Harold Pinter

Povratak

Prevod: Renata Ulmanski

LICA:

MAKS - sedamdesetih godina

LENI - oko trideset godina

SAM - šezdeset i tri godine

DŽO - oko dvadeset pet godina

TEDI - oko trideset pet godina

RUT - oko trideset godina

Leto. Stara kuća u severnom delu Londona. Prostrana soba, zauzima čitavu širinu pozornice. Zid u dnu
scene je naknadno srušen, kako bi soba bila prostranija. Umesto nekadašnjeg zida, sadaje luk, iza njega
predsoblje. Iz predsoblja vode stepenice na sprat - levo. Ulazna vrata su u dubini desno. U predsoblju je
čiviluk. U sobi - prozor je desno. Stolovi, stolice. Dve velike fotelje. Velika sofa levo. Uz desni zid veliki
kredenac, iznad njega ogledalo. Levo - radio sa gramofonom.

PRVI ČIN

Veče. Leni sedi na sofi u ruci drži novine i olovku. U tamnom je odelu. S vremena na vreme, nešto beleži
na poslednjoj strani. Maks dolazi iz kuhinje. Ide do kredenca, otvara fioku, pretura po njoj, zatvara je. On
je u starom džemperu na zakopčavanje. Na glavi ima kapu, u ruci štap. Prilazi, zastaje, gleda po sobi.

MAKS: Gde su makaze? (Pauza) Makaze tražim, čuješ! Gde si ih zaturio? (Pauza) Jesi li čuo? Hoću nešto
da isečem iz novina.

LENI: Te novine ja čitam.

MAKS: Ama, ne te. Te još nisam ni video. Govorim ti o onim od prošle nedelje. Sad sam ih baš pregledao
u kuhinji. (Pauza) Čuješ šta ti govorim? Tebi govorim! Gde su makaze?

LENI (podigne pogled, mirno): Što ne zavežeš, zvekane brbljivi?

MAKS (zamahne štapom na njega): Sa mnom ne možeš tako da razgovaraš. Pazi, opominjem te. (Seda u
veliku naslonjaču.) U novinama je neka reklama - flanelske potkošulje u pola cene. Vojni višak. Baš mi
treba nekoliko. (Pauza) Što mi se puši! Daj mi jednu. (Pauza) Vidi kakvo ja đubre imam. (Vadi iz džepa
izgužvanu cigaretu.) Starim, na časnu reč. (Upali cigaretu.) A kakav sam nekad bio - sila. Ne veruješ? Od
tebe sam bio dva puta jači. Ni sad ja nisam za bacanje. Pitaj tvog čika Sama kakav sam bio. Samo, uvek
sam imao meko srce. Uvek. (Pauza) Što sam voleo da bazam s jednim... neki Mak Gregor. Zvao sam ga
Mak. Sećaš se Maka? A? (Pauza) Uh, čitav Vest End je zazirao od nas dvojice. Kad ti kažem. Još mi se vide
ožiljci. Kad se nas dvojica pojavimo, sve živo ustane i skloni se u kraj - da mi prođemo. A znaš kakva tišina
nastane. To ti nikada nisi doživeo. Treba da znaš da je on bio grdosija, dvometraš. Njegova porodica, ti
Mak Gregorovi, došli su čak iz Aberdina. Samo su njega zvali Mak. (Pauza) Mak je mnogo voleo tvoju
majku, stvarno mnogo. Mnogo je voleo. Za nju je uvek imao lepu reč. (Pauza) I da znaš, ona i nije bila
loša žena. Mene je, doduše, hvatala muka samo kad vidim onu njenu odvratnu, smrdljivu njušku, ali nije
bila za bacanje. Kako god okreneš, s njom sam utucao svoje najlepše godine.

LENI: Zaveži jednom, pederu blesavi. Pokušavam da čitam novine.

MAKS: Slušaj, smrviću te ako sa mnom tako razgovaraš. Je l’ ti jasno? Tako razgovaraš sa svojim jadnim,
starim ocem!

LENI: Znaš - počinješ da skrećeš. (Pauza) Šta misliš o Vihoru II u trci u petnaest i trideset?

MAKS: Gde je ta trka?

LENI: U Sandaun parku.

MAKS: Nema šanse.

LENI: Ima, još kako.

MAKS: Kad ti kažem - nema šanse.

LENI: Pobediće. (Obeleži nešto u novinama.)

MAKS: On našao meni da priča o konjima! (Pauza) Vek sam proveo na hipodromu. To mi je bila životna
ljubav. Epsom! Poznavao sam ga ko svoj džep. Stalno sam visio dole kod štala. Kako je divno bilo živeti u
prirodi! (Pauza) On našao meni da priča o konjima! Pa, ti jedino što im pročitaš imena u novinama. A ja
sam im gladio grive, držao uzde, umirivao ih pred neku veliku trku. Mene su zvali kad je bilo nešto važno.
Makse, kažu, ovaj ovde je jako nervozan, samo ti možeš da ga umiriš. I to je, stvarno, bilo istina. Ja sam...
nekako... umeo sa životinjama. Trebalo je da budem trener. Koliko puta su mi nudili mesto... znaš,
odlično mesto kod grofa... zaboravio sam mu ime... tamo, neki grof... samo, šta vredi, imao sam
porodičnih obaveza. Bio sam potreban svojoj porodici, ovde. (Pauza) To je bio život! Gledati konje kad
protutnje kroz cilj. Kakvo uživanje! I da znaš, ja nisam gubio. Ne, dobijao sam, tako, poneku paru. Znaš
zašto? Zato što sam umeo da nanjušim dobrog konja. Eto, umeo sam da ga nanjušim. I to ne samo
ždrepca nego i ždrebicu. Ždrebice su mnogo osetljivije od ždrebaca, ćudljivije su. Jesi li to znao? Nisi,
dabome. Šta ti, uopšte, znaš? Ništa. Ja sam uvek umeo da prepoznam dobru ždrebicu. Imao sam svoj
metod. Pogledam je u oči. Razumeš. Stanem pred nju i gledam je pravo u oči. To je, u neku ruku,
hipnoza. Iz ociju joj pročitam hoće li izdržati do kraja. Talenat. Imao sam talenta za to. (Pauza) I on meni
priča o konjima!

LENI: Tata, nećeš mi zameriti ako promenim temu. (Pauza) Hoću nešto da te pitam. Kako se zove ono
jelo što si nam pre neki dan spremio za večeru? Kako ga ti ono zoveš? (Pauza) Što ne nabaviš neko
pseto? Ti kuvaš ko za pse. Časna reč. Misliš da kuvaš za čopor pasa.

MAKS: Ako ti se ne sviđa - čistac.

LENI: I hoću. Odoh da nabavim pristojnu večeru za sebe.

MAKS: Pa, hajde, čisti se! Šta čekaš?

LENI: Šta si rekao?

MAKS: Kupi prnje i čisti se odavde, to sam rekao.

LENI: Kupićeš se ti pre mene, matori. Samo ako ovako nastaviš sa mnom.

MAKS: Šta kažeš, kučkin sine? (Zgrabi štap.)

LENI: Oh, tatice, je l’ da nećeš da me biješ štapom? A? Nemoj štapom, tatice. Nemoj, molim te. Nisam ja
kriv, oni su. Ništa nisam skrivio, tata, časna reč. Nemoj da me biješ, tata, nemoj štapom.

Tišina. Maks se zgurio na stolici. Leni čita novine. Sam, u šoferskoj uniformi, ulazi na glavna vrata. Prvo
okači kapu u predsoblju, zatim uđe u sobu, dođe do stolice, sedne i uzdahne.

LENI: Zdravo, čika Same.

SAM: Zdravo.

LENI: Kako je, čiko?

SAM: Nije loše. Malo sam umoran.

LENI: Umoran? Kako i da ne budeš umoran? Gde si bio?

SAM: Na aerodromu.

LENI: Čak na aerodromu? Autoputem M 4, sve donde?

SAM: Da, donde.

LENI: E, stvarno, onda imaš i pravo da budeš umoran, čiko.

SAM: Da, gužva je na autoputu.

LENI: Znam. O tome i govorim. Ja i govorim o gužvi.

SAM: Prosto izmrcvari čoveka.

Pauza.

MAKS: I ja sam ovde. Samo da znaš.

Sam ga pogleda.

MAKS: Rekao sam - ovde sam. Sedim ovde.

SAM: Znam da si tu. Jednog Jenkija sam odvezao tamo... na aerodrom.

LENI: Ma nemoj. Neki Jenki, je li?

SAM: Aha, čitav dan sam bio s njim. Prvo sam otišao po njega u hotel „Savoj", u pola jedan, i odvezao ga
u „Kapris" da ruča. Posle ručka sam ga odvezao do neke kuće na Iton skveru - u posetu nekom prijatelju.
A oko pet, otprilike, odvezao sam ga na aerodrom.

LENI: Trebalo je, valjda, da se ukrca u neki avion?

SAM: Da. Vidi šta mi je dao. Dao mi - kutiju cigara.

Sam vadi kutiju cigara iz džepa.

MAKS: Hodi ovamo. Daj da vidim. (Sam pokazuje Maksu cigare. Maks izvadi jednu, otkine vrh i pomiriše
je.) Dobra cigara.

SAM: Hoćeš da probaš jednu? (Maks i Sam zapale cigare.) Znaš šta mi je rekao? Da sam najbolji vozač
kog je ikada imao. Najbolji.

MAKS: Na šta je, pri tom, mislio?

SAM: A?

MAKS: Na šta je mislio?

LENI: Pa mislio je na to kako vozi, tata. I kako ume da se učtivo ponaša, rekao bih.

MAKS: Znači, mislio je da si prvoklasan vozač, je li, Same? Pa ti dao prvoklasne cigare.
SAM: Da, smatrao je da sam najbolji vozač koga je ikada imao. Da znaš, to svi kažu. Uvek mene traže.
Neće nikog drugog. Kažu da sam najbolji vozač u preduzeću.

LENI: Kladim se da su ostali vozači pomalo ljubomorni, je li, čiko?

SAM: Pa i jesu, ljubomorni su. Još kako su ljubomorni.

MAKS: Zašto?

Pauza.

SAM: Sad sam ti rekao.

MAKS: Nisi. Nije mi jasno, Same, zašto su ostali vozači ljubomorni na tebe?

SAM: Zato što sam, prvo, najbolji vozač i, drugo, što znam svoje mesto. (Pauza) Vidiš, nikada se ne
namećem ljudima. Ljudi zauzeti krupnim poslovima, poslovni ljudi, ne vole da vozač sve vreme brblja.
Kad se zavale u sedište, hoće mir i tišinu. Na kraju krajeva, voze se jednim „Hamber super snajpom" i
mogu to sebi da dozvole. Samo što ja, istovremeno - i to je ono zbog čega me smatraju jedinstvenim -
znam, ako zatreba, kako da ih zabavim. (Pauza) Na primer, danas sam onom čoveku pričao da sam bio u
drugom svetskom ratu. U prvom nisam bio. Za prvi sam bio suviše mlad. Ali, pričao sam mu kako sam se
borio u drugom. (Pauza) Ispalo je da se i on borio.

Leni ustane, ode do ogledala, popravlja kravatu.

LENI: A on je, verovatno, bio pukovnik Američkog vazduhoplovstva ili tako nešto.

SAM: Da.

LENI: Valjda je bio navigator, ili tako nešto. Upravljao je nekom letećom tvrđavom. A sada,
najverovatnije, spada u elitu aeronautičkih inžinjera u svetu.

SAM: Da.

LENI: Ma, znam ja tu vrstu ljudi o kojima ti pričaš.

Leni izađe desno.

SAM: Otkada ja vozim! Sa devetnaest sam vozio đubretarska kola, posle sam postao dugoprugaš, pa
taksista - deset godina, pa .privatni šofer - pet godina.

MAKS: Samo, čudim se što se nikada nisi oženio. Tako sposoban čovek. (Pauza) Pa, stvarno? Takav
čovek!

SAM: Ima vremena.

MAKS: Misliš?
Pauza.

SAM: Iznenadio bi se...

MAKS: ... kad bih znao šta si ti sve radio. Povaljivao svoje mušterije, je li?

SAM: Ja? Ne.

MAKS: Tamo - na zadnjem sedištu „Snajpa", a? Mora da je bilo žestokih sudara ponekad, onako, negde
uz drum, je li?

SAM: Ne.

MAKS: Na zadnjem sedištu. A naslon? Je li bio podignut ili spušten?

SAM: Nikada to nisam radio u svojim kolima.

MAKS: Ti si iznad takvih stvari, je li, Same?

SAM: Da. Tačno.

MAKS: Iznad - povaljivanja na zadnjem sedištu, je li?

SAM: Da, to ostavljam drugima.

MAKS: Ti to ostavljaš drugima? Kome? Kojim to drugima? Kljakavče jedan hvalisavi.

SAM: Ja ne prljam svoja kola. Ni... gazdina kola. Kao poneki.

MAKS: Poneki? Ko to? (Pauza) Ko - pitam te?

SAM: Poneki.

Pauza.

MAKS: Kad naletiš na pravu curu, Same, nemoj da zaboraviš da obavestiš svoju porodicu. Opremićemo
te prvoklasno. Dajem ti reč. Možeš i ovamo da je dovedeš. Sve bi nas usrećila. Na smenu, dabome. Treba
i ona da stigne da protegne noge u parku.

SAM: Ovamo je ne bih dovodio.

MAKS: Tvoja stvar, Same. Tvoja mlada je dobrodošla u ovu kuću. A ako ti to ne odgovara, uzmi apartman
u Dorčesteru, kako ti volja.

SAM: Ja nemam mladu. (Sam ustaje i ide do kredenca, uzme jabuku iz činije i zagrize je.) Postaješ
zajedljiv. (Gleda kroz prozor) Nikada neću imati onakvu mladu kakvu si ti imao. Ne postoji danas niko ni
nalik na Džesi. (Pauza) Jednom ili dva puta sam je izveo. Provozao sam je kolima jednom ili dva puta. Bila
je to divna žena. (Pauza) Jeste, bila je tvoja žena. Ipak... to su mi bile najlepše večeri u životu. Vozio sam
je okolo. Za mene je to bilo veliko zadovoljstvo.
MAKS (tiho, zatvorenih očiju): O, gospode!

SAM: Obično bih zaustavio kola pred nekim kioskom i kupio joj šoljicu kafe. Bila je divan saputnik.

Tišina. Džo uđe na glavna vrata. Uđe u sobu, skine sako i baci ga na stolicu. Ne seda. Tišina.

DŽO: Gladan sam.

SAM: I ja sam.

MAKS: Sta misliš, šta sam ti ja - majka! A? Ne, stvarno. Upadate danju i noću, kad vam padne napamet -
ko životinje. Nađi ko će da te gleda.

Leni uđe u sobu i zastane.

DŽO: Trenirao sam u klubu.

SAM: Dečko je ceo bogovetni dan radio, i cele noći trenirao.

MAKS: Ama, šta ti hoćeš, kurvo jedna. Celog bogovetnog dana nisi pomerio stražnjicu sa aerodroma.
Kupi sendvič. Ja treba, po tvom, da sedim ovde ceo dan da vas čekam, pa, kako ko dođe, da se zaletim u
kuhinju. Šezdeset tri godina si spiskao. Što nisi naučio da kuvaš?

SAM: Umem ja da kuvam.

MAKS: Pa - idi, brate, pa kuvaj.

LENI: Momci hoće, tata, da im ti nešto skuvaš - na onaj tvoj način. Za tim čeznu. Sa tvojim istančanim
smislom za spremanje jela, znaš.

MAKS: Prestani da me zoveš tata. Prestani s tim „tata", jesi li razumeo?

LENI: Pa kad sam ti sin. Dolazio si svake večeri da me pokriješ. I tebe, Džo, i tebe je pokrivao, je l'da?
(Pauza) Voleo je noću da ututka svoje sinove.

Leni se okrene i pođe prema izlazu.

MAKS: Leni.

LENI (okrene se): Da?

MAKS: A sad ću, jedne noći, da te ućutkam. Upamti šta sam ti kazao. (Gledaju se. Leni otvori vrata i
izađe.)

Tišina.

DŽO: Trenirao sam sa Bobijem Dodom. (Pauza) Nisam bio u lošoj formi.
MAKS: Boks je gospodski sport. (Pauza) Ja ću da ti kažem šta ti treba da radiš. Znaš šta? Treba da naučiš
da se braniš i da naučiš da napadaš! Samo te dve stvari predstavljaju za tebe problem u boksu. Ne umeš
da se braniš i ne umes da napadaš. (Pauza) Kad to naučiš, bićeš prvoklasan bokser.

DŽO: Imam ideju kako ću... to da postignem.

Džo potraži pogledom svoj kaput. Podigne ga, izađe iz sobe i pode uz stepenice. Pauza.

MAKS: Same, što i ti ne odeš, a? Što ne odeš gore? Ostavi me na miru. Hoću da budem sam.

SAM: Hoću da se objasnimo - oko Džesi, Makse. Hoću. Stvarno hoću. Kad smo se vozili kolima po gradu -
vodio sam o njoj računa kao što bi ti vodio. Starao sam se o njoj zato što si ti bio zauzet, je l’ tako?
Pokazivao sam joj Vest end. (Pauza) Ti je ne bi poverio nikome od ostale braće? Ni Maku je ne bi poverio,
je li? Ali meni, jesi. Hoću da te podsetim na to. (Pauza) Mak je umro ima nekoliko godina, je l’ tako?
Mrtav je, je l'da? (Pauza) Smrdljivi vašljivac. Hvalisavac. Prostak, ljigavi žgoljavko. To je bio taj tvoj
prijatelj, da znaš.

Pauza.

MAKS: Pitam se, Same...

SAM: Šta?

MAKS: Što li ja tebe trpim ovde? Ti si gnjida.

SAM: Šta kažeš?

MAKS: Obična gnjida.

SAM: Je li?

MAKS: Kad više ne budeš mogao da mi plaćaš, mislim, kad toliko ostariš da više ne možeš da zarađuješ -
znaš šta ću da uradim? Ja ću te nogom u stražnjicu.

SAM: To ćes da uradiš?

MAKS: Hoću. Dok mi daješ pare, moram da te trpim, ali kako te najure iz preduzeća, možeš i odavde da
se čistiš.

SAM: Samo da znaš - ovo je i moja kuća. Ovo je bila kuća naše majke...

MAKS: Sta im je? Što nasrću na mene, jedan za drugim, kao besni.

SAM: ... i našeg oca.

MAKS: Ko me „usreći" ovako? Šta ste navalili na mene? Ne može čovek glavu da digne od vas
smrdljivaca. (Pauza) Naš otac? Pamtim ga, da znaš. Ne zavaravaj se. Imao je običaj da priđe mom krevetu
i da se zagleda u mene. Jeste. To je moj stari radio. A onda se sagne i uzme me. Ovolicni sam bio.
Podigne me i nosiu naručju. Da mi mleka, izbriše me, nasmeje se i pljesne me po turu. A onda me daje
svima redom da me malo podrže. Bacao me u vazduh i dočekivao. Da, sećam ga se.

Zamračenje. Svetlo se pali. Tedi i Rut stoje na pragu sobe. Oboje su dobro obučeni. Svetla odela i svetli
kišni mantili. Pored njih na podu, dva kofera. Posmatraju sobu. Tedi drži ključ u ruci, smeši se.

TEDI: E pa, uspeli smo. (Pauza) Nisu menjali bravu.

RUT: Nema nikoga.

TEDI: Spavaju.

RUT: Mogu li da sednem?

TEDI: Razume se.

RUT: Umorna sam.

Pauza.

TEDI: Pa, sedi. (Ona se ne pokrene.) Ovo je očeva stolica.

RUT: Ova?

TEDI (smešeći se): Da, ta. Da odem gore da vidim šta je s mojom sobom?

RUT: Nije mogla da nestane.

TEDI: Ma, ne. Mislim da li je moj krevet još tamo.

RUT: Da nije zauzet?

TEDI: Ne, svako ima svoj krevet.

Pauza.

RUT: Zar nećeš nekoga da probudiš? Da kažeš da si došao?

TEDI: U ovo doba noći? Ne. Kasno je. (Pauza) Da odem gore? (On ode u predsoblje, do stepenica -
pogleda gore i vrati se.) Što ne sednes? (Pauza) Idem samo začas gore - da vidim. (Tiho se penje.)

Rut jedno vreme još stoji, zatim prošeta po sobi.

TEDI (vraća se): Tamo je. Moja soba. Prazna. I krevet je tamo. Šta radiš? (Ona ga pogleda) Pokrivače sam
našao, čaršava nema. Naći ću ih. Cujem hrkanje. Izgleda da su svi još ovde. Hrču gore. Je li ti hladno?

RUT: Nije.

TEDI: Da ti spremim nesto da popiješ? Nešto toplo?

RUT: Ne, neću ništa.

TEDI (šeta po sobi): Kako ti izgleda ova soba? Prostrana je, zar ne? Pa, velika je ova kuća. Mislim, lepa
soba, je li? U stvari, tamo u dnu je bio zid... i vrata. Srušili smo ga... odavno... dobili smo više prostora.
Ništa time nismo pokvarili. Majka je tada već bila umrla.

RUT seda.

TEDI: Jesi li umorna?

RUT: Malo.

TEDI: Da legnemo? Nema smisla da sad nekog budimo. Biće najbolje da legnemo. Sve ćemo ih videti
ujutru. Videćeš mog oca ujutru.

Pauza.

RUT: Rešio si da ostaneš?

TEDI: Da ostanem? (Pauza) Pa zato smo došli. Treba da ostanemo ... nekoliko dana.

RUT: Mislim... zbog dece... biće im teško bez nas.

TEDI: Gluposti.

RUT: Možda hoće.

TEDI: Slušaj... ostaćemo nekoliko dana. Je li tako? (Hoda po sobi.) Ništa se nije promenilo. Sve je onako
kako je bilo. (Pauza) E, to će da bude iznenađenje ujutru, hm? Za mog starog. Mislim da će ti se mnogo
dopasti. Stvarno. On je... pa, star je, znaš. Godine su to. (Pauza) Ovde sam se rodio. Znaš?

RUT: Znam.

Pauza.

TEDI: Što ne odeš da legneŠ? Naći ću ti neke čaršave. Čudno... meni se uopšte ne spava. Ostaću ovde još
malo. Jesi li umorna?

RUT: Ne!

TEDI: Idi lezi, Odvešću te gore.

RUT: Ne, neću.

TEDI: Snaći ćeš se sasvim lepo i bez mene. Neću dugo. Vidi, to je odmah tu gore. Prva vrata kad se
popneš. Kupatilo je do sobe. Ti treba da se odmoriš, znaš. (Pauza) Ja ću... malo da prošetam. Ne ljutiš se?

RUT: Ne.
TEDI: Pa... da ti pokažem sobu?

RUT: Ne, dobro mi je ovde.

TEDI: Ne moraš da legneš. Ne kažem ja da moraš. Mislim, možeš da ostaneš ovde sa mnom. Da ti skuvam
čaj? Ili bi nešto drugo? Samo da ne pravimo larmu, da se neko ne probudi.

RUT: Ja ne larmam.

TEDI: Znam. (Priđe joj, nežno.) Slušaj. Sve je u redu. Stvarno. Kod kuće sam... Hteo sam da kažem, tu
sam, pored tebe sam. Nema razloga za nervozu. Jesi li nervozna?

RUT: Nisam.

TEDI: I nema razloga. (Pauza) Oni su svi vrlo prijatni. Stvarno. Vrlo prijatni. Moji najbliži, najrođeniji. Nisu
nikakva čudovišta. (Pauza) Pa, možda je bolje da legnemo. Moraćemo, zbog tate, sutra ranije da
ustanemo. Ne bi bilo lepo da nas zatekne u krevetu. (Zasmeje se.) Pre šest treba da ustanemo i da
siđemo da se pozdravimo.

Pauza.

RUT: Izašla bih malo - na vazduh.

TEDI: Na vazduh? (Pauza) Kako to misliš?

RUT (stoji): Malo da prošetam.

TEDI: U ovo doba noći? Pa... tek što smo došli... Treba da legnemo.

RUT: Hoću na vazduh.

TEDI: Ja idem da legnem.

RUT: U redu.

TEDI: Pa, šta ja sad da radim? (Pauza) Ne pada mi na pamet da sada izlazim. Zašto hoćeš sad da izađeš?

RUT: Eto, tako.

TEDI: Pa, kasno je.

RUT: Neću daleko. Vratiću se.

Pauza.

TEDI: Sačekaću te.

RUT: Zašto?
TEDI: Neću da legnem bez tebe.

RUT: Daj mi ključ. (On joj ga daje.) Što ne ideš da legneš? (On je uhvati za ramena i poljubi. Gledaju se
jedan trenutak. Ona se osmehne.) Neću dugo.

Ona izađe na glavna vrata. Tedi ode do prozora i gleda za njom. Zatim se okrene, stoji tako neko vreme i
iznenada se ugrize za pesnicu. Leni je ušao u sobu sleva. Zastao je. On je u pidžami i kućnom kaputu.
Posmatra Teda. Tedi se okrene i ugleda ga. Tišina.

TEDI: Zdravo. Leni.

LENI: Zdravo, Tede.

Pauza.

TEDI: Nisam čuo kako silaziš.

LENI: Pa, ja i nisam sišao. (Pauza) Sad spavam ovde dole. Odmah tu. Dođe mi kao radna soba i spavaća -
ujedno. Odmah do ove, znaš.

TEDI: Mhm. Da... te nisam probudio?

LENI: Nisi. Rano sam legao. Znaš kako je... ne mogu da spavam. Svaki čas se budim.

Pauza.

TEDI: Kako si?

LENI: Dobro. Jedino, nemirno spavam. Noćas, bar.

TEDI: Ružno sanjaš?

LENI: Ne, ne bih rekao da sam nešto sanjao. Ne budim se ja zbog snova. Ne, nego me budi neko
kuckanje.

TEDI: Kuckanje?

LENI: Da.

TEDI: Šta to može da bude?

LENI: Ne znam.

Pauza.

TEDI: Imaš li sat u sobi?

LENI: Da.
TEDI: Pa, možda je sat?

LENI: Da, to može da bude. (Pauza) Ako je sat, moraću nekako da ga sredim. Da mu nekako prigušim
zvuk.

Pauza.

TEDI: Ja sam... došao na nekoliko dana samo.

LENI: A, je li?

Pauza.

TEDI: Kako je stari?

LENI: Odlično.

Pauza.

TEDI: Ja sam dobro.

LENI: Je li? (Pauza) Znači, ostaješ noćas ovde?

TEDI: Da.

LENI: Pa, možeš da spavaš u svojoj sobi.

TEDI: Da, bio sam gore.

LENI: Pa da, možeš da spavaš tamo. (Zevne) E, pa lepo.

TEDI: Idem da legnem.

LENI: Je li?

TEDI: Da, treba da se odmorim.

LENI: I ja ću da legnem.

TEDI (uzima kofere).

LENI: Da ti pomognem?

TEDI: Ne treba, nisu teški.

Tedi ode sa koferima u predsoblje. Leni ugasi svetlo u sobi. Svetlo u predsoblju i dalje gori. Leni ode za
Tedom u predsoblje.

LENI: Je l’ ti treba nešto?

TEDI: Hm?

LENI: Treba li ti nešto za noćas? Čaša vode, ili tako nešto?

TEDI: Gde su čaršavi?

LENI: U komodi, u tvojoj sobi.

TEDI: A, dobro.

LENI: Moji prijatelji ponekad prenoće u tvojoj sobi, znaš, kad ih put nanese u ovaj kraj sveta.

Leni ugasi svetlo u predsoblju, a upali ga na prvom delu stepeništa. Tedi pođe gore.

TEDI: Znači, videćemo se za doručkom?

LENI: Hoćemo. Hoćemo, laku noć.

TEDI (ode gore). LENI (ode levo). Tišina. Osvetljenje na vrhu stepenica se gasi. U sobu i predsoblje
prodire nešto svetlosti spolja. Leni se vrati u sobu, ode do prozora. Gleda kroz prozor. Zatim se udalji od
prozora i upali lampu. U ruci drži sat. Seda. Stavi sat ispred sebe. Upali cigaretu. Sedi. Rut uđe na glavna
vrata. Zastane. Leni okrene glavu nasmeši se. Ona lagano ude u sobu.

LENI: Dobro veče.

RUT: Ja bih rekla - jutro.

LENI: U pravu ste. (Pauza) Ja sam Leni. A vi?

RUT: Rut.

Sedne. Čvršće prigrne kaput.

LENI: Je li vam hladno?

RUT: Ne.

LENI: Lepo je bilo ovo leto, je l' te? Izvanredno. (Pauza) Hoćete li da popijete nešto? Nešto osvežavajuće?
Neki aperitiv ili tako nešto?

RUT: Ne, hvala.

LENI:. E, baš mi je milo što ste to rekli. Mi i nemamo pića u kući. Samo kad se iskupi društvo, onda ga
nabavim. Kad je neko slavlje... razumete. (Pauza) Mora biti da ste u nekoj vezi sa mojim bratom. Sa onim
što je bio u inostranstvu.

RUT: Da, ja sam njegova žena.

LENI: Slušajte, možda biste mogli da me posavetujete. Ovaj sat me je prilično namučio. Ne mogu da
spavam od njegovog kucanja. Samo, nevolja je u tome što ja, uopšte, nisam siguran da je baš sat tome
kriv. Mislim, ima mnogo stvari koje noću možete da čujete, zar ne? Predmeta koji su danju potpuno
nečujni. Danju vam ne zadaju nikakve muke, ali noću - bilo koji od njih - u stanju je da proizvede neki
zvuk, neko tiktakanje. Kad gledate danju te predmete, izgledaju sasvim obično. Danju su mirni kao
miševi. I zato to što ja tvrdim da me budi sat - može da bude pogrešna pretpostavka. (Ode do kredenca,
uzme bokal, naspe čašu i pruži je Rut.) Evo. Kladim se da će vam dobro doći.

RUT: Šta je to?

LENI: Voda.

RUT (Popije gutljaj. Zatim stavi čašu na stočić pored svoje stolice).

LENI (posmatra je): Smešno. Ja u pidžami a vi u kaputu. (Leni ode do kredenca i naspe još jednu čašu
vode.) Nećete zameriti ako i ja popijem jednu. Da, neobično mi je što opet vidim mog starijeg brata,
posle toliko godina. Moj stari će da živne. Zgranuće se ujutru kad ugleda svog najstarijeg sina. I ja sam se
iznenadio kad sam video Teda. Naš Tedi. Mislio sam da je u Americi.

RUT: Došli smo u Evropu samo u posetu.

LENI: Kako? Oboje?

RUT: Da.

LENI: Znači vi i tamo živite zajedno?

RUT: Da, mi smo venčani.

LENI: Da vidite Evropu? Pa jeste li bar nešto videli?

RUT: Upravo smo se vratili iz Italije.

LENI: Aha. Prvo ste išli u Italiju. A onda vas je doveo ovamo da upoznate njegovu porodicu, je li tako?
Starcu će biti milo da vas vidi, siguran sam.

RUT: Odlično.

LENI: Šta kažete?

RUT: Odlično.

Pauza.

LENI: A gde ste bili u Italiji?

RUT: U Veneciji.
LENI: Nije valjda? U dobroj, staroj Veneciji. Da li je moguće? Čudno. Znate, uvek sam imao neko osećanje
da - da sam bio vojnik u prošlom ratu, recimo na italijanskom frontu - da bih se najverovatnije obreo u
Veneciji. Uvek sam imao to osećanje. Samo, nevolja je u tome što sam ja tada bio suviše mlad za vojsku.
Bio sam još dete. Bio sam, stvarno, isuviše mlad. Da nije tako bilo, moja pretpostavka da bih sigurno
prošao kroz Veneciju - pokazala bi se kao potpuno ispravna. Da, gotovo sam siguran da bih sa svojim
odredom bio prošao kroz Veneciju. Mogu li da vas uhvatim za ruku?

RUT: Zašto?

LENI: Samo da je dodirnem. (Ustane i priđe joj) Samo malo.

RUT: Zašto?

LENI (pogleda je): Kazaću vam zašto.

Mala pauza.

Tu skoro, jedne noći u pristaništu stajao sam pod nekim svodom i posmatrao ljude kako dižu jedra i kako
se natežu oko jarbola. Kad - priđe mi jedna dama i predloži mi izvesnu stvar. Ta dama me je jurila danima
i bila mi je izgubila trag. Tek - sad me se ipak dočepala, i predložila mi, znate, onu izvesnu stvar. E pa, u
njenom predlogu nije bilo ničeg neobičnog i ja na takav predlog obično pristanem. Hoću da kažem,
pristao bih ja i tada da su uslovi bili normalni. Samo, nevolja je bila u tome što se ona raspadala od
sifilisa. Morao sam da je odbijem. Ali dama je nastavila da navaljuje na mene tamo pod svodom. Niko od
mene ne može da ocekuje da, u datim uslovima, pristanem na njeno' navaljivanje. I - kada se sve uzme u
obzir - jasno je da sam morao da je tresnem. Prošlo mi je tada krozjdavu da je se otarasim. Razumete me
- da je ucmekam. Činjenica je da bi to - mislim na ubistvo - bilo vrlo prosta stvar. Ništa naročito. Njen
vozač, onaj što me je za nju bio odvojio, otišao je da nešto popije, iza ugla. Tako smo, vidite, ja i ova
dama ostali sami pod svodom da gledamo brodove koji se gube. Nikoga nije bilo u blizini. ,,Na zapadu
ništa novo". Kako je stajala uza zid, ona se - od onog udarca - samo lagano skljokala na zemlju. Da ne
gnjavim više - sve je govorilo u prilog tome da je treba ubiti. Neka vas ne brine vozač! On nikad ne bi reč
zucnuo. On je dobar prijatelj naše porodice. Ali, na kraju krajeva, mislio sam - šta će mi sve to, a? Znate...
briga kako da se otarasim leša i sve što uz to ide... Zašto da se bez potrebe uzbudujem? I zato sam je
samo još jednom razvukao po njušci, udario dvatri puta nogom u stražnjicu i na tome se sve svršilo.

RUT: Kako ste znali da je bolesna?

LENI: Kako sam znao? (Pauza) Prosto, zaključio sam da jeste. (Tišina) Vi i moj brat ste odskora u braku?

RUT: Šest godina smo u braku.

LENI: Njega sam oduvek najviše voleo. Mog starog Teda. Niste znali? I, bogami, mi se ovde stvarno
ponosimo njime, da znate. Doktor filozofije i sve to... to ostavlja utisak na čoveka. Dabome, on je vrlo
osetljiv, je l' te? Tedi, mislim. Vrlo je osetljiv. Često sam poželeo da i sam budem takav.

RUT: Poželeli ste?

LENI: Da, da, jesam. Mislim, ne kažem ja da ja nisam osetljiv. Jesam. Samo mogao bih da budem i malo
osetljiviji, to je sve.

RUT: Zar biste mogli?

LENI: Pa da, malo. (Pauza) Hoću da kažem, ja sam vrlo osetljiv za sve oko sebe, ali mogu da postanem
neosetljiv, razumete, kada se od mene suviše traži. Na primer, prošlog Božića, rešim ja da se javim da
čistim sneg u mojoj opštini. Prošle zime bilo je mnogo snega ovde u Evropi. Niko me nije terao da čistim -
nisam bio bez para, nego, tako mi došlo. Najviše sam voleo u tom poslu čist, hladan vazduh koji je rano
ujutru, prosto, sekao. To i jeste bilo najlepše. Morao sam da obučem čizme i da budem tamo, na nekom
ćošku, oko pola šest. Tamo sačekam kamion. On me pokupi i odveze na određeno mesto. Uh, kako sam
se mrznuo - krvavo. E pa, kad kamion stane, ja uskočim pozadi, farovi se upale, pa napred. Gotovo!
Kreći! Tamo - drž' za lopatu. Pljuneš u šake i čistiš onaj decembarski sneg nekoliko sati pre nego što
svane. I tako, jedno jutro, pijem ja čaj u susednoj kafani. Lopatu sam naslonio uz stolicu, kad neka starica
priđe i upita me da li bih joj pomogao oko njene prese za rublje. Njen je zet ostavio, kaže, u pogrešnoj
sobi. On je ostavio u sobi sa ulice, a njoj, dabome, treba u onoj sa dvorišta. To joj je poklon od zeta, tako
glača rublje. Samo, eto, on je ostavio u pogrešnoj sobi, ostavio je u sobi sa ulice. Kakva glupost! Tamo ni
u kom slučaju ne može da ostane. Ja, onda, prekinem posao i odem da joj pomognem. Stanovala je
odmah tu, blizu. Samo nevolja je bila u tome što, kad sam stigao tairio, nisam mogao ni da pomerim to
čudo. Mora da je bilo teško jedno pola tone. Ne mogu da shvatim kako je to onaj njen zet doteglio u
sobu. I, kad sam se već našao u stanu - ja zapnem da guram to čudo. Prosto se iskilavim, a starica stoji
pored mene, naređuje mi, a neće prstom da mrdne da mi pomogne. E, posle nekoliko minuta ja joj
kažem: „Slušajte što vi, do đavola, ovo ne bacite u đubre? Šta će vam ovo prepotopsko čudo. Nabavite
nešto novije." Imao sam želju da je, tu, na licu mesta, tresnem. Samo, bio sam lepo raspoložen od onog
čišćenja snega i zato sam je samo munuo u stomak. Kad sam se našao na ulici, uskočim u prvi autobus i -
magla. Izvinite, da sklonim pepeljaru, da vam ne smeta?

RUT: Ne smeta mi.

LENI: Ja to zbog čaše. Čaša samo što nije pala, a i pepeljara. Brinem zbog ćilima. Meni je svejedno, ali
otac obožava red i čistoću. Ne podnosi nered. Pa, pošto sada ne pušite, nemate ništa protiv da vam
sklonim pepeljaru. (On to i učini.) A sad, da vas oslobodim čaše, a?

RUT: Nisam još popila.

LENI: Mislim da ste dosta pili.

RUT: Ne, nisam.

LENI: Ja mislim da jeste.

RUT: A ja ne mislim, Leonarde.

Pauza.
LENI: Molim vas da me ne zovete tako.

RUT: Zašto?

LENI: Tako me je zvala majka. (Pauza) Dajte mi tu čašu.

RUT: Ne dam.

Pauza.

LENI: Onda ću je ja uzeti.

RUT: Ako vi uzmete čašu... ja ću uzeti vas.

Pauza.

LENI: A kako bi bilo da ja uzmem čašu... a vi mene da ostavite.

RUT: Zašto da vas ne uzmem?

Pauza.

LENI: Šalite se? (Pauza) Pa, vi volite drugog čoveka. Za tu vezu njegova porodica nije čak ni znala. Onda
se iznenada pojavljujete i počnete da stvarate neprilike.

RUT (uzme čašu i prinese mu je): Srknite. Hajde. Srknite iz moje čaše.

LENI (ćuti).

RUT: Sedite mi u krilo, i srknite - lep, dug gutljaj. (Gladi svoje krilo. Ustane i priđe mu, sa čašom.)
Zabacite glavu i otvorite usta.

LENI: Sklonite tu čašu.

RUT: Lezite na pod. Hajde. Sasuću vam je polako u usta.

LENI: Šta to radite? Vi to nešto predlažete?

RUT (zasmeje se i iskapi čašu): Oh, kako sam bila žedna. (Nasmeši mu se, spusti čašu i izađe u predsoblje.
Počne da se penje uz stepenice.)

LENI (ide za njom do predsoblja i dovikne joj): Šta je to trebalo da znači - neki predlog?

Tišina. On se vrati u sobu, dohvati svoju čašu i iskapije. Čuju se vrata na spratu. Osvetljenje na
stepenicama se upali. Maks silazi niz stepenice. On je u pidžami, s kapom na glavi. Uđe u sobu.

MAKS: Šta se ovde događa? Jesi li ti pijan? (Bulji u Lenija.) Što se dereš? Jesi li poludeo?

LENI (sipa još jednu čašu vode).

MAKS: Dernjaš se kao sumanut. Ti kao da si potpuno šenuo.

LENI: Razmišljao sam naglas.

MAKS: Je li Džo tu? Jesi li se na njega drao, a?

LENI: Tata, žar nisi čuo šta sam ti rekao? Rekao sam ti da sam glasno razmišljao.

MAKS: Tako glasno da si mene naterao da ustanem.

LENI: Što se ti ne bi čistio odavde, a?

MAKS: Čistio? Gospodin me probudi usred noći, ja sletim - mislim sigurno su provalnici i već vidim kako
su ga izboli nožem, kad ono - on mi kaže da se čistim.

LENI (sedne).

MAKS: Razgovarao je s nekim. Samo s kim? Svi spavaju. S nekim je razgovarao. Neće da mi kaže s kim.
Izmišlja - kako je naglas razmišljao. Šta to radiš? Kriješ nekog?

LENI: Govorio sam u snu. Hajde sad, prekini i ostavi me na miru.

MAKS: Shvati, hoću da mi kažeš - koga to kriješ?

Pauza.

LENI: Znaš šta, tata, kad si već raspoložen za ćaskanje. baš da te nešto pitam. Već odavno sam mislio da
te to pitam. One noći... znaš... kad si mene... te noći s mamom ... na šta je to ličilo, a? Onda kada sam ja
bio još samo iskra u tvom oku. Na šta je to ličilo? Kako je došlo do toga? Razumeš, hoću da znam istinu o
tome kako sam ja postao. Je li, na primer, istina da si sve vreme mislio na mene. Ili ti ja, pri tom, nisam
uopšte padao na pamet. (Pauza) Pitam samo zato što sam raspoložen za zapitkivanje, razumeš.
Radoznao sam, eto. I mnogo je ljudi, mojih godina, koje to pitanje zanima. Nisi to znao, tatice? Oni često
o tome mozgaju sami ili u društvu, kakva je, u stvari, bila ta noć... noć, kad su bili začeti od ono dvoje
ljudi. Ja sam to odavno prevazišao, ali pošto sedimo ovde, u ovo doba noći, mislio sam, mogao bih da ga,
onako, nabacim.

MAKS: Ti baš tražiš đavola!

LENI: Ako više voliš pismeno da mi odgovoriš na to pitanje, nemam ništa protiv.

MAKS (ustaje).

LENI: Trebalo je da pitam moju dragu mamicu. Kako nisam pitao moju dragu mamicu! Sada je kasno.
Otišla je na onaj svet.

MAKS (pljune ga).

LENI (pogleda ćilim): Vidi šta si uradio. Ujutru ću morati da uzmem usisivač.
MAKS (okrene se i pode uz stepenice).

LENI (sedi nepomično).

Zatamnjenje. Svetlo se pali. Jutro. Džo stoji pred ogledalom i radi gimnastiku, sporo, da bi se razdrmao.
Prestaje da vežba. Češlja se pažljivo. Tromo počinje da boksuje pred ogledalom. Posmatra se u ogledalu.
Maks dolazi sleva. Obojica, i Maks i Džo, obučeni su. Maks posmatra Džoa bez reči. Džo prestane da
boksuje, dohvati neke novine i sedne. Tišina.

MAKS: Što mrzim ovu sobu. (Pauza) Volim kuhinju. Tamo je, brate, lepo i prijatno. (Pauza) Samo, što
tamo ne mogu da sedim. A znaš zašto? Zato što on tamo večito nešto pere, struže po tanjirima. Prosto,
tera me iz kuhinje.

DŽO: Što ne doneseš ovamo svoj čaj?

MAKS: Neću da ga donesem. Odvratno mi je ovde. Hoću tamo da pijem čaj. (Ode u predsoblje i pogleda
prema kuhinji) Šta radi tamo? (Vraća se.) Koliko je sati?

DŽO: Pola sedam.

MAKS: Pola sedam. (Pauza) Ja ću popodne na utakmicu. Hoćeš da pođeš sa mnom? (Pauza) Tebi
govorim.

DŽO: Ja ću popodne da treniram. Šest rundi sa Blekijem.

MAKS: Nećeš valjda pre pet? Do pet možeš da gledaš utakmicu. Prva u ovoj sezoni.

DŽO: Ne, neću da idem.

MAKS: Zašto nećeš?

Pauza.

MAKS (ode u predsoblje): Same, dođi ovamo. (On se vrati u sobu.)

SAM (ude s krpom u ruci): Šta je?

MAKS: Šta radiš to tamo?

SAM: Perem sudove.

MAKS: I?

SAM: Sklanjam đubre koje si ti ostavio.

MAKS: U kantu za đubre, je li?

SAM: Da, pravo u kantu.

MAKS: I šta hoćeš time da postigneš?

SAM: Ništa.

MAKS: Ne, ne. Mrzi te da mi spremiš doručak. Eto, to je, je li? Zato onoliko treskaš po kuhinji. Stružeš
tavu, bacaš otpatke u kantu, grebeš po tanjirima, ribaš čajnik... Zato sve to i radiš, svako bogovetno
jutro. Znam ja. Slušaj, Same. Hoću nešto da ti kažem. Nešto što mi se odavno skuplja. (Priđe mu bliže)
Otarasi se tog osećanja mržnje koje imaš prema meni. Baš bih voleo da mogu da razumem to tvoje
osećanje. Priznaj jesam li ti ikada dao povoda za to? Nikada. Kad je otac umro, rekao mi je „Makse, brini
se o svojoj braći". Baš tako mi je rekao.

SAM: Kako je mogao da ti kaže kad je bio mrtav?

MAKS: Šta?

SAM: Kako je mogao da govori kad je bio mrtav?

MAKS: Pre nego što je umro, Same. Neposredno pred smrt. To su njegove poslednje reči. Poslednje,
svete reči, Same. Nepun sekund posle toga on je... bio mrtav. Misliš da ja neću doslovce ispuniti ono što
mi je otac rekao na samrtničkoj postelji? Čuješ li, Džo? Ovaj ne preza ni od čega. U stanju je da popljuje
uspomenu na našeg oca. Kakav si ti to sin, ništarijo jedna. Pola života ti otišlo na rešavanje ukrštenih
reči. Uveli smo te u posao - nisi naučio ni patos da pometeš. A kad smo doveli Mak Gregora, on je za
nepunu nedelju naučio da vodi radnju. I, kazaću ti još nešto. Poštovao sam' oca ne samo kao čoveka
nego i kao prvoklasnog kasapina. I da bih to dokazao, pošao sam njegovim stopama. Još dok sam mu
sedeo u krilu, učio sam kako se tranžira meso. Kad god vidim krv, ja se setim njega. Ja sam podigao tri
čoveka, i to samsamcit. A šta si ti uradio? (Pauza) Šta si ti uradio, crkotino jedna?

SAM: Ako hoćeš da završiš sudove, evo ti krpa.

MAKS: Pokušaj da se otarasiš tog osećanja mržnje, Same. Pa - braća smo.

SAM: Hoćeš krpu? Na! Uzmi je.

Ted i Rut silaze niz stepenice. Prođu kroz predsoblje i zastanu na pragu. Ostali se okrenu i gledaju ih. Džo
stoji. Tedi i Rut su u kućnim haljinama. Tišina.

TEDI (smeši se): Zdravo... tata... uspavali smo se. (Pauza) Šta ima za doručak?

Tišina.

TEDI (smeška se): Uh, baš smo se uspavali.

MAKS (okrene se Samu): Jesi li znao da je on ovde?

SAM: Ne.

MAKS (okrene se Džou): Jesi li ti znao da je on ovde? (Pauza) Pitao sam te - jesi li znao da je ovde?
DŽO: Ne.

Pauza.

MAKS: Pa, ko je znao? (Pauza) Ko? (Pauza) Ja nisam.

TEDI: Hteo sam da siđem ranije, tata. Hteo sam da budem tu kad ustaneš. (Pauza) Kako si? (Pauza) Oh,
slušaj... hteo bih... da te upoznam...

MAKS: Otkad si ovde, u kući?

TEDI: Od sinoć.

MAKS: Od sinoć? Na šta vam ja ličim? Kako si ušao?

TEDI: Imao sam ključ.

MAKS (zvizne i nasmeje se): Ko je ovo?

TEDI: Hteo sam baš da vas upoznam.

MAKS: Ko ti je dozvolio da ovamo dovodiš drolje?

TEDI: Drolje?

MAKS: Ko ti je dozvolio da dovodiš u kuću prljave droljetine?

TEDI: Slušaj, ne budi smešan...

MAKS: I celu noć ste ovde proveli?

TEDI: Da. Došli smo iz Venecije.

MAKS: Ovo smrdljivo đubre je celu noć provelo u mojoj kući! Smrdljivo, zaraženo đubre u mojoj kući!

TEDI: Prestani! Šta to govoriš?

MAKS: Šest godina nisam video ovo kopile. Sad se vraća, ništa ne javlja i još dovodi ovo đubre s ulice!
Dovodi ga u moju kuću!

TEDI: To mi je žena. Mi smo venčani.

Pauza.

MAKS: Ja nikada nisam doveo kurvu pod ovaj krov. Otkako ti je majka umrla, nisam. Časna reč. (Džou)
Jesi li ti nekada doveo neku kurvu ovamo? Je li Leni nekada doveo ovamo kurvu? Vratio se, čovek, iz
Amerike i doneo svoju pljucu. Doneo čovek svoj nokšir. (Tedu) Skloni mi tu nesreću ispred očiju. Makni
je.
TEDI: Ona je moja žena.

MAKS (Džou): Izbaci ih. (Pauza) Doktor filozofije. Same, hoćeš li da te upoznam s jednim doktorom
filozofije. (Džou) Rekao sam ti da ih izbaciš. (Pauza) Šta je sad? Jesi li gluv?

DŽO: Ti si star čovek. (Tedu) On je star...

LENI (uđe u sobu u kućnom haputu, zastane. Svi se okrenu).

MAKS (odjednom svom snagom udari Džoa u stomak.)

DŽO (previja se odbolova i posrćući pređe preko scene).

MAKS (posrne od tog žestokog udarca, kolena mu klecaju i on se osloni na štap).

SAM (hoće da mu pomogne).

MAKS (raspali ga štapom po glavi).

SAM (sedne. Rukama se drži za glavu).

DŽO (drži se za stomak. Ode do Rut i pred njom se sruši).

RUT (gleda ga).

LENI i TEDI (ne pomeraju se).

DŽO (polako ustane. On je sasvim uz Rut. Zatim se okrene da vidi gde je Maks).

SAM (drži se za glavu).

MAKS (polako se uspravi, diše teško).

DŽO (približi se Maksu. Gledaju se).

Tišina.

MAKS (prođe pored Džoa, ode do Rut i upravi štap na nju): Gospođice...

RUT (priđe mu): Molim?

MAKS (gleda je): Imate li dece?

RUT: Da.

MAKS: Koliko?

RUT: Troje.

MAKS (okrene se Tedu): Sve tvoja deca, Tede?

Pauza.

MAKS: Tede, hajde da se lepo zagrlimo i poljubimo, kao nekad? Hoćeš? Da se lepo zagrlimo i poljubimo,
a?

TEDI: Pa, hajde.

Pauza.

MAKS: Hoćeš da poljubiš svog starog oca? Hoćeš da ga zagrliš?

TEDI: Pa, hajde. (Priđe korak.) Hajde.

Pauza.

MAKS: Voliš ti još svog starog oca, je l'da?

Gledaju se.

TEDI: Hajde, tata. Spreman sam da te zagrlim.

MAKS (nešto promrmlja i zasmeje se. A onda se obrati svima): On još voli svog oca.

Zavesa

Врх

Корисников грбvuk

~ administrator ~

~ administrator ~

Поруке: 6362

Придружен: Нед Сеп 11, 2005 12:53 pm

Место: nigdina

Контакт: Повежи се са vuk

Порукаод vuk » Нед Дец 07, 2008 12:57 pm

DRUGI ČIN
Popodne. Maks, Tedi, Leni i Sam su na pozornici, pripaljuju cigare. Džo ulazi sleva, nosi kafu na
poslužavniku. Za njim ide Rut. On spusti poslužavnik na sto, a Rut služi muškarce kafom. Zatim uzme
svoju šolju i sedne. Maks se nasmeši na nju.

RUT: Ručak je bio odličan.

MAKS: Milo mi je što vam se dopao. (Ostalima) Jeste li čuli? (Rut) Svojski sam se trudio, verujte. (Srkne
gutljaj kafe.) A, i kafa je odlična.

RUT: Baš se radujem.

Pauza.

MAKS: Cini mi se da ste prvoklasna kuvarica.

RUT: Pa, nisam rđava.

MAKS: Ne, meni se čini da ste baš prvoklasna kuvarica. Jesam li u pravu, Tede?

TEDI: Da, vrlo dobro kuva.

Pauza.

MAKS: E pa, odavno nije cela porodica bila na okupu, a? Eh, da vam je mati živa. A, šta kažeš, Same? Šta
bi Džesi rekla da je živa? Da je ovde sa svoja tri .sina, tri kršna momka. I divnom snahom. Samo, nema
smisla što joj unučići nisu tu. Kako bi ih mazila i tepala im, je li, Same? Užurbala bi se oko njih, igrala se s
njima, pričala im priče, mazila ih. Kažem vam, raspametila bi se. (Rut) Znate, sve što ovi dečaci znaju -
naučili su od nje. Sve što znaju o moralu duguju njoj. Kažem vam. I moralna načela, sva, odreda, po
kojima žive - svemu ih je naučila njihova mati. I sa koliko je srca to radila. Kakvo je to srce bilo, a, Same?
I, što da ne priznam: ta žena je bila stub porodice. Hoću da kažem - ja sam i danju i noću bio u radnji, ili
se vozio po čitavoj zemlji, tražio meso. Probijao sam se kroz život, ali sam znao da sam kod kuće ostavio
ženu gvozdene volje, zlatna srca i velike pameti. Je li tako, Same? (Pauza) Kakve pameti! (Pauza) Samo,
da znate, i ja sam prema njoj bio kavaljer. Nikad je nisam ostavljao bez para. Sećam se: jedne godine sam
pregovarao sa grupom uglednih mesara - imali su odlične poslovne veze na kontinentu. Hteo sam da se
udružim s njima. Sećam se - ni reči o tome nisam rekao kad sam se te noći vratio kući. Okupao sam prvo
Lenija, pa Teda, i na kraju Džoa. Kako smo se divno zabavljali u kupatilu, a, deco? Onda sam sišao dole i
naterao Džesi da stavi noge na stoličicu. Gde li je nestala ta stoličica, odavno je više ne vidim. Kad je
stavila noge na stoličicu, ja sam joj rekao: ,,Džesi, mislim da je za našu lađu dunuo povoljan vetar. Častiću
te. Kupiću ti svetloplavu haljinu od svile, na pruge, izvezenu biserima. I, pantalone od lila tafta sa
cvetnom šarom, da ih obučeš onako, ponekad." Onda sam joj dao da srkne malo višnjevače. Sećam se
deca su sišla. Bili su u pidžamama. Kosa im je bila sjajna, a obrazi rumeni. Tada se još nisu brijali. Klekli su
pred nas, pred mene i Džesi. Kažem vam - kao za Božić.

Pauza.

RUT: A šta je bilo sa mesarima?

MAKS: S njima? Ispalo je da je to bila banda, kriminalci, kao i svi ostali. (Pauza) Odvratne li cigare! (On je
ugasi. Okrene se Samu.) Kad ideš na posao?

SAM: Uskoro.

MAKS: Imaš dogovoren posao za popodne.

SAM: Da, znam.

MAKS: Šta ti znači to ,,da, znam"? Zakasnićeš. Najuriće te s posla. Šta, pokušavaš da me pređeš?

SAM: Ne brini ti za mene.

MAKS: E, dođe mi - žuč da povratim. Žuč - razumete. (Govori Rut) Celog života sam radio kao mesar, sa
satarom pored panja. Sa satarom u ruci - razumete šta hoću da kažem. Sa satarom pored panja. Samo da
moja porodica ne bi oskudevala. Dve porodice! Majka mi je bila nepokretna, a braća - svi odreda invalidi.
Morao sam dobro da zarađujem da bih plaćao psihijatre, i to najbolje. Morao sam mnogo da čitam, da
naučim sve o toj bolesti da mogu da izađem na kraj s njima ako iznenada dobiju napad. Lepa porodica,
sve sam bogalj! Tri sina - tri kopileta, žena - kurva. Neka mi niko ništa ne priča o porođajnim bolovima. Ja
sam sve to prošao. Još uvek me probada. Leđa mi pucaju kad se zakašljem. A pogledajte mog brata.
Uobražena, lenja pederčina. Neće na vreme da ode na posao. Najbolji vozač na svetu! Ceo vek je proveo
za volanom, rukom pokazivao pravac. I to mi je neki posao. Taj ne zna gde mu je menjač a gde stražnjica.

SAM: Raspitaj se kod mojih mušterija. Uvek mene traže.

MAKS: A šta rade ostali vozači? Spavaju po ceo dan?

SAM: Ja mogu samo jedna kola da vozim. Ne mogu sve da zadovoljim u isto vreme.

MAKS: Ma, ko god hoće, može da te ima. Pristao bi ti da se naguziš nasred Blekfrajer mosta za pola
dolara.

SAM: Ja?

MAKS: Ama, za dva šilinga i lizalicu.

SAM: Vređa me. Vređa rođenog brata. U petnaest do pet treba da vozim jednog čoveka u Hamptonkort.

MAKS: Hoćeš da znaš ko je umeo da vozi? Mak Gregor. Mak Gregor, to je bio vozač.

SAM: Nemoj da budeš baš tako siguran.

MAKS (upre štap u Sama): On se čak ni u ratu nije tukao. Ovaj čovek se čak ni u ovom prokletom ratu nije
tukao.

SAM: Jesam.

MAKS: Pa, koga si ubio?

Tišina.

SAM (ustane, pride Rut, rukuje se s njom i izađe na glavna vrata).

MAKS (obrati se Tedu): A kako mi ti živiš, sine?

TEDI: Odlično, tata.

MAKS: Lepo je što smo opet svi zajedno, sine.

TEDI: Lepo je kad se čovek vrati kući, tata.

Pauza.

MAKS: Što mi nisi javio da si se oženio, Tedi? Poslao bih ti poklon. Gde ste se venčali, u Americi?

TEDI: Ne. Ovde. Pred polazak.

MAKS: Je li bila velika svadba?

TEDI: Ne, nikog nije bilo.

MAKS: E, baš si lud. Kakvu bih ti ja svadbu napravio. Sve odabrano društvo! Časna reč, ne bih žalio
troška.

Pauza.

TEDI: Bio si u poslu. Nisam hteo da te uznemiravam.

MAKS: Ama, ti si moja krv. Moj prvenac. Sve bih ostavio. Sam je mogao da te odveze na prijem u Snajp.
Leni je mogao da bude kum. Ispratili bi te do broda. Ne misliš, valjda, da sam ja protiv ženidbe, a? Ne
budi lud. (Obraća se Rut) Već godinama nagovaram ovu moju mlađu dvojicu da nađu neko lepo i čestito
žensko stvorenje - da znaju bar, zašto žive. (Tedu) U svakom slučaju, ti si to već uradio. Odlično si
izabrao. Imaš divnu porodicu, savršenu službu... a što je bilo, bilo je, je l’ tako? (Pauza) Razumeš šta hoću
da kažem? Hoću da znate, oboje, da imate moj blagoslov.

TEDI: Hvala.

MAKS: Ma, ostavi. Šta misliš koliko je njih u ovom kraju koji mogu da se pohvale da sede i piju kafu s
jednim doktorom filozofije.

Pauza.

RUT: Sigurna sam da je Tedi srećan što... što vidi da vam se dopadam. (Pauza) Mislim, nije bio siguran
hoću li vam se dopasti.

MAKS: Zašto? Vi ste divna žena.

Pauza.
RUT: Bila sam...

MAKS: Šta? (Pauza) Šta kaže?

Svi je pogledaju.

RUT: Bila sam... drukčija... kad sam... srela Teda.

TEDI: Nisi. Bila si ista kao sad.

RUT: Nisam.

MAKS: Vrlo važno. Slušajte, važno je ovo sad. Šta vas briga za ostalo? Mislim, ne zaboravite da je naša
zemlja stara bar pet hiljada miliona godina. Ko može sebi da dozvoli taj luksuz da živi u prošlosti.

TEDI: Ona mi mnogo pomaže, tamo. Ona je divna žena i majka. Vrlo je omiljena. Ima mnogo prijatelja.
Sjajno živimo na univerzitetu... znaš... stvarno odlično živimo. Imamo divnu kuću... sve... sve što želimo...
Izvrsne uslove za rad. (Pauza) Odsek koji vodim radi vrlo uspešno. (Pauza) Imamo tri sina, znaš.

MAKS: Sve dečaci? Smešno, a? Ti imaš tri sina i ja imam tri. (Džou) Imaš tri bratanca, Džo. Džo, ti si čika,
čuješ li? Mogao bi da ih naučiš da boksuju.

Pauza.

DŽO (obraća se Rut): Ja sam bokser. Na žalost, samo uveče, posle rada mogu da boksujem. A danju...
znate... mora da se rinta.

RUT: O?

DŽO: Da. Nadam se da ću, kad se malo usavršim, preći u profesionalce.

MAKS (Leniju): Vidi kako on to bez uztezanja razgovara sa svojom snahom. Pa, zato što je pametna i
prijatna žena. (Nagne se k njoj) Kažite mi - šta mislite, da li vašoj deci nedostaje njihova mama.

RUT (pogleda ga).

TEDI: Da, svakako. Ona je vole. Uskoro ćemo ih opet videti.

Pauza.

LENI (Tedu): Ugasila ti se cigara.

TEDI: A, da.

LENI: Da ti pripalim?

TEDI: Ne, ne. (Pauza) I tvoja se ugasila.

LENI: A da. (Pauza) Tedi, nisi nam baš mnogo pričao o tome kako si doktorirao. Šta ti ono predaješ?
TEDI: Filozofiju.

LENI: E, baš da te nešto pitam. Da li si otkrio izvesne manjkavosti u osnovnim postavkama hrišćanske
religije?

TEDI: To ne spada u moju oblast.

LENI: Dobro, vidi ovako... Nemaš ništa protiv, je li, da ti postavim nekoliko pitanja?

TEDI: Ukoliko se odnose na moju oblast.

LENI: Dobro, na primer: Kako može nešto nepoznato u nama da pobudi poštovanje? Ili, drugim rečima:
Kako da poštuješ ono što uopšte ne poznaješ? Samo, istovremeno, smešno bi bilo tvrditi da čovek mora
da poštuje ono što poznaje. Ono što smo upoznali može da nas podstakne na mnogo štošta, ali jasno je
da to nikako ne može da bude poštovanje. Drugim rečima, sem poznatog i nepoznatog - postoji li još
nešto?

TEDI: Bojim se da ja nisam osoba koja može na to da ti odgovori.

LENI: Pa, ti se baviš filozofijom! Hajde, budi iskren. Kakav ti zaključak možeš da izvedeš iz svih tih priča o
postojećem i nepostojećem?

TEDI: A ti?

LENI: Evo, uzmimo za primer - sto. Sa gledišta filozofije šta je to?

TEDI: Sto.

LENI: Aha. Za tebe je to samo običan sto. Da znaš, ima ljudi koji bi ti pozavideli na toj tvojoj sigurnosti, je
li, Džo? Ja imam neke prijatelje, često se okupimo u Ricu na po koju čašicu. Oni uvek kažu, znaš već -
,,zauzmi sto". Zauzmi ga! U redu, kažem ja. Uzmi ga. Uzmi sto. I kad si ga uzeo, šta ćeš s njim? Sad, kad je
tvoj, šta ćeš s njim?

MAKS: Možeš da ga prodaš.

LENI: Ne bi dobio mnogo.

DŽO: Da ga iscepaš za potpalu.

LENI (pogleda ga i nasmeje se).

RUT: Nije to tako prosto. NeŠto ste zaboravili. Gledajte u mene. Ja... klatim nogu... i to je sve, na prvi
pogled. Ali ja... nosim gaćice... i one se pomiču... To privlači vašu pažnju. Možda ste izveli pogrešan
zaključak. Pokret je prost. Noga koja se pomiče. I usne se pokreću. Zasto svoju pažnju ne ograničite samo
na to? Možda je činjenica da se one pokreću značajnija od reči koje izgovaraju. Tu mogućnost treba da
imate na umu...

Tišina.
TEDI (ustane).

RUT: Rođena sam tu, blizu. (Pauza) A onda sam... pre šest godina, otišla u Ameriku. (Pauza) Svuda stene i
pesak, kud god čovek pogleda. I mnogo insekata. (Pauza) Mnogo insekata.

Tišina. Rut ćuti.

MAKS (ustaje): E, pa, vreme je za trening, Džo.

LENI (ustaje): I ja ću s tobom.

DŽO (sedi i netremice gleda Rut).

MAKS: Džo!

DŽO (ustane. Njih trojica izađu).

TEDI (sedne do Rut, drži je za ruku. Ona mu se osmehne).

Pauza.

TEDI: Hoćemo li kući? Hm? (Pauza) Da idemo kući?

RUT: Zašto?

TEDI: Pa, ionako smo mislili da ostanemo ovde samo nekoliko dana. Mislim, mogli bismo i... da skratimo
boravak.

RUT: Zašto? Ne sviđa ti se ovde?

TEDI: Sviđa mi se. Ali voleo bih da se vratim, da vidim decu.

Pauza.

RUT: Zar ne voliš svoju porodicu?

TEDI: Koju porodicu?

RUT: Ovu ovde.

TEDI: Razume se da ih volim. O čemu govoriš?

Pauza.

RUT: Ne voliš ih onoliko koliko ti se činilo da ih voliš.

TEDI: Dabome da ih volim. Dabome... volim ih. Ne razumem o čemu govoriš? (Pauza) Slušaj, znaš koje je
doba dana sada tamo, kod njih?

RUT: Koje?
TEDI: Jutro. Jedanaest sati, otprilike.

RUT: Je li?

TEDI: Kasne oko šest sati... mislim... u odnosu na nas, ovde. Mališani su na kupanju... sada plivaju.
Zamisli! Kakvo je tamo jutro! Sunčano! Da odemo, hm? Tamo je tako čisto.

RUT: Čisto?

TEDI: Da.

RUT: Zar je ovde prljavo?

TEDI: Ma, nije, samo tamo je čistije. (Pauza) Slušaj, doveo sam te ovamo da te upoznam sa svojima, je li?
Upoznala si ih, sad možemo da odemo. Uskoro počinje i jesenji semestar.

RUT: Tebi se čini da je ovde prljavo?

Pauza.

TEDI: Nisam rekao da je ovde prljavo. (Pauza) Ja to nisam rekao. (Pauza) Slušaj, idem da spakujem stvari.
Ti se malo odmori, hoćeš? Neće se oni vratiti bar za sat. Možeš da odspavaŠ. Odmori se. Molim te. (Ona
ga gleda) Mogla bi da mi pomažeš oko predavanja, kad se vratimo. Voleo bih. Učinila bi mi mnogo,
stvarno. Možemo da se kupamo sve do oktobra, znaš. Ovde čovek nema gde da se kupa, sem u onom
bazenu, tamo dole. Znaš na šta liči voda tamo? Na mokraću. Ustajalu mokraću. (Pauza) Dopala ti se
Venecija, je li? Lepo je bilo, a? Nedelju dana si tamo provela. Mislim... ja sam te vodio. Ja govorim
italijanski.

RUT: Pa da sam bila bolničarka, kada su naši ratovali u Italiji, mogla sam i pre da je vidim.

Pauza.

TEDI: Ti se odmori. Ja idem da spakujem stvari.

On izađe i ode gore.

RUT (zatvori oči).

LENI (pojavi se sleva, uđe u sobu i sedne pored nje).

RUT (otvori oči).

Tišina.

LENI: Eto, dani su sve kraći.

RUT: Da, smrkava se.

Pauza.
LENI: Uskoro će i zima. Vreme da se obnovi garderoba.

Pauza.

RUT: Da, to treba uraditi.

LENI: Šta?

Pauza.

RUT: Ja uvek... (Pauza) Volite lepo da se oblačite?

LENI: Da, mnogo volim.

Pauza.

RUT: I ja. (Pauza) Kako vam se dopadaju moje cipele?

LENI: Vrlo su lepe.

RUT: Nisu. Tamo nikad ne mogu da nađem onakve kakve se meni dopadaju.

LENI: Kako to da ne možete da nađete?

RUT: Jednostavno - nemaju. (Pauza) Ja sam bila maneken pre nego što sam otišla.

LENI: Za šešire? (Pauza) Jedanput sam jednoj devojci kupio šešir. Videli smo ga u izlogu neke radnje.
Opisaću vam kako je izgledao. Bio je ukrašen buketom narcisa. A vezivao se sjajnom crnom trakom.
Preko šešira je bio crni veo. Veo. Kažem vam, bio je prosto izmišljen za tu curu.

RUT: Ne... ja sam pozirala za aktove. Foto-model za aktove.

LENI: U ateljeu?

RUT: To je bilo pre nego što sam rodila... svu decu. (Pauza) Ne, ne samo u ateljeu. (Pauza) Jednom ili dva
puta smo bili u prirodi. Išli smo vozom. Da, jedno šest-sedam puta. Prolazili smo pored... nekog velikog,
belo okrečenog rezervoara za vodu. To mesto... ta kuća... bila je vrlo velika... drveće... u blizini je bilo
neko jezero... stazom... šljunkovitom stazom... da, bilo je šljunka... na toj stazi. Oh, čekajte, da... dok smo
se presvlačiliu kući... obično smo nešto i popili... i pojeli. (Pauza) Ponekad smoi ostajali u kući, ali
najčešće smo odlazili do jezera i tamo.... sam pozirala. (Pauza) Baš pred naš put u Ameriku otišla sam
tamo. Išla sam pešice od stanice do kapije, i dalje stazom do kuće. Kuća je bila jako osvetljena.

TEDI (silazi niz stepenice noseći kofere. Spusti ih i pogleda Lenija) O čemu si govorio s njom? (Priđe Rut)
Evo ti kaput.

LENI (priđe gramofonu i stavi ploču. Lagani džez.)

TEDI: Rut, hajde, obuci ga.

LENI (Obraća se Rut) Može jedna igra? Pre nego što odete.

TEDI: Mi odlazimo odmah.

LENI: Samo jedna.

TEDI: Ne, mi odlazimo.

LENI: Samo jednu, pre odlaska, sa svojim deverom. (On joj se pokloni) Madam?

RUT (ustane. Oni igraju lagano)

TEDI (stoji, s njenim kaputom preko ruke)

MAKS I DŽO (uđu u hol, pa u sobu. Zastanu)

LENI I RUT (ljube se, stoje i ljube se)

DŽO: Isuse, ova nije sraskida. (Pauza) Ovo je drolja. (Pauza) Naš Tedi je doveo drolju.

Džo im prilazi. Uzme Rut za ruku, nasmeši se Leniju. Sedne sa Rut na sofu, grlji je i ljubi. Pogleda Lenija.

DŽO: Baš moja mera. (Naginje se nad nju, sve dok se ona ne nađe pod njim. Ljubi je. Pogleda Teda i
Maksa.) Ovo je bolje od masaže.

Leni sedne na naslon sofe. Miluje Rut po kosi, dok je Džo grli. Maks priđe i gleda u kofere.

MAKS: Odlaziš, Tedi? Zar već? (Pauza) Pa kad ćeš opet doći, a? Slušaj, kad idući put dodeš, nemoj da
zaboraviš da nam javiš da li si oženjen ili nisi. Uvek ću se radovati da upoznam tvoju ženu. Časna reč, kad
ti kažem.

Džo svom težinom je legao na Rut. Skoro su nepokretni. Leni joj miluje kosu.

MAKS: Slušaj, misliš da ne znam zašto nisi rekao da si oženjen? Znam. Bilo te sramota. Mislio si da ću da
se ljutim što si uzeo ženu koja ti ne priliči. Trebalo bi da me bolje poznaješ. Ja sam širokogrud čovek,
širokogrud. (Nagne se da vidi njeno lice, ispod Džoa. Okrene se ponovo Tedu.) Slušaj, ona je divna cura.
Divna žena i divna majka. Majka troje dece! Ti si od nje napravio srećnu ženu. Treba da se ponosiš. Hoću
da kažem, mi govorimo o ženi koja ima kvaliteta. O osećajnoj ženi.

Džo i Rut skotrljaju se sa sofe na pod; Džo je grli.

LENI (pomeri se da bi bio nad njima; gleda u njih; nogom nežno dotakne Rut).

RUT (naglo odgurne Džoa, ustane.)

DŽO (uspravi se i zuri u nju).

RUT: Ja bih nešto da pojedem. (Leniju) I da popijem. Jeste li nabavili neko piće?
LENI: Jesam.

RUT: Popila bih nešto.

LENI: Šta?

RUT: Viski.

LENI: Može.

Pauza.

RUT: Pa, šta čekate?

LENI (ode do kredenca i izvadi flašu i čaše).

DŽO (priđe Rut).

RUT: Skinite tu ploču.

DŽO (pogleda je, okrene se i ode da skine ploču).

RUT: Htela bih nešto da jedem.

Pauza.

DŽO: Ja ne umem da kuvam. (Pokazuje na Maksa.) Uvek on kuva.

LENI (doda joj viski): Sa sodom?

RUT: Kakva je ovo čaša? Ne mogu odatle da pijem. Imate li neku veću čašu?

LENI: Da.

RUT: E, pa, sipajte u nju.

LENI (uzme tu čašu, prespe viski u veliku čašu i dajoj): Sa ledom ili ovako?

RUT: Sa ledom? Vi znate za led?

LENI: Imamo led u frižideru, samo je ko kamen.

RUT (pije)

LENI (pogleda ostale): Jeste li svi za piće?

On ode do kredenca i sipa piće u čaše.

DŽO (priđe Rut): Šta bi da jedeš?

RUT (šeta se po sobi. Tedu): Jesu li oni čitali tvoje naučne radove?

MAKS: E to još nisam radio, za svog veka. Nijedan njegov članak nisam pročitao.

TEDI: Ne bi ga ni razumeo.

LENI (služi sve pićem).

DŽO: Šta bi htela da jedeš? Samo, znaš, ja ne umem da kuvam.

LENI: Sa sodom, Tede, ili ovako?

TEDI: Ti ne bi razumeo šta ja pišem. Pojma ne bi imao o čemu je tu reč. Ne bi razumeo moja gledišta.
Zaostao si. Svi ste zaostali. Ne bi imalo nikakvog smisla da vam šaljem svoje radove. Ništa ne biste
shvatili. To nema nikakve veze sa inteligencijom. U pitanju je - pogled na svet. Reč je o tome u kolikoj
meri ste vi sposobni da utičete na nešto a da istovremeno ne budete uvučeni u to. Razumete li, u pitanju
je vaša sposobnost da u tome nađete ravnotežu. Da sjedinite to dvoje, da pomirite to dvoje. Sagledati,
umeti sagledato! Ja sam jedan od onih koji to umeju. Zato i mogu da pišem svoje naučne radove. Ne bi
bilo lpše da ih pogledate. Da vidite da ima ljudi koji umeju da vide stvari. Koji su u stanju da nađu
duhovnu ravnotežu. Vi? Vi ste samo objekti. Vrtite se u krugu... A ja umem da proniknem u suštinu. Da
sagledam šta vi radite. U stvari, vi radite isto što i ja samo što ste se u tome izgubili. Mene nećete dotle
dovesti. Ja se neću izgubiti.

Zamračenje. Svetlost se pali. Veče. Tedi sedi u kaputu. Koferi su pored njega. Pauza.

SAM: Sećaš. se Mak Gregora, Tedi?

TEDI: Maka?

SAM: Da.

TEDI: Da, sećam ga se.

SAM: Šta misliš o njemu? Jesi li ga voleo?

TEDI: Da, voleo sam ga. Zašto?

Pauza.

SAM: Znaš, ja sam oduvek najviše voleo tebe. Od sve dece. Uvek. (Pauza) Kad si mi se javio iz Amerike,
bio sam dirnut, stvarno. Ocu si nekoliko puta pisao, a meni nikada. Kad sam dobio tvoje pismo... stvarno
sam bio dirnut. Njemu nisam rekao. Nisam mu rekao da si mi se javio. (Pauza) (Šapuće) Tedi, da ti
otkrijem još nešto. Ti si bio ljubimac tvoje majke. Ona mi je to rekla, istina. Uvek si bio... bio si njena
najveća ljubav. (Pauza) Što ne ostaneš još neku nedelju, a? Bilo bi nam lepo.
LENI (pojavi se na vratima i uđe u sobu): Još si tu, Tedi? Zakasnićeš na prvo predavanje. (Ode do
kredenca, otvori ga, traži nešto, pretura, pa zastane.) Gde mi je sendvič? (Pauza) Neko ga uzeo? Ovde
sam ga ostavio. (Samu) Potkradaš me?

TEDI: Ja sam ti uzeo sendvic, Leni.

Tišina. Sam gleda u njih. Uzme kapu sa čiviluka i izađe na glavna vrata. Tišina.

LENI: Ti si mi uzeo sendvič?

TEDI: Da.

LENI: Ja sam taj sendvič napravio za sebe. Isekao sam hleb, namazao puterom, odsekao parče sira, stavio
ga odozgo i poklopio. Ja sam ga stavio na tanjir i sklonio u kredenac. Sve sam to uradio pre nego što sam
izašao. A sad vraćam se - a ti ga pojeo!

TEDI: I šta ćeš sad?

LENI: Čekam da mi se izviniš.

TEDI: Zašto? Namerno sam to uradio, Leni.

LENI: Hoćeš da kažeš da ga nisi uzeo omaškom?

TEDI: Ne. Video sam kad si ga stavio tamo. Bio sam gladan i pojeo sam ga.

Pauza.

LENI: E, to znači biti drzak. (Pauza) Šta te je nateralo da budeš tako osvetoljubiv prema rođenom bratu.
Zapanjen sam. (Pauza) E pa, Tede, sad ćemo sa istinom na sunce. Dosta smo se igrali žmurke. Sad ćemo
da igramo otvorenih karata. Smotati sendvič svom mlađem bratu! Sendvič koji je on spremio za sebe. I
to dok je on na poslu! E, to nisu sumnjiva posla nego - nesumnjiv bezobrazluk. (Pauza) Izgleda da si za
ovih šest godina postao nekako mrzovoljan. Mrzovoljan si i podmukao. Nisi više onako prostosrdačan
kao pre. Smešno, a baš sam mislio da u toj Americi... ono sunce, i sve drugo... prostranstvo, univerzitet...
da čovek na tvom položaju... predavač na univerzitetu, čovek koji je u žiži intelektualnih zbivanja, u
centru svih značajnih događaja - da sve to treba da bude podstrek za rad. Pa, tvoja deca, i sve što uz njih
ide - kupanje, vožnja autobusima brzim kao strele, osvežavajuća pića, i to koliko ko može da popije,
šetkanje u Šortsu kud god hoćeš. Kad god ti padne napamet, danju i noću, služe te kafom i džinom.
Stvarno sam mislio - postaćeš otvoreniji, pristupačniji, a nikako obrnuto. Treba da znaš ti si za nas postao
pojam, Tedi. Tvoja porodica u tebi vidi boga, dečko moj. Upeli smo se iz petnih žila da se ugledamo na
tebe. Mi se ponosimo tobom. Zato smo se toliko obradovali kad si se vratio. Radovali smo se što
možemo da te dočekamo ovde, u ovoj kući u kojoj si se ti rodio. Eto, zato. Znaš, Tede, uopšte nije stvar u
tome da li je naš život ovde gori od tvog tamo. Mi smo ovde bliži jedno drugom. I mi radimo, dabome.
Džo se bavi boksom, ja svojim poslom, tata još ponekad odigra neku partiju pokera i kuva, onako kako
on zna i ume, a čika Sam je najbolji vozač u svom preduzeću. Mi smo jedna celina, Tedi. I ti si deo te
celine. Kad sednemo uveče u dvorište iza kuće i zagledamo se u nebo - uvek je jedna stolica prazna -
tvoja. I tako, kad si se najzad vratio, mi smo od tebe očekivali nešto, malo ljubaznosti... malo "je ne sais
quoi"... malo širokogrudosti... malo razumevanja. Da nas podržiš. To smo očekivali. A šta nam ti pružaš?
Šta si nam pružio? Šta si nam dao?

Pauza. Džo silazi niz stepenice. Uđe u sobu s novinama u ruci.

LENI (Džou): Kako je bilo?

DŽO: Hm... prilično.

LENI: Šta to znači? (Pauza) Šta ti to znači?

DŽO: Nije loše.

LENI: Hoću da znam šta ti to znači „nije loše"?

DŽO: A šta se to tebe tiče?

LENI: Hajde, Džo, ti uvek sve kažeš svom bratu.

DŽO: Pa, nije bilo baš sve - do kraja.

LENI: Nisi do kraja? (Pauza. Jako naglašava dok ponavlja.) Nisi do kraja? Pa bila je s tobom gore dva sata?

DŽO: Pa?

LENI: Nisi do kraja, a dva sata ste bili tamo gore?

DŽO: Pa šta?

LENI (priđe mu): Šta hoćeš time da kažeš?

DŽO: Na šta misliš?

LENI: Hoćeš da kažeš da se femka? (Pauza) Ona se femka? (Pauza) Šta ti kažeš, Tede? Ispada da se tvoja
žena femka. Dva sata je bio s njom gore i nije... do kraja.

DŽO: Ja nisam rekao da se femka.

LENI: Ma nemoj? Meni to liči na femkanje. A tebi, Tede?

TEDI: Možda nije umeo s njom.

LENI: Džo? On da ne ume? Ne budi lud. On je imao više ,,cica" nego ti kolača. On je neodoljiv. Pričaj mu o
onoj poslednjoj, Džo.

Pauza.

DŽO: O kojoj?
LENI: Pa o onoj... znaš, kad smo zaustavili kola.

DŽO: Aha... da... da. Vozili smo se, jedne noći, tu skoro Lenijevim kolima.

LENI: Alfa...

DŽO: Jurili smo niz ulicu...

LENI: Tamo oko Skrapsa.

DŽO: Da, tamo.

LENI: Krstarili smo kroz Nort Padington...

DŽO: Bilo je prilično kasno, je l’ da?

LENI: Da, bilo je kasno. Pričaj dalje.

Pauza.

DŽO: Pa... videli smo neka kola... bila su parkirana uz pločnik... i neke devojke su bile u kolima...

LENI: Sa svojim pratiocima.

DŽO: Da, neka dva matoraća. Izašli smo i rekli... onoj dvojici... da se čiste... i oni su strugnuli. A onda
smo... one cure izvukli iz kola...

LENI: Samo, nismo ih odveli do Skrapsa.

DŽO: Ne, ne. Cajkani bi mogli tamo da nas uhvate, shvataš? Odveli smo ih u neke ruševine.

LENI: Aha, u ruševine.

DŽO: Ogromne neke ruševine... (Pauza) I znaš... tamo smo s njima...

LENI: Preskočio si ono glavno. Glavno si preskočio.

DŽO: Šta?

LENI (obraća se Tedu): Kaže mu njegova cura: „Može, samo moraš da me čuvaš. Imaš valjda nešto pri
ruci." ,,Nemam ništa" - kaže joj naš Džo. ,,E, u tom slučaju, neću." „Hoćeš, hoćeš" - kaže Džo - ,,još kako
ćeš." (Nasmeje se) Čak se i moja cura nasmejala kad je to čula. A i ona cura je razvukla usta. Stvarno ne
može da se kaže da naš Džo nije laf. Pa on sada da bude dva sata sa tvojom ženom, tamo gore, i da ne
ide do kraja. Stvarno, tvoja žena izgleda voli da se femka, Tede. Šta ti kažeš, Džo? Jesi li zadovoljan? Neće
biti da si zadovoljan kad nisi do kraja?

Pauza.

DŽO: Do kraja! Ponekad... srećan si i kad nije do kraja.

Leni zuri u njega. Maks i Sam uđu na glavni ulaz, pa zatim u sobu.

MAKS: Gde je ona kurva? Još je u krevetu? E, ta će u svima da probudi ono životinjsko.

LENI: Cura se femka.

MAKS: Šta?

LENI: Džou nije dala...

MAKS: Kako to?

LENI: Bio je dva sata gore, s njom i nije... nije do kraja...

MAKS: Moj Džo? Mom sinu to da uradi? (Pauza) Mom najmlađem? Ts, ts, ts, ts... Kako ti je sine? Nije ti
ništa, a?

DŽO: Dabome da mi nije ništa.

MAKS (obraća se Tedu): Ona i s tobom tako?

TEDI: Ne.

LENI: Znači, s njim više voli.

MAKS: Misliš?

DŽO: Nije istina.

Pauza.

SAM: Pa, on joj je zakoniti muž. Ona je njegova zakonita žena.

DŽO: Nije istina. Nije istina da s njim više voli. Da znate. Svi koliko vas ima! Ako još neko to kaže - ubiću
ga.

MAKS: Džo... što se toliko ljutiš zbog toga? (Obrati se Leniju.) Pa, sigurno, kad mu nije dala. Vidiš šta se
onda događa.

DŽO: Kome nije dala?

MAKS: Džo, niko ne kaže da si ti kriv. Naprotiv svi mislimo da si ti u pravu. (Pauza. Obrati se ostalima.)
Znate, možda ne bi bilo loše da imamo jednu ženu u kući. Možda bi to bilo dobro? Šta znaš! Kako bi bilo
da je zadržimo, a? (Pauza) Da je pitamo hoće li da ostane? (Pauza)

TEDI: Mislim da je to nemoguće, tata. Ona, nije zdrava. I, treba da se vratimo kući - zbog dece.

MAKS: Nije zdrava? Već sam ti rekao da umem oko bolesnika. Ništa ti ne brini. Da mi nju zadržimo, a?
SAM: Ne pričaj gluposti.

MAKS: Šta tu ima glupo?

SAM: Govoriš gluposti.

MAKS: Ja?

SAM: Žena ima troje dece.

MAKS: Ako je baš zapela, može da ih ima i više, ovde.

TEDI: Ona neće više dece.

MAKS: Šta ti, Tede, znaš, šta ona hoće?

TEDI (osmehne se): Za nju je najbolje da pođe sa mnom, kući. Stvarno. Mi smo venčani, ne zaboravi.

MAKS (korača po sobi i pucka prstima): Dabome, morali bismo da je plaćamo. To vam je, valjda, jasno?
Ne može žena da nema ni prebijene pare. Mora da ima nekakav prihod.

DŽO: Pa, sigurno. Plaćaćemo. Mora da ima neku paru u džepu.

MAKS: I ja to kažem. Ne možete tražiti od žene da nema za čarape, ako joj zatrebaju.

Pauza.

LENI: Odakle vam pare?

MAKS: Dobro, koliko vredi? Je l’ trocifrena suma?

LENI: Pitao sam vas, odakle vam pare? Treba hraniti još jedna usta. Oblačiti još jednu osobu. Je l' vam to
jasno?

Pauza.

DŽO: Ja ću da je odevam.

LENI: Odakle ti pare?

DŽO: Odvojiću od plate.

MAKS: Odlično. Zaređaćemo sa prosjačkim šeširom. Skupićemo dobrovoljni prilog. Odrasli smo ljudi,
imamo osećanje odgovornosti. Svako će da spusti nešto u šešir. To je demokratski.

LENI: Ama, popeće se to i na nekoliko funti, tata. (Pauza) Mislim, to nije žena koja će da nosi polovne
stvari. Ona prati modu. A i vi ne biste voleli da je vidite u haljinama koje ne ističu na njoj ono što valja.
MAKS: Leni, da ti kažem nešto. Ne prebacujem ti, ali tebe je suviše zaokupila materijalna strana stvari.
Postoji tu i nešto drugo - humana strana. Razumeš šta hoću da kažem? Ljudski obziri. Nemoj na to da
zaboraviš.

LENI: Ne zaboravljam.

MAKS: I nemoj. (Pauza) Slušaj. Mi treba da se odnosimo prema njoj bar onako kako je navikla. Na kraju
krajeva, ona nije neko sa ulice. Ona je moja snaha.

DŽO: Tačno.

MAKS: Vidiš. Džo će nešto da da. Sam će nešto dati. (Sam ga pogleda.) Odvojiću i ja neku paru od
penzije. I Leni će morati nešto da ispovrati. A ti, Tede, koliko ćeš ti priložiti?

TEDI: Ja neću ništa.

MAKS: Šta? Nećeš ni da pomogneš oko izdržavanja svoje žene. I to mi je sin! Svinjo smrdljiva! Majka bi ti
še prevrnula u grobu da zna kakav joj je sin.

LENI: Hej, tata. (Priđe Maksu.) Imam bolju ideju.

MAKS: Kakvu?

LENI: Uopšte ne treba da se bacamo u taj trošak. Znam ja žene. Kad jednom počnu - sve će da spiskaju.
Imam bolju ideju. Da je povedem sa sobom u Grčku ulicu?

Pauza.

MAKS: Misliš, da je pustiš u promet? (Pauza) Da je pustimo u promet. Pa to je genijalna ideja, odlična
ideja. Sama da zarađuje? Ležeći - to misliš?

LENI: Da.

MAKS: Divno. Samo treba da ima skraćeno radno vreme. Ne treba da dozvolimo da cele noći bude van
kuće.

LENI: Odrediću joj koliko treba da radi.

MAKS: Koliko?

LENI: Četiri sata.

MAKS (sumnjičavo): Da li je to dovoljno?

LENI: Može da zaradi lepu paru, za četiri sata rada.

MAKS: Ti to bolje znaš. Stvarno. devoika i ne treba da se satire na poslu. Na koji si deo Grčke ulice
mislio?
LENI: Pa ne mora da bude baš Grčka ulica, tata. Ja raspolažem priličnim brojem stanova u tom kraju.

MAKS: Ti? Dobro, a ja? Što ne daš neki meni?

LENI: Tebi? Ti nisi nizašta.

DŽO: Stani, o čemu vi to govorite?'

MAKS: Jasno je na šta Leni misli. Misli da može sama da se brine o sebi. Šta ti o tome misliš, Tedi? Tako
bismo sve probleme rešili.

DŽO: Hej, stani malo. Ja nju neću da delim ni s kim.

MAKS: Šta si rekao?

DŽO: Neću da je delim s barabama.

MAKS: Barabe? Drsko kopile! Baš si drzak. (Leniju) Ko da bi joj ti dovodio barabe?

LENI: Moje mušterije su vrlo otmene, Džo. Otmenije no što ti ikada možeš da postaneš.

MAKS: Treba da si srećan što te uopšte uzimamo u obzir.

DŽO: Nisam mislio da ću morati da je delim.

MAKS: E pa, moraćeš. Inače će natrag u Ameriku. Je l’ sad jasno? (Pauza) Ionako je sve prilično
zapetljano. Samo si mi ti još trebao. Mene brine nešto drugo. Možda ona i nije takva klasa. A? Tede? Ti
to najbolje znaš. Misliš da je dorasla svom zadatku? (Pauza) Mislim na ono njeno femkanje, da joj ne
pređe u naviku? Onda ništa nismo uradili.

Pauza.

TEDI: To je bila samo ljubavna igra... mislim... i ništa više.

MAKS: Ljubavna igra? Dva sata? Mnogo duga igra.

LENI: Što se toga tiče, mislim da ne treba da se plašimo, tata.

MAKS: Otkud ti to znaš?

LENI: Dajem ti svoje strucno mišljenje. Slušaj, Tede, ti bi, u stvari, mogao da nam pomogneš. Ja bih ti
poslao vizitkarte u Ameriku. Znaš već... vrlo lepe karte, sa odštampanim imenom i brojem telefona,
sasvim diskretne. A ti bi mogao da ih daš onima koji nameravaju da posete kontinent. Jasno, dobio bi za
to i neku proviziju.

MAKS: Ne mora da se zna da je to tvoja žena.

LENI: Ma ne. Dali bismo joj neko drugo ime. Dolores, ili tako nekako.
MAKS: Džeki.

LENI: Ne treba prenagliti, tata. Treba da joj nađemo lepo ime. Sintija, na primer... ili Žilijen.

DŽO: Žilijen.

Pauza.

LENI: Ja sam ovo mislio, Tede. Ti sigurno poznaješ dosta profesora, šefova odseka - otprilike takvi ljudi
dolaze u obzir. Kad skoknu na nedelju dana ovamo i odsednu u Savoju, treba da znaju za neko skrovito
mestašce gde mogu lepo da se zabave. Ti, dabome, možeš da im daš detaljne informacije.

MAKS: Jasno. Tačne podatke. Kladim se, za manje od mesec dana imaćemo listu za čekanje.

LENI: Mogao bi da budeš naš predstavnik u Sjedinjenim Državama.

MAKS: Dabome, sada govorimo o tome u svetskim razmerama. Ako sve pođe kako treba, Pan Ameriken
bi mogao da nam da neki popust.

Pauza.

TEDI: Ona će ostareti... vrlo brzo.

MAKS: A, ne... u današnje vreme, ne... Pored zdravstvene službe kakvu mi imamo. Da ostari! Kako može
da ostari? Biće to najlepši dani njenog života.

Rut silazi niz stepenice, obučena. Ulazi u sobu. Smeši se celom skupu i seda. Tišina.

TEDI: Rut... moji te pozivaju da ostaneš još neko vreme, kao gost. Ako ti se ta ideja dopada, ja nemam
ništa protiv. Mi ćemo se snaći... dok se ti ne vratiš.

RUT: Vrlo ste ljubazni.

Pauza.

MAKS: Pozivamo vas od sveg srca.

RUT: To je lepo od vas.

MAKS: Slušajte, za nas bi to bilo zadovoljstvo.

RUT: Bojim se da vam ne budem na smetnji?

MAKS: Na smetnji? O čemu to govorite? Kakva smetnja? Slušajte, nešto ću da vam kažem. Otkako je
sirota Džesi umrla, je li, Same, od tada u ovoj kući nije bilo žene. Ni jedne jedine. Ne, u ovoj kući je nije
bilo. Reći ću vam i zašto. Da neka druga žena ne ukalja sliku njihove drage mame. Ali vi Rut... vi niste
samo dražesni i lepi. Vi ste neko naša. Vi ste naša i vaše mesto je tu.

Pauza.
RUT: Veoma sam dirnuta.

MAKS: Dirnuti ste? I ja sam dirnut.

TEDI: Samo, Rut, treba da ti kažem, ukoliko rešiš da ostaneš, moraćeš i ti nešto da doprinosiš. Moj otac
materijalno ne stoji bogzna kako.

RUT (obrati se Maksu): Vrlo mi je žao.

MAKS: Vi biste morali da privređujete, nešto malo. Neku paru. Ne mnogo. Samo dok Džo ne uspe kao
bokser. Kad Džo uspe... onda...

TEDI: Možeš i da pođeš kući, sa mnom.

LENI: Mi bismo vam našli stan.

Pauza.

RUT: Stan?

LENI: Da.

RUT: Gde?

LENI: U gradu. (Pauza) Ali živeli biste ovde, sa nama.

MAKS: Dabome. Ovo bi bio vaš dom. Ovde u krugu porodice.

LENI: Samo biste skoknuli do onog stana na nekoliko sati - noću. To je sve.

MAKS: Nekoliko sati samo.

LENI: Tako biste zaradili dovoljno novaca da možete sami da se izdržavate.

RUT: Koliko soba bi imao taj stan?

LENI: Ne mnogo.

RUT: Najmanje tri, i kupatilo.

LENI: Šta će vam tri sobe i kupatilo?

MAKS: Treba joj kupatilo.

LENI: A tri sobe - ne.

Pauza.

RUT: Trebaće mi, zaista.

LENI: Dve je dovoljno.

RUT: Ne, nije. (Pauza) Potrebna mi je soba za oblačenje, za dnevni boravak i za spavanje.

LENI: U redu. Naći ćemo vam stan. Tri sobe i kupatilo.

RUT: A ostali uslovi?

LENI: Potpun konfor.

RUT: Devojka?

LENI: Razume se. (Pauza) U početku ćemo vas mi finansirati, a kada stanete na svoje noge, vratićete nam
to u ratama.

RUT: Ne. S tim ne mogu da se složim.

LENI: Zašto?

RUT: Moraćete da smatrate izdatke za mene prosto kao uložen početni kapital.

LENI: U redu.

RUT: Brinućete o mojoj garderobi?

LENI: Sve ćemo nabaviti. Sve što vam treba.

RUT: Meni treba strašno mnogo. Inače, neću biti zadovoljna.

LENI: Imaćete sve.

RUT: Htela bih, razume se, da sastavim spisak svega što mi je potrebno i da ga u prisustvu svedoka
potpišete.

LENI: Svakako.

RUT: Svi detalji, uslovi pod kojima ću raditi treba da se preciziraju na naše obostrano zadovoljstvo, i to
pre potpisivanja ugovora.

LENI: Svakako.

Pauza.

RUT: Pa možda bi to bio dobar sporazum.

LENI: I ja mislim.

MAKS: Slobodni ste čitav dan. Možete malo da kuvate, ako želite.

LENI: Da nameštate krevete.

MAKS: Da malo počistite kuću.

TEDI: I da svakome od njih praviš društvo.

SAM (stupi napred, naglo): Mak Gregor je imao Džesi na zadnjem sedištu mojih kola, dok sam ih ja vozio.

Zatetura se i sruši. Leži nepomično. Ostali gledaju u njega.

MAKS: Sta mu bi? Je li mrtav?

LENI: Da.

MAKS: Leš? Ovde, kod mene na podu, leš? Nosite ga odavde. Uklonite ga!

DŽO (naginje se nad Sama): Nije mrtav.

LENI: Možda je i bio jedno tridesetak sekundi.

MAKS: Ne ume, čak, ni da umre!

LENI (gleda u Sama): Još diše.

MAKS (pokazuje na Sama): Znate li šta je bilo ovom čoveku?

LENI: Ne „bilo" nego ,,šta mu je".

MAKS: Šta mu je? Ima bolesnu maštu.

Pauza.

RUT: Da, ideja je vrlo privlačna.

MAKS: Hoćete li da sada govorimo o tome ili da to ostavimo za kasnije.

RUT: Kasnije.

TEDI (stoji i gleda Sama): Hteo sam da ga zamolim da me odveze na aerodrom. (Priđe koferu, uzme
jedan.) Rut, tvoj kofer ću da ostavim. Otići ću do metroa.

MAKS: Slušaj, ako pođeš ovako, prva ulica levo, pa prva desno, sećaš se, tamo bi mogao da nađeš taksi.

TEDI: Da; možda ću tako i da uradim.

MAKS: Ili, otidi metroom do Pikadilija. To je nekih desetak minuta odavde, pa tamo uzmi taksi do
aerodroma.

TEDI: To ću verovatno i da uradim.

MAKS: Pazi. Računaće ti duplo. Računaće ti i povratak, pošto je više od šest milja.
TEDI: Pa, zbogom, tata. Čuvaj se.

Oni se rukuju.

MAKS: Hvala, sine. Slušaj, hoću nešto da ti kažem. Volim što sam te video.

Pauza.

TEDI: I ja volim.što sam tebe video.

MAKS: Znaju li tvoja deca za mene, a? Možda bi volela da vide sliku svoga dede, šta misliš?

TEDI: Siguran sam da bi volela.

MAKS (vadi novčanik): Imam jednu sliku. Ovde je. Samo trenutak. Evo je. Hoće li im se dopasti?

TEDI (uzima sliku): Radovaće se. (Okrene se Leniju.) Zbogom, Leni. (Rukuju se.)

LENI: Do viđenja, Ted. Lepo je što smo se videli. Srećan put.

TEDI: Zdravo, Džo.

DŽO (ne pomakne se): Zdravo.

Tedi pođe prema glavnim vratima.

RUT: Tedi!

Tedi se okrene. Pauza.

RUT: Nemoj da nas zaboraviš.

Tedi odlazi. Zatvorio je vrata za sobom. Tišina. Sva trojica stoje. Rut sedi opušteno u naslonjači. Sam leži
na podu. Džo polako pređe preko sobe. Klekne pred Rut. Ona ga miluje po kosi. Onjoj stavi glavu u krilo.
Maks počne da korača goredole. Leni stoji mirno.

MAKS (okrene se Leniju): Ja sam za nju star, pretpostavljam. Ona misli da sam star. (Pauza) Nisam ja tako
star. (Pauza. Obraća se Rut.) Mislite da sam isuviše star za vas? (Pauza) Slušajte. Mislite da ćete sve
vreme provoditi sa ovim klipanom? Da ćete sve vreme biti samo s njim? Samo s njim? Ima da radite!
Moraćete sa svima, je l’ vam to jasno? (Pauza) Leni misliš li da ona to razume... (Počinje da muca) da joj
je... jasno... šta... nameravamo? Šta smo... mi... zamislili? Misliš li da je njoj to jasno? (Pauza) Ja mislim da
nije. (Pauza) Razumete li šta mislim. Slušajte, nešto smešno mi je palo na pamet. Izigraće nas. Hajde da
se kladimo da će nas izigrati. Izvući će sve što može! Ja to osećam. Njušim! Hoćete da se kladimo?
(Pauza) Neće ona hteti da se prilagodi. (Počne da stenje, opire se o štap, pada na kolena pored njene
stolice. Telo mu se polako opušta, stenjanje prestaje. Zatim se uspravi, alijošje na kolenima - gleda u
nju.) Nisam ja star. (Pauza) Čujete li? (Podigne lice ka njoj.) Poljubite me. Ona i dalje lagano miluje Džoa.
Leni stoji i sve to posmatra.
Zavesa