској
војсци и мноштву страдалог света минималан дотур хране и
прелазак на Крф.
Имали су Срби и јак мотив, можда најјачи од свих војски које су се
бориле у току Првог светског рата. Српски војник од 1912. није био
у својој кући, није видео породицу, није обрађивао имање, није се
бавио својом струком. Једино што је радио била је борба за спасење
и ослобођење отаџбине у којој је требало рађати нове нараштаје,
васпитавати и школовати децу у традицији и истрајности.
8 Исто, 68–69.
Драгољуб Павловић, Војвода Мишић и француски генерал Анри Гуро, [1914–1915]
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 42)
Dragolјub Pavlović, Field Marshal Mišić and French general Henri Gouraud, [1914–1915]
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 42)
Arriving at Medovo, Durrës and Skadar at the sea only brought new un-
certainties; the Allies never showed up and the Italian fleet instead of
helping only created a hindrance in the Serbs’ salvation. In the Albanian
harbours fear continued to permeate among Serb civilians and soldiers
alike. These fears were completely founded and were now a fear for
life itself. Over 100,000 refugees in a very small space and double the
number of soldiers, besides constant hunger, lack of hygiene over the
course of several weeks and infectious diseases, also suffered the daily
bombing by the Austro-Hungarian aviation and shelling from the sea. In
such circumstances the suffering was not individual, but mass, so fear
was expressed as the harshest of collective categories.8
When, exhausted as they were, they reached the Albanian harbour, they
were not immediately welcomed by understanding Allies, especially the
Italians. It was only after the intervention of the Russian tsar Nikolai
with the English king and Poincaré that the Serbian army and numerous
devastated people were facilitated with the minimal amount of food
and the possibility of crossing over to Corfu.
Serbs had high motivation, maybe even the highest of all armies that
fought in the First World War. The Serbian soldier had not seen his
home since 1912, had not seen his family, had not worked his land,
or engaged in his profession. All he did was fight to save and free
his fatherland in which new generations were to be born, reared and
educated in tradition and perseverance.
8 Ibidem, 68–69.
114 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Када се крајем 1915. године повукла заједно са војском из Србије
скоро половина становништва, прихваћена је од стране савезника
и расута свуда по Европи, Русији, Америци... Претила је опасност
да ће српска нација нестати. То је још више мотивисало српске
војнике да се што брже опораве и ослободе своју окупирану
домовину, али и избеглице да раде на свом културно-националном
интегритету, образовању, промовисању српске традиције, културе
и историје.
После некоординисане организације у албанским лукама, због
глади, заразних болести и хладноће страдао је још један број
српских избеглица и војске. Српска влада успевши ипак да спасе
део документације, уз помоћ Француза и Енглеза прелази на Крф,
где одлучује да бригу о покренутим цивилима повери Министарству
унутрашњих послава, на чијем се челу тада налазио министар
Љуба Јовановић. Ово министарство је успело да чиновничком
дисциплином успостави везе и настави активан рад за помоћ
народу у избеглиштву.
Тако је половином 1916. године формиран у Паризу Главни
комесаријат. На његовом челу, до фебруара 1919. године,
налазио се др Светолик Радовановић, а потом је до укидања
крајем маја исте године ту важну функцију обављао Михаило
Мартинац. Комесаријат је основан при Конзулату, па су тако убрзо
њихове администрације спојене. Успостављена је читава мрежа
Риста Марјановић, Збегови с Јадра и Мачве октобра 1915. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 47)
Rista Marjanović, Refugees from Jadar and Mačva in October 1915 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 47)
When in late 1915 almost half of the population, alongside the army
withdrew from Serbia, they were accepted by the Allies and scattered
all over Europe, Russia and America. There was a real danger of the
whole Serbian nation disappearing. This motivated Serbian soldiers
even more to recover as quickly as possible and liberate their occupied
homeland, but also inspired the refugees to work on their cultural and
national integrity, education, the promotion of Serbian tradition, culture
and history.
Following the uncoordinated organisation in Albanian harbours, due to
famine, infectious diseases and cold, an additional number of Serbian
refugees and soldiers died. Having saved segments of their documenta-
tion, the Serbian government with the help of the French and the
English was able to reach Corfu where they decided to give the Ministry
of Interior Affairs, lead at the time by Minister Ljuba Jovanović, the
jurisdiction over the civilians. This Ministry, by using clerical discipline
was able to create certain ties and continue to actively work on helping
the people in exile.
In 1916 the Head Commissariat was established in Paris. Dr Svetolik
Radovanović was its president until February 1919, and then, until
its cessation in May of the same year, it was commanded by Mihailo
Martinac. The Commissariat was founded as part of the Consulate
so its administrations were very quickly merged. A whole network of
local commissariats were founded in the cities of France, Corsica and
српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
локалних комесаријата по свим градовима Француске, Корзике и
Африке. Француска је подељена линијом која је ишла од Бордоа до
Лиона на северну, за коју је био задужен комесаријат у Паризу, и
јужну са седиштем у Марсеју, у Прованси. После главног комесара у
организацији власти био је делегат. Било их је укупно четири, њему
су достављани сви 15-дневни извештаји локалних комесара у којима
су бележени основни подаци о избеглицама. Институција делегата
успостављена је и на Корзици, у Африци, Италији, Грчкој ... У осталим
земљама Европе, у којима су се налазиле српске избеглице током
Првог светског рата, бригу о њима преузимала су посланства или
конзулати. Делегати и локални комесари су често били смењивани из
разних разлога, због специфичности посла којим су се бавили. На ове
одговорне дужности постављани су обично окружни начелници или
неки други радници Министраства унутрашњих дела.
Савезничким бродовима избеглице су упућиване на опоравак, а деца на
продужење школовања у више земаља Европе. Због потребе за даљим
старањем и редовним надзором над српским ученицима формирано је у
Паризу Просветно одељење на чијем челу се налазио др Јован Жујовић.
Оно је имало своје испоставе у свим земљама Европе у којима је било
наших ђака. Једино нису имали никакву комуникацију са ученицима
који су се налазили у Русији, а потом прешли за Америку. Са њима је
директан контакт имао министар просвете преко руског министарства.
Француска је још у децембру 1915. послала своје бродове да из
албанских лука превезу архиву и народ на Корзику, која је одређена
за главну избегличку базу. Корзика је била релативно мала и без
значајних средстава, примила је у своје окриље више од 3.000 српских
избеглица и школске омладине. На њој се налазило најмање 800
српских заробљеника, бораца у оквиру аустро-угарских трупа које су
заробили савезници, а постојао је и логор за интернирце.
Потом су српске избеглице пребациване у јужну Француску. Само
преко луке Марсеј у току 1916. прошло је више од 5.000 лица, а остале
избеглице размештене су по унутрашњости и у Паризу. Напоменућемо
да се током 1915. године, пре доласка избеглица, у марсејским
болницама лечило преко 1.000 Срба. Француско Министарство
унутрашњих дела је одобрило и насељавање српских избеглица у
својим колонијама у Африци, у Тунису и Алжиру. Тамо је на опоравак
и лечење пребачено између 50.000 и 60.000 српских војника, а међу
њима и неколико хиљада избеглица из Србије, Босне и Херцеговине,
Далмације...
115
in Africa. France was divided into the North by a line that stretched
from Bordeaux to Lyon and which was attributed to the commis-
sariat in Paris, and the South with headquarters in Marseille in
Provence. Ranking bellow the Head Commissary was the delegate.
There were four of them and the local commissaries delivered to
them a fortnightly report with basic information on the refugees. The
delegate was instated in Corsica, Africa, Italy and Greece. In other
European countries in which Serbian refugees found themselves,
they were taken care by Legations and Consulates. The delegates and
local commissaries were often replaced for different reasons due to
the specific nature of their work. Usually district chiefs were placed
for these responsible duties, or other staff members working at the
Ministry of Internal Affairs.
Refugees were sent to recovery by allied ships and the children to
several European countries for the continuation of their education.
Because Serbian students were in need of further parenting and
regular supervision, the Department of Education, presided by Dr
Jovan Žujović, was formed in Paris. It had its offices in all European
countries in which there were Serbian students. They did not, how-
ever, have any communication with pupils who ended up in Russia
and then moved to America. The Minister of Education had direct
contact with them through the Russian Ministry.
As early as December 1915 France sent its ships to the Albanian
ports in order to transport the archives and the people to the island
of Corsica, which was designated the main refugee base. Corsica was
relatively small, with no significant assets and received over 3.000
Serbian refugees and school children. There were over 800 Serbian
prisoners, soldiers of the Austro-Hungarian troops captured by the
Allies, and there was an internment camp as well.
Serbian refugees were also transported to southern France. During
1916, solely through the port of Marseille, over 5,000 persons
crossed, while other refugees were deployed further inland and to
Paris. Worth noting is that during 1915, before the arrival of the
refugees, over 1,000 people were being nursed in the hospitals
of Marseille. The French Ministry of Interior Affairs approved the
settlement of Serbian refugees in its African colonies, in Tunisia and
Algeria. Between 50 and 60 thousand Serbian soldiers, among them
several thousand refugees from Serbia, Bosnia and Herzegovina,
Dalmatia, etc., were sent for recovery and treatment there.
116 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Значајан број Срба остао је у Грчкој–само у Солуну више од
8.000 цивила, а у Лерину 1.500. За време постојања логора
Солун кроз њега је прошло преко 80.000 избеглица, закључно са
репатријацијом. Мора се нагласити да се барем 30% избеглица није
пријавило ни српским ни страним властима из најразличитијих
разлога.
Српске избеглице су пронашле спас у Италији, Енглеској,
Швајцарској и у свакој од ових земаља их је било по више хиљада.
После укључења Румуније на страни Антанте, један део ратних
заробљеника и интернираца из Арада и других логора у Румунији
послат је за Русију. Прихваћени су у Одеси и Јелисаветграду. Из
документације дознајемо да је у овој држави још из времена пре
почетка рата боравио велики број српских држављана по многим
градовима од европског до сибирског дела. Само у Петрограду и
Москви било их је преко 2.000. Међутим, Октобарска револуција
1917. је утицала да преко 4.000 српских избеглица поново крене у
избеглиштво ка сибирском и манџурском подручју. Око 1.800 њих из
Неготинске крајине крајем 1919. изместило се из Русије. Уточиште
су пронашли ангажовањем америчког председника Вилсона који
је успео да добије подршку у Сенату и из Русије их тако пребаци за
Америку само привремено до њихове даље репатријације. Током
рата у Америку су неконтролисано одлазили Срби како појединачно,
тако и са читавим породицама, највише код својих рођака.
Срби из Босне и Хрватске, мобилисани у аустроугарску војску,
масовно су се предавали и ишли у заробљеништво у Румунију
и Русију. Од тих заробљеника формиран је Југословенски
добровољачки одред у Одеси који је бројао око 40.000 бораца,
од који се у домовину после рата вратило само око 10.000. Они
су помогли у борбама у Добруџи 1916. и 1917, а око 3.500 бораца
учествовао је у борбама на Солунском фронту. Затим су током 1918.
расути по многим сибирским областима и било их је у оквиру свих
војски које су се налазиле на тим просторима. По завршетку рата
требало је да прође 10 година, па да се тек 1929. највећи број ових
људи врати у своју домовину. Многи су у почетку сматрали да ће им
у Русији бити боље или да ће се тамо једноставније снаћи. Много
њих је прошло више од пола света са разним печатима страних
земаља на својим пасошима док нису угледали своје домове. У
пробоју Солунског фронта укључили су се српски добровољци из
Америке и Аустралије – њих око 15.000.
A significant number of Serbs remained in Greece; in Thessaloniki over
8,000 civilians and in Lerin 1,500. Some 80,000 refugees, including
repatriation, passed through the Thessaloniki camp while it was still
open. It is important to emphasize that at least 30% of the refugees did
not report their presence neither to Serbian nor other foreign authorities
for various reasons.
Serbian refugees found their safety in Italy, England, Switzerland and
each of these countries safeguarded several thousands of them. After
Romania joined the Entente, a certain number of the war prisoners and
internees from Arad and other camps in Romania were sent to Russia.
They were taken in Odessa and Yelisavetgrad. From the documents
we learn that, from the time before the war a large number of Serbian
citizens lived in this country, across many towns of both the European
and Siberian part. Only in St. Petersburg and Moscow, there were more
than 2,000 refugees. However, the October Revolution of 1917 resulted
in over 4,000 Serbian refugees going back into exile to the Siberian and
Manchurian area. Around 1,800 refugees from Negotinska krajina were
displaced at the end of 1919 from Russia. They found safety because
of the efforts of president Wilson who was able to get the support of
the Senate and Russia as well, to transport them to America, if only
temporarily, until their eventual repatriation. During the war Serbs
overwhelmingly departed to America, individually and with their whole
families, mostly to their relatives.
Serbs from Bosnia and Croatia, who were mobilized by the Austro-Hun-
garian army, gave up and went in great numbers into prison to Romania
and Russia. The Yugoslav Volunteer Detachment in Odessa was formed
from these prisoners and numbered around 40,000 fighters, of which
only 10,000 returned home after the war. They helped in the Battle of
Dobruja in 1916 and 1917, and around 3,500 fighters participated in the
battles on the Salonika Front. Throughout 1918 they scattered across
the Siberian regions and they could be found in almost all armies that
were active in those parts. After the end of the War it took ten years for
most of these people to finally return home, in 1929. Most thought that
Russia would be a better place for them, or that life would be simpler
there. Vast numbers travelled almost half the world with different
stamps of foreign countries in their passports before finally setting
foot in their own land. In the breakthrough of the Salonika Front, some
15,000 Serbian volunteers from America and Australia took part.
српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Самсон Чернов, Са Чакора ка Андријевици комора с муницијом прелази планине, (1915) © Војни музеј, Београд (кат. бр. 52)
Sampson Tchérnoff, From Tchakor towards Andrijevica the ammunition chambers crosses the mountains, (1915) © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 52)
Положај Срба у току Првог светског рата нимало није био
политички једноставан, ни животно брзо решив. Углавном све
српске избеглице имале су страховите проблеме. Они су се
огледали у слабом здравственом стању после напуштања својих
домова и преласка преко Албаније. Огроман део њих је био без
икаквих материјалних средстава, породице су се раздвојиле.
Ратови српске војске трајали су од 1912. године, држава и народ
су били потпуно исцрпљени. Није се знало ко је од чланова
фамилија жив, а ко мртав. Сва штампа која је излазила у току
рата, било државна као Српске новине са Крфа или либерална
Правда из Солуна, Словенски југ у Одеси, растурана је по свим
српским колонијама у избеглиштву. У њима су постојале рубрике
у којима су се преживели јављали и тражили своје најближе.
Објављивала су се читава писма, да би сви који читају могли да
сазнају како избеглице живе. Такође су објављиване и вести са
фронта, али и из Србије. Избеглице су тачно знале колико пате и
како су злостављани чланови њихових породица који су остали у
Србији, а посебно они из Јужне Србије који су били под бугарским
окупатором.
Народ који је остао у Србији поднео је огромне људске и
материјалне жртве за слободу и независност своје земље. Велики
број становништва, углавном деца од 14 година, немобилисани
мушкарци па и старци, интернирани су у аустроугарске, румунске,
чешке и бугарске логоре. Они који су преживели злостављање,
тежак физички рад по рудницима и глад, после капитулације
Немачке и завршетка рата вратили су се кућама. Многи од њих
спасли су се само добром вољом савезника.
117
The position of Serbs during the First World War was politically
complex and existentially an issue not easily solved. Almost all Serbian
refugees had dire problems. They reflected in their poor health after
leaving their homes and the Albanian crossing. A vast majority had no
financial support and certain families were forced to separate. The wars
of the Serbian army lasted from 1912 and the state and the people
were completely devastated. It was not known which members of a
family were alive, and who was dead. All the press published during the
war was state-controlled, such as the Serbian Paper from Corfu, or the
liberal Justice from Thessaloniki, the Slavic South in Odessa; all were
handed out in Serbian colonies in exile. They contained special sections
through which those that survived contacted and inquired about their
closest relatives. Whole letters were published so that everyone who
read them knew how the refugees were living. News from the front and
Serbia as well were also published. The refugees knew exactly how
much they suffered and how their family members that remained in
Serbia, especially those from South Serbia under the Bulgarian occupier
were abused.
The population that remained in Serbia suffered great human and
material privation in their fight for the freedom and independence of
their country. A vast number of the population, mostly children over the
age of 14, young and older men who were not mobilized, was interned
in Austro-Hungarian, Romanian, Czech and Bulgarian camps. Those that
survived the abuse, extreme physical labour in the mines and famine
after the capitulation of Germany and the end of the war, returned
home. Most of them saved themselves solely due to the good will of
the Allies.
118 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War 119

Због неиздрживих услова живота, фебруара 1917. године,
подигнут је Топлички устанак. Све се то догодило у несрећно
време, прилике за почетак устанка биле су лоше процењене,
тако да борбени дух и жеља за бољим животом нису могли да
учине чудо, него су народ гурнуле у још веће патње. Тек тада се
осетио бес бугарског окупатора, који је клао и убијао све што
је стигао.
Архивска грађа из свих посланстава и избегличких колонија
која аутентично бележи живот избеглица препуна је бројних
извештаја, молби, жалби, статистистичких података, спискова.
Ту се налазе молбе за плате, молбе за стипендије које сведоче
о ђацима у избеглиштву. Често је тражена промена места
боравка што даје јасну слику о кретању нашег живља. Пријаве
добровољаца и болничарки из чега се види љубав према домовини
и жеља да јој се помогне. Разни извештаји о бризи енглеских,
америчких и француских мисија о нашим избеглицама у Грчкој,
на Корзици, у Француској, Енглеској... Сачувани су и подаци о
разним удружењима и радионицама за запошљавање Срба и
њихово усавршавање у занатима, пољопривредној производњи,
индустрији и административним пословима. Остали су подаци о
отварањима болница и санаторијума за српске болеснике. Ту се,
међутим, налази и она лошија страна живота наших људи, разни
спорови, свађе, преваре, крађе, нереди...
Because of the unbearable living conditions, in February 1917, the
Toplica uprising occurred. All this happened at an unfortunate time;
the beginning of the uprising was poorly assessed, so that the fighting
spirit and the desire for a better life were not enough to result in a
miracle. It only pushed people into even greater suffering. It was only
then that the anger of the Bulgarian occupier, who slaughtered and
killed everything in its path, was truly felt.
Archival materials from all of the Missions and refugee Colonies,
which represent an authentic record of the life of refugees, are
filled with reports, pleas, appeals, statistical data and lists. There
are pleas for salaries and stipends which are proof of youth in
exile. Changes in residence are a common appeal offering a clear
image of the movements of our people. Applications made by
volunteers and nurses show a sincere patriotism and the desire
to help its cause. There are many reports on the care of Serbian
refugees in Greece, Corsica, in France and England by English,
American and French missions. There is also data on various
associations and employment workshops for Serbs, and for their
apprenticeship in crafts, agricultural production, industry and
administrative jobs. Data remains on the opening of different
hospitals and sanatoriums for Serbian patients. One also finds the
shadier side of the life of our people: different disputes, arguments,
fraud, theft, riots, etc.
Кроз документацију се види колико је снажна и организована била
српска држава. Сва министарства имала су своје делегације на челу са
делегатима који су се старали о радницима тих органа. У Париз су биле
премештене и радничка и службеничка комора, које су такође наставиле
да се старају о својим радницима, налазе им запослење, обезбеђивале
им плате, регулисале боловања, сарађивале са Главним комесаријатом.
Значајно је напоменути труд српских интелектуалаца на ширењу истине
о Србији. Они су редовно држали предавања на бројним европским
руским и америчким факултетима упознајући грађане и омладину тих
земаља са културном историјом Србије. Тим путем су избеглички свет
лакше приближавали својим домаћинима.
У документацији постоје и подаци о забрани разних књига. Наилази
се на бројна документа о значајним личностима: Кости Пећанцу, чети
војводе Бабунског, др Слободану Рибникару, Зори Барловац, Милутину
Бојићу, војводи Путнику, Владану Ђорђевићу, Бошку Богдановићу
уреднику Велике Србије, Давиду Пијаде, Браниславу Нушићу, Миловану
Ристићу и многим другима.
Значајни су подаци о нападу Бугара на Србију, о бомбардовању Битоља
1917. године. У оквиру тих догађања важне су и микромиграције
српског и осталог становништва са тих простора. Међу осталим
подацима сачувани су спискови о умрлим, рођеним, болесним. Кроз
документацију је приказана верна слика избегличког живота Срба у
Првом светском рату.
The documentation shows how strong and organised the Serbian
state was. All the Ministries had their Delegations lead by del-
egates who took care of the workers of those branches. The work-
ers and clerical Chamber was moved to Paris where they continued
to take care of their workers, finding them jobs, securing salaries,
regulating their leave, cooperating with the Head Commissariat. It
is important to note the efforts undertaken by Serbian intellectuals
for the cause of spreading truth about Serbia. In this way they cre-
ated an understanding about the refugees among their hosts. The
documents also contain information on the prohibition of various
books. There are a number of documents about notable individuals:
Kosta Pećanac, the troops of Duke Babunski, Dr Slobodan Ribnikar,
Zora Barlovac, Milutin Bojić, Duke Putnik, Vladan Đorđević, Boško
Bogdanović the editor of Greater Serbia, David Pijade, Branislav
Nušić, Milovan Ristić and many others.
There is important data on the Bulgarian attack on Serbia, the
bombing of Bitola in 1917. Important aspects of these events are
the micro-migrations of the Serbian and other populations from
these parts. Among remaining data there are lists of the dead,
born, and those ill. The documentation offers an accurate illustra-
tion of Serb refugee life in the First World War.

Непознати аутор, Портрет маршала Жозефа Жака Сезара
Жофра..., победника битке на Марни 1914.
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 103)
Риста Марјановић, Укрцавање српских трупа и избеглица у савезничке бродове у драчком пристаништу 1915. © Војни музеј, Београд (кат. бр. 57) Unknown photographer, Portrait of Marshal Joseph Jacques
Rista Marjanović, The Serbian troops and refugees embarking allied ships at the The Port of Durrës 1915 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 57) Césaire Joffre…, victor of the battle of the Marne 1914
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 103)
Непознати аутор, Генерал Радомир Путник:
Главнокомандујући јуначке Српске војске
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 104)
Unknown photographer, General Radomir Putnik:
the heroic Serbian Army’s Head of Command
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 104)
Војислав Вуковић, Војвода Степа Степановић (са седим
брковима) код осматрачнице, 1917.
© Воислав Васић (кат. бр. 107)
Vojislav Vuković, Field Marshal Stepa Stepanović (with grey
moustache) by the watchtower, 1917
© Voislav Vasić (Cat. N₀ 107)
120 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Само снажна воља српског војника који је дубоко волео своју отаџбину
и желео да је види слободну и независну била је снажан мотив за све
победе на Солунском фронту. Савезници су помогли, али нису могли да
прате српску коњицу и пешадију која је за само месец дана, у октобру
и почетком новембра 1918. године, ослободила целу Србију, а потом
кренула у ослобођење читавог југословенског простора.
Одмах по ослобођењу и формирању нове државе Краљевства Срба,
Хрвата и Словенаца по указаној потреби службе, сва министарства
опозвала су своје службенике. Они су први морали да се врате из
избеглиштва како би, сада просторно много већа, држава почела да
функционише. Требало је да се јаве и буду распоређени на нова радна
места у ослобођеној земљи. Поред тога, одмах је све становништво
требало укључити у процес обнове ратом потпуно опустошене земље,
посебно све велике државне и приватне фирме.
Репатријација је почела да се организује још од октобра 1918. и то по
потреби. Није страдао само Београд, била је опљачкана и разрушена
читава земља, а посебно Србија. Све саобраћајнице су биле раскопане,
железничке пруге нису радиле, није било струје, становништво које
је остало било је више гладно него сито, пошто су несташице хране
на читавом Балкану почеле још почетком 1917. године. Непријатељ
је реквирирао од становништва стоку, житарице, вредну покретну
имовину. У Србији су радиле само за потеребе окупаторске војске
поједине привредне гране. На пословима у таквој индустрији радиле
су углавном жене и деца. За време рата у Србији биле су отворене неке
Љубиша Валић, Прелазак Тимочке армије код Љум куле, Албанија, [1915] © Народна библиотека Србије (кат. бр. 66)
Ljubiša Valić, Passing of the Timok army near Loumkoulé, Albania, [1915] © National Library of Serbia (Cat. N₀ 66)
It was the strong will of the Serbian soldier who profoundly loved his
homeland and wanted to see it free and independent that was a powerful
motivation for all victories on the Salonika Front. The Allies helped but
could not keep up with the Serbian cavalry and infantry who just in a
month, in October and the beginning of November 1918 freed the whole of
Serbia and then started their liberation of the Yugoslav area.
Immediately after the liberation and the formation of the new
state – the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes – based on the
requirement of the service, the Ministry revoked all their clerks. They
were the first to return from exile in order to make the, now spatially
enlarged state, function. They were supposed to come forward and
be deployed to new positions in the liberated country. Besides this,
the whole population was expected to be included in the process of
renewal of the completely ravaged land, especially the large state and
private companies.
On demand, repatriation started to be organised in October 1918. It
was not only Belgrade that was ruined, but the whole land was looted
and destroyed, especially Serbia. All of the main roads were dug up,
the railway did not work, there was no electricity; people who were
left were devastatingly hungry due to food shortages throughout the
Balkans that began in early 1917. The enemy requisitioned livestock,
crops, valuable movable property from the people. Only certain in-
dustries worked for the needs of the occupying army. Mostly women
and children worked in such industries. During the war, certain craft
српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
занатске и трговинске куће, пекаре или кујунџијске радње. Окупатор
је одређивао српском народу колико ће грама меса јести и то којим
данима у недељи, прописивао му је колико грама хлеба, масти и
пиринча може да има дневно по члану домаћинства. Бебама и деци
су одређивали колико млека дневно треба да пију, најчешће не
више од 200 грама.
Аустроугарска, Немачка и Бугарска су за више од две године
боравка у Србији успеле да уђу у све поре српских државних
институција. Опљачкана је и уништена државна документација.
Материјали који су могли послужити као сигурни докази о
разарању Србије више нису постојали. Све је требало обновити.
Уништене су оранице, земља је услед рата необрађивана и
запустела. Избегли Срби су углавном преко штампе имали
информације у каквом се тешком стању налази Србија. У последње
три године није било никаквог увоза, а све што се имало било је
похабано. Зато су се сви у избеглиштву по више месеци спремали
за повратак. Куповали су одећу и обућу за више година и за своје
чланове фамилија у Србији. Из тих разлога наилазимо на огроман
број молби којима се потражују финансијска средства пред сам
повратак у Србију за одела, обућу, основне кућне потрепштине.
Многе хуманитарне организације су у овом погледу помогле српске
избеглице. Ипак, сви они који су преживели и успели да дођу
у избеглиштво, последње две године провели су заштићеније у
односу на оне Србе који су остали у земљи.
* *
Репатријација избеглог, интернираног и заробљеног становништва
трајала је више година. Најинтензивнија је била крајем 1918,
1919, 1920, 1921. године. Из Русије је ишла у више праваца
преко Сибира, Кине, Јапана за Канаду, Америку, потом до
Француске, па за Солун или Дубровник, затим преко Румуније за
Војводину, сувоземним путем такође преко Цариграда, а највећи
број је углавном стигао у своје домове преко Логора у Солуну.
Из документације се дознаје да је она завршена 1921. али се
отегла до 1929. године када долазе последњи добровољци
из Владивостока. Са великим закашњењем распуштени су
логори за српске и југословенске заробљенике и интернирце у
Аустроугарској, Чешкој, Немачкој, Бугарској, Турској. Споро је
ишло ослобађање из заробљеништва српских и југословенских
грађана који су као припадници аустроугарске војске затворени
121
and trade houses, bakeries or silversmith shops were open. The
occupier decided how many grams of meat the Serbian people were
allowed to eat, prescribing how many grams of bread, fat and rice
they had as daily ration per household. Babies and children were
prescribed the amount of milk they were allowed to drink per day;
usually it was no more than 200 grams.
In over the two years that the Austro-Hungarian, German and
Bulgarian occupiers were in Serbia, they managed to permeate all
pores of Serbian state institutions. The state documentation was
plundered and destroyed. Materials that could have proved that
Serbia was destroyed no longer existed. Everything was in need of
reparation. Arable land was destroyed, the land left to lie, deso-
late, during the war. Serbs in exile learnt through the press about
the difficult times that befell Serbia. There was no import in the
three years, and all that there was left was worn and used. That
is why it took everyone several months to prepare for their return.
They bought members of their family in Serbia clothes and shoes
to last several years. This is why we come across a number of
pleas for financial help to buy suits, shoes, basic household appli-
ances, for their return to Serbia. Many humanitarian organizations
helped Serbian refugees in this respect. Yet all those who survived
and were able to go into exile, spent the last two years in more
protected circumstances in comparison to Serbs who remained in
the country.
The repatriation of the exiled, interned and imprisoned population
lasted for over a year. It was most intense at the end of 1918, in
1919, 1920 and 1921. From Russia it moved in several directions
across Siberia, China, Japan for Canada, America, then France, then
to Thessaloniki or Dubrovnik, then across Romania for Vojvodina,
on land across Constantinople, the largest number arriving reach-
ing their homes mainly through the Thessaloniki Camp. From the
documentation we find that repatriation ended in 1921, however it
protracted to 1929 when the volunteers from Vladivostok arrived.
Rather belatedly the encampments for Serbian and Yugoslav pris-
oners and interns in Austro-Hungary, Czech, Germany, Bulgaria and
Turkey were discharged. The liberation from captivity of Serbian
and Yugoslav citizens who were recruited by the Austro-Hungarian
army and held in French, English, Italian and Russian camps was
122 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Никола Ђ. Матејић, Пуковско обућарско одељење, 2. 8. 1916. © Војни музеј, Beograd (кат. бр. 90)
Nikola Đ. Matejić, Regimental cobbler’s department, 2/8/1916 © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 90)
по француским, енглеским, италијанским и руским логорима.
Процес ослобађања овог света био је мукотрпан и трајао је више
година по завршетку рата.
Репатријација из Америке започета новембра 1918. повукла је како
велики број избеглица, тако и огроман број југословенских емиграната
којима се указала јединствена прилика за повратак у домовину.
Они су се у највећем броју враћали преко Француске, у којој су се
задржавали по више месеци и били на буџету Комесеријата, тако да се
и они у једном сегменту сматрају избеглицма. Забележено је да су се
избеглице преко Америке враћале и после 1925. године.
* *
Људски и материјални потенцијал у Србији страдао је нарочито у
ратовима за ослобођење и уједињење (1912–1918). Седмогодишње
ратовање покосило је највиталнији део српског становништва. Први
светски рат донео је праву демографску, али и привредну, катастрофу
Србији. Пре Првог светског рата Србија је имала 4.576,508 становника
са ослобођеним територијама у балканским ратовима. Према
службеним подацима представљеним на Париској конференцији 1919,
Србија је од 1914. до 1918. године изгубила 1.247,435 лица, то износи
also very slow. The process of rescuing was arduous and lasted
over a year after the end of the war.
The repatriation from America that started in November 1918 drew
with it a number of refugees as well as a large number of Yugoslav
emigrants that were looking at a unique opportunity to return to their
homeland. Most of them returned via France in which they stayed for
several months and were living of the benefit of the Commissariat, so
that a certain segment of them was also considered to be refugees.
Records show that refugees from America were still returning even
after 1925.
The human and material potential in Serbia was particularly hit by the
liberation and unification wars (1912–1918). The seven years of war
reaped the most vital parts of the Serbian population. The First World
War resulted in both demographic and economic catastrophy for Serbia.
Before the First World War Serbia had a population of 4.576,508 including
the territories liberated in the Balkan wars. According to official records
presented at the Paris Conference in 1919, between 1914 and 1918 Serbia
lost 1.247,435 persons, which amounts to 27,2% of the overall population.
српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
27,2% целокупне популације. Од тога је 402.435 војника и 845.000
цивила. Прелазећи Албанију животе је изгубило више од 60.000
војника и цивила. Овим подацима треба додати велики број инвалида
264.000, од тога војних 114.000 и цивилних 150.000. Један део Срба био
је интерниран 182.000, од којих је изгубило живот око 80.000 душа.
У балканским ратовима, 1912–1913, које је Србија водила да би
ослободила своје крајеве од Турака, погинуло је око 30.000 људи. Поред
тога, према најновијим истраживањима, утврђено је да се око 20.000
војника није прикључило регуларној восци. Они су касније учествовали
у Топличком устанку.
У ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918, готово сваки
трећи житељ је настрадао (27,9%). Битно је нагласити да је изгинуо
највиталнији и најпродуктивнији део становника, око 50% мушкараца
између 18 и 55 година. У историји српског народа ово су, демографски
посматрано, њене најтрагичније године.
Према последњем попису из 1910. године, дакле пре проширења у
балканским ратовима, Србија је имала 2.922,058 становника. После
великих борби за очување државне територије Краљевине Србије
аустроугрске власти су 10. јула 1916. године у Гуверману пописале
1.373.511 лица. У девет округа Старих области, окупатор је пописао
1.218.027 лица. Раније је у њему живело 1.568.048, а по српском
оригиналу 1.624.382 становника. Појавио се мањак од 350.021, то јест
406.355 лица или 22,5 (25)%. У три јужна округа 1916. године пописано
је 155.848 становника. Бугарски извори из маја 1916. године говоре
да је у Моравској војно-инспекцијској области живело 1.006.848
становника, а по српском попису из 1910. годне било их је 1.287.319.
То говори да је постојао мањак од 280.471 становника. Значило би да
је у свим Старим областима живело 2.224.875 становника, што би у
поређењу са приликама у децембру 1910. било мање за 630.492
људи, или 21,6% по аустроугарским пописима. По оригиналној српској
варијанти мање је за 686.826 људи, или 23,5%. Не рачунајући разлике,
очигледно је да су демографска оштећења овога простора била
изузетно велика.9
9 Исто, 662 (напомена 1373: Кад се узме у обзир чињеница да се између 1860. и
1875. године просечно досељавало у Србију 3.949 лица, добијемо за читав период
постојање нововековне српске државе број од 438.786 досељеника (15%), док
преосталих 85% чине староседеоци са њиховим природним прираштајем. Из овога
се може закључити да досељавања нису могла да надокнаде губитке српског
становништва у ратовима 1804–1815; 1876–1878; 1885; 1912–1918.
У балканским и Првом светском рату Србија је изгубила укупно око 1.440,585 лица,
а то износи четири пута више од укупног броја досељеника.
123
The number of soldiers amounted to 402,435 and 845,000 civilians.
The Albanian crossing took over 60,000 lives. These figures include
a large number of invalids – 264,000, of which 114,000 were soldiers
and 150,000 civilian. A portion of Serbs were interned – 182,000, of
which 80,000 lost their lives.
Approximately 30,000 people lost their lives in the 1912–1913 Balkan
Wars, which Serbia led in order to free her territories from the Turks.
Moreover, according to recent research, 20,000 soldiers did not join
the regular army but later took part in the Toplica uprising.
Almost every third person (27%) died in the liberation and unification
wars of 1912–1918. It is important to emphasize that the most vital
and productive part of the population died: around 50% of the male
population between 18 and 55 years of age. In the history of the
Serbian people, demographically speaking, these are considered to be
the most tragic years.
According to the last census from 1910, before the expansion
during the Balkan wars, Serbia had a population of 2.922,058.
After the great battles for the preservation of the Kingdom
of Serbia’s state territories, the Austro-Hungarian authorities
recorded 1.373,511 persons on July 10, 1916 in the Serbian
Governance. In nine counties of the Old Regions, the occupier
recorded a population of 1.218,027. There was a loss of 350,021,
that is, 406,355 persons or 22.5 (25%). In three of the southern
counties a population of 155,848 was recorded in 1916. Bulgarian
sources from May 1916 show that the Morava military-inspection
region had a population of 1.006,848, and according to the Serbian
census from 1910 there was a population of 1.287,319. This shows
that there was a loss in 280,471 persons, which in comparison
with December 1910 circumstances meant 630,492 persons less,
or 21.6%, according to Austro-Hungarian censuses. According to
the original Serbian records, it meant there was a loss of 686,826
people, or 23.5%. Disregarding the discrepancies, it is evident that
the demographic damage on these parts was immense.9
9 Ibidem, 662 ( Annotation 1373: Taking into account that between 1860 and 1875 the
average settlement in Serbia amounted to 3,949 persons, for the whole period of the
existence of the modern Serbian state there were around 438,786 settlers (15%) and
the rest (85%) was the old population with their population growth. This leads to the
conclusion that immigration could not compensate the Serbian population’s loss in the
1804–1815; 1876–1878; 1885; 1912–1918 wars.
In the Balkan and First World War Serbia lost a population of approximately 1.440,585,
which is four times more than the number of immigrants.)
124 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Не може се тачно утврдити број српског становништва који је отишао
у избеглиштво изван Србије од 1914–1921. године. Он у појединим
студијама варира. Алекса Станијевић одмах после рата износи цифру
од 15.000 српских избеглица. Истраживања Љубинке Трговчевић
казују да је током Првог рата у Француској било око 17.000 српских
избеглица. Међутим, у избегло становништво се морају урачунати
и инвалиди који одлазе са фронта на лечење, а којих је само на
француском подручју крајем 1918. било 3.442 лица. У избеглице
спадају и интернирци и заробљеници који су у различитим раздобљима
Великог рата ослобађани из логора у којима су боравили. Они такође
траже помоћ Главног комесара. Емиганте по доласку из Америке 1918.
и 1919. дочекује Главни комесар и упућује их у избегличке колоније,
даје финансијску помоћ, храну, регулише возне карте, набавља потребну
гардеробу, обућу итд. Ова лица се на простору Француске задржавају
по више месеци. Само један податак из документације од марта 1919.
казује да је у Француској тада заостало још 30.000 лица које је требало
репатрирати преко Дубровника и Солуна за отаџбину.
Пред сам рат 1914. у Србији проширеној у балканским ратовима било
је 4.576,506. становника. У току рата Србија је мобилисала око 700.000
војника. Више од 1/3 заједно са војском у разним околностима отишло
је из земље крајем 1915. године. Са њима су били и Срби из Босне,
Ристо Шуковић, Aнте Трумбић са члановима Југословенског одбора и српским министрима у Македонији..., 1917 © Народна библиотека Србије (ка. бр. 111)
Risto Šuković, Ante Trumbić with members of the Yugoslav board and Serbian ministers in position in Macedonia… 1917 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 111)
It is impossible to precisely determine the Serbian population that
went into exile from 1914 to 1921. The number varies from study to
study. Aleksa Stanijević claimed right after the war that the number
of Serbian refugees was 15,000. Ljubinka Trgovčević mentions 17,000
Serbian refugees in France during the First World War. However, the
exiled population has to include invalids who went to the war front for
treatment, of which there were 3,442 in France at the end of 1918. The
refugees also included internees and prisoners who were, at different
times during the Great War, freed from the camps. They also sought
help from the Head Commissary. In 1918 and 1919 the emigrants
returning from America were greeted by the Head Commissary who
instructed them to go to the refugee colonies, offered them financial
aid, food, regulated their train tickets, provided them with clothes,
shoes, etc. These persons remained in France over the course of several
months. Only one fact from the March 1919 documentation refers to
30,000 people having remained in France, in need of repatriation across
Dubrovnik and Thessaloniki, back to their homeland.
Just before the 1914 war there was a population of 4.576,506 in
Serbia which had expanded as the outcome of the Balkan Wars.
During the war, Serbia mobilized around 70,000 soldiers. More than
1/3 left the country at the end of 1915 following the army, in various
српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War
Херцеговине, Хрватске, Далмације, Црне Горе. Налазили су се заједно
по истим колонијама и депоима у нешто мањем броју их је било у
српској војсци. Сви који су се пријавили као избеглице имали су
иста права, али и обавезе као остали грађани Србије. Наведени
подаци показују да је у избеглиштву, заробљеништву, интернирству
и на фронту била скоро половина од укупног броја Срба, а у тај
број улазе и погинули и нестали. У матици је слободу дочекало
становништво које је одржала вера у ослобођење своје домовине.
Црногорска војска, бранећи своју земљу од Аустроугарске,
успешно је дејствовала 1914. и 1915. у Санџаку, Херцеговини,
источној Босни и западној Србији. Одиграла је значајну улогу
када је крајем 1915. године заједно са српском Првом армијом
обезбедила повлачење главних снага српске војске преко Црне
Горе. Изгубила је 63.000 становника или 25% од свог целокупног
становништва. Учествовала је у рату са 50.000 војника. Од тога
у рату је погинуло и умрло око 20.000 војника, подофицира и
официра. Страдао је и огроман број цивилног становништва.
Многи су помрли од последица шпанске грознице која се
прошрила почетком 1915. године Црном Гором. Аустроугарски
окупатор вршио је масовна стрељања и интернирања у
заробљеничке логоре становништва из Црне Горе.10 Власти
новоформиране државе Краљевине СХС биле су опрезне када су
додељивани пасоши у избеглиштву за улазак у земљу, пошто су се
бојали побуне коју су у јануару 1919. и извели као Божићну побуну
присталице краља Николе Петровића.
Први светски рат је завршен 1918. победом Антанте и потпуним
поразом и безусловном капитулацијом Немачке 11. новембра 1918.
Бугарска је капитулирала 29. септембра, Аустроугарска 3. новембра, а
Турска 30. новембра 1918. године.
* *
По завршетку Првог светског рата и формирања Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца, територијални простор је увећан на делове који
су некада припадали Хабзбуршкој монархији. Тако теририторијално
увећена држава имала је значајно измењену структуру становништва,
али и нову структуру власти. Краљевина СХС имала је 248.000
квадратних километара површине и 11.985.000 становника по попису
10 Исто, 663 (напомена 1374: Први светски рат I, Србија и Црна Гора, Београд 1975,
388–389).
125
circumstances. The population included Serbs from Bosnia, Herzego-
vina, Croatia, Dalmatia and Montenegro. They were placed together in
the same colonies and warehouses, and there was slightly less of
them in the Serbian army. All who registered as refugees had the
same rights and duties as other citizens of Serbia. The stated facts
reveal that almost half of the overall Serbian population, including
those killed and disappeared, were in exile, imprisoned, interned or
on the front.
The Montenegrin army, defending their country from the Austro-
Hungarians, was successful in its 1914 and 1915 operations in
Sandžak, Herzegovina, eastern Bosnia and western Serbia. It played
an important part when close to the end of 1915, together with
the First Serbian Army, it facilitated the withdrawal of the leading
Serbian army forces across Montenegro. It lost 63,000 people or
25% of its population. It joined the war with 50,000 soldiers, of
which 20,000 soldiers, non-commissioned officers and officers were
killed or died. A large number of civilians lost their lives. Many died
from the Spanish flu that spread across Montenegro at the start of
1915. The Austro-Hungarian occupier conducted mass executions
and internments into prison camps of the Montenegrin population.10
The government of the newly formed Kingdom of Serbs, Croats and
Slovenes was carful in issuing passports in exile for entering the
country because they were afraid of the uprising, which in 1919 was
organised as a Christmas Uprising by the supporters of King Nikola
Petrović.
The First World War ended in 1918 with the victory of the Entente and the
absolute defeat and unconditional capitulation of Germany on November
11, 1918. Bulgaria capitulated on September 29, Austro-Hungary on
November 3, and Turkey on November 30, 1918.
With the end of the First World War and the formation of the Kingdom of
Serbs, Croats and Slovenes, the territories expanded into parts which once
belonged to the Habsburg Monarchy. Such a territorially expanded state
had a structurally significantly changed population and a new structure
of government as well. The Kingdom of SCS was 248,000 square
miles in size with a population of 11.985,000 according to the 1921
10 Ibidem, 663 ( Annotation 1374: First World War, Serbia and Montenegro, Belgrade 1975,
388–389.)
126 српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War српске избеглице у Првом светском рату / Serbian Refugees in the First World War 127

нова места без инфраструктуре у којима живот није био могућ,
померана је значајна маса становништва из планинских предела
у низије, а није се дошло до побољшања квалитета живота и веће
продуктивности.
У Краљевини СХС, а потом Краљевини Југославији, било је
етнодемографских померања и изван саме државе. У њих су спадали
емигранти и имигранти. О њима је бригу водио Исељенички биро у
Загребу, који је бележио податке како о прекоокеанским исељеницима,
тако и исељавањима у европске земље. Паралелно је преко посланства
вођена евиденција и о повратницима. У периоду од ослобођења
до 1929. године у ове процесе било је укључено више од 160.000
становника КСХС из свих бановина.
Демографаска померања српског и југословенског становништва нису
завршена 1929. године већ су настављена и у наредним периодима.
into the lowlands without leading to the betterment of the quality of
life or more productivity.
Within the Kingdom of SCS, and after that the Kingdom of Yugoslavia,
there were also ethno-demographic movements outside the state.
This included emigrants and immigrants. They were handled by
the Migration Bureau in Zagreb, which recorded both trans-oceanic
emigration, and emigration to European countries. The mission also
made records of the returnees. From the times of liberation to 1929
this process involved over 160,000 citizens of the KSCS from all
provinces.
Demographic shifts of the Serbian and Yugoslav population did not
end in 1929 but continued in times to come.

Самсон Чернов, Министар – Председник Н. Пашић и творци Крфске декларације, јул 1917.
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 114)
Sampson Tchérnoff, Prime Minister N. Pašić and authors of The Corfu Declaration, July 1917
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 114)

из 1921. године. Од тога броја било је 46,7% православних, 39,3% census; 46.7% were Orthodox, 39.3% were Roman-Catholic, 11.2%
римокатолика, 11,2% муслимана, 1,9% евангелиста итд. Језичка were Muslim, 1.9% Evangelists, etc. The language structure was as
структура била је следећа: српскохрватски је говорило 74,4%, follows: Serbo-Croat was spoken by 74.4%, 8.5% spoke Slovene,
словеначки 8,5%, немачки 4,2%, мађарски 3,9%, албански 3,7% итд. 4.2% spoke German, 3.9% Hungarian, 3.7% Schiptari, etc.

У оквиру нове државе настављена су демографска померања
становништва, али сада у оквиру саме државе. Највише се кретало
српско и црногорско становништво. Као значајан проблем све
до 1931. године јавило се питање оптаната, односно оних који
су Мађарској и другим пограничним државама оптирали за
држављанство нове Краљевине. У почетку су обећане значајне
привилегије, а што су године одмицале њихов положај био је све
тежи, тако да су последње скупине крајем 1930. одлучиле да се
задрже у земљама у којима су се до тада и налазиле.
Држава је покушала да законским путем спроведе аграрну реформу
и колонизацију, о којима се посебно старало Министраство
пољопривреде. У оквиру ових територијалних померања првенствено су
били укључени ратни добровољци, а потом сви остали заинтересовани
грађани. Одређена је земља у Македонији, на Косову и Метохији,
Војводини и Славонији, али се такође после неколико година
испоставило да су урађене потпуно погрешне процене. Подизана су
Within the new state demographical movements continued,
however now within the state itself. The Serbian and Montenegrin
population was the most mobile. There was the problem of the so
called optants, those in Hungary and other border countries who
opted for citizenship in the new Kingdom. At first, certain privileges
were promised, however as the years went by their status became
more destitute, so that the last groups decided by the end of 1930,
to remain in the countries in which they found themselves.
The state tried to conduct a lawful agrarian reform and colonisation,
which was under the authority of the Ministry of Agriculture.
These territorial movements first involved war volunteers and were
followed by other interested citizens. Certain land in Macedonia,
Kosovo and Metohija, Vojvodina and Slavonia was assigned,
however it turned out that the calculations were completely wrong.
New towns were built without any infrastructure making life
impossible; a large population was moved from the mountain areas
 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
српска књижевност у Првом
светском рату
Милијана Симоновић
СA ЗВЕЗДАМА У
„ Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова...“
ОЧИМА И ЖАРОМ У
Душан Васиљев, Човек пева после рата, 1920.
Револверски хици, које је 28. јуна 1914. године у Сарајеву,
ГРУДИМА
тог историјски и кармички бременитог датума, испалио на
аустроугарског престолонаследника млади Србин, идеалиста
и револуционар поникао на камену Обљаја код Грахова, имена
састављеног од имена принца и архангела1, зазвонили су и разлегли
Milijana Simonović се широм Балкана и Европе. Најјаче су одјекнули у Србији,
WITH STARS IN THEIR
злослутно најавивши најстрахотније колективно опело у историји
српског народа. Већ сувише исцрпљена балканским ратовима,
Србија је, између поноса и немоћи, достојанства и страха, херојства
EYES, AND FIRE
и неправде, ступила на свој Via Dolorosa, свесна своје Голготе и
свог скорог распећа. Као што обично невоље и велика страдања
уједињују друштвену групу која страда, тако су ратна стварност,
IN THEIR HEARTS
тешка и неизвесна судбина, свеприсутност и страхоте смрти и
самртничких патњи, постали узвишена и ванвременска кохезиона
сила српског народа. Проналазећи духовне паралеле са косовском
трагедијом у смислу извесности жртве и одабира царства небеског2,
те црпећи снагу из вековима стваране доминанте националног
идентитета, Србија ће у Првом светском рату положити незамисливо
велику жртву на олтар истинском и најдубљем патриотизму.
1 Милош Црњански, Итака и коментари, http://digital.nb.rs/document/MC-073, 58.
2 Како се најпре у народној традицији, а касније и шире, разумева страдање кнеза
Лазара и целокупног српског племства на Косову 1389. године.
129
Serbian Literature in the
First World War
“I tread in blood to my knees
And I have no dreams left…”
Dušan Vasiljev, A Man Sings After the War, 1920
The Sarajevo revolver shots that resonated across the Balkans and
Europeonthat historical and karmic date – June 28 1914, targeted
the Austro-Hungarian crown-prince and were triggered by the young
Serb, idealist and revolutionary from Obalje near Grahovo – bearing the
name of a prince and archangel1. The impact was the greatest in Serbia,
ominously announcing the most terrific collective requiem in the history
of the Serbian people. Already exhausted by the Balkan Wars, Serbia,
torn between honour and powerlessness, dignity and fear, heroism and
injustice, embarked on its Via Dolorosa, fully aware of the Golgotha and
imminentcrucifixion that lay ahead. Troubles and great suffering unite
a social group and so did these times of war, when the unbearable and
unpredictable fate, the omnipresence and terrors of death and the haunt
of deathly anguish, become a sublime and timeless cohesive force for
the Serbian people. By making a referential point on a spiritual level to
the Kosovo tragedy,faced with the imminence of sacrifice and the choice
of the kingdom of heaven2, and by drawing its strength from the dominant
of a national identity created over the course of centuries, in the First
World War Serbia offered an unimaginable sacrifice upon the altar of
true and profound patriotism. There was, in truth, no other choice. The
1 Miloš Crnjanski, Ithaca and comments, http://digital.nb.rs/document/MC-073, 58.
2 This is the interpretation behind Prince Lazar’s and the martydoom of Serbian nobility
in Kosovo, in 1389, primarily based in folk tradition and later spread on a wider scale.
130 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
Живојин М. Савић, Гробница код шабачке цркве у којој је након мучења закопано око 120 Шапчана..., 1914 © Народни музеј, Шабац (кат. бр. 18)
Živojin M. Savić, Tomb near a Šabac church where 120 citizens of Šabac were buried…, 1914 © National Museum, Šabac (Cat. N₀ 18)
Косовски мит ће постати свеприсутан мотив у менталном обрасцу
како српског интелектуалног и стваралачког миљеа3, тако и оног
дела српског народа који је у највећем броју изнео и претрпео
ратну трагедију, војника, сељака и обичног човека. И управо ће
ова историјска трансверзала, две круцијалне тачке страдалништва
колективних размера, изједначити све раслојене и разједињене
нивое тадашњег српског друштва и будити истовремено осећање
пркоса и вере у победу и коначно спасење.
Уметничко стваралаштво које је у Србији добило замах у годинама
пред Први светски рат било је почетком рата прекинуто. Ипак, као
искра која никада не тихне, креативна снага се и у ратним условима
пробијала на другачије и, каткад се чинило, немогуће начине.
Талас модернизма, у оним његовим карактеристикама које се тичу
индивидуалности и односа човека са универзумом, трагања за
егзистенцијалним смислом и логиком, продубљивања конфликта на
релацији појединац – друштво, естетизма као принципа стварања,
песимизма као доминантног осећања, бива потиснут у други план
3 У Забавнику, како се звао додатак Српским новинама, који је излазио на Крфу 1917.
и 1918. године, а који је незаобилазан извор за истраживаче као доказ књижевног
и културног прегнућа српских стваралаца и интелектуалаца, веома често налазимо
тему Косова. Било да је песничка инспирација (Д. Ј. Филиповић, Косовски божури;
Р. М. П. (Растко Петровић), Косовски сонети) или тема историјских, теоријских и
политичких размишљања (Божидар Пурић, Косово; др Нико Жупанић, Косово;
др Тих. Р. Ђорђевић, Косовска битка) готово да нема броја овог Забавника у којем
се као лајтмотив не појави Косово и да се том реминисценцијом не повуче јасна
симболичка паралела с временом у којем се о њему пише.
myth of Kosovo was to become a ubiquitous motif in the mental patterns
of the Serbian intellectual and creative milieu3 and the Serbian people
in general – the soldiers, peasants and the (so called) common folk
– whodirectly carried the war on their shoulders and suffered all ofits
tragedies. It is precisely this historic transversal, two crucial points of
collective martyrdom that were to obliterate the differential line that to
that point existed in Serbian society and stir simultaneously a sense of
defiance and faith in ultimate salvation.
Artistic creativity that was at its height in Serbia in the years preced-
ing the First World War was abruptly interrupted. Nevertheless, even
during the war years,like a persistent spark that never ceases, creative
energy found different, sometimes seemingly unimaginablepaths of
expression. The wave of modernism, with its individualism and man’s
approach to the universe, the existential quest for meaning and logic,
the deepening of the conflict along the lines of individual-society,
aestheticism as the principle of creation, pessimism as the dominant
sentiment, all started to retreat into the background making way for
3 Zabavnik, the Serbian newspaper supplement published in Corfu in 1917 and 1918, is
an indispensable source of the literary and cultural production of Serbian artists and
intellectuals. Kosovo is a frequent subject and was dealt with in different ways, whether
in the form of poetic inspiration (eg. D. J. Filipović, Kosovo Peonies; R. M. P. (Rastko
Petrović), Kosovo's Sonnets, etc.) or historical, theoretical and political considerations
(eg. Božidar Purić, Kosovo; Dr. Niko Županić, Kosovo; Dr. Tihomir R. Đordjević, The Battle
of Kosovo, etc.). There is not a single issue of the magazine in which Kosovo does not
appear as the leitmotif and in which this reminiscence does not rely on clear symbolic
parallels with the current times in which it was written.
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
пред поновним рођењем једног новог, моћног, непатвореног и
непатетичног родољубља. У српском књижевном стваралаштву, у
свеколикој историји писаног и усменог уметничког изражавања,
тема родољубља присутна је од самог почетка. Као што су од
самог почетка у нашој историји присутни и ратови. Од Светог Саве,
а можда још више од Стефана Првовенчаног, и њихових житија
Светог Симеона, у општој атмосфери збивања и деловања у
књижевном тексту, веома важна димензија је управо однос према
земљи, држави и народу. Патриотизам се овде изједначава са
божанским избором владара, а задатак да се заштите интереси
свог народа једнак је религиозном императиву. Народно
стваралаштво, наша средњовековна усмена традиција, у својој
најдубљој основи има идеју о очувању националног идентитета
чувањем и преношењем историјске истине, али и њеног одраза
у доживљају народног генија. Експлицитно се та идеја очитава
у централном догађају наше народне епике око којег се плету
епски циклуси, Косовском боју, и свим историјским, моралним и
психолошким консеквенцама тог догађаја. Љубав према земљи
којој су се поклонили духови палих витезова овенчани вечном
славом, као лелујава, али моћна слика вековима је утискивана
у свест нових генерација. Та ће свест сазрети и пробудити се
почетком XIX века, у устанцима српског народа против Турске, и
покренути нови родољубиви тематско-мотивски круг. Ова епоха
има велики значај за даљи ток друштвено-политичких прилика,
али и књижевно-уметничких домета.4 Књижевност, колико
год била аутономна и самосвојна у свом унутрашњем саздању,
универзална и ванвременска у својој слојевитости и значењима,
никада не одмиче далеко од реалних временских и историјских
координата. Српски романтичарски песници стварају поезију
која не узмиче пред европским квалитетом, али је маркирају
националном нотом и силовитим личним доживљајем – Ђура
Јакшић, песник и сликар, у песми Отаџбина ће осветлити својим
типично рембрантовским осветљењем једну нову поетску
слику: „...камена који о вековечности прича далекој и пружа
симболична значења за многа времена, мада ова песма снагу
своје мотивације најбоље исказује у актуелним историјским
догађајима“5, док у Светлим гробовима Јован Јовановић Змај
4 Управо су дела и делатност Филипа Вишњића, Вука Караџића, Матеје Ненадовића
и Његоша обележила устаничко време и, надовезујући се на народно родољубиво
стваралаштво, повезала патријархално доба са модерним добом које се помаљало
на европском уметничком и културном небу.
5 Мр Зоран Д. Миладиновић, Српска ратна књижевност, www.fedorabg.bg.ac.
rs, 30.
131
the birth of a new, powerful, genuine and worthy patriotism. Within
the scope of Serbian literary production, the overall written and oral
artistic expression, the theme of patriotism is present from the very
beginning. Just as wars have been present in our history from the
very beginning. Since the times of Saint Sava, maybe even more
since Stefan the First-Crownedand evident in their hagiography of St.
Simeon, the land, the state and the people are most often afforded
an important positionin the general setting of the literary work. Here,
patriotism is equated with the choice of ruler under the auspice of
the Lord and the task of protecting the interests of one’s people, and
given religious imperative. Folklore, our medieval oral tradition, in
its deepest levels is based on the idea of preserving national identity
by means of transmitting historical truth and its reflection in the
experience of national genius.This idea is critically approached in
an explicit way through the central event of our national epic which
has created a body of epic cycles, the Battle of Kosovo, and all the
historical, moral and psychological consequences of the event.
Love of the land which has humbled the spirits of fallen knights
crowned with eternal glory, became over the centuries a wavering,
however, powerful image imprinted in the consciousness of coming
generations. This consciousness will develop and awaken at the
beginning of the nineteenth century in the uprisings of the Serbian
people against Turkey and will instigate a new round of patriotic
themes and motifs. This epoch is extremely important for the
future development of socio-politicalopportunities, and artistic and
literary achievements.4 Literature, regardless of its inner structural
autonomy, universal and atemporal in its layers and meanings,
never drifts far from real temporal incentives and historical
coordinates. The poetry of Serbian Romanticsdid not lag in quality
behind European poetry, however it is marked with a national note
and the powerful expression of personal experience.ĐurаЈаkšić
– poet and painter will, in his poem Fatherland, with his typically
Rembrandtesque lighting highlight a new poetic image: “...that
stone which of eternity long gone tells, lendssymbolic meaningto
many periods, however the strongest motivators behind this poem
lay inongoing historical events” 5. On the other hand, Јоvаn Јоvаnоvić
Zmај stresses and predicts in his poem Noble Graves that the tombs
4 The works of Filip Višnjić, Vuk Karadžić, Mateja Nenadović and Njegoš were to mark
the times of uprising and, by continuing along the lines of folk patriotic works, make a
connection between the patriarchal age and modern times that were on the rise on the
European artistic and cultural horizon.
5 Mr Zoran D. Miladinović, Serbian War Literature, www.fedorabg.bg.ac.rs, 30
132 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
истиче и предсказује да су гробови прошлих хероја колевке будућих,
а ова песма постаје обавезна лектира потоњих генерација.6
Прва деценија XX века се у периодизацији српске књижевности
назива добом модерне. Узимајући у обзир остале карактеристике
овог раздобља, а које се поклапају са европским уметничким
тенденцијама, у српској књижевности се, опет као одраз историјских
околности7, догађа снажан окрет ка родољубивим темама. Може
се рећи да тај родољубиви курс у својом есенцијалном природом и
фундаменталним етичким значајем надилази границе теоријског
појма песничке теме или мотива. Јован Скерлић, најутицајнија
књижевна личност и ауторитет свога времена, угледни уредник
Српског књижевног гласика, часописа који је обележио целу једну
епоху, изнедрио и уобличио многе песнике и писце, поздравиће с
радошћу обнову наше родољубиве поезије8.
У плејади великих песника и прозних писаца овог времена9, на пољу
родољубиве тематике ваља истаћи поезију Милана Ракића, изграђеног
и већ признатог песника, али и младог Милутина Бојића, који ће
своје најбоље стихове, успевши да их отргне од своје преране смрти,
6 Важно је поменути књижевнике који су својим поимањем и уметничким
обликовањем свог историјског тренутка претходили писцима и песницима који ће
само две-три године касније певати и умирати на фронтовима отвореним у Првом
светском рату. То су Ђура Јакшић, Стеван Каћански, Јован Јовановић Змај, Војислав
Илић, Алекса Шантић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Бранислав Нушић, Лаза
Лазаревић, Пера Тодоровић и др.
7 Аустроугарска је 1908. године насилно анектирала Босну и Херцеговину.
8 Јован Скерлић, Критике, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, Београд, 1971, 183–186.
9 Неки од њих су већ у позним стваралачким годинама, док ће неки (нпр. Дучић,
Бојић, Пандуровић) тек касније написати своја главна дела.
Ристо Шуковић, Војни свештеник на гробљу од 400 гробова српских војника... у
Вардишту, Босна, 1915 © Народна библиотека Србије (ка. бр. 74)
Risto Šuković, Chaplain at the cemetery with 400 graves of Serbian soldiers who died of typhus in
Vardište, Bosnia, 1915 © National Library of Serbia (Cat. N₀ 74)
of past heroes are cradles for future ones, making this poem required
reading for coming generations.6
According to Serbian literature’stimeline,the first decade of the twen-
tieth century representsthe modern period. Taking into account all
of the other characteristics of this age which coincide with European
artistic tendencies, as a result of historical events7 there occurred a
strong shift in Serbian literaturetowards patriotic themes. What may
be inferred is that based upon its essential nature and fundamen-
tal ethical importance, this patriotic course in Serbian literature
surpasses the limits of poetic theme or motif as theoretical category.
Jovan Skerlić, the most influential literary personality and authority
of his time, the renowned editor of the Serbian Literary Journal, a
periodical that marked a whole era and bore numerous poets and
writers, gladly welcomed the renewal of our patriotic poetry8.
Among the Pleiades of great poets and writers of prose of these times9,
it is important to highlight in the field of patriotic themes the poetry of
Milan Rakić, a fully developed and accepted poet at that time, but also
the young MilutinBojić who was yet to create some of his best verse by
6 It is important to note the writers and poets who through their understanding and the
artistic shaping of the times they were living in preceded the writers and poets who two
to three decades later were to sing and die in the First World War fronts: Đura Jakšić,
Stevan Kićanski, Jovan Jovanović Zmaj, Vojislav Ilić, Aleksa Šantić, Milovan Glišić, Simo
Matavulj, Branislav Nušić, Laza Lazarević, Pera Todorović, etc.
7 In 1908 Austria-Hungary forcibly annexed Bosnia and Herzegovina.
8 Jovan Skerlić, Kritike, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, Beograd, 1971, 183–186
9 Some of them are already in their mature phases, whilst some (like Dučić, Bojić and
Pandurović)are yet to write their most important works.
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
написати над сенима страдалих српских ратника. Владислав Петковић
Дис пише Нирвану, чије ће стихове, према сведочењу Доброслава
Јевђевића10, рецитовати у сарајевска праскозорја Гаврило Принцип.
Први светски рат је прекинуо ток и развој српске књижевности
какав је био наговештен у делима писаца Модерне, али није
спречио уметничко стварање. „Музе српске поезије за време Првог
светског рата нису заћутале. Напротив. А на библијско питање о
певању песме у туђој земљи, српска књижевност је једноставно
одговорила: „Наша уметност је тамо где смо ми”.11 Књижевно
стваралаштво непосредно везано за Велики рат можемо поделити у
три хронолошке етапе12:
– књижевна делатност непосредно пред рат, а која се највише
и најбоље огледа у стваралаштву припадника политичког
покрета Млада Босна,
– књижевност настала управо за време рата, посебно она која
је настајала ван српских територија и(ли) објављивана у
крфском Забавнику,
– књижевност која календарски настаје након рата као
истински одјек ратних збивања, страдања и психолошких
транспоновања ратних околности и њихових последица по
нацију, а понајвише по појединца.
Књижевна делатност и достигнућа песника који су припадали
групи Млада Босна, окупљеној око заједничке идеје о слободи и
југословенству, далеко је мање позната од уметничких достигнућа
оних књижевника које сматрамо главним током наше књижевне
историје. То је последица готово вековног неразумевања уметничког
квалитета ове поезије, одвојеног од политичких и идеолошких
конотација, а које су разумеване као доминантна активност ове
групе. „Атентатор и атентатори засењивали су током деценија
читав други рад свих осталих припадника Младе Босне, па је и
њихова књижевност до данас остала готово сасвим непозната,
без обзира што су се управо у њој, с обзиром на њену бујност и
разноврсност, могли да пронађу драгоцени подаци о психологији,
10 Доброслав Јевђевић, Сарајевски атентатори Видовдан 1914, Отачаствољубље,
Београд, 2013.
11 Крфски Забавник, приређивач Миливој Ненин, Бања Лука, Београд, 2005. 399.
12 Ова подела је условна и односи се на уметничке творевине које се
најнепосредније односе на рат и ратну тематику. Потпунија и дубља анализа би
обухватила и оне секундарне, тананије наговештаје и последице ове велике
трагедије које можемо пронаћи колико раније, толико и знатно касније, у
дубљим слојевима тумачења дела српске књижевности првих деценија XX века.
133
managing to tear them away from his untimely death. VladislavPetković
Dis was writing Nirvana at the time and his verses, according to
DobroslavJevđević10, were to be read aloud at the dawn of the Sarajevo
assassinationconducted by GavriloPrincip…
The First World War cut short the course and development of Serbian
art implied in the works of the writers of the modern, however it did
not thwart artistic creativity. “The muses of Serbian poetry during the
First World War were not silenced. On the contrary. Also, the biblical
question of creating verse in foreign lands was answered by Serbian
literature with a simple: ”Our art is where we are”.11 Therefore,
literary production during the Great War may be divided into three
chronological stages12:
– Literature created imminently before the war, fully mirrored
in the works of members of the Young Bosnia (Mlada Bosna)
movement;
– Literature created during the war, especially works created
outside Serbian territories and/or published in the Corfu
magazine;
– Post-war literature figuring as a true response to war
events, the suffering and psychological transpositions of war
circumstances and its aftermath upon the nation, especially
individuals.
The literary works and achievements of poets that were members of the
Young Bosnia group, who gathered around the shared ideas of freedom
and Yugoslav-hood, is by far less known in comparisonto the artistic
achievements of those writers whom we consider to be the lead in our
literary history. This is the result of almost a century-long disregard
of this poetry, separated from political and ideological connotations,
which was considered the dominant activity of this group. “For decades
the assassin and assassins cast their shadow over a whole other body
of work by other members of Young Bosnia so that their literature has,
to this very day, remained almost completely unknown, regardless of
the fact that it was precisely because of its abundance and variety that
10 Dobroslav Jevđević, Sarajevski atentatori / Vidovdan 1914, Otačastvoljublje, Beograd,
2013
11 Krfski Zabavnik, collected by: Milivoj Nenin, Banja Luka, Beograd, 2005, 399
12 This classification is provisional and refers to works that directly denote the war and
use war themes. A more thorough and complete analysis would include secondary, more
subtle hints and consequences of this great tragedy found earlier and also much later
in the process of counducting a more profound interpretation of Serbian literature of the
first decades of the twentieth century.
134 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
моралним начелима и духовној оријентацији босанскохерцеговачке
средњошколске и студентске омладине.“13 Под окриљем заједничке
идеје певали су и мислили: Иво Андрић, Владимир Гаћиновић,
Данило Илић, Боривоје Јевтић, Димитрије Митриновић, Драгутин
Мрас, Јован Палавестра, Драго Радовић, Драгутин Радуловић,
Перо Слијепчевић, Јово Варагић и Милош Видаковић. Књижевни
радови Гаврила Принципа нису сачувани (према неким подацима
сам их је уништио пошто их је показао Иви Андрићу), осим песме
Умирање (Тромо се вуче време...) која му се приписује, а која је,
наводно, урезана ексером на металну затворску чинију. Поезију
младобосанаца карактерише, попут осталих европских омладинских
покрета (нпр. оних у Француској и Русији, са посебном сличношћу
са слободарском и ујединитељском оријентацијом Младе Италије,
са Мацинијем на челу14, национално-романтичарско одушевљење
и борбено расположење. „Као средство идеолошке активности и
револуционарне агитације, њихова књижевност била је, зато, у готово
свим видовима ангажована у правцу изграђивања националне
свести и стварања култа југословенства националне енергије, што
је, на одређен начин, свакако и условило касније запостављање
литерарних настојања Младе Босне у корист њене политичке улоге
у оквиру предратног омладинских покрета.“15 Овај књижевни
и интелектуални нараштај изгарао је и изгорео на сопственом
пламену – многи су страдали у тамницама, на фронтовима, у
болницама, на губилиштима, нестајали без трага. Од оних који су
преживели злу коб, један је постао и наш једини нобеловац. Овај
новији нараштај, како га је, подржавајући га, звао Скерлић16, био
је отворен према свету, веома образован и начитан, стасао на
ничеанским филозофским поставкама, европској књижевности
и поезији Ракића, Бојића, Диса и Пандуровића, није био
квалитативно хомоген, у њему су се нашле различите уметничке
индивидуалности. Ипак, ове побуњене анђеле17 уједињавала је
13 Предраг Палавестра, Књижевност Младе Босне, Институт за књижевност и
уметност, Београд, 1994, 10.
14 Мацинијеве идеје у чланцима и огледима ће наћи своје место и у неким
бројевима крфског Забавника.
15 Предраг Палавестра, Књижевност Младе Босне, Институт за књижевност и
уметност, Београд, 1994, 14.
16 Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност, Београд, 1925
17 Термин који је употребио Иво Андрић у роману На Дрини ћуприја (према књизи
Спомен Принципу, избор из поезије младобосанаца и српске поезије о Гаврилу
Принципу, приредили Драган Хамовић и Владимир Димитријевић, Печат, Београд,
2014, 5 и 17.
it was actually possible to retrieve valuable data on the psychology,
moral principles and spiritual orientation of the Bosnia and Herzegovina
high-school and student youth”.13 Among those writing poetry and
producing intellectual thought under the shared idea were: Ivo Andrić,
Vladimir Gaćinović, DaniloIlić, BorivojeJevtić, DimitrijeMitrinović,
DragutinMras, Jovan Palavestra, DragoRadović, DragutinRadulović,
PeroSlijepčević, JovoVaragić and MilošVidaković. The literary works of
GavriloPrincip have not been preserved (according to certain sources
he destroyed them himself before showing them to Ivo Andrić), with
the exception of his poem Dying (Slowly Does the Time Go By…) ascribed
to him; a poem which, apparently, was engraved with a nail on to a
metal prison bowl. The poetry of the Young Bosnia members is, like
other European youth movements (such as for example, those in
France and Russia, especially close to the freedom loving and unifica-
tion oriented Young Italy, led by Mazzini)14, characterized bynational
and romantic exaltation and combatant inclinations. “As a source
of ideological activity and revolutionary agitation, their literature
was, therefore, in almost all its forms engaged in building national
consciousness and creating national energy based on the cult of Yugo-
slav-hood which, in a way, certainly conditioned the later literary aims
of Young Bosnia in favour of its political role among pre-war youth
organizations”.15 This literary and intellectual generation was kindled
and ultimately burned out on its own flame – most dyed in dungeons,
war fronts, hospitals, execution sites, or were lost without a trace. This
newer generation – this was the term used by their supporter Skerlić16,
was open to the world, extremely educated and well read, brought up
on Nietzschean philosophical postulates, European literature and the
poetry of Rakić, Bojić, Dis and Pandurović; nonetheless, this group was
not homogenous. Different artistic individualities met within it. These
rebel angels17 were united by an idea, courage and faith in ideals for
which they, perhaps mostly, fought with their pens. Without being able
13 Predrag Palavestra, Književnost Mlade Bosne (Literature of Young Bosnia), Institut za
književnost i umetnost, Beograd, 1994, 10
14 Ideas of Mazzini from articles and essays found it's place in the "Zabavnik", Corfu.
15 Palavestra, P., ibidem, 14
16 Jovan Skerlić, The Youth and it`s Litterature, Belgrade, 1925
17 A term used by Ivo Andrić in his novel The Bridge Over the Drina (from the book Memorial to
Princip, selected „Young Bosnians“ and Serbian poems on Gavrilo Princip, edited by Dragan
Hamović and Vladimir Dimitrijević; Спомен Принципу, Печат, Београд, 2014, 5, 17)
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
идеја, срчаност и вера у идеале за које су се, можда понајвише, и
борили својим перима. Не успевши да досегне све своје књижевне
потенцијале, ова тајанствена генерација писаца ће, као великим
делом и она која следи, положеним животима испевати оне
висине које није испевала песмом. „Имали су нечег необичног и
нарочитог на себи, одблесак унутрашњег надахнућа, једне душевне
узнемирености, борбе и великих решавања. Горели великом срчаном
ватром, преживљавали кризу воље, били у грозници несвесног и
стваралачког. Нешто се велико стварало у њима, с њима и око њих.
Имали су предосећање нечег непознатог и драмског, чувствовање
унапред богом и судбином одређене улоге и писаног краја. У њиховим
тамним и пригушено блиставим очима као да се крио светитељски,
мученички сјај жртве и ореола, нечег од оног Шантићевог:
„Ми знамо судбу, и све што нас чека,
Ал страх нам неће заледити груди”.18
Извесношћу Великог рата, долазе тешки дани за српску књижевност.
Књишка издавачка делатност се готово гаси, а малобројни
часописи првих година рата тек у мањој мери ослушкују и прате
литерарно било оно мало уметнички активних појединаца.19 Након
неколико почетних успеха српске војске дешава се оно што ће се
у колективно свесном и несвесном нашег народа утиснути као
најстрашнија трагедија – прелазак српске војске и избеглица преко
Албаније. Данас је тешко замислити размере те српске голготе, то
страдалништво у којем се рашчовечује цивилизација, где се ствара
опипљива граница између тела просутих по албанским врлетима
и душа мученика које се претварају у светионике преживелима. У
бесконачној колони безимених били су и многи у којима је тихнула
свака друга искра осим оне која се борила за голи живот, за још
један удах ваздуха и још један откуцај срца, они који су преживели
18 Крфски Забавник, приређивач Миливој Ненин, (број 4, 15. август 1917, Божидар
Пурић, Млада Босна), Бањалука, Београд, 2005, 66.
19 У српској периодици настаје празнина нестанком часописа Српски књижевни
гласник, Босанска вила, Летопис матице српске. Ипак, појављују се нови – Дело (у
којем објављују најважнија књижевна имена тог тренутка, попут Диса, Ћипика,
Исидора Секулић, Милице Јанковић и других), достојан наследик својих
претходника, те Београдске новине (објављују радове Лазе Лазаревића, Симе
Матавуља, Боре Станковића, Бранислава Нушића, Милутина Ускоковића и других),
које покрећу окупаторске власти у Београду. Након пребацивања српских јединица
на обале Егејског мора, покрећу се у Солуну и Бизерти Српски гласник, Велика
Србија, Ратни дневник, Правда, Народ.
135
to reach its full literary potential, this enigmatic generation of writers
was to create the verses, just like the generation ahead, by offeringth-
eir own lives and thus, reaching in death the heights that were left
unattainable to them in their poetry.“There was something unusual
and particular about them, a reflection of inner inspiration about them,
a mental agitation, struggle and finally, solution to great problems.
Burning with a courageous fire, they survived the crisis of will, were in
an unconscious and creative stupor. Something great was being born
within them, with them, around them. They were the heralds of some-
thing unknown and dramatic, identified with god through sentiment
and acting the part determined by fate and a scripted ending. Within
their dark, dimly lit eyes, there seems to have been hiding the saintly,
martyred glow of victim and halo, something of Šantić’s:
”We know our fate and all that awaits us,
But fear shall not freeze our bosom.”18
With the approaching inevitability of the Great War, came also hard
times for Serbian literature. Literary publishing almost completely
cessed and the few journals during the first war years are barely able
to keep up with the works of the very few artistically active individu-
als.19 After several victories of the Serbian army there occurred some-
thing that was to leave an imprint on the collective conscious and
subconscious of our people as the most terrible tragedy –the retreat
of the Serbian army across Albania. Today it is difficult to comprehend
the extent of that Serbian Golgotha, that martyrdom that dehuman-
ises civilization, where a tangible line is drawn between the bodies
scattered across the Albanian crags and the souls of the martyrs that
are transformed into beacons over the living. Among those standing in
endless lines of the nameless there were many within whom the only
kindling spark was the one fighting for survival, for just one breath of
18 Krfski Zabavnik, collected by: Milivoj Nenin, (N₀ 4, 15. август 1917, Božidar Purić,
Mlada Bosna), Banja Luka, Beograd, 2005, 66
19 There is a gap in the publication of Serbian periodicals with the last issue of the Serbian
Literary Journal, Bosnian Fairy (Bosanska Vila), The Matica Srpska Chroncles (Letopsi matice
srpske) and certain other magazines. However, there were new magazines coming out such
as Act (Delo) that published the works of some of the most prominent names in literature
at the time: Dis, Ćipnik, Isidora Sekulić, Milica Janković, etc.). This magazine was a worthy
succesor of its predecessors. There is also the Belgrade Paper (Beogradske novine) publishing
the works of Laza Lazarević, Simo Matavulj, Bora Stanković, Branislav Nušić, Milutin
Uskoković and others – instigated by the occupators in Belgrade. When the Serbian units
reached the shores of the Aegean sea a few new papers started appearing in Thesalonika
and Bizerta: The Serbian Herald (Српски гласник), Great Serbia (Велика Србија), The War Diary
(Ратни дневник), Justice (Правда), People (Народ).
136 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
и који су заувек носили на челу знак овог неописивог страдања.
Само неки од њих су и Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде
Драинац, Бранислав Нушић, Владислав Петковић Дис, Милутин
Бојић...
Растко Петровић ће као гимназијалац у Француској, само годину дана
касније20, у ђачком писменом задатку написати: „У једном ниском
хану, гледајући плавичасти дим који се дизао таваници и слушајући
пригушену молитву једног старца: ’Оче наш...’ – мени се чињаше да
сви ми личимо на Енеја, који носаше на раменима старог родитеља и
домаће ларе... Само с том разликом што ми у својим душама носимо
Српско Име и потребу реванша.“21 Годинама касније (а могло би се
рећи да је на својеврстан начин ово дело писао цео свој стваралачки
век) овај је писац у, по многима, најбољем прозном делу са тематиком
20 Француска је у годинама после Великог рата пружила утoчиште великом
броју српске деце која су се тамо школовала и постепено формирала српску
интелектуалну и уметничку елиту. Интересантан поглед на програмирано
планирање модерности од стране државе путем слања одабраних студената у
европске центре још у XIX веку (на шта се на одређен начин може надовезати
и школовање српске младости након Првог светског рата) дала је Љубинка
Трговчевић у књизи Планирана елита, Историјски институт, Београд, 2003.
21 Нада српске голготе, Из радова српских ученика у Француској 1916, прикупио
и средио Р. Ј. Одавић, (фототипско издање првог издања из 1923), Лио, Горњи
Милановац, 2002, 131.
Непознати аутор, Српска хероина Милунка Савић: 19 год...
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 102)
Unknown photographer, Milunka Savić, Serbian Heroine: 19 years...
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 102)
air and just one more heartbeat; those were the ones that survived and
who forever bore on their forehead the mark of this unimaginable suf-
fering. Just to name a few of them: Rastko Petrović, Stanislav Vinaver,
Rade Drainac, Branislav Nušić, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić...
While attending high school in France, just a year later,20 Rastko
Petrović was to write in a school essay: “In a low lodging, as I observed
the blue smoke rising to the ceiling and listened to the muffled prayer ‘Our
father…’ – I was under the impression that we all resemble Oeneuswho
carried his old parent on his shoulders and household lars… With the
sole difference that in our souls we carry the Serbian Name and the
urge for retribution.”21 Years later (although it could be said that in
a certain way he had been writing this piece all his life) this writer
inthe novel Day Six, what is considered the best prose dealing with
20 In the years following the Great War, France provided refuge to a large number of
Serbian children who were educated there and formed a Serbian intellectual and artistic
elite. An interesting account on the state's programed planning of modernity since
the nineteenth century by sending certain students to European centres (which can be
linked to the schooling of Serbian youth after WWI) is offered by Ljubinka Trgovčević in
the book "Planirana elita" (Planned Elite). Istorijski institut, Beograd. 2003.
21 The Hope of the Serbian Gholgota (Нада српске голготе), the writings of Serbian pupils in
France, 1916, collected and arranged by R. J. Odavić (phototype of the first 1923
publication); Лио, Горњи Милановац, 2002, 131
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
из Првог светског рата, роману Дан шести, оставио драматично
и сугестивно сведочанство овог догађаја, сликајући најдубље
психолошке и моралне дилеме, егзистенцијалну патњу и
дезинтеграцију субјективног и колективног хуманизма.
Српску ратну књижевност не можемо сагледати без Крфа. Као
библијска обећана земља прогнаном и сатртом народу, ово грчко острво
је пружило уточиште и наду ономе што је од њега остало после албанске
и јонске гробнице. „Ту крфску књижевност је релативно лако пратити.
Догађала се углавном у Забавнику који је после нултог, новогодишњег
броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. 04. 1917. до
5. 10. 1918. године) као додатак Српским новинама.“22 И пре него што
је почео да излази Забавник, Српске новине су, од свог почетка априла
1916, штампале велики број књижевних текстова и показале потребу
за једним профилисаним литетарним додатком.23 Као и самих новина,
уредник Забавника је био Бранко Лазаревић који је убрзо дефинисао
садржај и композицију часописа (уводни текст, поезија, огледи,
књижевна критика, политички преглед, економски преглед, научни
преглед, преводи, ликовна критика, књижевне белешке, библиографија,
а често и помени страдалим уметницима), те објављивао и своје
теоријске текстове и критике. У једном тексту Лазаревић каже:
„Догађаји који су на дневном реду, и који су највећи у Историји,
утичу на данашњу уметност од врха до дна. То је њено главно и
скоро једино осећање. Сва се уметност дала у свим видовима
на рат: да га коментарише, или да унесе морал, или да га
22 Крфски Забавник, приређивач Миливој Ненин, Бањалука, Београд, 2005, с. 399.
23 Веома заступљени у Српским новинама били су књижевни радови Владислава
Петковића Диса, који страда већ 1917. године када је брод којим се враћао у Србију
торпедован у близини Крфа.
137
the theme of the First World War, left a dramatic and suggestive
testimony of these events, describing the most profound psychological
and moral dilemmas, existential suffering and the disintegration of
subjective and collective humanism.
It is impossible to makean account of Serbian war literature without
Corfu. Like a biblical promised land this island provided the exiled
and crushed people a refuge and little hope, what was left of it, after
the Albanian and Ionic graves.“It is relatively easy to discern Corfu
Literature. It mostly appeared in the Corfu Magazine which, after
its preliminarynew year’s issue in 1917, was published more or less
monthly (from April 2 1917 to October 5 1918) as a supplement of
the Serbian Paper”.22 Even before the publication of the Magazine, the
Serbian Paper from its start in April 1916 printed numerous literary
articles revealing the need for a profiled literary supplement.23 The
editor of both the paper and magazine, BrankoLazarević quickly defined
the content and composition of the magazine: the introductory text,
poetry, analysis, literary criticism, political, economic and scientific
overviews, translations, art criticism, literary notes, bibliographies, and
often obituaries for fallen artists. He also published his own theoretical
texts and criticism. In one of his articles Lazarević says:
“The events of the day, which are the most important in History,
influence current art from top to bottom. That is its most important
and almost only sentiment. All of art in all its forms is focused on
the war: commenting it, or adding morale, explaining it, or merely
Војислав Вуковић, Битољ после 1916. © Воислав Васић (кат. бр. 76)
Vojislav Vuković, Bitola after 1916 © Voislav Vasić (Cat. N₀ 76)
22 Krfski Zabavnik, collected by: Milivoj Nenin, Banjaluka, Beograd, 2005, 399
23 There were many works by Vladislav Petković Dis in the Serbian Paper; Dis was killed in
1917 when the boat returning to Serbia was torpedoed nerby Corfu.
138 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
образложи, или просто да га да такав какав је. Све изложбе имају
као основно градиво рат у свима својим видовима. Музика се сва
усредсредила на тенденциозну музику која позива и кличе. Као и
све остале моћи појединих раса, и уметничка активност је ушла у
дневне догађаје. Архитектура и скулптура отишле су у ровове да
стварају ‘блокхаузе’, утврђења, споменике, гробља... Књижевност
је сва у томе знаку. (...) Тако је и са нашом уметношћу и
књижевношћу.“24
Ова опсервација, која сагледава све уметничке медије у истом
актуелном тренутку, веома је значајна као израз свести о
јединственој природи свеколиког уметничког изражавања,
а која се најјасније и најексплицитније разоткрива управо у
кључним тренуцима историјског или еволутивног хода. Заправо,
ова идеја, прекривена примарним слојем универзалне ратне
тематике, веома је модерна и представља добро полазиште за
интердисциплинарни приступ тумачењу различитих уметничких
изражајних средстава једним заједничким, синкретичким
везивним ткивом.
У Забавнику су објављивали многи српски и југословенски писци
и интелектуалци, а овде ћемо поменути само неке: Божидар
Пурић, С. Бешевић, Станислав Винавер, Иво Ћипико, Милоје
Васић, Д. Ј. Филиповић, Тодор Манојловић, Јаша Гргашевић,
Владимир Черина, Милосав Јелић, Јован Дучић, Растко Петровић,
Тин Ујевић, Фран Радишчек, Свет. Стефановић, Јосип Косор. Сви
они (и многи други) су дали драгоцен допринос сагледавању и
разумевању главних поетских карактеристика ратног књижевног
стваралаштва код нас, али и увид у висок ниво аналитичке и
теоријске мисли упркос ратним условима. У општој патриотској
тематској доминанти ове књижевности, најзаступљенији
су мотиви из витешке прошлости и херојске садашњости. У
конкретним песничким творевинама сусрећу се прошлост и
садашњост и стварају лук непробојне снаге, неки митски и
мистични штит надвијен над српском војском и народом. Као и
вековима раније, песма је одржала дух једног народа. „Певам.
Шта бих друго могао. Верујте, то је у пркос воље, али то ми је
одлука да никад, док могу, на клонем...“25
24 Крфски Забавник, приређивач Миливој Ненин, (Бранко Лазаревић, Књижевни
преглед - Ратна књижевност, 6, 11) Бањалука, Београд, 2005.
25 Нада српске голготе, Из радова српских ученика у Француској 1916, прикупио и
средио Р. Ј. Одавић, (фототипско издање издања из 1923), Лио, Горњи Милановац,
2002, 57.
showing it for what it is. All exhibitions fall back on the war in all its
forms as their basic subject matter. Music has completely focused
itself on intentional compositions that summon and hail at this point.
Just like all of the other powers of certain races, artistic activity has
entered everyday events. Architecture and sculpture have gone to the
trenches to create blockhouses, fortifications, memorials, cemeter-
ies… Literature is immersed in this key. (…) Such is the case with our
art and literature.” 24
This observation that offers a consideration of all artistic media at
the same given moment is extremely important as an expression
of the awareness of all of artistic expression’s unique nature,
clearly and most explicitly revealed in key moments of historical
and evolutionary development. This idea, enveloped in a primary
layer of a universal war theme is, actually, a very modern thought
representing solid ground for an interdisciplinary approach to the
interpretation of different creative artistic means with one shared,
syncretic bond.
The Zabavnik magazine published the works of many Serbian and
Yugoslav writers and intellectuals of which we shall name at
present only a few: Bоžidаr Purić, S. Bеšеvić, Stаnislаv Vinаvеr,
Ivо Ćipikо, Мilоје Vаsić, D. Ј. Filipоvić, Тоdоr Маnојlоvić, Јаšа
Grgаšеvić, Vlаdimir Čеrinа, Мilоsаv Јеlić, Јоvаn Dučić, Rаstkо
Pеtrоvić, Тin Uјеvić, Frаn Rаdiščеk, Svеt. Stеfаnоvić, Јоsip Kоsоr.
All of them (and many others) made a valuable contribution to the
analysis and understanding of the main characteristics of war-time
poetic literary work in Serbia and, at the same time, an under-
standing of the high level of analytical and theoretical thinking
despite wartime conditions. The most frequently occurring themes
of this, generally, patriotic literature arethe knights of the past and
heroes of the present. In particular poetic works, the past and the
present meet to create an arch of impenetrable force; a mythical
and mystical shield above the Serbian army and people. Similarly,
in earlier centuries, songs preserved the Geist of a people. “I sing.
What else can I do? Believe me, that is defiance of the will, but
it is my decision to never, as long as I can, lose faith...”.25 In the
whirl of this overall suffering, between the lines of these lyrics
24 Krfski Zabavnik, collected by: Milivoj Nenin, (Branko Lazarević, Književni pregled -
Ratna književnost, N₀ 6, 11) Banjaluka, Beograd, 2005.
25 The Hope of the Serbian Gholgota (Нада српске голготе), the writings of Serbian pupils in
France, 1916, collected and arranged by R. J. Odavić (phototype of the first 1923
publication); Lio, Gornji Milanovac, 2002, 57
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
У ковитлацу општег страдања, између редова ових стихова поноса и
бола26 израња индувидуа која преживљава личну катастрофу, нестајање
и неко поновно настајање. У стиховима Станислава Винавера, Тодора
Манојловића и Светислава Стефановића тема родољубља почиње
да се модификује, „они га исказују другачије, сложеније, мање
видљиво голим оком и неуобичајеном обрадом несвакидашњих
идеја и мотива“.27 Станислав Винавер, један од најсвестранијих
умова и најталентованијих стваралаца свога времена, поседује у
поетском смислу дуализам себи својственог експериментисања са
формом, света поетских симбола и музикалношћу стиха, са једне, и
крајње реалистичких приказа појединачних, конкретних ситуација
и ликова, те њихових судбина, са друге стране. Писац Манифеста
експресионистичке школе (из 1921. године), поборник метафизичке
теорије паралелних светова, заговорник визије и креативне динамике,
опхрван ратном реалношћу, фокус свог уметничког интересовања
усмерава на овај, један и једини стварни живот и тренутак, на човека
од крви и меса. Пред следећи светски рат, онај други, Винавер ће
објавити књигу стихова Ратни другови (1939), која приказује сељаке,
официре, командире и ђаке у једном топлом, људском светлу и
представља „ослобођење српског ратника, сељака и ђака, од статично-
патетичне, надљудске и најчешће празне монументалности у коју су
други песници, већином, заробили овог човека, заједно са његовом
истинском величином, лишавајући га његове истине која је управо у
овој величини скромности“.28 Стварно и истинито, без мистификације и
демагошке патетике.
26 Песме поноса и бола назив је збирке песама Милутина Бојића, објављене у Солуну
јуна 1917. У тој збирци налази се и славна песма Плава гробница.
27 Зоран Д. Миладиновић, Српска ратна књижевност, www.fedorabg.bg.ac.rs, 190.
28 Радомир Константиновић, Станислав Винавер, у: Радомир Константиновић, Биће и
језик 8, Београд / Нови Сад, 1983, 356.
139
of pride and paint26 he individual that survives personal disaster,
disappears and is recreated again, emerges. Patriotic themes start to
modify in the lyrics of Stanislav Vinaver, Todor Manjolović and Svetis-
lav Stefanović: “they express it in a different manner, more complexly,
less apparently and by using an unusual approach in dealing with
unconventional ideas and motifs”.27 Stanislav Vinaver, one of the
most versatile minds and the most talented artists of his time has,
in the poetic sense expresses a certain dualism inherent in a unique
approach to experimenting with form: the poetic world of symbols and
the musicality of the verse, on the one hand, and extremely realistic
representations of individual, concrete situations and characters, and
their fates, on the other. The author of the Expressionist School Mani-
festo (1921), supporter of the metaphysical theory of parallel worlds,
advocate of vision and creative dynamics, crushed by the reality of war
focuses his artistic interests on this one and only living moment, on
the real man made of flesh and blood. At the dawn of the following
world war, that other Vinaver was to publish a book of lyrics War
Friends (1939) depicting peasants, officers, commandants and school
children in a warm, humane light, demonstrating “the liberation of the
Serbian soldier, peasant and pupil, from the static-pathetic, superhu-
man and for the most part empty monumentality that entrappedthis
ordinary man, with his true greatness, depriving him of his truth that
lies in the greatness of his humility”28. Truly and truthfully, without
mystification and demagogical patheticism.
Непознати аутор, Драгутин Покорни: командир, шеф оркестра Српске коњичке дивизије
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 105)
Unknown photographer, Dragutin Pokorni: commandeer, the Serbian cavalry division chief of orchestra
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 105)
26 The Songs of Pride and Pain is the title of a collection of poems by Milutin Bojić, published
in Thesalonika, June 1917. This collection includes the poem Blue Tomb.
27 Mr Zoran D. Miladinović, (Serbian War Literature), www.fedorabg.bg.ac.rs, 190
28 Radomir Konstantinović, Stanislav Vinaver, Radomir Konstantinović, Being and Language 8,
Prosveta, Rad, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 1983, 356
140 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War 141

Песма која настаје у то време и која снагом своје емоције потреса
све потоње генерације је Плава гробница Милутина Бојића. Ово
потресно сведочанство о страдању српских војника који немају
гробног обележја, већ почивају на дну плавог Јонског мора, добија
на својој веродостојности силином и чистотом осећања умирућег
песника. Овде смрт није тек лајтмотив, празна апстракција
или патетична слика, она је „лична и национална драматична
стварност“.29 Подједнако је истинита и слика којом се мртви
војници називају Прометејима наде и апостолима јада – они носе
ватру наде целе нације и, ако се може рећи, известан оптимизам
у свом страшном мучеништву. Светлост која се назире негде на
хоризонту, између неба и мора, у пукотинама разорених илузија.
Као посебно маркантну књижевну појаву крфске књижевности
ваља истаћи Тодора Манојловића. Као што је Винавер оплодио
свој поетски доживљај света музиком, тако је Манојловић свој
оплодио ликовном уметношћу, а опсег његових интересовања
и обавештености је изузетно велики. „По свом образовању и
интелектуалним сколоностима класициста, Манојловић се залагао
за уравнотежен однос између традиције и авангарде, за синтезу
класичног и модерног, проповедао естетизам, култ духа, ведрине,
враћање трајним, метафизичким вредностима уметности, а одбацивао
је свако идеолошко доктринарство као терет који спутава уметност,
онемогућава је да спонтано следи динамику живота.“30 Управо су се
The song of the day which through the power of its emotion shattered
all coming generations is Blue Tomb by MilutinBojić. This heart-
breaking testimony about the suffering of Serbian soldiers who have
no marked graves, but rest on the bottom of the blue Ionian Sea,
reaches its credibility with the force and clarity of thought of a dying
poet. Here, death is no leitmotif, an empty abstraction or pathetic image,
it is a “personal and national dramatic reality”.29 It is as true as the
image through which dead soldiers are called Prometheus’ of hope and
apostles of misery – they carry the torches of hope for the whole nation
and, possibly, a certain optimism in their terrible martyrdom. The light
that is looming somewhere on the horizon between sky and sea, in the
cracks of destroyed illusions.
A notable persona of the Corfu literary scene is Todor Manojlović.
Just as Vinaver permeated his poetic experience through the world
of music, so did Manojlović with visual arts, and his interests and
knowledgeability were vast. “Based on his education and intellectual
preferences, Manojlović fought for a balanced relationship between
tradition and avant-garde, for the synthesis of classical and modern,
preached aestheticism, the cult of the spirit, serenity, the return to
permanent, metaphysical values ​​of art, while rejecting all ideological
indoctrinationas a burden which hinders art, making it impossible for
it to spontaneously trail the dynamics of life”30. These were the traits
recognised in Manojlović’s poems published during the war years in
ове особине Манојловићеве поетике оцртавале у његовим песмама
објављиваним ратних година у Забавнику. Његова се поезија (којом
је, поред књижевне и ликовне критике, највише заступљен у овом
часопису) издиже изнад стварности, у њој нигде нема експлицитног,
декламаторског патриотизма, ратних поклича или косовске реторике.
Она је сва у веловима и слојевима дубоких психолошких наноса којима
песник ствара један скровитији, и можда речитији и делотворнији свет
светлијих дана и ведријих очекивања. Манојловић се, „игнорисањем
стварности“31 није дистанцирао од те стварности, то најбоље
потврђује његова свестрана интелектуална делатност којом се некада
приближава оштрој националној опцији, али је у својим песмама,
на поетички начин, преобликовао ту стварност, дао јој шансу и тако
добрим делом уцртао пут наше послератне авангардне уметности.
Још један од сталних сарадника крфског Забавника био је и, тада
шеснаестогодишњи, Растко Петровић. Објављујући под иницијалима
Р.М.П., песник најавангардније збирке песама (уз Лирику Итаке Милоша
Црњанског), Откровење (из 1921. године) је готово непрепознатљив.
Млади Растко, још израњаван страхотом повлачења преко Албаније,
пише сонете, држи се препознатљиве родољубиве тематике,
уобичајених песничких слика – нема грцања, афазије, заумног језика.
У неким стиховима назире се тек, када знамо каква поезија касније
the Zabavnik. His poetry (which was published in this magazine be-
sides his literary and art criticism) elevates reality; there is no space
for the explicit, declaratory patriotism, war cries or Kosovo rhetoric.
It is made of veils and layers of profound psychological residue
through which the poet creates a hidden, maybe even more unequivo-
cal and sufficient world of bright days and encouraging expectations.
By “ignoring reality”31 Manojlović did not distance himself from it;
this is best proven by his versatile intellectual activities through
which he sometimes came dangerously close to the nationalist side.
However, in his poems, in a poetic way, he reshaped that reality, gave
it a chance and by doing so marked the path of Serbian post-war
avant-garde art.
Among the full-time collaborators of the Corfu Zabavnik was the then
sixteen year old Rastko Petrović. Publishing under the initials R.M.P. the
poet of Revelation (1921) – one of the most avant-garde collection of poems
besides Ithaca by Miloš Crnjanski) – is almost unrecognisable. The young
Rastko, still wounded by the Albania retreat, was writing sonnets,
firmly holding on to accepted patriotic themes and known poetic
imagery – there is no choking, aphasia, transrational language.
Certain verses reveal what is yet to come from this poet’s quill – a
fascination with the corporeal and primordial sensory cognition.

Ристо Шуковић, Војник Ибарског пука чува жељезничку пругу у Добруну (Боснa)...1914.
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 41)
Risto Šuković, Ibar regiment soldier guarding the railway in Dobrun (Bosnia)… 1914
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 41)
Драгољуб Павловић, Пекарница у Велесу, 20. септембар 1918. © Народни музеј, Ваљево (кат. бр. 120)
Dragolјub Pavlović, Bakery in Veles, 20 September 1918 © National Museum, Valjevo (Cat. N₀ 120)

29 Зоран Д. Миладиновић, Српска ратна књижевност (докторска дисертација), www. 29 Mr Zoran D. Miladinović, Serbian War Literature (Doctoral Dissertation), www.fedorabg.
fedorabg.bg.ac.rs, 242. bg.ac.rs, 242
31 Р. Константиновић, Тодор Манојловић у књизи Биће и језик 8, Београд / 31 R. Konstantinović, Todor Manojlović u knjizi Biće i jezik 8, Prosveta, Rad, Matica srpska,
30 Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, 502. 30 Jovan Deretić, History of the Serbian literature, Nolit, Beograd, 1983, 502 Нови Сад, 1983. Beograd, Novi Sad, 1983.
142 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
долази из његовог пера, фасцинација телесним и праисконским
чулним спознајама. Ипак, Растко ће на овај начин проћи кроз израз
чијим ће каснијим оспоравањем управо постати, уз Црњанског,
водећи песник српске авангардне поезије. Наговештај новог доба
симболичним називом Сунчане песме у последњем броју Забавника
дао је Јован Дучић. Бавећи се темама из природе и праисконског
човековог окружења (Поље, Суша, Свитање, Шума, Мрак, Сунце, Киша,
Ветар итд.), Дучић поетски превазилази непосредну стварност
и окреће се елементарним појавама и осећањима, те тако, на
својеврстан начин, маргинализацијом ту исту стварност побеђује. Ове
песме, иако припадају традиционалном песничком изразу, делују као
истински концептуални преокрет у овом делу ратне књижевности који
називамо крфском.
По завршетку Великог рата, након цртања нове карте Европе и
спознаје да ни у једном рату, и поред војне или политичке победе,
истинског победника нема, уметност креће новим путем. Европско
образовање и неугашена стваралачка клица преживелих српских
уметника бивају плодно тло за нове тенденције и уметничке токове.
У контексту блиске ратне прошлости, можемо рећи да је српска
књижевност још неколико година под снажним продуженим
дејством ратне збиље и његових последица, чак и онда када у
формалном смислу изгледа веома удаљена од њега. Овај трећи
стваралачки талас је истовремено и најзначајнији за свеколики
развој наше књижевности управо као реакција на сваку површну,
једнозначну и уску димензију уметности.
Др Јован Ловчевић, На гробу војника, [1915] © Војни музеј, Београд (кат. бр. 61)
Dr Jovan Lovčević, At the soldiers grave, [1915] © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 61)
Nevertheless, alongsideCrnjanski, Rastko willbecome, through the
process of this creative phase shunned in later years, the leading
poet of Serbian avant-garde poetry. Hints of a coming age were
made by Jovan Dučić and his symbolically titled poem Sun Poems
in the last issue of the Zabavnik. Dealing with themes of nature and
man’s primordial environment (Field, Drought, Dawn, Forest, Darkness,
Sun, Rain, Wind, etc.), Dučić’s poetry reaches beyond immediate
reality, turning to natural phenomena, feelings and thus, in a certain
way, through marginalization conquering that reality. These songs,
although belonging to the traditional poetic expression, act as a
genuine conceptual turn in this segment of war literature which we
call Corfu Literature.
With the end of the Great War, after the new map of Europe was drawn
and with the newfound knowledge that there are no true winners
in any war, a new page was turned in art. European education and
the still living creative germ among surviving Serbian artists was to
become the fertile ground for new tendencies and directions in art.
In the context of the still fresh memory of a recent war past, Serbian
literature continued to be under the strong influence of the realities
of war and its aftermath, even when it was quite remote from it in a
formal sense. This third creative wave is at the same time the most
important one in the development of Serbian literature, for it was a
reaction to every superficial, uniform and narrow dimension of art.
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
Српска послератна авангарда вероватно не би била таква каква
јеста да Великог рата није било. Ову наизглед апсурдну поставку
најбоље поткрепљује песничко стваралаштво водећег песника
српског експресионизма, Милоша Црњанског, који је рат провео
на фронтовима у униформи аустроугарског војника, носећи у
грудима пламтеће име своје земље. Драгоцена документарна
ратна сведочанства песник је оставио у Коментарима своје збирке
Лирика Итаке (1919), која је снажно одјекнула у тадашњој књижевној
јавности. Пратимо пут са друге стране рата, од Пшемисла, преко
Ријеке и Италије, до Галиције, Бечкерека, Сегедина. „Нису,
уосталом, слике битака које су најстрашније у успомени, него
успомене животињске патње, троглодитског живота који смо
водили.“32 Тих месеци настаје јединствени жанровски прозни облик
авангардног карактера Дневник о Чарнојевићу, аутобиографско
и универзално биографско дело. Тих месеци, у маглама и
болничким задасима, настаје и Лирика Итаке и њене Видовданске
песме33. Поетски патриотизам Милоша Црњанског огледа се у
многозначности песничке слике, њеном слојевитом духовном
опсегу; он није афирмативно и позитивистички постављен у центар
баналног асоцирања, већ је модернистички прикривен снажном
антиратном нотом и разоткривањем бесмисла истог.
„Расцветаше се гробља и планине,
расуше ветри зоре по урвинама;
ни мајке, ни дома, за нас нема,
ни станка, ни деце.
Оста нам једино крв.“ (поема Химна)
Песник изговара и оно што лебди на уснама целе генерације
српских писаца, песника, сликара и уметника уопште: „Чему то?
Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена,
како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна?
Понављати то у стиху, у метру, у терцини, у кватрену, у октави,
у сонету, столећима? Зар није још ружније него епилепсија?”34
Опустошену земљу и душу, сву трагедију појединца који у глобалним
32 https://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanski-pesme.pdf, 128.
33 Видовданске песме чине први део збирке Лирика Итаке и не односе се на
косовску традицију, већ на догађај у Сарајеву који је претходио Првом светском
рату. Ипак, евокација Косова је неминовна и овде се затвара лук који творе два
историјска темељца српског народа. Видовданским песмама припада и песма
Спомен Принципу, којом песник рехабилитује Принципа (нпр. у стиху ...Убици
диште видовдански храм...).
34 https://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanski-pesme.pdf, 124.
143
Serbian post-war avant-garde would most like not have been what
it was were it not for the Great War. This seemingly absurd notion
is best supported by the poetry of the leading Serbian expression-
ist poet, Miloš Crnjanski. He spent the war in the front wearing the
uniform of an Austro-Hungarian soldier and carrying in his soul the
burning name of his country. Valuable documentary war testimonies
were left by the poet in the Commentariesto his collection Lyrics of
Ithaca (1919) which resonated the literary community of the time. We
observe the war from the other side, from Przemyśl, across Rijeka
and Italy, to Galicia, Bečkerek, Szeged. “After all, memories of the
battles were not the worst; it was the memories of animal suffering,
the troglodyte life that we led”.32 Those months produced a unique
genre of avant-garde prose: The Čarnojević Diary, an autobiographical
and universallybiographical work. It is in those same months that
in the fog and hospital air that Lyrics of Ithaca and Vidovdan Poems33
were created. The poetic patriotism of Miloš Crnjanski isreflected
in the ambiguity of the poetic image, its layered spiritual width; it
is not placed affirmatively and positivistically in the centre of banal
association – it is in a modernist way hidden with a strong anti-war
note and exposing its meaninglessness.
“The cemeteries and mountains were in full bloom,
The winds had scattered the dawn across the planes,
a mother, or home, for us there is not,
neither rest, nor children.
All that we have left is blood”. (from Hymn)
The poet utters what is on the mind of a whole generation of
Serbian writers, poets, painters and artists in general: “For what?
To repeat that parting is a sombre occasion, that human thought
is exalted, that the stars are beautiful, how death, as the night at
the end of a day, is certain? To repeat this in verse, metre, tercet,
quatrain, ottava, in sonnet, over the ages? Is it not more hideous
than epilepsy?”34 The ravaged land and soul, all the tragedy of
the individual who disappears on a global scale as a person, all
32 https://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanski-pesme.pdf, 128
33 Vidovdan Poems are the first part of the collection Ithaca Lyrics and do not refer to
the Kosovo tradition, but to the Sarajevo events that preceded the First World War.
Nevertheless, invocations of Kosovo were unavoidable and here the circle that created the
two historical groundworks of the Serbian people is completed.
34 https://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanski-pesme.pdf, 124
144 српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
Др Јован Ловчевић, „Врањанка“, [1915] © Војни музеј, Београд (кат. бр. 58)
Dr Jovan Lovčević, “The Girl from Vranje”, [1915] © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 58)
размерама нестаје као личност, свих васпостављених вредности и
важећег морала, експресионистички ће опевати и Душан Васиљев,
грудоболан и на самрти. „Антиратна и дефетистичка осећања,
замореност, самоћа, разочараност и одсуство победничког славља
препознају се код српских књижевника као директан рефлекс
гротескног, аветињског и бесмисленог рата.“35 И Иво Андрић у ратним
тамницама формира филозофски поглед на свет, зачиње свој стил,
лиричан и дискурзиван, обојен ауторефлексијама и универзалним
егзистенцијалним порукама у делима Ex ponto и Немири.
Сакупљајући остатке сопствених снова, послератна генерација
српских писаца ће створити сасвим нови литерарни квалитет. И
управо, чини се, да никада у историји српске књижевности тај
квалитет није даље досегао. Као неко саморегенеришуће биће, срж
нашег стваралаштва се разбуктава и нараста до европских висина.
„Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле крај лешина,
рушевина, и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли,
законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу, књижевност,
познате, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију
вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле-миле стихова,
сликова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним,
додацима. Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони,
нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја,
35 Зоран Д. Миладиновић, Српска ратна књижевност (докторска дисертација),
www.fedorabg.bg.ac.rs, 315.
set values ​​and current moralities, will be expressed through verse
in an expressionist manner by DušanVasiljev, ill with tuberculosis
and dying. “The anti-war and defeatist feelings, exhaustion,
loneliness, disappointment and the absence of victorious celebra-
tion, are recognised among Serbian writers as a direct reaction
to the grotesque, ghostly and pointless war.”35 In a war dungeon,
Ivo Andrić was another to form his philosophical outlook on the
world, creating his own style, lyrical and discursive, coloured with
auto-reflection and universal existential messages in the works Ex
Ponto and Unrest.
By picking up the pieces of their own shattered dreams, the post-war
generation of Serbian writers will create a whole new literary quality.
And, so it seems, that never in the history of Serbian literature has
that quality been exceled. Like a self-generating being, the essence
of Serbian creativity flares and grows to European heights. “All around
us today is the sense that thousands upon thousands have passed
by corpses, ruins, and have travelled the world and returned home,
searching for thoughts, laws and life as they were. Searching for the
old, usual, literature of a known, comfortable sensation, interpreted
thought. The lyrical poetry of eternal, everyday metaphors, the endear-
ing poems, rhymes, chrysanthemums that blossomed in our Sundays,
the literary supplements. However, new thoughts have emerged, new
35 Mr Zoran D. Miladinović, Srpska ratna književnost (doctoral dissertation),
www.fedorabg.bg.ac.rs, 315
српска књижевност у Првом светском рату / Serbian Literature in the First World War
и интенсија, узалуд. Свет никако не жели да чује ужасну олују
над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити
књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке!
Треба их наплатити! ... Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо,
стрмоглаво, у будућност. Одбацили смо бивше законе... Покушавамо
да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика, чији је
израз на ступњу фељтонских могућности!“36
Наплативши лични дуг колективној судбини, изазивачки се бацајући
у будућност, историју наше књижевности својим делом исписују:
Станислав Винавер, Иво Андрић, Тодор Манојловић, Љубомир
Мицић, Сибе Миличић, Раде Драинац, Растко Петровић, Милош
Црњански, Исидора Секулић и други. Интересантно је да су се многи
од ових писаца бавили ликовном критиком и да се у њиховим
поетском поступку препознају елементи ликовног обликовања: у
визуелном идентитету песничке слике, одабраном колориту, игри
светлости и сенки, динамици мотивског компоновања. Наступила
је епоха нове конструктивности, авангардног експеримента на свим
пољима, пробуђене синкретичности, препорођеног и модификованог
родољубља, флуидног, обједињујућег суматраизма. Први светски
рат је, као и сваки рат, представљао деструкцију важећег
система, али у књижевном смислу га треба разумети не само као
„интермецо модернизма“37, већ и као књижевну еволуцију у правцу
демистификације традиционалне ратне симболике, митологије
титана и хероја, те као прелудијум управо модернистичком окретању
појединцу, његовим личним жртвама, моралним, психолошким и
емотивним страдањима кроз радикална животна искуства.
Закопавши искру тајанствену дубоко испод трагичне и деструиране
ратне стварности, но не напуштајући је и континуирано је негујући
најизворнијим одблесцима духа, српска књижевност је, остајући
сенкама у предворјима прошлости, исписивала нове странице своје
богате биографије.
36 https://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanski-pesme.pdf, 195.
37 Гојко Тешић, Антологија Албатрос, Београд, 1985.
145
enthusiasm, new laws, and newmorals! One can be against us, but
against our contents, and intentions – in vain. The world does not
want to hear the terrible storm that overcasts us. It is not the political
situation, or literary dogma that shake, but life itself. It is the dead who
are reaching out! They should be charged!... We broke with tradi-
tion, because we throw ourselves, headlong, into the future. We have
rejected former laws... Once again we let our form be affected by forms
of cosmic shapes: the clouds, flowers, rivers, streams. The sound of
our words is intelligible, because it has accustomed itself to the ever-
changing, journalistic, official meaning of the word. Time has passed
since Bergson separated psychological time from physical. This is why
our metre is personal, spiritual, and hazy, like a melody. We endeavour
to find the rhythm of each mood, in the spirit of our language, whose
expressive form is on the level of ‘talk of the town’opportunities!”36
By repaying the personal debt to collective fate, falling headlong into
the future, the history of Serbian literature is written through the works
of: Stаnislаv Vinаvеr, Ivо Аndrić, Тоdоr Маnојlоvić, Ljubоmir Мicić, Sibе
Мiličić, Rаdе Drаinаc, Rаstkо Pеtrоvić, Мilоš Crnjаnski, Isidоrа Sеkulić
and others. It is interesting that many of these writers wrote art reviews
and that in their poetic work there are elements of visual art forms: in
the visual identity of the poetic image, the chosen set of colours, the
play of light and shadow, dynamics of motif-based composition. This
is the age of new constructivism, avant-garde experimentation in all
fields, the wakening of syncretic, reborn and modified patriotism, fluid,
all-encompassingSumatrism. The First World War, like all wars, rep-
resented a destruction of the existing system, however in literature, it
should be understood not solely as the “intermezzo to modernism” but
also as the literary evolution towards the demystification of traditional
war symbolism, the mythology of titans and heroes, and a prelude to
the modernist turn towards the individual, his personal sacrifice, moral,
psychological and emotional suffering through radical life experiences.
By burying the mysterious spark deep beneath the tragic and destroyed
war reality, however, not quitting and continuously cultivating it with
the most authentic reflections of the spirit, Serbian literature has, by
remaining in the shadows of the past, written new pages in its rich
biography.
36 https://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanski-pesme.pdf, 195
37 Gojko Tešić, Antologija Albatros, Beograd, 1985.
 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 147

1. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ
KOSTA MILIČEVIĆ

Салаш, 1908.
уље/платно
21 × 29 cm
Сигн. дду: 1908 КМ
Инв. бр. MСУ/С 2029

КАТАЛОШКИ СПИСАК
Музеј савремене уметности, Београд

Farm, 1908
Oil on canvas

СЛИКА И ЦРТЕЖА
21 × 29 cm
Sign.d.r. corner: 1908 КМ
Inv. No. MSU/S 2029

CATALOGUE LIST OF
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

PAINTINGS AND DRAWINGS 2. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ

Пејзаж – Црква Светог Саве, 1909.

уље / платно
33 × 26 cm
Сигн. гд: К. Миличевић 1909
Инв. бр. MСУ/С 2030

Музеј савремене уметности, Београд

Paysage – The St. Sava Church, 1909
Oil on canvas
33 × 26 cm
Sign. top r.: К. Миличевић 1909
Inv. No. MSU/S 2030

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

* Слике означене звездицом на изложби су представљене у дигиталној пројекцији

/ Star marked paintings are presented in the digital form on the exhibition
148 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 149

3. МАЛИША ГЛИШИЋ
MALIŠA GLIŠIĆ
Могила Екмечикеј (код Једрена), 1912.
уље / даска
19 × 26 cm
Сигн. дду: „Капија” Ма. Глишић (угребано)
Инв. бр. MСУ/С 1250

Музеј савремене уметности, Београд

Barrow Ekmečikej (near Edirne), 1912

Oil / Plank
19 × 26 cm
Sign.d.r.c.: "Капија" (Gate) Ма. Глишић [scratched]
Inv. No. MSU / S 1250

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

4. МАЛИША ГЛИШИЋ
MALIŠA GLIŠIĆ
5. МАЛИША ГЛИШИЋ
Земуница српских војника код Једрена, 1912.
MALIŠA GLIŠIĆ
уље / даска
19 × 26 cm
Сигн. дду: Ма. Глишић (угребано)
Инв. бр. MСУ/С 1249 Мртва стража, 1912. Deathwatch, 1912
уље / картон, Oil / Сardboard
Музеј савремене уметности, Београд 22,2 × 12,8 cm 22,2 × 12,8 сm
Сигн. дл: М. Н. Глишић Sign. d.l: М. Н. Глишић
Dugout of Srebian Soldiers Near Edirne, 1912 (т. смеђом) (dark brown)
Oil / Plank Инв. бр. НMСП 145 Inv. No. NMSP 145
19 × 26 cm
Sign.d.r.c.: Ма. Глишић [scratched] Народни музеј, Смедеревска Паланка National Museum, Smederevska Palanka
Inv. No. MSU / S 1249

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

150 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 151

6. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ 8. БОРИВОЈЕ – БОРА СТЕВАНОВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ BORIVOJE – BORA STEVANOVIĆ

Женски портрет, 1912. Двориште у сунцу. 1913.

уље / картон
уље / платно / картон
38 × 36 cm
41,5 × 32,5 cm
Сигн. дд: КМ 1912
Сигн. дду: Б. С. 1913 (мркоцрвеном)
Инв. бр. MСУ/С 230
Инв. бр. MСУ/С 1546
Музеј савремене уметности, Београд Музеј савремене уметности, Београд
Woman’s Portrait, 1912 Yard in the Sun, 1913
Oil / Cardboard Oil / Canvas / Cardboard
38 × 36 сm 41,5 × 32,5 сm
Sign..d.r.: КМ 1912 Sign. d.r.corner: Б. С. 1913
Inv. No. MSU/S 230 Inv. No. MSU/S 1546

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

7. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ 9. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ NATALIJA CVETKOVIĆ

Савињачка црква, 1913. Купатило на Сави, 1913.

уље / платно уље / платно / лесонит
26,5 × 19,5 см 26 × 31 cm
Сигн. гд: „К. Миличевић, 1913.“ Сигн. нема
Инв. бр. МГБ/У 312 Инв. бр. MСУ/С 1731

Музеј Града Београда Музеј савремене уметности, Београд

The Savinac Church, 1913 The River Sava Beach, 1913

Oil / Canvas Oil / Canvas / Lesonite
26,5 × 19,5 сm 41,5 × 32,5 сm
Sign. top r.: „К. Миличевић, 1913.“ Without sign.
Inv. No. МGB/U 312 Inv. No. MSU/S 1731

Museum of the City of Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

152 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 153

10. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ 11. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ KOSTA MILIČEVIĆ

Портрет Косте Луковића, 1913. Портрет Милана Луковића, 1914.

уље / платно уље / платно
53 × 43 cm 52,5 × 41,5 cm
Сигн. нема Сигн. дд: 1914 КМ
Инв. бр. MСУ/С 2350 Инв. бр. MСУ/С 2351

Музеј савремене уметности, Београд Музеј савремене уметности, Београд

Portrait of Kosta Luković, 1913 Portrait of Milan Luković, 1914

Oil / Canvas Oil / Canvas
53 × 43 сm 52,5 × 41,5 сm
Without sign. Without sign.
Inv. No. MSU/S 2350 Inv. No. MSU/S 2351

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

154 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 155

13. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ

NATALIJA CVETKOVIĆ
Из циклуса „Рањеници“, 7, 1913.
оловка / папир, 150 × 235 mm
Сигн. дду: 20/3 913
Инв. бр. МСУ/Ц 695

Музеј савремене уметности, Београд

From the Cycle „The Wounded“, 7, 1913
Pencil / Paper
232 × 305 mm
Sign. d. r. corner: 20/3 913
Inv. No. MSU / C 695

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

14. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ

NATALIJA CVETKOVIĆ
Из циклуса „Рањеници“, 5, 1913.
оловка / папир,
150 × 235 mm
сигн. длу: 14/II 1913
12. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ Инв. бр. МСУ/ Ц 693

NADEŽDA PETROVIĆ Музеј савремене уметности, Београд

From the Cycle „The Wounded“, 5, 1913
Pencil / Paper
*Везиров мост, 1913. *Vezier’s Bridge, 1913 150 × 235 mm
уље / картон Oil / Cardboard
Sign. d. r. corner: 20/3 913
46,7 × 59 cm 46,7 × 59 сm
Inv. No. MSU / C 693
Сигн. дд: 18-III 1913 НП Sign. d.r.: 18-III 1913 НП
Пол: дужи запис Reverse: (long inscr.)
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Инв. Бр. НМ 691 Inv. .No. NM 691

Народни музеј, Београд National Museum in Belgrade

156 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 157

15. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ 17. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

NATALIJA CVETKOVIĆ NADEŽDA PETROVIĆ

Са Дунава II, 1914. Официр, 1914.

уље / платно / картон уље / картон
28,5 × 29 cm 67 × 49 cm
Сигн. нема Сигн. нема
Инв. бр. MСУ/С 1730 Инв. бр. MСУ/С 170

Музеј савремене уметности, Београд Музеј савремене уметности, Београд

From the Danube II, 1914 Officer, 1914

Oil / Canvas / Cardboard Oil / Cardboard
28,5 × 29 cm 67 × 49 cm
Without sign. Without sign.
Inv. No. MSU / S 1730 Inv. No. MSU / S 170

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

16. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ

NATALIJA CVETKOVIĆ
Београд (Поглед на Саву са срушеним мостом), 1914.
уље / платно
36 × 41 cm
Сигн. нема
Инв. бр. MСУ/С 2033

Музеј савремене уметности, Београд

Belgrade (View of the River Sava with a
Destoyed Bridge), 1914
Oil / Canvas
36 × 41 cm
Without sign.
Inv. No. MSU / S 2033

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

158 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 159

18. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ 19. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

NADEŽDA PETROVIĆ NADEŽDA PETROVIĆ
Логорска ватра, 1914.
Тобџија, 1914. уље / картон
уље / картон / лесонит 21,5 × 29 cm
62,5 × 51 cm Сигн. нема
Сигн. нема Инв. бр. MСУ/С 2071
Инв. бр. MСУ/С 1
Музеј савремене уметности, Београд
Музеј савремене уметности, Београд Camp Fire, 1914
Cannoneer, 1914 Oil / Cardboard
Oil / Cardboard / Lesonit 21,5 × 29 cm
67 × 49 cm Without sign.
Without sign. Inv. No. MSU / S 2071
Inv. No. MSU / S 1
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

20. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

NADEŽDA PETROVIĆ
Коло, 1914.
уље / картон
14,5 × 23 cm
Сигн. нема
Инв. бр. MСУ/С 239

Музеј савремене уметности, Београд

Dance, 1914
Oil / Cardboard
14,5 × 23 cm
Without sign.
Inv. No. MSU / S 239

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

160 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 161

21. ПЕТАР ДОБРОВИЋ

PETAR DOBROVIĆ
Мој брат Ђорђе, 1914.
уље / шперплоча
70 × 54,5 сm
Сигн. дл: Carissimum fratrem suum Georgium
vulneratum fecit P. Dobrović
914 24 IX
Инв. бр. ГПД 4

Збирка Галерије Петра Добровића, Београд

My Brother George, 1914
Oil / Plywood
70 × 54,5 cm
Sign. d. l.: Carissimum fratrem suum Georgium vulneratum
fecit P. Dobrović
914 24 IX
Inv. No. GPD 4

Collection of the Petar Dobrović Gallery, Belgrade

22. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ

DRAGOMIR GLIŠIĆ

Портрет доктора Рајса

23. ПЕТАР ДОБРОВИЋ

уље / платно / картон
37,5 × 26,5 сm
Сигн. нема
Инв. бр. ВМ 10737 PETAR DOBROVIĆ
Војни музеј Београд
Portrait of Dr Reiss Покољ у Шапцу 1914, 1918. Маssacre in Šabac 1914, 1918
Oil / Canvas / Cardboard уље / платно Oil / Canvas
37,5 × 26,5 сm 90 × 111,5 сm 90 × 111,5 cm
Without sign. Сигн. сред: P. Dobrović Sign. d. middle: P. Dobrović
Inv. No. VM 10737 Инв. бр. 4170 Inv. No. GMS

Military Museum, Belgrade Галерија Матице српске, Нови Сад Matica srpska Gallery, Novi Sad
162 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 163

24. БРАНКО ЈЕВТИЋ

BRANKO JEVTIĆ

Портрет официра, 1910–1914.

акварел / папир
20,5 × 14,5 сm
Сигн. нема
Инв. бр. МГБ/У 646

Музеј Града Београда

Portrait of the Officer, 1910–1914
Watercolor / Paper
20,5 × 14,5 сm
Without sign.
Inv. No. МGB/U 646

Museum of the City of Belgrade

25. БРАНКО ЈЕВТИЋ

BRANKO JEVTIĆ
26. Богосав Војновић - Пеликан
Портрет Николе Миленковића, 1914.
оловка / папир
Bogosav Vojnović - Pelikan
16,5 × 12,5 сm
Сигн. дд: „Ник. Миленковић, рез. потпоручник 3/8-14 Лук.“
Инв. бр. МГБ/У 643
Повлачење преко Косова, 1935. Withdrawal Across Kosovo, 1935
Музеј Града Београда Уље /платно Oil / Canvas
131,5 × 201,5 сm 131,5 × 201,5 сm
Portrait of Nikola Milenković, 1914 Сигн. дд: Војновић 1935 Sign. d. r.: Војновић 1935
Pencil / Paper Инв. бр. ВМ 11094 Inv. No. VM 11094
16,5 × 12,5 сm
Sign. D. r: „Ник. Миленковић, рез. потпоручник 3/8-14 Лук.“ Војни музеј Београд Military Museum, Belgrade
[Nik. Milenković, res. sub lieutenant]
Inv. No. МGB/U 643

Museum of the City of Belgrade

164 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 165

27. ПАШКО ВУЧЕТИЋ 29. ПАШКО ВУЧЕТИЋ

PAŠKO VUČETIĆ PAŠKO VUČETIĆ
Српски ровови, 1915.
уље / картон
16,2 × 23,5 сm
Артиљерија на Топчидерском брду, 1914.
Сигн. дл: П. Вучетић 915
уље / картон
Инв. бр. МГБ/ У 284
18,5 × 27 сm
Сигн. дл: П. Вучетић 1915 (црвеном) Музеј Града Београда
Инв. бр. МГБ/У 275
Serbian Trenches, 1915
Музеј Града Београда Oil / Cardboard
16,2 × 23,5 сm
Artillery on the Topčider Hill, 1914
Sign. d. l.: П. Вучетић 915
Oil / Cardboard
Inv. No. МGB/S 284
18,5 × 27 сm
Sign. d.l.: П. Вучетић 915 (red) Museum of the City of Belgrade
Inv. No. МGB/U 275

Museum of the City of Belgrade

28. ПАШКО ВУЧЕТИЋ 30. ПАШКО ВУЧЕТИЋ

PAŠKO VUČETIĆ PAŠKO VUČETIĆ

Монитор (Стража на мосту), 1915. Радионица чамаца, 1915.

уље / картон уље / картон
18,4 × 26,5 сm 18,4 × 26,2 сm
Сигн. дл: П. Вучетић 915 (црвеном) Сигн. дл: П. Вучетић 1915 (црвеном)
Инв. бр. МГБ/У 283 Инв. бр. МГБ/ У 278

Музеј Града Београда Музеј Града Београда

Monitor, 1915 Boats workshop, 1915
Oil / Cardboard Oil / Cardboard
18,5 × 26,2 сm 18,5 × 26,2 сm
Sign. d. l.: П. Вучетић 915 (red) Sign. d. l.: П. Вучетић 915 (red)
Inv. No. МGB/U 283 Inv. No. МGB/U 278

Museum of the City of Belgrade Museum of the City of Belgrade

166 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 167

31. ПАШКО ВУЧЕТИЋ 33. ПАШКО ВУЧЕТИЋ

PAŠKO VUČETIĆ PAŠKO VUČETIĆ

Митраљез на Ади Циганлији, 1915. Одбрана Београда, 1915.

уље / картон уље / картон
18,5 × 26,6 сm 18,5 × 26,5 сm
Сигн. дл: П. Вучетић 915 (црвеном) Сигн. дл: П. Вучетић, 915 (црвеном)
Инв. бр. МГБ/У 285 Инв. бр. МГБ/У 276

Музеј Града Београда Музеј Града Београда

Machine Gun on the Ada Ciganlija, 1915 Defense of Belgrade, 1915
Oil / Cardboard Oil / Canvas
18, 5 × 26,6 сm 18,5 × 26,5 сm
Sign. d. l.: П. Вучетић 915 (red) Sign. d. l.: П. Вучетић 915 (red)
Inv. No. МGB/U 285 Inv. No. МGB/U 276

Museum of the City of Belgrade Museum of the City of Belgrade

32. ПАШКО ВУЧЕТИЋ 34. ПАШКО ВУЧЕТИЋ

PAŠKO VUČETIĆ PAŠKO VUČETIĆ

Пред колибом, 1915. Гробље бранилаца Београда, 1915.

уље / картон уље / картон
18,5 х 26,4 сm 18,4 × 26,6 сm
Сигн. дл: П. Вучетић 1 915 (црвеном) Сигн. дл: П. Вучетић 915 (црвеном)
Инв. бр. МГБ/У 279 Инв. бр. МГБ/У 277

Музеј Града Београда Музеј Града Београда

In front of the Cabin, 1915 Cemetery of the Defenders Of Belgrade, 1915
Oil / Cardboard Oil / Cardboard
18, 5 х 26,4 сm 18,4 × 26,6 сm
Sign. d. l.: П. Вучетић 915 (red) Sign. d. l.: П. Вучетић 915 (red)
Inv. No. МGB/U 279 Inv. No. МGB/U 277

Museum of the City of Belgrade Museum of the City of Belgrade

168 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 169

35. Владимир Бецић 36. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

Vladimir Becić MILOŠ GOLUBOVIĆ

Трећепозивац у одбрани Београда, 1915.

бајц, темпера /папир Још један поглед, 1915/1916.
625 × 445 mm туш, акварел / папир
Сигн. дду: В. Бецић 1915. 130 × 190 mm
Инв. бр. ВМ 1704 Сигн. сред. д. марг: Још један поглед
Војни музеј Београд Музеј савремене уметности, Београд
3rd Ban Soldier in the Defense of Belgrade, 1915 Another view more, 1915/1916
Beizе, Tempera / Paper Indian ink , Watercolor / Paper
625 × 445 mm 130 х 190 mm
Sign. d. r. corner: В. Бецић 1915. Sign. mid. d. marg.: Another view more,
Inv. No. VМ 1704 Inv. No. MSU / С 880

Military Museum, Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

37. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ
Збогом, децо моја, 1915/1916.
туш, акварел / папир
220 × 355 mm
Сигн. дл:...(нечитко)

Музеј савремене уметности, Београд

Farewell, My Children, 1915 / 1916
Indian ink, Watercolor / Paper
220 × 355 mm
Sign. d. l.: ...(illegible)
Inv. No. MSU / С 881

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

170 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 171

38. Непознати аутор 40. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

Unknown author MILOŠ GOLUBOVIĆ
Из рата, 1915/1916.
Топовске каре туш, акварел / папир
уље / платно 165 × 290 mm
25 × 32,5 сm Сигн. нема
Сигн. нема Инв. бр. МСУ/С 882
Инв. бр. 177
Музеј савремене уметности, Београд
Народни музеј, Смедеревска Паланка From the War, 1915/1916
Gun Carriage Indian ink , Watercolor / Paper
Oil / Сanvas 165 × 290 mm
25 × 32,5 сm Without sign.
Without sign. Inv. No. MSU / С 882
Inv. No. NMSP 177
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
National Museum, Smederevska Palanka

39. Непознати аутор 41. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

Unknown author MILOŠ GOLUBOVIĆ

Колона Из војничког логора, 1915/1916.

уље / лесонит туш, акварел / папир
15,7 × 19,5 сm 245 × 365 mm
Сигн. нема Сигн. нема
Инв. бр. 750
Музеј савремене уметности, Београд
Народни музеј, Смедеревска Паланка
From the Military Camp, 1915 / 1916
Column of Route Indian ink, Watercolor / Paper
Oil / Lesonit 165 × 290 mm
15,7 × 19,5 сm Without sign.
Without sign. Inv. No. MSU / С 885
Inv. No. NMSP 750
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
National Museum, Smederevska Palanka
172 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 173

43. АНЂЕЛИЈА ЛАЗАРЕВИЋ

ANĐELIJA LAZAREVIĆ

Портрет др Жана Спасојевића, 1915.

уље / платно
36 × 31 сm
Сигн. дд: А. Л. Лазаревић VII 1915
Инв. бр. MСУ/С 1258

Музеј савремене уметности, Београд

Portrait of Dr Jean Spasojević, 1915
Oil / Canvas
36 × 31 сm
Sign. d. r.: А. Л. Лазаревић VII 1915 [A. L. Lazarević]
Inv. No. MSU / S 1258

Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

44. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ

NATALIJA CVETKOVIĆ
Сликарка Лукић у башти, 1915.
уље / платно
51 × 57 cm
Сигн. гду: Н. Цветковић (мрком)
42. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ Инв. бр. MСУ/С 1729

NADEŽDA PETROVIĆ Музеј савремене уметности, Београд

Pаintеr Lukić in the Garden, 1915
Ваљевска болница, 1915. The Valjevo Hospital, 1915 Oil / Canvas
уље / картон / даска Oil / Cardboard / Plank 51 × 57 cm
46 × 49 cm 46 × 49 cm Sign. top r. corner: Н. Цветковић (dark brown)
Сигн. нема Without sign. [N. Cvetković]
Инв. бр. MСУ/С 3 Inv. No. MSU / S 3 Inv. No. MSU / S 1729

Музеј савремене уметности, Београд Мuseum of Contemporary Art, Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
174 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 175

46. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ

Преко Албаније 1915, 1920.

уље / платно
59,5 × 80 сm
Сигн. Дд: М Голубовић, 1920
Инв. бр. ВМ 10763

Војни музеј, Београд

Crosswise Albania 1915, 1920
Oil / Canvas
59,5 × 80 сm
Sign. d. r.: М. Голубовић, 1920
Inv. No. VM 10763

Military Museum, Belgrade

47. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ
45. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ
MILOŠ GOLUBOVIĆ Бивак код Драча, 1915.
уље / платно
69 × 89 сm
Испраћај, сса. 1918. Send-off, cca 1918 Сигн. нема
уље / платно Oil / Canvas Инв. бр. ВМ 11187
60 × 83 сm 60 × 83 сm
Сигн. дд: М Голубовић, 1920 Without sign. Војни музеј, Београд
Инв. бр. ВМ 20036 Inv. No. VM 20036
Bivouac by Durrës, 1915
Војни музеј, Београд Military Museum, Belgrade Oil / Canvas
17,5 × 29 сm
Without sign.
Inv. No. VM 11187

Military Museum, Belgrade

176 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 177

48. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ 50. ОТОН ИВЕКОВИЋ

DRAGOMIR GLIŠIĆ OTON IVEKOVIĆ

У логору Одмор ратника

уље /платно уље / платно
17,5 × 29 сm 43,5 × 27 сm
Сигн. дд: Д. Г. Сигн. дд: Iveković
Инв. бр. ВМ 11126 Инв. бр. ВМ 10992

Војни музеј, Београд Војни музеј, Београд

In the Camp The Repose of the Warrior
Oil / Canvas Oil / Canvas
17,5 × 29 сm 27 × 43,5 сm
Sign. d. r.: Д. Г. Sign. d. r.: Iveković
Inv. No. VM 11126 Inv. No. VM 10992

Military Museum, Belgrade Military Museum, Belgrade

49. Драгомир Глишић 51. ЈОВАН ПЕШИЋ

Dragomir Glišić JOVAN PEŠIĆ
Српски војник у повлачењу
преко Албаније, 1919.
Војник на одмору, 1915. бронза
уље / платно / картон 31 × 36,5 × 30 cm
22 × 16 сm Сигн. постоље: ЈЈП Кроз Албанију 1915-16 г.
Travers Albanie, Jov. J. Pešić, Belgrade 1919 № 1
Сигн. дд: Д. Г.
Инв. бр. ВМ 11577
Инв. бр. ВМ 11403
Војни музеј Београд
Војни музеј Београд
Serbian Soldier Withdrawing
Soldier Resting, 1915 Crosswise Albania, 1919
Oil / Canvas / Cardboard Bronze
22 × 16 сm 31 × 36,5 × 30 cm
Sign. d. r.: Д.Г. Sign. stand: ЈЈП Кроз Албанију 1915-16 г.
Inv. No. VM 11403 Travers Albanie, Jov. J. Pešić, Belgrade 1919 № 1
Inv. No. VМ 11577
Military Museum, Belgrade Military Museum, Belgrade
178 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 179

52. ВАСА ЕШКИЋЕВИЋ

VASA EŠKIČEVIĆ

Легенда о повлачeњу српске војске за

Драч и Валону 1915, 1916.
уље / платно
98 × 215 сm
Сигн. дд: В. Ешкићевић 1916
Инв. бр. ВМ 11283

Војни музеј Београд

Legend of the Withdrawal of the Serbian army
to Durres and Vlora 1915, 1916
Oil / Canvas
98 × 215 сm
Sign. d. r.: В. Ешкићевић 1916
Inv. No. VM 11283

Military Museum, Belgrade

180 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 181

53. ПЕТАР РАНОСОВИЋ 55. ВЛАДИМИР БЕЦИЋ

(РАНОС) VLADIMIR BECIĆ
PETAR RANOSOVIĆ
(RANOS) Повлачење, 1915.
угаљ, пастел, акварел / папир
520 × 985 mm
Кроз Албанију Сигн. дд:
уље / платно Vladimir Betzitch 1915.
41 × 37 сm Инв. бр. ВМ 1135
Сигн. нема
Инв. бр. ВМ 11533 Војни музеј, Београд

Војни музеј, Београд

Withdrawal, 1915
Coal, Pastel, Watercolor / Paper
Through Albania 520 × 985 mm
Oil / Canvas Sign. d. r.:
41 × 37 сm Vladimir Betzitch 1915.
Without sign. Inv. No. VМ 1135
Inv. No. VM 11533
Military Museum, Belgrade
Military Museum, Belgrade

54. ВЛАДИМИР БЕЦИЋ 56. Живорад

VLADIMIR BECIĆ Настасијевић
Везиров мост, 1915.
темпера, бајц / папир
ŽIVORAD NASTASIJEVIĆ
450 × 585 mm
Сигн. нeмa *За част отаџбине
Пол: Vladimir Becić, „Vezirov most“ na Crnom Drimu (Повлачење преко Албаније /
prelaz srbske vojske 1915 g. Четири вола краља Петра), 1940/41.
Инв. бр. ВМ 11470 Зидна слика – фреска
43м2
Војни музеј Београд Сигн. дд: Живорад Настасијевић 1941
Vezier’s Bridge, 1915 (Соколски дом „Матица“, Београд)
Tempera, Beizе / Paper For the Honour of the Fatherland
450 × 585 mm (Withdrawal Across Albania /
Without sign. Four Oxes of the King Petar), 1940/41.
Reverse inscr.: Vladimir Becić [„Vezier’s Bridge“ over the Wall painting - al fresco
River Drim, crossover of the serb army 1915 y.] 43 м2
Inv. No. VМ 11470 Sign. d. r.: Живорад Настасијевић 1941
Military Museum, Belgrade (Matica Sokol House, Belgrade)
182 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 183

57. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ

Албанска голгота, 1919.

уље / платно
120,5 × 100,5 сm
Сигн. нема
Инв. бр. МГБ/У 1817
Музеј Града Београда
Albanian Calvary, 1919
Oil / Canvas
120 × 100 сm
Without sign.
Inv. No. МGB/U 1817
Museum of the City of Belgrade

58. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ
Портрет пешадијског наредника Љубомира
Бусарчевића, 1915.
уље / платно 59. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ
33 × 32,5 сm
Сигн. дл: К. Миличевић, Ц. Врх 1915. MILOŠ GOLUBOVIĆ
Инв. бр. ВМ 174
Војни музеј Београд
Самртников опроштај, 1916. Dying man Farewell, 1916
Portrait of the Infantry Sergeant Ljubomir туш / папир Indian ink / Paper
Busarčević, 1915 210 × 290 mm 210 × 290 mm
Oil / Canvas Сигн. нема Without sign.
33 × 32,5 сm дл: Ветерник-20-XI-1916 D. l.: Ветерник-20-XI-1916 [Veternik]
Sign. d. l.: К.Миличевић, Ц. Врх 1915 дд: Самртников опроштај D. r.: Самртников опроштај
Inv. No. VM 174 Инв. бр. ВМ 11478 Inv. No. VМ 11478

Military Museum, Belgrade Војни музеј, Београд Military Museum, Belgrade

184 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 185

60. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 62. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ MILOŠ GOLUBOVIĆ

Очекивање, 1916. Чекање, 1915/1916.

акварел /папир туш / папир
202 × 300 mm 180 × 270 mm
Сигн. дл: 11-VII-1916. Сигн. нема
дд: ОЧЕКИВАЊЕ
Инв. бр. ВМ 11535 Музеј савремене уметности, Београд

Војни музеј Београд Waiting, 1915/1916

Indian ink / Paper
Expectance, 1916 165 × 290 mm
Watercolor / Paper Without sign.
202 × 300 mm Inv. No. MSU / С 887
Sign. d. l.: 11-VII-1916.
D. r.: OČEKIVANJE Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Inv. No. VМ 11535
Military Museum, Belgrade

61. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 63. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ MILOŠ GOLUBOVIĆ
Код Скадарског језера, 1915.
акварел, туш / папир
240 × 345 mm
Сигн. нема
дл: Код Скадарског језера – 1915. год. Крф, 1916.
дд: КПРОРФ туш, акварел / папир
Инв. бр. ВМ 10934 225 × 335 mm
Сигн. нема
Војни музеј Београд
Музеј савремене уметности, Београд
By the Skadar Lake, 1915
Watercolor, Indian ink / Paper Corfu, 1916
240 × 345 mm Indian ink , Watercolor / Paper
Without sign. 225 × 335 mm
D. l.: Код Скадарског језера – 1915.год. Without sign.
[By the Skadar Lake – 1915. year] Inv. No. MSU / С 879
D. r.: KPRORF
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Inv. No. VМ 10934
Military Museum, Belgrade
186 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 187

64. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 66. ВАСА ЕШКИЋЕВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ VASA EŠKIĆEVIĆ
Острво Крф, 1916.
*Сунце моје, куда залазиш, 1915. уље / платно
aкварел / папир 50 × 104 сm
230 × 335 mm Сигн. дл: В. Ешкичевић 1916.
Сигн. Марг. д: Сунце моје, куда залазиш / Инв. бр. ВМ 11192
Албанија 1915.г.
Инв. бр. НМ 3956 Војни музеј, Београд

Народни музеј, Београд Island Corfu, 1916

Oil / Canvas
My Sun, Whither Do You Set, 1915 50 × 104 сm
Watercolor / Paper Sign. d. l.: В. Ешкићевић 1916
230 × 335 mm Inv. No. VM 11192
Sign. mаrg. r: Сунце моје, куда залазиш / Албанија
(Sunce moje, kuda zalaziš / Albania) 1915. г. Military Museum, Belgrade
Инв. бр. НМ 3956
National Museum in Belgrade

65. KOСТА МИЛИЧЕВИЋ 67. ВАСА ЕШКИЋЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ VASA EŠKIĆEVIĆ
Мотив са Крфа, 1916.
уље / платно,
Предео са Крфа 50,3 × 100 сm
уље / картон Сигн. нема
17 × 22,2 сm Инв. бр. 61
Сигн. нема
Инв. бр. 144 Народни музеј, Смедеревска Паланка
Народни музеј, Смедеревска Паланка Motive from Corfu, 1916
Oil / Сanvas
Landscape from Corfu 50,3 × 100 сm
Oil / Cardboard Without sign.
17 × 22,2 сm Inv. No. NMSP 61
Without sign.
Inv. No. NMSP 144 National Museum, Smederevska Palanka
National Museum, Smederevska Palanka
188 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 189

68. МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ

MIHAILO MILOVANOVIĆ

Војници на одмору – требљење вашију

уље / платно
100 × 100 сm
Сигн. дл: Мих. Миловановић
Инв. бр. ВМ 10757
Војни музеј, Београд
Soldiers on Repose – Extermination of aphids
Oil / Canvas
100 × 100 сm
Sign. d. l.: Мих. Миловановић
Inv. No. VM 10757
Military Museum, Belgrade

69. МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ

MIHAILO MILOVANOVIĆ
70. KOСТА МИЛИЧЕВИЋ
Хируршка интервенција у I светском рату, 1914–1918. KOSTA MILIČEVIĆ
уље / платно
70 × 80 сm
Сигн. дл: „Мих. Миловановић“ (смеђом) Мотив са Крфа-Потамос, 1916. Motive from Corfu – Potamos, 1916
Инв. бр. МГБ/У 477 уље / картон Oil / Cardboard
29 × 19 сm 29 × 19 сm
Музеј Града Београда Сигн. нема Without sign.
Surgery in the WWI, 1914-1918 Инв. бр. МГБ/У 430 Inv. No. МGB/U 430
Oil / Canvas
70 × 80 сm Музеј Града Београда Museum of the City of Belgrade
Sign. d. l.: „Мих.Миловановић“ (brown)
Inv. No. МGB/U 477
[Mih. Milovanović]
Museum of the City of Belgrade
190 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 191

71. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 73. ЖИВОЈИН ЛУКИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ ŽIVOJIN LUKIĆ
Каплар Никодим Балшић у рову, 1916.
оловка / папир
134 × 92 mm
Пашола сигн. гд (туђим рукописом): Жика Лукић
оловка, лавирани туш / папир вајар, цртао војника у рову 1916. г.
203 × 300 mm дл: (Н)икодим Балшић каплар.
Сигн: дд: Лукић У рову 26 Авг 1916 год
д. сред: Пашола Инв. бр. МСУ/Ц 925
Инв. бр. ВМ 11476
Музеј савремене уметности, Београд
Војни музеј, Београд Corporal Nikodim Balšić in the Trench, 1916
Pašola Pencil / Paper
Pencil, Watercolored Indian ink / Paper 134 × 92 mm
203 × 300 mm Sign. Top r. (second hand): Жика Лукић вајар, цртао
Sign: војника у рову 1916. г. Žika Lukić vajar, crtao vojnika u rovu
D. middle: Пашола [Pašola] (Žika Lukić the scupltor, drew the soldier in the trench)
Inv. No. VМ 11476 d.l.: (Н)икодим Балшић каплар.
d.r.: Лукић In the trench the 26th of August 1916 year
Military Museum, Belgrade Inv. No. MSU / C 925
Museum of Contemporary Art, Belgrade

72. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 74. НИКОЛА МИХАЈЛОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ NIKOLA MIHAJLOVIĆ
Величко
оловка, лавирани туш / папир
203 × 300 mm Мушки портрет, 1916.
Сигн: уље / платно
Дл: село Бахово 48 × 38 сm
Дд: Величко
Сигн. дд: N. Michailovitsch
Инв. бр. ВМ 11477
Prisren 1916.
Војни музеј, Београд
Народни музеј, Смедеревска паланка
Veličko Male Portrait, 1916
Pencil, Watercolored
Indian ink / Paper Oil / Сanvas
203 × 300 mm 48 × 38 сm
Sign: Sign. d. r: N. Michailovitsch
D.l.: село Бахово [village Bahovo] Prisren 1916.
D.d.: Величко [Veličko] Inv. No. NMSP 199
Inv. No. VМ 11477
National Museum, Smederevska Palanka
Military Museum, Belgrade
192 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS
75. ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ
VELJKO STANOJEVIĆ
Мотив са Крфа, 1918.
акварел / папир
130 × 200 mm
Сигн. мастилом
дл: V. Stanojevitch
дд: XII 1918 Corfou
Инв. бр. ВМ 10817
Војни музеј, Београд
Motive from Corfu, 1918
Watercolor / Paper
130 × 200 mm
Sign. in Ink
D. l.: V.Stanojevitch
D. r.: XII 1918 Corfou
Inv. No. VМ 10817
Military Museum, Belgrade
76. ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ
VELJKO STANOJEVIĆ
Мотив са Крфа, 1918.
акварел / папир
130 × 200 mm
Сигн. дл: XII 1918 Corfou
д. сред: V. Stanojevitch
Инв. бр. ВМ 10818
Војни музеј, Београд
Motive from Corfu, 1918
Watercolor / Paper
130 × 200 mm
Sign. d. l.: XII 1918 Corfou
D. middle: V. Stanojevitch
Inv. No. VМ 10818
Military Museum, Belgrade
КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 193
77. ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ
VELJKO STANOJEVIĆ
Мотив из Солуна, 1916.
акварел / папир
200 × 130 mm
Сигн. дд: Солун 1916
В. Станојевић
Инв. бр.
ВМ 10823
Војни музеј, Београд
Motive from Thessaloniki, 1916
Watercolor / Paper
130 × 208 mm
Sign. d. r.: Солун 1916
В. Станојевић
Inv. No. VМ 10823
Military Museum, Belgrade
78. ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ
VELJKO STANOJEVIĆ
Moтив из Солуна, 1916.
акварел /папир
130 × 208 mm
Сигн.дд: Солун 1916 Станојевић
Инв. бр. 10825
Војни музеј, Београд
Motive from Thessaloniki, 1916
Watercolor / Paper
200 × 130 mm
Sign. d. r.: Солун 1916
В. Станојевић
Inv. No. VМ 10825
Military Museum, Belgrade
194 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 195

79. ПАШКО ВУЧЕТИЋ 81. ПАШКО ВУЧЕТИЋ

PAŠKO VUČETIĆ PAŠKO VUČETIĆ

Дама са сунцобраном, 1916. Приморски пејзаж, 1917.

уље / картон, уље/ картон,
26,5 × 18,5 сm 26,5 × 18,5 сm
Сигн. дл: П. Вучетић 1916 (црвеном) Сигн. л: П. Вучетић 1917 (црвеном)
Инв. бр. 6
Народни музеј, Смедеревска Паланка
Народни музеј, Смедеревска Паланка
Lady with an Umbrella, 1916
Oil / canvas, Seaside Paysage, 1917
26,5 × 18,5 сm Oil / Сardboard
Sign. d. l.: П. Вучетић 1916 (red) 26,5 × 18,5 сm
Inv. No. NMSP 4 Sign. d. l: П. Вучетић 1917 (red)
Inv. No. NMSP 6
National Museum, Smederevska Palanka
National Museum, Smederevska Palanka

80. ПАШКО ВУЧЕТИЋ 82. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ

PAŠKO VUČETIĆ MILAN MILOVANOVIĆ
Жене на обали, 1917.
уље/ картон, Пејзаж – Храм, 1916.
26,5 × 18,5 см Уље / картон
Сигн. дл: 33,5 × 20,5 cm
П. Вучетић 1917 Сигн. нема
(црвеном) Инв. бр. 78
Народни музеј, Смедеревска Паланка Народни музеј, Смедеревска Паланка
Women at the Shore, 1917 Paysage – The temple, 1916
Oil / Сanvas Oil / Сardboard
26,5 × 18,5 сm 33,5 × 20,5 сm
Sign. d. l.: П. Вучетић 1917 (red) Without sign.
Inv. No. NMSP 5 Inv. No. NMSP 78
National Museum, Smederevska Palanka National Museum, Smederevska Palanka
196 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 197

83. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 84. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ MILOŠ GOLUBOVIĆ
Портрет Милене Коњовић,
Портрет Драгане Татић, 1916. рођ. Татић, 1916.
уље / платно уље / платно
50 × 40,3 сm 50 × 40 сm
Сигн. нема Сигн. нема
Инв. бр. МГБ/У 1067 Инв. бр. МГБ/У 1066
Музеј Града Београда Музеј Града Београда
Portrait of Dragana Tatić, 1916 Portrait of Milena Konjović
Oil / Canvas Born Tatić, 1916
50 × 40,3 сm Oil / Canvas
Without sign. 50 × 40,3 сm
Inv. No. МGB/U 1067 Without sign.
Inv. No. МGB/U 1066
Museum of the City of Belgrade
Museum of the City of Belgrade
198 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 199

85. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 87. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ MILOŠ GOLUBOVIĆ
Портрет Јелене Живковић, 1916.
уље / платно
81 × 61 сm Наши положаји, 1916.
Сигн. нема акварел / папир
Инв. бр. МГБ/У 1093 165 × 225 mm
Сигн. пол: наши положаји 16.VIII 1916.
Музеј Града Београда Инв. бр. МСУ/Ц 878
Portrait of Jelena Živković, 1916 Музеј савремене уметности, Београд
Oil / Canvas
81 × 61 сm Our Positions, 1916
Without sign. Watercolor / Paper
Inv. No. МGB/U 1093 165 × 225 mm
Sign. Reverse: Our Positions, 16. VIII 1916
Museum of the City of Belgrade Inv. No. MSU / С 878
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

86. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ 88. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ

MILOŠ GOLUBOVIĆ DRAGOMIR GLIŠIĆ

Иво Ћипико, 1918.

уље / платно
50 × 46,5 сm Под сунцем, 1917.
Сигн. дд: M. Golubovitch, 1918 уље / платно / лесонит
Инв. бр. MСУ/С 2246 21 × 38,5 cm
Сигн. дду: Д. Глишић 1917
Музеј савремене уметности, Београд Инв. бр. MСУ/С 231
Ivo Ćipiko, 1918 Музеј савремене уметности, Београд
Oil / Canvas
50 × 46.5 cm Under the Sun, 1917
Sign. D. r.: M. Golubovitch, 1918 Oil / Canvas / Lesonit
Inv. No. MSU / S 2246 21 × 38,5 сm
Without d.l.c.: Д. Глишић 1917
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade Inv. No. МGB / S 231
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
200 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 201

89. ВЛАДИМИР БЕЦИЋ 91. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

VLADIMIR BECIĆ MILOŠ GOLUBOVIĆ
Портрет Живорада Настасијевића
Вешање, 1917.
литографија / папир (на ратишту), 1917.
485 × 370 mm уље / платно
Сигн. дд: V.B. 1917 29 × 33 сm
Паспарту: Vladimir Betjich 917 Сигн. нема
Инв. бр. МГБ/У338 Инв. бр. MСУ/С2232

Музеј Града Београда Музеј савремене уметности, Београд

Hanging, 1917 Portrait of Živorad Nastasijević

Lithography / Paper (on the battlefiled), 1917
485 × 370 mm Oil / Canvas
Sign. d. r.: V. B. 1917 29 × 33 cm
Passpartout: Vladimir Betjich 917 Without sign.
Inv. No. МGB/U 338 Inv. No. MSU / S 2232
Museum of the City of Belgrade Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

90. ВАСА ЕШКИЋЕВИЋ 92. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ

VASA EŠKIĆEVIĆ MILAN MILOVANOVIĆ

Пораз Бугара и Немаца на коти 1212, 1916. Портрет Олге, 1918.

уље / платно уље / картон
63 × 91 сm 26,5 x 21 cm
Сигн. дд: В. Ешкићевић 1917 Сигн. д д: (Milan A) Milovanović 1918 (т. црвеном)
Инв. бр. ВМ 10838 Инв. бр. МСУ/С 224
Војни музеј, Београд Музеј савремене уметности, Београд
Defeat of the Bulgarians and Portrait of Olga, 1918
Germans at the elev. 1212, 1916 Oil / Cardboard
Oil / Canvas 26,5 x 21 cm
63 × 91 сm Sign. d. r.: (Milan A) Milovanović
Sign. d. r.: В. Ешкићевић 1917 1918 (d. red)
Inv. No. VM 10838 Inv. No MSU/S 224
Military Museum, Belgrade Museum of Contemporary Art, Belgrade
202 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 203

93. ВАСА ПОМОРИШАЦ

VASA POMORIŠAC

Чежња за отаџбином, 1918.

уље / платно
28 × 34 сm
Сигн. дд: В. П. 18
Инв. бр. ВМ 134
Војни музеј, Београд
Nostalgia, 1918
Oil / Canvas
28 × 34 сm
Sign. d. r.: V. P. 18
Inv. No. VM 134
Military Museum, Belgrade

94. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ

MILAN MILOVANOVIĆ

95. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ

Кула, 1917.
MILAN MILOVANOVIĆ
уље / картон,
37 × 29 сm
Сигн. нема
Вила крај мора (Вила на Каприју), 1917. Villa by the Sea (Villa on Capri), 1917
уље / платно Oil / Canvas
Народни музеј, Смедеревска Паланка 51,5 × 70 cm 51,5 × 70 cm
Сигн. пол: Милан Миловановић Sign. Reverse: Милан Миловановић
Tower, 1917 Инв. бр. MСУ/С 4 Inv. No. MSU / S 4
Oil / Сanvas
37 × 29 сm
Without sign. Музеј савремене уметности, Београд Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Inv. No. NMSP 22
National Museum, Smederevska Palanka
204 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 205

96. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ 97. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ

MILAN MILOVANOVIĆ MILAN MILOVANOVIĆ
Море у Ници, 1918.
Тераса у сутону, 1917. уље / картон
уље / платно 24 × 19 cm
29,5 × 23,5 cm Сигн. дду: М
Сигн. дл: Милан А. Миловановић Capri 1917. на пол: 1918 М. А. Миловановић
Инв. бр. MСУ/С 225 Инв. бр. MСУ/С 213
Музеј савремене уметности, Београд Музеј савремене уметности, Београд
Terrace in the Twilight, 1917 Sea in Nice, 1918
Oil / Canvas Oil / Cardboard
29,5 × 23,5 cm 29,5 × 23,5 cm
Sign. d. l.: Милан A. Миловановић Capri 1917. Sign. d. r. corner: М
Inv. No. MSU / S 225 Reverse: 1918 M. A. Миловановић
Inv. No..MSU / S 213
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

98. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ

На Крфу, 1918.
уље / картон
35 × 49 cm
Сигн. дд: К. М.
Инв. бр. MСУ/С 229
Музеј савремене уметности, Београд
On the Corfu, 1918
Oil / Canvas
35 × 49 сm
Sign.. d.r.: K. M.
Inv. No. MSU / S 229
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
206 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 207

99. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ

Маслињак, 1918.
уље / картон
20,5 × 30 cm
Сигн. дл: К. Миличевић 1918
Инв. бр. MСУ/С 228
Музеј савремене уметности, Београд
Olive Grow, 1918
Oil / Cardboard
20,5 × 30 сm
Sign. d.l.: K. Mиличевић 1918
Inv. No. MSU / S 228
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

100. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

KOSTA MILIČEVIĆ
101. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ
KOSTA MILIČEVIĆ
Црква на Крфу, 1918.
уље / картон Предео с Крфа (Изглед Крфа), 1918. Landscape from Corfu (The View of Corfu), 1918
20 × 28,5 cm уље / картон Oil / Cardboard
Сигн. гд: К. Миличевић 1918 28 × 45,5 cm 28 × 45,5 сm
Инв. бр. MСУ/С 227 Сигн. дд: К. Миличевић - 918 Sign. d. r: K. Mиличевић 1918
Музеј савремене уметности, Београд Инв. бр. MСУ/С 226 Inv. No. MSU / S 226

The Church on the Corfu, 1918 Музеј савремене уметности, Београд Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
Oil / Cardboard
20 × 28,5 сm
Sign. top r.: K. Mиличевић 1918
Inv. No. MSU / S 227
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
208 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 209

102. СТЕВАН МИЛОСАВЉЕВИЋ 104. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ

STEVAN MILOSAVLJEVIĆ DRAGOMIR GLIŠIĆ
После битке (После окршаја Браздаста коса Солун, 1917.
на Црним чукама), 1917. уље / платно
уље / платно 33,5 × 48 сm
50 × 94 сm Сигн. дл: Д. Глишић 1917.
Сигн. дл: S. Miлosavлjеvić 917 Инв. бр. ВМ 11023
Инв. бр. ВМ 11043 Војни музеј, Београд
Војни музеј, Београд
Furrowed Hill Thessaloniki, 1917
After the Battle (After Firefight Oil / Canvas
on the Black Acmes), 1917 61 × 91 сm
Oil / Canvas Sign. d. l.: Д. Глишић 1917.
50 × 94 сm Inv. No. VM 11023
Sign. d. l.: S.Miлosavлjеvić 917 Military Museum, Belgrade
Inv. No. VM 11043
Military Museum, Belgrade

103. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ 105. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ

DRAGOMIR GLIŠIĆ DRAGOMIR GLIŠIĆ

Извлачење артиљерије на Чегањски вис, 1917.

уље / платно Бој на Груништу, 1916.
61 × 91 сm уље /платно
Сигн. дд: 20 × 28,5 сm
Drag. Glichitch 1917 (crvenom) Сигн. дд: Д. Г.
Инв. бр. 11041 Инв. бр. ВМ 11124
Војни музеј Београд Војни музеј Београд

Drawing Artillery on the Plateu of Čeganj, 1917 Combat at Grunište, 1916

Oil / Canvas Oil / Canvas
61 × 91 сm 20 × 28,5 сm
Sign. d r.: Drag. Glichitch 1917 (red) Sign. d. r.: Д. Г. [D. G.]
Inv. No. VM 11041 Inv. No. VM 11124
Military Museum, Belgrade Military Museum, Belgrade
210 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 211

106. СТЕВАН МИЛОСАВЉЕВИЋ 108. МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ

STEVAN MILOSAVLJEVIĆ MIHAILO MILOVANOVIĆ
Скочивир – Македонски фронт, 1917. Портрет војводе Живојина Мишића, 1918.
уље / платно уље / платно
76 × 120 сm 99,5 × 125 сm
Сигн. дд: Сигн. дл: Мих. Миловановић
В. Ешкићевић 1917 Дд: 1918.
Инв. бр. ВМ 11120 Инв. бр. ВМ 11121
Војни музеј, Београд Војни музеј, Београд
Skočivir – Macedonian Front, 1917 Portrait of the Duke Živojin Mišić, 1918
Oil / Canvas Oil / Canvas
76 × 120 сm 99 × 125 сm
Sign. d. r.: В. Ешкићевић 1917 Sign.d.l.: Мих. Миловановић
Inv. No. VM 11120 D.r.: 1918
Inv. No. VM 11121
Military Museum, Belgrade
Military Museum, Belgrade

107. БОСИЉКА ВАЛИЋ-ЈОВАНЧИЋ 109. МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ

BOSILJKA VALIĆ-JOVANČIĆ MIHAILO MILOVANOVIĆ

Болесни војник, 1919. Портрет војводе Радомира Путника, 1918.

уље / платно уље / платно
29,5 x 19,5 cm 110 × 115 сm
Сигн. дду: B. Valić (т. сивом) Сигн. дд: Мих. Миловановић
Инв. бр. МСУ/С 1817 Инв. бр. ВМ 11118
Музеј савремене уметности Војни музеј, Београд
Sick Soldier, 1919 Portrait of the Duke Radomir Putnik, 1918
Oil / Canvas Oil / Canvas
29,5 × 16,5 сm 110 × 115 сm
Sign.. d. r. c.: B. Valić (dark gray) Sign.d. r.: Мих. Миловановић
Inv. No. MSU / S 1817 Inv. No. VM 11118
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade Military Museum, Belgrade
212 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 213

110. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ

NATALIJA CVETKOVIĆ

Шлепови на Сави, 1918.

акварел / папир
232 × 305 mm
Сигн. дду: N. Цветковић Б. 1918.
Инв. бр. МСУ/А 213
Музеј савремене уметности
Scows on the River Sava, 1918
Oil / Canvas
232 × 305 mm
Sign. d. r. corner: N. Цветковић Б. 1918.
Inv. No. MSU / A 213
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade

111. РАДОМИР СТЕВАНОВИЋ

RADOMIR STEVANOVIĆ

Ветерник и Голо било, 1918.

акварел / папир
112. ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ
206 × 285 mm
Сигн. нема
VELJKO STANOJEVIĆ
Инв. бр. ВМ 10794
Војни музеј, Београд Пробој солунског фронта 1918, 1926. Breakthrough of the Thessaloniki Front 1918, 1926
уље / платно Oil / Canvas
Veternik and Golo Bilo, 1918 225 × 299 сm 225 × 299 сm
Watercolor / Paper Сигн. дду: В. Станојевић-1926 Sign. d. r. corner: В. Станојевић-1926
206 × 285 mm
Without sign. Инв. бр. ВМ 10918 Inv. No. VM 10918
Inv. No. VМ 10794
Војни музеј,Београд Military Museum, Belgrade
Military Museum, Belgrade
214 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 215

113. НИКОЛА ЏАНГА 115. СТЕВАН СТАНКОВИЋ

NIKOLA DŽANGA STEVAN STANKOVIĆ
Официрски логор за време штрајка, 1917.
туш / папир
128 × 245 mm
Сигн. дд: Ник. К. Џанга
12-25-III-1 Ашах; Костурница, 1918.
Оловком: 1917. оловка, креда / папир
Дл: официрски логор за време штрајка од 6-12- III-1917. 262 × 330 mm
Инв. бр. ВМ 10781 Сигн. дд: Станковић 918
Инв. бр. ВМ 1709
Војни музеј, Београд
Војни музеј, Београд
Officer Camp During a Strike, 1917
Indian ink / Paper Ossuary, 1918
128 × 245 mm Pencil, Chalk / Paper
Sign. d. r.: Ник. К. Џанга
12-25-III-1 Ашах; [Aschach] 262 × 330 mm
In pencil: 1917. Sign. D.r.: Станковић 918
D.l.: официрски логор за време штрајка од 6-12- III-1917. Inv. No. VМ 1709
[Officer’s Camp During a Strike]
Inv. No. VМ 10781 Military Museum, Belgrade

Military Museum, Belgrade

114. ЖИВОРАД НАСТАСИЈЕВИЋ 116. ВАСА ПОМОРИШАЦ

ŽIVORAD NASTASIJEVIĆ VASA POMORIŠAC

Детаљ француског логора у Солуну, 1918. Загрљени, 1917.

туш / папир оловка / папир
130 × 190 mm 330 × 215 mm
Сигн. длу: Ж. Nастасијевић – 1918. Сигн. дд: В. П. 917
Инв. бр. МСУ/Ц 329 Инв. бр. ВМ 11075
Музеј савремене уметности Војни музеј, Београд
Detail from the French Camp in Thessaloniki, 1918 Embraced, 1917
Indian Ink / Paper Pencil / Paper
130 × 190 mm 330 × 215 mm
Sign. d.l. corner: Ж. Nастасијевић – 1918. Sign. D. r.: В. П. 917 [V. P.]
[Ž. Nastasijević] Inv. No. VМ 11075
Inv. No. MSU / C 329
Military Museum, Belgrade
Мuseum of Contemporary Art, Belgrade
216 КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS КАТАЛОШКИ СПИСАК СЛИКА И ЦРТЕЖА / CATALOGUE LIST OF PAINTINGS AND DRAWINGS 217

117. ВАСА ПОМОРИШАЦ 119. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ

VASA POMORIŠAC MILOŠ GOLUBOVIĆ
Скицен блок I, 1918. Скицен блок, 1915.
oловка / папир / платнени повез
113 × 170 mm oловка / папир
Сигн. ср: В. Поморишац студ. cликарства (оловком) 115 × 182 mm
Пол. г. ср: завршен 7-VII-1918 год. (л.1- 32)
Ср: Портрет жене (цртеж) Инв. бр. ВМ 10799
Инв. бр. ВМ 10800 (л.1-28)
Војни музеј, Београд
Војни музеј, Београд Sketch block, 1915
Sketch block I, 1918 Pencil / Paper
Pencil / Paper / Canvas cover (p.1-32)
113 × 170 mm Inv. No. VM 10799
Sign. Middle: Military Museum, Belgrade
В. Поморишац студ. cликарства
[V. Pomorišac stud. of painting (pencil)]
Military Museum, Belgrade
Back. top middle: завршен 7-VII-1918 год.
[ finished 7th of July, 1918 year]
Middle: Portrait of a Lady (drawing)
Inv. No. VM 10800 120. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ
DRAGOMIR GLIŠIĆ
(p. 1-28)
Military Museum, Belgrade

Албум црни, 1917.

118. ВАСА ПОМОРИШАЦ oловка / папир / платнени повез
150 × 205 mm

VASA POMORIŠAC Предња корица: утиснути биљни орнаменти, укосо: АЛБУМ

(л.1 - 20)
Инв. бр. ВМ 10725
Скицен блок II, 1918.
oловка / папир / платнени повез Војни музеј, Београд
113 × 170 mm
Корице: портрет мушкарца са лулом Album black, 1917
(графитна и оловка у боји) Paper / Pencil / Canvas cover
Сигн. дд: В. П. 150 × 205 mm
Инв. бр. ВМ 10831 Front cover:
(л. 1- 28) Floral ornament ingraved, diagonal: ALBUM (p. 1-20)
Inv. No. VM 10725
Војни музеј, Београд
Military Museum, Belgrade
Sketch block II, 1918
Pencil / Paper / Canvas cover
113 × 170 mm
Cover: Portrait of a man with a pipe
(lead pencil and color pencil)
Sign. d. r.: В. П.
Inv. No VM 10831
(p. 1- 28)
Military Museum, Belgrade
 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 219

1. Владимир Бецић / Vladimir Becić

Српска трагедија: Петар I Kaрађорђевић напушта територију Старе Србије на једној запрези у коју су упрегнути
волови (Ориг: La tragédie serbe: Pierre I Karageorgevitch quittant le territoire de la Vielle-Serbie sur un caisson trainé
par un attelage de bœufs), сним. 6. 11. 1915, 1915.
Фотографија-разгледница
9 × 14 cm
Изд. Милано, Gustavo Modiano & Co, 1916.
© Народна библиотека Србије
Rg1159-087

Serbian tragedy. Petar I Karađorđević leaving the territory of the Old Serbia on an oxen-cart. (Original: La tragédie
Serbe: Pierre I Karageorgevitch quittant le territoire de la Vielle-Serbie sur un caisson trainé par un attelage de bœufs).
Photograph taken: 6/11/1915

Каталошки списак
Photograph-postcard
9 × 14 cm
Publisher: Milano, Gustavo Modiano & Co, 1916
© National Library of Serbia

фотографија
Rg1159-087

2. Франц Франтишек Павлик / Franc František Pavlik

Престолонаследник Александар са својим штабом улази свечано у Београд 11. августа 1913, 1913.
Избор фотографија: Милена Марјановић Фотографија у књизи
Слике из Балканских ратова, књига III, Све за образ, Натошевић, Нови Сад, 1912–1913, 54 (лево).

Catalogue list of
© Библиотеka Српске академије наука и уметности
Инв. бр. 12683/12˚ 1-3

Crown Prince Aleksandar with his regiment ceremoniously entering Belgrade on 11 August 1913

photographs
Photograph from the book
Images from the Balkan Wars, book III, Everything for Honour, Natošević, Novi Sad, 1912–1913, p. 54).
© Library of the Serbian Academy of Sciences and Arts
Inv. no. 12683/12˚ 1-3
Choice of photographs: Milena Marjanović
3. JUDr Вратислав Черни /JUDr Vratislav Černý
Три брата Братоножића полазе у бој (1912/1913)
Фотографија у књизи
Слике из Балканских ратова, књига II, Онам, онамо, Натошевић, Нови Сад, 1912–1913, 16.
© Библиотекa Српске академије наука и уметности
Инв. бр. 12683/12˚ 1-3

Three Brothers Bratonožić (1912/1913)

Photograph from the book
Images from the Balkan Wars, book II, Onwards, Onwards, Natošević, Novi Sad, 1912–1913, p. 16.
© Library of the Serbian Academy of Sciences and Arts
Inv. no. 12683/12˚ 1-3

* Све фотографије су с ауторским називима

/ All photographs have retained their original titles
220 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 221

4. Др Нехиба / Dr Nehiba 8. Надежда Петровић / Nadežda Petrović

Болница у Београду (чешки лекари) (1912/1913) Санитет на положају у околини Призрена (Балкански рат 1913), 1913.
Фотографија у књизи Стаклена плоча © Војни музеј, Београд
Слике из Балканских ратова, књига I, За слободу, Натошевић, Нови Сад, 1912–1913, 40. Р-6425
© Библиотеka Српске академије наука и уметности
Инв. бр. 12683/12˚ 1-3 Medical Corps in position in the vicinity of Prizrеn (The Balkan War 1913), 1913
Glass plate
Hospital in Belgrade -(Czech doctors), (1912/1913) 13 × 18 cm
Photograph from the book © Military Museum, Belgrade
Images from the Balkan Wars, book I, For Freedom, Natošević, Novi Sad, 1912–1913, p. 40. R-6425
© Library of the Serbian Academy of Sciences and Arts
Inv. no. 12683/12˚ 1-3
9. Надежда Петровић / Nadežda Petrović
5. Др КветOслав Мерхаут / Dr KvetOslav Merhaut Српски војници испред Цркве Богородице Љевишке у Призрену (Балкански рат 1913), 1913.
Књегиња и принцезе иду са рањеницима (1912/1913) Стаклена плоча
Фотографија у књизи 13 × 18 cm
Слике из Балканских ратова, књига II, Онам, онамо, Натошевић, Нови Сад, 1912–1913, 47. © Војни музеј, Београд
© Библиотеka Српске академије наука и уметности Р-6432
Инв. бр. 12683/12˚ 1-3
Serbian Soldiers in front of the Virgin Ljeviška Church in Prizrеn (The Balkan War 1913), 1913
Knjegina and princesses go to the wounded (1912/1913) Glass plate
Photograph from the book 13 × 18 cm
Images from the Balkan Wars, book II, Onwards, Onwards, Natošević, Novi Sad, 1912–1913, p. 47. © Military Museum, Belgrade
© Library of the Serbian Academy of Sciences and Arts R-6432
Inv. no. 12683/12˚ 1-3

6. Надежда Петровић / Nadežda Petrović 10. Надежда Петровић / Nadežda Petrović

Призрен (Балкански рат 1913), 1913. Војска на положају у околини Призрена (Балкански рат 1913), 1913.
Стаклена плоча Стаклена плоча
13 × 18 cm 13 × 18 cm
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-6421 Р-6431

Prizren (The Balkan War 1913), 1913 Army in position in the vicinity of Prizrеn (The Balkan War 1913), 1913
Glass plate Glass plate
13 × 18 cm
13 × 18 cm
© Military Museum, Belgrade
© Military Museum, Belgrade
R-6431
R-6421

7. Надежда Петровић / Nadežda Petrović 11. Непознати аутор / Unknown photographer

Краљ Петар са српском војском (Балкански рат, 1913), 1913. Српски стражар у парку на Калемегдану, 29. јул, 1914, првог дана пошто је Аустрија објавила рат, 1914.
Стаклена плоча (Ориг: A Serbian Sentry at the Park of Kalimegdan, 29th July, 1914, the first day after the War was declared by Austria)
13 × 18 cm Фотографија-разгледница
© Војни музеј, Београд 9 × 14 cm
Р-6422 © Народна библиотека Србије
LJDRg937
King Petar with the Serbian Army (The Balkan War, 1913), 1913
Glass plate A Serbian Sentry at the Park of Kalemegdan, 29th July, 1914, the first day after the War was declared by Austria
13 × 18 cm Photograph-postcard
© Military Museum, Belgrade 9 × 14 cm
R-6422 © National Library of Serbia
LJDRg937
222 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 223

12. Др Ђорђе Станојевић / Dr Đorđe Stanojević 15. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić
Сале за конференције и семинаре Филолошког факултета, 1914 Побијени српски војници у дворишту виле апотекара Гашића у близини Шапца, 12. VIII 1914, 1914.
(Ориг: G. M. Stanoïevitch, Salles des conférences et séminaires de la Faculté des lettres) фотографија на папиру
Фотографија у албуму 15,5 × 11 cm
Бомбардовање Београдског универзитета (Ориг: Le bombardement de l` Université de Belgrade) ©Народни музеј, Шабац
Сл. 2. Париз, 1915. Инв. бр. Ф-58
© Универзитетска библиотека у Београду
Инв. бр. 83753 Killed Serbian soldiers in the courtyard of the villa belonging to the pharmacist Gašić in the Vicinity of Šabac, 12/8/1914, 1914
Photograph on paper
Conference and seminar halls at the Faculty of Philology (1914) 15.5 × 11 cm
Album photograph © National Museum, Šabac
The Bombing of Belgrade University Inv. no. F-58
Image 2. Paris, 1915
© University Library in Belgrade
Inv. no. 83753
16. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić
Врхунац дивљаштва у кући код Шапца,12. VIII 1914, 1914.
фотографија на папиру
13,9 × 9,8 cm
13. Др Ђорђе Станојевић / Dr Đorđe Stanojević © Народни музеј, Шабац
Угао ученичке лабораторије Института за физику, 1914 Инв. бр. Ф-61
(Ориг: G. M. Stanoïevitch, Un coin de Laboratoire des élevès de L’Institut de physique) The height of barbarity in a house near Šabac, 12/8/1914, 1914
Фотографија у албуму Photograph on paper
Бомбардовање Београдског универзитета (Ориг. Le bombardement de L`Université de Belgrade) 13.9 × 9.8 cm
Сл. 14. Париз, 1915. © National Museum, Šabac
© Универзитетска библиотека у Београду
Инв. бр. 83753 Inv. no. F-61

The corner of the Student’s Laboratory at the Physics Institute, 1914

Album photograph 17. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić
The Bombing of Belgrade University Унакажени леш српског војника у селу Мачвански Причиновић код Шапца, 11. VIII 1914, 1914.
Image 14. Paris, 1915 фотографија на папиру
© University Library in Belgrade 14,4 × 9,5 cm
© Народни музеј, Шабац
Inv. no. 83753
Инв. бр. Ф-62
The mutilated corpse of a Serbian soldier in the village of Mačvanski Pričinović near Šabac, 11/8/1914
Photograph on paper
14. Непознати аутор / Unknown photographer 14.4 × 9.5 cm
Симина улица (Поглед на рушевину куће у Симиној улици као последица бомбардовања Београда у Првом светском © National Museum, Šabac
рату – снимак из 8. јануара 1918), 1918.
Фотографија-разгледница Inv. no. F-62
9 × 14 cm
© Народна библиотека Србије 18. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić
Rg786-LX-2 Гробница код шабачке цркве у којој је након мучења закопано око 120 Шапчана, 12. VIII 1914, 1914.
Simina Street (View of the ruins of the house in Simina street, as a result of the bombing of Belgrade in World War I – foot- фотографија на папиру
age from the 8 January 1918), 1918 14,3 × 9,2 cm
Photograph-postcard © Народни музеј, Шабац
9 × 14 cm Инв. бр. Ф-63
© National Library of Serbia Tomb near a Šabac church where 120 citizens of Šabac were buried after being tortured, 12/8/1914, 1914
Rg786-LX-2 Photograph on paper
14.3 × 9.2 cm
© National Museum, Šabac
Inv. no. F-63
224 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 225

19. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić 23. Др Родолф Арчибалд Рајс / Dr Rodolph Archibald Reiss
Рана од аустријског експлозивног зрна „дум-дум метка“, 12. VIII 1914, 1914. Злочини у Мачви, (1914)
фотографија на папиру Скенирана фотографија
17,3 × 12,2 cm © Историјски музеј Србије
© Народни музеј, Шабац
Инв. бр. Ф-64 Crime committed in Mačva, (1914)
Scanned photograph
Wound from the Austrian grains e×plosive "dum-dum bullets", 12/8/1914, 1914 © Historical Museum of Serbia
Photograph on paper
17.3 × 12.2 cm
© National Museum, Šabac
Inv. no. F-64

24. Др Родолф Арчибалд Рајс / Dr Rodolph Archibald Reiss

20. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić Побијени српски рањеници у соби апотекара Гошића у Јовановцу код Шапца, (1914)
Пустош у богатој Мачви, Мачвански Причиновић, 14. VIII 1914, 1914. Скенирана фотографија
фотографија на папиру © Историјски музеј Србије
17,2 × 12,3 cm
© Народни музеј, Шабац Murder of Serbian wounded in the room of the pharmacist Gašić in Jovanovac near Šabac, (1914)
Инв. бр. Ф-65 Scanned photograph
© Historical Museum of Serbia
Devastation in fertile Mačva, Mačvanski Pričinović village, 14/8/1914, 1914
Photograph on paper
17.2 × 12.3 cm
© National Museum, Šabac
Inv. no. F-65 25. Риста Марјановић / Rista Marjanović
Српска батерија у гоњењу непријатеља мења положај, август 1914, 1914.
Фотографија на папиру
9 × 14 cm
21. Др Родолф Арчибалд Рајс / Dr Rodolph Archibald Reiss © Војни музеј, Београд
Злочин у Мачви, (1914) Р-8384
Скенирана фотографија
© Историјски музеј Србије The Serbian Battery changing its position during the persecution of the enemy, August 1914 , 1914
Photograph on paper
Crime committed in Mačva (1914) 9 × 14 cm
Scanned photograph © Military Museum, Belgrade
© Historical Museum of Serbia R-8384

22. Др Родолф Арчибалд Рајс / Dr Rodolph Archibald Reiss 26. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Поклани српски сељаци од Аустроугара у Лешници, (1914) Пуштање голуба писмоноше из Варадишта за Ниш, 1914.
Скенирана фотографија Фотографија на папиру
© Историјски музеј Србије 19 × 12 cm
© Војни музеј, Београд
Slaughtered Serbian peasants by the hand of the Austro-Hungarians in Lešnica, (1914) Р-5185
Scanned photograph
© Historical Museum of Serbia Release of the homing pigeon from Varadište to Niš, 1914
Photograph on paper
19 × 12 cm
© Military Museum, Belgrade
R-5185
226 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 227

27.а Самсон Чернов / a Sampson Tchérnoff 30. Риста Марјановић / Rista Marjanović
Војник на стражи / Око соколово / Orlovsko oko naše izvidnice, 1914, 1914. Бекство цивилног становништва из поcавских села које са стоком пролази кроз Коцељеву, 1914.
(Ориг: Тype of Serbian soldier advancing, 1914) Скенирана фотографија
Обојена разгледница по фотографији © Завод за заштиту споменика културе града Београда
14 × 9 cm 248 VI-А-203
© Историјски музеј Србије
Rz 115-VI-1 Civilian escape from villages surrounding Posavlje, retreating with cattle through Koceljevo, 1914
Scanned photograph
Soldier on Guard / Hawkeye / Eagle Eye of our Scouts, 1914, 1914 © Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage
(Orig: Type of Serbian soldier advancing, 1914) 248 VI-A-203
Coloured postcard based on photograph
14 × 9 cm
© Historical Museum of Serbia
Rz 115-VI-1
31. Риста Марјановић / Rista Marjanović
Повлачење српске артиљерије ваљевским друмом према Колубари, (1914)
27.б Самсон Чернов / b Sampson Tchérnoff Скенирана фотографија
Војник на стражи / Око соколово / Oрловско око наше извиднице, 1914, 1914. © Завод за заштиту споменика културе града Београда
(Ориг: Тype of Serbian soldier advancing, 1914) 216. VI- Б-452
Црно-бела копија обојене фотографије по разгледници
14 × 9 cm Retreat of the Serbian Artillery via the Valjevo road towards Kolubara, (1914)
© Историјски музеј Србије Scanned photograph
Rz 115-VI-1 © Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage
Soldier on Guard / Hawkeye / Eagle Eye of our Scouts, 1914, 1914 216 VI- B-452
(Orig: Type of Serbian soldier advancing, 1914)
Black and white copy of a colour photograph based on a postcard
14 × 9 cm
© Historical Museum of Serbia 32. Риста Марјановић / Rista Marjanović
Rz 115-VI-1 Јуриш српске војске на положајима код Лопатичана, (1914)
Скенирана фотографија
© Завод за заштиту споменика културе града Београда
28. Риста Марјановић / Rista Marjanović 222. VII- Б-148
Весели полазак регрута из села Александровца, код Пожаревца, у своје јединице, 1915.
Фотографија на папиру Charge of the Serbian Army from their positions at Lopatičani, (1914)
180 × 240 cm Scanned photograph
© Војни музеј, Београд © Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage
P-2178
222 VII- B-148
Departure of recruits from the village of Aleksandrovac near Požarevac to their units, 1915
18 × 24 cm
© Military Museum, Belgrade
R-2175
33. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Принц Ђорђе Карађорђевић на положају на Мачковом камену у разговору с војницима, септ. 1914, 1914.
29. Васо Радуловић / Vaso Radulović Скенирана фотографија
Краљ Никола на Капином пољу, код Никшића, за време обиласка Никшићке бригаде, 1914, 1914. © Завод за заштиту споменика културе града Београда
Фотографија на папиру 182. VI- Б-621
18 × 24 cm
© Војни музеј, Београд Prince Đorđe Karađorđević in position at “Mačkov kamen” talking with the soldiers, Sept. 1914, 1914
Р-193 Scanned photograph
© Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage
King Nikola at “Kapino polјe” near Nikšić on visiting the Nikšić brigade, 1914, 1914 182 VI- B-621
Photograph on paper
18 × 24 cm
© Military Museum, Belgrade
R-193
228 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 229

34. Риста Марјановић / Rista Marjanović 37. Непознати аутор / Unknown photographer
Рвање, (1914) На углу Краља Александра улице – Теразије: Београд 1914. (Поглед на угао улица краља Александра и Теразија,
Фотографија на папиру код Игуманове палате, где се виде рушевине као последице бомбардовања у Првом светском рату), 1914.
18 × 24 cm Фотографија-разгледница
© Народна библиотека Србије 9 × 14 cm
F972 © Народна библиотека Србије
Rg786-LXXXVIII-003
Wrestling, (1914)
Photograph on paper The Corner of King Aleksandar Street – Terazije: Belgrade 1914 (View of the corner of King Aleksandar Street – Terazije,
18 × 24 cm beside Igumanov’s Palace, showing the ruins as a result of the bombing in World War I), 1914
© National Library of Serbia Photograph-postcard
F972 9 × 14 cm
© National Library of Serbia
Rg786-LXXXVIII-003

35. Непознати аутор / Unknown photographer

У Србији: француско-српски камп на Бањици, 1914/1915.
(Ориг: En Serbie: Le Camp Franco Serbe de Banitza = In Serbia: French-Serbian Camp at Banitza) 38. Непознати аутор / Unknown photographer
Фотографија-разгледница Мађарски хусари у Србији: Масакр сеоског становништва (област Поцерја), (1914)
9 × 14 cm (Ориг: Les hussards hongrois en Serbie: Massacre de la population d'un village-région de Potseryé)
Изд. Париз, Е. Deley Фотографија-разгледница
© Народна библиотека Србије 9 × 14 cm
Rg1159-107 © Нaродна библиотека Србије
Rg1159-149
In Serbia: the Franco-Serbian Camp in Banjica, 1914/1915
(Orig: En Serbie: Le Camp Franco Serbe de Banitza = In Serbia: French-Serbian Camp at Banitza) Hungarian hussars in Serbia: the massacre of the rural population (region of Pocerje), (1914)
Photograph-postcard Photograph-postcard
9 × 14 cm 9 × 14 cm
Pub. Paris, E. Deley © National Library of Serbia
© National Library of Serbia Rg1159-149
Rg1159-107

39. Непознати аутор / Unknown photographer

36. Непознати аутор / Unknown photographer Порушен мост на Морави, 1914.
Рат 1914-15. на Балкану: Бомбардована тврђава у Београду, 1914/1915. (Ориг: Разрушенный мост на Мораве)
Фотографија-разгледница Фотографија-разгледница
9 × 14 cm 9 × 14 cm
Изд. Париз, Е. Le Deley Изд. Берлин, Bahnhof- und Feldbuchhandel-Geselschaft
© Народна библиотека Србије © Народна библиотека Србије
Rg3926 Rg1159-179
The 1914-15 War in the Balkans: Belgrade citadel bombarded 1914/1915 Destroyed a Bridge on the River Morava, 1914
Photograph-postcard (Orig: Разрушенный мост на Мораве)
9 × 14 cm Photograph-postcard
Pub. Paris, E. Le Deley 9 × 14 cm
© National Library of Serbia Pub. Berlin: Bahnhof- und Feldbuchhandel-Geselschaft
Rg3926 © National Library of Serbia
Rg1159-179
230 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 231

40. Риста Марјановић / Rista Marjanović 43. Андра Поповић / Andra Popović
Изгубљен!, (1914) Батаљон у резерви, 1914/1915, 1914/1915.
(Oриг: Lost! / Perdu!) Фотографија у књизи
Фотографија-разгледница Андра Поповић, Ратни албум 1914–1918, изд. 1926.
14 × 9 cm © Војни музеј, Београд
Изд. S.L.P. Марјановић Р-7113
© Народна библиотека Србије
LJDRg936 Reserve Battalion, 1914/1915, 1914/1915
Photograph in book
Andra Popović, War Album 1914-1918, pub. 1926.
Lost!, (1914) 9 × 14 cm
Photograph-postcard © Military Museum, Belgrade
14 × 9 cm R-7113
Pub. S.L.P. Marjanović
© National Library of Serbia
LJDRg936 44. Aндра Поповић / Andra Popović
На завојишту у време борбе, 1914/1915, 1914/1915.
Фотографија у књизи
Андра Поповић, Ратни албум 1914–1918, изд. 1926.
© Војни музеј, Београд
41. Ристо Шуковић / Risto Šuković Р-7114
Војник Ибарског пука чува жељезничку пругу у Добруну у Босни, под стражаром направљеном од изгорелог кревета
Bandaging camp during battle, 1914/1915, 1914/1915
из куће свештеника Ђуровића, чију су кућу Аустријанци 1914. при наступању српске војске у Босну запалили, 1914.
Photograph in book
Фотографија на папиру
Andra Popović, War Album 1914-1918, pub. 1926.
19 × 12 cm
9 × 14 cm
©Војни музеј, Београд
© Military Museum, Belgrade
P-5182
R-7114
Ibar regiment soldier guarding the railway in Dobrun (Bosnia), made under guard from a burnt-out bed from the house of
priest Đurović, whose house was set on fire by the Austrians in 1914 during the arrival of the Serbian Army in Bosnia, 1914 45. Непознати аутор / Unknown photographer
Photograph on paper Јосип Броз као аустроугарски војник, (1914)
19 × 12 cm Фотографија из штампе (скинута с Интернета)
© Military Museum, Belgrade Први пут објављена у: Јутарњи лист, 11. новембар 1914.
P-5182
Josip Broz as Austro-Hungarian Soldier, (1914)
Photograph from print (Internet source)
First published in: Jutarnji list, 11 November 1914
42. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović
Војвода Мишић и француски генерал Анри Гуро, (1914/1915)
Фотографија на папиру
6 × 8 cm 46. Надежда Петровић / Nadežda Petrović
© Војни музеј, Београд Надежда Петровић пред војном болницом у Ваљеву. Десно од Надежде је др Жарко Рувидић,
Р-2919 Први светски рат, 1915, 1915.
Стаклена плоча
Field Marshal Mišić and French general Henri Gouraud, (1914/1915) 13 × 18 cm
Photograph on paper © Војни музеј, Београд
6 × 8 cm Р-6430
© Military Museum, Belgrade
R-2919 Nadežda Petrović in front of the military hospital in Valjevo. Standing on Nadežda’s right is dr Žarko Ruvidić,
World War I, 1915, 1915
Glass plate
13 × 18 cm
© Military Museum, Belgrade
R-6430
232 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 233

47. Риста Марјановић / Rista Marjanović 51. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Збегови с Јадра и Мачве октобра 1915, 1915. Везиров мост на Дрини разрушен без два стуба, 1915.
Фотографија на папиру Фотографија-разгледница
18 × 24 cm 9 × 14 cm
© Војни музеј, Београд Изд. Сарајево, Ј. Kappon
Р-2176 © Народна библиотека Србије
Rg1159-056
Refuge from Jadar and Mačva in the month of October 1915, 1915
Photograph on paper The Viziers Bridge on Drina destroyed without two pillars, 1915
18 × 24 cm Photograph-postcard
© Military Museum, Belgrade 9 × 14 cm
R-2176 Pub. Sarajevo, J. Kappon
© National Library of Serbia
Rg1159-056
48. Риста Марјановић / Rista Marjanović
Евакуација села Жабара код Пожаревца, 1915.
Фотографија на папиру
52. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff
Са Чакора ка Андријевици комора с муницијом прелази планине, (1915.)
18 × 24 cm
Негатив 8,5 × 27 cm
© Војни музеј, Београд
© Војни музеј, Београд
Р-2178 Р-1071
Evacuation of the village of Žabar near Požarevac, 1915
Photograph on paper From Tchakor towards Andrijevica the ammunition chambers crosses crossing the mountains, (1915)
18 × 24 cm Negative 8.5 × 27 cm
© Military Museum, Belgrade © Military Museum, Belgrade
R-2178 R-1071

53. Риста Марјановић / Rista Marjanović

49. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović Краљ Петар прелази преко Везировог моста у Албанији, 1915, 1915.
Митраљеско одељење 1. пука 2. батаљона Моравске дивизије, (1916) Фотографија на папиру
Фотографија на папиру 18 × 24 cm
6 × 8 cm © Војни музеј, Београд
©Војни музеј, Београд Р-2181
Р-2975
King Petar crossing the Vizier’s Bridge in Albania,1915, 1915
Machine gun department of the Morava Division’s 2nd Battalion 1st Regiment, (1916) Photograph on paper
Photograph on paper 18 × 24 cm
6 × 8 cm © Military Museum, Belgrade
© Military Museum, Belgrade R-2181
R-2975

54. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff

50. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff Повлачење кроз Албанију, 1915, 1915.
Повлачење војске кроз Ибарску клисуру, 1915, 1915. Негатив 13 × 18 cm
Негатив © Војни музеј, Београд
13 × 18 cm Р-5335
© Војни музеј, Београд The Retreat across Albania, 1915, 1915
Р-1777 Negative 13 × 18 cm
Army retreat through the Ibar gorge, 1915, 1915 © Military Museum, Belgrade
Negative R-5335
13 × 18 cm
© Military Museum, Belgrade
R-1777
234 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 235

55. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff 59. Др Јован Ловчевић / Dr Jovan Lovčević
Кроз Албанију, 1915, 1915. Пренос рањеника, 1915.
Негатив Фотографија на папиру
13 × 18 cm 8,5 × 11,5 cm
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-5348 Инв. бр. 21/23
Through Albania, 1915, 1915 Transportation of the wounded, 1915
Negative Photograph on paper
13 × 18 cm 8.5 × 11.5 cm
© Military Museum, Belgrade © Military Museum, Belgrade
R-5348 Inv. no. 21/23

56. Риста Марјановић / Rista Marjanović 60. Др Јован Ловчевић / Dr Jovan Lovčević
Коњичка претходница прелази реку Црни Дрим, (1915) „Родитељски инстинкт“, 1915.
Фотографија на папиру Фотографија на папиру
18 × 24 cm 8,5 × 11,5 cm
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-2170 Инв. бр. 21/23
The cavalry precursor crossing the River Crni Drim, (1915) “Parental instinct”, 1915
Photograph on paper Photograph on paper
18 × 24 cm 8.5 × 11.5 cm
© Military Museum, Belgrade © Military Museum, Belgrade
R-2170 Inv. no. 21/23

57. Риста Марјановић / Rista Marjanović 61. Др Јован Ловчевић / Dr Jovan Lovčević
Укрцавање српских трупа и избеглица у савезничке бродове на драчком пристаништу 1915, 1915. На гробу војника, (1915)
Фотографија на папиру Фотографија на папиру
18 × 24 cm 8,5 × 11,5 cm
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-2185 Инв. бр. 21/23
The Serbian troops and refugees embarking Allied ships at the The Port of Durrës, 1915, 1915 At the soldiers grave, (1915)
Photograph on paper Photograph on paper
18 × 24 cm 8.5 × 11.5 cm
© Military Museum, Belgrade © Military Museum, Belgrade
R-2185 Inv. no. 21/23

58. Др Јован Ловчевић / Dr Jovan Lovčević 62. Бранко Јевтић / Branko Jevtić
„Врањанка“, (1915) Повлачење кроз Албанију, 1915, 1915.
Фотографија на папиру Негатив 13 × 18 cm
8,5 × 11,5 cm © Војни музеј, Београд
© Војни музеј, Београд Р-5335
Инв. бр. 21/23
The retreat of the Serbian Army, 1915, 1915
“The Girl from Vranje”, (1915) Photograph on paper
Photograph on paper 9 × 12 cm
8.5 × 11.5 cm © Military Museum, Belgrade
© Military Museum, Belgrade
R-9022
Inv. no. 21/23
236 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 237

63. Риста Марјановић / Rista Marjanović 67. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Краљ Петар (поред кога је његов ађутант) даје интервју новинару Полу Дибошеу, (1915) Мртви српски војници од глади код Љеша у Албанији 1915, 1915.
Скенирана фотографија Фотографија-разгледница
© Завод за заштиту споменика културе града Београда 9 × 14 cm
326 VI–A-93 Изд. Сарајево, Ј. Каppon
© Народна библиотека Србије
King Petar (with adjutant at his side) giving an interview to the journalist Paul Dubochet, (1915)
Rg1159-129
Scanned photograph
© Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage
326 VI–A-93 Soldiers dead from starvation near Lezhë in Albania 1915, 1915
Photograph-postcard
9 × 14 cm
Pub. Sarajevo, J. Kappon
64. Риста Марјановић / Rista Marjanović © National Library of Serbia
Армијске колоне у повлачењу кроз долину реке Црни Дрим, 1915. Rg1159-129
Скенирана фотографија
© Завод за заштиту споменика културе града Београда
317, VI-A-679
68. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Army column retreating through the valley of the River Crni Drim, 1915 Причешћивање српских војника и официра пред одлазак у борбу на македонском фронту, (1915)
Scanned photograph Фотографија-разгледница
© Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage 9 × 14 cm
317, VI-A-679 Изд. Сарајево, Ј. Каppon
© Народна библиотека Србије
Rg1159-034
65. Риста Марјановић / Rista Marjanović Communion of Serbian soldiers and officers before going into battle on the Macedonian front, (1915)
Смрт у Албанији, (1915) Photograph-postcard
(Ориг: Dead in Albania / Mort en Albanie) 9 × 14 cm
Скенирана фотографија Pub. Sarajevo, J. Kappon
© Завод за заштиту споменика културе града Београда © National Library of Serbia
329 VI- Б-318
Rg1159-034
Death in Albania, (1915)
(Orig: Dead in Albania / Mort en Albanie)
Scanned photograph 69. Ристо Шуковић / Risto Šuković
© Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage Хоџа заклиње на верност муслимане српске војске, (1915)
329 VI- B-318 Фотографија-разгледница
9 × 14 cm
Изд. Сарајево, Ј. Каppоn
66. Љубиша Валић / Ljubiša Valić © Народна библиотека Србије
Прелазак Тимочке армије код Љум куле, Албанија, (1915) Rg1159-117
(Ориг: Passing of the Timok army near Loumkoulé = L' armée de Timok passe à Loumkoulé)
Фотографија-разгледница Hodja swears allegiance of the Muslims in the Serbian Army, (1915)
9 × 14 cm Photograph-postcard
Изд. Женева: Miloch 9 × 14 cm
© Народна библиотека Србије Pub. Sarajevo, J. Kappon
Rg1159-084 © National Library of Serbia
Passing of the Timok army near Loumkoulé, Albania, (1915) Rg1159-117
Photograph-postcard
9 × 14 cm
Pub. Geneva: Miloch
© National Library of Serbia
Rg1159-084
238 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 239

70. Катарина Клара Штурценегер / Catharina Clara Sturzenegger 73. Живојин М. Савић / Živojin M. Savić
Поподневни одмор уз национални инструмент гусле, из дела „Србија”, (1915) Поред ватре 18. 9. 1916, 1916.
(Ориг: Siesta haltende Belgrader Schützengraben-Mannschaft: mit dem National-Instrument die "Gùsle". Фотографија на папиру
Aufnahmen von C. [Catharina] Sturzenegger aus dem Werke "Serbien") 6 × 9 cm
Фотографија-разгледница © Војни музеј, Београд
14 × 9 cm Р-3398
Изд. Цирих, Institut Orell Füssli
© Нaродна библиотека Србије By the fire 18/9/1916, 1916
Photograph on paper
Rg1159-180
6 × 9 cm
© Military Museum, Belgrade
Afternoon break with the national instrument “gusle”, from work "Serbia", (1915)
Aufnahmen von C.[Catharina] Sturzenegger aus dem Werke "Serbien") R-3398
Photograph-postcard
14 × 9 cm
Pub. Zurich, Institut Orell Füssli 74. Ристо Шуковић / Risto Šuković
© National Library of Serbia Војни свештеник на гробљу од 400 гробова умрлих српских војника од пегавога тифуса у Вардишту, Босна, (1915)
Rg1159-180 Фотографија-разгледница
9 × 14 cm
Изд. Сарајево, Ј. Kappon
© Народна библиотека Србије
Rg1159-013

71. Риста Марјановић / Rista Marjanović Chaplain at the cemetery with 400 graves of Serbian soldiers who died of typhus in Vardište, Bosnia, (1915)
Шабац – порушени део града око Цркве Светог Петра и Павла, 1916. Photograph-postcard
Скенирана фотографија 9 × 14 cm
© Завод за заштиту споменика културе града Београда, Pub. Sarajevo, J. Kappon
I-79-16 © National Library of Serbia
Rg1159-013
Šabac – destroyed part of the city around the Church of St. Peter and Paul, 1916, 1916
Scanned photograph
© Belgrade City Institute for the Preservation of cultural heritage 75. Ристо Шуковић / Risto Šuković
I-79-16 Долазак регента Александра на Чеганску планину, (1916)
Фотографија на папиру
19 × 12 cm
© Војни музеј, Београд
Р-8928
72. Аријел Варџис / Ariel Varges
Мајка носи кости свог сина, украшене невеном, локалним симболом The arrival of Regent Aleksandar on Tchegan Mountain, (1916)
жалости, Балкански фронт, јуни 1916, 1916. Photograph on paper
Фотографија на папиру 19 × 12 cm
© crown copyright. Imperial War Museum, Лондон  © Military Museum, Belgrade
Q 32407 R-8928

A woman moving to another village taking with her the bones of her dead son, decorated with
marigolds, the native mourning flower, Balkan Front, June 1916, 1916 76. Војислав Вуковић / Vojislav Vuković
Photograph on paper Битољ после 1916, 1916.
© crown copyright. Imperial War Museum, London Скенирана фотографија
© Воислав Васић
Q 32407
Bitola after 1916, 1916
Scanned photograph
© Voislav Vasić
240 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 241

77. Војислав Вуковић / Vojislav Vuković 81. Драгиша Стојадиновић / Dragiša Stojadinović
Клање свиње, Тресина, 1916, 1916. Кроз Албанију, српски војници кувају биље за јело, (1916)
Скенирана фотографија Фотографија на папиру
© Воислав Васић 13 × 18 cm
© Војни музеј, Београд
Pig slaughter, Tresina, 1916, 1916
Р-1585
Scanned photograph
© Voislav Vasić Through Albania, Serbian soldiers cooking herbs to eat, (1916)
Photograph on paper
13 × 18 cm
© Military Museum, Belgrade
R-1585
78. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Српска војска дијелила је свој љебац ослобођеном становништву у Македонији, нарочито дијеци, (1916) 82. Драгиша Стојадиновић / Dragiša Stojadinović
Фотографија на папиру Прелаз преко реке Семени у Албанији 1916, 1916.
9 × 14 cm Фотографија на папиру
© Војни музеј, Београд 18 × 24 cm
Р-5173 © Војни музеј, Београд
Р-552
The Serbian Army offering their bread to the freed peoples of Macedonia, especially children, (1916)
Photograph on paper Crossing the River Semeni in Albania 1916, 1916
9 × 14 cm Photograph on paper
© Military Museum, Belgrade 18 × 24 cm
R-5173 © Military Museum, Belgrade
R-552

79. Љубиша Валић / Ljubiša Valić 83. Васа Поповић / Vasa Popović
Есад паша са пуковником Стеваном Илићем обилази пристаниште у Драчу (зима 1916), 1916. На путу за Кајмакчалан из резерве 12. септембра 1916, 1916.
Фотографија на папиру Фотографија на папиру
18 × 24 cm 18 × 24 cm
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-1072 Р-1758
Esad Pasha with Colonel Stevan Ilić inspecting the port of Durrës (winter 1916), 1916
Photograph on paper On the road to Kaymaktchalan from reserve on 12 September 1916, 1916
18 × 24 cm Photograph on paper
© Military Museum, Belgrade 18 × 24 cm
R-1072 © Military Museum, Belgrade
R-1758

80. Ристо Шуковић / Risto Šuković 84. Риста Mарјановић / Rista Marjanović
Отац, резервни поручник, учитељ из околине Београда, на гробу сина јединца, (1916) Трагедија повлачења, 1916.
Фотографија на папиру (Ориг: А Tragedy of Retreat / La tragédie en retraite )
19 × 12 cm Фотографија-разгледница
© Војни музеј, Београд 9 × 14 cm
Р-6136 © Народна библиотека Србије
LJDRg906
Father, reserve lieutenant, teacher from the vicinity of Belgrade, at the grave of his only son, (1916)
Photograph on paper A Tragedy of Retreat, 1916
19 × 12 cm Photograph-postcard
© Military Museum, Belgrade 9 × 14 cm
R-6136 © National Library of Serbia
LJDRg906
242 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 243

85. Драгиша Стојадиновић / Dragiša Stojadinović 89. Живан М. Петровић / Živan M. Petrović
Кроз албанска блата, 1916. Градња купатила у 15. пешадијском пуку, (1916)
Фотографија на папиру Фотографија на папиру
6,6 × 9,7cm 8,5 × 11 cm
© Историјски музеј Србије © Војни музеј, Београд
Ф-5104 Р-4317
Through the Albanian mud, 1916 Building of the bath in the 15th infantry regiment, (1916)
Photograph on paper Photograph on paper
6.6 × 9.7cm 8.5 × 11 cm
© Historical Museum of Serbia © Military Museum, Belgrade
F-5104 R-4317

86. Ристо Шуковић / Risto Šuković 90. Никола Ђ. Матејић / Nikola Đ. Matejić
Гробље палих српских војника на Кајмакчалану у борби 13. септ. 1916, 1916. Пуковско обућарско одељење, 2.8.1916, 1916.
Фотографија-разгледница Фотографија на папиру
9 × 14 cm 9 × 12 cm
Изд. Сарајево, Ј. Каppоn © Војни музеј, Beograd
© Народна библиотека Србије Р-9068
Rg1159-095
The tomb of fallen Serbian soldiers of the battle of Kaymaktchalan 13 September 1916, 1916 Regimental cobbler’s department, 2/8/1916, 1916
Photograph-postcard Photograph on paper
9 × 14 cm 9 × 12 cm
Pub. Sarajevo, J. Kappon © Military Museum, Belgrade
© National Library of Serbia R-9068
Rg1159-095
91. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff
87. Милоје П. Игрутиновић / Miloje P. Igrutinović Логор српске војске на Крфу, (1916)
„Плава гробница“, 1916. Негатив
Негатив 8,5 × 27 cm
13 × 18 cm © Војни музеј, Београд
© Војни музеј, Београд Р-1755
Р-2155 The Serbian military camp on Corfu, (1916)
“The Blue Tomb”, 1916 Negative
Negative 8.5 × 27 cm
13 × 18 cm © Military Museum, Belgrade
© Military Museum, Belgrade R-1755
R-2155
92. Ристо Шуковић / Risto Šuković
88. Ристо Шуковић / Risto Šuković Завојиште Дринског брдског артиљеријског пука у А. Матијасу на Крфу, 1916, 1916.
Купање у мору српских војника у Говину, 1916. Фотографија на папиру
Фотографија на папиру 19 × 12 cm
19 × 12 cm © Војни музеј, Београд
© Војни музеј, Београд Р-5501
Р-5208
The Drina artillery regiment bandaging camp in A. Matias on Corfu, 1916, 1916
Serbian soldiers bathing in the sea in Govinо, 1916 Photograph on paper
Photograph on paper 19 × 12 cm
19 × 12 cm © Military Museum, Belgrade
© Military Museum, Belgrade R-5501
R-5208
244 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 245

93. Васа Поповић / Vasa Popović 97. Драгиша Стојадиновић / Dragiša Stojadinović
Ђурђевдански уранак на Крфу 1916, 1916. Први ручак на Крфу после преласка Албаније, 1916.
Фотографија на папиру Фотографија на папиру
18 × 24 cm 18 × 24 cm
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-1757 Р-551
Saint George's Day reveille on Corfu 1916, 1916
Photograph on paper First lunch on Corfu after crossing Albania, 1916
18 × 24 cm Photograph on paper
© Military Museum, Belgrade 18 × 24 cm
R-1757 © Military Museum, Belgrade
R-551

94. Васа Поповић / Vasa Popović

У логору 7. пешадијског пука на Ипсосу за време смотре, (1916)
Фотографија на папиру
98. Непознати аутор / Unknown photographer
Франц. генерал Жером у посети војводи Мишићу на Солунском фронту, (1916)
18 × 24 cm
Фотографија-разгледница
© Војни музеј, Београд
10 × 15 cm
Р-1756 Изд. Београд, Штампарија Св. Ђорђе
At the encampment of the 7th infantry regiment in Ipsos during inspection, (1916) © Нaродна библиотека Србије
Photograph on paper Rg3916
18 × 24 cm
© Military Museum, Belgrade French general Gerome visiting Field Marshal Mišić at the Salonika Front, (1916)
R-1756 Photograph-postcard
10 × 15 cm
Pub. Beograd, Štamparija Sv. Đorđe
95. Др Јован Ловчевић / Dr Jovan Lovčevićć © National Library of Serbia
Први ручак на Крфу (старе униформе), (1916) Rg3916
Фотографија на папиру
8,5 × 11,5 cm
© Војни музеј, Београд
Инв. бр. 21/23 99. Ристо Шуковић / Risto Šuković
Њемачки цепелин оборен у Солуну 1916. године, 1916.
First lunch on Corfu (old uniforms), (1916) Фотографија-разгледница
Photograph on paper 9 × 14 cm
8.5 × 11.5 cm Изд. Сарајево, Ј. Каppon
© Military Museum, Belgrade © Народна библиотека Србије
Inv. no. 21/23 Rg1159-035

German zeppelin crashed in Thessaloniki in 1916, 1916

96. Драгиша Стојадиновић / Dragiša Stojadinović Photograph-postcard
Какви смо стигли на Крф, 1916, 1916. 9 × 14 cm
Фотографија на папиру Pub. Sarajevo, J. Kappon
18 × 24 cm © National Library of Serbia
© Војни музеј, Београд
Rg1159-035
Р-1086
How we were upon arrival on Corfu, 1916, 1916
Photograph on paper
18 × 24 cm
© Military Museum, Belgrade
R-1086
246 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 247

100. Ристо Шуковић / Risto Šuković 103. Непознати аутор / Unknown photographer
Пелцовање српских војника против тифуса и колере у Солуну 1916. године, 1916. Портрет маршала Жозефа Жака Сезара Жофра, француског војсковође из Првог светског рата, победника битке на
Фотографија-разгледница Марни 1914, (1916)
9 × 14 cm Фотографија-разгледница
Изд. Сарајево, Ј. Каppon 14 × 9 cm
© Народна библиотека Србије Изд. Бристол, The Vandyck Printers
Rg1159-036 © Народна библиотека Србије
Rg1159-215
The inoculation of Serbian soldiers against typhus and cholera in Thessaloniki, 1916, 1916
Photograph-postcard Portrait of Marshal Joseph Jacques Césaire Joffre, World War I French military leaders, victor of the battle of the Marne,
9 × 14 cm 1914, (1916)
Pub. Sarajevo, J. Kappon Photograph-postcard
© National Library of Serbia 14 × 9 cm
Pub. Bristol, the Vandyck Printers
Rg1159-036 © National Library of Serbia
Rg1159-215

101. Непознати аутор / Unknown photographer

Рат 1914–1915... на Балкану: Зејтинлик, 1914/1915. 104. Непознати аутор / Unknown photographer
(Ориг: Guerre 1914-15... dans les Balkans : Camp de Zeitinlic - La Garde du drapeau du... = War 1914–15... in the Balkans : Генерал Радомир Путник: Главнокомандујући јуначке српске војске
Zeitinlic Camp - Guarding the colours of the...) (Ориг: Le Géneral Radomir Putnik: Generalissime de la Vaillante Armée Serbe )
Фотографија-разгледница Фотографија-разгледница
9 × 14 cm 14 × 9 cm
© Нaродна библиотека Србије © Народна библиотека Србије
Rg1159-137 Rg3916

War 1914-15... in the Balkans: Zeitinlic Camp - Guarding the colours of the... General Radomir Putnik: the heroic Serbian Army’s Head of Command
Photograph-postcard Photograph-postcard, (1916)
9 × 14 cm 14 × 9 cm
© National Library of Serbia © National Library of Serbia
Rg1159-137 Rg3916

102. Непознати аутор / Unknown photographer

Српска хероина Милунка Савић: 19 год, 3 година рата, 3 опасне ране 105. Непознати аутор / Unknown photographer
(Ориг: L' Héroine Serbe Milounka Stavitz: 19 ans, 3 années de Guerre, 3 blessures graves) Драгутин Покорни: командир, шеф оркестра Српске коњичке дивизије).
Фотографија-разгледница (Ориг: Dragutin Pokorny: Capitaine en premier Chef de musique de la Division de Cavalerie Serbe)
14 × 9 cm Фотографија-разгледница
Изд. T. Chabanian 15 × 10 cm
© Народна библиотека Србије Изд. Бизерта, Imprimerie et Photogravure F. Weber
Rg3933 © Народна библиотека Србије
F1990-047
Milunka Savić, Serbian heroine: 19 years, 3 years of war, 3 dangerous wounds Dragutin Pokorni: commandeer, the Serbian cavalry division chief of orchestra.
Photograph-postcard Photograph-postcard
14 × 9 cm 15 × 10 cm
Pub. T. Chabanian Pub.Bizerte, Imprimerie et Photogravure F. Weber
© National Library of Serbia © National Library of Serbia
Rg3933
F1990-047
248 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 249

106. Војислав Вуковић / Vojislav Vuković 110. Драгомир Глишић / Dragomir Glišić
Магаре које износи храну и муницију из позадине на положај, 1917, 1917. Македонски фронт, (1917)
Скенирана фотографија Фотографија на папиру
© Воислав Васић 4 × 7 cm
© Војни музеј, Београд
A mule carrying food and munition from the background into position, 1917, 1917
Р-7450
Scanned photograph
© Voislav Vasić The Macedonian Front, (1917)
Photograph on paper
4 × 7 cm
© Military Museum, Belgrade
R-7450
107. Војислав Вуковић / Vojislav Vuković
Војвода Степа Степановић (са седим брковима) код осматрачнице, 1917, 1917.
Скенирана фотографија 111. Ристо Шуковић / Risto Šuković
© Војислав Васић Др Aнте Трумбић са члановима Југословенског одбора и српским министрима на положају у Македонији
одпоздрављају депутацију југословенских официра и војника српске војске, 1917.
Field Marshal Stepa Stepanović (with grey moustache) by the watchtower, 1917, 1917 Фотографија-разгледница
Scanned photograph Изд. Сарајево, Ј. Каppon
© Voislav Vasić © Народна библиотека Србије
Rg 1159096
Dr Ante Trumbić with members of the Yugoslav board and Serbian ministers in position in Macedonia, greeting the deputation
of Yugoslav officers and soldiers of the Serbian Army, 1917
Photograph-postcard
Pub. Sarajevo, J. Kappon
108. Војислав Вуковић / Vojislav Vuković © National Library of Serbia
Одликовање храбрих, (1917) Rg 1159096
Скенирана фотографија
© Војислав Васић 112. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović
The decoration of the brave, (1917) Пушкомитраљеско одељење код Битоља, 1917, 1917.
Scanned photograph Фотографија на папиру
© Voislav Vasić 6,5 × 4,5 cm
© Народни музеј, Ваљево
Инв. бр. 1525
Machinegun department near Bitola, 1917, 1917
Photograph on paper
6.5 × 4.5 cm
© National Museum, Valjevo
Inv. br. 1525
109. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović
Грчки краљ Ђорђе у посети престолонаследнику на Јелаку, 1917, 1917.
Фотографија на папиру
113. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović
Кајмакчалан гледан са Јелака, мај 1917, 1917.
6,5 × 4,5 cm
Фотографија на папиру
© Народни музеј, Ваљево
6,5 × 4,5 cm
Инв. бр. 1543 © Народни музеј у Ваљеву
Greek King George visiting the Crown Prince in Jelak, 1917, 1917 Инв. бр. 1539
Photograph on paper
Kaymaktchalan as seen from Jelak, May 1917, 1917
6.5 × 4.5 cm
Photograph on paper
© National Museum, Valjevo
6.5 × 4.5 cm
Inv. no. 1543 © National Museum in Valjevo
Inv. br. 1539
250 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 251

114. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff 118. Милоје Игрутиновић / Miloje Igrutinović
Министар – Председник Н. Пашић и творци Крфске декларације. Слева стојећи: Вошњак, Тринајстић, Посматрање пробоја Солунског фронта са положаја Катунде 1918. године, 1918.
Поточњак, Нинчић, Маринковић, Ђуричић, Драшковић. Седећи: Васиљевић, Хинковић, Трумбић, Пашић, Фотографија на папиру
Николић, Протић, Давидовић, јул 1917.
Негатив 8,4 × 11 cm
13 × 18 cm © Историјски музеј Србије
© Војни музеј, Београд Ф-1744
Р-1149
Observing the breakthrough of the Salonika Front from the Katunda position, 1918, 1918
Prime Minister N. Pašić and authors of The Corfu Declaration. From left standing: Vošnjak, Trinajstić, Potočnjak, Ninčić, Photograph on paper
Marinković, Đuričić, Drašković. Seating: Vasiljević, Hinković, Trumbić, Pašić, Nikolić, Protić, Davidović, July 1917 8.4 × 11 cm
Negative © Historical Museum of Serbia
13 × 18 cm F-1744
© Military Museum, Belgrade
R-1149
119. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović
115. Самсон Чернов / Sampson Tchérnoff Градешнички превој, (1918)
Пуковник, Лазаревић Петар, (1917) Фотографија на папиру
Негатив 6,5 × 4,5 cm.
13 × 18 cm © Народни музеј, Ваљево
© Војни музеj, Београд Инв. бр.1567
Р-5735 The Gradešnica Pass, (1918)
Colonel, Lazarević Petar, (1917) Photograph on paper
Negative 6.5 × 4.5 cm.
13 × 18 cm © National Museum, Valjevo
© Military Museum, Belgrade Inv. no.1567
R-5735

120. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović

116. Непознати аутор / Unknown photographer Пекарница у Велесу, 20. септембар 1918, 1918.
Амерички Црвени крст (на разгледници је возило америчког Црвеног крста у коме су српски официри), (1917) Фотографија на папиру
Фотографија-разгледница 6,5 × 4,5 cm
9 × 14 cm © Народни музеј, Ваљево
© Народна библиотека Србије Инв. бр. 1576
Rg1159-191 Bakery in Veles, 20 September, 1918, 1918
American Red Cross (there is a vehicle of the American Red Cross with Serbian officers in it on the postcard), (1917) Photograph on paper
Photograph-postcard 6.5 × 4.5 cm
9 × 14 cm © National Museum, Valjevo
© National Library of Serbia Inv. no. 1576
Rg1159-191

121. Драгољуб Павловић / Dragolјub Pavlović

117. Риста Марјановић / Rista Marjanović Село Градешница – Градешнички превој, 6. септембар 1918, 1918.
Пољска болница, 1917. Фотографија на папиру
Фотографија-разгледница 6,5 × 4,5 cm
9 × 14 cm © Народни музеј, Ваљево
© Народна библиотека Србије Инв. бр. 1566
LJDRg917 Gradešnica Village – Gradešnica Pass, 6 September 1918, 1918
Field Аmbulance, 1917 Photograph on paper
Photograph-postcard 6.5 × 4.5 cm
9 × 14 cm © National Museum, Valjevo
© National Library of Serbia Inv. no. 1566
LJDRg917
252 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 253

122. Луис Викс Хајн / Lewis Wickes Hine 125. Непознати аутор / Unknown photographer
Американац, 1874–1940 Победничко славље, Срби, 14. јул 1919.
Избеглице кувају јело на путу за Грделицу, Србија, 1918, 1918. (Ориг: Les fêtes de la Victoire: 14. juillet 1919: Les Serbes)
Сребро-желатинска копија Фотографија-разгледница
7 9/16 × 9 ½ in. (19,21 × 24,13 cm) 9 × 14 cm
Milwaukee Art Museum © Нaродна библиотека Србије
Поклон Вејна Ф. Милера Rg1159-134
M2009.655
Фотограф: Џон Р. Глембин Winning celebrations, Serbs on July 14. 1919
(Orig: Les fêtes de la Victoire: 14. juillet 1919: Les Serbes)
American, 1874-1940 Photograph-postcard
Refugees cooking meal on road to Grdelitza, Serbia, 1918, 1918 9 × 14 cm
Gelatin Silver Print © National Library of Serbia
7 9/16 × 9 ½ in. (19.21 × 24.13 cm)
Milwaukee Art Museum Rg1159-134
Gift of Wayne F. Miller
M2009.655
Photographer credit: John R. Glembin
126. Андре Тапоније / André Taponier
Етнографско-историјска секција Краљевина СХС на Конференцији мира у Паризу, у пролеће 1919. године.
На фотографији су 22 члана етнографско-историјске секције. Идентификовани у последњем реду: Тихомир
Ђорђевић, први слева, Анте Тресић-Павичић, трећи слева, Александар Белић, седми слева, поред њега
123. Риста Марјановић / Rista Marjanović Стеван Михалџић, у средини за столом седи Јован Цвијић, десно од њега Лујо Војновић, Јован Радонић
Напредовање српских јединица (коњице, транспорта и коморе) према Београду и северу Србије, (1918) и Станоје Станојевић. Лево од Јована Цвијића је епископ Иларион Зеремски. У саставу делегације били
Скенирана фотографија су и: Божа Марковић, Никола Жиц, Јосип Рибарић, Фердо Шишић, Милан Шеноа, Рудолф Сигњар, Јанко
© Завод за заштиту споменика културе града Београда Претнар, Јован Мачковшек и Иван Марија Чок. 1919, 1919.
457 VI-А-737 Фотографија-разгледница
28 × 37,5 cm
The progress of Serbian units (cavalry, transport and commerce) towards Belgrade and northern Serbia, (1918) Изд. Париз, Taponier
Scanned photograph © Народна библиотека Србије
© Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage LJDF 139
457 VI-A-737
Ethnographic-historical section of the Kingdom SCS (Serbia - Croatia – Slovenia) at the Conference of Peace
in Paris, in the spring, 1919. Pictured are 22 members of Section. Identified in the last row: Tihomir
Đorđević, first on the left, Ante Tresić-Pavičić, third from left, Aleksandar Belić, seventh from left, beside
him Stevan Mihaldžić, in the middle of the table sits Jovan Cvijić, the right of him Lujo Vojnović, Jovan
124. Риста Марјановић / Rista Marjanović Radonić and Stanoje Stanojević. Left from Jovan Cvijić is bishop Ilarion Zeremski. In the delegation were
Улазак српске војске у ослобођени Нови Сад, (1918) also Boža Marković, Nikola Žic, Josip Ribarić, Ferdo Šišić, Milan Šenoa, Rudolf Signjar, Janko Pretnar,
Скенирана фотографија Jovan Mačkovšek and Ivan Marija Čok. 1919, 1919
© Завод за заштиту споменика културе града Београда Photograph-postcard
517 VI-А-1079 28 × 37,5 cm
Pub. Paris, Taponier
The entrance of the Serbian Army in Novi Sad, (1918) © National Library of Serbia
Scanned photograph LJDF 139
© Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage
517 VI-A-1079
254 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 255

Портрети фотографа / Portraits of Photographers

127. Владимир Бецић 131. Васа Ешкићевић (лево)

Фотографија на папиру Фотографија на папиру
© Војни музеј, Београд © Војни музеј, Београд
Р-9252 Р-7524
Vladimir Becić Vasa Eškićević (left)
Photograph on paper Photograph on paper
© Military Museum, Belgrade) © Military Museum, Belgrade
R-9252 R-7524

132. Станислав Краков

128. Војислав Вуковић Фотографија на папиру
Скенирана фотографија 42 × 24 cm (23 × 16 cm)
© Воислав Васић Аутор: Марија Мара Росандић
Изд. Атеље М. Росандић (Београд)
Vojislav Vuković © Народна библиотека Србије
Scanned photograph Сг-6055
© Voislav Vasić
Stanislav Krakov
Photograph on paper
42 × 24 cm (23 × 16 cm)
By: Marija Mara Rosandić
Publisher: The Atelier of M. Rosandić (Belgrade)
© National Library of Serbia
Sg-6055

129. Славко Грујић, 1922. 133. Риста Марјановић

Фотографија на папиру
Фотографија на папиру
© Архива Дома Јеврема Грујића
© Војни музеј, Београд
Slavko Grujić, 1922 Rista Marjanović
Photograph on paper
Photograph on paper
© House of Jevrem Grujić Archive
© Military Museum, Belgrade

130. Драгомир Глишић (десно) 134. Др Јован Новичић

Фотографија на папиру Фотографија на папиру
© Војни музеј, Београд 6.5 × 4.5 cm
Р-5067 Аутор: Драгољуб Павловић
© Народни музеј, Ваљево
Dragomir Glišić, right Инв. бр. 1513
Photograph on paper
©Military Museum, Belgrade Dr Jovan Novičić
R-5067 Photograph on paper
6.5 × 4.5 cm
By: Dragolјub Pavlović
© National Museum of Valjevo
Inv. no. 1513
256 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 257

135. Драгољуб Павловић, први слева, са супругом, рођацима и пријатељима, испред 139. Драгиша Стојадиновић
виле „Хортензија“ у Врњачкој Бањи, 30. септембар 1952. Фотографија на папиру
фотографија на папиру © Војни музеј, Београд
19,7 × 15 cm Р-7902
© Народни музеј, Ваљево
Инв. бр. 1580 Dragiša Stojadinović
Photograph on paper
Dragoljub Pavlović, first on left, with his wife, relatives and friends, in front of villa © Military Museum, Belgrade
„Hortenzija“ in Vrnjačka banja, 30. September 1952. R-7902
Photograph on paper
19,7 × 15 cm
© National museum, Valjevo
Inv. no. 1580

140. Самсон Чернов

Фотографија негатив
136. Надежда Петровић (прва десно), 1913. © Војни музеј, Београд
Аутор: Надежда Петровић
Стаклена плоча Sampson Tchérnoff
13 × 18 cm Photograph negative
© Војни музеј, Београд © Military Museum, Belgrade
R-6434
Nadežda Petrović (first row right)
By: Nadežda Petrović
Glass plate
13 × 18 cm
© Military Museum, Belgrade
R-6434

137. Андра Поповић

Фотографија у књизи 141. Ристо Шуковић
Ратни албум Андре Поповића, 1914 –1918 Фотографија на папиру
Стр. 230. © Војни музеј, Београд
Andra Popović Р-5175
Photograph taken from book. Risto Šuković
The War Album of Andre Popović, 1914 –1918 Photograph on paper
p. 230 © Military Museum, Belgrade
R-5175

138. Др Родолф Арчибалд Рајс

Скенирана фотографија
© Историјски музеј Србије 142. Васа Ешкићевић на Црној реци код Скочивира, 1916, 1916.
Dr Rodolph Archibald Reiss Аутор: Драгољуб Павловић
Scanned photograph © Војни музеј, Београд
©Historical Museum of Serbia Р-2998
Vasa Eškićević at the Black River by Skočivir, 1916, 1916
By: Dragoljub Pavlović
© Military Museum, Belgrade
R-2998
258 Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs Каталошки списак фотографија / Catalogue list of photographs 259

143. Драгољуб Павловић и Драгомир Глишић на Солунском кеју, 1917. 147. Милоје Игрутиновић / Miloje Igrutinović
Аутор: Драгољуб Павловић Успомене из минулих времена. Снимци Милоја Игрутиновића. 192?
Фотографија на папиру © Историјски музеј Србије
6,5 х 4,5 cm. Инв. бр. Ф 5029
© Народни музеј, Ваљево
Inv. No. 1538 Memories from Times Passed. Photographs by Miloje Igrutinović. 192?
Dragoljub Pavlović and Dragomir Glišić on the Thessaloniki Quay, 1917 © Historical Museum of Serbia
By: Dragoljub Pavlović Inv. no. F 5029
Photograph on paper
6,5 х 4,5 cm.
© National Museum, Valjevo
Inv. no. 1538 148. Андра Поповић / Andra Popović
Ратни албум Андре Поповића 1914–1918, изд. Арион Земун и ГРО Д. Давидовић, Смедерево, 1987.
приватно власништво

The War Album of Andra Popović 1914–1918, publisher: Аrion, Zemun & GRO D. Davidović, Smederevo, 1987,
144. Драгољуб Павловић private ownership
©Војни музеј, Београд
Инв. бр. Р-2655
Dragoljub Pavlović
© Military Museum, Belgrade
Inv. no. R-2655 Плакат / Poster

149. Шарл Д. Фукере / Charles D. Fouqueray

Српски дaн, 1916. Годишњица Косовске битке
(Orig: La Јournée Serbe, 1916. Anniversaire de la Bataille de Kossovo)
105 x 73 cm
Сигн. дл: Charles D. Fouqueray 1916
Приватно власништво: Збирка Ненада М. Костића, Београд
Фото-албуми / Photo albums Serbian Day, 1916. Anniversary of the Battle of Kosovo
105 x 73 cm
Sign. d.l.: Charles D. Fouqueray 1916
145. Слике из балканских ратова (I, II и III) / Paintings from the Balkan Wars (I, II & III) Private ownership: Collection of Nenad M. Kostić, Belgrade
изд. Натошевић, Нови Сад, 1912–1913.
© Библиотека Српске академије наука и уметности
Инв. бр. 12683/12˚ 1–3
publisher: Natošević, Novi Sad, 1912–1913
© Library of Serbian Academy of Sciences and Arts
Inv. no. 12683/12˚ 1–3

146. Ђорђе Станојевић / Đorđe Stanojević

Бомбардовање Београдског универзитета, Париз, 1915.
(Orig: Le bombardement de L`Université de Belgrade, Paris, 1915)
© Универзитетска библиотека у Београду
Инв. бр. 83753
The Bombing of Belgrade University, Paris, 1915
© University Library of Belgrade
Inv. no. 83753

1. Владимир Бецић
VLADIMIR BECIĆ
Неда Радоичић
Биографије РАТНИХ
сликара ВЛАДИМИР БЕЦИЋ рођен je у Славонском Броду 1. јуна 1886, а
Neda Radoičić умро у Загребу 24. маја 1954. Гимназију је учио у Будимпешти и у
BIOGRAPHIES OF WAR
Осијеку. Уписао се на Правни факултет у Загребу 1904. и приватну
сликарску школу код Беле Чикоша и Менци Клемента Црнчића,
те излаже на јубиларној изложби Хрватског друштва умјетности у
PAINTERS
Загребу и на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду.
Отишао је у Минхен 1905. где је приватно студирао сликарство
код Хајнриха Книра, а затим је на на Академији ликовних
уметности, од 1906. на цртачком одсеку код проф. Хертериха и на
сликарском одсеку код проф. Хабермана, заједно са Рачићем и
Краљевићем. Боравио је у Паризу 1909. и 1910, у атељеу руског
сликара Ракицког на Монпарнасу. Студирао је на Академији Гранд
Шомијер у Паризу и сарађивао је као цртач у часопису Le Rire.
Излагао на париском Јесењем салону 1909. Приредио је прву
самосталну изложбу, у Салону Улрих у Загребу, 1910. Излагао
је у Павиљону Краљевине Србије на Међународној изложби у
Риму 1911. са још неколико хрватских уметника: Мештровићем,
Рачким, Кризманом и Бабићем, што је влада у Загребу (у саставу
тадашње Угарске) оценила као акт „велеиздаје“. Учествује 1912.
на Четвртој изложби југословенских уметника у Београду. Потом је у
Београду са Ђорђем Јовановићем водио Уметничко-занатску школу
1913. године. После Првог балканског рата је отишао у Битољ,
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 261
VLADIMIR BECIĆ was born in Slavonski Brod (Oriovac) on June 1, 1886
and died in Zagreb on May 24, 1954. He started painting in secondary
school. In 1904 he attended the private art school in Zagreb where he
was mentored by Bela Čikoš Sesija and Menci Clement Crnčić. He left
for Munich in the autumn of 1905 where he attended private painting
studies with Heinrich Knirr and drawing with Johann Herterich. From
October 1906 he was at the Academy of Fine Arts (Акаdemie der
bildenden Künste) studying at the painting department under Hugo
von Habermann. He was in the same class with Croatian painters
Račić, Kraljević and Herman. He also studied at the Аcadémie de la
Grande Chaumière in Paris and contributed his drawings to the Le Rire
magazine. He exhibited at the Parisian Autumn Salon in 1909. Upon
his return to Osjek, at the end of 1910, he organised his first solo
exhibition at the Salon Ulrich in Zagreb. He exhibited in the Pavilion
of the Kingdom of Serbia, at the International Exhibition of Art in
Rome (Espozicione di Roma) in 1911, with several Croatian artists
– Meštrović, Rački, Krizman and Babić. The government in Zagreb
refused his application for the teacher of drawing position “because
of high treason”, which he was accused of due to his exhibiting in the
Kingdom of Serbia’s Pavilion in Rome in 1911. Nevertheless, Becić
exhibited at the Fourth Yugoslav Art Exhibition in 1912 and with Đorđe
Jovanović he ran the Arts and Crafts School, in 1913, in Belgrade.
262 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
где је радио као професор цртања. На почетку Првог светског
рата ступио је као добровољац у српску војску, а 23. маја 1915.
наименован је за ратног сликара при Штабу Команде Шумадијске
дивизијске области, са којом се повлачио преко Албаније,
те прешао у Италију и стигао до Париза, где је постао ратни
дописник. Објављивао је сликарске радове и фотографије у листу
L’ Illustration. У тој функцији дошао је на Солунски фронт 1916, те
је постављен за ратног сликара и фотографа Врховне команде
српске војске, 30. априла 1916. Вратио се у Париз, где је објавио
мапу својих ратних цртежа, 1917. L’ Illustration га шаље опет у
Солун, где је дочекао пробој Солунског фронта. Живео је у Блажују
крај Сарајева, где је имао атеље 1919–1923. Био је професор у
Загребу на Вишој школи за умјетност и умјетнички обрт (касније;
Ликовна академија) од 1923. до 1947, тe кустос Галерије слика
„Штросмајер“. Излагао је са Независним уметницима у Загребу и
у склопу изложби Салона Улрих, 1924. Дефинитивно се настањује у
Загребу, 1925. Учествовао је на изложбама Групе четворице (Бабић,
Бецић, Мише, Ванка). Учествовао је на изложбама у Барселони
1929. и у Лондону 1930. Основао је групу Тројица 1929. са Љубом
Бабићем и Јеролимом Мишеом и у оквиру ње је излагао у периоду
1930. до 1936. Излагао је у павиљону Краљевине Југославије
на Бијеналу у Венецији 1938. У периоду између два светска
рата излагао је на многим већим изложбама у иностранству: у
Њујорку, Паризу, Филаделфији, Барселони, Лондону. Током Другог
светског рата од 1941–1945. излагао је на изложбама хрватских
уметника. Учествовао је на изложбама југословенског сликарства
у иностранству 1946–1953. Био је редовни члан ЈАЗУ. Био је члан
више уметничких група (Медулић, Тројица, Четворица). Одржао
је самосталне изложбе у Загребу 1910, 1919, 1921. Дела су му
излагана у Београду 1964. и 1972, на изложбама посвећеним
ратним сликарима 1912–1918.
Лит / Lit: Peić, Matko, Vladimir Becić, retrospektivna izložba, 1904–1954, Zagreb 1957; Ристић, Вера Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 9 [ Vera Ristić,
Nada Šuica, War painters, 1912–1918, Belgrade, 1964]; Шуица, Нада, Дела 1912-1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 11 [Nada Šuica,
Artworks 1912–1918, Catalog of Art collection of Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982]; Peić Matko, Vladimir Becić, Osijek 1987; Зековић, Марина, Ратни сликари, фотографи
аматери и дописници фотографи у српској војсци 1914–1918, Београд 2001, 49 [Zeković Marina, War Painters, Amateur Photographers and Newspaper Photographers in Serbian Army
1914–1918, Belgrade 2001, 49].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 263
After the First Balkan War as gymnasium professor of drawing he
left for Bitola. At the beginning of WWI he enlisted as volunteer in 2. НИКОЛА БЕШЕВИЋ
the Serbian Army and was appointed war painter in the Headquarters
of the Šumadija Area Division Command in 1915. In autumn, having
NIKOLA BEŠEVIĆ
crossed Shkodër, retreating with the Serbian Army across Albania,
he embarked on a ship in Saint Ivan Medovanski and reached Italy. A
chance meeting with the correspondent of the Parisian L’Illustration
in Italy, brought him to Paris where he became a war correspond-
ent. Thus appointed, he reached the Salonika Front in 1916. He was
declared war painter and photographer by the Supreme Command of
the Serbian Army. After the bombing of Paris in the spring of 1918,
L’Illustration sent him once again to Thessaloniki where he awaited
the breakthrough of the Salonika Front. He then left with the military
mission for Belgrade where he remained until the end of 1918. He
lived in Blažuj near Sarajevo where he had a studio (1919–1923).
He exhibited in Geneva in 1920. He had a solo exhibition in Osjek in
1922. He was appointed professor in Zagreb in 1923 at the Art and
Crafts College (later known as the Fine Art Academy, where he was
professor from 1940). He exhibited his work with Zagreb’s Independent
Artists and at the 1924 Salon Ulrich exhibition. He settled for good
in Zagreb in 1925. He took part in the exhibition of the Group of Four.
He exhibited at the First Exhibition of Yugoslav Graphics in Poland НИКОЛА БЕШЕВИЋ рођен је у Сплиту 1891, а умро у Београду, 1970. NIKOLA BEŠEVIĆ was born in Split, in 1891, and died in Belgrade in 1970.
in 1927. He participated in an exhibition in Barcelona in 1929 and Завршио је два разреда Уметничке школе у Загребу. Похађао је у He was the brother of painter Milica Bešević. He completed two years
London in 1930. He exhibited at the 21st Venice Biennale in 1938. Београду Уметничко-занатску школу 1910. до 1913. Постао је асистент у at the Art School in Zagreb and continued his studies in Belgrade at the
He also displayed his work at the exhibitions of the Spring Salon Народном музеју у Београду 1912. Са Четврте југословенске изложбе у Arts and Crafts School (1910/11-1913). He became an assistant at the
in Zagreb and Osjek. Becić was a regular member of JAZU. He was Београду откупљено му је шест слика. Отишао је у Рим, као стипендиста National Museum in Belgrade in 1912 and left for Rome with a Serbian
a member of the following art groups: “Medulić”, Group of Artists, Министарства просвете Србије, да студира на Академији лепих Ministry of Education stipend where he was accepted at the Аccademia di
Group of Independent, Group of Four, The Three and the Group of Croatian уметности. Излагао је два рада на Међународној изложби Сецесије Belle Arti. With the start of WWI he returned to Belgrade passing through
Artists. His works were exhibited in Belgrade in 1964 and 1972 at the у Риму 1914. Након избијања Првог светског рата, вратио се преко Thessaloniki and in September 1914 applied as volunteer to the Students
exhibitions of war painters 1912–1918. Солуна у Београд и пријавио, као добровољац, у ђачку чету Скопског Company of the Skopje Batallion, famous “1300 Corporals”. After crossing
батаљона, 1300 каплара, септембра 1914. По преласку Албаније, на војној into Albania he remained a soldier until August 1916. He continued his
дужности је до августа 1916, када је након прележаног пегавог тифуса education at the Spanish Art Academy in Rome. He took part in the 1916,
упућен на продужетак студија у Риму. Излагао је на изложби руских и 1917 and 1918 Secessionist group exhibitions in Rome. He participated in
осталих словенских уметника на изложби савезничких ратних сликара, the Yugoslav Exhibition in Geneva and Zurich in 1917. He thought painting
у Риму 1916, као и на међунродним изложбама. Наставља школовање at the Art School and gymnasium in Belgrade. Until his return to Belgrade
на Шпанској уметничкој академији, у Риму. Учествовао је на групним in 1924, each year he exhibited at international exhibitions in Rome.
изложбама Сецесије у Риму 1916, 1917 и 1918. Био је члан друштва
уметника Медулић. Излагао је на југословенским изложбама у Цириху He prepared his first solo exhibition in Belgrade in 1922, on which
и Женеви 1917. и 1918. Предавао је сликарство у Уметничкој школи и у occasion he exhibited at the Fifth Yugoslav Art Exhibition in Belgrade. He
гимназији, у Београду. organised his second solo exhibition in Belgrade, exhibited at the Yugoslav
Art Exhibition in Novi Sad in 1927 and arranged his third solo exhibition
Приредио је самосталну изложбу у Београду 1922. и излагао је на Петој in Belgrade. He took part in the First Yugoslav Exhibition of Graphics in
југословенској изложби у Београду. Организовао је другу самосталну Belgrade in 1934. During the same year he exhibited alongside his sister
изложбу у Београду и излагао на југословенској изложби у Новом Саду Milica in Sofia. He had solo exhibitione in Belgrade in 1936, 1957 and
264 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
1927. Учествовао је на Првој југословенској изложби графике у Београду
1934. Исте године излагао је са сестром Милицом Бешевић у Софији.
Имао је самосталне изложбе у Београду 1936, 1957. и 1959. Учествовао
је на југословенским изложбама у Енглеској, Француској, Белгији и
Швајцарској, на свим изложбама УЛУС-а и на свим изложбама групе
Облик. За време бомбардовања Београда 6. априла 1941. изгореле су му
многе слике у атељеу, у Другој мушкој гимназији. У Галерији Културног
центра Београда приређена му је ретроспективна изложба 1971.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 9 [Ristić Vera,Šuica Nada, War painters, 1912–1918, Belgrade, 1964]; Живковић, Станислав, Београдски
импресионисти, Београд 1977, 76, 135 [Živković Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade 1977, 76, 135]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 248 [Živković
Stanislav , Serbian Impressionists, Belgrade 1994, 248]; Бешевић - Борели, Иванка, Радост боја. Живот и дело Николе Бешевића, Београд 1998 [Bešević-Boreli Ivanka, Glory of Colours, The Life
and Work of Nikola Bešević, Belgrade 1998 ].
3. Драгослав Фига Васиљевић
Dragoslav Figa Vasiljević
ДРАГОСЛАВ ВАСИЉЕВИЋ ФИГА родио се у Крагујевцу 27. јануара
1895. године, а умро 11. септембра 1929. године у Крушевцу. Уписао
је крушевачку гимназију 1905/6. Отац му је био мајор српске војске.
Уписао се у Уметничко-занатску школу у Београду 1911. Виртуозно
је свирао виолину и клавир. Прекинуо је школовање 1914. и
отишао у Приштину. Постављен је 4. октобра 1914. за хонорарног
учитеља вештина у приштинској гимназији, до одласка у рат. Био
је у Скопљу, у ђачкој чети, од 28. јануара до 15. фебруара 1915.
Априла 1915. године мобилисан је и распоређен као цртач при
штабу Косовске дивизијске области. Повлачио се преко Албаније са
1959. He took part in Yugoslav exhibitions in England, France, Belgium and
Switzerland, and in all exhibitions of the group “Oblik” (Shape). During the
bombing of Belgrade in 1941 many of his paintings burnt along with his
atelier in the Second Boys’ Gymnasium. His paintings were exhibited at
the Autumn ULUS exhibitions. A retrospective exhibition was organised at
the Gallery of the Cultural Centre of Belgrade in 1971.
DRAGOSLAV VASILJEVIĆ – FIGA was born in Kragujevac on January 27, 1895
and died on September 11, 1929 in Kruševac. He enrolled at the Kruševac
gymnasium for the 1905/6 school year. His father was major in the Serbian
army and was not supportive of his son’s decision, however he did not
prevent him from studying painting. After his graduation he enrolled at the
Arts and Crafts School in Belgrade in 1911. Privately he learnt to play the
violin and piano, and was very accomplished. With the beginning of the war,
he finalised the third grade in January 1914, interrupted his schooling and
left for Priština. On 4 October 1914 he was appointed honorary teacher of
“art mastery”at the Priština gymnasium. He remained at this position until
штабом српске војске и дошао на Крф 1916. Пребачен је у Северну
Африку као реконвалесцент августа 1916. Радио је позоришну
сценографију за Војничко позориште у Лазуазу. Излагачку активност
започео је на Инвалидској изложби у Бизерти. Одмах након
повратка из рата, прешао је из Крушевца у Београд, да би завршио
Уметничко-занатску школу. Дипломирао је октобра 1919. године.
Већ школске 1919/20. године одржао je први послератни час у
приштинској гимназији. Прву самосталну изложбу приредио је у
Приштини 1920. године, у дворани Старе гимназије. На насловној
страни каталога изложбе написано је: Прва уметничка изложба на
Косову 1920. г. Организује изложбу у скопској гимназији, 1921. На
свој захтев добија премештај за Крушевац где предаје у гимназији.
Био је управник Крушевачког уметничког друштва и радио као
глумац, редитељ и управник позоришта. Бавио се и израдом
плаката. Његова сликарска делатност трајала је свега четрнаест
година, од 1915. до 1929. Након смрти, приређена му је изложба у
згради Окружног уреда у Крушевцу 1932. После ове изложбе слике
су му излагане само још два пута, на Првој изложби радова удружења
ратника сликара и вајара 1912–1918, организованој 1940. године у
Београду и на Изложби крушевачког музеја 1957. У Крушевцу показује
и интересовање за црквено сликарство. У музејима се данас налази
свега деветнаест његових радова. Уметничка галерија у Крушевцу
поседује осам његових слика, а Школски музеј гимназије Иво
Лола Рибар у Приштини чувао је једанаест радова. Остале слике се
налазе код породице и у приватном поседу у Београду, Крушевцу
и Приштини. Био је заборављен и његово дело није било доступно
јавности. Ретроспективна изложба одржана му је у Београду, 1975.
године.
Лит / Lit: Рајчевић, Угљеша, Драгослав Васиљевић-Фига (1895–1929), „Зборник за ликовне уметности Матице српске“ 11, Нови Сад 1975, 185–215 [Rajcevic Ugljesa, Dragoslav Vasiljević-Figa
(1895–1929) “Journal for the Fine Arts of Matica Srpska”, Novi Sad, 1975, 185–215]; Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 112, 135 [Živković Stanislav, Belgrade
Impressionists, Belgrade, 1977, 112, 135]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 248 [Živković Stanislav, Serbian impressionists, Belgrade, 1994, 248].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 265
joining the war. He was in Skopje, in the students company from 28 January
to 15 February 1915. He was mobilized in April 1915 and appointed the
Kosovo region division headquarter draughtsman. He withdrew across Albania
with the Serbian Army Headquarters and arrived in Corfu in 1916. He was
transferred for convalescence to North Africa in August 1916. He fell in love
with theatre in Africa, and became an actor, director and theatre manager.
He did theatre set-design for the Military Theatre in the camp Lazuaz (neas
Biserte, Tunisia). He started his exhibiting activities at the Invalid Exhibition
in Bizerte. Temporarily inept he was dismissed from the army in 1918. He
applied for Serbian governmental aid in order to continue his studies of
painting in Algeria, that is, in France. Immediately upon his return from
the war he moved from Kruševac to Belgrade in order to privately sit his
exams at the Arts and Crafts School. He graduated in October 1919. He
was already holding his first post-war lessons at the Priština gymnasium
in the 1919/20 school year. He organised his first solo exhibition in
Priština in 1920 in the Old Gymnasium hall. The title on the front page of
the exhibition catalogue was: The First Art Exhibition in Kosovo in 1920. In
1921 he organised an exhibition in Skopje at the gymnasium. Upon his
own request he was transferred to Kruševac where he taught at the local
gymnasium. He was manager of the Kruševac Art Society. He played the
violin, taught instrument playing based on reading notes and organised
public performances. He developed his interests for performance art and
music concurrently. He was engaged in poster-making. In Kruševac he
also showed an interest for church painting. His painting activities lasted
merely fourteen years, from 1915 until his death in 1929. A commemorative
exhibition was arranged for him in the building of the Kruševac District
Office in 1932. Following this exhibition his paintings were displayed only
two more times: at the First Exhibition of the Association of War Painters and
Sculptors 1912-1918, organised in 1940 in Belgrade and at the Exhibition
of the Kruševac Museum in 1957. Today, only nineteen of his works can be
found in museums. The Art Gallery in Kruševac owns eight of his paintings
and the School Museum of the Ivo Lola Ribar Gymnasium in Priština has
eleven works. The remainder of the paintings are with his family and in
private ownership in Belgrade, Kruševac and Priština. He was forgotten and
for a long time his work was not available to the public. A retrospective
exhibition was held in Belgrade in 1975.
266 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
4. БОГОСАВ ВОЈНОВИЋ ПЕЛИКАН
BOGOSAV VOJNOVIĆ PELIKAN
БОГОСАВ ВОЈНОВИЋ ПЕЛИКАН рођен је 3. августа 1894. у
Јашуњи код Лесковца, а умро 1. децембра 1942. у Београду. Био
је самоуки уметник, али је упорним радом успео да савлада
захтеве сликарске струке и да постане запажен сликар.
Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату.
Руковођен патриотским осећањима, иако малолетан (1912),
пријавио се као добровољац и учествовао у борбама код
Куманова и Дебра. Када је почео Први светски рат учествовао
је у борбама на Церу, а затим је отишао у Скопље у ђачку чету
те је био један од 1300 каплара. Приликом повлачења преко
Албаније истакао се храброшћу и одликован је Карађорђевом
звездом на Крфу. Истакао се и у борбама око Битоља (1916)
и добио је још једно одликовање, француски Croix de guerre.
Крај рата дочекао је у рангу капетана. После рата настојао је да
издејствује стипендију за студије сликарства у иностранству,
али у томе није успео. После једног граничног инцидента са
Бугарима (1922), Војновић је позван на војну вежбу, где је
положио мајорски испит и добио је чин резервног мајора. Из
рата је донео скице на основу којих је сликао композиције са
ратним темама, као и средњовековне споменике. После рата,
радио је као сликар Градског музеја у Београду. Активно се
бавио новинарством и карикатуром, сарађивао је у дневним
листовима, бавио се илустрацијом књига. Самостално је
излагао у Београду 1927, 1928, 1938 и 1940.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 9 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964, 9]; Kraut, Vanja, Vojnović
(Pelikan), Bogosav, Enciklopedija likovnih umjetnosti 4, Zagreb 1966, 544 [Kraut Vanja, Vojnović (Pelikan), Bogosav, Encyclopedia of Fine Arts, 4, Zagreb, 1966, 544]; Вучинић,
Здравко, Између трубе и тишине, Ратни сликари 1912-1918, Београд, 2014 [Vučinović Zdravko, Between Trumpete and Silence, War Painters 1912-1918].
BOGOSAV VOJNOVIĆ PELIKAN, was born August 3, 1894 in Jašunja,
near Leskovac and died on December 1, 1942 in Belgrade. Although
he was self-tought, based on his commitment he was able to
achieve high artistic results and become a renowned painter. He
was in the Balkan Wars and WWI. Besides that he was still under
age (1912), he entered for volonteer and participated the great
battles of Kumanovo and Debar. At the beginning of the WWI he
was in the famous battle at Cer, and afterwords he went to Skopje
and was one from the famous student’s battalion, “1300 Corporals“.
During withdrawal throught Albania he stood out in courage and
was awarded with medal, Karadjordje Star, at Corfu, and next year,
with franch medal, Croix de guerre. At the end of the war he was
capitain, but after participating in the frontier incident with Bulgar-
ians (1922) he advanced to the rank of Major. After the war. he was
painter at the City Museum in Belgrade. From the war he brought
numerous sketches and based on those he painted compositions
with war thematics, as well as medieval Serbian monuments. He
was an active journalist, caricaturist and illustrator. He had solo
exhibitions in Belgrade in 1927, 1928, 1938 and 1940.
5. БЕТА ВУКАНОВИЋ
BETA VUKANOVIĆ
БЕТА ВУКАНОВИЋ (Babette Bachmayer) рођена је у Бамбергу (Немачка)
16. априла 1872, а умрла у Београду 31. октобра 1972. Живела је у
Минхену од 1881. до 1897. Завршила је Уметничко-занатску школу у
Минхену 1891. Приватно је учила сликарство у атељеу Карла Мара и
паралелно графику код М. Дасиоа 1892. Завршила је школу Удружења
уметница (у рангу женске академије) код Лудвига Хертериха 1897.
године. Похађала је и приватну школу Антона Ажбеа 1892–1896.
Боравила је у Паризу где је похађала Академију Делеклиз 1897–1898.
У Минхену је упознала сликара Ристу Вукановића за кога се удала
1898. и узела име Бета Вукановић. Заједно су дошли су у Београд
и са Симеоном Роксандићем приредили заједничку изложбу
1898. Купили су школу Кирила Кутлика, те 1899. преузели вођење
прве Српске цртачке и сликарске школе. Бета је руководила
женским одељењем од 1900. Једна је од оснивача Удружења
српских уметника за пластичне уметности и музику. Вукановићи
су се уселили у новосаграђену кућу у Капетан Мишиној 13, у
Београду, 1. маја 1902. где се одвијала и настава. Школа Ристе
и Бете Вукановић прерасла је у Уметничко-занатску школу са
државном субвенцијом и преселила се у посебну зграду 1905.
Бета је предавала сликање и акварел на женском одељењу од
1905. до 1914. године. Због спора који у школи избија између
Ристе Вукановића и управника Ђорђа Јовановића, Бета Вукановић
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 267
BETA VUKANOVIĆ (BABETTE BACHMAYER) was born in Bamburgh (Ba-
varia, Germany) on April 16, 1872 and died in Belgrade on October 31,
1972. She lived in Munich between 1881 and 1897. She completed the
Arts and Crafts School (Kunstgewerbeschule) in Munich in 1891. She was
taught painting privately in the atelier of Carl Marr, parallel to learning
graphics with M. Dasio in 1892. Under the mentorship of Ludwig Herter-
ich, in 1897 she finished the school of the Association of Women Artists
(Künstlerinnenverein), which held the rank of female academy. Parallel
to her class attendance in other schools and ateliers she attended the
private school of Ánton Ažbé on a regular basis between 1892 and1896.
She met Rista Vukanović in Munich, stayed in Paris and attended the
Académie Delécluze 1897-98. She married the painter Rista Vukanović on
August 1898 and took the name Beta Vukanović. The Vukanović couple
arrived in Belgrade together and with Sima Roksandić organised an ex-
hibition in 1898. In 1899 they bought the Cyril Kutlik School and started
running the first Serbian drawing school; Beta took charge of the
women’s department in 1909. She is one of the founders of the Associa-
tion of Serbian Artists for Plastic Arts and Music. The Vukanović married
couple moved into a newly built house in Belgrade in 1902, which was
where classes of the Serbian Painting School took place. Supported by
government subsidies the Rista and Beta Vukanović School grew into
the Arts and Crafts School and was moved into the building in 1905.
268 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 269

напушта дужност наставника 1910. Поред сликарства, бавила

се и карикатуром. Излагала је карикатуре са удружењем
Beta taught painting and aquarelle at the female department of the
Arts and Crafts School from 1905 until 1914. Due to the conflict that 6. ПАШКО ВУЧЕТИЋ
Лада и Урошем Предићем 1910. Сваке године током распуста
путовала је са супругом у Минхен, а потом су редовно путовали у
developed at the Arts and Crafts School between Rista Vukanović and
the principle Đorđe Jovanović, Beta Vukanović left her teaching position
PAŠKO VUČETIĆ
Италију и Француску. Годину дана пред рат провели су годишње in 1910. Besides painting she also engaged in caricature. She exhibited
одсуство у Паризу, где су излагали у Салону. Била је добровољна caricatures with the “Lada” association and Uroš Predić in 1910. The
болничарка у балканским ратовима, а у Првом светском рату married couple spent Rista Vukanović’s annual leave a year before the
са повлачењем војске из Београда, повлаче се и Вукановићи. war, in Paris, where they exhibited in the Salon. She was volunteer
Током бомбардовања Београда оштећена је и опљачкана кућа nurse during the Balkan Wars. During WWI the Vukanović’s retreated
Вукановића. После краћег боравка у Солуну, долазе у Марсеј, with the army from Belgrade. During the bombing of Belgrade the
а потом у Париз, 1916. Риста Вукановић је умро у Паризу 16. Vukanović’s house was damaged and plundered. After spending a short
јануара 1918. Бета се сели у Клермон-Феран, где је приредила time in Thessaloniki, they moved to Marseille and then Paris in 1916.
изложбу 1919. Тамо је водила мали курс француских ђака. По Rista Vukanović died in Paris in 1918. Beta moved to Clairmont-Fernnan
окончању рата 1919, када је Уметничка школа поново почела where in 1919 she organised an exhibition. She held a short course
да ради, враћа се у Србију и ту је остала стално да живи. Била for French students there. With the war’s end in 1919 when the Art
је професорка у Уметничкој школи у Београду од 1919. до 1935. School started working again, she returned to Serbia where she settled
Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду. permanently. She was professor at the Art School in Belgrade from 1919
Усељава се у атеље у новосаграђеној згради Коларчеве задужбине until 1935. She was one of the founders of the Association of Fine Artist’s
1932, где остаје до краја живота. Била је међу првим члановима in Belgrade. She was one of the first members of the new Association
новог Удружења ликовних уметника Србије 1944. Изабрана је of Fine Artists of Serbia 1944. She was one of the founders and elected
за доживотног почасног председника Ладе 1958. Исте године lifelong honorary president of the “Lada” association in 1958. Her first
одржана је њена прва ретроспективна изложба у Београду. Добија retrospective exhibition was held in the same year in Belgrade. She ПАШКО ВУЧЕТИЋ рођен je у Сплиту 17. децембра 1871, а умро PAŠKO VUČETIĆ was born in Split on December 17, 1871 and died
награду 1969. године, за допринос развоју и изучавању уметности received an award in 1969 for her contribution to the development and у Београду 15. марта 1925. Преци су му пореклом из Задра in Belgrade March 15, 1925. His ancestors were from Zadar (either
у Београду почетком XX века. Одликована је поводом прославе research of arts in Belgrade at the beginning of the 20th century. She (досељени из Црне Горе) или пореклом са Хвара. Пашкови migrants from Montenegro or from the island of Hvar). His father
100. рођендана, 1972. године. was ordained on the occasion of her 100th birthday in 1972. родитељи Иван и Мара Вучетић имали су петоро деце. Отац was an engineer and his brother became professor of painting at
му је био инжењер, а брат му је напредовао од молера до the University in Argentina. He attended the painting school in
Један је од оснивача удружења Лада, Удружења ликовних She was of the founders of the Association of Warrior Painters and Sculptors. професора сликарства, на универзитету у Аргентини. Похађао Trieste in 1886 and from 1893 to 1895 he was at the Accademia
уметника и Удружења ратника сликара и вајара. Излагала је на She exhibited in Yugoslav art exhibitions, the exhibition of fine art је сликарску школу у Трсту 1886, а од 1893. до 1895. био је Di Belle Arti, in Venice. Paško Vučetić’s life course is linked to his
југословенским уметничким изложбама, изложби Ратних сликара artists in Sombor in 1921, the exhibition of War Photographers 1912-1918 студент Академије лепих уметности у Венецији. Са старијим older brother with whom he left for South America (Argentina),
1912–1918. 1964, као и на изложби Дела 1912–1918. 1972. године, held in 1964, and at the exhibition Artworks1912-1918 in 1972, both at братом отишао је у Аргентину, где су се бавили молерским where they worked as house painters. He was obliged to return
обе у Војном музеју у Београду. the Military Museum in Belgrade. занатом. Вратио се ради служења војног рока, у аустроугарској from Argentina in order to serve the army in the Austro-Hungarian
морнарици. Око 1896. године био је сарадник и ученик у navy. He was the associate and apprentice of the sculptor Ivan
атељеу Ивана Рендића у Трсту. Потом је отишао у Минхен, где Rendić in Trieste, around 1896. After that he left for Munich where
се уписао 1898. на Академију ликовних уметности, код проф. in 1898 he enrolled at the Academy of Fine Arts (Акаdemie der
Раупа. Студије је започео у двадесетседмој години живота, bildenden Künste), under professor Raup who held Natur-Klasse.
после несистематичног стицања знања и самосталног рада He started his studies at the age of twenty-seven, after studying
уз признате, али и анонимне учитеље. Приватно је додатно under acknowledged and anonymous teachers, which caused him
учио, код Антона Ажбеа. По завршетку школовања у Минхену, great difficulties during his schooling. Privately he also attended
1899. године приредио је самосталну изложбу у Уметничком the school of Ánton Ažbé. After completing his studies in Munich
удружењу. Из Минхена се вратио у Трст 1900, код свог мецене in 1899 he prepared his own solo exhibition at the Art Association.
Лит / Lit: Јанковић, Милица, Госпођа Бета Вукановић, Београд, 1926 [Milica Janković, Mrs. Beta Vukanović, Belgrade 1926]; Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари Давича, који му је помогао да излаже на Светској изложби He returned to Trieste from Munich in 1900, to his benefactor
1912–1918, Београд 1964 [Vera Ristić, Nada Šuica, War Painters 1012–1918, Belgrade 1964]; Краут, Вања, Бета Вукановић као карикатуриста и збирка њених карикатура у у Паризу, са српским сликарима. Наредне године приредио Davičo. Davičo helped him exhibit at the World Exhibition in Paris
Народном музеју, Нови Сад 1968 [Vanja Kraut, Beta Vukanović as Cartoonist and Collection of he Cartoons in National Museum, Novi Sad 1968]; Живковић, Станислав, Београдски
импресионисти, Београд 1977 [Stanislav Živković, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994 [Stanislav Zivkovic, самосталну изложбу у Трсту, у Солијановој трговини. Од in the same year, alongside Serbian painters, and in the following
Serbian Impressionists, 1994]; Ристић, Вера, Бета Вукановић, Београд, 2004 [Vera Ristić, Beta Vukanović, Belgrade 2004]. градова у којима је стицао уметничко образовање помињу се year 1901 he organised a solo exhibition in Trieste, in Soliani's
270 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
Трст, Венеција, Рим, Минхен и Фиренца. У Београду се стално
настанио 1903. Прву самосталну изложбу организово је у
просторијама Грађанске касине 1904, а другу и Клубу читаонице
Словенског југа, 1906. солидаришући се са Надеждом Петровић,
изложио је дела намењена за изложбу у Софији и дао је оставку
на чланство у Југословенском уметничком савезу Лада. За
потребе Народног музеја радио је цртеже и аквареле порушених
или оштећених средњовековних цркава и манастира, те је радио
копије фресака у Жичи 1907, и то на основу искуства стечног у
Италији. Водио је своју приватну сликарску школу 1905–1907.
године.
Био је члан Ладе и Српског уметничког удружења. Излагао је на
Првој изложби Ладе, приређеној у Београду 1906. Следеће године
на Првој изложби Југословенске уметничке колоније 1907, а затим
на Првој изложби Српског уметничког удружења 1908. Учествовао
је на Првој и Четвртој југословенској изложби, 1904. и 1912; као
и на Првој далматинској изложби у Сплиту, 1908. У иностранству
је учествовао на Међународној изложби у Риму 1911. и Изложби
југословенских уметника у Паризу 1921.
Био је учесник у Првом светском рату, као ратник добровољац.
Рат га је затекао у Београду, те се повлачио са српском војском,
прешао Албанију и боравио на Крфу и у Солуну. Био је ратни
сликар. Као реконвалесцент затекао се почетком 1916. године
у Италији. Тада му се указала прилика да излаже, у Барију, а
затим и у Риму. Већ идуће године је стигао у Француску. Своју
прву самосталну изложбу у Сплиту организовао је августа
1920. Самостална изложба приређена му је у Загребу, у Салону
Трпинац, октобра 1920.
Био је члан Српског уметничког удружења и сарадник
Југословенске уметничке колоније. Дела су му укључена у Прву
изложбу Удружења ратних сликара и вајара 1912–1918, 1940. и у
Изложбу ратних сликара из ратова 1912–1918, 1964. Излагао је и
на изложбама Удружења ликовних уметника, у Београду 1919,
затим Почеци југословенског модерног сликарства 1900–1920,
1972/73, у Музеју савремене уметности у Београду.
Лит / Lit: Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 102, 136 [Živković Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 102, 136]; Рајчевић, Угљеша,
Скулпторско дело Пашка Вучетића (1871–1925), „Свеске”, бр. 20–21, Београд 1989–1990, 40–55 [Rajčević Uglješa, Scuptural Work of Pasko Vucetic(1871–1925), “Notebooks”,
20–21, Belgrade 1989–1990, 40–55]; Јевтовић, Мила, Споменик Карађорђу Пашка Вучетића, Наслеђе, Београд 2001, 181–191[Jevtović Mila, Monument of Karađorđe by Paško
Vučetić, Heritage, Belgrade, 2001, 181–191]; Рајчевић, Угљеша, Самостална излагачка делатност Пашка (Паскоја) Вучетића сликара и вајара (од 1901. до 1920. године), „Зборник
Народног музеја” XIX-2, Београд 2010, 453–483 [Rajčević Uglješa, Exposition of Paintings and Sculptures of Paško(Paskoja) Vučetić (1901–1920) “Proceedings of the National
Museum”, XIX-2, Belgrade 2010, 453–483 ].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 271
Merchant House. Between 1901 and 1903 he resided and learnt in
Rome and Florence. He arrived in Serbia, Belgrade, in 1903. His 7. ВИЛКО ГЕЦАН
first solo exhibition in Belgrade was organised for him in 1904 and
the second in 1906. He exhibited works intended for the exhibition
VILKO GECAN
in Sofia and resigned his membership at the Yugoslav Art Alliance
“Lada”. For the National Museum, he went into the field and made
drawings and aquarelles of destroyed or damaged churches and
monasteries. He copied the frescoes in Žiča Monastery in 1907.
He was engaged in similar work in Italy as well. He led his own
private painting school between 1905 and 1907. He was member
of the Serbian Art Association. He exhibited at the First Exhibition of
the “Lada” association in Belgrade in 1906, at the first exhibition
ВИЛКО ГЕЦАН рођен je у Кужељу крај Брода на Купи / или у VILKO GECAN was born in Kuželj near the village Brod na kupi (or Mrkopolje
of the Yugoslav Art Colony in 1907 and the First Exhibition of the
Мркопољу у Горском Котару, 1894, а умро је у Загребу 25. јуна in Gorski Kotar, Croatia) in 1894 and died in Zagreb on June 25, 1973. He
Serbian Art Association in 1908. He also exhibited at the First and
1973. Био је син аустралијског копача злата. Гимназију је учио was the son of an Australian gold miner. His first attempts at painting
Fourth Yugoslav Exhibition in 1904 and 1912; the First Dalmatian
у Бањалуци 1910. Ту је нашао је нашао свог најбољег животног happened at the gymnasium in Banja Luka in 1910. It is there that he met
Exhibition in Split in 1908; the Exhibition of Fine Art Artists from
пријатеља Миливоја Узелца и првог учитеља Перу Поповића, his lifelong best friend Milivoje Uzelac and his first teacher Pera Popović,
Belgrade in Sombor in 1921 and abroad, at the International
прашког ђака проф. Влаха Буковца. У Загребу је похађао приватну student of the Art Academy in Prague. In 1912, he attended the private
Exhibition in Rome, in 1911, and the exhibition of Yugoslav Artists
сликарску школу Томислава Кризмана 1912. Отишао је у Минхен painting school of Tomislav Krizman in Zagreb and in 1913 he departed
in Paris in 1921.
1913. Прво је учио у приватној школи код проф. Хајмана, а потом for Munich. First he was in a private school with professor Heymann,
је прешао на цртачки одсек код проф. Хекела, на Академији attending evening classes, and then moved to the drawing department led
He was a volunteer in WWI. The war descended upon him in 1914
ликовних уметнсти, 1914. Када је букнуо Први светски рат, by Professor V. Heckel at the Акаdemie der bildenden Künste, in May 1914.
while he was in Belgrade and he remained there until the occupation
мобилисан је и ратовао је неколико месеци на Сочи, где је био However, he had only started getting used to the new environment and
in 1915. He crossed over into Albania with the Serbian Army and
заробљен, 1915, те је боравио по различитим заробљеничким started serious studies in Heckel's and Herterich's atellier, besides visiting
resided in Corfu and Thessaloniki as well. He was war painter. As a
логорима, највише на Сицилији. Одатле је отишао на Солунски the Pinakothek, when the war broke. It was then that he was noticed at the
convalescent he found himself at the beginning of 1916 in Italy. He
фронт као добровољац. Након рата живео је наизменично у Academy and invited by Herterich. He was mobilized by the Austro-Hungari-
exhibited in Corfu and Thessaloniki, in Barri and Rome. He reached
Прагу и у Загребу, 1919–1923. Поново се срео са Миливојем an army in Karlovac, spent several months in the battle at Soča and impris-
Paris the next year. He organised his first solo exhibition in Split in
Узелцем у Прагу и у Прајслеровом атељеу је наставио студије. soned in 1915. He spent the remainder of the war moving from one prisiner
1920 as well as a solo exhibition in Zagreb, at the “Salon Trpinac”.
Први пут је излагао на Прољетном салону, у Загребу 1919. camp to the other. In WWI he was also on the Italian Front, imprissoned
Редовно је учествовао на Прољетном салону, те је приредио прву in Sicily, and from there he left for the Salonika Front as a Serbian Army
He was an the member of the Association of Serbian Painters and
самосталну изложбу у Умјетничком павиљону 1921. У Берлину је volunteer. After the war he lived on and off in Prague and Zagreb between
associate of the Yugoslav Art Colony. His works were exhibited at
боравио у Хајнсдорфовим радионицама, током 1922, где је учио 1919 and 1923. He met Milivoje Uzelac in Prague, in Preisler's atellier
the First exhibition of the works of the Association of War Painters
сликарство на стаклу, па и рестаурира средњовековне витраже. where he continued his studies. His first exhibition was at the Spring Salon
and Sculptors from the 1912-1918 wars, the Exhibition of War Painters
Учествовао је на изложби Независних у Загребу 1923. Путовао је in Zagreb in 1919. His repeated participation at the Spring Salons led to his
1912-1918, 1964.
по Америци и Француској, између 1924. и 1932. године. Боравио first solo exhibition at the Art Pavillion in 1921. In Heinesdorf's workshops
је у Америци 1924–1928. У Њујорку се упознао са француским in Berlin, during 1922, he learnt painting on glass and worked on the
модерним сликарством, на репрезентативним изложбама Монеа, restoration of medieval stained glass. He took part in the exhibition of The
Сезана, Ван Гога, Реноара и Матиса. Потом је отишао у Париз Independent in Zagreb, in 1923. Gecan spent the period between 1924 and
1928, на неколико месеци, где се сретао са старим и са новим 1932 trevelling across America and visiting France. He resided in America
пријатељима: Узелац, Сутин, Кокошка и др. Поново је отишао на from 1924 to 1928. In New York he encountered French modern painting
четири године у Америку 1929. Доживео је успех на изложби у Арт through the representative exhibitions of Monet, Cezzane, Van Gogh, Renoir
центру, у Њујорку 1930. У Загреб се вратио 1932. где је приредио and Matisse. He painted oils and aquarelles on the banks of the Hudson
самосталну изложбу, у Салону Улрих. River and in New York's suburbs. Then, in 1928 he left for Paris where he
spent several months. Among others, his friend Uzelac was there and the
272 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
Дела су му излагана на бројним изложбама Облика, Прољетним
салонима, на изложбама Независних, Загребачких уметника,
Југословенских уметника, УЛУХ-а и ЛИКУМ-a. Учествовао је на
изложби Пола вијека хрватске умјетности, у Загребу 1938. Излагао
је са Шимуновићем у Салону Улрих 1939. Учествовао је на изложби
Сликарство и вајарство народа Југославије 19. и 20. века, у Београду.
Представљен је на изложби Пола вијека југославенског сликарства,
у Загребу 1953. Одржана му је изложба из фундуса Модерне
галерије у Загребу 1954. и у Умјетничком павиљону, 2005.
Лит / Lit: Ladović, Јоsip, Vilko Gecan, Zagreb 1961; Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 10 [Ristić Vera, Šuica Nada, War painters, 1912-1918,
Belgrade, 1964,10]; Gamulin, Grgo, Hrvatsko slikarstvo XX stoljeća, Zagreb 1987, 223-235 [Gamulin Grgo, Croatian paintings in 20th Century, Zagreb 1987, 223-235]; Башичевић
Мангелос, Димитрије Шездесетогодишњица Вилка Гецана, Београд 1996 [Dimitrije Baščević Mangelos, Sixtieth of Vilko Gecan Belgrade1996]; Maković, Zvonko, Vilko Gecan,
monograf. Zagreb 1997 [Zvonko Maković, Vilko Gecan, мonography, Zagreb 1997];
8. ДРАГОМИР ГЛИШИЋ
DRAGOMIR GLIŠIĆ
ДРАГОМИР ГЛИШИЋ рођен je у Ваљеву 1872, а умро у Београду
1957. године. Похађао је Прву српску цртачку и сликарску школу
Кирила Кутлика 1895–1899, у Београду. Студије сликарства
наставио је у Минхену на Академији ликовних уметности и Школи
bohemian world from the Coupole: Soutine, Kokoschka etc. He returned to
America for four years in 1929 and was succesful in his exhibitions at the
Art Center in New York in 1930 and 1931. He returned to Zagreb in 1932. His
works were displayed on numerous exhibitions of the group “Oblik”, at the
Spring Salons, the exhibitions of The Independent, Zagreb Artists, Yugoslav
artists etc. Solo exhibitions were organised for him in Zagreb in 1921 and
1932. He was represented at the exhibiton Half a Century of Croatian Art, in
Zagreb, 1938, and at the exhibition Painting and Sculpting of the Yugoslav
Peoples in the 19th and 20th Centuries, in Belgrade. His works were exhibited
at the exhibition Half a Century of Yugoslav Painting, in Zagreb, 1953. Major
solo exhibitions were held in Modern Gallery, in 1954 and in Art Pavillion,
2005, both in Zagreb.
DRAGOMIR GLIŠIĆ was born in Valjevo in 1872 and died in Belgrade
in 1957. He attended Cyril Kutlik’s First Serbian Drawing and
Painting School in Belgrade from 1895 to 1899. He continued his
painting studies in Munich at the Акаdemie der bildenden Künste
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 273
за примењену уметност, 1899. до 1904. године. Излагао је на and the School for Applied Art, from 1899 to 1904. He exhibited in
југословенским уметничким изложбама. После повратка у Yugoslav art exhibitions. After returning to Belgrade he taught at
Београд, предавао је у Занатској школи и писао за шаљиви лист the Craft School and wrote for the humorous paper “Brka”. He was
Брка. Професор је цртања у Трећој мушкој гимназији од 1908. drawing professor at the Third Boys’ Gymnasium from 1908 until his
до пензионисања, 1933. У Балканским ратовима учествовао је retirement in 1933. He was a conscript in the Balkan Wars, a scribe
као војни обвезник, писар и ратни сликар Дунавске дивизије. У and war painter in the Danube Division. In WWI he was in the 7th
Првом светском рату био је у саставу 7. пука Дунавске дивизије, Regiment of the Danube Division, until the arrival in Thessaloniki,
све до доласка у Солун, октобра 1916. У Обавештајном одсеку in October 1916. He exhibited sketches and drawings in the same
Врховне команде у Солуну излагао је скице и цртеже истог month at the Information Department of the Supreme Command in
месеца, после чега је постављен је за ратног сликара при Првој Thessaloniki after which he was appointed war painter in the Army
армији у Штабу Моравске дивизије. Током Првог светског рата Headquarters of the Morava Division. During WWI he also recorded
вршио је многа фотографска снимања. На дужности ратног using the medium of photography. He remained in office as war
сликара и фотографа остаје до демобилисања 1919, када се painter and photographer until his demobilization in 1919, when he
враћа професорском позиву. returned to the professorial calling.
Био је члан уметничких удружења Лада, Српског уметничког He was a member of the art associations “Lada” 1906–1908,
удружења, Удружења ликовних уметника и Удружења ратника-сликара 1920–1957, The Serbian Art Association 1908–1912, The Association of
и вајара 1912–1918. Дела са ратном тематиком излагана су му Fine Art Artists and The Association of Warrior-Painters and Sculptors
на Изложби ликовних уметника, Сомбор 1921, првој изложби 1912–1918. His war-themed works were exhibited at the Exhibition
радова „Удружења ратника сликара и вајара 1912–1918“, of Fine Art Artists, Sombor in 1921, the First Exhibition of the works
Београд 1940; Ратни сликари и вајари 1912–1918, Београд 1964, of the Association of Warrior-painters and Sculptors 1912–1918, in
Стеван Милосављевић и ратни сликари 1912–1918, Опово 1967; Belgrade 1940; War Painters and Sculptors 1912–1918, Belgrade, 1964;
Ратни сликари 1912–1918, Војни музеј, Београд 1972. Самосталне Stevan Milosavljević and War Painters 1912–1918, Opovo, 1967; War
изложбе су му приређене у Београду 1904, 1908 и 1957, Шапцу Painters 1912–1918, Belgrade, 1972. Solo exhibitions were organised
1906. и Ваљеву 1954. и 1983. in Belgrade in 1904, 1908 and 1957, in Šabac in 1906 and Valjevo in
1954 and 1983.
Лит / Lit: Шуица, Нада, Дела 1912–1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 21 [Šuica Nada, Artworks 1912–1918, Catalog of Art collection of
Military museum in Belgrade, Belgrade 1982,21]; Шуица, Нада, Драгомир Глишић, Ратни период 1914–1918, Београд 1983 [Šuica Nada, Dragomir Glišić, War Period 1914–1918,
Belgrade, 1983]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 249 [Živković Stanislav, Serbian impressionists, Belgrade, 1994, 249]; Зековић, Марина, Ратни
сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у српској војсци 1914–1918, Београд 2001, 56-57 [Zeković Marina, War Painters, Amateur Photographers and Newspaper
Photographersin Serbian Army 1914-1918, Belgrade 2001, 56-57].
274 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 275

9. МАЛИША ГЛИШИЋ са сликарским прибором. Своје радове из балканских ратова

представио је у свечаној сали Друге мушке гимназије у Београду,
MALIŠA GLIŠIĆ маја 1914. Приликом повлачења са војском стигао је до Ниша где
се тешко разболео и умро децембра 1916.
Одржао је самосталну изложбу у Београду 1907. Излагао је на
југословенским уметничким изложбама. Самостално је излагао
1913. године у Београду. Дела су му била изложена на изложби у
Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” у организацији Удружења
ратних сликара и вајара 1912–1918, у Београду 1940.
General of the II Army Stepa Stepanović. With the Serbian Army he
participated in the siege of Edirne. He observed the movements of
the Serbian Army and its victories fully armed and with his painting
kit. During May 1914 he presented his works in Belgrade, in the Hall
of the Second Boys' Gymnasium. He reached Niš with the retreat of
the army where he died of typhus in December 1916.
He held a solo exhibition in Belgrade in 1907. He exhibited in
Yugoslav art exhibitions. In 1913 he exhibited solo in Belgrade. In
1940 his works were exhibited by the Association of War Painters and
Sculptors 1912-1918 in Belgrade.

МАЛИША ГЛИШИЋ рођен je у Баћевцима 6. новембра 1886, а
умро у Нишу 1916. године. Отац му је био учитељ. Ниже разреде
гимназије завршио је 1903. и уписао Српску сликарску школу
у Београду, код Бете и Ристе Вукановића. Глишићева појава у
уметничком животу Београда забележена је у штампи октобра
1907, када је у излоге продавница дуж Кнез Михаилове улице
и на Теразијама поставио дванаест својих слика. Гледиште
надлежног министарства било је да изложба препоручује аутора
за стипендију у иностранству. Потом је од 1908. до 1909. студирао
на цртачком одсеку код проф. Хабермана и Јанка, на Академији
ликовних уметности, у Минхену. По повратку у Београд радио је
као сценограф Народног позоришта у Београду. Дошао је у Рим и
у Тераћину 1910. где се усавршавао од 1910–1912. Излагао је, као
најмлађи учесник, у Павиљону Србије, на Међународној изложби
у Риму, 1911, поводом прославе педесетогодишњице уједињења
Италије. Излаже са друштвом Медулић на Четвртој југословенској
уметничкој изложби у Београду 1912. Током Балканских ратова,
био је ратни сликар и фотограф, одређен при Другој армији Степе
Степановића, а као обвезник грађанског реда и као сликар у
одреду београдске одбране. Тада је добио звање ратног сликара
и учествовао са српском војском у опсади Једрена. Кретање
српске војске и њене победе пратио је под ратном опремом и
MALIŠA GLIŠIĆ was born in Baćevci on November 6, 1886 and died in
Niš in 1916. His father was a teacher. He completed his early schooling
at the Vuk Stefanović Karadžić gymnasium in 1903. In autumn 1903
he enrolled in the private Serbian Drawing and Painting Arts and
Crafts School in Belgrade, with Beta and Rista Vukanović. Glišić was
noticed on the Belgrade art scene by the papers in October 1907
when he displayed twelve of his paintings in the windows of shops
along the Knez Mihailo and Terazije Streets. In such a way the Ministry
wanted to promote the works of the artist for the purpose of his obtaining
a stipend abroad. From 13 October 1908 until 1910 he studied at
the drawing department under Professor Hugo Von Habermann at
the Royal Academy of Fine Arts (Акаdemie der bildenden Künste) in
Munich. For a while he was in the class of Munich Professor Angel
Janko. Upon his return to Belgrade, in 1909, he worked for a while as
set-desginer at the National Theatre in Belgrade. He came to Rome
and to Terracinо in the spring of 1910. He exhibited in the Serbian
Pavillion as the youngest participant in the International Exhibition
in Rome, in March 1911, on the occasion of the fiftieth anniversary of Лит / Lit: Секулић, Јован, Минхенска школа и српско сликарство, „Зборник Народног музеја“ II, Београд 1958/59, 251-277 [Jovan Sekulić, Munich School and Serbian
the unification of Italy. He exhibited with the “Medulić” society at the Paintings, Proceedings of National Museum II, Belgrade 1958/59, 251-277]; Ристић, Вера, Малиша Глишић, Нови Сад 1967 [Ristić Vera, Mališa Glišić, Novi Sad, 1967];
Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 136 [Živković Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 112, 1365]; Живковић, Станислав,
Fourth Yugoslav Art Exhibition in Belgrade in 1912. During the Balkan Српски импресионисти, Београд, 1994, 249-250 [Živkovic Stanislav, Serbian impressionists, Belgrade, 1994, 249-2508]; Савић, Мирјана, Сликари добровољци у Првом
Wars he was war painter and photographer and was appointed “civil светском рату, Београд 2002 [Savić Mirjana, Painters volunteers in World War I, Belgrade 2001]; Тошић, Драгутин, Малиша Глишић, „Зборник Народног музеја“ XIII-2,
Београд 2007, 359-407 [Tošić Dragutin, Mališa Glišić, Proceedings of The National Museum XIII-2, Belgrade, 2007, 359-407]; Миљковић, Љубица, Светлост у мраку Првог
military conscript“ and “painter in the Belgrade defence unit“ by светског рата, Београд 2014, 114 [Miljković Ljubica, Light in the Darkness of World War I, Belgrade, 2014,114].
276 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
10. МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ
MILOŠ GOLUBOVIĆ
МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ рођен je у Крагујевцу 1888, а умро у Београду
1961. Прва сликарска знања стекао је шегртујући код сликара
Николе Милојевића, 1903. Уписао се у Српску цртачку и сликарску
школу у Београду, код проф. Риста Вукановића и Марка Мурата.
Због изузетног талента биo je ослобођен плаћања школарине.
Боравиo је у Бечу и Будимпешти, издржавајући се радом на
портретима, 1904. Уметничко-занатску школу завршава 1908.
У међувремену, боравио је у Минхену, затим у Лозани 1905–1907.
Студирао је сликарство у Москви 1909–1910, у школи Строганов, а
након тога на Уметничкој академији у Прагу, код проф. Женишека,
1911. Отворио је прву самосталну изложбу марта 1912. у
Грађанској касини у Београду. Као војни обвезник, учествовао је у
Другом балканском рату четири месеца, 1913. Потом, скоро годину
и по дана боравио је поново у Лозани и издржавао се од рада
на портретима. Одмах по избијању Првог светског рата јавио се
Врховној команди, те је учествовао као борац, у почетку у оквиру
пешадијског пука Карађорђе, а нешто касније као ратни сликар,
при Врховном штабу. У том својству, са српском војском прелази
Албанију, борави на Крфу 1916. Био је на дужности ратног сликара
Врховне команде, у Солуну 1917–1918. Водио је ратни дневник са
белешкама и скицама. У Београду је излагао на Изложби ратних
сликара Врховне команде 1919. Излагао је на Југословенској
MILOŠ GOLUBOVIĆ was born in Kragujevac in 1888 and died in
Belgrade in 1961. His first painting lessons were the result of his
apprenticeship with painter Nikola Milojević in 1903. He enrolled in
Cyril Kutlik’s First Serbian Drawing and Painting School in Belgrade,
learning from Rista Vukanović and Marko Murat. Because of his
talent he was relieved of paying tuition. He resided in Vienna and
Budapest without any finances, supporting himself by selling
portraits (1904). He completed the Arts and Crafts School in 1908.
In the meantime, he resided in Munich, followed by Lausanne
(1905-1907). He studied painting in Moscow for a short time, from
1909 to 1910, in Stroganoff’s school, after which he studied at the Art
Academy in Prague with Professor Ženišek until 1911. He opened his
first solo exhibition in March 1912 at the Citizen’s Casino in Belgrade.
As a military conscript he was in the Second Balkan War for four
months during the spring of 1913. During that period he spends
almost a year and a half in Lausanne, which he already knew well.
As soon as war was declared on Serbia, he reported to the Supreme
Command. During WWI he participated as a soldier, first within the
“Karađorđe” infantry regiment, and somewhat later as war painter in
the Supreme Headquarters. In this capacity he crosseed Albania with
the Serbian army and reached Corfu (1916). In Thessaloniki he was
war painter in the Supreme Command from 1917 to 1918. In Belgrade
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 277
изложби у Паризу 1919. Боравио је у Паризу, као владин
стипендиста, на Академији Шомијер, 1920. Од 1921. предаје
he exhibited at the Exhibition of the Supreme Command War Painters
(1919). He exhibited at the Yugoslav Exhibition in Paris in 1919.
цртање и сликање у средњим школама и гимназијама у Београду, He resided in Paris at the Académie de la Grande Chaumière (1920).
до пензионисања 1954 (Вечерња занатска школа, Трговачка He was temporarily employed at the Evening Vocational School in
академија, Средњетехничка школа, Уметничка школа и XIV мушка Belgrade, in late 1920. The following year he became professor of
гимназија). Откако оснива породицу настањује се на Душановцу, drawing at the Academy of Commerce in Belgrade. The next year, he
те креће и његова интензивна социјална и организациона took a position at the Secondary Technical School and then in the
активност на заштити професионалних интереса у оквирима више Art School. After establishing a family and moving to Dušanovac, he
удружења. Био је члан уметничких удружења Медулић и Друштва became more intensively involved in social activities as an organiser,
српско-хрватских уметника Лада (од 1920–1922. и од 1927). Постаје protecting the professional interests of guilds. He was member of
члан Главног одбора Удружења југословенских ликовних уметника у the artistic associations “Medulić” and The Society of Serbo-Croatian
Загребу. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника (УЛУС) Artists – “Lada” (from 1920 to 1922, and from 1927). He was active
у Београду и Удружења ратника, сликара и вајара 1912–1918, у in socio-organisational work (1922). He became a member of the
Београду 1939. Током нацистичког бомбардовања Београда 1941, Head Board of the Association of Yugoslav Fine Art Artists in Zagreb. He
уништено је Министарство војно, где су страдале Голубовићеве, was one of the founders of the Association of Fine Art Artists (ULUS) in
као и остале слике откупљене са Изложбе ратних сликара Belgrade and the Association of Warriors, Painters and Sculptors 1912-
Врховне команде 1919. из Првог светског рата. 1918 in Belgrade (1939). During the nazi bombing of Belgrade in 1941
the Military Ministry, which held almost all of the paintings from the
Излагао је редовно на југословенским уметничким изложбама, exhibition of war painters who worked in the Salonika atelier during
на Првој изложби радова Удружења ратника сликара и вајара, WWI (acquired in 1919), was targeted and completely demolished,
1940, на изложби ратних сликара 1964, Ратних сликара 1912–1918, destroying all of the paintings. He actively participated in the organi-
1972. године, све у Београду. Ретроспективна изложба му је sation and work of professional associations. He regularly displayed
организована у Културном центру 1964. и у Музеју савремене his works on group exhibitions: the First Exhibition of Works by the
уметности, 2003. Association of Warriors, Painters and Sculptors (1940), the exhibition of
war painters (1964), War Painters 1912-1918 (1972), all in Belgrade. A
retrospective exhibition was organised at the Museum of Contempo-
rary Art in Belgrade 2003.
Лит / Lit: Шуица, Нада, Дела 1912–1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 29 [Šuica Nada, Artworks 1912–1918, Catalog of Art collection
of Military museum in Belgrade, Belgrade 1982, 29]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 250 [Živković Stanislav, Serbian impressionists, Belgrade,
1994, 250]; Тодић, Миланка, Милош Голубовић 1917–1923, „Зборник Народног музеја“ XVI-2, Београд 1997, 213–221 [Todić Milanka, Miloš Golubovć 1817–1923, Proceed-
ings of The National Museum, XVI-2, Belgrade, 1997, 213–221]; Гвозденовић, Жана, Милош Голубовић, каталог ретроспективне изложбе, Београд 2003 [Gvozdenović
Žana, Catalogue of the Retrospective Exibition of Miloš Golubović, Belgrade 2003].
278 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
11. ПЕТАР ДОБРОВИЋ
PETAR DOBROVIĆ
ПЕТАР ДОБРОВИЋ рођен je у 14. јануара Печују (тада: Аустругарска)
1890, а умро је у Београду 27. јануара 1942. године. Потиче из
образоване и имућне трговачке породице. Основну школу и
цистерцитску гимназију, завршио је у родном Печују. Припремао
се за академију на скулпторском одсеку Уметничко- занатске
школе у Будимпешти, 1907–1908. Студирао је сликарство на
Ликовној академији у Будимпешти 1909–1911. Први професори
на Академији били су му Едмондо Бало, Иштван Боснај, Виктор
Ољај, те је три семестра провео код Кароља Ференција, а
потом и код Тивадара Земплењија. Примао је стипендију
Српског народног црквеног фонда из Сремских Карловаца.
Боравио је у сликарској колонији у Нађбањи, где се срео са
утицајима нових стилова Минхена и Париза. Док се у колонији
у Кечкемету сусрео са мађарском авангардном уметношћу, као
и са напредним социјалним идејама. Био је члан прогресивне
уметничке групе Неоисти, затим следбеник групе Осморица,
али и истакнути учесник у покрету Активиста Лајоша Кашака.
Први пут је излагао у Националном салону (Немзети салон)
у Будимпешти, 1911, а 1911/1912. на великој, јубиларној
изложби Мичарнока (Галерија Уметничког удружења) био је
посебно запажен. Отишао је на усавршавање у Париз 1912–1914.
PETAR DOBROVIĆ was born on January 14, 1890 in Pécs (once: Austro-
Hungaria) and died in Belgrade on January 27, 1942. He stems from an
educated and wealthy family of merchants. He completed his elementary
school and Cistercian Gymnasium in his hometown of Pécs. He prepared
for the Academy at the sculptoral department of the Arts and Crafts
School in Budapest, 1907-1908. He studied painting at the Academy of
Fine Arts in Budapest, 1909-1911. His first professors at the Academy
included Edmond Balo, István Bosnaj, Viktor Olgyai, and he spent three
semesters under Károly Ferenczy, followed by Tivadar Zemplényi. He
received a small stipend from the Serbian People’s Church Fund from
Sremski Karlovci. His resided at the Nagybánya painting colony, which
enabled him to encounter the influential new styles from Munich and
Paris. His time spent at the colony in Kecskemét opened the oppurtunities
to encounter Hungarian avant-garde art, as well as more liberal social
ideas. He was a member of the progressive art group Neoists, a follower
of the group The Eight, but also an eminent participant in Lajos Kassák’s
Activist movement. He displayed his works for the first time in Műcsarnok,
the National Salon in Budapest, 1911. Between 1912 and 1914 he
specialised, with short interruptions, in Paris. He returned to Pécs where
in 1912 he opened his first solo exhibition in the premises of the Women’s
Society. He wrote art criticism for the paper Alfold, which was issued in
Дошао је у Печуј 1912. да отвори прву самосталну изложбу
у просторијама Женског друштва. Писао је ликовне критике
за часопис Алфолд, који је излазио у Кечкемету. По повратку
из Париза, сликао је у Печују и Будимпешти 1915–1918. По
повратку са школовања вратио се у Печуј и постао председник
Друштва уметника. Излагао на изложби групе Фијаталок, 1916.
Будимпешти. Учествовао је у побуни Шестог пешадијског пука у
Печују 26/27. маја 1918, против владиних војних снага. Ухапшен
је, изведен пред Војни суд и одведен у затвор у Будимпешти.
Када је Аустроугарска капитулирала и букнула мађарска
револуција Беле Куна, успео је да побегне из затвора. Уз помоћ
пријатеља напустио је Мађарску 19. децембра и стигао у Нови
Сад, где му је гостопримство пружила угледна породица Хаџи.
Ту је упознао Олгу, која му доцније постаје супруга. Учествовао
је на Југословенској изложби у Паризу 1919, чиме се придружио
југословенском културном простору. Исте године приредио
је прву самосталну изложбу у загребачком салону „Улрих“.
Излагао је самостално у Новом Саду и Београду и групно на
загребачком Прољетном салону. Отишао је на студијско путовање
у Фиренцу 1921. Лето је провео на Хвару са Сибетом Миличићем,
Милошем Црњанским и Мирославом Крлежом. По повратку
у Печуј постао је председник краткотрајне барањске Српско-
мађарске републике Барања-Баја, на територији Мађарске. Тада
је акламацијом изабран за председника на радничком збору
левичарске конференције синдиката. Подржавали су га борбени
радници и млада интелигенција, разочарани дипломатским
територијалним решењем барањске области, по којем је већи
део припао Мађарској. Република је трајала само недељу дана,
док нису стигле Хортијеве контрареволуционарне трупе, те
сломиле неорганизовани оружани отпор, а Добровић је морао
да емигрира, као и други мађарски револуционари. Тада је био
осуђен на смрт у одсуству. Вест га је затекла на дипломатским
преговорима у Београду. Трајно се настанио у Београду 1922,
са повременим боравцима у Паризу, као југословенски сликар
светског гласа, одлучан да живи изван политике, посвећен
породици и уметности. Учествовао је на Петој југословенској
изложби 1922. године у Београду. Већ почетком двадесетих
година XX века, почео је да проводи лета у Далмацији, често
у околини Дубровника и на Хвару. Приредио је изложбу са
Јованом Бијелићем и Сибом Миличићем у Београду. Провео је
лето у околини Дубровника, као гост Игњата Јоба 1923. Радио је
професор у Уметничкој школи у Београду, 1923–1925. Оженио се
Олгом Хаџи из Новог Сада, 1925. Излагао је у Salon de l’Escalier.
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 279
Kecskemét. After his return from Paris he painted in Pécs and Budapest
(1915-1918). After years of schooling he returned home to Pécs and be-
came the president of the Society of Artists. He exhibited with the Fiatalok
group in Nemzeti Szalon Tavaszi Tárlata in Budapest, in April 1916. He spent
the WWI years, from 1915 to 1918, in Pécs and Budapest. He participated
in the May 26th – 27th, 1918 rebellion of the Sixth Infantry Regiment
in Pécs against the government’s army. He was arrested as a civilian,
brought before a military court and taken to prison in Budapest. When
Austria-Hungary surrendered and the Hungarian revolution of Béla Kun
flared, he managed to escape from prison. With the help of friends he left
Hungary and arrived in Novi Sad on 19 December where he was taken in
by the eminent Hadži family. It is there that he met Olga, who many years
later became his wife. He set the theoretical basis for the formulation of
the idea of twentieth century monumental art, during the period 1919-1926.
He took part in the Yugoslav Exhibition in Paris in 1919, which separated
him from the Hungarian art milieu and linked him to the Yugoslav cultural
sphere. In the same year he prepared his first solo exhibition in the Salon
Ullrich, Zagreb. He exhibited solo in Novi Sad and Belgrade, and with a
group at the Zagreb Spring Salon. He returned to Pécs where he became
the president of the short-lived Baranja-Baja Serbo-Hungarian Republic,
on the Hungarian territory. Through acclamation he was chosen president
on the worker’s assembly of the leftist conference of syndicates, which
proclaimed the worker’s – peasant’s – civil republic. He was supported
by the rebellious workers and young intelligencia disappointed by the
diplomatic territorial solution for the Baranya region, according to which
a greater part was afforded to Hungary. Regardless the fact that the
Republic lasted only a week – until Horti’s counter-revolutionary troops
arrived and broke the disorganized armed resistance – he had to emigrate
along with other Hungarian revolutionaries. The then active Hungarian
government condemned him to death in absentia. He heard the news while
on diplomatic talks in Belgrade; therefore he never returned to Hungary.
From then on he lived in Belgrade and Paris, ocassionally. He was taken
by the new political idea, which matured first in the framework of art
and then on a state level – the idea of Yuguslavia, as an artistic and politi-
cal orientation. He took part in the Fifth Yugoslav Exhibition in 1922 in
Belgrade. At the beginning of the 1920s he started to spend his summers
in Dalmatia, often in the vicinity of Dubrovnik and Hvar. He socialized
with intellectuals Sibe Miličić, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, with
artists, especially Veno Pilon, Ignjat Job. He prepared an exhibition with
Jovan Bijelić and Sibe Miličić in Belgrade. He published a review of the
Belgrade exhibition of Emanuel Vidović, expessing his own attitudes on
art. Miroslav Krleža published the essay Marginalia to the Paintings of Petar
Dobrović. He spent the summer in the vicinity of Dubrovnik as the guest of
280 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 281

Интензивно је писао ликовне критике за Parisier Deutsche Zeitung.

Један је од оснивача уметничке групе Облик. На Коларчевом
народном универзитету основао је и водио вечерњи курс
фигуралног цртања. Један је од оснивача и првих професора
Уметничке академије у Београду (са Росандићем, Стојановићем,
Милуновићем) 1937.
Излагао је на XXI бијеналу у Венецији 1938. Ретроспективе су
му одржане у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, 1940,
потом 1974. године у Музеју савремене уметности у Београду,
као и 1990. у Музејском простору у Загребу. Град Београд је на
иницијативу породице 1974. основао и отворио меморијалну
Галерију Петра Добровића, у згради у којој је живео.
Ignjat Job in 1923. He became professor at the Art School in Belgrade dur-
ing the period 1923-1925. He married Olga Hadži from Novi Sad in 1925. 12. МИЛИВОЈ ДЕЈАНОВИЋ
He travelled to Dalmatia; had an exhibition in Split in 1925. He resided in MILIVOJ DEJANOVIĆ
Paris, with interuptions, from 1927 to 1930. He exhibited at the Salon de
l’Escalier. He wrote art criticism in German for the Parisier Deutsche Zeitung.
He spent the summer with Konjović at the Côte d'Azur in Cagnes-sur-Mer.
МИЛИВОЈ ДЕЈАНОВИЋ рођен je у Радовици код Слуња, Кордун, 1883, MILIVOJ DEJANOVIĆ was born in 1883 in Radovica near Slunj, Kordun
He travelled to Mline and Lopud. He was one of the founders of the Oblik
а умро је у Милошевцу код Велике Плане 5. маја 1938. године. Син (once: Austro-Hungaria, today: Croatia) and died in Miloševac near Velika
art group. He spent the summer of 1928 in Dubrovnik again. Particularly
је чиновника Симеона и брат Богдана, проте у Борову. Школовао се Plana on May 5, 1938. He was the son of Simeon, a clerk, and the brother
influential to his further development was his residence in Holland in
у Италији (Ђенова, Фиренца). Радио је као слободан уметник у Новом Саду of Bogdan, a serbian orthodox archpriest in Borovo. He was educated in
1931, which was marked by his exhibiting alongside his architect brother и Београду. Био је учесник Првог светског рата, те је боравио и неко време Italy (Genoa, Florence). He worked as a free artist in Novi Sad and Belgrade.
Nikola in The Hague, Roterdam and Amsterdam. He studied Rembrant, у Риму. Није оснивао породицу. Преминуо је од туберкулозе код сестре He participated in WWI, having spent a certain period in Rome. He died
painted city landscapes. He actively participated with the Belgrade based Милке, учитељице у Милошевцу, после дугог и тешког боловања. Сахрањен of tubercolosis by the side of his sister Milka, who was a teacher. He was
politically active paper Danas (Today) in 1934. He engaged in pedagogical је у Борову. На надгробном споменику му је аутопортрет у барељефу. burried in Borovo. His gravestone represents his self-portrait in base-relief.
work, first at the Kolarac people’s university where he founded and led
an evening course of figure painting. He was chosen professor at the Art
Academy in Belgrade whose founding he had taken part in alongside T. Лит / Lit: Петровић, Петар, Бујас, Милица, Дејановић Миливој С, Српски биографски речник 3, Нови Сад 2007, 142–143 [Petrović Petar, Bujas Milica, Dejanović Milivoj S. ”Serbian
Biographical Dictionary” 3, Novi Sad 2007, 142–143]; Здравко Вучинић, Ратни сликари 1912–1918, Београд 2009 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 2009].
Rosandić, S. Stojanović and M. Milunović in 1937. He exhibited at the 21st
Venice Biennale in 1938.

He had a retrospective exhibition at the Art Pavilion “Cvijeta Zuzorić”, in

Belgrade, in 1940. Another retrospective exhibition dedicated to him was
organized in 1974, when the City of Belgrade opened a gallery dedicated 13. ВАСА ЕШКИЋЕВИЋ
to Dobrović’s opus.
VASA EŠKIĆEVIĆ

ВАСА ЕШКИЋЕВИЋ рођен је у Иригу 13. јануара 1867. године,
а умро 3. фебруара 1933. у Новом Саду. Отац му се бавио
Лит / Lit: Протић, Миодраг, Б., Петар Добровић (1890–1942), Београд 1974 [Protić Miodrag, B. Petar Dobrović (1890–1942), Beograd 1974]; Зидић, Игор / Варкоњи, Ђерђ, Петар украшавањем пушака и пиштоља. Ишао је на берберски занат
Добровић (1890–1990), ретроспективна изложба, Загреб 1990 [Zidić Igor, Várkonyi György, Petar Dobrović (1980-1990), retrospective exhibition, Zagreb, 1990]; Чупић, Симона,
Петар Добровић, Београд 2003 [Čupić Simona, Petar Dobrović, Beograd 2003]; Гвозденовић, Жана, Ремек-дела Петра Добровића, Београд 2010 [Gvozdenović Žana, Masterpeaces у Иригу, а потом и у Новом Саду, до 1884. Потом одлази у
of Petar Dobrović, Belgrade 2010]. Београд, где ради као помоћник код позоришног власуљара,
VASA EŠKIĆEVIĆ was born in Irig on January 13, 1867 and died on
February 3, 1933 in Novi Sad. He inherited a talent for drawing from
his father who was a skilled craftsman, decorator of rifles and
pistols. After finishing Elementary School, his father sent him to
learn the barber’s trade in Irig and he spent three years working as
282 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
Араницког. Поново је у Иригу, где је угљеном радио портрете
са фотографија. Сликарске студије започео je приватно у
Бечу 1887, у атељеу код Јосифа Фалте, током две године, а
издржава се радећи угљеном портрете по фотографијама.
Преко дана је радио, а ноћу помагао познатијим сликарима.
Добио је руску државну стипендију, те наставља школовање
у Русији, у Петрограду, 1893. Уписао је Државну уметничку
школу, а потом приватни уметнички институт кнегиње
Тенишеве. Постао је редовни студент Императорске академије
уметности у Петрограду, 1900, код проф. Рјепина (историјски
жанр) и Франца Рубоа (ратни жанр). Још као студент почео је
са излагањем, на академским изложбама. Његово школовање
трајало је у Русији петнаест година. Звање академског
сликара и сребрно одличје стекао је 1908. Када је букнуо Први
светски рат, преко Одесе и Ренија Дунавом је стигао у Србију
августа месеца, и одмах поднео молбу војном министарству
да га распореде као ратног сликара. Распоређен је у Руски
инжењерски одред који је био стациониран у Ћуприји, јер
је знао руски језик, а сва места ратних сликара била су
попуњена. Након слома 1915. године прешао је са војском
Албанију и стигао у Скадар, одакле одлази у Рим и Париз.
Поново се вратио на Крф, одакле га упућују за ратног сликара
у Прву армију. Боравио је краће у Риму. На Крфу је 1916, на
личну молбу одређен за ратног сликара и у том својству нашао
се на Солунском фронту. Након пробоја Солунског фронта,
дошао је са војском у Нови Сад и ту је остао до смрти, радећи
као наставник уметности. Својим публицистичким текстовима
и преводима Чехова и Горког јављао се још из Русије и
објављивао их је у новосадском Бранику, Бранковом колу и у
цетињској Лучи. У Новом Саду био је сарадник листова Србадија
и Северна Србија.
Излагао је на изложби ратних сликара у Новом Саду 1919, на
изложби ликовних уметника из Београда у Сомбору 1921, на
Петој југословенској уметничкој изложби у Београду 1922, на
Самосталној изложби у Великом Бечкереку 1926, на Шестој
југословенској уметничкој изложби у Новом Саду 1927. и
Самосталној изложби у Суботици 1930. године. Дела су му
излагана на изложби ратних сликара у Београду 1964. и у
Војном музеју 1972. Био је члан Књижевног савета Матице
српске. Фотографисао је штаб армије на фронту и руски одред
у Ћуприји. Објављивао је стихове, родољубиве, љубавне и
рефлексивне. За време рата као ратни сликар Прве српске
армије водио је ратни дневник, чије је одломке објавио у
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 283
an aprentice in Irig and then Novi Sad. In the autumn of 1884 he новосадској Србадији. Свирао је на разним инструментима, the “Srbadija” and “Severna Srbija” papers. During the war, as war
left for Belgrade and worked as the assistant to theatre wigmaker али највише на виолини, кроз цео живот. Био је члан Друштва painter of the First Serbian Army he kept a war journal, excerpts of
Arinacki. He returned to Irig where, on the basis of photographs, српских уметника Лада, на чијим изложбама је излагао од which he published in the “Srbadija” paper from Novi Sad.
he spent over a year making portraits in charcoal. He started his 1910. до 1933. Радио је и на црквеном сликарству.
painting studies in 1887 in Vienna, privately, and continued them He exhibited in the solo exhibition of war painters in Novi Sad
in the atelier of the painter Joseph Falta for aproximately two (1919), the exhibition of fine art artists from Belgrade in Sombor
years, supporting himself on what he earned on his photograph- (1921), at the Fifth Yugoslav Art Exhibition in Belgrade (1922), the
based charcoal portraits. He worked during the day and at night he Solo Exhibition in Veliki Bečkerek (1926), the Sixth Yugoslav Art
visited, learning and helping more prominent painters. He remained Exhibition in Novi Sad (1927) and the Solo Exhibition in Subotica
in Vienna until June 1893, when he returned back home to Irig. (1930). His works were exhibited at the exhibition of war painters in
He obtained a Russian state stipend, enabling him to go to Russia Belgrade in 1964 and in the Military Museum in 1972.
to further his education. He first enrolled in the State Art School
(1893) and then the private art institute of princess Teniševa,
where he specialised under the mentorship of Imperial Academy
of Arts professor Ilya Yefimovich Repin. He became a full-time
student of the Imperial Academy of Arts in Saint Petersburg in
1900, where professor Repin taught the historical, and Franz
Roubaud the war painting genre. As a student of the Academy he
started displaying his works at the great academy spring exhibition
and continued exhibiting on a regular basis from that day onwards.
He obtained the title of academic painter and a silver medal in
1908. His education in Russia lasted fifteen years and ended when
he was fourty one years old. When WWI broke, crossing Odessa and
Renia, he reached Serbia on the Danube in the month of August
and imediately applied with the military ministry to be positioned
as war painter. He was deployed to the Russian Engineering
Detachment stationed in Ćuprija, because he knew Rusian and
all other war painter positions were taken. In 1915 he crossed
Albania with the Serbian army and reached Shkodër, and from there
he went to Rome and Paris. He returned again to Corfu and was
ranked war painter in the First Army. In 1916 on Corfu, based on a
personal request, he was ranked war painter and in that capacity
he was sent to the Salonika Front. After the breakthrough of the
Salonika Front he arrived with the Army in Novi Sad as a teacher of
painting. As member of the Society of Serbian Artists – “Lada” from
1910 he exhibited his works in group exhibitions. He also engaged
in church painting. He painted several iconostases including the
one in the Serbian military chapel in Petrovaradin. He was member
of the “Matica Srpska” Litarary Council. He was also engaged in Лит / Lit: Савковић, Јован, Васа Ешкићевић, Гласник историјског друштва, Нови Сад 1933, 423–436 [Savković Jovan, Eškićević Vasa, Journal of Historical Society, Novi Sad, 1933,
photography and he recorded the headquarters of the arm on the 423–436]; Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 12 [Ristić Vera, Šuica Nada, War painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,12]; Плављанић, Теодор, Васа
Ешкићевић (1867–1933), Зборник за ликовне уметности, 6, Нови Сад 1970, 159–185 [Plavljanić Teodor, Eškičević Vasa, (1867–1933) Journal of Fine Art, 6, Novi Sad 1970, 159–185
front and the Russian detachment in Ćuprija. He reported from ]; Шуица Нада, Дела 1912–1918. Kаталог уметничке збиркe Војног музеја у Београду, Београд 1982, 35 [Šuica Nada, Artworks 1912–1918, Catalog of Art collection of Military museum in
Russia with publicist articles and translations of Chekhov and Belgrade, Belgrade 1982,35]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 250–251 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 250–251]; Зековић,
Gorky, publishing them in “Branik” from Novi Sad, “Brankovo kolo” Марина, Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у српској војсци 1914–1918, Београд 2001, 60–61 [Zeković Marina, War Painters, Amateur Photographers and
Newspaper Photographers in Serbian Army 1914–1918, Belgrade 2001, 60–61]; Буловић, Гордана, Васа Ешкићевић, Београд 2014 [Bulatović Gordana, Vasa Eškičević, Belgrade, 2014].
and the Cetinje-based paper “Luča”. In Novi Sad he contributed to
284 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
14. ОТОН ИВЕКОВИЋ
OTON IVEKOVIĆ
ОТОН ИВЕКОВИЋ рођен je 1869. у Клањцу, а умро 1939. године у
Загребу. У Загребу је учио код Хафнера и Кикереза, затим код Клаусена,
сликара Загребачке катедрале. Завршио је Академију ликовних
уметности у Бечу, где је похађао 1886. Општу и специјалистичку
сликарску школу код проф. Грипенкерла и Ajзенменгера. Усавршавао
се са Белом Чикошем 1892. на сликарском одсеку код проф.
Линденшмита на Aкадемији ликовних уметности у Минхену и у
Карлсруеу код проф. Келера. Бавио се историјским и религиозним
сликарством. У Исидору Кршњавоме нашао је заштитника, који
му је обезбедио 1894. место учитеља цртања у загребачкој реалној
гимназији. У Загребу је радио у атељеу Влаха Буковца. Од 1895.
Предавао је у Обртној школи, а од 1908. у Умјетничкој школи (каснијe:
Умјетничka академијa). Постао је председник југословенског
уметничког друштва Лада 1908. године. Путовао је 1900. по Лици,
Далмацији и Босни, 1907, а са Црнчићем по Италији, Немачкој и
Америци, 1910. Написао је Иверје с пута по Америци, и белешке С пута
по Италији. Током Првог светског рата био је сликар на бојиштима.
Пред крај живота повукао се у дворац Велики Табор, у Хрватском
Загорју. Радио је као илустратор књига и нацрте историјских костима
за позоришта. Због сукоба са Влахом Буковцем иступа 1901. године из
Друштва хрватских умјетника и прикључује се Младима.
OTON IVEKOVIĆ was born in 1869 in Klanjac and died in 1939 in Zagreb.
In Zagreb he studied under Hefner and F. Quiquerez, and then J. W.
Klausen, the painter of the Zagreb Cathedral. He completed the Academy
of Fine Arts in Vienna. In 1886 in Vienna at the Allgemeine Malschule иnd
Spezialschule he was with Christian Griepenkerl and August Eisenмenger.
He specialised with Bela Čikoš from October 1892 at the painting depart-
ment held by Professor W. Lindenschмidt, at the Аkаdemie der bildenden
Künste in Munich, and then also in Karlsruhe mentored by F. Keller. It was
there that he developed an interest in historical costume. He planned on
writing a comprehensive study on the development of Croatian costume,
complemented with illustrations. This study never came to fruition. He
was engaged in historical and religious painting. In Zagreb he worked
in the atelier of Vlaho Bukovac. From 1895 he taught at the School of
Crafts and from 1908 at the Art School (today: Art Academy). He became
the president of the Yugoslav Art Society “Lada” in 1908. In 1900 he
travelled across Lika, Dalmatia and Bosnia. In 1907 he travelled with
Crnčić throughout Italy, he was in Germany and America. He painted in the
Croatian church in Kansas City in 1910. During WWI he was a painter in
the battlefield. Near the end of his life he retreated to the castle “Veliki
tabor” in Croatian Zagorje. For the Zagreb Theatre he made drawings of
historical costumes and wrote about costume design, 1902. He was a
member of the Serbo-Croatian Society of Artists “Lada”. He had several
Имао је више самосталних изложби у Загребу и учествовао је на
многим групним изложбама. Године 1911. излаже на међународној
изложби у Риму, у павиљону Србије. Излагао је у Загребу од 1894,
потом у Љубљани, Београду, Осијеку, Ријеци, Бечу, Будимпешти, Паризу,
Москви, нарочито у оквиру Хрватског друштва умјетности и Ладе. Први
пут самостално излагао 1901. у Загребу са Целестином Медовићем,
потом 1912. и 1917. Учествовао је и на изложби слика с бојишта са
Менцијем Клементом Црнчићем, 1920; Хрватске револуције, 1921;
Слике и нацрти из града Великог Табора, 1924. и 1931.
Лит / Lit: Babić, Ljubo Umjetnost kod Xrvata u XIX. stoljeću, Zagreb 1934, 113-117 [Babić Ljubo, Art in Croatia in XIX century, Zagreb, 1934 113-117]; Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-
1918, Београд 1964, 12 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964]; Kečkemet, Duško, Oton Iveković, Enciklopedija likovnih umjetnosti 3, Zagreb 1964, 43 [Kečkemet Duško,
Iveković Oton, Encyclopedia of Fine Arts 3, Zagreb, 1964, 43].
15. НИКОЛА ЈЕРЕМИЋ
NIKOLA JEREMIĆ
НИКОЛА ЈЕРЕМИЋ рођен je у Београду 9. јануара 1887, а умро је у
Паризу 1953. Учитељи цртања и краснописа у гимназији били су му
Ђорђе Крстић, Петар Убавкић и Марко Мурат. Ликовно образовање
наставио је 1901/2. у Општој школи цртања, у Бечу. Школу је завршио
1905. године и стекао сведочанство литографа. Исте године отишао у
Минхен и уписао Академију ликовних уметности. Студирао је од 1906.
на цртачком, а потом на сликарском одсеку, код проф. Хабермана.
Наредне године одлази у Париз, на иницијативу Српског уметничког
удружења, уз једногодишњу помоћ Министарства просвете, ради
даљег усавршавања, на Академији лепих уметности. У просторијама
Основне школе код Саборне цркве у Београду, средином 1908.
учествује на Првој изложби Српског уметничког удружења. Добија
прва јавна признања. Повољне критике подстакле су Надежду
Петровић да га већ 1909. године предложи Јакопичу за члана
Југословенске уметничке колоније. Први пут у Паризу излаже у Салону
Руски круг, 1910. Уз подршку Посланства краљевине Србије у Паризу,
препоруку и сведочанство професора Кормона и Моруа, из Екол де
Бозар, 1912. године добија државну помоћ, те је позван у чланство
Међународног удружења лепих уметности и књижевности. Када је
букнуо Први балкански рат, Јеремић се вратио у Београд и ступио у
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 285
solo exhibitions in Zagreb (from 1901) and participated in many group
exhibitions. In 1911 he painted and exhibited with artists who exhibited
in the pavilion of Serbia in Rome. He exhibited with Vlaho Bukovac at the
Art Exhibition in Zagreb in 1894 аnd in Ljubljana, Belgrade, Vienna, Paris,
St. Petersburg, Moscow. He exhibited paintings from the battlefields in
1918, with Menci Klemente Crnčić in 1920, the drawings of the Croatian
revolution in 1921, and the paintings and drawings from Veliki Tabor, in
1924 and 1931.
NIKOLA JEREMIĆ was born in Belgrade on January 9, 1887 and died
in Paris in 1953. His teachers of drawing and calligraphy in high
school were the painters Đorđe Krstić, Petar Ubavkić and Marko
Murat. His specialisation in art began in the 1901/2 school year
at the General School of Drawing, in Vienna. He completed school
in 1905 and obtained credentials as lithographer. After successful
completion of his studies in Vienna, he went to Munich and entered
the Akademie der bildenden Künste, 1906 with professsor Hugo von
Habermann. He left Munich the following year and went to Paris with
a year’s grant for futher specialisation at the École des Beaux Arts. In
Belgrade, he participated at the First Exhibition of the Serbian Art
Association, in 1908. Member of the Yugoslav Art Colony in 1909.
He exhibited in Paris for the first time at the Cercle Russe, in the
spring of 1910. He was invited to become a member of the Union
Internationale des Beaux-Arts et des lettres in July 1912. Shortly after
the Balkan War broke, he left Paris and returned to Belgrade to join
the army. Summoned by the Ministry of Education he accepted a
position in the State Printing House close to the Information Bureau.
After the Balkan Wars he emediately returned to Paris, but due to the
aproaching outbreak of WWI he was unable to return to Serbia. He
286 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
војску. По позиву Министарства просвете прихватио је рад у Државној
штампарији, везан за послове Информационог бироа. Потом се поново
вратио у Париз, а по избијању Првог светског рата, у немогућности да
се врати у Србију, пријавио се команди Француске ратне морнарице за
послове цртача и тумача, са распоредом у рејону Јадрана, те је укрцан
у оклопну крстарицу Леон Гамбета. Крајем 1915. године на позив
посланства Србије у Француској још једном се враћа у Париз и ставља
се у службу ширења истине о страдању српског народа, активно
учествујући у приређивању добротворних акција широм Француске
и објављивању цртежа из рата у париским часописима. Илустровао
је дела више француских књижевника, цртежима објављеним
током 1915–1916. у часопису Анали. Аутор је прве послератне српске
поштанске марке са ликовима краља Петра I и престолонаследника
Александра I.
Учествовао је на изложби Југословенских уметника у Паризу 1919.
Дела су му излагана у Салону независних уметника у Паризу, јуна
1925. Радови су му били у селекцији међународне изложбе у Паризу
1931. Редовно се појављивао на изложбама у Салону независних и
Југословенских уметника. Излагао је у Париском салону националног
удружења лепих уметности 1933. Учествовао је на тематским
поставкама у галерији „Ниво“ 1937. Излагао је у галерији „Бернхајм
Жен“ 1939. Више година радио је илустрације за модне журнале и
модне креације женске одеће, за робну кућу Лафајет у Паризу. Био је
носилац више француских одликовања и активан члан југословенских
удружења у Француској, а од 1939. и председник Удружења
југословенских уметника. Постхумна изложба одржана му је 1960. у
галерији „Лефранк“, а ретроспектива му је приређена 1961. у галерији
„Камбасере“. Конфедерација интелектуалаца у Паризу организовала
је и велики комеморативни скуп. Јеремићев ликовни опус данас
је недовољно познат, фрагментиран, распршен по Француској или
изгубљен. Заоставштина у Народном музеју у Београду представља
једину уметникову збирку дела насталих у Паризу, која донекле
омогућава сагледавање његовог стваралаштва.
Лит / Lit: Ristić, Vera, Jeremić Nikola, Likovna enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1984, 690 [ Ristić Vera, Jeremić Nikola, Encyclopedia of Fine Arts in Yugoslavia 1, Zagreb, 1984, 690];
Владимир Поповић, Никола Јеремић (1887-1953) графичар и сликар, Зборник Народног музеја, XVII-2, Београд 2004, 405-423 [Vladimir Popović, Jeremić Nikola, (1887-1953)
Printmaker and Painter, “Proceedings of the National Museum”, Belgrade 2004, 405-423].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 287
therefore joined the command of the French war navy for the position
of illustrator and interpretor, and was deployed to the Adriatic region,
16. БРАНКО ЈЕВТИЋ
and in 1914 he boarded the armed cruiser Léon Gambetta. At the end BRANKO JEVTIĆ
of 1915, summoned by the Serbian Mission in France, he returned to
Paris and to spread the truth about the martyrdoom of the Serbian
people, taking an active role in organising charity events across
France and publishing drawings from the war in Parisian and war
БРАНКО ЈЕВТИЋ рођен je у Београду 14. марта 1887, а погинуо BRANKO JEVTIĆ was born in Belgrade on March 14, 1887 and died
magazines of the Allies. He was the creator of the first post war
у борби код Битоља 9. августа 1916. године. Уметничко in battle near Bitola on August 9, 1916. He started his art educa-
Serbian postal stamp with the images of King Petar I and the Regent
школовање започео је Српској цртачкој и сликарској школи у tion at the Serbian Drawing and Painting School in Belgrade as a
Alexandar I.
Београду, као ванредни ученик, код Кирила Кутлика, а потом part-time student of Cyril Kutlik. He attended the third grade in
код Ристе Вукановића. Отишао је 1905. у Беч, а потом се уписао 1898 as an exemplary student. He then moved to the private paint-
He took part in the exhibition of Yugoslav artists in Paris in 1919. His
на Академију уметности у Прагу, где је студирао у класи Влаха ing school of Rista Vukanović in Belgrade. He left for Vienna in
works were displayed in the Salon of Independent Artists in Paris in
Буковца, од 1905. до 1910. Почетком балканских ратова вратио 1905 and then enrolled at the Academy of Art in Prague where he
June 1925. His works were included in the selection of works for the
се у Србију и ступио у војску. После ратова отишао је у Париз studied under Vlaho Bukovac from 1905 to 1910. At the beginning
international exhibition in Paris in 1931. He regularly appeared on
почетком 1914. да настави сликарске студије, али се вратио of the Balkan Wars he returned to Serbia and joined the army. After
exhibitions of The Independent and Yugoslav Artist. He exhibited in the
у отаџбину и учествовао у Првом светском рату. Учествовао је the war he went to Paris in 1914 to continue his painting studies.
Parisian Salon of the the National Association of Fine Art in 1933.
у одбрани Београда. Као резервни поручник и командир чете, He copied the old masters. He returned to his fatherland in 1914
He exhibited in the Bernheim Jeune gallery in 1939. Besides painting
погинуо је у борби код Битоља. Сахрањен је код Островског and took part in WWI. He participated in the defence of Belgrade.
he made drawings – illustrations for fashion journals in Paris. He
језера. As reserve lieutenant and comander of the troop he died in action
was the holder of several French decorations. From 1939, he was the
near Bitola. He was buried beside the Ostrovski Lake. His works
president of the Association of Yugoslav artists. The Confederation of
Радови су му представљени на Првој изложби радова were presented at the First Exhibition of the works of the Associa-
Intellectuals in Paris organized an exhibition of his works and a major
Удружења ратних сликара и вајара 1940. године, у Београду. tion of War Painters and Sculptors in 1940 in Belgrade. Apart from
commemorative event. Posthumous exhibition, 1960, Galerie Lefranc,
Иза њега је остало неколико студија и копија старих мајстора that he left behind several studies and copies of old masters from
the commemorative retrospective, 1961, Galerie Cambacérès. His
насталих углавном током школовања у Паризу. Одликован је the time of his studies in Paris. He was ordained with the honorary
artistic oeuvre is largely unknown today, fragmented and dispersed
Почасном сабљом за борбе при одбрани Београда, Албанском sword for fighting in the defence of Belgrade, the Albanian Com-
across France. Jeremić's legacy is held at the National Museum in
споменицом, Златном медаљом за храброст и Карађорђевом memorative Medal, the Gold Medal for Courage and Karađorđe's
Belgrade.
звездом с мачевима IV степена. Star with Swords of the IV degree.
Лит / Лит: Ристић, Вера, Шуица Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964]; Бранко Јевтић, Енциклопедија
ликовних умjетности 3, Загреб 1964, 13; Kolarić, Miodrag, Jevtić, Branko, Enciklopedija likovnih umjetnosti 3, Zagreb 1964, 84 [Kolarić Miodrag, Jevtić Branko, Encyclopedia of Fine
Arts 3, Zagreb, 1964,84]; Рајчевић, Угљеша, Јевтић, Бранко, Српски биографски речник 4, Нови Сад 2009, 338 [Rajčević Uglješa, Jevtić Branko, Serbian Biographycal Glossary, Novi
Sad, 2009].
288 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
17. ЦВИЈЕТО (ЦВИЈЕТАН) ЈОБ
CVIJETO (CVJETAN) JOB
ЦВИЈЕТО (ЦВИЈЕТАН) ЈОБ рођен je у Дубровнику 1. фебруара 1892,
а погинуо код Краљева, 10. септембра 1915. Као дубровачки
гимназијалац, духовни вођа групе са Средњег конала, основао је
„Мало позориште“, вишеструко талентован, сликао је кулисе, режирао,
глумио. После завршене гимназије у Дубровнику, 1910, уписао је други
разред Уметничко-занатске школе у Београду код проф. Марка Мурата
1910/1911. Потом је прешао у Минхен, где је студирао на цртачком
одсеку код проф. Халмa од 1912. на Академији ликовних уметности,
одушевљен авангардизмом и експресионизмом. Дружио се са
Бранком Лазаревићем, Димитријем Митриновићем, Љубом Бабићем и
Мирком Рачким. Политички занесен националним идеалима и идејом
југословенског јединства, одмах по избијању Првог светског рата, као
ђак–сликар, кренуо је у Србију, без икаквих материјалних средстава,
децембра 1914. Путовао је преко Италије и Грчке, те је у Скопљу
наишао на Бранка Лазаревића и с њим отишао у Крагујевац, где је
приступио српској војсци. Већ прве ратне године погинуо је на положају
Козмарица, иза Краљева, као српски добровољац.
Лит / Lit: Fisković, Cvito, Pisma Ignjata Joba, „Mogućnosti“ 6, Split 1957, 482 (Fisković, Cvito, Letters of Ignjat Job „Possibilities“ 6, Split 1957, 482); Gamulin, Grgo, Ignjat Job, 1961;
Maković, Zvonko Ignjat Job, Zagreb 1997, 43; Савић, Мирјана, Сликари добровољци у Првом светском рату, „Добровољачки гласник Удружења добровољаца 1912-1918“, 19,
Београд 2002 (Savić, Mirjana, Painters Wolunteers in WWI, „Messenger of WWI volunteers 1912-1918“, 19, Belgrade 2002).
CVIJETO (CVJETAN) JOB was born in Dubrovnik (Croatia) оn February 1,
1892 and died near Kraljevo on October 28, 1915.
As a Dubrovnik-based student, spiritual leader of the group from the
“Srednji konal” area, he founded the Little Theatre, was a person of many
talents, he painted backdrops for the theatre, directed and acted. After
finishing the Gymnasium in Dubrovnik in 1910 he enrolled at the Art and
Crafts School in Belgrade, to the second grade, with professor Marko
Murat 1910/1911. He then moved to Munich where from 1912 he studied
at the drawing department of professor Halm at the Academy of Fine
Arts, enthused with the avant-garde and expressionism. He socialised
with BrankoLazarević, DimitrijeMitrinović, Ljuba Babić and Mirko Rački.
Politically enthralled with national ideals and the idea of ​​Yugoslav unity,
immediately upon the outbreak of World War I, as a student-painter,
he went to Serbia, without any material resources, in December 1914.
He travelled through Italy and Greece and met with Branko Lazarević in
Skopje, with whom he went to Kragujevac, where he joined the Serbian
Army. He was killed in the first year of the war in Kozmarica near Kraljevo,
as a Serbian volunteer.
18. ДАНИЦА ЈОВАНОВИЋ
DANICA JOVANOVIĆ
ДАНИЦА ЈОВАНОВИЋ рођена je у Бешки 4. јануара 1886, а стрељана 12.
септембра 1914. на Петроварадинској тврђави. Као приватна ученица
уписала се у први разред Више српске девојачке школе, у Новом
Саду 1904. године. Наставила је школовање као редовна ученица у
септембру 1905. Започела је сликарске студије на женском одељењу
Уметничко-занатске школе у Београду, као ученица Ђорђа Јовановића,
Марка Мурата, Ристе и Бете Вукановић, у јесен 1907. Учествовала је на
годишњој изложби Уметничко-занатске школе, у јуну 1909. Исте године
отишла је на студије у Минхен, где је похађала предавања на Женској
сликарској академији. Примљена је у Женско уметничко удружење
исте године. Потом је отишла на усавршавање у Париз. Примљена је
у чланство друштва српских студената Србадија, 6. фебруара 1914. По
завршетку академије добила је звање наставнице цртања и малања.
Након избијања Првог светског рата, 10. септембра ухапшена је у Бешки.
Одведена је у Петроварадин и затворена у казамат. Аустријске власти су
је као ангажованог српског родољуба осудиле на смрт и стрељале.
Поводом Изложбе сликара и вајара ратника, учесника ратова 1912–1918.
први пут се спомиње Даница Јовановић, у тексту Ђорђа Ораовца, у
контексту њене сликарске генерације. У Музеју Срема, у Сремској
Митровици 1963, једна Даничина слика први пут је укључена у
изложбену поставку Надежда Петровић и почеци српског модерног
сликарства, а потом у изложбу Минхенска школа и српско сликарство, у
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 289
DANICA JOVANOVIĆ was born in Beška on January 4, 1886 and was shot on
September 12, 1914 at the Petrovaradin Fortress in Novi Sad. As a private
student she enrolled in the first grade of the Serbian Girls' School in Novi
Sad in 1904. She continued her education as a regular student at the
Serbian Bachelorette College in September 1905. She began her painting
studies at the women's department of the Arts and Crafts School in
Belgrade as the student of Đjorđe Jovanović, Marko Murat, Rista and Beta
Vukanović, in autumn 1907. She participated in the annual exhibition of the
Arts and Crafts School in June 1909. That same year she went to study in
Munich, where she attended lectures at the Women's Painting Academy.
She became member of the Womens’ Artistic Association on December 1
of the same year. She specialised in Paris. She became member of the
association of Serbian students “Srbadija” on February 6, 1914. She then
completed the Womens’ Painting Academy gaining the title of teacher of
drawing and painting. After the outbreak of the WWI, she was arrested on
September 10 in Beška. She was taken to Petrovaradin and emprisoned.
The Austrian occupation authorities condemned her to death and executed
her for being an active Serbian patriot. On the occasion of the exhibition of
warrior painters and sculptors, participants of the 1912 to 1918 wars, Đorđe
Oraovac was the first to mention Danica Jovanović, in the context of this
artist’s generation. In the Museum of Srem, in Sremska Mitrovica in 1963,
her painting was included for the first time in the exhibition Nadežda Petrović
and the Origins of Modern Serbian Painting. Her works were included in the
290 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
Галерији Матице српске у Новом Саду, 1985. године. Прва монографска
изложба слика и цртежа одржана је 1986. године, у Галерији Матице
српске, у Новом Саду. Слике су јој излагане и у оквиру поставке
Сликарство у Војводини 1900–1944, 1991. године и Импресионизам
у Србији, 1994. године. Основана је Ликовна колонија „Даница
Јовановић“, под покровитељством Друштва српско-грчког пријатељства
у Бешки 1995. године.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 14-15 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964,14-15]; Живковић, Станислав, Београдски
импресионисти, Београд 1977, 137 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 137] ; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 252 [Živkovic Stanislav, Serbian
Impressionists, Belgrade, 1994, 252]; Јованов, Јасна, Даница Јовановић, Београд 2007 [Jovanov Jasna, Danica Jovanović, Belgrade 2007].
19. КОСТА (КОСТАДИН)
ЈОСИПОВИЋ СОС
KOSTA (KOSTADIN)
JOSIPOVIĆ SOS
КОСТА (КОСТАДИН) ЈОСИПОВИЋ СОС рођен je 1887. у Београду, а умро
у Скопљу 7. августа 1919. Запослио се код мајстора фирмописца
Доминика де Андреа 1902. године. После неколико месеци мајстор
га је отерао јер је приметио да Коста кришом покушава да преслика
портрет краља Петра, који је радио управо Доминико. Риста Вукановић
га је примио исте године у Уметничко-занатску школу, као молерског
калфу, на вечерњи курс. Толико је брзо напредовао, да је после годину
дана већ почео је да помаже учитељу на часовима цртања. Радио је
exhibition The Munich School and Serbian Painting in the Gallery of “Matica
Srpska”, Novi Sad, 1985. The first monographic exhibition of paintings and
drawings was held in 1986, in the “Matica Srpska” Gallery in Novi Sad.
Her paintings were exhibited as part of the exhibitions Painting in Vojvodina
1900-1944 (1991) and Impressionism in Serbia (1994). The decision was
made to establish the Danica Jovanović Art Colony, under the auspices of the
Serbian-Greek Friendship in Beška, in 1995.
KOSTA (KOSTADIN) JOSIPOVIĆ SOS was born in Belgrade in 1887 and died
in 1919 in Skopje In 1902 he took a job with master-painter Dominiko de
Andrea. After a few months he drove him away because he noticed that he
was secretly trying to copy a portrait of King Petar, a portrait Dominiko himself
was working on. The same year Rista Vukanović accepted him at the Arts and
Crafts School as apprentice painter in the evening course. Due to his rapid
progress, but a year later, he began to help the teacher in his evening drawing
classes. During the course of his schooling he was forced to support himself
уз Косту Миличевића и Живорада Настасијевића. Сликао је иконостас
цркве Св. Петра и Павла у Рибници, код ваљевске Мионице, 1908/1909.
Извео је плафонску композицију у фарбарској радњи на Теразијама.
Отишао је на сликарске студије у Минхен, 1912. као стипендиста
Министарства просвете, на Академију ликовних уметности, код проф.
Хабермана. Прекинуо је школовање због избијања балканских ратова,
вратио се у Србију и отишао на фронт, где је убрзо био рањен, те је
стекао и чин потпоручника. Потом је краће време радио као наставник
цртања у резбарској школи Богољуба Белића, а затим се вратио у
Минхен и завршио Академију. По објави Првог светског рата 1914, из
Минхена је допутовао у Србију заобилазним путем, преко Швајцарске,
Италије и Грчке, те се ставио на располагање српској Врховној
команди. Био је више пута рањаван. Из Солуна, као реконвалесцент
и капетан српске војске, отишао је на опоравак у Бизерту (Тунис) и
касније у Ницу, где се нашао у друштву српских уметника. Последње
ратне године вратио се на Солунски фронт, па је још једном био тешко
рањен. Као херој и носилац многих одликовања, пренет је и сахрањен
у заједничку костурницу бранилаца Београда.
Био је активан и у домену примењене уметности. Израдио је
декоративну пластику на улазу, у нову школу Ристе и Бете Вукановић
у Београду. Као студент у Минхену, илустровао је немачко издање
уџбеника Анатомије. Први пут је излагао на Четвртој Ладиној изложби,
1910. Радио је на уређењу српског и турског павиљона на Међународној
изложби примењених уметности у Торину 1911. са Драгутином
Инкиостријем. Дела су му излагана на Четвртој југословенској 1912,
и на изложби сликара ратника 1940, у Београду. Никада није имао
самосталну изложбу. Био је познат под надимком Сос, који му је
наденуо Коста Миличевић због начина на који је мешао боје.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964]; Живковић, Станислав,
Београдски импресионисти, Београд 1977 [Stanislav Živković, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 112-135]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994
[Stanislav Živković, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994]; Савић, Мирјана, Сликари добровољци у Првом светском рату, Београд 2002. [Mirjana Savić, Painters Volunteers in
WWI, Belgrade 2002 ]; Живковић, Станислав, Неуништиви свет духовне лепоте, Београд / Novi Sad, 2009, 284-285 [ Stanislav Živković, Indestructible World of Spiritual Beauty,
Belgrade-Novi Sad, 2009, 284-285].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 291
and other family members. In pursuit of profit, he joined certain groups,
which specialized in decoration. He began to gain some recognition, working
with Kosta Milićević and Živorad Nastasijević. He painted the iconostasis of
the church of St. Peter and Paul in Ribnica, Mionica, near Valjevo, 1908-9.
He painted a ceiling composition in a Terazije paint shop. He was sent to
study painting at the Akademie der bildenden Künste in Munich with Professor
Habermann in May 1912 with a scholarship from the Ministry of Education.
His education was interrupted by the Balkan Wars. Joining the most patriotic,
he went back to Serbia and to the front, where he was wounded, and then
ranked second lieutenant. By joining a majority of patriots he returned to
Serbia and left for the war front where he was wounded, then gained the rank
of lieutenant. The following year he worked for a short time as a teacher of
drawing in the Bogoljub Belić Engraving School, and then returned to Munich
to complete his course at the Academy. After the declaration of war in 1914,
he arrived from Munich using the roundabout route; crossing Switzerland, Italy
and Greece, he was able to reach Serbia and put himself at the disposal of the
Serbian Supreme Command. He was wounded again in the first battles, and
for the third time in 1916. From Thessaloniki, as a convalescent and captain
of the Serbian army, he went to Bizerte, and later Nice. There he found himself
once again in the company of our artists. In the last years of the war he
returned to the Salonika Front where once again he was badly wounded. With
the liberation he was retained in Skopje’s hospital, which he never left. He died
as a result of his wounds on August 7, 1919 and was buried in Skopje. Later,
as a hero and holder of many decorations, he was transferred and buried in a
common Ossuary of the Defenders of Belgrade, in Belgrade.
He was also active in the field of applied art. He was entrusted to produce
decorative elements at the entrance to the new art school of Rista and Beta
Vukanović. As a student in Munich, he illustrated the German edition of the
textbook Anatomy. He never had a solo exhibition. He exhibited for the first
time at the Fourth Exhibition of the Art Association – Lada in 1910. He worked
on setting-up the Serbian and Turkish pavilion at the International Exhibition
of Applied Arts in Turin in 1911 with Dragutin Inkiostri. In addition, his work
was exhibited at the Fourth Yugoslav exhibition in 1912 and the exhibition
of warrior painters in 1940 in Belgrade. He was known by the nickname Sos
(sauce, translator’s note) given to him by Kosta Milićević because of the way
he mixed colors.
292 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 293

20. АНЂЕЛИЈА ЛАЗАРЕВИЋ болничарка. Вратила се у Београд и неко време током окупације
провела је у Прокупљу. По повратку у Београд прикупила је око
ANĐELIJA LAZAREVIĆ себе више ђака, које је учила да цртају и сликају. По окончању
рата, отишла је на студије у Париз, 1920. и уписала Академију
лепих уметности. Париз је повремено напуштала и одлазила
у Беч. Интензивно је посећивала велике галерије и музеје.
Премештена је за наставницу гимназије у Сплит, 1924, ради
климатског опоравка.
Излагала је на свим југословенским и другим групним
изложбама од 1913. године, као чланица удружења Лада.
Још као веома млада била је запажена као приповедач,
објављивала је у савременим листовима прозу и поезију.
Постхумно, Српска књижевна задруга издала је књигу њених
приповедака Паланка у планини и Лутања.
Munich. When the war egnited she volunteered to be a nurse. She
returned to Belgrade and spent a while during the occupation in
Prokuplje. Upon her return to Belgrade she gathered a number of
students and taught them to draw and paint. Her home was often
frequented by writers and artists. With the war’s ending she went
on a study specialiseation to Paris, and enroled in 1920 at the
École nationale supérieure des Beaux-Arts. She occasionaly left Paris
and visited Vienna and its galleries and museums. She exhibited in
all Yugoslav and other group exhibitions from 1913 as a member of
the association of artists “Lada”. She published stories and poetry
in magazines. She was transfered to Split to take the position of
gymnasium teacher in 1924 for treatment. She died on February 25,
1926. Posthumously the Serbian Literary Association published her
stories in books Small Town in the Mountains and Wandering.

АНЂЕЛИЈА ЛАЗАРЕВИЋ рођена je у Београду 3. октобра 1885. и
умрла 25. фебруара 1926. у Београду. Нежна кћи књижевника
Лазе К. Лазаревића и унука по мајци српског државника Николе
Христића. Услед крхког здравља, основну школу није могла
регуларно да учи. По савету лекара, морала је да учи код куће
и приватно да полаже испите. С напором је приватно завршила
шест разреда гимназије, у познијим годинама. Али зато је,
поред приватних учитељица, потпуно савладала француски
и немачки језик. Поред тога, учила је руски, италијански и
енглески. Ђорђе Крстић ју је обучавао и предложио Кутлику да
је прими у сликарску школу, те је наставила школовање код
Бете и Ристе Вукановић. Морала је да прави честе прекиде,
ради одлазака у климатски повољнија места, ради опорављања,
попут Солуна или Краљевице. Прекиди су били дуги, често и по
годину дана. Везе које је Анђелија стекла у сликарској школи са
Бетом Вукановић стално је одржавала. Приватно је студирала
и књижевност. Постављена је за наставницу цртања у Првој
женској гимназији у Београду 1911, и на тој дужности је остала
до краја живота. Након тога, отишла је на годишње стручно
усавршавање код Антона Ажбеа у Минхен 1914, те је студирала
и на Академији ликовних уметности у Минхену. Када је букнуо
Први светски рат, пријавила се да помаже као добровољна
ANĐELIJA LAZAREVIĆ was born in Belgrade on October 3, 1885
and died on February 25, 1926 in Belgrade. She was the daughter
of writer Laza K. Lazarević and grandaughter by her mother’s
side of the Serbian statesman Nikola Hristić. Following doctor's
advice, she had to be taught at home and take exams privately,
due to poor health. Through home teaching she completed six
grades of gymnasium in her later years. She endured her illness
and painful treatment with stoicism. In addition to being taught
privately she also mastered French and German. Moreover, she
studied Russian, Italian and English. She was tutored by Đorđe
Krstić who recommended to Cyril Kutlík, she be accepted in his
painting school. She made frequent interruptions, travelling for
the purpose of climate healing and recuperation; she travelled
Thessaloniki and Kraljevica. Interruptions in schooling were long,
often lasting a whole year and therefore she was late in completing
her studies at the painting school. The ties Anđelija created at the
painting school with Beta Vukanović she nurtured for the rest of
her life. Hungry for science, she was not satisfied with her level
of education. Privately she studied literature. She was placed as a
teacher of drawing at the First Womens’ Gymnasium in Belgrade, Лит / Lit: Симић-Миловановић, Зора, Сликарке у српској историји уметности, Београд 1938, 38-42 [Simić-Milovanović Zora, Woman Painters in Serbian Art History, Belgrade 1938,
1911. After that she went to specialise for a year with Anton 38-42 ]; Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 13 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964]; Buntak, Franjo, Lazarević
Anđelija, Enciklopedija likovnih umjetnosti 3, Zagreb 1964, 291 [Buntak Franjo, Lazarević Anđelija, Encyclopedia of Fine Arts 3, Zagreb, 1964, 291]; Марковић, Жика, Знамените жене
Ažbe in Munich (1914) and studeid at the Academy of Fine Arts in Србије, Крагујевац 1999, 173-178 [Marković Žika, Famous Women in Serbia, Kragujevac 1999, 173-178].
294 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
21. АЛЕКСАНДАР – ШАЦА ЛАЗАРЕВИЋ
ALEKSANDAR – ŠACA LAZAREVIĆ
АЛЕКСАНДАР – ШАЦА ЛАЗАРЕВИЋ рођен je 3. маја 1888. у Београду, а
умро је у Гукошу код Љига, 13. новембра 1914. Отац му је био трговац.
Показивао је смисао за цртање још у основној школи. Сликарско
школовање започео код Бете и Ристе Вукановића, у Уметничко-
занатској школи у Београду. Отац Станимир га се одрекао преко
штампе „што је напустио школу и отишао у молере”. Провео је годину
дана код Кутлика, па је онда отишао у Беч, где је остао више од једне
године. Похађао је неко време приватну школу Хајнриха Штреблова и
пошто је био изразито талентован, директор га је ослободио школарине
током више месеци. Из Беча је отишао у Минхен 1907. те је провео
један семестар на сликарском одсеку код проф. Лефца, на Академији
ликовних уметности. Потом је отишао у Праг 1908. Студирао код проф.
Женишека, на Уметничкој академији у Прагу, са краћим прекидима
у периоду од 1908. до 1913. Добио је помоћ Министарства просвете
током 1911. Академију никада није завршио. Бавио се и илустрацијама
народних песама. Није желео да учествује на југословенским
изложбама. Уочи самог рата 1913. или 1914. године тајно се венчао
у Берлину, са сликарком из Крагујевца, Љубицом Филиповић. Одмах
по избијању Првог светског рата ступио је у ђачки батаљон у Скопљу.
Распоређен је у 5. пешадијски пук Краља Милана Дринске дивизије,
и то у 3. чету 3. батаљона. После тешког рањавања преминуо је у
болници. Био је познат као најхрабрији војник у целој чети.
ALEKSANDAR – ŠACA LAZAREVIĆ was born on May 3, 1888 in
Belgrade and died in Gukoš near Ljig on November 13, 1914. His
father was a merchant. He started his art education with Beta and
Rista Vukanović at the Arts and Crafts School in Belgrade. His father
Stanimir disowned him through the papers “for leaving school and
turining into a painter-decorater”. He spent a year with Kutlik and
then went to Vienna where he stayed for over a year. For a while he
attended Heinrich Strehblow’s school, the Kunstschule Strehblow and
the principle releived him from paying tuition for several months.
He went from Vienna to Munich in 1907 where he spent the winter
semestre at the department of Professor V. Löfftz at the Akademie der
bildenden Künste. He then went to Prague in 1908. He studied under
professor Ženíšek at the Art Academy in Prague, with short interrup-
tions, during the period from 1908 until 1913. He received financial
aid from the Ministry of Education in 1911. He did not complete the
Academy course. He also illustrated folk poems. With the outbreak of
WWI he joined the students’ batalion in Skopje. He was deployed to
the King Milan Drina Division, 5th Infantry Regiment, 3rd Company of
the 3rd Battalion. He was wounded by two bullets in the abdomen on
November 12, 1915 a day after that, he died in hospital. His comrades
claimed that he was the bravest soldier in the whole squad. The
memory of Lazarević was revived after more than twenty years, when
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 295
Успомена на Лазаревића је оживљена тек након више од двадесет
година, када су му дела представљена на изложби Удружења ратника
two of his paintings were presented in the exhibition of the Associa-
tion of Warrior Painters and Sculptors 1912-1919, in 1940. Exhibitions
сликара и вајара 1912–1919, децембра 1940. Био је члан Удружења organised in the post-war period, which should have considered his
српских уметника. Током студија није учествовао на изложбама у Србији. work, failed to do so. He was a member of the Association of Serbian
Сачувано је мало његових радова, тек неколико слика и цртежа код Artists. During his studies he did not take part in exhibitions in
породице и у Народном музеју у Београду. Међутим, сачувано је доста Serbia. He did not want to participate in Yugoslav Exhibitions. Little
писама и докумената који пружају прилично јасну слику о његовој of his work, but a lot of documents has been preserved in National
уметничкој личности. Museum in Belgrade.
Лит / Lit: Васић, Павле, Александар Шаца Лазаревић (1888-1914), Зборник за ликовне уметности Матице српске 10, Нови Сад 1974, 285-312 [Vasić Pavle, Alexandar
Šaca Lazarević (1888-1914), “Journal for Fine Arts of Matica Srpska” 10, Novi Sad, 1974, 285-312]; Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 92,
137 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 92, 137] ; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд 1994, 254 [Živković Stanislav, Serbian
Impressionists, Belgrade, 1994, 254].
22. ЗОРИЦА СИМЕОНОВИЋ – ЛАЗИЋ
ZORICA SIMEONOVIĆ – LAZIĆ
ЗОРИЦА СИМЕОНОВИЋ – ЛАЗИЋ рођена je у Трсту 1896, а умрла ZORICA SIMEONOVIĆ – LAZIĆ was born in Trieste in 1896 and died in
у Београду 1956. Учила је сликарство код Бете Вукановић, у Belgrade in 1956. She studied painting under Beta Vukanović at the
Уметничко-занатској школи у Београду, 1913–1914. Током Првог Arts and Crafts School in Belgrade, from 1913 to 1914. During WWI
светског рата била је у избеглиштву у Лапову, а потом у Горњем she stayed as a refugee in Lapovo and then in Gornji Milanovac.
Милановцу. Поред сликарства, бавила се и карикатуром. Besides painting she also drew charicatures. Her paintings were
displayed in 1914 at the exhibition of student works of the Arts and
Слике су јој излагане 1914. на изложби ђачких радова Crafts School in Belgrade and at the exhibition in Gornji Milanovac
Уметничко-занатске школе у Београду и на изложби у Горњем in 1961.
Милановцу 1961. године.
Лит / Lit: Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 137-138 [Živković Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 137-138] ; Живковић, Станислав, Српски
импресионисти, Београд, 1994, 254 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 254].
296 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
23. МАРИЈА – МАРА ЛУКИЋ-ЈЕЛЕСИЋ
MARIJA – MARA LUKIĆ JELESIĆ
МАРИЈА – МАРА ЛУКИЋ-ЈЕЛЕСИЋ рођена je у Обилићеву (данас: Нови
Кнежевац) 25. децембра 1885, а умрла у Шапцу 1979. Учила је Вишу
женску школу у Београду, од 1895, и у њој је провела шест година.
Прва наставница цртања била јој је Надежда Петровић, а потом
Риста Вукановић. Школовање је наставила у Уметничко-занатској
школи Бете и Ристе Вукановића у Београду, oд 1901. до 1903. Њени
савременици у мушком одељењу Српске сликарске школе били су
Коста Јосиповић, Тодор Швракић, Христифор Црниловић и Љуба
Ивановић. Полагала је испит за учитељицу цртања слободном руком
и лепог писања 1903. Kао учитељица радила је у месту Голубиње на
Ђердапу, те је 1905. отишла у Шабац. Постављена је за учитељицу
слободног цртања и лепог писања 1905, у Вишој женској школи у
Шапцу. Предавала је поред цртања и лепог писања и певање, српски
језик, гимнастику, па чак и веронауку. У том периоду интензивно
се дружила са Исидором Секулић, која је такође предавала у истој
школи. Књижевница је сликарку подучавала црквеним песмама
и француском језику, а она њу сликарству. Давала је приватне
часове деци из угледнијих шабачких породица. Са другим српским
сликарима, путовала је на Другу југословенску изложбу у Софију, у
јесен 1906. Кренула је са сликарком Љубицом Филиповић, возом
преко Салцбурга у Минхен, у јесен 1908. Колега из Српске сликарске
школе Љуба Ивановић их је упутио у баварску престоницу. Са њим су
MARIJA-MARA LUKIĆ JELESIĆ was born in Obilićevo (today: Novi
Kneževac) on December 25, 1885 and died in 1979 in Šabac. She
enrolled in the College for Women in 1895, where she spent six
years. Her first drawing teacher was Nadežda Petrović, followed by
Rista Vukanović. She continued her education in the Beta and Rista
Vukanović Arts and Crafts School in Belgrade, from 1901 to in 1903.
She sat the exam for teacher of free-hand drawing and beautiful
handwriting in 1903. After Golubinje in Đerdap where she was a
teacher until 1905, she arrived in Šabac. She became art teacher in
the College for Women in Šabac in 1905. She also taught singing,
gymnastics, and religion. She intensively socialized with the writer
Isidora Sekulić. The writer instructed the painter in church songs
and French, and the artist taught the writer painting. She visited,
with other serbian painters, the Second Yugoslav Exhibition in Sofia,
in 1906. She traveled by train with her friend Ljubica Filipović, via
Salzburg to Munich in 1908. where they visited important private
collections of works of art. As The Munich Academy of Painting did not
accept women, she continued her studies in 1908-9 in the private
school of painter Schildknecht in Munich. From 1910 to 1914,
although she stayed in Šabac, she spent a fair amount of her free
time with her family in Belgrade, where she socialised with artists
gathered around the painter Kosta Miličević. At the outbreak of the
обилазиле значајније приватне колекције уметничких дела. Пошто
Минхенска сликарска академија није примала жене, сликарско
образовање наставила је 1908/1909. године у приватној школи
сликара Шилдкнехта. Слободно време проводила је по минхенским
галеријама. У периоду од 1910. до 1914. често је бродом путовала у
Београд и дружила се са уметницима око Косте Миличевића. У време
избијања рата предавала је у Вишој женској школи у Шапцу. У јесен
исте године прешла је у Београд, да ратно време проведе у кругу своје
породице, док је њен брат, вајар Живојин Лукић, већ био на фронту.
Положила је испит за болничарку 1915. у школи за болничарке коју
је тада водила Француска лекарска мисија у Србији. После Церске и
Колубарске битке, Шабац је био град реконвалесцената и тифусара.
Добро је говорила немачки, те се лако споразумевала са лекарима
Данцима, којима је асистирала. Због заслуга које је показала као
ратна болничарка, након рата је одликована Орденом Црвеног крста.
Када је окончан рат остала је у Шапцу и наставила да ради у Шабачкој
гимназији. Прешла је у Београд 1919. и предавала је у Трећој женској
гимназији до 1932. Сликала је са Бетом Вукановић и дружила се са
Десанком Максимовић, колегиницом из Треће женске гимназије.
Била је на студијском путовању у Паризу 1925. Други светски рат
дочекала је у Београду, а 1948. одлази трајно у Шабац.
Први пут је самостално излагала у сали Шабачке гимназије 1951, те у
Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, у Београду, 1952. Подражала
је идеју о приређивању октобарских изложби у Шапцу, те је један
од оснивача најстаријег Октобарског салона у Србији. Излагала је
на УЛУС-овим изложбама у Београду, Зрењанину, Ваљеву, Шапцу,
Сремској Митровици и два пута на изложбама Ладе, 1921. и 1974.
Ретроспектива јој је организована у Народном музеју, у Шапцу 1979.
Лит / Lit: Миразовић, Радован, Мара Лукић-Јелесић ретроспективна изложба, Народни музеј Шабац, 2-13. јуни 1979. [ Radovan Mirazović, Mara Lukić-Jelesić, Retrospective exibition,
National Museum Šabac, 2-13 June 1979]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, 1994, стр. 151-155, 254 [ Stanislav Živković, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994,
151-155, 254]; Марковић, Ђ. Татјана, У свет(л)у боја. Мара Лукић – Јелесић 1885-1979, Шабац 2010. [Tatjana Đ. Marković, In the World(Light) of Colours 1885-1979, Šabac, 2010].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 297
war she moved to Belgrade to spend the wartime with her family. Her
brother, sculptor Živojin Lukić, was already at the front. Mara also
put her self in the service of her homeland. She passed the nursing
exam on May 13, 1915 at a school for nurses, which was then led
by the French Medical Mission in Serbia. After the Cer and Kolubara
battle, Šabac became a city of convalescents and typhus, so during
1915 she worked as a volunteer nurse. She spoke German well, which
made it easy for her to communicate with Danish doctors whom
she assisted. Due to her merits as wartime nurse, after the war she
was awarded the Order of the Red Cross. She moved to Belgrade in
December 1919 and began working at the Third Girls’ Gymnasium
where she remained until her retirement in 1932. She painted with
Beta Vukanović, and socialised with the writer Desanka Maksimović,
her colleague from the Third Girls’ Gymnasium. Mara went on a study
trip to Paris, in 1925. She requested a scholarship from the Ministry
of Education in order to remain in Paris for a year ago, however, she
was rejected. She traveled through Šumadija, Bosnia and along the
coast. Following WWII, in 1948 she left Belgrade and went to Šabac
permanently. Her first solo exhibition was in Šabac in 1951. She
supported the idea of ​​preparing the October Exhibitions in Šabac, as
one of the founders of the oldest October Salon in Serbia, where she
was a frequent exhibitor. She also exhibited in Belgrade, Zrenjanin,
Valjevo, Sremska Mitrovica and twice with “Lada”, in 1921 and 1974.
Retrospective was organized by the National Museum Šabac, 1979.
298 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
24. ЖИВОЈИН ЛУКИЋ
ŽIVOJIN LUKIĆ
ЖИВОЈИН ЛУКИЋ рођен je 28. јануара 1889. и умро у Београду
7. фебруара 1934. године. Потекао је из породице која се из
Херцеговине почетком XIX в. настанила у Падеју, у Војводини.
Отац Александар и мајка Јулијана Арацки, пореклом из угледне
сремскокарловачке породице, након венчања преселили су
се у Београд. Живојин је имао две сестре, старију, сликарку
Мару Лукић Јелесић и млађу Наду. Склоност ка портрету и
медаљарству показује већ у време уметничког формирања код
професора Ђорђа Јовановића на Уметничко-занатској школи у
Београду 1909, а потом у Москви од 1909. до 1913. Излагао је на
годишњим изложбама Уметничко-занатске школе (1904–1908), а
дела су му већ тада била запажена и приказивана у београдској
штампи. У Русији је студирао код проф. Андрејева у московском
Строгановском училишту (Академија примењених уметности)
и Школи живописа, вајања и архитектуре. Радове је потом
представљао у Москви (1912–1914), и у Риму, на изложбама
Друштва интернационалних уметника и др. (1918–1922). У
Србију се вратио почетком Првог светског рата, у којем је
учествовао као добровољац и ратни сликар. Прелази преко
Албаније са српском војском. У почетку је био ђак-наредник, а
убрзо затим потпоручник. Један је од сликара Врховне команде.
На Солунском фронту је израђивао портрете на каменчићима
ŽIVOJIN LUKIĆ was born on January 28, 1889 and died in Belgrade
on February 7, 1934. His family came from Herzegovina in the
early nineteenth century and settled in Vojvodina and moved to
Belgrade. Živojin had two sisters, the painter Mara Lukić-Jelesić
and younger Nada. He showed an inclanation towards portrait
painting and medal making during his formative years at the Arts
and Crafts School in Belgrade, where his mentor was Professor
Đorđe Jovanović (1909) and then also in Moscow from 1909 to
1913. He started exhibiting at the annual exhibitions of the Arts
and Crafts School (1904-1908). He studied in Russia with Professor
N. A. Andreev in the Moscow Stroganovsky Academy and the School
of Frescoes, Sculpture and Architecture. His works were then
presented in Moscow (1912-1914) and Rome, at the exhibitions of
the Association of International Artists (1918-1922). He returned to
Serbia at the beginning of WWI in which he participated as a volun-
teer and war painter. He crossed Albania with the Serbian Army. At
first he was a student-sergeant, then lieutenant. He was one of the
official painters of the Supreme Command. At the Salonika Front
he made portraits on stones and on coins. In Thessaloniki, in the
studio of war painters, he created the figure of King Petar I on a
gold rouble, which provided him a government grant to continue
his studies of sculpture in Rome in 1918, where he also exhibited.
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 299
и новцу. У Солуну, у атељеу ратних сликара израдио је лик
краља Петра I на златној рубљи, што му је омогућило да,
He attended the Academy of the Association of International Art-
ists. He returned to his homeland in 1921. During 1922, in Cavtat,
донацијом владе, настави студије у Риму, где је излагао своје he cooperated with sculptor Ivan Meštrović on the mausoleum
радове 1918. Похађао је Академију Друштва интернационалних of the Račić family and exhibited in Dubrovnik. Upon his arrival
уметника. Враћа се у земљу 1921. Након тога је неко време in Belgrade he participated at the Exhibition of Belgrade Painters
провео у Дубровнику. Током 1922. године у Цавтату сарађује са and Sculptors (1924), the exhibitions of the “Lada” association,
Иваном Мештровићем, на маузолеју породице Рачић. Излаже у in 1926 (as guest), in 1927, 1928, 1930, 1931 and 1934 (com-
Дубровнику исте године. memorative exhibition); at the Sixth Yugoslav Exhibition (1927), The
Autumn Exhibitions of Belgrade Artists (1928, 1929, 1930), The First
По доласку у Београд учествовао је на Изложби београдских Spring Exhibition of Yugoslav Artists (1929), The Exhibition of Yugoslav
сликара и вајара, 1924, затим је излагао са Ладом 1926 (као Painting and Sculpture in London (1930). He exhibited solo in 1927
гост), 1927, 1928, 1930, 1931, 1934. (комеморативна изложба with painters Vasa Pomorišac and Miloš Golubović, in Belgrade. His
у оквиру Ладе), на Шестој југословенској изложби 1927, works were exhibited at the First Exhibition of Works of the Society of
јесењим изложбама београдских уметника (1928, 1929, 1930), Warior Painers and Sculptors 1912-1918, in Belgrade in 1940. He ex-
Првој пролећној изложби југословенских уметника (1929), hibited in group exhibitions in Moscow, Rome, Dubrovnik, Belgrade,
Изложби југословенског сликарства и скулптуре у Лондону Zagreb, Novi Sad and Barcelona. He was ordained with the Medal
(1930). Самостално је излагао 1927. са Васом Поморишцем и for Courrage and the White Eagle Medal of the 5th Degree.
Милошем Голубовићем у Београду. Дела су му излагана на Првој
изложби радова Удружења ратника сликара и вајара 1912–1918, у
Београду 1940. Излагао је групно и самостално у Москви, Риму,
Дубровнику, Београду, Загребу, Новом Саду, Барселони, Лондону,
Белфасту. Одликован је Орденом за храброст и Орденом Белог
орла V степена.
Лит / Lit: Шуица, Нада, Дела 1912–1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 39 [Šuica Nada, Artworks 1912–1918, Catalog of Art Collection of
Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982, 39]; Јованов, Јасна, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2010, 423 [Jovanov Jasna, Memorial Collection of Pavle Beljanski,
Novi Sad 2010 ]; Грујић Вера, Живојин Лукић, Београд 2015 [Grujić Vera, Živojin Lukić, Belgrade 2015].
300 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 301

25. АНА (рођ. ЛОЗАНИЋ) МАРИНКОВИЋ 26. КОСТА МИЛИЧЕВИЋ

ANA MARINKOVIĆ KOSTA MILIČEVIĆ

АНА (рођ. ЛОЗАНИЋ) МАРИНКОВИЋ рођена je 7. априла 1882. у ANA MARINKOVIĆ was born on April 7, 1882 in Belgrade and died in КОСТА МИЛИЧЕВИЋ потиче из Враке крај Скадра, где је рођен 1877, KOSTA MILIČEVIĆ was born in Vrakë near Shkodër (once: Ottoman
Београду, а умрла 1973. године у Гетарију (Француска). Почетно 1973 in Guéthary, France. She received her first painting lessons from а умро је 1920. у Београду. Основно школовање добио је од оца Empire), in 1877 and died in 1920 in Belgrade. He received his
сликарско образовање добила је од Надежде Петровић, а касније Nadežda Petrović and later studied under Beta Vukanović at the First свештеника, који је био и учитељ за српску децу, да би касније прешао primary education from his father who was a Christian orthodox
је учила код Бете Вукановић, у Првој српској цртачкој и сликарској Serbian Drawing and Painting School in Belgrade. With the founding of у школу фрањеваца у Скадру, од 1889. до 1891. Отац Михајло добио priest and teacher of Serbian children. He later transferred to the
школи у Београду. Од оснивања Уметничко-занатске школе у the Arts and Crafts School in Belgrade she became a full-time student је парохију у Трнави код Рашке, пошто је породица пребегла у Србију. Franciscan School in Shkodër, during the period between 1889 and
Београду постаје редовна ученица код Ристе Вукановића и Марка under Rista Vukanović, Marko Murat and Beta Vukanović. As a student Упркос противљењу оца, јер су по правилу мушки чланови породице 1891. As his father Mihajlo received a parish in Trnava near Raška,
Мурата. У Паризу је студирала по један семестар на Академији she spent some time in private painting schools in Paris and London. одабирали свештенички позив, он је отишао у Београд, и заједно са the family fled to Serbia. Despite opposition from his father, as
Гранд Шомијер и на Академији Жилијан. Била је члан Ладе са In Paris she studied at the Académie de la Grande Chaumière and the Боривојем Стевановићем, Миланом Миловановићем, Драгомиром a male family members were traditionally expected to continue
којом је први пут излагала 1910. У Првом светском рату била је Académie Julian. She was a member of the “Lada” association and Глишићем и Бранком Поповићем започео дугогодишње и никад in the priesthood calling, he went to Belgrade and began a long
добровољна болничарка, и са српском војском је прешла преко exhibited as part of the group in 1910. During WWI she was volunteer завршено школовање за сликара. Уписао се у Прву српску цртачку и and never completed training for painters. He enrolled in Cyril
Албаније и стигла на Крф. Потом је живела у Ници. Излагала је nurse, crossed Albania with the Serbian Army and reached Corfu. She сликарску школу Кирила Кутлика у Београду 1895, коју је након три Kutlik’s First Serbian Drawing and Painting school in Belgrade in
редовно у Београду. У иностранству је излагала у Софији, Торину и lived in Nice. She regularly exhibited in Belgrade. Also, she exhibited in године напустио, па се поново у њу вратио, али је никада није завршио. 1895 which, after three years, he left. He studied painting at the
Паризу. Sofia, Torino and Paris. Студирао је сликарство на Академији у Прагу 1896, и при том се дружио Academy in Prague in 1896. In the spring of 1899 he came to Vienna
са академским сликарем Ј. Грином, који је био познаник Антона Ажбеа. to the newly opened private school of Heinrich Strehblow, where
У пролеће 1899. године нашао се у Бечу, у тек отвореној приватној he remained for several months. He returned to Belgrade and back
школи Хајнриха Штреблова, где се задржао неколико месеци. Поново to the Cyril Kutlik School, that is, after the death of Kutlik in 1900,
је у Београду, у школи Кирила Кутлика 1900, односно код Ристе и to Rista and Beta Vukanović’s school. He returned to the viennese
Бете Вукановић. Следи други боравак у школи Штреблова, 1901. Strehblow school for the second time in 1901. At the end of the
Крајем године прешао је у приватну школу Антона Ажбеа у Минхену, school year he moved to Ánton Ažbé school in Munich, for a year.
где је остао годину дана. Вратио се у Београд 1903. и поново уписао у Upon his return to Belgrade in 1903, he re-enrolled in the Rista and
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 13 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,13]; Ristić, Vera, Ana
Marinković, Enciklopedija likovnih umjetnosti 3, Zagreb 1964, 408 [Ristić Vera, Marinković Ana, Encyclopedia of Fine Arts 3, Zagreb, 1964, 408]; Живковић, Станислав, Београдски сликарску школу Ристе и Бете Вукановић 1904, да би себи обезбедио Beta Vukanović school in 1904 in order to gain access to models
импресионисти, Београд 1977, 138 [Živković Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 138]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд 1994, 255 [Živković моделе и просторију за сликање. Започео је каријеру сликара- and space for painting. He started a career as painter-portraitist,
Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 255]; Вучинић, Здравко, Ратни сликари 1912–1918, Београд 2009, 19 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 2009,19].
портретисте, те је портретисао познанике и пријатеље из круга младе portraying his friends and acquaintances from the circle of young
302 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
београдске интелигенције. Ванредни је ученик Уметничко-занатске
школе, у класи Марка Мурата 1905–1910. Постојао је незванични
Декорационо-сликарски биро око 1910. Слика иконостас у цркви св.
Стефана Дечанског у Железнику 1907. Име му је први пут забележено у
приказу изложбе ученика Уметничко-занатске школе у Београду 1908.
Примљен је за члана српске Ладе, са којом први пут излаже 1910.
Добија запослење наставника цртања у робијашници 1911. Учествује
на Четвртој југословенској уметничкој изложби 1912. Независно од
формалних признања постаје изузетно популарна личност, нарочито
међу најмлађом генерацијом сликара. Поред Уметничко-занатске
школе, око њега се окупља група која ће се састајати у кући Жике
и Маре Лукић, или код удовице и две кћери Петра Убавкића. Поред
Лукићевих, ту су и Живорад Настасијевић, Коста Јосиповић, да би се
после 1910. придружили Милош Голубовић, Вељко Станојевић и Павле
Предраговић. Непосредно пред избијање рата, око њега је формиран
читав круг млађих сликара, у који поред раније поменутих пристижу
и Наталија Цветковић, Видосава Ковачевић, Никола Бешевић и Ана
Маринковић. Мобилисан је као војник I чете 2. батаљона XII пука
другог позива. Провео је лето у Велесу са својом војном јединицом
1915, а за то време непрестано је сликао. Прешао је преко Албаније
са српском војском. Од јануара 1916. до пролећа 1917. године
Миличевићева јединица била је смештена на Потамосу, селу на обали
острва Крфа, ради опоравка. Свој доживљај новог амбијента и људи
који се налазе око њега бележио на многобројним цртежима. Често
је одлазио у оближњи град Крф, где се окупљало друштво избеглих
уметника и књижевника и разговарало о повратку у отаџбину, правили
планови за покретање модерних иницијатива у уметничком животу.
Између осталих, ту су били и Милан Вујаклија, Станислав Винавер,
Милош Голубовић, Сибе Миличић и Тодор Манојловић, који је дошао
из Италије. Од грчких уметника са њима је и Деметриос Галанис, из
париског круга око младог Пабла Пикаса и пријатељ Гијома Аполинера.
На Солунском фронту насликао је завесу за војничко позориште.
Додељен је ратном дописнику Сави Дринчићу у својству ратног сликара
1917. Као ратни сликар Врховне команде радио је у Солунском атељеу
крајем 1917. и почетком 1918. Други пут на Крфу као реконвалесцент,
где је остао од јуна до децембра. Вратио се у Солун крајем 1918. По
повратку у Србију децембра 1918. године, неколико месеци налазио се
у стању потпуне пасивности. Стравичне успомене на умирање и бацање
у море лешева српских војника оставиле су неизбрисив траг. Тек у
јесен 1919. године, кад је добио место наставника цртања у Вечерњој
занатској школи у Београду, покушава да организује свој живот и
поново се концентрише на озбиљан рад. На изложби ратних сликара,
1919, изложио је тридесет осам слика. Умро је од запаљења плућа.
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 303
Belgrade artists and intellectuals. He was a part-time student of Био је члан уметничког удружења Лада од 1912. Дела су му излагана from 1912. He exhibited at the Exhibition of War Painters of the
the Arts and Crafts School in the class of Marko Murat, 1905-1910. на изложби ратних сликара у Београду, 1964. Народни музеј у Београду Supreme Command in Belgrade in 1919, then at the Exhibition of
He painted the iconostasis in the St. Stefan Dečanski church in приредио је изложбу његових радова и радова Милана Миловановића Painters in Belgrade in 1964, together with Milan Milovanović in
Železnik near Belgrade in 1907. His name was first recorded in a 1960. Ретроспективна изложба организована му је у Музеју савремене 1960 and a retrospective exhibition was held in Belgrade in 1973/4.
review of the students’ of the Art and Crafts School in Belgrade уметности у Београду 1973 /1974.
exhibition in 1908. He was admitted as a member of the Serbian
Association “Lada” and exhibited with the group for the first time
in 1910. He participated at the Fourth Yugoslav Art Exhibition in Лит / Lit: Живковић, Станислав, Коста Миличевић 1877-1920, Београд 1974. [Živković Stanislav, Kosta Miličević 1877-1920, Belgrade 1974]; Живковић, Станислав, Београдски
1912. Irrespective of formal recognition, he became an extremely импресионисти, Београд 1977, 78-88, 138 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 78-88. 138]; Шуица, Нада, Дела 1912-1918. каталог уметничке збирке из Војног
popular figure, particularly among young people. Around him there музеја у Београду, Београд 1982, 43 [Šuica Nada, Artworks 1912-1918, Catalog of Art Collection of Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982,43]; Живковић, Станислав, Српски
импресионисти, Београд, 1994, 256 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 256]; Миљковић, Љубица, Светлост у мраку Првог светског рата, Београд 2014, 112
gathered a group, which met in the home of the sculptor and painter [Miljković Ljubica, Light in the Darkness of WWI, Belgrade, 2014, 112].
and Živojin and Mara Lukić, or in the home of the widow and two
daughters of the painter Petar Ubavkić. The group included painters:
Živorad Nastasijević and Kosta Josipović; after 1910 they were
joined by Miloš Golubović, Veljko Stanojević, Pavle Predragović and
Nikola Bešević. Shortly before the outbreak of the war, there formed
around him a whole circle of young artists, including female artists
such as Natalija Cvetković, Vidosava Kovačević and Ana Marinković.
With the beginning of WWI, he was mobilized as a soldier of the 1st 27. ЈОСИП – СИБЕ МИЛИЧИЋ
Company, 2nd Battalion, 12th Regiment and 2nd call. He spent a
summer in Veles with his military unit in 1915, continually painting
JOSIP – SIBE MILIČIĆ
in breaks between battles. He crossed Albania with the Serbian
army. From January 1916 until the spring of 1917 Miličević’s unit
was located in Potamós, a village on the coast of the island of
Corfu, to recover. He captured the intense experience of the new
environment and the people in his paintings of cypresses, the sea
and coastal light. He frequented the nearby town of Corfu, where
the refugee artists and writers gathered, talked about returning
to their homeland and made plans to launch modern initiatives in
artistic life. Among them were Milan Vujaklija, Stanislav Vinaver,
Miloš Golubović, Sibe Miličić and Todor Manojlović, who came from
Italy. Among the Greek artists, Demetrios Galanis was most often ЈОСИП – СИБЕ МИЛИЧИЋ рођен je у Брусју на Хвару (Хрватска) JOSIP – SIBE MILIČIĆ was born in Brusje on Hvar (Croatia) on April 3,
among them. Miličević was assigned to the war correspondent Sava 3. априла 1886, а умро је у Барију (Италијa) 1945. године. Рођен 1886 and died in Bari (Italy) in 1945. He was born in a modest family
Drinčić as an official war artist, and at the end of 1917 and begin- је у скромној породици виноградара и рибара. Основну школу of winemakers and fishermen. He went to the Dubrovnik Gymnasium,
ning of 1918 he was stationed in the Thessaloniki painting studio, завршио је у родном месту, а прва четири разреда гимназије bur was expelled in 1903, because of participating in pro-Serbia
with other Supreme Command painters, where he painted scenes приватно, код свог рођака свештеника при хварској саборној demonstrations and for his socialist convictions. He finished high
from military life. He then returned to Corfu, for recovery, and went цркви. Наставио је школовање у Которској, потом у Дубровачкој school in Zadar in 1905. He entered the University of Vienna, where he
back to painting seascapes. In December 1918 he was in Thes- гимназији, 1903, одакле је избачен због демонстрација за stayed for two years, after which he went to Italy, Florence and Rome
saloniki again on his return trip to Serbia and freed Belgrade. For a Србију и социјалистичких убеђења. Завршио је гимназију у and returned to Vienna where he passed his professorial exam and
few months he remained in a state of complete passivity. Horrific Задру 1905. Уписао се затим на Универзитет у Бечу, где је остао earned a PhD in Romance. He went to Dubrovnik in 1911 while still a
memories of death and bodies of Serbian soldiers being thrown into две године, а потом је отишао у Италију, Фиренцу и Рим, те student, however because of his participation in student demon-
the sea left their indelible mark. It was only in the autumn of 1919 поново у Беч где је положио професорски испит (романистика strations he was forced to go to Serbia the same year. Miličić was
that he received a drawing teaching position the Evening Vocational и славистика) и докторат за романистику. Одлази у Дубровник appointed professor in the II Belgrade Gymansium in 1912 and soon
School in Belgrade. He was a member of the art association “Lada” 1911, те је ради учешћа у студентским демонстрацијама исте left for Paris. In WWI he was a volunteer in the 3rd Artillery Regiment
304 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
године отишао у Србију. Миличић је постављен за професора у
Другој београдској гимназији 1912. Са избијањем Првог светског
рата био је распоређен као добровољац у 3. артиљеријски пук
Дунавске дивизије. Остао је у пуку до јула 1915. када је, Дунавом
преко Прахова, био послат у Русију да тамо организује тражење
добровољаца. Путовао је чак до Сибира и Владивостока и вратио
се до Одесе и Москве. Потом је путовао преко Шведске, Норвешке,
Енглеске, Француске и Италије на Крф, где је преузео стотину
официра потребних за формирање Југословенске дивизије. Са
новооснованом дивизијом, учествовао је у борбама у Добруџи.
За време руске рeволуције, 1917, кренуо је са Првом бригадом
Добровољачке дивизије, преко Архангелска, Северним морем
до Енглеске, а одатле преко Француске и Италије дошао је на
Солунски фронт. За војне заслуге добио је више ордена: Златну
и Сребрну медаљу за храброст, руски орден Св. Станислава
трећег степена и чешки легионарски орден. На интервенцију
Југословенског одбора, маја 1918. био је ослобођен војне обавезе
и упућен у Рим, на политичку дужност. Постао је помоћник
секретара Прве југословенске изложбе у Паризу марта 1919, на
којој и сам први пут излагао слике и цртеже. Након рата, трајно се
настанио у Београду. У периоду између два светска рата радио је у
дипломатској служби Краљевине Југославије, те је био и секретар
Министарства спољних послова. Био је учесник антифашистичког
покрета. Нестао је у италијанском заробљеништву, на мору пред
Баријем.
Лит / Lit: Ћосић, Бранимир, У разговору са г. Сибом Миличићем, Београд 1926. [Ćosić Branimir, Conversation with Mr. Siba Miličić, Belgrade, 1926]; Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни
сликари 1912-1918, Београд 1964, 14 [Ristic Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964, 14]; Miličić Josip-Sibe, Hrvatska opća enciklopedija 5, Zagreb 1979, 480 [ Miličić
Josip-Sibe, Croatian General Encyclopedia 5, Zagreb, 1979, 480]
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 305
of the Danube Division; he remained in the regiment until July 1915
when, travelling the Danube, via Prahova, he was sent to Russia to
28. МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ
look for war volunteers. With this purpose, he travelled across the MILAN MILOVANOVIĆ
Russia, going as far as Siberia and Vladivostok, and back to Odessa
and Moscow. Afer compleeting the work entrusted to him, he went
across Sweden, Norway, England, France and Italy to Corfu, where he
took command over hundreds of officers required for the formation
of the Yugoslav Division. He then returned to Russia. With the newly
established Division, he participated in the battles of Dobruja. During
the 1917 Revolution he set off with the first brigade of the Volunteer
Division, through Arkhangelsk, across the North Sea to England and
from there through France and Italy he reached the Salonika Front. He
achieved all this in the rank of corporal, lance sergeant and sergeant.
The dangers he exposed himself to led to many medals: a gold and a
silver medal for bravery, the Russian Order of St. Stanislav of the 3rd
degree and the Czech legionary medal. Through the intervention of
the Yugoslav Committee in May 1918 he was released from the army
and sent to Rome, into political office and then diplomatic service. He
became the assistant secretary of the First Yugoslav Exhibition in Paris
in 1919, where he exhibited his own paintings and drawings for the first
time. After the war, he moved to Belgrade for permanent residence. As
a participant in the anti-fascist movement he was emprisoned in Italy МИЛАН МИЛОВАНОВИЋ рођен je 19. октобра 1876. у Крушевцу, а умро 15. MILAN MILOVANOVIĆ was born on October 19, 1876 in Kruševac and
and dissappeared somewhere in the sea not far from Bari. августа 1946. у Београду. Син крушевачког трговца и бојаџије. Михаило died August 15, 1946 in Belgrade. He was the son of a merchant and
Валтровић га је предложио за државног питомца за изучавање dyer. He enrolled in Cyril Kutlik’s First Serbian Drawing and Painting
сликарске уметности. Уписао се у Прву српску цртачку и сликарску School in 1895. The following year he received a state scholarship
школу, код Кирила Кутлика 1895. Следеће године добио је државну to study painting in Munich. He went to school Ánton Ažbé’s school
стипендију за студије сликарства у Минхену. Кренуо је у припремну, (1897) and then from 1898 to 1902 he attended Natur-Klasse at the
приватну школу Антона Ажбеа 1897, а потом је од 1898. године похађао Academy of Fine Arts (Akademie der bildenden Künste) in Munich:
Академију ликовних уметности у Минхену, до 1902. године код проф. drawing with Carl Raup and Ludwig von Herterich, painting with Carl
Раупа и Хертериха, као и сликарску школу минхенског сликара Карла Marr. He was among the first Serbian painters who went to Paris
Мара. Међу првим је српским сликарима који одлазе у Париз ради for training, in 1902. He first completed the one-year preparatory
усавршавања, 1902. Краће време провео је на Академији Колароси, а course at the Académie Colarossi, and then the full three-year course
затим је три године студирао на Академији лепих уметности. Почетком at the École nationale supérieure des Beaux-Arts, with Léon Bonnat
1903. године примљен је у атеље проф. Леона Бона, а потом је код and Luc-Olivier Merson, as one of the four best graduates. He
Лик-Оливје Мерсона. Послао је своје слике у Београд, на Прву изложбу participated in the First Yugoslav Art Exhibition 1904, for which he
југословенских уметника 1904. године. По завршетку студија у Паризу sent his paintings to Belgrade. His works were exhibited in London
у лето 1906. одржао је своју прву самосталну изложбу у Београду. Дела in 1907 as part of the Serbian showcase of the Balkan Exhibition.
су му излагана у Лондону, 1907. године на Балканској изложби у оквиру
Друштва српских уметника Лада, мада формално никада није био члан, те By order of the Serbian government, from spring 1907 to 1910, he
је као гост учествовао и на изложби овог друштва 1923. године у Сомбору. visited areas under Turkish rule, southern Serbia and Macedonia,
in order to research and paint old Serbian monuments. He went
По налогу српске Владе (1907/1908. и 1910) добио је задатак да иде through Kosovo and Metohija, stopping in Gračanica, Peć, Dečani,
по областима под турском влашћу, у јужну Србију и Македонију, да and then went further south to Macedonia, where he was drawn
слика историјске знаменитости. Прошао је кроз Косово и Метохију, to the oriental parts of Skopje. He also stayed at Mount Athos,
заустављајући се у Грачаници, Пећи, Дечанима, да би се затим спустио especially in the Serbian monastery Hilandar. Most of his paintings
306 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
у Македонију, где су га привукли оријентални делови Скопља; дуже
је остао на Атосу, посебно у Хиландару. Путовао је као чиновник
Министарства иностраних дела на просветном раду у Јужној Србији.
Већина његових слика са Хиландара била је приказана на изложби
Српског уметничког удружења, чији је један од оснивача, и то у
основној школи код Саборне цркве, 1908. Исте године приредио је
самосталну изложбу у Министарству иностраних послова. Оженио
се Олгом Мишић, кћерком славног војводе српске војске Живојина
Мишића. Излагао је на Трећој југословенској уметничкој изложби, у
Загребу исте године. Дела су му укључена и на изложбу Нејуначком
времену упркос 1910. у Загребу, у оквиру Друштва хрватских уметника
Медулић. Постављен је за професора у Уметничкој школи 1912.
Приликом избијања Првог балканског рата мобилисан је као обвезник
чиновничког реда, односно ратни сликар при штабу Врховне команде
српске војске. Најстарији документ у којем се помиње звање ратног
сликара, а односи се на Миловановића, јесте Објава издата у штабу
Врховне команде 23. августа 1913. године. Учествовао је као ратни сликар
и у Првом светском рату, при Врховном штабу Ратне команде. Када је
Србијом завладао пегави тифус 1915. године, оболео је и Миловановић
и неопорављен повлачио се са војском преко Албаније. Упућен је на
опоравак у Италију 1915, те је сликао по Риму, Каприју, Напуљском
заливу, а потом на југу Француске, на Азурној обали. У Риму је приредио
самосталну изложбу 1916. До краја рата налазио се на позадинским
дужностима, у Француској и у Швајцарској. Излагао је на Изложби
југословенских уметника у Женеви 1918. и на Изложби југословенских
уметника у Паризу 1919. По повратку у земљу убрзо се повукао из
јавног живота, запустио сликарство, сводећи се углавном на уметничког
педагога. Послао је своје радове на изложбу новооснованог Удружења
ратника сликара и вајара, која је одржана 1939. у Лијежу. Његове старе
слике појавиле су се на изложби ратних сликара у Београду, 1940.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Милан Миловановић 1876-1946, Београд 1986. [Ristić Vera, Milan Milovanović 1876-1946, Belgradem 1986]; Живковић, Станислав, Српски
импресионисти, Београд, 1994, 256 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 256]; Радуловић, Ема, Ратни сликар Милан А. Миловановић, Крушевац 1996
[Radulović Ema, War Painter Milan A. Milovanović, Kruševac, 1996]; Миљковић, Љубица, Светлост у мраку Првог светског рата, Београд 2014, 110 [Miljković Ljubica, Light in the
Darkness of WWI, 2014, 110].
from Hilandar were displayed at the exhibition of the Serbian Art
Association in Belgrade and at the Third Yugoslav Art Exhibition in
Zagreb, both in 1908, as well as at the exhibition In spite of Unheroic
Times, in 1910 in Zagreb, as part of the Society of Croatian Artist
„Medulić“. He was Secretary of the Society of Serbian Painters and
Sculptors in 1907 and professor at the School of Art in Belgrade.
He participated as a Conscript of the clerical order and a war painter
in the Balkan Wars and WWI, within the Supreme Command. In
1915 with the typhoid epidemic Milovanović succumbed to illness.
Not fully recovered he crossed Albania after which he was sent to
recuperate to Italy. He painted in Rome, the Roman Campania, Capri,
Bay of Naples, then in the south of France, in Aix-en-Provence, the
Côte d’Azur, in Nice and in Beaulieu. Until the end of the war he was
in the background of duties, in France and Switzerland. He prepared
a solo exhibition in Rome in 1916. In Nice he was assigned treasurer
of the Military Financial Department in 1917. He exhibited at the
Exhibition of Yugoslav Artists in Geneva in 1918 and in Paris in 1919,
as well as the exhibition of the Association of Warrior Painters and
Sculptors in 1939 in Liege. Although almost forgotten, his old paintings
were presented at the exhibition of war painters in Belgrade, in
1940. After the war, in 1945, as one of the initiators of the exhibition
of the Association of Fine Artists of Serbia, he also presented his
works. Already gravely ill, he was active as secretary and president
of the association.
He exhibited at the exhibition of the Association of War Painters and
Sculptors 1912-1918, in 1940.
29. МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ
MIHAILO MILOVANOVIĆ
МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ рођен je у Гостиници, у Рибашевини
код Ужица 24. фебруара 1879, где је умро 1941. Са петнаест
година побегао је у Ваљево где је ступио на каменорезачки
занат. Помажући мајстору, довршавао је надгробне споменике.
Упознао се са Драгомиром Глишићем, полазником цртачке школе
Кирила Кутлика у Београду. Већ приликом учествовања на Првој
југословенској изложби у Београду, краљ Петар га је одликовао
Орденом Светог Саве, 1904. Припремао се за одлазак у Минхен, у
чему га је подстицао Драгомир Глишић, тада студент минхенске
Уметничке академије. Примљен је на бесплатно школовање
у приватној школи Антона Ажбеа 1904, потом је у школи код
проф. Вајнхолда. Успео је да се упише на цртачки одсек код
проф. Хертериха, а потом код Хабермана, на Академији ликовних
уметности у Минхену, 1905. Студије је завршио 1909. Био је
члан патриотског студентског удружења Србадија. У Минхену је
остао до 1912. када се вратио у Србију да би као војни обвезник
учествовао у балканским ратовима и са „летећим одредом“
прешао Албанију. Након демобилизације отишао је у Праг на
усавршавање 1913–1914. Након Сарајевског атентата, био је
ухапшен у Прагу, али је успео да побегне из затвора. Преко
Берлина, Варшаве, Украјине, Одесе, Црног мора, Румуније и
Прахова, вратио се у Србију. Прикључио се саставу Дринске
дивизије, са којом је поново прешао Албанију. Био је ратни сликар
Врховне команде. Поред сликања претежно ратних тема, бавио
се и вајарством. На Крфу и у Солуну боравио је у својству ратног
сликара. Дружио се са Арчибалдом Рајсом на Кајмакчалану, у
јесен 1916. године. Исцрпљен и болестан послат је на лечење у
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 307
MIHAILO MILOVANOVIĆ was born in Gostinica in Ribaševina near
Užice on February 24, 1879, where he died in 1941. At the age of
fifteen he went to Valjevo for five years to train in stonemasonry,
making relief tombstones, and some of his first paintings. There he
met Dragomir Glišić from Cyril Kutlik's drawing school in Belgrade,
later a student of the Munich Academy of Fine Arts.. He went to
Munich and was admitted as a special talent, gaining free education
with Ánton Ažbé in 1904 and continuing with Moritz Weinhold. In
1905 he enrolled at the drawing department of the Akademie der
bildenden Künste in Munich, studying under Johann Herterich, and
then with Hugo von Haberмann, completing his course in 1909. He
was a member of the patriotic students’ association “Srbadija”. He
stayed in Munich until 1912 when he left for Serbia to take part
in the Balkan Wars, the “flying squad”, a special unit of the Drina
Division, with which he crossed Albania fighting for the liberation
from the Turks. After demobilization he went to Prague for futher
specialization, during 1913/14. After the Sarajevo assassination
he was arrested in Prague, however, with the help of Czech friends
he was able to escape through Berlin, Warsaw, Ukraine, Odessa,
the Black Sea, Romania and Prahovo, finally reaching Serbia. He
joined the Drina Division with which he crosses Albania for the
second time. He was war painter of the Supreme Command and
in such capacity resided in Corfu and Thessaloniki. He socialized
with Archibald Reiss at Kaymakchalan during the autumn of 1916.
Exhausted and sick he was sent for treatment and recovery to the
camp for convalescents in Edessa (near Thessaloniki). With the
end of the war he lived for a short time in Belgrade and then Užice.
308 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
војну болницу у околини Солуна. Потом је примљен на опоравак
у логор за реконвалесценте у Водену. Након завршетка рата,
краће време живи у Београду, затим у Ужицу. Дружио се са
Јованом Бијелићем, Бранком Поповићем, Драгомиром Глишићем,
Живорадом Настасијевићем, Миодрагом Петровићем и Јосипом –
Сибетом Миличићем. Био је један је од оснивача Удружења
ликовних уметника у Београду 1919. године.
Дела су му излагана на Изложби југословенских уметника у Пети
Палеу у Паризу, 1919, као и на Изложби ратних сликара Врховне
команде српске војске 1919, у Београду. Учествовао је на Изложби
ликовних уметника у Сомбору 1921. Следеће, 1922. године излагао
је на Петој југословенској изложби у Београду. Самосталну
изложбу приредио је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“,
1938. У Гостиници и Туку између 1930. и Другог светског рата
провео је последњу, стваралачки најплоднију деценију живота.
Био је члан Удружења ратника, сликара и вајара. Излагао је на
Југословенским уметничким изложбама. Написао је роман Лендина
воденица, који је објављен 1997. године. Стрељали су га партизани
под оптужбом да је шпијун, 1941. Његова рехабилитација започета
је 1989, а дефинитивно је рехабилитован монографијом из 2001.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 15 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964, 15]; Шуица, Нада, Дела
1912-1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 47 [Šuica Nada, Artworks 1912-1918, Catalog of Art Collection of Military Museum in Belgrade,
Belgrade 1982, 47]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд 1994, 257 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 257]; Јовановић, Миодраг,
Михаило Миловановић, Београд 2001 [Jovanović Miodrag, Mihailo Milovanović, Belgrade, 2001].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 309
He socialized with painters Jovan Bijelić, Branko Popović, Dragomir
Glisšić, Živorad Nastasijević, Miodrag Petrović and Josip Sibe
30. СТЕВАН МИЛОСАВЉЕВИЋ
Miličić. He was one of the founders of the Association of Fine Art STEVAN MILOSAVLjEVIĆ
Artists in Belgrade in 1919. His works were exhibited at the Exhibition
of Yugoslav Artists in the Pettit Palais in Paris (1919). He also
exhibited at the Exhibition of the Serbian Army’s High Command War
Painters (1919) in Belgrade. He participated in the Exhibition of Fine
Art Artists in Sombor (1921). In the following year, 1922, he was
among the exhibiters of the Fifth Yugoslav Exhibition in Belgrade.
He was engaged in the making of toombstones for fallen heroes.
He prepared a solo exhibition in 1938 in Belgrade and Novi Sad
when he was ordained with the Yugoslav Crown of the 3rd Degree.
In Gostinica and Tuk near Užice, between 1930 and 1940, he spent
the creatively most productive part of his life. He was executed in
Užice on November 28, 1941 by the partisans on charges that he
was a traitor, spy and collaborator. After WWII, there was no place
for Mihailo Milovanović in lexicons, or encyclopedias. Casting new
light on the fate of Mihailo Milovanović was set in motion at the
end of 1989.He wrote a semi-autobiographical novel Lendina Mill,
published posthumously, in 1997. He was rehabilitated through СТЕВАН МИЛОСАВЉЕВИЋ рођен је 1881. у Опову, у Банату, а умро у STEVAN MILOSAVLjEVIĆ was born in 1881 in Opovo in Banat and died in
study texts in 1993 and 1998, and through a monograph and exhibition Дубровнику 1926. Радио је као учитељ у Омољици, а потом је завршио Dubrovnik in 1926. He worked as a teacher and then completed the school
at the National Museum in Belgrade and Užice in 2001. школу за наставника цртања у Будимпешти 1905. и Академију ликовних for teacher of drawing in Budapest 1905 and the (Akademie der bildenden
уметности у Минхену 1908, код проф. Хертериха и Хабермана. Од 1908. радио Künste) in Munich in 1908, with Professor Ludwig Herterich and Hugo Haber-
је као професор цртања у Пироту и у Београду. Током ратова 1912–1918, mann. From 1908 he worked as professor of drawing in Pirot and Belgrade.
био је ратни сликар у српској војсци. У Балканским ратовима учествовао During the 1912-1918 wars, he was war painter in the Serbian Army. In the
је као болничар у Дунавској дивизији. У Првом светском рату био је Balkan Wars he took part as nurse in the Dunav Division. In WWI he was a
добровољац и ратни сликар, на Дрини и на Солунском фронту. Ратни volunteer and war painter at Drina and the Salonika Front. With the end of
сликар штаба Друге армије од 1916, а ратни сликар Врховне команде the war he returned to Pančevo where, besides painting, he also engaged in
у Солуну од 1918. По окончању рата вратио се у Панчево, где се поред charicature and jouirnalism. He was a member of the art assoication Lada
сликарства бавио политичком карикатуром и новинарством. Био је and the Association of War Painters. He displayed his works in exhibitions of
члан уметничког удружења Лада и Удружења ратних сликара. Излагао на Yugoslav art. He is one of the founders of the Association of Fine Art Artists
југословенским уметничким изложбама. Један је од оснивача Удружења in Belgrade, 1919. Most of his works were exhibited in 1920 in Sombor at
ликовних уметника у Београду 1919. Највећи број његових радова the Yugoslav Exhibition. He exhibited at the great Exhibition of Fine Art Artists
изложен је на Изложби ликовних уметника из Београда у Сомбору 1921. in Sombor in 1921. He exhibited solo for the first time in Pančevo in 1924. A
Први пут је самостално излагао у Панчеву 1924. године. Комеморативна commemorative exhibition was organised for him in Pančevo, in 1927. His
изложба му је приређена у Панчеву 1927. Радови су му излагани на works were exhibited at the exhibition of War Painters 1912-1918 in Belgrade
Изложби ратних сликара у Београду 1964. и 1982. У Опову је 1967. године in 1964. In 1967 the exhibition Stevan Milosavljević and War Painters 1912-1918
организована изложба Стеван Милосављевић и ратни сликари 1912–1918. was organised in Opovo. He was also a caricaturist.
Лит / Lit: Ристић Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 15-16 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964, 15-16]; Ристић Вера, Стеван
Милосављевић и ратни сликари 1912-1918, Опово 1967 [Ristić Vera, Stevan Milosavljević and War Painters 1912-1918. Opovo, 1967 ]; Шуицa Нада, Дела 1912-1918. каталог уметничке збирке
из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 51 [Šuica Nada, Artworks 1912-1918, Catalog of Art Collection of Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982, 51]; Живковић, Станислав, Српски
импресионисти, Београд, 1994, 257 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 257]
310 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 311

31. МИЛУТИН МИХАЈЛОВИЋ
MILUTIN MIHAJLOVIĆ
МИЛУТИН МИХАЈЛОВИЋ рођен je у Београду 1884, а умро је око
1963. Студирао је сликарство у Минхену између 1907. и 1909.
године, а потом је наставио на Академији уметности у Берлину.
Студијски је неколико пута боравио у Паризу. Излагао је у Берлину
између 1909. и 1922, а у Београду 1925.
MILUTIN MIHAJLOVIĆ was born in Belgrade in 1884 and the year of his
death is approximately 1963. He studied painting in Munich between
1907 and 1909 and then continued his studies at the Academy of Art
in Berlin. He spent several study visits in Paris. He exhibited in Berlin
between 1909 and 1922 and in Belgrade in 1925.
путовања по Италији и у Париз. Током Првог светског рата
био је интерниран као талац у логору у Араду. Сачувано је
During WWI he was interned as a hostage in the Arad camp.
A few landscapes and oil portraits have been saved, and more
неколико пејзажа и портрета, као и више цртежа и студија drawings and study nudes. He exhibited for the first time at the
актова. Први пут је излагао на Првој југословенској изложби у First Yugoslav Exhibition in 1904 in Belgrade.
Београду, 1904.
Лит / Lit: Секулић, Јован, Минхенска школа и српско сликарство, Зборник Нaродног музеја, II, Београд 1958/59, 252-277, 273 [Sekulić Jovan, Munich Art School
and Serbian Painters, Proceedings of the National Museum II, Belgrade, 1958/1959) 252-277, 273]; Tihić, Smail, Mihajlović I. Đorđe, Enciklopedija likovnih umjetnosti,
Zagreb 1964, 462 [Tihić Smail, Mihajlović I. Đorđe, Encyclopedia of Arts, Zagreb, 1964, 461]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 248
[Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 248]

Лит / Lit: Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 258 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 258]

33. НИКОЛА МИХАЈЛОВИЋ

32. ЂОРЂЕ МИХАЈЛОВИЋ NIKOLA MIHAJLOVIĆ
ĐORĐE MIHAJLOVIĆ
НИКОЛА МИХАЈЛОВИЋ рођен је 1885. у Новом Саду. Започео
је студије сликарства у Будимпешти, а наставио у Минхену, на
Академији ликовних уметности, код професора Зајца, од 1908.
до 1912. са стипендијом „Матице Српске“. Вратио се у Нови
Сад и учествовао у Првом светском рату. Прешао је Албанију
са српском војском и потом стигао до Француске. После рата,
био је наставник цртања у Призрену и Скопљу до 1932, када се
вратио у Нови Сад. Стрељан је за време Новосадске рације 1942.
године.
NIKOLA MIHAJLOVIĆ was born on May 4, 1885 in Novi Sad. He
enrolled at the painting academy in Budapest where he studied
during the year 1908. He moved to to Munich and the painting
department of Professor Seitz at the Academy of Fine where he
remained from 1908 to 1912 with a “Matica Srpska” stipend. He
returned to Novi Sad and Serbia to take part in WWI and crossed
Albania with the Serbian Army and the Serbian people, reaching
France. After the war he was a teacher of drawing in Prizren and
Skopje until 1932 when he returned to Novi Sad. He was executed
by the occupying forces during the great raid in Novi Sad, in 1942.

ЂОРЂЕ МИХАЈЛОВИЋ рођен је 4. фебруара 1874. и умро 18.
септембра 1919. у Тузли. Започео је уметничко образовање у
Српској цртачко-сликарској школи Бете и Ристе Вукановића
у Београду и наставио студије на минхенској Академиjи
за ликовне уметности, све до 1906. Ишао је на студијска
ĐORĐE MIHAJLOVIĆ was born on Februray 4, 1874 and died on
September 18, 1919 in Tuzla. He started his art education in the
Serbian Drawing and Painting School of Beta and Rista Vukanović
in Belgrade and continued his studies at the Munich Art Лит / Lit: Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 78-88, 138[Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 112, 138]; Јованов, Јасна,
Academy, untill 1906. He went on study trips to Italy and Paris. Минхенска школа и српско сликарство, Нови Сад, 1985, 47-48[Jovanov Jasna, Munich Art School and Serbian Painters, Novi Sad, 1985, 47-48]; Живковић, Станислав, Српски
импресионисти, Београд, 1994, 256 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 256].
312 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
34. ЕМАНУЕЛ – МАША МУAНОВИЋ
EMANUEL – MAŠA MUANOVIĆ
ЕМАНУЕЛ – МАША МУAНОВИЋ рођен je 1886. у Сремским
Карловцима, а погинуо током савезничког бомбардовања Београда
1944. Прве поуке из сликарства стекао је у школи Кирила Кутлика,
коју је похађао 1899. и 1900. у Београду. Покушавао је да се упише
на Академију у Русији, што му није успело. Годину дана провео
је у Паризу на усавршавању. У Првом светском рату повлачио се
са војском преко Албаније и стигао на Крф, одакле је упућен у
Добровољачку дивизију у Русији. После рата је извесно време
провео у Скопљу. Имао је неколико изложби у Београду. Учествовао
је на Првој и Другој југословенској и изложби Удружења ратних
сликара. Сачуван је његов скицен блок са карикатурама из Првог
светског рата.
Лит / Lit: Вучинић, Здравко, Ратни сликари 1912–1918, Београд 2009, 12 [Vučinić Zdravko, War Painters 1912–1918, Belgrade, 2009, 12].
35. ЖИВОРАД НАСТАСИЈЕВИЋ
ŽIVORAD NASTASIJEVIĆ
ЖИВОРАД НАСТАСИЈЕВИЋ рођен je у Горњем Милановцу 1893,
а умро у Београду 1966. Вајар Ђорђе Јовановић прегледао
је Живорадове радове и оценио да је веома талентован, те
је уписан у одељење Марка Мурата, као најмлађи ученик у
EMANUEL – MAŠA MUANOVIĆ was born in 1886 in Sremski Karlovci
and was killed during the Allied bombing of Belgrade in 1944. His
first lessons in painting were at Cyril Kutlik’s School, which he
attended in 1899 and 1900. He tried, unsuccesfully, to enroll at the
Academy in Russia. He spent a year in Paris on specialisation. In
WWI he crossed Albania with the Serbian Army and arrived in Corfu
where he was moved to the Volunteers’ Division in Russia. He spent a
certain amount of time after the war in Skopje. He had several exhi-
bitions in Belgrade. He participated in the First and Second Yugoslav
Exhibition and the exhibition of the Association of War Painters.
ŽIVORAD NASTASIJEVIĆ was born in Gornji Milanovac in 1893 and
died in Belgrade in 1966. He enrolled as the youngest student of
the Arts and Crafts School in Belgrade, at the department led by
Marko Murat; he completed his education there in 1911. At the
Уметничко-занатској школи у Београду, 1905. Паралено је
учио и музичку школу, свирање на флаути, а самостално је
научио да свира на виолини. Завршио је Уметничко-занатску
школу 1911. Нашао је запослење у Винчи 1913, а потом добио
стипендију од Министарства просвете за студије у Минхену,
на предлог Милоја Васића и Ђорђа Јовановића. Прво је учио
на приватној академији проф. Хајмана, а од 1914. на цртачком
одсеку проф. Гребера на Академији ликовних уметности,
где је срео сликаре Васу Поморишца, Миодрага Петровића
и Вилка Гецана. По убиству Франца Фердинанда, хитно се
вратио у земљу, због дописивања са Гаврилом Принципом.
Уз помоћ руског конзула, напустио је Минхен са друговима,
и преко Варшаве и Одесе, Дунавом дошао у Неготин, а
одатле у Скопље, у чувени ђачки батаљон 1300 каплара. Био
је у Другом гвозденом пуку првог позива Моравске дивизије
у саставу армије Степе Степановића, с којим је учествовао у
Колубарској бици и добио Обилићеву медаљу за храброст.
Прешао је преко Албаније и стигао на Крф, одакле је са српском
војском, као резервни официр, отишао на Солунски фронт.
Цртеже Колубаре, призоре војничког живота и страдања, као
и портрете својих сабораца, војника и официра, чувао је чак
и приликом повлачења преко Албаније. Нажалост, на путу до
Крфа, преко Драча и Валоне, коњ натоварен сандуком са тим
радовима пао је у провалију. Током борби на Кајмакчалану,
крајем 1916. године, оболео је од тифуса и пребачен у Солун, у
француску болницу. Почетком 1917. године упућен је на даљи
опоравак у северну Африку, у францускиу болницу, у Лазуаз
код Бизерте. Као реконвалесцент упућен је у афричку бању
Хамам-Рира, где се поново вратио сликарском раду. Путовао
је у Тунис, Бизерту, Картагу, Сиди Абдалах, Фервил. У јесен
1917. вратио се у Солун, где га је лекарска комисија Врховне
команде одредила за ратног сликара. У Микри, у којој су се
налазили сликари Милош Голубовић и Михајло Миловановић,
на раду у сликарској секцији Топографског одељења Врховне
команде, тј. Солунском атељеу, прикључио се и Живорад, а
нешто касније и сликар Вељко Станојевић и вајар Живојин
Лукић. По завршетку рата, учествовао је на Изложби ратних
сликара у Београду, 1919. Отпутовао је у Париз 1920. године
са сликаром Сибетом Миличићем и уписао се на академију
Шомијер, код проф. Касталучија. У Паризу је упознао бројне
сликаре попут Мориса Утрила, Фужита, Ренеа Сераа и др. Током
боравка у Паризу завршио је и курс фреско сликања. Након
путовања у Италију и трагања за делима старих мајстора,
студирао је ренесансне теоретичаре, да би савладао ову технику
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 313
same time he enrolled in music school, first playing the flute and
then the violin. He received a stipend of the Ministry of Education
to study in Munich (1913). He first studied at the private academy
of Professor Moritz Hyman, and then, from 1914 at the drawing
department of Hermann Groeber at the Акаdemie der bildenden
Künste, where he met his fellow countrymen Vasa Pomorišac,
Miodrag Petrović and Vilko Gecan. Shortly after the murder of
Franz Ferdinand he decided to return back home, because of his
written communication with Gavrilo Princip. With the help of the
Russian Consul he left Munich with his friends, crossing Warsaw
and Odessa, down the Danube, reaching Negotin, then Skopje and
the famous student’s batallion called “1300 Corporals“. He was in
the Second Iron Regiment of the Stepa Stepanović Army, First Call
Morava Divisions, which took him into the Kolubara battle and
afforded him an Obilić Medal for Courage. He crossed Albania in
1915 and arrived in Corfu. From there, as a reserve officer he went
with the Serbian Army to the Salonika Front. He kept his drawings
of Kolubara, scenes from military life and suffering, as well as
the portraits of fellow fighters, soldiers and officers during the
Albanian crossing. However, on his way to Corfu, passing Durrës
and Vlorë, a horse carrying painting materials and artworks fell
into a ravine. During the battles at Kaymakchalan, at the end of
1916, he was wounded and contracted typhoid; he was moved
to the French Army in Thessaloniki. At the beginning of 1917 he
was transferred for futher recupperation to North Africa, to camp
Lazuaz near Bizerte (Tunisia), where, nurtured by French physicians
he was cured completely. As a convalescent he was transferred to
the African spa Hamam-Rira where he took up painting again. He
travelled to Tunisia, Bizerte, Carthage, Sidi Abdallah and Fervil. In
the autumn of 1917 he returned to Thessaloniki where the Supreme
Command’s commision of physicians appointed him war painter
and photographer. The atelier in Micra where Miloš Golubović and
Mihajlo Milovanović were already working, was soon to host Živorad
(the painting section of the Supreme Command’s Topographic Sec-
tion), and samwhat later Veljko Stanojević, alongside the sculptor
Živojin Lukić. He participated at the Exhibition of War Painters, in the
hall of the primary school near the Orthodox Cathedral, in 1919. He
travelled to Paris in 1920 with painter Sibe Miličić and enrolled at
the Аcadémie de la Grande Chaumière, in the class of Professor Cas-
tellucci, where he remained until 1922. During his stay in Paris he
frequented the frescoe-painting course. During his travells in Italy
he studied the works of the old masters and Renaissance theorists,
comparing them to Serbian medieval frescoes. He did fresco-dec-
orations for a large number of churches. The most notable are the
314 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
и схватио њен однос према српској средњовековној фресци.
Изводи фреско-декорације за већи број цркава од којих се
издвајају осликавање обновљене Успенске цркве у Панчеву
1931, и фреска у Спомен-капели на Зебрњаку код Куманова
1938. У међуратном периоду једно време био је учитељ на двору
Карађорђевића, принчевима Томиславу и Андреју. Појављује се
и као илустратор народних песама, у издању Народне књиге у
Београду 1952. године.
Био је члан уметничких удружења Лада, Група шесторица, Група
четворица и др. Излагао је на: Југословенској изложби у Паризу
1919; Ратни сликари 1912–1918, 1972. Самостално је први пут
излагао 1923. у Београду. Ретроспективна изложба приређена
му је у Београду, 1966.
Лит / Lit: Боловић, Ана, Живорад Настасијевић, Уметност као судбина породице, Горњи Милановац 2009 [Bolović Ana, Živorad Nastasijević, Art as the fate of the family, Gornji
Milanovac, 2009]; Миљковић, Љубица, Живорад Настасијевић, цветом изнад, кореном испод националног, Београд 2010 [Miljković Ljubica, Živorad Nastasijević, By the flowers
above the root below the national, Belgrade, 2010]; Чупић, Симона, Шест градова Живорада Настасијевића: о колективној митологији и магији места у српском сликарству
1910–1920, „Зборник семинара за студије модерне уметности”, 7, Београд 2011, 41-49 [Čupić Simona, Six cities of Živorad Nastasijević: place of collective magic and mythology
in serbian fine art, Proceedings for studies of the Modern Art 7, Belgrade, 2011, 41-49].
paintings in the renewed Church of the Assumption of the Mother
of God in Pančevo (1931) and the frescoe in the Memorial chappel
in Zabrnjak, near Kumanovo (1938). He spent WWII in Belgrade.
During the inter-war period he was a teacher to princes’ Tomislav
and Andrej, for a while, at the Karađorđević palace. He was a
member of the following associations: “Lada” 1920-1921; 1936-
1966; The Group of Six, 1923; The Group of Four, 1924; he was one
of the founders and first president of the “Zograf” group (1927);
he was a permanent member of the Association of War Pianters and
Sculptors, a member of the Spring Salon, the group of Free Artists
and The Association of Fine Art Artists.
He exhibited solo for the first time in 1923 in Belgrade. He exhibited
at Yugoslav art exhibitions; the Yugoslav Exhibition in Paris (1919);
War Painters 1912–1918, Belgrade (1972). A retrospective exhibition
was organised in Belgrade in 1966.
36. ДРАГОЉУБ ПАВЛОВИЋ
DRAGOLJUB PAVLOVIĆ
Драгољуб Павловић © Војни музеј, Београд (кат бр. 144)
Dragolјub Pavlović © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 144)
ДРАГОЉУБ ПАВЛОВИЋ рођен je 2. фебруара 1875, а умро у
Београду 14. октобра 1956. Пореклом је из угледне свештеничке
породице. Његов отац Јаков – Инокентије Павловић био
је архиепископ београдски и митрополит Србије од 1898.
године, а мајка Ксенија веома образована жена, кћи руског
протојереја Модеста. Драгољуб је завршио средњу иконописну
школу у Сергејевској лаври код Москве. Краће време провео
је у приватним школама Книра и Ажбеа у Минхену, а потом је
завршио Академију ликовних уметности 1902. код проф. Хаклa.
По окончаним студијама вратио се у Београд да би предавао
ликовно образовање у Богословији „Свети Сава“. Пред почетак
Балканског рата 1912. постављен је за ратног сликара у Штаб
Прве армије. За време Другог балканског рата 1913. године, као
ратни сликар пратио је Штаб Друге армије. У Првом светском рату
је, према заповести Живојина Мишића, постао први наш сликар–
ратни фотограф, који је снимао бомбардовање Београда. Најпре
је постављен за ратног сликара у Штаб комбинованог одреда
одбране Београда (на Топчидерском брду), те је са њим је био и
током повлачења преко Албаније, све до њиховог расформирања
у Ипеосу, на острву Крфу. Тада је поново постављен за ратног
сликара, при штабу Дунавске дивизије која се налазила у
саставу Треће армије (Островско језеро), да би након њеног
расформирања пратио Штаб Прве армије. Све време радио је
скице положаја и фотографисао је, што је објављивао француски
лист Illustration. По завршетку рата радио је као професор у
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 315
DRAGOLJUB PAVLOVIĆ was born on February 2, 1875 and died in
Belgrade on October 14, 1956. He came from a respectable family of
priests. His father Jakov – Inokentije Pavlović was the Archbishop of
Belgrade and the Metropolitan Bishop of Serbia from 1898. His mother
Ksenija was a very educated woman, the daughter of Russian protoiereus
Modest. Dragoljub finished the middle school for icon painting in Sergeiev
Lavra near Moscow. He spent a short time at the schools of Heinrich
Knirr and Ánton Ažbé in Munich, and then completed the Акаdemie der
bildenden Künste, 1902. Dragoljub Pavlović enrolled in the Naturklasse
department of the Fine Arts Academy in Munich with Proffesor Hackel
in 1898 at the age of 22. After compelting his studies he returned to
his homeland to teach fine arts at the Saint Sava Seminary in Belgrade.
Because of illness he was freed of military service, however just before
the war of 1912 based on his plea to be deployed to any position in
the army, the Central Headquarters placed him as war painter in the
Headquarters of the First Army. During the Second Balkan War in 1913,
as a war painter he followed the Second Army Military Staff, to Pirot
positions. In WWI, Živojin Mišić issued the command that he become
first serbian painter – war photographer, who recored the bombing
of Belgrade. He was appointed war artist to the Military staff of the
defense of Belgrade combined detachment (on Topčider hill) where he
was also at the time of the withdrawal through Albania, until its dis-
solution in Ipeos, on the island of Corfu, where he was re-appointed for
the position of war painter in the Military Staff of the Danube Division,
which was part of the Third Army; after its dissolution he followed the
316 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 317

Другој мушкој гимназији у Београду. Био је председник српског

уметничког удружења Лада и председник Удружења ликовних
уметника Краљевине СХС у Београду, 1925.
Први пут је излагао 1908. године на изложби Српског уметничког
удружења у Београду. Излагао је на југословенским изложбама
до 1927. Прва самостална изложба била му је отворена у
Београду 1939, у тадашњем Соколском дому на Теразијама. Слике
Драгољуба Павловића излагане су на изложбама ратних сликара
1940. и 1964.
Staff of the First Army. All this time he worked on sketches of military
positions and took photographs; these were published by the French 37. МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ
newspaper L’Illustration. After the war he was sent on regular duty as a
professor in the Second Boys’ Gymansium in Belgrade. He was head of
MIODRAG PETROVIĆ
the Serbian art association “Lada” and head of the Association of
Artists of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes in Belgrade in 1925.
He was a member of the Serbian Art Association which he exhibited
with in 1908 in Belgrade as a member of the “Lada” association. He
exhibited in Yugoslav exhibitions until 1927.
His first solo exhibition was opened in 1939 in Belgrade, in the building
of the former “Sokolski dom” in Terazije. The paintings of Dragoljub
Pavlović were showcased at exhibitions of war artist in 1940 and 1964.

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ рођен je 1888. у Дубравици код Смедерева,
а умро 1950. у Београду. У Првој мушкој гимназији у Београду
цртање му је предавао Ђорђе Крстић. Током школовања
објављивао је илустрације у часописима Словенски југ, Венац и
Зорица. Сликарство је учио код Ристе Вукановића на Уметничко-
занатској школи у Београду, од 1906. до 1911. Затим, 1911. као
државни стипендиста, наставио је студије на сликарском одсеку
код Карла Мара на Академији ликовних уметности у Минхену.
Вратио се у Србију у јесен 1912. да би учествовао у балканским
ратовима. Решењем начелника Штаба Врховне команде од
22. септембра 1912. године упућен је за ратног сликара при
I армији и за све време рата био је на бојном пољу. Борио се
око Куманова, Битоља и Прилепа. На основу потврде од 23.
јуна 1914, коју му је издала Школа за цртачку уметност, зна се
да је други пут био на минхенским студијама. Већ у наредним
месецима вратио се у отаџбину јер од јула 1914. датира његова
молба Штабу Врховне команде, којом моли да буде постављен
за ратног сликара и упућен је команданту Одбране Београда.
У Београду 1914. и 1915. учествовао је у борбама, те се у јесен
повлачио са својом јединицом, преко Црне Горе и Албаније и
Лит / Lit: Секулић, Јован, Минхенска школа и српско сликарство, Београд 1958/59, 272 [Sekulić Jovan, Munich Art School and Serbian Painters, Belgrade 1958/59, 272]; Pavlović, стигао на Крф, као наредник Осмог пешадијског пука Дунавске
Katarina, Pavlović Dragoljub, Enciklopedija likovnih umjetnosti 3, Zagreb 1964, 642 [Pavlović Katarina, Pavlović Dragoljub, Encyclopedia of Fine Arts 3, Zagreb, 1964, 642]; дивизије. Приликом распореда поново у истом пуку Дунавске
Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 104, 139 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 104, 139] ; Живковић, Станислав, дивизије, за чију је пољску цркву урадио иконостас. Водио је
Српски импресионисти, Београд, 1994, 259 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 259]; Лазаревић Илић, Драгана, Солунски фронт у објективу ратног
сликара и фотографа Драгољуба Павловића, Ваљево 2004 [Lazarević Ilić Dragana, Salonika front in the lence war painter and photographer Dragoljub Pavlović, Valjevo, 2004]; ратни дневник са белешкама и скицама Учествовао је у борбама
Вучинић, Здравко, Ратни сликари 1912-1918, Београд 2009, 14 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 2009,14]. на Солунском фронту, у јесен исте године. Кад се разболео
MIODRAG PETROVIĆ was born in 1888 in Dubravica near Smederevo
and died in 1950 in Belgrade. In the First Boys' Gymnasium in
Belgrade he was taught drawing by, at that time, famous painter,
Đorđe Krstić. Already as a student Petrović published illustrations
in magazines such as “Slovenski jug” (Slovenian South), “Venac”
(Wreath) and “Zorica”. He was taught painting by Rista Vukanović
at the Arts and Crafts School in Belgrade from 1906 to 1910.
With a state scholarship he continued his studies at the painting
department at Carl Marr at the Academy in Munich, 1911-1912. He
returned to Serbia in the autumn of 1912 and in order to participate
in the Balkan Wars. Based on the September 22, 1912 ruling of the
Supreme Command he was appointed to the position of First Army
war painter and he was in the battlefield throughout the war. He
was in battles at Kumanovo, Bitola and Prilep. During WWI he was
sent to the Commander of the Defence of Belgrade, as war painter
in 1914. He took part in battles in 1915 as well and retreated with
his unit in autumn of the same year. As painter and photographer
he arrived with the Serbian Army, via Montenegro and Albania, in
Corfu, as sargeant of the 8th infantry regiment of the Danube Divi-
sion. He participated in fights on the Salonika Front in the autumn
of 1916. When he contracted malaria, he was taken back to
Thessaloniki and then to the Sidi Abdallah hospital in Tunisia. He
prepared two exhibitions of his works for the French Red Cross in
1917. He moved to the convalescing camp, Lazuaz, near Bizerte. He
then went to Algeria where he enrolled in the Ecole des Beaux Arts..
318 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 319

од маларије послат је у болницу у Сиди Абдалах у Тунису, где

је био сликар српског војничког позоришта, где је осликао
позоришну завесу и иконостас. Ту је приредио и две изложбе
својих радова у корист француског Црвеног крста, крајем
1917, те је премештен у логор за реконвалесценте, Лазуаз, у
близини Бизерте. Отишао је у Алжир и уписао се у Школу лепих
уметности. Потом је отишао у Париз, где је студирао 1918–1920
и излагао у Великом салону, Јесењем и Пролећном, као и у
Салону независних. Вратио се у Србију 1921. и запослио као
наставник цртања у Државној реалци и у Вишој педагошкој
школи.
Био је председник УЛУС-а 1939–1940. и члан Ладе и њен
дугогодишњи председник. Излагао је као члан Ладе од 1921.
до 1941, а комеморативно 1953. Један је од оснивача Удружења
ратника сликара и вајара 1912–1918. Први пут је самостално
излагао у Београду 1926. Ретроспективна изложба приређена му
је у Београду, 1963. Дела му се налазе у збиркама Војног музеја,
Народног музеја у Београду и Војног музеја у Паризу.
Not long after, he left for Paris where he studied from 1918 to 1920
and exhibited in the Spring and Autumn Grand Salon, as well as
38. НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ
the Salon of the Independent. He returned to his homeland in the
autumn of 1921 and started working as a teacher of drawing in the
NADEŽDA PETROVIĆ
State Grammar School and the Pedagogical College in Belgrade.
He was president of the Society of Artists 1939-1940, a member
of “Lada” and its long-time president. He exhibited as a member
of “Lada” from 1921 to 1941, and commemoratively in 1953. He
was one of the founders of the Association of warrior painters and
sculptors from 1912 to 1918. His first solo exhibition in Belgrade
was in 1926. A retrospective exhibition was organiosed for him in
Belgrade in 1963. His works are in the collections of the Military
Museum, the National Museum and the Military Museum in Paris.

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ рођена je у Чачку 1873, а умрла у
Ваљеву 1915. Завршила је Вишу женску школу у Београду,
где је учила сликарство код Ђорђа Крстића и до 1898. била
је његова приватна ученица. Постављена је за учитељицу
цртања Више женске школе 1893. Похађала је Прву српску
цртачку и сликарску школу Кирила Кутлика, као прва ученица
у женском одељењу, у периоду 1896–1898. Студије сликарства
наставила је у приватним школама Ажбеа 1898–1901. и Екстера
1900–1903, у Минхену. У Ажбеовој школи упознала је сликаре
Рихарда Јакопича и Матију Јаму. Интензивно је проучавала
дела из минхенске Пинакотеке. Упознала се са сецесијом,
као и са руским кружоком (Јавленски, Кандински, Минтер,
Верефкин) чији ју је рад нарочито интересовао. Уписала се у
Државну школу за примењене уметности у Минхену. Посетила
је изложбу минхенске Сецесије 1900, те је видела дела Монеа,
Реноара и Сислија. Отвoрила је своју прву самосталну изложбу,
у Београду, у сали Велике школе, исте године. Путовала је по
Немачкој, у Берлину се сусрела са делима Монеа, Писароа,
Реноара, Тулуз-Лотрека, Беклина, Коринта и Екстера. Потом
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 16 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,16] ; Живковић, је прешла у школу проф. Екстера, где је проучавала рад у
Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 120, 139 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 120, 139]; Шуица, Нада, Ратни сликар
Миодраг Петровић, Београд 1980 [Šuica Nada, War Painter Miodrag Petrović, Belgrade, 1980]; Шуица, Нада, Дела 1912–1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у
пленеру. Обишла је Будимпешту на путу за Београд; вратила
Београду, Београд 1982, 59 [Šuica Nada, Artworks 1912–1918, Catalog of Art Collection of Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982, 59]; Живковић, Станислав, Српски се у Минхен преко Беча, да би видела у Бечу Бетовенов фриз
импресионисти, Београд, 1994, 259 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 259]; Вранеш, Александра (прир), Ратни дневник Миодрага В. Петровића, Густава Климта, док је приликом посете V изложби сецесије
Андрићград / Вишеград, 2014 [Vraneš Aleksandra, (ed.) War Diary of Miodrag V.Petrović, Andrićgrad / Višegrad, 2014]; Петровић, Петар, Миодраг Петровић, одан природи и
традицији, Београд 2016 [Petrović Patar, Miodrag Petrović devoted to nature and tradition, Belgrade, 2016]. у Берлину видела и Мункове слике. Посетила је изложбу
NADEŽDA PETROVIĆ was born in Čačak in 1873 and died in Valjevo
in 1915. She completed the College for Girls in Belgrade, where
she studied painting with Đorđe Krstić and was one of his privately
tutored students until 1898. She was teacher of drawing at the
College for Girls in 1893. She attended Cyril Kutlik’s First Serbian
Drawing and Painting School as the first student of the grils’
department during the period 1896-1898. She continued her educa-
tion in the private schools of Ánton Ažbé (1898-1901) and Julius
Exter (1900-1903) in Munich. In Ažbé's school she met Slovene
painters Rihard Jakopič and Matija Jam. She intensively studied
the works in the Munich Pinakothek. She got acquainted with
the Russian circle (Jawlensky, Kandinsky, Münter, and Werefkin)
whose works she found particularly interesting. She enrolled in the
State school for applied arts in Munich in order to obtain a higher
stipend from the Ministry of Economy. She opened her first solo
exhibition in the hall of the University of Belgrade in 1900. She
continued her work in Ažbé's school until the summer semester
(1901). She moved to Julius Exter’s school where she studied
painting en plein air. She travelled through Germany and in Berlin
she visited the Secessionist exhibition, where she saw the works
of Munch, Monet, Pissarro, Renoir, Toulouse-Lautrec, Böcklin,
Corinth and Exter. In Vienna she saw Gustav Klimt’s painting The
Beethoven Frieze and was at the exhibitions of Impressionists and
post-Impressionists in 1903. She returned to Serbia. She was an
320 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
импресиониста и постимпресиониста, у Бечу 1903. По повратку
у Србију почела је активан политички, друштвени и хуманитарни
рад. Организовала је велики женски скуп исте године са
идејом о ослобођењу јужнословенских народа. Основала је
Коло српских сестара. Прикупљала је и сама носила хуманитарну
помоћ у Македонију за пострадала села. Учествовала је у
организовању Прве југословенске уметничке изложбе 1904. Један
је од оснивача Српског уметничког удружења 1907. Излагала
је на изложби Српског уметничког удружења у Београду 1908.
Путовала је са Бранком Поповићем у Минхен и Берлин почетком
1909. Том приликом видела је Матисову изложбу. Отворила
је самосталну изложбу у Јакопичевом павиљону у Љубљани,
у оквиру Пролећне изложбе 1910. Добила је стипендију за
Париз. Повремено је похађала часове на Руској академији
(Васиљев), и излагала са руским уметничким и књижевним
удружењем. Дружи се са Бранком Поповићем, Мирославом
Краљевићем, Владимиром Бецићем и Љубом Бабићем. Излагала
је на изложби далматинског уметничког удружења Медулић, у
организацији Ивана Мештровића 1910.
Излагала је у павиљону Србије на Међународној изложби у Риму,
1911. Вратила се у Париз, да би излагала на Јесењем салону
и у Салону интернационалне уније. По повратку у Београд,
предавала је цртање на Вишој женској школи, од фебруара 1912.
Када је избио Балкански рат, јавила се Врховној команди и као
једна од две жене, болничарке с ратним распоредом, упућена
је у ратну зону. Разболела се од трбушног тифуса 1913. Добила
је Орден за храброст и Црвени крст. Између ратова, Постала
је први секретар Одбора за организацију уметничких послова
Србије и југословенства. Са млађим братом Растком отишла
је у Венецију, да му покаже Венецијанско бијенале, где их је
затекла Аустроугарска објава рата Србији 28. јула 1914. По
доласку у Београд јавила се поново Врховној команди српске
војске. Распоређена је за болничарку при Врховном штабу,
у пољску болницу Дунавске дивизије. Отишла је у Скопље
почетком 1915, где јој је била евакуисана породица. Фебруара
је поново отишла на фронт, као добровољна болничарка, у прву
резервну болницу у Ваљеву. Подлегла је епидемији пегавог
тифуса 3. априла.
Била је покретач југословенске уметничке колоније у Сићеву
1905. Приступила је Друштву српских уметника Лада 1904, које
је напустила 1906. незадовољна селекцијом радова за Другу
југословенску изложбу у Софији. Поред сликарства, бавила
active political, social and humanitarian worker. She organised a
great gathering for women on August 15, 1903 led by the idea of
the liberation of Yugoslav peoples. She founded the Circle of Serbian
Sisters whose first secretary she was. She gathered and took
humanitarian aid to Macedonia and devastated cities surround-
ing Thessaloniki. She participated in the organisation of the First
Yugoslav Art Exhibition in 1904. She was one of the founders of the
Serbian Art Association in 1907. She exhibited at the exhibition of
the Serbian Art Association in Belgrade in 1908. She travelled with
Branko Popović to Munich and Berlin in early 1909. On that occa-
sion she saw Matisse’s exhibition. She opened a solo exhibition at
Rihard Jakopič’s Art Pavilion in Ljubljana as part of the 1910 Spring
Exhibition. She obtained a stipend from Paris. Occasionally she
attended lessons at the Аcademie russe (Vassilieff) and exhibited
with Russian art and literary associations. She socialised with
painters Miroslav Kraljević, Vladimir Becić and Ljuba Babić. She ex-
hibited at the exhibition of the Dalmatian art association “Medulić”
organised by the sculptor Ivan Meštrović in 1910. She exhibited in
Serbia’s pavilion at the International Exhibition in Rome in 1911.
She returned to Paris. She exhibited at the Autumn Salon and the
Salon of the International Union. She taught drawing at the College
for Women in February 1912. At the outbreak of the First Balkan
War, she placed herself at the disposal of the Supreme Command
and as one of two voluntary nurses assigned by the military, she
was sent to the war zone. She recovered from typhoid in 1913. She
obtained the Red Cross Medal for Bravery. She became the first
secretary of the Committee for the Organization of Art Affairs of
Serbia and Yugoslavism. With her sister Anđa in 1913 she went to
Venice, and she was at the Venice Biennale with her brother Rastko
when Austro-Hungaria declared war on Serbia on 28 July 1914.
Upon her arrival in Belgrade she reported to the Supreme Command
of the Serbian Army. She was assigned nurse in the Supreme Com-
mand and sent to the field hospital of the Danube Division. She
left for Skopje in early 1915 to where her family was evacuated. In
February she left for the front again, to the first reserve hospital
in Valjevo, as a voluntary nurse. She succumbed to the epidemic of
typhoid on April 3 of the same year.
Nadežda Petrović was one of the ideological founders of the
First Yugoslav Art Exhibition of Art in Belgrade (1904) and gave the
incentive for the Yugoslav Art Colony in Sićvo (1905). She resided
and exhibited in Rome in 1907 and in Paris between 1910 and 1912,
exhibiting at the Autumn Salon. She joined the Society of Serbian
Artists – “Lada” in 1904, which she left in 1906 dissatisfied with
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 321
се фотографијом и уметничком критиком. Била је један the choice of works selected for the Second Yugoslav Exhibition in
од оснивача Кола српских сестара. Написала је Путовања по Sofia. Besides painting, she was also engaged in photography and
Македонији, и своју једину позоришну драму О живим сликама art criticism. She wrote Travels in Macedonia and her only theatre
из Македоније и Србије, изразито слободарског карактера. piece Of Live Images from Macedonia and Serbia, is extremely liberal
Излагала је са групом Медулић. Дела су јој излагана на in character. She exhibited with the “Lada” association at the first
Изложби Удружења ратних сликара и вајара 1912–18, 1940. и show in 1906 and later with the “Medulić” group. Her work was
на изложби Ратни сликари 1912–18 у Народном музеју, 1964. exhibited at the Exhibition of the Association of War Painters and
у Београду. Ретроспективна изложба јој је одржана у Музеју Sculptors 1912-18 (in 1940) and the exhibition War Artists 1912-18
савремене уметности Београду 1973, а у минхенској Новој (in 1964) in Belgrade. The most important retrospective was held in
пинакотеци 1985. Дела јој се чувају у Народном музеју, у 1973 in Belgrade. In the New Pinakothek in Munich was organized
Музеју савремене уметности у Београду и у свим већим the retrospective exhibition of her works in 1985. In addition to
музејским збиркама у Србији; редовно су јој дела изложена painting, as a passionate supporter of the Yugoslav idea, she was
на свим сталним и повременим изложбеним поставкама the organizer of Yugoslav exhibitions, was an active national and
српске уметности прве половине ХХ века. У Чачку је основана public figure.
меморијална галерија „Надежда Петровић“, 1961.
Nadežda Petrović was a publicist and art critic, a associate of
Поред сликања, као страсни поборник југословенског заједништва, “Politika”, “Odjeci”, “Dnevni list”, “Narod”, Nova iskra”, “Delo”,
била је организатор југословенских изложби, активан национални “Bosanska vila”, Slovenski jug”, Masarik’s “Čas”, Klofachev’s
и јавни радник. Била је новинар, публициста и уметнички критичар, “Česko slovo” papers. She was among the founders of the Parisian
сарадник Политике, Одјека, Дневног листа, Народа, Нове искре, Дела, League for National Rights of Subjugated Peoples, a fighter for the
Босанске виле, Словенског југа, Масариковог Часа, Клофачевог Ческог rights of women and the betterment of their position in Serbia; she
слова. Међу оснивачима је париске Лиге за национална права was an animator of the Samaritan movement.
потлачених народа, борац је за права и подизање жена у Србији,
аниматор је самарићанског покрета.
Лит / Lit: Стевановић, Момчило, Надежда Петровић, Београд 1959 [Stevanović Momčilo, Nadežda Petrović, Belgrade 1959]; Живковић, Станислав, Надежда Петровић
(1873–1915), Нови Сад 1966 [Živković Stanislav, Nadežda Petrović, (1873–1915), Novi Sad, 1966]; Станислав Живковић, Београдски импресионисти, Београд 1977, 48–54,
139 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 48–54]; Амброзић, Катарина, Надежда Петровић (1873-1915), Београд, 1978. Живковић, Станислав,
Српски импресионисти, Београд 1994, 260 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 260]; Јанковић, Оливера, Надежда Петровић, између уметности и
политике, Београд 2003 [Janković Olivera, Nadežda Petrović, Between the Art and the Politics, Belgrade 2003]; Merenik, Lidija, Nadežda Petrović, projekat i sudbina, Beograd
2006 [Merenik Lidija, Nadežda Petrović, Project and Destiny, Belgrade 2006]; Миљковић, Љубица, Светлост у мраку Првог светског рата, Београд 2014, 108 [Miljković Ljubica,
Light in the darkness of WWI, Belgrade 2014, 108].
322 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
39. ВАСА ПОМОРИШАЦ
VASA POMORIŠAC
ВАСА ПОМОРИШАЦ рођен je у Модошу (тада: Аустроугарска)
1893, а умро у Београду 1961. године. Сликарство је учио у
атељеу Стевана Алексића од 1905. до 1911, у Београду. Након
кратког боравка у Новом Саду, где је радио као живописац,
отишао је у Минхен да прво приватно учио сликарство, те је
1914. успео да се упише на Академију ликовних уметности, у
цртачку класу проф. Хекла. Студије је наставио после рата. Након
Сарајевског атентата вратио се у Модош, где је био ухапшен
и мобилисан као аустроугарски војни обвезник и упућен на
фронт у Галицију, али је одмах пребегао Русима. По оснивању
југословенских добровољачких одреда 1916. приступио им је
и учествовао у борбама у Добруџи. Септембра исте године био
је тешко рањен и са фронта пребачен у московску болницу ради
лечења. После напуштања болнице фебруара 1917. задржао се у
Москви ради опоравка, и при том је обилазио музеје и галерије.
После опоравка спроведен је у Волујку, када почиње да води
ратни дневник са белешкама и скицама. Са добровољачким
одредима, упућен је на Солунски фронт. Тај пут од Русије до
Грчке трајао је дуже од два месеца: преко Сингапура, Цејлона
и Манџурије, копном и морем до Одесе, тј. Крима, одакле
је стигао јануара 1918. у Грчку, на Солунски фронт. Пошто је
био више пута рањаван, био је додељен Врховном штабу да у
VASA POMORIŠAC was born in Modoš in 1893 and died in Belgrade in
1961. He studied painting at the atelier of Stevan Aleksić in Belgrade
from 1905 to 1911. After spending a short time in Novi Sad where
he worked as painter, he went to Munich to study painting privately,
and then in May 1914 he enrolled at the Royal Bavarian Academy
of Fine Arts (Акаdemie der bildenden Künste), to the drawing class of
professor V. Hackl. He continued his studies after the war. After the
Sarajevo assassination he returned to Modoš where he was drafted
by the Austro-Hungarian army and sent to the war front in Galicia
where he surrendered to the Russians. With the establishment of
the Yugoslav Volunteer Division in 1916 he joined and participated in
battles in Dobruja. In September of the same year he was seriously
wounded and transferred from the front to a Moscow hospital for
treatment. After leaving the hospital in February 1917 he remained in
Moscow to recuperate, visiting museums and galleries, even publish-
ing several drawings in the papers. He was transferred to Crimea,
Odessa, to recuperate and then deployed to the Salonika Front with
his division, travelling for two months across Siberia, Manchuria,
the Indian Ocean, Suez and Alexandria. He was delegated to the
Supreme Command to work in the photography department as war
painter. He arrived in Zagreb in 1919 and enrolled in the Academy for
Arts and Crafts, with Professor Ljubo Babić and Ferdo Kovačević. He
фотографском одељењу ради као ратни сликар, у Солунском
атељеу. После рата наставио је школовање и прво отишао у Загреб
1919. где се уписао на Академију за умјетност и умјетни обрт,
код проф. Љубе Бабића и Ферда Ковачевића. Затим је прешао
у Београд и уписао се у Уметничко-занатску школу. Излагао је
на изложби југословенских уметника у Паризу, 1919. Отишао је
на усавршавање у Енглеску 1921. Студирао је годину дана на
Уметничкој школи Св. Мартина, а потом је прешао у Централну
уметничко-занатску школу, где је изучио и технику сликања
на стаклу, код проф. Парсона. Приликом боравка у Југославији
током распуста израдио је више копија фресака из манастира
Манасије. Три копије откупљене су за збирку Викторија и
Алберт музеја у Лондону. Дефинитивно се настанио у Београду
1925. и радио је као наставник у Уметничко-занатској школи.
Излагао је на Изложби декоративне уметности у Паризу и добио
награду француског Министарства занатства и трговине, 1935.
На студијски боравак у Париз отишао је 1937, те је отворио
самосталну изложбу у галерији „Ниво“. Био је члан Удружења
југословенских уметника у Паризу, те је 1939. учествовао на
њиховим првим заједничким изложбама у Савременој галерији,
а потом и у галерији „Бернхајм Жен“. Постављен је за професора
Академије ликовних уметности у Београду, 1942. и за професора
на Академији примењених уметности у Београду,1950.
Један је од оснивача групе Зограф, члан Ладе и УЛУС-а. Самосталне
изложбе је одржао у Лондону, Паризу и Београду, а излагао
је на бројним групним изложбама југословенских уметника у
иностранству. Бавио се и илустрацијом. Две велике самосталне
изложбе одржане су му 1953. и1970, а ретроспективна изложба
одржана је 1987. у Музеју савремене уметности Београду.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 18 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964, 18]; Стојановић,
Љиљана, Васа Поморишац, Београд 1986 [Stojanović Ljiljana, Vasa Pomorišac, Belgrade 1986]; Вучинић, Здравко, Ратни сликари 1912–1918, Београд 2009, 15-16
[Zdravko Vučinić, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 2009, 15-16].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 323
then moved to Belgrade and enrolled at the Art and Crafts School.
He exhibited in exhibitions of Yugoslav artists at the Petit Palais
in Paris. He left for England to specialize in 1921. He studied for
a year at the St Martin School of Arts and then transferred to the
Central School of Arts and Crafts where he studied glass painting.
After a brief stay in Yugoslavia he made copies of the frescoes
in the Manasija Monastery. He moved to Belgrade to reside per-
manently and started working as a teacher at the Arts and Crafts
School. He exhibited at the Exhibition of Decorative Arts in Paris,
receiving an award from the French Ministry of Craftsmanship and
Trade. In 1935 he went on a study visit to Paris. He held a solo
exhibition in 1937 at the Galerie Le Niveau.
Vasa Pomorišac was a member of the Association of Yugoslav Artist in
Paris. In 1939 he participated in their first exhibitions at the Galerie
Contemporaine, and then the Galerie Bernheim Jeune. He became
professor at the Academy of Fine Arts in Belgrade in 1942. He was
a professor at the Academy of Applied Arts in Belgrade from 1950
he was one of the founders of the group “Zograf”, a member of the
association “Lada” and ULUS. He held solo exhibitions in London,
Paris and Belgrade and exhibited in numerous group exhibitions of
Yugoslav artists abroad. He produced monumental stained glass
works and engaged in illustration. Retrospective exhibitions of his
works were heled in 1953, 1970 and 1987 in Belgrade.
324 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
40. БРАНКО ПОПОВИЋ
BRANKO POPOVIĆ
БРАНКО ПОПОВИЋ рођен je у Ужицу 27. јануара 1882, а стрељан
у Београду новембра 1944. године. У Ужицу је похађао Реалну
гимназију до 1898. Уписао се као ванредни ученик у Српску
цртачко-сликарску школу Кирила Кутлика 1896. у Београду.
Матурирао је у Гимназији „Вук Стефановић Караџић“ 1900. године,
где су наставници цртања и краснописа били Ђорђе Крстић и
Марко Мурат. Дипломирао је архитектуру на Техничком факултету,
у Београду 1905. У току студија похађао је Српску сликарску школу
Бете и Ристе Вукановића 1901–1902. Уписао се у приватну цртачку
школу код проф. Книра у Минхену, 1905. Студирао је као државни
стипендиста на сликарском одсеку код проф. Хертериха, на
Академији ликовне уметности у Минхену, од 1906. до 1909. Потом
се усавршавао у Паризу од 1909. до 1912. У међувремену, био је на
студијским путовањима у Италији, Немачкој, Француској, Шпанији,
Холандији, Белгији. Вратио се у Београд 1912. Учествовао је у
Првом балканском рату и рањен је у Кумановској бици. Постављен
је за доцента Техничког факултета у јануару 1914. Учествовао
је у Првом светском рату, у VII пешадијском пуку првог позива.
Повлачио се преко Албаније са српском војском, те је стигао на
Крф и одатле је пребачен на Солунски фронт. Носилац је више
одликовања: Сребрне медаље за храброст, две Златне медаље
за храброст, медаљу за војничке врлине, Белог орла са мачевима
BRANKO POPOVIĆ was born in Užice on 27 January 1882 and died in
Belgrade in November 1944. He finished primary school in Užice and
then attended gymnasium from 1894 to 1898. He enrolled as part-time
student to Cyril Kutlik’s Serbian Drawing and Painting School in Bel-
grade in 1896. He took his final high-school exam at the Vuk Karadžić
Gymnasium in 1900. The teachers of drawing and penmanship at this
gymnasium were Đorđe Krstić and Marko Murat. He graduated architecture
at the Technical Faculty in Belgrade in 1905. During his studies he
attended as a part-time student the Beta and Rista Vukanović Serbian
Painting School (1901-1902). He travelled to Munich where he enrolled
in the private drawing school of Heinrich Knirr (1905). He studied on
a state scholarship at the painting department of Professor Ludwig
Herterich at the Royal Bavarian Academy of Art (Акаdemie der bildenden
Künste) in Munich, from 1906 until 1909. He then specialized in Paris
until 1912. In the meantime, he went on study trips to Italy, Germany,
France, Spain, Holland and Belgium. He participated in the First Balkan
War and was wounded in the Battle of Kumanovo. He was appointed
Assistant Professor at the Faculty of Engineering in January 1914. He
participated in WWI, in the 7th Infantry Regiment, 1st call. He survived
the retreat across Albania and settled in Corfu with the Serbian army
until the victorious Salonika Front. He won the Silver Medal for Valour,
two Gold Medals for Valour, the Medal for Military Virtues, the White
Од Француске је добио Ратни крст са палмом и два пута Легију
части. Од 1920. постао је ванредни професор историје уметности,
историје архитектуре и фигуралног цртања на Техничком
факултету у Београду. Био је члан многих организационих одбора,
селекционих комисија значајних ликовних манифестација и
жирија, те конкурса за израду генералног урбанистичког плана
Београда. Био је један од оснивача Групе уметника, Удружења
ликовних уметника и групе Облик.
Одржао је самосталну изложбу у Прагу, у Салону Манес са Петром
Добровићем, 1924. По оснивању Облика, претежно је своја
излагања везао за ту уметничку групу. Постао је члан српског
ПЕН клуба 1933. Истакнути ликовни критичар, објављивао је
углавном у Српском књижевном гласнику и Уметничком прегледу.
Први пут је представио своје слике на Јесењем салону и
Салону интернационалне уније у Паризу 1911, убрзо на Четвртој
југословенској уметничкој изложби 1912, и касније, на неколико
престижних смотри југословенске уметности одржаних у
иностранству, у Паризу 1919, у Филаделфији 1926, Њујорку
1926/1927, Барселони 1929, Лондону 1930, Риму 1937. Четрдесетих
година постављен је за управника збирке Јоце Вујића. Постао је
декан Техничког факултета у Београду 1941. године. Ухапшен је
одмах по ослобођењу Београда 1944. Војни суд га је осудио на
смрт и конфискацију имовине. У периоду након Другог светског
рата није одржана ниједна његова самостална изложба. Само
су му спорадично представљане поједине слике на групним
изложбама. Његова опус је први пут целовито приказан на
ретроспективној изложби у Галерији САНУ 1996, чиме је практично
рехабилитован. Самосталне изложбе одржане су му у Новом Саду
1996, Ужицу 2004, у Београду и Зрењанину 2011.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 18 [Vera Ristić, Nada Šuica, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964, 18]; Розић, Владимир,
Бранко Поповић сликар и ликовни критичар, Београд 1996 [Vladimir Rozić, Branko Popović, painter and art critic, Belgrade, 1996]; Миљковић, Љубица, Бранко Поповић – слике
1882–1944, Зрењанин 2011 [ Ljubica Miljković, Branko Popović, Paintings 1882–1944, Zrenjanin, 2011].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 325
Eagle with Swords, and from France he received the Croix de Guerre with
palm and twice the Legion of Honour. He participated in the Exhibition
of Yugoslav Artists in Paris in 1919. From 1920 he became an associate
professor of art history, the history of architecture and figurative
drawing at the Technical Faculty in Belgrade. He was a member of many
organizing committees, selection committees of important exhibitions
and member of jury for the Design of a General Urbanization Plan for
Belgrade. He was one of the founders of The Group of Artists, the Associa-
tion of Fine Art Artists and the group “Oblik”. He held a solo exhibition
in Prague, at the “Salon Manes” with Petar Dobrović in 1924. With its
establishment he mostly exhibited with the group “Oblik”. He became
a member of the Serbian PEN association in 1933 as a distinguished
art critic. He mostly published in the “Srpski književni glasnik” and
“Umetnički pregled”. He presented his paintings for the first time at
the Autumn Salon and the Salon of the International Union in Paris in
1911, as well as the Fourth Yugoslav Art Exhibition in 1912. He also
exhibited at prestigious festivals of Yugoslav art abroad: Paris (1919),
Philadelphia (1926), New York (1926/1927), Barcelona (1929), London
(1930), finally in Rome (1937) and at the XXII Venice Biennale in 1940.
He became Dean of the Technical Faculty in Belgrade in 1941.
He was arrested by the communist authorities a few days after the
liberation of Belgrade in 1944. In the newspapers it was reported that
as a public enemy and traitor, he was sentenced to death and to the
confiscation of his property by the Military Court. During the period
after WWII not a single exhibition of his works was organized. His paint-
ings have been presented at several group exhibitions. His work was
first shown in a comprehensive retrospective in 1996 in Belgrade, when
he was officially rehabilitated. Solo exhibitions were held in Novi Sad
(1996), Užice (2004), Belgrade and Zrenjanin (2011).
326 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
41. ПАВЛЕ – ПАЈА ПРЕДРАГОВИЋ
PAVLE – PAJA PREDRAGOVIĆ
ПАВЛЕ – ПАЈА ПРЕДРАГОВИЋ рођен je 10. марта 1884. у Србобрану, а
умро 1928. у Београду. Породица се преселила у Београд ускоро по
Павловом рођењу. Похађао је Уметничко-занатску школу у Београду,
око 1907. код проф. Бете и Ристе Вукановић, Марка Мурата и Ђоке
Јовановића. Кратко време пред рат био је наставник цртања у истој
школи. У дом Предраговића долазили су Павлови другови: Живорад
Настасијевић, Милош Голубовић, Коста Миличевић, Васа Поморишац,
Живојин Лукић са сестром Маром Лукић (Јелесић) и др. Павле је
свирао виолину или мандолину. Често му се с виолином придруживао
и Живојин Лукић. Вајао је у глини, резао гипсане плоче, сликао
славске иконе, резбарио дрво. Бавио се и фотографијом. Већ 1912.
поседовао је фотоапарат и страствено фотографисао значајније
догађаје. Сам је снимао, развијао плоче и радио фотографије. Скренуо
је на себе пажњу ликовне јавности када је изложио једну своју слику
у излогу радње у центру Београда, у Кнез Михаиловој улици, 1908.
Користио је атеље Милоша Голубовића у Београду, од 1910. до почетка
Првог светског рата. У овом атељеу остало је и много његових слика
и све су уништене током ратова. Све до почетка рата одлазио је са
сестрама и са бројним друговима у Топчидер, на излет, ради сликања
у пленеру. Учествовао је на Четвртој југословенској уметничкој изложби
у Београду, 1912. Није учествовао у балканским ратовима јер је имао
аустроугарско држављанство којег се одрекао тек пред Први светски
рат. На самом почетку ратних сукоба разболео се од трбушног тифуса,
те је привремено отпуштен, на кућни опоравак, на самом крају 1914,
али се почетком 1915. вратио на фронт. Био је рањен код Ваљева и
као тешки рањеник заробљен и одведен у болницу, у Аранђеловац, а
потом пребачен у заробљенички логор Ашах у Аустрији, где је дочекао
крај рата. После рата запослио се као службеник у Министарству
правосуђа. Радио је са Шикопаријом и Арамбашићем на реализацији
Арамбашићевих декоративних скулптура за зграду Министарства шума
и руда. Ретроспективна изложба приређена му је 1975. у Београду.
Лит / Lit: Живковић, Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 116, 139-140 [Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 116, 139-140];
Рајчeвић, Угљеша, Павле Паја Предраговић (1882-1928), „Годишњак Града Београда“, XXIX, Београд 1982, 105-134 [Rajčević Uglješa, Pavle-Paja Predragović, (1882-1928),
Yearbook of Belgrade, XXIX, Belgrade, 1982, 105-134]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 261 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists,
Belgrade, 1994, 261].
PAVLE PAJA PREDRAGOVIĆ was born on March 10, 1884 in Srbobran
and died in 1928 in Belgrade. He attended the Arts and Crafts School
in Belgrade, circa1907. Amongst his teachers were Beta and Rista
Vukanović, Marko Murat and Đoka Jovanović. For a short time before
the war he was teacher of drawing at this school. The Predragović
home was frequented by Pavle’s friends, painters: Živorad Nastasijević,
Miloš Golubović, Kosta Miličević, Vasa Pomorišac, Živojin Lukić and his
sister Mara Lukić (Jelesić), and many others. He also sculpted in clay,
made gypsum casts and cut gypsum plates. Pavle played the violin or
mandolin. He was also engaged in photography, in 1912 he owned a
camera and passionately photographed important events. He recorded
on his own, developed plates and made photographs. The public’s
attention turned to him when he exhibited one of his paintings in a shop
window in the centre of Belgrade, in Knez Mihailova Street (1908). He
worked in Miloš Golubović’s Belgrade atelier, which he left at the time
he departed to Moscow (1910). The paintings of both these artists were
destroyed during the wars. Before the war started Pavle, his sisters
and numerous friends, regularly went on picnics to Topčider, near
Belgrade on weekends, to paint en plein air. He participated in the 4th
Yugoslav Art exhibition in Belgrade in 1912. He did not go to the Balkan
Wars because he was born in Srbobran and still held Austro-Hungarian
citizenship, which he renounced before WWI. At the very beginning he
contracted abdominal typhoid, which meant he was allowed to leave
for home recuperation (late 1914). Shortly, in 1915, he returned to the
front and was badly wounded near Valjevo, captured and taken to a
hospital in Aranđelovac, followed by the Aschach on Danube, prisoners
camp in Austria, where he remained until the end of the war. He got a
job as a clerk at the Ministry of Justice. An exhibition of his works was
organised in Belgrade in 1975 at the “Dušan Vlajić” gallery in Belgrade.
42. БОРИВОЈЕ К. РАДЕНКОВИЋ
BORIVOJE K. RADENKOVIĆ
БОРИВОЈЕ К. РАДЕНКОВИЋ рођен je 1871. у Јагодини, а
умро 1952. у Београду. Прве сликарске поуке добио је код
Стеве Тодоровића и Ђорђа Крстића, у Великој реалци. У
Београд је дошао 1887. године да би завршио гимназију
„Вук Стефановић Караџић“, 1891. Његово вајарско дело Орао
одабрано је за Светску изложбу у Паризу 1888. Уписао се на
Технички факултет Велике школе. Након три године студија
на Техничком факултету, стицајем околности нашао се у
вртлогу друштвених збивања. За време демонстрација против
краља Александра Обреновића, у Београду 1897, задесио
се у маси побуњеника, који су кренули ка Двору. Пошто је
као потпредседник Универзитетске омладине био политички
ангажован, полиција га је приметила и ухапсила. Осуђен је
на смрт, са своја два друга, али су успели заједно да побегну,
прво у Земун, а одатле су се укрцали на брод и отпловили
у Одесу, потом у Петроград. Кратко време радио је као
цртач у Петроградском војном заводу. Успео је да се упише
на петроградску Уметничку академију, као и у Уметничку
радионицу живописа и цртања, код проф. Дмитриева-
Кавкаског. Затим је студирао сликарство у Паризу, код проф.
Лоренса и Бужероа, на Академији Жилијан и на Академији
Колароси, од 1901. до 1905, те је тако први сликар са српског
културног простора који се у XX веку нашао у Паризу. Вратио
се у Србију, настанио у Кривом Виру, 1906. и био учитељ
цртања и краснописа у Пироту, 1909–1911. Након тога,
премештен је у гимназију у Крагујевацу. Одлучио је да отвори
уметничку школу у просторијама гимназије. Први светски рат
провео је на бојиштима. Заједно са војском, одступао је преко
Албаније, стигао је у Драч, а потом у Валону. Пошто је добро
говорио француски, био је одређен да буде вођа омладине,
на путу ка Корзици. Након тога, премештен је у Женеву, где
је радио у Црвеном крсту, као војни обвезник. По ослобођењу
Србије 1919. вратио се у Крагујевац, на дужност учитеља
вештина, у Првој гимназији. Убрзо је премештен у Четврту
београдску гимназију. Изабран је за професора орнаментног
и акварелног цртања, на Техничком факултету Универзитета у
Београду, 1920. и потом постаје управник Кабинета за цртање
по моделу, а око 1930. постао је шеф катедре. Пензионисан је
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 327
BORIVOJE K. RADENKOVIĆ was born in 1871 in Jagodina and died in 1952
in Belgrade. He arrived in Belgrade in 1887 and continued his education in
the “Vuk Stefanović Karadžić” Gymnasium.. He received his first painting
instructions from Stava Todorović and Đorđe Krstić at the Central Grammar
School. His sculptural work “Orao” (Eagle) was chosen for the World
Exhibition in Paris in 1888. He enrolled at the Technical Faculty of the Great
School (University of Belgrade). After three years of study at the Technical
Faculty he found himself in the whirlwind of social events, which changed
his life’s course. During the demonstrations against King Aleksandar
Obrenović in Belgrade in 1897, he got caught-up in a mass of rebels that
were on their way to the Palace. As vice-president of the University Youth,
politically active, he was noticed by the police, captured and sentenced
to death along with two of his friends. They managed to escape, first to
Zemun and from there they embarked on a ship and sailed to Odessa and
then St Petersburgh. For a short time he drew in the St Petesburgh Military
Institute and then enrolled in the St Petersburgh Art Academy. He was
also able to enrol at the Art Workshop for Painting and Drawing of Lev
Evgrafovič Dmitriev-Kavkazskij (1849-1916). After that he went to Paris
to study painting with Professor Jean-Paul Laurens and William-Adolf
Bouguereau at the Académie Julian and the Académie Colarossi, from 1901 to
1905. He was the first from Serbia who in the 20th century studied painting
in Paris. He returned to Serbia, to Krivi Vir, in 1906. He was teacher of
drawing and penmanship in Pirot, from 1909 to 1911. After that, he moved
to the local Gymnasium in Kragujevac. He decided to open an art school on
the premises of the gymnasium. The only solo exhibition he planned was
never organized because of the outbreak of the war. He spent WWI in the
battlefields. He was mobilized and defended his country as a postal censor
and established patriot. He retreated with the army crossing Albania.
He reached Durrës and the Vlorë. Because he spoke French well he was
chosen to be the leader of the youth on its journey to Corsica. He was then
transferred to Geneva, where he worked in the Red Cross as a conscript.
With the liberation of Serbia in 1919 he returned once more to Kragujevac,
to his previous, interrupted job, where he spent several months working as
teacher of skills in the First Gymnasium, however he was quickly moved to
the Fourth Belgrade Gymnasium. He was chosen professor of ornamental
and watercolour painting at the Technical Faculty, Belgrade University
(1920) and then became head of the Cabinet for Model Drawing.. Circa 1930
he became chief of the Department. When the German troops entered the
328 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
непосредно пред рат 1941, када је немачка окупациона војска
упала на Технички факултет 1941, у његов атеље и опљачкала
скоро све.
Био је активан и на пољу примењене уметности, карикатуре и
илустрација. Учествовао је на Светској изложби у Паризу 1900.
године. Никада није излагао, чак ни на изложбама ратних
сликара, мада је као учесник у рату био непосредни сведок
страдања српске војске и српског народа током Првог светског
рата. Изложбе су му приређене у Народном музеју у Београду,
1997. и 2005. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“.
Лит / Lit: Вучинић, Здравко, Ратни сликари 1912-1918, Београд 2009, 16 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 2009, 16]; Вучинић, Здравко, Боривоје К.
Раденковић (1871-1952), Београд, 2010 [Vučinić Zdravko, Borivoje K Radenković, 1871-1952, Belgrade 2010].
43. БРАНКО РАДУЛОВИЋ
BRANKO RADULOVIĆ
БРАНКО РАДУЛОВИЋ рођен je у Мостару 26. маја 1885, а умро
је у Скопљу марта 1916. Потицао је из мостарске трговачке
породице. У својим раним сликарским и музичким покушајима
био је упућен на рођаке, браћу Јелиће, свог првог учитеља
виолине и сценографа и барјактара Шантићевог певачког
друштва Гусле, који га је и увео у Друштво. Прве разреде
гимназије учио је у Мостару, а затим је завршио београдску
гимназију. Септембра 1903. уписао се у Српску цртачку и
сликарску школу Ристе и Бете Вукановић, у Београду. Диплома
Вукановићеве школе, из 1905, била је препорука за наставак
Technical Faculty in 1941, they broke into his atelier and took almost all of
his works. He was active аlso in applied arts, caricature and illustration. стипендиста Просвјете, културно-просвјетног друштва Срба у
He took part in the World Exhibition in Paris in 1900. He never exhibited,
neverthless he participated in the war and was a direct witness to the
suffering of the Serbian army and the Serbian people during WWI. It wasn’t
until 1997 that a retrospective exhibition of his works was prepared in the
Belgrade National Museum. Two more exhibitions were held in 2004 and
2009. At the end of the same year his works were presented at the exhibi-
tion War Painters 1912-1918.
BRANKO RADULOVIĆ was born in Mostar on 26 May 1885 and died in
Skopje in March 1916. He came from the Radulović family of traders in
Mostar. In his early painting and musical attempts he was supported
by his cousins Jelić. He never separated from the violin for the rest
of his life, even writing about classical music. He left the gymnasium
and in 1903 enrolled at the Rista and Beta Vukanović Serbian Drawing
and Painting School in Belgrade. The diploma from the Vukanović
School from February 1905 was the basis for his further studies at
the academy of art. He earned a scholarship from the Cultural and
Education Society of Serbs in Bosnia and Herzegovina, “Prosvjeta”.
студија на прашкој Академији ликовних уметности. Био је
Босни и Херцеговини. Коришћење стипендије подразумевало
је да се она враћа добротворним радом, тзв. мисијама у
народ. Алекса Шантић, председник и хоровођа друштва Гусле,
подучавао га је дириговању, те је током лета руководио
ђачким хором. Пошто је стога закаснио на прашку Академију,
уписао се у приватну сликарску школу проф. Рајзнера, 1905.
ради припрема за Академију. Поново је током лета боравио у
Херцеговини, где је учествовао у организацији првог штрајка
дуванских радника у Мостару. Потом је примљен на Академију
ликовних уметности у Прагу и то на другу годину, у класу код
проф. Влаха Буковца. Ту је затекао двојицу наших сликара, Перу
Поповића и Тодора Швракића, кога познаје још из година учења
у Српској сликарској школи. У Прагу је 1907. видео изложбу
француских импресиониста и постимпресиониста. Излагао је
у Српској школи са Тодором Швракићем и Пером Поповићем
у Сарајеву, 1907. По повратку у Праг наставио је школовање
у Специјалној школи Академије код проф. Женишека. На
позив сликара Лазара Дрљаче одлази у Париз, 1912. где је
радио копије старих мајстора из Лувра. Одмах по објави Првог
балканског рата, у јесен 1912. као добровољац вратио се у
Србију, са Надеждом Петровић, и борио се у Црној Гори. Током
1913. поново је боравио у Мостару, те је путовао у Цавтат,
Дубровник и Невесиње. У јесен исте године се вратио у Париз.
Након избијања Првог светског рата, 1914. поново је дошао у
Србију, као добровољац. Послат је у Скопље, у Команду дивизије
српске војске, где је распоређен на административне послове.
Разболео се и умро у војној болници, 1916. године.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 18 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964, 18]; Tihić, Smail,
Radulović, Branko, Enciklopedija likovnih umjetnosti 4, Zagreb 1966, 51 [Tihić Smail, Radulović Branko, Encyclopedia of Fine Arts 4, Zagreb, 19664, 51]; Живковић,
Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 261 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 261]; Савић, Мирјана, Сликари добровољци у Првом
светском рату, Београд 2002, 268-270 [Savić Mirjana, Painters volonteers in WWI, Belgrade 2002, 268-270].
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 329
However, instead of preparing for admission to the Academy of Fine
Arts in Prague, Branko was obliged to work on missions among the folk
to reimburse the „Prosvjeta“ scholarship. The famous poet Aleksa
Šantić, president and choirmaster of the „Gusle“ society, taught Branko
conducting and he became the choirmaster of the student choir of this
society, thus being late for applying to the Prague Academy of Fine
Arts. Nevertheless in 1905 he went to Prague and enrolled in the private
painting school of Karel Reisner in order to prepare for the Academy of
Fine Arts. During the summer of 1906 he actively prepared for his enrol-
ment at the Academy. Also, taken by patriotic feelings and events in
rebellious Herzegovina, with his friends he took part in the organisation
of the first strike of the tobacco workers in Mostar. He was accepted
at the Academy of Fine Arts in Prague, the second year at that, in the
class of Professor Vlaho Bukovac. There he encountered two Serbian
painters, Pera Popović and Todor Švrakić, who he knew from his days at
the Serbian School of Painting. In Prague in 1907 he saw the exhibition
of French Impressionist and post-Impressionists. He exhibited at the
Serbian school with Todor Švrakić and Pera Popović in Sarajevo in
September of 1907. Upon his return to Prague he continued his studies
at the Special School of the Academy with Professor František Ženíšek
(1849-1916). He applied for stipends to continue his studies at the
Provincial Government several times, however to no avail. Branko lived
commuting between Mostar, Sarajevo and Prague. On painter’s Drljača
invitation he left for Paris,. in 1912. With the declaration of the First
Balcan War in October 1912 he arrived to the country with Nadežda
Petrović and fought in Montenegro as a volunteer. In the spring of 1913,
Branko was in Mostar. He left for Cavtat, Dubrovnik and Nevesinje and
in the autumn he returned to Paris. With the outbreak of WWI in 1914
he returned yet again to Serbia as a volunteer. In Skopje he joined the
Command of the Serbian Army Division working at an administrative
position, in the Division Command in Skopje. He died at the military
hospital, in 1916.
330 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 331

44. ПЕТАР РАНОСОВИЋ године. Студије је наставио 1886/1887. Похађао је и часове

анатомије, на Медицинском факултету. По повратку у земљу
PETAR RANOSОVIĆ остао је у војној служби до 1890, када је прешао у просветну
струку као учитељ цртања на Вишој женској школи, до 1894.
Потом је управник фото-литографске радионице, географског
одељења Главног генералштаба. Од 1899. је виши учитељ
на Великој школи. Учествовао је на Париској међународној
изложби 1900. године. Дела су му излагана на југословенским
уметничким изложбама. Његов рад је представљен на
Балканској изложби у Лондону 1907. године. Учествовао је у
Балканском рату 1912, када га је пуковник Живојин Мишић
поставио за ратног сликара. У току Првог светског рата
Раносовић је са породицом избегао у Младеновац, а затим у
Јагодину.
painters in the historical theme genre in Germany. As a conscript
he took part in the Serbo-Bulgarian war of 1885. He continued
his studies in 1886/7. He even attended anatomy classes at the
Faculty of Medicine. Upon his return to his country he remained
in military service until 1890 when he moved to the educational
branch as a teacher of drawing at the High School for Girls, where
he worked until 1894. From 1894 he was in the head position of
the photo-lithography workshop of the Central Headquarters’
Geographical Society, and from 1899 he was a teacher of drawing
at the University of Belgrade and the Technical Faculty.
He participated in the Parisian international exhibition in 1900.
His works were exhibited in exhibitions of Yugoslav art. His works
were presented at the Balkan Exhibition in London, in 1907. In 1912
Colonel Živojin Mišić appointed him war painter in the First Balkan
War. Ranosović did not serve during WWI, but fled with his family
first to Mladenovac and then Jagodina.

ПЕТАР РАНОСОВИЋ рођен је у Једренима (Адријанопоље /
Едирне, Турска) 1. јула 1858, а умро у Београду 9. новембра
1918. године. Отац Петра Раносовића, Грк Константин Ранос,
дошао је први пут у Београд 1837. године као васпитач деце
кнеза Милоша Обреновића, а 1840. постављен је за специјалног
чиновника Попечитељства (данас Министарство) иностраних
дела Кнежевине Србије. После пада Обреновића напустио је
Србију, и са породицом се вратио у Једрене, потом у Цариград,
где је Петар учио основну школу. Поново је дошао са мајком
у Србију 1867, а 1868. послат је у Русију на школовање, те је
студирао у Николајевско-александровском реалном училишту,
а од 1876, у Јункерском училишту у Одеси. Учествовао је у
Руско-турском рату 1877–1878. Био је у Русији до 1881. године.
Школовао се као српски поданик, што се наводи у руским
документима. За време боравка у Русији користио је сваку
прилику да посећује музеје и уметничке галерије. По доласку
у Србију, 1881. године, Раносовић је добио чин потпоручника у
српској војсци. И даље у војној служби, отишао је на сликарске
студије у Минхен као војни стипендиста, од 1881. до 1884.
године, а на Академији ликовних уметности у Минхену је 1883,
у класи проф. Пилотија, једног од највећих сликара историјског
жанра у Немачкој. Учествовао је у Српско-бугарском рату 1885.
PETAR RANOSОVIĆ was born in Edirne (Adrianople, the Ottoman
Empire) in July 1, 1858 and died in Belgrade on November 9, 1918.
His father, Petar Ranosavić (a Greek, Konstantin Ranos) first came
to Belgrade in 1837 as a private tutor of Prince Miloš’s children and
was positioned as special clerk in the Ministry of Foreign Affairs in
1840. He remained in this position until 1842, that is, until the fall
of the Obrenović dynasty, and left Serbia for Edirne, where Petar
was born in the same year. After the death of her husband in 1867
Petar Ranosavić’s mother eturned with her children to Serbia and
took permanent residence there. He was sent to Russia, to the
“Nikolajevsko-aleksandrovsko realno učilište” grammar school,
in 1868, and from 1876 he was in a Junker school in Odessa.
He took part in the Russo-Turkish War of 1877-1878. He was in
Russia until 1881 and was educated as a Serbian citizen, which is
stated in Russian documents. During his stay in Russia he used
every opportunity to visit museums and art galleries. With his
arrival in Serbia (1881) Ranosavić was ranked second lieutenant
in the Serbian Army. Still in military service he went to Munich to
study painting on a military stipend. In the enrolment book of the
Academy of Fine Arts in Munich for the period 1881-1884, he is
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 18 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,18]; Симић-
listed on 26 October 1883 in the class for classical art. He was ac- Константиновић, Љиљана, Петар Раносовић-Ранос, „Зборник Народног музеја“, V, Београд 1967, 435-448 [Simić-Konstantinović Ljiljana, Petar Ranosović-Ranos,
cepted in the class of Professor Karl von Piloty, one of the greatest “Proceedings of the National Museum” V, Belgrade, 1967,435-448].
332 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
45. СТЕВАН СТАНКОВИЋ
STEVAN STANKOVIĆ
СТЕВАН СТАНКОВИЋ рођен је у Зајечару 1889, а умро 1944.
године код Зајечара. Завршио је Уметничко-занатску школу у
Београду. Учествовао је у Балканским ратовима у чину водника.
У Првом светском рату, као поднаредник, повлачио се са
војском преко Албаније. Био је на Крфу и Солунском фронту.
Радио је као цртач Српске авијатике. Радећи у штабу ескадриле
у Водену, пред пробој Солунског фронта, по задатку је израдио,
према снимцима из авиона, последњу карту свих бојишта.
Након демобилизације 1919. био је наставник у Зајечару и
Београду, и административни директор Академије ликовних
уметности у Београду. Био је један од оснивача Удружења
ратника сликара и вајара 1912–1918.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 18-19 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964, 18-19]; Вучинић,
Здравко, Ратни сликари 1912–1918, Београд 2009, 17 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 2009,17].
STEVAN STANKOVIĆ was born in Zaječar in 1889 and died in 1944
near Zaječar. He finished the Arts and Crafts School in Belgrade.
He participated in the Balkan Wars. In WWI, as lance sergant
he crossed Albania. He was in Corfu and on the Salonika Front.
He worked as draftsman of the Serbian aviation. Working at the
squadron headquarters in Edessa, before the breakthrough of the
Salonika Front, he drew the last map of the battlefield, based on
footage filmed from an airplane. After demobilization in 1919 he
became a teacher in Zaječar and Belgrade, and the administrative
director of the Academy of Fine Arts in Belgrade. He was one of
the founders of the Association of Warrior Painters and Sculptors
1912–1918.
46. ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ
VELJKO STANOJEVIĆ
ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ рођен je 23. фебруара 1892. у Београду, а
умро у Београду 15. априла 1967. Рођен је у угледној породици
српских интелектуалаца, свештеника и патриота. Прве уметничке
поуке стицао је у средњој школи код проф. Петра Убавкића.
Студирао је сликарство на Уметничко-занатској школи у
Београду од 1911. до 1914, код проф. Љубомира Ивановића
и Марка Мурата. У Првом светском рату учествовао је као
добровољац. Био је у ђачкој чети 1300 каплара, у II гвозденом
пуку, у Вардарској дивизији. У ђачком батаљону био је прво
у Скопљу, а потом је као десетар и водник ступио у Моравску
дивизију. После повлачења преко Албаније 1916, био је са
српском војском на Крфу. Потом је пребачен на Солунски фронт,
где се убрзо разболео, те је упућен на болничко лечење, у руску
болницу у Ницу, где се дружио са руским авангардним уметником
Александром Архипенком, Амедеом Модиљанијем и Миланом
Миловановићем. Потом је прекомандован у Топографско одељење
Врховне команде у Солуну, где је постао званични ратни сликар.
Поново се разболео, те је послат на опоравак, на француску
ривијеру, 1918. и стигао поново у Ницу где је интензивно сликао.
У повратку за Београд обишао је Фиренцу, Рим, Напуљ, и поново
је посетио Крф, где се срео са Костом Миличевићем. После рата
живео је са прекидима у Паризу, до 1930, док је на Академији
Гранд Шомијер студирао 1920–1922. На београдској сцени
појавио се са Групом слободних на Петој југословенској уметничкој
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 333
VELJKO STANOJEVIĆ was born on February 23, 1892 and died in
Belgrade on April 15, 1967. He was born in a respectable family
of intellectuals, priests and patriots. He had his first art les-
sons in secondary school with Professor Petar Ubavkić. From
1911 to 1914 he studied painting at the Arts and Crafts School
in Belgrade with Professor Ljubomir Ivanović and Marko Murat.
With the outbreak of WWI he volunteered for service in the
Serbian Army. He was one from the students batallion “1300
Corporals“, and in the 2nd Iron Regiment, the Vardar Division,
but also the war painter of the Supreme Command.. After cross-
ing Albania in 1916 he recuperated on Corfu. He left for the
Salonika Front where he soon fell ill and was hospitalised in
the Russian hospital in Nice. His time spent in this Mediterra-
nean town was marked with his socialisation with avant-garde
artists: Alexander Archipenko, Amedeo Modigliani and Milan
Milovanović. After healing he transferred to the Topographic
Department of the Supreme Command in Thessaloniki, where
he became an official war artist. Again he fell ill and was sent
for rehabilitation to the French Riviera in May 1918. On his
return journey to Belgrade, he visited famous Italian cities
and revisited the island of Corfu, where he met with an old
friend, the painter Kosta Miličević. After the war, he lived in
Paris with interruptions until 1930, and attended classes at the
L'Académie de la Grande Chaumière (1920 – 1922).
334 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 335

изложби 1921. Оснива Удружење ликовних уметника са Бранком

Поповићем, Мошом Пијадом и Бором Стевановићем, 1919. Био је и
један од оснивача групе Облик, 1926. са којом је редовно излагао.
По повратку у Београд поред сликарства бави се и педагошким
радом, као гимназијски професора цртања, од 1934, у Петој
мушкој гимназији. До Другог светског рата, ишао је на студијска
путовања у Италију, Аустрију и Бугарску.
First time he exhibitied in 1919 as a guest of the “Lada” group.
In Belgrade he exhibited with the Group of the Free on the Fifth 47. РАДОМИР СТЕВАНОВИЋ
Yugoslav Art Exhibition in 1921. With Branko Popović, Moša Pijade RADOMIR STEVANOVIĆ
and Boro Stevanović he founded the Association of Fine Artists,
1919. He was one of the founders of the group “Oblik”. He returned
to Belgrade and became a secondary school teacher of drawing in
1934.

Излагао је на већини групних изложби у Београду и у
југословенским културном простору. У Паризу излагао у Јесењем
и Пролећном салону и у Салону независних, као и са групом L’Art
en France. Био је председник Уметничког савета Југославије 1927.
Излагао је у Барселони 1929, Лондону 1930, и Риму 1937. Један је
од представника југословенског сликарства на путујућој изложби
по САД, 1926/1927.
Други светски рат провео је у официрском логору код
Нирнберга. Током бомбардовања Београда 1944. уништено му
је преко стотину слика са документацијом и библиотеком. По
повратку у Србију поново је гимназијски професор, у Првој
мушкој гимназији. Током 1955/1956. проводи годину дана у
Паризу, Јужној Француској и Африци.
Самостално је излагао у Београду: 1922, 1925, 1929, 1957. и 1967.
In Paris, he exhibited at the Autumn Salon, the Spring Salon and
the Salon of the Independent, as well as with the group L’Art en
France. He exhibited in a large traveling exhibition of yugoslave
painting in the USA, 1926/1927, in Barcelona (1929), London
(1930), Rome (1937).
He spent WWII as prisoner of war in a camp near Nuremberg. Dur-
ing the bombing of Belgrade in 1944 his art studio with more than РАДОМИР СТЕВАНОВИЋ рођен je у Јагодини 1889, а умро у RADOMIR STEVANOVIĆ was born in Svetozarevo (Jagodina) in 1889
hundred of paintings, documentation and library, were destroyed. Београду 1970. Похађао је Уметничко-занатску школу у Београду, and died in Belgrade in 1970. He attended the Arts and Crafts School
With the end of the war he worked as a secondary school teacher између 1910. и 1920. Студирао је на Високој уметничкој школи in Belgrade between 1910 and 1920. He studied at the College for
and actively exhibited. He exhibited solo in Belgrade: in 1922, за примењену уметност у Минхену, између 1912. и 1914. У Првом Applied Art in Munich between 1912 and 1914. In WWI he was a
1925, 1929, 1957 and 1967. светском рату у почетку је учествовао као болничар. После nurse. After the Albanian crossing he reached Corfu and from there
преласка Албаније дошао је на Крф, одатле на Солунски фронт, the Salonika Front where he was appointed war artist in the II Army
. где је постављен на дужност ратног сликара при Штабу Друге Headquarters. He was demobilised in 1920. He was engaged in
армије. Демобилисан је 1920. Бавио се и примењеном керамиком. applied ceramics.

Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 19 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,19]; Живковић, Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 19 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,19]; Вучинић,
Станислав, Српски импресионисти, Београд, 1994, 70/71, 140 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 140]; Живковић, Станислав, Српски Здравко, Ратни сликари 1912–1918, Београд 2009, 17 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 2009,17].
импресионисти, Београд, 1994, 262 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 262] ; Живковић, Станислав, Вељко Станојевић, Београд 2009 [Živković
Stanislav, Veljko Stanojević, Belgrade, 2009]; Blanuša, Mišela, Veljko Stanojević. Modernist i klasik, Beograd 2015.
336 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
48. НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ
NATALIJA CVETKOVIĆ
НАТАЛИЈА ЦВЕТКОВИЋ рођена je 1888. у Смедереву, а умрла у
Београду 1928. Започела је уметничко образовање у Београду,
у Српској цртачкој и сликарској школи у Београду, код Ристе
и Бете Вукановић, 1904. Била је најмлађи излагач на Првој
југословенској уметничкој изложби у Београду. Добила је
стипендију Министарства народне привреде за наставак
школовања, али у Школи за уметничке занате, као питомица
за орнаментику мустри, 1905. у Минхену, где посећује
позоришта, музеје и галерије. Путује у Софију на Конференцију
југословенских студената. Враћајући се у Минхен, посећује
Венецију и Милано. Стиче диплому наставнице цртања 1908.
Одлази у Париз на шестомесечно усавршавање, на Академију
Жилијан, 1908/1909. У Београд се враћа 1909. Излаже у Сомбору,
на Првој српској уметничкој изложби, 1910. Почиње да ради као
наставница цртања у Општој мушкој занатској школи у Београду.
Током Балканских ратова 1912–1913. као добровољна болничарка
распоређена је у Шесту резервну болницу у Савамали. Да би
могла да напредује у служби, накнадно завршава четири разреда
Друге женске гимназије у Београду. Први светски рат проводи
у Београду. Издржава се давањем часова немачког језика и
сликања. Један је од чланова оснивача Удружења ликовних
уметника 1919. Постаје чланица Друштва српских уметника Лада
1920. Изабрана је за секретара Ладе 1926. Поред сликарства
бавила се и примењеном уметношћу.
Први пут је излагала 1904. на Првој југословенској уметничкој
изложби у Београду, у оквиру секције Омладине на школовању,
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 337
као најмлађи излагач. Излагала је на IV југословенској изложби.
Ретроспективна изложба приређена јој је у Музеју савремене
was organised in Belgrade in 1974 and s solo exhibition at the
Museum in Smederevo in 2001.
уметности у Београду 1974, a самостална изложба у Музеју у
Смедереву 2001.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 19 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964, 19]; Панић, Драга,
Наталија Цветковић, каталог ретроспективне изложбе, Београд 1974 [Panić Draga, Natalija Cvetković, Catalogue of Retrospective Exibition, Belgrade 1974]; Живковић,
Станислав, Београдски импресионисти, Београд 1977, 96/97, 140[ Živkovic Stanislav, Belgrade Impressionists, Belgrade, 1977, 96/97, 140] ; Живковић, Станислав, Српски
импресионисти, Београд, 1994, 263 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade, 1994, 263]; Симона Чупић, Наталија Цветковић, Београд, 2005 [Čupić Simona,
Natalija Cvetković (1888–1928), Belgrade 2005].
NATALIJA CVETKOVIĆ was born in Smederevo in 1888 and died
in Belgrade in 1928. She began her artistic education in Bel-
49. ХРИСТИФОР ЦРНИЛОВИЋ КИЦА
grade at the Serbian Drawing and Painting School in Belgrade, HRISTIFOR CRNILOVIĆ KICA
with Rista and Beta Vukanović, where she remained until
1904. She was the youngest exhibitor at the First Yugoslav Art
Exhibition in Belgrade in the Youth in Training section. She
received a scholarship from the Ministry of National Economy
to continue her education at the School of Applied Arts in
Munich, as a student for the ornamentation of patterns (1905).
She went to theatres, museums and galleries. Via Vienna and
Budapest, she spent her holiday in Belgrade in 1906. She
travelled to Sofia for the Conference of Yugoslav students. On
her return journey to Munich, she visited Venice and Milan. She
obtained a teacher of drawing diploma in 1908. She went to
Paris on a six-month training program at the Académie Julian.
Her first exhibition as a trained painter was in Sombor, at the
First Serbian Art Exhibition in 1910. She started working as a
teacher of drawing at the General Boys’ Vocational school in
Belgrade. During the Balkan Wars of 1912–1913 as a volunteer
nurse she was allocated to the Sixth Reserve Hospital in Sa-
vamala. To be able to advance in the service she subsequently
completed four years of the Second Girls' College in Belgrade.
ХРИСТИФОР ЦРНИЛОВИЋ КИЦА рођен je у Власотинцу 1886. и умро HRISTIFOR CRNILOVIĆ-KICA was born in Vlasotince in 1886 and died in
She spent WWI, 1914–1918, in Belgrade. She supported herself
у Власотинцу 1962. Почео је да учи сликарство у Уметничкој школи 1962, in Vlasotince. He entered Cyril Kutlik’s Art School, aged thirteen,
by giving lessons in German language and painting. She was
Кирила Кутлика као тринаестогодишњак, 1899. После Кутликове in 1899. After Kutlik’s death he continued to study painting with Beta
one of the founding members of the Association of Fine Arts,
смрти наставио је школовање код Бете и Ристе Вукановића, до and Rista Vukanović who took over the school, until 1903. He left for
1919. She became a member of the “Lada” association in 1920,
1903. Риста Вукановић га је препоручио за даље усавршавање, те је Munich, to the Ánton Ažbé School where he prepared for the academy.
and a secretary in 1926. A retrospective exhibition of her works
отишао у Минхен, у школу Антона Ажбеа, ради припреме пријемног He enrolled at the drawing department of Professor Gabriel von Hackl,
338 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
испита за сликарску академију. Уписао се на цртачки одсек на
Академији ликовних уметности у Минхену, 1903. Две године је
провео код проф. Хакла и две године код проф. Карла Мара. У
Минхену се срео и са Љубом Ивановићем 1905. и са Мошом Пијаде
1906. При крају седмог семестра 1907. прекинуо је студије и вратио
се у Власотинце, те је одслужио војни рок у Коњичком пуку у Нишу
1908. Потом се вратио у Минхен 1910. Последњи, осми семестар,
провео је у Маровој класи. По завршетку академије Министарство
просвете га је 1911. поставило за наставника цртања у Неготинској
гимназији. Од децембра 1912. године је радио у Скопској гимназији.
Учесник је Првог балканског рата, те је био у борбама код Куманова
и на Бакарном гувну, као и Другог балканског рата, и учествовао у
бици на Брегалници. Био је наставник у кратком предаху између
балканских и Првог светског рата, када је отишао у своју јединицу
у Нишу. Био је у ђачкој чети 1300 каплара. Учествовао је у борбама
на Церу и Колубари. Јуна 1915. добио је чин потпоручника и
прекоманду, у Други коњички пук Цар Душан. Прешао је са војском
преко Албаније и стигао на Крф. Демобилисан је 1918. и отишао
је у Скопље, на професорску дужност. У Скопској гимназији
ради 1919–1941. Након нацистичког напада априла 1941, као
капетан прве класе постављен је за командира 3. чете Возарског
батаљона. Био је наставник цртања у Алексинцу од 1942. до 1945.
Био је велики колекционар етнографског материјала и грађе, од
1939. У његовој заоставштини налази се и богат фотографски и
картографски материјал.
Излагао је у Београду као гост на петој изложби Ладе 1920. Дела
су му излагана у Паризу 1921. и 1923. Излагао је на изложби Ладе
у Скопљу 1924, после чега је постао члан Ладе, као и на изложби
Сликари јужне Србије у Скопљу 1927, затим на изложби Удружења
сликара Вардарске бановине 1930. У Београду му је приређена
изложба, 1965. Слике су му излагане у Манаковој кући у Београду,
поводом обележавања десетогодишњице Етнографске спомен-
збирке Христифора Црниловића 1978. године. На стогодишњицу
рођења, Етнографски музеј му је 1986. приредио изложбу на којој је
представљен његов фотографски рад.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 19-20 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,19–20]; Стаменковић,
Велимир-Лима, Христифор Црниловић Кица, Водич кроз живот и дело, Власотинце 2005 [Stamenković Velimir-Lima, Hristofor Crnilović-Kica, A Guide trough life and work,
Vlasotince, 2005].
at the Academy of Fine Arts in Munich, 1903. He spent two years with
Professor Hackl and two years with Professor Karl von Marr. In Munich
he met Serbian painters Ljuba Ivanović in 1905 and Moše Pijade in
1906. He interrupted his studies and returned to Vlasotince, but
went to Munich again in 1910. to spend last semester in Marr’s class.
Upon completion of the Academy, in 1911 the Ministry of Education
appointed him teacher of drawing at the Negotin gymnasium. From
1912 he worked in the Skopje gymnasium. He took part in the First
Balkan War at Kumanovo and Bakarno Gumno and in the Second
Balkan War, in the Battle of Bregalnica. With the outbreak of WWI
in 1914 he went to his unit in Niš. He fought in the Battle of Cer
and Battle of Kolubara. In June 1915 he received the rank of second
lieutenant and was reassigned to the Second Cavalry Regiment “Car
Dušan” (Emperor Dušan). He crossed Albania with the army and arrived
in Corfu. After tha war and went to Skopje to work as a teacher in the
gymnasium (1919 to 1941). After the fascist attacks in April 1941 as
captain of the first class he was ranked commandant of the Vozarski
(Driving) battalion, 3rd Company. After the war, he was a teacher of
drawing in Aleksinac from 1942 until 1945. He was a great collector
of ethnographic and cartography material, which is, with photography
(negative-glass plates and films) collection, a content of his legacy.
He exhibited in Belgrade as a guest at the fifth exhibition of the group
“Lada” in 1920. His works were exhibited in 1921 and 1923 in Paris. He
participated in the exhibition organized by “Lada” in Skopje at the end
of 1924. After that, he became a member of “Lada”. He displayed his
works at the exhibition Painters of Southern Serbia in Skopje in 1927. A
commemorative exhibition was organised for him in 1965. His paintings
were exhibited in Manak’s house, on the tenth anniversary of the
Ethnographic legacy of Hristifor Crnilović, in 1978. On the centenary
of his birth, the Ethnographic museum in Belgrade organised the
exhibition with his photographic work.
50. НИКОЛА ЏАНГА
NIKOLA DŽANGA
НИКОЛА ЏАНГА рођен je у Београду 1892, где је и умро 1960.
Похађао је Уметничко-занатску школу у Београду између
1906/1907. и 1909/1910. У то време је слушао и читао предавања
Драгутина Инкиострија Медењака. Највероватније је студирао
на Уметничкој академији у Берлину, 1912/1913. и 1913/1914.
Као војни обвезник и студент био је распоређен у ђачку чету у
Скопљу, 1. септембра 1914. Из Скопља, исте године био је упућен
у борбену јединицу, као ђак-поднаредник, а већ 1915. произведен
је у чин резервног пешадијског потпоручника. При повлачењу,
на планини Жељини код Александровца, тешко је рањен и
заробљен. Био је у заробљеничким логорима у Ашаху на Дунаву
и у Гредигу код Салцбурга. Вратио се из заробљеништва 1918.
године. После демобилизације, 1920, вратио се у Београд, где
отвара фирмописачку радњу, те живи од сликарства и примењене
уметности. Бавио се графичким решењима и опремом књига,
а повремено и позоришном глумом. Запослио се у Државној
маркарници, 1936, као литоцртач, а потом у Министарству ПТТ-а,
као стручњак за израду поштанских марака и вредносних папира.
Излагао је на првој изложби радова Удружења ратника сликара
и вајара 1912–1918, 1940. Током Другог светског рата два пута
је излагао: на Јесењој изложби београдских уметника, 1942. и на
Изложби Стари Београд, 1944. оба пута у Уметничком павиљону.
Радио је више година на илустровању анатомских атласа и
уџбеника, на Ветеринарском факултету.
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 339
NIKOLA DŽANGA was born in Belgrade in 1892 where he died in 1960.
He attended the Arts and Crafts School in Belgrade between 1906/7 and
1909/10. During that time he listened and read the lectures of Dragutin
Inkiostri-Medenjak. He most likely studied at the Art Academy in Berlin
from 1912/13 until 1913/14. With the outbreak of WWI he conducted
his military service in the students’ company in Skopje on September 1,
1914. In the same year, as student-sergeant he was sent from Skopje
to the combat unit, the 14th Regiment of the 2nd call, 1st battalion,
10th troop. In October 1915 he was ranked reserve infantry second lieu-
tenant. During the retreat of his unit in 1915, he was seriously wounded
by a bullet in the neck, on the Željina Mountain near Aleksandrovac,
where he was taken captive. He was in the prisoner of war camps in
Aschach on the Danube and Grödig near Salzburg. He returned from
imprisonment in 1918. Upon his return from the war he remained in
Ljubljana as commandant of the company in the re-established Drava
Infantry Regiment, with the rank of Captain of the 2nd class. After
demobilisation he returned to Belgrade he started living from painting
and applied art, and opened a sign-painter’s shop, working in graphic
design, as well. He returned to state office in 1936 having got a job
in the State Postal Stamp Institute, working as a lithographer, untill
1941. He was transferred to the Ministry of the PTT as expert in the
production of stamps and other papers of value. He exhibited at the
Frist exhibitions of works of the Association of War Painters and Sculptors
1912-1918, in 1940.
340 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS
Дела су му излагана у Војном музеју у Београду, на изложби Ратни
сликари 1912–1918, а у Народном музеју, 1972, као и на изложби
Цртежи српских уметника из збирке Народног музеја 1830–1930.
Био је члан Удружења ратника сликара и вајара од 1912–1918, члан
Удружења ђака – ратника ђачких чета 1914–1915. и члан Удружења
резервних официра и ратника.
Лит / Lit: Ристић Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912-1918, Београд 1964, 20 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912-1918, Belgrade, 1964,20]; Рајчевић, Угљеша,
Никола Џанга, Годишњак Града Београда, XXIII-1976, Београд 1977, 261-286 [Rajčević Uglješa, Nikola Džanga, Yearbook of Belgrade XXIII-1976, Belgrade 1977,261-286];
Шуица, Нада, Дела 1912-1918. каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982, 98-101 [Šuica Nada, Artworks 1912-1918, Catalog of Art Collection of
Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982,98-101]; Вучинић, Здравко, Ратни сликари 1912-1918, Београд 2009, 18 [Zdravko Vučinić, War Painters, 1912-1918, Belgrade,
2009,18].
51. ТОДОР ШВРАКИЋ
TODOR ŠVRAKIĆ
ТОДОР ШВРАКИЋ рођен je 1882. у Приједору, а умро 1931. у
Сарајеву. После жестоког сукоба са оцем, због жеље за сликарским
студијама, побегао је у Бијељину, набавио лажни пасош и са
другом се пребацио у Србију, у Београд. Уписао се у сликарску
школу Кирила Кутлика 1900. Риста Вукановић га препоручује за
даље усавршавање. Покрајинска влада за Босну и Херцеговину
одбила је његову молбу за стипендију, те се он обратио културном
друштву Просвета. Отишао је у Беч код Паје Јовановића, те је
неколико месеци провео радећи у атељеу чувеног сликара.
Наставио је студије на Ликовној академији у Прагу, где је од 1907.
до 1910. био код проф. Влаха Буковца, а касније у специјалки код
проф. Женишека. На Академији, паралелно је похађао курс за
орнаментално цртање, код проф. Бенеша. Први пут је излагао у
Сарајеву са Пером Поповићем и Бранком Радуловићем. Дипломирао
је на Прашкој академији 1910, те се вратио у Приједор, а излагао
са групом Медулић у Загребу. Такође је излагао на међународној
His works were presented in war painters exhibitions in Belgrade in
1964 and 1972. He was a member of the Association of Warrior Painters
and Sculptors 1912-1918, a member of the Association of Students –
Student Company Warriors 1914-1915 and a member of the Association of
Reserve Officers and Warriors.
TODOR ŠVRAKIĆ was born in 1882 in Prijedor and died in 1931 in Sarajevo.
Following a heated argument with his father about taking up
painting studies, he escaped, acquired a fake passport and crossed
into Serbia, to Belgrade. He enrolled in Cyril Kutlik’s school in 1900.
The government of Bosnia and Herzegovina refused his application
for a stipend, so he turned to the cultural society “Prosveta”. He
continued his studies at the Academy of Fine Arts in Prague (1907 to
1910) with Professor Vlaho Bukovac, and specialised with František
Ženišek. He simultaneously attended the course for ornamental
drawing with Professor Beneš. He first exhibited in Sarajevo with
Pera Popović and Branko Radulović. He graduated at the Prague
Academy in 1910, exhibited in Prijedor and appeared in the group
exhibition of “Medulić” in Zagreb. He exhibited at the International
exhibition in Rome, in the art pavilion of the Kingdom of Serbia
(1911). He became teacher of drawing at the gymnasium in Sarajevo.
He participated in political, cultural and educational actions and
Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 341
изложби у Риму, у уметничком павиљону Краљевине Србије, events organised by the forward-thinking Serbian and Yugoslav
1911. Политички активан у просрпским и пројугословенским youth in Sarajevo. The centre of the movement was the Serbian cho-
манифестацијама организованим око српског певачког друштва ral society “Sloga” (Unity). Švrakić opened his first painting school
Слога. У Сарајеву је отворио прву приватну сликарску школу, која in Sarajevo. The school worked for two years. With the eruption of
је функционисала око две године. Почетком балканског рата, the Balkan War, he arrived in Belgrade as a volunteer to the Serbian
дошао је у Београд и пријавио се као добровољац у српску војску, Army. He became war painter of the Serbian Supreme Command.
те је учествовао у балканским ратовима као ратни сликар Српске After the end of the war he exhibited landscapes from recently
врховне команде. Након завршетка рата, излагао је пределе из liberated areas, at the Officer’s Club in Belgrade. He went on a study
новоослобођених крајева, у Официрском дому у Београду. Отишао је trip to Paris where he stayed until June 1914. He visited Parisian
на студијско путовање у Париз, 1914. Обилазио је париске уметничке art galleries and socialised with Jovan Bijelić. With the outbreak
галерије и дружио се са Јованом Бијелићем. Врато се у Коњиц, да би of WWI he was interned in Arad. A local family offered him refuge
сликао планине Прењ и Трескавицу. На самом почетку Првог светског and he portrayed the family of Emil Naydenbach.. He worked as a
рата интерниран је у Арад, где се тешко разболео, те је и отпуштен из gymnasium teacher in Tuzla and Sarajevo. He illustrated books and
логора. Једна породица љубитеља уметности у Араду му је пружила drew caricatures. He exhibited in Novi Sad, Sombor and Srbobran, in
уточиште, те је израдио портрете породице Емила Најденбаха. У 1919. He exhibited at the International Exhibition in Paris (1925), in
међувремену, окупаторска полиција уништила је све слике у његовом the pavilion of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. He ex-
атељеу (поновило се и у Сарајеву, 1941, што су учиниле усташе). hibited in the Journalists’ Club and in the Officers’ Club in Belgrade
У Тузли је радио као наставник у гимназији, те се 1919. вратио у in 1929.
Сарајево где ради такође као наставник цртања у гимназији.
He was a member of the art associations “Medulić” and “Lada”. He
Имао је изложбе у Новом Саду, Сомбору и Србобрану, 1919. Бавио се held solo exhibitions during the period 1921-1929 in Sarajevo, Prijedor,
и илустрацијама књига, карикатуром и цртежом. На међународној Novi Sad, Sombor, Srbobran and Belgrade. He exhibited with “Lada”
изложби у Паризу 1925, у павиљону Краљевине СХС, излагао је association, which made him a commemorative exhibition in 1932.
неколико ваза и орнамената. Ишао је да слика јужну Србију и
Македонију, те је био први сликар Косова, Метохије и Македоније
A retrospective exhibition was organized in 1971 in Belgrade. He
travelled through Europe, but also to Africa, America, the Middle
после ослобођења. Имао је изложбу у Новинарском дому у and Far East, writing travelogues, plays and poetry.
Београду, потом у Официрском дому, 1929. (путовала је у Зајечар,
Књажевац и Неготин). Удружење уметника Лада, на својој пролећној
изложби представило је велики број његових слика, 1932. Путовао
је осим по европским земљама и по Африци, Америци, Блиском и
Далеком истоку, те је написао низ путописа.
Лит / Lit: Ристић, Вера, Шуица, Нада, Ратни сликари 1912–1918, Београд 1964, 20 [Ristić Vera, Šuica Nada, War Painters, 1912–1918, Belgrade, 1964,20]; Васић, Павле, Тодор
Швракић, Београд 1971 [Vasić Pavle, Todor Švrakić, Belgrade, 1971]; Трифуновић, Лазар, Српско сликарство 1900–1959, Београд 1973, 509 [Trifunović Lazar, Serbian Painters
1900–1959, Belgrade, 1973,509]; Швракић, Боривоје, Тодор Швракић. Академски сликар (1882–1931), хроника једног живота, Београд 1991 [Švrakić Borivoje, Todor švrakić, Academic
Painter (1882–1931), Chronology of a Life, Belgrade, 1991]; Живковић, Станислав, Српски импресионисти, Београд 1994, 264 [Živković Stanislav, Serbian Impressionists, Belgrade,
1994, 264]
342 Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS Биографије сликара / BIOGRAPHIES OF PAINTERS 343

52. ЈОВАН ПЕШИЋ учествовао је на многим конкурсима за јавне споменике, у земљи

и иностранству, мада никада није добио на конкурсу. Урадио је
JOVAN PEŠIĆ скулптуру Кроз Албанију која је осмишљена као модел (предложак)
за монументални споменик на Крфу (нереализовано), што је његово
најснажније и најекспресивније дело, „моје J’accuse“, како је сам
говорио. Урадио је Споменик изгинулим јунацима у Књажевцу, затим
споменик писцу, Стевану Сремцу у Сенти и више биста других
писаца, као и портрета српских историјских личности.
Учествовао је на Међународној изложби у Риму, у павиљону
Краљевине Србије, 1911. и на Четвртој југословенској изложби у
Београду, 1912. Носилац је ордена Албанске споменице од 1921.
Умро је у Београду. (Више у одељку Биографије ратних фотографа.)
in „Nedeljni dnevnik“) and the war journal from Dobruja, have been
preserved. After the war, he took part in many contests for public
monuments, both in the country and abroad, without success.He made
the sculpture “Through Albania”, designed as a model (template) for
the grandiose monument in Corfu (unrealized). This was his most
powerful and most expressive work; “my J'accuse”, as he used to say.
He made the Monument to Fallen Heroes in Knjaževac, the monument
to writer Stevan Sremac in Senta, as well as several busts, portraits of
Serbian historical figures and writers. He participated in international
exhibitions in Rome, in the Pavilion of the Kingdom of Serbia in 1911
and the IV Yugoslav Exhibition in Belgrade in 1912. He received the 1921
Order of the Albanian Memorial.

Лит / Lit: Павловић, Катарина, Један заборављени српски вајар Јован Пешић, „Зборник Матице српске за друштвене науке“, 34, Нови Сад 1963, 63-73 [Pavlović Katarina, One
Forgotten Serbian Sculptor, Jovan Pešić, „Journal of Matica Srpska for Humanities“, 34, Novi Sad 1963, 63-73].

ЈОВАН ПЕШИЋ, вајар и фотограф, рођен 1866. у селу Буковцу
(Фрушка гора, тада: Аустроугарска), у српској породици
досељеној из Пећи, a умро 1936. у Београду. У Новом Саду учио
је фотографски занат, а вероватно и вајање. Регрутован је као
војни обвезник у аустроугарску војску, ради служења војног
рока, али је из патриотских разлога побегао у Србију. Радио
је у Министарству грађевина Kраљевине Србије, као технички
цртач, те је ушао и у атеље познатог београдског вајара Ђоке
Јовановића, као ученик и сарадник, где је остао годину дана. Од
1904. до 1914. је најзначајнији период Пешићевог скулпторског
стваралаштва. Најпознатији му је споменик песнику Војиславу
Илићу на Калемегдану. Бавио се карикатуром и писањем о стању
у области ликовне уметности у Србији, о народној техници, цртао
архитектонске планове сакралних грађевина (нереализовано).
Почетком Првог светског рата, добровољац је у српској војсци, у
Тимочкој дивизији, у својству ратног фотографа (од 6. септембра
1914. до 3. октобра 1919), са којом је прешао Албанију. Боравио
је у Лондону током 1916. одакле одлази у Одесу где постаје ратни
сликар Прве српске добровољачке дивизије у Русији, са којом је
ратовао у Добруџи. Потом је ратни фотограф на Солунском фронту.
Сачуван је велики број ратних фотографија (делом објављене у
„Недељном дневнику“) и ратни дневник из Добруџе. После рата
JOVAN PEŠIĆ, sculpture and photographer, was born in 1866 in the
village of Bukovac (Fruška Gora, once: Austro-Hungaria) in a Serbian
family that had arrived from Peć, and died in Belgrade, 1936. He
learnt the photographer’s trade in Novi Sad and possibly sculpture
as well in one of the local ateliers. He was drafted as a conscript in
the Austro-Hungarian army forexpected military service, however
he fled to Serbia for patriotic reasons. He worked in the Ministry of
Construction of the Kingdom of Serbia as a draftsman, and as student
and apprentice he entered the studio of the famous Belgrade-based
sculptor Đoka Jovanović, where he stayed for a year. The period
between 1904 and 1914 is the most productive period of Pešić’s work
as a sculptor. His most famous monument is the one dedicated to
Vojislav Ilić at Kalemegdan. He was engaged in caricature and wrote
about the state of the fine arts in Serbia and about folk art techniques;
he also drew architectural plans of sacral buildings (unrealised). With
the start of World War I he was a volunteer in the Serbian Army, in the
Timok Division, where he was appointed as war photographer (from 6
September 1914 to 3 October 1919). He crossed Albania with the army.
He spent 1916 in London and from there he left for Odessa, where he
became a war artist of the First Serbian Volunteer Division in Russia
which fought in Dobruja. He then became war photographer on the
Salonika front. A large number of war photographs (partly published

Јаков Абраванел
Jakov Abravanel
Јаков Абраванел (1888–1943) рођен је у Пироту у сефардској
трговачкој породици (отац Нисим, мајка Рејна). Фотографски занат
учио је у Бечу заједно са земљаком и будућим ортаком Исаком
Исаковићем. По повратку у Пирот оторили су самосталну радњу.
Фотографисали су војску и догађања из балканских ратова. У току
Првог светског рата Бугари су обојицу упутили на принудни рад
у Силистрију (Бугарска). Сарађивали су с београдским новинама
Илустровани Балкан у којима су 1913. објавили фотографије
Милена Марјановић Трофеји с Црног врха, Пиротска болница и Рањеници у сали
Биографије ратних
гимназије. Њихове фотографије сачуване су у збирци Мирослава
Александрића. После Првог светског рата, Јаков је престао да се
бави фотографијом. Помиње се као трговац житом у Славонском
фотографа
Броду, Јагодини и Београду. У току Другог светског рата из
окупираног Београда побегао је у Пирот. Са групом пиротских
Јевреја страдао је у нацистичком логору Треблинка.
Milena Marjanović
THE BIOGRAPHIES OF
WAR PHOTOGRAPHERS
Сима М. Алкалај
Sima M. Alkalaj
Сима М. Алкалај, фотограф у болничарској чети Дунавске
дивизије, рођен је у Пожаревцу (отац Мојсије, мајка Јинтула).
Фотографској вештини учио га је старији брат Соломон. Био
је власник фотографског атељеа најпре у Бечкереку, затим у
Брчком, Шапцу и Београду, у Коларчевој бр. 4. с ознаком „С.
Алкалај“, од 1903. године. Пошто је исти назив фирме атељеа и
његовог брата Самуила, често није могуће да се утврди ко је, у
ком атељеу и када радио. По свој прилици, реч је о породичној
фирми у којој је радио и трећи брат Исак, такође фотограф,
док није у Аранђеловцу отворио самосталну радњу. Сима је
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 345
Jakov Abravanel (1888–1943) was born in Pirot, into a Sephardic
merchant family (to father Nisim and mother Reina). He learnt the
craft of photography in Vienna together with his countryman and
future friend Isak Isaković. Upon their return to Pirot they opened a
photo shop together. They took photographs of the army and events
from the Balkan Wars. During World War I they were both taken by
the Bulgarians to Silitria (Bulgaria) into forced labour. They col-
laborated with the Belgrade-based newspaper “Ilustrovani Balkan”
(Illustrated Balkans) which, in 1913, published the photographs:
Trophies from Crni Vrh, The Pirot Hospital and The Wounded in the
Gymnasium. Their photographs have been preserved in the Miroslav
Аlеksеndrić collection. After World War I Jakov stopped engaging in
photography. He is mentioned as a trader in wheat in Slavonski Brod,
Jagodina and Belgrade. During World War II he escaped occupied
Belgrade and went to Pirot. With a group of Pirot Jews he was killed
in the Treblinka Nazi Camp.
Sima M. Alkalaj, photographer in the Danube Division Platoon was
born in Požarevac (to father Moses and mother Jintula). He was
taught photography by his older brother Solomon. He owned a pho-
tography studio first in Bеčkеrеk, then in Brčko, Šabac and then in
Belgrade (in no. 4 Kolarčeva Street) with the sign “S. Alkalaj” from
1903. Since his brother Samuilo also had an atelier under the same
name, it is difficult to determine who worked in which studio and
when. Presumably, this was a family company where a third brother
Isak, also a photographer, worked, before opening a shop of his
own in Aranđelovac. Sima photographed events in the Balkan wars,
346 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
фотографисао догађаје из балканских ратова, учествовао у
Првом светском рату и снимао по одобрењу команде. У дневном
листу Новости од 10. априла 1913. објавио је фотографију
Успомена на Једрене. Један брзометни српски топ с посадом
на положају пред Једренима. Његове фотографије чувају се у
збиркама Милоша Јуришића и Мирослава Александрића, у
Музеју у Смедереву, Надодној библиотеци Србије и Војном
музеју у Београду (Командант Дунавске дивизије 2. позива са
командантима пукова и официрима штаба). Трагично је настрадао
у немачком прогону Јевреја током Другог светског рата.
Носилац је Албанске споменице.1
Чедомир К. Антонијевић
Čеdоmir K. Аntоniјеvić
Чедомир К. Антонијевић, фотограф и камерман, резервни
поручник у 1. позицијској батерији Шумадијске дивизије.
Неко време је живео у Пожаревцу, а претпоставља се да је
и родом одатле. Био је сарадник београдских новина Српски
свет, Мали журнал (Свечано отварање Народне скупштине 8. септ.
1913. објављена 14. октобра 1913) и Илустровани лист. Атеље
је имао у Београду, Рибарској бањи, а највероватније и у
Сокобањи. Клијенти његовог ортачког атеље (неко време је
радио са Душаном Живковићем) и самосталног атељеа били
су академици Јован Скерлић, Драгутин Ј. Ђорђевић, Павле
Поповић, Милан Ј. Андовић, али и глумци, песници, официри.
Био је учесник Првог светског рата и члан Фотографске секције.
1 Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније, односно
Албанска споменица је једностепено државно, војно и цивилно одликовање
које су стекли сви припадници српске војске који су се повлачили преко
Албаније у зиму 1915/1916. Установљена је 5. априла 1920. године указом
престолонаследника принца-регента Александра I Карађорђевића у
тада већ новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. На аверсу
медаље налази се леви профил врховног команданта Српске војске
регента Александра I, око њега стоји кружни натпис „својим ратним
друговима Александар“, око натписа се налази ловоров венац и сребрни
двоглави орао са круном, а на реверсу је натпис „за верност отаџбини“.
participated in World War I and took photographs with the approval
of the command. The daily newspaper “Novosti” (News) published
on 10 April 1913 the photo Memory of Edirne. Fast-track Serbian Can-
non with Crew in Position in Front of Edirne. His photographs are kept
in the collections of Miloš Јurišić and Miroslav Аlеksеndrić, at the
Museum in Smederevo, the National Library of Serbia and the Mili-
tary Museum in Belgrade (Commander of the Second Danube Division
Calls with the Regimental Commanders and Officers of Staff). He lost
his life tragically in the German persecution of Jews during World
War II. He was awarded the Albanian Commemorative Medal.1
Čеdоmir K. Аntоniјеvić, was a photographer and cameraman,
reserve lieutenant of the Šumadija Division first position battery.
He lived for a while in Požarevac and was presumably born there
as well. He was an associate of the Belgrade-based paper “Srpski
svet” (Serbian World) “Mali žurnal” (Little Journal; which published
the photo Ceremonial Opening of the National Assembly on September
8, 1913, published October 14, 1913) and the “Ilustrovani list”
(Illustrated Paper). He owned an atelier in Belgrade, in Ribarska
Banja and most likely in Soko Banja as well. The clients of his
partner-shared atelier (he worked for a while with Dušan Živković)
and of his independent atelier included Jovan Skerlić, Dragutin J.
Đorđević, Pavle Popović, Milan J. Andović, as well as actors, poets
1 The commemorative medal for the retreat of the Serbian Army through Alba-
nia, i.e. the Albanian Commemorative Medal is a single-classed military medal
awarded to all Serbian military personnel and civilians who retreated through
Albania in the winter of 1915/16. It was instituted on 5 April 1920 by the decree
of Crown Prince-Regent Alexander I Karađorđević in the then newly established
state of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. The obverse side depicts
the profile of the Supreme Commander of the Serbian Army, Prince-Regent
Alexander I, and around it is a circular inscription “for his war comrades Alex-
ander”. On the reverse is inscription “for loyalty to the fatherland 1915”.
По одобрењу команде дивизије фотографисао је посебно на
фронту Друге армије, а филмском камером снимио завршне
операције после пробоја Солунског фронта. Имао је збирку
својих негатива из Првог светског рата, а један њен део објавио
је у Илустрованом листу. Неколико његових фотографија налази
се у збирци Мирослава Александрића, фотографије академика,
из приватног власништва, репродуковане су у Каталогу фототеке
САНУ 1841—1947, Београд, 1998, а фотографије глумаца су у
Музеју позоришне уметности у Београду. Умро је у Београду,
убрзо после Првог светског рата.
Милош Арсеновић
Мilоš Аrsеnоvić
Милош Арсеновић, обвезник чиновничког реда и дописник-
фотограф у штабу Коњичке дивизије. Његове фотографије
Пуковник Никола Цоловић, командант коњичке бригаде и пуковник
Петар Саватић, помоћник команданта Коњичке дивизије, Официри
Коњичке дивизије у селу Ајтос на прослави нове 1917, Патрола
коњичког пука код Битоља и Други ескадрон коњичког пука „Милош
Обилић“ који је први ушао у ослобођени Битољ похрањене су у
Војном музеју у Београду.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 347
and officers. He fought in World War I and was a member of the
Photography Section. With the approval of the Division Command
he photographed on the Second Army front particularly, and with
a film camera he shot the final operations after the breach of
the Salonika Front. He owned a collection of his own negatives
from World War I and a segment of them were published by the
“Ilustrovani list”. Several of his photographs can be found in the
Miroslav Aleksandrić collection: privately owned photographs of
academics, developed for the Catalogue of the SANU (SASA) Photo
Library 1841-1947, Belgrade, 1998; photographs of actors are at the
Museum of Theatre Art in Belgrade. He died in Belgrade not long
after World War I.
Мilоš Аrsеnоvić, was a conscript and army clerk, and correspond-
ent-photographer at the Headquarters of the Cavalry Division.
His photographs Colonel Nikоlа Cоlоvić, Commander of the Cavalry
Brigade and Colonel Pеtаr Sаvаtić, Assistant Commander of the Cavalry
Division, Officers of the Cavalry Division in the Ajtos Village Celebrating
the New Year 1917, Patrol of the Cavalry Regiment by Bitola and The
Second Cavalry Troop of the Мilоš Оbilić Regiment that was the First
to Enter Liberated Bitola are to be found in the Military Museum in
Belgrade.
348 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Владимир Бецић
Vlаdimir Bеcić
Владимир Бецић, © Војни музеј, Београд (кат. бр. 127)
Vladimir Becić © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 127)
Владимир Бецић (1886–1954), сликар и фотограф у штабу Шумадијске
дивизије. У ратног сликара промовисан је 23. маја 1915.2 и убрзо је
постао дописник француског листа L`Illustration у коме je објављивао и
слике и фотографије. Први његов допис са фронта “Несрећна Србија,
доживљај једног српског избеглице” публикован је јануара 1916. на
петој страни, док је на насловној страни изашла фотографија Српска
трагедија: Краљ Петар напушта територију Старе Србије на воловским
колима3, снимљена приликом повлачења преко Космета, 6. новембра
1915. године. Ова фотографија је публикована у репринту Ратног фото-
албума 1914–1918. Андре Поповића, 2013, а као разгледница чува се у
Народној библиотеци Србије. Текст „У разоружаној Бугарској“ и седам
фотографија погинулих ратника на Кајмакчалану објавио је 7. децембра
1918. Познате су његове фотографије Читање писма француских ђака
српским војницима, Евакуација рањеника преко Мораве, Војвода Мишић
у осматрачком рову са дописником Тајмса Фредериком Калвертом,
публиковане у српским листовима после рата. Међу тридесетак које се
2 Ова дозвола се чува у Архиву Војноисторијског института.
3 Превод (с француског La tragédie Serbe: Pierre I Karageorgevitch quittant le
territoire de la Vieille-Serbie sur un caisson trainé par un attelage de bœufs) наслова
разгледнице, штампане код Gustavo Modiano & co. у Милану, који се налази
испод фотографије, гласи: Српска трагедија. Петар I Карађорђевић напушта
територију Старе Србије на једној запрези коју су упрегнули волови.
Vlаdimir Bеcić (1886—1954), painter and photographer in the Šumаdija
Division Headquarters. He was promoted to war photographer on May
23, 19152 and immediately became a reporter for the French paper L`
Illustration where his pictures and photographs were published. His first
report from the front “Unfortunate Serbia, Experiences of a Serbian
Refugee” was published in the month of January 1916, on the fifth page,
while the front page published the photograph King Peter on an Oxen Cart
Going into Exile3, which was taken during the Kosmet retreat (November 6,
1915). This photograph was published in the reprint of the Andre Popović
War Photo-Album 1914-1918, in 2013, and is kept as a postcard in the
National Library of Serbia. He published the article “In Disarmed Bulgaria”
and seven photographs of killed soldiers on Kaymaktchalan on December
7, 1918. His photographs French Pupils Reading Letters to Serbian Soldiers,
The Evacuation of the Wounded across Morava, Commander Mišić in the
Observation Trench with Times Correspondent Frederic Calvert, are well known
and were published in Serbian papers after the war. Among the thirty that
2 This permit is kept in the Archive of the Historical Military Institute.
3 The French (La tragédie Serbe: Pierre 1er Karageorgevitch quittant le territoire de
la Vieille-Serbie sur un caisson trainé par un attelage de bœufs ) translation of the
postcard’s title, printed at Gustavo Modiano & co. in Milan, which can been seen
below the photograph, is as follows: Serbian tragedy. Petar I Karađorđević leaving the
territory of the Old Serbia ona an oxen-cart.
чувају у Војном музеју у Београду су, на пример, Биволи вуку француску
тешку артиљерију, Градња земунице у рову и Војвода Мишић у осматрачком
рову с дописником Тајмса Фредериком Калвертом. Бројеве листа
L’Illustration с његовим фотографијама, цртежима и чланцима чува
његов унук Владимир Велебит, син кћерке Вере и Титовог сарадника
Владимира Велебита. Фотографије је потписивао руком на наличју
фотографије. (Више у поглављу: Биографије ратних сликара)
Милан Бунушевац
Мilаn Bunušеvаc
Милан Бунушевац, резервни наредник и фотограф у 1. пешадијском
пуку Моравске дивизије. Имао је фотографски атеље у Врању од
деведесетих година XIX века до 1920. године. Фотографисао је
глумишта српске војске, али и портрете из профила, што је код српских
фотографа старије генерације реткост, као и муштерије обучене у
необичне костиме (на пример, у јапански кимоно са одговарајућим
папирним сунцобраном). Фотографисао је и сцене из Балканских
ратова, и објављивао их у београдском листу Илустровани Мали журнал.
Као члан Фотографске секције Врховне команде био је сарадник
међународних новина Илустровани лист. Његове фотографије налазе се
у Народном музеју у Врању и збирци Мирослава Александрића.
Љубиша Валић
Ljubišа Vаlić
Љубиша Валић (1873–1950), сликар, фотограф и главни уредник
листа Ловорика4. На почетку рата распоређен је као ратни сликар
4 Власник листа био је Славко Јовановић. Лист је излазио у Земуну 1906, а
после у Београду.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 349
are kept in the Military Museum in Belgrade are: Bulls Pulling French Heavy
Artillery, Building a Dugout in the Trench and Commander Mišić in the Observa-
tion Trench with Times Correspondent Frederick Calvert. Issues of L’Illustation
with his photographs, drawings and articles are safeguarded by his
grandson Vlаdimir Vеlеbit, son of his daughter Vera and Tito’s associate
Vladimir Velebit. He signed the photographs himself on their reverse side.
(More in the chapter: Biographies of War Painters)
Мilаn Bunušеvаc, first reserve sergeant and photographer in the First In-
fantry Regiment of the Morava Division. He owned a photography atelier in
Vranje from the 1890s to 1920. He photographed actors in the Serbian army
and made profile portraits, which is rare among Serbian photographers
of the older generation. He also took photographs of his clients wearing
unusual costumes (for instance, in a Japanese kimono with matching paper
parasol). He shot scenes from the Balkan wars and published them in the
Belgrade-based paper “Mali ilustrovani žurnal” (Little Illustrated Journal). As
a member of the Photography Section of the Supreme Command he was
an associate of the international paper “Ilustrovani list” (Illustrated Paper).
His photographs can be found in the National Museum of Vranje and the
Miroslav Aleksandrić Collection.
Ljubišа Vаlić (1873–1950), painter, photographer and editor in chief of the
“Lovorika” (Laurel) paper4. At the beginning of the war he was posted as a
4 Slavko Jovanović was the owner of the paper. The paper circulated in Zemun in
1906 and later in Belgrade.
350 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
у Ужичкој војсци.5 У његове прве познате фотографије убраја се
портрет краља Петра објављен у Београдским новинама 31. августа
1903. Учествовао је у балканским ратовима, објављивао цртеже
и чланке у новинама, издао албум Повратак српских избеглица, а
бавио се и кинематографским снимањима. Заједно са др Миланом
Копшом и др Славком Грујићем аутор је фотографија у својој књизи
Доживљаји наредника Миладина, објављеној у Женеви 1917. године.
Његова фотографија Есад Паша с пуковником Стеваном Илићем обилази
пристаниште у Драчу чува се у Војном музеју у Београду. (Више у
поглављу: Биографије ратних сликара)
Аријел Варџис
Аriel Varges
Аријел Варџис (Аriel Varges, 1890-1972), амерички ратни фотограф
рођен у Чикагу (Илиноис) који је пре него што је за The Miami News
извештавао с бојишта на Балкану током Великог рата снимао
револуцију у Мексику. У Европу је стигао у децембру 1914. и укрцао
се на брод за српски фронт. Године 1916. радио је у Солуну за
U. S. Internatonal Film Service. У то време Солун је био центар за
искрцавање савезничких снага на путу за Македонски фронт.
5 Ова дозвола се чува у Архиву војноисторијског института.
war painter in the Užice army5. Among his first well known photographs
is the portrait of King Petar published in the “Beogradske novinve”
(Belgrade Newspaper) on August 31, 1903. He participated in the Balkan
wars, published drawings and articles in papers, published the album
Return of the Serbian Refugees and was also involved in cinematography.
Together with Dr Мilаn Kоpšа and Dr Slаvkо Gruјić, his photographs
were published in his Adventures of Sergeant Miladin published in Geneva
in 1917. His photograph Еsаd Pаšа with Colonel Stеvаn Ilić on Rounds in
the Port of Durres are kept in the Military Museum in Belgrade. (More in
the chapter: Biographies of War Painters)
Аriel Varges (1890-1972, American war photographer born in Chicago
(Illinois) who before becoming a correspondent for the The Miami News
reported from the Balkan battlefield, during the Great War and the rev-
olution in Mexico. He arrived in Europe in December 1914 and embarked
on a ship sailing towards the Serbian front. In 1916 he worked in Thes-
saloniki for the US International Film Service. At the time, Thessaloniki
was the centre for allied forces to disaembarked on their way to the
5 This permit is kept in the Archive of the Historical Military Institute.
Војници који су марширали кроз град нису били само из Европе
већ из читавог света. Локално становништво је тада први пут
видело индијске, кинеске и афричке војнике који су долазили из
колонија великих сила. Варџисов објектив ухватио је мултиетнички
саживот из свакодневице града само неколико километара
удаљеног од фронта. Међу његовим фотографијама најпознатије су
Старији водник српске војске, Флора Сендс хода кроз Солун помажући
се штапом током опоравка од рањавања бугарском ручном бомбом
(1917), Официр из британског батаљона пешадинаца из Аргајла и
Садерланда даје чоколаду грчкој девојчици на Македонском фронту
(1916), Изградња цепелина у Солуну, Мајка носи кости свог мртвог сина,
украшене невеном, локалним симболом жалости, Балкански фронт,
јуни 1916, портрети сестара Мекензи (Фло и Мери) из Шкотске које
су да би помагале српским рањеницима стигле чак из сеоцета
Локинвер, и серија фотографија снимљених на Балканском форнту.
Ове фотографије се чувају у Империјалном ратном музеју, Лондон
(Imperial War Museums, London). После Солуна, Варџис је послат у
Месопотамију као службени фотограф британске војске.
Константин – Коста Велић
Kоnstаntin – Kоstа Vеlić
Константин – Коста Велић, фотограф у 7. пешадијском пуку
Дунавске дивизије. Каријеру фотографа започео је у Неготину,
али је прешавши у Београд задржао контакте са овим градом.
У огласима Велић је за себе тврдио да је радио и у Њујорку,
Чикагу, Филаделфији, Паризу, Берлину и Бечу. Објављивао је
и рекламирао своје фотографије у Балкану, Малом журналу и
Илустрованом Балкану за који је начинио сет фотографија војске
и рањеника у току балканских ратова, међу којима се истичу
Кумановски хероји, Наши хероји и рањени официри у београдском
санаторијуму и Болничко особље Кола српских сестара. Његове
фотографије чувају се збирци Мирослава Александрића.
Учесник је и Првог светског рата у коме је, по одобрењу
команде, фотографисао ратне догађаје. Био је и председник
Удружења фотографа.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 351
Macedonian front. The soldiers marching through the city were not only
from Europe but from the whole world. It was the first time that the lo-
cal population saw Indian, Chinese and African soldiers who had come
from the great colonies. Varges’ lens captured the multiethnic everyday
cohabitation in the city, which was just a few kilometers from the front.
His most famous photographs are: Sergeant Major of the Serbian army,
Flora Sands Walking through Thessaloniki Helping with her Stick during her
Convalescence after being Wounded by a Bulgarian Hand Granade (1917),
Officer from the British Infantry Battalion from Argyle and Sutherland giving
Chocolate to a Girl on the Macedonian Front (1916), The Construction of the
Zeppelin in Thessaloniki, A woman moving to another village taking with her
the bones of her dead son, decorated with marigolds, the native mourning
flower, Balkan Front, June 1916, portraits of the Mackenzie sisters
(Flo and Mary) from Scotland who arrived from the remote village of
Lochinver to help the Serbian wounded, and a series of photographs
taken on the Balkan Front. These photographs are kept at the Imeprial
War Museums in London. After Thessaloniki, Varges was dispatched to
Mesopotamia as an official photographer of the British Army.
Kоnstаntin – Kоstа Vеlić, photographer in the Seventh Infantry Regi-
ment of the Danube Division. He started his career as a photographer
in Nеgоtin, and after moving to Belgrade he kept in touch with this
town. In his advertisement Vеlić claimed that he worked in New York,
Chicago, Philadelphia, Paris, Berlin and Vienna. He published and
advertised his photographs in “Balkan” (Balkans), “Mali žurnal” (The
Little Journal) and “Ilustrovani Balkan” (Illustrated Balkans) for which
he made a set of photographs of the army and wounded during the
Balkan wars; the ones that stand out are: The Heroes of Kumanovo,
Our Heroes and Wounded Officers in the Belgrade Sanatorium and
Hospital Staff of the Circle of Serbian Sisters. His photographs are kept
in the Miroslav Aleksandrić collection. He took part in World War I
during which, under approval of the war command he photographed
war events. He was president of the association of photographers.
352 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Јован Вићентијевић
Јоvаn Vićеntiјеvić
Јован Вићентијевић, фотограф у одбрани Београда 1915. године.
Пред Први светски рат рат је имао атеље у Лозници, а за време
рата (1915) радио је у Београду. Није познато да ли је у престоници
радио као цивилни фотограф, или је био мобилисан и снимке
правио за војне потребе. У Војном музеју у Београду чувају се две
његове фотографије веће историјске вредности, Одбрана Београда
од Немаца и Аустроугара 1915. са руком писаним пригодним текстом
„Рапортирање на положај 1915. год.“ и Улазак српских хероја у ров
1915. год. Забележено је да је 17. новембра 1919. упутио молбу
Удружењу занатлија вароши Лознице да му изда уверење „да је пре
рата у овдашњој вароши имао фотографску радњу, као и да је та
радња као и све покућство пропало упадом непријатељске војске у
Лозницу”. Његове фотографије чувају се у Музеју Јадра у Лозници и
збирци Мирослава Александрића.
Милан Ј. Вукашиновић
Мilаn Ј. Vukаšinоvić
Милан Ј. Вукашиновић, редов у 16. пешадијском пуку Моравске
дивизије, члан фотографске секције Врховне команде српске војске.
Рођен је у Нишу (отац Јова, занатлија). Био је власник атељеа
и фотограф у Крушевцу, а потом у Београду. Из његовог атељеа су
фотографије глумаца, песника Војслава Илића млађег са супругом,
угледних грађана Крушевца, као и Певачког друштва „Цар Лазар”,
градског оркестра, политичких окупљања, великог пожара у Крушевцу,
купалишта, цвећа, Маузолеја Карађорђевића у Тополи, Љубостиње
(манастира, конака и гроба царице Милице) и предела с Копаоника.
Био је и путујући фотограф у Брусу, Александровцу, Доброј води,
Трстенику, и фотограф-сарадник београдских новина. Начинио је низ
изванредних фотографије из Првог светског рата, као што су Јуришно
одељење Моравске дивизије (1917) и Битољ после бомбардовања (1918),
које су у збирци Милоша Јуришића. У Војном музеју у Београду чувају
Јоvаn Vićеntiјеvić, photographer during the defence of Belgrade in 1915. Just
before World War I he owned an atelier in Loznica and during World War I
(1915) he worked in Belgrade. It is not known whether he worked as a civil
photographer or if he was mobilised and developed photographs for military
purposes. In the Military Museum in Belgrade two of his photographs are
kept which are extremely valuable from a historical point: The Defence of
Belgrade from the Germans and Austro-Hungarians 1915 with handwritten
text “Reporting to duty in 1915” and The Entrance of Serbian Heroes into the
Trenches. On November 11, 1919 it was recorded that he wrote an appeal to
the Craftsmen Association of the Town of Loznica, for the purpose of their
issuing a certificate proving: “that he owned a photo shop in the town before
the war and that the shop alongside all of the furnishing was destroyed
with the invasion of Loznica by the enemy army”. His photographs are in the
Museum of Jadar in Loznica and in the Miroslav Aleksandrić collection.
Мilаn Ј. Vukаšinоvić, private in the 16th Infantry Regiment of the Morava
Division, member of the photography section of the Serbian Army Supreme
Command. He was born in Niš (to father Јоvа, a craftsman). He owned
an atelier and was a photographer in Kruševac and then Belgrade. His
atelier produced photographs of actors, the poet Vојslаv Ilić junior with his
wife, notable citizens of Kruševac and of the Singing Society “Car Lazar”,
the town orchestra, political gatherings, the great fire of Kruševac, the
public swimming pool, flowers, the Karađorđević Mausoleum in Topola,
Ljubоstinjе (the monastery, its inn and the grave of empress Мilica) and
the countryside around Kоpаоnik. He was a traveling photographer in
Brus, Аlеksаndrоvac, Dоbra vоda, Тrstеnik and assistant photographer for
Belgrade-based papers. He made several outstanding photographs during
World War I such as: The Charge Branch of the Morava Division (1917) and
Bitola after the Bombing (1918), which are in the Мilоš Јurišić collection.
се његове фотографије, између осталих, Споменик погинулим српским
војницима код Груништа и Састанак свих команданата дивизија Прве армије
и ручак у штабу Моравске дивизије 1917. После Првог светског рата
(1923) имао је атеље у Студеничкој 55 у Београду, који је водио са
братом (највероватније Вулетом). Имао је два млађа брата (Вулета и
Драгољуба), који су такође били успешни фотографи. Из породице
Вукашиновић потекла су још два фотографа: Радомир – Раде, син
Вулетов и Мирослав – Мирко Стефановић Вукашиновић, посинак
Миланов.
Војислав Вуковић
Vojislav Vuković
Војислав Вуковић © Воислав Васић (кат. бр. 128)
Vojislav Vuković © Voislav Vasić (Cat. N₀ 128)
Војислав Вуковић (1880–1954), генерал који се бавио фотографијом,
рођен је у Лесковцу, а преминуо у Београду. Завршио је XXX класу
Ниже школе Војне академије и Артиљеријску школу гађања у Србији, а
потом се 1907. и 1908. усавршавао у Француској. До балканских ратова
био је командир вода и батерије у Дунавском артиљеријском пуку,
током балканских ратова и од 1914. до 1916. командовао је батеријом
у Хаубичком пуку, а од марта 1916. Хаубичком дивизијом Шумадијског
артиљеријског пука. По завршетку рата био је командант Обалског
артиљеријског пука у Боки Которској и командант 18. артиљеријског
пука, а од 1924. командовао је Дунавском артиљеријском бригадом.
Био је управник Двора од 1929. до 1934. године, од 1934. управник
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 353
The Military Museum in Belgrade safeguards his photographs, among
others: Monument to the Serbian Soldiers Killed at Grunište and Meeting of all
Commandants of the First Army Division and Lunch at the Headquarters of the
Morava Division 1917. After World War I (1923) he owned an atelier in 55,
Studеnička Street in Belgrade, which he run with his brother (most likely
Vulе). He had two younger brothers (Vulе and Drаgоlјub), who were also
successful photographers. The Vukаšinоvić family also produced two other
photographers: Rаdоmir-Rаdе, Vule’s son and Мirоslаv-Мirkо Stеfаnоvić
Vukаšinоvić, Milan’s step-son.
Vojislav Vuković (1880–1954), a general engaged in photography, was
born in Leskovac and died in Belgrade. He completed the 30th class of the
Junior Military Academy and the Artillery Shooting School in Serbia, and
then specialised in France in 1907 and 1908. Until the Balkan Wars he was
platoon and battery commander in the Danube Artillery Regiment; during
the Balkan War and from 1914 to 1916 he was in command of the battery
in the Howitzer Regiment; from March 1916 he was in command of the
Howitzer Division of the Šumadija Artillery Regiment. With the end of the
war he was commandeer of the coastal artillery regiment in Boka Kotorska
and commandeer of the 18th Artillery Regiment; from 1924 he was in
command of the Danube Artillery Brigade. He was manager of the Palace
354 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Војног музеја у Београду, од 1940. и начелник Војноисторијског
института, с паузом од неколико месеци када је био привремени
судија Великог војног суда, потом поново управник Војног музеја и
начелник Института све до априлског слома Краљевине Југославије
1941. године. На дужности начелника Војног музеја био је поново
од капитулације до 1942. и од ослобођења Београда 1944. до
пензионисања 1946. године. Одликован је Карађорђевом звездом
с мачевима IV реда. Џепним апаратом Goerz Vest Pocket Tenax  from the liberation of Belgrade in 1944 until his retirement in mid-1946.
снимао је углавном саборце, кретање своје дивизије, призоре из
војничког живота и разрушени Битољ, што закључујемо по следећим
фотографијама које је сачувао његов унук Воислав Васић: Француска
хаубица на сектору Шумадијске дивизије, Извлачење хаубице на
Катунац, 1917, Пољски топ удешен за контра-авионско дејство, Хаубица
под положајем Шумадијске дивизије, 1918, Клање свиње, Тресина, 1916,
Магаре које износи храну и муницију из позадине на положај, 1917,
Врховни командант ЊКВ престолонаследник Александар долази на
положај Шумадијске дивизије на Могленским планинама, 1917, Грађење
крстача за погинуле и умрле, 1917, Официркске земунице на положају
Катунац, 1917, Одликовање храбрих, Битољ после 1916. и Македонке во
оро во Моглен на Ускрс, 1917.
Драгомир Глишић
Drаgоmir Glišić
Драгомир Глишић (десно) © Војни музеј, Београд (кат. бр. 130)
Dragomir Glišić, right © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 130)
Драгомир Глишић (1872–1957), сликар и фотограф у Дунавском
пешадијском пуку 3. позива, до доласка на Крф. За време рата водио је
дневник и започео састављање Регистра фотографских снимака од 1916.
до 1918, али је стигао да напише само 38 легенди. Начинио је серију
снимака трупа у покрету, снимао своје колеге – Васу Ешкићевића
и Љубомира Недељковића – мештане из успутних села и њихову
from 1929 until 1934, and from 1934 the director of the Military Museum in
Belgrade. From 1940 he was also the Chief of the Military History Institute,
with a several month long gap when he was the temporary judge of the
Grand Military Tribunal, and then the director of the Military Museum and
Chief of the Institute again, until the April breakdown of the Kingdom of
Yugoslavia in 1941. From the capitulation until 1942 he was appointed
again to the duty of director of the Military Museum, which was his position
He was ordained the Karađorđe Star with Swords of the IV class. With his
Goerz Vest Pocket Tenax pocket camera he took photographs mostly of his
fellow fighters, the movements of his division, scenes from military life,
and demolished Bitola. This is illustrated by the following photographs: The
French Howitzer in the Šumadija Division Sector, Moving the Howitzer to Katunac
1917, Field Cannon Prepared for Contra-Arial Action, The Howitzer Positioned
in the Šumadija Division 1918, Pig Slaughter, Tresina 1916, A Mule Carrying
Food and Munition from the Background to the Position 1917, The Supreme
Commander HRM Crown Prince Aleksandar Arriving at the Šumadija Division in
the Moglen Mountains 1917, Building the Cross for the Fallen and Died 1917, The
Officer’s Pit in Position – Katunac 1917, Ordaining the Brave, Bitola after 1916
and “Македонке во оро во Моглен” on Easter 1917. These photographs are
kept by his grandson Voislav Vasić.
Drаgоmir Glišić (1872–1957), painter and photographer in the Danube
Infantry Regiment of the 3rd Order until his arrival at Corfu. During the war
he started writing a diary and creating the Register of Photography Shots from
1916 to 1918, however he had only enough time to write just 38 labels. He
made a series of shots of troops on the move, photographed his colleagues
– Vаsa Еškićеvić and Ljubоmir Nеdеlјkоvić – the local population and their
децу. Фотографије већег формата потписивао је у доњем десном углу
на лицу фотографије. Фотографије малог формата није потписивао.
Забележио је многе епизоде из рата, претежно мотиве у позадини:
избеглице, војнички живот, болнице и рањенике, штабове и команде,
одмор ратника и заробљенике, али нису ретке ни сцене из непосредног
ратног окружења, као што су извлачење топова, колоне на путу ка
положајима, ровови са ратницима у акцији и мртве страже. Иако
невелики, Глишићев фотографски опус, који се чува у Војном музеју у
Београду (где су углавном снимци с Македонског фронта), представља
драгоцену документацију о српској војсци у Првом светском рату. (Више
у поглављу: Биографије ратних сликара)
Др Славко Грујић
Dr Slаvkо Gruјić
Др Славко Грујић, 1922. © Архива Дома Јеврема Грујића (кат. бр. 129)
Dr Slavko Grujić, 1922 © House of Jevrem Grujić Archive (Cat. N₀ 129)
Др Славко Грујић (1871–1937), једини син Јеврема Грујића, правник,
дипломата и фотограф. Рођен је у Београду, а докторирао је права
на Сорбони у Паризу. Био је начелник Министарства спољних дела у
влади Краљевине Србије, дипломата у Атини, Петрограду, Вашингтону
и Лондону, где је и умро на дужности отправника послова. Оженио
се Американком Мејбл Данлоп Гордон, која је као медицинска
сестра помагала српској војсци за време Првог светског рата,
организујући долазак енглеских болничарки преко Црвеног крста.
Упознали су се у Атини, где је Грујић био секретар у посланству, а
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 355
children in villages on their journey. He signed the larger-scale photographs
in the bottom right corner on the face of the photograph. He did not sign the
smaller photographs. He recorded many events from the war, mainly things
happening in the background: refugees, the life of the soldiers, hospitals
and the wounded, headquarters and military commands, soldiers at rest
and prisoners, however scenes of the imminent war are not rare, such as
moving cannons, soldiers walking in lines towards their positions, trenches
with soldiers in action and dead guards. Even though it is not large, Glišić’s
photo opus, kept in the Military Museum in Belgrade (mostly shots taken on
the front in Macedonia) forms a valuable document about the Serbian army
in World War I. (More in the chapter: Biographies of War Painters)
Dr Slаvkо Gruјić (1871–1937) the only son of Јеvrеm Gruјić, lawyer,
diplomat and photographer. He was born in Belgrade and earned his
doctorate in law at the Sorbonne in Paris. He was Head of the King-
dom of Serbia’s Government Ministry of Foreign Affairs, a diplomat in
Athens, Petersburg, Washington and London, where he died serving
as chargé d’affaires. He married the American, Mabel Dunlop Gordon
who helped the Serbian Army during World War I as a nurse and
whom organised the arrival of English nurses via the Red Cross. They
met in Athens where Grujić was mission secretary and Mabel (the
356 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Мејбл (кћерка инжењера и првог човека америчких железница),
студирала археологију. Њиховом заслугом Карнегијева фондација
за мир финансирала је 1927. изградњу Универзитетске библиотеке
„Светозар Марковић“ у Београду. Одликован је почасним витештвом
британске империје.6 У Нишу, српској ратној престоници 1914. и
1915. био је један од важних сарадника председника Владе Николе
Пашића. Заједно са Љубишом Валићем и др Миланом Копшом аутор
је фотографија у Валићевој књизи Доживљаји наредника Миладина,
објављеној у Женеви 1917. године.
Мери Едит Дарам
Mary Edith Durham
Мери Едит Дарам (Mary Еdith Durham, 1863–1944), сликарка,
публицисткиња и фотографкиња у Балканским ратовима (у Црној
Гори). Рођена је у Хампстеду, некадашњем северном предграђу
Лондона, као прво од осморо деце угледног хирурга. Завршила је
Бедфорд колеџ (Bedford college), а потом наставила школовање
на Краљевској сликарској академији. Говорила је немачки,
6 Да је узео британско држављанство, витештвом би стекао право
ословљавања са „сер“, као и привилигију породичног грба.
daughter of an engineer and first man of the American railways) was
studying archaeology. It is thanks to them that the Carnegie Founda-
tion for Peace financed the building of the “Svеtоzаr Маrkоvić”
University Library in 1927. Grujić received the honorary knighthood
medal of the British Empire.6 In Niš, the Serbian war capital in 1914
and 1915, he was one of the important associates of President
Nikоla Pаšić. With Ljubiša Vаlić and dr Мilаn Kоpšа, he made some
of the photographs in Valić’s book The Adventures of Sergeant Miladin,
published in Geneva in 1917. He died in London.
Mary Edith Durham (1863–1944), painter, journalist and photographer during
the Balkan wars (in Montenegro). She was born in Hampstead, the
former northern suburb of London, as the first of eight children to
renowned surgeons. She completed Bedford College and continued her
education at the Royal Academy of Art. She spoke German, French and
Italian, and during her travels through Montenegro (where she would
6 If he had taken British citizenship, through knighthood he would have been
eligible to be addressed with “sir” and would have gained the privilege of a coat
of arms.
француски и италијански језик, а током путовања по Црној Гори
(где је боравила по неколико месеци од 1900. до 1903), Србији и
Албанији научила је албански и српски језик. Балкан је постао
њено поље научних истраживања и политичког деловања пуким
случајем. (Због нарушеног здравља, лекар јој је саветовао да
промени место боравка). Првих петнаест година XX века провела
је путујући сваке године, сем 1909, по Балкану. Године 1904. први
пут је примљена у аудијенцију код књаза Николе који јој је том
приликом поклонио свој фото-портрет и захвалницу. Сликала је
и фотографисала мештане, куће, ношње, пејзаже, и бележила
обичаје. С пуним поверењeм у њу, књаз Никола ју је ангажовао
да организује презентацију Црне Горе на Изложби балканских
држава7 у Лондону 1907. године. Сачуване су њене илустроване
дописнице које је издала књижара П. М. Калуђеровић, откупивши
клишеа. Није познато где је Мери развијала негативе, да ли у
новоотвореном атељеу (1907) Ђорђа Ђорђевића (касније дворског
фотографа), или у атељеу Ђованија Ђулија, отвореном још 1903.
године. Забележила је да је заједно са краљем Николом, са
Горице посматрала ратне положаје, 9. октобра, видела када је
принц Петар испалио прву гранату на турски логор на граници и
прва послала вест у Лондон да је почео Балкански рат. Као једна
од првих фоторепортерки с почетка XX века, снимала је бојна
попришта и црногорска заузећа турских положаја 1912. године,
кретала се с црногорском војском од Подгорице према Скадру у
непосредној близини штаба и краљевих синова Данила, Мирка
и Петра и, често изложена непријатељској ватри, записивала
детаље из ратног војничког живота и страдања. После девет
месеци, када је Скадар пао, поново је била у граду, овог пута
с новинаром Тimes-а. Први светски рат провела је у служби
Удружења хришћанске младежи у једној болници на Пиринејском
полустрву, а потом у Порт Саиду (Египат). Збирка њених дела под
ознаком Мs 42, која се чува у Антрополошком институту у Лондону,
садржи 15 свесака-дневника (2.500 страна), графичко-сликарски
опус од неколико стотина радова и око двеста фотографија.
7 Ова изложба бележи рекордан број посетилаца за оно време: двадесет до
тридесет хиљада дневно.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 357
spend several months from 1900 to 1903), Serbia and Albania,
she learn Albanian and Serbian. The Balkans became her field
of scientific research and political action purely by chance. (Due
to ill health she was advised by her doctor to change her place
of residence.) For the first fifteen years of the twentieth century,
except in 1909, she travelled each year through the Balkans. In
1904 she was approved audience before Prince Nikola for the first
time; on the occasion he gave her his photo-portrait and a letter
of gratitude. She painted and photographed the locals, houses,
costumes and landscapes, and recorded in writing the customs.
Fully trusting her with the task Prince Nikola appointed her to
organise a presentation of Montenegro at the Exhibition of Balkan
States7 in London, in 1907. Her illustrated postcards have been
saved and published by the “P. M. Kaluđerović” bookshop that
bought the rights to the printing cliché’s. It is not known where
Mary developed her negatives, whether this was at the newly
opened atelier (1907) of Đоrđe Đоrđеvić (who was to become court
photographer), or in the atelier of Giovanni Giulio, opened as early
as 1903. She noted that together with King Nikola she observed the
war positions from Gorica, that on October 9 she saw Prince Petar
fire the first grenade onto a Turkish encampment on the border
and was the first to send news to London that the Balkan War had
started. As one of the first photo-reporters of the twentieth century
she photographed the battlefield and the Montenegrin take-over
of Turkish points in 1912; she moved with the Montenegrin army
from Podgorica towards Shkoder close to the headquarters and
the King’s sons Danilo, Mirko and Petar and, often exposed to open
fire, she wrote down the details from the lives of soldiers in war
and of their suffering. After 9 months, with the fall of Shkoder, she
found herself back in the city, this time with the reporter of the
Times. She spent World War I serving the Association of Christian
Youth in a hospital on the Iberian Peninsula, and then in Port Said
(Egypt). The collection of her work marked Ms 42, which is kept
in the Anthropological Society in London, contains 15 notebooks-
diaries (2,500 pages), her graphics and painting opus consisting of
several hundred works and around two hundred photographs.
7 This exhibition had a record number of visitors for that time: twenty to thirty
thousand visitors a day.
358 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Милан Ђ. Ђонић
Мilаn Đ. Đоnić
Милан Ђ. Ђонић, фотограф родом из Баната и власник фотографског
атељеа заједно са братом Љубишом, у Београду (у улици Краља
Милана 48)8 и Крагујевцу. Фотографску вештину вероватно је научио
од старијег брата Љубише, на кога се и водила фирма у Крагујевцу.
Путовао је 1904. године у Дрезден ради усавршавања у „вештачкој”
фотографији. У време окупације атеље је водио Миланов брат Љубиша
јер има индиција да је Милан био мобилисан. Милан је фотографисао
архитектуру Београда и портрете. Реклама Милановог атељеа
штампана на картонима гласила је: „Овај најмодернији атеље удешен
тако да ће свако моћи видети унапред своју слику, увеличава слике
до природне величине било по слици било по природи.” Фотографије
Милана Ђонића објављиване су на страницама Илустрованог Малог
журнала. И после рата је наставио да снима догађаје и политичка
окупљања, као што је Збор Радикала у Книћу 1923, која се чува у
Народном музеју у Крагујевцу. Његове фотографије налазе се и у
збирци Мирослава Алксандрића и Народној библиотеци Србије.
Василије – Васа Ешкићевић
Vаsiliје – Vаsа Еškićеvić
Васа Ешкићевић (лево) © Војни музеј, Београд (кат. бр. 131)
Vasa Eškićević (left) © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 131)
Василије Васа Ешкићевић (1867–1933), ратни сликар и фотограф
при Првој армији. Као фотограф снимао је штаб Прве армије на
8 Миланов атеље, као један од ретких у Београду почетком XX века, поседовао
је телефон број 1387.
Мilаn Đ. Đоnić, photographer from Banat and owner of the photo atelier,
which he ran with his brother Ljubiša, in Belgrade (48, Krаlја Мilаnа Street)8
and Krаguјеvac. It is most likely that he learnt the craft of photography
from his older brother Ljubiša, under whose name the shop was registered.
He travelled to Dresden in 1904 in order to specialise in “artificial”
photography. During the occupation, the atelier was run by Milan’s brother
Ljubiša, because there are indications that Milan was mobilised. Milan took
photographs of Belgrade’s architecture and portraits. The advertisement
for Milan’s atelier printed on cartons read: “This most modern atelier is
set-up so that each person can see their photo in advance; it is possible
to magnify images reaching life-size, according to image or nature.” The
photographs of Milan Đonić were published on the pages of the “Ilustrovani
mali žurnal” (Illustrated Little Journal). He continued to take photographs
after the war, recording events and political gatherings such as the Gather-
ing of the Radicals in Knić in 1923, which is kept in the National Museum of
Kragujevac. His photographs can be found in both the Miroslav Aleksandrić
collection and in the National Library of Serbia.
Vаsiliје Vаsа Еškićеvić (1867–1933) was a war painter and photog-
rapher of the First Army. As a photographer he took photos of the
8 Milan’s atelier was one of the few in Belgrade at the beginning of the 20th
century to have had a telephone number 1387.
фронту, Руски инжењерски одред у Ћуприји (Руски обалски топ),
аустријске заробљенике како раде на импровизованом мосту код
Књажевца, 1915, Осамнаести пешадијски пук на путу ка бугарској
граници.9 Ове фотографије се чувају у Војном музеју у Београду.
(Више у поглављу: Биографије ратних сликара)
Илија. М. Живојиновић
Iliја. М. Živојinоvić
Илија. М. Живојиновић (1890—1976), фотограф и болничар у 7.
пешадијском пуку Дунавске дивизије. Рођен је у Смедереву 1890. (отац
Милан и мајка Кристина поседовали су кафане у Шапцу и Смедереву),
похађао је шабачку гимназију, завршио столарски занат, а фотографски
код брата Душана у Пожаревцу. Забележено је и да је успешно
замењивао Душана у атељеу док је овај радио на терену, и то већ 1908.
године. Браћа Живојиновић се помињу и као ортаци у фотографској
радњи у Пожаревцу од 1911. до 1914. Са фотографом Сретеном
Димитријевићем, Илија је започео ортачки посао у Ваљеву 1. априла
1914. када су закупили фотографски атеље Стевана Јовановића у коме
су радили до мобилизације. Илија је фотографисао ратне догађаје
уз одобрење команде дивизије. У збирци Мирослава Александрића
чува се његова фотографија војника у игри са псом. Сретен је такође
ратовао. По завршетку рата, након демобилизације, Илија је с братом
Душаном наставио с фотографским радом у Ваљеву, опет у атељеу
Стевана Јовановића. У Шабац су прешли 1922. где су отворили биоскоп
„Слога”, а убрзо и фотографску радњу. Њихова фирма је једно време
паралелно деловала у Шапцу и Београду и то највероватније тако што
је свако у свом граду градио самосталну каријеру: Илија у Шапцу, где
је био секретар Певачког друштва и угледна личност. Радио је као
фотограф и после Другог светског рата, све до 1974. године. Илијини
синови Драган и Влада, као и ћерка Љубица такође су били фотографи.
Умро је у Шапцу.
9 Биографски подаци Васе Ешкићевића наведени су у молби за положај ратног
сликара коју је написао на Крфу, 13. маја 1916. године. Ова молба се налази у
Архиву Војноисторијског института.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 359
headquarters of the First Army on the front, the Russian Engineering
Order in Ćurpija (the Russian Coast Cannon), Austrian prisoners working
on an improvised bridge close to Knjaževac in 1915 and the 18th
Infantry Regiment on the road towards the Bulgarian border.9 These
photographs are kept in the Military Museum in Belgrade. (More in the
chapter: Biographies of War Painters)
Iliја. М. Živојinоvić (1890—1976) photographer and paramedic in the 7th
Infantry Regiment of the Danube Division. Born in Smederevo in 1890
(to father Milan and mother Kristina who owned taverns in Šabac and
Smederevo), he attended the gymnasium in Šabac, completed the craft of
carpentry and also that of photography with his brother Dušan in Požarevac.
It has been noted that he also successfully stood in for his brother Dušan
in the atelier while he was working in the field; all this as early as 1908.
The Živојinоvić brothers are mentioned as partners in the photo shop in
Požarevac from 1911 to 1914. With the photographer Sreten Dimitrijević,
Ilija started a partner business in Valjevo; on April 1, 1914 they rented the
photo atelier of Stevan Jovanović where they worked until the mobiliza-
tion. Ilija took photographs of war events with the consent of the Division
Command. His photograph of the soldier playing with a dog can be found
in the Мirоslаv Аlеksеndrić collection. Sreten also went to war. With the
end of the war, after demobilization, with his brother Dušan, Ilija continued
working as a photographer in Valjevo, once more in the atelier of Stevan
Jovanović. They moved to Šabac in 1922 where they opened a cinema
called “Sloga” and a photo shop not long after. Their company worked in
both Šabac and Belgrade for a while, most likely with each furthering his
own career in his own town: Ilija in Šabac, where he was secretary of the
Singing Society and a renowned person. He worked as a photographer after
World War II until 1974. Ilija’s sons Dragan and Vlada, and his daughter
Ljubica, were also photographers. He died in Šabac.
9 Biographical data on Vasa Eškićević are in the application he handed in for
the war painter position, which he wrote in Corfu on 13 May 1916. This written
application is kept in the Archive of the Historical Military Institute.
360 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Милоје П. Игрутиновић
Мilоје P. Igrutinоvić
Милоје П. Игрутиновић (1881—1962), резервни наредник у 1.
пољској болници Шумадијске дивизије и члан Фотографске
секције у Солуну. Рођен је у селу Шилопај код Горњег Милановца,
где је изучио трговачки занат. Дозволу за фотографска снимања
у рату као и фотоапарат добио је 1916. године.10 Према захтеву
команданта Друге армије доставио је списак (у документу је
сачуван само до броја 34)11 урађених фотографија, по броју
и са легендама. Од 1925. године радио је у новоформираној
фотографској секцији историјског одељења, основаној у Војно-
географском институту (садашњи Војни музеј). Претпоставља
се да је тада настала његова серија обојених фотографија већег
формата Шумадијске дивизије на Македонском фронту. После
рата поклонио је престолонаследнику Алекандру албум с
одабраним ратним снимцима који се данас чува у Војном музеју,
док је његову фотографску заоставштину породица предала
Архиву Србије. У његовом опусу најпотресније су фотографије
сакупљања и бацања помрлих српских ратника у море на Крфу.
Фотографисао је и Српску школу на Крфу, председника Владе
Николу Пашића, регента Александра у посети болници у Солуну,
порушене зграде у Солуну, али је најчувенија његова фотографија
Плава гробница, снимљена на острву Видо 1916, чији је негатив
у Војном музеју у Београду. У Историјском музеју Србије налази
се албум малог формата Успомене из минулих ратова, Снимци
Милоја Игрутиновића, а у Народној библиотеци Србије Ратни
албум (с посветом, на корицама, маршалу двора, ђенералу г.
Јеши Дамјановићу) и албум За краља и отаџбину. Фотографије је
ауторизовао на лицу фотографије печатом са својим рукописом
„М. Игрутиновић“. Носилац је Албанске споменице.
10 Дозвола се чува у Архиву Војноисторијског института.
11 Списак се чува у Архиву Војноисторијског института.
Мilоје P. Igrutinоvić (1881—1962), reserve sergeant in the 1st field
hospital of the Šumadija Division and member of the Photography
Section in Thessaloniki. He was born in the village Šilopaj by Gornji
Milanovac where he learnt the trading craft. He gained approval to
take photographs during the war and a photo camera in 1916.10 On
the request of the commander of the Second Army he submitted a list
of developed photographs (only the numbers 1-34 have been saved in
the document)11 with their numbers and labels. From 1925 he worked
in the newly established Photography Section of the Department for
History, founded at the Military and Geography Institute (today the
Military Museum). It is presumably at this point that his series of
coloured large-scale photographs of the Šumadija Division on the
Macedonian Front were made. After the war, he gave the crown prince
Aleksandar an album with selected war shots, which is kept today at
the Military Museum. His photography legacy was given by his family
to the Archive of Serbia. In his opus, the most disturbing are the
photographs of collecting and throwing the corpses of dead Serbian
soldiers into the sea off the coast of Corfu. He also photographed
the Serbian School in Corfu, the Prime Minister Nikola Pašić, Regent
Aleksandar visiting the hospital in Thessaloniki, the destroyed building
in Thessaloniki, however his most famous photograph is the Blue Cem-
etery, taken on the island Vido in 1916. Its negative is in the Military
Museum in Belgrade. The Historical Museum of Serbia holds the small
format album Memories from Wars Past, the Photos of Miloje Igrutinović,
and the National Library of Serbia, the War Album (with a dedication
on the cover, to court marshall General Mr. Ješa Damjanović) and the
album For King and Fatherland. He claimed authorship of the photo-
graphs by leaving his stamp with “M. Igrutinović” in the likes of his
handwriting on the obverse side of the photograph. He was ordained
with the Albanian Commemorative Medal.
10 The permit is kept in the Archive of the Historical Military Institute.
11 The list is kept in the Archive of the Historical Military Institute.
Др Владимир Јехличка
Dr Vladimir Jehlička
Др Владимир Јехличка (dr Vladimir Jehlička), члан чешке лекарске
мисије у току Балканских ратова. Најпре је био стациониран у
војној болнци у Пловдиву, а од 1913. ангажован као добровољац
у српској војсци. Фотографисао је позиције српске војске
пред Дринопољем, земунице, предње српске батерије, затим
пољску кухињу, и војску пред напад. Уз ратне призоре, камером
је забележио и сцене из рада своје медицинске екипе, прву
помоћ на бојишту и хируршке операције под отвореним небом.
Наслови неких фотографија су Чистач ципела, Истовар опанака за
војску, Српска пољска кухиња и Туркиње у турској четврти Пловдива.
Снимао је и у ентеријеру, с расположивом дневном светлошћу
(Унутрашњост џамије). Уз фотографије уобичајеногформата радио
је и панорамске фотографије. Његове фотографије су објављене
у трима књижицама заједничког наслова Слике из Балканских
ратова, Натошевић, Нови Сад, 1912–1913. (чувају се у Библиoтеци
Српске академије наука и уметности), као и у прашком
илустрованом часопису Светозар, 1913, бројеви 27–52.
Бранко С. Јевтић
Branko S. Jevtić
Бранко С. Јевтић (1887–1916), сликар и фотограф, резервни
поручник у 7. пешадијском пуку Дунавскe дивизијe. У
балканским ратовима и у Првом светском рату фотографисао
је тренутке предаха војника и пејзаже без насеља и људи.
Његове фотографије повлачења српске војске 1915. чувају се у
Војном музеју у Београду. Потписивао их је оловком на наличју
фотографије. (Више у поглављу: Биографије ратних сликара)
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 361
Dr Vladimir Jehlička, member of the Czech medical mission during
the Balkan Wars. He was first stationed in the military hospital in
Plovdiv and from 1913 he was appointed as a volunteer in the Serbian
army. He photographed the positions held by the Serbian army
outside Edirne, dugouts, forefront Serbian batteries, the field kitchen
and army just before charge. Besides the war scenes he recorded
with his camera scenes depicting his medical team at work, first aid
on the battleground and open air surgical operations. Some of the
titles of his photographs are: Shoe Cleaner, Unloading Shoes for the
Army, Serbian Field Kitchen and Turkish Women in the Turkish Quarter
of Plovdiv. He also took photographs in interiors with what daylight
there was (The Interior of a Mosque). Besides standard photographs he
also made panoramic photographs. His photos have been published
in three booklets with the shared title Images from the Balkan Wars,
Natošević, Novi Sad, 1912–1913 (kept at the library of the Serbian
Academy of Sciences and Arts), and in the illustrated magazine from
Prague: “Svetozar”, 1913, No. 27–52.
Branko S. Jevtić (1887-1916), painter and photographer, reserve
lieutenant in the 7th Infantry Regiment of Danube Division. During
the Balkan wars and World War I he photographed moments of rest
for the soldiers and landscapes without settlements and people. His
photographs of the retreat of the Serbian Army in 1915 are kept in
the Military Museum in Belgrade. He signed them with a pencil on
the reverse side of the photograph. (More in the chapter: Biographies
of War Painters)
362 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Коста Јованесковић
Kosta Jovanesković
Коста Јованесковић (1882–1928), глумац, певач и фотограф у
штабу Дунавске дивизије. Рођен је у Вршцу, био је цењен због свог
лепог гласа, а играо је у многим позориштима карактерне улоге. Док
је боравио у логору „Надор“ крај Бизерте основао је војнички театар
у коме је такође наступао, али је о њему начинио и низ фотографских
записа о представама и публици. У фото-збирци Војног музеја сачуван
је његов албум Успомена на логор Надор – Африка, 1915–1918.
Станислав Јосифовић
Stanislav Josifović
Станислав Јосифовић, резервни капетан 2. класе у штабу
инжењеријске алатне колоне у Трећој армији и фотограф. Његове
фотографије Српско војничко гробље код Островске цркве 1916. и
Заплењени бугарски топови код Горничева 1916. чувају се у Војном
музеју у Београду.
Др Милутин Копша
Dr Milutin Kopša
Др Милутин Копша (1880–1949), лекар и фотограф, син др Франца
(Фрање) Филипа Копше, Словенца који је прешавши у Србију био
управник војне пољске болнице Дринске дивизије, а живео, радио
и скончао у Врању. Гимназију је завршио у Београду, медицину у
Бечу, где је специјализирао офталмологију и по повратку у Србију
Kosta Jovanesković (1882–1928), actor, singer and photographer
in the Danube Division Headquarters. He was born in Vršac, was
respected for his lovely voice and played “character” roles in numer-
ous theatres. While in the “Nadhour” camp close to Bizerte he started
a military theatre in which he performed and also made a number of
photographs of the theatre performances and audience. The photo-
collection of the Military Museum safeguards his album Memories of
the Nadhour Camp - Africa 1915-1918.
Stanislav Josifović, 2nd class reserve captain at the Headquarters
of the Third Army engineering tool column and photographer. His
photographs Serbian Military Cemetery by the Ostrov Church 1916 and
Confiscated Cannons by Gorničevo 1916 are kept in the Military Museum
in Belgrade.
Dr Milutin Kopša (1880-1949), physician and photographer the son of
Franz (Franjo) Filip Kopša, a Slovenian who, having crossed into Serbia,
was in charge of the Drina Division military field hospital; he lived,
worked and died in Vranje. He completed his gymnasium in Belgrade,
medicine in Vienna where he specialized in ophthalmology and upon his
од 1907. до 1912. био начелник Очног и зубног одељења Нишке
војне болнице. Учествовао је у Балканским ратовима као и у
пробоју Солунског фронта, и био начелник санитетске службе Прве
коњичке дивизије. За заслуге у рату добио је чин потпуковника
санитетске службе. После рата је напустио војну службу и постао
(1920) начелник Офталмолошке клинике Медицинског факултета
у Београду. Његови синови такође су били лекари – старији,
Милан, офталмолог, а млађи, Душан, дерматовенеролог. Заједно
са Љубишом Валићем и др Славком Грујићем, аутор је фотографија
у Валићевој књизи Доживљаји наредника Миладина, објављеној у
Женеви 1917. године.
Станиша Коруновић
Staniša Korunović
Станиша Коруновић (1886–1971), наставник музике и фотограф,
резервни пешадијски капетан 1. класе, командир 4. чете 2. батаљона
15. пешадијског пука Тимочке дивизије. Рођен је у поморавском селу
Крушар где је неко време радио као учитељ. Учесник је оба балканска
рата, док је у Првом светском рату прошао Цер, Колубару, Албанију,
Крф и Македонски фронт. Оставио је евидентиране многобројне
фотографије из живота своје јединице. (Сваку фотографију је
описивао у легенди испод ње). На Халкидикију је формирао војнички
хор и оркестар, под Кожухом је описмењивао војнике, добављао
новине из Солуна и водио мало војничко позориште у коме су се крај
утврђених земуница играле представе Ђидо и Девојачка клетва. После
рата, 1922, у сали III београдске гимназије приредио је изложбу својих
ратних фотографија о којој је Политика у рубрици вести забележила
да је реч о 80 снимака највећим делом са положаја Друге армије
на Солунском фронту, а нарочито положаја код Кожуха и Зборског.
Oбјавио је Ратничку читанку посвећену сенима палих другова, са
својим фотографијама и стиховима свога брата Момира посвећеним
„војницима слободе“. Такође је штампао невелики Албум ратних
слика у формату разгледнице, које су излазиле као свеске са 10
фотографија, као и албум Први светски рат Станиша П. Коруновић који
се данас налази у збирци фотографија у Народној библиотеци Србије
у коме се истичу Ручак у заклону, из 1915. и У очекивању брода за Крф
користило се ово дрво на имaњу Есад паше за смештај.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 363
return to Serbia from 1907 to 1912 he was head of the Eye and Teeth
Department of the Niš military hospital. He took part in the Balkan
wars and in the Salonika Front breakthrough; he was also in charge of
the First Infantry Division medical services. For his service in the war
he received the rank of lieutenant colonel of the medical service. After
the war he left the military service and became, in 1920, the head of
the Faculty of Medicine in Belgrade Ophthalmological Clinic. (His sons
were also physicians; the older Milan, was an ophthalmologist and
the younger, Dušan, was a dermatovenerologist.) Together with Ljubiša
Valić and dr Slavko Grujič he contributed his photographs to Valić’s
book The Adventures of Sergeant Miladin, published in Geneva in 1917.
Staniša Korunović (1886–1971), music teacher and photographer, reserve
infantry 1st class captain, 2nd Battalion 4th Company commander of the
Timok Division 15th Infantry Regiment. He was born in the Pomoravlje
District village Krušar where he worked as a teacher for a while. He was
in both Balkan Wars and crossed Cer, Kolubara, Albania, Corfu and the
Macedonian Front in World War I. He left behind numerous photographs
from the life of his unit. (He described each photograph with a label
underneath it.) He formed a military choir and orchestra on Khalkidhiki, on
the foot of the Kožuf mountain he taught soldiers how to read and write,
obtained newspapers from Thessaloniki and lead a small soldier’s theatre
which, surrounded by fortified dugouts, played Đido and The Maiden's Curse.
After the war in 1922, he organised an exhibition of his war photographs
in the theatre room of the 3rd Belgrade Gymnasium. The news column of
the “Politika” newspaper noted that there were 80 shots mostly of the 2nd
Army on the Thessaloniki Front and in particular the positions by Kožuf and
Zborski. He published the Warrior Workbook dedicated to the shadows of
fallen friends, containing his photographs and verses of his brother Momir
dedicated to the “soldiers of freedom”. He also printed the small Album of
War Images in the postcard format which were published as notebooks with
10 photographs and the album The World War I Staniša P. Korunović, which
can be found today in the photo collection in the National Library of Serbia.
The former includes Lunch in the Shelter from 1915 and In Waiting for the
Ship to Corfu this Tree was used as Shelter on the Land of Esad Paša.
364 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 365

Станислав Краков Недића, остатак живота је провео у изгнанству. Умро је у Женеви,

где је из Париза пребачен ради лечења. О свом животу у постхумно
Stanislav Krakov објављеном делу Живот човека на Балкану Краков пише: „Спознао
сам високе тачке успона и сву горчину и понижење када се додирне
дно људског друштва... Корачао сам стотине метара преко језивог
моста начињеног од лешева људи и коња, не додирнувши ногом
земљу претворену у густу и дубоку блатну масу, и ношен сам као
победник кроз улице покривене цвећем, на рукама раздраганих
девојака. Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као
великог јунака ратова, док ми је један нови господар дао назив
народног непријатеља". Станислављева кћерка је сачувала овај
очев рукопис који су 1997. издали Наш дом и Војно дело. У Војном
музеју у Београду се чувају укоричене књиге његових докумената
и сећања писаних на основу дневника. У III и IV тому налазе се
фотографије међу којима је Гроб незнаног јунака завејан снегом под
Станислав Краков, аутор: Марија Мара Росандић
Флоком и Пренос рањеника на мазгама са фронта у завојиште.
© Народна библиотека Србије (кат. бр. 132)
Stanislav Krakov, by: Marija Mara Rosandić
© National Library of Serbia (Cat. N₀ 132)
He died in Geneva where he was moved to from Paris, for treatment. In the
posthumously published work The Life of the Man in the Balkans, Krakov
wrote: “I have perceived the heights of advance and all of the bitterness
and humiliation when human society reaches rock bottom… I paced
hundreds of meters across the eerie bridge made out of human bodies
and the corpses of horses, not touching with my foot the ground that
had turned into a thick and deep mud mass, and I was carried as a victor
through the streets covered in flowers, on the hands of sprightly girls.
One encyclopaedia of my country noted me as a great war hero, while a
new master proclaimed me an enemy of the people”. Stanislav’s daughter
preserved her father’s writing, which was published in 1997 by the
publisher “Naš dom” and “Vojno delo”. The Military Museum in Belgrade
keeps the hardcover books of his documents and memories based on his
diaries. The volumes III and IV contain photographs that also include The
Grave of an Unknown Hero Enveloped in Snow under Flok and The Transfer of
the Wounded on Mules from the Front to be bandaged.

Станислав Краков (1895–1968), поручник, ађутант командира
батаљона у 4. пешадијском пуку Дринске дивизије у који је прешао
из 17. пука после расформирања, књижевник, новинар, фотограф
и филмски редитељ. Рођен је у Крагујевцу (отац др Сигисмунд,
лекар пољског порекла, мајка Персида, унука Николе Станојевића,
кнеза из села Зеока код Лазаревца), и већ с непуних седамнаест
година пријавио се као добровољац код Војводе Вука. У току
балканских ратова и Првог светског рата 17 пута био је рањен, а
одликован је 18 пута. Пошто је завршио нижу Војну академију, у
Првом светском рату био је од самог почетка као каплар, најпре
у Дунавској, а после у Дринској дивизији. После рата од 1919. до
1931. објављивао је прозне текстове у готово свим листовима и
часописима који су излазили у Србији. Написао је: романе Кроз
буру, (1921, започео га је на фронту), Крила (1922), путопис Кроз јужну
Србију (1926), мемоарску прозу Наше последње победе (1928), књигу
приповедака Црвени Пјеро, историјско-публицистичка дела Пламен
четништва (1930), Престолонаследник Петар (1933) и Генерал Милан
Недић (1963–1968), и режирао филмове За част отаџбине и пожар
на Балкану (премијерно приказан 25. марта 1930) и Голгота Србије
(и данас се сматра најбољим српским документарним филмом о
Првом светском рату). Био је уредник у Политици, главни уредник
листа Време и директор Радио Београда 1940–1941. Због тога што је
током Другог светског рата подржао свог ујака, генерала Милана
Милан М. Крчмаревић
Stanislav Krakov (1895–1968), lieutenant, adjutant to the commander
of the battalion in the Drina Division 4th Infantry Regiment to which he
Milan M. Krčmarević
transferred from the 17th Regiment after its disbanding. Krakov was a
writer, journalist, photographer and filmmaker. He was born in Kragujevac
(to father Sigismund, physician from Poland and mother Persida, the
Милан М. Крчмаревић (1876–1940), обвезник 3. одељења Milan M. Krčmarević (1876–1940) conscript in the 3rd department
granddaughter of Nikola Stanojević, prince from the Zeoka village close to
муниционе колоне Тимочке дивизије, фотограф из Врњачке Бање of the Timočka Division ammunition column, photographer from
Lazarevac) and at the age of seventeen he applied as volunteer to Vojvoda
и Јагодине. Рођен је у Голупцу (мајка Лата, отац Михаљ Крчмар, Vrnjačka Banja and Jagodina. He was born in Golubac (to mother
Vuk. During the Balkan wars and World War I he was wounded seventeen
столар, чешког порекла, посрбљено Крчмаревић), гимназију је Lata and father Mihalj Krčmar, a Czech carpenter; Serbianized to
times and awarded a medal eighteen times. Upon completion of the lower
завршио у Великом Градишту, а фотографску вештину изучио у Krčmarević), completed the gymnasium in Veliko Gradište and
Military Academy, from the beginning of World War I he was corporal,
Београду и Бечу. Говорио је немачки, италијански и румунски specialized in the craft of photography in Belgrade and Vienna. He
first in the Danube and then in the Drina Division. After the war, from
језик. У Бечу се оженио Бетом (Персидом), ћерком тамошњег spoke German, Italian and Romanian. In Vienna he married Beta
1919 to 1931 he published prose in almost all the current Serbian papers
трговца и са нешто иметка прво дошао у Голубац, а потом прешао (Persida), the daughter of a local merchant and having earned suf-
of the time. He wrote the novels Through the Tempest (started on the
у Јагодину где је отворио фотографски атеље. Једно време ficient wealth, he went first to Golubac and then to Jagodina where
war front and published in 1921), Wings (1922), the travel novel Through
паралелно је радио у Јагодини и Врњцима (сезонски), а онда he opened his photography atelier. For a while he worked at the same
Southern Serbia (1926), prose-memoir Our Last Victories (1928), a book of
се са породицом и фирмом преселио у Врњачку Бању. У центру time in both Jagodina and Vrnjci (seasonally) and then he moved
stories Red Pierre, historical and publicist works The Flame of Chetnikhood
Врњачке Бање 1911. сазидао је за то веме савремен, наменски with his family and firm to Vrnjačka Banja. In the centre of Vrnjačka
(1930), Crown Prince Petar (1933) and General Milan Nedić (1963-1968).
фото–атеље (до виле „Арновљевић“) који је омогућавао снимања Banja he built in 1911, for those times a modern, tailor-made photo-
He also directed the films: For the Honour of the Fatherland and the Fire in
већих група муштерија одједном. У продужетку радње Милан atelier (beside the villa “Arnovljević”) which allowed larger groups
the Balkans (its premier was held on March 25, 1930) and The Golgotha
је 1912. изградио кућу у бечком стилу (вила „Персида“). Био of clients to have their photo taken in one go. In 1912 Milan built a
of Serbia (to this day considered to be the best Serbian film about World
је сарадник новина Мали журнал, Илустровани мали журнал и house as an extension to the shop in the Viennese style (the Persida
War I). He was an editor in “Politika” the editor in chief of “Vreme” (The
Илустровани лист. Претежно се бавио грађанском фотографијом. Villa). He was a collaborator with the “Mali žurnal” (Little Journal)
Times) and the director of Radio Belgrade from 1940–1941. He spent the
Његова фотографија Резервна болница у Врњачкој Бањи чува paper, the “Ilustrovani mali žurnal” (Illustrated Little Journal) and
rest of his life in exile for supporting his uncle, the General Milan Nedić.
366 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
се у Народној библиотеци Србије. Издавао је разгледнице
(умножене фотографије). Учествовао је у Првом светском рату
и фотографисао ратне догађаје. Његове фотографије чувају се у
Завичајном музеју у Јагодини и збирци Мирослава Александрића.
Носилац је Албанске споменице.
Др Јован Ст. Ловчевић
Dr Jovan St. Lovčević
Др Јован Ст. Ловчевић (1894–1994), правник, наредник у
Моравској дивизији, фотограф и факултетски професор. Рођен је
у Београду где је после средње школе, током које је успут изучио
и књиговезачки занат, уписао права. У Првом светском рату био
је ђак-наредник. Као реконвалесцент после прележаног тифуса
прешао је Албанију, боравио на Крфу и учествовао у операцијама
на Македонском фронту. Године 1918, по налогу владе, упућен је
у Рим на школовање. Права је докторирао у Паризу 1924, а после
је предавао финансијску науку на Правном факултету у Београду.
Од 1934. до 1938. био је вицегувернер Народне банке Краљевине
Југославије. Пензионисан је у време окупације пошто је одбио
да се јави на конкурс који су Немци расписали на факултету.
“Ilustrovani list” (Illustrated Paper). He mostly took photographs of
the urban middle classes. His photograph Reserve Hospital in Vrnjačka
Banja is safeguarded in the National Library of Serbia. He published
postcards (multiplied photographs). He took part in World War I and
photographed war events. His photographs are kept in the Regional
Museum in Jagodina and the Miroslav Aleksandrić collection. He was
awarded the Albanian Commemorative Medal.
Dr Jovan St. Lovčević (1894–1994), solicitor, sergeant in the Morava
Division, photographer and university professor. He was born in
Belgrade where he enrolled in law after finishing high-school and
learning the craft of bookbinding. He was a student-sergeant in the
First World War. As a typhoid convalescent he moved to Albania,
resided on the island of Corfu and participated in operations on the
Macedonian front. In 1918 under the orders of the Government, he
was sent to Rome to be educated. He earned his law PhD in Paris
in 1924 and then lectured in the financial sciences at the Faculty of
Law in Belgrade. From 1934 to 1938 he was the vice-governor of the
Kingdom of Yugoslavia’s National Bank. He retired during the occupa-
tion after refusing to apply to the open competition organised by the
После рата поново је постао редовни професор. Од 1953. до 1954.
био је декан Правног факултета у Београду. Свој ратни албум,
који је у породичном власништву, сам је опремио, веома лепо
и луксузно, у црну фасетирану кожу. Други његов фото-албум
у коме су фотографије као што су Први ручак на Крфу, Врањанка,
Пренос рањеника, Заробљени Бугари, Родитељски инстинкт и На гробу
војника, чува се у Војном музеју. У оба албума је руком исписао
легенде испод сваке фотографије. Неколико његових фотографија
похрањено је у Историјском музеју Србије. Посебно се истичу
фотографије које илуструју боравак Моравске дивизије и његове
јединице на Крфу, Македонски фронт и укрцавање ђака на
бродове за Италију и Француску. Фотографије је потписивао руком
на наличју фотографије с „Јован Ловчевић“.
Коста С. Макевић
Kosta S. Makević
Коста С. Макевић (?–1919), отац Сима и мајка Сојка, оженио се
Видосавом с којом је имао сина Бранка и кћер Веру. Имао је
фотографски атеље у Београду у коме га је замењивала блиска
родбина (што тада није била реткост) док је радио на терену.
Муштерије Костиног самосталног атељеа, као и ортачког (једно
време га је водио заједно са Светозаром Милетићем) били
су: глумци (Анка Брбанић, Витомир – Циле Богић и Теодора
Арсеновић), правници и војници. Помиње се да је 1912. радио као
сезонски фотограф у Буковичкој Бањи, да је активно учествовао
у друштвеном животу Београда пред Први светски рат и био
фотограф-сарадник београдских новина Мали журнал и Пијемонт.
Учествовао је у балканским ратовима (био је ордонанс у IV тел.
одељењу) и Првом светском рату. Фотографисао је ратна збивања
у Призрену и Скопљу, и радио у фотографској секцији Врховне
команде српске војске. Његове ратне фотографије налазе се у
збирци Мирослава Александрића, док су фотографије глумаца
похрањене у Музеју позоришне уметности у Београду.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 367
Germans at the faculty. After the war he became a professor again.
From 1953 to 1954 he was Dean of the Faculty of Law in Belgrade. He
made his own war album decorating it beautifully and luxuriously in
faceted leather. The album is owned by his family. His other album
which includes the photographs First Lunch on Corfu, “The Girl From
Vranje”, Transportation of the Wounded, Imprisoned Bulgarians, Paternal
Instinct and By the Grave of the Soldier, are safeguarded in the Military
Museum. He wrote the labels under each photograph in both the al-
bums. Several photographs by him are kept in the Historical Museum
of Serbia. Especially significant are the ones illustrating the Morava
Division and its units in Corfu, the Macedonian front and pupils em-
barking onto ships heading to Italy and France. He signed the back of
the photographs in his own handwriting with “Jovan Lovčević”.
Kosta S. Makević (? - 1919), father Sima and mother Sojka, he
married Vidosava with whom he had a son, Branko and daughter,
Vera. He owned a photo atelier in Belgrade where his close relatives
helped him out (not a rare occurrence at the time) when he was out
engaged in field work. The clients of Kosta’s own and partner atelier
(for a while he did business with Svetozar Miletić) were: actors (Anka
Brbanić, Vitomir – Cile Bogić and Teodora Arsenović), lawyers and
soldiers. There is mention of him working as a seasonal photographer
in Bukovička Banja, that he participated actively in the social life
of Belgrade before World War I and that he was associate photographer
of the Belgrade-based papers “Mali žurnal” (Little Journal) and
“Pijemont”. He took part in the Balkan wars (as assistant in the
4th Telephone and Telegraph Department) and World War I. He
photographed war events in Prizren and Skopje, and worked in the
photography section of the Serbian Army Supreme Command. His
war photographs are in the Miroslav Aleksandrić collection and his
photographs of actors are in the Museum of Theatre Arts in Belgrade.
368 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Чедомиљ Д. Марјановић
Čedomilj D. Marjanović
Чедомиљ Д. Марјановић (1872–1947), резервни пешадијски
поручник и фотограф у профијантској колони Тимочке дивизије. Рођен је
у Ћуприји где је завршио основну школу и нижу гимназију. Богословију
је студирао у Београду, а дипломирао је на Духовној академији у
Кијеву. Докторирао је на Старокатоличком факултету у Берну, после
једног семестра проведеног у Лајпцигу (пре владике Николаја и
Светозара Радовановића, теолога из Лазаревца, који су у Берн дошли
с исписницом Универзитета Хале на Зали – Halle an der Saale). Био
је први доктор теолошких наука у Србији, на челу „Бернског ланца”
српских студената на Факултету у Берну. Умро је и сахрањен у Београду.
Зна се да се бавио фотографијом, али не и које су његове фотографије.
Риста Марјановић
Rista Marjanović
Риста Марјановић © Војни музеј, Београд (кат. бр. 133)
Rista Marjanović © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 133)
Риста Марјановић (1885–1969), дописник-фотограф у штабу Треће
армије (од 1915. на служби у пресбироу). Рођен је у Шапцу (отац
Драгојло, трговац житом, родом из мачванског села Раденковића,
Čedomilj D. Marjanović (1872–1947), reserve infantry lieutenant and
photographer in the Timok Division Army Service Corps. He was born in
Ćuprija where he finished primary school and lower gymnasium. He studied
at the Serbian Orthodox Seminary in Belgrade and graduated at the
Kiev Theological Seminary. He earned his PhD at the Old-Catholic Faculty
in Bern after having spent a semester in Leipzig (before Bishop Nikolaj and
Svetozar Radovanović, theologian from Lazarevac, who arrived in Bern with
a Halle an der Saale University certificate). He was the first to earn a PhD in
theological sciences in Serbia, leading the “Bern chain” of Serbian students
at the Faculty in Bern. He died and was buried in Belgrade. He engaged in
photography however it is not know which photographs are his.
Rista Marjanović (1885–1969), correspondent-photographer at the
Headquarters of the Third Army (serving in the Press Bureau from
1915). He was born in Šabac (to father Dragojlo, grain merchant, a
имао је још два сина – Косту, апотекара у Шапцу и Драгутина,
професора и директора Пете мушке гимназије у Београду). Као
младић, у Београду је похађао Српску сликарску и цртачку школу
Ристе и Бете Вукановић. Прве тајне руковањa фотографским
апаратом, справљањa фиксира и израдe фотографија открио
је учећи у атељеу дворског фотографа Милана Јовановића,
рођеног брата сликара Паје Јовановића, који му је из Беча донео
најмодернији фотоапарат с фото-плочама. Изазови које су нудили
Беч, Париз и Берлин подстакли су Ристу да у осамнаестој години,
са 20 позајмљених динара у џепу, крене у свет у потрази за
знањем које у Београду није могао стећи. Усавршавао се најпре у
Бечу, затим у Берлину, да би се после две године (1905) скрасио
у Паризу, у атељеу „Рол“. „Ролови“ фоторепортери важили су
тада за најугледније на свету и радили за најтиражније новине у
Француској, али и ван ње. Када је власник Herald Tribune-a Џемс
Гордон Бенет видео Ристину фотографију на којој хрт у пуном трку
јури зеца, дошао је у Париз да му понуди посао. За велику плату
и привилегије Риста је пристао. (Једна од привилегија била је
аутомобил на поклон. У Паризу их је 1907. било само стотинак!)
Убрзо је стекао висок углед и 1908. постао уредник илустрације
у европском издању New York Herald Tribune-a. С фото-апаратом
у руци присуствовао је многим важним догађајима, као што
је крунисање краља Петра I Карађорђевића, или први лет
Луја Блериоа преко Ламанша 1904. године. На самом почетку
Првог балканског рата, из Србије му је стигао позив Драгутина
Димитријевић Аписа, шефа Обавештајног одсека Врховне
команде, са препоруком да се придружи српским војницима који
су кретали у поход за ослобођење српских земаља – Македоније
и Космета. Стигавши у Београд, добио је задатак да снима ратне
догађаје. Први снимци из тог периода забележили су масован
одзив Срба да крену у рат. На њима се виде колоне људи који
с торбама-шареницама, пуним хлеба, сира, белог и црног лука,
певајући одлазе у ратне јединице, одакле ће ући у окршаје са
дотле непобедивом османском војском. Те и касније фотографије,
снимљене приликом незадрживих јуриша, наћи ће се на првим
страницама многих светских листова. У мноштву фотографија
снимљених 1912, прве ратне године, посебно место заузимају
оне направљене током Кумановске битке. Непосредно после рата,
Риста се вратио у Париз где је наставио да ради у New York Herald
Tribune-у објављујући прилоге илустроване фотографијама ратних
збивања на Балкану. Почетком Првог светског рата, без ичијег
позива, поново је с фото-апаратом стао у борбени строј. Када је
аустроуграска војска кренула преко Дрине, био је на Церу, снимао
борбена дејства, нападе и противнападе, заузимање положаја,
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 369
native of the Serbian village of Radenkovića; he had two sons: Kosta,
a pharmacist in Šabac and Dragutin, Professor and Director of the
Fifth Boys Gymnasium in Belgrade). As a young man he studied at the
Rista and Beta Vukanović Serbian painting and drawing school. He
learnt the first secrets of manipulating a photographic camera, mak-
ing fixatives and developing photographs, from court photographer
Milan Jovanović, the brother of painter Paja Jovanović, who brought
him the most modern photo camera with photo-plates from Vienna.
The challenges of Vienna, Paris and Berlin, stimulated Rista to set
off into the world at the age of eighteen with 20 dinars of borrowed
money, in search of the knowledge that he was not able to acquire
in Belgrade. He specialised first in Vienna, then Berlin, and after
two years (in 1905) he settled down in the “Rol” atelier in Paris. Rol
photo-journalists were considered to be the most renowned in the
world at the time and worked for the most circulated papers in and
outside France. When the owner of the Herald Tribune James Gordon
Bennett saw Rista’s photo in which a greyhound is chasing a rabbit
at full speed, he came to Paris to offer him a job. For a large salary
and privileges, Rista accepted. (One of the privileges was receiving a
car. There were only about a hundred in Paris in 1907!) He was quick
to earn quite a reputation and in 1908 he became the editor of the
European edition of the New York Herald Tribune. Camera in hand he
attended numerous important events, such as the crowning of King
Petar I Karađorđević and the first flight of Louis Blériot across the
English Channel in 1904. At the very beginning of the First Balkan
War, he was summoned from Serbia by the Chief of the Supreme
Command Intelligence Division Dragutin Dimitrijević Apis, with the
recommendation to join Serbian soldiers who were on the campaign
to liberate Serbian land – Macedonia and Kosmet. Having arrived in
Belgrade his task was to record war events. The first photos from
that period recorded the mass response of Serbs to go to war. They
show lines of people carrying woven bags with traditional design
filled with bread, cheese, garlic and onions, singing their way into
military units, from where they were to combat the, to that point,
undefeated Ottoman army. These and later photographs, taken during
unstoppable charges, were to find their place on the first pages of
many newspapers worldwide. Among the numerous photographs
taken in 1912, the first war year, a special place is reserved for
ones taken during the Kumanovo battle. Soon after the war, Rista
returned to Paris where he continued his work in the New York
Herald Tribune publishing contributions illustrated with photographs
depicting war events in the Balkans. With the beginning of World
War I, without being summoned, he returned with his camera to the
battle lines. When the Austro-Hungarian army started to cross Drina,
370 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
рањенике, заробљене аустроугарске војнике и старешине. Био
је присутан на ратиштима у време борби вођених на Дрини и
Колубари и сведок албанске голготе и умирања војника на Крфу.
Дописник-фотограф из Србије New York Herald-а постао је 13.
маја 1914. у Ваљеву. Већину фотографија и текстова објавио је
у париској редакцији овог листа, мањи део у париском листу
L`Illustration, на пример у бројевима од 15. јануара и 15. фебруара
чланке о стању на фронту 1915, паду Ловћена и повлачењу
Црногораца, затим чувену фотографију Четири младића весело
полазе у рат, серију фотографија егзодуса становништва и Краљ
Петар I са штабом врховне команде пешице прелази преко Везировог
моста у Албанији новембра 1915. године (у Војном музеју). На Крфу
се је завршио његов ратни пут јер је Врховна команда одлучила
да га врати у Париз са задатком да својим прилозима упознаје
савезничке и друге земље с херојском борбом српске војске и
злочинима српских противника над цивилним становништвом.
Учествовао је на савезничким изложбама ратне фотографије
која је 1916. постављена у Павиљону „Марсан“ у Лувру, наредне
године у галерији „Графтон“ Музеја Викторије и Алберта, затим у
Сједињеним Америчким Државама, а после рата, у јануару 1926.
на Изложби докумената о одступању српског народа и војске кроз
Албанију 1915. године, у летњем павиљону београдског Официрског
дома, у организацији Удружења за научну и уметничку фотографију
„Светлост“, на којој је изложио 200 фотографија.
Од 1919. радио је у Централном пресбироу и одељењу за штампу
Министарства иностраних послова, а затим у телеграфској
агенцији „Авала“. Из Другог светског рата најпознатије су
његове фотографије демонстрација против пакта с Немачком
27. марта 1941, бомбардовања Београда 6. априла 1941. и
уласка ослободилаца у Београд 20. октобра 1944. године. После
Другог светског рата био је запослен у Танјугу, у рангу саветника
до пензионисања. Умро је у Београду. За свој рад најпре га је
одликовао краљ Александар Карађорђевић Краљевским орденом
Светог Саве IV реда 20. децембра 1928, а затим краљ Петар II
Карађорђевић и Намесништво Краљевским орденом Југословенске
круне IV реда, 22. марта 1937. године. Удружење професионалних
фото-филмских радника и уметника фотографије 17. марта
1937, и 17. октобра 1965. доделило му је највише звање у
домену југословенске фотографије – „Екселенција југословенске
фотографије“. Његову збирку чини 8.542 фото-негатива.
Фотографије (позитиви) Ристе Марјановића чувају се у Фонду
Министарства иностраних дела Краљевине Србије Архива Србије
(албум обухвата Балканске ратове и Први светски рат до краја
he was in Cer, taking photographs of combat and counter-attacks,
taking over positions, the wounded, imprisoned Austro-Hungarian
soldiers and officers. He was present in the battlefield at the time
of action on the river Drina and Kolubara, and he was witness to the
Albanian Golgotha and the death of soldiers on Corfu. He became
correspondent-photographer from Serbia for the New York Herald
on May 13, 2014 in Valjevo. He published most of his photographs
and articles in the Parisian editorial offices of this paper, a smaller
number in L’Illustration, for instance articles in the issues from Janu-
ary 15 to February 15 about the situation on the front in 1915, the fall
of Lovćen and retreat of the Montenegrins, the famous photograph
Four Youths Merrily on their Way to War, a series of photographs of the
exodus of the nation and the photograph King Petar I with Supreme
Command Army Staff crossing on foot the Vizier's bridge into Albania on
November 1915 (in the Military Museum). Corfu was the end of his war
sojourn because the Supreme Command decided he should return to
Paris in order to inform allied and other countries with his reports
about the heroic fight of the Serbian army and the atrocities commit-
ted by Serbian enemies against civilian populations. He took part in
exhibitions of war photography organised by the allies in 1916 in the
Pavillion de Marsan of the Louvre, at the Victoria and Albert Museum,
Grafton Gallery, in the following year, in the USA and, after the war,
in January 1926 at the Exhibition of Documents about the Serbian
People’s and Army’s Retreat through Albania in 1915 in the summer
pavilion of the Belgrade Officer’s Home, organised by the Association
for Scientific and Art Photography “Svetlost” where he displayed 200
photographs. From 1919 he worked in the Central Press Bureau and
the Press Department of the Ministry of Foreign Affairs and then in
the telegraph agency “Avala”. His most famous photographs from
World War II include the ones of the demonstration against the pact
with Germany on March 27, 1941, the bombing of Belgrade on April
6, 1941 and the arrival of the liberators of Belgrade on October 20,
1944. After World War II he was employed in Tanjug, holding the rank
of advisor until his retirement. He died in Belgrade. For his work he
was first ordained by King Aleksandra Karađorđević with the King’s
IV Order of Sveti Sava on 20 December 1928, followed by King Petar II
Karađorđević and the Regency ordaining him with the Kings IV Order of
the Yugoslav Crown on 22 March 1937. The association of profes-
sional photo and film workers and artists in photography awarded
him on March 17, 1937 and October 17, 1965, with the highest title
in the domain of Yugoslav photography – “Excellency of Yugoslav
Photography”. His collection of photographs consists of 8542 photo-
negatives. The photographs (positives) of Rista Marjanović are kept
in the Ministry of Foreign Affairs of the Kingdom of Serbia, Archive
1915, у Фонду Завода за заштиту споменика културе Београда (у
каталогу збирке који је начинио Милојко Гордић 1973. налази се
одабир од око 2.000 снимака), затим у Војном музеју у Београду и
Народној библиотеци Србије. Негативи су у приватном власништву
његових потомака – сина Драгана Марјановића и унуке Зоране
Војновић. Међу његовим најпознатијим фотографијама су:
Коњичка претходница прелази реку Црни Дрим 1915, Укрцавање
српских трупа и избеглица у савезничке бродове у драчком
пристаништу 1915, Евакуисање моравских села, Весели полазак
регрута из села Александровца, код Пожаревца, у своје јединице,
Евакуација села Жабара код Пожаревца, Збегови из Јадра и Мачве
1915. и Трећа армија у одступању преко реке Лаб на Косову 1915.
Михајло Н. Марковић
Mihajlo N. Marković
Михајло Н. Марковић (1875–1942) рођен је у Македонији, а у
Зајечару се настанио крајем XIX века. Фотографску вештину
научио је од Лазара Ђорђевића, а почетком XX века радио је као
путујући фотограф. Када је Ђорђевић изградио кућу са атељеом
у Пашићевој улици преко пута цркве, откупио је стари атеље од
мајстора и отворио своју радњу. Спомиње се као путујући, или
повремени фотограф у Бору, Бољевцу, Арадцу и Великом Извору.
Био је сарадник новина Илустровани Балкан (којима је слао
снимке из балканских ратова, као што је Трећи позив на стражи
пред железничком станицом у Зајечару) и Илустрованог листа (где
је објављена његова фотографија Рудник камена и кречњака). Као
фотограф оставио је значајно сведочанство о Борском руднику,
снимцима површинског копа, топионице, процеса топљења
руде на отвореном, коњске вуче у окну рудника, портретима
Фрање Шистека, првог управника рудника у Бору, као и Маринка
Станојевића са Миланом Недићем, командантом гарнизона
у Зајечару. Његови снимци чувају се у збирци Мирослава
Александрића.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 371
of Serbia (mostly from the Balkan wars and World War I), in the
Belgrade City Institute for the Preservation of Cultural Heritage Fund,
in the Military Museum in Belgrade, and in the National Library of
Serbia. The photo - negatives are kept in the private ownership of
his descendants – his son Dragan Marjanović and granddaughter
Zorana Vojnović. His most famous photographs are: Cavalry Vanguard
Crossing the River Crni Drim (1915), The Boarding of Serbian Troops and
Refugees into Allied Ships in the Docks of Durrës (1915), The Evacuation
of Moravian Villages, Merry Departure of Recruits from the Village of
Aleksandrovac, near Požarevac, to their Units, The Evacuation of the Žabar
village near Požarevac, Refuge from Jadar and Mačva (1915) and The Third
Army in Retreat across the River Lab in Kosovo 1915.
Mihajlo N. Marković (1875–1942) was born in Macedonia and moved
to Zaječar at the end of the 19th century. He learnt the craft of pho-
tography from Lazar Đorđević and worked as a traveling photographer
at the beginning of the 20th century. When Đorđević built a house
with an atelier in Pašić’s Street across the road from the church, he
bought off an old atelier from a master and opened his own shop.
He is mentioned as a traveling and occasional photographer in Bor,
Boljevac, Aradec and Veliki Izvor. He was associate of the paper
“Ilustrovani Balkan” (Illustrated Balkans, which is where he sent
photos from the Balkan Wars such as the Third Guard Summon at
the Railway Station in Zaječar) and “Ilustrovani list” (Illustrated Paper,
which published his photograph Stone and Limestone Mine. As a
photographer he left important evidence about the mine in Bor, shots
of the mine’s surface, smelters, open air smelting, horses pulling at
the shaft of the mine, portraits of Franjo Šistek, the first manager
of the mine in Bor, as well as Marinko Stanojević with Milan Nedić,
commandant of the Zaječar garrison. His photographs are kept in the
Miroslav Aleksandrić collection.
372 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Никола Ђ. Матејић
Nikоlа Đ. Маtејić
Никола Ђ. Матејић (1891– ?) резервни поручник и фотограф у 6.
пешадијском пуку Дринске дивизије. Рођен је у Лесковцу, а студирао је у
Београду где је дипломирао на Техничком факултету 1921. Учесник је оба
балканска рата као добровољац, а као резервни потпоручник одликован
је за заслуге освајању једренске тврђаве. Снимао је свакодневни рад
у занатским војним радионицама, од транспорта трупа с Крфа у Солун,
пребацивања јединица с Халкидикија на Македонски фронт, додела
одликовања на фронту, као и пуковских слава на фронту, до укрцавања
војника на крфском пристаништу и пуковске пољске цркве на Крфу.
Ове фотографије се чувају у Војном музеју у Београду. Фотографије је
потписивао руком на наличју фотографије.
Др Кветослав Мерхаут
Dr Kvĕtoslav Меrhaut
Др Кветослав Мерхаут (dr Kvĕtoslav Меrhaut, 1888–1945) био је
члан чешке лекарске мисије у Балканским ратовима. Познато
Nikоlа Đ. Маtејić (1891– ?), reserve lieutenant and photographer in the
Drina Division 6th Infantry Regiment. He was born in Leskovac and studied
in Belgrade where he graduated from the Technical Faculty in 1921. He took
part in both Balkan wars as volunteer and was awarded a medal for the
conquest of the Edirne fortress as sub-lieutenant. He recorded everyday
work in the military craft workshops, the transport of troops from Corfu
to Thessaloniki, the transfer of units from Khalkidhiki to the Macedonian
front, medal awarding on the front, also regimental patron saint celebra-
tions on the front, the boarding of soldiers at Corfu harbour and regimental
field churches in Corfu. These photographs are kept in the Military Museum
in Belgrade. Photos were signed by hand on the back of photos.
Dr Kvĕtoslav Меrhaut (1888–1945), was a member of the Czech
physician’s mission in the Balkan wars. Nine of his photographs are
је девет његових фотографија, а на њима су претежно слике
атмосфере после освајања Скадра: Долазак црногорске војске у
Бар, Долазак краља Николе пред палате, Предаја заставе, Кнегиња
и принцезе обилазе рањенике и Долазак у манастир. Његове
фотографије су објављене у трима књижицама заједничког
наслова Слике из Балканских ратова, Натошевић, Нови Сад, 1912–1913
(чувају се у Библиотеци Срспске академије наука и уметности), као и
у прашком илустрованом часопису Светозар из 1913, бројеви 27–52.
Преминуо је у Брну за време савезничког бомбардовања града.
Драгослав Микић
Dragoslav Mikić
Драгослав Микић рођен је у Крагујевцу 1892. где је живео и
умро 1967. гoдине, а био је надзорник у Војно-техничком заводу.
Израду фотографија научио је помажући у крагујевачком атељеу
Љубише и Милана Ђонића. Сачувано је само неколико његових
снимака, иако се зна да је снимао у Првом светском рату,
пошто је готово све фотографије уништио у јесен 1944. са сином
Жиком Микићем, фотографом из Крагујевца, у страху од власти.
Његова фотографија Соба број 1 резервне болнице XI пешадијског
пука у Балканском рату, снимљена 26. oктобра 1912. чува се у
Народном музеју у Крагујевцу.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 373
known and they mainly depict the atmosphere after the conquest
of Shkoder: The Arrival of the Montenegrin Army in Bar, The Arrival of
King Nikola to the Palaces, Handover of the Flag, the Queen and Princess
Visiting the Wounded and Arrival at the Monastery. His photographs
were published in three booklets bearing the same title Images from
the Balkan Wars, (published by) Natošević, Novi Sad, 1912–1913 (kept in
the Library of the Serbian Academy of Sciences and Arts), and in
the Prague Magazine “Svetozar” from 1913, No. 27–52. He died in
Brno during Allied bombing of the city.
Dragoslav Mikić was born in 1892 in Kragujevac where he lived
and died in 1967. He was a supervisor of the Military Technical
Institute. He learnt photography by helping out in the atelier of
Ljubiša and Milan Đonić in Kragujevac. Only several of his photos
have survived even though it is known that he took photographs
in World War I. Dragoslav Mikić destroyed almost all of his photo-
graphs with his son Žika Mikić, photographer in Kragujevac, in the
autumn of 1944, in fear of the authorities. His photograph Room
No. 1 of the 11th Infantry Regiment Reserve Hospital in the Balkan
War, shot on October 26, 1912, is kept in the National Museum of
Kragujevac.
374 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Љубомир А. Недељковић
Ljubomir A. Nedeljković
Љубомир А. Недељковић, потпуковник и фотограф. Завршио је
29. класу Војне академије и учествовао у балканским ратовима
као пешадијски капетан 1. класе и командир у 14. пуку Тимочке
дивизије. У Првом светском рату био је најпре у Тимочкој
дивизијској области, а затим у Дринској. У рату је напредовао до
чина потпуковника. Заједно са Ристом Марјановићем излагао је
1926. у поставци Изложба докумената о одступању српског народа
и војске кроз Албанију 1915. године, у организацији Удружења за
научну и уметничку фотографију „Светлост“ која је била постављена
у летњем павиљону београдској Официрског дома. После рата,
1928, „Југословенска тискарна“ из Љубљане објавила je његов
албум Пробој Солунског фронта, с историјатом ратовања од средњег
века до 1878. године, који се чува у Народној библиотеци Србије.
Снимао је јединице у покрету, на извлачењу топова и додели
одликовања. Његове фотографије Народ бежи с војском, Болница
Тимочке дивизије 2. позива, Артиљерци припремају топове у Тимочкој
дивизији 2. позива и Логор Тимочке дивизије 2. позива чувају се
у Војном музеју у Београду, а Фотомонтажа-припрема за израду
панорамског снимка у Народној библиотеци Србије. Фотографије
је потписивао на наличју фотографије с „мајор Љубомир А.
Недељковић“ или с „потпуковник Љубомир А. Недељковић“ .
Ljubomir A. Nedeljković, Lieutenant Colonel and photographer.
Finished the 29th class of the Military Academy and participated
in the Balkan wars as 1st class infantry captain and commander of
the Timok Division 14th Regiment. During World War I he was first
in the Timok and then in the Drina Division area. During the war he
progressed to the rank of lieutenant colonel. Together with Rista
Marjanović he exhibited at the 1926 display: Exhibition of Documents
from the Retreat of the Serbian People and Army through Albania in 1915
organised by the Association for Scientific and Artistic Photography
“Svetlost” (“Light”) in the summer pavilion of the Belgrade Officer’s
Home. After the war, in 1928 “Jugoslovenska tiskarna” from Ljubljana
published his album Breakthrough of the Salonika Front including a
history of war from the middle ages to 1878, which kept in the National
Library of Serbia. He made photographs of units on the move, pulling
out cannons and conferment of decorations. His photographs The
People in Flight with the Army, Hospital of the Timok Division 2nd Call of
Duty and Camp of the Timok Division 2nd Call of Duty, are kept in the
National Library of Serbia. He signed the photos on the back with
“Major Ljubomir A. Nedeljković” or “lieutenant colonel Ljubomir A.
Nedeljković”.
Сотир К. Недељковић
Sotir K. Nedeljković
Сотир К. Недељковић, капетан прве класе и члан Фотографске
секције Врховне команде српске војске. Још деведесетих година
XIX века водио је ортачки (с Јовановићем) један од најуспешнијих
фотографских атељеа у Нишу. По сећањима његове ученице
Мирославе Илић, занат је учио у Бечу и за то је морао да плаћа по
пет златника недељно. Снимао је ведуте Ниша и радио као путујући
фотограф. Био је портретиста на добром гласу, посебно државника
Стојана Протића, вицегувернера Марка Стојановића и министра
Косте Цукића, као и глумица Каје Бунић, Олге Мештровић и Олге
Илић-Христилић. Занимљиво је да је у својој понуди имао и
„голишаве“ фотографије (копије иностраних оригинала). Снимке
из Балканских ратова објављивао је у београдским новинама
Илустровани лист (у коме је изашла фотографија Сећање на
страхоте крваве бугарске окупације у Нишу), Илустровани мали
журнал и Илустровани Балкан (у којима је публикован и његов
аутопортрет у униформи потпоручника). У балканске ратове је
ушао као наредник, а после борбе код Приштине унапређен
је у чин потпоручника 2. пука Моравске дивизије. У Првом
светском рату учествовао је као резевни капетан. Као угледни
грађанин и фотограф који је припадао трговачко-занатлијском
сталежу, између два светска рата стекао је статус дворског
фотографа. Његове фотографије налазе се у збирци Мирослава
Александрића.
Милутин А. Неготинац
Milutin A. Negotinac
Претпоставља се да је рођен у Неготину. Имао је ортачки (с Д. М.
Марићем) атеље у Крушевцу, 1913. године. У време балканских
ратова и пред сам Први светски рат муштерије су им често
били војници. Радио је претежно на терену, а вероватно и као
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 375
Sotir K. Nedeljković, 1st class captain and member of the Photography
Section of the Serbian Army Supreme Command. As early as the 1890s
he ran one of the most successful photography ateliers in Niš with his
partner (Jovanović). According to his female apprentice Miroslava Ilić
he learnt the craft in Vienna and had to pay 5 gold coins per week. He
made vedute of Niš and worked as a travelling photographer. He had a
good reputation for making portraits and was particularly praised for
his portraits of the statesman Stojan Protić, the vice-governor Marko
Stojanović and minister Kosta Cukić, as well as the actresses Kaja
Bunić, Olga Meštrović and Olga Ilić-Hristilić. Interestingly, he also
owned a few “nude” photographs (copies of originals from abroad). His
photographs from the Balkan wars were published in Belgrade papers
“Ilustrovani List” (Illustrated paper, which published the photograph
Memories of the Bloody Bulgarian Occupation of Niš Horrors), the “Ilus-
trovani mali žurnal” (Illustrated Little Journal) and “Ilustrovani Balkan”
(Illustrated Balkans, where he published his self-portrait wearing a 2nd
lieutenant’s uniform). He entered the Balkan wars as a sergeant, and
after the battle around Priština he was promoted to the rank of lieuten-
ant of the Morava Division 2nd Regiment. In World War I he was reserve
captain. As a prominent citizen and photographer belonging to the
merchant and craftsman class, between the two world wars he gained
the status of court photographer. His photographs are in the collection
of Miroslav Aleksandrić.
Milutin A. Negotinac, presumably born in Negotin. In 1913 he
owned a partner shared atelier (with M. Marić) in Kruševac. During
the Balkan wars and just before World War I his clients often
include soldiers. He worked mostly in the field and most likely as a
376 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
путујући фотограф. Ортачки атеље Неготинца и Марића објавио
је 1913. године, у београдским дневним новинама Мали журнал,
фотографију Рањеници крушевачке резервне болнице. Његове
фотографије налазе се у збиркама Мирослава Александрића,
Слободана Марковића и др Милутина Тасића.
Др Нехиба
Dr Nechyba
Др Нехиба (dr Nechyba, име непознато), члан чешке лекарске
мисије у балканским ратовима, бележио је разне догађаје,
али претежно успоменске, везане за лекаре из мисије и
њихове супруге (приликом посета). На његовим фотографијама
су снимљени, на пример, лекари и фотографи Рихлик,
Вратислав Черни и Кветослав Мерхаут. У једној серији од више
фотографија показује сцене са ратног брода на Скадарском
језеру. Његове фотографије су објављене у трима књижицама
заједничког наслова Слике из балканских ратова, Натошевић,
Нови Сад, 1912–1913 (чувају се у Библиотеци Српске академије
наука и уметности), као и у прашком илустрованом часопису
Светозар, бројеви 27–52, из 1913. године.
travelling photographer as well. The partner-shared Negotinac and
Marić atelier published in 1913 the photograph The Wounded of the
Kruševac Reserve Hospital, which appeared in the daily paper “Mali
žurnal” (Little Journal). His photographs are in the collections of
Miroslav Aleksandrić, Slobodan Marković and Milutin Tasić (PhD).
Dr Nechyba (name unknown), member of the Czech physicians’
mission in the Balkan wars, noted various events, mostly memoirs
about the physicians from the mission and their wives (during
their visits). His photographs caught, for instance, physicians and
photographers Rihlih, Vratislav Černy and Kvetoslav Merhaut. One
series of photographs shows scenes from the war ship on Lake
Shkoder. His photographs have been published in three booklets
bearing the same title Images from the Balkan Wars, (published
by) Natošević, Novi Sad, 1912–1913 (kept in the Library of the
Serbian Academy of Sciences and Arts) and in the Prague Magazine
“Svetozar” from 1913, No. 27–52, from 1913.
Драгомир Т. Николајевић
Dragomir T Nikolajević
Драгомир Т. Николајевић, пуковник и фотограф у Моравскј дивизији.
Завршио је 24. класу ниже Војне академије, учествовао у балканским
ратовима, а у Првом светском рату, као командант 6. прекобројног
Тимочког пука, тешко је рањен на Церу. После опоравка био је у
Моравској дивизији. Према Југословенској енциклопедији физичке
културе, у Београду је 1905. покренуо француски и енглески бокс, а 1914.
написао и књигу „Бокс француски или енглески“. Његове фотографије
Моравска дивизија 1. позива прелази преко моста код Љум-куле, Чишћење
од вашију на Крфу, Комора дивизије са командиром Ј. Ненадовићем и
Моравска дивизија 1. позива на Крфу налазе се у Војном музеју у Београду.
Светозар Ј. Николић Шоша
Svetozar J. Nikolić Šoša
Светозар Ј. Николић Шоша, крагујевачки механичар, фотограф и
гравер. Прве поуке из фотографије добио је у Бечу где је отишао
да усаврши занат. Помиње се да је 1907. излагао граверске
радове на Балканској изложби у Лондону. Фотографијом се
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 377
Dragomir T Nikolajević, was a colonel and photographer in the Morava Divi-
sion. He graduated from the 24th class of the lower Military Academy, took
part in the Balkan wars and was badly wounded on Cer during World War I
as commander of the 6th Supernumerary Timok Regiment. After recovery
he was in the Morava Division. According to the Yugoslav Encyclopaedia
of Physical Culture, he initiated French and English boxing in Belgrade, in
1905, and in 1914 he wrote “French or English Boxing”. His photographs
1st Call Morava Division Crossing the Bridge at Ljum-kula, Cleaning Lice on
Corfu, The Chamber Division with Commander J. Nenadović and the 1st Call
Morava Division on Corfu are in the Military Museum in Belgrade.
Svetozar J. Nikolić Šoša, was a Kragujevac-based mechanic,
photographer and engraver. He had his first photography lessons
in Vienna where he went to specialise. He is mentioned among
those exhibiting their engravings in the 1907 Balkan Exhibition
378 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
интензивно бавио од 1900. до 1914. године. На његово име
наилазимо у каталогу изложбе коју је приредило Српско
београдско друштво у Београду 1911. Био је активни учесник
балканских ратова и Првог светског рата. Његове фотографије из
1913. Војна болница са доктором Недоком на положају, Војна шоферска
школа, Логор коњице III позива код Митровице, Војска се треби од
вашију код Митровице, Предаја награда најсупешнијим стрелцима
коњице II позива код Митровице и Војна пошта у Митровици, чувају
се у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу (укупно их је
306), а фотографије Интендантска чета шумадијске дивизије II
позива под Звечаном код Митровице и Ускршњи ручак српске војске
код Митровице, такође из 1913, у Народном музеју у Крагујевцу (90
оригиналних негатива-стаклених плоча и 120 фотографија у девет
албума који садрже фотографије, честитке и разгледнице).
Јован Новичић
Jovan Novičić
Јован Новичић, аутор: Драгољуб Павловић
© Народни музеј, Ваљево (кат. бр. 134)
Jovan Novičić, by: Dragolјub Pavlović
© National Museum of Valjevo (Cat. N₀ 134)
Јован Новичић, резервни пешадијски поручник и фотограф
у штабу Треће армије. За ратног сликара постављен је као
резервни пешадијски поручник и на тој позицији је остао до
19. јула 1919. Иако је у том периоду много снимао, у збирци
Војног музаја сачуван је само мали албум у црвеном кожном
повезу са 40 фотографија, међу којима су Наша артиљерија на
Кајмакчалану, Руски командант 4. пука прима рапорт у логору код
села Острова, Погинули српски војници на Сивој стени и Пораз Бугара
на Кајмакчалану 18. 9. 1916. Његови оригинали (негативи) су сви
пропали. Фотографије је углавном потписивао руком на лицу
фотографије.
in London. He was intensively engaged in photography from 1900 to
1914. We come across his name in the exhibition catalogue organised
by the Serbian Belgrade Society in Belgrade in 1911. He was an active
participant in the Balkan wars and World War I. His photographs from
1913: Military Hospital with doctor Nedok in Position, Military Chauffer
School, Encampment of the 3rd Call Cavalry near Mitrovica, The Army being
Deloused near Mitrovica, Award Giving to the most Successful Archers of
the 2nd Call Cavalry near Mitrovica and Military Post in Mitrovica are kept
in the Historical Archive of Šumadija in Kragujevac (there are 306 of
them in total). The photographs: Quartermaster Company of the 2nd Call
Šumadija Division under Zvečan near Mitrovica and Easter Lunch of the
Serbian Army near Mitrovica, also from 1913, are at the National Museum
in Kragujevac (90 original negatives – glass plates, and 120 photos in 9
albums containing photographs, greeting cards and postcards).
Jovan Novičić, reserve infantry lieutenant and photographer at
the Third Army Headquarters. As war painter he was appointed the
reserve infantry lieutenant position, which he held until 19 July 1919.
Although he took numerous photographs during this period, only
a small leather-bound album containing 40 photographs has been
preserved in the collection of the Army Museum. The photographs
include: Our Artillery at Kaymaktchalan, Russian Commander of the
4th Regiment Receiving Report in the Camp near the Village Ostrov,
Killed Serbian Soldiers at Siva Stena and Defeat of the Bulgarians at
Kaymaktchalan 18. 9. 1916. His originals (negatives) have all been
ruined. The photographs were mostly signed by hand on the face of
the photograph.
Љубомир Пантић
Ljubomir Pantić
Љубомир Пантић, резервни поднаредник и фотограф у 2.
пешадијском пуку Моравске дивизије. Судећи према веома
малом броју сачуваних фотографија, његов атеље у Прокупљу
радио је кратко време, само од 1912. до почетка Великог
рата. Пантић је прихватао и теренске послове, што наводи на
закључак да је био путујући фотограф. Претпоставља се да
је радио и за друге фотографе, као фотографски помоћник.
Учествовао је у Првом светском рату и фотографисао по
одобрењу команде дивизије. Његове фотографије налазе се у
збирци Мирослава Александрића.
Франц Франтишек Павлик
Franz František Pavlik
Франц Франтишек Павлик (Franz František Pavlik, 1882–1917),
фотограф-дописник чешких и немачких листова и једини
професионални фотограф у чешкој мисији у Србији током
балканских ратова. Павлик је већ раније боравио у Србији,
приликом првог доласка Петра Карађорђевића (будућег краља
Петра I) после дворског преврата, 1903. године. Фотографисао
је фијакер са наследником српског престола испред зграде
Железничке станице у Београду, 1903, и та фотографија је
сачувана у Историјском музеју Србије. Његове фотографије
су објављене у трима књижицама заједничког наслова Слике
из Балканских ратова, изд. Натошевић, Нови Сад, 1912–1913
(чувају се у Библиотеци Српске академије наука и уметности),
као и у прашком илустрованом часопису Светозар из 1913.
бројеви 27–52.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 379
Ljubomir Pantić, reserve junior sergeant and photographer in the 2nd
Infantry Regiment of the Morava Division. Judging by the very few
surviving photographs, his studio in Prokuplje was open a short time,
only from 1912 to the beginning of the Great War. Pantić accepted
field work, which leads to the conclusion that he was a travelling
photographer. Presumably, he worked as a photography assistant to
other photographers as well. He participated in World War I and pho-
tographed upon approval of the division command. His photographs
are in the collection of Miroslav Aleksandrić.
Franz František Pavlik (1882–1917) was correspondent photographer
for Czech and German newspapers and the only professional
photographer in the Czech mission in Serbia during the Balkan
wars. Pavlik had already visited Serbia during the first visit of
Petar Karađordjević (the future King Petar I) after the court coup in
1903. He photographed the carriage of the successor to the Serbian
throne in front of the railway station in Belgrade in 1903 and the
image is preserved in the Historical Museum of Serbia. His photographs
have been published in three booklets sharing the common title
Images from the Balkan Wars, (publisher) Natošević, Novi Sad, 1912–1913
(kept in the library of the Serbian Academy of Sciences and Arts),
and in the Prague illustrated magazine “Svetozar” from 1913,
numbers 27–52.
380 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Драгољуб Павловић
Dragoljub Pavlović
Драгољуб Павловић, први слева... 1952.
© Народни музеј, Ваљево (кат. бр. 135)
Dragoljub Pavlović, first on left... 1952
© National Museum, Valjevo (Cat. N₀ 135)
Драгољуб Павловић (1875–1956), службени ратни сликар и
фотограф у штабу Дунавске дивизије. Учествовао је у оба балканска
рата, а на почетку Првог светског рата, иако ослобођен војне
обавезе, пријавио се као добровољац и био примљен у службу
при главној београдској војној станици. У јуну 1915. одређен је
за ратног сликара.12 Био је веома продуктиван фотограф. На
више од петсто снимака забележио је најтеже тренутке у одбрани
Београда током Првог светског рата, пределе куда се кретала
српска армија, значајне личности, места и обичаје. Збирку од око
60 фотографија у техници сепија, величине визиткарте, поклонио
је ваљевском музеју архитекта Риста Анђелополић, рођак ратног
сликара. У изузетној богатој збирци његових фотографија истичу
се снимци престолонаследника Александра Карађорђевића у
шетњи с грчким краљем Ђорђем 1917. на Јелаку, војводе Живојина
Мишића и француског генерала Августина Леона Гијома, бојишта
на Кајмакчалану, пушкомитраљеског одељења при дејствовању и
ровова испред села Неокази и Врбене код Битоља, који су чувају у
Народном музеју у Ваљеву13. У Војном музеју у Београду похрањене
су, између осталих, његове фотографије престолонаследника
Александра који с генералом Мишићем обилази фронт Прве армије,
генерала Мишића и француског генерала Анри Гуроа, сликара
и фотографа Васе Ешкићевића на Црној реци код Скочивира,
пристаништа у Солуну и Митраљеског одељења 1. пука 2. батаљона
12 Овај документ се налази у Архиву Војноисторијског института.
13 У Народном музеју у Ваљеву похрањена су и лична документа Драгољуба
Павловића као и дневник који је водио од 1895. до 1919. године.
Dragoljub Pavlović (1875–1956), appointed war painter and photographer
of the Dunav Division Headquarters. He took part in both Balkan wars
and volunteered at the beginning of World War I even though he was
relieved of military duty. He was accepted to duty at the Head Military
Station in Belgrade. In June 1915 he was appointed war painter.12
He was an extremely productive photographer. He recorded some of
the most difficult moments in the defence of Belgrade during World
War I on more than 500 photograph, and these photographs included
landscapes traversed by the Serbian Army, important persons, places
and customs. A collection of around 60 sepia photographs, the size
of business cards were given to the museum in Valjevo by architect
Rista Anđelopolić, cousin of the war photographer. One finds in this
extremely rich photo collection images of the crown prince Aleksandar
Karađorđević on a walk with the Greek King George in Jelak in 1917,
the Duke Živojin Mišić and French General Augustin Léon Guillaume,
the Kaymaktchalan battlefield, the automatic rifle squad in action and
the trenches outside the Neokazi and Vrbene villages by Bitola, kept
in the National Museum in Valjevo13. His photographs of the crown
prince Aleksandar visiting the First Army on the front with General
Mišić, the General Mišić and french general Henri Gouraud, painter and
photographer Vasa Eškićević at Crna Reka by Skočivir, the harbours of
Thessaloniki and the machine gun department of the Morava Division’s
1st Regiment 2nd Battalion are deposited in the Military Museum in
12 This document is in the Archive of the Historical Military Institute.
13 The National Museum in Valjevo holds the personal documents of Dragoljub
Pavlović and his diary, which he kept from 1895 to 1919.
Моравске дивизије, док се фотографија Београд 1914. налази у
збирци Милоша Јуришића. Иако се зна да је оставио списак својих
фотографија, многима се у траг још није ушло. Од 1939. до 1940.
године приредио је три изложбе својих 700 ратних снимака у четири
целине: Балкански ратови, бомбардовање Београда, освајање
Земуна, Кајмакчалан и Добро поље, у Новом Саду, Београду
(Соколском дому на Теразијама) и Скопљу (у Официрском дому). Током
београдске изложбе дневни лист Политика од 27. маја 1939. објавио
је да „на сликама г. Павловића оживљавају мртви хероји, нижу се
напори, тегобе, самопрегори и презир смрти“, а лист Време истог
дана Павловићев интервју дат новинару Јовану Обичном на тему
његовог пута кроз ратове. Интервју је илустрован с три фотографије
из одбране Београда 1914. Фотографије је потписивао руком на
наличју фотографије. (Више у поглављу: Биографије ратних сликара)
Драгољуб – Драга Ст. Павловић
Dragoljub – Draga St. Pavlović
Драгољуб – Драга Ст. Павловић (1872–1935), фотограф и учесник у
балканским ратовима и Првом светском рату. Рођен је и живео је у
Пожаревцу (мајка Босиљка, отац Стојан, трговац). Помиње се да је
прве поуке о фотографији добио 1896. од Јосифа Штокмана, за кога је
и радио до 1911. године. Фотографије манастира Крушедол снимљене
1903. године, потписане су с „Д. Павловић фотограф”. Под називом
„ДРАГОЉУБ С. ПАВЛОВИЋ фотограф” деловала је двадесетих година
XX века у Горњем Милановцу највероватније његова путујућа фирма.
Фотографисао је догађаје и личности у Пожаревцу (Српско соколско
друштво „Душан Силни“, Слава механско кафанског еснафа, Управа
Кола српских сестара.). Био је сарадник новина Балкан, у којима је
објављивао фотографије из Балканских ратова. Из Првог светског рата
потичу његове фотографије Концерт позоришног оркестра на Зејтинлику
– 7. април 1918. године (у Позоришном музеју у Београду) и
Српска артиљерија са Камените чуке туче Кајмакчалан – 1916. (у
Народном музеју у Чачку). Године 1920. изабран је за председника
пожаревачког савеза еснафа и у општинску управу. Умро је на
железничкој станици у Пожаревцу, чекајући воз за Београд. Драга
Павловић је рођени ујак сликарке Милене Павловић – Барили.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 381
Belgrade, while the photograph Belgrade 1914 is to be found in the
collection of Miloš Jurišić. Even though it is known that he left a
list of his photographs, a lot of them have not been traced yet. From
1939 to 1940 he organised three exhibitions consisting of his 700 war
photographs, sorting them into four themes: the Balkan wars, the
bombing of Belgrade, the conquering of Zemun, Kaymaktchalan and
Dobro Polje, in Novi Sad and Belgrade (the Sokol Home at Terazije) and
Skopje (in the Officer’s Home). During the Belgrade exhibition the daily
paper “Politika” published on 27 May 1939, that “Mr Pavlović’s images
revive the dead heroes and in succession the strain, hardship, burnout
and contempt of death”. The paper “Vreme” (The Times) published
an interview on the same day that Pavlović had with journalist Jovan
Obični about his sojourn through the wars. The interview is illustrated
with three photographs of the defence of Belgrade 1914. He signed the
photographs on their reverse side. (More in the chapter: Biographies of
War Photographers)
Dragoljub – Draga St. Pavlović (1871–1935), photographer and participant
in the Balkan war and World War I. He was born and lived in Požarevac
(to mother Bosiljka, father Stojan, a merchant). There is mention of him
receiving his first lessons in photography in 1896 from Josif Štokman, for
whom he worked until 1911. Photographs of the monastery “Krušedol”
taken in 1903 are signed with “D. Pavlović photographer”. His travelling
company “DRAGOLJUB S. PAVLOVIĆ photographer” worked during the
1920s in Gornji Milanovac. He took photographs of events and persons in
Požarevac (The Serbian Falcon’s Society “Dušan the Almighty”, the Saint Day
of the Innkeepers and Tavern-Keepers Guild, the Office of the Circle of Serbian
Sisters). He was an associate of the Balkan paper where he published
photographs from the Balkan wars. The following photographs are from
World War I: Concert of the Theatre Orchestra on Zeitenlik – 7.IV 1918 (in the
Theatre Museum in Belgrade) and Serbian Artillery from Kamena Čuka
Attacking Kaymaktchalan – 1916 (in the National Museum in Čačak). In
1920 he was nominated president of the Guilder’s Association in Požarevac
and joined the township administration. He died on the railway station in
Požarevac, waiting for the train to Belgrade. Draga Pavlović is the uncle of
the painter Milena Pavlović-Barili.
382 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Живан М. Петровић
Živan M. Petrović
Живан М. Петровић (1887–1969), артиљеријски потпоручник, командир
митраљеске чете у 6. и 15. пешадијском пуку и фотограф у Тимочкој
дивизији. Рођен је у селу Влакча у Шумадији, активно је учествовао у
оба балканска рата, а за ратне заслуге је одликован Златном и Сребрном
медаљом за храброст „Милош Обилић“. У Првом светском рату прошао
је најтеже ратне операције – на Дрини, Церу, Колубари, учествовао у
одбрани Београда 1915. и на Македонском фронту. Носилац је Ордена
Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Ордена Белог орла са мачевима
V степена, Златне медаље за храброст, као и свих ратних споменица. У
априлском рату командовао је 66. пешадијским пуком Церске дивизије.
За време рата 1941–1945. био је заробљеник у логорима у Немачкој.
Рођени је брат Михаила Петровића, првог српског авијатичара који је
погинуо код Скадра 1913. године. У току Првог светског рата, приликом
повлачења преко Црне Горе и Албаније, његов фотоапарат је нестао,
али су сачувани снимци који илуструју пределе кроз које је пролазила
његова јединица, питоме шумадијске пејзаже, српске рањенике у
енглеској војној болници у Вартекопу, логор 15. пешадијског пука у
селу Северијан, изградњу купатила и дељење ручка у пуку. Његове
фотографије се чувају у Војном музеју у Београду.
Надежда Петровић
Nadežda Petrović
Надежда Петровић (прва десно), 1913. аутор: Надежда Петровић
© Војни музеј, Београд (кат. бр. 136)
Nadežda Petrović (first row right), by: Nadežda Petrović
© Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 136)
Надежда Петровић (1873–1915), сликарка, фотографкиња и
болничарка у балканским ратовима и Првом светском
Živan M. Petrović (1887–1969) artillery second lieutenant, commandant of
the rifle company in the 6th and 15th infantry regiment and photographer
in the Timok Division. He was born in the village Vlakča in Šumadija, he
actively participated in both Balkan wars and was ordained with the Gold
and Silver “Miloš Obilić” Courage Medal. He lived through some of the worst
war operations of World War I, at Drina, Cer and Kolubara; he took part in
the defence of Belgrade in 1915 and in the Macedonian front. He bears the
Karađorđe’s star with swords of the IV order ordain, the White Eagle Ordain with
swords of the V degree, the Gold Medal for Courage, as well as all of the war
certificates of service. He was commander of the Cer Division 66th infantry
regiment in the April war. During the 1941–1945 war he was a prisoner
in the German war camps. He is the brother of Mihailo Petrović, the first
Serbian aviator who died close to Shkoder in 1913. During the World War I
retreat through Montenegro and Albania, his camera disappeared, however
the shots illustrating the landscape that his unit travelled through were
preserved: the tame Šumadija landscapes, Serbian soldiers in the English
military hospital in Vertekop, the 15th infantry regiment camp Severijan,
the building of the toilet and lunch rations in the regiment. His photographs
are kept in the Military Museum in Belgrade.
Nadežda Petrović (1873–1915), painter, photographer and nurse
during the Balkan war and World War I. Presumably she developed
рату. Претпостављамо да су је на бављење фотогафијом подстакли
немачки уметници, а судећи по њеној делимично сачуваној
преписци, прве фотографије снимила је управо током боравка
у Минхену 1902. Као пасионирани љубитељ фотографије,
објектив фотоапарата усмеравала је најпре ка породичном
окружењу креирајући својеврстан породични албум породице
Петровић у коме се налазе снимци ње саме, њених сестара,
родитеља и брата Растка Петровића, затим њених колега са
студија, као и неколико призора из атељеа. У Народном музеју
у Београду похрањене су фотографије: Надежда Петровић на
Четвртој југословенској изложби поред Мештровићеве скулптуре
Мајка, 1912, Модел у атељеу, Минхен, 1901, Скулптура-модел у
атељеу, Минхен, 1902, Љубица Петровић, Минхен, 1902, Изложба
у Минхену, 1902, Јела Петровић, Београд, 1907–1908, Анђа под
јабуком, Београд, 1907–1908, Растко Петровић, Београд, 1902.
и Југ Србије, 1912. Фотографије Надежде Петровић налазе се и
у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, на пример,
Надежда Петровић слика Везиров мост, 1913, Надежда Петровић
с југословенским уметницима и новинарима у Софији, 1906, или
Надеждин атеље у Паризу (1910–1911), у Народној галерији у
Љубљани, где је, између осталих, Ажбеова школа 1899–1900, у
заоставштини Рихарда Јакопича, а већи број, углавном чланова
њене породице, пријатеља, учитеља, као и чувена Око гуслара,
у власништву је Милоша Коларжа у Београду. Посебан сегмент
Надеждиног фотографског опуса чине ратне фотографије,
ретко или никада излагане, које се чувају на стакленим
плочама: Призрен, Бели Дрим, Из Балканског рата, Пејзаж
Призрена, Српска војска у Призрену, Призрен (други здесна седи
др Жарко Рувидић), Краљ Петар са српском војском, Црвени крст у
Призрену, Санитет на положају у околини Призрена, Српски војници
испред Цркве Богородице Љевишке у Призрену, Војска на положају
у околини Призрена, из 1913. и Надежда Петровић пред војном
болницом у Ваљеву, из 1915, које се све чувају у Војном Музеју у
Београду. (Више у поглављу: Биографије ратних сликара)
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 383
an interest in photography through German artists and based on
her partially saved correspondences, her first photographs were
taken during her 1902 stay in Munich. As a passionate photography
lover she first turned her camera lens towards her family creating a
Petrović family album of sorts. This album contained her self-portraits,
portraits of her sisters, parents and her brother Rastko Petrović, her
colleagues from university and several scenes from her atelier. The
National Museum in Belgrade safeguards the following photographs:
Nadežda Petrović at the Fourth Yugoslav Exhibition Standing by
Meštrović’s Sculpture ‘Mother’ 1912, Model in the Atelier, Munich, 1901,
Sculpture-model in the Atelier, Munich, 1902, Jela Petrović, Belgrade,
1907–1908 and The South of Serbia 1912. The Pavle Beljanski Memo-
rial Collection keeps: Nadežda Drawing a Portrait of her Aunt, Belgrade,
1893, Nadežda Petrović in the Atelier, Munich, 1902, Nаdеždа Pеtrоvić,
Prizrеn, 10.4.1913, Nаdеždа Pеtrоvić Painting the Vezir’s Bridge, 1913,
Nаdеždа Pеtrоvić with Yugoslav Artists and Journalists in Sofia, 1906…
The National Gallery in Ljubljana holds: Nаdеždа Pеtrоvić in front of
Ažbe’s Atelier, with Ažbe, Dora Verner, Sоnja Nаdеždе and anonymous,
Munich, 1899, Аžbе’s School 1899–1900… The Rihаrd Јаkоpič
Legacy in Ljublјаna holds the photograph In the Yard of the Petrović
Family Home, Belgrade 1905 or 1906. A number of the painter’s
photographs of the Petrović family are to be found in the Мilоš
Kоlаrž collection. The second segment of Nаdеžda’s photo opus
consists of war photographs, which have rarely, some even never,
been exhibited: King Petar I with Army, Prizrеn, Red Cross in Prizrеn,
Meeting in Position in the vicinity of Prizrеn, From the Balkan War,
Prizrеn, the Serbian Army in Prizrеn, Army in Position in the vicinity of
Prizrеn, Serbian Soldiers in front of the Virgin Ljeviška Church in Prizrеn
and Prizrеn (seated second to the right dr Žаrkо Ruvidić), all from
1913, as well as Nаdеždа Pеtrоvić in Prizrеn, detail, 1903, Nаdеždа
Pеtrоvić in front of the Military Hospital in Valjevo, 1915, landscapes:
Bеli Drim, Landscape and Prizrеn, also from 1913, kept in the
Military Museum in Belgrade. (More in the chapter: Biographies of
War Painters)
384 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 385

ЈОВАН ПЕШИЋ Андра Поповић

JOVAN PEŠIĆ Andra Popović

Андра Поповић, у: Ратни албум Андре Поповића, 1914–1918, 230. (кат. бр. 137)
Andra Popović, from book: The War Album of Andre Popović, 1914–1918 (Cat. N₀ 137)

Јован Пешић (1866–1936), вајар и фотограф у Тимочкој
дивизији. Рођен је у селу Буковац на Фрушкој гори где је
завршио основну школу. Учио је неко време фотографски занат у
Новом Саду, а онда прешао у Београд где се помиње као ученик
и сарадник вајара Ђорђа Јовановића. За ратног сликара Друге
армије постављен је на своју молбу14, а дозволу за снимање
добио је 21. августа 1914. са чином резервног пешадијског
наредника. Као ратни сликар у Тимочкој дивизији прелази
Албанију, а потом одлази у Одесу, у новоформирану Прву српску
добровољачку дивизију. На фотографијама које се чувају у
Народној библиотеци Србије, као што су Официри добровољци
на Солунском фронту, Манифестације у Одеси 7. марта 1917. и
Предлог за споменицу – Српски добровољачки корпус, види се да
је уписивао легенде, а потписивао их на негативу, доле с „Ј.
Пешић“, „Јов. Пешић“ или „Јован Пешић“.
Андра Поповић, потпуковник и фотограф у Моравској дивизији.
После рата је сабрао све своје фотографије као и фотографије
својих сабораца и начинио издавачки подухват приредивши
албум ратних снимака. Најпре је 1921. издао Албум слика
наше војске из Великог рата са бојишта у Србији 1914–1915. г. и
у Русији у 1916. г, снимци Андре Поповића - Куча, који се чува у
Историјском музеју Србије, а садржи 204 фотографије формата
9 x 12, углавном по четири на свакој страници у умбралном тону.
Велики Ратни албум објавио је 1926, а чува се у фундусу књига
Универзитетске библиотеке у Београду и фотодокументацији
Jovan Pešić (1866–1936), sculptor and photographer in the Timok
Народне библиотеке Србије. Овај албум-хроника ратних
Division. He was born in the village of Bukovac on Fruška Gora
збивања, с апотеозом владара на насловној страни, садржи 448
where he finished primary school. He spent some time learning the
страница на којима су личности владарске српске династије,
craft of photography in Novi Sad and then moved to Belgrade where
чланови Владе, официрски кор, страни државници, војсковође,
he is mentioned as a pupil and collaborator of Đorđe Jovanović.
ратне операције српске и црногорске војске, Западни фронт,
Upon his own request he was appointed war painter of the Second
догађаји у Русији, убиство царске породице, прелазак преко
Army14 and received permission to take photographs on August 21,
Албаније, реорганизација на Крфу, одлазак и боравак у
1914 with the rank of reserve infantry sergeant. As a war painter in
Бизерти, аустријско насиље, терор и егзекуције, и ослобођење
the Timok Division he crossed Albania and then went to the newly
градова. Нажалост, Андра Поповић није доследно потписима
formed First Serbian Volunteer Division in Odessa. The National
ауторизовао фотографије, чак ни своје снимке. Репринт великог
Library of Serbia keeps the following photographs: Volunteer
Ратног албума Андре Поповића са 3.000 фотографија објавила је
Officers on the Salonika Front, Events in Odessa on 7 March 1917 and
Православна реч, Нови Сад, 2013.
Proposal for Commemoration – Serbian Volunteer Corps; all reveal
that he wrote labels and signed the negatives of his photographs
with “J. Pešić”, “Jn. Pešić” or “Jovan Pešić”.
Andra Popović, was lieutenant colonel and photographer in the
Morava division. After the war, he collected all his photographs
as well as photographs of his comrades and made a publishing
venture by creating an album of war photographs. First, in 1921,
he published: Images of our Army from the Great War’s Battlefields
in Serbia 1914–1915 and in Russia in 1916 Album, The Photographs
of Andra Popović – Kuč, kept in the Historical Museum of Serbia,
containing 204 photos (9 x 12 format), usually four on each page,
which were of a light earthen brown tint. He published the War
Album in 1926 and it is safeguarded in the book collection of the
University Library in Belgrade and the photo-documentation of the
National Library of Serbia. This album-chronicle of war events,
with the apotheosis of the ruler on the front page, contains 448
pages depicting members of the Serbian royal dynasty, members of
Government, the officers corps, foreign statesmen, military lead-
ers, military operations of the Serbian and Montenegrin army, the
western front, events in Russia, the murder of the imperial family,
crossing Albania, reorganization on Corfu, departure and stopover
in Bizerte, Austrian violence, terror and executions, and the liberation
of the cities. Unfortunately, Andra Popović did not consistently
authorize his photos by signing them, not even his own shots. The
reprint of the Great War Album by Andre Popović with 3,000 photo-
graphs was published by “Pravoslavna reč”, Novi Sad, 2013.

14 Молба, као и дозвола, чувају се у Архиву Војноисторијског института. 14 The Demand and The Permit are in the Archive of the Historical Military
Institute.
386 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Васа Поповић
Vasa Popović
Васа Поповић, инжењер, фотограф и резервни потпоручник у 7.
пешадијском пуку, Дунавске дивизије. Његов фотографски опус
се огледа у великом броју портрета и групних фотографија међу
којима се истичу Ђурђевдански уранак на Крфу 1916, У логору 7.
пешадијског пука на Ипсосу, или На путу за Кајмакчалан. Један део
фотографија из рата сабрао је у Албум 7. пешадијског пука Краља
Петра I из рата 1916–1918. године, који се налази у фото-збирци
Војног музеја у Београду.
Душан В. Поповић
Dušan V. Popović
Душан В. Поповић (1879–1915), рођен у Београду у трговачкој
породици. У Београду је имао атеље који су посећивали
прваци глумишта: Витомир – Циле Богић, Мицика Хрвајић,
Петар Христилић и Сима Бунић. Касније је фотографску радњу
преместио у Ваљево, где се и оженио 1. фебруара 1907. Софијом
Vasa Popović, was an engineer, photographer and lieutenant in the 7th
Infantry Regiment, Danube Division. His photography oeuvre is reflected
in the large number of portraits and group photos, among which are
St. George's Reveille in Corfu in 1916, In the 7th Regiment Infantry Camp
in Ipsos, or On the Way to Kaymaktchalan. A portion of war photographs
were collected in the Album of the King Peter I 7th Infantry Regiment
from the 1916–1918 War, which is in the photo collection of the Military
Museum in Belgrade.
Dušan V. Popović (1879–1915), was born in Belgrade into a merchant
family. He owned a studio in Belgrade that was frequented by acting
stars: Vitomir – Cile Bogić, Micika Hrvajić, Petar Hristilić and Sima
Bunić. Later he moved his photo shop to Valjevo where he married
Sofija (née Matić) on February 1, 1907. In Valjevo (during the first
(рођеном Матић). У Ваљеву је (првих година фотографског рада)
користио штамбиљ београдске фирме. Поповићев ваљевски
атеље успешно послује, често 1910. и 1911. путује, на Златибор
и у Бању Ковиљачу где снима. Из тог периода је и репортажна
фотографија Дочек краља Петра у Ковиљачи. Сарађивао је с
београдским новинама Мали журнал. У Ваљеву је водио школу
играња у кафани „Секулић”, учествовао у представама аматерске
позоришне дружине и певао у хору, све до 1914. године, када
одлази у Први светски рат (атеље му је у рату потпуно уништен),
у коме је као војни обвезник наставио да се бави фотографијом.
Поред осталог, снимио је зверства непријатеља у Мачви. Снимке
је његова жена Софија после рата поклонила војним властима у
Ваљеву. У току Првог светског рата оболео је од тифуса-пегавца
и од последице поменуте болести преминуо децембра 1915. у
Крагујевцу.
Никола М. Радић
Nikоlа М. Rаdić
Никола М. Радић, војник и фотограф у штабу Дринске дивизије.
Пореклом је из Шапца (отац Младен, мајка Ангелина), занат
је вероватно учио од оца, а његова супруга Катарина и мајка
су такође помагале у заједничком атељеу, што у то време није
била реткост. Био је активан у друштвеном животу Шапца
и члан Шабачког певачког друштва. Учестововао је у Првом
светском рату. Гледано с историографске тачке, значајна је
његова фотографија Војвода Живојин Мишић, пуковник Стевановић
и пуковник Пантелија Јуришић, 5. 6. 1915, која се чува у збирци
Милоша Јуришића, а нетипична фотомонтажа групе војника
српске војске приликом одмора, с утиснутим загонетним
штамбиљем „V. Radich“, која се налази у збирци Мирослава
Александрића. Његових фотографија има и у Музеју Јадра у
Лозници, Војном музеју у Београду и збиркама Владе Јаношева и
Милоша Познановића.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 387
years of his photographic work) he used the stamp of his Belgrade-
based business. Popović’s Valjevo studio operated successfully. In
1910 and 1911 he often travelled to Zlatibor and Banja Koviljača
where he took photographs. The reportage-photograph Welcoming
King Peter in Koviljača is from that period. He collaborated with the
Belgrade newspaper “Mali žurnal” (Little Journal). He led the dance
school in the “Sekulić” tavern in Valjevo, participated in plays of the
amateur theatre collective and sang in the choir, until 1914 when he
went to World War I and as conscript continued his photography work
(his atelier was completely destroyed during the war). Among others,
he recorded the atrocities of the enemy in Mačva, which were given
by his wife Sofija after the war to the military authorities in Valjevo.
During World War I he fell ill with recrudescent typhus and eventu-
ally died on December 1915 in Kragujevac.
Nikоlа М. Rаdić, a soldier and photographer at the Drina Division
headquarters. Originally from Šabac (father Mladen, mother
Angelina), he most likely learnt the craft from his father, and his
wife Katarina and mother also assisted in their studio, which was
not a rare occurrence at that time. He had an active social life in
Šabac and was a member of the Šabac Choral Society. He took part in
World War I. Significant from a historiography point is his photo Duke
Živojin Mišić, Colonel Stevanović and Colonel Pantelija Jurišić, 05.06.1915,
kept in the collection of Miloš Jurišić. An atypical photo montage is
that of a group of Serbian army soldiers resting, with a mysteri-
ous embossed stamp “V. Radić”, now in the collection of Miroslav
Aleksandrić. His photos can be found in the Museum of Jadar in
Loznica, the Military Museum in Belgrade and the collections of
Vlada Janošev and Miloš Poznanović.
388 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Васо Радуловић
Vaso Radulović
Васо Радуловић, власник фотографских радњи у Пећи и
Подгорици. Активно је учествовао у балканским ратовима и
Првом светском рату. Заслужан као етно-фотограф, бележио
је народне мотиве, ликове и крајеве у Црној Гори, јужној
Србији и на Косову и Метохији. Као фотограф из Подгорице,
учествовао је на Првој (1911) и Другој (1912) изложби Српског
географског друштва које су приређене у слушаоници Друштва
на Универзитету у Београду. На Другој је освојио трећу награду.
Међу првим је фотографима који су још у турско доба снимали
у Беранама и околини. После балканских ратова преселио се
у Пећ. Био је фотограф-сарадник београдских новина Мали
журнал. Снимао је политичка догађања пред Први светски рат
и зверства Албанаца над црногорским војницима у Пећи за
време Балканских ратова. У Првом светском рату фотографисао
је ратне активности српске војске на Косову (Ибарска војска на
Пећком пољу), у Албанији (Артиљерија бомбардује Љеш), у Црној
Гори (Српски артиљерци), чак и у Босни (Срби на предстражи
у Булогама код Сарајева 1914. године), али и догађања изван
ратних дејстава (Улица у Драчу). После Првог светског рата
фотографисао је долазак краља Александра и краљице Марије
у Пећ приликом устоличења патријаха Димитрија, а начинио
је и низ фотографија српских манастира. Има индиција да је
двадесетих година XX века имао атеље у Новој Вароши, као и да
је у међуратном периоду радио као путујући фотограф у Скадру,
Беранама, Пријепољу, Колашину, израђујући разгледнице.
Активно је учествовао у раду међуратних фотографских
удружења. Преко удружења 1929. године водио је акцију
против нерегистрованих фотографа који су били нелојална
конкуренција пријављеним фотографским радњама. Био је
сарадник међуратног Илустрованог листа. Сви Радуловићеви
ратни снимци, сачувани у Војном музеју у Београду, означени су
печатом његове радње на наличју фотографије, са детаљним,
својеручно исписаним легендама. Бројне фотографије се налазе
у албумима црногорске краљевске породице који су похрањени
у Народном музеју Црне Горе на Цетињу.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 389
Др Рихлик
Dr Rychlik
Vaso Radulović, owner of photo shops in Peć and Podgorica. He Др Рихлик (dr Rychlik, име непознато), шеф чешке лекарске мисије у Dr Rychlik (name unknown), was head of the Czech physicians mission in
actively participated in the Balkan wars and World War I. A credited Црној Гори. Судећи по садржајима фотографија често се налазио уз Montenegro. Based on the content of the photographs he was often close
ethno-photographer, he recorded the folk motifs, characters and војску снимајући на положајима током опсаде Бардањолта и Скадра, to the army taking photographs in positions during the siege of Bardhan-
parts of Montenegro, southern Serbia and Kosovo and Metohija. As и прелаза реке Кир. Драгоцене су његове фотографије Гробови joret and Shkoder, and at the crossing of the river Kir. Valuable photographs
a photographer from Podgorica, he participated in the First (1911) црногорских војника на Бардањолту, Принчеви Мирко и Данило на броду include: The Graves of Montenegrin Soldiers in Bardhanjoret, Princes Mirko
and Second (1912) Exhibition of the Serbian Geographical Society, на Скадарском језеру и Опсадни топ српеман за паљбу. Оне су објављене and Danilo on a Boat on Lake Shkoder and Siege Cannon Ready to Fire. They
organised in the Society’s auditorium at the University of Belgrade. у трима књижицама заједничког наслова Слике из Балканских ратова, were published in three booklets sharing the common title Images from
At the Second exhibition he won Third Prize. He is one of the first Натошевић, Нови Сад, 1912–1913 (чувају се у Библиотеци Српске the Balkan Wars, (published by) Natošević, Novi Sad, 1912–1913 (kept in
photographers who recorded in Berane and the surrounding areas академије наука и уметности), као и у прашком илустрованом часопису the library of the Serbian Academy of Sciences and Arts) and in the Prague
during the Turkish period. After the Balkan wars he moved to Peć. Светозар, бројеви 27–52, из 1913. године. illustrated magazine “Svetozar”, numbers 27–52, from 1913.
He was associate photographer of the Belgrade paper “Mali žurnal”
(Little Journal). He recorded political events leading to World War I
and the Albanian atrocities over Montenegrin soldiers in Peć during
the Balkan wars. In World War I he photographed wartime activities
of the Serbian army in Kosovo (The Ibar Army in Pećko polje), Albania Родолф Арчибалд Рајс
(The Artillery Bombarding Lješ), Montenegro (Serbian Gunners), even
in Bosnia (Serb Outpost in Bulog near Sarajevo in 1914), as well as
Rodolph Archibald Reiss
events outside of combat (A Street in Durres). After World War I he
photographed the arrival of King Alexander and Queen Marija in Peć
at the time of the enthronement of Patriarch Dimitrije, and made a
series of photos of Serbian monasteries. There are indications that
in the 1920s he had a studio in Nova Varoš, and that in the interwar
period he worked as travelling photographer in Shkoder, Berane,
Prijepolje, Kolašin, by making postcards. He actively participated in
the inter-war photography associations. Through the association he
led a campaign in 1929 against unregistered photographers who were
disloyal competitors to registered photo shops. He was an associate
of the interwar “Ilustrovani list” (Illustrated paper). All of Radulović’s
war shots are preserved in the Military Museum in Belgrade, marked
with the seal of his shop on the reverse of the photograph, with
detailed, handwritten printed labels. A number of photos are in Родолф Арчибалд Рајс © Историјски музеј Србије (кат. бр. 138)
the album of the Montenegrin royal family stored in the National Rodolph Archibald Reiss © Historical Museum of Serbia (Cat. N₀ 138)
Museum of Montenegro in Cetinje.
Родолф Арчибалд Рајс (Dr Rodolph Archibald Reiss, 1875–1929), Rodolph Archibald Reiss (1875–1929) forensic expert, publicist and
форензичар, публициста и фотограф. Рођен је у Хаузаху (раније photographer. He was born in Hausach (formerly Hochberg) in the Grand
Хахцберг), у покрајини Баден, студирао је у Швајцарској (у Duchy of Baden. He studied in Switzerland (the Romansh canton Vaud)
390 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
романском кантону Во) где је у 22 години стекао звање доктора
хемије, убрзо био изабран за асистента за форензичку фотографију,
а онда постао доцент и најзад професор на Универзитету у Лозани.
У Србију је први пут дошао на самом почетку Првог светског
рата, у августу 1914, на позив српске Владе, да као независни
посматрач истражује аустроугарске, немачке и бугарске злочине
над српским цивилима. Зачетник академског програма форензичке
науке и оснивач Института за криминалистику на Универзитету у
Лозани, по доласку у Србију спроводио је истрагу саслушавањем
заробљеника и обављањем техничких испитивања на терену, током
којих је дошао до закључка да су се Срби, које је аустроугарска
пропаганда оцрнила као дивљаке и убице, часно борили уз
поштовање хуманитарних права заробљеника. Са Србима је остао
свих ратних година, са српском војском је препешачио Албанију, а
на Солунском фронту је помагао војницима и састављао извештаје.
У Београд је стигао са ослободиоцима, 1. новембра 1918. године.
Због Срба и Србије коју је сматрао својом трећом домовином,
дефинитивно је напустио професуру на Универзитету у Лозани и
настанио се у Београду. У знак захвалности, краљ Александар му
је поклонио плац на Топчидеру, на коме је подигао скромну кућу
у шумадијском стилу (назвао ју је Вила „Добро поље“ сећајући се
места у Македонији где је вођена једна од пресудних битака), у којој
је провео остатак живота. Био је члан делегације Југословенске
владе на Мировној конференцији у Паризу 1919, а у поратним
годинама модернизовао је техничку службу полиције у новој
Краљевини СХС. Године 1926. постао је почасни грађанин Крупња и
почасни капетан 1. класе пешадије Војске СХС. Објавио је Писма са
Српско-македонског фронта (1916–1918), 1924. и ратни дневник Шта
сам видео и проживео у великим данима, 1928, а 2014. београдски
Свет књиге публиковао је његову студију Злочини над Србима у
Великом рату. Имао је многе запажене радове у струци, а оставио
је и необјављен рукопис Чујте, Срби!15 Ова књига је штампана у
огромном тиражу 2004. и постала је бестселер свих времена у
Србији. Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду, а по
његовој жељи, срце овог осведоченог српског пријатеља сахрањено
је у урни на Кајмакчалану, где је чувано до Другог светског рата када
су бугарски фашисти срушили спомен-костурницу. Аутор је више
од 10.000 фотографија за које шира јавност у Србији доскора није
знала, а које се чувају у Институту за криминалистику у Лозани који
15 Рајсов оригинални рукопис на француском језику Еcoutez Serbes! из 1928.
налази се у дигиталној презентацији Народне библиотеке Србије (одељак
„Велики рат, књиге“). Институција која поседује права на рукопис је
Криминалистичко-полицијска академија у Земуну.
where he obtained at the age of 22 a PhD in chemistry, was almost
immediately chosen as assistant forensic photographer and then became
a docent and finally a professor at the University of Lausanne. He came
to Serbia for the first time at the very beginning of World War I, in August
1914, upon the invitation of the Serbian Government, to investigate as
independent observer, the atrocities committed by the Austro-Hungarian,
German and Bulgarian armies over Serbian civilians. He was the founder
of the first academic forensic science programme and of the Institute of
Forensic Science at the University of Lausanne. Upon his arrival to Serbia
he conducted his investigation by interrogating war prisoners and by
interviewing in the field. He concluded that the Serbs, who were vilified
as savages and murderers by the Austro-Hungarian propaganda, fought
honourably, respecting humanitarian laws regarding prisoners. He re-
mained with the Serbs during all of the war years. He walked on foot with
the Serbian army across Albania and on the Salonika Front he helped the
soldiers and made reports. He arrived in Belgrade with the liberators on 1
November 1918. Because of the Serbs and Serbia which he considered to
be his third homeland, he finally left his professorship at the University of
Lausanne and settled in Belgrade. As a sign of gratitude, King Aleksandar
gave him a plot of land in Topčider where he built a humble home in the
Šumadija style (he named it Villa “Dobro Polje” in memory of a place in
Macedonia where one of the decisive battles took place). He remained
there for the rest of his life. He was a member of the Delegation of the
Yugoslav Government at the Peace Conference in Paris in 1919 and in the
after-war years he modernised the technical service of the new Kingdom
of SCS’s police. In 1926 he became the honorary citizen of Krupanj and
the honorary captain of the 1st class SCS Infantry Army. He published:
Letters from the Serbian-Macedonian Front (1916–1918) in 1924 and a war
diary: What I saw and lived through in the Great Days, 1928, and in 2014
the Belgrade-based publisher “Svet knjige” published his study Crimes
Against the Serbs in the Great War. Ha published numerous notable works
in his field of expertise, having left unpublished his manuscript “Hear
Ye Serbs!”15 An exceedingly large number of copies of this book were
published in 2004 and it became a bestseller of all times in Serbia. Reiss
was buried in Točider Cemetery in Belgrade. Upon his own wishes, the
heart of this proven friend of the Serbs was buried in an urn on Kaymak-
tchalan where it was kept until World War II when the Bulgarian Fascists
demolished the memorial ossuary. He made over 10,000 photographs
which the Serbian public knew nothing about until recently, and which are
15 Reiss’s original manuscript in French “Еcoutez Serbes!” from 1928 is available
in the form of digital presentation in the National Library of Serbia (section “The
Great War, books”). The Police Academy in Zemun institution owns the rights to
the manuscript.
носи његово име. Рајсове фотографије Поклани српски рањеници у
соби апотекара Гашића у Јовановцу код Шапца, Поклани српски сељаци
од Аустругара у Лешници, као и две злочина у Мачви у дигиталном
облику чувају се у Историјском музеју Србије. Неколико фотографија
снимљених на месту злочина у истом крају, које поседује Народни
музеј у Шапцу, највероватније су такође Рајсове.
Радивоје М. Саватић
Radivoje M. Savatić
Радивоје М. Саватић, ауто-тркач и такмичар, фотограф у Првој
армији. Рођен је у Београду, у породици која се бавила трговином
аутомобилима. Учествовао је у балканским ратовима и Првом
светском рату. Био је страстан заљубљеник у аутомобиле,
познати тркач и такмичар у трци Grand prix – за велику награду у
Краљевини Југославији, која се одржала у Београду 3. септембра
1939. године. Његова фотографија Причест у логору чува се у
Народној библиотеци Србије.
Живојин М. Савић
Živojin M. Savić
Живојин М. Савић, учитељ, фотограф и резервни пешадијски капетан
прве класе у 19. пешадијском пуку Шумадијске дивизије. Учествовао је
у балканским ратовима, а у Први светски рат ступио је као управитељ
школе у селу Вукосавци, с чином резервног пешадијског капетана. У
децембру 1916. заједно са ратним фотографом Милојем Игрутиновићем
добио је фотографски апарат 13 x 18 и негативе. Познате су његов
фотографије Поред ватре, 18. 9. 1916. (у Народној библиотеци Србије),
Трећа брдска батерија на Катунцу 12. 9. 1916, Крај митраљеза – послуга на
одмору 8. 9. 1916, Катунац (у Војном музеју у Београду), као и снимци
злочина у Мачви (у Музеју у Шапцу).
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 391
kept in the Institute of Forensic Science in Lausanne, bearing his name.
Reiss' photographs The Slaughtered Serbian Wounded in the Chamber of the
Pharmacist Gašič in Jovanovac near Šabac, Serbian Peasants Slaughtered by
the Austro-Hungarians in Lešnica, as well as two photos of crimes in Mačva
are preserved in digitized format at the Historical Museum of Serbia.
Allegedly, several photographs by Reiss depicting crimes in Mačva are
owned by the National Museum in Šabac.
Radivoje M. Savatić, racing driver and competitor, photographer in
the First Army. Born in Belgrade into a family involved in trading
automobiles. He took part in the Balkan wars and World War I. He
was a passionate lover of cars, well known racer and competitor in
the Grand Prix race for the Kingdom of Yugoslavia grand prize, held
in Belgrade on September 3, 1939. His photograph Communion in the
Camp is kept in the National Library of Serbia.
Živojin M. Savić, teacher, photographer and 1st class reserve infantry
captain in the 19th Infantry Regiment of the Šumadija Division. He
took part in the Balkan wars and joint World War I as a school head
in the village of Vukosavci, with the rank of reserve infantry captain.
In December 1916, together with war photographer Miloje Igrutinović
he received a 13 x 18 camera and negatives. His notable photographs
include By the Fire, 18.09.1916. (at the National Library of Serbia),
The Third Mountain Artillery Battery on Katunac 12. 9. 1916 and By the
Machine Guns – servants resting 8. 9. 1916. Katunac (at the Military
Museum in Belgrade).
392 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 393

Павле Савић и неколико фотографија под заједничким називом Годишњица

обнављања Дома за васпитавање малолетника, публикованим у
Pavle Savić истим новинама (21. и 28. јула 1921).16
published in the “Ilustrovani list” (Illustrated Paper, December 16
and December 23, 1920), as well as a few photos under the name
The Renewal Anniversary of the Home for the Education of Juveniles,
published by the same newspaper (July 21 and 28, 1921).16

Павле Савић (1883–1964) рођен је у Београду, у који су

његови родитељи (отац Димитрије) дошли из Војводине.
Као фотографски калфа, од 1902. до 1903. похађао је Српску
сликарску школу Ристе Вукановића (вечерњи занатлијски
курс). Сачуване су његове фотографије догађања из
балканских ратова. Био је сарадник београдских новина Мали
журнал (где је објављена фотографија Стан краљевића Ђорђа у
Горњем Милановцу). Опробао се као новинар и фоторепортер у
Првом светском рату у којем је задобио ране не испуштајући
фотоапарат из руке. И после рата је наставио да ради као
путујући фотограф у Лозници (где је био хроничар између
два рата), Бањи Ковиљачи, Шапцу и Богатићу. Умро је у
Лозници. Његове фотографије чувају се у збирци Мирослава
Александрића.
Pavle Savić (1883–1964), born in Belgrade to which his parents
(father Dimitrije) came from Vojvodina. As photography apprentice Др Ђорђе М. Станојевић
from 1902 to 1903, he attended the Serbian painting school of Dr Đorđe M. Stanojević
Risto Vukanović (the artisan evening course). His photographs
of Balkan war events have been saved. He was the associate of
Belgrade newspaper “Mali Žurnal” (Little Journal, which published
The Apartment of Prince Đorđe in Gornji Milanovac). He tried his luck
as journalist and photographer in World War I in which he was
wounded, not letting his camera out of his hand. Even after the
war, he continued to work as a travelling photographer in Loznica
(where he was a chronicler of the interwar period), Banja Koviljača,
Šabac and Bogatić. He died in Loznica. His photographs are kept in
the collection of Miroslav Aleksandrić.

Божидар М. Божа Спасић

Božidar M. Boža Spasić
Божидар М. Божа Спасић као фотографски ученик похађао
је школске 1897/1898. вечерњи курс занатлијског одељења
Српске цртачке сликарске школе Кирила Кутлика. Касније је
радио у државној служби, као фотограф Полицијског гласника,
а био је и сарадник београдских новина Вечерње новости, у
којима је 21. јануара 1913. објављена његова фотографија
Официри са командантом школе гађања у Раљи 1912. У Првом
светском рату ангажован је у кинематографској секцији, а после
рата се помиње као „парковски“ улични фотограф и фотограф
по позиву. Из тог периода познате су његове фотографије
Београдски соколи на раду и Са вежбе београдских сокола,
објављене у Илустрованом листу (16. и 23. децембра 1920), као
Božidar M. Boža Spasić, as photography student he attended the
evening courses of the Kiril Kutlik Serbian drawing and painting
school artisan department, during the 1897/1898 school year.
Later he worked in the civil service as a photographer of the
“Полицијски гласник” (Police Messenger), and was a contributor
of the Belgrade newspaper “Večernje Novosti” (Evening News),
which published on January 21, 1913 his photograph Officers with
the Commander of the Shooting School in Ralja 1912. During World
War I he was engaged in the cinematography section and after
the war he is mentioned as “park” or street photographer and
vocational photographer. Known photographs from this period are:
The Belgrade Hawks at Work and From the Belgrade Hawks’ Exercises,
Др Ђорђе М. Станојевић (1858–1921), научник, физичар и
астрофизичар, пионир електрификације у Србији и један од
наших најзначајнијих фотографа, аутор прве српске фотографије
у боји (Дечак са виолином) и прве српске фото-монографије
у колору. Рођен је у Неготину где је похађао основну школу
и нижу гимназију. Више разреде гимназије и Велику школу
завршио је у Београду. После студија на Природно-математичком
одсеку, 1881. године професор Коста Алковић узео га је за
16 Поред имена Божидара Спасића, фотографа, члана кинематографске
секције, у књизи Марине Зековић Ратни сликари, фотографи аматери и
дописници фотографи у српској војсци 1914–1918, на стр. 31, као чланови
фотографске секције помињу се и Ђока Дукић, Бора Ковачевић, Павле
Фишер и Јоца Викторовић, из Београда, али биографске податке о њима
нисмо нашли.
Dr Đorđe M. Stanojević (1858–1921), scientist, physicist and
astrophysicist, pioneer of electrification in Serbia and one of our
most renowned photographers, the name behind the first Serbian
colour photograph (“Boy with Violin”) and the first Serbian colour
photo-monograph. He was born in Negotin where he went to primary
school and lower gymnasium. He completed his higher gymnasium
education and University in Belgrade. After his studies at the depart-
ment for natural and mathematical science in 1881 professor Kosta
16 In addition to the name Božidar Spasić, photographer, member of the
cinematography section, the book by Marina Zeković: “Military painters, amateur
photographers and correspondent photographers in the Serbian Army 1914–1918
(Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у српској војсци
1914–1918) referes on page 31 to Đoka Dukić, Bora Kovačević, Pavle Fišer and
Joca Viktorović, from Belgrade, as members of the photography section; however,
biographical information about them has not been found.
394 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
асистента приправника на катедри за физику. По положеном
професорском испиту из физике, механике и астрономије, 1883,
Министарство просвете поставило га је за професора физике у
Прву београдску гимназију. Због остварених научних резултата,
Париска опсерваторија га је позвала да учествује у истраживачкој
експедицији ради проучавања потпуног помрачења Сунца и то
у Петровску (Русија) 1887, а 1889. и у другој експедицији ради
проучавања Сунца и термичког спектра у Сахари. По повратку у
отаџбину 1887, постављен је за редовног професора физике и
механике на Војној академији, а 1893. за редовног професора
експерименталне физике на Великој школи у Београду. Године
1913. постао је ректор Београдског универзитета и на том
положају остао до смрти. Станојевићево интересовање за
електронику и успостављено тесно пријатељство са Николом
Теслом приликом његове посете Србији 1892. дало је два крупна
резултата: прво, 1894. написао је дело Никола Тесла и његова
открића, друго, изборио се за увођење електричног осветљења у
Београду, уместо предлога који је ишао од хемичара да се Београд
осветли гасом. У том циљу, изградио је хидроелектране по Србији,
прве у Ужицу на Ђетињи и Лесковцу на Вучју, а затим у Нишу на
Нишави, Великом Градишту на Пеку, Власотинцу на Власини,
Ивањици на Моравици, Зајечару на Тимоку, као и пројекат
електране у Чачку. Заслужан је за увођење фотографије у српску
науку и сматра се врсним уметником документарне фотографије.
Године 1915. у Паризу је објавио фотомонографију Le bombarde-
ment de l'Université de Belgrade (Бомбардовање Београдског
универзитета), која садржи 21 слику руинираног Капетан
Мишиног здања, чији се један примерак чува у Универзитетској
библиотеци „Светозар Марковић“. Ове фотографије касније су
приказиване на савезничким изложбама у Паризу и Лондону.
Станојевић је и аутор прве фотомонографије са сликама у боји
код нас, објављене још 1902. Србија у сликама, коју је за штампу
приредио сликар Стева Тодоровић, а која садржи фотографије
пејзажа и предела по Србији, изгледа народних ношњи, кућа,
варошица, споменика, цркава и манастира. У Историјском
музеју Србије налази се Фонд професора и ректора Београдског
универзитета Ђорђа Станојевића који је поклон његове супруге
Злате и њиховог сина инг. Милоша Станојевића, који садржи 500
позитива и негатива на стаклу, два оригинална фотопортрета
Ђорђа Станојевића и један фотопортрет Николе Тесле с посветом
Ђ. С, писма краљице Наталије Обреновић и друге личне предмете.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 395
Alković took him under his arm as teaching assistant at the physics
department. After passing his professorial test in physics, mechanics
Mалиша Стефановић
and astronomy, in 1883 the Ministry of Education positioned him as Mališa Stefanović
physics professor in the First Belgrade Gymnasium. Based on his
scientific achievements the Paris Observatory invited him to take
part in the expedition to research the complete eclipse of the Sun,
which took place in Petrovska (Russia) in 1887, and again in 1889 to Mалиша Стефановић (1891–1968), резервни поручник и фотограф Mališa Stefanović (1891–1968), reserve lieutenant and photogra-
the second expedition to research the Sun and thermal spectre in the у 4. пешадијском пуку Дринске дивизије. Рођен је у Поточању pher in the Drina Division 4th Infantry Regiment. Born in Potočanje
Sahara. Upon his return to his homeland in 1887 he became profes- код Ужица где се школовао за учитеља. Борио се у оба балканска near Užice where he studied to be a teacher. He fought in the two
sor of physics and mechanics at the Military Academy and in 1893 рата и Првом светском рату. Оставио је пoзамашну збирку Balkan wars and World War I. He left a large collection of photo-
he became professor of experimental physics at the University of фотографија, међу којима се истичу Српске јединице на линији graphs, among which The Serbian Front Line Units at Kaymaktchalan
Belgrade. In 1913 he became rector of the Belgrade University where фронта на Кајмакчалану 1918. и Обука за пролаз кроз загушљиве гасове, 1918 and Training to Pass through Suffocating Gases, 4th Infantry
he remained until his death. Stanojević’s interest in electronics and 4. Пешадијски пук на Кајмакчалану 1917, чији се негативи чувају у Regiment at Kaymaktchalan 1917. The negatives are kept at the
his close friendship with Nikola Tesla, upon his visit to Serbia in Народном музеју у Ужицу. National Museum in Užice.
1892, produced two important achievements: first, in 1894 he wrote
Nikola Tesla and his Discoveries, and second, he was able to bring
about the electrification of Belgrade, opposing the suggestion made
by chemists to introduce gas lighting to Belgrade. With this aim he
built hydroelectric plants across Serbia, the first ones in Užice on
the river Đetinja and in Leskovac, on Vučje, in Ivanjica on the river
Драгиша М. Стојадиновић
Moravica, the river TImok in Zaječar, and the electric plant in Čačak. Dragiša M. Stojadinović
He is responsible for introducing photography to Serbian science
and is considered an outstanding artist in the field of documentary
photography. In Paris in 1915 he published the photo-monograph Le
bombardement de l'Université de Belgrade (The Bombing of the Univer-
sity of Belgrade) which shows 21 images of the ruined Captain Miša’s
Mansion. One edition is kept in the “Svetozar Marković” University
Library. These photographs were later exhibited on Allied exhibitions
in Paris and London. Stanojević is also the author of the first colour
photo-monograph in our parts – Serbia in Pictures, published as early
as 1902. This photo-monograph was prepared for print by the artist
Steva Todorović and contains photographs of landscapes and areas
across Serbia, traditional costumes, houses, towns, monuments,
churches and monasteries. The Historical Museum of Serbia holds
the Collection of Đorđe Stanojević, Professor and Rector of Belgrade Драгиша Стојадиновић © Војни музеј, Београд (кат. бр. 139)
University which was a gift of his wife Zlata and their son, the Dragiša Stojadinović © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 139)
engineer Miloš Stanojević. It contains 500 positives and negatives
on glass, two original photo-portraits of Đorđe Stanojević and one
photo-portrait of Nikola Tesla with the dedication “Đ. S.”, the letters
of Queen Natalija and other personal items. Драгиша М. Стојадиновић (1886–1968), командир митраљеског Dragiša M. Stojadinović (1886–1968), commandant of the 3rd Battalion,
одељења 3. батаљона 13. пешадијског пука „Хајдук Вељко“, 13th Infantry Regiment machine gun unit “Hajduk Veljko”, 2nd class
резервни капетан 2. класе у Тимочкој дивизији, правник и reserve captain of the Timok Division, attorney and photographer,
фотограф, шеф Фотографске секције приликом њеног формирања chief of the Photography Section at the time of its establishment in
396 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 397

1916. у Солуну и творац српске војне кинематографије.17
Рођен је у Неготину (отац неготински прота Милован). Као
гимназијалац, уочи матуре, 1904. отишао је из Зајечара у
Стару Србију да се бори против Турака, од 1905. до 1907. био
је у комитским четама, а потом учесник балканских ратова
1912–1913. и Првог светског рата. Носилац је одликовања
Витез Карађорђеве звезде с мачевима и Карађорђеве звезде. На
Европском првенству у Риму 1908. освојио је титулу најбољег
стрелца коју је бранио све до 1914. године. Правни факултет је
уписао после 1908. и завршио га у року. Активније је почео да
се бави фотографијом и кинематографијом током Балканских
ратова. У међувремену, наводно је учио Гаврила Принципа да
пуца из пиштоља. После рата, у Чешкој је објавио балкански
албум са 1.600 снимака опсаде Једрена и арбанаске побуне. У
Првом светском рату окупатори су уништили Стојадиновићеву
документацију од више хиљада снимака. Године 1915. у
једном од писама својој супрузи споменуо је да му je Врховна
команда одузела филмску камеру, коју је запленио од шпијуна,
да je остао само са својим фотографским апаратoм и да је
целим путем кроз Албанију жалио зa њом, „јер су сцене биле
тешке и жалосне и вредело их је било снимити“. После рата
Стојадиновић је наставио да се бави снимањем бележећи
многе важне догађаје. Уверени демократа, антифашиста и
борац против корупције, као народни посланик Тимочког округа
иступао је против свега што је сматрао неправдом, због чега
је 1936. дошао у сукоб с председником Владе Краљевине
Југославије Миланом Стојадиновићем, негодујући због његовог
приближавања силама Осовине. Суд за заштиту народа га је
осудио на робију коју је одлежао од 1936. до 1939. године.
После окупације крио се од Немаца у Црној Гори. После рата
бавио се писањем, као и потрагом за сопственим филмовима
које је одузела ОЗНА.18 О његовом фотографском раду сведоче
снимци које се чувају у Војном музеју у Београду (Прелаз преко
реке Семени у Албанији, 1916, Бојиште на Церу после битке, 1914)
и Народној библиотеци (Војвода Мишић и генерал Леблоа пред
Битољем, Прелаз реке Војуше и Повратак избеглица) и Историјском
1916 in Thessaloniki and the founder of Serbian war cinematography.17
He was born in Negotin (his father Milovan was a priest in Negotin).
While in Gymnasium, just before his final exam in 1904, he left
Zaječar for Old Serbia to fight against the Turks. From 1905 to
1907 he fought in guerrilla units and took part in the 1912–1913
Balkan Wars. He was awarded the honour of The Knight of the Star
of Karađorđe and The Star of Karađorđe. At the European Champion-
ships in Rome in 1908 he won the title of best shooter, which
he defended until 1914. He enrolled at the Faculty of Law after
1908 and completed it on time. He actively began to take interest
in photography and cinematography during the Balkan wars. In
the meantime, he reportedly taught Gavrilo Princip to shot from
a revolver. After the war, he published The Balkan Album in the
Czech Republic, which contained 1600 shots of the siege of Edirne
and the Arbanasi rising. In World War I the enemies destroyed
Stojadinović’s documentation of several thousand shots. In 1915 in
a letter to his wife, he mentions that the High Command took his
film camera, which he confiscated from the spies, and for which he
bitterly wept during the Albanian retreat. He mentions that he was
left with only his photo-camera and that he was regretful “because
the scenes were dark and miserable and they were worth filming”.
After the war Stojadinović continued to film, recording numerous
important events. An assured democrat, antifascist and fighter
against corruption, as a parliament representative for the Timok
County, he was against all that he considered injustice, and for
these reasons he came into conflict in 1936 with the Prime Minister
of the Kingdom of Yugoslavia, Milan Stojadinović, protesting because
of his affinity towards the Axis. The court for the protection of
people sentenced him to prison, which he served from 1936 to
1939. After the occupation he hid from the Germans in Montenegro.
After the war, he wrote, and went in search of his films confiscated
by OZNA (The Department of National Security).18 Evidence of his
work in the field of photography are kept in the Military Museum in
Belgrade (Crossing the River Semeni in Albania, 1916; The Battlefield
after the Battle of Cer, 1914), the National Library (Duke Mišić and
General Leblois approaching Bitola; Crossing the River Vojuša and
музеју Србије (Кроз албанска блата, Први ручак на Крфу после
преласка Албаније 1916, Прелаз преко реке Семени у Албанији 1916,
Кроз Албанију – Српски војници кувају траве за јело, Повлачење
српске војске кроз Албанију 1915. и неколико истог наслова Какви
смо стигли на Крф прешавши Албанију, 1916).
Андре Тапоније
André Taponier
Андре Тапоније (André Taponier, 1869–1930), француски фотограф.
Рођен је у Бомону (Горња Савоја), у породици која је водила
порекло из Женеве. Фотографију је учио у Женеви код Фредерика
Боасонаса. Први атеље отворио је у Ремсу 1895, а од 1901. водио
је атеље у Паризу, делом у сувласништву с Боасонасом од кога
је 1912. откупио његов део. Активан од 1895. до 1930, био је
специјализован за портретисање славних личности, као што су
крунисане главе (Никола I Петровић – Његош, Марија Бонапарте,
грчки краљ Ђорђе, кнез од Moнaкa Луј II, цар Хаиле Селасије и
персијски шах Абдул Баха). Његова фотографија Етнографско-
историјска секција Краљевине СХС на Конференцији мира 1919. чува
се у фотодокументацији „Велики рат“ у Народној библиотеци
Србије. Преминуо је у саобраћајној несрећи, а његов атеље
наследио је и водио његов син Пјер, такође фотограф, до 1958.
године када га је затворио.
The Return of the Refugees) and the Historical Museum of Serbia
(Through the Albanian Mud, First Lunch in Corfu after Crossing Albania
– Serbian Soldiers Cooking Grass to Eat, Retreat of the Serbian Army
through Albania 1915 and several photographs with the same title:
How we were when arriving to Corfu having crossed Albania, 1916).
André Taponier, 1869—1930, French photographer. Born in
Beaumont (Haute-Savoie) to a family with Geneva origins. He
learnt photography in Geneva with Frédéric Boissonnas. He opened
his first atelier in Reims in 1895 and from 1901 he run an atelier
in Paris, which was partly owned by Boissonnas, from whom he
bought off the remaining share in 1912. He was active from 1895 to
1930 and specialized in making portraits of famous people such as
the crowned heads of Nikola I Petrović – Njegoš, Marie Bonaparte, the
Greek king George, prince of Monaco Louis II, Emperor Haile Selassie
and the Persian Shah Abdul Baha. His photograph The Ethnographical
and Historical Section of the Kingdom of SCS at the Peace Conference
in 1919 is kept in the “Great War” photo-documentation in the
National Library of Serbia. He died in a car accident and his atelier
was inherited and run by his son Pierre, also a photographer, until
1958 when it closed.

17 У Архиву Југословенске кинотеке чува се Стојадиновићев рукопис
успомена о организацији фотографске и кинематографске службе у
балканским ратовима и Првом светском рату.
18 Филмографију Драгише М. Стојадиновића направио је Стеван Јовичић у
С камером и пушком: Драгиша М. Стојадиновић, Београд, Агена, 1999.
17 The Yugoslav Film Archive keeps the manuscript about the organisation of the
photography and cinematography services during the Balkan wars and World War I.
18 The Dragiša M. Stojadinović filmography was created by Stevan Jovčić in:
With Camera and Rifle: Dragiša M. Stojadinović (С камером и пушком: Драгиша М.
Стојадиновић), Београд/Belgrade, Агена, 1999.
398 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Луис Викс Хајн
Lewis Wickes Hine
Луис Викс Хајн (Lewis Wickes Hine, 1874–1940), амерички социолог и
фотограф чији су снимци деце која раде у фабрикама били кључни
за промену закона о раду малолетника. Рођен у Ошкошу (Oshkosh
- Wisconsin), врло рано је почео да зарађује, одмах после очеве
смрти, да би уштедео новац за школовање. Студирао је социологију у
Чикагу и Њујорку (на Колумбија универзитету). Предавао је на Етичкој
културној школи у Њујорку, где је подстицао студенте да фотографију
користе као образовни медијум. Са својом класом редовно је одлазио
на острво Елис где су фотографисали емигранте који су свакодневно
пристизали у њујоршку луку. Између 1904. и 1909. снимио је више од
200 плоча. Године 1906. постао је фотограф Фондације „Расел Сејџ“
(Russell Sage) за коју је документовао живот у окрузима Питсбурга у
Пенсилванији ради социолошког истраживања „Pittsburgh Survey“.
Године 1908. напустио је место предавача и прешао у Национални
комитет дечјег рада (National Child Labor Committee). Вођен позивом
социјалног реформатора, током следеће деценије документовао
је упошљавање малолетника у америчкој индустрији (на пример,
децу која раде у фабрикама памука), подржавајући напоре NCLC да
се укине таква пракса. За време Првог светског рата и после рата,
фотографијама је бележио хуманитарни рад Америчког Црвеног крста
у Европи. У пролеће и лето 1918. фотографисао је хоспитализоване
војнике у Француској, а у новембру је већ био у Италији, затим у
Lewis Wickes Hine, 1874–1940, an American sociologist and photog-
rapher whose photographs of children working in factories were key in
changing the child labour laws. He was born in Oshkosh, Wisconsin,
and started earning at an early age, right after his father’s death, in
order to save up enough money to go to school. He studied sociol-
ogy in Chicago and New York (Columbia University). He taught at the
Ethical Culture School in New York where he encouraged his students
to use photography as an educational medium. With his class he
often went to Elis Island where they photographed immigrants arriving
at New York harbour on a daily basis. Between 1904 and 1909, Hine
took over 200 plates. In 1906, he became photographer of the Russell
Sage Foundation, photographing life in the districts of Pittsburgh,
Pennsylvania for the purpose of the “Pittsburgh Survey” research. In
1908 he left his position as lecturer and moved to the National Child
Labor Committee. Lead by his unrelenting calling as a social reformer,
during the next decade he documented the hiring of juveniles in the
American industries (for instance, children working in cotton factories)
and supported the NCLC to abolish such practice. During World War I
and after the war, he used photography to record the humanitarian work
of the American Red Cross in Europe. In the spring and summer of 1918
he took photographs of hospitalized soldiers in France and in November
he had already reached Italy, then Greece, Serbia as well, where he
Грчкој, па у Србији где је снимао повратак српских избеглица кућама.
Фотографија Refugees cooking a meal on road to Grdelitza, 1918. (Избеглице
припремају јело на путу за Грделицу) чува се у Уметничком музеју
у Милвокију, а Refugees on rail road track en route to Grdelitza, Serbia.
(Избеглице дуж железничке пруге на путу за Грделицу) у Музеју „George
Eastamn House“, Рочестер, Њујорк, где се налазе и његови снимци
Two orphan boys returning to their home in Skopje (Два сирочета се враћају
својој кући у Скопље) и A Christmas street fiddler, Belgrade, 1918. (Божићни
улични свирач). У трећој и четвртој деценији XX века снимио је серију
„радних портрета“, којом је истицао човеков допринос модерној
индустрији. Године 1930, ангажован је да документује изградњу
Емпајер стејт билдинга. Током Велике депресије поново је радио за
Црвени крст снимајући на америчком југу, као и живот у планинама
источног Тенесија. Последње године живота провео је без покровитеља
за свој рад те је борећи се за егзистенцију изгубио кућу и био принуђен
да се пријави за социјалну помоћ. Умро је у 66. години у њујоршкој
болници „Фери Добс“ 3. новембра, после операције. Његов син
Коридон донирао је фотографије и негативе „Фото лиги“, али се ова,
нажалост, расформирала 1951. године. Већина фотографија објављена
је у фото-монографијама The History of Places. Child Labor in America 1908–
1912. (Историја места. Деца-радници у Америци 1908–1912), Power of
man (Снага човека), Man at work (Човек у раду), Lewis Hine in Europе (Луис
Хајн у Европи) и The lost photographs (Изгубљене фотографије).
Др Вратислав Черни
Dr Vratislav Černý
Др Вратислав Черни (JUDr Vratislav Černý, 1871–1933), рођен у Прагу,
адвокат, члан чешке мисије у току балканских ратова, боравио је
кратко у Црној Гори. Снимао је фотографије на положајима војске у
Бару и у Скадру. Познато је само десет његових фотографија претежно
везаних за Бар и догађаје у пристаништу, и неколико жанр-сцена,
као што је Три брата Братоножића. Његове фотографије су објављене у
трима књижицама заједничког наслова Слике из Балканских ратова,
Натошевић, Нови Сад, 1912–1913 (чувају се у Библиотеци Српске
академије наука и уметности), као и у прашком илустрованом
часопису Светозар, бројеви 27–52, из 1913. године.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 399
photographed the return of the Serbian refugees. The photograph Refu-
gees Cooking a Meal on Road to Grdelitza, 1918 is kept in the Milwaukee
Art Museum. The photograph Refugees on Rail Road Track en route to
Gradletza, Serbia is kept in the Museum George Eastamn House, Roches-
ter - New York, as are his shots Two Orphan Boys Returning to their Home
in Skopje and A Christmas street fiddler, Belgrade, 1918. During the 1930s
and 1940s he shot a series of “work portraits” emphasizing the human
contribution to modern industry. In 1930 he was commissioned to docu-
ment the construction of the Empire State Building. During the “Great
Depression” he went back to working for the Red Cross, photographing
the American South and life in the mountains of eastern Tennessee.
He spent the last years of his life without patronage for his work, and
struggling to survive he lost his house and was forced to apply for
social welfare. He died aged 66 in the Ferry Dobbs hospital in New
York on November 3 after an operation. His son Corydon donated his
photographs and negatives to the Photo League, which unfortunately
dismantled in 1951. Most of his photographs have been published in
the monographs The History of Places. Child Labor in America 1908–1912,
Power of Man, Man at Work, Hine in Europe and The lost Photographs.
Dr Vratislav Černý, 1871–1933, born in Prague, lawyer, member of the
Czech mission during the Balkan wars, was briefly in Montenegro. He
made photographs on army positions in Bar and Shkoder. Only ten
of his photographs are known of, mostly related to Bar and events
at the dock, as well as several genre scenes, such as the Three
Brothers Bratonožić. His photographs have been published in three
booklets sharing the title Images from the Balkan Wars, (published by)
Natošević, Novi Sad, 1912–1913 (kept in the library of the Serbian
Academy of Arts and Sciences), and in the Prague illustrated maga-
zine “Svetozar”, numbers 27–52, the 1913.
400 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
Самсон Мојсилович Чернов
Sampson Моisilovitch Tchernoff
Самсон Чернов © Војни музеј, Београд (кат. бр. 140)
Sampson Tchérnoff © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 140)
Самсон Мојсилович Чернов (Sampson Моisilovitch Tchérnoff,
1887–1929), руски Јеврејин, дописник-фотограф и сниматељ, по
професији сликар. У Србију је послат као фотограф руског дневног
листа Новое время и месечника Русское слово, али је касније постао
и дописник француског недељника L’Illustration. На Балкан је дошао
1912. да би извештавао о Првом балканском рату, али је остао и
за време Другог балканског рата. Снимао је велике напоре српске
војске, патњу народа и последице бугарских злочина над војском
и цивилима, а у Скопљу је забележио и прве српске аероплане.
Први трагови према Чернову као фотографу воде у 1913, када га у
српско-бугарском сукобу срећемо као сниматеља кратких филмова
Једрене после заузећа и Битка на Брегалници. Од око 500 фотографија
из Балканских ратова сложио је причу коју је показивао јавности, у
августу 1913. у Београду у Официрском дому (данашњи Студентски
културни центар)19, a затим и у Лондону и Паризу. У пролеће 1914,
у петроградском хотелу „Асторија“, поред фотографија изложио
је и велика уља на платну за која је користио мотиве са својих
фотографија. Непосредно после атентата у Сарајеву, поново се
нашао у Србији као дописник. У јуну 1915. добио је одобрење Штаба
19 Ово је прва самостална изложба у историји српске фотографије, према
Горану Малићу, историчару фотографије.
Sampson Моisilovitch Tchérnoff, 1887–1929, a Russian Jew, reporter-
photographer and cameraman, painter by profession. He was sent to
Serbia as a photographer of the Russian daily paper “Новое время”
and the monthly “Русское слово”, however he became at a later date,
a correspondent for the French weekly L'Illustration. He arrived to the
Balkans in 1912 to report on the First Balkan War, but remained during
the Second Balkan War as well. He recorded the great efforts of the
Serbian army, the suffering of the people and the consequences of
Bulgarian crimes over the military and civilians; in Skopje he recorded
the first Serbian airplanes. First evidence of Tchernoff as photographer
lead us to 1913 when he appeared as cameraman during the Serbian-
Bulgarian conflict and the maker of short films Edirne after Occupation
and Battle of Bregalnica. Out of almost 500 photographs from the Balkan
wars he compiled a story that he showed the public in August 1913 in
Belgrade at the Officer’s Home (today the Student’s Cultural Centre)19,
and then in London and Paris. During the spring of 1914 in the Astoria
Hotel in St. Petersburg he exhibited, besides his photographs, large
oil paintings based on the scenes from his photographs. Not long
after the assassination in Sarajevo, he found himself in Serbia yet
19 This is the first solo exhibition in the history of Serbian photography, according to
Goran Malić, photography historian.
Врховне команде да може да фотографише, али да за публиковање
фотографија мора имати посебну дозволу. Исте године у септембру,
Врховна команда српске војске прикључила га је као фотографа
филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”.
Заједно су снимали догађаје на фронту према Сави, разарање
Београда, прелазак српске војске преко Саве, дејства у Срему
и разрушени Шабац. Ни после слома 1915. и повлачења према
Албанији, Чернов није отишао из Србије. Са војском и народом
и он је прошао албанску голготу, а на том походу направио је
најпотресније фотографије изгладнелих војника у бескрајној
снежној белини коју савлађују последњим атомима снаге. На Крфу
је председник српске владе Никола Пашић одлучио да га пошаље
у Европу са задатком да обелодани патње српске војске и народа.
Већ у јуну 1916. у Галерији Краљевског института у Лондону отворио
је изложбу на којој је представио 300 акварела и фотографија с
мотивима из српских ратова од 1912. до 1915. године.20 У Лондону
је штампао три албума. Први, Serbs in december 1915. (Срби у
децембру 1915), који се чува у библиотеци Војног музеја, садржи
поштанске разгледнице и 22 листа с фотографијама војводе Путника
који седи и чита за столом, бомбардованог Београда, војника који
прелазе Мораву, официра који седи на обали мора и чежњиво гледа
у даљину и снимком сељанке с бебом у наручју која се опрашта од
мужа на носилима, на насловној страни. Други албум, La guerre des
Cinq Ans: les Serbes en 1912–1916. (Петогодишњи рат: Срби од 1912.
до 1916), чија су два примерка похрањена у Народној библиотеци
Србије и на Универзитету у Кентакију, садржи 23 разгледнице и у
њему су репродуковане две чувене фотографијe, из Балканског рата
војника попадалих од умора на пољу, с уредно сложеним пушакама
у купе, и из Првог светског рата војника који захвата морску воду
на обали. У трећем, Comment les Serbes abandonèrent leur patrie/ How
the Serbs abandoned their homes (Како су Срби напуштали отаџбину)
такође у Народној библиотеци Србије, штампани су панорамски
снимци Призрена, сцене збегова у повлачењу, шатора војске под
крфским столетним маслинама. Поводом изложбе штампане су
20 Према Марини Зековић, у Српским новинама, штампаним на Крфу,
објављена су тада два приказа ове изложбе. Један је превод чланка из
листа Graphic у коме анонимни новинар помиње чувене фотографије које
представљају краља Петра I који седи на брду и показује где су аустријски
топови, прелазак преко албанских беспућа, српског војника који је загњурио
главу у руке од умора, удовицу која сахрањује мужа, дечака који је остао без
руке, бомбардовани Београд, енглеску и руску мисију, гроб браће Рибникар.
У другом приказу се помиње да је Лондон облепљен плакатима изложбе на
којима је у колору приказан дечак у војничком оделу са увијеном рањеном
руком. Исцрпне приказе изложби доносе и Тimes и Evening News чији је
тираж четири милиона примерака.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 401
again as a correspondent. In June 1915 he received the consent of the
Supreme Command Headquarters to take photographs, however that
he must also have a special permit for publishing. That same year, in
September, the Supreme Command of the Serbian army had him join
as photographer the film crew of Đoka M. Bogdanović, the owner of
the cinema “Kasina”. Together they filmed the events on the front line
towards the river Sava, the destruction of Belgrade, the Serbian army
crossing of the Sava, actions in Srem and devastated Šabac. Even after
the collapse of 1915 and the withdrawal towards Albania Tchernoff
did not leave Serbia. With the army and the people he experienced the
Albanian Golgotha and in this campaign he made some of the most
moving photographs of emaciated soldiers in the endless snowy white-
ness, which they conquered with the last atoms of strength. On Corfu
the Prime Minister Nikola Pašić decided to send him to Europe giving
him the task of shedding light on the suffering of the Serbian army
and people. Already by June 1916 in the Gallery of the Royal Institute in
London he opened the exhibition where he presented 300 watercolour
paintings and photographs depicting scenes from the Serbian wars of
1912 and 1915.20 In London he printed three albums. The first, Serbs in
December 1915, kept in the library of the Military Museum, containing
postcards and 22 pages with photographs of Duke Putnik sitting and
reading at the table, of bombed Belgrade, soldiers crossing the river
Morava, an officer sitting on the seacoast staring longingly into the
distance and a photograph of a peasant woman holding a baby in her
arms saying goodbye to her husband in a stretcher, on the front cover.
The second album, La guerre des Cinq Ans: les Serbes en 1912–1916 – two
copies are stored in the National Library of Serbia and the University of
Kentucky – contains 23 postcards and the reproduction of two famous
photographs: from the Balkan war, soldiers fallen from fatigue in the
field with neatly piled guns in a cone; and from World War I, a soldier
cupping sea water on the coast. The third album, Comment les Serbes
abandonèrent leur patrie / How the Serbs Abandoned their Homes, also
in the National library of Serbia, includes printed panoramic shots of
Prizren, scenes of retreat, and soldiers’ tents under the age-old Corfu
20 According to Marina Zeković, The Serbian Paper (“Српскe новинe”) printed in
Corfu, published two reviews of this exhibition. One is a translation of the article
from the paper Graphic in which an anonymous journalist mentions famous photo-
graphs representing King Petar I sitting on a hill and pointing towards the Austrian
cannons, the crossing of the Albanian wastelands, the Serbian soldier burying his
head in his hands out of sheer fatigue, the widow burying her husband, the boy
without an arm, bombed Belgrade, the English and Russian mission, the grave of the
brothers Ribnikar. The second review mentions that London was covered in posters of
the exhibition with the colour image of a boy in a soldier’s uniform with a bandaged
wounded arm. Exhaustive reviews of the exhibition were made by the Times and
Evening news with a circulation of four million issues.
402 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 403

и разгледнице у боји међу којима је портрет војника који гледа

у даљину – Орловско око наше извиднице / Тype of Serbian soldier
advancing обишао свет. (Један примерак ове разгледнице налази
се у Историјском музеју Србије, заведен под називом Војник
на стражи). У Војном музеју у Београду похрањени су и његови
негативи Манастир Високи Дечани, Логор српске војске на Крфу,
два Повлачења кроз Албанију, Са Чакора ка Андријевици комора
са муницијом прелази планине, Кроз Албанију, Творци Крфске
декларације са председником Николом Пашићем на Крфу, Пуковник
Лазаревић Петар, Повлачење грађана, код Пећи, и Повлачење
војске кроз Ибарску клисуру, сви из 1915. године.21 Историјска
фотографија из Првог светског рата Краљ Петар осматра бојиште,
снимљена на положају Гаревица код Даросаве у Колубарском
срезу, по налогу Владе употребљена је за израду поштанских
марки.22
После лондонске изложбе Чернов се вратио на Крф и прешао
у православље окумивши се са српским војним министром,
генералом Божидаром Терзићем, и узевши крштено име
Александар, по српском регенту. После Октобарске револуције,
као присталица „Белих”, оставши без домовине примио је
француско држављанство. Пред сам крај рата, у марту 1918,
Никола Пашић га је послао у Њујорк где је у Grand Central Palace-у
приредио изложбу фотографија и акварела, дао подужи интервју
New York Times-u, и држао потресна предавања о патњама српског
народа. У току припрема Мировне конференције поново је био
у Паризу где је гостовао са серијом предавања о српској борби
за слободу, онда опет у Америци, где је упознао младу глумицу
с којом је ступио у брак. Од 1920. живели су у Бијарицу где су
купили вилу („Villa Marbella“) из 1863, зидану у маварском стилу.
olives. On the occasion of the exhibition, colour postcards were
printed including a portrait of a soldier looking into the distance –
Милан Шимић
Type of Serbian Soldier Advancing, which travelled the world. (One copy Milan Šimić
of this postcard is in the Historical Museum of Serbia.) The Military
Museum in Belgrade stores Tchernoff’s negatives The Monastery Visoki
Dečani, The Serbian Army Camp on the Island of Corfu, two Withdrawals
through Albania, from Tchakor to Andrijevica the Army Service Corps with Милан Шимић, војник у Вардарској дивизији и дворски фотограф. Milan Šimić, soldier in the Vardar division and court photographer. Most
Ammunition Crossing the Mountains, through Albania, Authors of the Већи број његових фотографија на којима се види улазак црногорске of his photographs illustrating the arrival of the Montenegrin army to Peć
Corfu Declaration with President Nikola Pašić in Corfu, Colonel Lazarević војске у Пећ после Првог балканског рата налази се у збирци after the First Balkan War can be found in the collections of collector
Petar, The Withdrawal of Citizens close by Peć, and The Withdrawal of колекционара Ранка Раичковића. У истој збирци је и 250 Шимићевих Ranko Raičković. The same collection holds 250 postcards and photo-
the Military Through the Ibar Gorge, all from 1915.21 The historical разгледница и фотографија на којима су снимљени историјски догађаји graphs belonging to Šimić depicting historical events with fragments from
photograph from World War I – King Peter Inspecting the Battlefield, с фрагментима живота и обичаја Срба на Косову и Метохији, посебно у the life and customs of Serbs in Kosovo and Metohija, especially the areas
was taken in the Garevica military position, close to Darosava in the Пећи и околини, између осталих, фотографије с устоличења патријарха around Peć. Also, among others, there are photographs from the ordination
district of Kolubara, and by order of the Government it was printed as Димитрија (Павловића) у Пећи 1924, првог патријарха после укидања of Patriarch Dimitrije (Pavlović) in Peć in 1924, the first patriarch after the
a postage stamp.22 Пећке патријаршије 1766. године. У колекцији Милоша Јуришића је 80 abolition of the Patriarchate of Peć in 1766. The Miloš Jurišić collection
Шимићевих фотографија-разгледница и снимака старог Београда међу contains 80 of Šimić’s photographs-postcards and shots of old Belgrade,
After the London exhibition Tchernoff returned to Corfu and was bap- којима и авионски снимак дворова у улици Краља Милана из 1924. among which the bird’s eye view shot of the palaces in Kralja Milana Street
tized to Orthodoxy having become the godfather of Serbian military године. from 1924.
minister, General Božidar Terzić, and having been given the baptismal
name of the Serbian regent Aleksandar. Following the October
revolution as a supporter of the “white” and having lost his homeland
he received French citizenship. Towards the end of the war, in March
1918, the Nikola Pašić sent him to New York where he organised Ристо Шуковић
an exhibition of photographs and watercolours in the Grand Central
Palace, gave a lengthy interview to the New York Times and held Risto Šuković
moving lectures about the suffering of the Serbian people. During
the preparations for the Peace Conference he found himself in Paris
yet again, where he toured with a series of lectures on the Serbian
struggle for freedom. This was followed by a visit to America, where
he met a young actress whom he married. From 1920 they lived in
Biarritz where they bought a villa (“Villa Marbella”) from 1863, built
in the Moorish style. Ристо Шуковић © Војни музеј, Београд (кат. бр. 141)
Risto Šuković © Military Museum, Belgrade (Cat. N₀ 141)

21 У Музеју ПТТ-а у Београду, октобра-новембра 2012, организована је
изложба о делу Чернова. Изложбу је приредио кустос Миодраг Јовановић.
22 Ово је прва позната поштанска марка на којој један владар није приказан
до појаса већ на бојишту. Фотографија је снимљена непосредно пошто
је краљевић Ђорђе оцу направио столицу од каменог блока и сандука за
муницију на коју је краљ Петар сео да осматра непријатељске јединице.
21 The Postal Service Museum in Belgrade, organised an exhibition on Tchernoff
which lasted from October – November 2012. The exhibition was curated by Miodrag
Jovanović.
22 This is the first known postage stamp that shows a ruler in the battlefield, and
not solely to his waist. The photograph was taken just as princ Đorđe had made his
father a chair from a stone block and ammunition chest upon which King Petar sat
down to observe the enemy units.
Ристо Шуковић (1885–1939), војни свештеник и фотограф у Дринском
брдском артиљеријском пуку. Рођен је у Дубровнику где је завршио
гимназију, а дипломирао је на Богословији у Задру. Рукоположен
је за ђакона 1911, а службовао је у Цркви рођења Богородице
на полуострву Луштица и у Цркви Светог Јована на Бијелским
Крушевицама.23 Био је добровољац у балканским ратовима, а 12. јула
23 У овој цркви чува се путир којим је Ристо Шуковић причешћивао војску
уочи битке на Кајмакчалану.
Risto Šuković (1885–1939), military priest and photographer of the
Drina mountain artillery regiment. He was born in Dubrovnik where he
finished the gymnasium and Theology in Zadar. He was ordained deacon
in 1911 and served in the Church of the Nativity of the Virgin Mary on the
Luštica peninsula and in the Church of St. John on Bijelske Kruševice.23
He was a volunteer in the Balkan wars and on 12 July 1914 he joined, as
23 This church safeguards the communion chalice used by Risto Šuković just before
the soldiers went into battle at Kaymaktchalan.
404 Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS
1914. ступио је, такође као добровољац, најпре у Ужички одред
штаба Лимске бригаде Ужичке војске, и, на крају, у Дрински
брдски артиљеријски пук. Фотографије је снимао од 1914. до
1918. године, а међу његовим најзначајним фотографијама су:
Спаљена школа у Добруну, Долазак регента Александра на Чеганску
планину, Отац, резервни поручник, учитељ из околине Београда
на гробу сина јединца, Ношење лакших рањеника на мазгама са
Кајмакчалана 1916, Купање у мору српских војника у Говину, 1916,
Завојиште Дринског брдског артиљеријског пука у А. Матијасу
на Крфу, Пуштање голуба писмоноше из Вардишта за Ниш, 1914,
Српска војска дијелила је свој љебац ослобођеном становништву
у Македонији, нарочито дијеци,, Војник Ибарског пука чува
жељезничку пругу у Добруну у Босни, под стражаром направљеном
од изгорелог кревета из куће свештеника Ђуровића, чију су кућу
Аустријанци запалили при наступању српске војске у Босну 1914.
Ове фотографије похрањене су у Војном музеју у Београду. После
Првог светског рата живео је у Дубровнику где је био председник
Савеза добровољаца. Носилац је Албанске споменице, Ордена Св.
Саве V степена, Даниловог ордена II степена, као и Златне и Сребрне
медаље за ревносну службу Крста Милосрђа.
Катарина–Клара Штурценегер
Catharina–Clara Sturzenegger
Катарина–Клара Штурценегер (Catharina–Clara Sturzenegger, 1854–1929),
учитељица, болничарка, публицисткиња и фотографкиња. Рођена је
у швајцарском градићу Шпајхеру (Speicher), у породици сиромашног
сељака Јохана Урлиха и ткаље Ане Барбаре Колер. Од 1882. до 1896.
volunteer, the First Užice Army Detachment Headquarters of the Lim
Brigade and then, finally, the Drina Mountain Artillery Regiment.
He took photographs from 1914 to 1918 and his most important
photographs are: A burnt-down School in Dobrun, The Arrival of Regent
Aleksandar in Mountan Tchegan, Father, the Reserve Lieutenant, teacher
from around Belgrade, at the grave of his only son, The Transportation
of Lightly Wounded on Mules from Kaymaktchalan in 1916, Serbian
Soldiers Bathing in the Sea in Govinо in 1916, Dressing Station of the
Drina Mountain Artillery Regiment in At. Matijas on Corfu, Release of the
Homing Pigeon from Vardište towards Niš, 1914, Serbian troops shared
their bread with the population, especially children, A soldier of the Ibar
Regiment guarding the railway line in Dobrun, Bosnia, under a shelter
made out of a burnt-out bed from the house of priests Đurović, whose
house the Austrians lit upon the arrival of the Serbian army in Bosnia in
1914. These photos are stored in the Military Museum in Belgrade.
After World War I he lived in Dubrovnik, where he was president of
the Association of volunteers. He was ordained with the Albanian
Commemorative Medal, the Order of St. Sava of the V degree, Daniel’s
Ordain of the II order, as well as Gold and Silver Cross of Mercy Medals
for Diligent Service.
Catharina–Clara Sturzenegger (1854–1929), teacher, nurse,
publicist and photographer. She was born in the Swiss village of
Speicher to a family of poor peasants, Johan Ulrich and spinster
Ana Barbara Koler. From 1882 to 1896 she worked as a teacher in
радила је као учитељица у Волфхалдену.24 Захваљујући познанству са
сликарком Катарином Ивановић, заинтересовала се за Балкан који је
постао њена непресушна тема за путописне књиге које је илустровала
својеручнo снимљеним фотографијама. У Србији је боравила најпре
у време балканских ратова, а затим и у светском рату од лета 1914.
до пролећа 1915, оба пута у хуманитарној служби као представник
швајцарског Црвеног крста у Нишу, Крагујевцу и Београду. O боравку
у Србији и утисцима које је стекла о српском народу написала је
неколико књига на немачком језику, од којих су неке преведене на
српски: Serbisches Rotes Kreuz und internationale Liebestätigkeit Während
der Balkankriege 1912/13, Zürich 1914. (Српски и међународни Црвени
крст за време Балканских ратова); Србија у европском рату 1914/1915,
Нови Сад 2009. илустрована с 122 фотографије; Licht in die Wirren
des Balkans. Eine historische Studie, Zürich 1917. (Светлост у заплетима
Балкана. Једна историјска студија); Serbien am Jahresende 1915: Dunkle
Tage, Zürich 1916. (Србија на крају 1915: Мрачни дани); Die Аuferstehung
Serbiens. Seine glorreichsten und seine dunkelsten Tage, Berlin & Bern
1920. (Васкрснуће Србије. Њени најславнији и најмрачнији дани) и
Србија у рату 1914/1916, Горњи Милановац, 1989. илустрована с 120
фотографија. Публицистичким радом (око 700 страна посветила је
српској тематици) допринела je да се чује глас истине о зверствима
окупатора и херојској борби српске војске, истичући да је српска
влада строго поштовала све међународне обавезе према ратним
заробљениима. За заслуге у балканским ратовима и Првом светском
рату, 1920. године, тада принц-регент Александар Карађорђевић
одликовао ју је Орденом Светог Саве IV степена. У Народној библиотеци
Србије чува се њена ратна разгледница Поподневни одмор уз
национални инструмент гусле, из дела „Србија“, Siesta haltende Belgrader
Schützengraben-Mannschaft : mit dem National-Instrument die "Gùsle" : [Orig.
Aufnahmen von C. [Catharina] Sturzenegger aus dem Werke "Serbien"], изд.
Цирих, Institut Orell Füssli.
24 У Музеју у Волфхалдену (Wolfhalden) приређена је у мају 2011. изложба
у њену част, али нисмо нашли податак да ли су тада приказане њене
фотографије.
Биографије ратних фотографа / THE BIOGRAPHIES OF WAR PHOTOGRAPHERS 405
Wolfhalden24. Her friendship with painter Katarina Ivanović led to
her interest in the Balkans that became an inexhaustible topic for
travel writing which she illustrated with her own photographs. She
first came to Serbia during the Balkan wars and then during the
World War from the summer of 1914 until the spring of 1915, both
times as part of the humanitarian aid and representative of the
Swiss Red Cross in Niš, Kragujevac and Belgrade. She wrote several
books in German about her time in Serbia and impressions of the
Serbian people, some of which have been translated into Serbian:
Serbisches Rotes Kreuz und internationale Liebestätigkeit Während
der Balkankriege 1912/13, Zürich 1914 (Serbian and International Red
Cross during the Balkan Wars); Srbija u evropskom ratu 1914/1915,
(Serbia in the European War), Novi Sad 2009, illustrated with 122
photographs; Licht in die Wirren des Balkans. Eine histirische Studie,
Zürich 1917 (Light in the Balkan Plots. A Historical Study); Serbien am
Jahresende 1915: Dunkle Tage, Zürich 1916. (Serbia at the end of 1915:
Dark Days); Die Аuferstehung Serbiens. Seine glorreichsten und seine
dunkelsten Tage, Berlin & Bern 1920 (The Ressurection of Serbia.
Its most Glorious and Darkest Days) and Србија у рату 1914/1916.
(Serbia at War 1914/1916) Горњи Милановац, 1989, illustrated with
120 photographs. Her publicist work (around 700 pages dedicated
to the Serbian topic) contributed to the spreading of the word of
truth about the evildoings of the enemies and the heroic struggle
of the Serbian army, highlighting that the Serbian Government
strictly upheld all of the international obligations towards prisoners
of war. For her merits in the Balkan wars and World War I, in 1920,
the then prince-regent Aleksandar Karađorđević ordained her with
the Order of St. Sava of the IV degree. The National Library of Serbia
keeps her war postcard Siesta haltende Belgrader Schützengraben-
Mannschaft: mit dem National-Instrument die “Gùsle”: [Orig. Aufnahmen
von C. [Catharina] Sturzenegger aus dem Werke “Serbien”], publisher:
Zurich, Institut Orell Füssli.
24 The Museum in Wolfhalden organised in May 2011 an exhibition in her
honour, however information has not been retrieved whether her photographs
were displayed.
406 ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY
Литература / Bibliography
– Stanoiéwitch G. M., Le bombardement de L’Université de Belgrade, Paris, 1915. [Pounding of the University of Belgrade, Paris, 1915]
– Gersheim, Helmuti Alison, Fotografija sažeta istorija, Jugoslavija, 1973. [Photography, Concise History, Yugoslavia, 1973]
– Гордић, Милојко, Збирка фото–негатива Ристе Марјановића, Београд, 1973. [Gordić Milojko, Collection of Photo-negatives by Risto Marjanović
Belgrade 1973]
– Митровић, Јеремија Д., Заборављени ратни сликар и сниматељ Самсон Чернов, Зборник Историјског музеја Србије, 15-16, Београд, 1979.
[Mitrović Jeremija, Forgotten war painter and photographer, Sampson Tchérnoff, Journal of Historical Museum of Serbia, 15-16, Belgrade 1979]
– Шуица, Нада, Дела 1912—1918, каталог уметничке из збирке Војног музеја у Београду, 1982. [Šuica Nada, Artworks 1912-1918, Catalog of Art
Collection of Military Museum in Belgrade, Belgrade 1982]
– Ранковић, З, Фотографија у Ваљеву и Ваљевском крају до 1918. године, Гласник I AV. 18, Ваљево 1983, 9—24. [Ranković Z. Photos in Valjevo an
Surroundings, Valjevo, „Messenger I AV“ 1983 (18) 9-24]
– Тодић, Миланка, Историја српске фотографије, Просвета, Музеј примењене уметности, Београд, 1983. [Todić Milanka, History of Serban Photos,
Prosveta, Museum of Applied Arts; Belgrade,1983]
– Митровић, Ђорђе, Рашковић, Милена, Фонд професора и ректора Београдског универзитета Ђорђа Станојевића у Историјском музеју Србије,
Зборник ИМС, 21, Београд, 1984. [Mitrović Đorđe & Rašković Milena, Fond of professor and rector of the University of Belgrade Djordje Stanojevic at
the Historical Museum of Serbia, Proceedings IMS, 1984 (21)]
– Стојанчевић, Владимир, Швајцаркиња Катарина Клара Штурценегер у служби Црвеног крста у Србији и о Србима (1912–1918), у: Србија и српски
народ за време рата и окупације 1914-1918, Лесковац, 1988, 127-141 [Stojančević Vladimir, Catharina Clara Scturzenegger (from Switzerland) In
the service of the Red Cross in Serbia and about the Serbs (1912-1918), in: Serbia and the Serbian People During the War and Occupation of 1914–1918,
Leskovac, 1988;127-141]
– Видаковић, Гордана, Верни пратилац српских ратника 1912–1918, у: Фотографија код Срба 1839–1989, изложба, Галерија САНУ, Београд 1991.
[Vidaković Gordana, Faithfull Companion of Serbian Warriors 1912-1918 in: Serb Photographs 1839–1989, exposition, SASA Gallery, Belgrade,1991]
– Lebl, Ženi, Jevreji u Pirotu, Beograd 1991. [Jews in Pirot, Belgrade, 1991]
– Дрндаревић, Десанка М., Учитељ Малиша Стефановић као ратник и фотоаматер у Првом светском рату, Ужички зборник, 23, Ужице 1994.
[Drndarević Desanka M., Schoolteacher Mališa Stefanović as Warrior and Photoamateur in WWI, Užice Proceedings, 23, Užice 1994]
– Ђукић, Љубиша, Мачвани из мог пера, Глас Подриња, апр. 1996. [Đukić Ljubiša, My Matchva, „Voice of Podrinje“, Apr. 1996]
– Краков, Станислав, Живот човека на Балкану, Београд, 1997. [Krakov Stanislav, Life of Man in Balkan, Beograd, 1997]
– Петровић Милић, Ф., Стојковић, Павле, Бојковић, Слађана, Родолф Арчибалд Рајс, Сведок истине о Србији 1914–1918. каталог изложбе,
Историјски музеј Србије, Београд, 1997. [Petrović Milić F, Stojković Pavle, Bojković Slađana, Rodoph Archibald Reiss, Witness to the Truth in Serbia
1914–1918, exhibition catalogue, History Museum of Serbia, Belgrade, 1997]
– Зековић, Марина, Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у Српској војсци 1914—1918, Београд, 2001. [Zeković Marina, War
Painters, Amateur Photographers and Newspaper Pphotographers in Serbian Army 1914-1918, Belgrade 2001]
– Малић, Горан, Чешки фотографи у Србији и Црној Гори у току балканских ратова, Рефото, 5, Београд, 2001. [Malić Goran, Czech Photographers in
Serbia and Montenegro during Balkan Wars, Refoto, 5, Belgrade 2001]
ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY 407
– Малић, Горан, Човек за боље место (о фотографу Милану Савићу), Рефото, 7, Београд 2001. [Malić Goran, A Man for a better Place (about ptograpfer
Milan Savić), Refoto, 7, Belgrade 2001]
– Тодић, Миланка, Фотографија и слика, Београд, 2002. [Todić Milankna, Photo and Image, Belgrade 2002]
– Малић, Горан, Допринос руских фотографа српској култури 19. и 20. века, Годишњак Музеја града Београда, 2004. [Malić Goran, Contribution of
Russan Photographers to the Serbian Culture 19th to 20th century, Yearbook of the Museum of the City of Belgrade, Belgrade 2004]
– Рајс, Др Арчибалд, Чујте Срби!, Београд, 2004. [Reiss Dr Archibald, Listen, Serbs!, Belgrade 2004]
– Лазаревић Илић, Драгана, Солунски фронт у објективу ратног сликара и фотографа Драгољуба Павловића, каталог изложбе, Народни музеј
Ваљево, 2004. [Lazarević Ilić Dragana, Salonika Front in the Lens of War Painter and Photographer Dragoljub Pavlovic, exhibition catalogue, National
Museum Valjevo 2004]
– Дебељковић, Бранибор, Стара српска фотографија, Београд, 2005. [Debeljković Branibor, Old Serbian Photographs, Belgrade 2005]
– Малић, Горан, Летопис српске фотографије 1839–2008, Фотограм, Београд, 2009. [Malić Goran, Chronicle of Serbian Photographs 1839–2008,
Fotogram, Belgrade 2009]
– Штурценeгер, Kaтарина Клара, Србија у eвропском рату 1914–1915, Нови Сад, 2009. [Schturcenegger Catharina Clara, Serbia in European War
1914-1915, Novi Sad 2009]
– Алексић, Весна, Београдски странци, Београд, 2010. [Aleksić Vesna, Belgrade strangers, Belgrade 2010]
– Први балкански рат — фотографије Ристе Марјановића, Завод за заштиту споменика културе Града Београда, каталог изложбе поводом 100
година од Кумановске битке, октобар 2012. [First Balkan War – photos of Rista Marjanović, Institute for the Preservation of Cultural Heritage,
Belgrade, exhibition catalogue on the occasion of 100 years of Kumanovo battle ]
– Jovanov, Jasna, Nadežda Petrović: s obe strane objektiva, katalog izložbe, Spomen-zbirkа Pavla Beljanskog, Novi Sad, 2013. [Jovanov Jasna, Nadežda
Petrović, From the both sides of photo lence, exhibitionat calogue, Memorial of Pavle Beljanski, Novi Sad 2013]
– Поповић, Андра, Ратни албум 1914—1918, Нови Сад, 2013. [Popović Andra, War Photo Album 1914-1918, Novi Sad 2013]
– Весковић, Ивана, Скривено благо Дома Јеврема Грујића, каталог изложбе, Галеријa Дома војске, Београд, 2014. [Vesković Ivana, Hidden
Treasure of Jevrem Grujić Home, exhibition catalogue, Army Home Gallery, Belgrade 2014]
– Србија у Великом рату, каталог изложбе, Галерија Дома војске, Београд 2014. (Историјски архив Пожаревац, Војни архив и Институт за
савремену историју Србије) [Serbia in the Great War, exhibition catalogue, Army Home Gallery, Belgrade 2014 (Historical Archivess of Požarevac,
Military Archives and the Institute for Contemporary History of Serbia]
– Станковић, Бранислав, Немојте нас заборавити, каталог изложбе, Галерија САНУ, Београд 2014, (Народни музеј Шабац, Војни музеј Београд
и Музеја Града Новог Сада) [Stanković Branislav, Do not forget us, exhibition catalog, SASA Gallery, Belgrade 2014 (National Museum of Šabac,
Military Museum, Belgrade and City Museum, Novi Sad)]
– Рајс, Др Aрчибалд, Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта, Београд, 2014. [Reiss Dr Archibald, War Reports from Serbia and Thessalonica,
Belgrade 2014]
– Животић, А., Вуковић Војислав, Српска енциклопедија, II, Београд / Нови Сад, 2014. [Životić A, Vuković Vojislav, Serbian Encyclopedia, II, Bel-
grade / Novi Sad 2014]
– Вукчевић, Горан, (редитељ), Чујте Срби, документарни филм (80 мин), Београдски фестивал документарног и краткометражног филма, Дом
синдиката, 27. март 2015, 15.00. [Vukčević Goran, (director), Listen, Serbs!, documentary film (80 min), Belgrade Documentary and Short Film
Festival, the Chamber of Trade Unions, March 27, 2015, 15.00]
408 ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY ЛИТЕРАТУРА / BIBLIOGRAPHY 409

Новине / Newspapers: – Rousseau, Моnique et Fransis, Biarritz, promenade, Villa Marbella, Internet
– Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804–1917), Internet [Russian
– Лазић, Жика, Слика на Топчидерском брду и Сликао албанску голготу, Глас јавности, 28. и 29. октобар 2001. [Lazić Žika, Picture on Topčider Hill Medical help Serbia in its defense and Liberation wars of the Nineteenth and Early Twentieth century (1804–1917), Internet
and Picture of the Albanian Golgotha, Glas Javnosti, 28th and 29th Оctober 2001] – Списак старешина и декана Правног факултета у Београду, Интернет [The List of Officers and Deans of the Law Faculty in Belgrade, Internet]
– Piteša, Adriana, Senzacionalni crteži iz obiteljske ostavštine, Vladimir Becić nenadmašni ratni reporter, Jutarnji list, 11. јануар 2014. [Piteša Adriana, Sensa- – Форум Јагодина – Ћуприја – Параћин, непознати Ћупричани, istorijanisa. wikidot.com [Forum Jagodina - Ćuprija - Paraćin, unknown citizens
tional Drawings from the Family Legacy, Vladimir Becić, Unprecedented War Reporter, Jutarnji list /Morning Jurnal, 11. January 2014] of Ćuprija, istorijanisa.wikidot.com]
– Сталетовић, Љиљана, Метохија у слици и речи (о Милану Шимићу), Глас јавности, Београд 27. јуни 2009. [Staletović, Ljiljana, Metohija in – Фотомузеј, Виртуелни музеј српске и светске фотографије [Fotomuzej, Virtual Museum of Serbian and world photography]
Pictures and Words (about Milan Simić), Glas Javnosti / Voice of the Public, Belgrade, 27 June 2009]
– Субашић, Б., Драгиша Стојадиновић: херој с пушком и фото-објективом, Новости, 27. октобар 2012. [Subašić B, Dragiša Stojadinović: A Hero With a
Gun and Photo Lens, Novosti / News, October 27, 2012] Milena Marjanović
– Пешић, Новица, Oружје женског одреда, Новости, 11. мaj 2013. [Pešić, Weapons of the Female Squad, Novosti / News, May 11, 2013]
– Ђорђевић, Б., Фотографије сведочанства српске голготе, Новости, Београд 10. новембар 2013. [Đorđević, B, Photograph testimony of Serbian
Golgotha, Novosti / News, Beograd 10. November 2013]
– Пузовић, Б., Велики рат у објективу Драгољуба Павловића, Новости, Београд 26. јануар 2014. [Puzović, B. The Great War in the Lens of Dragoljub
Pavlović, Novosti / News, Belgrade, January 26, 2014]
– Џодан, Невен, Тајне фотографије Арчибалда Рајса, Блиц, Београд 8. јуни 2014. [Džodan, Neven, The Secret photos by Archibald Reiss, Blic, Belgrade,
June 8, 2014.]
– Ђорговић, Момчило, Српски Хемингвеј, Данас, Београд 8. новембар 2014. [Đorgović, Momчilo, Serbian Hemingway, Danas /Today,
Belgrade, 8 November 2014]

Интернет извори / Internet sources:

– Seecult (о Милану Шимићу), 13. 6. 2005. [Seecult (about Milan Šimić), 13. 6. 2005]
– Зарић, Слађана, Бестијалност какву Европа није видела!, РТС, 1. јуни 2014. [Seecult: Zarić, Sladjana, Bestiality what Europe Has Not Seen!, RTS,
June 1, 2014]
– Šakotić, Zdravko, Otvorena izložba fotografija ratnog sveštenika dobrovoljca Rista Šukovića, „Trebinje live“, 3. jul 2014, povodom izložbe u rezidenciji
Savatija Ljubibratića na Toploj. [Šakotić Zdravko, Photo Exhibition Wartime Volunteer Priest Risto Šukovića, "Trebinje live", July 3, 2014, on the occa-
sion of the exhibition at the residence of Savatije Ljubibratića, Topla]
– Богдановић, А., Ко је човек са најпознатије фотографије из Првог светског рата, Дневно.рс, 3. септембар 2014. [A. Bogdanovic, Who is the Man
From the Most Famous Photographs From the WWI, Dnevno.rs, September, 3. 2014]
– Bibliothèque Nationale de France. Gallica Bibliothèque numérique [National Library France. Gallica Digital Library]
– Валић, Љубиша, Грујић, др Славко и Копша, др Милан, Доживљаји наредника Миладина, Интернет извор. [Ljubiša Valić, Dr. Slavko Grujić & Dr.
Milan Kopša, Experiences of the Sergeant Miladin, Internet source]
– Виртуелна изложба, Ректор који је осветлио Београд (о Ђорђу Станојевићу), Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“. [Virtual Exhibi-
tion, Rector who lit Beograd (about Djordje Stanojević), University Library Svetozar Marković]
– Дигитална библиотека Народне библиотеке Србије, Велики рат. [Digital Library, National Library of Serbia, Great War]
– Đurić, Маја, Strani fotografi u Crnoj Gori početkom XX vijeka, Učešće Crne Gore na balkanskoj izložbi u Londonu 1907, Моntenegrina, digitalna
biblioteka crnogorske kulture [Maja Djurić, Foreign Photographers in Montenegro at the Beginning of XX century, Participation of Montenegro in the
Balkans Exhibition in London in 1907, Montenegrina, digital library of Montenegrin culture]
– Ристић, Радисав, Заборављени српски ратници, www.koreni.net [Ristić, Radisav, Forgotten Serbian warriors, www.koreni.net ]
410 ХРОНОЛОГИЈА / TIMELINE ХРОНОЛОГИЈА / TIMELINE 411

Историја и политика - 15. септембра српска пешадија је кренула у силовит, незадрживи јуриш ка северу.
- Прва је капитулирала Бугарска, за њом Турска, потом Аустроугарска, а Немачка – 11. новембра 1918. чиме је окончан Први
светски рат који је човечанству донео до тада незамислива страдања и разарања.
1912 / 1913. - 1. новембра ослобођен је Београд и цела Србија.
- 8. октобра почео Први балкански рат, због страдања Срба у европском делу Турске. Црна Гора, Србија, Бугарска и Грчка - 3. новембра Аустроугарска је капитулирала.
коначно су протерале турску власт са Балкана, а 30. маја 1913. потписан je Мировни уговор у Лондону. - 1. децембар, проглашена је Краљевина СХС.

1913. 1919.
- Други балкански рат, избио је 29/30. јуна због нерешених територијалних питања после Првог балканског рата, те се удружују - Мировним уговорима у Версају (са Немачком), у Сан Жермену (са Аустријом), Тријанонским (са Мађарском), у Нејиу (са
Србија, Грчка и Румунија против Бугарске. Завршен je 10. августа миром у Букурешту. Бугарском) и у Севру (1920, са Турском) и формално су Немачка и Аустрија потписавши услове потписале и прихватање
кривице за Први светски рат. Незадовољне, стално су тежиле ревизији мировних уговора и стварале нове тензије у Европи.
1914.
- 28. јуна Гаврило Принцип извршио je атентат у Сарајеву на надвојводу Франца Фердинанда.
- 23. јула Аустроугарска послала je ултиматум Србији, а 28. јула објавила рат Србији. За неколико дана читава Европа се нашла у рату. Уметност
- 28. јула Аустроугари и Немци почели су напад на Србију (и Први светски рат) бомбардовањем Београда са три стране: са
обале реке Саве, са монитора на Сави и са Бежанијске косе. 1912.
- У славним биткама на Церу, током августа, и Колубари, током децембра, српска војска однела је победе над аустроугарском војском. - 27. мај – 26. јули: IV Jугословенска изложба, Београд, била је посвећена културној заједници јужних Словена, те се излагало
- За изгубљене битке аустроугарска војска светила се масовним злочинима над српским цивилним становништвом, у Мачви и по уметничким друштвима (Лада, Медулић, Бугарски уметници). Учествују: Бранко Поповић, Иван Мештровић, Марко Мурат,
Јадру, чиме су почињени први ратни злочини у Европи у XX веку. Мирко Рачки, Урош Предић, Тома Росандић, као и Томислав Кризман, Емануел Видовић, Рихард Јакопич, Матија Јама и
Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, Малиша Глишић, Милош Голубовић.
1915. - Петар Раносовић је добио звање ратног сликара у Првом балканском рату.
- Масовна епидемија пегавог тифуса који су пренели аустроугарски заробљеници, трајала је скоро пола године.
- 5. октобра масивним артиљеријским бомбардовањем Београда почела је велика офанзива са три стране, немачких, 1913.
аустроугарских и бугарских трупа, ради отварања пута за повезивање са Турском, те су успели да окупирају Србију. - Малиша Глишић је отворио самосталну изложбу у Другој београдској гимназији.
- Српска влада и војска, са народом повукла се преко Албаније и преко Црне Горе, уз огромне жртве. - Надежда Петровић се придружила српској војсци као добровољна болничарка.
- Милан Миловановић је добио звање ратног сликара.
1916. - Самсон Чернов ангажован је као дописник-фотограф.
- Божић. Мојковачка битка: црногорска војска однела победу над аустроугарском.
- Јануара почела је евакуација српске војске из Албаније на Крф. 1914.
- Србија није капитулиарала, већ су седиште српске владе и Народна скупштина били измештени на Крф. - Малиша Глишић и Милош Голубовић су добили звање ратног сликара.
- Антанта је формирала Солунски фронт на коме јој се придружила и српска војска. - Коста Миличевић је мобилисан.
- У Одеси формирана је Прва српска добровољачка дивизија од Срба пореклом из Воводине, Босне и Херцеговине и Хрватске, - Андра Поповић је добио звање ратног фотографа.
а потом и Друга дивизија, са добровољцима из Америке, јужнословенског порекла. - Арчибалд Рајс је ангажован од српске војске као форензичар-фотограф.
- У јесен српска војска заузела је Кајмакчалан.
1915.
1917. - 3. априла Надежда Петровић је преминула у Ваљевској болници.
- 20. јула потписана је Крфска декларација – договорен је назив нове државе, Краљевина СХС, на челу са династијом - Малиша Глишић је учествовао у борбама за одбрану Београда.
Карађорђевић. - Драгољуб Павловић, први српски сликар-ратни фотограф, снимао је бомбардовање Београда.
- Америка је ушла у рат са великим војним и финансијским снагама. - Милан Миловановић је радио као сликар српске војске, разболео се од тифуса и као реконвалесцент упућен је на опоравак у
Италију и Француску.
1918. - Коста Миличевић је учествује у борбама и повлачио се преко Албаније.
- март, Русија је иступила из рата због бољшевичке, тј. Октобарске револуције. - Владимир Бецић је добио звање ратног сликара, Драгослав Васиљевић-Фига постао је ратни цртач, а Миодраг Петровић
- Команду над међународним снагама Антанте на Солунском фронту преузео је ратни сликар и фотограф.
генерал Франше д`Епере који је отпочео завршну офанзиву. Прво су кренуле у пробој српске и француске војне јединице. - Риста Марјановић је добио звање дописник-фотограф.
412 ХРОНОЛОГИЈА / TIMELINE ХРОНОЛОГИЈА / TIMELINE 413

1916. History and politics

- Коста Миличевић се опорављао на Крфу.
- 26. августа у Солуну је формирана Фотографска секција (обједињене секције: сликарска, фотографска и кинематографска) по
заповести ген. Петра Бојовића. 1912 / 1913.
- јуни-август, Изложба српских ратних слика Симсона Чернова, Краљевски институт, Пикадили, Лондон. - The outbreak of the First Balkan War on 8 October because of Serb tribulations in the European part of Turkey. Montenegro, Serbia,
- Свесавезничка изложба ратне фотографије, учествује Риста Марјановић, Павиљон Марсан, Лувр, Париз. Bulgaria and Greece finally expelled the Turkish governing over the Balkans. The Peace Treaty was signed in London on 30 May 1913.
- Изложба савезничких ратних сликара у Риму, излагао и Никола Бешевић.
- 10. децембра Малиша Глишић је умро у Нишу. 1913.
- Драгомир Глишић и Васа Ешкићевић су добили звање ратни сликар и фотограф. - The Second Balkan War broke out on 29/30 June due to unsolved territorial issues following the First Balkan War, which lead to
- Драгиша М. Стојадиновић је постао шеф Фотографске секције у Солуну и ратни фотограф, а Милоје Игрутиновић добио звање Serbia, Greece and Romania becoming allies in their fight against Bulgaria. The war ended on 10 August with the Treaty of Bucharest.
ратни фотограф.
1914.
1917. - On 28 June Gavrilo Princip assassinated Archduke Franz Ferdinand in Sarajevo.
- Српска изложба уметности и домаће радиности у Лиону. Изложене су и слике Надежде Петровић. - On 23 July Austro-Hungary delivered an ultimatum to Serbia and on 28 July it declared war on Serbia. In just a couple of days the
- Милан Миловановић је одржао мању изложбу у Риму. whole of Europe was at war.
- Сотир Недељковић постао је члан Фотографске секције Врховне команде. - On 28 July the Austro-Hungarians and Germans started their attacks on Serbia (commencing also World War I) by bombing Belgrade
- Коста Миличевић, Милош Голубовић, Михаило Миловановић, Живорад Настасијевић, Вељко Станојевић, Васа Поморишац и from three sides: the banks of the river Sava, from the monitor on Sava and from Bežanijska kosa.
вајар Живојин Луки раде као ратни сликари у Солунском атељеу. - The Serbian Army was victorious over the Austro-Hungarian army at the famous battles of Cer, in August, and Kolubara, during the
- Стеван Станковић ради као цртач Српске авијатике. month of December.
- Изложба савезничке ратне фотографије, учествовао је Риста Марјановић Викторија и Алберт музеј, Лондон, потом и у другим - The Austro-Hungarian army retaliated for battles lost by means of mass crimes against Serb civilians in Mačva and Jadar, making
градовима Енглеске и САД. these the first war crimes of the 20th century in Europe.

1918. 1915.
- 22. јуни – 7. јули, Изложба југословенских уметника, Женева. Излагао је и Милан Миловановић. - The outbreak of the typhus epidemic transmitted by Austro-Hungarian prisoners of war, which lasted almost half a year.
- Коста Миличевић се вратио у јуну на Крф, ради новог опоравка, а децембра стигао је у Београд. - On 5 October the mass artillery bombing of Belgrade marked the beginning of the great offensive coming from three sides – the
German, Austro-Hungarian and Bulgarian troops, for the purpose of opening the route for connecting with Turkey; this brought about
1919. the occupation of Serbia.
- 12. април – 15. мај, Изложба југословенских уметника у Пети Палеу у Паризу. Концепцијски је истакнут Иван Мештровић са - The Serbian government and army with its people, retreated by crossing Albania and Montenegro and suffered great casualties.
чак 40 радова.Учествују: Мирослав Краљевић, Љубо Бабић, Мирко Рачки, Томислав Кризман, Рихард Јакопич, Отон Ивековић и
Бранко Поповић, Бета и Риста Вукановић, Надежда Петровић, Милан Миловановић, Милош Голубовић, Живорад Настасијевић, 1916.
Михаило Миловановић, Сава Шумановић и многи други. - The Christmas of 1916 – the Battle of Mojkovac. The Montenegrin army won its victory over Austro-Hungary.
- 26. октобар – 25. новембар, Изложба ратних сликара у основној школи код Саборне цркве у Београду. Учествују: Коста - January – the evacuation of the Serbian Army from Albania to Corfu.
Миличевић, Милош Голубовић, Живорад Настасијевић, Михаило Миловановић и Стеван Милосављевић. - Serbia did not capitulate. The headquarters of the Serbian government and the National Parliament were moved to Corfu.
- The Entente formed the Salonica Front where it was joined by the Serbian Army.
1939. - The First Serbian Volunteer Division was formed in Odessa and was made out of Serbs from Vojvodina, Bosnia and Herzegovina and
- Изложба ратних фотографија Драгољуба Павловића, Соколски савез, Београд Croatia; it was followed by a Second Division with South Slavic volunteers from the USA.
- Изложба ратника сликара и вајара, Лијеж. Излагао је и Милан Миловановић. - In autumn, the Serbian Army took over Kajmakčalan.

1940. 1917.
- Изложба Удружења сликара и вајара 1912–1918, Павиљон „Цвијета Зузорић”, Калемегдан, Београд - On 20 July 1917 the Corfu Declaration was signed; an agreement was made for the name of the new state – the Kingdom of Serbs,
Croats and Slovenes, led by the Karađorđević dynasty.
Са завршетком Великога рата нестала је и угасила се читава генерација уметника, а са њом и особени полет српског импресионизма, - USA joined the war with enormous military and financial power.
сликарства „затворене светлости”, који је уступио место новим стиловима.
414 ХРОНОЛОГИЈА / TIMELINE ХРОНОЛОГИЈА / TIMELINE 415

1918. - Rista Marjanović earned the title of correspondent–photographer.

- March. Russia exit the war because of the Bolshevik, i.e. October Revolution.
- General François Franchet d’Esperey took command over the international forces of the Entente at the Salonica Front thus starting 1916
the final offensive. The Serbian and French military units led breakthrough. - Kosta Miličević recuperated in Corfu.
- 15 September. The Serbian infantry started its ferocious, unstoppable charge northwards. - June – August. The Exhibition of Samson Čarnov’s War Paintings, the Royal Institute Piccadilly, London.
- Bulgaria was the first to capitulate; it was followed by Turkey, then Austro-Hungary and Germany (11/11/1918) which marked the end - Оn 26 August in Thessaloniki the Photography Section is formed ( geathered sections: Painting, Photography and Cinematography)
of World War I, which brought humanity unimaginable suffering and destruction. according to the commandement of gen. Petar Bojović.
- 1 November. The liberation of Belgrade and the whole of Serbia. - The War Photographs Exhibition of the Allies, with the participation of Rista Marjanović, at the Pavillon de Marsan, Louvre, Paris.
- 3 November. The capitulation of Austro-Hungary. - The Exhibition of the Allies’ War Painters in Rome, Nikola Bašević was among the exhibitors.
- 1 December. The declaration of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. - On 10 December Mališa Glišić died in Niš.
- Dragomir Glišić and Vasa Eškićević earned the title war painter and photographer.
1919 - Dragiša M. Stojadinović, was chief of the Photography section in Thessaloniki and war photographer, while Miloje Igrutinović received
- Having signed the Treaty of Versailles (with Germany), Treaty of Saint-Germain-en-Laye (with Austria), the Treaty of Trianon (with the title war photographer.
Hungary), Treaty of Neuilly-sur-Seine (with Bulgaria), and the Treaty of Sèvres (1920, with Turkey), Germany and Austro-Hungary
formally signed and accepted the war guilt for initiating World War I. Unhappy, they insisted on the revision of the peace treaties and 1917
created new tensions in Europe. - The Serbian Exhibition of Art and Local Crafts in Lyon. The paintings of Nadežda Petrović were also exhibited.
- Milan Milovanović held a small exhibition in Rome.
Art - Sotir Nedeljković, member of the Supreme Command’s Photography Section.
- Kosta Miličević, Miloš Golubović, Mihailo Milovanović, Živorad Nastasijević, Veljko Stanojević, Vasa Pomorišac and sculptor Živojin
1912 Lukić worked as war painters in the Thessaloniki Atelier.
- 27 May – 26 July. The IV Yugoslav Exhibition, Belgrade, dedicated to the cultural community of southern Slavs with exhibitions of art - Stevan Stanković worked as illustrator of the Serbian aviation.
associations (“Lada”, “Medulić”, “Bulgarian Artists”. The participants included: Branko Popović, Ivan Meštrović, Marko Murat, Mirko Rački, - The Exhibition of the Allies’ War Photography, with the participation of Rista Marjanović, held at the Victoria and Albert Museum,
Uroš Predić, Toma Rosandić, as well as Tomislav Krizman, Emanuel Vidović, Rihard Jakopič, Matija Jama and Nadežda Petrović, Milan London, followed by other towns in England and the USA.
Milovanović, Kosta Miličević, Mališa Glišić, Miloš Golubović etc.
- Petar Ranosović was given the title of war painter in the First Balkan War. 1918
- 22 June – 7 July. The Exhibition of Yugoslav Artists, Geneva. Milan Milovanović also exhibited.
1913 - Kosta Miličević returned to Corfu in June to recuperate again and arrived in Belgrade in December.
- Mališa Glišić opened his solo exhibition at the Second Belgrade Gymnasium.
- Nadežda Petrović joined the Serbian army as a volunteer nurse. 1919
- Milan Milovanović was given the title of war painter. - 12 April – 15 May. The Exhibition of Yugoslav Artists at the Petit Palais in Paris. The concept was to impose Ivan Meštrović by
- Samson Černov was assigned as correspondent–photographer. presentation of even 40 of his works. Including the participation of: Miroslav Kraljević, Ljubo Babić, Mirko Rački, Tomislav Krizman,
Rihard Jakopič, Oton Iveković and Branko Popović, Beta and Rista Vukanović, Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Miloš Golubović,
1914 Živorad Nastasijević, Mihailo Milovanović, Sava Šumanović and many others.
- Mališa Glišić and Miloš Golubović received the title of war painter. - 26 October – 25 November. The Exhibition of War Painters at the primary school beside the Orthodox Cathedral in Belgrade. Including the
- Kosta Miličević was mobilized. participation of: Kosta Miličević, Miloš Golubović, Živorad Nastasijević, Mihailo Milovanović and Stevan Milosavljević.
- Andra Popović received the title of a war photographer.
- Archibald Reiss was hired by the Serbian army as forensic scientist–photographer. 1939
- The Exhibition of Dragoljub Pavlović’s War Photographs, “Sokolski savez”, Belgrade.
1915 - The Exhibition of Warrior Painters and Sculptors, Liège. Milan Milovanović also exhibited.
- On 3 April Nadežda Petrović died in the Valjevo Hospital.
- Mališa Glišić participated in the battles to liberate Belgrade. 1940
- Dragoljub Pavlović, the first Serbian painter–war photographer, captured the bombing of Belgrade. - The ​Exhibition of the Association of Painters and Sculptors 1912-1918, at the "​Cvijeta Zuzorić" Art Pavilion, Kalemegdan, Belgrade. 
- Milan Milovanović worked as painter in the Serbian Army, fell ill to typhus and was sent to Italy and France as a convalescent.
- Kosta Miličević took part in the fighting and retreated across Albania. With the ending of the Great War a whole generation of artists disappeared and was extinguished, taking along with it the particular incentive of
- Vladimir Becić earned the title of war painter, Dragoslav Vasiljević-Figa – war illustrator and Miodrag Petrović – war painter and photographer. Serbian Impressionism, the painting of "closed light", which paved the way for new styles.
СЛИКАРИ / РАТНИЦИ / СВЕДОЦИ
PAINETRS / WARRIORS / WITNESSES
1914–1918

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

75/77(497.11)"1914/1918"(083.824)
75.071.1(497.11)"18/19":929(083.824)
77(497.11)"18/19":929(083.824)
94(497.11)"1914/1918"(083.824)

СЛИКАРИ, ратници, сведоци : сликарство и фотографија у Србији 1914-1918 /

[уредник каталога Жана Гвозденовић ; преводилац Емилиа Епштајн ; фотографија
Саша Рељић] = Painter, Warriors, Witnesses : painting and photography in Serbia
1914-1918 / [editor of the catalogue Žana Gvozdenović ; translator Emilia Epštajn ;
photographs by Saša Reljić]. - Београд :
САНУ : Музеј примељене уметности, 2017 (Београд : Планета принт). - 415 стр. :
репродукције, фотогр. ; 24 cm. - (Галерија Српске академије наука и уметности ; 139)

Упоредо срп. текст и енгл. превод. - Тираж 1.100. - Стр. 10: Предговор / Жана
Гвозденовић. - Напомене и библиографске референце уз текст. -
Библиографија: стр. 60-61, 406-409.

ISBN 978-86-7025-720-7

a) Сликарство - Први светски рат 1914-1918 - Србија - Изложбени каталози

b) Фотографија - Први светски рат 1914-1918 - Србија - Изложбени каталози
c) Сликари - Србија - 19в-20в - Биографије d) Фотографи - Србија - 19в-20в
- Биографије COBISS.SR-ID 230091532