 grč.

anamnesis – sećanje
 To su podaci koji se dobijaju od pacijenta – autoanamneza (AA, autoanamnestički podaci) ili od
roditelja, ukućana, prijatelja, komšija, službenih organa, i sl. – heteroanamneza (HA,
heteroanamnestički podaci); uvek naznačiti da li su podaci AA ili HA
 Kod psihijatrijskih pacijenata HA podaci imaju mnogo veći značaj nego kod drugih pacijenata;
ponekad su oni ustvari jedino validni (slučajevi težih psihoza, organskih poremećaja)
 Dobra anamneza je polovina dijagnoze u medicini, u psihijatriji i više; treba da sadrži:
generalije, glavne tegobe, sadašnju bolest, ličnu anamnezu i porodičnu anamnezu
 GENERALIJE:
- Ime i prezime pacijenta, godina rodjenja i mesto, obrazovanje, zanimanje (šta i gde radi), bračno
stanje, ima li dece i koliko, sadašnja adresa
- Način dolaska – sam, sa nekim drugim (naznačiti sa kim), uputio ga lekar opšte prakse ili
psihijatar, pod kojom dijagnozom, došao kolima SHP, sa ili bez pratnje policije
- Ako je ranije hospitalizovan navesti koliko puta, gde, i koja je ovo hospitalizacija po redu (odnosi
se naravno na prijeme u bolnicu)
 GLAVNE TEGOBE – nabrojati tegobe, ili koncizno, u jednoj ili par rečenica pacijentovim rečima
opisati tegobe zbog kojih je došao, ili je doveden na pregled; kod dece i potpuno nekooperativnih
odraslih navode se zapažanja o glavnim odstupanjima u ponašanju iz HA podataka
 SADAŠNJA BOLEST (anamnesis morbi) – opisati:
- početak bolesti (u slučaju prve epizode na ovome se završava) – kada je počela, naglo ili postepeno,
postojanje precipitatora (stresni dogadjaji, fizičke bolesti, uzimanje PAS), opis simptoma i njihov
redosled javljanja (obavezno proveriti spavanje, apetit, promenu odnosa prema sredini, stav prema
uobičajenim aktivnostima, izmene u ponašanju), da li se javljao lekaru, pio neke lekove
- tok bolesti (važi za drugu i sledeće epizode uz prethodne podatke o početku) – gde je do sada lečen,
redosled, ambulantno ili bolnički, koliko puta, kakvo je bilo stanje izmedju lečenja (potpuna ili
nepotpuna remisija), šta je pio od lekova, redovnost uzimanja lekova, da li je išao na kontrole
- aktuelna epizoda (isto važi za drugu i sledeće epizode) – sličan opis kao za početak bolesti,
obavezno detaljnije opisati zbivanja pre dolaska na lečenje i način dolaska

 Procena psihičkog stanja ispitanika u vreme intervjua, a može se odnositi i na nekoliko dana
pre (značajno u slučajevima promenljive patologije)
 Po odredjenom redosledu se evidentira svako odstupanje od normale, a osnovno procenjivanje
se odnosi na psihičke funkcije
 U slučaju da se ne evidentiraju bitna odstupanja od normalnog opisuje se nalaz tzv. psihički
neupadljive osobe
 Prvo se opisuje OPŠTI UTISAK – upadljivost, odevenost, urednost, gestovi, mimika, aktivnost
(prekomerna, oskudna), ponašanje (bizarnost, stereotipije, napetost, nestrpljivost, oklevanje
 SVEST:
- kvantitativni nivo – budnost (očuvana, somnolencija, sopor, koma)
- kvalitativni nivo - orjentacija:
- autopsihička (prema sebi) – ko je on, kako se zove, čime se bavi?
- alopsihička (prema drugima) – s kim razgovara, ko su ljudi koji ga okružuju?
- spacijalna (u prostoru) – gde se nalazi, kako se zove bolnica, u kome je gradu?
- temporalna (u vremenu) – dan, datum, mesec, godina, godišnje doba?
- kvalitativni nivo – depersonalizacija i derealizacija: Imate li utisak da ste se promenili, da to više niste
vi, da ste samom sebi strani? Muči li vas utisak da se okolina i drugi ljudi na neki čudnovat način
menjaju ili su se izmenili?
 VERBALNI KONTAKT – uspostavljanje, održavanje, produbljivanje, reakciono vreme, odgovori
direktni, indirektni, logični, nelogični
 MIŠLJENJE:
- po formi – procena iz spontanog izlaganja ispitanika preopširnost, inokherentnost, verbigeracije,
neologizmi, i sl
 - u sadržaju – tražimo precenjene ideje, prisile, sumanute ideje (SI) (prikazati ih po sadržaju, strukturi,
mehanizmu nastanka); procena iz spontane priče i posebnim pitanjima tipa: Imate li neprijatelja?
Imate li utisak da vam neko možda radi o glavi? Jeste li bogati? Koliko ste vi ustvari značajna ličnost i
koliki je vaš uticaj? Imate li možda neke natprirodne sposobnosti? Jeste li religiozni i da li ste imali
neka posebna religiozna doživljavanja, iskustva? Kakvo vam je fizičko zdravlje, srce, pluća, stomak?
Kako se slažete sa suprugom?
 OPAŽANJE (percepcija) – tražimo prvenstveno halucinacije; procena iz izlaganja i posebnim
pitanjima: Da li možda čujete nešto što drugi ne čuju? Čujete li neke glasove kada ste sami (ako da, da
li su poznati, nepoznati, jedan ili više, ceo dan ili u odredjeno doba, muški ili ženski)? Da li su vam se
pričinjavale neke stvari u zadnje vreme? Da li ste vidjali sitne bubice, miševe? Jeste li imali utisak da
vam nešto gamiže po koži? Da li ste osetili neke čudne mirise?
 PAŽNJA – procena tokom celog intervjua; ako se posumnja da postoji poremećaj daju se
zadaci: da prebroji broj slova a u nekoj rečenici; da broji unazad, i sl.
 PAMĆENJE - Procenjujemo skorašnje pamćenje, pamćenje ranijih dogadjaja, kao i upamćivanje
i neposredno sećanje, i to na sledeći način:
- Skorašnje pamćenje - Kada ste došli u bolnicu (ordinaciju)? Kako: pešice, autom, sredstvom
javnog prevoza, kolima hitne pomoći? Ko Vas je doveo ovde? Šta ste doručkovali, ručali?
- Pamćenje ranijih dogadjaja - Kada ste tačno rodjeni? Gde ste učili školu? Kada ste se zaposlili?
Kada ste se oženili (udali)? Znate li datume rodjenja svoje dece?
- Upamćivanje i neposredno sećanje – ispitaniku se naloži da upamti neko ime, datum ili broj (3-4
cifre), i da to ponovi posle odredjenog vremena (5 i 20 minuta).

 INTELIGENCIJA – detaljnije se procenjuje testovima; ovde je važno steći uvid o tome koliki je
njegov opšti fond znanja, kakva mu je sposobnost stvaranja zaključaka, tumačenja poslovica,
računanja i sl.; mali klinički test inteligencije (prilagoditi obrazovanju, uzrastu): Koji je glavni grad
naše države? Nabrojite 4 do 5 najvećih reka kod nas. Koji su glavni gradovi Sjedinjenih Američkih
Država, Velike Britanije, Nemačke i Rusije? Kada je bio prvi, a kada drugi svetski rat? Koja je razlika
izmedju laži i zablude, besposličenja i lenjosti, karaktera i ugleda? Šta znači poslovica: "Ko drugome
jamu kopa sam u nju upada"? (Ili poslovice - "U laži su kratke noge"; "Bolje vrabac u ruci nego golub
na grani": "Ko visoko leti, nisko pada"; "Nije zlato sve što sija" itd.)
 EMOCIJE – prvo proceniti raspoloženje (normalno – adekvatno, eutimija; patološko -
depresivno, euforično - manično, apatično); afekat - strah, panika, zabrinutost, bes, napetost,
nezainteresovanost, labilnost, inkontinentnost; emocionalna rezonanca: da li se ispitanikova osećanja
prenose na ispitivača, i obrnuto?; afektivne inverzije – adekvatnost emocija situaciji
 NAGONI – procena pitanjima: Kakav Vam je apetit? Kako spavate? Imate li neke posebne
prohteve u jelu? Kakav Vam je seksualni život (pitati oprezno)? Čini li Vam se ponekad da život nije
vredan življenja? Jeste li možda pomislili da sebi prekratite muke? Da li ste ranije već pokušavali
samoubistvo?
 VOLJA – ceniti psihomotilitet, upornost, inicijativu, planove i sposobnost realizacije istih;
evidentirati: gubitak volje, sugestibilnost, impulsivne radnje, stupor, katatone fenomene, itd.
 UVIDJAVNOST – da li ispitanik veruje da je bolestan, od čega, da li misli da treba da se leči?
 KRITIČNOST – u širem smislu: da li je prosudjivanje pacijenta u odnosu na svet oko njega
očuvano, da li je pragmatičan u životnom postupanju?; u užem smislu: da li je za teme van bolesti
njegovo prosudjivanje dobro?
 Prvi intervju
Formalni aspekti prvog intervjua
Podrazumeva da je odvojeno 45 – 60 minuta
Odvija se po odredjenim pravilima u jasno definisanoj situaciji, sa odredjenim ciljem
Dimenzije interpesonalnog odnosa tokom prvog intervjua su sledeće:
a) postoji nejednakost medju učesnicima (jedna osoba traži pomoć, druga osoba tu pomoć treba da
može pružiti)
b) odnos je veoma intenzivan (u smislu učešća) sa obe strane
c) sigurno treba isključiti nerijateljstvo, ali se ovaj odnos ne može smatrati ni prijateljskim u
uobičajenom smislu
d) svo vreme odnosa treba održavati uslove koji obezbedjuju što uspešnije ispunjavanje zadatka
intervjua
Psihijatar ili psiholog trebaju postići uvid i kontrolu nad sledećim elementima svoje neverbalne
komunikacije:
- izgled, odevanje, ponašanje
- telesna bliskost prema pacijentu (rukovanje, dodir, blizina sedenja -najbolji položaj je sedenje
pod pravim uglom u odnosu na pacijenta – uz dve susedne ivice stola)
- pokreti i položaji
- zvučno oblikovanje govora (glasa - jačina, boja, brzina, i sl.)
- pogled i posebna usmerenost radi opservacije
- mimički izraz
Po Salivenu (1954) intervju ima svoj tok:
- formalni početak
- početno upoznavanje problema
- detaljno ispitivanje
- završavanje
Početak intervjua je vrlo važan, potrebno je smanjiti osećaj nelagodnosti kod pacijenta – ustati pri
ulasku pacijenta, rukovati se, osmehnuti, ponuditi da sedne, predstaviti se, i sl.; nema jedinstvenog
obrasca, mora se pirlagodjavati klijentu
Početno upoznavanje problema treba da obeleži permisivna, topla atmosfera, sa dovoljno pažnje,
zainteresovanosti (potvrdjeno neverbalno, zatim pitanjima vezanim za ono što je pacijent rekao,
usmeravanjem na pacijentov problem), što će pored prepoznavanja problema kreirati osnovu za
formiranje trerapijske alijanse
Kada se prvi intervju radi sa pacijentom koji ne smatra da mu treba psihijatrijska ili psihološka
pomoć treba (Sedmak, 1989):
- pokazati izrazito strpljenje i dobronamernost sa što manje napetosti
- prevideti (ili neutralisati) neuobičajene aspekte pacijentovog izgleda ili ponašanja, da bi se
postigla maksimalna kontrola
- ne praktikovati ponašanje koje bi bilo reakcija na pacijentovo ponašanje, niti u smislu
usaglašenosti, niti suprotstavljenosti
- vešto koristiti i najmanje mogućnosti za uspostavljanje komunikacije, posebno pacijentove
verbalne i neverbalne signale
- koristiti sve što može pridobiti pacijenta, smanjiti nepoverenje, aktivirati motivaciju za lečenje:
sistematsko nagovaranje uz povećanje pritiska, čak traženje prihvatanja tretmana zbog druge osobe,
ali bez prebacivanja pretnje, nerealnih obećanja
- neprekidno odmeravati sosptveno angažovanje i ponašanje u celini, prema stepenu anksioznosti i
odbojnosti pacijenta, menjati tehnike verbalne i neverbalne komunikacije
- što manje nastojati da se sve reši u prvom intervjuu, dobronamerno podnošenje neizvesnosti i
neuspešnosti, uz ostavljanje “otvorenih vrata” i prenošenje odgovornosti na pacijenta i pratioca
- sveukupno se ponašati što primerenije, paziti da predstavljate što više sebe, do odmerenog
stepena zastupati realnosti i društvenu kontrolu, a najmanje ili nikako pratioce
Pratioci pacijenta
Pratilac može biti osoba koja zahteva lečenje ili osoba koju je pacijent poveo radi smanjivanja straha
Pratilac može takodje ispoljavati značajne psihičke devijacije, što može stvoriti signifikantne
probleme
Razgovor sa pratiocem treba po pravilu obavljati samo uz dozvolu pacijenta, i po pravilu ne pre
dolaska pacijenta
Najbolji model, kada god je moguće, je prvo obaviti intervju sa pacijentom, sa ili bez prisustva
pratioca, a potom sa pratiocem uz dozvolu pacijenta
Pacijent ne sme steći utisak da se više uvažava mišljenje pratioca od njegovog
Ako je intervju u prisustvu pratioca treba vrlo pažljivo birati pitanja i ne insistirati na osetljivim
temama ako postoji nelagodnost kod pacijenta
Psihodinamika prvog intervjua
Prvi intervju je susret dva stranca gde dolaze do izražaja dve dinamske komponente
interpersonalnih odnosa: dominacija – submisija i odstojanje – bliskost, sa raznovrsnim intenzitetom
prihvatanja i odbijanja oba učesnika
U ovom dinamskom smislu, niti je korisno, niti se može unapred predvideti u potpunosti tok
intervjua, te treba otkloniti prethodne sadržaje i biti pripravan na neizvesnost; rigidnost je ustvari
odbrana od neizvesnosti, što otežava uspostavljanje kvalitetne relacije
U situaciji prvog intervjua pacijent uspostavlja odnos sa psihijatrom ili psihologom (manje izraženo
kod psihologa), na više nivoa: socijalnom, transfernom i magijskom
SOCIJALNI NIVO
Učešće pacijenta u socijalnoj dimenziji intervjua proizilazi iz njegovog socijalnog statusa, sigurnosti
i veština
Socijalni aspekt odnosa se najubedljvije ispoljava kroz kvalitet i kvantitet komunikacije; pritom su za
psihijatra ili psihologa posebno prihvatljive osobe sličnog socijalnog statusa, sa sličnim sistemom
vrednosti, a problem nastaje kada je status pacijenta znatno niži ili viši
Osobe nižeg socijalnog statusa su često razlog nedovoljne motivisanosti od strane psihijatra ili
psihologa jer zahtevaju dodatni napor u komunikaciji
Osobe višeg statusa su često inspirativne, pošto se povezuju sa prestižom, no sklone su nametanju
odredjenih uslova, dominaciji, što može obesmisliti ceo terapijski proces

TRANSFERNI NIVO
Transfer bi podrazumevao neadekvatne emocije, stavove, fantazije pacijenta prema terapeutu,
uzrovane nesvesnim prenošenjem odnosa sa značajnim osobama (objektima) u prošlosti na
terapeuta; transfer je oživljavanje prošlosti u sadašnjosti i stoga je “greška u vremenu”
Transfer može biti pozitivan i negativan
Pozitivan transfer: poštovanje, poverenje, simpatija naklonost, odanost, nežnost, divljenje,
zaljubljenost, i sl.; koristan je i važan za uspostavljanje radnog saveza, ali se mora držati pod
kontrolom
Negativan transfer: nepoverenje, sumnja, dosada, zavist, odbojnost, neprijateljstvo, prezir, i sl.;
važno ga je prepoznati i po mogućstvu eliminisati
Prve transferne potrebe pacijenta se ispoljavaju već pre kontakta sa terapeutom u vidu očekivanja
odredjenog izgleda, pola, starosti i sl.
Kontratransfer – isto kao i transfer, samo od strane terapeuta; takodje može biti pozitivan i
negativan, a terapeut mora biti osetljiv za prepoznavanje istog, npr. svako neočekivano, produženo i
preterano emocionalno reagovanje na pacijenta može govoriti o takvom problemu
MAGIJSKI NIVO
Magijsko podrazumeva natprirodno, u čoveku postoji kao posebna egzistencija
Posebno dolazi do izražaja u kontaktu sa lekarima, i postoji mišljenje da svaki vid terapije uključuje i
ovaj nivo
Može biti korisno u umirivanju pacijenta, stvaranju zaštitničke i podržavajuće atmosfere, no i to mora
biti strogo kontrolisano da bi se potaklo učešće pacijenta u rešavanju svog problema

URGENTNA STANJA

DEFINICIJE
 Urgentna stanja nastaju onda kada složena medjuigra endogenih i egzogenih činilaca učine osobu
nesposobnom i nekompetentnom da preuzme odgovornost za svoje postupke (Jakulić S, 1994)
 To su ona stanja i poremećaji psihičkog funkcionisanja kada može doći do: ugrožavanja sopstvenog
života (pokušaja suicida), ugrožavanja života drugih (agresivno ponašanje) i ugrožavanja imovine,
javnog reda i mira (psihomotorni nemir) (Marić J, 1989)
 Ona stanja koja usled poremećaja mišljenja, osećanja i delanja zahtevaju hitnu intervenciju (Kaplan,
1994)
 Agitaciju Kruk (1996) opisuje kao stanje slabo organizovane i besciljne psihomotorne aktivnosti
uzrokovano fizičkim ili psihičkim nemirom; lako može preći u agresivnost
- verbalna agitacija – stalne žalbe, zahtevi za pažnjom, negativizam, ponavljana pitanja i fraze
 - fizička agitacija - nervozno koračanje, nemir, nelagodnost, otežano snalaženje pri korišćenju
predmeta svakodnevne upotrebe
 Agresivnost - svaka akcija, fizička ili verbalna, preduzeta s namerom da se drugome nanese šteta ili
povreda bilo koje vrste, bez obzira da li je ta namera do kraja realizovana (Janković N,1994)
- verbalna agresivnost - urlanje, vika, vredjanje, pretnje, proklinjanje
- fizička agresivnost prema stvarima - lupanje vratima, bacanje, lomljenje ili uništavanje stvari,
podmetanje požara
- fizička agresija prema drugome - preteći gestovi, guranje, udaranje, šutiranje, pljuvanje,
šamaranje, i korišćenje oružja
 Suicidalnost – ponašanja gde smrt može nastati kao direktna ili indirektna posledica pozitivnog ili
negativnog čina same žrtve, koja je znala kakva je posledica tog čina (Durkheim, 1951)
 Samopovredjivanje - čupanje kose, udaranje glave ili tela o zid ili druge tvrde predmete, pravljenje
ogrebotina, opekotina, posekotina, bacanje po podu

PREGLED U AMBULANTI URGENTNE PSIHIJATRIJE

 Tehnika pregleda slična standardnoj, osim vremenske ograničenosti (često manje od 5 minuta)
 Zahteva se vrlo precizno strukturiranje intervjua, te sofisticirana tehniku slušanja, opažanja i
interpretacije da bi se u što kraćem vremenskom intervalu dobilo što više podataka(Kaplan, 1994)
 Sandersova (Sanders K, Kleinschmidt T, 1997) daje predlog evaluacije pacijenta u urgentnoj
psihijatrijskoj službi kroz traženje odgovora na četiri ključna pitanja:
- Koja je radna dijagnoza?
- Kakav je rizik od povrede sebe ili drugih?
- Da li je u pitanju somatski uzrok?
- Kako bi se mogao rezimirati aktuelno nastali problem?
 Razrada ovog koncepta ide preko sledećih uputstava:
 Postavljanje radne dijagnoze:
- simptomatologija
- otkriti povod za nastanak aktuelnog problema
- procena psihičkog statusa
 Procena rizika: opasnost po sebe i druge

1. procena rizika po sebe - prediktori iminentne suicidalnosti

- visoka anksioznost
- izrazita anhedonija
- globalna insomnija
- teškoće u koncentraciji
- neodlučnost, ambivalencija
- akutna zloupotreba alkohola
- odsustvo odgovornosti prema deci
- skorašnja epizoda bipolarnog afektivnog poremećaja
2. procena opasnosti po druge - prediktori iminentne agresivnosti
- nagnut položaj pacijenta koji sedi na ivici stolice ili kreveta stežući istu
- mišićna napetost vidljiva po stisnutim vilicama, pesnicama, izraženijim venama, zategnutom licu
- glasan govor koji se pojačava, ružne reči, pretnje
- motorni nemir koji se pojačava u vidu nervoznog hodanja
- bes ili iritiranost
- nemogućnost ili odbijanje da saradjuje i sledi uputstva
- agitirano, intoksicirano ili paranoidno stanje
- nasilni akti u skorašnjoj prošlosti
 Isključivanje eventualnog somatskog uzroka - evaluacijom indikativnih znakova u psihičkom
statusu (kvalitativni poremećaji svesti, neauditivni perceptivni poremećaji i dr.)
 Rezimiranje aktuelno nastalog problema
- locirati aktuelnu krizu u longitudinalnoj dimenziji pacijentove bolesti
- utvrditi status skorašnjih emotivnih i socijalnih relacija
- pokušati razumeti nastali problem sa pacijentove strane gledišta
 Faktor vreme!
 Utvrditi konkretan razlog dovodjenja
 Fokusiranje na dijagnostiku, pritom ne prevideti somatsku genezu - brza procena (Paunović,1995):
- senzorijuma i orjentacije
- mogućnosti uspostavljanja kontakta
- reaktivnosti (odgovori na verbalne i neverbalne stimuluse)
- procena usmerenosti i celishodnosti ponašanja
 Na organski uzrok u užem smislu će nas upućivati i sledeći podaci(Kaplan, 1994):
- akutni početak (u intervalu par sati unazad)
- prva epizoda (psihijatrijska neopterećenost)
- pozne srednje godine i gerijatrijsko doba
- skorašnje somatsko oboljenje ili povreda
- neauditivni perceptivni poremećaji
- neurološka oštećenja - gubitak svesti, konvulzije, dizartrija, afazija, agnozija, apraksija,
poremećaji stajanja i hoda, sindromi oštećenja režnjeva velikog mozga
 Na osnovu dominantne psihopatologije odrediti radnu dijagnozu
 Odlučiti se za oblik tretmana (najvažnije proceniti nužnost hospitalizacije) - glavne odrednice:
- somatsko stanje pacijenta (u slučaju organiciteta)
- intenzitet agitacije ili agresivnosti (mogućnost povrede drugih ili sebe)
- radna dijagnoza
- emocionalne relacije, porodični i socijalni milje pacijenta

FIZIČKA IMOBILIZACIJA – preporuke i pravila:

 Potrebno 4-6 osoba
 Najpogodniji kožni fiksiri (kaiševi)
 Fiksacija u ležećem poloćaju na ledjima - raširene ruke i noge, glava lako podignuta
 Smeštaj u intenzivnu negu, stalno na oku osoblja
 Obilazak lekara opet nakon 2 h, a potreba za produ`etkom fiksacije se daje pismeno
 Lekarski obilasci minimum 2 puta dnevno
 Nakon 72 h fiksacije direktor ili opunomoćeno lice procenjuje potrebu eventualnog produžetka
 Pri oslobadjanju od fiksacije, u intervalima od pet minuta se otpuštaju jedan po jedan fiksir, do
poslednja dva koja se otpuštaju zajedno

 Terapeut treba prvenstveno da nastupi sa dobronamernim, prijateljskim stavom, da bude što mirniji,
što iskreniji, ali i sa jednim jasnim i čvrstim stavom da se odredjeno ponašanje neće tolerisati; važno
je da stvori utisak da celu situaciju drži pod kontrolom, jer pacijentu u takvim situacijama upravo to
nedostaje
 Kod uzimanja podataka prednost treba dati pacijentu; uglavnom prisilno doveden, u pratnji policije,
pacijent je revoltiran, narušenog samopoštovanja, sa osećanjem bespomoćnosti, gubitka kontrole
koja je već osnovnom bolešću ozbiljno narušena; u takvom stanju davanje prednosti u komunikaciji
sanira deo postojeće nelagodnosti, simbolizuje bar u tom prvom momentu "stavljanje na stranu
pacijenta", uspostavlja poverenje u odnosu na lekara pa tako omogućuje bolju saradnju; u istom
smislu će ponekad delovati dobro osmišljena sugestija ili omogućavanje kontrolisanog pražnjenja
negativnog naboja, ventiliranje
 Sve prethodno važi za slučajeve kada je moguća iole suvisla komunikacija sa pacijentom; nekad je
najbolje, uz minimum podataka, pacijenta direktno proslediti na odeljenje i dublju eksploraciju ostaviti
za kasnije; za pretpostaviti je da takav pacijent nema uvid u svoje stanje i obično odbija
hospitalizaciju, pa je najbolje ne objašnjavati posebno gde i zašto se vodi, a ako je prilika da se to ipak
mora onda se preporučuje lakša obmana tipa "idemo da popričate sa još jednim lekarom" ili
"potrebno je da obavimo snimanje glave" i sl.
 Tokom pegleda pacijent i lekar po pravilu treba da sede, jer to smanjuje tenziju; ako pacijent ima
lisice na rukama iste se ne skidaju dok se zaista ne bude siguran da je to bezbedno, često tek na
odeljenju; sa takvim pacijentima po pravilu ne treba biti sam u ambulanti i uvek držati pristojno
odstojanje
 Odstupanja od ovih preporuka su često neophodna, lekar i osoblje u ambulanti urgentne psihijatrije
moraju biti uigran tim, spremni da improvizuju, snalažljivi, a sve u cilju što bezbolnijeg i efikasnijeg
rešavanja problema, jer, ne treba zaboraviti da svaki pacijent i situacija nose svoju posebnost