Niven Lari

INŽENJERI PRSTENA
Prevod: Živković Mirjana

Niven Larry RINGWORLD ENGINEERS (THE), 1980.

Serija "Prsten"
(2)

POLARIS
1984.
Prvi deo
1. POD NAPONOM
Luis Vu bio je pod naponom kada su dvojica došla da naruše njegovu osamu.
Bio je u punom položaju lotosa na bujnom, žutom tepihu od unutrašnje trave. Osmehivao se
blaženo, sanjivo. Stan je bio mali, samo jedna velika soba. Mogao je da vidi oboja vrata. Izgubljen u
radosti koju poznaju samo strujomani, nije ih uopšte primetio kako dolaze. Odjednom, bili su tu: dva
bleda mladića, obojica preko dva metra visoki, promatrali su Luisa Vua, prezrivo se osmehujući.
Jedan dunu kroz nos i spusti u džep nešto što je imalo oblik oružja. Dok je Luis ustajao, oni stadoše
da mu se približavaju.
Nije ih zavarao samo taj srećni osmeh, već i draud veličine pesnice koji je poput nekog crnog,
plastičnog čira štrčao iz temena Luisa Vua. Imali su posla sa strujomanom i znali su šta ih čeka. Ovaj
čovek mora da godinama nije imao nikakvih misli, zato što je sve drugo potirao dotok struje do
središta za zadovoljstva u njegovom mozgu. Gotovo je umirao od gladi zato što nije vodio računa o
sebi. Bio je nizak, tridesetak centimetara niži od dvojice napadača. On...
Kada su krenuli na njega, Luis se izvi daleko u stranu kako bi uspostavio ravnotežu i udari jednom,
dva puta, tri puta. Jedan od napadača ostade oboren i sklupčan, prestavši da diše, pre no što se drugi
dosetio da se povuče.
Luis krenu za njim.
Mladića je napola paralizovao izraz blaženstva s kojim je Luis krenuo da ga ubije. Prekasno je
izvukao ošamućivač koji je odložio u džep. Luis mu ga izbi iz ruke. Izbegavši krupnu pesnicu on
zadade udarac u potkolenicu (bledi div prestade da se kreće), prepone, srce (div se široko presamiti
uz zviždeći prasak), grlo (vrisak se iznenada prekide).
Drugi napadač pridigao se na kolena i šake, dahćući. Luis ga dvaput kratko lupi po vratu.
Napadači su nepomično ležali na bujnoj travi.
Luis Vu ode da zaključa vrata. Za sve to vreme blaženi osmeh nije mu silazio sa lica, a to se nije
izmenilo ni kada je utvrdio da su vrata zaključana i alarm uključen. On proveri vrata balkona: reza je
bila na mestu i alarm uključen.
Kako su, za ime sveta dospeli unutra?
Zbunjen, on se spusti tamo gde se našao, zauzevši položaj lotosa, i ne pomeri se više od jednog
sata.
Konačno, merač vremena škljocnu i isključi draud.
Uživanje struje najmlađi je greh čovečanstva. Većina kultura ljudskog svemira smatrala je, u
pojedinim razdobljima svojih istorija, ovu naviku za najveću pošast. Ona je odvajala korisnike od
tržišta rada i ostavljala ih da umru zato što bi prestali da se staraju o sebi.
Vremena se menjaju. Pokolenjima kasnije, te iste kulture počele su da gledaju na zavisnost od
struje kao na svojevrsno mešovito blaženstvo. Stariji gresi - alkoholizam, zavisnost od droge i
podložnost kockanju - nisu se mogli meriti s tim. Ljudi koji se mogu upecati na drogu srećniji su pod
naponom. Duže traje dok ne umru, a i ne ostavljaju decu.
Postavljanje ne košta gotovo ništa. Jedan postavljač naprave za ekstazu može podići cenu
operacije, ali čemu? Korisnik nije istinski strujoman sve dok žica nije smeštena u centar za
zadovoljstva u njegovom mozgu. A tada postavljač više nema nikakvu vlast nad njim, jer se korisnik
napaja kućnom strujom.
Radost koju dobija je čista, bez prekomernosti i padova.
Tako su se, do vremena Luisa Vua, oni koji su mogli postati zarobljenici napona ili nekog nižeg
sredstva samouništenja izrođavali iz ljudske rase već osam stotina godina.
 Danas postoje čak i sredstva kojima se kod žrtve može da nadražuje centar zadovoljstva sa
udaljenosti. Taspovi su, doduše, protivzakoniti na većini svetova i njihova proizvodnja je skupa, ali
se ipak koriste. (Jedan smrknuti stranac prolazi, bes ili ubogost ispisani su mu u zlovoljnim crtama
lica. Iza nekog drveta začas mu razvedriš dan. Plink! Lice mu sine. Trenutak samo i više nema
nikakvih briga...) Taspovi uglavnom nisu pogubni. Većina ljudi u stanju je da ih podnese.
Merač vremena škljocnu i isključi draud.
Luis kao da se sav bio uvukao u sebe. On pređe rukom preko glatkog temena do početka dugačke,
crne pletenice i izvuče draud iz utičnice ispod kose. Zadržao ga je u šaci, razgledajući ga; zatim, kao i
uvek, spusti ga u ladicu i zaključa je. Ladice nestade. Pisaći sto koji je delovao kao masivni, drveni
komad starine, bio je, u stvari, od trupnog metala, tankog poput hartije, sa beskrajnim prostorom za
tajne odeljke.
Uvek je dolazio u iskušenje da ponovo podesi merač vremena. U ranim danima zavisnosti činio je
to rutinski. Nevođenje računa o sebi stvorilo je od njega kosturnu, dronjavu lutku, stalno prljavu.
Konačno je prikupio ono što je preostalo od njegove drevne, nepopustljive odlučnosti i napravio
merač vremena za koji mu je bilo potrebno dvadeset minuta cepidlačke usredsređenosti da bi ga
ponovo podesio. Kako je sada podešen, pružiće mu petnaest sati struje, dvanaest sati sna i nečeg što
je nazivao uzdržavanjem.
Leševi su još bili tamo. Luis nije znao šta da preduzme u vezi s njima. Čak da je smesta pozvao
policiju, to bi ipak privuklo neželjenu pažnju... Ali šta je sada mogao da im kaže, sat i po kasnije? Da
je bio u nesvesti? Tražili bi da mu dubinski snime glavu zbog mogućih preloma!
Dobro je znao: u dubokoj potištenosti koja bi uvek usledila posle vremena provedenog pod
naponom, on jednostavno nije bio u stanju da donosi odluke. Rutinski je obavljao poslove vezane za
razdoblje uzdržavanja, poput nekog robota. Čak mu je i večera bila ranije programirana.
Popio je punu čašu vode. Zatim je sredio kuhinju, pa otišao u kupatilo. Deset minuta izvodio je
vežbe, predano se trudeći da iscrpljivanjem odagna potištenost. Izbegavao je da gleda u sve
ukočenije leševe. Kada je konačno završio, večera je bila zgotovljena. Jeo je, ne osećajući ukus... i
prisetio se kako je jednom jeo, vežbao i kretao se sa draudom u lobanji, puštajući u centar za uživanje
samo desetinu normalne količine struje. Izvesno vreme živeo je sa jednom ženom koja je takođe bila
strujoman. Vodili su ljubav pod naponom... igrali se ratnih igara i nadmetali se u igrama reči... dok
ona nije prestala da se zanima za sve sem za samu struju. Luis je tog časa uspeo da povrati dovoljno
prirodne opreznosti i da utekne sa Zemlje.
Sada mu se činilo da bi bilo lakše uteći sa ovog sveta nego ukloniti dva velika, upadljiva leša. Ali
ako ga već uhode? Nisu ličili na agente ARM-a. Visoki, slabih mišića, bledi usled sunca koje je bilo
više narandžasto nego žuto, sigurno su pripadali tipovima naviknutim na nisku gravitaciju, verovatno
Kanjoncima. Nisu se borili kao armovci... Ali zaobišli su njegove alarme. Ovi ljudi mogli su biti
plaćenici ARM-a koje prijatelji očekuju da se vrate.
Luis Vu skide rezu sa vrata balkona i iziđe.
Kanjon nije u potpunosti bio saobrazan uobičajenim pravilima za planete.
Ova planeta nije bila mnogo veća od Marsa. Do pre nekoliko stotina godina njena atmosfera bila
je dovoljno gusta da omogućava rast fotosintetičkih biljaka. Vazduh je sadržao kiseonik, ali bio je
suviše redak za ljudski ili kzinski život. Domorodački život bio mu je na niskom stepenu i otporan,
kao što je, na primer, lišaj. Životinje se uopšte nisu razvile.
Ali postojali su magnetni jednopoli u kometnom omotaču oko Kanjonovog narandžasto-žutog
sunca i radioaktivi na samoj planeti. Kzinsko carstvo progutalo je planetu i učinilo je pogodnom za
život pomoću kupola i kompresora. Zvali su je Bojeva Glava, zbog njene blizine nepokorenim
pierinskim svetovima.
Hiljadu godina kasnije kzinsko carstvo, neprestano se šireći, susrelo se sa ljudskim svemirom.
Kada se Luis Vu rodio, ratovi između ljudi i kzina bili su već odavno okončani. Ljudi su iz svih
izašli kao pobednici. Kzini su oduvek bili skloni da napadnu pre no što su potpuno spremni.
Civilizacija na Kanjonu predstavljala je ostavštinu trećeg rata između ljudi i kzina, tokom koga se na
ljudskom svetu Čudozemlju razvio ukus za ezoterična oružja.
Mirotvorac Čudozemlja bio je upotrebljen samo jednom. Bila je to džinovska verzija nečeg što se
obično upotrebljavalo kao rudarsko oruđe: dezintegrator koji ispaljuje zrak za poništavanje
elektronskog naboja. Tamo gde padne zrak dezintegratora, čvrsta materija postaje iznenadno i žestoko
pozitivna, rastaćući se u maglu jednoatomskih čestica.
Čudozemlje je izgradilo i prenelo u sistem Bojeve Glave ogroman dezintegrator koji je uporedo
ispaljivao još jedan, sličan zrak za poništavanje protonskog naboja.
Ova dva zraka dodirnula su Kanjona na razdaljini od trideset milja. Steovito tle, kao i kzinske
fabrike i nastambe razvejani su poput prašine, a između te dve tačke šiknula je čvrsta šipka munje.
Oružje je zaoralo dvadeset kilometara duboko u planetu, pustivši magmu preko oblasti čiji su
veličina i oblik odgovarali Kalifornijskom zalivu na Zemlji i koja se približno prostirala u pravcu
istok-zapad. Kzinski industrijski kompleks je nestao. Nekoliko kupola zaštićenih poljima stazisa
progutala je magma-magma koja je šiknula uvis u središtu velike pukotine pre no što se stena ponovo
stvrdnula.
Krajnji ishod predstavljalo je more okruženo okomitim stenama visokim mnogo milja; more je, sa
svoje strane, okružavalo jedno dugačko, usko ostrvo.
Ostali ljudski svetovi mogu sumnjati u to da je Mirotvorac Čudozemlja okončao rat. Kzinsku
patrijaršiju po pravilu ne užasavaju puke ogromnosti. Žitelji Čudozemlja nemaju, međutim, u tom
pogledu nikakvih sumnji.
Bojeva Glava bila je aneksirana posle trećeg ljudsko-kzinskog rata i postala je Kanjon.
Domorodački život na Kanjonu trpeo je, svakako, zbog gigatona prašine koja je pala na površinu, kao
i zbog gubitaka vode koja se sunovratila u sam kanjon, obrazujući more. U kanjonu postoji prikladan
vazdušni pritisak i napredna, malena civilizacija.
Stan Luisa Vua nalazio se na dvanaestom spratu, uz severno pročelje kanjona. Noć je već
zaklonila dno kanjona kada je izišao, ali južno pročelje još je bilo obasjano dnevnom svetlošću. Sa
ivice su se prelivale viseće bašte domorodačkog lišaja. Stari liftovi bili su nalik na srebrne niti,
stojeći miljama visoko spram isečene stene. Prenosne kabine su ih izbacile iz upotrebe za putovanja,
ali turisti su ih još koristili pri razgledanju.
Balkon se nadnosio nad pojasom parkova koji se protezao središtem ostrva. Rastinje je imalo
divlji izgled kzinskog parka za lov, sa ružičastim i narandžastim prelivima utkanim u uvezenu
zemaljsku biosferu. Kzinski život cvao je duž čitavog kanjona.
Tamo dole bilo je isto onoliko kzina-turista koliko i ljudi-turista. Muškarci kzina prilično su ličili
na debele, narandžaste mačke koje hodaju na stražnjim nogama... gotovo. Ali uši su im se širile poput
ružičastih kineskih suncobrana; repovi su im bili goli i ružičasti, a prave noge i velike šake odavale
su da se bave izradom oruđa. Uspravljeni, bili su visoki oko dva i po metra i mada su uviđavno
izbegavali da se mešaju sa ljudima-turistima, brižljivo negovane kandže pojavljivale bi se iznad
crnih vrhova prstiju ako bi koje ljudsko biće prošlo suviše blizu. Refleks. Možda.
Ponekad se Luis pitao kakav ih to poriv nagoni da se vraćaju na svet koji je nekad bio njihov.
Poneki, možda, ovde imaju pretke, žive u zaleđenom vremenu u kupolama zakopanim ispod ovog
ostrva od lave. Jednog dana moraće da budu iskopani...
 Bilo je toliko stvari koje nije učinio na Kanjonu, jer ga je napon stalno prizivao. Ljudi i kzini
uspinjali su se ovim okomitim stenama iz sporta, zahvaljujući niskoj gravitaciji.
Pa, sada mu se pruža poslednja prilika da to isproba. Bio je to jedan od tri puta napolje. Drugi su
predstavljali liftovi; treći, prenosna kabina za Bašte Lišajeva. Još ih nije video.
Zatim, preko kopna u skafandru dovoljno lakom da se smota u veliku aktovku.
Na površini Kanjona nalazili su se rudnici i postojao je veliki, nemarno održavan rezervat za
preživele vrste kanjonskog lišaja. Ali veći deo tog sveta predstavljao je goli mesečev pejsaž. Neki
obazriv čovek mogao bi neopaženo da spusti svemirsku letelicu i sakrije je na mesto gde bi je samo
dubinska radarska provera pronašla. Ovaj obazrivi čovek je to i učinio. Tokom proteklih devetnaest
godina brod Luisa Vua čekao je sakriven u pećini na planinskoj steni od slabe metalne rude,
okrenutoj prema severu; udubljenje sakriveno stalnom senkom na kanjonskoj bezvazdušnoj površini.
Prenosne kabine, liftovi ili uspinjanje uz stenu. Čim se Luis Vu dočepa površine, više ga ništa
neće sputavati. Ali ARM možda nadgleda sva tri izlaza.
Ili on to možda igra paranoidne igre sam sa sobom? Kako su mogle snage zemaljske policije da ga
pronađu? Promenio je lice, frizuru, način života. Odrekao se stvari koje je najviše voleo. Koristio je
krevet umesto ploča za spavanje, izbegavao je sir kao da je ukvareno mleko, a stan mu je bio
opremljen jevtinim nameštajem za masovnu potrošnju. Jedina odeća koju je posedovao bila je od
skupog prirodnog vlakna, bez ikakvih optičkih efekata.
Zemlju je napustio kao istrošeni čovek dremljiva pogleda i strujoman. Od tada je sebe podvrgao
racionalnoj dijeti; iznurivao se vežbama i nedeljnim kursom ratnih veština (pomalo protivzakonitih:
lokalna policija bi ga zapisala da ga je uhvatila, ali ne kao Luisa Vua!) sve dok nije postao slika i
prilika pucanja od zdravlja, sa očvrslim mišićima kakve se Luis Vu iz mlađih dana nikada nije trudio
da zadobije. Kako je ARM mogao da ga prepozna?
Kako su samo prodrli unutra? Nijedan običan obijač nije mogao da prođe pored Luisovih alarma.
Ležali su mrtvi u travi i uskoro će smrad nadjačati prečistače vazduha. Sada, pomalo kasno,
osećao se posramljen što je postao čevekoubica. Ali oni su upali na njegov prostor, a i krivica se
skida sa onoga ko je pod naponom. Čak je i bol začin pridodat zadovoljstvu, a to zadovoljstvo -
poput urođenog ljudskog zadovoljstva koje čovek oseti ubijajući lopova na delu - postaje silno
pojačano. Oni su znali šta je on i to je istovremeno predstavljalo i dovoljno upozorenja i otvorenu
uvredu za Luisa Vua.
Kzinski i ljudski turisti, kao i domoroci koji su se kotrljali ulicom ispod njega, izgledali su sasvim
bezazleno i verovatno su takvi i bili. Ako ga je koji armovac sada posmatrao, onda je to činio
dogledom, sa prozora neke od onih crnookih zgrada. Nijedan turista nije gledao naviše... ali oči Luisa
Vua pronađoše jednog kzina i zaustaviše se na njemu.
Gotovo dva i po metra visok i preko jednog metra širok, gusto narandžasto krzno mestimično
osedelo: bio je veoma nalik desetinama kzina kojima je bio okružen. Ono, međutim, što je privuklo
Luisov pogled bio je način na koji je to krzno raslo. Bilo je u pramenovima, neujednačeno i izbelelo
preko više od polovine tuđinčevog tela kao da je koža ispod njega bila sva u ožiljcima. Oko očiju je
imao crne kolutove i one nisu osmatrale okolinu. Razgledala su lica ljudi u prolazu. Luis se odupre
porivu da netremice posmatra. Okrenuo se i ušao unutra, bez očigledne žurbe. Zabravio je balkonska
vrata i ponovo podesio alarme, a zatim izvadio draud iz skrovišta u stolu. Ruke su mu se tresle.
Upravo je prvi put posle dvadeset godina video Govornika-Životinjama.
Govornika-Životinjama, nekadašnjeg ambasadora u ljudskom svemiru; Govornika koji je sa
Luisom Vuom, Piersonovim lutkarom i jednom veoma starom ljudskom devojkom istražio sićušan deo
ogromnog ustrojstva zvanog Prstenasti svet; onog koji je zaslužio puno ime donevši blago patrijarhu
Kzina. Čoveka je sada, ako bi ga nazvao po njegovoj profesiji, mogla zadesiti smrt, ali kako ono beše
njegovo ime? Nešto što je počinjalo kašljanjem, poput nemačkog h - ili je, možda, bilo nalik na
upozoravajuće lavlje iskašljavanje: Hmii, tako je. Ali šta li on radi ovde? Sa pravim imenom,
zemljom i haremom već uglavnom zatrudnelih ženki, Hmii nije nameravao da ikada više napusti Kzin.
Zamisao da izigrava turistu na anektiranom svetu ljudi bila je smešna.
Da li je moguće da je znao da se Luis Vu nalazi u kanjonu?
Morao je da iziđe, odmah. Uz kanjonski zid, do svog broda.
I zato se Luis Vu poigravao meračem vremena u svom draudu, čkiljeći dok je baratao sićušnim
alatkama po sićušnom uređaju. Ruke su mu se uzrujano tresle... Vremenski raspored ionako bi morao
da izmeni, sada kada napušta kanjonski dan od dvadeset sedam časova. Cilj mu je bio poznat.
Postojao je još jedan svet u svemiru ljudi čija je površina uglavnom nalikovala golom tlu Meseca.
Mogao je da neprimećeno spusti brod u vakuum na zapadnom kraju Džinksa... a vreme na draudu da
podesi sada... i da sada provede nekoliko časova pod naponom kako bi se osnažio. Sve je to imalo
savršenog smisla. Dao je sebi dva sata.
Prošla su gotovo dva časa pre no što je stigao sledeći napadač. Zaokupljenog zadovoljstvom koje
mu je pružao napon, Luisa ništa nije moglo da uznemiri. Napadač mu je došao kao neko olakšanje.
Stvorenje je stajalo čvrsto oslonjeno na jednu stražnju i dve široko razmaknute prednje noge.
Između ramena uzdizala se debela grba: kućište za mozak, prekriveno bogatom zlatastom grivom
kovrdžavih uvojaka koji su svetlucali od dragulja. Dva dugačka, vijugava vrata uzdizala su se sa
svake strane kućišta za mozak, završavajući se pljosnatim glavama. Dvoja usta sa opuštenim usnama
služila su lutkarima kao ruke tokom čitave njihove istorije. Jednim ustima stiskao je ošamućivač
ljudske izrade, dok mu je dugačak, račvasti jezik stajao obavijen oko okidača.
Luis Vu nije video nijednog Piersonovog lutkara već čitave dvadeset dve godine. Za trenutak je
pomislio kako je to upravo divno.
A pojavio se niodkuda. Ovog puta Luis ga je video kako se namah otelotvorio nasred njegovog
žutog travnatog tepiha. Bezpotrebno se brinuo; ARM uopšte nije bio umešan u ovo. Problem
Kanjonaca-provalnika bio je rešen.
"Prenosni diskovi!" uzviknu radosno Luis. Zatim se baci na tuđinca. Ovo će biti lako, lutkari su
bili kukavice...
Ošamućivač zablista narandžastim sjajem. Luis Vu se opruži po tepihu, omlitavelih mišića. Srce
mu je s naporom radilo. Pred očima mu se stvoriše crne mrlje.
Lutkar pažljivo obiđe dva mrtvaca. Pogledao ga je odozgo, iz dva pravca, a zatim poseže za njim.
Dva niza zuba zaravnjenih vrhova sklopiše se oko njegovih zglavaka, ali ne prejako, kako ga ne bi
povredili. Lutkar ga povuče unazad preko ćilima, a zatim ga spusti.
Stana nestade.
Ne bi se moglo reći da je Luis Vu bio zabrinut. Nije osećao nikakvu neprijatnost. Spokojno je (jer
jednoobrazno zadovoljstvo koje pruža napon dozvoljava apstraktnost misli, po pravilu nedostupnu
običnim smrtnicima) preuređivao svoju sliku sveta.
Sistem prenosnih diskova video je na matičnom svetu Piersonovih lutkara. Bio je to otvoren
sistem za teleportaciju, daleko savršeniji od zatvorenih prenosnih kabina koje su se koristile na
svetovima ljudi.
Kako izgleda, lutkar je imao prenosni disk ugrađen u Luisov stan; poslao je dva Kanjonca da ga
ščepaju; kada je to propalo, došao je sam. Mora da su ga lutkari silno želeli.
To je bilo dvostruko ohrabrenje. ARM uopšte nije bio umešan. A lutkari su iza sebe imali
tradiciju dugu milion godina koja je podržavala njihovu filosofiju prosvećenog kukavičluka. Teško da
su želeli da mu oduzmu život; mogli su ga dobiti mnogo jeftinije, s mnogo manje rizika. Ne bi trebalo
da ima poteškoća oko zaplašivanja.
Još je ležao na delu žute trave i povezane prostirke. Mora da je bila smeštena na prenosnom disku.
Na drugom kraju sobe nalazio se jedan ogroman, narandžasti, krznati jastuk... Ne, bio je to
presamićeni kzin, otvorenih očiju, koji je spavao, bio paralizovan ili mrtav - a u stvari bio je to
Govornik. Luisu beše drago što ga vidi.
Nalazili su se u nekoj letelici, u jednom brodu Opštih Proizvoda. S one strane providnih zidova
svemirski-blistava sunčeva svetlost odbijala se od lunarnih stena oštrih ivica. Ali mrlja zelenog i
ljubičastog lišaja stavila mu je do znanja da se još nalazi na Kanjonu.
Nije, međutim, bio zabrinut.
Lutkar mu oslobodi zglobove. Ukrasi zasvetlucaše u njegovoj grivi: nisu to bili prirodni dragulji,
već nešto što je nalikovalo crnim opalima. Jedna pljosnata glava bez mozga savi se i izvuče draud iz
utičnice u Luisovoj lobanji. Lutkar stupi na četvrtastu ploču i istog trena nestade, odnevši i draud sa
sobom.
2. ODRED ZA VRBOVANJE
Oči kzina posmatrale su ga izvesno vreme. A onda paralizovani kzin pročisti grlo, kao da proba
glas, i zagrme: "Luu-ii Vuu"
"Uh", reče Luis. Razmišljao je kako da se ubije, ali nije bilo načina. Jedva da je mogao pomerati
prste.
"Luise, jes'il' strujoman?"
"Angl", reče Luis, kako bi dobio na vremenu. Upalilo je. Kzin odustade. A Luisa - čija je jedina
briga bio oduzet draud - ponese stari nagon. Osvrnu se oko sebe da bi otkrio u koliko se gadnom
položaju našao.
Šestougaonik unutrašnje trave pod njim označavao je prijemni prenosni disk. Jedan crni krug s
druge strane biće da je odašiljač. Pod je na drugim mestima bio providan, kao i leva strana trupa i
stražnji zid.
Hiperpogonski odvod protezao se gotovo celom dužinom broda, ispod poda. Luis je prepoznao
postrojenja prema osnovnom načelu funkcionisanja. Nisu bila ljudske izrade; imala su napola
istopljen izgled većine lutkarskih tvorevina. Znači: brod je bio u stanju da leti brže od svetlosti.
Izgleda da je stavljen na spisak putnika za jedno dugo putovanje.
Kroz stražnji zid Luis je mogao da pogleda u spremište za teret sa zakrivljenim otvorima sa strane.
Spremište je gotovo u celosti ispunjavala jedna nakrivljena kupa visoka desetak metara i dvaput
toliko dugačka. Vrh je predstavljao toranj sa otvorima za oružje i/ili instrumentima za ispitivanje.
Ispod tornja stajao je jedan pokriven prozor. Još niže, otvor koji se spuštanjem pretvarao u ispust.
Bio je to Lender: letilica za spuštanje na tle, vozilo za istraživanje. Ljudske izrade, pomisli Luis,
prema uobičajenim merilima. Na njemu nije bilo ničeg što je izgledalo napola istopljeno. Iza letelice
za spuštanje on ugleda srebrnasti zid, verovatno tank za gorivo.
Još nije uočio vrata koja su vodila u njegovu kabinu.
Uz izvestan napor Luis pomeri glavu na drugu stranu. Sada mu je pred očima bio prednji deo gde
se nalazio brodski upravljački pult. Veliki deo broda zauzimao je jedan neprozirni zeleni zid; mogao
je, međutim, da mimo njega vidi zakrivljeni niz ekrana, brojčanike sa sićušnim, zbijenim ciframa i
prekidače oblikovane tako da odgovaraju lutkarskim čeljustima. Ležište pilota za kontrolnim pultom
nalikovalo je na kakvu postavljenu kupu; bilo je opremljeno naročitom mrežom za slučaj pada i imalo
je udubljenja za grbu i ramena Piersonovog lutkara. U tom zidu nije bilo vrata.
Nadesno - pa, njihova ćelija bila je, bar, prilično velika. Ugledao je tuš, dve ploče za spavanje i
veliki prostor bogato prekriven krznom koji je mogao predstavljati kzinski vodeni krevet, a među
njima jedno masivno ustrojstvo koje je Luis prepoznao kao prerađivač i priređivač hrane, izrađen na
Čudozemlju. Iza kreveta protezao se još jedan zeleni zid, ali bez vazdušnih komora - i to ga zabrinu.
Nalazili su se u kutiji bez otvora. Brod je bio lutkarske izrade: trup broj tri Opštih Proizvoda, jedan
cilindar zaravnjen s donje strane i zaobljen na krajevima. Lutkarsko trgovačko carstvo prodalo je na
milione takvih brodova. Oglašavani su kao letelice otporne na svaku pretnju sem na gravitaciju i
vidljivu svetlost. Negde u vreme kada se Luis Vu rodio soj lutkara preleteo je sav poznati svemir na
potezu ka Magelanovim Oblacima. Sada, nešto više od dve stotine godina kasnije, još se posvuda
mogu sresti trupovi Opštih Proizvoda. Neki su promenili čak dvanaest pokolenja vlasnika.
Pre dvadeset tri godine svemirski brod Lažov lutkarske proizvodnje udario je o površinu
Prstenastog sveta pri brzini od hiljadu tri stotine kilometara u sekundi. Polje stazisa zaštitilo je Luisa
i ostale putnike - a trup nije zadobio nijednu ogrebotinu.
"Ti si kzinski ratnik", reče Luis. Usne su mu bile naduvene i ukočene. "Možeš li se probiti kroz
trup Opštih Proizvoda?"
"Ne", uzvrati Govornik. (Ne Govornik. Hmii!)
"Ko pita ne skita. Hmii, šta ćeš ti na Kanjonu?"
"Dobio sam poruku. Luis Vu nalazi se u pukotini na Bojevoj Glavi, živi pod naponom. Kao dokaz
bili su priloženi hologrami. Znaš li na šta ličiš kada si pod naponom? Na morsku biljku sa listovima
koji se pokreću u zavisnosti od hirova struje."
Luis oseti kako mu se suze slivaju niz nos. "Tanj. Do tanja i to mučenje. Zašto si došao?"
"Želeo sam da ti kažem koliko si bezvredan."
"Ko je poslao poruku?"
"Ne znam. Mora da je to bio lutkar. Želeo nas je obojicu. Luise, zar ti je mozak toliko oštećen da
nisi primetio da lutkar..."
"Nije Nesus. Tačno. Ali jesi li primetio kakva mu je griva? Na tu kitnjastu frizuru mora da utroši
bar sat dnevno. Da sam ga video na svetu lutkara, pomislio bih da je visokog čina."
"Pa?"
"Nijedan razuman lutkar ne bi stavljao svoj život na kocku zbog međuzvezdanog putovanja.
Lutkari za obrađivanje; oni putuju stotinama hiljada godina brzinom manjom od svetlosne samo zato
što nemaju poverenje u hiper-svemirske brodove. Ko god da je ovaj, lud je, kao i svaki drugi lutkar
koga je ikada videlo ljudsko oko. Ne znam šta da očekujem od njega", izgovori gotovo u jednom dahu
Luis Vu. "Ali evo ga, vraća se."
Lutkar se nalazio na upravljačkoj palubi, na šestougaonom prenosnom disku, posmatrajući ih kroz
zid. Oglasio se ženskim glasom, divnim kontraaltom. "Čujete li me?"
Hmii se iznenada odvoji od zida, zadrža se trenutak na nogama, a zatim se spusti na sve četiri i
krenu u napad. Snažno je udario o zid. Svaki lutkar bi ustuknuo, ali ovaj nije. "Naša ekspedicija je
gotovo na okupu. Nedostaje nam samo još jedan član posade", reče on mirno.
Luis otkri da je u stanju da se okrene na stranu i učini to. Zatim reče: " Vrati se na početak. Imaš
nas u šaci i ne moraš ništa da kriješ. Ko si ti?"
"Možete mi nadenuti bilo koje ime koje vam se dopada."
"Šta si ti? Šta tražiš od nas?"
Lutkar je za trenutak oklevao, a onda reče: "Bio sam Poslednji na mom svetu. Spario sam se sa
onim koga znate kao Nesusa. Sada nisam ništa. Potrebni ste mi kao posada za povratnu ekspediciju na
Prstenasti svet da bih povratio svoj status."
Hmii dobaci: "Nećemo ti služiti."
"Da li je Nesus dobro?" upita Luis.
"Zahvaljujem se na našoj brizi. Nesus je zdrava uma i tela. Od šoka koji je doživeo na
Prstenastom svetu povratio mu se zdrav razum. Kod kuće je i vodi računa o naše dvoje dece."
Ono što je Nesus podneo, pomisli Luis, izazvalo bi šok kod svakoga. Domoroci sa Prstenastog
sveta odsekli su mu jednu glavu. Da se Luis i Tila nisu dosetili da podvežu krvne sudove na
tuđinčevom vratu, Nesus bi na smrt iskrvario. "Pretpostavljam da ste mu transplantirali novu glavu."
"Razume se."
"Ti ne bi bio ovde da nisi lud", primeti Hmii. "Zašto bi bilion lutkara izabralo jedan razoreni um
da upravlja njima?"
"Ne smatram da sam lud." Lutkareva stražnja noga nemirno se savijala. (Ako su njegova lica
uopšte išta iskazivala, bila je to jedino mlohavousna slaboumnost.) "Molim vas, ne vraćajmo se više
na to. Služio sam svojoj vrsti dobro i četiri Poslednja pre mene služila su dobro, pre no što je
konzervativna stranka smogla snage da svrgne moju stranku. Oni greše. Dokazaću to. Otići ćemo na
Prstenasti svet i pronaći blago nepojmljivo za njih."
"Ugrabiti jednog kzina", zagrme kzin, "predstavlja ozbiljnu grešku." Duge kandže bile su mu
izvučene.
Lutkar je gledao u njih kroz zid. "Ne biste inače došli. Luis ne bi došao. Ti imaš položaj i ime.
Luis ima svoj draud. Naš četvrti član nalazio se u zatvoru. Moji agenti su me, međutim, obavestili da
je oslobođena i da je na putu ka nama."
Luis se gorko nasmeja. Svaka šala bila je gorka bez drauda. "Stvarno nisi mnogo maštovit, je li
tako? Sve je kao u prvoj ekspediciji. Ja, Hmii, jedan lutkar i jedna žena. Ko je ta žena? Neka druga
Tila Braun?"
"Ne! Nesus se užasavao Tile Braun - s razlogom, verujem. Ukrao sam Halrloprilalar iz čeljusti
ARM-a. Za vodiča ćemo, dakle, imati jednog domoroca sa Prstenastog sveta. A što se tiče karaktera
naše ekspedicije, zašto bih odbacio strategiju koja se pokazala tako uspešna? Vi ste uspeli da odete
sa Prstenastog sveta."
"Svi sem Tile."
"Tila je ostala po vlastitom izboru."
"Bili smo plaćeni za naš trud", umeša se kzin. "Doneli smo kući svemirski brod koji je u stanju da
prevali jednu svetlosnu godinu za osamdeset pet sekundi. Taj brod doneo mi je i ime i status. Šta nam
možeš sada ponuditi, što bi se moglo uporediti s tim?"
"Mnoge stvari. Možeš li već sada da ustaneš, Hmii?"
Kzin ustade. Izgledao je kao da se uglavnom oslobodio dejstva ošamućivača. Luis je još bio
omamljen i ukočenih udova.
"Jesi li dobro? Osećaš li omamljenost, bol ili mučninu?"
"Zašto si tako zabrinut zbog mene, gutaču korenja? Ostavio si me u autodoku više od jednog sata.
Nisam još uspostavio koordinaciju pokreta, a i gladan sam; to je sve."
"Dobro. Samo dotle smo dospeli u ispitivanju te supstance. Vrlo dobro, Hmii, eto ti plate.
Osnažujući začin je lek koji je Luisa Vua držao mladim i snažnim dve stotine dvadeset tri godine.
Moj narod načinio je odgovarajući začin za kzine. Formulu možeš poneti kući u Patrijaršiju Kzina
kada okončamo našu misiju."
Hmii kao da se premišljao. "Podmladiću se? To đubre je već u meni?"
"Da."
"I sami smo mogli napraviti nešto takvo. Nismo želeli."
"Potreban si mi mlad i snažan. Hmii, nema neke velike opasnosti u našoj misiji! Ne nameravam da
se spustim na sam Prstenasti svet, već samo na ivicu svemirske luke! Možeš učestvovati u podeli
sveg znanja do koga budemo došli, kao i ti, Luise. Što se tiče tvoje trenutne nagrade..."
Na prenosnom disku pojavi se draud Luisa Vua. Kućište je bilo otvoreno, pa ponovo zaptiveno.
Luisu zaigra srce.
"Ne uzimaj ga još", dobaci mu Hmii i to je zvučalo gotovo kao naređenje.
"U redu. Poslednji, koliko dugo si me posmatrao?"
"Pre petnaest godina pronašao sam te u kanjonu. Moji agenti su već dejstvovali na Zemlji,
pokušavajući da oslobode Halrloprilalar. Bez nekog naročitog uspeha. Postavio sam prenosne
diskove u tvom stanu i čekao da kucne čas. Idem sada da pridobijem našeg vodiča-domoroca." Lutkar
ustima dodirnu nešto na nizu komandi, krenu napred i nestade.
"Ne upotrebljavaj draud", ponovi Hmii.
"Kako ti kažeš." Luis mu okrete leđa. Znaće da je sišao s uma kada ga potreba za naponom natera
da napadne jednog kzina. Bar jedna dobra stvar može ispasti iz ovoga... i on se čvrsto uhvati za tu
misao.
Nije bio u stanju ništa da učini za Halrloprilalar.
Halrloprilalar je bila hiljadama godina stara kada se pridružila Luisu, Nesusu i Govorniku-
Životinjama u njihovoj potrazi za načinom da napuste Prstenasti svet. Domoroci koji su živeli ispod
njene lebdeće policijske stanice odnosili su se prema njoj kao prema boginji sa neba. Cela grupa
igrala je tu igru - živeli su uz Halrloprilalarinu pomoć, izigravajući bogove za domoroce - dok su išli
nazad ka srušenom Lažovu. A ona i Luis su se voleli.
Domoroci sa Prstenastog sveta, tri oblika s kojima se grupa susrela, bili su svi u izvesnoj meri
nalik ljudima, ali ne i u potpunosti ljudska bića. Halrloprilalar je bila gotovo ćelava, a usne joj nisu
bile izraženije no u majmuna. Ponekad osobe u veoma poodmaklim godinama ne traže ništa više do
raznovrsnost u ljubavnim vezama. Luis se pitao nije li se to i sa njim događalo. Mogao je da uoči
nedostatke u Prilinom karakteru... ali, do tanja! Ima on i vlastitu zbirku.
Bio je Halrloprilalarin dužnik. Bila im je potrebna njena pomoć i Nesus je na nju dejstvovao
čudnom lutkarskom vrstom moći. Nesus ju je uslovio taspom. A Luis mu je dopustio da to učini.
Vratila se sa Luisom u svemir ljudi. Otišla je s njim u kancelarije UN u Berlinu i nikada nije
odatle izišla. Ako je Poslednji mogao da je oslobodi i vrati kući, to je bez sumnje bilo više od onoga
što je Luis Vu mogao da učini za nju.
"Mislim da lutkar sigurno laže", reče Hmii. "Obmane veličine. Zašto bi lutkari dozvolili nekome s
čijim umom nije sve u redu da upravlja njima?"
"Ne žele sami da probaju. Rizik. Uvek deblji kraj izvuče onaj ko je prvi. Za lutkare ima nekog
smisla u izboru najbistrijeg od malog postotka megalomanijaka... Ili gledaj na to iz drugog ugla: način
na koji Poslednji usmerava ostali deo populacije da drži pognute glave - ne težite prevelikoj moći,
nije sigurno. I jedno i drugo moglo bi se pokazati ispravnim."
"Misliš da je rekao istinu?"
"Ne znam dovoljno. Šta i ako laže? Ima nas u šaci."
"Ima tebe", odbrusi kzin. "Ima te zbog napona. Zar se ne stidiš?"
Luis se stideo. Borio se da mu sram ne obogalji um, zavivši ga u crni očaj. Za njega nije bilo
izlaza iz te fizičke kutije: zidovi, pod i tavanica bili su deo trupa Opštih Proizvoda. Ali bilo je
delova...
"Ako još razmišljaš o tome kako da provališ napolje", odgovori on, "bolje da porazmisliš i o
ovome. Podmlađivaćeš se. Ne bi nas lagao o tako nečem; ne bi imalo smisla. Šta se događa kada
postaneš mlad?"
"Veći apetit. Veća snaga. Sklonost ka borbi - i bilo bi bolje da to počne da te brine, Luise."
Hmii je s godinama postajao sve krupniji. Crni 'naočarasti' kolutovi oko očiju bili su mu gotovo
potpuno sivi, a i na drugim mestima moglo se primetiti sivilo. Kada se kretao, isticali su mu se čvrsti
mišići; nijedan razuman mlađi kzin ne bi se upustio u borbu s njim. Ali najvažniji su bili ožiljci.
Poslednji put kada je Hmii video Prstenasti svet krzno i dobar deo kože bili su mu oprljeni na preko
pola tela. Dvadeset tri godine kasnije krzno je ponovo izraslo, ali izraslo je u krzavim pramenovima
iznad ožiljaka.
"Osnažujući začin isceljuje ožiljke", reče Luis. "Izrašće ti glatko krzno. Bez belina."
"Pa, onda ću biti lepši." Rep zviznu kroz vazduh. "Moram ubiti žderača lišća. Ožiljci su poput
sećanja. Ne želimo da budu uklonjeni."
"Kako ćeš dokazati da si ti Hmii?"
Rep se ukruti. Hmii se zagleda u njega.
"Mene drži u šaci pomoću napona." Luis je imao neke rezerve u vezi s tom primedbom, ali možda
je govorio u mikrofon. Lutkar ne bi prenebregao mogućnost pobune. "Tebe drži u šaci obećanjem
harema, poseda, povlastica i imena koje pripada Hmiiju, ostarelom heroju. Patrijarh možda ne bi
poverovao u tvoju priču, ako se ne domogneš osnažujućeg začina i potvrde Poslednjeg koji će te
podržati."
"Ućuti."
Iznenada, sve to postade previše za Luisa Vua. On poseže za draudom, a kzin munjevito suknu.
Hmii okrenu crno plastično kućište u crno-narandžastoj šaci.
"Kako želiš", reče Luis. On se spusti na leđa. Ionako je premalo spavao.
"Kako si postao strujoman? Kako?"
"Ja...", odvrati Luis, "... ono što moraš razumeti..." Zastao je opet, pa dodao: "Sećaš li se našeg
poslednjeg susreta?"
"Da. Nekoliko ljudi pozvano je na sam Kzin. I ti si tada zaslužio tu čast."
"Možda. Možda i jesam. Sećaš li se da si mi pokazao kuću Patrijarhove Prošlosti?"
"Sećam se. Pokušao si da mi kažeš da smo mogli da poboljšamo odnose među vrstama. Sve što je
trebalo da uradimo jeste da dozvolimo grupi humanoidnih reportera sa holokamerama da obiđu
muzej."
Luis se nasmeši, sećajući se. "Tako je."
"Gajio sam izvesne sumnje."
Kuća Patrijarhove Prošlosti bila je ogromna i veličajna: jedna neizmerna, neskladna zgrada od
debelih oplata od vulkanskih stena taljenih na krajevima. Sva je bila u uglovima, a na četiri visoke
kule bili su postavljeni laserski topovi. Odaje su se nizale jedna za drugom. Luisu i Hmiiju bila su
potrebna dva dana da je obiđu.
Patrijarhova zvanična prošlost protezala se daleko unazad. Luis je video bedrene kosti drevnih
stondata sa usečenim hvataljkama, toljage koje su koristili primitivni kzini. Video je srebrom optočen
oklop debeo kao vrata nekog sefa i sekiru za dve ruke kojom bi se mogla iseckati odrasla sekvoja.
Upravo je govorio o puštanju jednog ljudskog reportera da obiđe ovo mesto kada naiđoše na Harvija
Mosbauera.
Porodica Harvija Mosbauera bila je pobijena i pojedena za vreme Četvrtog rata između ljudi i
kzina. Mnogo godina posle primirja i posle velikih, ludačkih priprema, Mosbauer se spustio sam i
naoružan na Kzin. Ubio je četiri kzina mužjaka i postavio bombu u Patrijarhovom haremu pre no što
su stražari uspeli da se domognu njegove neoštećene kože.
"I ti to zoveš neoštećenim?"
"Ali borio se. I te kako se borio! Postoje trake. Mi, Luise, znamo kako treba poštovati hrabrog i
moćnog neprijatelja."
Uštavljena koža bila je u takvim ožiljcima da ju je trebalo dva puta pogledati pre no što se odredi
kojoj vrsti pripada; ali nalazila se na visokom postolju sa komemorativnom pločom od trupnog
metala i oko nje se prostirao samo pod. Prosečni ljudski reporter možda bi to pogrešno razumeo, ali
Luis je shvatio. "Pitam se mogu li ti uopšte objasniti", reče on sada, dvadeset godina kasnije, kao
strujoman, otet i lišen svog drauda, "kako mi je prijalo saznanje da je Harvi Mosbauer bio ljudsko
biće."
"Lepo je podsećati se, ali razgovarali smo o zavisnosti od struje", podseti ga Hmii.
"Srećni ljudi ne postaju zavisni od struje. U stvari, treba otići da ti ugrade utikač. Tog dana dobro
sam se osećao. Osećao sam se kao junak. Znaš li gde je Halrloprilalar bila u to vreme?"
"Gde je bila?"
"Vlada ju je držala. ARM. Imali su sijaset pitanja i nije bilo nijedne tanj stvari koju sam ja mogao
da učinim u vezi s tim. Bila je pod mojom zaštitom. Poveo sam je sa sobom nazad na Zemlju..."
"Vladala je tobom pomoću žlezda, Luise. Dobro je što žene kzina nisu osećajne. Ti bi za nju
učinio sve što bi od tebe zatražila. A zatražila je da vidi svemir ljudi."
"Svakako, sa mnom kao domorodačkim vodičem. To se jednostavno nije ostvarilo. Hmii, doveli
smo Daleki Let i Halrloprilalar kući i predali ih savezu Kzina i Zemlje i to je bilo poslednji put kada
smo ih videli. Nismo čak smeli nikome ni da pričamo o njima."
"Motor sa drugim kvantnim hiperpogonom postao je patrijarhova tajna."
"To je vrhovna tajna i Ujedinjenih Nacija. Mislim, čak, da je nisu otkrili ni drugim vladama iz
svemira ljudi, a i stavili su mi tanj dobro do znanja da bi bilo bolje da ne brbljam okolo o tome. I
Prstenasti svet je, razume se, deo tajne, jer kako bismo dospeli tamo bez Dalekog Leta? To me
podseti da se zapitam", nastavi Luis, "kako Poslednji očekuje da dospe do Prstenastog sveta. Dve
stotine svetlosnih godina od Zemlje - još više od Kanjona - a u stanju je da, ako upotrebi ovaj brod,
prevali tek jednu svetlosnu godinu za tri dana. Misliš li da negde krije neki drugi Daleki Let?"
"Nećeš mi odvratiti pažnju. Zašto si dao da ti ugrade uređaj za napon?" Hmii se zguri, ispruživši
kandže. Možda je to bio nesvestan refleks - možda.
"Napustio sam Kzin i otišao kući", reče Luis. "Nisam mogao od ARM-a da dobijem dozvolu da
vidim Pril. Da sam mogao da okupim ekspediciju za Prstenasti svet, morala bi da pođe kao
domorodački vodič, ali do tanja! Nisam o tome čak mogao ni da razgovaram ni sa kim sem sa
vladom... i tobom. A ti nisi bio zainteresovan."
"Kako sam mogao da odem? Imam posed i ime, a i deca su mi bila na putu. Ženke kzina su veoma
zavisne. Potrebna im je nega i pažnja."
"Šta je s njima sada?"
"Moj najstariji sin upravljaće onim što posedujem. Ako ga ostavim samog suviše dugo, boriće se
sa mnom kako bi sve zadržao. Ako... Luise! Zašto si postao strujoman?"
"Neki klovn pogodio me taspom!"
"Urrr?"
"Lutao sam kroz jedan muzej u Riju kada mi je neko sakriven iza stuba usrećio dan."
"Ali i Nesus je poneo tasp na Prstenasti svet kako bi obuzdavao svoju posadu. Upotrebio ga je na
nama obojici."
"Tačno. To i priliči jednom Piersonovom lutkaru; da nam čini dobro tako što nas kontroliše!
Pogledaj, upravlja mojim draudom iz daljine, a tebi je podario večnu mladost. I kakav je ishod?
Učinićemo sve što nam kaže, eto takav!"
"Nesus je upotrebio tasp i na meni, ali ja ipak nisam postao strujoman."
"Ni ja tada nisam postao strujoman. Ali sećao sam se. Osećao sam se poput vaške dok sam
razmišljao o Pril... o odlasku na odsustvo. Imao sam običaj da to činim, da poletim sam u brodu i
uputim se do ruba poznatog svemira dok ponovo ne budem u stanju da podnosim ljude. Dok ponovo
ne budem u stanju da podnesem sebe. Ali to bi značilo izneveriti Pril. I tada mi je neki klovn usrećio
dan. Nije me jako uzdrmao, ali podsetio me je na tasp koji je Nesus nosio i koji je bio deset puta jači.
Ja... izdržao sam skoro godinu dana, a onda sam otišao da mi ugrade utikač u glavu."
"Trebalo bi da ti iščupam tu žicu iz mozga."
"Pokazalo se da dolazi do neželjenih uzgrednih dejstava."
"Kako si dospeo do pukotine na Bojevoj Glavi?"
"Oh, to. Možda sam bio u panici, ali vidi: Halrloprilalar je nestala u zgradi ARM-a i nikada nije
odatle izišla. Onda je Luis Vu postao strujoman i više nije bilo izvesno da li bi tako zavisan mogao
nekom da oda tajne. Mislio sam stoga da bi najbolje bilo da pobegnem. Na Kanjon se sasvim lako
može neopaženo spustiti brod."
"Pretpostavljam da se i Poslednji u to uverio."
"Hmii, daj mi draud, pusti me da spavam ili me ubij. Nedostaju mi pobude."
"Spavaj, onda."
3. UTVARA MEĐU POSADOM
Bilo je prijatno probuditi se lebdeći među pločama za spavanje... dok se Luis nije prisetio svega.
Hmii je komadao parče sirovog, crvenog mesa. Čudozemlje je često proizvodilo prerađivače
hrane namenjene većem broju vrsta. Kzin prekide s jelom samo da bi rekao: "Svaki deo opreme na
brodu izradili su ljudi, ili su, bar, mogli da ga izrade. Čak je i trup mogao biti kupljen na bilo kom
svetu ljudi."
Kao neka beba u utrobi, Luis je lebdeo u slobodnom padu, zatvorenih očiju i privučenih kolena.
Ali nije bilo načina da zaboravi gde se nalazi. On reče: "Čini mi se da veliki lender ima džinksijanski
izgled. Napravljen je po narudžbini, ali ipak na Džinksu. A tvoj krevet? Je li kzinski?"
"Veštačko vlakno. Napravljeno da podseća na krzno kzina i bez sumnje prodato ispod ruke
ljudima sa čudnim smislom za humor. Baš bi mi prijalo da krenem u lov na proizvođača."
Luis ispruži ruku i okrenu kontrolni prekidač polja. Polje za spavanje se isključi, spustivši ga
blago na pod.
Napolju je bila noć: jasne, bele zvezde iznad glave i predeo satkan od bezobličnog, barušnastog
crnila. Čak i da nekako pribave skafandre, kanjon se možda već nalazi na pola puta oko planete. Ili
tik s druge strane tog crnog grebena koji se produžava u zvezdani predeo; ali kako da to sazna?
Kuhinja za preradu hrane imala je dve tastature, jednu sa uputstvima na međunarodnom i jednu na
Junakovom jeziku. I dva toaleta na suprotnim stranama. Luisu bi se više dopala manje naglašena
podela. On okrenu brojčanik, poručivši doručak; kako bi ispitao jelovnik kuhinje.
Kzin zareža: "Da li te naš položaj zanima, Luise?"
"Pogledaj pod noge."
Kzin kleknu. "Urrr... da. Lutkari su izgradili hiperpogonski odvod. Ovo je brod u kome je
Poslednji doleteo sa Flote svetova."
"Zaboravio si, takođe, na prenosne diskove. Lutkari ih ne koriste nigde drugde do na vlastitom
svetu. A ovde imamo Poslednjeg koji šalje po mene ljudske agente na prenosnim diskovima."
"Poslednji mora da ih je ukrao, baš kao i sam brod i još ponešto. Njegove zalihe možda pripadaju
Opštim Proizvodima, koji nikada nisu tražili njihov povraćaj. Luise, ne verujem da Poslednji ima
podršku lutkara. Trebalo bi da pokušamo da se dokopamo flote lutkara."
"Hmii, ovde bi mogli biti ugrađeni mikrofoni."
"Zar treba da pazim šta govorim pred tim žderačem lišća?"
"U redu, da razmotrimo čitavu stvar." Potištenost koju je osećao ispolji se u obliku gorkog
sarkazma; a i zašto da ne? Kod Hmiija je bio njegov draud. "Jedan lutkar udovoljio je svom hiru da
otima ljude i kzine. Prirodno, pošteni lutkari bili bi užasnuti. Da li bi nas odista pustili da pobegnemo
kući i ispričamo to Patrijarhu, koji bi bez sumnje dao sve od sebe da sagradi još Dalekih letova koji
bi bili u stanju da sustignu flotu lutkara za samo četiri sata, plus vreme ubrzanja potrebno za
izravnanje brzina... recimo, tri meseca pri tri gravitacije..."
"Dosta, Luise!"
"Do tanja, ako si želeo da započneš prepirku, sada je imaš! Prema Nesusu, lutkari su se umešali u
Prvi rat između ljudi i kzina, stavši na našu stranu. Čekaj malo. Nemoj mi reći da si to nekome već
pomenuo."
"Pusti sad to."
"Svakako. Samo, jednostavno, palo mi je na pamet..." Kako je postojala mogućnost da se razgovor
snima, Luis je delimično govorio u prilog Poslednjeg. "Ti, ja i Poslednji smo jedini u poznatom
svemiru koji znaju šta su lutkari učinili, sem ako neko od nas nije progovorio."
 "Ako bi trebalo da zauvek nestanemo na Prstenastom svetu, misliš li da bi Poslednji doveka
tugovao? Vidim na šta ciljaš. Ali Poslednji možda ne zna da je Nesus bio nesmotren."
Saznaće ako ovo odsluša, pomisli Luis. Moja greška. Zar bi trebalo da zbog žderača lišća pazim
šta govorim. On pomalo divlje nasrnu na svoj obrok.
Izabrao je i jednostavna i složena jela: pola grejpfruta, sufle od čokolade, pečena prsa moe, kafu
Plava Planina Jamajka sa ulupanim šlagom. Uglavnom je bilo dobro; jedino ulupani šlag nije bio
ubedljiv. Ali šta da se kaže za mou? Jedan genetičar iz dvadeset četvrtog veka ponovo je stvorio
mou, ili je bar tako tvrdio, a kuhinja-prerađivač napravila je njenu imitaciju. Bila je dobrog kvaliteta
i imala je ukus pravog ptičjeg mesa.
Ali sve to nije se moglo uporediti sa naponom.
Već se bio saživeo s tom povremenom potištenošću. Javljala se samo kao suprotnost trenucima
pod naponom; Luis je verovao da je to, zapravo, bilo čovekovoo prirodno stanje postojanja. To što ih
je neki tuđinac držao zatočene zbog nekih svojih šašavih razloga nije mnogo pogoršavalo stvari. Crno
jutro bilo je tako užasno zato što će Luis Vu morati neumitno da se odrekne drauda.
Završivši s obedom, on isprazni prljavo posuđe u toalet. Zatim upita: "Šta tražiš za draud?"
Hmii zafrkta: "Šta imaš za razmenu?"
"Obećanja zasnovana na mojoj časnoj reči. I nekoliko pari zgodnih pidžama."
Hmiijev rep zviznu kroz vazduh. "Nekad si mi bio koristan sadrug. Šta ćeš biti ako ti dam draud?
Bedni Biljojed. Zadržaću draud."
Luis poče da vežba.
Pri upola manjoj gravitaciji bilo je lako izvoditi sklekove na jednoj ruci. Ali ne i po stotinu na
svakoj ruci. Bočna zakrivljenost trupa bila je preniska za neke njegove uobičajene vežbe. Dve stotine
razloški pri kojima se ispruženi prsti ruku dodiruju sa ispruženim nožnim prstima u skoku...
Hmii ga je izvesno vreme radoznalo posmatrao, a onda ponovo započe: "Pitam se zašto je
Poslednji izgubio počasti koje je imao."
Luis nije odgovorio. Lebdeći vodoravno sa nožnim palčevima ispod dna ploče za spavanje i
podmetačem pod listovima, lagano se pridizao u sedeći položaj.
"I šta očekuje da će pronaći na obodu svemirske luke?" nastavi kzin. "Šta smo mi pronašli?
Prstenovi za smanjivanje brzine suviše su veliki da bi se pomerali. Da ne želi možda nešto sa neke od
svemirskih letelica sa Prstenastog sveta?"
Luis okrenu brojčanik i naruči dva bataka moe. Potom skide sa njih salo i stade njima da žonglira:
bili su nalik na prevelike indijanske palice. Znoj mu se skupljao u velikim kapima pre no što bi
nekako nerado počeo da se sliva niz lice i grudi.
Hmii ponovo zviznu repom. Velike, ružičaste uši smotaše mu se unazad, ostajući van domašaja
bilo kog neprijatelja. Hmii je bio ljut. Ali to je bio njegov problem.
Lutkar se u magnovenju pojavi iza neprobojnog zida. Promenio je frizuru na grivi, zamenivši opale
tačkicama svetlosti... i bio je sam. Trenutak ili dva proučavao je situaciju, a onda reče: "Upotrebi
draud, Luise."
"Nisam u mogućnosti da biram." Luis odloži tegove. "Gde je Pril?"
Lutkar reče: "Hmii, daj Luisu draud."
"Gde je Halrloprilalar?"
Jedna ogromna, krznata ruka obuhvati Luisov vrat. Luis upravi udarac iza sebe, unevši se u njega
svim svojim telom. Kzin zagunđa, a onda, neverovatno pažljivo, ubaci draud u utičnicu.
"U redu", reče Luis. Kzin ga pusti i on sede. Već je pogodio, kao i kzin, razume se. Luis poče da
shvata koliko je žarko želeo da vidi Pril... da je vidi izbavljenu iz kandži ARM-a... da je vidi.
 "Halrloprilalar je mrtva. Moji agenti su me prevarili", objasni lutkar. "Znali su da je domorotkinja
sa Prstenastog sveta mrtva već osamnaest standardnih godina. Mogao sam ostati da ih isteram iz rupe
u koju su se sakrili, ali to bi mi možda odnelo osamnaest narednih godina. Ili sto osamdeset! Svemir
ljudi je suviše velik. Neka zadrže svoj ukradeni novac."
Luis klimnu, smešeći se, svestan da će ga ovo zaboleti kada ukloni draud. Istog časa začu Hmiija
kako pita: "Kako je umrla?"
"Nije mogla da podnese osnažujući začin. Ujedinjene Nacije sada veruju da nije bila u potpunosti
ljudsko biće. Starila je naglo. Godinu i pet meseci pošto je stigla na Zemlju bila je već mrtva."
"Već mrtva", ponovi Luis. "Tada sam bio na Kzinu..." Ali tu nešto nije bilo u redu. "Ona je imala
vlastitu zalihu droge za produžetak života. Sredstvo bolje od osnažujućeg začina. Doneli smo jednu
bocu sa sobom."
"Bila je ukradena. Ne znam ništa više o tome."
Ukradena? Ali Pril nikada nije hodala ulicama Zemlje gde bi mogla da naiđe na obične lopove.
Naučnici Ujedinjenih Nacija možda su otvorili bocu kako bi ispitali sadržinu, ali za to im nije bilo
potrebno više od jednog mikrograma... Možda nikada neće saznati. A posle su je držali kako bi iz nje
izvukli sve što je znala pre no što umre.
Ovo će ga sigurno zaboleti. Ali ne još.
"Nema više potrebe da odugovlačimo." Lutkar se smesti na svoju jastučastu klupu. "Putovaćete u
stazisu kako bismo sačuvali zalihe. Imam jedan pomoćni rezervoar goriva koji ćemo odbaciti pre no
što uđemo u hipersvemir. Stići ćemo potpuno opskrbljeni gorivom. Hmii, da li bi hteo da nadeneš ime
našem brodu?"
"Znači li to da predlažeš istraživanje naslepo?" upita Hmii.
"Samo obod svemirske luke, ništa dalje od njega. Hoćeš li, dakle, da nadeneš ime našem brodu?"
"Dajem mu ime Topla igla istrage."
Luis se nasmeši, zapitavši se da li je lutkar prepoznao izraz. Brod je dobio ime po kzinskom
instrumentu za mučenje. Lutkar dohvati ustima dve ručke i spoji ih.
4. IZ SREDIŠTA
Luis se presamiti budući da mu se težina odjednom dvostruko povećala. Crni predeo Kanjona je
nestao. Mora da je sada nevidljiv na zvezdanom predelu, izmenjenom zvezdanom predelu u kome je
jedna zvezda, tačno ispod njihovih nogu, sijala sjajnije od svih ostalih. Poslednji iziđe iz zaštitne
mreže i pilotskog sedišta. I lutkar se izmenio. Kretao se kao da je umoran, a njegova griva - drugačije
očešljana - izgledala je kao da izvesno vreme nije bila doterivana.
Struja mu nije umrtvila mozak. Luis je bio u stanju da razabere ono što je bilo očigledno: da su on
i Hmii po svoj prilici proveli dve godine u stazisu, dok je lutkar sam upravljao Iglom kroz
hipersvemir; da se poznati svemir, mehur istraženih zvezdanih sistema nekih četrdeset svetlosnih
godina u prečniku, nalazio daleko iza njih; da je Topla igla istrage bila sagrađena da njome upravlja
Piersonov lutkar, dok su se svi ostali putnici nalazili u stazisu, kao i da ih samo lutkareva milost može
jednog dana vratiti nazad. Da je poslednji put video neko ljudsko biće, da je Halrloprilalar mrtva
zbog njegovog nehata i da će se osećati strašno usamljen kada izvadi draud iz glave - što će se uskoro
dogoditi. Ali ništa od toga nije bilo važno dok mu je slaba struja još priticala u mozak.
Nije primetio nikakav plamen pogona. Topla igla istrage mora da se kretala samo na
bezreakcionim potisnicima.
Tvorci Lažova smestili su brodske motore na njegovo veliko delta-krilo. Nešto nalik na strahovit
laserski top ispaljeno je na njih dok su prolazili iznad Prstenastog sveta i motori su izgoreli.
Poslednji ne bi ponovio tu grešku, pomisli Luis. Iglini potisnici mora da su sada smešteni unutar
neprobojnog trupa.
"Koliko još ima pre no što ćemo moći da se spustimo?" upita Hmii.
"Bićemo spremni za pristajanje kroz pet dana. Nisam bio u mogućnosti da uzmem najsavršenije
pogonske sisteme kojima raspolaže Flota svetova. Sa mašinerijom koju ljudi izrađuju možemo da
usporavamo stopom od svega dvadeset gravitacija. Da li se prijatno osećate u kabini sa
gravitacijom?"
"Suviše je niska. Jedna zemaljska gravitacija?"
"Jedna gravitacija Prstenastog sveta, ili nula zarez devet devet dve zemaljske gravitacije."
"Neka ostane tako. Poslednji, nisi nam dao nikakve optičke uređaje. Želeo bih da malo osmotrim
Prstenasti svet."
Lutkar stade da razmišlja o tome. "Vaš lender ima teleskop, ali on nije usmeren pravo nadole.
Sačekajte nekoliko trenutaka." Lutkar se ponovo okrete ka ploči sa instrumentima. Jedna glava obrnu
se unazad i progovori šištavim, pljuskavim, režećim naglaskom Junakovog jezika.
Hmii reče: "Koristi međunarodni. Dopusti Luisu bar da sluša."
Lutkar posluša: "Lepo je ponovo razgovarati na bilo kom jeziku. Bio sam usamljen. Evo, daću
vam projekciju iz Iglinog teleskopa."
Slika se pojavi ispod stopala Luisa Vua: pravougaonik, bez graničnih linija, u kome su sunce
Prstenastog sveta i zvezde oko njega iznenada izgledali znatno veći. Luis prekri sunce rukom i stade
da pretražuje prostor pod sobom. Konačno, pred oči mu stade Prstenasti svet: jedna nit bebinje
plavog u obliku polukruga.
Zamislite pedeset stopa dugačku Božićnu vrpcu, širine jednog inča, bebinje plave boje. Razvucite
je u krug, tako da stoji ivicom na podu i stavite sveću u sredinu. A onda uvećajte razmere.
Prstenasti svet bio je traka od neverovatno čvrstog materijala, milion milja široka i šest stotina
miliona milja dugačka, razvučena u krug prečnika devedeset pet miliona milja, sa suncem u središtu.
Taj prsten se vrteo brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, dovoljno brzo da
proizvede centrifugalne sile od jedne gravitacije. Nepoznati inženjeri Prstenastog sveta ispunili su
unutrašnju površinu tlom, okeanima i atmosferom. Podigli su hiljadama milja visoke zidove na
svakom obodu kako bi zadržali vazduh unutra. Po svoj prilici vazduh je ipak oticao preko zidova
oboda, ali ne brzo. Jedan unutrašnji prsten od dvadeset pravougaonih senkovitih kvadrata, koji bi se u
Sunčevom sistemu nalazio na orbiti Merkura, obezbeđivao je Prstenastom svetu tridesetočasovni
ciklus dana i noći.
Prstenasti svet predstavljao je šest stotina biliona kvadratnih milja nastanjive planete.
Prostranstvo tri miliona puta veće od Zemlje.
Luis, Govornik-Životinjama, Nesus i Tila Braun putovali su preko Prstenastog sveta skoro godinu
dana: dve stotine hiljada milja uzduž, a zatim nazad do mesta gde se Lažov srušio. Činilo je to tek
petinu njegove širine. Teško da je to bilo dovoljno da postanu dobro upućeni. Da li je ijedno razumno
biće ikada moglo tvrditi da je poznavalac Prstenastog sveta?
Ali ispitali su jednu od izbočina svemirske luke na spoljašnjem delu obodnog zida. Ako je
Poslednji govorio istinu, drugo im neće biti ni potrebno. Spustiće se na izbočinu svemirske luke,
pokupiti sve što je Poslednji očekivao da tu pronađe i udaljiti se. I to brzo! Jer...
Jer ono što se videlo unutar pravougaone teleskopske slike koju je Poslednji postavio pred njih
bilo je bolno očigledno. Bebinje plavi luk Prstenastog sveta - boja tri miliona zemljolikih svetova
suviše udaljenih da bi se razabrale pojedinosti, ali prošaranih ponoćnim plavetnilom sa senkovitih
kvadrata - bio je poprilično decentriran u odnosu na lokalno sunce.
"Nismo to znali", reče Hmii. "Proveli smo jednu kzinsku godinu na tom ustrojstvu, a nismo to
znali. Kako je to moguće?"
"Prstenasti svet možda nije bio decentriran kada ste vi bili ovde", reče Lutkar. "To je bilo pre
dvadeset tri godine."
Luis klimnu. Govoriti značilo bi samo pojačati zbunjenost. Jedino je radost stvorena naponom
držala po strani užas zbog sudbine domorodaca na Prstenastom svetu, strah i krivicu zbog sebe
samog. Poslednji nastavi: "Ustrojstvo Prstenastog sveta nestabilno je u ravni njegove orbite. Sigurno
ste to znali?"
"Ne!"
Luis reče: "Ni sam nisam znao dok se nisam vratio na Zemlju. Tada sam preduzeo neka
istraživanja."
Oba tuđinca zagledaše se u njega. On nije baš želeo da mu toliko posvećuju pažnju. Oh, dobro.
"Dosta se lako može pokazati da je Prstenasti svet nestabilan. Stabilan duž ose, ali nestabilan u ravni.
Mora da je postojalo nešto što je održavalo sunce u osi."
"Ali sada je decentriran!"
"Ma šta da je bilo posredi, prestalo je da radi."
Hmii zari kandže u nevidljiv pod. "Ali oni onda moraju umreti! Milijarde, desetine milijardi -
bilioni?" On se okrete ka Luisu. "Umorio sam se od tvog blesavaog osmeha. Da li bi bolje govorio
bez drauda?"
"Mogu sasvim dobro da govorim."
"Govori, onda. Zašto je Prstenasti svet nestabilan? Zar nije na orbiti?"
"Ne, svakako da nije. Mora da bude krut. To strašno okretanje oko ose učinilo bi ga krutim. Ako
jednom decentrirate Prstenasti svet, on će nastaviti da se sam sve više decentrira. Ali jednačine su
dosta čupave. Igrao sam se malo računarom i dobio sam brojke u koje nisam siguran da mogu
poverovati."
"Izvesno vreme smatrali smo da možemo sagraditi vlastiti Prstenasti svet", reče Poslednji. "Ali
nestabilnost je suviše velika. Čak i snažni sunčevi zraci bili bi u stanju da izvrše dovoljan pritisak na
jedno takvo ustrojstvo i da ga izbace iz ravnoteže. Pet godina kasnije ono bi se survalo na svoje
sunce."
"Tu brojku sam i ja dobio", reče Luis. "Mora da se upravo to i ovde događa."
Hmii ponovo zari kandže u pod. "A šta je sa visinskim mlaznicima? Inženjeri Prstenastog sveta
mora da su postavili visinske mlaznike."
"Možda. Znamo da su imali Basardove sabirnice. Koristili su ih za pogon svemirskih brodova. U
redu, mnoštvo velikih Basardovih sabirnica na obodnim zidovima bilo bi dovoljno za održavanje
Prstenastog sveta u ravnotežnom položaju. Motori bi fuzionisali vodonik iz solarnog vetra. Na taj
način nikada im ne bi ponestalo goriva."
"Ništa nismo videli. Pomisli samo kakve bi veličine ti motori morali biti!"
Luis se nasmeja. "Šta ti nazivaš ogromnim? I to na Prstenastom svetu? Promakli su nam - i to je
sve." Ali teško da mu se mogao dopasti način na koji je Hmii stajao nad njim sa ispruženim
kandžama.
"I ti to sve tako olako prihvataš? Na Prstenastom svetu možda ima toliko domorodaca da bi se sav
poznati svemir mogao višestruko naseliti. Oni su bliži tvojoj vrsti nego mojoj."
"Ti si jedan okrutni, nemilosrdni mesožder. I pokušaj da zapamtiš", reče Luis kzinu. "Shvati,
dakle: to će me se ticati. Ticaće me se veoma mnogo pošto Poslednji isključi moj draud. Ali neće me
i ubiti, jer ću se do tada već pomalo navići. Možeš li smisliti bilo šta što bismo mogli učiniti da im
pomognemo? Bilo šta?"
Kzin se okrenu od njega. "Poslednji, koliko im je vremena preostalo?"
"Pokušaću da saznam."
Sunce Prstenastog sveta bilo je dosta decentrirano. Luis je nagađao da se moglo nalaziti
sedamdesetak miliona milja od bliže strane, što bi značilo da ga je od udaljenije delilo stotinu
dvadeset miliona milja. Bliža strana mora da primi gotovo tri puta više sunčeve svetlosti nego
udaljenija, a ustrojstvo se okretalo za sedam i po tridesetčasovnih dana. Zatim, tu je bila klima.
Biljke koje ne budu mogle da podnesu promene izumreće. I životinje. I ljudi.
Poslednji je završio rad sa teleskopom. Sada se bavio računarom van domašaja pogleda, iza
stamenog zelenog zida. Luis se pitao šta je još skrivao taj odvojeni deo broda.
Lutkar konačno dokaska. "Kroz godinu dana i pet meseci Prstenasti svet će okrznuti svoje sunce.
Mislim da će se tada dezintegrisati. S obzirom na rotacionu brzinu, svi delovi će se razleteti po
međuzvezdanom prostoru."
"Senkoviti kvadrati", promrmlja Luis.
"Šta? Da, prethodno će doći do sudara sa senkovitim kvadratima. Ipak, pred nama je bar čitava
godina. To je dosta vremena", dodade Poslednji živahno. "Uopšte nećemo dotaći površinu
Prstenastog sveta. Vaša ekspedicija ispitala je izbočinu svemirske luke sa udaljenosti od nekoliko
desetina hiljada milja i meteorska odbrana Prstenastog sveta nije vas gađala. Verujem da je
svemirska luka bila napuštena. Možemo se bezbedno spustiti."
Hmii upita: "Šta očekuješ da ćeš pronaći?"
"Iznenađuje me što se nisi dosetio." Poslednji se okrenu ka svojoj kontrolnoj ploči. "Luise, imao
si dovoljno vremena."
"Čekaj..."
Napon u njegovom umu splasnu.
5. SIMPTOMI POVLAČENJA
Luis je kroz zid posmatrao kako lutkar obrađuje njegov draud. Toliko je razmišljao o smrti da mu
se um gotovo pomutio; o smrti kao njegovom veoma ličnom iskustvu; o smrti koja bi snašla tuđince
što su nadzirali struju u njegovom mozgu.
Pljosnate glave su lebdele, pomerale se i njušile malo, crno kućište kao da probaju neko sumnjivo
jelo. Dugački jezici i osetljive usne radili su predano unutar kućišta. Za nekoliko minuta lutkar je
podesio merač vremena na tridesetočasovni dan i smanjio jačinu struje na pola.
Sledećeg dana iskusio je čisto zadovoljstvo, nepropušteno kroz filter ljudskog razuma, i ništa ga
se nije ticalo, sem... Luis se upirao da odredi vlastita osećanja. Kada je struja te večeri rano prestala
da dotiče, njega je pritisnula potištenost poput teškog šafranovog mirisa.
Hmii se uskoro zaustavio iznad Luisa Vua, izvukao draud iz njegove lobanje i postavio ga na
prenosni disk kako bi ga odaslao na upravljačku palubu, radi ponovnog podešavanja. Opet.
Luis vrisnu i skoči. Trenutak potom, uzvera se uz kzinova široka leđa, držeći se za krzno, i pokuša
da mu iščupa uši. Kzin se naglo okrenu i Luis se nađe priklješten jednom ogromnom rukom, koja ga
hitnu preko sobe. Svom silinom tresnuo je o zid. Napola ošamućen, dok mu je krv curila niz
povređenu ruku, Luis se okrete da dočeka novi napad.
Okrenuo se na vreme da vidi Hmiija kako skače na prenosni disk, upravo u trenutku kada je
Poslednji posegao za kontrolama.
Hmii čučnu na crni disk; izgledao je istovremeno opasno i budalasto.
"Ovi diskovi nisu u stanju da podnesu toliki teret", reče Poslednji. "Misliš li da sam idiot koji će
dozvoliti da se jedan kzin pojavi ovde, na upravljačkoj palubi?"
"A koliko je pameti potrebno da se uspuže uz list?" zareža kzin. On dobaci Luisu draud i odgega
se prema svom vodenom krevetu.
Odvraćanje pažnje. Hmii je istrgnuo dugmad iz Luisove lobanje neposredno pošto se ovaj
isključio, samo zato da bi kod Luisa Vua izazvao besomučnu jarost i tako skrenuo lutkarevu pažnju.
"Kada sledeći put budem prepravljao tvoj draud, učiniću to neposredno pre uključivanja", reče
Poslednji. "Usrećuje li te to?"
"Znaš ti tanj dobro šta me usrećuje!" Luis je čvrsto držao draud. Bio je, razume se, isključen -
isključen dok ga merač vremena ponovo ne oživi.
"Ti si gotovo podjednako dugovečan kao i mi. Ovo je samo privremeno." Poslednji stade da mu se
ulaguje. "Ni u snu nisi pomislio da ćeš biti toliko bogat! Svemirska letelica Prstenastog sveta
koristila je metod jeftinih, obimnih transmutacija, isti onaj koji mora da je upotrebljen i pri izradi
samog Prstenastog sveta!"
Luis zbunjeno podiže pogled.
"Bilo bi dobro kada bismo znali masu i veličinu te mašine", nastavi lutkar. "Svemirske letelice sa
Prstenastog sveta su goleme naprave. Ali nema potrebe da ih prevozimo. Jedan hologram koji će
napraviti radar za dubinsko snimanje, kao i hologrami mehanizma pri radu biće dovoljni da ubede
moje sunarodnike. A onda ćemo jednostavno poslati po tu letelicu jedan brod Opštih Proizvoda broj
četiri."
Tuđinac svakako nije mogao da očekuje da mu čovek duboko pogođen naglim prekidom struje
odgovori na svaku sitnu opasku. Razume se da nije. Ali ispod veđa Luis je posmatrao Hmiija da bi
video kako će ovaj izići s tim na kraj.
Kzin je bio divan. Na trenutak se sledio. A onda upita: "Kako je došlo do toga da si izgubio svoje
povlastice?"
 "Priča je prilično složena."
"Ušli smo u sistem Prstenastog sveta na jedanaest milijardi milja iznad orbitne ravni i pri brzini
od pedeset dve hiljade milja u sekundi koju treba postepeno da smanjujemo. Prošao je tek jedan dan.
Imamo vremena."
"Tačno, a ne čekaju nas nikakvi naročiti poslovi. Kao prvo, treba da znate da Konzervativna
stranka i stranka Eksperimentalista već odavno postoje kod nas. Obično vladaju konzervativci. Ali
kada je naš svet snašla nevolja zbog toplotnog zagađenja izazvanog prevelikim korišćenjem
industrijske moći, Eksperimentalisti su prebacili naš svet u kometski oreol. Jedan režim
Eksperimentalista najpre je preobrazio, a potom i zasejao dva poljoprivredna sveta. Jedan kasniji
režim dovukao je još dva sveta sa mesta gde su nastali kao pratioci udaljenih, ledenih džinova..."
Hmii je dobio dovoljno vremena da povrati pribranost i razmisli šta sledeće da kaže. Odlično!
Možda je kzin zasluživao položaj koji je nekad imao: Govornik-Životinjama, mlađi ambasador kod
ljudske rase.
"...učinili smo ono što je bilo neophodno, a potom bili svrgnuti. Ali takva su pravila igre.
Eksperimentalisti su došli na vlast kada su naše sonde otkrile carstvo Kzina. Verujem da vam je
Nesus ispričao kako smo se poneli."
"Pomogli ste čovečanstvu." Hmii je bio čudno miran. Luis bi pre očekivao da će razdirati zidove.
"U četiri rata sa ljudima izginula su četiri pokolenja naših najboljih ratnika, a posledica toga bila je
da je znatno porastao broj popustljivih među nama."
"Nadali smo se da ćete razviti sposobnost da prijateljski opštite sa ostalim vrstama. Moja stranka
je, sa svoje strane, osnovala veliko trgovačko carstvo u ovoj oblasti. Ipak, uprkos svim svojim
uspesima gubili smo vlast. A onda se ustanovilo da je eksplodiralo jezgro naše galaksije. Udarni
talas trebalo je da stigne do nas za dvadeset hiljada godina. Naša stranka ostala je na vlasti kako bi
pripremila seobu Flote svetova."
"Kakva sreća za vas. Ipak su vas na kraju svrgnuli."
"Da."
"Zašto?"
Lutkar izvesno vreme ne reče ništa. A onda nastavi: "Neke od mojih odluka nisu bile omiljene.
Umešao sam se u sudbinu i ljudi i kzina. Vi ste na neki način saznali našu tajnu - da smo prekršili
zemaljske Zakone razmnožavanja, pokušavajući da odgajimo naročito srećne pojedince kod ljudi, kao
i da smo uticali na tok vašeg Prvog rata sa ljudima, da bismo stvorili razumne kzine. Moj prethodnik
osnovao je Opšte Proizvode, međuzvezdano trgovačko carstvo. Rečeno je, pri tom, da je on od
ludosti napravio vrlinu, jer samo ludi među nama u stanju su da rizikuju živote u svemiru. I mene su,
kada sam pripremao vašu ekspediciju za istraživanje Prstenastog sveta, nazvali ludakom, zato što
rizikujem susret sa jednom tako razvijenom tehnologijom. Ali pred opasnošću ne treba zavlačiti glavu
u pesak!"
"I tako su te svrgnuli."
"Moglo bi se reći da je to bio... prikladan izgovor." Poslednji je nemirno koračao: klopklopklop,
klopklopklop. "Poznato vam je da sam pristao da se sparim sa Nesusom, ako se vrati sa Prstenastog
sveta. Tražio je tu povlasticu. Vratio se i mi smo se sparili. Zatim smo to ponovo učinili, iz ljubavi.
Nesus je bio lud, a i Poslednji je često bivao lud i tako... svrgnuli su me."
Luis iznenada upita: "Koji je od vas mužjak?"
"Čudim se da to niste pitali Nesusa. Ali on vam ne bi rekao, zar ne? Nesus je stidljiv kada su u
pitanju određene teme. Imamo dve vrste mužjaka, Luise. Moja vrsta usađuje spermu u telo ženke, a
Nesusova vrsta usađuje jaje u ženku veoma sličnim organom."
 "Imate, dakle, tri roda?" upita Hmii.
"Ne, samo dva. Ženke se ne računaju. U stvari, ženke se pare međusobno na drugi način kako bi
stvorile nove ženke. One ne pripadaju u potpunosti našoj vrsti, mada žive u simbiozi s nama kroz
čitavu našu istoriju."
Luis se trže. Lutkari su se parili poput osa: njihov potomak jeo je telo bespomoćnog domaćina.
Nesus je odbio da razgovara o seksu i bio je u pravu. Sve to je, zaista, bilo ružno.
"Bio sam u pravu", nastavi Poslednji. "Bio sam u pravu što sam poslao misiju na Prstenasti svet i
mi ćemo to sada i dokazati. Pet dana unutra i ne više od deset na izbočini svemirske luke i još pet da
stignemo do izravnog svemira odakle možemo pobeći hiperpogonom. Uopšte se ne moramo spustiti
na Prstenasti svet. Halrloprilalar je rekla Nesusu da su brodovi sa Prstenastog sveta nosili olovo,
zbog njegove gustoće, i pretvarali ga u vazduh i vodu za vreme putovanja. Konzervativna vlada ne bi
mogla da se nosi sa razgranjavanjem jedne takve tehnologije. Zato će morati da me vrate na moj
položaj."
Osećanje potištenosti zbog naglog ukidanja struje nije dopuštalo Luisu da se nasmeje. Pa ipak, sve
je to bilo veoma smešno i još smešnije jer je od samog početka to bila njegova vlastita greška.
Sledećeg jutra tuđinci su struju u draudu ponovo sveli na polovinu i posle toga ga ostavili potpuno
samog. Ne bi trebalo da oseća toliku razliku. Još je bio zadovoljan pod naponom. Ali godinama je
patio od potištenosti kada bi se merač vremena zaustavio, zato što je znao šta će osetiti kada se struja
vrati. Potištenost koju je sada osećao bila je teža, a nedostajala mu je i pređašnja sigurnost. Tuđinci
su mogli preseći struju u svako doba... ali čak i da to ne učine, moraće da je se odrekne. O
čemu su tuđinci razgovarali protekla četiri dana nije imao pojma. Pokušao je da se potpuno
usredsredi na ekstazu pod naponom. Nejasno se prisećao da su izvlačili holograme iz računara. Bila
su to lica domorodaca sa Prstenastog sveta: malenih stvorova prekrivenih zlatastom kosom (i jednog
obrijanog sveštenika); neka golema žičana skulptura u zamku na nebu (okrnjen nos, ćelava glava,
tanke usne)? Halrloprilalar (verovatno pripadnik iste rase); Tragač, lutalica koji je uzeo Tilu pod
svoju zaštitu (gotovo ljudsko biće, ali sa mišićima kao u nekog Džinksijanca i bez brade). Bilo je tu
gradova koje je uništilo vreme i lebdećih zgrada koje su pale kada im je prekinut dovod energije.
Bilo je tu holograma koji su prikazivali približavanje Lažova jednom senkovitom kvadratu i grada
smeštenog u dimnom oblaku žice pale sa senkovitog kvadrata.
Sunce je raslo, pretvarajući se od tačkice u crnu mrlju sa sjajnim obodom unaokolo, čije je
blistavilo prigušivao filterski štit Iglinog unutrašnjeg trupa. Plavi oreol oko sunca se širio.
Luis se u snovima vraćao na Prstenasti svet. U velikom lebdećem zatvoru visio je naglavačke iz
svog sagorelog letcikla, tridesetak metara iznad čvrstog poda posutog kostima ranijih zatočenika.
Nesusov glas odzvanjao mu je u ušima, obećavajući spas koji nikada nije stigao.
Kada je bio budan bežao je u uobičajene poslove... dok s večeri četvrtog dana nije bolje osmotrio
svoju večeru, a onda je prosuo i naručio preko brojčanika hleb sa više vrsta sireva. Bilo mu je
potrebno četiri dana da shvati da se nalazi van domašaja ARM-a. Ponovo je mogao da jede sir!
Šta bi još moglo biti dobro sem napona? upita se Luis. Sir. Ploče za spavanje. Ljubav
(nepraktično). Divlje obojena koža. Sloboda, sigurnost, samopoštovanje. Dobijanje kao suprotnost
gubljenju. Do tanja, gotovo sam zaboravio ovako da razmišljam i sve sam izgubio. Slobodu,
sigurnost, samopoštovanje. Malo strpljenja i mogu napraviti prvi korak. Šta je još dobro? Rakija
sipana u kafu. Filmovi.
Pre dvadeset tri godine Govornik-Životinjama doveo je svemirsku letelicu Lažljivo kopile u
blizinu ruba Prstenastog sveta. Sada su Hmii i Poslednji razgledali video-zapise o tom događaju.
Viđen tako izbliza, Prstenasti svet se preobrazi u prave linije koje su se spajale negde u
beskonačnosti. Iz tačke gde je kockasto išarana, plava, unutrašnja površina ponirala u susret gornjem
i donjem rubu obodnog zida izgledalo je da prstenovi sistema za usporavanje svemirske letelice lete
pravo u kameru, stalno iznova, zahvatajući čitav spektar od infracrvenog, preko vidljivog i
ultraljubičastog dela, sve do slika iz dubokog radarskog područja. Ili su promicali usporeno, ogromni
elektromagneti, svi istovetni.
Ali Luis Vu je punih osam časova gledao fantastični ep Prevrtljiva zemlja, ne prestajući pri tom
da pije. Rakija u kafi, zatim rakija sa sodom, pa čista rakija. Gledao je film, nije čulno učestvovao:
igrali su živi glumci od kojih su samo dvoje posedovali ljudska čula. Bio je dvostruko izdvojen iz
stvarnosti.
U jednom trenutku pokušao je da uvuče Hmiija u razgovor o načinu na koji Saberagen koristi
nemoguće vizuelne efekte. Ostalo mu je još dovoljno razuma da smesta odustane. Nije valjalo
razgovarati sa Hmiijem u pijanom stanju. Lutkari imaju skrivene uši, skrivene uši... Prstenasti svet
postade veći.
Dva dana prikazivao se kao tanano izgraviran plavi prsten, uzak, krhkog izgleda, decentriran u
odnosu na svoje sunce, rastući uporedo sa crnim sunčevim krugom. Zatim se pojaviše krupnije
pojedinosti. Unutrašnji prsten crnih pravougaonika, senkovitih kvadrata. Obodni zid, jedva hiljadu
milja visok, ali koji je i dalje rastao, zaklanjajući od njihovih pogleda unutrašnju površinu
Prstenastog sveta. Do večeri petog dana Topla igla istrage izgubila je dosta na brzini, a obodni zid
predstavljao je sada veliki crni bedem preko zvezda.
Luis nije bio pod naponom. Danas je primorao sebe da ga preskoči; a tada mu je Poslednji rekao
da mu neće poslati nimalo struje dok se bezbedno ne spuste. Luis je samo slegao ramenima. Uskoro,
sada...
"Sunce se rasplamsava", reče Poslednji.
Luis podiže pogled. Meteorski štit zaklonio je sunce.
Video je samo solarnu koronu, krug svetlosti kojim je bio optočen crni disk. "Daj nam sliku",
zatraži on.
Zatamnjeno i rašireno u pravougaonom 'prozoru', sunce postade jedan ogroman, išarani disk. Ovo
sunce bilo je neznatno manje i hladnije od Sola. Na njemu nije bilo sunčevih pega, mrlja, ničeg sem
jednog jarkog mesta u središtu. "Položaj nam nije dobar", reče Poslednji. "Baklju vidimo odozgo."
"Možda je sunce nedavno postalo nestabilno", odvrati Hmii. "To bi moglo objasniti zbog čega je
Prstenasti svet decentriran."
"Možda. Video-zapisi sa Lažljivog kopileta pokazuju, doduše, baklju i prilikom vašeg
približavanja Prstenastom svetu, ali tokom većeg dela te godine sunce je mirovalo." Glave
Poslednjeg lebdele su iznad njegove ploče sa instrumentima. "Čudno. Magnetska ustrojstva..."
Crni disk skliznu iza crne ivice obodnog zida.
"Magnetska ustrojstva te zvezde krajnje su neobična", nastavi Poslednji.
"Vratimo se da još jednom pogledamo", ponovo zatraži Luis.
"Naša misija ne predviđa prikupljanje nasumičnih podataka."
"Znači, bez znatiželje?"
"Bez znatiželje."
Deset hiljada milja ispod njih crni zid izgledao je prav kao linija povučena lenjirom. Tama i
brzina zamaglili su sve pojedinosti. Poslednji je imao teleskopski ekran podešen za infracrvenu
svetlost, ali ni to nije mnogo pomoglo... ili možda jeste? Duž dna obodnog zida primećivale su se
senke, trouglovi hladnoće trideset do četrdeset milja visoki, kao da je nešto s unutrašnje strane zida
visokog hiljadu milja odbijalo sunčevu svetlost. A onda primetiše jednu tamniju, hladniju liniju duž
dna, koja se kretala sleva nadesno.
"Da li pristajemo ili samo lebdimo?" upita Hmii učtivo.
"Lebdimo, da bismo procenili situaciju."
"Blago pripada tebi. Možeš i bez njega, ako ti se prohte."
Poslednji je bio uznemiren. Nogama je čvrsto stezao pilotsku klupu. Mišići na leđima su mu se
grčili. Hmii je, međutim, bio opušten; izgledao je zadovoljan sobom. "Nesus je imao jednog kzina za
pilota", reče on. "Bilo je trenutaka kada je potpuno mogao da se prepusti strahu. Ti se ne usuđuješ.
Može li Igla automatski da se spusti dok se ti kriješ u stazisu?"
"A šta ako iskrsne nešto nepredviđeno? Ne. Nisam sa tim računao."
"Moraš nas sam spustiti. Učini to, Poslednji."
Igla se okrenu pramcem naniže i ubrza.
Bila su im potrebna gotovo dva časa da dostignu brzinu Prstenastog sveta od sedam stotina
sedamdeset milja u sekundi. Do tada, na stotine hiljada milja tamne linije promaklo je pokraj njih.
Poslednji stade da ih spušta - lagano, tako lagano da se Luis upita neće li odustati. Posmatrao ga je
krajnje strpljivo. Nije bio pod naponom; činio je to vlastitom voljom. Ništa drugo nije moglo biti
toliko važno.
Ali odakle je Hmii crpeo svoje strpljenje? Da li je možda osećao kako se u njemu budi
novostečena mladost? Ljudsko biće koje se približava svom prvom stoleću moglo bi se osećati kao
da je pred njim svekoliko vreme ovog sveta, dovoljno za ispunjenje svih zamisli. Da li bi se i kzin
ponašao na taj način? Ili... Hmii je bio školovan diplomata. Možda je bio u stanju da prikrije svoja
osećanja.
Igla je održavala ravnotežu na trupnim potisnicima. Snaga potisnika od nula zarez devet stotina
devedeset dve gravitacije uputila je brod na putanju koja je pratila zakrivljenost Prstenastog sveta;
prepušten sam sebi, brod bi se odbacio prema međuzvezdanom prostoru. Luis je posmatrao lutkareve
glave kako se bacakaju i njišu da bi proverile brojčanike, brojila i ekrane oko njega. Luis nije bio u
stanju da ih očitava.
Tamna linija pretvorila se u niz prstenova postavljenih na primetnom rastojanju; svaki prsten imao
je u prečniku stotinu milja; sve vreme su promicali kraj njih. Za vreme prve ekspedicije jedan stari
video-zapis pokazao im je kako su se brodovi nekad postavljali pedeset milja od obodnog zida i
čekali da ih prstenovi pokupe i ubrzaju od slobodnog pada do rotacione brzine Prstenastog sveta, a
zatim da ih istovare na suprotnom kraju, na izbočini svemirske luke.
Sleva i zdesna crni zid spajao se negde u nevidljivoj tački. Sada je bio blizu, tek nekoliko hiljada
milja udaljen. Poslednji je nagnuo Iglu da plovi duž linearnog akceleratora. Stotine hiljada milja
prstenova... Ali stanovnicima Prstenastog sveta nedostajali su gravitacioni generatori. Njihovi
brodovi i posada ne bi izdržali velika ubrzanja.
"Prstenovi su neaktivni. Čak ne nalazim ni senzore za prispele brodove." Jedna od lutkarevih
glava okrenula se za trenutak da im to kaže, a zatim se brzo vrati na posao.
Evo i izbočine svemirske luke.
Imala je sedamdeset milja u prečniku. Bilo je tu visokih dizalica, divnih zakrivljenih oblika,
okruglih zgrada i niskih, širokih teretnih kamiona. Bilo je i brodova: četiri cilindra sa zaravnjenim
nosevima od kojih su tri bila oštećena; vijci na trupovima bili su im slomljeni.
"Nadam se da imaš svetla", reče Hmii.
"Još ne želim da budem primećen."
"Da li uočavaš bilo kakav znak nečijeg prisustva? Zar ćeš nas spustiti bez svetala?"
"Oba puta ne", odvrati Poslednji. Reflektor na pramcu Igle najednom blesnu snažnom svetlošću:
pomoćno oružje, razume se.
Brodovi su bili ogromni. Jedna otvorena vazdušna komora predstavljala je tek puku crnu česticu.
Hiljade prozora svetlucalo je na cilindrima nalik na zrnca kristalnog šećera posutog po kolaču. Činilo
se, ipak, da je jedan brod netaknut. Drugi su bili na silu otvoreni i u različitoj meri opustošeni, a
njihova utroba izložena bezvazdušnom prostoru i radoznalim tuđinskim očima.
"Ništa nas ne napada, ništa nas ne upozorava", primeti lutkar. "Temperatura zgrada i postrojenja
ista je kao i temperatura same izbočine i brodova, sto sedamdeset četiri stepena; apsolutna. Ovo
mesto je već dugo napušteno."
Dva masivna toroida, bakarne boje, obuhvatala su srednji deo netaknutog broda. Mora da je na
njih otpadala trećina mase samog broda ili čak i više. Luis pokaza na njih. "Generatori sabirnica,
možda. Nekada sam proučavao istoriju svemirskih letova. Basardov usisni mlaznik stvara
elektromagnetsko polje kako bi prikupio međuzvezdani vodonik i sproveo ga u zonu sabijanja radi
fuzije. Beskonačna zaliha goriva. Ali potreban je i rezervoar na brodu i raketni motor za veoma sporo
kretanje prilikom sabiranja. Eno tamo." Rezervoari su se videli u dva opljačkana broda.
A na sva tri opljačkana broda nedostajali su masivni toroidi. To je zbunilo Luisa. Međutim,
Basardove sabirnice obično su koristile magnetne jednopole, koji su mogli da se koriste i u druge
svrhe.
Poslednjeg je mučilo nešto drugo.
"Rezervoari za olovo? Ali zašto jednostavno ne bi njime obložili brod kako bi poslužio kao
zaštitni omotač pre no što se transmutira u gorivo?"
Luis je ćutao. Nije bilo nikakvog olova.
"Raspoloživost", reče Hmii. "Možda su morali da se bore. Olovo može da se otopi sa trupa i brod
na taj način ostaje bez goriva. Spusti nas, Poslednji, i potražićemo odgovore u neoštećenom brodu."
Igla je lebdela.
"Lako je strugnuti", nagovesti Hmii. "Otpusti nas sa ispusta i isključi potisnike. Pašćemo u
slobodni svemir, uključićeš hiperpogon i požuriti u sigurnost."
Igla se smesti na ispust svemirske luke. "Zauzmi mesto na prenosnom disku", reče Poslednji.
Hmii postupi kako mu je naloženo. On se... nije samo zadovoljno smejuljio već je i preo od
zadovoljstva dok je nestajao. Luis stupi za njim na disk i nađe se na nekom sasvim drugom mestu.
6. "EVO MOG PLANA..."
Prostorija je izgledala poznata. Nikada, doduše, nije video nijednu u dlaku istuu ovoj, ali
nalikovala je na upravljačku platformu u bilo kom malom međuplanetarnom svemirskom brodu. Uvek
bi vam bili potrebni kabinska gravitacija, brodski kompjuter, kontrole potisnika, visinski mlaznici,
detektor mase. Tri kontrolna sedišta bila su fotelje s pokretnim naslonom, opremljene bezbedonosnim
mrežama, kontrolnim uređajima na doručju, cevima za odvod mokraće, kao i prorezima za hranu i
piće. Jedno sedište bilo je znatno veće od ostala dva i to je bila jedina razlika među njima. Luis je
osetio da bi vezanih očiju mogao da spusti lender.
Iznad polukruga ekrana i brojčanika stajao je širok pojas zakrivljenih prozora. Kroz te prozore
Luis je stao da posmatra kako se jedan deo trupa Igle njiše, udaljujući se naviše. Henger je stajao
otvoren i izložen svemiru.
Hmii baci pogled na velike ručice i prekidače koji su stajali pred njegovim sedištem. "Imamo
oružje", reče on blago.
Jedan ekran zasvetle i na njemu se pojavi jedna lutkareva glava, skraćena zbog perspektive, koja
reče: "Siđite stepenicama do opreme za vakuum."
Stepenice lendera bile su široke i niske, načinjene za način koračanja kzina. Ispod se nalazilo
jedno znatno veće područje, prostor za život, sa vodenim krevetom, pločama za spavanje i kuhinjom
koja je predstavljala duplikat one iz njihove ćelije. Postojao je jedan autodok dovoljno veliki za
kzina, sa složenom kontrolnom konzolom. Luis je svojevremeno bio eksperimentalni brodski lekar.
Možda je Poslednji to znao.
Hmii je pronašao opremu za vakuum iza jednih u nizu vrata vazdušnih komora. Ušao je u nešto što
je nalikovalo na sklop providnih balona. Sav je treptao od nestrpljenja. "Luise! Oblači se!"
Luis navuče fleksibilni, jednodelni skafander, koji je sasvim prianjao uz telo, zatim stavi na glavu
šlem sličan zdelastom akvarijumu, a na leđa ranac. Posredi je bila standardna oprema; skafander će
propuštati znoj, omogućujući telu da bude vlastiti sistem za rashlađivanje. Preko skafandra Luis
navuče jedan labavi omotač opervažen srebrom. Napolju će biti prilično hladno.
Vazdušna komora bila je predviđena za troje. Dobro: Luis je mogao da zamisli trenutke kada mu
se neće dopasti da čeka napolju dok se vazdušna komora prečišćava za nekog drugog. Ako Poslednji
i nije očekivao neprilike, ipak je bio pripravan na njih. Kada je vakuum zamenio vazduh, Luisova
pluća se raširiše. On zateže 'pojas', široku elastičnu traku oko pasa koja je trebalo da mu pomogne pri
izdisanju.
Hmii iziđe iz lendera, pa iz Igle, zakoračivši u noć. Luis uze jednu kutiju sa alatom i krenu za njim
laganim hodom.
Osećanje slobode bilo je opojno, opasno. Luis se priseti da je u komunikacionu vezu skafandra
bio uključen i Poslednji. Neke stvari je trebalo reći, i to uskoro, ali tako da ih lutkar ne čuje.
Razmere su ovde bile pogrešne. Napola demontirani brodovi delovali su preveliko. Obzorje je
bilo suviše blizu i suviše oštro. Beskrajni crni zid presecao je napola blistavi, polupoznati zvezdani
predeo. Viđena kroz vakuum, obličja dalekih objekata ostajala su oštra i jasna sve do razdaljine od
mnogo stotina hiljada milja.
Najbliži brod Prstenastog sveta, onaj nedirnuti, kao da je bio udaljen pola milje. Ali biće da je do
njega bilo i više od milje. Prilikom prošlog putovanja neprekidno je pogrešno procenjivao razmere
stvari, a taj nedostatak nisu ispravile ni minule dvadeset tri godine.
Sav zadihan stigao je podno ogromnog broda, ustanovivši tu da se u jednoj stajnoj nozi nalazi
ugrađen lift. Stara mašinerija nije dejstvovala, razume se. On stade da se s naporom uspinje.
 Hmii je pokušavao da stavi u dejstvo kontrolne uređaje jedne velike vazdušne komore. Kada mu
se Luis pridružio, on izvadi iz kutije koju je ovaj nosio jedan hvatač. "Bolje da još nasilno ne
probijamo vrata", reče on. "Uključena je struja." On skinu jedan poklopac i stade da barata nešto
unutra.
Spoljna vrata se zatvoriše. Trenutak potom unutrašnja vrata se otvoriše ka vakuumu i tmini. Hmii
uključi svoj laserski reflektor.
Luisa načas obuze strah. U brod je verovatno moglo stati dovoljno ljudi da se nastani kakva varoš.
Tu se čovek lako mogao izgubiti. "Potrebne su nam pristupne cevi", reče on. "Želeo bih da
uspostavim pritisak u brodu. Sa ovim velikim šlemom ne može se ući u pristupnu cev sazdanu prema
čovekovim razmerama."
Skrenuše u jedan hodnik koji je pratio zakrivljenost trupa. Postojalo je mnoštvo vrata čija je
visina tek nešto malo premašila Luisovu glavu. Luis je otvorio nekoliko tih vrata. Bili su to ulazi u
male kabine sa ležajevima i rasklopnim stolicama koje su koristili humanoidi njegove visine ili nešto
niži.
"Rekao bih da su Halrloprilalarini sunarodnici sazdali ove brodove."
"To nam je poznato", uzvrati Hmii. "Njeni sunarodnici sazdali su i Prstenasti svet."
"Nisu to oni učinili", reče Luis. "Pitam se da li su oni načinili brodove ili su ih samo preuzeli od
nekog drugog."
U njihovim šlemovima začu se glas Poslednjeg. "Luise? Halrloprilalar ti je kazala da su njeni
sunarodnici načinili Prstenasti svet. Zar misliš da je lagala?"
"Da."
"Zašto?"
Lagala je ona i oko drugih stvari. Luis to međutim nije kazao, već samo reče: "Iz stila. Poznato
nam je da su oni sagradili gradove. Sva ona lebdeća zdanja, sve su to stvari koje se prave samo da
biste pokazali svoje bogatstvo i moć. Sećaš se nebeskog zamka, onog lebdećeg zdanja u kome se
nalazila prostorija sa kartama? Nesus je poneo sa sobom trake."
"Proučio sam ih", reče lutkar.
"Tu je bio i jedan uzdignuti tron, kao i žičana skulptura nečije glave čije su razmere odgovarale
kakvoj kući! Ako bi bio kadar da sazdaš Prstenasti svet zar bi mario za jedan tričavi nebeski zamak?
Ne verujem. Nikada nisam verovao."
"Hmii?"
"Moramo prihvatiti Luisov sud kada su u pitanju stvari ljudi", uzvrati kzin.
Skrenuše desno u jedan zrakast hodnik. Tu se nalazilo još spavaćih kabina. Luis zastade da jednu
podrobnije ispita. Skafander je bio prilično zanimljiv. Stajao je postavljen uz jedan zid poput kakvog
lovačkog trofeja: jednodelni, išaran rajsferšlusima, potpuno otvoren. U njega se moglo hitro ući u
slučaju da nestane vakuum.
Kzin je nestrpljivo čekao dok je Luis zakopčavao skafander, a zatim se odmakao u stranu da vidi
šta će biti.
Pregibni delovi nabubreše. Kolena, ramena i laktovi naduše se poput kakvih dinja, a šake postaše
slične pregršti oraha. Lice se izboči napred. Ispod vizirne ploče postojali su merači za energiju i
zalihe vazduha.
Kzin zabrunda: "Dakle?"
"Ništa, potrebno mi je još dokaza. Hajdemo dalje."
"Za šta još dokaza?"
"Čini mi se da znam ko je sazdao Prstenasti svet... kao i zašto domoroci toliko liče na ljude. Ali
zašto su podigli nešto što nisu bili u stanju da brane? Stvar nema smisla."
"Pa kad već razgovaramo o tome..."
"Ne, ne još. Idemo dalje."
Kod brodske ose čekalo ih je iznenađenje. Tu se sticalo šest zrakastih hodnika, a jedna cev sa
stepenicama vodila je gore i dole. Dijagrami su prekrivali četiri odeljka zida, puni natpisa koji su
predstavljali majušne, podrobne piktograme.
"Baš zgodno", primeti Luis. "Gotovo kao da su nas imali u vidu."
"Jezici se menjaju", reče kzin. "Ovi ljudi kretali su se relativističkim brzinama; pojedine posade
mogle su biti rođene u razmaku od čitavog stoleća. Sigurno je bila neophodna ovakva pomoć. I mi
smo održavali naše carstvo na sličan način pre Ratova sa ljudima. Luise, ne mogu da pronađem
odeljak sa oružjem."
"Nije bilo ni oružja kojim bi se čuvao kosmodrom. U najmanju ruku ničeg očiglednog." Luisov
prst krenu duž jednog dijagrama. "Kuhinja, bolnica, prostor za boravak - ovde smo u prostoru za
boravak. Tri kontrolna sedišta; prilično neštedimično."
"Jedan je za Basardov sabirnik i međuzvezdani prostor. Drugi je za fuzioni pogon i manevrisanje u
ispunjenom sistemu, kao i za kontrolu oružja, ako ga uopšte ima. Treći je za sistem za održavanje
života: ovaj koji pokazuje kako vetar duva kroz jedan hodnik."
"Uz transmutaciju", oglasi se Poslednji, "mogli su da koriste potpuni konverzioni pogon."
"Oh, ne nužno. Eksplozija tako moćnog zračenja ostavila bi za sobom pravu pustoš u jednom
nastanjenom sistemu", reče Luis. "Ha! Evo naših pristupnih cevi koje vode do... sabirnih generatora
fuzionog motora, sistema za dovod goriva. Ali najpre idemo do kontrolnih uređaja za održavanje
života. Dva nivoa više i u ovom pravcu."
Kontrolna prostorija bila je mala: jedna postavljena klupa koja je gledala prema tri zida
prekrivena brojčanicima i prekidačima. Dodir na jednu tačku u dovratniku prouzrokovao je da se
zidovi obliju žuto-belim sjajem, a istovremeno zasijaše i merni instrumenti. Razume se, bilo ih je
nemoguće očitavati. Piktogrami su razdvajali kontrolne uređaje u odeljke koji su upravljali zabavom,
okretanjem, vodom, kanalizacionim sistemom, hranom, vazduhom.
Luis poče da okreće prekidače. Oni koji su se najčešće nalazili u upotrebi trebalo je da budu
veliki i lako dostupni. Zastao je kada je začuo piskutavi zvuk.
Kazaljka na meraču pritiska kod njegove brade poče postepeno da se penje.
Postojao je nizak pritisak pri četrdeset odsto kiseonika. Vlažnost je takođe bila niska, ali prisutna.
Nisu se mogle otkriti nikakve štetne supstance.
Hmii je raskopčao skafander i stao da ga skida. Luis podiže šlem, skide ranac i svuče skafander,
sve to u iznenađujuće žurnom nizu pokreta. Vazduh je bio suv i pomalo ustajao.
Hmii reče: "Mislim da možemo da počnemo sa pristupnom cevi do dovoda za gorivo. Da ja
pođem napred?"
"Odlično." Luis razabra u vlastitom glasu napetost i nestrpljenje koje je pokušao da potisne. Uz
malo sreće, to je moglo promaći Poslednjem. Ubrzo, sada. On krenu za kzinovim narandžastim
leđima.
Izišli su kroz vrata, krenuli zavojitim hodnikom, pa se uputili ka brodskoj osi i konačno niz
merdevine, kada jedna velika krznata šaka uhvati Luisa za nadlakticu i povuče ga u neki bočni hodnik.
"Moramo da razgovaramo", zabrunda kzin.
"Bilo je krajnje vreme! Ako sad može da nas čuje, onda nam nema druge do da dignemo ruke od
svega. Slušaj..."
"Poslednji nas neće čuti. Luise, moramo da zaposednemo Toplu iglu istrage. Jesi li razmišljao o
tome?"
"Jesam. Neizvodljivo je. Ti si već pokušao, ali i da si uspeo šta bi mogao da učiniš? Ne umeš da
upravljaš Iglom. Video si kontrolne uređaje."
"Mogu da primoram Poslednjeg da upravlja."
Luis odmahnu glavom. "Čak i kada bi uspeo da održavaš nadzor nad njim dve godine, mislim da bi
otkazao sistem za održavanje života, koji bi bio preopterećen u nastojanju da nam obojici toliko
vremena pruža okrilje. Sve je to deo njegovog plana."
"Ti bi se, znači, predao."
Luis uzdahnu. "U redu, razmotrimo stvar podrobnije. Mogli bismo Poslednjem da ponudimo
uverljivi mito ili da mu uverljivo zapretimo, a možemo i da ga ubijemo ako smatramo da posle
možemo sami da upravljamo Iglom."
"Tako je."
"Ne možemo, međutim, da ga podmitimo nikakvom čudesnom napravom za transmutaciju zato što
takva ne postoji."
"Pribojavao sam se da će ti se to omaći pred njim."
"Nikako nije moglo. Kada bi jednom saznao da mu nismo potrebni, sa nama bi bilo gotovo. A
nemamo nikakav drugi mito." Luis za trenutak zastade, a onda nastavi: "Ne možemo dospeti do
upravljačke palube. Možda postoje prenosni diskovi kojima bismo mogli tamo stići, skriveni su
negde na Igli, ali gde se oni nalaze i kako da navedemo Poslednjeg da ih stavi u dejstvo? Ne možemo
ga ni napasti. Projektili ne mogu da probiju trup Opštih Proizvoda. Trup je opremljen bakljastim
štitnikom, a verovatno ima još takvih štitnika između naše ćelije i upravljačke palube. Jednom lutkaru
ne bi promaklo tako nešto. Ne možemo, dakle, ispaliti laser prema njemu zato što bi se zidovi istog
časa pretvorili u ogledalo i odrazili snop natrag, ka nama. Šta nam još preostaje? Sonici? On
jednostavno može da isključi mikrofon. Jesam li nešto izostavio?"
"Antimateriju. Ali ne moraš me podsećati da je nemamo."
"Prema tome, ne možemo da mu pretimo, ne možemo da ga napadnemo, pa čak ne možemo ni da se
domognemo upravljačke palube."
Kzin zamišljeno zahvati kandžama okovratnik.
"Nešto mi je palo na pamet", reče Luis. "Možda se Igla uopšte ne može vratiti u poznati svemir."
"Ne shvatam šta imaš na umu."
"Znamo previše. Predstavljamo rđav publicitet za lutkare. Sva je prilika da Poslednji nije
planirao da nas vrati natrag. A i zašto bi sam tamo pošao? Mesto gde želi da stigne jeste Flota
svetova, od koje nas sada deli dvadeset ili trideset svetlosnih godina u suprotnom smeru. Čak i kada
bismo umeli da upravljamo Iglom, sistem za održavanje života verovatno ne bi bio dovoljan da
stignemo do poznatog svemira."
"Da ukrademo onda jedan brod Prstenastog sveta? Ovaj?"
Luis odmahnu glavom. "Možemo da ga pregledamo. Čak i ako je u dobrom stanju, verovatno ne
bismo umeli da upravljamo njime. Halrloprilalarini sunarodnici imali su posade od po hiljadu
članova i ako je suditi prema onome što je rekla, nikada se nisu zapućivali tako daleko... premda
inženjeri Prstenastog sveta verovatno jesu."
Kzin je stajao neobično nepomičan, kao da se bojao da oslobodi energiju koja se bila nagomilala
u njemu. Luis tog časa poče da shvata koliko je Hmii ljut. "Savetuješ li mi to, znači, da se predam?
Zar nam nema baš nikakvog uzmaka?"
Luis je često razmišljao o tome dok je bio pod naponom. Pokušao je sada da se priseti optimizma
koji ga je onda ispunjavao, ali od njega nije ostalo ni traga. "Sada smo ovde. Preduzećemo
istraživanje ispusta svemirske luke. Kada tu ne budemo našli ništa, krenućemo u istraživanje samog
Prstenastog sveta. Opremljeni smo za to. Nećemo dopustiti da Poslednji odustane sve dok ne
pronađemo rešenje svog problema. Ma šta ono bilo."
"Jedino si ti kriv za ovu situaciju."
"Znam. Zato ona i jeste toliko smešna."
"Pa smej se, onda."
"Daj mi moj draud i smejaću se."
"Tvoje budalaste spekulacije učinile su nas robovima jednog ludog žderača korenja. Moraš li se
uvek praviti pametniji no što jesi?"
Luis sede oslonivši se leđima o zid koji se žuto sjajio. "Izgledalo je tako razložno. Tanj, bilo je
razložno. Pazi: lutkari su izučavali Prstenasti svet godinama pre no što smo mi stupili na scenu. Oni
znaju sve o njegovom okretanju, veličini i masi, koja je nešto malo veća od mase Jupitera. A u celom
sistemu nema ničeg drugog. Sve planete, meseci, asteroidi, sve je nestalo. Izgledalo je tako
očigledno: inženjeri Prstenastog sveta uzeli su jednu planetu sličnu Jupiteru i od nje sačinili gradivni
materijal, a zatim su uzeli i preostali planetni otpad, pa su od svega toga načinili Prstenasti svet.
Masa, recimo, Solovog sistema bila bi približno dovoljna."
"Bilo je to samo nagađanje."
"Obojicu sam vas uverio. Ne zaboravi to. A gasne džinovske planete", nastavi Luis uporno,
"poglavito se sastoje od vodonika. Inženjeri Prstenastog sveta morali su da pretvore vodonik u podni
materijal Prstenastog sveta - ma šta on predstavljao; a razlikuje se od svega što smo mi ikada
napravili. Trebalo je da transmutuju materijal stopom koja bi nadmašila čak i supernovu. Slušaj,
Hmii, ja sam video Prstenasti svet. Bio sam pripravan u sve da poverujem."
"Baš kao i Nesus." Kzin frknu smetnuvši s uma da je i on sam u to poverovao. "A Nesus je pitao
Halrloprilalar o transmutaciji. Ona je smatrala da je naš dvoglavi sadrug ljupko lakoveran. Ispričala
mu je priču o zvezdanim brodovima Prstenastog sveta koji su prevozili olovo za transmutaciju u
gorivo. Olovo! Zašto ne gvožđe? Gvožđe bi zapremalo više prostora ali bi mu strukturalna snaga bila
veća."
Luis se nasmeja. "Nije joj to palo na pamet."
"Da li si joj ikada kazao da je transmutacija bila tvoja hipoteza?"
"Ma šta ti pada na pamet. Umrla bi od smeha. A bilo je prekasno da kažem Nesusu. Nesus je tada
već bio u autodoku sa jednom glavom manje."
"Urrr."
Luis protrlja ramena koja su ga bolela. "Jedan od nas je to trebalo da zna. Kazao sam ti da sam se
malo pozabavio matematikom pri povratku. Da li znaš koliko je energije potrebno da se masa
Prstenastog sveta ubrza do sedam stotina sedamdeset milja u sekundi?"
"Zašto pitaš?"
"Mnogo je potrebno. Hiljadama puta više nego što iznosi godišnji energetski odliv ovakvog sunca.
Odakle inženjerima Prstenastog sveta tolika energija? Ono što su morali da urade bilo je da razgrade
dvanaest Jupitera ili jednu superjovijansku planetu sa dvanaest puta većom masom od Jupiterove. A
sve se one poglavito sastoje od vodonika, ne zaboravi. Morali bi da upotrebe jedan deo vodonika za
fuziju kojom bi se dobila energija za izvođenje projekta, dok bi se pretežan deo uskladištio u
magnetske boce. Pošto su napravili Prstenasti svet od čvrstog materijala, trebalo je da opskrbe
gorivom fuzione rakete kako bi celo ustrojstvo počelo da se okreće."
"Posle bitke svi su generali pametni." Hmii stade da korača napred-nazad hodnikom, na stražnjim
nogama poput čoveka zadubljenog u misli. "I tako, mi smo robovi jednog ludog tuđina koji traga za
magičnom mašinom što nikada nije postojala. Šta se nadaš da će se dogoditi u godini što nam je
preostala?"
Bilo je teško biti optimista bez napona. "Vršićemo istraživanja. Bilo transmutacije ili ne, mora da
postoji nešto vredno na Prstenastom svetu. Možda ćemo to pronaći. Možda ovde već postoji neki
brod Ujedinjenih Nacija. Možda ćemo otkriti posadu nekog broda Prstenastog sveta staru hiljadu
godina. Možda će Poslednji postati usamljen i dozvoliće da mu se pridružimo na upravljačkoj
palubi."
Kzin je nemirno koračao šibajući repom napred-nazad. "Mogu li da ti verujem? Poslednji
kontroliše dotok struje u tvoj mozak."
"Odvići ću se od toga."
Kzin frknu.
"Finejgelovih mu gnojnih testisa! Hmii, meni je dva i četvrt stoleća. Bio sam sve. Bio sam glavni
kuvar. Pomogao sam u izgradnji i održavanju grada-točka iznad Zore. Nastanio sam se na Domu neko
vreme i tu živeo kao kolonista. Sada sam strujoman. Ništa ne traje večno. Ne možeš činiti ništa dve
stotine godina. Brak, karijera, hobi - sve to traje najviše dvadeset godina, pri čemu se kroz jednu fazu
može proći i više puta. Bavio sam se eksperimentalnom medicinom. Napisao sam obimno
dokumentarno delo o trinočkoj kulturi koje je dobilo..."
"Zavisnost od struje neposredno se odnosi na mozak. To je nešto drugo, Luise."
"Da. Da, to je nešto drugo." Luis je osećao potištenost kao zid od crnog želea koji se izvija ka
njemu, pritiskajući ga na tle. "Sve je crno ili sve je belo. Napon je uključen ili nije. Nema
raznovrsnosti. Sit sam toga. Bio sam sit toga još pre no što je Poslednji preuzeo kontrolu nad mojim
dotokom struje."
"Ali nisi se odrekao drauda."
"Želeo sam da Poslednji poveruje kako ne mogu."
"A sad želiš da ja poverujem kako možeš?"
"Aha."
"Šta ćemo sa Poslednjim? Nikada nisam čuo za nekog lutkara koji se tako neobično ponaša."
"Znam. To me je i navelo da se zapitam da li su svi ludi trgovci Nesusovog pola. Da li su... nazovi
mužjaci koji nose spermu... preovlađujući."
"Ne mora da bude tako. Ona vrsta ludila koja je uputila jednog lutkara na Zemlju zato što nije
mogao izići na kraj sa ostalim lutkarima nije ista sa ludilom koje je stvorilo Josipa Staljina. Šta želiš
od mene, Hmii? Ne znam kako će postupiti. Ako priznamo da ima iole pameti onda bi trebalo da
koristi trgovačke tehnike Opštih Proizvoda. To je jedini način na koji ume da opšti sa nama."
Ustajali vazduh delovao je hladno i metalno. U ovom brodu ima premnogo metala, pomisli Luis.
Neobično je što Halrloprilalarini sunarodnici nisu koristili savršenije materijale. Pravljenje
Basardovih sabirnika nije bio zadatak za primitivne rase.
Vazduh je imao neobičan miris, a i žuto-beli sjaj u zidovima, zatamnjivao se i pojačavao u
nepravilnim razmacima. Bolje da se što pre vrate u skafandre.
Hmii reče: "Tu je lender. On može da posluži kao svemirska letelica."
"Šta je za tebe svemirska letelica? Mora da bude kadra za prevaljivanje međuplanetarnih
razdaljina. To je neophodno za putovanje oko Prstenastog sveta. Teško, međutim, da njime možemo
stići do neke druge zvezde."
"Mislio sam da se njime zaletimo u Iglu. Ako nam već nema uzmaka, bar da se osvetimo."
"To bi baš bilo zgodno posmatrati: kako se ti zalećeš u trup Opštih Proizvoda."
Kzin se nadnese nad njega. "Ne zbijaj šale, Luise. Šta da radim na Prstenastom svetu bez parnjaka,
bez zemlje, bez imena i sa još punom godinom pred sobom?"
"Nastojaćemo da iskoristimo to vreme. Da možda smislimo neki izlaz. A u međuvremenu..." Luis
ustade, "... zvanično, mi još tragamo za magičnom transmutacionom mašinom. Pretvarajmo se bar da
to činimo."
7. ODLUKA
Luis se probudio veoma gladan. Okrenuo je brojčanik, poručivši sufle od čedar-sira, irsku kafu,
crvene pomorandže i uspeo sve to da potamani.
Hmii je spavao u sklupčanom položaju koji ga je najbolje štitio. Izgledao je nekako drugačije.
Uredniji - da, uredniji, jer su ožiljci ispod krzna nestali, a novo krzno već je stalo da se pomalja.
Bio je začuđujuće izdržljiv. Pretražili su svaki od četiri broda Prstenastog sveta, a zatim su prešli
u jedno dugačko, usko zdanje na samom rubu beskonačnosti, za koje se ispostavilo da je upravljačko
središte za sisteme ubrzanja svemirskih letelica. Luis se na kraju kretao kao kroz maglu od
iscrpljenosti. Znao je da bi trebalo da istraži Iglu kako bi otkrio pojedinosti njenog sklopa, slaba
mesta, puteve koji vode na upravljačku palubu. Umesto toga posmatrao je Hmiija s mržnjom. Kzin se
nijednom nije zaustavio da se odmori.
Odnekud se pojavi Poslednji. Stigao je otpozadi ili iz zeleno obojenog privatnog odeljka. Griva
mu je bila očešljana i natapirana, ukrašena kristalima koji su prolazili kroz sve boje spektra dok se
kretao. Luisu ovo zagolica znatiželju. Lutkar je bio neuredan dok je sam upravljao Iglom. Da li se
sada doterao samo zato da bi elegancijom ostavio utisak na svoje tuđinske zatvorenike?
"Luise, želiš li draud?" upita on.
Luis ga je, razume se, želeo, ali... "Ne još."
"Spavao si jedanaest sati."
"Možda se privikavam na vreme Prstenastog sveta. Jesi li nešto uradio?"
"Napravio sam laserske spektograme trupova brodova. Uglavnom su posredi legure gvožđa.
Izvršio sam dubinsko radarsko osmatranje svakog od četiri broda iz po dva ugla; takođe, premestio
sam Iglu dok ste spavali. Postoje još dva ispusta svemirskih luka na po sto dvadeset stepeni oko
Prstenastog sveta. Utvrdio sam položaje još jedanaest brodova, prema njihovom sastavu. Sa ove
udaljenosti, međutim, nisam mogao da ustanovim pojedinosti."
Hmii se probudi, protegnu i pridruži Luisu kod providnog zida. "Što više saznajemo, to više novih
pitanja iskrsava", reče on. "Jedan brod je ostavljen nedirnut, tri su očerupana. Zašto?"
"Možda je Halrloprilalar mogla to da nam kaže", uzvrati Poslednji. "No, pozabavimo se jedinim
bitnim pitanjem u ovom času. Gde je uređaj za transmutaciju?"
"Ovde nemamo nikakvih instrumenata. Prebaci nas u lender, Poslednji. Koristićemo ekrane na
upravljačkoj palubi." Osam ekrana sjajilo je oko potkovičaste zakrivljenosti ploče sa uređajima na
lenderu. Hmii i Luis stadoše da proučavaju utvarne sklopove brodova sa Basardovim sabirnicima,
koje su sazdali računari na osnovu dubinskog radarskog osmatranja.
"Izgleda mi", reče Luis, "kao da je samo jedna grupa obavila sve pljačke. Trebalo je da se
pozabave sa samo tri broda i prvo su uzeli ono što im je bilo najpotrebnije. Nastavili su sa radom sve
dok ih nešto nije prekinulo. Možda im je ponestalo vazduha ili nečeg drugog. Četvrti brod prispeo je
kasnije. Hmmm... Ali zbog čega četvrta posada nije opljačkala vlastiti brod?"
"Sve je to sporedno. Tražimo samo transmuter. Gde li je?"
"Nismo mogli da ga razaberemo", uzvrati Hmii.
Luis je nastavio da proučava utvarne sklopove četiri broda dobijene dubinskim radarskim
osmatranjem. "Budimo metodični. Šta - nije sistem za transmutaciju?" Sledio je svetlećim
pokazivačem linije na slici jedinog nedirnutog broda. "Evo, ova dva toroida koji obmotavaju trup
jamačno su generatori sabirnog polja. Rezervoari sa gorivom su ovde. Pristupne cevi su ovde, ovde, i
ovde..." Kako je na koji deo broda pokazao, tako je Poslednji sa ekrana uklanjao te segmente.
"Fuzioni reakcioni motor, čitav ovaj odsečak. Motori stajnih nogu. Ukloni i noge. Visinske mlaznice
su ovde, ovde i ovde; sve se napaja preko ovih cevi, kroz koje protiče plazma iz jednog malog
fuzionog generatora, evo ovde. Baterija. Ova stvar sa ralicom, koja viri iz sredine trupa... kako ju je
ono Pril nazivala?"
"Čiltang broun", frknu Hmii. "Ona nakratko omekšava podni materijal Prstenastog sveta, radi
probijanja. Upotrebljavali su je umesto vazdušnih komora."
"Tačno." Luis nastavi poletno i sa pritajenom razdraganošću. "Pa, čarobni transmuter verovatno ne
bi čuvali u kabinama, ali ... Spavaće prostorije su ovde, kontrolne ovde, ovde i ovde, kuhinja..."
"Da nije to?"
"Ne, pomislili smo već na to. Posredi je samo automatizovana hemijska laboratorija."
"Nastavi."
"Vrtno područje je ovde. Organski otpaci služe kao gorivo. Vazdušne komore..."
Kada je Luis konačno završio, na ekranu više nije bilo ni traga od broda. Poslednji ga strpljivo
vrati nazad. "Da li smo nešto prevideli? Čak i da je transmuter bio skinut i uklonjen, morao bi se
videti prostor predviđen za njega."
Ovo je postajalo zabavno. "Hej, ako su zaista držali gorivo spolja... olovo, obavijeno oko trupa...
onda ovo zapravo nije rezervoar vodonika na brodu, je li tako? Možda su čuvali magični transmuter
tu unutra. Bila mu je potrebna dobra obloga ili dobra izolacija... odnosno hlađenje tečnim
vodonikom."
Hmii postavi pitanje pre no što je to Poslednjem pošlo za rukom: "Kako bi ga uklonili?"
"Možda uz pomoć čiltang brouna sa nekog drugog broda. Da li su svi rezervoari za gorivo bili
prazni?" On se zagleda u obrise drugih brodova. "Tako je. Dobro, na kraju ćemo pronaći transmutere
na Prstenastom svetu... Ali oni neće raditi. Pošast je i njih zahvatila."
"Halrloprilalarina priča o bakteriji koja jede superprovodnike nalazi se u našim zapisima", reče
Poslednji.
"Pa, ona baš nije mogla mnogo da nam kaže", reče Luis. "Njen brod otišao je na dugo krstarenje.
Kada se vratio, civilizacije Prstenastog sveta više nije bilo. Stalo je sve što je koristilo
superprovodnike." Zapitao se koliko je mogao da veruje u Prilinu priču o Padu gradova. Ali nešto je
zaista uništilo vladajuću civilizaciju Prstenastog sveta. "Superprovodnu žicu i predivo naći ćete u
spremištu na lenderu. To nije isti superprovodnik kao onaj koji se koristio na Prstenastom svetu.
Bakterije ga neće dirati. Mislio sam da će nam možda biti potreban za razmenu."
Luisovo lice ostalo je neodgonetljivo, iako je Poslednji upravo izjavio nešto što ga je zbunilo.
Kako su lutkari mogli toliko znati o mutantnoj pošasti koja je uništila mašine Prstenastog sveta?
Najednom, Luis više uopšte nije sumnjao u postojanje bakterija.
Hmii, međutim, nije shvatio stvar. "Želimo da saznamo šta su lopovi koristili kao prevozno
sredstvo. Ali je transportni sistem na obodnom zidu otkazao, onda se naši transmuteri možda nalaze
tik sa druge strane obodnog zida, ostavljeni tamo jer su prestali da rade."
Luis klimnu. "Ako to nije slučaj, pred nama će se naći povelika oblast koju valja istražiti. Mislim
da bi trebalo da potražimo središte za popravke."
"Luise?"
"Mora negde da postoji središte za kontrolu i održavanje. Prstenasti svet ne bi mogao večno da
radi bez ikakve pomoći. Neophodna je meteorska odbrana, popravka oštećenja koja nanesu meteori,
visinski mlaznici... ekologija može da pošašavi - sve to treba nadgledavati. Razume se, središte za
popravke može se nalaziti bilo gde. Ali moralo bi biti veliko. Njegovo pronalaženje ne bi, stoga,
trebalo da nam zada mnogo muka. Verovatno ćemo se uveriti da je napušteno; jer, da je postojao iko
ko je o svemu morao voditi računa, taj zacelo ne bi dozvolio da se Prstenasti svet decentrira."
 "Razmišljao si o tome", primeti Poslednji.
"Kada smo prvi put došli ovamo, nismo najmudrije postupali. Došli smo da istražujemo, sećaš li
se? Nekakvo lasersko oružje skinulo nas je sa neba i mi smo ostatak vremena proveli trudeći se samo
da spasemo golu kožu. Pokrili smo možda tek petinu širine Prstenastog sveta, i gotovo ništa nismo
doznali. Trebalo je da tragamo za središtem za popravke. Tamo se verovatno nalaze prava čudesa."
"Nisam očekivao toliko prilježnosti kod jednog strujomana."
"Krenućemo oprezno." Oprezno prema ljudskim merilima, reče Luis u sebi; ne i prema lutkarskim.
"Hmii je u pravu: mašine su mogle biti odbačene čim se prošlo kroz obodni zid, pošto su ih napale
bakterije."
"Ne bi trebalo da pokušavamo da prođemo lenderom kroz obodni zid", uzvrati Hmii. "Nemam
poverenja u te tuđinske mašine stare hiljade godina. Moramo preći preko njega."
"A kako ćeš izbeći meteorsku zaštitu?" upita Poslednji.
"Moramo pokušati da je nadmudrimo. Luise, da li još veruješ da je ono što nas je zasulo vatrom
bilo puko automatsko oružje za odbranu od meteora?"
"Nekad sam tako mislio. Sve se tako brzo dogodilo." Padali smo ka suncu, svi pomalo
razdražljivi, zaplašeni stvarnošću Prstenastog sveta. Svi osim Tile, razume se. Potom, trenutni blesak
ljubičasto-belog; a onda se Lažov našao optočen blistavim ljubičastim gasom. Tila je pogledala kroz
trup. "Krilo je nestalo", kazala je.
"Vatre nije bilo sve dok se nismo našli na putanji sudara sa površinom Prstenastog sveta. Mora
biti da oružje deluje automatski. Kazao sam vam zbog čega smatram da u središtu za popravke nema
nikoga."
"Dakle, nema nikoga ko bi namerno pucao na nas. Dobro, Luise. Automatsko oružje ne bi bilo
podešeno da puca na obodni transportni sistem, zar ne?"
"Hmii, mi ne znamo ko je sagradio obodni transportni sistem. Možda to nisu bili inženjeri
Prstenastog sveta; možda ga je kasnije pridodao Prilin narod..."
"I jeste", reče Poslednji.
Članovi lutkareve posade okrenuše se ka njegovom liku na ekranu.
"Zar vam nisam rekao da sam izvesno vreme proveo za teleskopom? Saznao sam da je obodni
transportni sistem samo delimično završen. Proteže se duž četrdeset procenata ovog obodnog zida i
ne obuhvata deo na kome se sada nalazimo. Na levoj strani obodnog zida završeno je samo petnaest
odsto sistema. Inženjeri Prstenastog sveta ne bi ostavili tako neznatan podsistem napola izgrađen, zar
ne? Za njihovo prebacivanje možda je služila ona ista svemirska letelica kojom su nadgledali
izgradnju."
"Prilin narod došao je kasnije", reče Luis. "Možda mnogo kasnije. Možda je obodni transportni
sistem postao suviše skup. Možda nikada nisu stvarno pokorili čitav Prstenasti svet... Ali zbog čega
su onda gradili svemirske brodove? Oh, tanja mu, možda nikada nećemo saznati. Kuda nas sve ovo
vodi?"
"Vodi nas ka zaključku da je neophodno da nekako izigramo meteorsku odbranu", reče Hmii.
"Tako je. Bio si u pravu. Ako je meteorska zaštita trebalo da puca na obodni zid, niko tamo ništa
ne bi gradio." Luis se premišljao još nekoliko trenutaka. Bilo je pukotina u njegovim
pretpostavkama... ali alternativa je bila da prođu kroz zid pomoću jednog drevnog čiltang brouna
nepoznate pouzdanosti. "U redu. Letimo iznad obodnog zida."
"Predlažeš da se izložimo silnom riziku", reče lutkar. "Pripremio sam se što sam bolje mogao, ali
bio sam primoran da koristim ljudsku tehnologiju. Pretpostavimo da lender otkaže? Oklevam da
stavim na kocku bilo šta od onoga čime raspolažem. Postoji mogućnost da se nasukate. A Prstenasti
svet osuđen je na propast."
"Nisam to zaboravio", reče Luis.
"Kao prvo, moramo pretražiti sve ispuste svemirskih luka. Ima još jedanaest brodova na ovom
zidu i ne znam koliko još na levoj strani oboda..."
I protekle bi nedelje pre no što bi se Poslednji uverio da na tim brodovima nema nikakvog sistema
za transmutaciju. Oh, pa...
"Trebalo bi da krenemo", reče Hmii. "Tajna nam je možda nadohvat ruke!"
"Imamo goriva i zaliha. Možemo dopustiti sebi da čekamo."
Hmii ispruži ruku i podesi kontrole. Mora da je do u tančine isplanirao te kretnje; jamačno je
podrobno proučio lender dok je Luis bio ophrvan umorom. Mala, kupasta letelica podiže se jednu
stopu od poda, okrenu se za devedeset stepeni i mlaz fuzionog motora ispuni pristajnu komoru belim
plamenom.
"Ponašate se budalasto", prekori ih vodenasti kontraalt Poslednjeg. "Mogu vam isključiti pogon."
Prizemljivač glatko skliznu kroz zakrivljeni pristajni otvor i stade da se diže silovitim ubrzanjem
od četiri gravitacije. Kada Poslednji bude prestao da govori, pad će im već doći glave. Luis stade da
preklinje sebe što nije ovo predvideo. Hmiijova krv ključala je mladalačkim poletom. Polovina kzina
nikada ne odraste - već umire u borbama...
A Luis Vu, suviše zaokupljen sobom i svojom potištenošću zbog lišavanja uživanja u struji,
dozvolio je da mu promakne ta okolnost...
"Da li si možda odlučio da sam kreneš u istraživanje, Poslednji?" upita on hladno.
Lutkareve glave neodlučno su podrhtavale iznad kontrolne ploče.
"Nisi? Onda ćemo to mi uraditi na naš način. Veoma ti hvala." Luis se okrenu prema Hmiiju i
reče: "Pokušaj da se spustiš na obodni zid." Istog časa opazio je kzinovo čudno, ukrućeno držanje,
prazan pogled i izvučene kandže. Bes? Da li bi kzin stvarno pokušao da probode Toplu iglu istrage?
Kzin zaurla na Junakovom jeziku.
Lutkar odvrati kzinskim glasom, a onda se predomisli i ponovi na međunarodnom. "Dve fuzione
rakete, jedna pozadi i jedna ispod. Nema potisnika. Nikada ne smeš paliti fuzione motore na tlu, sem
u odbrani. Možeš se podići pomoću odbojnika, koji se otiskuju o podni materijal Prstenastog sveta.
Možeš leteti kao da koristiš generator za negativnu gravitaciju, ali odbojnici su jednostavniji, a i
lakše se popravljaju i održavaju. Nemoj ih sada upotrebiti. Otisnuće se o odbojni zid i odbaciti te u
svemir."
To je objašnjavalo Hmiijevu očiglednu paniku. Imao je poteškoća u upravljanju lenderom. Nimalo
ohrabrujuće. Ali ispust svemirske luke nalazio se daleko ispod, a obeshrabrujućeg ljuljanja pri
poletanju gotovo da više nije bilo. Ispod njega je dejstvovao postojani pogon od četiri gravitacije...
koji iznenada nestade. Luis samo uzviknu 'uf', i lender započe slobodni pad.
"Ne smemo se mnogo izdići iznad obodnog zida. Pretraži pretince, Luise. Vidi čime raspolažemo."
"Upozorićeš me pre nego što to ponovo učiniš?"
"Hoću."
Luis se oslobodi zaštitne mreže i otplovi niz stepenišni odvod.
Oko središnje kabine lendera nalazili su se pretinci, a bila je tu i jedna vazdušna komora. Luis
stade da otvara pretince. Najveći pretinac sadržao je otprilike jednu kvadratnu milju tananog,
svilastog, crnog materijala i na stotine milja crne niti na dvadesetmiljnim kalemima. U jednom
drugom pretincu nalazili su se preuređeni pojasevi za letenje, sa odbojnicima preko ramena i malim
potisnikom. Bila su dva mala i jedan veliki. Jedan za Halrloprilalar, razume se. Luis pronađe još
laserske reflektore i ručne sonične ošamućivače, kao i jedan težak dvoručni dezintegrator. Takođe je
otkrio tri kutije veličine Hmiijeve pesnice, sa hvataljkom za košulju, mikrofonom i slušalicama (dve
male i jedna velika) u istom odeljku. To bi trebalo da su prevodioci, sa ugrađenim kompaktnim
računarima. Da su bili povezani sa glavnim računarom na brodu bili bi manje glomazni.
Postojale su velike pravougaone odbojne ploče - za tegljenje tereta kroz vazduh. Bilo je tu i
kalemova Sinklerovog molekularskog lanca, sličnog veoma tankom, veoma jakom koncu, malenih
svetlosti. Zaštitnih oklopa. "Na sve je mislio", Luis promrmlja.
"Hvala." Poslednji progovori sa ekrana koji Luis nije primetio. "Imao sam na raspolaganju mnogo
godina da se pripremim."
Luisa je počelo da umara to što se na svakom koraku spoticao o Poslednjeg. Čudno: odozdo sa
upravljačke palube mogao je da razabere zvuke kao da se mačke bore. Poslednji mora da je vodio
dva razgovora odjednom, upućujući Hmiija u upravljanje lenderom. Čuo je izraz koji je označio
'visinske mlaznike'...
Hmiijev glas zaurla, ne služeći se mikrofonom: "Luise, vrati se na mesto!"
Luis skliznu uz stepenište. Tek što se našao na svom sedištu, Hmii uključi fuzione motore. Lender
uspori i ostade da lebdi na samoj ivici obodnog zida.
Vrh obodnog zida izgledao je dovoljno širok da se tu smesti prizemljivač, ali nije bio mnogo širi
od njega. Kako li je samo meteorska odbrana Prstenastog sveta primala sve ovo?
Nalazili su se unutar luka Prstenastog sveta, padajući prema unutrašnjem prstenu senkovitih
kvadrata, kada ljubičasta svetlost obli svemirsku letelicu Lažljivo kopile. Trup Lažova istog časa se
ogradio mehurom ne-vremena. Kada je vreme ponovo poteklo, trup i njegovi putnici ostali su
neozleđeni. Ali Lažovljevo delta krilo, sa potisnicima, fuzionim motorima i blokovima sa osetljivim
instrumentima, pretvorili su se u jonizovanu paru. A trup je stao da pada prema Prstenastom svetu.
Kasnije, izložili su pretpostavku da ljubičasti laser u stvari nije ništa drugo do automatska
odbrana od meteora. Takođe je pala pretpostavka da je možda smešten na senkovitim kvadratima.
No, sve je to bilo samo puko nagađanje; nisu uspeli ništa da saznaju o oružju Prstenastog sveta.
Obodni transportni sistem predstavljao je kasniji dodatak. Inženjeri Prstenastog sveta verovatno
nisu mislili na njega kada su programirali meteorsku odbranu. Ali Luis je video stare video-zapise
koji su ga prikazivali dok radi, u zgradi koju je napustila Halrloprilalarina vrsta. Dejstvovao je;
meteorska odbrana nije pucala na prstenove linearnog akceleratora ili na brodove koje bi oni
prihvatili. Luis čvrsto steže doručja stolice, čekajući da se pojavi ljubičasti plamen dok je Hmii
spuštao lender na obodni zid.
Ali ništa se nije dogodilo.
8. PRSTENASTI SVET
Sa visine od hiljadu milja iznad Zemlje - sa, recimo, jedne svemirske stanice u dvočasovnoj orbiti
- Zemlja je velika lopta. Ispod se okreću kraljevstva sveta. Pojedinosti nestaju oko zakrivljenosti
obzorja; druga skrivena obličja ulaze u vidokrug. Noću, sjajni gradovi ocrtavaju kontinente.
Ali sa visine od hiljadu milja iznad Prstenastog sveta, svet je ravan, a kraljevstva su stoga
vidljiva sva odjednom.
Obodni zid bio je od istog materijala kao i pod Prstenastog sveta. Luis je koračao po njemu na
mestima gde se pomaljao kroz erodirani predeo. Bio je sivkast, providan i veoma klizav. Ovde je
površina bila ogrubela od trenja. Ali skafander i ranac krajnje su opteretili Hmiija i Luisa. Kretali su
se pažljivo. Prvi normalan korak biće pravo zadovoljstvo.
Na dnu hiljadu milja duboke staklaste litice nalazili su se isprekidani slojevi oblaka, kao i mora:
prostranstva vode od deset hiljada do nekoliko miliona kvadratnih milja širila su se manje-više
jednolično preko tla, povezana mrežama reka. Kada je Luis podigao pogled, mora stadoše da se
smanjuju s udaljenošću... da postaju manja i pomalo maglovita... suviše mala da bi ih video, sve dok
se more, plodna zemlja, pustinja i oblaci nisu stopili u jednu plavu ivicu, oštru poput noža, spram
crnog svemira.
Na levoj i desnoj strani bilo je isto sve dok oko ne bi pronašlo jednu plavu traku koja se
obrušavala iz beskonačnosti s one strane obzorja. Luk se uzdiže, sužava i zakrivljuje preko i iznad
sebe, bebinje plavo ispresecano ponoćnim plavim, sve do mesta gde se uska vrpca Luka gubi iza
smanjenog sunca.
Ovaj deo Prstenastog sveta upravo je prošao kroz tačku najveće udaljenosti od sunca, ali jedna
zvezda tipa Sol još je bila u stanju da vam sažeže oči. Luis je žmirkao i tresao glavom, zaslepljenih
očiju i uma. Ove udaljenosti bile su u stanju da ščepaju čovekov um i ovladaju njime, ostavljajući ga
da gleda u beskonačnost časovima ili danima. Čovek može izgubiti dušu na tim razmeđama. Šta je bio
jedan čovek u poređenju sa tako ogromnim artefaktom?
On je bio Luis Vu. Nije bilo ničeg sličnog njemu na celom Prstenastom svetu. Uhvatio se za to.
Zaboravi beskonačnost: usredsredi se na pojedinosti.
Tamo, trideset pet stepeni uz Luk: jedna malo plavlja mrlja.
Luis stade da podešava uvećanja na dogledu. Sočiva bi ušla u žižu, ali glavu ste morali da držite
potpuno mirno. Mrlja je predstavljala okean, sa skupinama sićušnih ostrva koje su se pomaljale kroz
zastor oblaka.
Pronašao je još jedan Veliki Okean više na drugoj strani Luka. Bio je u obliku krzave
četvorokrake zvezde, sa tačkicama sličnih skupina sićušnih ostrva - sićušnih sa ove udaljenosti, sa
koje bi se Zemlja jedva videla golim okom.
Ponovo je počelo da ga obuzima. On nemarno pogleda nadole, ispitujući obližnje pojedinosti.
Gotovo ispod njih, nekoliko stotina milja u pravcu okretanja Prstenastog sveta, jedna polukupasta
planina pijano se naslanjala na obodni zid. Izgledala je čudno pravilna. Sastojala se od polukružnih
slojeva: ogoleo vrh prljave boje; daleko ispod, jedna traka belila, verovatno snega i leda; zatim
zelenilo koje se spušta naniže i pretače u podnožje.
Planina je bila potpuno osamljena. U smeru okretanja obodni zid predstavljao je ravnu, okomitu
liticu koja se pružala izvan domašaja dogleda... gotovo. Ako je to ispupčenje na samoj ivici
vidljivosti predstavljalo još jednu takvu planinu, onda se ona nalazila tanj daleko. Tamo, na toj
ogromnoj razdaljini, gotovo da se moglo videti kako Prstenasti svet počinje da zavija naviše.
U smeru suprotnom od smera okretanja Prstenastog sveta nalazilo se još jedno takvo ispupčenje.
Luis se namršti. Dosje za buduća izučavanja.
Daleko s leve strane (napred) i malo u smeru okretanja (desno) nalazila se sjajna, bela oblast
svetlija od tla, svetlija od mora. Ponoćno plavetnilo ivice noći primicalo se ka njoj. So, bila je
Luisova prva pomisao. Oblast je izgledala velika. Obuhvatala je tridesetak mora Prstenastog sveta, a
razmere tih vodenih površina kretale su se od veličine jezera Haron do veličine Sredozemlja.
Svetlije tačke pojavljivale su se i nestajale poput valova...
Ah. "Mrlja suncokreta."
Hmii pogleda. "Ona koja je mene oprljila bila je veća."
Robovski suncokreti bili su stari kao i Robovsko carstvo, koje je skončalo pre više od milijardu
godina. Trgovci robljem izgleda da su zasadili suncokrete oko svojih imanja, radi odbrane. Te biljke
se još mogu naći na nekim svetovima u poznatom svemiru. Teško ih je bilo istrebiti. Ne možete ih
jednostavno sagoreti laserskim topom. Srebrnasti cvetovi naprosto bi odrazili snop nazad.
Kakva je bila svrha suncokreta na Prstenastom svetu - ostalo je nejasno. Ali pre mnogo godina
Govornik-Životinjama leteo je jednom prilikom iznad nekog predela na Prstenastom svetu kada ga je
procep u oblacima izložio biljkama ispod njega. Ožiljci su sada gotovo nestali...
Luis poveća uvećanja na dogledu. Lagano zakrivljena granična linija odvajala je plavo-zeleno-
smeđe boje jednog zemljolikog predela od srebrne mrlje suncokreta. Međa je skretala ka
unutrašnjosti, napola obuhvatajući jedno od većih mora.
"Luise? Uoči jednu kratku crnu liniju s druge strane suncokreta i malo u smeru suprotnom od smera
okretanja."
"Vidim je." Crna crta na beskonačnom podnevnom predelu, možda čitavih stotinu hiljada milja od
mesta na kome su stajali. Šta bi to moglo biti? Ogromna jama katrana? Ne, petrohemikalije se nikada
ne bi stvorile na Prstenastom svetu. Senka? Šta bi moglo da baci senku na večitom podnevu
Prstenastog sveta?
"Hmii, mislim da je to neki lebdeći grad."
"Da... U najgorem slučaju biće središte civilizacije. Trebalo bi da stupimo u vezu sa njima."
U nekim starim gradovima pronašli su lebdeće zgrade. Zašto ne i ceo lebdeći grad? Oni bi mu,
razume se, videli samo ivicu. "Najbolje da se spustimo podalje", reče Luis, "i da se raspitamo kod
domorodaca o njima. Ne bi mi se dopalo da naiđem na njih nepripremljen. Ako su u stanju da
održavaju taj grad, mogu biti i jaki. Recimo da se spustimo blizu ivice mrlje suncokreta..."
"Zašto tamo?"
"Suncokreti su zasigurno zagušili ekologiju. Možda je lokalnim žiteljima tamo potrebna pomoć. To
nam može obezbediti dobrodošlicu. Poslednji, šta ti misliš?"
Odgovora nije bilo.
"Poslednji? Zovem Poslednjeg... Hmii, mislim da nas ne može čuti. Obodni zid zadržava njegove
signale."
Hmii reče: "Nećemo dugo ostati slobodni. Video sam dve sonde postavljene u prostoru za teret, sa
stražnje strane lendera. Lutkar će ih upotrebiti kao releje. Želiš li nešto da kažeš za vreme ove
privremene slobode?"
"Čini mi se da smo sve pretresli noćas."
"Ne baš. Naše pobude nisu sasvim istovetne, Luise. Pretpostavljam da žudiš da spaseš život.
Pored toga želiš i slobodan pristup struji. Što se mene tiče, želim svoj život i svoju slobodu, ali
takođe želim zadovoljenje. Poslednji je kidnapovao jednog kzina. Mora zažaliti zbog toga."
"Slažem se s tim. I mene je kidnapovao."
"Šta jedna glava pod naponom zna o izigranoj časti? Nemoj mi se naći na putu, Luise."
 "Samo ću te plašljivo podsetiti", reče Luis, "da sam te ja izvukao sa Prstenastog sveta. Bez mene ti
nikada ne bi odveo Daleki let kući i zavredio ime."
"Tada nisi bio zavisan od napona."
"Nisam ni sada zavisan od napona. I nemoj me nazivati lažovom."
"Ja nisam..."
"Stani." Luis upre prstom. Uglom oka uhvatio je kako se nešto pokreće spram zvezda. Trenutak
kasnije glas Poslednjeg razleže im se u ušima.
"Molim vas oprostite zbog ove pauze. Šta ste odlučili da preduzmete?"
"Da istražujemo", reče Hmii kratko. On se ponovo okrete ka lenderu.
"Objasnite mi pobliže. Nisam baš voljan da stavljam na kocku jednu od mojih sondi samo da bih
održavao vezu. Prvenstvena namena ovih sondi bila je da Iglu ponovo opskrbe gorivom."
"Vrati svoju sondu u bezbedno okrilje", reče Hmii lutkaru. "Kada se vratimo, podnećemo ti
iscrpan izveštaj."
Sonda se spusti na obodni zid na nekoliko malih mlaznika. Bio je to jedan nezgrapan cilindar
dugačak dvadesetak stopa. Poslednji reče: "Govoriš lakomisleno. Rizikuješ da uništiš moj lender. Da
li nameravate da istražite osnovu obodnog zida?"
Taj uzbudljiv kontraalt, taj divni ženski glas, bio je svojstvo koje se prenosilo sa kolena na koleno
kod lutkarskih trgovaca. Možda su druge učili kako da odgovarajućim muškim glasovima utiču na
žene. Za muškarce je ovo bio glas kome se teško moglo odoleti i Luisu se to nije dopadalo. On reče:
"Postoje kamere na lenderu, zar ne? Gledaj preko njih."
"Kod mene je tvoj draud. Objasni."
Ni Luis ni Hmii ne potrudiše se da odgovore.
"Dobro. Ostavio sam otvorenu vezu prenosnim diskovima između lendera i Igle. Sonda će
predstavljati relej i za to. Što se tiče tvog drauda, Luise, dobićeš ga kada postaneš poslušan."
Ovo, pomisli Luis, baš lepo određuje njegov problem.
Hmii reče: "Utešno je znati da možemo pobeći od svojih pogrešaka. Postoji li ograničenje dometa
prenosnih diskova?"
"Energetsko ograničenje. Sistem prenosnih diskova u stanju je da apsorbuje samo ograničenu
razliku u kinetičkoj energiji. Igla i lender ne bi trebalo da poseduju nikakvu relativnu brzinu kada
budete prelazili. Savetujem vam da krenete pravo na levu stranu Igle."
"To odgovara i našim planovima."
"Ali ako napustite lender, znajte da ja i dalje gospodarim svim sredstvima kojima biste mogli
pobeći sa Prstenastog sveta. Shvatate li me, Hmii, Luise? Prstenasti svet će naleteti na senkovite
kvadrate za nešto više od jedne zemaljske godine."
Hmii podiže lender na odbojnicima koje su lutkari usavršili. Mlaz iz stražnjeg fuzionog motora
potisnu letelicu napred i ona uskoro skliznu sa ivice.
Luis odmah primeti da nije isto koristiti antigravitaciju i leteti na odbojnicima povrh podnog
materijala Prstenastog sveta. Odbijan istovremeno od obodnog zida i vodoravnog podnožja, lender je
stao da zavojito ponire. Hmii zaustavi ovo spuštanje na visini od četrdeset milja.
Luis prikaza sliku sa teleskopa na jednom od ekrana. Lebdeći samo na odbojnicima, iznad
pretežnog dela atmosfere, lender je izgledao veoma postojano i nepomično: izvrsno teleskopsko
postolje.
Stenovito tle tvorilo je svojevrsno podnožje osnove obodnog zida. Luis je lagano prelazio
teleskopom duž te međe pri visokom stepenu uvećanja. Gola smeđa površina spram staklastog sivila.
Nepravilnosti tu neće biti teško otkriti.
 "Šta očekuješ da ćeš naći?" upita Hmii.
Luis nije pomenuo lutkara koji je motrio na njih, misleći da tragaju za napuštenim uređajem za
transmutaciju. "Posada neke svemirske letelice dospela bi otprilike dovde prolazeći kroz ispust
svemirske luke. Ali ne vidim ništa što bi po razmerama odgovaralo napuštenoj mašineriji. Nas, u
stvari, ne zanimaju sitni komadi, zar ne? Oni ne bi ostavili ništa vredno, sem ako bi bilo suviše veliko
za nošenje, a to onda znači da su morali da ostave gotovo sve što su imali."
On zaustavi teleskop. "Kako ti se ovo čini?"
Stvar je sezala do visine od trideset milja spram osnove obodnog zida: jedna polukupa,
pohabanog izgleda, kao da su je stotinu miliona godina glačali vetrovi. Led se svetlucao u jednom
širokom pojasu oko njenog donjeg dela. Bio je debeo i otkrivao je sklop izrastanja lednika.
"Prstenasti svet oponaša topografiju zemljolikih svetova", reče Hmii. "Iz onoga što znam o
zemljolikim svetovima, ova planina se ne uklapa u ustrojstvo."
"Tako je. Neobična je. Planine se javljaju u lancima i nisu ovako pravilne. Ali ima tu još nešto.
Na Prstenastom svetu sve je utisnuto odozdo. Sećaš li se kada smo u Lažovu oplovili drugu stranu?
Ispupčena morska dna, udubine za planine i klanci za planinske lance, korita reka poput vena na
mišićavoj ruci nosača? Čak su i rečne delte urezane u to ustrojstvo. Prstenasti svet nije dovoljno
debeo da bi dozvolio da se predeo sam uobličuje."
"A ne postoje ni tektonski procesi koji bi do toga doveli."
"Onda bi trebalo da smo ovu planinu videli i otpozadi, iz svemirske luke. Ja, međutim, nisam. A
ti?"
"Približiću nas."
Ispostavilo se da to nije lako izvesti. Što se lender više približavao obodnom zidu, bio je potreban
veći fuzioni potisak da ga tamo zadrži... ili da podigne lender ako bi odbojnici bili isključeni.
Približili su se na pedeset milja, što je bilo dovoljno da se razabere grad. Velike, sive stene
pomaljale su se kroz ledene površi, a na nekim se moglo videti mnoštvo zasenčenih vrata i prozora.
Pojačavši uvećanja, ustanovili su da ulazi imaju balkone i platnene krovove, kao i da vitki, viseći
mostovi vode nagore, nadole i bočno. Stepeništa su bila uklesana u stenu; protezala su se u čudno
razgranatim okukama, visokim po pola milje, pa i više. Jedno je poniralo čitavim putem do podnožja
brda, do niza drveća.
Jedan neočekivano zaravljen prostor u središtu grada, napola od kamena, a napola od leda, postao
je javni trg; horde koje su ga ispunjavale predstavljale su blede, zlataste mrlje jedva uočljive sa ove
razdaljine. Zlatasta odeća ili zlatasto krzno? - pitao se Luis. Jedna velika gromada u pozadini trga
isklesana je u liku kosmatog, podebljeg, dobrodušnog pavijana.
Luis reče: "Ne pokušavaj više da se približiš. Razbežaće se od straha ako probamo da se spustimo
na fuzioni pogon, a drugačije ne možemo."
Okomiti grad od deset hiljada stanovnika, koliko se moglo proceniti. Ispitivanje dubinskim
radarom pokazalo je da nisu kopali duboko u stenu. U stvari, te stene prošarane prostorijama ličile su
na svojevrstan prljavi ledenik.
"Zar ne želimo da ih ispitamo šta znaju o svojoj čudnoj planini?"
"Voleo bih da popričam sa njima", reče Luis, a tako je i mislio. "Ali pogledaj spektograf i
dubinski radar. Oni ne koriste metale ili plastiku, već samo jednokristalni materijal. Ježim se pri
pomisli na to od čega su napravljeni ti mostovi. Oni su primitivni. Sigurno da žive na nekoj planini."
"Slažem se. A i teško je dopreti do njih. Kuda sada? Ka lebdećem gradu?"
"Tako je. Pored mrlje suncokreta."
Jedan senkoviti kvadrat klizio je preko sunčevog diska.
 Hmii ponovo upali stražnji motor i poveća im brzinu na deset hiljada milja na čas, upravivši
lender u odabranom pravcu. Ne suviše brzo da ne bi mogli uočavati pojedinosti, ali i dovoljno brzo
da stignu tamo gde su naumili za oko deset časova. Luis stade da proučava predeo koji je promicao.
U načelu, Prstenasti svet trebalo je da bude jedan beskrajni vrt. Uostalom, tu nije posredi nasumce
razvijen svet, već veštačka tvorevina.
Ono što su videli za vreme svoje prve posete nije se moglo smatrati tipičnim. Najveći deo
vremena proveli su između dve velike meteorske rupe: između oka oluje, koje je rigalo vazduh kroz
otvor u podu Prstenastog sveta, i predela koji se prostirao i uzdizao oko planine Božja Pesnica.
Razume se, ekologija je tu bila narušena. Ustrojstva vetrova, koja su inženjeri ovog sveta brižljivo
isplanirali, zacelo su bila sasvim poremećena.
Ali ovde? Luis je uzalud tragao pogledom za formacijom nekog olujnog oka, za kakvim orkanom
koji bi stajao položen i spljošten. Ovde nije bilo rupa od meteora. Pa ipak, postojale su mrlje
pustinja velike poput Sahare, pa i prostranije. Na prevojima planinskih lanaca uočio je biserni sjaj
ogolele osnove Prstenastog sveta. Vetrovi su razvejali stenovitu prekrivku.
Zar su se klimatska ustrojstva toliko pogoršala, ovako brzo? Ili su inženjeri Prstenastog sveta
voleli pustinje? Luisu sinu da središte za popravke mora da je već veoma dugo napušteno.
Halrloprilalarin narod možda ga, zapravo, nikada nije ni pronašao, pošto su inženjeri Prstenastog
sveta iščezli. A nije bilo druge do da su iščezli, ako su Luisove pretpostavke bile tačne.
"Potrebno mi je da odspavam tri sata", reče Hmii. "Možeš li upravljati lenderom ako se nešto
dogodi?"
Luis slegnu ramenima. "Svakako, ali šta bi se moglo dogoditi? Suviše smo nisko za odbranu od
meteora. Čak i da je smeštena na obodnom zidu, ne bi pucala na naseljeno područje. Jednostavno
ćemo izvesno vreme krstariti."
"Da. Probudi me za tri sata." Hmii obori sedište i uskoro zaspa.
Luis se usredsredi na prednje i zadnje teleskope, da bi se malo razonodio i ponešto saznao. Noć je
prekrila oblast suncokreta. Pogledom je prešao duž Luka do najbližeg Velikog Okeana.
Tamo, u smeru okretanja od okeana i gotovo na središnjoj razmeđi Prstenastog sveta: taj nagnuti,
tobožnji vulkan bio je planina Božja Pesnica, na pustinjskom povezu boje Marsa čija je veličina
znatno premašala Marsovu. Dalje nalevo, prostrani zaliv Velikog okeana, sam veći od mnogih
svetova.
Prošli put su stigli do obale tog zaliva i vratili se nazad.
Ostrva su bila raštrkana u skupinama preko plave elipse. Jedno je bilo zasebno, u obliku diska,
boje pustinje. Drugo je takođe imalo diskoliki oblik, ali sa kanalima prosečenim kroz sredinu. Čudno.
No, sva ostala su bila naprosto ostrva u jednom prostranom moru... eno, pronašao je kartu Zemlje:
Amerika, Grenland, Evroazijafrika, Australija, Antartik, razmešteni tako kao da su posmatrani sa
sjajnobelog Severnog pola: upravo takve ih je video i u nebeskom dvorcu pre mnogo vremena.
Da li su to sve bile karte stvarnih svetova? Pril to nije mogla znati. Karte mora da su napravljene
znatno pre no što se njen narod pojavio na poprištu zbivanja.
Tilu i Tragača ostavio je tamo negde. Mora da se još nalaze u toj oblasti. S obzirom na razdaljine
Prstenastog sveta i na tehnologiju domorodaca, nisu mogli daleko da odu za dvadeset tri godine.
Nalazili su se trideset pet stepeni uz zakrivljenost Luka - na udaljenosti od pedeset osam miliona
milja.
Luis stvarno nije želeo da sretne Tilu.
Prošla su tri časa. Luis ispruži ruku i nežno prodrma Hmiija za rame.
Jedna velika ruka zamahnu kroz vazduh. Luis se baci unazad, ali nedovoljno daleko.
 Hmii žmirnu na njega: "Luise, nikada me nemoj tako buditi. Želiš li u autodok?"
Tik iza ramena stekao je dve duboko brazde. Mogao je da oseti kako mu krv natapa košulju.
"Samo čas. Pogledaj." On pokaza na kartu Zemlje, sićušna ostrva prilično izdvojena od ostalih
skupina.
Hmii pogleda. "Kzin."
"Šta?"
"Karta Kzina. Tamo. Luise, mislim da smo pogrešili kada smo pretpostavili da su ovo minijaturne
karte. One su u prirodnoj veličini, u razmeri jedan prema jedan."
Pola miliona milja od karte Zemlje nalazila se još jedna skupina. Baš kao i kod karte Zemlje,
okeani su bili izobličeni usled polarne projekcije, ali ne i kontinenti. "Ovo je Kzin", reče Luis. "Kako
da to nisam primetio? A taj disk sa usečenim kanalom je - Džinks. Manja, crveno-narandžasta
gromuljica mora da je Mars." Luis zažmirka, odagnavajući vrtoglavicu. Košulja mu je već sva bila
natopljena krvlju. "Kasnije ćemo se pozabaviti time. Pomozi mi da stignem do autodoka."
9. PASTIRI
Spavao je u autodoku.
Četiri časa kasnije - osećajući još samo blago peckanje u predelu ramena, što će ga uvek
podsećati na to da ne dira nijednog kzina dok spava - Luis se vrati na svoje mesto.
Napolju je još bila noć. Na ekranu je stajao Veliki okean. Hmii upita: "Kako si?"
"Ponovo sam sasvim u redu, zahvaljujući modernoj medicini."
"Nisu te uznemirile rane. Ipak, mora da si bio izložen bolu i šoku."
"Oh, pretpostavljam da bi pedesetogodišnji Luis Vu pao u histeriju, ali do tanja, pa znao sam da
imamo autodok. Zašto pitaš?"
"U prvi mah mi se učinilo da poseduješ hrabrost jednog kzina. Zatim sam se zapitao nije li te
zavisnost od struje otupila za svaki slabiji nadražaj."
"Pretpostavimo da je u pitanju hrabrost. Važi? Kako napreduješ?"
"Dosta dobro." Kzin pokaza prstom. "Zemlja. Kzin. Džinks; ona dva vrha izdižu se iznad
atmosfere, baš kao što je to slučaj sa istočnim i zapadnim polom Džinksa. Isto je i sa kartom Marsa.
A ono je Kdat, planeta robova..."
"Nije više."
"Kdatlini su bili naši robovi. Kao i Pierini, a ovo je, mislim njihov svet. Evo, ti ćeš to znati: je li
to rodni svet Trinoksa?"
"Jeste. A naselili su se i na ovaj susedni, čini mi se. Možemo upitati Poslednjeg da li ima karte."
"Nema potrebe."
"Slažem se. U redu, a šta je ovo? Ovde nije posredi samo katalog zemljolikih svetova. Ima ih bar
još pet-šest koje uopšte ne prepoznajem."
Hmii frknu. "I znatno gluplji bi već shvatili, Luise. Ovo je katalog mogućih neprijatelja, razumnih
ili gotovo razumnih bića koja bi jednog dana mogla ugroziti Prstenasti svet. Pierini, kzini, Marsovci,
ljudi, Trinoksi."
"Ali gde se tu uklapa Džinks? Oh! Hmii, nisu valjda mislili da bi ti bandersneči mogli krenuti na
njih ratnim brodovima? Veliki su poput dinosaurusa i nemaju čak ni šake. Na Zori takođe ima
razumnih domorodaca. Ali, gde je ona?"
"Tamo."
"Tako je. Baš upečatljivo. Grogi teško da su neka očigledna pretnja. Ceo život provode sedeći na
istoj steni."
"Inženjeri Prstenastog sveta pronašli su sve ove vrste i ostavili karte kao poruku svojim
potomcima. Slažeš se? Ali nisu otkrili svet lutkara."
"Oh?"
"A znamo da su se spustili na Džinks. Pronašli smo kostur jednog bandersneča za vreme prvog
pohoda."
"I mi smo. Možda su posetili sve ove svetove."
Svetlost se promenila i Luis spazi senku noći kako se povlači u smeru suprotnom od smera
okretanja. On reče: "Još malo pa će vreme za spuštanje."
"Gde predlažeš da sletimo?"
Polje suncokreta pred njima postajalo je sve sjajnije sa nadolaženjem svetlosti. "Okreni levo.
Prati graničnik. Nastavi dok ne ugledaš pravu prljavštinu. Treba da se spustimo pre zore."
Hmii napravi veliki luk. Luis upre prst. "Vidiš li mesto gde se međa spušta prema nama, gde se
suncokreti šire oko obe strane mora? Mislim da suncokretima zadaje muke prelaženje preko vode.
Spusti nas na udaljeniju obalu."
Lender zaroni u atmosferu. Plamen suknu ispred i oko letelice, zaklanjajući im vidik belom
prevlakom. Hmii je održavao lender visoko, smanjivao lagano brzinu i ponirao kada je mogao. More
je promicalo pod njima. Poput svih mora na Prstenastom svetu, i ovo je bilo prikladno sazdano:
veoma razuđena obala, puna zatona i plaža; dno je najpre blago poniralo, a onda je, na određenoj
dubini, postajalo ravno. Bilo je tu šuma morskog korova, mnogih ostrva i plaža od čistog, belog
peska. U smeru suprotnom od smera okretanja pružala se prostrana, travnata ravnica.
Pošast suncokreta išla je u dva kraka, obuhvatajući more. Jedna reka je krivudala, praveći okuke u
obliku slova 'S', kroz suncokrete do delte gde se ulivala u more. S leve strane, suncokreti su lagano
napredovali, boreći se sa močvarnim odlivom reke. Luis je mogao da oseti njihovu sleđenu kretnju,
sporu poput nastupanja ledenika.
Suncokreti najednom spaziše lender.
Ispod lendera se rasprsnu svetlost. Prozor se istog časa zamrači, ali Hmii i Luis ipak ostaše
zaslepljeni.
"Ne boj se", reče Hmii. "Na ovoj visini ne možemo ni u šta udariti."
"Glupave biljke verovatno su pomislile da smo neka ptičurina. Da li ti se povratio vid?"
"Mogu da razaberem uređaje."
"Spusti nas na visinu od pet milja. Ostavi ih iza nas."
Prozor se raščistio posle nekoliko minuta. Obzorje je plamtelo iza njih; suncokreti još nisu
odustajali. Ispred njih... tako je. "Selo."
Hmii ih spusti kako bi ga izbliza osmotrili. Selo se sastojalo od dva zatvorena prstena koliba. "Da
se spustimo u središte?"
"Bolje ne. Spusti nas na ivicu; voleo bih da znam kakve useve uzgajaju."
"Ništa neću spaliti."
Hmii spusti lender pomoću fuzionog pogona jednu milju iznad sela. Zaustavili su se na visokoj,
travolikoj tvari koja je prekrivala ravnicu. U poslednjem trenutku Luis primeti da se trava pomera, a
onda spazi kako iz nje niču tri oniža stvora nalik na kakve zelene, patuljaste slonove; zvuci
upozorenja razlegoše im se iz uspravljenih surli, a onda se dadoše u beg.
"Domoroci su zacelo stočari", reče Luis. "Izazvali smo stampedo." Sve veći broj zelenih životinja
pridruživao se glavnini krda u mahnitom trku. "Pa, ugodan let, kapetane."
Uređaji su ukazivali na postojanje zemljolike atmosfere. Nimalo iznenađujuće. Luis i Hmii
obukoše neprobojne oklope: bili su to kožni odevci, ne neprijatno kruti, koji bi se namah ukrutili
poput čelika kada bi ih pogodili koplje, strela ili metak. Poneli su sa sobom sonične ošamućivače,
uređaje za prevođenje i doglede. Rampom su se spustili do trave koja im je sezala do pasa.
Kolibe su bile zbijene i povezane ogradama. Sunce se nalazilo u samom zenitu... razume se. Bila
je, međutim, zora, što je značilo da su domoroci upravo ustajali. Sa spoljne strane koliba nije bilo
prozora - osim na jednoj koja je dvostruko bila viša od ostalih, a i tu se nalazio balkon. Sva je prilika
da su već viđeni.
Kada se Hmii i Luis približiše, domoroci se konačno pojaviše.
Stali su u buljuku da naviru preko ograde, podvriskujući falsetnim glasovima. Bili su niski, crveni
i ljudskog obličja, a trčali su poput pravih demona. Nosili su sa sobom mreže i koplja. Luis ugleda
Hmiija kako izvlači ošamućivač, pa i on učini isto. Crveni humanoidi pojuriše, međutim, pokraj Luisa
i Hmiija i produžiše dalje.
"Jesu li nas uvredili?" upita Hmii.
"Nisu. Samo su otišli da obuzdaju stampedo, razume se. Ne mogu im čak zameriti što tome daju
prvenstvo. Hajdemo unutra. Možda je neko ostao."
Neko je doista ostao. Tridesetak mališana crvene kože posmatralo ih je iza ograda dok su
prilazili. Deca su bila mršava; čak su i bebe bile suve poput štenadi hrta. Luis se zaustavi kraj ograde
i uputi im osmeh. Malo je njih, međutim, obratilo pažnju na njega. Većina se sjatila oko Hmiija.
Prostor u krugu koliba predstavljao je golu zemlju. Kameni ivičnjak obeležavao je mesto gde je
zgasla logorska vatra. Jedan jednonogi čovek crvene kože iziđe iz neke kolibe i zaputi se ka njima,
koristeći štaku, krećući se korakom koji je Luisu izgledao kao trčkaranje. Nosio je kilt od štavljene
kože, opervažen ukrasima od čipke. Imao je velike uši koje su mu štrčale iz glave, a jedno je,
očigledno poodavno, bilo otkinuto. Zubi su mu bili istrugani... bar se tako činilo. Deca su se sva
osmehivala i smejala, tako da se videlo da su i njihovi zubi istrugani, pa čak ni bebe tu nisu bile
izuzetak. Ali ne. Mora da su takvi bili od rođenja.
Starac se zaustavi kraj ograde. Osmehnuo se i nešto upitao.
"Još ne govorim tvoj jezik", reče Luis.
Starac klimnu. Zatim načini gest, podigavši ruku u širokom luku: poziv?
Jedno od starije dece skupi hrabrost da poskoči. On (ona; deca nisu nosila kiltove) se spusti na
Hmiijevo rame, smesti se tu udobno u krzno i dade se u istraživanje. Hmii je stajao sasvim mirno.
"Šta da radim?" upita jedino.
"Nije naoružana. Nemoj joj reći koliko si, zapravo, opasan." Luis se pope preko ograde. Starac
mu napravi mesta. Hmii krenu za Luisom, pažljivo, sa devojčicom i dalje na ramenu; ona se čvrsto
držala za gusto krzno oko njegovog vrata.
Smestili su se blizu ognjišta, Luis, Hmii i jednonogi starac crvene kože, okruženi decom. Počeli su
da opskrbljuju prevodilačku napravu osnovnim podacima o domorodačkom jeziku. Za Luisa je to bila
rutinska stvar. Neobično, ali kao da se i starac izvrsno snalazio; nisu ga iznenadili čak ni glasovi
'prevodilaca'.
Zvao se Šivit huki-Furlari, ili tako nekako. Imao je visok i piskutav glas. Njegovo prvo pitanje
koje se moglo razabrati bilo je: "Šta jedete? Ne morate da kažete."
"Ja jedem biljke, morsku hranu i meso zgotovljeno na vatri. Hmii jede presno meso", uzvrati Luis,
što je izgledalo dovoljno.
"I mi jedemo presno mesto. Hmii, ti si neobičan posetilac." Šivit zastade za trenutak. "Moram vam
reći sledeće. Mi ne upražnjavamo rišatru. Nemojte se ljutiti zbog toga." 'Prevodilac' se oglasio samo
kratkim bipom na reč rišatra.
Hmii upita: "Šta je rišatra?"
Na starčevom licu pojavi se izraz iznenađenja. "Mislili smo da je ta reč svuda ista." Zatim stade
da objašnjava. Hmii je bio neobično utihao dok su pretresali tu stvar, noseći se sa nepoznatim
rečima:
Rišatra je označavala seks izvan vlastite vrste.
Svi su znali za tu reč. Mnoge vrste su upražnjavale rušatru. Kod nekih je to moglo da bude
sredstvo za uzajamnu kontrolu rađanja; kod drugih, pak, prvi potez u kakvom trgovačkom sporazumu.
Za treće je to bio tabu. Ovom narodu nije bio potreban tabu. Oni naprosto nisu mogli da upražnjavaju
rišatru. Seksualni signali bili su pogrešni; posredi su mogli biti izraziti feromoni. "Mora da stižete
izdaleka kad to ne znate", izjavi starac.
Luis stade da priča o sebi, o tome kako je došao sa zvezda, sa one strane Luka. Ne, ni on ni Hmii
nikada nisu upražnjavali rišatru, iako je bilo mnogo varijeteta u okviru njegove vrste. (Prisetio se
jedne devojke sa Čudozemlja, više jednu stopu i lakše petnaest funti od njega, pravo perce u
njegovim rukama.) Počeo je da pripoveda o raznovrsnosti svetova i inteligentnog života, ali je
izbegao da pomene ratove i oružja.
Plemena ovog naroda uzgajala su mnogo vrsta životinja. Dopadala im se raznovrsnost, ali ne i
gladovanje, a često nije bilo moguće držati stada različitih životinja u isto vreme. Plemena su bila
upućena u međusobna kretanja, okupljajući se na trgovačkim svetkovinama. Ponekad su trgovali
čitavim krdima. To je odgovaralo razmeni celokupnog načina života: mogli ste provesti pola falana u
uzajamnom upućivanju pre rastanka. (Jedan falan iznosio je deset okretaja, deset rotacija Prstenastog
sveta, sedamdeset pet tridesetočasovnih dana.)
Da li će stočare zabrinuti to što imaju strance u selu? Šivit je uzvratio da neće. Dva stranca nisu
predstavljala pretnju.
Kada će se vratiti? U podne, odgovorio je Šivit. Morali su da žure; došlo je do stampeda. Da toga
nije bilo, zastali bi i zapodeli razgovor.
Luis upita: "Morate li da jedete meso odmah pošto je životinja ubijena?"
Šivit se osmehnu. "Ne. Može da prođe i pola dana. Ali dan i noć je već predugo."
"Da li ikada..."
Hmii najednom ustade. Spustio je blago devojčicu i isključio napravu za prevođenje. "Luise,
potrebni su mi vežbanje i samoća. Ova zatvorenost potpuno će me pomesti! Da li sam ti potreban?"
"Nisi. Hej..."
Hmii je već prešao ogradu. Tu zastade o okrenu se.
"Nemoj skinuti to što imaš na sebi. Iz daljine se ne može odrediti da li spadaš u inteligentna
stvorenja. Takođe nemoj ubiti nijednog zelenog slona."
Hmii mahnu i trenutak potom zaputi se kroz zelenu travu.
"Prijatelj ti je hitar", reče Šivit.
"I ja bi trebalo da pođem. Imam na umu jedan plan."
Goli opstanak i bekstvo bili su jedine stvari koje su ih zanimale prilikom prve posete Prstenstom
svetu. Tek kasnije, u bezbednoj i poznatoj sredini Rešta na Zemlji, Luisova svest postala je aktivna.
Tu se i prisetio da je uništio jedan grad.
Senkoviti kvadrati obrazovali su prsten, koncentričan u odnosu na Prstenasti svet. Dvanaest njih
stajalo je čeomice okrenuto prema suncu, povezano nevidljivom tankom žicom. Žica je ostajala
zategnuta zato što su senkoviti kvadrati rotirali brzinom većom od orbitalne.
Ponirući slobodno, sa isključenim pogonskim motorima, Lažov je naleteo na jednu žicu senkovitih
kvadrata i prekinuo je. Žica, koja je predstavljala jedinstvenu nit dugačku na desetine hiljada milja,
pala je poput oblaka dima na jedan nastanjeni grad.
Luis ju je iskoristio da bi njome vukao prizemljenog Lažova.
Pronašli su jedan kraj i vezali ga za svoj improvizovani brod - Halrloprilalarin lebdeći zatvor - a
zatim stali da plovilo vuku za sobom. Luis nije tačno znao šta se zbilo sa gradom, ali mogao je da
pretpostavi. Žica je bila tanka poput niti paučine, ali i dovoljno jaka da preseče trupni metal. Mora
da je potpuno iseckala zgrade kada su joj se omče stegle.
Ovoga puta domoroci neće imati samo štete od dolaske Luisa Vua. Bio je u stanju strujomanske
apstinencije; nije mu uz to bilo potrebno i osećanje krivice. Prvo što je učino prilikom ove posete
bilo je da izazove stampedo. Moraće da se pobrine o tome.
Posredi je bio težak fizički rad.
Napravio je pauzu u jednom trenutku i otišao do upravljačke palube. Brinuo ga je kzin. Čak je i
jedno ljudsko biće - jedan ravnozemac od pre pet stotina godina, recimo, kakav uspešan sredovečni
čovek - moglo teško podneti da se odjednom pretvori u osamnaestogodišnjaka, prekinutog sporog
napredovanja ka smrti, dok mu krvotokom teku moćni i neznani životni sokovi, a i sam identitet biva
doveden u pitanje: kosa mu se zgušnjava i menja boju, dok se stado kreće duž ivice; usmeravali su ga
mali crvenokožni humanoidi, a pozadi je ostajao utrti trag gotovo boje prljavštine.
Mali, zeleni slonovi očigledno su hitro i obilno pasli, što znači da su crveni ljudi morali da
prilično često menjaju bivake.
Luis zapazi neku kretnju u obližnjoj travi. Stao je da pomno posmatra, sve dok se pomicanje nije
ponovilo... i najednom ukaza se jedna narandžasta pruga. Luis nije uspeo da razabere šta je Hmii
ulovio. Srećom, u okolini nije bilo nijednog humanoida. On se vrati na posao.
Kada su se stočari vratili, čekala ih je svetkovina.
Došli su u grupi čavrljajući među sobom. Zastali su da osmotre lender, izbegavajući da mu se
previše približe. Nekolicina njih okruživala je jednog zelenog slona. (Obed?) Možda je posredi bila
samo slučajnost što su kopljaši vodili ostale prilikom ulaska u krug koliba.
Tu su iznenađeno zastali, susrevši se sa Luisom i Hmiijem, na čijem je ramenu ovoga puta
počivala jedna druga devojčica; na čistoj, prostrtoj koži kraj njihovih nogu stajalo je pola tone još
neodranog mesa.
Šivit predstavi tuđince; bio je kratak i prilično verodostojan sažetak njihovih tvrdnji. Luis je
očekivao da će ih prozvati lažovima, ali to se ipak nije dogodilo. Upoznao se sa poglavicom: bila je
to jedna žena visoka četiri stope i nekoliko inča, po imenu Gindžerofer, koja se klanjala i osmehivala,
otkrivajući uznemirujuće oštre zube. Lusi je pokušao da joj uzvrati istim naklonom.
"Šivit nam je kazao da volite raznovrsno meso", reče Luis i pokaza ka gomili koju je doneo iz
kuhinje lendera. Troje domorodaca okrenuše zelene slonove, poteraše ih ka mestu gde je paslo stado,
a kako ovi nisu odmah pošli, pobodoše ih tupim krajevima kopalja u slabine da ih ubrzaju. Pleme se
okupi na obed. Stadoše i drugi da im se pridružuju, izlazeći iz koliba za koje je Luis držao da su
prazne: desetak veoma starih muškaraca i žena. Luis je u prvi mah smatrao da je i Šivit starac. Nije
često imao priliku da viđa ljude sa artritičnim zglobovima, naboranom kožom i mnoštvom starih
ožiljaka. Zapitao se zašto su se skrivali, pretpostavivši odmah da su strele bile uperene u njih sve
vreme dok su razgovarali sa Šivitom i decom.
Za samo nekoliko minuta domoroci su pojeli svo meso, ostavivši samo koske. Nisu razgovarali;
takođe, izgledalo je da kod njih nema nikakvih prvenstava. Jeli su, zapravo, poput kzina. Hmii je
prihvatio učtiv poziv da im se pridruži. Pojeo je pretežan deo moe, koja se nije dopala domorocima;
oni su više voleli crveno meso.
Luis ga je doneo u nekoliko navrata na jednoj velikoj odbojnoj ploči. Mišići su ga još boleli od
napora uloženog u to. Posmatrao je kako domoroci uživaju u gozbi. Osećao se prijatno. U glavi mu
nije stajao draud, ali mu je ipak bilo prijatno.
Posle obeda, većina domorodaca otišla je da čuva stoku. Ostali su samo Šivit, Gindžerofer i
nekoliko starijih članova plemena. Hmii upita Luisa: "Je li moe artefakt ili ptica? Patrijarh bi možda
poželeo takve ptice za svoje lovne parkove."
"Postoji prava ptica", uzvrati Luis. "Gindžerofer, ovo bi trebalo da nas iskupi za stampedo."
"Zahvaljujem vam", reče ona. Na usnama i bradi još je imala krv. Usne su joj bile pune i crvenije
od ostale kože. "Zaboravite krv. Život je i nešto više od toga da samo ne budete gladni. Volimo da
srećemo ljude koji su drugačiji od nas. Jesu li vaši svetovi uistinu znatno manji od našeg? I okrugli?
"Okrugli su poput kugle. Kada bi se moj nalazio visoko gore uz Luk, videli biste samo jednu belu
tačku."
"Da li ćete se vratiti na ta mala mesta da ispričate o nama?"
Naprave za prevođenje mora da su odašiljale prema uređajima za snimanje na Igli. Luis reče:
"Jednoga dana."
 "Zacelo imate neka pitanje."
"Tako je. Da li vam suncokreti uništavaju pašnjake?"
Morao je da pokaže rukom da bi ona razumela šta je imao na umu. "Sjajnost u smeru okretanja?
Ne znamo ništa o tome."
"Da li ste se ikada zapitali? Možda poslali izvidnike?"
Ona nabra veđe. "Evo kako stoje stvari. Moji očevi i majke su mi kazali da se krećemo u smeru
suprotnom od smera okretanja još od kad su oni bili mali. Pamtili su da su morali da obiđu neko
veliko more, ali mu se nisu odveć približili, zato što životinje nisu htele da se hrane biljkama koje su
rasle oko obale. Sjajnost se tada javljala u smeru okretanja, ali sada je snažnija. Što se izvidnika tiče
- jedna skupina mlađih ljudi otišla je da ustanovi u čemu je stvar. Naišli su na divove. Divovi su im
pobili životinje. Morali su tada brzo da se vrate. Nisu više imali mesa.
"Kako izgleda, suncokreti se kreću brže od vas."
"Ne mari. Možemo mi da se krećemo i brže nego sada."
"Šta znate o lebdećem gradu?"
Gindžerofer ga je imala pred očima čitav život. Bio je to svojevrstan orijentir, baš kao i sam Luk.
Ponekad, kada bi se noću naoblačilo, i dalje se mogao razabrati žuti sjaj grada, ali to je bilo sve što
je znala. Grad se nalazio predaleko da bi o njemu postojale makar glasine.
"Ali čuli smo priče iz velikih daljina, ako su one uopšte vredne pomena. Verovatno su prilično
iskrivljene. Čuli smo o ljudima sa prelivnih planina koji žive između hladnog, belog nivoa i
podnožja, gde je vazduh pregust. U stanju su da lete između prelivnih planina. Koriste nebeske sanke
kada mogu da ih se domognu, ali više nema novih nebeskih sanki, tako da već stotinama godina
moraju da koriste balone. Da li vaše naprave za gledanje mogu da dosegnu donde?"
Luis joj pruži dogled i pokaza joj kako se određuje stepen uvećanja. "Zašto ih nazivaš prelivnim
planinama? Da li koristiš istu reč i za prelivanje vode?"
"Da. Ne znam zašto ih tako nazivamo. Tvoje ogledalo pokazuje mi samo veće planine..." Ona se
okrenu ka smeru okretanja. Dogled joj je gotovo pokrivao malo lice. "Mogu da vidim obalu i neki
sjaj s druge strane."
"Šta se još može čuti od putnika?"
"Kada se sretnemo, poglavito pričamo o opasnostima. U smeru suprotnom od smera okretanja ima
bezumnih mesoždera koji ubijaju ljude. Donekle liče na nas, ali su manji, crne boje i love noću.
Takođe su..." Ona se namrgodi. "Ne znamo pravo stanje stvari. Ima nešto suludo što nas goni na
rišatru sa njima. Ali niko ne može preživeti taj čin."
"Pa vi niste kadri za rišatru. Kako onda mogu biti opasni po vas?"
"Opasni su, kaže predanje."
"A šta je sa bolestima? Parazitima?"
Niko ga od domorodaca nije shvatio! Buve, pijavice, komarci, boginje, gangrena: na Prstenastom
svetu nije bilo ničeg od svega toga. Razume se, trebalo je da to pogodi. Inženjeri Prstenastog sveta to
naprosto nisu doneli. Pa ipak, on je bio zbunjen. Zapitao se da li je možda mogao da prvi donese
bolesti na Prstenasti svet... a onda je zaključio da nije. Autodok bi ga izlečio od svega opasnog.
Ali sve je to činilo domoroce sličnim civilizovanim ljudskim bićima. Oni su starili, ali se nisu
razboljevali.
10. BOŽANSKI GAMBIT
Do noći je preostalo još mnogo časova, ali Luis je već bio iscrpljen.
Gindžerofer im je stavila na raspolaganje jednu kolibu, ali su Hmii i Luis ipak izabrali da spavaju
u lenderu. Luis se odmah skljokao između ploča za spavanje, dok je Hmii ostao da se pozabavi
obezbeđenjem odbrane.
Pre no što je i sam pošao na počinak, Hmii je aktivirao pojačivač slika. Predeo je jednolično
svetleo, kao da je posredi kakav kišni dan. Dnevni pravougaonici Luka nalikovali su na svetleće
plafonske panele: bili su suviše sjajni da bi se pogled na njima mogao zaustaviti. Ali pretežan deo
obližnjeg Velikog okeana nalazio se u senci.
Veeliki okeani su ga mamili. Delovali su kitnjasto. Ali nije trebalo da budu takvi. Ako su Luisove
pretpostavke o inženjerima Prstenstog sveta bile tačne, kitnjastost nije bila njihov stil. Načela
njihovog neimarstva bila su jednostavnost i delotvornost, planovi su im domašili veoma daleko, a i
vojevali su ratove.
Ali Prstenasti svet ipak je bio kitnjast na vlastiti način, a i nije se mogao braniti. Zašto umesto
ovoga nisu sazdali mnoštvo malih prstenastih svetova? A i čemu ovde Veliki okeani? Ni oni se
nikako nisu uklapali.
Možda je od početka na pogrešnom putu. To mu se događalo i ranije! Pa ipak, sve okolnosti...
Da li se to nešto miče u travi?
Luis uključi infracrveni skener.
Sjajili su vlastitom toplotom. Bili su veći od pasa, nalikujući na svojevrsnu mešavinu čoveka i
šakala: grozni, natprirodni stvorovi pri ovom neprirodnom osvetljenju. Luisu je bio potreban samo
trenutak da pronađe sonični ošamućivač u kuli-oružarnici lendera, kao i da ga upravi ka uljezima.
Bilo ih je ukupno četvoro i kretali su se na sve četiri kroz travu.
Zaustavili su se nedaleko od koliba. Ostali su tu nekoliko minuta. Potom ponovo krenuše, ovoga
puta poluispravljeni. Luis isključi infracrveni skener.
Pri pojačanoj svetlosti Luka jasno se moglo videti: stvorovi su odnosili otpatke, ostatke sa
pređašnje gozbe. Lešinari. Sirovo meso nije im po svoj prilici odgovaralo.
Pojavi se svetlost na rubu njegovog vidnog polja. Hmii se sasvim razbudio. Luis reče: "Prstenasti
svet je star. Bar stotinu hiljada godina."
"Zašto ti je to palo na pamet."
"Inženjeri Prstenastog sveta ne bi ovde doveli šakale. Bilo je dovoljno vremena da neki soj
hominida ispuni tu ekološku nišu."
"Teško da se to moglo dogoditi za samo sto hiljada godina", uzvrati Hmii.
"Moglo je. Pitam se šta još inženjeri nisu doneli. Komarce, na primer."
"Ne bi oni doneli nikakve krvopije."
"Ne bi. Ajkule ili pume." Luis se nasmeja. "Baš kao ni tvorove. Šta još? Zmije otrovnice? Sisari
ne mogu živeti kao zmije. Osim toga, nijedan sisar ne skriva otrov u ustima."
"Luise, bili bi potrebni milioni godina da se hominidi razviju u toliko pravaca. Moramo pre
sveega razmotriti da li oni uopšte potiču sa Prstenastog sveta!"
"Potiču, ili su moje pretpostavke potpuno pogrešne. Što se tiče toga koliko je vremena potrebno,
valja se samo malo pozabaviti matematikom. Ako pretpostavimo da su počeli da se razvijaju pre
stotinu hiljada godina, kao i da je početna popu..." Luis prekide rečenicu na pola.
Na priličnoj udaljenosti - krećući se veoma brzo, s obzirom na teret koji su nosili - šakali-
hominidi najednom se zaustaviše, okrenuše, ostaše nepomični za trenutak, a zatim se ponovo spustiše
u travu i nestadoše. Kratak prelaz infracrvenim senzorom pokazao je četiri sjajne tačke kako brzo
iščezavaju.
"Imamo društvo u smeru okretanja", reče mu Hmii tihim glasom.
Pridošlice su bile velike. Izgleda Hmiijevih razmera i nisu pokušavale da se sakriju. Četrdeset
bradatih divova stupalo je kroz noć kao da je ona sasvim u njihovom posedu. Bili su naoružani i
oklopljeni. Kretali su se u klinastom poretku sa strelicima na prednjim kracima trougla, a
mačevaocima unutra, dok je na vrhu stajao jedan potpuno oklopljen čovek. Ostali su imali ploče od
debele kože kojima su štitili mišice i torzoe, ali je onaj na čelu, najveći među divovima, nosio metal:
blistavi oklop koji je bio izbočen na laktovima, kolenima, ramenima, zglobovima i bedrima. Maska
koja je štrčala napred stajala je otvorena, tako da su se unutra mogli videti bleda brada i široki nos.
"Bio sam u pravu. Sve vreme sam bio u pravu. Ali zašto Prstenasti svet? Zašto su sazdali
Prstenasti svet? Kako su, Finejgelovog mu imena, očekivali da ga brane?"
Hmii vešto okrenu ošamućivač. "O čemu to pričaš Luise?"
"Oklop. Pogledaj oklop. Da li si ikada bio u Smitsonovskom institutu? I tamo video skafander iz
svemirskog broda Prstenastog sveta?"
"Urrr ... da. Ali ovde nas čekaju preči problemi."
"Ne pucaj još. Hoću da vidim ... Da, bio sam u pravu. Proći će pokraj sela."
"Zar ti se ne čini da su mali crvenokošci naši saveznici? Bio je puki slučaj što smo njih prvo
sreli."
"Slažem se. Bar privremeno."
Mikrofon je registrovao jedan piskutav krik, koga prekide rika. Strelci istovremeno izvukoše
strele i zapeše ih u lukovima. Dva mala crvena stražara hitali su prema kolibama upečatljivom
brzinom. No, na njih niko nije obratio pažnju.
"Sad će da odapnu", reče Luis blago.
Strele suknuše. Divovi se zaneše. Dva ili tri zelena slona zarikaše i pokušaše da se pridignu,
zastaše, pa se ponovo skljokaše. Jedan je imao dve strele u slabinama.
"Išli su na stado", reče Hmii.
"Tako je. Ali ne želimo opštu pogibiju, zar ne? Reći ću ti šta da radiš: ostani ovde kraj
ošamućivača, a ja ću da odem na pregovore."
"Ja ne primam naređenja od tebe, Luise."
"Imaš li neki bolji predlog?"
"Nemam. Poštedi bar jednog diva da mu malo razvežemo jezik."

Div je ležao na leđima. Ne samo što je imao bradu, već je bio i sa grivom: samo su mu se oči i
nos pomaljali iz gustiša zlatnog runa koje mu se razlivalo sa lica, glave i ramena. Gindžerofer čučnu
kraj njega i svojim dvema malim šakama otvori mu usta. Ratnik je imao masivnu vilicu. Zubi su mu
predstavljali zatupaste kutnjake, dobrano istrošene. I to svi odreda.
"Vidiš", reče Gindžerofer, "biljojed. Hteli su da pobiju stado, kako bi se domogli trave."
Luis zavrte glavom. "Nikada ne bih pomislio da će takmaštvo biti tako oštro."
"Nismo ni mi znali. Ali oni su došli iz smera okretanja, gde su naša stada obrstila svu travu. Hvala
ti što si ih poubijao, Luise. Moražemo da upriličimo veliku svetkovinu."
Luisu se nešto okrenu u stomaku. "Samo spavaju. A i imaju umove, kao ti ili ja."
Ona ga radoznalo pogleda. "Ali upravo su ih ti umovi nagnali da pokušaju da nas unište."
"Mi smo ih oborili. Molimo te stoga da ih poštediš."
"Kako? Šta će učiniti sa nama ako dopustimo da se probude?"
 To je doista bio problem. Luis pokuša da dobije na vremenu. "Ako to rešim, da li ćeš ih
poštedeti? Ne zaboravi: mi smo upotrebili oružje za uspavljivanje." Ovo je trebalo da Gindžerofer
stavi do znanja da je Hmii mogao ponovo da pribegne istom sredstvu.
"Raspravićemo o tome", uzvrati Gindžerofer.
Luis stade da čeka, zadubljen u misli. Četrdeset divovskih travojeda nikako se nije moglo smestiti
u lender. Razume se, bilo je moguće razoružati ih... Luis se osmehnu najednom na prizor mača u
divovoj krupnoj šaci sa širokim prstima. Dugačko, zakrivljeno sečivo, nalikovalo bi na kosu.
Gindžerofer se vrati. "Poštedećemo ih ako više nikada ne budemo videli njihovo pleme. Možeš li
to da obećaš?"
"Pametna si ti žena. Tako je, oni mogu da imaju srodnike sa osvetničkom tradicijom. Mislim da
mogu da ti obećam da više nikada nećemo videti ovo pleme."
Hmiijev glas progovori mu u uho. "Luise? Možda bi ih trebalo iskoreniti!"
"Ne. To bi nas samo stajalo vremena. A i, tanja mu, pogledaj ih! Seljaci. Oni nam se ne mogu
suprotstaviti. U najgorem slučaju, naložiću im da sagrade veliki splav, pa ćemo ih vući lenderom.
Suncokreti još nisu prešli reku. Ostavićemo ih podalje odavde, gde ima trave u izobilju."
"Ali zašto? Pa na to ćemo straćiti čitave nedelje!"
"Radi obaveštenja." Luis se okrenu prema Gindžerofer. "Želim onoga u oklopu, kao i sve njihovo
oružje. Ostavite im samo po nož. Zadržite šta hoćete, ali želim da pretežan deo prenesete u lender."
Ona sumnjivo odmeri oklopljenog džina. "Kako da ga prenesemo?"
"Doneću odbojnu ploču. Svežite ostale pošto mi odemo. Oslobađajte ih u parovima. Objasnite im
situaciju. Šaljite ih u smeru okretanja po danu. Ako se vrate da vas napadnu bez oružja, vaši su. Ali
neće. Gledaće da što pre pređu preko ravnice, bez oružja i uz travu koja je visoka samo jedan inč."
Ona se zamisli. "Izgleda bezbedno. Postupićemo tako."
"Mi ćemo biti u njihovom bivaku, ma gde se nalazio, znatno pre no što oni stignu. Čekaćemo ih
tamo, Gindžerofer."
"Nećemo im ništa učiniti. Moje obećanje važi za čitav narod", uzvrati ona hladno.

Oklopljeni džin probudio se nedugo posle svitanja.

On otvori oči, zažmirka i usredsredi pogled na uznesen narandžasti zid od krzna, žute oči i
dugačke kandže. Bio je sasvim nepomičan dok su mu oči šarale unaokolo... zapažajući oružje
tridesetorice sadrugova sakupljeno na jednu gomilu... vazdušnu komoru sa dvoje otvorenih vrata...
obzorje koje je brzo promicalo... Takođe je mogao da oseti vetar izazvan hitrim letom lendera.
Pokušao je da se okrene.
Luis se isceri. Posmatrao ga je preko skenera na plafonu rekreacione kabine lendera, sedeći za
upravljačima. Divov oklop bio je zalemljen za pult na mestima gde su se nalazila kolena, pete,
zglobovi i ramena. Malo toplote lako bi ga oslobodilo, ali ne i pokušaj da se okrene na stranu.
Div stade da postavlja zahteve i da preti. Nije molio. Luis nije mnogo obraćao pažnju na to. Kada
prevodilački program kompjutera bude počeo da se razabire u svemu tome, on će se ponovo
usredsrediti. U ovom trenutku više ga je zanimao prizor bivaka divova.
Nalazio se na visini od jedne milje i pedeset milja od koliba crvenih mesojeda. On uspori. Trava
je ovde imala vremena da ponovo izraste, ali divovi su ponovo ogoleli jedno veliko područje iza
njih, u pravcu mora i suncokretnog sjaja u pozadini. Nalazili su se u travi: na hiljade njih široko
raštrkani po preriji. Luis uoči tačkice svetlosti: odblesci sa mačeva-kosa.
Nijedan div nije bio blizu samog bivaka. Nedaleko od središta logora nalazila su se smeštena
kola, ali nije bilo ni traga od vučnih životinja. Divovi mora da su sami vukli kola. Ili su možda
raspolagali motorima koje su stekli posle onog događaja što ga je Halrloprilalar nazvala Padom
Gradova, pre hiljadu godina.
Ono što je Luis mogao da vidi bila je središnja zgrada. Razabrao je samo jednu crnu tačku kroz
osmatrački prozor, crni pravougaonik preplavljen svetlošću. Luis se osmehnu. Divovi su pridobili
neprijatelje.
Jedan ekran zasvetle. Oglasi se poznati, zavodljivi kontraalt: "Luise."
"Tu sam."
"Vraćam ti draud", reče lutkar.
Luis se okrenu. Mala, crna naprava počivala je na prenosnom disku. Luis se ponovo okrenu, kao
neko ko okreće leđa neprijatelju, prisetivši se da je neprijatelj, u stvari, još tu.
On reče: "Želim da nešto ispitaš. Postoje planine duž osnove obodnog zida. Domoroci..."
"Tebe i Hmiija sam odabrao upravo zbog izlaganja rizicima pri istraživanju."
"Možeš li da shvatiš da ja nastojim da svedem na najmanju meru te rizike?"
"Svakako."
"Onda me saslušaj. Mislim da bi trebalo da ispitamo prelivne planine. No, pre toga treba da se
upoznamo sa mnoštvom stvari vezanih za obodni zid. Sve što valja da..."
"Luise, zašto si ih nazvao prelivnim planinama?"
"Domoroci ih tako nazivaju. Ne znam zašto, a ne znaju ni oni. Sugestivno je, zar ne? A i ne vide se
odozgo. Zašto? Najveći deo Prstenastog sveta nalikuje na masku jednog sveta, sa ukalupljenim
morima i planinama. Ali prelivne planine nisu šuplje, već ispunjene: imaju zapreminu."
"Da, sugestivno je. Moraš sam doći do željenih odgovora. Ja se zovem Poslednji", reče lutkar, "a
to znači da upućujem ljude izvan bezbednosti, zato što je besbednost moj prerogativ i moja dužnost,
zato što bi moja pogibija ili moje ranjavanje bili krah za sve. Luise, pa već si ranije imao posla sa
mojom vrstom!"
"Tanj! Tražim od tebe samo da izložiš riziku jednu sondu, a ne tvoje vredno sklonište! Sve što nam
je potrebno jeste jedan operativni hologram načinjen duž obodnog zida. Stavi sondu na obodne
transportne petlje i uspori je do solarne orbitalne brzine. Koristićeš sistem upravo na način na koji je
to i predviđeno. Meteorska odbrana neće pucati na obodni zid..."
"Luise, pokušavaš da nadmudriš jedno oružje koje je, prema tvojoj sopstvenoj proceni,
programirano pre više stotina hiljada godina. Šta kao je nešto blokiralo obodni transportni sistem?
Šta ako se laserski sistem za gađanje pokvario?"
"Pa i u najgorem slučaju, šta bi izgubio?"
"Polovinu sistema za ponovnu opskrbu gorivom", uzvrati lutkar. "Postavio sam u sonde odašiljače
prenosnih diskova, opremljene filtrom koji propušta samo deuterijum. Prijemnik se nalazi u
rezervoaru sa gorivom. Da bih ga ponovo napunio gorivom, dovoljno je samo da zaronim sondu u
neko more Prstenstog sveta? A i zašto bih se izlagao tom riziku?"
Luis se s mukom upirao da obuzda bes. "Zapremina, Poslednji! Šta je unutar prelivnih planina?
Mora da ima na stotine hiljada tih prelivnih polukupa visokih između trideset i četrdeset milja, a
donji deo im nije šupalj, već ravan! Jedna od njih mogla bi da bude središte za kontrolu i održavanje,
ili čak čitav niz takvih centara. Ne mislim da je to posredi, ali voleo bih da budem siguran pre no što
rešim da im se približim. Osim toga, mora da postoje visinski mlaznici za Prstenasti svet, a najbolje
mesto za njihovo montiranje jeste obodni zid. Gde se oni nalaze i zašto ne rade?"
"Jesi li sasvim siguran da tu moraju biti posredi raketni motori? Postoje, naime, i druga rešenja.
Generatori gravitacije takođe bi poslužili za kontrolu visine."
"Ne verujem da je to posredi. Inženjeri Prstenastog sveta ne bi morali da okreću ovu kolosalnu
formaciju kada bi imali generatore gravitacije. Tada bi bili suočeni sa znatno jednostavnijim
inženjerskim problemom."
"Kontrola magnetskog dejstva, onda, u suncu i podu Prstenastog sveta."
"Hmmm... možda. Tanj, nisam siguran. Želim da to ti ustanoviš!"
"Kako se usuđuješ da se pogađaš sa mnom?" Lutkar je izgledao više iznenađen nego ljut. "Samo
od mog ćefa zavisi da li ćeš ostati na Prstenastom svetu dok ovaj ne naleti na senkovite kvadrate.
Samo od mog ćefa zavisi da li ćeš ikada više osetiti slast napona."
Naprava za prevođenje konačno se oglasi: "Pokoran? Zar zato što jedem biljke da budem
pokoran? Izvadi me ih oklopa i boriću se protiv tebe bez ičega na sebi, ti lopto narandžaste kosurine.
Mojim sunarodnicima u dugačkoj kući baš je potrebna jedna fina, nova prostirka."
"A šta kažeš na ovo?" upita Hmii, pokazavši mu uglačane crne kandže.
"Daj mi samo jedan tanak bodež protiv tvojih osam. Ili mi nemoj dati nijedan, boriću se i bez
njih."
Luis se zakikota, a zatim uključi mikrofon interkoma. "Hmii, zar nikada nisi video borbu sa
bikovima? A ovaj mora da je Patrijarh stada, kralj divova!"
Div upita: "Ko je ili šta je to bilo?"
"Bio je to Luis." Hmii spusti glas. "Suočen si sa opasnošću. Predlažem ti da se ponašaš uviđavno.
Luis je... užasan."
Luis se trže. Šta li sad ovo znači? Obrnuti božanski gambit, sa glavom Luisa Vua kao gostujuće
zvezde? Moglo bi da upali, kada se već i Hmii, opaki kzin, očigledno plašio nevidljivih glasova...
Luis reče: "Kralju biljojeda, reci mi zašto si napao moje poklonike."
"Njihova stoka jede našu hranu", uzvrati div.
"Zar te hrane nije bilo i drugde, tako da ste mogli izbeći izlaganje mojoj srdžbi?"
Među mužjacima u stadu stoke ili krdu bizona postoji ili preovlađivanje ili pokoravanje. Nema
nikakve sredine. Div zakoluta očima, pokušavši da pronađe neki uzmak, ali nije bilo nikakvog. Ako
već nije mogao da uspostavi prevlast nad Hmiijem, kako je onda mogao da se nosi sa jednim
nevidljivim glasom?"
"Nismo imali izbora", reče on. "U smeru okretanja nalaze se plamene biljke. Levo su mašinski
ljudi. Desno je visok greben golog skrita. Na skritu ništa ne raste, a i suviše je sklisko za uspinjanje.
U smeru suprotnom od smera okretanja ima trave i tamo nas ništa nije moglo zaustaviti do sitnih
divljaka, sve dok vi niste došli! Kakva je tvoja moć, Luise? Jesu li moji ljudi živi?"
"Poštedeću tvoje ljude. Kroz..." treba da prevale pedeset milja, goli i gladni, "... dva dana biće sa
tobom. Ali sve vas mogu poubijati samo pokretom jednog prsta."
Divove oči upreše se ka plafonu i on zavapi. "Ako budeš u stanju da satreš plamene biljke, mi
ćemo te obožavati."
Luis zastade da razmisli. Najednom, stvar više nije bila smešna.
Čuo je kako div moli Hmiija da mu pruži obaveštenja o Luisu, a zatim i Hmiija kako neumorno
laže. Igrali su oni takve igre i ranije. Božanski gambit održao ih je u životu prlikom dugog povratka
na Lažova; ugled Govornika Životinjama kao boga rata i ponude domorodaca pomogli su im da ne
skončaju od gladi. Luis, međutim, nije shvatio da Govornik/Hmii uživa u svemu tome.
Svakako, Hmii se zabavljao. Ali div je molio za pomoć, a šta je Luis mogao da preduzme protiv
suncokreta? U stvari, to uopšte i nije bio njegov problem. Divovi su ga uvredili, zar ne? A bogovi su,
načelno, poznati po tome što ne praštaju. I tako, Luis zausti da nešto kaže, ali onda ponovo zatvori
usta, porazmisli još malo, pa reče: "Ako ti je mio život, kao i život tvojih sunarodnike, reci mi istinu.
Da li biste mogli da jedete plamene biljke, ako vas one ne bi najpre spržile?"
 Div vedro uzvrati: "Svakako, Luise. Mi pasemo duž međe noću, kada nas glad sasvim skoli. Ali u
zoru moramo biti podalje odatle. Biljke nas mogu domašiti i miljama daleko, a spržiće sve što se
kreće! Sve se istovremeno okreću, upravljaju sjaj sunca ka nama i mi začas buknemo!"
"Ali možete da ih jedete kada ne sija sunce."
"Da."
"Kako duvaju vetrovi u ovom području?"
"Vetrovi? ... U ovom kraju duvaju u smeru okretanja. U široj okolnoj oblasti duvaju jedino na
području plamenih biljaka."
"Zato što biljke zagravaju vazduh?"
"Jesam li ja bog da to znam?"
Uostalom, suncokreti dobijaju samo izvesnu količinu sunčeve svetlosti. Sudeći po tome kako
dejstvuju, oni zagrevaju vazduh oko i iznad sebe, ali sunčeva svetlost uopšte ne prolazi pokraj
srebrnih cvetova da bi stigla do korenova. Rosa se sigurno kondenzuje na hladnom tlu. Biljke zacelo
na taj način dolaze do potrebne vlage. A podizanje toplog vazduha postojano bi stvaralo vetar sa
međa suncokretnog polja.
A biljke spaljuju sve što se kreće, pretvarajući tako biljoždere i ptice u đubrivo.
Možda bi moglo da uspe. Možda.
"Na tebi je da obaviš pretežan deo posla", reče Luis. "Pleme je tvoje i ti ćeš ga spasti. Posle toga,
krenućete ka satrtim plamenim biljkama. Poješćete ih i iskoristiti kao đubrivo za neke druge biljke
koje vam više prijaju za ishranu." Luis se nasmeja zbog izraza zbunjenosti na Hmiijevom licu, pa
nastavi: "Nikada više nećeš dirati moje poklonike, crvene ljude."
Oklopljeni div sav je cvao od zadovoljstva. "Sve su to izvrsne novosti. Bićemo tvoji poklonici.
Moramo pogodbu da zapečatimo rišatrom."
"Šališ se."
"Šta? Ne, govorio sam o tome i ranije, ali Hmii nije shvatio. Sporazumi se moraju zapečatiti
rišatrom, čak i između ljudi i bogova. Hmii, to nije problem. Vi ste čak prikladne veličine za moje
žene."
"Ja sam neobičniji nego što ti se čini", uzvrati Hmii.
Iz Luisove plafonske tačke viđenja, izgledalo je kao da se Hmii pokazuje divu. Nešto je svakako
izazvalo izraz zbunjenosti na licu diva. Luisu je još samo to trebalo. Tanj i prokletstvo!, pomisli on.
Imao sam na umu samo to da dobijem odgovor! A sada ovo. Ono što mi valja činiti...
Tako je. "Načiniću za tebe jednog slugu", reče Luis. "Budući da sam u žurbi, on će biti patuljast,
kao i nem na tvom jeziku. Zvaćeš ga Vu. Hmii, moramo se posavetovati."
11. DIVOVI TRAVE
Lender je dodirnuo tle pri zlokobnom sjaju bele svetlosti. Sjaj iz dugačke kuće potrajao je još
minut pošto je lender prestao da se kreće, a onda je zgasnuo. Trenutak potom spusti se rampa. Kralj
divova, u punom oklopu, skliznu njome do tla. Tu podiže glavu i riknu. Zvuk koji je ispustio mora da
je dosegnuo mnogo milja unaokolo.
Divovi stadoše da trče ka lenderu.
Iz letelice iziđe najre Hmii, pa Vu. Vu je bio oniži, delimično lišen kose i bezopasnog izgleda.
Silno se osmehivao; osvrtao se oko sebe uz šarmantnu očaranost, kao da vidi ovaj svet po prvi put...
Dugačka kuća nalazila se na priličnoj udaljenosti. Bila je sazdana od blata i trave, ojačana
okomitim podupiračima. Niz suncokreta zasađenih na vrhu neprekidno se pomerao, čas upravljajući
svoja konkavna ogledala na pročeljima i zelena fotosintetička pročelja ka suncu, a čas odbleskujući
prema divovima koji su se okupljali sa svih strana.
"Šta ako neprijatelj napadne preko dana?" upita Hmii. "Kako biste stigli do dugačke kuće? Ili
možda negde drugde držite oružje?"
Div je porazmislio pre no što je odlučio da oda tajne odbrane. No, Hmii je služio Luisu, tako da je
bilo mudro ne uvrediti ga... "Vidiš li ono šipražje u smeru suprotnom od smera okretanja, iza dugačke
kuće? Ako zapreti opasnost, jedan čovek mora prići iza tog žbunja i mahnuti čaršavom. Suncokreti će
tada upaliti suvo granje, a mi ćemo, pod okriljem dima, doći u priliku da uđemo unutra i uzmemo
oružje. "On baci pogled prema lenderu o dodade: "Neprijatelj koji bi bio dovoljno brz da nas
sustigne pre no što mi stignemo do oružja u svakom slučaju bi bio prejak za nas. Možda bi ga
suncokreti iznenadili."
"Može li Vu da izabere ženu za sebe?"
"Zar mu se toliko žuri? Pomislio sam da mu posudim svoju ženu Ret, koja je već upražnjavala
rišatru. Ona je niska a mašinski ljudi se ne razlikuju mnogo od Vua."
"Prihvatljivo", reče Hmii, ne pogledavši uopšte Vua.
Sada ih je okruživalo stotinu divova. Izgledalo je da ih više ne pristiže. Kzin upita: "Jesu li to
svi?"
"Ovi ovde i moji ratnici svi su iz istog plemena. U preriji ima ukupno dvadeset šest plemena.
Držimo se zajedno kada možemo, ali niko ne govori u ime svih", uzvrati kralj divova.
Od stotinak okupljenih, osmorica su bili muškarci i svi odreda sa upadljivim ožiljcima; trojica su
bili dobrano obogaljeni. Niko drugi osim kralja divova nije imao bore i prosedu kosu, kao znamenje
starosti.
Ostalo su bile ženke... odnosno žene. Visina im se kretala između šest i po i sedam stopa, što je
bilo malo u poređenju sa muškarcima: imale su mrku kožu, bile su nage i izgledale su dostojanstveno.
Kosa im je bila zlatna i obilno im se slivala niz leđa; uglavnom je bila zamršena. Nijedna nije imala
nikakvih ukrasa. Noge su im bile debele, stopala velika i čvrsta. Nekoliko žena bilo je sedokoso.
Njihove teške grudi bile su dobar pokazatelj o tome koliko su stare. Stale su da osmatraju goste uz
zadovoljstvo i čuđenje, dok je oklopljeni div pričao šta zna o njima.
Jednog trenutka, isključivši napravu za prevođenje, Hmii reče: "Ako ti se neka više dopada od
drugih, ja to sada moram da kažem."
"Ne, sve su uglavnom jednake... jednako privlačne."
"I dalje možemo okončati ovu situaciju. Mora da si bio sišao s uma kada si obećao ovako nešto!"
"Izići ću ja već s tim na kraj. Hej, pa zar ne želiš osvetu za spaljeno krzno?"
"Osvetu jednoj biljki? Sasvim si poludeo. Vreme nam je dragoceno, a kroz nešto samo malo više
od godinu dana svi će oni ionako biti mrtvi... suncokreti, divovi, mali crvenokožni mesožderi, svi
odreda!"
"Tako je..."
"Tvoja pomoć im, zapravo, uopšte neće pomoći, ali oni to ne znaju. Koliko će potrajati ovaj tvoj
projekat? Jedan dan? Mesec dana? Pa time samo štetiš našem vlastitom projektu."
"Možda sam lud. Hmii, moram ovo da obavim do kraja. Sve vreme od kako sam otišao sa
Prstenstog sveta nisam... imao razloga da se ponosim sobom. Moram dokazati da..."
Začu se glas kralja divova: "Luis će vam sam reći da je gotovo sa opasnošću od plamenih biljaka.
Objasniće nam šta nam valja..."
Vu, uzdržan, kako mu je to i inače novi karakter nalagao, povuče se iza velikog kzina; nijedan od
divova nije primetio kako on podiže šaku i počinje da govori u nju. Pola minuta kasnije zadržan
Luisov glas zagrme iz lendera: "Počujte me, jer došao je vaš dan da raskrčite mesta plamenih biljaka
za sve sojeve ljudi. Moja tvorevina stupaće pred vama poput oblaka. Morate sakupiti semenje onoga
što želite da raste na mestu gde plamene biljke sada rastu..."
U sam cik zore, kada sunce sija odozgo poput puke iskre svetlosti na rubu jednog senkovitog
kvadrata, divovi su već bili ustali i krenuli.
Voleli su da spavaju, međusobno se dodirujući. Kralj divova nalazio se u središtu kruga žena, na
čijem je rubu bio Vu, čija je sitna, polućelava glava počivala na ramenu jedne žene, dok je noge
držao prebačene preko dugačkih, koščatih nogu jednog čoveka. Prljavi pod bio je sav prekriven
telesima i kosom.
Budeći se, kretali su se skladno: oni najbliži vratima prvi su s izdvajali iz mnoštva, uzimali vreće
i srpaste mačeve i izlazili napolje, da bi to potom činili oni iza njih. Vu je izišao sa ovima.
Pred udaljenim lenderom jedan jednoruki div sa izobličenim licem kratko se pozdravio sa
Hmiijem, a onda laganim trkom krenuo ka dugačkoj kući. Stražari od prošle noći spavaju preko dana
unutra, a sa njima su ostale i neke starije žene.
Divovi se okrenuše i otvoreno upiljiše kada Vu poče da se uspinje uza zid.
Površina od trave i blata bila je trošna, ali krov se nalazio na visini od samo dvanaest stopa. Luis
se uspravi između dva suncokreta.
Biljke su stajale na visini od jedne stope na čvornovatim, zelenim stabljikama. Svaka je imala po
jedan ovalni cvet, sa ogledalastom površinom, između devet i dvanaest inča u prečniku. Jedna oštra
stabljika štrčala je iz središta ogledala i završavala se tamnozelenim pupoljkom. Stražnji deo cveta
bio je vlaknast, a svi cvetovi bacali su sunčevu svetlost prema Luisu Vuu; ali ona još nije bila
dovoljno snažna da mu naudi.
Luis obuhvati šakama jednu debelu stabljiku suncokreta i lagano je zaljulja. Ona, međutim, nije
popuštala; korenje je duboko sezalo u krov. On skide košulju i postavi je između cveta i sunca.
Ogledalski cvet zatreperi i namreška se neodlučno, a onda se sakupi napred, obuhvatajući u svoje
okrilje zeleni pupoljak.
Imajući na umu da ga mnoge oči posmatraju, Vu siđe niz zid naročito skladnim pokretima. Pratio
ga je beli sjaj dok je koračao u susret Hmiiju.
Kzin reče: "Deo noći proveo sam u razgovoru sa jednim stražarom."
"Jesi li doznao nešto?"
"Pokazao je krajnje poverenje u tebe, Luise. Prilično su lakoverni."
"Takvi su bili i mesojedi. Pitam se da li su tu posredi samo valjani maniri."
"Mislim da nisu. Mesojedi i travojedi očekuju da bilo šta može doći sa obzorja u bilo kom
trenutku. Znaju da ima ljudi neobičnih obličja i božanske moći. To me je navelo da se zapitam koga
sve još možemo sresti. Uuurrr, a stražar je znao da mi ne pripadamo rasi koja je sazdala Prstenasti
svet. Je li to slučajno?"
"Možda. Šta ima još?"
"Neće biti poteškoća sa ostalim plemenima. Možda su stvarno stoka, ali imaju nešto u glavi. Oni
koji ostanu u preriji sakupljaće semenje za one koji odaberu da krenu u pohod na teritoriju
suncokreta. Daće žene mladim, odraslim muškarcima ako pođu. Možda će ih krenuti trećina kada ti
budeš obavio svoju čaroliju. Ostali će imati dovoljno trave. Neće morati da idu u pravcu crvenih
ljudi."
"U redu."
"Pitao sam i o dugoročnim klimatskim prilikama."
"Odlično! I?"
"Stražar je bio starac", uzvrati Hmii. "Kada je bio mlad i imao obe noge, pre no što ga je nešto
smoždilo - prevodilac kaže 'neman' - sunce je uvek bilo istog sjaja i dani su uvek bili iste dužine.
Sunce sada izgleda ponekad sjajnije, a ponekad manje sjajno; kada je sunce sjajno, dani izgledaju
prekratki - i obrnuto. Luise, on se seća kako je sve počelo. Pre dvanaest falana, što iznosi stotinu
dvadeset rotacija sazvežđa, postojalo je vreme tame. Zora nikako nije dolazila čitava dva ili tri dana.
Videli su zvezde, kao i neki utvarni plamen koji se širio gore. A onda je ponovo sve bilo kao i ranije
tokom nekoliko falana. Kada su nejednaki dani došli, trebalo im je dugo da to uoče; oni naime,
nemaju časovnike..."
"Stvar izgleda predvidljiva. Izuzev..."
"Ali ona duga noć, Luise. Kako ti to izgleda?"
Luis klimnu. "Sunce je blesnulo. Prsten senkovitih kvadrata nekako se zatvorio. Možda se žice
koje ga drže mogu automatski namotati."
"To znači da su baklje na suncu decentrirale Prstenasti svet. Dani su potom postajali sve
neravnomerniji. To je prestrašilo sve rase sa kojima divovi trguju."
"Sa puno razloga."
"Kada bismo samo nešto mogli da preduzmemo." Kzinov rep ošinu kroz vazduh. "Ali mi se umesto
toga borimo protiv suncokreta. Jesi li uživao sinoć?"
"Jesam."
"Onda bi trebalo da se osmehuješ."
"Ako si stvarno želeo da znaš kako je bilo, mogao si da posmatraš. Svi ostali su to činili. U
velikoj zgradi, naime, nema zidova; unutra su svi na gomili. U svakom slučaju, dopada im se da
posmatraju."
"Nisam mogao da podnesem smrad."
Luis se nasmeja. "Miris je stvarno jak. Nije rđav, ali je jak. Morao sam, uz to, da stojim na stolici.
A i žene su bile... krotke."
"Žene i treba da budu krotke."
"Ne žene ljudi! Ove nisu čak ni glupe. Nisam mogao da govorim, razume se, ali sam slušao." Luis
kucnu vrhom prsta po uređaju u uhu. "Slušao sam kako Ret organizuje skupinu za raščišćavanje. Ona
je dobra. Hej, bio si u pravu, organizuju se baš kao krdo stoke! Sve žene su supruge kralja divova.
Nijedan mužjak nema pristupa do njih, osim kada kralj divova proglasi praznik i udalji se da bi
posmatrao. Zabava je gotova kada se on vrati, a zvanično se ništa nije dogodilo. Svi su sada pomalo
zlovoljni, zato što smo ga vratili iz pohoda dva dana ranije."
"A kakve to treba da budu ženke ljudi?"
"Oh... orgazam. Mužjaci svih sisara doživljavaju orgazme. Ženke uglavnom ne. Ali žene ljudi ga
doživljavaju. Ženke divova, međutim, naprosto prihvataju sam čin, one, ovaj, ne učestvuju u njemu."
"Ti nisi uživao?"
"Razume se da jesam. Na kraju krajeva, to je seks, zar ne. Ali potrebno je malo vremena da se
čovek na to navikne, da se pomiri sa tim da ja naprosto nikako nisam mogao pomoći da i Rit u tome
uživa koliko i ja, da ona jednostavno nije kadra za to."
"Sve što mogu da ti poklonim jeste moja naklonost", uzvrati Hmii, s obzirom na to da je moja
najbliža žena udaljena dve stotine svetlosnih godina. Šta nam sad valja činiti?"
"Moramo sačekati kralja divova. Možda je malo ošamućen. Najveći deo noći proveo je u
ponovnom navikavanju na svoje žene. U stvari, jedini način na koji me je mogao uputiti u stvar bila je
neposrednim pokazivanjem. Strašan je", reče Luis. "On je... opslužio? Opslužio je dvanaest žena, a ja
sam se tanj upirao da održim korak sa njim, ali moj ego nimalo nije bio osokoljen okolnošću da... Ali
pustimo sad to."
Luis se isceri.
"Luise?"
"Moji rasplodni organi naprosto nisu tome dorasli."
"Stražar mi je rekao da ženke drugih vrsta gledaju sa strahopoštovanjem mužjake divova. Mužjaci
upražnjavaju rišatru kad god mogu. Silno uživaju u mirovnim skupovima. Stražara je naljutilo to što te
Luis nije učinio ženom."
"Luis se očigledno žurio", reče Vu i uđe.
Prethodne noći sakupljači su iz velikih vreća izručili zamašnu gomilu pokošene trave na izvesnoj
udaljenosti od dugačke kuće. Stražari i kralj divova pojeli su pretežan deo te kamare; sakupljači su
jamačno jeli dok su radili. Luis je sada posmatrao kako kralj divova idući prema lenderu, zastaje da
dokrajči gomilu.
Travojedi provode preveliki deo života u jedenju, promrmlja Luis sebi u bradu. Kako li ovi
humanoidi uspevaju da održe svoju inteligenciju? Hmii je bio u pravu - nije vam potrebna
inteligencija da biste gamizali po vlatima trave. Možda je inteligencija potrebna da izbegnete da
budete pojedeni. Ili... valja biti i te kako domišljat da bi se uzveralo uz jedan suncokret.
Luis oseti kako ga neko posmatra.
On se okrenu. Ništa.
Bilo bi u najmanju ruku nezgodno ako bi kralj divova doznao da je prevaren. Pa ipak, Luis se
nalazio sasvim sam na upravljačkoj palubi, ako se prenebregne 'špijunka' Poslednjeg. Odakle, onda,
oni žmarci na zadnjem delu vrata? On se ponovo okrenu - ali koga to, zapravo, obmanjuje? Bio je to
draud. Crno plastično kućište zurilo je u njega sa prenosnog diska.
Samo malo napona bilo bi dovoljno da se on uistinu oseti kao bog. A to bi ga odista i uzbudilo!
Prisetio se da ga je Hmii video pod naponom. "Poput bezumne morske biljke..." On se okrenu.
Kralj divova bio je danas bez oklopa. U času kada su on i Hmii ušli u kabinu za odmor, kzin
podiže ruke prema tavanici, spojivši dlanove, i prozbori napevanim glasom: "Luise." Div stade da ga
oponaša.
"Nađi mi jednu od odbojnih ploča", reče Luis bez uvoda. "Položi je na pod. Dobro. Uzmi sad
malo oplate od superprovodnika. Troje vrata dole, do velikog spremišta. Dobro. Obavi tkaninu oko
odbojne ploče. Potpuno je prekri, ali ostavi jedan nabor kako bi imao gde da uhvatiš. Hmii, koliko je
jaka tkanina?"
"Trenutak, Luise... Vidiš, može se seći nožem. Mislim da je ne mogu pocepati."
"Dobro. Daj mi sada dvadeset milja superprovodljice žice. Obmotaj jedan kraj oko odbojne
ploče. Dobro veći; napravi više čvorova. Ne štedi. Dobro je tako. Smotaj sada ostatak žice, ali tako
da se ne zapetlja kada je pustiš. Potreban mi je drugi kraj. Hmii, ti učini to. Kralju Travojeda,
potreban mi je najveći kamen koji možeš da poneseš. Poznaješ ovu teritoriju. Pronađi ga i donesi."
Kralj je za trenutak stajao nepomičan, zureći... a onda obori pogled i iziđe. Hmii reče: "Prevrće
mi se stomak kada moram tako pokorno da izvršavam tvoja naređenja."
"Ali dobro si razmislio o svemu, a i umireš od želje da doznaš šta sam naumio. Ali..."
"Mogu te nagnati da mi to kažeš."
"A ja ti mogu ponuditi nešto bolje. Dođi malo ovamo, molim te."
Hmii se provuče kroz otvor. Luis upita: "Šta vidiš na prenosnom disku?"
Hmii uze draud.
Luisu glas zastade u grlu dok je izgovarao: "Uništi ga."
Kzin načini kratak trzaj rukom i hitnu malu napravu o zid. Nije se ulubila. On uze kućište, otvori ga
i stade da bode unutra nožem od trupnog metala koji je koristio. Konačno reče: "Ne može se više
opraviti."
"Dobro."
"Čekaću dole."
"Ne, poći ću i ja s tobom. Hoću da nadlegdam kako radiš. A želim i da doručkujem." Osećao se
kao na trncima. U stvari, uopšte nije bio siguran kako se osećao. Rišatra nije, zapravo, ispunila
njegova očekivanja, a čista radost koju je pružao napon sada je bila zauvek izgubljena. Ali... sir
fondi? Tako je. Kao i sloboda i ponos. Kroz nekoliko časova zbrisaće invaziju suncokreta, a i
otarasiće se, tanja mu, Hmiija. Luis Vu, bivši strujoman, čiji se mozak, ipak, nije pretvorio u surutku.
Vratio se kralj divova, tegleći jednu gromadu i krećući se sasvim polako. Hmii priđe da je
preuzme, zastade za trenutak kada je video koliki je, a onda ipak završi kretnju. Okrenuo se, držeći
gromadu u rukama, i rekao glasom u kome se malo osećao napor: "Šta da radim sa ovim, Luise?"
Bilo je primamljivo. Oh, ima toliko mogućnosti... Daj mi minut da malo razmislim... Ali bogovi ne
podrhtavaju pod teretom, a on nije mogao da dopusti da Hmii ispusti kamen pred divovim očima.
"Stavi ga na tkaninu od superprovodnika i obmotaj ga njome. Sveži onda sve
superprovovodljivom žicom. Obavij više puta kamen, a i ne štedi na čvorovima. U redu, sada želim
neku jaču žicu koja će izdržati toplotu."
"Imamo Sinklerov molekulski lanac."
"Manje od dvadeset milja. Neka bude kraći od superprovodljive žice." Luisu je bilo milo što je
nadzirao celu stvar. Prevideo je mogućnost da superprovodljiva žica možda ne bi bila dovoljno
snažna da izdrži odbojnu ploču obavijenu u tkaninu kada jednom ploča dostigne odgovarajuću visinu.
Ali Sinklerov lanac predstavljao je fantastičnu stvar. Zacelo će izdržati.
12. SUNCOKRETI
Luis je leteo visoko i brzo u smeru okretanja. U preriji se videlo suviše smeđih mesta: trava koju
su prvo obrstili zeleni slonovi, a zatim divovi, s naporom je ponovo rasla. Ispred njega, bela pruga
suncokreta bleštala je preko mora.
Kralj divova promatrao je kroz providna vrata vazdušne komore. "Možda je trebalo da ponesem
oklop", reče on.
Hmii frknu. "Za borbu protiv suncokreta? Metal se zagreva."
"Odakle ti taj oklop?" zapita Luis.
"Gradili smo put za mašinski narod. Lišili su nas travnatih predela kroz koje je trebalo da prođe
put, a posle svega napravili su oklope za kraljeve plamena. Nastavili smo dalje. Nije nam se dopao
njihov vazduh."
"Šta mu nedostaje?"
"Ima grozan ukus i miris, Luise. Miriše na ono što ponekad piju. Istu stvar sipaju i u svoje mašine,
ali je onda ne mešaju ni sa čim."
Hmii upita: "Začudio me je oblik tvog oklopa. Nije rađen po tvojoj meri. Pitam se zašto?"
"Oblik treba da uliva strahopoštovanje i da deluje zastrašujuće. Zar na tebe nije tako delovao?"
"Ne", reče Hmii. "Je li to oblik onih koji su sagradili Prstenasti svet?"
"Ko zna?"
"Ja znam", reče Luis. Divove oči se nervozno podigoše i zatreptaše.
Trava, ponovo visoko izrasla, odjednom je ustupila mesto šumi. Suncokreti su postali sjajni. Luis
spusti lender na stotinu stopa i dosta ga uspori.
Šuma se završavala na dugačkoj beloj obali. Luis je i dalje usporavao i spuštao lender sve niže,
niže, dok nije gotovo dodirnuo vodu. Suncokretima više nisu bili zanimljivi.
On nastavi let prema oslabljenom sjaju. More je bilo mirno, samo ga je mreškao povetarac koji je
duvao otpozadi. Nebo je bilo plavo i bez oblaka. Ostrva su se primicala, mala i srednje veličine, sa
plažama, vijugavim obalama i ugljenisanim, crnim vrhovima. Suncokreti su zaposeli dva ostrva.
Kada su dospeli na pedeset milja od obale ponovo su probudili zanimanje suncokreta. Luis
zaustavi lender. "Valjda se ne nadaju da nas mogu upotrebiti kao đubrivo", reče on. "Nalazimo se
predaleko i letimo suviše nisko."
"Bezumne biljke", Hmii se prezrivo iskašlja.
Kralj divova reče: "Pametne su one. Prvo zapale vatre. Kada ostane samo pepeo, plamene biljke
poseju svoje seme."
Ali prešle su vodu! ... Pusti to. "Kralju divova trave, kucnuo je tvoj čas. Izbaci kamen. Nemoj
prekinuti žicu." Luis otvori vazdušnu komoru i spusti rampu. Kralj divova stupi napred ka pretećem
sjaju. Veliki kamen pade dvadeset stopa u vodu vukući za sobom i srebnaste žice.
Tačke svetlosti kao da su treptale na njih sa udaljene obale dok su gomile biljaka pokušavale da
spale lender, a zatim prestale da se zanimaju za njega. Tragale su za kretanjem, ali sigurno ne bi
otvorile vatru na vodu koja protiče, zar ne? Na primer, na vodopad? Te biljke najbolje uspevaju na
polujalovim svetovima... "Hmii, iznesi odbojnu ploču. Podesi je na, recimo, osamnaest milja. Pazi da
se žice ne zapletu."
Crni pravougaonik se podiže. Za njim su se vukle crne i srebrne žice. Nit Sinklerovog lanca
trebalo bi da je nevidljivo tanka, ali sada se srebrnasto sjajila dok je oko sve udaljenije odbojne
ploče svetleo jarki nimbus. Ploča je ubrzo postala samo jedna crna tačka koju je teže bilo razabrati
od svetlog oreola oko nje. Na toj visini predstavljala je pravu metu za horde cvetova suncokreta.
 Superprovodnik će sprovesti električnu struju bez bilo kakvog otpora. Upravo ga zbog tog
svojstva toliko cene u industriji. Ali superprovodnici imaju još jedno svojstvo. Superprovodnik se
uvek nalazi na istoj temperaturi.
Vazduh, čestice prašine i Sinklerova žica sjajili su na svetlosti suncokreta. Ali superprovodna
tkanina i žica ostaše crni. Dobro. Luis treptanjem odagna zaslepljenost i pogleda u vodu. "Kralju
naroda trave", reče on, "uđi pre no što budeš povređen."
Na mestu gde su dve žice ulazile u vodu, ona je ključala. Traka pare krenu među beli sjaj u smeru
okretanja. Luis podesi lender da se kreće nadesno. Već je ključala dobra količina vode.
Inženjeri Prstenastog sveta sagradili su samo dva duboka okeana, Velike okeane, na različitim
stranama zbog ravnoteže. Ostala mora na Prstenastom svetu bila su svuda po dvadeset pet stopa
duboka. To je išlo Luisu u prilog. Bilo mu je olakšano da izazove ključanje mora.
Oblak pare stiže do obale.
Bogovi ne likuju. Šteta. "Posmatraćamo dok ne budeš zadovoljan", reče on kralju divova.
"Uuurrr", oglasi se Hmii.
"Počinjem da shvatam", reče kralj divova, "ali..."
"Govori."
"Plamene biljke mogu da progore oblake."
Luis proguta knedlu. "Videćemo. Hmii, možeš našem gostu ponuditi salatu. Možda želiš da jedeš
iza zatvorenih vrata."
Nalazili su se na pedeset milja desno od usidrene žice, na levoj strani jednog visokog, golog
ostrva. Ostrvo je zaklonilo pola sjaja onih suncokreta koje je još zanimalo da sprže lender... ali
većina suncokreta ionako je imala preča posla. Deo njihovog sjaja bio je usredsređen na lebdeći crni
pravougaonik a deo na oblak pare.
Voda je ispuštala paru na nekoliko kvadratnih milja oko žice i potopljenog velikog kamena. Para
je prelazila preko mora u obliku oblaka koji se širio; kada bi stigla do obale, udaljene pedeset milja,
tu bi je zahvatila vatra. Zadirala je pet milja u kopno, bukteći poput vatrene oluje, a zatim je
nestajala.
Luis usredsredi teleskop na trag pare. Mogao je da vidi vodu kako ključa. Biljke će početi da
venu. Na potezu od pet milja biljke nisu dobijale sunčevu svetlost; okolne biljke trošile su svoju
svetlost na oblak pare umesto da su uz njenu pomoć spravljale šećer. Ali potez od pet milja nije
predstavljao ništa, ništa. Prostranstvo suncokreta zauzimalo je površinu koja bi odgovarala polovini
nekog sveta.
Ugledao je nešto što ga je nateralo da upravi teleskop naviše.
Srebrnasta žica je padala, nošena vetrom u smeru okretanja.
Suncokreti su progoreli Sinklerov molekularni lanac. Luis nečujno izgovori jednosložnu reč koja
je označavala nemoć. Ali nit superprovodnika još je bila crna.
Izdržaće. Sigurno hoće.
Neće biti toplija od ključale vode i svuda će imati istu temperaturu. Pojačana svetlost biljaka neće
to promeniti; samo će još brže zagrevati vodu. A i ovo je jedno veliko more. Ni vodena para ne
nestaje tek tako. Zagrejana, ona se podiže.
"Bog dobro jede", reče kralj divova. Žvakao je glavicu bostonske puterice: dvadesete ili možda
tridesete. Stajao je pored Hmiija i posmatrao; baš kao ni Hmii, on takođe nije mozgao o onome što se
napolju dešavalo.
Morska voda veselo je ključala. Suncokreti su bili tanj odlučni da obore tu mrvicu mogućeg
đubriva, tu pticu koja verovatno jede suncokrete. Nisu bili u stanju da procene visinu ili udaljenost.
Evolucija im neće dozvoliti da razviju te sposobnosti dok ne počnu da izumiru. Svaki cvet imao je
vremena da se usredsredi na zelenu lukovicu za fotosintezu, dok bi drugi otvarali vatru.
Hmii tiho reče: "Luise, ostrvo."
Nešto veliko i crno stajalo je do pojasa u vodi blizu obale. To nije bilo ljudsko biće ni vidra, već
pomalo i jedno i drugo. Strpljivo je čekalo, posmatrajući lender velikim, smeđim očima.
Luis progovori mirno, ali s naporom: "Da li je ovo more naseljeno?"
"Nismo to znali", uzvrati kralj divova.
Luis skliznu lenderom prema obali. Humanoid je čekao bez straha. Bio je prekriven kratkim,
nauljenim, crnim krznom i imao je lep aerodinamičan oblik: debeo vrat, izrazito spuštena ramena,
široki nos spljošten uz lice bez brade.
Luis uključi mikrofone. "Poznaješ li govor divova trave?"
"Poznajem, Govori sporo. Šta to tamo radite?"
Luis uzdahnu. "Grejemo more."
Hladnokrvnost stvorenja bila je zadivljujuća. Ideja da se greje more nije ga uznemirila. On upita
zdanje što se kreće: "Koliko je zagrejano?"
"Veoma na ovom kraju. Koliko vas je?"
"Sada nas je trideset i četvoro", reče vodozemac. "Bilo nas je osamnaest kada smo pre pedeset i
jednog falana došli ovamo. Da li će i deo mora u smeru okretanja postati topao?"
Luis se opusti sa olakšanjem. Počele su da mu se pričinjavaju stotine hiljada skuvanih stvorenja
zato što je on počeo da izigrava boga. On zakrešta: "Reci ti meni. Na toj strani se uliva reka. Koliko
toplote možete da podnesete?"
"Pa onako. Bolje ćemo jesti; ribe vole toplotu. Učtivo je pitati za dozvolu pre no što se uništi
makar i delić nečijeg doma. Zašto to činite?"
"Da bismo istrebili plamene biljke."
Vodozemac se zamisli. "Dobro. Ako plamene biljke uginu, moći ćemo da pošaljemo glasnika
uzvodno do mora Fubobišovog sina. Mora da misle kako smo već odavno mrtvi." On dodade:
"Zaboravljam na učtivo ponašanje. Prihvatamo rišatru ako objavite svoj pol i ako možete da je
upražnjavate ispod vode."
Luisu je bio potreban trenutak da povrati glas. "Niko se od nas ne pari u vodi."
"Malo ko to čini", reče vodozemac, ne pokazujući da je naročito razočaran.
"Kako ste dospeli ovamo?"
"Istraživali smo nizvodno. Brzaci su nas doneli do područja plamenih biljaka. Nismo mogli ići
obalom, hodati. Morali smo se prepustiti reci da nas donese do ovog mesta koje sam po sebi prozvao
Tupugopovo more. Dobro je ovo mesto, mada se mora voditi računa o plamenim biljkama. Možete li
ih stvarno satrti maglom?"
"Mislim da možemo."
"Moram pokrenuti svoj narod", reče vodozemac. On nestade, nimalo ne uzburkavši vodu.
"Mislio sam da ćeš ga ubiti", reče Hmii u pravcu tavanice, "zbog njegove drskosti."
"Ovo je njegov dom", odvrati Luis. On isključi interkom. Umorila ga je već ova igra. Kuvam
nečiji dom, mislio je, a još ni ne znam da li će uspeti ono što sam naumio! Priželjkivao je draud.
Ništa drugo mu ne bi moglo pomoći, ništa do biljna sreća koju donosi struja dok utiče u mozak; ništa
drugo ne bi moglo da zaustavi crnu pomamu koja ga je terala da pritiska doručja sedišta i ispušta
životinjske zvuke, a oči drži čvrsto zatvorene.
To i vreme. Vreme je prošlo i čarolija je prošla, te on otvori oči.
Sada nije mogao da vidi ni crnu žicu ni ključalu vodu. Sve je prekrivao jedan ogroman bedem
magle koji se kretao u smeru okretanja, buknuvši kada bi stigao do obale, da bi potom nastavio još
deset milja u kopno i iščezao. Potom se pružao samo blesak suncokreta... i dve uporedne prave na
obzorju.
Gore je bila bela linija, a dole crne, i protezale su se duž luka obzorja od pedeset stepeni.
Vodena para nije jednostavno nestajala. Zagrejana, pela se uvis i ponovo se kondenzovala u
stratosferi. Bela ivica oblaka plamtela je pod napadom suncokreta. Mora da je udaljen pet stotina do
čitavu hiljadu milja, kada se vidi tako blizu vlastite senke, kao i da u promeru ima više stotina milja.
A i širio se - tegobno sporo, ali ipak se širio.
U stratosferi vazduh će biti potisnut izvan središta prostranstva suncokreta. Iz pojedinih delova
oblaka padaće kiša, ali jedan deo vodenog isparenja susrešće se sa parom iz ključalog mora i ponovo
poteći u unutrašnjost, dovevši do kruženja.
Ruke su ga bolele. Luis shvati da je samrtnički stezao doručja sedišta. On odvoji šake i uključi
interkom.
"Luis je održao obećanje", govorio je kralj divova, "ali umiruće biljke mogu biti van našeg
domašaja. Ne znam..."
"Provešćemo ovde noć", reče mu Luis. "Ujutro ćemo više znati."
On spusti lender na stranu ostrva u smeru suprotnom od smera okretanja. Na obali je bilo velikih
gomila morske trave. Hmii i kralj divova provedoše jedan čas puneći otvor na lenderovom trupu
morskom travom, opskrbljujući kuhinju za pretvaranje hrane neophodnim sirovinama. Luis iskoristi
priliku da pozove Toplu iglu istrage.
Poslednji se nije nalazio na upravljačkoj palubi. Mora da je bio u skrivenom delu Igle. "Slomio si
svoj draud", reče on.
"Znam. Da li si išta učinio..."
"Imam zamenu."
"Baš me briga ako ih imaš i deset. Odustajem. Da li još želiš transmuter inženjera Prstenastog
sveta?"
"Svakako."
"Sarađujmo, onda, bar malo. Kontrolno središte Prstenastog sveta mora da se nalazi negde. Ako je
bilo ugrađeno u neku od prelivnih planina, onda transmuteri sa brodova na ispustu svemirske luke
mora tamo da se nalazi. Hoću da imam celovit uvid u stanje pre no što se u bilo šta upustim."
Poslednji stade da razmišlja.
Iza njegovih pljosnatih, ustalasalih šaka, glomazna zdanja bila su obasjana svetlošću. Jedna široka
ulica sa prenosnim diskovima na raskrsnicama, gubila se u daljini. Ulica je vrvela od lutkara.
Njihove očešljane grive svetlucale su u veličanstvenoj raznovrsnosti; izgleda da su se uvek kretali u
skupinama. Na komadiću neba između zdanja lebdela su dva poljoprivredna sveta, oba okružena
orbitalnim tačkama svetlosti. U pozadini se čuo zvuk nalik na kakvu tuđinsku muziku lutkara negde u
daljini tako da se nije mogao jasno razabrati.
Lutkar je ovde imao deo svoje izgubljene civilizacije: trake, holo-zid i verovatno miris svoje
vrste stalno u vazduhu. Ceo nameštaj bio je u blagim oblinama, bez oštrih uglova o koje bi se moglo
udariti koleno. Jedan čudno oblikovani usek u podu predstavljao je verovatno krevet.
"Pozadina obodnog zida potpuno je ravna", iznenada reče Poslednji. "Moj radar za dubinsko
snimanje ne može da prodre kroz njega. Mogu dopustiti sebi da rizikujem jednu sondu. I dalje će
koristiti kao relej između Igle i lendera; u stvari, služiće još bolje kada se podigne na veću visinu.
Prema tome smestiću sondu u transportni sistem obodnog zida."
"Sasvim dobro."
 "Da li stvarno misliš da je središte za popravke..."
"Ne, ne stvarno, ali naići ćemo na dovoljno iznenađenja koja će nas za duže vreme zabaviti. Treba
proveriti."
"Jednog dana moraćemo odlučiti ko vodi ovu ekspediciju", reče lutkar i nestade sa ekrana.
Te noći nije bilo zvezda.
Jutarnja svetlost obasjala je haos. Sa upravljačke palube ništa se nije videlo sem bezobličnog
bisernog sjaja: ni nebo, ni more, ni obala. Luis je bio u iskušenju da ponovo stvori Vua, kako bi sam
mogao da iziđe i utvrdi da li svet još postoji.
Umesto toga on podiže lender. Na tri stotine stopa bilo je sunca. Ispod nije bilo ničega sem belog
oblaka koji je postajao sve svetliji ka obzorju u smeru okretanja. Magla se širila duboko u
unutrašnjost kopna.
Odbojna ploča još se nalazila na svom mestu, jedna crna tačka pravo iznad glave. Dva časa posle
svitanja vetar raznese maglu. Luis stade da spušta lender do nivoa mora sve dok mu ivica nije
dosegnula obalu. Nekoliko minuta kasnije jedan svetao nimbus stvori se oko odbojne ploče.
Kralj divova proveo je celo jutro kod vrata vazdušne komore, osmatrajući i odsutno se gosteći
salatom. I Hmii je bio gotovo tih. Kada Luis progovori oni se okrenuše prema tavanici.
"Uspeće", reče on konačno, i sam poverovavši u to. "Uskoro ćete pronaći prolaz prekriven
suncokretima koji će voditi ka mnogo većem prostranstvu pod stalnim pokrovom oblaka. Posejte tu
svoje seme. Ako više volite da jedete žive plamene biljke, pasite noću sa obe strane pojasa magle.
Možda ćete želeti da imate bazu na nekom od ostrva u moru. Želećete čamce."
"Od sada možemo praviti vlastite planove", reče kralj divova. "Biće nam od koristi da imamo u
blizini morski narod, iako tako malobrojan. Njihove usluge možemo platiti metalnim oruđem. Mogu
nam graditi čamce. Hoće li trava rasti na tolikoj kiši?"
"Ne znam. Bolje da zasejete i spržena ostrva."
"Dobro... Likove zaslužnih junaka urezujemo u kamen uz nekoliko reči. Nomadi smo; ne možemo
sa sobom nositi velike statue. Hoće li to biti dovoljno?"
"Svakako."
"Kako izgledaš?"
"Nešto sam viši od Hmiija, kosmatiji po ramenima, a kosa mi je vaše boje. Zubi mesojeda sa
očnjacima. Bez vidljivih ušiju. Nemojte se suviše truditi. Gde sada da te prebacimo?"
"U naš logor. Čini mi se da ću morati povesti nekoliko žena da istražimo obale mora."
"To možemo sada učiniti."
Kralj divova se nasmeja. "Zahvaljujemo, Luise, ali moji ratnici neće biti baš dobro raspoloženi
kada se vrate. Goli, gladni, poraženi. Biće im bolje ako saznaju da sam otišao na nekoliko dana. Ja
nisam bog. Junak mora pod sobom imati ratnike koji su zadovoljni njegovom vladavinom. On se ne
može boriti sve vreme dok je budan."
Drugi deo
13. POREKLO
Lender je krstario na visini od pet milja brzinom nešto manjom od zvučne.
Trinaest hiljada milja nije predstavljalo nikakvu razdaljinu za ovu letelicu. Luisova obazrivost
naljutila je kzina. "Za samo dva sata već bismo se mogli ili spuštati odozgo na lebdeći grad ili
uspinjati odozdo ka njemu! Čak i za jedan sat, bez ozbiljnih nezgoda."
"Svakako. Samo, morali bismo da iziđemo iz atmosfere sa fuzionim pogonom koji bi plamteo
poput zvezde. A sećaš li se kako smo stigli do Halrloprilalarinog lebdećeg zatvora? Naglavačke kroz
vazduh, sa spaljenim motorima na letciklima."
Hmiijev rep lupi po naslonu sedišta. Setio se.
"Ne želimo da nas primeti nikakva stara mašinerija. Izgleda da pošast superprovodnika nije svuda
prodrla."
Prerija je ustupila mesto obrađenim poljima, a ova, pak, vodenoj džungli. Uspravna sunčeva
svetlost odbijala se ka njima između stabala rascvetalog drveća.
Luis se osećao predivno. Nije želeo sebi da prizna kako je rat protiv prostranstva suncokreta bio
uzaludan. Uspeo je. Postavio je sebi zadatak; izvršio ga je pametno i sa oruđima koja su mu se našla
pri ruci.
Močvara kao da se protezala u nedogled. Jednom je Hmii pokazao na neki mali grad. Bilo ga je
teško razabrati, jer je voda napola preplavila kuće, a puzavice i drveće pokušavali su da ih još više
povuku nadole. Arhitektonski stil bio je čudan. Svaki zid, krov i vrata stršili su malo napolje,
sužavajući ulice po sredini. Ovo nije sagradio Halroprilalarin narod.
Do podneva lender je prešao veću razdaljinu nego što će Gindžerofer ili kralj divova preći u
celom životu. Luis je bio budala što je ispitivao divljake. Oni su bili podjednako udaljeni od
lebdećeg grada kao i bilo koje dve tačke na zemlji.
Poslednji ih pozva.
Danas je njegova griva predstavljala uskovitlanu dugu: bila je prošarana prugama osnovnih boja.
Iza njega lutkari su svetlucali duž linija prenosnih diskova, stajali u skupinama ispred izloga radnji,
češali se jedni o druge u prolazu bez izvinjenja ili ljutnje, a sve to bilo je praćeno mrmljajućom
muzikom u kojoj su flaute i klarineti vodili glavnu reč: jezik lutkara. Poslednji upita: "Šta ste
saznali?"
"Malo šta", reče Hmii. "Traćili smo vreme. Sasvim je izvesno da je došlo do velikog bleska na
suncu pre sedamnaest falana - odnosno pre oko tri i po godine - ali to smo i sami pretpostavili.
Senkoviti kvadrati su se zbili da zaštite površinu. Sistem koji njima upravlja mora da radi nezavisno
od sistema Prstenastog sveta."
"I to smo mogli da pretpostavimo. Ništa više?"
"Luisovo hipotetičko središte za opravke zacelo više ne radi. Ova močvara ispod nas sigurno nije
bila predviđena. Pretpostavljam da se neka velika reka ispunila muljem, što je sprečilo njeno
oticanje u more. Naišli smo na različite vrste hominida, neke razumne, neke ne. Nismo ušli u trag
onima koji su sagradili Prstenasti svet, sem ako nisu bili Halroprilalarini preci. Sklon sam da mislim
da jesu."
Luis otvori usta... i baci pogled na mesto odakle mu se širio bol u nozi. Video je četiri nokta
kzinove kandže kako mu samo počivaju na bedru. On zatvori usta. Hmii nastavi: "Nismo sreli
nijednog pripadnika Halroprilalarine vrste. Možda ih nikada nije bilo mnogo. Čuli smo glasine o
jednoj drugoj vrsti, mašinskom narodu, koji ih je možda nasledio. Idemo da ga potražimo."
"Središte za opravke ne radi, to je tačno", reče žustro Poslednji. "Mnogo toga sam saznao. Pustio
sam jednu sondu u pogon ..."
"Imaš dve sonde", reče Hmii. "Upotrebi obe."
"Jednu čuvam u rezervi da Iglu ponovo snabdem gorivom. Pomoću druge otkrio sam tajnu
prelivnih planina. Pogledajte..."
Na udaljenom ekranu s desne strane pojavi se prizor iz perspektive sonde. Kretala se duž obodnog
zida; prošla je pored nečeg, ali suviše brzo da bi se dobro videlo; zatim je usporila, okrenula se i
vratila.
"Luis mi je savetovao da ispitam obodni zid. Sonda tek što je počela da usporava kada je naišla
na ovo. Smatrao sam da stvar treba ispitati."
Na obodnom zidu nalazilo se jedno ispupčenje - cev koja je štrčala preko ivice. Bila je
pričvršćena, spljoštena uz obodni zid i naprevljena od istog providnog, sivog skrita. Sonda je
usporavala prema njoj sve dok se kamera nije našla ispod cevi prečnika četvrt milje.
"Dobar deo ustrojstva Prstenastog sveta ispoljava odsustvo istančanosti", reče Poslednji. Sonda
krenu duž cevi, zatim preko ivice, pa niz spoljašnje pročelje obodnog zida do mesta na kome je cev
nestajala u penastom materijalu što je sačinjavao meteorsku zaštitu za donju stranu Prstenastog sveta.
"Shvatam", reče Luis. "I ne radi?"
"Ne. Pokušao sam da sledim cev i imao sam izvesnog uspeha."
Prizor se izmeni. Sada se video taman trag brzog kretanja dok se sonda udaljavala od Prstenastog
sveta. Iznad nje prolazio je preokrenuti predeo viđen pri infracrvenoj svetlosti. Sonda uspori,
zaustavi se, krenu naviše.
Ako bi meteor pogodio Prstenasti svet, to bi značilo da je došao iz međuzvezdanog prostora;
udario bi brzinom kojom je stigao, a njoj bi bila pridodata još i brzina Prstenastog sveta od sedam
stotina sedamdeset milja u sekundi. Jedan meteor je udario ovde. Oblak plazme napravio je
udubljenje u dužini od nekoliko stotina milja preko morskog dna, pri čemu je došlo do isparavanja
zaštitne pene. Tamo, u tom udubljenju, pružala se izvesnom dužinom i cev prečnika nekoliko stotina
stopa. Vodila je naviše u morsko dno.
"Sistem za recikliranje", promrmlja Luis.
Lutkar reče: "Ako se erozija na neki način ne uravnoteži, površinski sloj Prstenastog sveta za
nekoliko hiljada godina sav će biti pretvoren u morska dna. Pretpostavljam da se cevi protežu sa
morskog dna duž spoljašnje strane, a zatim naviše preko obodnog zida. One talože mulj sa morskog
dna na prelivne planine. Veći deo vode isparava na vrhu gde je gotovo vakuum, na visini od trideset
milja. Planina se postepeno sleže pod sopstvenom težinom. Materijal se sa obodnih zidova premešta
u unutrašnjost, nošen vetrovima i rekama."
Hmii reče: "Puka pretpostavka, ali uverljiva. Poslednji, gde se sada nalazi tvoja sonda?"
"Nameravam da je izvučem ispod Prstenastog sveta i ponovo uvedem u transportni sistem na
obodu."
"Učini tako. Ima li sonda radar za dubinsko snimanje?"
"Ima, ali malog dometa."
"Izvrši dubinsko snimanje prelivnih planina. Prelivne planine su ... razdvojene možda dvadeset do
trideset hiljada milja jedna od druge duž obodnog zida. Zbijene u venac predstavljale bi odlično
mesto za prikrivanje središta za opravke."
"Ali zašto bi središte za opravke trebalo da bude skriveno?"
Hmii ispusti jedan grub zvuk. "Šta ako se podaničke rase pobune? Šta ako dođe do invazije?
Razume se da je središte za opravke sakriveno, a i utvrđeno. Pretraži svaku prelivnu planinu."
"Dobro. Pregledaću obodni zid s desne strane za vreme jednog okretanja Prstenastog sveta."
 "Zatim pregledaj i drugi obod."
Luis reče: "Neka ti rade i kamere. Još tragamo za visinskim mlaznicama... mada počinjem da
mislim kako imaju još nešto što je u pokretu."
Poslednji se isključi. Luis se okrenu prema prozoru. Sve vreme mu je nešto privlačilo pažnju:
jedna bleda nit zavijala je duž ivice močvare, pravilnijeg toka od neke reke. On pokaza prema dve
jedva vidljive tačke koje su se kretale njome. "Mislim da bi trebalo izbliza da pogledamo. Spusti nas
malo."
Bio je to put. Sa stotinu stopa visine videlo se da mu je površina gruba, kamena: beli kamen nasut
u potok. Luis reče: Mašinski narod, pretpostavljam. Hoćemo li slediti ova vozila?"
"Sačekajmo dok ne stignemo bliže lebdećem gradu."
Propustiti sadašnju priliku izgledalo je ludo, ali Luis se plašio da protivureči. Kzin je bio toliko
napet da se to moglo omirisati u vazduhu.
Put je izbegavao niske, vlažne oblasti. Činilo se da je u dobrom stanju. Hmii ga je sledio malom
brzinom, na visini od stotinu stopa.
Jednom su prošli pored gomile zgrada od kojih je najveća ličila na hemijsko postrojenje.
Nekoliko puta videli su vozila u obliku kutija kako prolaze ispod njih. Bili su primećeni samo
jednom. Jedna kutija se iznenada zaustavila, iz nje su pokuljali humanoidi i stali da trče ukrug,
uperivši neke štapove u lender. Trenutak kasnije nestali su sa vidika.
U vlažnoj džungli bilo je velikih, bledih obličja. To nisu mogle biti krstareće gromade lednika; ne
ovde. Luis se pitao nisu li to ogromne gljive. Prestao je da se pita kada je video jednu kako se
pomera. Pokušao je da je pokaže Hmiiju. Kzin nije obratio pažnju na nju.
Put je zaokrenuo u smeru suprotnom od smera okretanja čim je stigao u blizinu venca goletnih
planina; provlačio se kroz jedan lanac u vencu, umesto da se probija pravo kroz njega, a zatim je
skretao desno, ponovo nastavivši duž močvare.
Ali Hmii se uputi nalevo i ubrza. Lender pohita duž leve strane venca, vukući za sobom pramen
vatre. Iznenada kzin okrenu lender, ukoči ga i spusti se u podnožje jedne granitne stene.
On reče: "Hajdemo napolje."
Planinska školjka od skrita blokiraće mikrofone Poslednjeg, ali osećaće se još sigurnije van
lendera. Luis pođe za kzinom.
Dan je bio sjajan i sunčan - suviše sjajan budući da se Prstenasti svet na ovom delu Luka nalazio
najbliže suncu. Duvao je jak, topao vetar. Kzin upita: "Luise, da li si imao nameru da kažeš
Poslednjem o inženjerima Prstenastog sveta?"
"Verovatno. Zašto da ne?"
"Pretpostavljam da smo došli do istog zaključka."
"Sumnjam. Šta jedan kzin zna o Pak zaštitnicima?"
"Znam sve što se nalazi u dokumentima Smitsonovog instituta, iako je to verovatno malo.
Proučavao sam svedočenje rudara Džeka Brenana, sa asterodiskog pojasa, kao i holoe mumificiranih
ostataka tuđinca Phssthpoka i tereta sa njegovog broda."
"Kako si se domogao toga, Hmii?"
"Zar je to važno? Bio sam diplomata. Postojanje Paka bila je pokolenjima Patrijarhova tajna, ali
od svakog kzina koji je primoran da dolazi u dodir sa ljudima traži se da pročita ta dokumenta. Učimo
da bismo prepoznali neprijatelja. Ja možda znam više o tvojim precima nego ti. I pretpostavljam da
su Paki sagradili Prstenasti svet."
Šest stotina godina pre rođenja Luisa Vua, jedan Pak zaštitnik stigao je u Sunčev sistem, u misiju
milosrđa. Posredstvom tog Phssthpoka, preko Džeka Brenana sa pojasa, istoričari su saznali ostatak
priče.
Paki su poticali sa jednog sveta u galaktičkom jezgru. Živeli su svoje živote u tri stadijuma: dete,
rasplodnik, zaštitinik. Odrasli ili rasplodnici bili su tek toliko razumni da vitlaju toljagom ili bace
kamen.
U srednjem dobu, ako bi dovoljno dugo poživeli, Pak rasplodnici prisiljavali su sebe da jedu
biljku koja se naziva drvo-života. Jedan simbiotički virus iz biljke izazivao je promenu. Rasplodnik
je gubio gonade i zube. Lobanja i mozak su se širili. Usne i desni su im se topili u čvrst, nezgrapan
kljun. Koža im se borala, debljala, stvrdnjavala. Zglobovi su im se uvećavali, omogućavajući
mišićima da ojačaju. U grudima im se razvijalo dodatno srce sa dve komore.
Phssthpok je došao tragom jednog kolonijskog broda Paka koji je stigao na Zemlju pre više od dva
miliona godina.
Paki su bili u neprekidnom ratu. Pređašnje kolonije na obližnjim svetovima u galaktičkom svetu
preplavljivali su stalno novi talasi brodova. Možda je to bio razlog što je ovaj brod dospeo tako
daleko.
Kolonija je bila velika i dobro opremljena, a vodila su je bića izdržljivija i bistrija od ljudi.
Uprkos svemu tome propala je. Drvo-života uspevalo je na tlu Zemlje, ali ne i virus. Zaštitnici su
izumrli, ostavivši za sobom jedan izgubljeni naraštaj Pak rasplodnika da se sam brine o sebi... kao i
zapis o vapaju za pomoć koji je prešao trideset hiljada godina do matičnog sveta Paka.
Phssthpok je pronašao taj zapis u jednoj drevnoj biblioteci Paka. Prešao je trideset hiljada
svetlosnih godina, sam samcit u letelici koja se kretala sporije od svetlosti, u potrazi za sistemom
Sol. Sve što je bilo potrebno da se sagradi ta letelica, znanje, umovi i materijal, Phssthpok je osvojio
i zadržao ratom. Odeljenje za teret bilo je prenatrpano ogromnom količinom korenja i semenja
drveta-života, kao i vrećama talijum-oksida. Vlastitim istraživanjem otkrio je da je Zemlji nedostajao
taj neobični dodatak.
Možda mu je palo na pamet da će rasplodnici mutirati.
Među Pakima jedan mutant nije imao nikakve šanse. Ako su deca svojim precima-zaštitnicima
pogrešno mirisala, oni su ih ubijali. Na Zemlji - možda je Phssthpok računao na nižu stopu mutacije,
zbog udaljenosti od velike gustine kosmičkih zraka koja je vladala među suncima jezgra. Možda je
rizikovao.
Rasplodnici su uistinu mutirali. Do Phssthpokovog vremena imali su vrlo malo sličnosti sa Pak
rasplodnicima - u srednjem dobu preživljavali su izvesne promene, ženke su prestajale da stvaraju
jajašca za oplodnju, kod oba pola uočavalo se smežuravanje kože, gubitak zuba, oticanje zglobova,
uočavali su se nemir i nezadovoljstvo koji su predstavljali jedine zaostatke gladi za drvetom života.
Kasnije u životu, doživljavali bi srčane napade kao posledicu nedostatka drugog srca.
Phssthpok nije znao ništa od ovoga. Spasilac je umro gotovo bezbolno, sa nepotvrđenom sumnjom
da su oni koje je nameravao da spase postali čudovišta i da im on uopšte nije bio potreban.
To je bila priča koju je Džek Brenan ispričao predstavnicima Ujedinjenih Nacija pre no što je
nestao. Ali u to vreme Phssthpok je već bio mrtav i svedočenje Džeka Brenana bilo je sumnjivo. On
je jeo od drveta-života. Postao je čudovište, posebno mu se lobanja uvećala i izobličila. Možda je i
poludeo.
Činilo se kao da je preko ove stenovite oblasti bio preliven tovar iseckanog spanaća. Pruge
zelenila, pahuljaste pri dodiru, prianjale su uz tlo na mestima gde je bila nagomilana prljavština
između velikog kamenja. Oko njihovih članaka zujali su oblaci insekata, zadržavajući se na svega
nekoliko inča od tla.
"Pak zaštitnici", reče Luis. "Na njih sam mislio, ali nikako nisam mogao sebe da uverim u to."
 Hmii reče: "Skafanderi i oklop diva trave pokazuju njihova obličja: humanoidna, ali sa uvećanim
zglobovima i licem isturenim napred. Ima još dokaza. Sreli smo toliko humanoida, ali svi su različiti.
Mora da vode poreklo od jednog zajednilčkog pretka: tvog vlastitog pretka, Paka rasplodnika."
"Svakako. To nam takođe otkriva kako je umrla Pril."
"Stvarno?"
"Osnažujući začin spravljen je po meri metabolizma homo sapiensa. Halroprilalar ga nije mogla
upotrebljavati. Ona je posedovala vlastitu drogu za dugovečnost koju može koristiti veći broj vrsta.
Palo mi je na um da ga je Prilin narod možda napravio od drveta-života."
"Zašto?"
"Pa, zaštitnici su živeli hiljadama godina. Neki sastojak drveta života ili njegova podkritična
doza, mogli bi izazvati u jednom hominidu upravo takvu promenu. A Poslednji kaže da je Prilina
zaliha bila ukradena."
Hmii klimnu. "Sećam se. Jedna od vaših rudarskih letelica sa asteroida ukrcala je napuštenu
svemirsku letelicu Paka. Najstariji iz posade omirisao je drvo-života i poludeo. Prejeo se i umro.
Njegovi sadruzi nisu mogli da ga zaustave."
"Tako je. Zar se ne bi moglo pretpostaviti da se ista stvar dogodila nekom laboratorijskom
pomoćniku Ujedinjenih Nacija? Pril ulazi u zgradu Ujedinjenih Nacija noseći bocu sa drogom za
dugovečnost sa Prstenastog sveta. Ujedinjene Nacije žele uzorak. Neki žutokljunac, premlad i za prvu
dozu osnažujućeg začina - oko četrdeset, četrdeset pet godina - otvara bocu. Ima spremnu pipetu.
Zapahnjuje ga miris. Ispija sve."
Hmiijev rep zapara vazduh. "Ne bi se baš moglo reći da mi se dopadala Halroprilalar. Ipak, bila
je saveznik."
"Meni se dopadala."
Oko njih je duvao topao vazduh, ispunjen prašinom. Luis je osećao da im ističe vreme. Neće im se
ukazati druga prilika da nasamo razgovaraju. Sonda koja održava vezu da Iglom uskoro će im,
uspinjući se uz Luk, onemogućiti ovakve trikove.
"Možeš li razmišljati malo kao jedan Pak, Hmii?"
"Mogu pokušati."
"Postavili su karte svuda po Velikim okeanima. Umesto što su pravili karte Kzina, Zore, Marsa i
Džinksa, možeš li mi reći zašto Pak zaštitnici nisu jednostavno istrebili kzine, groge, marsovce i
bandersnečije?"
"Uuurr. Dobro pitanje. Prema Brenanu, Paki se ne bi ustezali da istrebe tuđinske vrste."
Hmii stade da korača razmišljajući o tome. Posle nekoliko trenutaka on reče: "Možda su očekivali
da će ih neko slediti. Šta ako su izgubili rat; šta ako su očekivali da pobednici krenu u hajku za njima?
Jednom Paku deset spaljenih svetova na međusobnoj razdaljini od deset svetlosnih godina može
ukazati na prisustvo drugog Paka."
"Hmmm... možda. Reci mi sada zašto bi oni uopšte sagradili Prstenasti svet. Kako su, tanj,
očekivali da ga brane?"
"Ja se ne bih okušao u pokušaju da branim jedno tako ranjivo ustrojstvo. Možda ćemo saznati.
Takođe sam se pitao zašto bi Paki uopšte došli u ovu oblast svemira. Slučajnost?"
"Ne. Suviše je daleko."
"Pa?"
"Oh... može nagađati. Pretpostavimo da je mnogo Paka želelo da pobegne što brže i što dalje.
Recimo, ponovo, da su možda izgubili rat. Bili izbačeni sa sveta Paka. Postojao je jedan siguran
uzmak u galaktičke krake i bio je ucrtan u karti. Prva ekspedicija, ona koja je naselila Zemlju, stigla
je u sistem Sola, ne upavši pri tom ni u kakvu nesavladivu nevolju. Odaslali su nazad uputstva. Tako
su gubitnici krenuli za njima. Zatim su se ukotvili na sigurnoj udaljenosti od sistema Sol."
Hmii se zamisli, a onda reče: "Međutim, došli su ovamo; Paki su bili razumni i ratnički
raspoloženi ksenofobi. To ima dublji smisao. Oružje koje je isparilo pola Lažova, oružje koje ste ti i
Tila uporno nazivali meteorska odbrana, bilo je gotovo pouzdano programirano da puca na osvajačke
brodove. Pucalo bi na Toplu iglu istrage ili na lender ako bi mu se ukazala prilika. Zato Poslednji ne
sme saznati ko je sagradio Prstenasti svet."
Luis zatrese glavom. "Njih već odavno nema. Prema Brenanu, jedina pobuda jednog zaštitnika
jeste da zaštiti svoje potomke. Oni ne bi dozvolili da se razviju mutacije. Oni nikada ne bi dopustili
da Prstenasti svet sklizne ka suncu."
"Luise..."
"U stvari, njih sigurno nema već stotinama hiljada godina. Pogledaj samo kolike smo raznovrsne
hominide pronašli."
"Rekao bih više miliona godina. Mora da su krenuli uskoro pošto je prvi brod poslao poziv za
pomoć i izumrli ubrzo pošto su završili ovo ustrojstvo. Kako bi inače ovoliko raznovrsnih oblika
imalo vremena da se razvije? Ali..."
"Hmii, pogledaj: pretpostavimo da su završili Prstenasti svet jedva pre pola miliona godina.
Dajmo rasplodnicima četvrt miliona da se rašire, uz zaštitnike koji nisu vodili ratove jer je teritorija
doslovce neograničena. Recimo da su onda zaštitnici izumrli."
"Zbog čega?"
"Nepotpuni podaci."
"Prihvaćeno. Pa?"
"Recimo da su zaštitnici izumrli pre četvrt miliona godina. Dajmo rasplodnicima desetinu onog
vremena koje je bilo potrebno ljudima da se razviju na Zemlji. Desetinu vremena i mnogo lepih
pukotina u ekologiji jer zaštitnici nisu doneli ništa što bi osujećivalo rasplodnike čija je osnovna
populacija brojala na bilione.
Shvataš? Na Zemlji je bilo možda pola miliona rasplodnika kada su zaštitnici izumrli. Na
Prstenastom svetu koji je tri miliona puta prostraniji i uz dovoljno vremena za širenje pre no što su
zaštitnici izumrli, mutanti bi sve podredili sebi."
"Ne prihvatam da si u pravu", reče tiho Hmii. "Osećam da ti je promaklo nešto važno. Dopuštam
da su zaštitnici gotovo sigurno nestali. Gotovo sigurno. Šta ako Poslednji sazna da je ovo bilo
njihovo vlasništvo, njihov dom?"
"Uuups. Pobegao bi. Sa nama ili bez nas."
"Zvanično mi nismo odgonetnuli tajnu gradnje Prstenastog sveta. Slažeš se?"
"Da."
"Da li još tragamo za središtem za opravke? Miris drveta-života mogao bi biti smrtonosan za tebe.
Suviše si star da postaneš zaštitnik."
"Ne bih to ni želeo. Ima li u lenderu neki spektroskop?"
"Da."
"Drvo života ne razvija se kako treba bez određenog dodatka u tlu: talijum-oksida. Talijum mora
da je rasprostranjeniji u galaktičkom jezgru nego ovde. Na svim mestima na kojima su se zaštitnici
duže zadržavali, pronaći ćemo talijum-oksid za biljke. Tako ćemo otkriti i središte za opravke. Ući
ćemo unutra u skafanderima, ako nam se za to uopšte ukaže prilika."
14. MIRIS SMRTI
Glas Poslednjeg rasprsnuo se kada su stigli do puta. "LENDER! HMII? LUISE? ŠTA
SKRIVATE? POSLEDNJI ZOVE LEND..."
"Dosta! Tanj, do đavola, utišaj, raznećeš nam uši!"
"Da li me još možete čuti?"
"Odlično te čujemo", reče Luis. Hmiijeve uši se saviše u džepove krzna. Luis požele da i sam
može to da učini. "Mora da su nas planine zaklonile."
"A o čemu ste razgovarali dok ste bili odsečeni?"
"O pobuni. Odbacili smo tu mogućnost."
Usledila je kratka pauza, a zatim Poslednji reče: "Vrlo mudro. Zanima me vaše tumačenje ovog
holograma."
Na jednom od ekrana pojavio se svojevrstan nosač koji je štrčao sa obodnog zida. Slika je bila
blago zamućena i čudno osvetljena: pravljena u vakuumu, pri svetlosti sunca i svetlosti odbijenoj od
predela Prstenastog sveta sa desne strane. Činilo se da je nosač deo samog obodnog zida, kao da je
skrit na tom mestu bio malo razvučen. Nosač je držao dva brtvena prstena ili koluta razdvojena
dužinom vlastitog prečnika. Ništa drugo nije se videlo sem vrha obodnog zida. Bilo je nemoguće
razabrati razmere.
"Ovo je snimila sonda", reče lutkar. "Uveo sam sondu u obodni transportni sistem, kao što mi je
bilo savetovano. Upravo ubrzava u smeru suprotnom od smera okretanja."
"Dobro. Šta misliš, Hmii?"
"Mogao bi biti visinski mlaznik Prstenastog sveta. Još neće pripucati."
"Možda. Postoji mnogo načina da se oblikuje jedan Basardov sabirni mlaznjak. Poslednji, da li
registruješ bilo kakva magnetska dejstva?"
"Ne, Luise, izgleda da je mašina neaktivna."
"Pošast superprovodnika ne bi je napala u vakuumu. Ne izgleda oštećena. Mada se kontrole mogu
nalaziti i negde drugde. Na površini. Možda se mogu popraviti."
"Prvo ih moraš pronaći."
"Tako je."
Put je prolazio između močvara i kamenitih visoravni. Prođoše pored nečega što je ličilo na još
jedno hemijsko postrojenje. Mora da su bili primećeni; začuo se dubokogrleni zvuk sirene za maglu i
šuštanje pare iz nečega što je moglo biti dimnjak. Hmii nije usporio.
Više nisu viđali kutijasta vozila.
Duboko u močvari Luis je primetio neka bleda svetlucanja kako lagano promiču između drveća.
Kretala su se usporeno poput magle na vodi ili poput prekookeanskih brodova dok pristaju.
Odjednom, daleko napred, jedno belo obličje napusti drveće i krenu prema putu.
Iz ogromnog belog trupa uzdiže se na vitkom vratu skup čulnih receptora stvorenja. Čeljust mu se
nalazila na nivou tla; spuštala se poput lopate zahvatajući muljnu vodu i rastinje dok se zver
krivudavo kretala nabiranjem stomačnih mišića. Bila je veća od najvećeg dinosaurusa.
"Bandersneč", reče Luis. Šta oni rade ovde? Bandersneči potiču sa Džinksa. "Uspori, Hmii, želi
da razgovara sa nama."
"Pa šta?"
"Njihova sećanja sežu daleko u prošlost."
"Čega bi oni mogli da se sećaju? Ti stanovnici močvara, blatožderci bez šaka kojima bi pravili
oružje. Ne."
 "Zašto da ne? Možda nam mogu reći šta bandersneči uopšte rade na Prstenastom svetu."
"To bar nije tajna. Zaštitnici mora da su naselili svoje karte u Velikom okeanu primercima vrsta za
koje su smatrali da mogu postati opasne."
Hmii se igrao predvodnika i Luisu se to nije dopalo. "Šta je to s tobom? Bar smo mogli da
pitamo!"
Bandersneč je nestao iza njih. Hmii frknu: "Izbegavaš sučeljavanje poput nekog Piersonovog
lutkara. Ispituješ blatožderce i divljake! Ubijaš suncokrete! Poslednji nas je doveo na ovo prokleto
ustrojstvo protiv naše volje, a ti odlažeš osvetu da bi ubijao suncokrete. Da li će za domoroce
Prstenastog sveta za godinu dana od sada nešto značiti to što se Luis-bog zaustavio pri prolasku da bi
počupao korov?"
"Spasao bih ih da mogu."
"Ne možemo ništa učiniti. Potrebni su nam graditelji puta. Suviše su primitivni da nas ugroze, ali
dovoljno napredni da znaju odgovore na pitanja. Pronaći ćemo neko osamljeno vozilo i obrušiti se na
njega."
Sredinom poslepodneva Luis preuze upravljanje letelicom.
Močvara se pretvorila u reku koja se lučno udaljavala nadesno, šira od svog prvobitnog korita.
Grubi put sledio je novu reku. Prvobitno korito protezalo se više nalevo, u pravilnim sinusoidnim
krivinama, sa povremenim tragovima nekadašnjih brzaka ili vodopada. Bilo je suvo poput koske i
udaljavalo se u pustinju suvu kao koska. Močvara mora da je bila neko more pre no što se ono
začepilo muljem.
Luis na trenutak nije mogao da se odluči, ali onda ipak krenu putem prvobitnog korita.
"Mislim da smo pravilno prosudili redosled", reče on Hmiiju. "Prilin narod razvio se dugo pošto
su inženjeri nestali. Od svih ovdašnjih razumnih vrsta oni su bili najpreduzimljiviji. Sagradili su
velike, velelepne gradove. Tada je ta čudna pošast uništila veći deo njihove mašinerije. Sada imamo
mašinski narod, a oni bi mogli biti od iste vrste. Mašinski narod sagradio je put. Napravili su ga
pošto je carstvo Prilinog naroda propalo.
Stoga sam krenuo u potragu za nekim starim gradom Prilinog naroda. Možda ćemo imati sreću da
pronađemo kakvu staru biblioteku sa kartama."
Za vreme prve ekspedicije retko su nailazili na gradove. Danas su putovali već nekoliko časova
ne videvši ništa sem dva puta gomilu šatora i jednom peščanu oluju kontinentalnih razmera.
Lebdeći grad još se nalazio ispred njih, postrance, skrivajući pojedinosti. Mnoštvo kula uzdizalo
se oko ivice; izokrenute kule visile su iz područja bližeg središtu.
Suva reka završavala se u suvom moru. Luis je krstario duž obale, na visini od dvadeset milja.
Morsko dno bilo je čudno. Bilo je potpuno ravno, sem što su se sa dna uzdizala skladno razmeštena
ostrva sa užljebljenim ivicama.
Hmii ga pozva: "Luise! Uključi automatskog pilota!"
"Šta si pronašao?"
"Bager."
Luis se pridruži Hmiiju kod teleskopa.
Pomislio je da je to deo jednog od većih ostrva. Bio je ogroman i ravan, u obliku diska, boje blata
sa morskog dna. Njegov vrh ranije se verovatno nalazio ispod površine mora. Neižljebljena ivica
bila mu je reckava poput oštrice sekača za drvo. Mašina se zaglibila uz ostrvo koje je čistila od
mulja sa morskog dna.
Znači, ovako su inženjeri Prstenastog sveta obezbeđivali da mulj otiče u odlivne kanale. Sam od
sebe ne bi oticao; morska dna bila su suviše plitka. "Kanal se zapušio", razmišljao je Luis. "Bager je
nastavio da radi dok se nije slomio ili dok mu nešto nije prekinulo dovod energije - nešto poput
pošasti superprovodnika. Da pozovem Poslednjeg?"
"Da. Treba da i dalje bude zlovoljan..."
Ali Poslednji je imao važne novosti.
"Pogledajte", reče on. Na jednom ekranu pustio je da se brzo nižu hologrami. Iz obodnog zida
štrčao je jedan nosač sa dva toroida na vrhu. Na nešto većoj udaljenosti nalazio se još jedan nosač;
na istoj slici jedna prelivna planina ukazala se u podnožju obodnog zida. Prelivna planina bila je
upola manja od nosača. Pojavio se i treći nosač. Četvrti, sa izvesnim ustrojstvima pored sebe. Pa
peti... "Stani!" uzvkinu Luis. "Vrati se!"
Peti nosač zaustavio se na trenutak na ekranu. Na njegovom vrhu nije bilo ničega. Zatim se
Poslednji vrati na četvrti hologram.
Bio je pomalo nejasan zbog brzine kretanja sonde. Pored nosača nalazila se pričvršćena za obodni
zid teška podizna mašinerija: jedan primitivan fizioni generator; jedna električna dizalica; jedan
valjak i jedna kuka koja je slobodno lebdela ispod njega. Kabl koji je visio iz valjka mora da je bio
nevidljivo tanak, pomisli Luis. Možda žica senkovitog kvadrata.
"Ekipa za popravke već na radu?" Uuurr. Da li oni to postavljaju ili skidaju mlaznike? Koliko ih
je postavljeno?"
"Sonda će nam reći", uzvrati Poslednji. "Skrećem vam pažnju na jedan drugi problem. Prisetite se
onih toroida koji opasuju netaknutu svemirsku letelicu sa Prstenastog sveta. Pretpostavili smo da
predstavljaju generatore za elektromagnetska sakupljačka polja za Basardove sabirne mlaznike."
Hmii je proučavao ekran. "Brodovi Prstenastog sveta imali su svi isti oblik. Pitam se zašto.
Možda si u pravu."
Luis reče: "Ne razumem. Šta ima..."
Dve jednooke zmije pogledaše ga sa ekrana. "Halroprilalarina vrsta sagradila je deo transportnog
sistema koji bi im pružio beskrajan prostor za naseljavanje i istraživanje. Zašto nisu nastavili? Ceo
Prstenasti svet im je pripadao, zahvaljujući obodnom transportnom sistemu. Zašto bi se mučili da
dosegnu zvezde?"
Pomaljao se jedan nepriličan mozaik. Luis nije želeo da u njega poveruje, ali sve se suviše dobro
uklapalo. "Imali su spremne motore. Skinuli su nekoliko visinskih mlaznika Prstenastog sveta, oko
njih sagradili brodove i dosegli zvezde. Ništa uočljivo nije krenulo naopako. Stoga su skinuli još
nekoliko. Pitam se koliko su ih upotrebili."
"Sonda će nam to reći na vreme", uzvrati lutkar. "Izgleda da su ostavili nekoliko nedirnutih
motora. Zašto nisu vratili Prstenasti svet u prvobitan položaj pre no što je postao u ovolikoj meri
nestabilan? Hmii je postavio dobro pitanje. Da li sada motore skidaju sa brodova ili ponovo
postavljaju na brodove, kako bi ove upotrebili za beg izvesnog broja pripadnika Halroprilalarine
vrste?"
Luisov smeh bio je gorak. "Kako vam ovo zvuči? Ostavili su nekoliko mlaznika na svojim
mestima. Zatim je došla pošast i uništila veći deo njihove mašinerije. Neke od njih zahvatila je
panika. Sakupili su sve brodove koje su imali, sagradili još nekoliko na brzinu i poskidali većinu
visinskih mlaznika da bi osposobili letelice, prepustivši Prstenasti svet njegovoj sudbini."
Hmii reče: "Budale. Sami su sebe prepustili sudbini."
"Da li su? Pitam se."
"Ali ovo je upravo mogućnost koju smatram kobnom", reče lutkar. "Ne bi li oni poneli onoliko od
civilizacije koliko bi mogli da pokrenu? Sigurno bi poneli transmutacijsku mašineriju."
Čudno, Luis nije osećao potrebu da se nasmeje. Ali šta da odgovori?"
 Odgovor je pronašao kzin. "Poneli bi sve do čega bi mogli da dođu. Sve što se nalazilo u blizini
ispusta svemirske luke. Sve što je bilo u blizini obodnog zida, gde su mogli da koriste obodni
transportni sistem. Moramo istraživati ka unutrašnjosti i moramo pronaći središte za opravke. Ako
tamo nađemo nekog od Prilinog naroda, taj će pokušati da spase Prstenasti svet, a ne da ga napusti."
"Možda."
Luis reče: "Pomoglo bi nam da saznamo kada je pošast počela da izjeda superprovodnike."
Ako je mislio da će Poslednji ustuknuti, prevario se. Lutkar reče: "Vi ćete to verovatno pre saznati
od mene."
"Ja mislim da ti to već znaš."
"Pozovite me ako nešto saznate." Zmijolike glave nestadoše.
Hmii ga je čudno posmatrao, ali ništa nije rekao. Luis se vrati za kontrolne uređaje letelice.
Graničnik je bio jedna prostrana senka koja je prodirala zdesna, kada je Hmii ugledao grad.
Sledili su peskom ispunjeno rečno korito levo od isušenog mora. Ovde se reka račvala i grad
ugnezdio u rašljama.
Prilin narod gradio je u visinu, iako nije bilo neke naročite potrebe za tim. Grad nije bio širok već
visok, dok se lebdeće zgrade nisu razbile o manja zdanja ispod. Jedna vitka kula još je stajala, ali
bila je nakrivljena. Ličila je na koplje zabodeno u niže slojeve. Put se protezao s leva, duž
spoljašenje ivice jednog kraka isušene reke, a zatim je vodio preko mosta tako masivno poduprtog da
je verovatno pripadao mašinskom narodu. Halroprilalarin narod upotrebio bi jače materijale ili bi
napravio lebdeći most.
Hmii reče: "Grad je sigurno opljačkan."
"Pa, sigurno, ako je neko gradio put samo zato da bi ga opljačkali. Predlažem da nas spustiš dole."
"Tvoja majmunska znatiželja?"
"Možda. Kruži malo oko te tanj stvari da je pobliže pogledamo."
Hmii stade da spušta lender tako brzo da su se našli u slobodnom padu. Kzinovo krzno gotovo da
je svo ponovo izraslo; bio je to gladak i dopadljiv narandžasti ogrtač, kao i podsetnik na Hmiijevu
novu mladost. Mladost mu nije promenila narav. Četiri rata između ljudi i kzina i još nekoliko
'incidenata'... Luis ne reče ništa.
Lender se njihao pod njima. Luis sačeka da izgubi svu težinu, a zatim stade da podešava spoljašne
kamere. Ugledao ga je gotovo istog časa.
Jedno kutijasto vozilo bilo je parkirano pored nagnute kule. Moglo je da primi do dvanaest
putnika. Skladiše za motor na stražnjem delu po veličini je trebalo da bude dovoljno za podizanje
neke svemirske letelice... ali ovo je bio primitivan narod. Nije mogao da pretpostavi šta su koristili
za pokretanje vozila. On pokaza rukom i reče: "Kada naiđemo na usamljeno vozilo, obrušićemo se na
njega. Tako si rekao, zar ne?"
"Jesam", reče Hmii i poče da usporava lender. Luis je za to vreme osmatrao situaciju.
Kula se zarila u jednu četvrtastu zgradu; probila je krov, tri sprata i verovatno stigla do prizemlja.
U uspravnom položaju držala ju je osnova donje zgrade. Beli pramenovi pare ili dima izlazili su u
nepravilnim razmacima kroz dva prozora na kuli. Bledolika ljudska obličja igrala su ispred velikog
prednjeg ulaza u nižu zgradu - igrala su ili održavala trke - a dva su ležala potrbuške, mada njihov
položaj nije izgledao pogodan za odmaranje...
Trenutak pre no što je jedini preostali zid srušene zgrade zaklonio Luisu vidik, on shvati šta se
događa. Bledunjavi su pokušavali da stignu do ulaza preko jedne ulice zakrčene šutom. Neko iz kule
je pucao na njih.
Lender se spustio. Hmii ustade i protegnu se. "Kao da te stalno prati sreća, Luise. Možemo
pretpostaviti da su oni sa puškama mašinski narod. Strategija će nam biti da im priteknemo u pomoć."
To je izgledalo razumno. "Znaš li išta o projektilskom oružju?"
"Ako je posredi hemijski eksploziv, ručno oružje neće prodreti kroz zašitini oklop. U kulu
možemo ući pomoću letećih pojaseva. Ponesi ošamućivač. Ne bi baš bilo poželjno da ubijemo
buduće saveznike."
Uronili su u potpunu tamu. Oblaci su se nagomilali preko neba. Čak i tako Luk se prosijavao kroz
nju u obliku slabašne široke trake, a lebdeći grad predstavljao je gusti roj zvezda s leve strane. Bilo
je nemoguće izgubiti se.
Luis Vu se nije osećao baš udobno. Zaštitni oklop bio je suviše krut; vizir mu je prekirvao veći
deo lica. Postavljeni kaiševi letećeg pojasa otežavali su mu disanje, a noge su mu visile. Ali nikada
više ništa neće biti kao jedan sat proveden pod naponom i s tim se morao pomiriti. Bar se osećao
relativno sigurno.
Počivao je u vazduhu i koristio je dogled sa pojačivačem svetlosti.
Napadači nisu izgledali baš opasni. Bili su potpuno goli i bez oružja. Kosa im je bila srebrnasta;
koža veoma bela. Bili su mršavi i zgodni; čak su i muškarci bili više zgodni nego muževni i bili su
ćosavi.
Držali su se senki i zaštite koju su im pružali delovi srušenih zgrada, sem kada bi jedan ili dvojica
pojurili ka velikom ulazu, trčeći u cik-cak. Luis ih izbroja dvadeset, od čega jedanaest žena. Petoro je
ležalo mrtvo na ulici. Neki su možda već bili u zgradi.
Branioci su prestali s paljbom. Možda im je ponestalo municije. Koristili su dva prozora na
pročelju kule nagnutom nadole, otprilike na šestom spratu. Svi prozori na kuli bili su razbijeni.
On se primače krupnijoj prilici Hmiija koji je lebdeo u blizini. "Ući ćemo s druge strane, sa
širokim snopom prigušene svetlosti. Idem prvi, jer sam ljudsko biće. U redu?"
"U redu", reče Hmii.
Pojasevi su se dizali odbijanjem o skrit, isto kao i lender. Pozadi su se nalazili mali potisnici.
Luis zaobiđe iza zgrade, zastade da proveri da li ga Hmii sledi, a zatim uplovi kroz jedan od prozora
za koji se nadao da se nalazi na traženom nivou.
Bila je to jedna velika, prazna odaja. Miris izazva u njemu nagon za kijanjem. U njoj se nalazio
tapacirani nameštaj sa koga je tapacirung istruleo i jedan dugačak stakleni sto sav razmrskan. U dnu
iskošenog poda pokazalo se da je jedan bezoblični predmet, u stvari, ranac sa remenjem. Znači: bili
su ovde. A miris...
"Kordit", reče Hmii. "Hemijski eksploziv. Ako pripucaju na nas, pokri oči." On krenu prema
vratima. Priljubio se uza zid i iznenada ih otvorio. Toalet, prazan.
Jedna veća vrata stajala su otvorena usled nagnutosti poda. Sa ošamućivačem u jednoj, a
reflektorskim laserom u drugoj ruci, Luis krenu ka njima. Osećao je kako privlačnost uzbuđenja guši u
njemu strah.
Iza kitnjasto izrezbarenih drvenih vrata, jedno široko kružno stepenište zavijalo je naniže u tamu.
Luis je šarao lampom duž petlji ograde do mesta gde su se spiralna stepeništa i dno zgrade stapali u
jedno. Snop osvetli neko oružje za dve ruke sa kundakom za rame, kao i jednu kutiju iz koje su se
rasuli sićušni zlatasti cilindri; dalje dole još jedno takvo oružje; ogrtač opremljen kaiševima; na
donjem stepeništu još ostataka odeće; jedno ljudsko obličje sklupčano na dnu polomljenog stepeništa
- jedan nag muškarac, reklo bi se tamniji i mišićaviji od napadača.
Luisovo uzbuđenje nepodnošljivo je raslo. Zar mu je zaista ovo bilo potrebno sve vreme? Ne
draud i napon, već život ispunjen rizikom koji ga čini vrednim! Luis podesi svoj pojas za letenje i
prebaci se preko ograde.
 Padao je lagano. Na stepeništu nije bilo nikakvih ljudskih znamenja, ali su se zato na njemu
nalazile odbačene stvari: nepoznata odeća, čizme, još jedan ranac za ramena. Luis nastavi da se
spušta... i odjednom shvati da je pronašao pravi nivo. Brzo je podesio pojas za letenje i silovito
prošao kroz vrata tražeći miris koji se dosta razlikovao od onoga koji je Hmii nazvao kordit.
Obreo se van kule. Jedva je uspeo da izbegne jedan zid; još se nalazio unutar niže, srušene zgrade.
Nekako mu se dogodilo da je ispustio lampu. On pojača dogled i skrenu nadesno, prema svetlosti.
Na velikim vratima nalazila se jedna mrtva žena: jedna od napadača. Krv je isticala ispod rane od
projektila na njenim grudima. Luis oseti veliko sažaljenje prema njoj... i neodoljivu hitnju koja ga
pokrenu da preleti preko nje, kroz vrata, napolje.
Čak i kroz pokrivač od oblaka blistala je pojačana svetlost Luka. Pronašao je napadače, a i
branioce. Bili su u parovima: bleda, vitka obličja sa nižim, tamnijim, na kojima je još bio po koji deo
odeće, čizma, pokrov za glavu ili razdrljena košulja. U jarosti parenja nisu obraćali pažnju na letećeg
čoveka.
Ali jedna prilika nije bila sparena ni sa kim. Kada je Luis prekinuo svoj let, ona ispruži ruku i
uhvati ga za članak, bez navaljivanja i bez straha. Bila je srebrnokosa, vrlo bleda, a njeno savršeno
isklesano lice bilo je toliko divno da se rečima nije moglo opisati.
Luis isključi pojas za letenje i spusti se pored nje. Uze je u naručje. Ruke su joj ispitivački
prelazile preko njegove čudne odeće. Luis ispusti ošamućivač, skinu odeću i pojas za letenje -
zaštitni oklop, donju odeću. Uzeo ju je bez mnogo nežnosti. Njegova hitnja bila je veća od bilo
kakvog obzira prema njoj. Ali ona je osećala istu žudnju kao i on.
Nije bio svestan ničeg drugog sem sebe i nje. Nije ni znao da im se Hmii pridružio. Otkrio je to na
osnovu trzaja koji je usledio kada je kzin raspalio njegovu novu ljubav po glavi laserom. Krznata
tuđinska ruka zavukla je svoje kandže u njenu srebrnstu kosu i povukla joj glavu unazad, oslobodivši
na taj način vrat Luisa Vua njenih zuba.
15. MAŠINSKI NAROD
Vetar je nanosio prašinu Luisu Vuu u nozdrve; kosu mu je obavio oko lica. Luis je zabaci unazad i
otvori oči. Svetlost je bila zaslepljujuće sjajna. Rukama napipa flaster na vratu, a zatim i dogled koji
mu je prekrivao lice. On ga ukloni.
Otkotrlja se od žene i sede.
Sada je okolo bilo mračno. Još samo malo pa će svanuti: graničnik je podelio svet na svetlost i
tamu. Luisa je boleo svaki mišić. Osećao se kao da je pretučen. Paradoksalno, ali to mu je prijalo.
Suviše mnogo godina bavio se seksom veoma retko i to samo zato da bi mu poslužio kao paravan, jer
strujomane obično nisu zanimale takve stvari. Sinoć se u to uneo svom dušom.
Žena? Bila je otprilike Luisove visine i zgodno punačka. Nije bila bez grudi, ali ni preterano
prsata. Crna kosa bila joj je vezana u jednu dugačku pletenicu, a duž vilice imala je neobičnu
bradicu. Spavala je snom iscrpljene osobe, a i zaslužila je odmor. Oboje su ga zaslužili. Sada je
počinjao da se priseća. Ali sećanja mu nisu imala baš mnogo smisla.
Vodio je ljubav - ne, sav se uneo u ljubavnu pomamu sa bledom, vitkom ženom crvenih usana. To
što je ugledao svoju krv na njenim usnama i osetio ubod u vrat ispunilo ga je jedino užasnim
osećanjem gubitka. Urliknuo je kada je Hmii stao da joj izvija glavu dok joj nije slomio vrat. Otimao
se dok ga je Hmii odvlačio od mrtve žene. Kzin ga je nosio ispod miške; još je besneo i otimao se
dok je Hmii izvlačio medicinski pribor iz Luisovog ogrtača, lepio mu flaster na vrat, a zatim ponovo
vratio medicinski pribor na njegovo mesto.
Tada ih je Hmii pobio, sve lepe srebrnokose muškarce i žene, pogađajući ih besprekorno tačno u
glavu briljantnom rubinskom iglom svog reflektorskog lasera. Luis se sećao da je pokušao da ga
zaustavi i da je bio odgurnut tako da se otkotrljao preko izvornog pločnika. Teturavo se podigao na
noge i ugledao još jednu priliku kako se kreće; pošao je prema njoj: njoj, tamnokosoj ženi, jedinom
preživelom braniocu. Pali su jedno drugom u zagrljaj.
Zašto je to učinio? Hmii je pokušao da mu privuče pažnju... zar ne? Luis se prisetio urlika sličnog
rici razjarenog tigra.
"Feromoni", reče on. "A izgledali su tako bezopasni!" On ustade i osvrnu se oko sebe obuzet
čistim užasom. Svuda oko njega nalazili su se mrtvi: tamnoputi sa izujedanim vratovima, bledoliki sa
krvlju na usnama i crnim ugljenisanim tragovima na srebrnastoj kosi.
Puške nisu bile dovoljne. Ono što su vampiri posedovali bilo je gore od taspa. Lučili su
superstimulativan oblak feromona, ljudske mirisne signale seksualne spremnosti. Jedan od vampira
ili jedan par, mora da je stigao do kule. A branioci su pohrlili napolje, trčeći, odbacujući puške i
odeću u žurbi zbog koje je jedan preleteo preko ograde pravo u smrt.
Ali zašto su, kada su vampiri već bili mrtvi, on i tamnokosa žena ...
Vetar je mrsio Luisu kosu. Tako je. Vampiri su bili mrtvi, ali on i tamnokosa žena još su bili
obavijeni oblakom feromona. Mahnito su stali da se pare..." Da se nije podigao vetar, mi bismo još to
radili. Tako je. Dobro, gde sam tanja mu, sve ... ostavio?"
Našao je zaštitni oklop i pojas za letenje. Donja odeća bila mu je u dronjcima. Šta je sa ogrtačem?
On primeti da je žena otvorila oči. Iznenada je sela sa užasom u očima koji je Luis mogao dobro da
razume. On joj reče: "Moram pronaći ogrtač jer mi je unutra prevodilac. Nadam se da te Hmii nije
preplašio pre no što sam mogao..."
Hmii. Kako li je ovo njemu izgledalo?"
Hmiijeva velika ruka obujmila je Luisovu lobanju i povukla je unazad. Luis je prianjao uz ženu
svojim telom, umom, pritiskom, pritiskom; ali oči su mu videle samo to narandžasto zversko lice, a u
ušima su mu odjekivale gromoglasne uvrede. Bilo je tako ružno...
Hmiija nije bilo nigde na vidiku. Luis pronađe ogrtač dosta daleko odatle; jedan mrtvi vampir još
ga je stezao u šaci. Nije mogao da pronađe ošamućivač. Ali onda ga nešto stvarno zabrinu. Nešto
ružno izbijalo mu je iz sećanja. Već je trčao dok se primicao mestu gde su spustili lender.
Jedna gromada, suviše velika da bi je i tri čoveka mogli podići, pridržavala je na tlu izdašnu
gomilu supeprovodne tkanine. Hmiijev poklon za rastanak. Lendera nije bilo.
Moram ovo prebroditi ranije ili kasnije. Pomisli Luis. Zašto ne sada? Jedan prijatelj ga je naučio
ovoj vradžbini, ovoj jednostavnoj čaroliji za oporavak od šoka ili bola. Ponekad je uspevalo.
Sedeo je na nekadašnjoj ogradi trema, mada je trem sada stajao zasebno na peskom zasutom
prolazu. Stavio je zaštitni oklop i navukao ogrtač sa mnogobrojnim džepovima. Postavio je odeću
između sebe i ogromnog usamljenog sveta. Ne iz skromnosti, već iz straha.
To mu je iscrpelo svu preduzimljivost. Sada je sedeo. Misli su mu besciljno lutale. Razmišljao je
kako je svaki ispravni draud udaljen od njega kao Zemlja od svog meseca kao i o dvoglavom tuđincu
koji se ne bi odvažio na spuštanje ovamo čak ni da spase Luisa Vua. Razmišljao je o inženjerima
Prstenastog sveta i njihovoj idealizovanoj ekologiji u kojoj nije bilo mesta za komarce i šišmiše
vampire; usne mu se iskriviše u začetak nekog osmeha, a zatim postaše bezizražajne kao u mrtvaca.
Znao je kuda je Hmii otišao. Opet se nasmešio pri pomisli kako se ništa bolje ne oseća zbog toga.
Da li mu je Hmii to rekao? Nije važno. Nagon za preživljavanjem, poriv za parenjem ili osveta nad
Poslednjim, sve bi to Hmiija odvelo u istom pravcu. Ali da li bi ga ijedna od ovih pobuda dovela
nazad da spase Luisa Vua?
Razmišljao je i o tome koliko je nevažna jedna smrt prema bilionima stanovnika Prstenastog sveta
čija je sudbina bila da se izbliza upoznaju sa svojim suncem.
Pa, Hmii će se možda vratiti. Luisu sada nije preostalo ništa drugo nego da se okane mračnih misli
i učini nešto kako bi stigao do lebdećeg grada. Oni su se bili uputili tamo; Hmii će očekivati da ga
tamo nađe, ako neki kapric vrati kzina nazad po tuđinca koga je u toj meri izneverio. Ili bi Luis mogao
da sazna nešto zaista vredno. Ili... morao je negde da preživi godinu dana ili dve koje su mu
preostale. Moraću ovo jednom da prebrodim. Zašto ne sada?
Neko povika.
Crnokosa žena obukla je šorc, košulju i namestila ranac. Na boku je držala projektilsko oružje
upereno u Luisa Vua. Drugom rukom mu je davala neke znake, a potom je ponovo zavikala.
Odmor je bio završen. Luis postade svestan da mu se vizir nalazi oko vrata. Ako pokuša da mu
puca u glavu - pa, možda će mu pružiti dovoljno vremena da navuče vizir preko lica, a tada više neće
biti važno da li će opaliti ili ne. Zaštitni oklop zaustaviće projektile dok bude bežao. Ono što mu je
odista bilo potrebno, bio je pojas za letenje. Ili, da li je?
"U redu", reče Luis, nasmeši se i postrance podiže ruke. Ono što mu je odista bilo potrebno bio je
saveznik. Jednu ruku lagano zavuče u ogrtač, izvuče prevodioca i pričvrsti ga neposredno ispod grla.
"Ovo će govoriti za nas, čim nauči kako."
Ona pokaza pištoljem: Idi ispred mene.
Luis je išao sve do pojasa za letenje, zatim se zaustavio i podigao ga bez naglih pokreta. Začu se
grmljavina. Jedan kamen odskoči na šest inča od stopala Luisa Vua. On ispusti pojas i koraknu
unazad.
Tanj, ona ne govori! Zaključila je da on ne može da razume njen jezik. Kako će onda prevodilac
išta naučiti?
Sa rukama podignutim u vazduh, posmatrao ju je kako jednom rukom prebira po pojasu za letenje
dok drugom drži pištolj manje-više uperen u njega. Ako bude dodirnula pogrešne kontrole, on će
izgubiti i pojas i tkaninu. Ali ona ispusti pojas, zagleda se na trenutak u Luisovo lice, zatim koraknu
nazad i napravi pokret rukom.
Luis podiže pojas za letenje. Kada mu je pokazala da krene prema vozilu, on odmahnu glavom.
Uputi se ka mestu gde je Hmii ostavio otprilike jedno jutro superprovodne tkanine koju je pritiskao
ogroman kamen suviše težak da bi ga on mogao pomeriti.
Pištolj je sve vreme bio uperen u njega dok je pričvršćivao kaiševe oko stene i aktivirao pojas za
letenje. On obujmi rukama stenu - zajedno sa kaiševima iz straha da ovi ne skliznu - i podiže je. Stena
krenu naviše. On se pomače u stranu i odmače ruke. Gromada se lagano spusti na tle.
Da li je to u njenim očima video poštovanje? Da li se ono odnosilo na tehnologiju ili na njegovu
snagu? On isključi pojas, podiže ga zajedno sa superprovodnom tkaninom i krenu ispred nje ka
vozilu. Ona razmače dvostruka vrata. On ispusti teret i osvrnu se unaokolo.
Sa tri strane nalazila su se sedišta; jedna mala peć ispunjavala je središte, a na krovu je bio otvor
kroz koji je prolazio dim. Gomile prtljaga bile su smeštene iza zadnjeg sedišta. Ispred ovog stajalo je
još jedno, okrenuto napred.
On natraške iziđe. Okrenu se prema kuli, napravi jedan korak napred, pa pogleda u nju. Shvatila
je. Malo se kolebala, zatim mu dade znak da nastavi.
Mrtvi su počinjali da zaudaraju. Pitao se hoće li ih pokopati ili spaliti. Ali ona je išla između tela,
ne zaustavljajući se. Luis je bio taj koji je zastao da prstima opipa srebrnastu kosu jedne žene.
Imala je suviše kose, a premalu lobanju. On uzdahnu i krenu dalje.
Žena ga je sledila kroz osnovu donje zgrade, do spiralnog stepeništa kule, pa niz njega. Jedan
mrtvi pripadnik njene vrste ležao je razmrskan u razorenom prizemlju, a pored njega se nalazio
reflektorski laser. Kada se okrenuo da pogleda u ženu, u njenim očima primetio je suze.
On posegnu za reflektorskim laserom, a ona pripuca pored njega. Odbijeni metak pogodi ga u
bedro i on se žestoko trže unutar iznenada očvrslog oklopa. Stajao je leđima oslonjen o raspukli zid
dok je ona podizala oružje.
Pronašla je prekidač i svetlost poče da poskakuje oko njih u širokom snopu. Trenutak potom
pronašla je dugme za dovođenje u žižu. Ona klimnu i spusti oružje u džep.
Na putu ka vozilu Luis tobože nehajno navuče vizir preko lica kao da mu smeta sunce. Možda je
već dobila sve što je htela od Luisa Vua, ili je možda oskudevala u vodi ili možda nije želela njegovo
društvo.
Nije pucala u njega. Popela se u kola i zaključala vrata. Na trenutak Luis vide sebe ostavljenog
bez vode i oruđa. Ali ona mu pokaza na prozor sa desne strane gde su se nalazile upravljačke
kontrole. Poče da mu objašnjava kako se vozi.
Luis je samo to i čekao. On stade da ponavlja reči koje mu je dovikivala kroz prozor dodajući uz
njih i vlastite. "Prstenasti upravljač. Okretanje. Aktivator. Ključ. Punom brzinom napred. Punom
brzinom nazad." Bila je dosta vešta u pokazivanju. Pokret šake kroz vazduh uz prst koji sledi iglu
predstavljao je 'merač brzine vazduha'.
Trgla se kada je prevodilac počeo da joj odgovara. Dopustila je da čas jezika potraje još malo.
Zatim otključa vrata, povuče se unazad na sedištu sa uperenim revolverom i reče: "Uđi. Vozi."
Mašina je bila bučna i jogunasta. Svaki i najmanji udar prenosila je direktno do vozačevog
sedišta, sve dok Luis nije naučio kako da zaobilazi pukotine u putu, krš ili nanose peska. Žena ga je
posmatrala bez reči. Zar nije bila radoznala? Tada se prisetio da je izgubila dvanaest sadruga u borbi
sa vampririma. Pod datim okolnostima dosta dobro se i držala.
No, konačno, reče: "Ja sam Valavirgilin."
"Ja sam Luis Vu."
 "Tvoja oruđa su čudna. Govornik, dizač, raznovrsna svetlost - šta još imaš?
"Tanja mu! Ostavio sam uređaj za gledanje."
Ona izvuče dogled iz džepa. "Ovo sam pronašla."
Možda je pronašla i ošamućivač. Luis je nije pitao. "Dobro. Stavi ga i pokazaću ti kako radi."
Ona se osmehnu i odmahnu glavom. Mora da se bojala da će se baciti na nju. Upita: šta si tražio u
starom gradu? Gde si pronašao ove stvari?"
"Moje su. Doneo sam ih sa jedne daleke zvezde."
"Ne podsmevaj mi se, Luise Vu."
Luis je pogleda. "Da li su ljudi koji su izgradili gradove imali ovakve stvari?"
"Imali su stvari koje govore. Mogli su da podignu zgradu u vazduh; zašto ne i sebe?"
"Šta je sa mojim sadrugom? Da li si na Prstenastom svetu srela nekog njemu nalik?"
"Izgleda čudovišno", planu ona. "Nije mi se ukazala prilika da ga proučim."
Ne, bila je pometena. On upita: "Zašto držiš uperen pištolj u mene? Pustinja nam je zajednički
neprijatelj. Treba da pomažemo jedno drugome."
"Nemam razloga da ti verujem. Sada se pitam nisi li lud. Samo su graditelji gradova putovali
između zvezda."
"Grešiš."
Ona slegnu ramenima. "Moraš li da voziš tako sporo?"
"Nemam iskustva."
Ali Luis je polako sticao veštinu. Put je bio prav, ne suviše neravan i ništa mu nije dolazilo u
susret. Povremeno bi se na putu isprečili nanosi peska. Valavirgilin mu je rekla da ne usporava zbog
njih.
Uskoro je počeo da se kreće prilično brzo prema odredištu. Jednog trenutka on je upita: "Šta mi
možeš reći o lebdećem gradu?"
"Nikada nisam bila tamo. Koristila su ga deca graditelja gradova. Oni više ne grade, niti vladaju,
ali prema našem običaju i dalje poseduju grad. Zašto želiš da znaš te stvari?"
"Moram stići do lebdećeg grada. Dokle mogu da se vozim s tobom?"
Sada se nasmejala. "Mislim da te neće pozvati tamo. Nisi ni poznat ni moćan."
"Smisliću nešto."
"Idem do škole u Povratku Reke. Tamo moram objasniti šta se dogodilo."
"Šta se dogodilo? Šta ste radili tamo u pustinji?"
Ona mu ispriča. Nije bilo lako. Bilo je praznina u rečniku prevodioca. Zaobilazili su ih i
popunjavali.
Mašinski narod vladao je moćnim carstvom.
Obično se pod carstvom podrazumeva zbir gotovo nezavisnih kraljevstava. Pojedinačna
kraljevstva moraju plaćati poreze i izvršavati careva naređenja u vezi sa ratom, suzbijanjem
razbojništva, održavanjem veza i ponekad sa zvaničnom religijom. U svemu drugom drže se vlastitih
običaja.
A to je dvostruko važilo u slučaju mašinskog carstva, gde je, na primer, način života mesojeda-
čuvara stada bio u nesuglasju sa stilom života naroda trave; to je bilo korisno za trgovce koji su od
mesojeda kupovali stvari od obrađene kože; a sve to nije važilo za goule. U nekim oblastima mnoge
vrste su sarađivale sa goulima, a sve su im dozvoljavale slobodan prolaz. Različite vrste sledile su
vlastite običaje jer su tako bile naviknute.
Goula, demon, utvara, reč Luisa Vua. Valavirgilin ih je zvala otprilike narod noći. Skupljali su
otpatke i bili su pogrebnici. Zato Valavirgilin nije pokopala svoje mrtve. Gouli su imali dar govora.
Bili su u stanju da nauče kako se odaje poslednja počast u lokalnim hominidnim religijama.
Predstavljali su za mašinski narod izvor obaveštenja. Predanja su govorila da su to isto radili i za
Graditelje gradova kada su ovi vladali.
Prema Valavirgilin, mašinsko carstvo bilo je trgovačko carstvo i oporezivalo je samo vlastite
trgovce. Što je više govorila, to je Luis nalazio više izuzetaka. Kraljevstva su održavala puteve koji
su povezivali carstvo, ako su im žitelji bili sposobni za to, što, na primer, nije bio slučaj sa visećim
narodom sa drveća. Putevi su označavali granice između oblasti koje su držale različite vrste
hominida. Osvajački ratovi preko puteva bili su zabranjeni; i tako su putevi sprečavali ratove, bar
ponekad, samim svojim postojanjem.
Carstvo je posedovalo moć da pošalje vojsku u borbu protiv razbojnika i lopova. Velika
prostranstva zemlje koja je carstvo smatralo za trgovačke pokrajine težila su da postanu prave
kolonije. Budući da su putevi i vozila povezivali carstvo, od kraljevstava je zahtevano da destilišu
hemijska goriva i drže ih na raspolaganju. Carstvo je kupovalo rudnike (prinudnom prodajom?),
vadilo vlastite kovine i ustupalo prava za proizvodnju mašina prema odredbama carstva.
Bilo je trgovačkih škola. Valavirgilin i njeni sadruzi bili su studenti, a sa njima je bio i jedan
učitelj iz škole u Povratku Reke. Krenuli su na studijsko putovanje do jednog trgovačkog odredišta
koje se nalazilo na rubu prašume gde je počinjala teritorija visećeg naroda - brahijatora, shvati Luis,
koji su trgovali koštunjavim plodovima i sušenim voćem - i pastira-mesojeda koji su trgovali
stvarima i rukotvorinama od kože. "Ne, oni nisu bili mali i crveni." Drugačija vrsta. Skrenuli su na
sporedni put prema jednom drevnom pustinjskom gradu.
Nisu očekivali da naiđu na vampire. Gde bi vampiri našli vodu ovde u pustinji? Kako bi dospeli
tamo? Vampiri su gotovo izumrli sem...
"Sem šta? Nešto sam propustio."
Valavirgilin pocrvene. "Neki stariji ljudi drže bezube vampire zbog - zbog rišatre. Tako se to
možda dogodilo. Pripitomljeni par uspeo je nekako da pobegne ili možda neka trudna ženka.
"Vala, pa to je odvratno."
"Jeste", složi se ona hladno. "Nikada nisam čula kako neko priznaje da drži vampire. Zar tamo
odakle dolaziš niko ne čini ništa što drugi smatraju sramotnim?"
Pun pogodak. "Jednom ću ti ispričati o strujomanima. Ne sada."
Posmatrala ga je preko metalne cevi svog oružja. I uprkos crne bradice duž vilice, izgledala je
dovoljno ljudski... ali u uvećanom izdanju. Lice joj je bilo gotovo pravilan kvadrat. Luis je imao
muke da ga odgonetne. To se moglo predvideti; ljudsko lice razvilo se kao sredstvo za slanje
znakova, ali Valina evolucija razlikovala se od njegove.
On upita: "Šta ćeš preduzeti?"
"Moram prijaviti pogibije... i predati artefakta iz pustinjskog grada. Dodeljuje se nagrada, ali
carstvo polaže pravo na artefakte Graditelja gradova."
"Ponovo ti kažem da su moji."
"Vozi."
Kroz pustinju je već mestimično promicalo zelenilo, a jedan senkoviti kvadrat zaklonio je deo
sunca kada mu je Valavirgilin naložila da stane. Bilo mu je drago. Osećao se iscrpljenim od truckanja
po putu i stalne neophodnosti da održava vozilo pravilno usmereno.
Vala reče: "Hoćeš li... večeru."
Već su se navikli na praznine u prevodu. "Nedostaje jedna reč."
"Običavate li da grejete hranu dok ne postane dobra za jelo? Luise umeš li da...?"
"Kuvam." Ona verovatno nije imala teflonske tiganje i mikrotalasnu pećnicu, zar ne? Ili šolje-
merice, prečišćen šećer, maslac, bilo kakav začin koji bi mogao prepoznati... "Ne."
"Ja ću kuvati. Potpali vatru. Šta jedeš?"
"Meso, neke biljke, voće, jaja, ribu. Voće mogu da jedem nekuvano."
"Isto kao i moj narod, sem ribe. Dobro. Iziđi i čekaj."
Zaključala se kad je izišao, a zatim otišla u stražnji deo. Luis ispruži bolne mišiće. Sunce je
postalo srebrnasto, ali još je bilo opasno ako bi u njega pogledao, iako se na pustinju spuštao mrak.
Jedna široka traka Prstenastog sveta blistala je u smeru suprotnom od smera okretanja. Oko Luisa
bilo je nešto smeđe šikaraste trave i jedna gomila visokog, suvog drveća. Jedno drvo bilo je belo i
izgledalo je mrtvo.
Ona iziđe iz vozila. Baci Luisu pred noge jedan predmet. "Iseci drva i potpali vatru."
Luis ga podiže: jedno poduže drvo sa klinastim sečivom od neobrađenog gvožđa pričvršćenim na
jednom kraju. "Ne volim da ispadam glup, ali šta je ovo?"
Ona reče naziv. "Udaraš oštrim krajem po deblu dok drvo ne padne. Shvataš?"
"Sekira." Luis se priseti raznih sekira iz muzeja na Kzinu. On pogleda u sekiru, pa u mrtvo drvo...
odjednom mu je svega bilo dosta. On reče: "Smrkava se."
"Imaš li problema sa vidom noću? Evo." Ona mu dobavi reflektorski laser.
"Da li je ono mrtvo drvo dobro za to?"
Ona se okrenu, pokazavši mu lep profil, a sa njom se okrenu i pištolj. Luis podesi svetlost na uzak
snop i veliku jačinu. Otkoči ga. Jedna jarka nit svetlosti suknu pored nje. Luis je gađao njeno oružje.
Ono buknu i raspade se.
Stajala je otvorenih usta držeći u rukama dva dela raspadnutog oružja.
"Sasvim sam voljan da primam savete od prijatelja i saveznika", reče joj on. "Ali dosta mi je
naređenja. Dovoljno mi je naređivao moj krznati sadrug. Budimo prijatelji."
Ona ispusti ono što je držala i podiže ruke.
"Ima još metaka i pištolja u stražnjem delu vozila. Naoružaj se." Luis se okrenu. Stao je da
krivudavim snopom šara po mrtvom drvetu. Desetak trupaca goreći pade na zemlju. Luis priđe i
nogom skupi trupce na gomilu oko panja. Zatim upravi laser usred gomile i zagleda se u vatru koja
poče da se razbuktava.
Nešto ga pogodi među lopatice. Zaštitni oklop se na trenutak ukruti. U ušima mu se razleže pucanj
groma.
Luis sačeka trenutak, ali do drugog pucnja ne dođe. On se okrenu i uputi prema vozilu pred kojim
je stajala Vala. Reče joj: "Nikada, nikada, nikada više da to nisi učinila."
Izgledala je bleda i uplašena. "Ne, neću."
"Da ti pomognem da doneseš stvari za kuvanje?"
"Ne, mogu... Da li sam te promašila?"
"Ne."
"Pa, kako onda?"
"Spasla me je jedna od mojih naprava. Doneo sam je sa udaljenosti hiljadu puta veće od one što
svetlost pređe u toku jednog falana i ona je moja."
Ona pljesnu rukama na neobičan način i okrenu se.
16. STRATEGIJA TRGOVINE
Postojala je jedna biljka koja je rasla po tlu slična mnoštvu povezanih kobasica sa zeleno-žutim
prugama; između pojedinih delova nicalo je sitno korenje. Valavirgilin isecka nekoliko komada i
stavi ih u lonac. Dodade vode, a zatim i neke mahune sa semenkama iz vreće u vozilu. Potom stavi
lonac na zapaljene trupce.
Tanj, Luis je i sam mogao to učiniti. Večera će biti krajnje mršava.
Sunce je sada bilo već potpuno nestalo. Zbijeni roj zvezda s leve strane mora da je bio lebdeći
grad. Luk je grabio uz crno nebo u vodoravnim trakama svetleće plavog i belog. Luis se osećao kao
da se nalazi na nekoj ogromnoj igrački.
"Volela bih da imam malo mesa", reče Vala.
Luis reče: "Daj mi dogled."
On se okrete od vatre pre no što je namestio dogled. Uključio je pojačivač svetlosti. Parovi očiju
koji su ih posmatrali van dometa svetlosti vatre stekoše obličja. Luis bi drago što nije nasumično
opalio. Dva velika obličja i jedno manje pripadala su porodici goula.
Ali jedna svetlooka senka bila je mala i krznata. Luis joj u magnovenju odseče glavu jednom
dugom svetlom niti iz svog reflektorskog lasera. Gouli ustuknuše, pa stadoše da se došaptavaju među
sobom. Ženka krenu prema ubijenoj životinji, ali zastade, priznavši Luisu prvenstvo. Luis pokupi telo
i isprati je pogledom.
Gouli su izgledali dosta nepoverljivo. Ali njihovo mesto u ekologiji bilo je krajnje bezbedno.
Vala mu je ispričala šta se događalo kada su se ljudi nekada izlagali velikim naporima oko
sahranjivanja i spaljivanja mrtvih. Gouli su napadali žive. Bili su vlasnici noći. Lokalne religije
pripisale su im mnoga čarolijska svojstva, pa se tako pričalo da su sposobni da postanu nevidljivi.
Čak je i Vala napola u to verovala.
Ali oni nisu uznemiravali Luisa. A i zašto bi? Luis će pojesti krznatu zver, a jednog dana će i on
sam umreti i gouli će dobiti ono što im pripada.
Dok su ga posmatrali, on je pregledao stvorenje; slično zecu, ali sa dugačkim repom koji se
pljosnato završavao i bez prednjih šapa. Nije bilo hominid. Dobro.
Kada je podigao pogled, spazio je slabi sjaj ljubičastog plamena daleko s leve strane.
Zadržavši dah i stojeći veoma mirno, Luis pojača svetlost i stepen uvećanja na dogledu. Iako mu
je sada čak i bilo na slepoočnicama zamućivalo sliku, ipak je znao šta je video. Ljubičasta boja
plamena bila je bolna za oči; plamen se lepezasto širio poput rakete koja izbacuje svoj mlaz. Dno joj
je bilo odrezano ravnom crnom prugom: ivicom obodnog zida na levoj strani.
On podiže dogled. Čak i pošto su mu se oči privikle, ljubičasti plamen bio je jedva vidljiv, ali još
nije nestao s vidika. Tanak ... i strašan.
Luis se vrati ka vatri i ispusti zver pred Valine noge. Potom ode desno u tamu i ponovo podiže
dogled.
Plamen je s desne strane bio mnogo veći, ali i taj obodni zid bio je mnogo bliži.
Vala odra malu krznastu zver i spusti je u lonac ne izvadivši iznutrice. Kada je završila, Luis je
uhvati za ruku i povede u tamu. "Sačekaj malo, a onda mi reci da li vidiš neki plavi plamen u daljini."
"Da, vidim."
"Znaš li šta je to?"
"Ne, ali mislim da moj otac zna. Poslednji put kada je došao iz grada nešto je prećutao. Eno ih
još. Pogledaj u dno Luka s desne strane."
Vodoravno plavo-bela pruga osvetljena dnevnom svetlošću bila je dovoljno bleštava da ga natera
da zažmirka. Luis je prekri bridom šake... i tada, uz pomoć dogleda, uspeo je da razazna dva mala
plamena na obodima Luka i dva iznad njih koji su bili još tanji.
Valavirgilin reče: "Prvi se pojavio pre sedam falana u blizini osnove Luka u smeru okretanja.
Zatim ih se pojavilo još u istom smeru, kao i ovi veliki plamenovi levo i desno, pa još nekoliko
manjih na delu Luka u smeru suprotnom od smera okretanja. Sada ih je dvadeset i jedan. Pojavljuju se
samo na dva dana u jednom navratu kada je sunce najbleštavije."
Luis ispusti uzdah olakšanja.
"Luise, ne znam šta ti to znači. Da li si ljut, uplašen ili osećaš olakšanje?"
"Ni sam ne znam. Recimo da osećam olakšanje. Imamo više vremena nego što sam mislio."
"Za šta?"
Luis se nasmeja. "Zar ti još nije dosta mog ludila?"
Ona uvređeno zabaci glavu. "Ipak mogu da biram da li ću ti verovati ili ne!"
Luis pobesne. Nije mrzeo Valavirgilin, ali imala je preku narav, a već je jednom pokušala i da ga
ubije. "Dobro. Da je ovo ustrojstvo u obliku prstena na kome živiš prepušteno samo sebi, očešalo bi
se o senkovite kvadrate - predmete koji noću zaklanjaju sunce - za pet ili šest falana. To bi donelu
sveopštu propast. Ništa ne bi ostalo u životu kada biste naleteli na samo sunce..."
Ona uzviknu: "A ti sa olakšanjem uzdišeš?"
"Polako, samo polako. Prstenasti svet nije prepušten sam sebi. Oni plamenovi su motori koji ga
pokreću. Nalazimo se na gotovo najbližoj tački u odnosu na sunce i tu je posredi kočioni potisak -
motori ispuštaju mlaz prema unutra, u pravcu sunca. Ovako." On joj nacrta prizor zašiljenim štapićem
na tlu. "Shvataš? Vuku nas unazad."
"Sada kažeš da nećemo umreti?"
"Motori možda nisu dovoljno jaki za to. Ali povući će nas unazad. Možda nam predstoji deset ili
petnaest falana."
"Stvarno se nadam da si lud, Luise. Suviše znaš. Znaš da je svet prsten, a to je tajna." Ona slegnu
ramenima kao neko ko podiže neki težak teret. "Da, dosta mi je toga. Hoćeš li mi reći zašto nisi
predložio rišatru?"
Bio je iznenađen. "Mislio sam da ti je dosta rišatre do kraja života."
"Nije to smešno. Rišatra je način da se zapečati primirje!"
"Oh. U redu. Hajdemo do vatre?"
"Svakako, potrebna nam je svetlost."
Ona smaknu malo lonac sa plamena kako bi se hrana sporije kuvala. "Moramo razjasniti uslove.
Obećavaš li da mi nećeš nauditi?" Ona sede preko puta njega.
"Obećavam da ti neću nauditi dok ne budem napadnut."
"I ja tebi dajem isto obećanje. Šta još tražiš od mene?"
Bila je otvorena i neposredna i Luis joj uzvrati na isti način. "Prebacićeš me dokle budeš mogla, u
zavisnosti od vlastitih potreba. Pretpostavljam da je to do Povratka Reke. Odnosićeš se prema
artefaktima kao da su moji. Nećeš predati ni njih ni mene nikakvim vlastima. Posavetovaćeš me što
najbolje znaš i umeš kako da dospem u lebdeći grad."
"Šta mi možeš ponuditi za uzvrat?"
Pa, zar ova žena nije bila prepuštena potpuno na milost i nemilost Luisu Vuu? Nije važno.
"Pokušaću da pronađem da li mogu da spasem Prstenasti svet", reče on; pomalo ga je zbunilo kada je
shvatio da je to upravo ono što je najviše želeo. "Ako mogu, ja ću to i učiniti, bez obzira na cenu. Ako
zaključim da se Prstenasti svet ne može spasti, pokušaću da spasem sebe i tebe ako ti to odgovara."
Ona ustade. "Besmislena obećanja. Nudiš mi svoje ludilo kao da poseduje neku pravu vrednost!"
 "Vala, zar ranije nisi imala posla sa ludacima?" Luis se zabavljao.
"Nikada nisam imala posla ni sa razumnim tuđincima! Ja sam samo student!"
"Smiri se. Šta još mogu da ti ponudim? Znanje? Deliću s tobom znanje koje posedujem sasvim
slobodno. Poznato mi je kako su zakazale mašine Graditelja gradova i ko je za to kriv." Izgledala mu
je sasvim opravdana pretpostavka da su Graditelji gradova Halroprilalarine vrste.
"Takođe ludilo?"
"O tome moraš sama odlučiti. A... mogu ti dati i svoj pojas za letenje i napravu za gledanje kada
mi više ne budu potrebni."
"Kada se to može očekivati?"
"Kada i ako se moj sadrug vrati." U lenderu su se nalazili još jedan pojas za letenje i dogled
namenjeni Halroprilalar. "Ili neka postanu tvoji kada umrem. Sada mogu da ti dam pola od ove
tkanine. Trake te tkanine omogućiće ti da popraviš neke od starih mašina Graditelja gradova."
Vala stade da razmišlja o tome. "Volela bih da sam obučenija za ovo. Pa, dobro, pristajem na sve
tvoje zahteve."
"I ja na tvoje."
Ona stade da skida odeću i nakit. Lagano, naizgled uzbudljivo... dok Luis ne shvati šta to ona
zapravo radi: lišava se sveg mogućeg oružja. Čekao je dok nije ostala sasvim naga, a zatim krenu
njenim stopama, odbacujući reflektorski laser, dogled i delove zaštitnog oklopa podalje od nje,
dodavši tome čak i hronometar.
Potom su počeli da vode ljubav, ali to nije bila ljubav. Sinoćnje ludilo nestalo je s vampirima.
Raspitivala se o tehnici koju najviše voli, zatim je navaljivala, te on izabra misionarski položaj. Sve
se svelo na zadovoljavanje forme. Možda je tako i trebalo da bude. Kasnije kada je otišla da
promeša lonac, on je pazio da se ne nađe između njega i njegovog oružja. Sve je nekako na to
mirisalo.
Ona mu se vrati i on joj objasni da njegova vrsta može voditi ljubav više puta uzastopce.
Sedeo je prekršetnih nogu sa Valom u krilu dok su mu njene noge čvrsto stezale bedra. Milovali su
jedno drugo, uzbuđivali jedno drugo, učili jedno drugo. Dopadalo joj se da joj češka leđa. Leđa su
joj bila mišićava, torzo širi od njegovog. Malje su joj se protezale duž cele kičme. Umela je odlično
da vlada mišićima vagine. Bradica joj je bila veoma meka, veoma fina.
A Luis Vu je imao plastični disk ispod kose na zatiljku.
Ležali su jedno drugome na ruci i ona je čekala.
"Čak i ako nemate struju morate znati za nju", reče Luis. "Graditelji gradova su je koristili za
pokretanje mašina."
"Da. Možemo napraviti struju uz pomoć rečnog toka. Priče kazuju da je beskrajna struja stizala sa
neba pre pada Graditelja gradova."
To je bilo sasvim tačno. Na senkovitim kvadratima nalazili su se solarni generatori struje koji su
snopom slali energiju do kolektora na Prstenastom svetu. Prirodno, kolektori su koristili
superprovodne kablove, te je, stoga, takođe bilo prirodno što su zakazali.
"Pa, ovako. Ako stavim vrlo tananu žicu u svoj mozak na pravo mesto - što sam i činio - onda će
vrlo mala količina struje nadraživati nerve koji beleže zadovoljstvo."
"Kako to izgleda?"
"Kao kada se napiješ, ali bez mamurluka i vrtoglavice. Poput rišatre ili pravog parenja, bez
potrebe da bilo koga voliš sem samoga sebe i bez potrebe da prestaneš. Ali ja sam prestao."
"Zašto?"
"Jedan tuđinac dočepao se mog električnog izvora. Želeo je da mi izdaje naređenja. Ali pre toga
sam se postideo."
"Graditelji gradova nikada nisu imali žice u svojim lobanjama. Pronašli bismo ih kada smo
pretraživali uništene gradove. Gde vlada taj običaj?" upita ona. Zatim se otkotrlja od njega i sa
užasom ga pogleda.
Bio je to greh zbog koga se najčešće kajao: što ne drži jezik za zubima. On reče: "Žao mi je."
"Rekao si da bi trake te tkanine - Kakva je to tkanina?"
"Provodi električnu struju i magnetna polja bez gubitka. Nazivamo je superprovodnik."
"Da, to je ono što je izdalo Graditelje gradova. Taj... superprovodnik se raspao. I tvoja tkanina će
se raspasti, zar ne? Za koliko?"
"Neće. Druge je vrste."
Ona povika na njega. "Otkud to znaš, Luise Vue?"
"Rekao mi je Poslednji. Poslednji je tuđinac koji nas je doveo ovamo bez naše saglasnosti.
Ostavio nas je bez mogućnosti da se vratimo kući."
"Taj Poslednji, poveo vas je kao robove?"
"Pokušao je. Ljudi i kzini nisu baš najbolji robovi."
"Da li je njegova reč časna?"
Luis napravi grimasu. "Ne. A superprovodnu tkaninu i žicu uzeo je kada je bežao sa svog sveta.
Nije imao vremena da ih napravi. Mora da je znao gde su uskladištene. Kao i ostale stvari koje je
doneo, prenosne diskove: mora da su mu bili na dohvat ruke." Istog časa je osetio da nešto nije u
redu, ali bio mu je potreban trenutak da shvati šta.
Prevodilac je prerano prestao da govori.
Zatim je prozborio sasvim različitim glasom. "Luise, zar je mudro otkrivati joj sve te stvari?"
"Deo toga je i sama naslutila", reče Luis. "Upravo je imala na umu da mene optuži za pad gradova.
Vrati mi mog prevodioca."
"Mogu li ti dozvoliti da nas tako ružno sumnjičiš? Zašto bi moj narod izveo jedan tako pakostan
čin?"
"Sumnjičenje? Ti kučkin sine." Vala je klečala posmatrajući ga raširenih očiju kako sam sa sobom
razgovara na nekom nerazumljivom jeziku. Nije mogla da čuje glas Poslednjeg u njegovim
slušalicama. Luis reče: "Izbacili su te sa mesta Poslednjeg i ti si pobegao. Pokupio si šta si mogao i
umakao. Prenosne diskove, superprovodnu tkaninu, kao i jedan brod. Što se diskova tiče, bilo je lako.
Mora da ih proizvodite na milione. Ali gde si mogao da nađeš superprovodnu tkaninu koja čeka baš
na tebe? A i znao si da se neće raspasti na Prstenastom svetu!"
"Luise, zašto bismo učinili jednu takvu stvar?"
"Trgovačka prevlast. Vrati mi mog prevodioca!"
Valavirgilin ustade. Ona odmače lonac malo s vatre, promeša ga i proba. Nestade u pravcu vozila
i vrati se sa dve drvene zdele koje napuni kutlačom.
Luis je sa nelagodnošću čekao. Poslednji je mogao da ga ostavi u škripcu, bez prevodioca. Luis
nije baš bio dobar kada su u pitanju bili jezici...
"Ubili hladna, krhka bića koja su lutala galaksijom u letelicama sporijim od svetlosti. Trgovali su
znanjem. Mogli su saznati za Prstenasti svet i prodati obaveštenje lutkarima, ali..." Samo čas. Lutkari
se boje svemirskih letova."
"Ja sam prevazišao taj strah. Da se Prstenasti svet pokazao pogodnim, onda jedan svemirski let u
toku nečijeg životnog veka i nije neki veliki rizik. Leteli bismo u stazisu, razume se. Prema onome što
su nam rekli Autsajderi i prema onome što smo saznali putem teleskopa i automatskih sondi,
Prstenasti svet se činio idealnim. Morali smo to da ispitamo."
 "Stranka ekspreimentalista?"
"Svakako. Ipak, oklevali smo da stupimo u vezu sa jednom tako moćnom civilizacijom. Pomoću
laserske spektroskopije ispitali smo superprovodnike na Prstenastom svetu. Stvorili smo bakteriju
koja je mogla njima da se hrani. Sonde su raznele pošast superprovodnika Prstenastim svetom. Toliko
si i sam pogodio?"
"Toliko, da."
"Tada je trebalo mi da se pojavimo sa trgovačkim brodovima. Naši trgovci bi stigli u pravi čas,
nudeći spas. Saznali bi sve što nam je bilo potrebno i stekli saveznike." U lutkarevom jasnom i
melodičnom glasu nije bilo ni traga osećanju krivice ili bar nelagodnosti. Vala postavi činije i sede
preko puta njega. Lice joj je bilo u senci. S njene tačke gledanja prevođenje se nije moglo prekinuti u
gorem trenutku.
Luis reče: "Tada su, pretpostavljam, konzervativci pobedili na izborima."
"Neizbežno. Jedna sonda otkrila je visinske mlaznike. Znali smo za nestabilnost Prstenastog sveta,
razume se, ali nadali smo se da ćemo to prebroditi upotrebom nekih boljih sredstava. Kada su slike
obelodanjene, vlada je pala. Nismo imali prilike da se vratimo na Prstenasti svet sve do..."
"Kada? Kada ste raširili pošast?"
"Pre hiljadu sto četrdeset godina prema zemaljskom vremenu. Konzervativci su vladali šest stotina
godina. Tada je opasnost od kzina vratila eksperimentaliste na vlast. Kada je izgledalo da je došao
pogodan trenutak, poslao sam Nesusa i njegovu družinu na Prstenasti svet. Ako je ustrojstvo
preživelo hiljadu sto godina posle pada kulture koja ga je održavala, onda je imalo smisla istražiti ga.
Mogao sam poslati jednu trgovačku i spasilačku ekipu. Na nesreću..."
Valavirgilin je držala reflektorski laser u krilu uperen u Luisa Vua.
"...na nesreću ustrojstvo je bilo oštećeno. Pronašli ste rupe od meteora i predele ogoljene do
skrita. Sada se čini..."
"Opasnost. Opasnost." Luis se trudio da mu glas ostane miran. Kako li je to uspela? Posmatrao ju
je kako kleči sa po činijom kaše koja se pušila u svakoj ruci. Da li je moguće da joj je bio na leđima?
Dosta s tim. Bar još nije opalila.
"Čujem te", reče Poslednji.
"Možeš li isključiti reflektorske lasere pomoću daljinskog upravljača?"
"Mogu nešto bolje od toga. Mogu učiniti da eksplodiraju i ubiju onog ko ih drži."
"Zar ga ne možeš samo isključiti?"
"Ne."
"Onda mi tanj, brzo vrati mog prevodioca. Proba..."
Kutija progovori jezikom mašinskog naroda. Vala istog časa odgovori. "Kome ili čemu si
govorio?"
"Poslednjem, biću koje me je dovelo ovamo. Smem li pretpostaviti da još nisam napadnut?"
Trenutak je oklevala pre no što mu je odgovorila: "Da."
"Onda je naš dogovor još na snazi i ja još sakupljam podatke sa namerom da spasem ovaj svet.
Imaš li razloga da u to sumnjaš?" Noć je bila topla, ali Luis se osećao sasvim nag.
Mrtvo oko reflektorskog lasera ostade mrtvo. Vala upita: "Da li je vrsta Poslednjeg prouzrokovala
pad gradova?"
"Da."
"Prekid pregovora", naredi Vala.
"Kod njega je veći deo naših instrumenata za prikupljanje podataka."
Vala stade da razmišlja o tome, a Luis ostade miran. Dva para očiju sijala su iza nje u mraku. Luis
se pitao koliko su guoli čuli svojim goblinskim ušima i koliko su razumeli.
"Dobro, koristi ih. Ali želim da čujem ono što govori", reče Vala. "Nisam čak čula ni njegov glas.
Možda si ga izmislio."
"Poslednji, da li si čuo?"
"Jesam." Kroz Luisove slušalice dopirao je međunarodni jezik, a iz kutije na njegovom vratu
Valavirgilin. Pa dobro onda. "Čuo sam tvoje obećanje dato toj ženi. Ako možeš da pronađeš način da
stabilizuješ ovo ustrojstvo, učini to."
"Svakako, tvom narodu bi dobro došao prostor."
"Ako Prstenasti svet budeš stabilizovao pomoću moje opreme, želim priznanje. Možda ću poželeti
da tražim nagradu."
Valavirgilin frknu i prigovori u znak neslaganja. Luis brzo reče: "Dobićeš priznanje koje
zaslužuješ."
"U pitanju je bila moja vlada, pod mojim vođstvom, koja je pokušala da dovede pomoć na
Prstenasti svet hiljadu sto godina pošto je šteta počinjena. Posvedočićeš to."
"Hoću, uz određene nagrade." Luis je govorio u Valinu korist. On joj reče: "Prema našem
dogovoru, ti smatraš to što držiš u ruci mojim vlasništvom."
Ona mu dobaci reflektorski laser. On ga odloži na stranu i oseti kako polako klone od olakšanja,
umora ili gladi. Nema se vremena. "Poslednji, ispričaj nam o visinskim mlaznicima."
"Basardovi sabirni mlaznici postavljeni su na nosačima na obodnom zidu; ravnomerno su
raspoređeni na razdaljini od tri miliona milja. Trebalo bi da ih nađemo dve stotine na svakom
obodnom zidu. Uključeni, svaki bi sakupljao solarni vetar u poluprečniku između četiri i pet hiljada
milja, elektromagnetski ga sabijao dok ne dođe do fuzije, a zatim ga izbacivao kao raketa, izazivajući
kočenje."
"Možemo da vidimo neke od njih kako rade. Vala kaže da ih ima... dvadeset jedan u radnom
stanju?" Vala klimnu. "Znači nedostaje ih devedeset pet posto. Tanj."
"Verovatno. Napravio sam holoe četrdeset nosača od kada smo se prošli put čuli i svi su prazni.
Da li da sračunam potisak do koga bi došlo da svi mlaznici rade?"
"Možeš."
"Pretpostavljam da nije ostalo dovoljno mlaznika na nosačima da se spase ustrojstvo."
"Tako je."
"Da li bi inženjeri Prstenastog sveta postavili i jedan nezavisan stabilizacioni sistem?"
Pak zaštitnici nisu razmišljali na taj način, zar ne? Imali su običaj da polažu preveliko poverenje u
svoju sposobnost improvizovanja. "Ne bih rekao, ali nastavićemo da tragamo. Poslednji, gladan sam
i pospan."
"Ima li još šta da se kaže?"
"Pazi na visinske mlaznike. Saznaj šta je u ispravnom stanju i izračunaj koliki im je potisak."
"Hoću."
"Pokušaj da stupiš u vezu sa lebdećim gradom. Kaži..."
"Luise, ne mogu poslati nikakvu poruku kroz obodni zid."
Razume se da ne, bio je od čistog skrita. "Pomeri brod."
"Ne bi bilo sigurno."
"Šta je sa sondom?"
"Sonda u orbiti suviše je udaljena da emituje na nasumičnim frekvencijama." Krajnje nevoljno
Poslednji dodade: "Mogu poslati poruke preko druge sonde. U svakom slučaju prebaciću je preko
obodnog zida, zbog goriva."
 "Dobro. Prvo je postavi na obodni zid kao relejnu stanicu. Probaj da dobiješ lebdeći grad."
"Luise, imao sam nevolja dok sam pronašao tvog prevodioca. Pratim lender koji je gotovo
dvadeset pet stepeni u smeru suprotnom od smera okretanja od tvog položaja. Zašto?"
"Hmii i ja smo se podelili. Ja se krećem ka lebdećem gradu. On ka Velikom okeanu." Toliko je
mogao da kaže.
"Hmii ne odgovara na moje emitovanje."
"Kzini su slabi robovi. Poslednji, umoran sam. Zovi me za dvanaest sati."
Luis podiže činiju i poče da jede. Valavirgilin nije upotrebila nikakve začine. Kuvano meso i
korenje mu nisu zadovoljili čulo ukusa. Bilo mu je svejedno. Ispraznio je činiju i pre no što ga je
umor sasvim skolio uzeo je jednu pilulu protiv alergije. A onda su se nekako odvukli do vozila i
utonuli u san.
17. POKRETNO SUNCE
Tapacirana klupa bila je loša zamena za ploče za spavanje, a Luis se i truckao ležeći na njoj. Bio
je još umoran. Zaspao bi, pa bi se uz trzaj budio, zaspao bi, pa bi se uz trzaj budio...
Ali ovoga puta je Valavirgilin bila ta koja ga je cimanjem za ramena budila. Glas joj je bio
svilasto sarkastičan. "Tvoj sluga se usuđuje da ti prekida zasluženi odmor, Luise."
"Oh. U redu. Zašto?"
"Prešli smo dobar komad puta, ali ovde ima razbojnika iz soja Trkača. Jedan od nas mora da bude
artiljerac."
"Da li mašinski narod jede kada ustane?"
Ovo ju je zbunilo. "Nema ničega za jelo. Žao mi je. Mi jedemo jedanput dnevno, a onda
spavamo."
Luis navuče zaštitno odelo i ostalu odeću. Zajedno, on i Vala namestiše metalnu prekrivku preko
peći. Luis stade na nju tako da su mu glava i ruke virili kroz otvor za dim. On doviknu dole: "Kako
izgledaju Trkači?"
"Imaju duže noge od mene, široka prsa, dugačke prste. Mogu nositi puške koje su od nas ukrali.
Vozilo krenu.
Vozili su se kroz brdoviti predeo, kroz sasušenu šikaru, čaparal. Luk je bio vidljiv i na dnevnoj
svetlosti, ako bi nekom palo na pamet da ga potraži; inače je bledeo u plavetnilu neba. U izmaglici
usled udaljenosti Luis je bio u stanju da razazna grad koji je lebdeo u vazduhu kao da je iz neke
bajke.
Sve izgleda tako stvarno, pomisli on. Dve do tri godine od sada možda će sve ovo samo
predstavljati maštariju nekog ludaka.
On izvuče prevodioca iz džepa. "Pozivam Poslednjeg. Pozivam Poslednjeg..."
"Ovde sam, Luise. U glasu ti se oseća čudno podrhtavanje."
"Truckava vožnja. Ima li vesti za mene?"
"Hmii još ne odgovara na pozive, kao ni građani lebdećeg grada. Spustio sam drugu sondu u jedno
malo more, bez ikakvih nezgoda. Sumnjam da će je tamo na dnu iko otkriti. Za nekoliko dana
rezervoari na Toploj igli istrage biće puni."
Luis se premišljao da kaže lutkaru za morski narod. Što se lutkar sigurnije bude osećao, manje je
verovatno da će ostaviti na cedilu projekat, Prstenasti svet i svoje putnike. "Hteo sam nešto da pitam.
Na sondama imaš prenosne diskove. Ako bi po mene poslao sondu, mogao bi jednostavno da pređem
na Iglu. Je li tako?"
"Nije, Luise. Ti prenosni diskovi spojeni su jedino sa rezervoarom za gorivo na Igli, preko filtera
koji propušta samo atome deuterijuma."
"Ako skineš filter, da li bi propustili jednog čoveka?"
"Ipak bi završio u rezervoaru za gorivo. Zašto pitaš? U najboljem slučaju možeš Hmiiju uštedeti
sedam dana putovanja?"
"Moglo bi se isplatiti. Nešto može iskrsnuti." Zašto je Luis Vu prikrivao kzinovu lopovsku izdaju?
Luis je morao da prizna da mu je zbog tog incidenta bilo neprijatno. On zaista nije želeo da razgovara
o njemu... a i lutkar bi mogao da postane nervozan. "Vidi da li možeš da učiniš nešto u slučaju
opasnosti, možda nam zatreba."
"Hoću. Luise, pronašao saam lender na dan vožnje od Velikog okeana. Šta Hmii očekuje da će
tamo pronaći?"
"Znake i čuda. Stvari nove i različite. Tanj, nije morao da ide da smo znali šta ima tamo."
 "Ali svakako", reče lutkar skeptično. On se isključi, a Luis vrati prevodioca u džep, iscerivši se.
Šta je Hmii očekivao da će pronaći u velikom okeanu? Ljubav i vojsku! Ako je karta Džinksa bila
prenatrpana bandersnečijima, šta je onda sa kartom Kzina?"
Potreba za seksom, samoodbranom ili osveta - sve je to moglo privući Hmiija karti Kzina. Za
Hmiija su sigurnost i osveta bili povezani. Sve dok Hmii ne bude ovladao Poslednjim, nikako neće
moći da se vrati u poznati svemir.
Ali čak i sa čitavom vojskom kzina, šta Hmii može uraditi protiv Poslednjeg? Da nije pomislio
kako ovi možda imaju svemirsku letelicu? Luisu pade na um razočaranje koje će doživeti.
Ali tamo će sigurno biti ženki kzina.
Postojalo je nešto što je Hmii mogao da preduzme u vezi sa Poslednjim. Ali Hmii verovatno neće
o tome razmišljati, a Luis sada nije mogao ništa da mu kaže. Čak nije bio siguran ni da to želi.
Situacija je bila suviše drastična.
Luis nabra obrve. Lutkarev skeptičan ton bio je zabrinjavajući. Koliko je samo nagađao? Tuđinac
je bio prvoklasan lingvista; ali sama činjenica da je tuđinac nije mogla da opravda nijansu koja se
provlačila kroz njegov glas. Mora da je bila umetnuta.
Vreme će otkriti. U međuvremenu, patuljasta šuma postala je dovoljno gusta da se u njoj sakriju
ljudi koji čuče. Luis je šarao pogledom, pretražujući izbočine i nabore brda ispred njih. Njegovo
zaštitno odelo zadržaće zrno iz snajpera, ali šta ako neki razbojnik pogodi vozača? Luis bi mogao da
se nađe zatrpan raskomadanim metalom i zapaljenim gorivom.
S punom pažnjom motrio je na predeo.
Uskoro je počeo da shvata kako je predivan. Uspravna debla visoka pet stopa terala su ogromne
svetove na vrhovima. Luis je posamtrao jednu ogromnu pticu koja je sletala na cvet, pticu koja je
nalikovala velikom orlu sem što je imala dugačak kljun u obliku vitkog koplja. Laktasti koren, neke
veće vrste od one koju je video za vreme prve posete, otprilike dvadeset miliona milja odavde.
Rastao je u prepletima tvoreći nepravilnu živicu. Ovde je uspevala i kobasičasta biljka koju su sinoć
jeli. Ispred njih pojavio se iznenadni oblak leptirova koji su sa ove udaljenosti veoma ličili na
zemaljske leptirove.
Sve je izgledalo tako stvarno. Pak zaštitnici ne bi sagradili ništa površno, zar ne? Ali Paki su
neograničeno verovali u svoj rad i u svoju sposobnost da bilo šta poprave ili čak da iz ničega stvore
nešto.
A sve njegove spekulacije zasnivale su se na rečima jednog čoveka koji je već sedam stotina
godina mrtav: Džeka Brenana sa Pojasa, koji je upoznao Pake preko samo jedne jedinke. Drvo-života
preobrazilo je i samog Brenana u ljudsko biće u stadijumu zaštitnika - očvrsla koža, drugo srce,
uvećana lobanja i tako dalje. Možda je od toga poludeo. Ili možda Phssthpok nije bio tipičan Pak. A
Luis Vu, oslanjajući se na mišlenje Džeka Brenana o Paku Phssthpoku, pokušavao je da razmišlja kao
neko ko je nesumnjivo inteligentniji od njega.
Ali morao je postojati način da se sve ovo spase.
Čaparal je ustupio mesto poljima kobasičastih biljaka u smeru okretanja i valovitim brdima u
smeru suprotnom od smera okretanja. Luis uskoro ugleda ispred njih prvu stanicu sa gorivom. Bila je
to velika postaja, hemijsko postrojenje sa gradom koji je počinjao da niče oko njega.
Vala ga pozva da siđe sa svog mesta. Ona reče: "Zatvori otvor za dim. Ostani u kolima i ne
pojavljuj se."
"Da li sam ja to ilegalac?"
"Nisi svakodnevan. Postoje izuzeci, ali trebalo bi da objašnjavam zašto te vozim. Nemam
razložno objašnjenje."
 Prođoše pored zida postrojenja bez prozora. Kroz prozor kola Luis je promatrao Valu kako se
cenka sa dugonogim ljudima širokih prsa. Žene su bile upečatljive, sa velikim dojkama na poširim
grudnim koševima, ali Luis ih ne bi nazvao lepim. Svaka žena imala je dugačku, tamnu kosu koja joj
je prekrivala čelo i obraze, uokvirujući sićušno lice u obliku slova T.
Luis čučnu iza prednjeg sedišta dok je Vala unosila pakete kroz vrata za putnike. Uskoro opet
krenuše.
Čas kasnije, daleko od bilo kakvog naselja, Vala skrenu s puta. Luis se izvuče iz svoje
artiljerijske rupe. Bio je gladan. Vala je kupila hranu: veliku dimljenu pticu i nektar iz džinovskih
cvetova. Luis se baci na pticu. Uskoro upita: "Ti ne jedeš?"
Vala se nasmeši. "Ne do večeri. Ali piću s tobom." Ona odnese obojenu staklenu bocu do
stražnjeg dela vozila i u nektar usu bistru tečnost. Otpi iz boce, a zatim mu je dodade. Luis stade da
pije.
Alkohol, razume se. Na Prstenstom svetu ne mogu se naći izvori nafte, zar ne? Ali mogu se
sagraditi destilerije alkohola svuda gde ima biljaka za fermentaciju. "Vala, zar neke od podaničkih
rasa ne zavole ovo ponekad suviše?"
"Ponekad."
"Šta onda preduzimate?"
Pitanje ju je iznenadilo. "Takvi uče. Poneki postanu beskorisni usled pijanstva. Jedni druge
nadgledaju ako postoji potreba za tim."
Bio je to problem strujomana u malom, sa istovetnim rešenjem: vreme i prirodno odabiranje.
Izgledalo je kao da to ne uzbuđuje Valu... a Luis nije smeo dopustiti da uzbudi njega. On upita:
"Koliko ima do grada?"
"Tri do četiri sata do vazdušnog puta, ali tamo će nas zaustaviti. Luise, razmišljala sam o tvom
problemu. Zašto jednostavno ne odletiš gore?"
"To ti meni reci. Ja sam za, ako niko ne bude pucao u mene. Šta misliš - da li će prvo pucati na
čoveka koji leti ili će mu dati priliku da kaže ono što ima?"
Ona srknu iz boce sa gorivom i nektarom. "Pravila su stroga. Niko sem pripadnika vrste Graditelja
gradova ne sme doći ako nije pozvan. Ali niko još nije pokušao da doleti u grad!"
Ona mu dodade bocu. Nektar je bio sladak: poput razblaženog sirupa grenadina, sa strahovitim
dodatkom dve stotine procentnog alkohola. On je spusti i usmeri dogled prema gradu.
Bio je to skup uspravnih kula koje su nicale iz osnove slične lejama ljiljana u nesaglasju
raznovrsnosti i stilova: blokovi, igle zaoštrene i pri vrhu i pri dnu, providne ploče, cilindri poliedri,
kao i jedna vitka kupa usidrena sa vrhom nadole. Poneke zgrade bile su cele u prozorima; poneke u
balkonima. Ljupki lukovi mostova ili široke, prave rampe povezivali su ih na nepredvidivim
nivoima. Čak i pod pretpostavkom da graditelji nisu bili ljudska bića, Luis ipak nije mogao da
poveruje da bi bilo ko mogao sagraditi jednu takvu stvar namerno. Grad je izgledao groteskno.
"Mora da su se tu sakupilesa više hiljada milja unaokolo", reče on. "Kada je nestalo struje, bilo je
zgrada sa nezavisnim zalihama energije. Sve su se skupile na jednom mestu.
Prilin narod sve ih je pomešao u jedan grad. Tako je to bilo, zar ne?"
"Niko to ne zna. Ali, Luise, govoriš kao da si bio prisutan dok se to događalo!"
"Ti si sa tim živela celog života. Ne gledaš na stvari isto kao ja." On nastavi da osmatra.
Tamo se nalazio i jedan most. Od niske zgrade bez prozora na vrhu obližnjeg brda, uzdizao se u
gracioznom luku kako bi dodirnuo dno jednog ogromnog ižljebljenog stuba. Izliven kameni put
zavojito je vodio uzbrdo do zgrade na vrhu brda.
"Pretpostavljam da pozvani gosti moraju proći kroz to mesto na vrhu, pa uz lebdeći most."
 "Razume se."
"Šta se događa unutra?"
"Preteresaju ih tražeći zabranjene predmete. Ispituju ih. Ako su Graditelji gradova izbirljivi u
pogledu delenja propusnica, pa i mi smo! Disidenti su ponekad pokušavali da prokrijumčare bombe.
Plaćenici koje su unajmili Graditelji gradova pokušali su jednom da im pošalju delove za popravku
njihovih čarobnih sakupljača vode.
"Šta?"
Vala se nasmeja. "Neki još rade. Oni sakupljaju vodu iz vazduha. Ali ne dovoljno. Mi pumpamo
vodu iz reke u grad. Ako nešto zapne među nama, oni ostaju žedni, a mi bez obaveštenja koja
skupljaju, sve dok se ne postigne sporazum."
"Obaveštenja? Šta imaju, teleskope?"
"Otac mi je jednom pričao o tome. Imaju sobu koja pokazuje šta se događa u svetu, bolje od tvoga
dogleda. Uostalom, Luise, oni su na visini."
"Trebalo bi da o svemu tome pitam tvog oca. Kako..."
"To nije dobra zamisao. On je vrlo... on ne bi shvatio..."
"Nemam odgovarajući oblik i boju?"
"Da, on ne bi poverovao da možeš napraviti stvari kao što su one koje poseduješ. Oduzeo bi ti ih."
Tanj do đavola. "Šta se događa kada dopuste turistima da prođu?"
"Moj otac dolazi kući sa zapisom na levoj ruci na jeziku koji poznaju samo Graditelji gradova.
Zapis svetluca poput srebrne žice. Ne može se oprati, ali izbledi u toku jednog ili dva falana."
To je manje zvučalo kao tetoviranje, a više kao utisnuto strujno kolo. Graditelji gradova
verovatno bolje paze na svoje goste nego što su gosti toga svesni... "Dobro. Šta gosti rade tamo
gore?"
"Pregovaraju. Predaju poklone: velike količine hrane i neka oruđa. Graditelji gradova im
pokazuju čudesa i upražnjavaju rišatru sa njima." Vala iznenada zastade. "Trebalo bi da krenemo."
Za sobom su ostavili oblast razbojnika. Luis je sedeo napred, pored Vale. Buka je predstavljala
isto tako veliku nevolju kao i truckanje; morali su da povise glasove. Luis povika: "Rišatra?"
"Ne sada, vozim." Valini zubi blesnuše u širokom osmehu. "Graditelji gradova su veoma dobri u
rišatri. Mogu da je upražnjavaju sa gotovo svim rasama. To im je pomagalo da očuvaju svoje drevno
carstvo. Mi upražnjavamo rišatru u trgovini i kao obezbeđenje da ne dobijemo decu sve dok ne
poželimo da se parimo i skrasimo, ali Graditeljima gradova nikada nije dosta."
"Znaš li bilo koga ko bi mogao da mi izdejstvuje gostinski poziv. Recimo, zbog mojih mašina."
"Samo moj otac. A on neće."
"Onda ću morati da odletim gore. U redu, šta se nalazi ispod grada? Mogu li se jednostavno
prošeteti ispod njega, a zatim uzleteti?"
"Ispod se nalazi senkovito brdo. Mogao bi da prođeš kao seljak, ako ostaviš svoje oruđe. Seljaka
ima svih vrsta. To je prljav posao. Iznad se nalaze odvodni kanali grada, a gnojivo iz kanala mora se
rasporediti svim biljkama. Sve biljke su pećinske, biljke koje rastu u tami."
"Ali... Oh, svakako, sada shvatam. Sunce se nikada ne pomera, tako da je ispod grada uvek tama.
Pećinski život, ha? Pečurke?"
Zurila je u njega. "Luise, kako možeš očekivati da se sunce pomera?"
"Zaboravio sam gde se nalazim." On napravi grimasu. "Izvini."
"Kako sunce može da se pomera?"
"Pa, razume se, planeta je ta koja se pomera. Naši svetovi su lopte koje se okreću, shvataš? Ako
živiš na jednoj tački, čini se kao da se sunce s jedne strane neba uspinje, a na drugoj zalazi; tada
vlada noć dok se opet ne uzdigne. Šta misliš zašto su inženjeri Prstenastog sveta postavili senkovite
kvadrate?"
Kola počeše da se ljuljaju. Vala se tresla, lice joj je bilo bledo. Luis je nežno upita: "To je za tebe
bilo suviše čudnovato?"
"Nije to u pitanju." Ona ispusti jedan čudan zvuk nalik na lajanje. Smeh u agoniji? "Senkoviti
kvadrati. To bi bilo jasno i najvećem glupaku. Senkoviti kvadrati oponašaju ciklus dana i noći sa
loptastih svetova. Luise, stvarno sam se nadala da si lud. Luise, šta možemo da učinimo?"
Morao je nešto da joj odgovori. On reče. "Razmišljao sam o tome da probušim rupu ispod jednog
od Velikih okeana, neposredno pre nego što dospe u tačku najbližu suncu. Neka nekoliko zemaljskih
masa vode isteče u svemir. Reakcija bi gurnula Prstenasti svet u prvobitan položaj. Poslednji, slušaš
li?"
Suviše savršen kontraalt reče: "Ne izgleda izvodljivo."
"Razume se da nije izvodljivo. A i kako bismo zatvorili tu rupu? Kao drugo, Prstenasti svet bi
počeo da se talasa. Jedno tako veliko talasanje verovatno bi pobilo sve na Prstenastom svetu, a
nestala bi i atmosfera. Ali ja pokušavam. Vala, pokušavam."
Ona ponovo ispusti onaj čudni zvuk nalik na lajanje i snažno zatrese glavom. "Bar ne misliš u
malim razmerama!"
"Šta bi uradili inženjeri Prstenastog sveta? Šta da je neki neprijatelj poskidao većinu visinskih
mlaznika? Ne bi oni sagradili Prstenasti svet previdevši tako nešto. Moram saznati više o njima.
Odvedi me u lebdeći grad, Vala!"
18. SENKOVITO BRDO
Počeli su da sreću i druga vozila: velike ili male kutije sa prozorima i sa manjim kutijama na
stražnjem delu. Put postade širi i ravniji. Sada su se stanice za snabdevanje gorivom nalazile na
manjim razdaljinama; bile su izgrađene u nezgrapnom, četvrstastom stilu mašinskog naroda. Kutijastih
vozila bilo je sve više pa je Vala morala da uspori. Luis se osećao kao da svima upada u oči.
Put je išao naviše, a iza uspona nalazio se grad. Vala se ponašala kao turistički vodič dok su se
vozili nizbrdo kroz sve gušći saobraćaj.
Povratak Reke prvobitno je počeo da se razvija u obliku niza dokova duž obale široke, smeđe
Zmijske reke u smeru okretanja. Središnja oblast sada je imala izgled močvare. Grad je preskočio
reku preko nekoliko mostova i raširio se u obliku kruga kome je odgrižen jedan deo. Taj deo koji je
nedostajao bila je senka lebdećeg grada Graditelja gradova.
Sada su ih kutije u pokretu okruživale. Vazduh je mirisao na alkohol. Vala je morala toliko da
uspori da se vozilo kretalo gotovo mileći. Luis se pogrbio. Ostali vozači mogli su natenane da
osmotre čudno sazdanog čoveka sa zvezda.
Ali to nisu činili. Nisu primećivali ni Luisa ni jedni druge; izgledalo je da primećuju jedino druga
vozila. Vala je nastavljaja da vozi, krećući se ka centru grada.
Ovde su zgrade bile gusto zbijene. Tri do četiri sprata visoke kuće bile su uske, bez međuprostora.
Uzdizale su se iznad ulica izbijajući na dnevnu svetlost. Upadljivo suprotno tome javne zgrade su sve
bile niske, protezale su se u širinu i bile glomazne, sa obiljem praznog prostora okolo. One su se
utrkivale koja će više zemljišta zauzeti, a ne visine: nikada se nisu borile da osvoje visinu budući da
su nad sobom imale lebdeći grad.
Vala mu pokaza trgovačku školu, jedan široki kompleks kitnjastih kamenih zgrada. Blok kasnije
upre prstom niz jednu poprečnu ulicu. "Eno, tamo je moja kuća, u ružičastom kamenu. Vidiš?"
"Ima li smisla ići tamo?"
Ona odmahnu glavom. "Dugo sam o tome razmišljala. Ne. Moj otac ti nikada ne bi poverovao. On
čak misli i da su tvrdnje Graditelja gradova uglavnom hvalisanje i laži. Jednom sam i ja tako mislila,
ali iz onoga što si mi pričao o toj... Halroprilalar..."
Luis se nasmeja. "Ona je bila lažov. Ali njen narod jeste upravljao Prstenastim svetom."
Oni napustiše Povratak Reke i nastaviše levo. Vala je vozila još nekoliko milja dok nije prešla i
poslednji od mostova. Na udaljenoj levoj strani velike senke ona siđe sa gotovo nevidljivog
sporednog puta i stade.
Iziđoše na suviše sjajnu sunčevu svetlost. Radili su gotovo u tišini. Luis je upotrebio pojas za
letenje kako bi podigao jedan popriličan kamen. Valavirgilin iskopa jamu ispod njega. U jamu
smestiše najveći deo Luisovog dela tanke, crne tkanine. Vratiše zemlju u jamu i Luis je poklopi
kamenom.
Pojas za letenje smesti u Valin ranac, a zatim ovaj stavi na leđa. U rancu su se već nalazili
njegovo zaštitno odelo, ogrtač, dogled, reflektorski laser i boca nektara. Bio je nezgrapan i težak.
Luis skide ranac, pa podesi pojas za letenje da ga malo podigne. Prevodioca je smestio odmah ispod
zaklopca i ponovo podigao ranac na ramena.
Na sebi je imao Valin šorc privezan parčetom konopca da mu ne bi spao. Bio mu je suviše veliki.
Njegovo depilirano lice smatraće kao prirodno za njegovu rasu. Na njemu ništa više nije
nagoveštavalo putnika sa zvezda, sem slušalice za prevodioca. Toliko je rizikovao.
Gotovo da nije mogao da razabere kuda idu. Dan je bio suviše svetao; senka suviše prostrana i
suviše tamna.
 Prešli su sa dana u noć.
Činilo se da Vala sa lakoćom pronalazi put. Luis ju je pratio. Oči mu se prilagodiše i on primeti
da među rastinjem postoje neke staze.
Veličina gljiva kretala se u rasponu od dugmeta do nesimetričnih oblika što su sezali do visine
Luisove glave, sa stabljikama debelim poput njegovog struka. Neke su imale oblik pečurke, neke nisu
imale uopšte nikakav oblik. U vazduhu se osećao prisenak truljenja. Kroz razmake u spletu zgrada
iznad njih prodirali su uspravni stubovi sunčeve svetlosti, toliko svetli da su izgledali opipljivi.
Smežurane pečurke obrubljene grimizom napola su prigušivale izbijanje sivog škriljca.
Sredovečne kopljarke stajale su uspravno, bele sa mrljama krvi. Narandžasto, žuto i crno krzno
prekrivalo je jedan mrtvi panj.
Ljudi su bili gotovo isto tako raznovrsni kao i gljive. Bilo je tu Trkača koji su koristili testere za
dve ruke za sečenje jedne velike eliptične gljive obrubljene narandžastim. Malo dalje, niski ljudi
širokih lica i velikih šaka punili su korpe belim dugmićima. Divovi trave odnosili su velike korpe.
Vala je neprestano šapatom objašnjavala. "Većina vrsta više voli da se zapošljava u skupinama, kako
bi se zaštitili od kulturnog šoka. Imamo zasebna domaćinstva."
Tamo opet, izvestan broj ljudi raznosio je gnojivo i staro đubre; Luis je mogao da ga namiriše iz
poveće udaljenosti. Da li su oni bili Valina vrsta? Da, to je bio mašinski narod, ali dvojica su stajala
sa strane i nadgledala ih sa oružjem u rukama. "Ko su ovi? Zatvorenici?"
"Zatvorenici osuđeni zbog manjih prekršaja. Od dvadeset do pedeset falana služe društvu na
ovakav..." Ona zastade. Jedan od stražara dolazio im je u susret.
On pozdravi Valu. "Gospo, ne bi trebalo da ste ovde. Ovi raznosači dreka mogli bi pomisliti da
ste dobar talac."
Vala uzvrati tobože iscrpljeno. "Auto mi se pokvario. Moram do škole da im kažem šta se
dogodilo. Molim vas, mogu li da pređem preko senkovitog brda? Svi su pobijeni. Vampiri. Moraju
da saznaju. Molim vas."
Čuvar je oklevao. "Pođite, ali dozvolite da vam dodelim pratnju." On zviznu kratko, a zatim se
okrenu ka Luisu. "Šta je s tobom?"
Vala odgovori za Luisa. "Iznajmila sam ga da mi nosi ranac."
Stražar izgovori lagano i razgovetno. "Ti. Pođi sa gospom dokle god to bude tražila, ali ne van
senkovitog brda. Zatim se vrati svom poslu. Šta radiš?"
Luis je bio nem bez prevodioca. Mislio je na reflektorski laser koji je bio zatrpan negde u rancu.
Pomalo nasumice on položi ruku na jednu gljivu sa bledoljubičastim obodom, a zatim pokaza ka
sankama natovarenim sličnim gljivama.
"U redu." Stražar pogleda pored Luisovog ramena. "Ah."
Luis je po mirisu otkrio ko je posredi pre no što se i okrenuo. Čekao je, pokorno, dok je stražar
izdavao uputstva paru goula: "Odvedite gospu i njenog nosača na suprotni kraj senkovitog dobra.
Pazite da im se nešto ne dogodi."
Koračali su jedan iza drugoga duž staze, napredujući ka središtu senkovitog dobra. Predvodio ih
je mužjak goula, a ženka je išla na začelju. Smrad truleži postajao je sve izrazitiji. Po drugim stazama
prolazile su pored njih saonice sa gnojivom.
Krv i tanj! Kako će se osloboditi goula?
Luis se osvrnu. Ženka goula se isceri na njega. Njoj sigurno nije smetao miris. Zubi su joj bili
veliki trouglovi, pogodno oblikovani za kidanje, a goblinske uši uspravljene, na oprezu. Poput svoga
mužjaka, nosila je veliku kesu za novac na kaišu preko ramena i ništa sem toga; gusta dlaka prekrivala
im je gotovo celo telo.
 Stigoše do širokog luka očišćene zemlje. S druge strane nalazila se jama. Iznad jame polegla je
magla koja je zaklanjala drugu stranu. Jedna cev je u jamu izlivala gnojivo. Luis pogledom stade da
prati cev naviše, naviše ka crnom, gustom nebu.
Ženka goula progovori mu u uho i Luis poskoči. Koristila je jezik mašinskog naroda. "Šta bi div
kralj mislio kada bi saznao da su Luis i Vu isti čovek?"
Luis se upilji.
"Jesi li nem bez svoje male kutije? Nema veze. Tebi smo na usluzi."
Muškarac goula razgovarao je sa Valavirgilin. Ona je klimala. Skrenuše sa staze. Luis i ženka
pođoše za njima oko jedne velike bele gljive; zastali su ispod njenog prostranog oboda.
Vala je bila razdražljiva. Možda je počeo da joj smeta smrad; Luisu je već odavno smetao.
"Kieref kaže da je ono sveže gnojivo. Kroz jedan falan biće zrelo, te će pomeriti cev i početi da ga
razbacuje kao đubrivo. U međuvremenu niko neće dolaziti ovamo."
Ona skide ranac sa Luisovih leđa i prosu sadržinu. Luis posegnu za prevodiocem (uši goula se
ušiljiše čim se njegova ruka približila reflektorskom laseru) i uključi ga. On upita: "Koliko zna noćni
narod?"
"Više no što smo ikada i pomislili." Činilo se da je Vala htela još nešto da kaže, ali se uzdržala.
Mužjak odvrati: "Usud je sveta da doživi žestoko uništenje za nekoliko falana. Samo nas Luis Vu
može spasti."
On se osmehnu pokazavši zastrašujući niz belih, klinastih zuba. Imao je dah baziliska.
"Ne mogu da procenim da li si sarkastičan", reče Luis. "Veruješ li mi?"
"Čudni događaji mogu da podstaknu poriv za proricanjem kod bezumnika. Poznato nam je da nosiš
oruđa koja drugde nisu znana. Kao ni tvoja vrsta. Ali svet je veliki, a mi ga celog ne poznajemo.
Vrsta tvog krznatog prijatelja još je čudnija."
"To nije odgovor."
"Spasi nas! Ne usuđujemo se da se mešamo." Goul se nije više onoliko cerio, mada mu se usne još
nisu spojile. (Za to je izgleda bio potreban svestan napor. Ti veliki zubi...) "Zašto da se brinemo da li
si bezuman? Delatnosti drugih retko se mešaju u naše živote. Na kraju svi nama pripadnu."
"Pitam se da niste vi pravi vladari sveta." Luis je to rekao zbog diplomatskih odnosa, ali se potom
se nalagodnošću upitao nije li to tačno.
Ženka odvrati: "Mnoge vrste mogu tvrditi da vladaju svetom ili njihovim delom sveta. Da li bi
trebalo da polažemo pravo na vrhove drveća visećeg naroda? Ili na bezvazdušne visine naroda
Prelivnih planina? A koja bi to vrsta želela našu vlast?" Podsmevala mu se, to je bilo očigledno.
Luis reče: "Negde se nalazi središte za opravke Prstenastog sveta. Znate li gde je?"
"Bez sumnje si u pravu", reče mužjak, "ali ne znamo gde bi moglo da se nalazi."
"Šta znate o obodnom zidu? I Velikom okeanima?"
"Ima isuviše mora. Ne znam na koje misliš. Duž obodnog zida bilo je aktivnosti pre no što su se
vaši veliki plamenovi prvi put pojavili."
"Bilo je! Kakvih aktivnosti?"
"Mnoštvo naprava za podizanje unosilo je opremu čak i iznad onog nivoa na kome živi narod
Prelivnih planina. Bilo je tu Graditelja gradova i naroda Prelivnih planina u velikom broju, kao i
mnogih drugih vrsta u manjem broju. Radili su samo na gornjoj ivici sveta. Možda nam ti možeš reći
značenje svega toga."
Luis je bio zbunjen. "Tanj! Mora da su..." Ponovo postavljali visinske mlaznike, ali on to
verovatno nije želeo da kaže. Toliko moći i ambicije, i to u takvoj blizini, moglo bi naškoditi
lutkarevim živcima. "To je za vas strvinare bio dug put za prenošenje poruka."
 "Svetlost putuje i dalje od toga. Da li te vesti imaju uticaja na tvoje predviđanje propasti?"
"Bojim se da nemaju." Možda negde i posluje ekipa za opravke, ali gotovo da im je ponestalo
Basardovih sabirnica koje bi mogli ponovo postaviti. "Ali uz pomoć velikih plamenova, trebalo bi da
nam preostaje više od sedam ili osam falana koliko sam prvobitno procenio."
"Dobre vesti. Šta ćeš sada?"
Za trenutak Luis pade u iskušenje da se mane lebdećeg grada i nastavi saradnju isključivo sa
goulima. Ali dospeo je već nadomak cilja, a uostalom, goula je bilo posvuda. "Sačekaću noć, a onda
idem gore. Vala, tvoj deo tkanine je u vozilu. Bio bih ti zahvalan kada ga ne bi nikome pokazivala i
kada nikome ne bi pričala o meni... Nekoliko okretaja Prstenastog sveta bilo bi dovoljno. Moj deo
možeš otkopati kroz jedan falan ako niko ne dođe po njega. Meni ostaje ovo. "On se potapša po džepu
u kome je jedan kvadratni metar superprovodnika bio presavijen poput maramice.
"Volela bih kada to ne bi nosio u grad", reče Vala.
"Misliće da je to obična tkanina dok im ne budem rekao drugačije", reče Luis. Bila je to gotovo
laž. Luis je nameravao da upotrebi superprovodnik.
Gouli su ga netremice posmatrali dok je skidao šorc - uočavajući pojedinosti, nema sumnje, kako
bi lakše odredili postojbinu njegove vrste na Prstenastom svetu. On navuče zaštitni oklop.
Ženka iznenada upita: "Kako si ubedio ženu mašinskog naroda da si pri zdravoj pameti?"
Vala joj odgovori na to pitanje dok je Luis navlačio ogrtač, stavljao dogled i odlagao u džep
reflektorski laser. Sa lica goula osmeh je gotovo nestao. Ženka upita. "Možeš li spasti svet?"
"Ne računajte sa mnom. Pokušajte da pronađete bandersneče - ogromne bele zveri koje žive u
velikoj močvari u smeru okretanja."
"Znamo za njih."
"Dobro. Vala..."
"Idem sada da saopštim kako su umrli moji sadruzi. Možda se više nećemo sresti, Luise."
Valavirgilin podiže prazan ranac i brzo se udalji.
"Trebalo bi da je ispratimo", reče ženka goula. I njih dvoje pođoše.
Nisu rekli srećno. Zašto? Način na koji su živeli... možda su svi bili fatalisti. Sreća im ništa ne bi
značila.
Luis pretraži gusto nebo. Bio je u iskušenju da krene odmah, istog časa. Ali bolje da sačeka noć.
On progovori u prevodioca: "Poslednji, jesi li tamo?"
Kako je izgledalo, lutkara nije bilo.
Luis se ispruži ispod jedne gljive. Vazduh se činio čistijim pri dnu. On zamišljeno otpi iz boce sa
gorivom i nektarom koji mu je Vala ostavila.
Šta su bili gouli? Njihov položaj u ekologiji izgledao je veoma siguran. Kako su zadržali razum?
Zašto im je bio potreban razum? Možda su ponekad morali da brane svoje povlastice. Ili zbog
poštovanja. Udovoljiti hiljadama lokalnih religija takođe je verovatno zahtevalo određene govorne
spobnosti.
Sasvim konkretno: kako bi mogli da mu pomognu? Da li je negde postojala enklava goula koja se
sećala izvora droge besmrtnosti? Koja je, prema hipotezi, spravljana od korena drveta-života Paka...
Sve po redu. Prvo grad.
Stubovi svetla se istanjiše, a zatim iščileše. Na postojanom nebu pojaviše se druga svetla.
Nijedno pravo iznad njega. Ko bi mogao da naseljava prizemlje iznad skladište đubreta? (Neko ko ne
može da podnese svetlost)
Senkovito dobro izgledalo je napušteno. Luis je čuo samo vetar. Kada se popeo na gljivu razabrao
je treperenje udaljenih prozora kao da su obasjani svetlošću vatre: domovi obrađivača oko
perimetra.
Luis dodirnu dugme za podizanje na pojasu za letenje i vinu se uvis.
19. LEBDEĆI GRAD
Na nešto više od hiljadu stopa visine znatno izrazitije se osećao miris svežeg vazduha, a oko Luisa
se stvorio lebdeći grad. Stao je da kruži oko tupog vrha jedne izokrenute kule: četiri nivoa
zatamnjenih prozora, a ispod njih garaža. Velika vrata garaže bila su zatvorena i zaključana. Luis je
kružio, tražeći neki razbijeni prozor. Nije našao nijedan.
Ovi prozori mora da su stari već hiljadu i sto godina. Verovatno ne bi uspeo da ih razbije kada bi
to i pokušao. U svakom slučaju nije želeo da uđe u grad kao provalnik.
Umesto toga, stao je da se diže duž cevi odvodnog kanala, nadajući se da će na taj način proći
nezapažen. Oko njega su se sada nalazile rampe, ali nigde nije bilo uličnih svetiljki. Odvezao se do
pločnika i spustio na njega. Sada se osećao manje upadljivim.
Nikoga nije bilo unaokolo. Široka trava izlivenog kamena nestajala je vijugajući između zgrada, s
leve i desne strane, nagore i nadole, a iz nje su se na nepravilnim razmacima izdvajali ogranci. Iako
je ispod zjapilo hiljadu stopa praznog prostora nije bilo nikakve zaštitne ograde. Halroprilalarin
narod mora da je bliži svojoj ptičjoj prošlosti od ljudi sa Zemlje. Luis teturavo krenu prema svetlosti
držeći se nervozno sredine pločnika.
Gde su žitelji? Grad je imao izgled ostrva, pomisli Luis. Bilo je mnoštvo stambenih zgrada, kao i
rampi između stambenih oblasti, ali gde su bila trgovačka središta, zgrade za razonodu, barovi, pošte,
parkovi, kafei? Nije bilo reklama, a sve se nalazilo iza zidova.
Mogao je ili da pronađe nekoga kome bi se predstavio ili je mogao da se krije. Šta je sa onom
staklenom pločom sa tamnim prozorima? Ako bi ušao odozgo mogao bi da se uveri da je napuštena.
Neko je dolazio niz pločnik prema njemu.
Luis pozva: "Možete li me razumeti?" i ču svoje reči prevedene na jezik mašinskog naroda.
Stranac odvrati na istom jeziku. "Ne bi trebalo da hodiš gradom, po tami. Mogao bi pasti." Sada je
bio bliže. Imao je ogromne oči; nije pripadao vrsti Graditelja gradova. Nosio je neku tanku stvar
dugačku kao što je i sam bio. Pošto mu je svetlost dolazila s leđa, Luis nije mogao da razazna ništa
više na njemu. "Pokaži ruku", reče on.
Luis ogoli levu ruku. Razume se, na njoj nije bilo ništa ispisano. On reče ono što je imao na umu
da kaže od samog početka. "Umem da popravim vaše kondenzatore za vodu."
Ona stvar krenu ka njemu.
Glatko bi mu odsekla glavu da se Luis nije bacio unazad. Otkotrljao se i već je bio čučnuo;
izvežbani refleksi su ga odlično služili, ali je ipak za dlaku prekasno podigao ruke da spreči udarac.
Ona stvar mu se sručila na lobanju. Pred očima ugleda svice, a potom ih nestade.
Bio je u slobodnom padu. Vetar je hučao oko njega. Čak je i čoveku gotovo bez svesti veza bila
očigledna. Luis se panično otimao u mraku. Izbačen u svemiskoj letelici? Gde se nalazim? Gde su
tragovi meteora? Moj skafander? Alarmni prekidač?
Prekidač... on se napola priseti. Ruke mu krenuše ka grudima, pronađoše kontrole pojasa za
letenje i okrenuše do kraja dugme za podizanje.
Pojas ga silovito trže, okrenu ga za sto osamdeset stepeni sa stopalima naniže. Luis pokuša da
rastera maglu u glavi, a zatim pogleda naviše. Kroz pukotinu u mraku ugleda sunčevu koronu kako sija
oko jednog senkovitog kvadrata; video je kako se teška tama spušta da ga razbije. On pritisne jedno
dugme kako bi zaustavio svoje uzdizanje.
Spasen.
Stomak mu se preokretao, glava ga je bolela. Bilo mu je potrebno vreme za razmišljanje. Prilaz
mu je očigledno bio pogrešan. Ali ako ga je stražar bacio sa pločnika... Luis opipa džepove; sve je
bilo na mestu. Zašto ga stražar prvo nije opljačkao?
Luis se napola priseti odgovora: bacio se, promašio stražara, otkotrljao i počeo da pada. To je na
celu stvar bacalo drugačiju svetlost. Možda bi najbolje bilo da je pričekao. Sada je za to bilo suviše
kasno.
Probajmo onda da priđemo na drugačiji način.
Plovio je ispod grada, prema njegovoj ivici. Ne suviše daleko. Duž perimetra bilo je mnogo
svetala. Ali blizu središta nalazila se jedna neosvetljena dvostruka kupa. Niži vrh bio je zaravnjen:
sletalište za leteća kola sa ispustom od izlivenog kamena. Luis ulete u otvor.
Povećao je jačinu dogleda. Zabrinulo ga je što to nije ranije učinio. Zar ga je udarac u glavu
pretvorio u glupaka?
Prilin narod. Graditelji gradova, imalu su leteća kola, priseti se on. Ovde nije bilo kola. On
pronađe zarđale metalne šine duž poda, jednu tvrdu stolicu bez doručja na udaljenom kraju prostorije
i nenatkrivene tribine: tri reda uzdignutih klupa sa obe strane traga. Drvo je bilo vremešno, metal
zarđao.
Morao je da ispita stolicu pre no što je shvatio. Bila je tako napravljena da se kreće po šinama i
na njihovom kraju nagne unapred. Luis je pronašao odaju za izvršavanje smrtne kazne, sa mestima za
publiku.
Da li će gore pronaći sudnice? I zatvor? Luis je upravo odlučio da sreću potraži na drugom mestu
kada jedan ozbiljan glas prozbori iz tame, jezikom koji nije čuo dvadeset tri godine. "Uljezu, pokaži
ruku. Samo polako."
Luis ponovo reče: "Umem da popravim vaše kondenzatore za vodu", i začu prevodioca kako
govori Halroprilalarinim jezikom. Taj jezik mora da je već bio uskladišten u prevodiocu.
Sabesednik je stajao na vratima pri vrhu stepeništa. Bio je Luisove visine i oči su mu sijale. Imao
je oružje slično Valavirgilinom. "Ruka ti je prazna. Kako si ušao? Mora da si doleteo."
"Jesam."
"Upečatljivo. Je li to oružje?"
Mora da si mislio na reflektorski laser. "Da. Dobro vidiš u mraku. Šta si ti?"
"Ja sam Mar Korsil, ženka noćnih lovaca. Spusti oružje."
"Neću."
"Nisam rada da te ubijem. Tvoja tvrdnja možda je istinita..."
"Jeste."
"Nisam rada ni da probudim svoga gospodara, a neću ni dozvoliti da prođeš kroz ova vrata. Spusti
oružje."
"Ne. Noćas sam već jednom bio napadnut. Možeš li zaključati vrata tako da nijedno od nas ne
može da ih otvori?"
Mar Korsil gurnu nešto kroz vrata; zazvecaklo je kada je udarilo. Ona zatvori vrata za sobom.
"Poleti da vidim kako to radiš", reče ona. Glas joj je bio hrapavi bas.
Luis se podiže nekoliko stopa, zatim se spusti.
"Upečatljivo." Mar Korsil siđe stepenicama sa uperenim oružjem. "Imamo vremena za razgovor.
Ujutro će nas pronaći. Šta nudiš i šta želiš?"
"Da li sam bio u pravu kada sam rekao da vam ne rade kondenzatori za vodu? Da li su se
zaustavili za vreme Pada gradova?"
"Koliko ja znam nisu nikada ni radili. Ko si ti?"
"Ja sam Luis Vu. Muškarac. Nazovi moju vrstu zvezdanim narodom. Dolazim izvan ovog sveta, sa
zvezde koja je suviše tamna da bi se videla. Imam nešto čime bih mogao da popravim bar neke
kondenzatore za vodu u gradu, a na skrovitom mestu držim toga još. Može se desiti da vam podarim i
osvetljenje."
Mar Korsil ga je proučavala plavim očima velikim kao dogled. Imala je neverovatne kandže na
prstima i isturene zube nalik na sečiva sekire. Šta je ona bila, glodar-lovac, mesojed? Ona reče: "Ako
možeš da nam popraviš mašine, to je dobro. Što se tiče popravke mašina po drugim zgradama, o tome
će odlučiti moj gospodar. Šta želiš?"
"Mnogo znanja. Pristup svemu što grad poseduje, a u vezi je sa uskladištenim znanjem, kartama,
istorijom, pričama..."
"Ne možeš očekivati od nas da te pošaljemo u Biblioteku. Ako je ono što tvrdiš tačno, suviše si
vredan. Naša zgrada nije imućna, ali možemo kupiti znanje od Biblioteke, ako imaš neka određena
pitanja."
Postajalo je jasno: Lebdeći grad nije bio ništa više grad nego što je Periklova Grčka bila nacija.
Zgrade su bile međusobno nezavisne, a on se nalazio u pogrešnoj zgradi. "Koja zgrada je
Biblioteka?" upita on.
"Na perimetru levo u smeru okretanja, jedna kupa pričvršćena vrhom nadole... Zašto pitaš?"
Luis dodirnu grudi, uzdiže se i krenu u noć.
Mar Korsil opali. Luis se opruži na tlu. Plamenovi su mu poigravali na grudnom košu. On zavika i
jednim trzajem baci oklop, a potom se otkotrlja. Kontrole pojasa za letenje su gorele, dimnim žutim
plamenom sa plavo-belim odblescima.
Reflektorski laser nađe mu se u ruci uperen u Mar Korsil. Noćni lovac izgleda da ga nije
primetila. "Ne teraj me da to ponovim", reče ona. "Jesi li ranjen?"
Ove reči spasle su joj život; ali Luis je morao nešto da ubije. "Odbaci oružje ili ću te
prepoloviti", reče on. "Ovako." On pređe laserskim snopom preko stolice za pogubljenje; ova se
zapali i raspade.
Mar Korsil se ne pomeri.
"Samo želim da napustim vašu zgradu", reče Luis. "Nasukala si me. Moraću da uđem u vašu
zgradu, ali otići ću prvom rampom koju pronađem. Odbaci oružje ili umri."
Sa stepeništa se začu glas neke žene. "Baci pištolj Mar Korsil."
Noćni lovac posluša.
Žena siđe niz stepenice. Bila je viša od Luisa i vitkija. Imala je mali nos i nevidljivo tanke usne.
Teme joj je bilo ćelavo, ali joj se gusta bela kosa slivala niz potiljak iza ušiju pa niz leđa. Luis
pretpostavi da je bela kosa bila znak starosti. Nije pokazivala da ga se plaši. On upita: "Da li ti
vladaš ovde?"
"Ja i moj zakoniti parnjak. Ja sam Laliskarerilar. Da li ti sebe nazivaš Luvevu?"
"Otprilike."
Ona se osmehnu. "Tamo je špijunka. Mar Korsil je poslala znake iz garaže: neobičan čin. Došla
sam da vidim i čujem. Žao mi je zbog tvoje naprave za letenje. U celom gradu nije ostala nijedna."
"Ako vam popravim kondenzator za vodu, hoćete li me osloboditi? Potreban mi je i jedan savet."
"Razmisli malo o svom položaju kada postavljaš uslove. Možeš li se suprotstaviti mojim
stražarima koji napolju čekaju?"
Luis je gotovo već odlučio da se probije ubijajući sve oko sebe, ali je ipak pokušao još jednom.
Izgledalo je da je pod od običnog izlivenog kamena. On lagano napravi krug laserskim snopom i
komad kamena prečnika jednog jarda pade u noć. Sa lica Laliskarerilar nestade osmeha. "Možda i
možeš. Biće kako kažeš. Mar Korsil, pođi sa nama. Zaustavi svakog ko pokuša da se umeša. Ostavi
pištolj tamo gde leži."
 Peli su se zavojitim pokretnim stepeništem koje više nije radilo. Luis izbroja četrnaeest okretaja,
četrnaest spratova. Pitao se da nije možda loše procenio Laliskarerilarinu starost. Pripadnica
Graditelja gradova pela se živahno i čak je imala daha za razgovor. Ali šake i lice bili su izborani
kao da je iza njih već veliki broj godina.
Uznemirujući prizor. Luis nije bio naviknut na to. Razum mu je govorio šta je u pitanju: znak
starosti i znak porekla od Pak zaštitnika.
Peli su se vođeni svetlošću iz Luisovog reflektorskog lasera. Na vratima su se pojavljivali ljudi;
Mar Korsil ih je upozoravala da se ne približavaju. Uglavnom su to bili Graditelji gradova, ali bilo
je i drugih vrsta.
Te sluge bile su kod porodice Liar mnogo pokolenja, objasni Laliskarerilar. Porodica Mar - noćni
čuvari bili su policajci kod Liara sudije. Kuvari mašinskog naroda služili su im gotovo isto tako
dugo. Sluge i gospodari Graditelja gradova smatrali su sebe kao jednu porodicu, povezanu
povremenim upražnjvanjem rišatre i starom odanošću. Sve u svemu, zgrada Liara imala je hiljadu
ljudi, od kojih su polovina bili međusobno rođački povezani Graditelji gradova.
Luis se na pola puta zaustavi da pogleda kroz prozor. Prozor u stepenišnom oknu koje prolazi kroz
središte zgrade? Bio je to hologram, pogled duž jednog od obodnih zidova, koji je prikazivao jedan
poveći deo predela Prstenastog sveta. Jedno od poslednjih bogatstava Liara, rekla mu je
Laliskarerilar sa ponosom i žaljenjem. Ostala su rasprodata pre mnogo stotina falana da bi se platile
takse za vodu.
Luis shvati da i sam govori. Bio je oprezan, ljut i umoran, ali bilo je nečeg u staroj pripadnici
Graditelja gradova što ga je podstaklo. Znala je za planete. Toliko je ličila na Halroprilalar da je
Luis počeo da priča o njoj: o drevnoj, besmrtnoj brodskoj kurvi koja je živela kao poluluda boginja
dok Luis Vu i njegova šarolika družina nisu stigli; o tome kako im je pomogla, kako je sa njima
napustila svoju uništenu civilizaciju, kako je umrla.
Laliskarerilar upita: "Je l' zato nisi ubio Mar Korsil?"
Ženka noćni lovac ga je posmatrala velikim plavim očima.
Luis se nasmeja: "Možda." Ispričao im je o svom osvajanju prostranstva suncokreta. Obilazio je
oko opasne teme, jer nije video nikakvog smisla u tome da kaže Laliskarerilar da će se svet sudariti
sa svojim suncem. "Želim da napustim ovaj svet sa saznanjem da nisam počinio nikakvu štetu. Imam
još te tkanine zakopane u blizini... tanj! Sada ne mogu da smislim nijedan način da dospem do nje."
Stigoše do vrha spirale. Luis se zadihao. Mar Korsil otključa jedna vrata; iza njih se nalazilo još
stepenica. Laliskarerilar upita: "Da li si noćnik?"
"Šta? Ne."
"Najbolje da sačekamo dan. Mar Korsil, idi i pošalji nam doručak. Pošalji i Vila sa alatom. Zatim
pođi na spavanje."
Kada je Mar Korsil poslušno otkasala niz stepenice, starica sede prekrstivši noge na starinski
tepih. "Pretpostavljam da moramo raditi napolju", reče ona. "Ne razumem zašto preuzimaš na sebe
toliki rizik? Zbog čega? Znanja? Kakvog znanja?"
Bilo je teško lagati je, ali Poslednji je možda slušao. "Znaš li išta o nekoj mašini koja je u stanju
da jednu stvar pretvori u drugu? Vazduh u zemlju, olovo u zlato?"
To ju je zanimalo. "Priča se da su drevni čarobnjaci bili u stanju da pretvore staklo u dijamante.
Ali to su priče za decu."
Toliko što se toga tiče. "Šta je sa središtem za opravke Prstenastog sveta? Postoje li legende o
tome? Da li se u njima govori o mestu gde se ono nalazi?"
Ona ga je netremice posmatrala. "Kao da Prstenasti svet nije ništa drugo do jedan artefakt, jedna
veća verzija ovog grada?"
Luis se nasmeja. "Mnogo veća. Mnogo, mnogo, mnogo veća. Ne?"
"Šta je sa drogom besmrtnosti? Znam da ona postoji. Halroprilalar ju je upotrebljavala."
"Svakako da je postojala. Nema je više u gradu niti na bilo kom drugom mestu koje je meni znano.
To je omiljena priča - prevodilac je upotrebio međunarodnu frazu - varalica."
"Da li priča govori o tome odakle ona možda potiče?"
Jedna mlada žena Graditeljka gradova stiže zaduvana stepenicama noseći plitku zdelu. Luisovog
straha od otrova istog časa nestade. Jelo je bilo mlako, nalik na zobenu kašu i oni su jeli rukama iz
iste zdele.
"Droga mladosti dolazi iz smera okretanja", reče starica, "ali ne znam sa koje udaljenosti. Da li si
zbog toga došao ovamo?" U središtu za popravke sigurno će biti drveća-života, pomisli Luis. Pitam
se šta bi radili s njim? Sigurno je da nijedno ljudsko biće ne bi želelo da postane zaštitnik? Ali
možda ima hominida koji bi... No, te nedoumice mogu pričekati.
Vil je bio kršan hominid majmunskog lica, odeven u čaršav čija se prvobitna boja izgubila tokom
vremena. Sada je bila poput duge kakvog ludog boga. Vil nije mnogo govorio. Ruke su mu bile
kratke, debele i izgledale su veoma snažne. Poveo ih je uz poslednje stepenište, noseći svoju kutiju sa
alatom. Na kraju iziđoše u zoru.
Nalazili su se na ivici levka, na okrnjenom vrhu dvostruke kupe. Obod je bio širok jedva jednu
stopu. Luisu zastade knedla u grlu. Pošto mu je pojas za letenje bio pokvaren imao je razloga da se
plaši visina. Vetar je hujao pored njega, praveći od Vilovog čaršava lelujavu zastavu svih boja.
Laliskarerilar upita: "Pa? Možeš li ga popraviti?"
"Ne odavde. Ispod mora da se nalazi pogon."
Nalazio se, ali nije bio lako dostupan. Prostor kojim se moglo dopreti do njega bio je svega
nekoliko inči širi od Luisa Vua. Vil je puzao ispred njega, otvarajući ploče, kako mu je bilo naloženo.
Pristupni prostor imao je oblik cilindričnog prstena i obilazio je oko pogona koji, pak, mora da je
okruživao levak. A voda se nesumnjivo slivala u levak. Pomoću hlađenja? Ili su imali nešto
istančanije?
Mali uređaj skriven pločama bio je pomno zaštićen i predstavljao je potpunu tajnu za Luisa Vua.
Bio je iskričavo čist, sem... tako je. Pogledao je pobliže, zadržavši dah. Jedan poput žice tanak
crvoliki trag prašine pao je kroz uređaj. Luis pokuša da odgonetne odakle je pao. Morao je
pretpostaviti da je ostali deo pogona bio još upotrebljiv.
Natraške je izašao napolje. Do Vila je pozajmio debele rukavice i makaze za žicu sa zašiljenim
vrhovima. Odsekao je komad sa ruba crne tkanine iz ogrtača i savio ga. Zatim ga je uvukao između
dva kontakta i pričvrstio.
Ništa na prvi pogled vidljivo nije se dogodilo. On nastavi da kruži, prateći Vila. Sve u svemu
pronašao je šest crvolikih tragova prašine. Pričvrstio je šest savijenih traka superprovodnika tamo
gde je mislio da im je mesto.
Uvijajući se izašao je iz tog pristupnog prostora. "Vaš izvor energije možda je odavno mrtav",
reče on.
"Moramo pogledati", reče starica. Ona ode stepenicama na krov. Luis i Vil su je sledili.
Glatko pročelje izgledalo je kao da je prekriveno maglom. Luis kleknu i posegnu da je dodirne.
Vlažno. Voda je bila topla. Već se taložila i oticala niz kosinu do slavina. Luis zamišljeno klimnu.
Još jedno dobro delo koje za petnaestak falana neće imati smisla.
20. EKONOMIJA KOD LIARA
Neposredno ispod debelog opsega zgrade Liar nalazilo se nešto što je predstavljalo kombinaciju
odaje za audijenciju i spavaće sobe. Jedan ogromni, kružni krevet sa baldahinom i zavesama, kaučevi
i stolice oko malih i velikih stolova, jedan zid sav u prozoru koji je gledao prema bližoj ivici
senkovitog dobra, bar napravljen da primi mnogo raznovrsnog pića. Te raznovrsnosti više nije bilo.
Laliskarerilar nasu iz jedne kristalne boce sa čepom u pehar sa dve drške, srknu i pruži ga Luisu.
On upita: "Da li ovde priređujete audijencije?"
Ona se nasmeši: "Otprilike. Porodična okupljanja."
Orgije? Vrlo verovatno, ako je rišatra bila ta koja je održavala porodicu Liar na okupu. Porodicu
koju su zadesila teška vremena. Luis srknu iz pehara, probajući nektar i gorivo. Piti iz iste šolje i jesti
iz iste činije - da se iza toga nije krio strah od otrova? Ali ona je to činila tako neusiljeno. A na
Prstenastom svetu nije bilo bolesti.
"Ono što si učinio za nas povisiće nam položaj i uvećati prihode", reče Laliskarerilar. "Traži."
"Potrebno mi je da stignem do Biblioteke, uđem u nju i ubedim ljude koji tamo vladaju da mi
dozvole da neometano koristim svo tamošnje znanje."
"To će biti veoma skupo."
"Ne i nemoguće? Dobro."
Ona se osmehnu. "Suviše skupo. Uspostavljanje odnosa između zgrada je složeno. Deset ih
upravlja turističkim prometom..."
"Čega deset?"
"Deset velikih zgrada, Luvevu, najmoćnijih među nama. Devet ih još poseduje svetlost i
kondenzatore za vodu. Zajednički su izgradili most do Nebeskog brda. Oni upravljaju turističkim
prometom, plaćaju manjim zgradama naknade za gostoprimstvo za svoje goste-tuđince, za upotrebu
svih javnih mesta kao i posebne naknade za događanje u privatnim kućama. Oni sklapaju sve
dogovore sa ostalim vrstama, kao što je dogovor sa mašinskim narodom oko pumpanja vode. Mi
plaćamo toj Desetorici naknade za vodu i za naročite povlastice. Tvoja će biti krajnje izuzetna
povlastica... mada već plaćamo Biblioteci opšte troškove obrazovanja."
"Biblioteka je jedna od tih Deset zgrada?"
"Da. Luvevu, mi nemamo novaca. Postoji li mogućnost da biblioteci učiniš neku uslugu? Možda bi
im tvoje istraživanje moglo pomoći."
"Moguće je."
"Oni bi vratili deo naknade za uzvratne usluge. Možda čak i više nego što bismo mi dali. Ali mi
nemamo ništa da damo. Da li bi im prodao tvoje svetlosno oružje ili mašinu koja govori umesto
tebe?"
"Mislim da ne bih."
"Možeš li popraviti još neke kondenzatore za vodu?"
"Možda. Nisi li rekla da jednoj od Deset zgrada ne radi kondenzator za vodu? Zašto onda spadaju
u tih deset?"
"Zgrada Orlri bila je među Deset od Pada gradova. Tradicija."
"Šta su oni bili kada su gradovi pali?"
"Vojno postrojenje, skladište oružja." Nije obratila pažnju na Luisov zadovoljan smešak. "Imaju
naklonost ka oružju. Tvoj projektor svetlosti..."
"Plašio bih se da ga izgubim. Ali možda bi voleli da im popravim kondenzator za vodu."
"Saznaću koliko traže da bi te pustili u zgradu Orlri."
 "Šališ se."
"Ne. Mora biti pod stražom kako ne bi mogao odneti neko oružje. Plaćaš posebnu naknadu da bi
video drevno oružje, kao i dodatak, ako želiš da vidiš kako ono radi. Ako osmotriš uređaje za
održavanje možeš otkriti koje su im slabe tačke. Pitaću." On ustade. "Hoćemo li upražnjavati
rišatru?"
Luis je to pomalo i očekivao; ono što ga je nagnalo da okleva nije bio čudan Laliskarerilarin
izgled. Užasavao se da skine oklop i odvoji se od pomagala. Prisetio se starog crteža kralja koji
razmišlja na svom prestolu. Ja sam paranoik. Ali da li sam dovoljno veliki paranoik?
Vreme za spavanje već mu je odavno bilo prošlo! Jednostavno je morao verovati Liarima.
"Dobro", reče on i stade da skida oklop.
Starost se čudno poigrala sa Laliskarerilar. Luisu je bila poznata drevna literatura, drame i romani
iz vremena pre osnažujućeg začina. Starost je bila bolest koja stvara nesposobne ... ali ova žena nije
bila nesposobna. Koža joj je, doduše bila mlohava, a udovi joj nisu bili gipki kao Luisovi, ali ljubav
ju je beskrajno zanimala, ako i neobičnost Luisovog tela i njegovih refleksa.
Prošlo je dosta vremena pre no što je zaspao. Izvukao se počevši da joj priča o plastici ispod
kose. Žalio je što ga je na to podsetila. Kod Poslednjeg je bio jedan ispravan draud... a on je mrzeo
sebe jer ga je želeo.
Probudio se nešto pre no što je pao mrak. Krevet se dva puta zatrese, on zatrepta i otkotrlja se
preko njega. Nađe se licem u lice sa Laliskarerilar i jednim muškarcem Graditeljem gradova koga je
starost takođe dodirnula.
Laliskarerilar ga predstavi kao Fortaralispliara, svog zakonitog parnjaka i Luisovog domaćina. On
zahvali Luisu na osposobljavanju stare mašinerije zgrade. Večera je već bila postavljena na jednom
od stolova i oni pozvaše Luisa da je podeli s njima: jedna velika zdela kaše, suviše bljutave za
Luisov ukus. On ipak stade da jede.
"Zgrada Orlri traži više no što imamo", Fortaralispliar reče Luisu. "Kupili smo ti pravo da uđeš u
tri zgrade u našem susedstvu. Ako uspeš da tamo popraviš samo jedan kondenzator za vodu moći
ćemo da te uvedemo u zgradu Orlri. Jesi li zadovoljan time?"
"Odlično. Potrebne su mi mašine koje nisu radile hiljadu sto godina i koje niko nije dirao."
"Moj parnjak mi je rekla."
Luis ih ostavi da sami spavaju dok se spuštao mrak. Pozvali su ga da im se pridruži jer je ogroman
krevet bio dovoljno prostran, ali Luis se naspavao, a i osećao je neki nemir.
Velika zgrada ličila je na grobnicu. Sa gornjih spratova Luis je tragao za bilo kakvim kretnjama na
lavirintu mostova. Nije nikoga primetio sem, povremeno, nekog okatog noćnog lovca. Uklapalo se.
Ako su Graditelji gradova spavali deset časova od trideset, mogli su to da čine i dok je tama. Pitao
se da li svi spavaju i u osvetljenim zgradama.
"Pozivam Poslednjeg", reče on.
"Da, Luise. Moramo li da prevodimo?"
"Nema potrebe, sami smo. Nalazim se u lebdećem gradu. Biće mi potrebno dan dva da dospem u
Biblioteku. Mislim da sam se nasukao ovde. Uništen mi je pojas za letenje."
"Hmii još ne odgovara."
Luis uzdahnu. "Šta još ima novo?"
"Za dva dana moja prva sonda završiće obilazak obodnog zida. Mogu je dovesti do lebdećeg
grada. Hoćeš li da neposredno pregovaram sa stanovnicima? Dobri smo u tome. Bar mogu da
podržim tvoju priču."
"Javiću ti. Šta je sa visinskim mlaznicima Prstenastog sveta? Da li si pronašao još koji montiran?"
 "Ne. Svih dvadeset jedan za koje znaš rade. Možeš li ih videti?"
"Ne odavde. Poslednji? Možeš li saznati išta o fizičkim svojstvima skrita, podnog materijala
Prstenastog sveta? Jačinu, savitljivost, magnetska svojstva?"
"Već sam radio na tome. Moji uređaji mogu dopreti do obodnog zida. Skrit je mnogo gušći od
olova. Pod od skrita na Prstenastom svetu verovatno je debeo manje od stotinu stopa. Pokazaću ti
podatke kada se vratiš."
"Dobro."
"Luise, mogu ti obezbediti prevoz, ako bude potrebe. Bilo bi lakše kada bih mogao da pošaljem
Hmiija."
"Odlično! Kakav prevoz?"
"Moraćeš da sačekaš moju sondu. Tada ću ti dati daljnja uputstva."
Pošto se Poslednji isključio on je izvesno vreme posmatrao gotovo prazan grad. Bio je potišten.
Sam u jednoj otrcanoj zgradi u jednom otrcanom gradu, bez drauda...
Jedan glas iza njegovog ramena reče: "Rekao si mojoj gospodarici da nisi noćnik."
"Zdravo, Mar Korsil. Koristimo električno osvetljenje. Neki od nas imaju neobične satnice. U
svakom slučaju navikao sam na kraći dan." Luis se okrenu.
Okati humanoid nije držala oružje upravljeno neposredno u njega. Ona reče: "Poslednjih falana,
dan je menjao dužinu. To je mučno."
"Da."
"S kim si razgovarao?"
"S jednim dvoglavim čudovištem."
Mar Korsil ode. Možda se uvredila. Luis Vu ostade na prozoru, slobodno lutajući kroz sećanja na
svoj dugi i događajima ispunjeni život. Izgubio je nadu da će se vratiti u poznati svemir. Odrekao se
drauda. Možda je došlo vreme da napusti... još nešto.
Zgrada Čkar bila je jedna ploča od izlivenog kamena prekrivena balkonima. Eksplozije su oštetile
jednu stranu zgrade otkrivši mestimično metalni skelet. Kondenzator za vodu bio je u obliku korita
duž vrha, blago iskošen. Neka stara eksplozija raspršila je krhotine u pogon koji se nalazio ispod.
Luis se nije nadao da će njegove popravke uroditi plodom kao što i nisu.
"Krivica je do mene", reče Laliskarerliar. "Zaboravila sam da se zgrada Čkar borila sa zgradom
Orlri pre dve hiljade falana."
Zgrada Pant bila je sagrađena u obliku glavice crnog luka okrenutog naopako. Luis je pretpostavio
da je ova zgrada u početku bila rekreacioni centar; prepoznao je bazene, lekovita kupatila, saune,
stolove za masažu, vežbaonicu. Činilo se da na tom mestu ima dosta vode. A i jedan delimično
poznati miris zagolicao mu je sećanje...
Pant se takođe borila sa zgradom Orlri. Videli su se krateri. Jedan ćelavi mladić po imenu
Ariverkompant i njegovi želeli su da ponude rišatru i obećanja. (A tada Luis prepoznade miris koji
mu je golicao nozdrve i mali mozak. Bio je u kući na lošem glasu i negde u blizini nalazili su se
vampiri.) Laliskarerliar je tražila gotovinu odmah. Luis pokuša da je podrži u raspravi. Bilo mu je
jasno da će Deset zgrada biti nesrećne kada Pant prestane da kupuje vodu. Opravku je brzo završio i
to uspešno. Giski su smesta platili. Pali su Laliskarerliar pred noge iskazujući joj zahvalnost... ne
obraćajući pažnju na njenog slugu koji je rukovao alatom. Oh, pa dobro.
Fortarlispliar je bio oduševljen. On spusti dve šake metalnih novčića u Luisov ogrtač i objasni
zapetljanu etikeciju podmićivanja. Jezik ograničene mimike, naterao je njegovog prevodioca da se
napregne do krajnjih granica. "Kada nisi siguran, nemoj", rekao mu je Fortarlispliar. "Sutra ću poći s
tobom u zgradu Orlri. Pusti mene da se cenkam."
 Zgrada Orlri nalazila se na levoj strani grada. Luis i Fortarlispliar koristili su vreme da razgledaju
okolinu i hodaju po najvišim rampama kako bi imali bolji preegled. Fortarlispliar je bio ponosan na
svoj grad. "Nešto civilizacije preostalo je i posle Pada gradova", reče on. Pokazao mi je Rilo, zgradu
koja je jednom bila carski dvorac. Bila je divna, ali oštećena. Car je pokušao da se proglasi
vlasnikom grada negde u vreme kada je stigla zgrada Orlri. Zgrada Čank, nekadašnji trgovački centar,
nalikovala je na jedan ižljebljeni stub po obliku sličan kakvom grčkom stubu koji nije podupirao ništa
sem sebe samog. Bez zaliha sa Čanka - sa pijaca, iz restorana, radnji sa odećom i posteljinom, čak i
iz radnji sa igračkama - za trgovinu sa mašinskim narodom, grad ne bi dugo preživeo. Iz prizemlja
Čanka vazdušni put zavojito se spuštao do Nebeskog brda.
Zgrada Orlri bila je u obliku diska četrdeset stopa debelog i deset puta toliko širokog. Glomazna
kula na jednoj ivici iskićena topovskim postoljima, platformama sa ogradom, kao i jednom
dizalicom, podseti Luisa na most nekog velikog broda - bojnog broda. Pločnik ka Orlriju bio je širok,
ali postojao je samo jedan pločnik i jedan ulaz. Duž gornjeg oboda nalazilo se na stotine malih
ispupčenja. Luis je pretpostavio da su u pitanju bile kamere ili neki drugi senzori koji više nisu
radili. Prozori su bili usečeni u strane Orlrija pošto je zgrada već bila podignuta. Staklo u njima nije
bilo dobro namešteno.
Fortarlispliar je imao na sebi žuto-grimiznu odeću najverovatnije od nečeg što je ličilo na biljno
vlakno: prosto, prema merilima Luisa Vua, ali veličanstveno gledano iz daljine. Luis pođe za njim u
Orlri, u jednu veliku prijemnu prostoriju. Bila je osvetljena, ali treperavo: bezbroj lampi na alkohol
gorelo je blizu tavanice.
Dočekalo ih je jedanaest različitih tipova Graditelja gradova oba pola. Svi su bili odeveni gotovo
na isti način, u široke pantalone sa stisnutim manžetnama i živo obojene kratke ogrtače. Ivice ogrtača
bile su pomno obrađene i to nesimetrično. Oznake čina? Sedokosi muškarac koji je smešeći se prišao
da ih pozdravi imao je ogrtač sa najkitnjastijim ivicama i pištolj o ramenu.
On se obrati Fortarlispliaru: "Morao sam doći da pogledam to biće koje može da nam podari vodu
iz pogona mrtvog već pet hiljada falana."
Pištolj u izlizanoj plastičnoj futroli o ramenu bio je mali, čist i delotvoran; ali čak ni pištolj nije
mogao da od Filistranorlrija napravi vojnika. Njegove sitne crte lica iskazivale su srećnu radoznalost
dok je ispitivao Luisa Vua. "Izgleda dovoljno Neobično, ali, pa... dobro. Platili ste. Videćemo." On
dade vojnicima znak rukom.
Oni pretražiše Fortarlispliara, a zatim i Luisa. Pronađoše njegov reflektorski laser, isprobaše ga,
vratiše. Zbunio ih je prevodilac dok Luis ne reče: "To govori umesto mene."
Filistranorlri poskoči: "Zaista! Hoćeš li prodati ovo?" Obratio se Fortarlispliaru koji odvrati:
"Nije moje."
Luis reče: "Bio bih nem bez toga." Gospodar Orlrija kao da se zadovoljio ovim objašnjenjem.
Kondenzator za vodu predstavljao je jedno udubljenje u središtu prostranog krova Orlrija.
Prilazne cevi ispod njega bile su suviše male za Luisa. Čak i kada bi skinuo oklop ne bi mogao da
prođe, a to nije ni imao nameru da uradi. "Koga koristite da obavlja popravke? Miševe?"
"Viseći narod", reče Filistranorlri. "Moramo iznajmljivati njihove usluge. Trebalo je da ih zgrada
Cilb do sada već pošalje. Predviđaš li i neke druge nevolje?"
"Da." Do sada je već dobro upoznao pogone; Luis je popravio tri zgrade, a samo sa jednom nije
imao uspeha. Bio je u stanju da razabere šta su kontakti. Potražio je prašinu ispod njih i nije je
pronašao. "Da li je bilo ranijih pokušaja da se ovo popravi?"
"Pretpostavljam. Kako da znamo posle pet hiljada falana?"
"Sačekajmo popravljače. Nadam se da su u stanju da izvršavaju naređenja." Tanj. Neko već
odavno mrtav udesio je stvar tako što je oduvao tragove prašine. Ali Luis je bio siguran da može izići
na kraj i s tom poteškoćom...
Fortarlispliar upita: "Zanima li te naš muzej? Platio si da ga vidiš."
Luis nikada nije bio obožavalac oružja. Prepoznao je neka od načela, ali ne i oblike, iza
ubistvenih oruđa u staklenim kovčezima i iza staklenih zidova. Većina ih je koristila projektile ili
eksplozive ili pak i jedno i drugo. Poneki bi izbacivali nizove sićušnih metaka koji su eksplodirali
poput malih prskalica u telu neprijatelja. Nekoliko lasera bilo je glomazno i nezgrapno. Nekada mora
da su bili postavljeni na traktore ili lebdeće platforme, ali ti su bili odneti negde drugde na
korišćenje.
Jedan Graditelj gradova stiže sa pet-šest radnika. U punoj visini pripadnici visećeg naroda
dosezali su Luisu do rebara. Glave su im izgledale prevelike za tela; palčevi su im bili dugački i
okretni, a prstima su gotovo dodirivali pod. "Verovatno gubimo vreme", reče jedan.
"Radite dobro, a u svakom slučaju bićete plaćeni", reče mu Luis. Čovečuljak frknu.
Nosili su ogrtače bez rukava prekrivene džepovima otežalim od alata. Kada su vojnici hteli da ih
pretresu, oni skidoše ogrtače i predadoše im ih. Možda nisu voleli da ih iko dodiruje.
Tako su mali. Luis prošaputa Fortarlispliaru: "Da li tvoja vrsta upražnjava rišatru sa ovima?"
Graditelj gradova se zakikota: "Da, ali pažljivo."
Pripadnici visećeg naroda okupiše se oko ramena Luisa Vua, zureći dok je on posezao u prilaznu
cev. Imao je na rukama izolovane rukavice koje je pozajmio od Mar Korsil. "Ovako izgledaju
kontakti. Pričvrstite traku tkanine ovako... i ovako. Trebalo bi da pronađete šest pari kontakata.
Možda naiđete i na crvoliki trag prašine ispod njih."
Pošto su nestali iza okuke prilazne cevi on se obrati gospodarima Orlrija i Liara: "Nikada nećemo
saznati da li su počinili grešku. Voleo bih da možemo nadgledati njihov rad." Ali nije pomenuo svoju
drugu bojazan.
Pripadnici visećeg naroda ubrzo se pojaviše. Zatim svi odoše na krov: radnici, vojnici, gospodari
i Luis Vu. Tamo su posmatrali kako se oblikuje magla, kako se kondenzuje i kako voda otiče ka
središtu udubljenja.
Šestoro pripadnika visećeg naroda sada je znalo kako da popravi kondenzatore za vodu pomoću
traka crne tkanine.
"Želim da kupim tu crnu tkaninu", reče Filistranorlri.
Pripadnici visećeg naroda i njihov gospodar Graditelj gradova već su nestajali niz stepenište.
Filistranorlri i deset vojnika presekoše Luisu i Fortarlispliaru odstupnicu.
"Nemam nameru da je prodajem", reče Luis.
Srebrnokosi vojnik uzvrati: "Nadam se da ću te zadržati ovde dok te ne ubedim da je prodaš. Ako
budeš uporan tražiću da prodaš i kutiju koja priča."
Luis je bio napola pripravan na ovo: "Fortarlispliare, da li će i tebe žitelji zgrade Orlri zadržati
ovde silom?"
Liarov gospodar gledao je Orlrijevog gospodara u oči dok je odgovarao: "Ne, Luise. Nevolje bi
bile neprijatne. Manje zgrade bi se udružile da me oslobode. Deset zgrada pre bi postale devet nego
da se suoče sa bojkotom gostiju."
Filistranorlri se nasmeja. "Manje zgrade će ožedneti..." Osmeh mu je čileo sa lica dok je
Fortarlispliarov postajao jači. Zgrada Liar je sada imala vodu koju je mogla i deliti unaokolo.
"Ne možeš me zadržati. Gosti će leteti sa rampi. Biće ti uskraćeni igrokazi u Škaru i povlastice u
Pantu..."
"Idi, onda."
 "Vodim i Luisa."
"Ne vodiš."
Luis reče: "Uzmi novac i idi. Tako će za sve biti najbolje." Ruka mu je počivala u džepu na
reflektorskom laseru.
Filistranorlri pruži malu torbu. Fortarlispliar ju je uzeo i prebrojao novac. Prošao je između
vojnika i uputio se niz stepenice. Kada je nestao s vidika, Luis navuče vizir zaštitnog oklopa.
"Nudim visoku cenu. Dvanaest..." ostalo je neprevedeno čega. "Neću te prevariti", govorio je
Filistranorlri. Ali Luis je išao unatraške prema ivici krova. Video je kako Filistranorlri daje znak
vojnicima i potrča.
Ivica krova bila je ograđena do visine grudi: krivudave gvozdene šipke, prepletene tako da
podsećaju na laktasti koren. Senkovito dobro nalazilo se daleko ispod. Luis je trčao duž ograde
prema pločniku. Vojnici su mu se približavali, a Filistranorlri je ostao pozadi pucajući iz pištolja.
Metak udari Luisa u članak; oklop se ukruti i on se otkotrlja kao oboreni kip, a onda se podiže i
ponovo potrča. Kada su se dva vojnika bacila na njega on se vinu preko ograde i stade da pada.
Fortarlispliar je bio na pločniku. On se okrenu, zbunjen.
Luis pade pljoštimice, zatvoren u zaštitni oklop koji se ukrutio poput čelika. U kovčegu koji je
odgovarao njegovom obliku i koji ga je spasao. Ipak je bio ošamućen. Ruke mu pomogoše da ustane
pre no što je to stvarno želeo. Fortarlispliar mu podmetnu rame pod pazuh i krenu s njim odatle.
"Beži. Mogu pripucati", zadahta Luis.
"Neće se usuditi. Jesi li povređen. Nos ti krvari."
"Isplatilo se."
21. BIBLIOTEKA
Ušli su u Biblioteku kroz jedno malo predvorje u dnu kupe, šiljak.
Iza širokog, masivnog stola dva bibliotekara čitala su sa ekrana: glomazne mašine, raspoređene
poput niza kutija koje koriste knjižne trake što prolaze kroz očitavač. Bibliotekari su ličili na
sveštenika i sveštenicu u istovetnim plavim odorama sa zupčasto isečenim kragnama. Prošlo je
nekoliko minuta pre nego što je žena podigla glavu.
Kosa joj je bila bela kao sneg. Možda je bila rođena sa sedom kosom, jer inače nije izgledala
stara. Jedna žena na Zemlji njenih godina tek bi trebalo da uzme prvu dozu osnažujućeg začina. Imala
je uspravno držanje, bila je vitka i lepa, pomisli Luis. Ravnih grudi, razume se, ali skladno građena.
Halroprilalar je naučila Luisa da mu ćelava glava i lepo oblikovana lobanja izgledaju seksi. Kada bi
se samo nasmešila... ali čak i prema Fortarlispliaru bila je gruba i nadmena. "Da?"
"Ja sam Fortarlispliar. Imate li moj ugovor?"
Ona otkuca nešto na tastaturi za čitanje. "Da. Je li to taj čovek?"
"Jeste."
Sada je pogledala u Luisa. "Luvevu, možeš li me razumeti?"
"Mogu, uz pomoć ovoga."
Kada je prevodilac progovorio, nestade njene staloženosti, ali samo na trenutak. Ona reče: "Ja
sam Harkabiparolin. Tvoj gospodar je zakupio za tebe pravo da tokom tri dana vršiš neograničena
istraživanja, kao i mogućnost da zakupi još tri dana. Možeš se slobodno kretati po Biblioteci, sem po
stambenim odeljcima na čijim vratima stoji zlatan znak. Takođe možeš koristiti svaku mašinu sem ako
je ovako označena." Ona mu pokaza narandžastu rešetku. "Da bi ono koristio, potrebna ti je pomoć.
Dođi k meni ili bilo kome čija je kragna isečena poput moje. Možeš koristiti i trpezariju, ali na
spavanje i kupanje moraš se vratiti u zgradu Liar."
"Dobro."
Na licu bibliotekarke pojavi se izraz zbunjenosti. I sam Luis bio je pomalo pometen. Zašto je to
rekao tako odrešito? Pogodilo ga je saznanje da se u zgradi Liar osećao više kao kod kuće nego što se
ikada osećao u stanu na Kanjonu.
Fortarlispliar plati srebrnim novčićima, pokloni se Luisu i ode. Bibliotekarka se vrati očitavanju
ekrana. (Harkabiparolin. Već se zamorio od imena sa po šest suglasnika, ali bolje da ovo upamti.)
Harkabiparolin se okrenu kada Luis reče: "Ima jedno mesto koje bih voleo da pronađem."
"U Biblioteci?"
"Nadam se. Video sam davno nešto slično. Čovek stane u središe kruga, a krug je ceo svet. Ekran
u središtu se okreće i čovek može uvećati bilo koji deo sveta..."
"Imamo odaju sa kartama. Popni se stepenicama sve do kraja." Rekavši to, ona se okrenu od njega.
Jedna uska spirala metalnih stepenica pružala se uz osu Biblioteke. Bile su pričvršćene samo na
vrhu i na dnu i prugasto su se povijale pod njegovom težinom dok se penjao. Prošao je pored vrata
označenih zlatom; sva su bila zatvorena. Na višem nivou lučni otvori vodili su do nizova ekrana za
očitavanje i stolica. Luis je nabrojao četrdeset i šest Graditelja gradova koji su koristili ekrane za
očitavanje, dva postarija pripadnika mašinskog naroda, jednog čvrstog, veoma kosmatog muškarca ko
zna od kog soja i ženu goula sasvim samu u jednoj odaji.
Na poslednjem spratu nalazila se soba sa kartama. Shvatio je to čim je stigao do nje.
Prvu prostoriju sa kartama pronašli su u jednom napuštenom lebdećem zamku. Njen zid
predstavljao je prsten plavetnila išaran belim. Tamo su se nalazile kugle deset svetova sa
kiseoničkom atmosferom, kao i ekran koji je prikazivao uveličane prizore. Ali ono što je prikazivao
bilo je staro više hiljada godina. Prikazivao je živu civilizaciju Prstenastog sveta: sjajne gradove;
letelicu kako proleće kroz četvrtaste petlje duž obodnog zida; vazduhoplov velik kao ova biblioteka:
još veći svemirski brod.
Tada nisu tragali za središtem za popravke. Tražili su mogućnost da napuste Prstenasti svet.
Razume se, stare trake bile su gotovo beskorisne.
Suviše su žurili. Dobro: dvadeset tri godine kasnije, obuzeti drugačijim očajanjem, pokušavamo
ponovo...
Luis Vu je stajao na vrhu stepeništa dok se oko njega sjajio Prstenasti svet. Tamo gde je trebalo da
se nalazi sunce stajala je glava Luisa Vua. Karta je bila dve stope visoka i imala je gotovo četiri
stotine stopa u prečniku. Senkoviti kvadrati bili su iste visine, ali znatno bliže središtu, lebdeći iznad
hiljadu kvadratnih stopa jantarno crnog poda poprskanog hiljadama zvezda. I tavanica je bila crna,
poprskana zvezdama. Luis se uputi ka jednom od senkovitih kvadrata i prođe kroz njega. Hologrami,
upravo kao i u pređašnjoj sobi s kartama. Ali ovog puta nije bilo kugli zemljolikih svetova.
On se okrenu kako bi ispitao stražnji deo senkovitog kvadrata. Ništa se nije naziralo: ništa sem
samrtnog crnila, neznatno zakrivljenog kvadrata.
Ekran za uvećanje je radio.
Pravougaoni ekran razmera tri sa dve stope, čije su se kontrole nalazile u donjem delu, bio je
postavljen na kružne šine koje su vodile između senkovitih kvadrata i Prstenastog sveta. Dečak je
gledao u uvećani prizor jednog od postavljenih Basardovih sabirnika. Pojavljivao se poput sjaja
plavičaste svetlosti. Dečak je pokušavao da nazre nešto pored njega.
Mora da je tek zakoračio u momačko doba. Celu lobanju prekrivala mu je vrlo lepa smeđa kosa,
koja je pozadi bila gušća. Bio je odeven u plavu odoru bibliotekara. Kragna mu je bila široka i
četvrtasta, gotovo poput pelerine sa jednim jedinim zarezom.
Luis upita: "Mogu li pogledati preko tvog ramena?"
Dečak se okrenu. Crte lica bile su mu sitne i gotovo nedokučive, kao i kod ostalih Graditelja
gradova. Zbog toga je izgledao stariji. "Da li ti je dozvoljen pristup ovolikom znanju?"
"Zgrada Liar mi je kupila sva prava."
"Oh." Dečak se ponovo okrete. "Ionako ništa ne možemo videti. Za dva dana će isključiti
plamenove."
"Šta to posmatraš?"
"Ekipu za popravke."
Luis se žmirkajući zagleda u sjaj. Oluja plavo-bele svetlosti ispuni ekran; u središtu je bila tama.
A u središtu tame video se visinski mlaznik u obliku jedne ružičaste tačke.
Elektromagnetske linije sile sakupljale su topao vodonik iz solarnog vetra, usmeravale ga i
sabijale do temperature za fuziju i ispaljivale ga unazad prema suncu. Postrojenje je imalo samo
jedan cilj - da drži Prstenasti svet van domašaja privlačne sile njegovog sunca. Ali sve što se moglo
videti bilo je ovo: plavo-bela svetlost i ružičasta tačka na liniji obodnog zida.
"Gotovo su završili", reče dečak. "Mislili smo da će nas pozvati upomoć, ali nikada se nisu
pojavili." Glas mu je bio pun čežnje.
"Možda ne posedujete sprave kojima biste čuli njihove pozive." Luis je pokušavao da zvuči
staloženo. Ekipa za popravke! "Ionako mora da su završili sa poslom. Nema više motora."
"Nisu. Pogledaj!" Dečak podesi da na ekranu promiče obodni zid. Prizor se podrhtavajući
zaustavi, podalje od plavog sjaja. Luis ugleda komadiće metala kako padaju duž obodnog zida.
Proučavao ih je dok se nije uverio. Metalne šipke, jedan veliki cilindar u obliku kalema - bili su
to skinuti delovi onoga što je video kroz teleskop na Igli. Bile su to skele za demontiranje visinskih
mlaznika Prstenastog sveta.
Ekipa za popravke mora da je usporila ovu opremu do solarne orbitalne brzine koristeći za to deo
obodnog transportnog sistema. Ali kako su nameravali da obrnu postupak? Postrojenja bi na
odredištu trebalo ubrzati do rotacijske brzine Prstenastog sveta.
Pomoću trenja sa atmosferom? Ti materijali mogli bi biti isto onako postojani kao i skrit. Ako je
to slučaj, zagrevanje ne bi predstavljalo problem.
"I ovde." Prizor ponovo skliznu u smeru okretanja duž obodnog zida do ispusta svemirske luke.
Jasno su se videla četiri velika broda Graditelja gradova. Topla igla istrage predstavljala je tek
mrlju. Luis je ne bi ni primetio da nije znao šta treba da pogleda: milju od jedinog broda koji je na
bokovima nosio Basardov sabirni mlaznik.
"Vidite, tamo?" Dečak pokaza na dva toroida boje bakra. "Ostao je još samo jedan motor. Kada
ekipa za popravke postavi i taj, posao će biti završen."
Niz obodni zid padale su megatone konstrukcione opreme, bez sumnje praćene hordama
postavljača nepoznatih vrsta, čiji je cilj bilo mesto gde se parkirala Igla. Poslednji ovim neće biti
oduševljen.
"Završen, da", reče Luis. "Neće biti dovoljno."
"Za šta dovoljno?"
"Nema veze. Koliko dugo radi ta ekipa za popravke? Odakle dolazi?"
"Niko ne želi ništa da mi kaže", reče dečak. "Glib. Smrdljivi glib. Zbog čega se svi uzbuđuju?
Zašto to tebe pitam? Ni ti ne znaš."
Luis se ne obazre na tu primedbu. "Ko su oni? Kako su saznali za tu opasnost?"
"Niko ne zna. Nismo znali za njih dok nisu počeli da postavljaju mašine."
"Pre koliko vremena?"
"Osam falana."
Brzo obavljen posao , pomisli Luis. Tek nešto više od godinu i po, plus vreme koje im je bilo
potrebno za pripreme. Ko su bili oni? Razumni, brzi, odlučni, bez zazora od velikih projekata i
velikih razmera - gotovo da bi to mogli biti... ali zaštitnici su odavno nestali. Mora da je tako."
"Da li su vršili i druge popravke?"
"Učitelj Vilp smatra da su otčepljivali cevi za prelivanje. Viđali smo maglu oko pojedinih
prelivnih planina. Zar to ne bi bila velika stvar, otčepljivanje cevi za prelivanje?"
Luis stade da razmišlja o tome. "Velika, nema sumnje. Ako biste uspeli da opet osposobite bagere
sa morskog dna... a morali biste da zagrejete i cevi. One se protežu ispod sveta. Čini mi se da bi se
mulj sa morskog dna smrznuo u začepljenoj cevi.
"Glib", reče dečak.
"Šta?"
"Smeđa stvar koja izlazi iz cevi za prelivanje zove se glib."
"Oh."
"Odakle si?"
Luis se osmehnu. "Došao sam sa zvezda, u ovome." On pruži ruku pored dečakovog ramena kako
bi mu pokazao mrlju koja je predstavljala Toplu iglu istrage. Dečakove oči se raširiše.
Nespretnije nego što je to dečak činio, Luis stade da pomera vidno polje duž puta koji je lender
prešao napustivši obodni zid. Pronašao je beli oblak veličine nekog kontinenta na mestu gde se
nekada nalazilo prostranstvo suncokreta. Dalje nalevo nalazila se široka zelena močvara, zatim reka
koja je sebi usekla novo korito, ostavivši staro poput nekog izuvijanog smeđeg traga kroz žutosmeđu
pustinju. On krenu suvim koritom reke. Pokaza dečaku grad vampira; dečak klimnu.
 Dečak je želeo da poveruje. Ljudi sa zvezda dolaze da nam pomognu! Ipak bojao se da ne ispadne
lakoveran. Luis mu se osmehnu i nastavi.
Zemlja ponovo ozelene. Put mašinskog naroda bilo je lako slediti; na mnogim mestima zemljište s
obe strane bilo je upadljivo različito. Ovde je reka ponovo zaokretala kad bi se ulila u staro korito.
On uveća razmere i prizor je sada prikazivao lebdeći grad odozgo. "Mi", reče on.
"To sam već video. Pričaj mi o vampirima."
Luis je oklevao. Ali vrsta ovog dečaka važila je, uostalom, za najboljeg poznavaoca seksa među
svim vrstama na ovom svetu. "Mogu da te nagnaju da poželiš da se upustiš u rišatru sa njima. U jeku
toga ugrizu te za vrat." On pokaza dečaku zaceljenu ranu na vratu. "Hmii je ubio vampirušu koja me je
napala."
"Kako to da se vampiri nisu i njega dočepali?"
"Hmii nije nalik ničemu na ovom svetu. Pre bi se moglo očekivati da ga zavede neka kobasičasta
biljka."
"Pravimo parfem od vampira", reče dečak.
"Šta?" Zar nešto nije u redu sa prevodiocem?
Dečak se zagonetno osmehnu. "Videćeš jednog dana. Moram da idem. Hoćeš li biti ovde kasnije?"
Luis klimnu.
"Kako se zoveš. Ja sam Kavaresksenjajok."
"Luvevu."
Dečak se udalji niz stepenice. Luis je stajao mršteći se na ekran.
Parfem? Miris vampira u zgradi Pant... a onda se Luis prisetio noći kada je Halroprilalar došla u
njegov krevet, pre dvadeset tri godine. Pokušavala je da ovlada njime. Tako je rekla. Da li je na
njemu oprobavala miris vampira?
Sada to nije bilo važno. "Pozivam Poslednjeg", reče on. "Pozivam Poslednjeg."
Ništa.
Ekran nije mogao da se okreće oko ose. Uvek je stajao upravljen prema spolja, od senkovitih
kvadrata. Neprijatno, ali poučno: to je moglo značiti da su se slike emitovale sa samih senkovitih
kvadrata. On smanji razmere na ekranu. Podesio je da vidno polje klizi u smeru okretanja
neverovatnom brzinom dok odozgo nije ugledao svet vode. Obrušio se kao pali anđeo. Ovo je bilo
ono pravo. Pogodnosti Biblioteke bile su neuporedivo bolje od teleskopa na Igli.
Karta Zemlje bila je stara. Pola miliona godina izobličilo je kontinente. Ili možda više? Milion?
Dva? To bi geolozi mogli reći.
Luis napravi pomak nadesno sve dok mu Karta Kzina ne ispuni ekran: ostrva grupisana oko ploče
sjajnog leda. Koliko li je stara bila topografija ove karte? Hmii bi to mogao znati.
Luis proširi vidno polje. Pevušio je dok je radio. Nisko je preleteo preko žuto-narandžaste
džungle. Vidno polje mu pređe preko jedne široke, srebrnaste okuke i on krenu za njom prema moru.
Na ušću reka trebalo bi da se nalaze gradovi.
Gotovo da mu je promakao. Delta gde su se sticale dve reke; jedno bledo rešetkasto ustrojstvo
utisnuto u bojama džungle. Poneki gradovi ljudi imali su 'zelene pojaseve', ali u ovom gradu kzina oni
mora da su prekrivali veću oblast nego same zgrade. Pri najvećem uvećanju Luis je jedva mogao da
razazna način na koji su se presecale ulice.
Kzini nikada nisu voleli velike gradove. Čulo mirisa bilo im je suviše izoštreno. Ovaj grad bio je
gotovo iste veličine kao Patrijarhovo sedište vlade na Kzinu.
Imali su gradove. Šta još? Ako imaju bilo kakvu industriju, onda su im potrebne... morske luke?
Rudarski gradovi? Nastavimo dalje.
 Ova je džungla bila proređena. Žuto-smeđa boja ogolelog tla pomaljala se kroz jedno ustrojstvo
koje uopšte nije imalo oblik grada. Pre je ličilo na otopljenu metu za gađanje iz luka. Na prvi pogled,
bio je to veoma veliki stari dnevni kop.
Pre pola miliona godina ili više, primerci kzina bili su spušteni ovde. Luis nije očekivao da naiđe
na rudarske gradove. Trebalo bi da su bili srećni ako im je išta preostalo za vađenje. Pola miliona
godina bili su ograničeni na jedan svet, svet čija se površina završavala na nekoliko stotina milja
dubine. Ali činilo se da su kzini sačuvali svoju civilizaciju.
Imali su mozga, ta mačkasta stvorenja. Vladala su međuzvezdanom civilizacijom dostojnom
poštovanja. Tanj, pa kzini su bili ti koji su naučili ljude kako da koriste gravitacione generatore! A
Hmii mora da je već pre dosta časova stigao do Karte Kzina u svojoj potrazi za saveznicima protiv
Poslednjeg.
Luis je sledio reku do mora. Sada je klizio svojim božanskim okom 'južno' duž obale najvećeg
kontinenta Karte. Očekivao je da naiđe na luke, mada kzini nisu mnogo koristili brodove. Nisu voleli
more. Njihove morske luke bile su industrijski gradovi; niko tamo nije živeo iz zadovoljstva.
Ali tako je to bilo u Carstvu Kzina, gde su se gravitacioni generatori koristili već milenijumima.
Luis se zagleda u jednu morsku luku koja bi mogla da se takmiči sa njujorškom. Vrvela je od brazdi
jedva vidljivih brodova. Luka je imala gotovo kružan oblik meteorskog kratera.
Luis smanji uvećanje, vrativši vidno polje na nebo, kako bi dobio pogled odozgo.
On zažmirka. Da li ga je to njegov bedan osećaj za razmere ponovo izdao? Ili je pogrešno rukovao
kontrolama?
Preko luke bio je usidren jedan brod. U odnosu na njega činilo se da luka nije veća od kakve kade.
Još su se videle brazde manjih brodova. Znači, bio je stvaran. Gledao je u brod veličine nekog
grada. Gotovo da je zatvarao luk prirodne luke.
Sigurno ga često ne pokreću, razmišljao je Luis. Matori bi žestoko uzdrmali morsko dno. Bez
broda promenila bi se ustrojstva talasa u luci. A i kako bi kzini snabdevali gorivom nešto tako
veliko? Kako su ga snabdeli prvi put? Gde su pronašli metale?
Zašto?
Luis se nikada nije ozbiljno zapitao da li će Hmii pronaći ono za čim je tragao na Karti Kzina. Sve
do sada.
On okrenu dugme za uvećavanje. Njegovo vidno polje stade da se širi u svemir dok Karta Kzina
ne postade skup čestica na prostranom plavom moru. Ostale Karte pomaljale su se pri ivicama
ekrana.
Najbliža karta Karti Kzina bila je u obliku jedne okrugle ružičaste tačke. Mars... nalazio se
udaljen od Kzina kao Mesec od Zemlje.
Kako su se tolike razdaljine mogle savladati? Čak ni teleskop ne bi prodro kroz više od dve
stotine hiljada milja atmosfere. Ideja da se ta razdaljina pređe u pomorskom brodu - čak i ako je on
veličine nekog manjeg grada - tanj!
"Pozivam Poslednjeg. Luis Vu zove Poslednjeg." Vreme je isticalo za Luisa Vua kako su se
popravljači približavali Igli, a Hmii počeo da odabire ratnike na Karti Kzina. Luis nije imao nameru
da išta od ovoga pominje Poslednjem. To bi lutkara samo uznemirilo.
Šta li je Poslednji radio kada nije mogao da odgovori na poziv?
Da li je ijedno ljudsko biće moglo da nasluti odgovor?
Nastavimo onda sa posmatranjem.
Luis je sužavao vidno polje sve dok nije bio u stanju da razabere oba obodna zida odjednom.
Potražio je planinu Božju pesnicu blizu središnjika Prstenastog sveta, levo od velikog okeana. Nije je
bilo. On proširi vidno polje. Prostranstvo pustinje veće od Zemlje bilo je još malo u odnosu na
Prstenasti svet, ali nalazilo se tamo, crvenkasto i ogolelo, sa bledom tačkom u blizini središta...
Božja pesnica, hiljadu milja visoka, sa vrhom od ogolelog skrita.
On skliznu vidnim poljem ulevo, prateći put kojim su išli posle pada Lažova. Mnogo pre no što je
na to bio spreman, stigao je do vode, jednog širokog rukavca Velikog okeana. Zaustavili su se
nadomak tog zaliva. Luis suzi vidik, tražeći nešto nalik na postojan, izdužen oblak, viđen odozgo.
Ali olujnog oka nije bilo.
"Pozivam Poslednjeg! U ime Kdapta i Finejgela i Alaha pozivam te, tanja mu! Pozivam..."
"Ovde sam, Luise."
"Najzad! Nalazim se u Biblioteci u lebdećem gradu. Imaju sobu sa kartama. Pogledaj Nesusove
zapise o sobi sa kartama koju smo..."
"Sećam se", reče hladno lutkar.
"Pa, ta soba je prikazivala stare trake. Ova prikazuje sadašnje!"
"Jesi li siguran?"
"Siguran? Oh, siguran sam. Koristio sam superprovodnu tkaninu da uspostavim prijateljstvo i
izvršim uticaj na ljude. Ali ovde sam u zamci. Čak i kada bih mogao da se probijem iz grada, uz
pomoć mita, opet bi mi preostalo da prođem pored stanice mašinskog naroda na Nebeskom brdu.
Više bih voleo da ne krčim put oružjem."
"Mudro."
"Šta ima novo kod tebe?"
"Dva podatka. Prvo, imam holograme preostale dve svemirske luke. Svih jedanaest svemirskih
brodova je opljačkano."
"Basardovi sabrini mlaznici su nestali? Svi?"
"Da, svi."
"Šta još?"
"Od Hmiija se nadaj spasenju. Lender se spustio na Kartu Kzina u Velikom okeanu", izvesti ga
lutkar. "Trebalo je da pogodim. Kzin je dezertirao, odnevši i lender sa sobom."
Luis tiho opsova. Trebalo je da prepozna taj hladan, bezosećajan ton. Lutkar je bio strašno
uznemiren; gubio je kontrolu nad istančanim nijansama ljudskog govora, "Gde je on? Šta radi?"
"Gledao sam kroz kamere na lenderu dok je kružio oko Karte Kzina. Pronašao je jedan ogroman
pomorski brod..."
"I ja sam ga pronašao."
"Kakve zaključke izvodiš?"
"Pokušali su da istraže ili kolonizuju ostale Karte."
"Da. U poznatom svemiru kzini su konačno porobili ostale zvezdane sisteme. Na Karti Kzina bili
su primorani da gledaju preko okeana. Razume se, nije bilo verovatno da će postati kadri za
svemirska putovanja."
"Ne." Prvi korak da se savlada putovanje kroz svemir podrazumeva postavljanje nečega na orbitu.
Na Kzinu, niska orbitalna brzina bila je oko šest milja u sekundi. "Nisu mogli sagraditi ni veliki broj
tih brodova. Odakle im metal? Za putovanja bi bilo potrebno bar nekoliko desetina godina. Pitam se
kako su uopšte saznali za druge Karte."
"Možemo samo pretpostavljati da su na raketama lansirali teleskopske kamere. Uređaji bi morali
da dejstvuju veoma brzo. Projektil nije mogao da ode u orbitu. Uzdigao bi se, a zatim sunovratio
nazad."
"Pitam se da li su stigli do Karte Zemlje? To je još stotinu hiljada milja dalje od Marsa... A Mars
ne bi bio baš pogodan za pristajanje." Šta bi Kzini pronašli na Karti Zemlje? Samo homo habilisa ili
i Pak zaštitnike? "Eno tamo, s desne strane Karte Zore, ali svet u smeru suprotnom od smera okretanja
ne prepoznajem."
"Mi ga poznajemo. Domoroci imaju zajedničku inteligenciju. Ne očekujemo da će ikada biti kadri
za svemirska putovanja. Njihovi brodovi trebalo bi da održavaju čitavu jednu košnicu."
"Gostoljubivi?"
"Ne, suprotstavili bi se kzinima. Jasno je da su kzini odustali od osvajanja Velikog okeana.
Izgleda da veliki brod koriste za odsecanje luke."
"Tako je. Pretpostavljam da je tu i središte vlade. Pričao si mi o Hmiiju."
"Pošto je saznao ono što je mogao, kružeći iznad Karte Kzina, stao je da lebdi povrh velikog
broda. Uzdigao se jedan vazduhoplov i napao ga eksplozivnim projektilima. Hmii je to dopustio, a
projektili mu nisu naneli nikakvu štetu. Tada je uništio četiri vazduhoplova. Ostali su nastavili sa
napadom dok nisu utrošili municiju i gorivo. Kada su krenuli ka brodu, Hmii ih je sledio. Lender
trenutno počiva na platformi za sletanje na kupastoj kuli velikog broda. Napad se nastavlja. Luise,
traga li on to za saveznicima protiv mene?"
"Ako ti je to neka uteha, neće naći ništa što bi se moglo suprotstaviti trupu Opštih Proizvoda. Ne
mogu ništa čak ni lenderu."
Usledila je duga pauza, a onda lutkar reče: "Možda si u pravu. Vazduhoplov koristi mlaznike na
sagorevanje vodonika i projektile koji bivaju izbačeni hemijskim eksplozivom. U svakom slučaju,
moram te sam spasavati. Očekuj sondu u sumrak."
"Šta onda? Tu je još obodni zid. Rekao si mi da se prenosni diskovi ne mogu odašiljati kroz skrit."
"Upotrebio sam drugu sondu da postavim dva prenosna diska na obodni zid kao releje."
"Kad ti tako kažeš. Nalazim se u zgradi u obliku čigre, na perimetru levo u smeru okretanja. Ostavi
sondu da lebdi dok ne odlučim šta ćemo s njom. Nisam siguran da već želim da odem."
"Moraš."
"Ali svi odgovori koji su nam potrebni možda se nalaze upravo ovde u Biblioteci."
"Da li si išta saznao?"
"Tu i tamo ponešto. Sve što je Halroprilalarin narod znao nalazi se negde u ovoj zgradi. Takođe
želim da ispitam goule. Oni su strvinari, a čini se da ih ima posvuda."
"Jedino što si naučio jeste da postavljaš sve više pitanja. U redu, Luise. Imaš na raspolaganju
nekoliko časova. Dovešću ti lender u sumrak."
22. VELIKA KRAĐA
Ekspres restoran nalazio se na pola puta do prizemlja zgrade. Luis je zadovoljno zaključio da ima
sreće: Graditelji gradova bili su svaštojedi. Jelo od mesa i pečurki moglo je biti posoljeno, ali ipak
mu je ispunilo prazninu u stomaku.
Niko nije koristio mnogo soli. Sva su mora sadržala vodu za piće, sem Velikih okeana. Možda je
on bio jedini hominid na Prstenastom svetu kome je bila potrebna so i koji nije mogao bez nje večno
da živi.
Jeo je u žurbi. Vreme ga je pritiskalo. Lutkar je već bio uzbuđen. Iznenađujuće je bilo već i to što
još nije odleteo prepustivši Luisa, odmetnika Hmiija i Prstenasti svet njihovim sličnim sudbinama.
Luis se gotovo divio lutkaru što ga je čekao da bi spasao člana posade koji se našao u neprilici.
Ali lutkar bi mogao da se predomisli kada ugleda ekipu za popravke kako mu se približava. Luis
je imao nameru da se vrati na Iglu pre no što Poslednji okrene teleskop na tu stranu.
On se vrati u gornje odaje.
Ekrani za očitavanje koje je uključio davali su mu nečitljive tekstove, bez slika i zvuka. Konačno,
za jednim ekranom on primeti poznatu kragnu.
"Harkabiparolin?"
Bibliotekarka se okrenu. Mali pljosnati nos; usta u obliku crte; ćelav skalp i lepo oblikovana
lobanja; dugačka, talasasta bela kosa... dopadljivo prošireni kukovi i dobre noge. Prema ljudskim
merilima imala je oko četrdeset godina. Graditelji gradova možda su starili sporije od ljudskih bića
ili brže. Luis nije znao.
"Da?"
Glas joj je bio oštar. Luis se trgnu. On reče: "Potreban mi je ekran programiran za glas i traka koja
će me obavestiti o svojstvima skrita."
Ona se namršti. "Ne znam o čemu govoriš. Programiran za glas?"
"Želim da mi se traka čita naglas."
Harkabiparolin se upilji u njega, a zatim stade da se smeje. Pokušala je da obuzda smeh, ali nije
uspela; ionako je bilo suviše kasno. Postali su predmet opšte pažnje. "Takva stvar ne postoji. Nikada
nije ni postojala", pokušala je da šapuće, ali se ponovo zakikotala usled čega joj je glas zazvučao
jače nego što je to želela. "Pa, zar ne umeš da čitaš?"
Krv i tanj! Luis oseti kako mu gore uši i vrat. Pismenost je bila stvar dostojna divljenja, razume
se, i svako bi pre ili kasnije naučio da čita, bar na međunarodnom. Ali to nije bilo pitanje života ili
smrti. Svaki svet imao je glasovne kutije. Pa, bez glasovne kutije, njegov prevodilac ostaće
besposlen!
"Potrebna mi je veća pomoć nego što sam mislio. Potreban mi je neko ko će da mi čita."
"Potrebno ti je više no što si platio. Neka tvoj gospodar stupi u nove pregovore."
Luis nije bio spreman da se upusti u rizik podmićivanja ove zbunjene i odbojne žene. "Hoćeš li mi
pomoći da pronađem trake koje su mi potrebne?"
"Za to si platio. Čak si kupio pravo da prekidaš moja vlastita istraživanja. Reci mi tačno šta
želiš", dodade ona oštro. Zatim otkuca nešto na tastaturi i stranice čudnog pisma pojaviše se na
ekranu. "Osobine skrita? Evo bloka iz fizike. U njemu ima poglavlja o strukturi i dinamici sveta,
uključujući i jedno o skritu. Možda je to za tebe suviše teško."
"Hoću taj deo kao i opšti uvod u fiziku."
Ona ga sumnjičavo pogleda. "U redu." Ponovo se poslužila tastaturom. "Evo jedne stare trake za
studente, buduće inženjere, o konstrukciji obodnog transportnog sistema. To još ima samo istorijsku
vrednost, ali možda možeš nešto iz toga saznati."
"Hoću i to. Da li je tvoj narod ikada išao ispod sveta?"
Harkabiparolin se uspravi. "Ubeđena sam da jeste. Gospodarili smo svetom i zvezdama,
mašinama zbog kojih bi nas mašinski narod danas štovao da ih još posedujemo." Ponovo se poigrala
tastaturom. "Ali ne posedujemo zapis o tom događaju. Šta će ti sve to?"
"Zapravo još ne znam. Možeš li mi pomoći da otkrijem izvor droge besmrtnosti?"
Harkabiparolin se nasmeja, ali ovog puta blago. "Ne verujem da možeš poneti toliko kalemova
knjiga. Oni koji su napravili drogu nikada nisu odali svoju tajnu. Oni koji su pisali knjige nikada je
nisu otkrili. Mogu ti dati religijske kalemove, policijsku arhivu, tajne poduhvate, zapise o
ekspedicijama upućenim u razne delove sveta. Postoje priče o besmrtnom vampiru koji je lovio
divove trave tokom hiljadu falana, postajući s godinama neprijatno prepreden, sve dok..."
"Ne."
"Njegova zaliha droge nikada nije pronađena. Ne? Da vidimo... zgrada Ktistek pridružila se skupu
od Deset jer su druge zgrade ostale bez droge pre nje. Zadivljujuća lekcija iz politike..."
"Ne, zaboravi i to. Znaš li išta o Velikom okeanu?"
"Postoje dva Velika okeana", obavesti ga ona. "Lako ih je razabrati na Luku noću. Neke od priča
iz davnina kažu da je droga besmrtnosti došla iz okeana suprotno od smera okretanja."
"Uh-huh."
Harkabiparolin se zlobno nasmeši. Mala usta mogla su da izgledaju i cepidlački. "Naivan si.
Golim okom se na Luku mogu razabrati samo dva obličja. Ako je išta vredno došlo izdaleka i više ne
dolazi, neko će reći da je dolazilo iz jednog od Velikih okeana. Ko to može poreći ili ponuditi neko
drugo rešenje?"
Luis uzdahnu. "Verovatno si u pravu."
"Luvevu, zar postoji mogućnost da su ta pitanja međusobno povezana?"
"Možda ne postoji."
Ona donese kalemove koje je tražio i još jedan pride: knjigu za decu, priče o Velikom okeanu.
"Ne mogu da dokučim šta ćeš s ovim. Ukrasti ih nećeš. Pretražiće te kada budeš odlazio, a mašinu za
očitavanje ne možeš poneti sa sobom."
"Hvala na pomoći."
Bio mu je potreban neko ko će da mu čita.
Nije imao živaca da traži pomoć od nasumično izabranih stranaca. A možda da zamoli nekog koga
neće nasumično izabrati? U jednoj od ovih soba nalazila se jedna žena goula. Ako su gouli na
senkovitom brdu znale za Luisa Vua, možda je znala i ova ovde.
Ali žene goula nije bilo, ostao je samo njen miris.
Luis se spusti u stolicu ispred jednog ekrana za očitavanje i zatvori oči. Bekorisni kalemovi
nabubrili su dva džepa njegovog ogrtača. Još nisam pobeđen, pomisli on. Možda mogu ponovo
pronaći dečaka. Možda mogu nagovoriti Fortarlispliara da mi čita ili da pošalje nekog. To će, razume
se, morati da se doplati. Uvek sve mora da se doplati. I duže traje.
Mašina za očitavanje bila je velika i nezgrapna, pričvršćena za zid jednim debelim kablom.
Proizvođač sigurno nije imao superprovodnu žicu. Luis udenu kalem u nju i zagleda se u besmisleni
tekst. Razlučna moć ekrana nije bila baš velika, a nije bilo ni dovoljno mesta za zvučnike.
Harkabiparolin mu je rekla istinu.
Nemam vremena za ovo.
Luis ustade. Nije imao drugog izbora.
Krov biblioteke bio je pretvoren u prostran vrt. Staze su se zavojito udaljavale iz središta na vrhu
spiralnog stepeništa. Između staza, u bogatom crnom tlu, rasli su ogromni cvetovi koji su proizvodili
nektar. Bilo je tu malih tamnozelenih rogova izobilja sa sićušnim plavim cvetovima u otvorima kao i
jedna leja kobasičastih biljaka u kojoj se većina 'kobasica' raspolutila rađajući zlataste cvetove, kao i
drveća koje je ispuštalo vence zeleno-žutih rezanaca.
Parovi na raštrkanim klupama nisu ometali Luisa u njegovoj osami. Video je dosta bibliotekara
odevenih u plavo i jednog visokog bibliotekara koji je pratio bučnu skupinu turista, pripadnika
visećeg naroda. Niko mu nije ličio na stražara. Nijedna rampa nije vodila sa krova Biblioteke: nije
bilo ničeg što bi trebalo čuvati, sem ako lopov ne bi mogao da leti.
Luis je nameravao ružno da uzvrati za gostoprimstvo na koje je naišao. Istina, kupio je to
gostoprimstvo... ali ipak je osećao grižu savesti.
Kondenzator za vodu uzdizao se sa ivice krova poput izvajanog trouglastog jedra. S njega je
tečnost kapala u jedan bazen u obliku mesečevog srpa. Bazen je bio prepun dece Graditelja gradova.
Luis začu svoje ime: "Luvevu!" i okrenu se upravo na vreme da uhvati na grudi jednu naduvanu loptu.
Smeđokosi dečak koga je sreo u sobi sa kartama pljesnu rukama i doviknu mu da je vrati.
Luis se uznemiri. Da ga upozori da napusti krov? Krov će uskoro postati opasno mesto. Ali dečak
je bio bistar. Možda dovoljno bistar da shvati šta to podrazumeva i pozove stražare.
Luis mu vrati mokru loptu, mahnu i udalji se.
Kada bi samo mogao da smisli način da potpuno isprazni krov!
Na ivici krova nije bilo zaštitne ograde. Luis je pažljivo koračao. Obišao je oko malog gaja čija
debla kao da su bila izuvijana poput veša koji se cedi i našao se na mestu za koje se moglo reći da je
dovoljno osamljeno. Tu upotrebi svog prevodioca.
"Poslednji?"
"Ovde sam. Hmiija još napadaju. Jednom ih je dobro uzdrmao istopivši jedan od velikih, obrtnih
bacača projektila na velikom brodu. Ne razumem njegove pobude."
"Verovatno im pokazuje mogućnosti svoje odbrane. Zatim će pregovarati."
"Oko čega će pregovarati?"
"Čak ni on to još ne zna. Sumnjam da oni mogu bilo šta za njega učiniti sem da mu podvedu jednu
ili tri ženke. Poslednji, ne postoji mogućnost da ovde izvršim bilo kakva istraživanja. Ne mogu da
čitam sa ekrana. Ionako imam suviše materijala. Bila bi mi potrebna čitava nedelja."
"Šta bi Hmii mogao da postigne za nedelju dana? Ne usuđujem se da čekam da bih to otkrio."
"Dobro. Došao sam u posed nekih kalemova za čitanje. Otkriće nam uglavnom sve što nas zanima,
ako uspemo da ih pročitamo. Možeš li išta učiniti s njima?"
"Ne bih rekao. Možeš li me snabdeti jednom od njihovih mašina za očitavanje? Mogao bih ih
pomoću nje prikazati na ekranu i snimiti ih za Iglin kompjuter."
"Teške su. Debelim kablovima su..."
"Preseci kablove."
Luis uzdahnu. "U redu. Šta potom?"
"Kroz kameru na sondi već mogu da vidim lebdeći grad. Dovešću sondu do tebe. Moraš ukloniti
filter za deuterijum kako bi otkrio prenosni disk. Imaš li klešta?"
"Nemam nikakav alat. Imam samo reflektorski laser. Kaži mi gde da sečem."
"Nadam se da zbog toga vredi izgubiti pola mojih izvora goriva. Dobro. Ako si u stanju da
obezbediš mašinu za očitavanje i ako ona bude mogla da prođe kroz otvor do prenosnog diska,
slažem se. Ako ne, donesi trake. Možda ću moći nešto da učinim."
Luis je stajao na ivici krova Biblioteke zagledan u gusti sumrak senkovitog dobra ispod njegovih
nogu. Na ivici senke videla se podnevna svetlost. Četvorouglasto ustrojstvo obradive zemlje
udaljavalo se od njega. Zmijska reka zavijala je nalevo i nestajala među niskim planinama. S one
strane planina nalazila su se mora, ravnice, jedan sićušan venac planina, još sićušnija mora - sve to
plavilo je sa udaljenošću... i konačno Luk koji se bez prestanka uzdizao. Napola hipnotisan, Luis je
čekao pod vedrim nebom. Ništa se više nije moglo učiniti. Jedva da je bio svestan proticanja
vremena.
Sonda se pojavi sa neba na dahu plavog kamena. Na mestu gde je gotovo nevidljiva vatra dotakla
krov, biljke i tle pretvoriše se u narandžasti pakao. Mali predstavnici visećeg naroda, bibliotekari u
plavim odorama i mokra deca trčali su vrišteći ka stepeništu.
Sonda se spustila u plamenu i nakrivila na jednu stranu usporena dejstvom visinskih mlaznika.
Svuda oko gornjeg oboda nalazili su se sićušni mlaznici, a jedan veliki mlaznik bio je smešten ispod
nje. Bila je dvadeset stopa dugačka i deset stopa debela, cilindar načičkan kamerama i drugim
uređajima.
Luis sačeka dok se plamen nije gotovo ugasio. Zatim koraknu kroz ugljenisane ostatke sonde. Krov
je bio prazan, bar se njemu tako činilo - nije bilo čak ni tela. Nema leševa. Dobro.
Glas prevodioca vodio ga je dok je isecao debelo molekularno sito na vrhu sonde. Uskoro se
ukaza prenosni disk. On upita: "Šta sada?"
"Promenio sam smer dejstva prenosnog diska na drugoj sondi i uklonio filter. Možeš li dobaviti
mašinu za očitavanje?"
"Pokušaću. Ništa mi se ovo ne sviđa."
"Za dve godine ionako neće biti važno. Dajem ti trideset minuta. Onda dođi i ponesi sve što
nađeš."
Izvestan broj bibliotekara odevenih u plavo gotovo je odlučio da pođe na njega kada se Luis
pojavio na stepeništu. Vizir mu je bio navučen preko lica. Komadići teškog metala koji su oni
ispaljivali na njega odbijali su mu se o zaštitni oklop i on nastavi da se kreće trzajući se i
zastajkujući.
Puškaranje se proredi, a potom prestade. Povlačili su se pred njim.
Kada su se dovoljno udaljili, Luis skliznu kroz otvor stepeništa ispod njega. Zavojito stepenište
bilo je pričvršćeno samo na vrhu i na dnu. Sada je bilo sabijeno poput opruge i kidalo je bočne
rampe iz dovrataka. Bibliotekari su visili spasavajući drage im živote. Luis je zadobio cela dva
gornja sprata za sebe.
Kada se okrenuo prema najbližoj odaji za očitavanje, susreo se sa Harkabiparolin koja mu je
preprečila put sa sekirom u rukama.
"Još jednom mi je potrebna tvoja pomoć", reče Luis.
Ona zamahnu. Luis uhvati sekiru koja mu se odbila od mesta gde se spajaju vrat i ramena. Ona
stade da je cima, popkušavajući da mu je istrgne.
"Pazi", reče on. Zatim pređe laserskim snopom kroz kabl koji je napajao mašinu za očitavanje. Iz
kabla suknu plamen i on se raspade uz mnogo varnica.
Harkabiparolin zavrišta: "Zgrada Liar će za ovo dobro platiti!"
"Tu se ništa ne može. Želim da mi pomogneš da odnesem mašinu za očitavanje na krov. Mislio
sam da ću morati da se probijem kroz zid. Ovako je bolje."
"Neću!"
Luis pređe snopom svetlosti preko mašine za očitavanje. Ona buknu pošto se prvo raspala. Smrad
je bio užasan. "Kaži kada."
"Vampirski ljubavniče!"
Mašina je bila teška, a Luis nije imao nameru da se liši lasera. Povlačio se unatraške stepeništem;
glavni deo tereta nalazio se u Harkabiparolinim rukama. On joj reče: "Ako je ispustiš moraćemo da
se vratimo po drugu."
"Idiote!... već si... uništio kabl!"
On ništa ne odvrati.
"Zašto ovo činiš?"
"Pokušavam da spasem ovaj svet da ne padne na svoje sunce."
Malo je nedostajalo da u tom trenutku ispusti mašinu. "Ali... ali motori! Svi su vraćeni na svoja
mesta!"
"Znači već ste toliko saznali! Suviše kasno bojim se. Većina vaših svemirskih brodova nikada se
nije vratila. Nema dovoljno motora. Nastavi."
Kada stigoše na krov sonda se podiže i spusti pored njih na visinskim mlaznicima. Oni odložiše
mašinu. Neće moći. Luis zaškrguta zubima i oslobodi ekran ostalog dela mašine. Sada će moći da
prođe.
Harkabiparolin ga je samo gledala. Bila je suviše iscrpljena da išta kaže.
Ekran uđe u rupu gde se nalazio molekularni filter i nestade ga. Ono što je ostalo, glavni deo
mašine, bilo je mnogo teže. Luis uspe da ubaci jedan kraj u otvor. Zatim leže na leđa i nogama ga
gurnu unutra te i on nestade.
"Zgrada Liar nema ništa sa ovim", reče on bibliotekarki. "Oni nisu znali šta imam na umu. Evo."
On ispusti uzorak potpuno crne tkanine pored nje. "Zgrada Liar vam može reći kako da popravite
kondenzatore za vodu i ostale stare mašine pomoću ovoga. Ceo grad može postati nezavisan od
mašinskog naroda."
Gledala ga je užasnuto. Teško je bilo reći da li ga je čula.
On se odbaci s nogama napred u sondu.
I stiže naglavačke u Iglino skladište.
Treć deo
23. POSLEDNJA PONUDA
Nalazio se u velikoj staklenoj boci koja je odzvanjala i u kojoj je vladala potpuna tama. Kroz
providne zidove videla se napola rastavljena svemirska letelica obavijena sumrakom. Sonda se
vratila na nosače na stražnjem zidu skladišta, zadržaši se na visini od osam stopa iznad tla. Luis se
nalazio na mestu gde je ranije bio filter za deuterijum, smešten poput jajeta u čašici za jaje.
Oslonivši se na šake pridigao se i skočio napolje. Bolela ga je svaka kost. Još mu je predstojala
jedna neprijatnost i onda će moći da se odmori. Sigurnost se nalazila tik s druge strane neprobojnog
zida. Mogao je da vidi ploče za spavanje...
"Dobro." Glas Poslednjeg prozbori odnekud blizu tavanice. "Je li to ekran za očitavanje?" Nisam
očekivao nešto tako glomazno. Jesi li to morao da prepoloviš?"
"Da." Sa visine od osam stopa bacio je na pod i delove. Srećom lutkari su bili vešti sa alatkama...
"Nadam se da ovde imaš postavljene prenosne diskove."
"Računao sam na neprilike. Pogledaj napred s leve strane... Luise!"
Iza njega se razleže jecaj nezemaljskog užasa. Luis se munjevito okrenu.
U sondi gde se prethodnog trenutka on nalazio počivala je Harkabiparolin. U rukama je stezala
kundak nekog projektilskog oružja. Kroz razmaknute usne videli su joj se zubi. Oči nisu mogle da joj
se smire. Sevale su gore, dole, levo, desno i nigde nisu mogle da nađu spokoj.
Poslednji progovori svojim jednoličnim glasom. "Luise, ko je ovo upao na moju svemirsku
letelicu? Je li opasna?"
"Nije, smiri se. To je samo jedna zbunjena bibliotekarka. Harkabiparolin, vrati se."
Njen poklič postade još prodorniji. Ona iznenada poče da cvili: "Poznato mi je ovo mesto. Viđala
sam ga u sobi sa kartama! To je nebeski zvezdani brod, van ovog sveta! Luvevu, šta si ti?"
Luis uperi reflektorski laser u nju. "Nazad!"
"Ne! Uništio si ukradeno vlasništvo Biblioteke. Ali ako... ako je svet u opasnosti, želim da
pomognem!"
"Kako da pomogneš, luda ženo? Hajde: vrati se u Biblioteku. Otkrij odakle je stizala droga
besmrtnosti pre Pada gradova. To je mesto za kojim tragamo. Ako postoji bilo koji drugi način da se
pokrene svet bez velikih motora, tamo ćemo pronaći kontrole."
Ona odmahnu glavom: "Ja ne... Otkud to znaš?"
"To je njihov prvobitan dom. Zaš-inženjeri Prstenastog sveta mora da su imali negde u blizini
posađene određene biljke... Tanj... pretpostavljam. Samo pretpostavljam. Tanj, do đavola!" Luis se
uhvati za glavu. U njoj je dobovalo kao da je reč o nekom velikom bubnju. "Ja ništa od ovoga nisam
tražio. Bio sam kidnapovan!"
Harkabiparolin se izvi iz sonde i spusti. Njena gruba, plava odora bila je natopljena znojem.
Dosta je ličila na Halroprilalar. "Mogu biti od pomoći. Mogu vam čitati."
"Imamo mašinu koja to radi."
Ona priđe bliže. Oružje je držala spušteno kao da je zaboravila na njega. "Sami smo to sebi
priredili, zar ne? Moj narod je poskidao upravljačke motore sveta za naše zvezdane brodove. Mogu
li pomoći da se to ispravi?"
Poslednji reče: "Luise, žena ne može da se vrati. Prenosni disk na prvoj sondi je transmiter. Da li
je to neko oružje što drži u rukama?"
"Harkabiparolin, daj mi to."
Ona mu ga pruži. Luis nespretno uhvati projektilsko oružje. Ličilo je na proizvod mašinskog
naroda.
 Poslednji mu reče: "Odnesi ga napred u levi ugao skladišta. Tamo se nalazi transmiter."
"Ne vidim ga."
"Prefarbao sam ga. Spusti oružje u ugao i odstupi. Ženo, ostani gde si!"
Luis posluša. Pištolj nestade. Luisu gotovo promače hitri pokret s one strane trupa kada se oružje
spusti na ispust svemirske luke. Poslednji je postavio prijemnik prenosnog diska van trupa.
Luis se začudi. U lutkarevoj paranoji bilo je elemenata renesansne Italije.
"Dobro. Sledeće... Luise! Još jedan!"
Jedna smeđa, tršava glava proviri iz sonde. Bio je to dečak iz sobe sa kartama, potpuno go, mokar,
koji umalo nije ispao kada se protegnuo da pogleda oko sebe. Oči mu se raširiše u čudu. Upravo se
nalazio u dobu kada je trebalo da se uhvati ukoštac sa magijom.
Luis urliknu: "Poslednji! Isključi smesta te prenosne diskove!"
"Isključio sam. Trebalo je to da učinim. Ko je ovo?"
"Jedno dete-bibliotekar. Ime mu je šestosložno i ne mogu da ga se setim."
"Kavaresksenjajok", uzviknu dečak, smešeći se. "Gde se nalazimo, Luvevu? Šta ćemo ovde?"
"Samo Finejgl to zna."
"Luise! Ne želim ove tuđince na svom brodu!"
"Ako imaš na umu da ih izbaciš u svemir, zaboravi na to. Neću ti dozvoliti."
"Onda moraju ostati u spremištu za teret, a i ti s njima. Mislim da ste ovo smislili ti i Hmii. Nije
trebalo da poverujem nijednom od vas dvojice."
"Nikada to nisi ni učinio."
"Ponovi, molim te?"
"Umrećemo od gladi ovde unutra."
Nastupila je poduža pauza. Kavaresksenjajok gipko iskoči iz sonde. On i Harkabiparolin stadoše
žustro nešto da šapuću.
"Možeš se vratiti u svoju odaju", iznenada reče Poslednji. "Oni neka ostanu ovde. Ostaviću
otvorenu vezu između prenosnih diskova kako bi mogao da ih hraniš. Ovo još može ispasti na dobro."
"Kako?"
"Luise, biće dobro ako neki domoroci sa Prstenastog sveta prežive."
Ono dvoje sa Prstenastog sveta nisu bili dovoljno blizu da bi čuli Luisovog prevodioca. On reče:
"Ne misliš valjda sada da odustaneš, zar ne? Ono što se nalazi na ovim trakama može nas odvesti
pravo do magičnog uređaja za transmutaciju."
"Da, Luise. A bogatstvo sa Karata nekoliko svetova možda se upravo steklo u Hmiijevim rukama.
Možemo računati da će nas udaljenost štititi dva do tri dana, ne više. Uskoro moramo poći."
Domoroci su gledali unaokolo dok im se Luis približavao. On reče: "Harkabiparolin, pomozi mi
da ponesem mašinu za očitavanje."
Deset minuta kasnije kalemovi, mašina za očitavanje i istrgnut ekran nalazili su se kod Poslednjeg
na upravljačkoj palubi. Harkabiparolin i Kavaresksenjajok su čekali na daljnja naređenja.
"Moraćete malo ovde da ostanete", reče im Luis. "Ne znam zapravo šta će se dogoditi. Poslaću
vam hranu i nešto od čega ćete moći da napravite postelju. Imajte poverenja u mene." Mogao je da
oseti krivicu kako mu se očitava na licu kada se žurno okretao i nestajao u uglu.
Trenutak kasnije našao se u svojoj odaji - sa skafanderom, ogrtačem i svim ostalim.
Luis se skinu i naruči par običnih pidžama. Već se osećao bolje. Bio je umoran, ali morao je da
opskrbi Harkabiparolin i Kavaresksenjajoka. Kuhinja mu neće dati ćebad. On naruči četiri velika
ponča sa kapuljačama i posla ih preko prenosnih diskova.
Zatim poče da prebira po sećanju. Šta je Halroprilalar volela da jede? Bila je svaštojed, ali više
je volela svežu hranu. On izabra sledovanje za njih. Kroz zid je posmatrao njihove ozbiljne izraze
lica dok su proučavali dobijenu hranu.
Za sebe je naručio orahe i jednu bocu poznatog burgundca. Grickajući i pijuckajući, on uključi
polje za spavanje, sruči se u njega i ispruži u slobodnom padu kako bi razmišljao.
Zgrada Liara će platiti za njegovo razbojništvo. Da li je Harkabiparolin ostavila superprovodnu
tkaninu za sobom u Biblioteci kao izvesnu naknadu za počinjenu štetu? Čak ni to nije znao.
Šta li je Valavirgilin sada radila? Bila je uplašena za celu svoju vrstu, za ceo svoj svet i bez
ikakve mogućnosti da bilo šta izmeni, zahvaljujući Luisu Vuu. Žena i dečak u spremištu za teret mora
da su bili isto tako uplašeni... ako bi Luis Vu umro u roku od nekoliko narednih časova, ni oni ga ne
bi mnogo nadživeli.
Sve je to bilo uračunato u cenu. I njegov vlastiti život bio je u opasnosti.
Prvi korak: doneti reflektorski laser na Iglu. Učinjeno.
Drugi korak: može li se Prstenasti svet vratiti u prvobitan položaj? Tokom narednih nekoliko
časova mogao bi dokazati da to nije moguće. Sve će zavisiti od magnetskih svojstava skrita.
Ako se Prstenasti svet ne može spasiti, treba bežati.
Ako se Prstenasti svet može spasiti, onda...
Treći korak: doneti odluku. Da li je izvodljivo da se Hmii i Luis Vu vrate u poznati svemir? Ako
nije, onda...
Četvrti korak: pobuna.
Trebalo je da ostavi komad superprovodne tkanine u samoj zgradi Liara. Trebalo je da podseti
Poslednjeg da isključi prenosne diskove na sondama. Nije se moglo poreći da je Luis Vu u poslednje
vreme donosio vrlo nezadovoljavajuće odluke. To ga je mučilo. Sledeći njegovi poduhvati biće
izuzetno važni.
Ali za sada će ukrasti nekoliko časova sna... da upotpuni svoje pređašnje krađe.
Glasovi nejasni. Luis se promeškolji i okrenu u slobodnom padu, a zatim pogleda oko sebe.
S druge strane prednjeg zida Harkabiparolin i Kavaresksenjajok još su vodili živ razgovor sa
tavanicom. Za Luisa je to bilo potpuno nerazumljivo. Nije imao pri sebi prevodioca. Ali Graditelji
gradova pokazivali su u četvrtasti hologram koji je lebdeo van trupa, zaklanjajući deo ispusta
svemirske luke.
Kroz taj 'prozor' Luis je mogao da vidi suncem obasjano dvorište nekog zamka od sivog kamena.
Grubo istesano kamenje u velikim količinama; mnoštvo pravih uglova. Jedine prozore predstavljali
su vertikalni prorezi za strelce. Uz jedan od zidova uspinjala se neka vrsta bršljana. Bujan bledožuti
bršljan sa grimiznim žilicama.
Luis napusti polje.
Lutkar se nalazio za pultom na upravljačkoj palubi. Danas je njegova griva podsećala na oblak
fosforescentnog sjaja. On okrenu jednu glavu kada Luis stade da mu se primiče. "Luise, verujem da si
se odmorio?"
"Da, a bilo mi je i potrebno. Kako napreduješ?"
"Uspeo sam da popravim mašinu za očitavanje. Iglin kompjuter ne zna dovljno dobro jezik
Graditelja gradova da bi mogao čitati trake iz fizike. Nadam se da ću dopuniti rečnik kroz razgovor
sa domorocima."
"Koliko još? Imam neka pitanja u vezi sa opštim sklopom Prstenastog sveta." Da li bi mogao pod
Prstenastog sveta, svih šest stotina miliona kvadratnih milja, poslužiti za elektromagnetsko
manipulisanje položajem ovog ustrojstva? Kada bih samo bio siguran u to!
"Mislim između deset i dvadeset časova. Svima nam je povremeno potreban odmor."
 Suviše dugo, pomisli Luis, jer će im se ekipa za popravke uskoro naći na grbači. Rđavo. "Odakle
dolazi ta slika? Sa lendera?"
"Da."
"Možemo li Hmiiju uputiti poruku?"
"Ne."
"Zašto ne? Mora da uz sebe ima prevodioca."
"Napravio sam grešku; isključio sam prevodioca prinudno. On ga ne nosi."
"Šta se dogodilo?" upita Luis. "Šta će on u srednjevekovnom zamku?"
Poslednji reče. "Prošlo je dvadeset časova od kada je Hmii stigao do Karte Kzina. Ispričao sam ti
kako je izveo izviđački let, kako je dozvolio jednom kzinskom vazduhoplovu da ga napadne, kako se
spustio na veliki brod i čekao dok su oni nastavljali sa napadom. Napadi su trajali nekih šest časova
pre no što ih je Hmii sam prekinuo odletevši na neko drugo mesto. Voleo bih da mogu shvatiti šta se
nada da će postići, Luise."
"Ni ja ne znam, stvarno. Nastavi."
"Vazduhoplov ga je sledio izvesno vreme, a zatim se vratio. Hmii je nastavio da istražuje. Naišao
je na pojas divljine sa malim, kamenim zamkom, opasanim zidinama, na najvišem vrhu. Spustio se u
dvorište. Bio je napadnut, razume se, ali branioci su imali samo mačeve, lukove i tome slično. Kada
su se okupili oko lendera, gađao ih je iz topa za ošamućivanje. Zatim je..."
"Stani."
Jedan kzin izjuri ispod lučnog prolaza, pa pohita preko sivih kamenih ploča, približavajući se
hologramskom prozoru; trčao je četvoronoške, očigledno bežeći od nečeg. To mora da je bio Hmii;
nosio je zaštitni oklop. Iz oka mu je virila strela, jedna dugačka, drvena strela sa papirnatim lišćem
umesto pera.
Iza njega su trčali drugi kzini mašući mačevima i buzdovanima. Strele su dolazile iz proreza-
prozora, i odbijale se o njegovo zaštitno odelo. U času kada je Hmii stigao do vazdušne komore na
lenderu, jedna nit svetlosti suknu sa jednog od prozora. Laserski snop obavio je plamenom nekoliko
kamenih ploča, a zatim se usredsredio na lender. Hmii je nestao. Snop je i dalje sukljao... a onda
zgasnu kada se prorez-prozor raspuče u crvenom i belom plamenu.
"Nebrižljiv je", promrmlja Poslednji. "Prepustiti neprijatelji takvo oružje." Drugim ustima
prebirao je po kontrolama. Uključio je jednu unutrašnju kameru. Luis je promatrao Hmiija kako
zatvara vazdušnu komoru, a zatim se tetura prema autodoku, upinjući se da skine zaštitni oklop i
razbacujući usput njegove delove. Jedna kzinova noga ispod oklopa bila je u dubokim ranama. On
podiže poklopac autodoka i sruči se unutra.
Tanj! Nije uključio monitore! Poslednji, moramo mu pomoći."
"Kako, Luise? Ako pokušaš da stigneš do njega pomoću prenosnih diskova bićeš zagrejan do
temperature potrebne za fuziju. Između tvoje brzine i brzine lendera..."
"Tako je." Veliki okean nalazio se trideset pet stepeni oko zavoja Prstenastog sveta. Razlika
kinetičke energije bila je dovoljna ra razori čitav jedan grad. Nije bilo načina da mu se pomogne.
Hmii je ležao krvareći.
Iznenada on vrisnu. Napola se okrenu. Njegovi debeli prsti stadoše da dodiruju tastaturu autodoka.
Kada je završio, bacio se na leđa, ispružio ruku i zatvorio poklopac.
"Dosta dobro", reče Luis. Strela je ušla u očnu duplju pri oštrom uglu. Možda nije uništila
moždano tkivo... a možda i jeste. "Bio je nepažljiv, slažem se. U redu, nastavi."
"Hmii je upotrebio top za ošamućivanje kako bi ozračio ceo zamak. Zatim je proveo tri časa
gomilajući kzine bez svesti na platforme za podizanje tereta i izbacujući ih napolje. Zaboravio je na
kapije. Zatim je otišao u zamak. Devet časova ga nisam video. Zašto se ceriš?"
"Nije izneo nijednu ženku, zar ne?"
"Ne. Mislim da shvatam."
"Imao je tanj sreće što je uspeo dovljno brzo da navuče zaštitni oklop. Ranu na nozi je zadobio pre
no što je završio oblačenje."
"Izgleda da Hmii ne predstavlja pretnju po mene."
Biće u 'doku dvadeset do četrdeset časova, proceni Luis. Sada je Luis Vu morao sam da donosi
odluke. "Ima nešto o čemu bismo morali sa njim da porazgovaramo, ali bojim se da je to
neizvodljivo. Poslednji, molim te snimi predstojeći razgovor. Šalji ga lenderu na beskonačnoj traci.
Želim da ga Hmii čuje čim se probudi."
Lutkar je nešto dohvatio iza sebe; činilo se da ustima prebira po kontrolnoj tabli. "Izvršeno. O
čemu to treba da razgovaramo?"
"Hmii i ja nikako nismo mogli poverovati da ćeš nas vratiti u poznati svemir. Čak ni da to možeš
učiniti."
Lutkar se upilji u njega iz dva pravca. Pljosnate glave se razmakoše najviše što su mogle,
pružajući mu maksimalno binakularno dejstvo kako bi što bolje mogao da prouči svog nepouzdanog
saveznika i mogućeg neprijatelja. On upita: "Zašto to ne bih učinio, Luise?"
"Prvo, suviše znamo. Drugo, ti nemaš razloga da se vraćaš na bilo koji svet u poznatom svemiru.
Sa magičnim transmuterom ili bez njega, mesto na kome želiš da se nađeš jeste Flota svetova."
Mišići na lutkarevom zadnjem delu nemirno su se grčili. (To je bila noga koja je lutkarima služila
za borbu: okrenuti neprijatelju leđa, nanišaniti široko razmaknutim očima, klik!) On reče: "Zar bi to
bilo, tako loše?"
"Bolje nego da ostanemo ovde", priznade Luis. "Šta si imao na umu?"
"Možemo vam život učiniti veoma udobnim. Znaš da posedujemo drogu za dugovečnost kzina.
Možemo se snabdeti i osnažujućim začinom. Na Igli ima mesta i za ženke hominida i za ženke kzina.
Pa na brodu već imamo jednu ženku Graditelja gradova. Putovali biste u stazisu, tako da prostor nije
problem. Ti i tvoja pratnja možete se smestiti na jednom od poljoprivrednih svetova Flote. Praktično,
vi biste ga posedovali."
"Šta ako nam dosadi seljački život?"
"Gluposti. Imali biste pristup u biblioteke matičnog sveta. Pristup k znanju kome se čovečanstvo
čudilo od kada smo se prvi put otkrili! Flota se kreće kroz svemir gotovo brzinom svetlosti, kako bi
konačno stigla do Magelanovih oblaka. Sa nama ćeš izbeći eksploziju galaktičkog jezgra. Verovatno
ćeš nam biti potreban za istraživanja... zanimljivih oblasti koje nas čekaju na putu."
"Misliš opasnih."
"Šta drugo bih mogao da mislim?"
Luis se našao u većem iskušenju nego što je očekivao. Kako bi Hmii primio jednu takvu ponudu?
Odložena osveta? Prilika da uništi matični svet lutkara u nekoj neodređenoj budućnosti? Ili
jednostavno kukavičluk?
On upita: "Da li ova ponuda zavisi od toga da li ćemo pronaći čarobni transmuter?"
"Ne. Tvoje umeće nam je potrebno bez obzira na to. Međutim... bilo kakvo obećanje koje sada
dam biće mnogo lakše ostvariti pod vladavinom Eksperimentalista. Konzervativci bi mogli da ne
uvide tvoju vrednost, a da ne govorimo o Hmiiju."
To je bilo lepo rečeno, prizna Luis. "Kad već govorimo o Hmiiju ..."
"Kzin je dezertirao, ali moja ponuda važi i za njega. Pronašao je ženke kzina koje može da spase.
Možda ga ti možeš ubediti."
 "Sumnjam."
"Konačno, možete ponovo videti i svoje svetove. Za hiljadu godina poznati svemir možda će
zaboraviti lutkare. Za vas će proteći svega nekoliko desetina godina ako se pridružite Floti svetova
koja putuje gotovo brzinom svetlosti."
"Potrebno mi je vreme da o tome razmislim. Ispričaću to Hmiiju kada budem u prilici." Luis
pogleda pored njega. Graditelji gradova su ga posmatrali. Šteta što nije mogao s njima da se
posavetuje, jer odlučivao je i o njihovoj sudbini.
Ali on je već odlučio. "Sledeće što bih voleo da uradim", reče on, "jeste da stignemo do Velikog
okeana. Možemo proći kroz planinu Božju pesnicu i ići dovoljno sporo..."
"Uopšte nemam nameru da pomeram Iglu. Možda postoje i neke druge pretnje pored meteorske
odbrane, a i ona mi je već dovoljna!"
"Siguran sam da mogu da te nagnam da se predomisliš. Sećaš li se da smo pronašli opremu za
podizanje Basardovih sabirnih mlaznika na obodni zid? Osmotri malo bolje tu opremu sada."
Lutkar je jedan trenutak ostao sleđen. Zatim se okrenuo i nestao s vidika iza neprovidnog zida
svojih odaja.
To bi trebalo da ga dovoljno dugo zaposli.

Dobivši malo slobodnog vremena Luis Vu krenu prema gomili odložene odeće i opreme. Iz
ogrtača izvadi reflektorski laser. Četvrti korak: akcija. Šteta što se njegov autodok nalazio u lenderu,
sto miliona milja van domašaja. Možda će mu uskoro biti potreban.
Na spoljnoj strani trupa Igle sigurno se nalazio štitnik od baklji. Svaki brod ga je imao, bar na
prozorima. Pod dejstvom prejake svetlosti, štitnik protiv baklji postajao bi ogledalo i možda spasao
vid pilota.
Zaustavljao je solarne baklje i zaustavljao je lasere. Ako je Poslednji postavio neprovidne zidove
između sebe i svoje zarobljene posade, sigurno je štitnikom obložio i celu upravljačku palubu.
Ali šta je sa podom?
Luis kleknu. Hiperpogonski motor protezao se celom dužinom broda; imao je bronzanu boju sa
nešto bakra i trup od metala. Lutkarska mašinerija, s svim onim zaobljenim uglovima, već je sama po
sebi izgledala napola istopljena. Luis uperi reflektorski laser pod uglom u njega i opali kroz providni
pod.
Svetlost se odbi od površine. Suknu metalna para. Poteče tečni metal. Luis pusti snop da prodre
duboko, zatim stade njime da kruži, paleći ili topeći sve što mu je izgledalo zanimljivo. Šteta što
nikada nije proučio inženjering hiperpogonskog sistema.
Laser mu se ugreja u šaci. Držao ga je uključenog već nekoliko minuta. On pomeri snop ka jednom
od šest postolja na kojima je počivao motor u vakuumskoj odaji. Nije se istopilo; omekšalo je i
sleglo se. On napade drugi. Velika masa motora ulegnu se i iskrivi.
Uski snop zatreperi, poput blica i ugasi se. Baterija se istrošila. Luis odbaci reflektorski laser od
sebe, setivši se da lutkar može učiniti da mu ovaj eksplodira u šaci.
Zatim ode do prednjeg zida svog kaveza. Lutkar nije bio na vidiku, ali Luis uskoro začu agonijski
zvuk orgulja na paru.
Lutkar je dokaskao oko neprovidnog zelenog odeljka i stao pred njega. Mišići su mu se grčili
ispod kože.
"Dođi", reče Luis Vu, "hajde da razmišljamo zajedno."
Bez žurbe lutkar zavuče obe glave između prednjih nogu te noge smota ispod sebe.
24. PROTIVPREDLOG
Luis Vu se probudio bistra uma i gladan. Nekoliko trenutaka počivao je nepomično, uživajući u
slobodnom padu; zatim je ispružio ruku i isključio polje. Sat mu je pokazivao da je spavao sedam
časova.
Gosti Igle spavali su ispod jedne od velikih spona koje su učvršćivale lender tokom leta.
Sedokosa žena spavala je nemirno, umotana u pončo iz koga joj je virila jedna gola noga. Smeđokosi
dečak spavao je poput bebe.
Nije bilo načina da ih probudi, kao ni smisla. Zid ne bi preneo zvuk, a prevodilac nije radio.
Prenosni diskovi koji su ih povezivali ne bi preneli ništa teže od nekoliko funti. Da li je lutkar odista
očekivao nekakvu složenu zaveru? Luis se nasmeši. Njegova pobuna bila je samo njegova.
On naruči lak obrok od tosta i sira i poče da ga jede dok je koračao prema prednjem zidu ćelije.
Dok se odmarao Poslednji je imao pravilan jajoliki oblik; bio je sav sklupčan sa ćubastim
oblakom bele kose na širem kraju. Noge i glave bile su skrivene ispod njega. Sedam časova se nije ni
pomerio.
Luis je video Nesusa kako to čini. Lutkari su na taj način reagovali na šok: smotati se u vlastiti
pupak, pa neka i vaseljene nestane. Dobro, ali devet časova bilo je previše. Ako je lutkar zapao u
katatoniju zato što ga je Luis šokirao, onda bi to mogao biti kraj sveta.
Lutkareve uši nalazile su se u njegovim glavama. Luisove reči morale bi proći kroz meso i kosti.
On povika: "Dozvoli da ti ponudim nekoliko stvari za razmišljanje!"
Lutkar nije odgovorio. Luis podiže glas započevši monolog. "Ova struktura klizi ka svom suncu. U
stanju smo da učinimo nešto s tim u vezi, ali ne možemo ništa dok ti proučavaš svoj pupak. Niko sem
tebe ne može da upravlja uređajima na Igli, senzorima, pogonima, itd, a sam si to tako zamislio.
Stoga: svaki minut koji provedeš izigravajući hoklicu, ti, ja i Hmii smo za minut bliži jednoj prilici
kojoj nijedan astrofizičar ne bi mogao da odoli."
On završi svoj laki obrok dok je čekao. Lutkari su bili odlični lingvisti u velikom broju tuđinskih
jezika. Hoće li se ovaj lutkar upecati na jezičku udicu?
Poslednji izvuče jednu glavu taman dovoljno da upita: "Kakvoj prilici?"
"Šansi da proučava sunčeve pege odozdo."
Lutkar ponovo zavuče glavu pod stomak.
Luis urliknu: "Ekipa za popravke dolazi!"
Glava i vrat se ponovo pojaviše i on viknu u znak odgovora: "Šta se nam učinio? Šta si učinio
meni, sebi, domorocima koji su mogli da izbegnu vatru? Da li si mislio o bilo čemu drugom do o
pukom divljaštvu?"
"Jesam. Sam si jednom rekao. Jednog dana moraćemo da odlučimo ko vodi ovu ekspediciju. Ovo
je taj dan", reče Luis Vu. "Dozvoli da ti kažem zašto bi trebalo da slušaš moja naređenja."
"Nisam mogao ni da pretpostavim da bi jedan strujoman mogao da žudi za pukom vlašću."
"Neka ti to bude prvo. Bolji sam u pogađanju od tebe."
"Nastavi."
"Odavde nećemo otići. Čak je i Flota svetova van našeg domašaja iako se kreće brzinom manjom
od svetlosne. Ako Prstenasti svet strada, stradaćemo i mi. Moramo nekako da ga vratimo u prvobitan
položaj.
Treće: inženjeri Prstenastog sveta mrtvi su bar četvrt miliona godina", reče pažljivo Luis. "Hmii
bi rekao nekoliko miliona godina. Hominidi nisu mogli mutirati ni razviti se za života inženjera
Prstenastog sveta. Ovi to ne bi dozvolili. Bili su Pak zaštitnici."
 Luis je očekivao užas, stravu ili iznenađnje. Lutkar kao da se pomirio sa sudbinom. "Ksenofobi",
reče on. "Opasni, odvažni i vrlo pametni."
Mora da je podozrevao.
"Moji preci", reče Luis. "Oni su sagradili Prstenasti svet kao i sve sisteme neophodne da on
ostane na svom mestu. Koji od nas ima bolje izglede da razmišlja kao Pak zaštitnik? Jedan od nas
mora da proba."
"Ti argumenti ne bi ništa vredeli da si nam pružio priliku da umaknemo. Luise, verovao sam ti."
"Ne bi mi se svidelo da si bio toliko glup. Mi se nismo dobrovoljno prijavili za ovu ekspediciju.
Kzini i ljudi su rđavi robovi."
"A šta bi bilo četvrto?"
Luis napravi grimasu. "Hmii se razočarao u mene. Želi da te potčini svojoj vlasti. Ako bih bio u
stanju da mu kažem da primaš od mene naređenja, bio bi zadivljen. A i potreban nam je."
"Da, potreban nam je. On je u stanju da razmišlja kao Pak zaštitnik bolje od tebe."
"Pa?"
"Kakva su tvoja naređenja?"
Luis mu reče.
Harkabiparolin se pridiže i već je bila na nogama pre no što je ugledala Luisa kako odlazi iz ugla.
Zatim je zadahtala, čučnula i nestala u pončoima. Jedan čvornovat pončo skliznu ka odloženoj plavoj
odori.
Čudno ponašanje. Graditelji gradova sa tabuom golotinje? Da li je Luis trebalo da nosi odeću? On
učini ono što je smatrao za primereno: okrenu joj leđa i pridruži se dečaku.
Dečak se nalazio kod zida posmatrajući velike, raskomadane zvezdane brodove. Pončo koji je
nosio bio mu je prevelik. "Luvevu", upita on, "da li su to bili naši brodovi?"
"Da."
Dečak se osmehnu. "Da li je tvoj narod gradio tako velike brodove?"
Luis pokuša da se priseti. "Sporočamci su bili gotovo toliki. Bili su nam potrebni veoma veliki
brodovi pre no što smo probili barijeru brzine svetlosti."
"Je li ovo jedan od vaših brodova? Može li putovati brže od svetlosti?"
"Nekada je mogao. Sada više ne. Čini mi se da su trupovi broj četiri Opštih proizvoda bili čak
veći od vaših brodova, ali nismo ih mi sagradili. To su bili brodovi lutkara."
"To smo mi juče razgovarali sa jednim lutkarem, zar ne? Raspitivao se o tebi. Nismo mogli bog
zna šta da mu kažemo."
Harkabiparolin im se pridruži. Povratila je svoju pribranost navukavši plavu bibliotekarsku
odoru. Ona upita: "Da li se naš položaj promenio, Luvevu? Rečeno nam je da ti neće biti dozvoljeno
da nas posećuješ." S naporom je prisilila sebe da ga pogleda u lice.
"Preuzeo sam vođstvo."
"Tako lako?"
"Platio sam..."
Dečakov glas se umeša: "Luvevu? Krećemo se!"
"Sve je u redu."
"Može li ovde da bude tamnije?"
Luis doviknu da se pogase svetla. Istog časa oseti se prijatnije. Tama je skrivala njegovu nagost.
Harkabiparolinin stav bio je zarazan.
Topla igla istrage podiže se dvanaest stopa iznad ispusta svemirske luke. Hitro, gotovo skrivajući
se, bez razmetanja i pirotehnike, brod polako ode do ivice sveta i otisnu se u njega.
 "Kuda ćemo?" upita žena.
"Ispod sveta. Staćemo kod Velikog okeana."
Nisu iskusili osećaj pada, a ispust svemirske luke već je tiho nestajao u visini. Poslednji je pustio
da propadnu nekoliko milja pre no što je uključio potisnike: Igla uspori i stade da se kreće ivicom
ispod Prstenastog sveta.
Rub tame skliznu i pretvori se u nebo. Ispod se nalazilo more zvezda, sjajnije od bilo čega što je
jedan domorodac sa Prstenastog sveta mogao da vidi kroz dubine vazduha i raspršene svetlosti Luka.
Ali nebo je bilo potpuno crno. Oplata Prstenastog sveta od penastog skrita nije odbijala nikakvu
svetlost zvezda.
Luisu je još bilo neprijatno zbog nagosti. "Vraćam se u svoju odaju", reče on. "Hoćete li sa
mnom? Tamo ima hrane, odeće i boljih kreveta ako želite."
Harkabiparolin se poslednja pojavila na prenosnom disku silno se zateturavši. Luis se glasno
nasmeja. Pokušala je da gleda u njega, ali oči joj same skrenuše.
Luis naruči radni kombinezon i obuče ga. "Bolje?"
"Da, bolje je. Misliš li da sam budala?"
"Ne, mislim da nemate kontrolu nad klimom. Na većini mesta ne možeš se pojaviti naga, zato ti to
izgleda čudno. Možda se i varam."
"Možda si u pravu", reče ona iznenađeno.
"Noćas ste spavali na tvrdoj palubi. Isprobajte vodeni krevet. Dovoljno je velik za oboje, a stalo
bi i još nekoliko osoba; Hmii ga za sada ne koristi."
Kavaresksenjajok se baci na krznom prekriven vodeni krevet. On odskoči, a talasi pokuljaše ispod
krzna. "Luvevu, dopada mi se! Liči na plivanje, ali na suvom!"
Ukrućenih leđa usled nepoverenja Harkabiparolin sede na nepostojanu površinu. Neodlučno upita:
"Hmii?"
"Osam stopa visok i prekriven narandžastim krznom. On je... u misiji na Velikom okeanu. Sada
idemo po njega. Možeš ga nagovoriti da krevet podeli s vama."
Dečak se nasmeja. Žena reče: "Tvoj prijatelj će morati da pronađe drugu družicu. Ja ne
upražnjavam rišatru."
Luis se zakikota. (Pa ipak negde u podsvesti pomisli: tanj!) "Hmii je čudniji nego što ti to misliš.
Verovatno bi više voleo rišatru sa kobasičastom biljkom. Bila bi sasvim sigurna pored njega, sem
ako ne poželi ceo krevet samo za sebe, što nije isključeno. Pazi samo da ga nikad ne budiš cimanjem.
Ili, pak, možete isprobati ploče za spavanje."
"Da li ti koristiš ploče za spavanje?"
"Da." Pretpostavio je šta je time htela da kaže. "Polje se može podesiti tako da održava tela
razdvojena." (Tanj! Da li je prisustvo dečaka sputava?)
Ona reče: "Luvevu, utrpali smo ti se usred tvog zadatka. Da li si došao samo da pokradeš znanje?"
Tačan odgovor bio bi da. Luisov odgovor bio je bar istinit. "Ovde smo da spasemo Prstenasti
svet."
On zamišljeno reče: "Ali kako mogu...?" Ona se tada zagleda negde pored Luisovog ramena.
Poslednji je čekao s one strane prednjeg zida; bio je veličanstven. Kandže su mu bile posrebrene,
a griva urešena da liči na zlatne i srebrne strukove. Kratka, bleda dlaka koja je prekrivala ostali deo
njegovog tela bila je očetkana do blistavila. "Harkabiparolin, Kavaresksenjajok, dobro došli",
otpeva on. "Hitno nam je potrebna vaša pomoć. Proputovali smo veliko prostranstvo između zvezda u
nadi da ćemo spasti vaše narode i vaš svet od vatrene smrti."
Luis se usteže od smeha. Srećom, njegovi gosti gledali su samo u Piersonovog lutkara.
 "Odakle si?" zapita dečak lutkara. "Kako tamo izgleda?"
Lutkar pokuša da mu ispriča. Govorio je o svetovima koji hitaju kroz svemir gotovo svetlostnom
brzinom, o pet svetova raspoređenih u obliku petougla, u Kemplerovu rozetu. Oko četiri od njih kruže
veštačka sunca kako bi sazrevala hrana potrebna petom svetu. Peti svet sija jedino svetlošću svojih
ulica i zgrada. Kontinenti blešte žuto-belo, okeani su tamni. Usamljene sjajne zvezde okružene
izmaglicom predstavljaju plutajuće fabrike na moru čija suvišna toplota zagreva vodu do tačke
ključanja. Samo suvišna industrijska toplota sprečava da se svet ne zamrzne.
Dečak je zaboravio da diše dok je slušao. Ali bibliotekarka je tiho govorila sama sa sobom: "On
mora da dolazi sa zvezda. Ima oblik različit od svih poznatih živih bića."
Lutkar je govorio o zakrčenim ulicama, ogromnim zgradama, parkovima koji su predstavljali
poslednje pribežište domorodačkog života jednog sveta. Govorio je o rasporedu prenosnih diskova
pomoću kojih se može obići ceo svet za nekoliko minuta.
Harkabiparolin žustro odmahnu glavom. Glas joj postade prodorniji. "Molim te, nemamo
vremena. Žao mi je, Kava! Želimo da čujemo još, potrebno nam je da znamo više, ali... svet, sunce!
Luise, nije trebalo da sumnjam u tebe. Kako možemo pomoći?"
Poslednji reče: "Čitajte mi."
Kavaresksenjajok je ležao na leđima posmatrajući kako pored njega promiče stražnja strana sveta.
Igla je prolazila ispod bezobličnog crnog krova u koji je Poslednji postavio dva hologramska
'prozora'. Jedan prostrani četvorougao prikazivao je osvetljeni prizor; drugi je proučavao donji deo
Prstenastog sveta pomoću infracrvene svetlosti. Pri infracrvenoj svetlosti donja strana dnevnog
područja još je sijala jasnije od zemlje prekrivene noćnom tamom; reke i mora bili su tamni danju, a
svetli noću.
"Vidiš, poput naličja maske?" Luis je tiše govorio kako ne bi prekidao Harkabiparolin. "Taj
razgranat lanac reka: vidiš kako je ispupčen? I mora su izbočena. A taj niz zuba... to je čitav jedan
lanac planina."
"Da li su i vaši svetovi nalik na ovaj?"
"Oh, ne. Na jednom od mojih svetova sve ovo ispod bilo bi čvrsto, a površina nastala igrom
slučaja. Ovde je svet bio izvajan. Pogledaj, mora su sva iste dubine i tako raspoređena da svuda ima
dovoljno vode."
"Neko je izrezbario taj svet kao plitki reljef?"
"Upravo tako."
"Luvevu, od toga čovek mora da se uplaši. Kako su izgledali?"
"Bili su mudri, voleli su svoju decu i ličili na oklopna odela." Luis odluči da ne kaže ništa više o
zaštitnicima.
Dečak upre prstom. "Šta je ono?"
"Ne znam." Bila je to rupica u donjoj strani Prstenastog sveta... ispunjena maglom. "Mislim da je
to rupa od meteora. Iznad nje se sigurno nalazi olujno oko."
Ekran za očitavanje nalazio se na upravljačkoj palubi okrenut prema Harkabiparolin sa one strane
zida. Poslednji ga je opravio i dodao mu upleteni kabl koji je vodio do kontrolne table. Dok je
Harkabiparolin naglas čitala, brodski kompjuter očitavao je traku i upoređivao je sa njenim glasom
kao i sa svojim uskladištenim znanjem Halroprilalarinog jezika. Taj jezik se sigurno izmenio tokom
vekova, ali ne suviše, ne u jednom pismenom društvu. Po svoj prilici kompjuter će uskoro moći da
preuzme stvar.
Što se tiče Poslednjeg, on se sklonio u skriveni odeljak. Tuđinac je doživljavao šok za šokom.
Luis mu nije dao vremena da ga uhvati histerija.
 Igla je nastavila da ubrzava. Uskoro je obrnuti predeo promicao gotovo suviše brzo da bi se
mogle razabrati pojedinosti. A Harkabiparolinin glas postajao je sve promukliji. Vreme za ručak,
odluči Luis.
Iskrsnu jedan problem. Luis naruči file minjon, pržene krompiriće sa brijem i francuskim hlebom
kao dodacima. Dečak je zurio užasnut. Isto tako i žena, ali u Luisa Vua.
"Žao mi je. Zaboravio sam. Stalno mislim da ste svaštojedi."
"Jesmo svaštojedi. Jedemo i biljke i meso", reče bibliotekarka. "Ali ne i natrulu hranu!"
"Nemoj se toliko uzbuđivati. Nema ovde nikakvih bakterija." Šnicla koja je odstajala uporavo
onoliko koliko treba, mleko koje je napala buđ... Luis isprazni njihove tanjire u toalet i naruči
ponovo. Voće, crudites sa posebnim umakom od kisele pavlake koji je bacio, zatim morsku hranu,
uključujući sašimi. Njegovi gosti nikada ranije nisu videli ribu iz slanih voda. Dopala im se, ali su od
nje i ožedneli.
Posmatrajući Luisa kako jede oni se rastužiše. Šta je on to naumio: da umre od gladi?
Oni su mogli da umru od gladi. Gde da nađe sveže crveno meso za njih? Pa razume se, u
Hmiijevom delu autokuhinje. Može ga ispeći laserom podešenim na široki snop i veliku jačinu. To
možda neće biti lako imajući u vidu na koji način ga je poslednji put upotrebio.
Još jedan problem: oni sada sigurno unose u organizam suviše soli. Luis nije znao šta da preduzme
s tim u vezi. Možda bi Poslednji mogao da preuredi komande autokuhinje.
Posle ručka Harkabiparolin se vrati čitanju. Tada je Prstenasti svet već suviše brzo promicao da
bi se mogle videti pojedinosti. Kavaresksenjajok se neumorno prebacivao iz ćelije u spremište i
nazad.
I Luis je bio nervozan. Trebalo je da vrši proučavanja: ponovo pregleda zapise sa prvog
putovanja ili Hmiijeve dosadašnje pustolovine na Karti Kzina. Ali nije mogao dopreti do Poslednjeg.
Postepeno postade svestan još jednog izvora nelagodnosti.
Žudeo je za bibliotekarkom.
Voleo je njen glas. Govorila je već satima, pa ipak glas joj nije izgubio napevno svojstvo. Rekla
mu je da ponekad čita slepoj deci: deci bez vida. Luis postade uznemiren od same pomisli na to.
Dopadalo mu se njeno dostojanstvo i njena hrabrost. Dopadao mu se način na koji je odora isticala
njene obline; a na trenutak ju je video i nagu.
Prošle su godine od kada je Luis Vu voleo neku ženu ljudi. Harkabiparolin je bila isuviše blizu
tome. A ona nije nikoga imala. Kada im se lutkar konačno ponovo pridružio, Luisu bi milo zbog ove
promene situacije.
Tiho su razgovarali na međunarodnom, tiše no što je Harkabiparolin čitala kompjuteru.
"Odakle su ti amateri popravljači?" pitao se Luis. "Ko bi na Prstenastom svetu mogao da poseduje
dovoljno znanja da ponovo postavi visinske mlaznike? Pa ipak čini mi se da ne znaju da to nije
dovoljno."
"Ostavi ih na miru", reče Poslednji.
"Možda i znaju da nije dovoljno? Možda jadni bledunjavci jednostavno ne mogu da smisle ništa
drugo. A postavlja se i pitanje odakle im oprema. Možda potiče iz središta za opravke."
"Suočeni smo sa dosta nevolja ovde. Manimo se još i njih."
"Bar jednom se slažem s tobom. Ali ne mogu prestati da postavljam sebi pitanja. Tila Braun je
pohađala škole u ljudskom svemiru. Velike strukture izgrađene u svemiru nisu za njih ništa novo. Ona
bi znala šta može da znači ako jedno sunce počne da klizi unaokolo."
"Da li bi Tila Braun mogla da organizuje nešto tako veliko?"
"Možda ne bi. Ali trebalo bi da je sa njom Tragač. Imaš li Tragača na svojim trakama? On je bio
domorodac sa Prstenastog sveta i možda besmrtan. Tila ga je pronašla. Pomalo lud, ali on je mogao
da obavi organizaciju. Bio je kralj više puta, tako je bar rekao."
"Tila Braun je predstavljala jedan promašeni eksperiment. Pokušali smo da odgajimo ljudsko biće
koje će pratiti sreća tako da i lutkari kada se nađu u njihovom društvu dele tu sreću. Tilu je možda
pratila sreća, a možda i nije, ali sigurno je da njena sreća nije bila prenosna. Ne želimo ponovo da
sretnemo Tilu Braun."
Luis zadrhta. "Ne."
"Stoga moramo izbegavati da privučemo pažnju ekipe za popravke."
"Dodaj postskriptum traci koju šaljem Hmiiju", reče Luis. "Luis Vu odbija tvoju ponudu da mu
utočište bude na Floti svetova. Luis Vu je preuzeo upravljanje Toplom iglom istrage i uništio motor
za hiperpogon. To bi trebalo da ga uzdrma."
"Ima jedan problem, Luise, moji senzori ne mogu da probiju skrit. Tvoja poruka će morati da
pričeka."
"Koliko nam još treba da stignemo do njega?"
"Oko četrdeset časova. Ubrzao sam do hiljadu milja u sekundi. Pri ovoj brzini potrebno nam je
više od pet gravitacija ubrzanja da ostanemo na svojoj putanji."
"Možemo podneti trideset gravitacija. Previše si obazriv."
"Poznato mi je šta misliš o meni."
"Ali ipak ne držiš mnogo do mojih naređenja", reče Luis.
25. SEMENJA CARSTVA
S druge strane zaobljene tavanice promicao je pod Prstenastog sveta.
Nije imalo bog zna šta da se vidi sa udaljenosti od trideset hiljada milja, pri brzini od hiljadu
milja u sekundi i kroz oplatu od penaste naslage. Dečak uskoro zaspa u narandžastim krznima. Luis
nastavi da posmatra. Druga mogućnost bila je da ode na počinak i razmišlja da li ih je sve osudio na
propast.
Konačno Poslednji reče ženi Graditelja gradova: "Dosta."
Luis siđe sa pokretne površine.
Harkabiparolin stade da masira vrat. Posmatrali su Poslednjeg kako propušta četiri kalema
ukradenih traka kroz mašinu za očitavanje.
Bilo mu je potrebno svega nekoliko minuta. "Od sada je ovo problem kompjutera", reče lutkar.
"Uprogramirao sam pitanja. Ako se odgovori mogu naći na trakama dobićemo ih najkasnije za
nekoliko časova. Luise, šta će biti ako nam se i ti odgovori ne dopadnu?"
"Da čujemo pitanja."
"Postoji li istorijat popravki na Prstenastom svetu? Ako postoji, da li postrojenja za popravke
dolaze iz nekog određenog izvora? Da li su popravke učestalije na nekom određenom mestu? Da li je
bilo koja oblast Prstenastog sveta u boljem stanju od ostalih? Pronaći sva mesta koja govore o bićima
sličnim Pakima. Da li se izgled oklopa menja sa udaljenošću u odnosu na neku središnju tačku?
Kakva su magntska svojstva poda Prstenastog sveta i skrita uopšte?"
"Dobro."
"Da li sam nešto propustio?"
"...Da. Potrebno nam je da saznamo odakle najverovatnije potiče droga besmrtnosti. Biće da je to
Veliki okean, ali u svakom slučaju treba da pitamo."
"Hoću. Zašto Veliki okean?"
"Oh, delimično zato što je toliko upadljiv. A delimično zato što smo tamo pronašli jedan jedini
preostali uzorak droge besmrtnosti. Imala ga je Halroprilalar. Na nju smo naišli u blizini Velikog
okeana." A delimično zato što smo se tamo srušili, pomisli Luis. Sreća Tile Braun izobličuje
verovatnost. Tilina sreća mogla nas je pravo odvesti do središta za opravke još prvog puta.
"Harkabiparolin? Možeš li se setiti nečeg što smo izostavili?"
Glas joj je bio škripav. "Ne razumem šta radite."
Kako da joj objasnim? "Naša mašina pamti ono što se našlo na vašim trakama. Mi joj dajemo u
zadatak da pretraži svoja sećanja u potrazi za odgovorima na postavljena pitanja."
"Upitaj je kako da spasemo Prstenasti svet."
"Moramo biti određeniji. Mašina je u stanju da se seća, povezuje i rezimira, ali nije u stanju
samostalno da razmišlja. Nije dovoljno velika."
Ona odmahnu glavom.
"Šta ako su odgovori pogrešni?" bio je uporan Poslednji. "Ne možemo pobeći."
"Probaćemo nešto drugo."
"Razmišljao sam o tome. Moramo ući na polarnu orbitu oko sunca, kako bismo što više smanjili
rizik da će nas deo raznetog Prstenastog sveta udariti. Staviću Iglu u stazis da čeka na spas. Spas neće
stići, ali i to je bolje rizikovati nego ovo s čime smo sada suočeni."
Moglo bi doći do toga, pomisli Luis. "Lepo. Ostaje nam koja godina da potražimo neki drugi
izlaz."
"Manje od toga. Ako..."
 "Umukni."
Iscrpljena bibliotekarka sede na vodeni krevet. Imitacija kzinskog krzna talasala se i mreškala
ispod nje. Trenutak je bila ukrućena, a zatim se oprezno opružila. Krzno je nastavilo da se mreška.
Uskoro je ukočenost napusti i ona se prepusti tom talasanju. Kavaresksenjajok promrmlja nešto
pospano u znak protivljenja i prevrnu se.
Bibliotekarka je izgledala krajnje privlačno. Luis ipak odole porivu da joj se pridruži na krevetu.
"Kako se osećaš?"
"Umorno. Jadno. Da li ću ikada ponovo videti svoj dom? Ako dođe kraj... kada dođe... želela bih
da ga sačekam na krovu Biblioteke. Ali cveće će to tada već svenuti, zar ne? Sprženo i smrznuto."
"Da." Ovo je delovalo na Luisa. Oni sigurno više nikada neće videti svoj dom. "Pokušaću da te
vratim. Sada ti je potreban san. I masaža leđa."
"Ne."
Čudno. Zar ta Harkabiparolin nije bila jedna od Graditelja gradova, pripadnica Halroprilalarinog
naroda koji je vladao Prstenastim svetom uglavnom putem seksualne privlačnosti? Ponekada je bilo
teško prisetiti se da se pojedinci unutar jedne tuđinske vrste mogu razlikovati u istoj meri kao i
ljudska bića.
On reče: "Osoblje Biblioteke više liči na sveštenike nego na profesionalce. Da li se vi navikavate
na uzdržavanje?"
"Dok radimo u Biblioteci, uzdržani smo. Ali ja sam to dobrovoljno izabrala." Ona se podiže na
lakat da bi ga pogledala. "Naučili smo da sve druge vrste žude da upražnjavaju rišatru sa
Graditeljima gradova. Da li je to i sa tobom slučaj?"
On priznade.
"Nadam se da si u stanju da vladaš sobom."
On uzdahnu. "Oh, tanj, da. Meni je hiljadu falana. Naučio sam kako da odvratim pažnju od
nečega."
"Kako?"
"Obično odem da potražim neku drugu ženu."
Bibliotekarka se nije nasmejala. "Šta biva ako nemaš na raspolaganju drugu ženu?"
"Oh... vežbam do iscrpeljenosti. Napijem se 'goriva'. Odem na odsustvo u međuzvezdani prostor u
brodu za jednu osobu. Nađem neko drugo zadovoljstvo. Predam se poslu."
"Ne bi trebalo da piješ", reče ona i bila je u pravu. "Kakvo zadovljstvo možeš sebi da priuštiš?"
Draud! Dodir struje i bilo bi mu svejedno i da se Harkabiparolin, njemu naočigled, pretvori u
zeleni mulj. Zašto mu je i sad stalo? Nije joj se divio... pa, možda i jeste, malo. Ali odigrala je svoju
ulogu. Može da spase Prstenasti svet ili da ga izgubi, bez njene daljnje pomoći.
"U svakom slučaju dobićeš svoju masažu", reče on. Obiđe je u širokom luku i dodirnu kontrole na
vodenom krevetu. Harkabiparolin ga je zbunjeno pogledala, zatim se nasmejala i potpuno opustila
kada su je obgrlile sonične vibracije u vodi. Za nekoliko trenutaka je zaspala. On podesi da se
jedinica isključi za dvadeset minuta.
Zatim stade da razmišlja.
Da nije proveo godinu dana sa Halroprilalar, mislio bi da je Harkabiparolin ružna, sa tom svojom
ćelavom glavom, usnama nalik na ivicu noža i malim ravnim nosićem. Ali proveo je...
Bio je dlakav na mestima gde to nije bio nijedan Graditelj gradova. Je li to bilo u pitanju? Ili
miris hrane u njegovom dahu? Ili društveni signal koji mu je bio poznat?
Čovek koji je kidnapovao zvezdani brod, čovek koji se kladio u svoj život da će spasiti bilione
drugih života, čovek koji je savladao ogrezlost u drogiranju - takav čovek ne bi trebalo da se obazire
na sitnice kao što je žudnja za ljupkom saputnicom. Dodir struje bio bi mu dovoljan da to
nepristrasno jasno sagleda.
Tako je.
Luis ode do prednjeg zida. "Poslednji!"
Lutkar dokaska u vidno polje.
"Pusti mi zapise o Pakima. Razgovore i medicinske izveštaje o Džeku Brenanu, studije o
tuđinčevom lešu, sve što imaš."
Pokušaće s poslom.
Luis Vu lebdeo je usred vazduha, u položaju lotosa, odeven u komotnu odeću koja je lepršala oko
njega. Na ekranu koji je počivao nepomično van trupa Igle jedan odavno mrtav čovek držao je
predavanje o poreklu čovečanstva.
"Zaštitnici poseduju veoma malo slobodne volje", govorio je. "Dovoljno smo inteligentni da
sagledamo prave odgovore. Pored toga, tu su i instinkti. Ako Pak zaštitnik nema žive dece, on
uglavnom umire. Prestaje da jede. Neki zaštitnici mogu da se uopšte; u stanju su da pronađu način da
učine nešto za celu svoju vrstu i to ih održava u životu. Mislim da je meni to bilo lakše nego
Phssthpoku."
"Šta si pronašao? Šta te to i dalje tera da jedeš?"
"Potreba da vas upozorim na Pak zaštitnike."
Luis klimnu, prisećajući se podataka o autopsiji tuđinaca. Phssthpokov mozak bio je veći od
čovekovog, ali u ispupčenje nisu ulazili prednji režnjevi. Glava Džeka Brenana izgledala je ulubljena
u sredini zbog toga što se prvo razvila po uzoru na ljudsku lobanju sa postojećim prednjim delom i
gornjim ispupčenjem na stražnjem delu lobanje.
Brenanova koža bila je veoma naborana, nalik na kožni oklop. Zglobovi su mu bili nenormalno
otekli. Usne i desni su se stopili u tvrdi kljun. Ništa od toga kao da nije smetalo strašno izmenjenom
rudaru sa Pojasa.
"Svi simptomi starenja predstavljaju posledicu promene od rasplodnika ka zaštitniku", pričao je
već odavno mrtvom ispitivaču ARM-a. "Koža postaje deblja i bora se; treba da izgleda ovako, toliko
tvrda da savije nož. Zubi se gube kako bi se napravio prostor za stvrdnjavanje desni. Srce može da
oslabi jer treba da izraste drugo srce, s dve komore, među rebrima."
Brenanov glas bio je kreštav. "Potrebno je da se zglobovi prošire, kako bi omogućili veće
rastezanje mišića. Povećanu snagu. Ali ništa od ovoga ne izlazi na dobro bez drveta-života, a na
Zemlji nije bilo drveta-života tri miliona..."
Luis poskoči kada ga nečiji prsti povukoše za radni kombinezon. "Luvevu? Gladan sam."
"Dobro." Ionako je bio umoran od proučavanja; nije saznao ništa što bi mogao upotrebiti.
Harkabiparolin je još spavala. Probudio ju je miris mesa koje se peklo na snopu reflektorskog
lasera. Luis naruči voće i kuvano povrće za njih i pokaza im gde da bace sve što im se ne bude
dopadalo.
On svoju večeru ponese u spremište.
Smetalo mu je što neko zavisi od njega. Ali s druge strane, oboje su bili njegove žrtve. A on čak
nije mogao ni da ih nauči da sami naručuju sebi obroke! Objašnjenja su bila na međunarodnom i
Junakovom jeziku.
Da li je postojao neki način da ih zaposli?
Sutra. Smisliće već nešto.
Kompjuter je počeo da izbacuje rezultate. Poslednji je bio zaposlen. Kada je Luis uspeo na
trenutak da privuče lutkarevu pažnju zatražio mu je zapise o Hmiijevom napadu na zamak.
 Zamak je bio smešten na vrhu jednog stenovitog brda. Stada životinja nalik na svinje, žutih, sa po
jednom narandžastom prugom, pasla su žutu travu na pašnjaku ispod brda. Lender je kružio oko
zamka, a zatim se spustio u dvorište dočekan oblakom strela.
Nekoliko minuta ništa se nije dogodilo.
Zatim je iz nekoliko lučnih prolaza nahrupila nejasna narandžasta mrlja tako brzo da se ništa nije
moglo razaznati.
Zaustavili su se, polegli po tlu i prigrlili oružje, naspram osnove lendera. Bili su to Kzini, ali
izgledali su nekako drugačiji. Došlo je do odstupanja tokom četvrt miliona godina.
Harkabiparolin progovori kod Luisovog ramena. "Da li je to vrsta tvog sadruga?"
"Približno. Izgleda da su nešto niži, malo tamniji i... donja vilica im je nekako masivnija."
"Napustio te je. Zašto ga ne ostaviš?"
Luis se nasmeja. "Da bih tebi obezbedio krevet? Bili smo u žaru bitke kada sam dopustio da me
jedna vampiruša zavede. To mu se smučilo. Hmii smatra da sam je bio taj koji je njega napustio."
"Nijedan muškarac ni žena ne mogu se odupreti vampiru."
"Hmii nije čovek. On ne bi ni mogao da poželi rišatru sa vampirušom ili bilo kojim hominidom."
Sve veći broj krupnih narandžastih mačaka trčao je da se smesti ispod lendera. Dve su nosile
zarđali metalni cilindar. Desetak mačaka otpuzalo je do naspramne strane lendera.
Cilindar je nestao u eksploziji žuto-belog plamena. Lender skliznu za jardu ili dve. Kzini su
čekali, a zatim dopuzaše unazad da vide šta su postigli.
Harkabiparolin se strese. "Ovi bi sigurno mogli da me pojedu."
Luis je bio sve napetiji. "Možda. Ali sećam se vremena kada je Hmii gotovo umirao od gladi, ali
me nikada nije ni dodirnuo. U čemu je tvoj problem? Zar u gradu nemate mesojede?"
"Imamo."
"A Biblioteka?"
Pomislio je da neće odgovoriti. (Ljutita lica ukazaše se na mnogim prorezima-prozorima.
Eksplozija nije pričinila nikakvu vidljivu štetu.) "Izvesno vreme provela sam u zgradi Pant." Nije ga
pogledala u oči.
Za trenutak nije mogao da se seti. Onda mu sinu: zgrada Pant. Sagrađena u obliku glavice crnog
luka sa vrhom okrenutim nadole. Popravak kondenzatora za vodu. Vladar je želeo da plati seksom.
Miris vampira u hodnicima.
"Upražnjavala si rišatru sa mesojedima?"
"Sa pastirima, narodom trave, visećim narodom i noćnim narodom. To se ne zaboravlja."
Luis se malo odmače. "Sa noćnim narodom? Goulima?"
"Noćni narod nam je veoma važan. Donose nama i mašinskom narodu obaveštenja. Oni čuvaju od
raspadanja ono što je ostalo od civilizacije i za nas je bolje da ih ne uvredimo."
"Uh-huh."
"Ali... Luvevu, noćni lovci imaju veoma oštar njuh. Miris vampira tera ih u beg. Rečeno mi je da
moram upražnjavati rišatru sa jednim noćnim lovcem. Bez mirisa vampira. Zatražila sam da me
prebace u Biblioteku."
Luis se priseti Mar Korsil. "Ne izgledaju oni baš tako odvratno."
"Ali za rišatru? Mi koji nemamo roditelje moramo platiti dug društvu pre no što dobijemo priliku
da se sparimo i osnujemo domaćinstvo. Izgubila sam ono što sam sakupila kada su me premestili. Ali
do toga nije došlo odmah." Ona ga pogleda u oči. "Nije bilo zabavno. Ali i ostalih puta bilo je isto
tako loše. Kada nestane vampirskog mirisa, ostaje sećanje. Sećanje na miris. Miris krvi u dahu
noćnog lovca. Miris trulenja kod noćnog naroda."
 "Sada si daleko od toga", reče Luis.
Neki od kzina pokušaše da ustanu. Zatim svi zapadoše u san. Dedset minuta kasnije spusti se
poklopac. Hmii iziđe da preuzme upravu.
Bilo je već kasno kada se Poslednji ponovo pojavio. Izgledao je raščupan i umoran. "Čini se da su
tvoje pretpostavke bile ispravne", reče on. "Ne samo da će skrit blokirati magnetsko polje, već je i
ustrojstvo Prstenastog sveta prošarano superprovodnim kablovima."
"To je dobro", reče Luis. Oslobodio se teškog tereta. "Baš dobro! Ali otkuda su Graditelji
gradova mogli to da znaju? Ne mogu da zamislim da su kopali u skritu da bi to saznali."
"Ne. Pravili su magnete za kompase. Pratili su mrežu superprovodnih linija koja se u vidu
šestougaonika proteže osnovom Prstenastog sveta u dužini od pedeset hiljada milja. To im je
pomoglo da izrade karte. Vekovi su prošli pre no što su Graditelji gradova dovoljno savladali fiziku i
pogodili šta je to što prate, a to otkriće omogućilo im je da i sami naprave superprovodnik."
"Bakterija koju ste posejali..."
"Ne bi nagrizla superprovodnik zakopan u skritu. Svestan sam toga da je pod Prstenastog sveta
osetljiv na meteore. Moramo se nadati da nijedan nikada nije prodro kroz superprovodnu mrežu."
"To je prilično verovatno."
Lutkar se prenu iz razmišljanja. "Luise, da li mi još tragamo za tajnom obimne tranmutacije?"
"Ne."
"To bi veoma lepo rešilo naš problem", reče Poslednji. "Taj uređaj je nesumnjivo dejstvovao u
zastrašujućim razmerama. Pretvaranje materije u energiju mora da je mnogo lakše od pretvaranja
jedne materije u drugu. Pretpostavimo da jednostavno opalimo iz... nazovimo to transmutacijskim
topom... u donju stranu Prstenastog sveta u tački koja je najudaljenija od sunca. Reakcija bi vratila
strukturu na njeno mesto. Razume se, bilo bi i problema. Udarni talas pobio bi mnogo domorodaca,
ali mnogo bi ih i preživelo. Spaljeni zaštitnik od meteora mogao bi se kasnije zameniti. Zašto se
smeješ?"
"Ti si divan. Nevolja je u tome što nemamo razloga da verujemo kako je ikada postojao
transmutacijski top."
"Ne razumem."
"Halroprilalar je izmišljala priče. To nam je kasnije priznala. A pre svega, kako je ona mogla da
zna išta o načinu na koji je sagrađen Prstenasti svet? Njeni preci nisu bili odmakli daleko od
majmuna kada se to dogodilo." Luis vide da glave uranjaju i zasikta: "Ne umotavaj se sada. Nemamo
vremena za to."
"Aj, aj."
"Šta još imaš?"
"Gotovo ništa. Analize ustrojstva još nisu upotpunjene. Fantazije o Velikom okeanu meni ništa ne
znače. Pokušaj ti."
"Sutra."
Održavali su ga budnim zvuci suviše tihi da bi se mogli razabrati. Luis se okrenu u tami i
slobodnom padu.
Bilo je dovoljno svetlosti za raspoznavanje okoline. Kavaresksenjajok i Harkabiparolin ležali su
zagrljeni, šapućući jedno drugom u uvo. Luisov prevodilac nije mogao da razabere o čemu govore.
Zvučalo je kao ljubav. Iznenadna plima zavisti natera ga da se sam sebi nasmeje. Mislio je da je
dečak suviše mlad; mislio je da se žena zakletvom odrekla toga. Ali ovo nije bila rišatra. Pripadali su
istoj vrsti.
Luis im okrenu leđa i zatvori oči. Uši su mu iščekivale ritmičko talasanje; ali do njega ne dođe i
on uskoro zaspa.
Sanjao je da je na odsustvu.
Padao je, padao je između zvezda. Kada svet postane suviše bogat, suviše raznovrstan, kada ima
suviše zahteva onda nastupa vreme da se svi svetovi ostave za sobom. Luis je to i ranije činio. Sam, u
maloj svemirskoj letelici, odlazio je u neistražene pukotine s one strane poznatog svemira, kako bi
video ono što je tamo imalo da se vidi i kako bi saznao da li još voli samoga sebe. Sada je Luis
lebdeo između ploča za spavanje i snevao srećne snove o padanju između zvezda. Nikakvih zavisnika
od njega, nikakvih obećanja koja je morao da ispuni.
A onda mu jedna žena panično zaurla kraj uha. Peta ga snažno pogodi upravo ispod rebara i Luis
se presamiti i zajauka boreći se za vazduh. Ruke su stale da udaraju po njemu, a zatim mu se obavile
oko vrata u samrtnom zagrljaju. Vrištanje se nastavi.
Luis čvrsto steže ruke pokušavajući da se oslobodi stiska. Zatim zaurla: "Isključenje polja za
spavanje!"
Ponovo zavlada gravitacija. Luis i njegov napadač srušiše se na donju ploču. Harkabiparolin
prestade da vrišti. Dozvolila je da joj ukloni ruke.
Dečak Kavaresksenjajok klečao je pored nje, zbunjen i uplašen. Postavljao je užurbana pitanja na
jeziku Graditelja gradova. Žena frknu.
Dečak ponovo progovori. Harkabiparolin mu konačno odgovori. Dečak nerado klimnu. Bilo šta da
je čuo nije mu se dopalo. On odstupi u ugao; na licu mu se pojavi izraz koji Luis uopšte nije mogao
da protumači. Trenutak kasnije nestade ga."
Luis poseže za prevodiocem. "Dobro, šta je bilo?"
"Padala sam!" zajeca ona.
"Nema čega da se plašiš", reče joj Luis. "Neki od nas vole ovako da spavaju."
Ona ga pogleda u lice. "Padajući?"
"Da."
Lako je bilo protumačiti njen izraz lica. Lud. Potpuno lud ... kao i sleganje ramena. Bilo je
očigledno da se pribrala. Ona reče: "Shvatila sam da vam više nisam od koristi sada kada vaše
mašine mogu da čitaju brže od mene. Mogu učiniti samo jednu stvar za ovu misiju; da ti olakšam
patnju zbog neutažene žudnje."
"Kakvo olakšanje", reče Luis. Želeo je da to zvuči sarkastično; hoće li to ona tako i shvatiti? Luis
bi prezreo sebe kada bi prihvatio takvo milosrđe.
"Ako se okupaš i veoma pomno očistiš usta..."
"Stani. Tvoje žrtvovanje vlastite udobnosti zbog viših ciljeva je vredno hvale, ali od mene bi bilo
veoma ružno da ga prihvatim."
Bila je zbunjena. "Luvevu? Zar ne želiš rišatru sa mnom?"
"Hvala, ne. Uključenje polja za spavanje." Luis odlebde od nje. Iz prethodnog iskustva znao je da
će uslediti nadmetanje u vikanju i to se nije moglo izbeći. Ali ako pokuša da mu se fizički suprotstavi,
opet će početi da pada.
Iznenadila ga je. Ona reče: "Luvevu, za mene bi bilo strašno da sada dobijem decu."
On se zagleda u njeno lice: ne ljutito već vrlo ozbiljno. Ona reče: "Ako se sada sparim sa
Kavaresksenjajokom mogu roditi dete koje će umreti u vatri sunca."
"Onda nemoj. On je ionako mlad."
"Ne, nije."
"Oh. Dobro. Zar nemaš... Ne, ti sigurno ne nosiš sa sobom kontraceptivna sredstva. Dobro, ne
možeš li utvrditi kada ti je plodno razdoblje i izbeći ga?"
 "Ne razumem. Ne, čekaj, razumem. Luvevu, naša vrsta vladala je najvećim delom sveta zato što
smo umeli da gospodarimo nijansama i varijacijama rišatre. Znaš li kako smo naučili toliko o
rišatri?"
"Puka sreća, pretpostavljam?"
"Luvevu, neke vrste su plodnije od ostalih."
"Oh."
"Pre no što je istorija započela, naučili smo da je rišatra način da se izbegnu deca. Ako se
sparimo, četiri falana kasnije eto deteta. Luvevu, može li se svet spasti? Znaš li da se svet može
spasti?"
Oh, biti na odsustvu. Sam u brodu jednosedu, mnogo svetlosnih godina od svih odgovornosti
prema bilo kome sem prema samom sebi. Oh, biti pod naponom... "Ne mogu da jemčim baš ništa."
"Upražnjavaj onda sa mnom rišatru kako bih mogla da prestanem da mislim na
Kavaresksenjajoka!"
To nije bio baš najlaskiviji predlog koji je Luis Vu dobio u svom mladom životu. On upita: "Kako
njemu da pomognemo?"
"Nema načina. Jadni dečak, mora da pati."
Onda možete oboje da patite, pomisli Luis. Ali nije mogao sebe naterati da to i kaže. Žena je bila
ozbiljna, zadavala je bol i bila je u pravu. Ovo nije bilo vreme za rađanje bebe Graditelja gradova.
A i želeo ju je.
On iziđe iz slobodnog pada i odvede je do vodenog kreveta. Bilo mu je drago što se
Kavaresksenjajok smestio u spremištu. Šta će dečak imati da kaže sutra ujutro?"
26. ISPOD VODA
Luis se probudio pri sili teže, sa osmehom na licu, prijatnim bolom u svakom mišiću i odlučnošću
u očima. Prošle noći veoma je malo spavao. Harkabiparolin nije preterivala kada je govorila o
svojoj hitnji. Nije upošte znao (uprkos vremenu provedenom sa Halroprilalar) da se Graditelji
gradova mogu uspaliti.
On se pomeri, a veliki krevet se zatalasa pod njim. Jedno telo pribi se uz njegovo:
Kavaresksenjajok, na stomaku, prućen poput morske zvezde, tiho je hrkao.
Harkabiparolin, umotana u narandžasto krzno u podnožju kreveta, promeškolji se i pridiže. Ona
reče, možda želeći da se izvini što ga je napustila: "Stalno sam se budila ne znajući gde sam, jer se
krevet poda mnom valjao."
Kulturni šok, pomisli on. Priseti se da je Halroprilalar volela polje za spavanje, ali ne za
spavanje." Ima dosta prostora na podu. Kako se osećaš?"
"Mnogo bolje, za sada. Hvala."
"Hvala tebi. Jesi li gladna?"
"Još ne."
Vežbao je. Mišići su mu bili čvrsti, ali bio je van forme. Graditelji gradova zbunjeno su ga
posmatrali. Posle toga on naruči doručak: dinju, sufle veliki Marni, čajne kolačiće, kafu. Njegovi
gosti odbiše kafu, što se moglo i naslutiti, a isto tako i kolačiće.
Kada se Poslednji pojavio izgledao je raščupan i umoran. "Stvari koje smo tražili nalaze se u
zapisima lebdećeg grada", reče on. "Sve vrste prave svoje oklope po obliku Pak zaštitnika. Oklop
nije svuda isti, ne potpuno isti, ali mu je stil istovetan. Možda bi se to moglo pripisati širenju kulture
Graditelja gradova. Njihovo carstvo izmešalo je ideje i pronalaske tako da nikada nećemo ući u trag
njihovom poreklu."
"Šta je sa drogom besmrtnosti?"
"Bio si u pravu. Na Veliki okean gleda se kao na izvor užasa i uživanja, uključujući tu i
besmrtnost. Poklon nije uvek droga. Ponekada nailazi bez upozorenja, kao dar hirovitih bogova.
Luise, predanja za mene nemaju mnogo smisla, ja nisam ljudsko biće."
"Pusti nam traku. Dovešću i naše goste da je gledaju. Možda oni mogu objsaniti ono što ja ne
mogu."
"Aj, aj."
"Šta je sa popravkama?"
"Na Prstenastom svetu nije bilo popravki tokom pisane istorije."
"Šališ se!"
"Koliku oblast obuhvataju gradske arhive? Koliko vremena? Malu i kratko. Pored toga, proučio
sam stare razgovore sa Džekom Brenanom. Razabrao sam da zaštitnici dugo žive i da veoma dugo
obraćaju pažnju na nešto. Više vole da sami obave posao nego da upotrebe servomehanizme. Na
primer, na brodu Phsstpoka nije bilo automatskog pilota."
"To se ne slaže. Sistem kanala za prelivanje sigurno je automatski."
"Ali tu je posredi samo obična gruba sila. Mi ne znamo zašto su zaštitnici izumrli ili napustili
Prstenasti svet. Zar je moguće da im je bila poznata njihova sudbina, da su imali vremena da
automatizuju sistem kanala za prelivanje? Luise, nama nije potrebno da išta od toga znamo."
"Oh, je li? Meteorska odbrana je verovatno takođe automatska. Zar ne bi želeo da saznaš pobliže
o meteorskoj odbrani?"
"Želeo bih."
 "I visinski mlaznici bili su automatski. Možda su za sve to postojale ručne kontrole. Ali hiljadu
hominidnih vrsta razvilo se od kada su Paki nestali, a automati još rade. Ili su zaštitnici od samog
početka nameravali da odu... u šta ne verujem..."
"Ili im je bilo potrebno mnogo godina da izumru", reče Poslednji. "Imam ja neke ideje o tome."
Ništa više nije želeo da kaže.
Luis tog jutra pronađe odličnu zabavu. Priče o Velikom okeanu su bile dobre, pune junaka,
kraljevstava, junačkih otkrovenja, čarolija, strašnih čudovišta i arome drugačije od one koju su
posedovale bajke bilo koje kulture ljudi. Ljubav nije bila večna. Sadruzi junaka (ili junakinja)
Graditelja gradova uvek su pripadali suprotnom polu, njihova odanost potkrepljivana je maštovito
opisanim rišatrama, a njihove obično čudne moći uzimane su zdravo za gotovo. Čarobnjaci nisu bili
sami po sebi zli; predstavljali su slučajne opasnosti koje je trebalo izbegavati, a ne boriti se protiv
njih.
Luis pronađe zajedničke imenitelje za kojima je tragao. Uvek su se pominjala prostranstva mora,
užasi uluja i morska čudovišta.
Neka od njih bile su ajkule, glavate uljarke, kitovi ubice, Gamidži-uništivači, senkovite ribe sa
Čudozemlja ili džugle pune korenja-zamki. Bilo je tu i inteligentnih stvorova. Morske zmije miljama
dugačke sa nozdrvama iz kojih je izbijala para (podrazumeva li to i pluća?) i velikim ustima sa
oštrim zubima. Bila je tu i jedna zemlja koja je spaljivala svaki brod koji bi joj se približio,
ostavljajući uvek samo po jednog preživelog. (Mašta ili suncokreti?) Određena ostrva predstavljala
su morska čudovišta koja su imala sklonost ka mirovanju i to u toj meri da je celokupna ekologija
mogla da se smesti na leđima zveri, sve dok brod pun mornara ne bi uznemirio stvorenje. Tada bi ono
zaronilo. Luis je još mogao i da poveruje u tako nešto da isto predanje nije sreo i u literaturi Zemlje.
A sasvim je poverovao u pomamne oluje. Na tom dugom potezu mogle su nastati užasne oluje čak
i bez efekta koriolis koji podiže orkane na svakom normalnom svetu. Na Karti Kzina video je brod
veliki kao grad. Brdo tolike veličine moglo bi izazvati oluje na Velikom okeanu.
Nije sasvim odbacio ni priče o čarobnjacima. Oni su (u tri predanja) izgleda pripadali rasi
Graditelja gradova. Ali za razliku od čarobnjaka iz predanja sa Zemlje bili su veliki borci. U sva tri
nosili su oklope.
"Kavaresksenjajok? Da li čarobnjaci uvek nose oklope?"
Dečak ga čudno pogleda. "Misliš na priče, zar ne? Ne. Mada pretpostavljam da to uvek čine oko
Velikog okeana. Zašto?"
"Da li se čarobnjaci bore? Jesu li oni veliki borci?"
"Nije nužno da to budu." Dečak poče neprijatno da se oseća zbog ovog ispitivanja.
Harkabiparolin im upade u razgovor. "Luvevu, možda ja više znam o dečijim pričama nego Kava.
Šta to ppkušavaš da saznaš?"
"Tragam za domom inženjera Prstenastog sveta. Ti čarobnjaci u oklopima mogli bi da budu oni,
sem što se oni javljaju suviše kasno u istoriji."
"Onda to nisu oni."
"Ali šta je podstaklo predanja? Kipovi? Munje izvučene iz pustinje? Rasna sećanja?"
Ona razmisli: "Čarobnjaci obično pripadaju vrsti koja priča priču. Opisi se razlikuju: visina,
težina, način ishrane. Ipak imaju i zajednička obeležja. Strasni su borci. Ne zauzimaju moralni stav.
Njih ne treba poražavati, već izbegavati."
Poput neke podmornice ispod polarnog leda, Topla igla istrage krstarila je ispod Velikog okeana.
Poslednji je usporio brod. Imali su dobar pogled na dugačku, zamršeno izuvijanu traku
kontinentalne ploče koja se spuštala iza njih. Inače je dno Velikog okeana bilo isto tako raznovrsno
kao i kopno: planine dovoljno visoke da se izdignu iznad vode; podvodni kanjoni koji su se
pokazivali kao grebeni visoki pet do šest milja.
Šta se sada iznad njih nalazilo... pošljunčen krov, taman čak i pod pojačanom svetlošću, koji je
izgledao nametljivo blizak iako je bio tri hiljade milja povrh njih... zar to ne bi trebalo da je Karta
Kzina. Kompjuter potvrdi da jeste. Kzin mora da je bio tektonski aktivan kada je Karta vajana.
Morska dna bila su izrazito ispupčena; planinski lanci duboki i oštro oivičeni.
Luis nije mogao ništa da raspozna. Penom ublaženi obrisi nisu bili dovoljni. "Ne, Luise, skrit ga
blokira. Vidiš li gotovo kružan zaliv gde se završava velika reka? Ogroman brod ukotvljen je preko
njenog ušća. Gotovo s druge strane Karte, tamo gde se dve reke ulivaju jedna u drugu u obliku slova
Y - tamo je zamak gde sada počiva lender."
"U redu. Spusti se nekoliko hiljada milja. Daj mi da pogledam odozgo... ili odozdo."
Igla zaroni ispod svog izrezbarenog krova. Poslednji reče: "Ovaj isti put prešao si u Lažljivom
kopiletu. Zar očekuješ da ćeš naići na neke izmene?"
"Ne. Postaješ nestrpljiv?"
"Razume se da ne, Luise."

"Sada znam više nego što sam onda znao. Možda ću zapaziti neku sitnicu koja mi je onda
promakla. Kao... šta je to, šta to viri blizu južnog pola?"
Poslednji proširi vidno polje. Jedan dugačak, uzak i potpuno crn trougao rapave površine izlazio
je iz središta Karte Kzina.
"Rebro radijatora", reče lutkar. "Antarktik treba stalno rashlađivati, razume se."
Stanovnici Prstenastog sveta bili su potpuno zbunjeni. "Ne razumem", reče Harkabiparolin.
"Mislila sam da znam nešto malo o nauci, ali... šta je ovo?"
"Suviše je zamršeno. Poslednji..."
"Luvevu, ja nisam ni budala ni dete!"
Nije imala mnogo više od četrdeset godina, pomisli Luis. "U redu. Cela stvar je u tome što se
oponaša planeta. Lopta koja se okreće, shvataš? Sunčevi zraci padaju gotovo vodoravno na polove
kod lopti koje se okreću, tako da je tamo hladno. Stoga ovaj svet koji oponaša loptasti model mora da
se hladi na polovima. Poslednji, uvećaj nam to još više."
Rapava površina rebra pretvori se u bezbroj pomičnih vodoravnih kapaka, s gornje strane
srebrnastih, a sa donje crnih. Leto i zima, pomisli on; i začu sebe kako kaže: "Ne mogu da
poverujem."
"Luvevu?"
On bespomoćno raširi ruke. "Svaki čas to izgubim iz vida. Mislim da sam sve prihvatio, a onda
iznenada nešto se pokaže suviše veliko. Baš tanj veliko."
Suze napuniše Harkabiparolinine oči. "Sada verujem. Moj svet samo oponaša neki pravi svet."
Luis je obgrli. "Stvaran je. Osećaš li ovo? Ti si isto toliko stvarna kao i ja. Udari nogom. Svet je
isto onoliko stvaran kao i ovaj brod. Samo je veći. Mnogo, mnogo veći."
Poslednji reče: "Luise?"
Radeći malo za teleskopom pronašao je još poklopaca, ali manjih, oko perimetra Karte. "I oblasti
oko arktika moraju se hladiti, razume se."
"Da. Biće mi dobro za koji minut. Povedi nas prema Božjoj pesnici, ali ne žuri. Može li je
kompjuter pronaći?"
"Da. Možda je začepljena? Rekao si da je Olujno oko ili začepljeno ili popravljeno."
"Začepiti Božju pesnicu ne bi bilo baš lako. Rupa je veća od Australije i dosta iznad atmosfere."
On snažno protrlja zatvorene oči.
Ne mogu dozvoliti da mi se to događa, pomisli on. Ono što se događa je stvarnost. Ono što je
stvarno s tim mogu da se nosim pomoću mozga. Tanj, nije trebalo nikada da koristim napon.
Upropastio mi je smisao za stvarnost. Ali... rebra za hlađenje ispod polova?
Izašli su ispod Karte Kzina. Radar za dubinsko snimanje nije pokazivao cevi ispod uobličenog
dna mora. Što znači da je meteorski zaštitnik predstavljao penasti skrit. Cevi mora da su bile tu ili bi
glib punio dno okeana.
Ali grebeni na donjoj površini Prstenastog sveta - ti dugački, dugački podmorski kanjoni. U
svakom od dubokih kanjona po bager, kao i ispust na jednom kraju: tako se moglo održavati celo
morsko dno bez muljnih naslaga.
"Skreni malo, Poslednji. Odvedi nas pod Kartu Marsa. Zatim pod Kartu Zemlje. Nećemo se
mnogo udaljiti s našeg puta."
"Gotovo dva časa."
"Rizikuj ih."
Dva časa, Luis je dremao u polju za spavanje. Znao je da pustolov spava kada može. Probudio se
dosta pre vremena dok je morsko dno još klizilo iznad krova Igle. Posmatrao je dok su usporavali i
zaustavljali se.
Poslednji reče: "Nema Marsa."
Luis žestoko zatrese glavom. Probudi se! "Šta?"
"Mars je jedan hladan, suv, gotovo bezvazdušan svet, zar ne? Cela Karta trebalo bi da je hladna i
isušena na neki način i trebalo bi da se uzdiže gotovo iznad atmosfere."
"Da. Tako nekako."
"Pogledaj onda naviše. Trebalo bi da se nalazimo ispod Karte Marsa. Vidiš li bilo kakvo rebro
mnogo veće od onoga ispod Karte Kzina? Vidiš li neko gotovo kružno udubljenje dvadeset milja
uvučeno unutra?"
Iznad njihovih glava nije bilo ničega sem obrnutih obrisa morskog dna.
"Luise, ovo je opasno. Ako nas je izdala memorija kompjutera..." Noge Poslednjega se smotaše.
Glave mu zaroniše nadole, unutra.
"Memorija kompjutera je odlična", reče Luis. "Smiri se. Sa kompjuterom je sve u redu. Proveri da
li je temperatura okeana viša iznad nas?"
Poslednji je oklevao, napola smotan u položaju fetusa. "Aj, aj", promrmlja samo, a zatim se
užurba oko kontrola.
Harkabiparolin upita: "Da li vas dobro razumem? Jedan od vaših svetova nedostaje?"
"Jedan od manjih. Puka nebrižljivost, draga moja."
"Ovo nisu lopte", reče ona zamišljeno.
"Ne. Kao kada oljuštiš neki okrugli plod, pa koru izravnaš."
Poslednji ih pozva: "Temperatura u okolini nije izjednačena. Zanemarujući oblasti oko rebara
kreće se od četrdeset do osamdeset stepeni Farenhajta."
"Voda bi trebalo da je toplija oko Karte Marsa."
"Karta Marsa ne postoji i voda nije toplija."
"Šta? Ali to je čudno."
"Ako te razumem... da, to je problem." Lutkarevi vratovi se izviše i napraviše polukrug svaki na
svoju stranu sve dok nije gledao sam sebe u oči. Luis nije video Nesusa kako to radi i pitao se nije li
to način na koji se lutkari smeju. Moglo je da znači i da se usredsredio na nešto. Harkabiparolin oseti
nelagodnost, ali nije mogla da odvoji pogled.
 Luis je koračao. Mars se mora hladiti. Gde je onda?"
Lutkar poče da zvižduće neku čudnu melodiju. "Rešetka?"
Luis stade u pola koraka. "Rešetka. Tačno. A to bi značilo... tanj! Tako prosto?"
"Malo smo napredovali. Naš sledeći potez?"
Dosta su naučili posmatrajući donju površinu svetova. Znači... "Odvedi nas na Kartu Zemlje, u
podzemni nivo, molim te."
"Aj, aj", reče Poslednji. Igla nastavi da se kreće u smeru okretanja.
Toliki okean, pomisli Luis. Tako malo kopna. Zašto je inženjerima Prstena bilo potrebno toliko
slane vode samo na dva mesta? Dva zbog ravnoteže, razume se, ali zašto toliko velika?
Rezervoari? Delimično. rezervati morskog života na napuštenom svetu Paka? Za jednog
konzervativca to bi bilo vredno nagrade; ali to su bili Paki zaštitnici. Sve što bi oni učinili bilo je sa
ciljem da zaštite sebe i svoje krvne potomke.
Karte, pomisli Luis, predstavljale su vrhunski vid skretanja od tog načela.
Uprkos tome što se okeansko dno javljalo samo u obrisima, Zemlju je bilo lako prepoznati. Luis
upre prst u ravne obline kontinentalnih ploča dok su prolazili ispod Afrike, Australije, Amerike,
Grenlanda... rebara ispod Antarktika i Arktičkog okeana ... stanovnici Prstenastog sveta gledali su
učtivo i klimali. Zašto bi oni marili? To nije bio njihov dom.
Da, učiniće sve što je u njegovoj moći da vrati Harkabiparolin i Kavaresksenjajoka kući, ako ništa
drugo ne bude u stanju da uradi za njih. Luis Vu je sada bio bliže Zemlji nego što će ikada biti.
Iznad njih nastavi da promiče morsko dno.
Zatim linija obale: pljosnata zaobljenost kontinentalne ploče čiji je granični deo predstavljao
lavirint zatona, zaliva, rečnih delti, poluostrva, arhipelaga i neravnih pojedinosti suviše tananih za
ljudsko oko. Igla je napredovala na levu stranu u smeru okretanja. Prođoše ispod šupljih planinskih
venaca i ravnih mora. Jedna pravilno iscrtana linija protezala se pravo u smeru okretanja; a na
njenom bližem kraju, zrak svetlosti...
Božja pesnica.
Nešto ogromno pogodilo je Prstenasti svet pre dosta vremena. Plamena lopta potisnula je pod
Prstenastog sveta naviše davši mu oblik iskošene kupe, a zatim se probila napolje. Pružajući se
gotovo u suprotnom smeru od velikog levkastog obličja nalazio se trag jednog mnogo kasnije
prispelog meteorita: jedna obogaljena svemirska letelica Opštih Proizvoda, sa putnicima smrznutim u
stazisu dodirnula je tlo u vodoravnom položaju pri brzini od sedam stotina sedamdeset milja u
sekundi. Tanj, oni su u stvari iskrivili skrit!
Topla igla istrage stade da se diže uz snop svetlosti: krvava sunčeva svetlost prodirala je
uspravno kroz krater u planinu Božje pesnice. Krhotine skrita istanjene kada se probila stara plamena
lopta, stajale su poput manjih vrhova oko vulkanske kupe. Brod se izdiže iznad njih.
Pustinja se pružala niz padine i daleko u daljinu. Udarac kojim je stvorena Božja pesnica spalio je
celokupni život na površini dosta većoj od Zemlje. Daleko, daleko u daljini, stotinu hiljada milja
daleko, plavetnilo daljine pretopilo se u plavetnilo mora; samo im je visina od hiljadu milja na kojoj
se Igla nalazila omogućavala da vide tako daleko.
"Krenimo", reče Luis. "Zatim nam daj pregled onoga što hvataju kamere na lenderu. Da vidimo
kako je, Hmii."
"Aj, aj."
27. VELIKI OKEAN
Šest pravougaonih prozora lebdelo je s druge strane trupa. Šest kamera prikazivalo je upravljačku
palubu lendera, donju palubu i četiri spoljna prizora.
Upravljačka paluba bila je prazna. Luis potraži svetla za slučaj opasnosti, ali ne nađe nijedno
upaljeno.
Autodok je još ličio na ogroman, zatvoren kovčeg.
Nešto nije bilo u redu sa spoljnim kamerama. Prizor se ljuljao, pomerao i promicao u sjajnim
bojama. Luis je razabirao dvorište, otvore za strelce, nekoliko kzina u kožnim oklopima koji su čuvali
stražu. Ostali kzini trčali su tamo-amo četvoronoške: nejasne pruge.
Plamenovi! Branioci su podigli lomaču oko lendera!
"Poslednji? Možeš li odavde podići lender? Rekao si da imaš daljinske upravljače."
"Mogao bih ga podići", reče Poslednji, "ali to bi bilo opasno. Mi smo... udaljeni smo dvanaest
minuta od Luka u smeru okretanja i malo ulevo od Karte Kzina... tri stotine trideset miliona milja. Da
li bi očekivao od mene da upravljam lenderom sa zaostatkom zbog brzine svetlosti od tri i po
sekunde? Sistem za održavanje života dobro radi."
Četiri kzina jurnuše preko dvorišta da širom otvore masivnu kapiju. Unutra uvukoše vozilo na
točkovima i stadoše. Bilo je veće od vozila mašinskog naroda koje je Luisa Vua dovezlo do lebdećeg
grada. Na četiri branika bilo je postavljeno projektilsko oružje. Kzini se pojaviše i počeše da
proučavaju lender.
Da li je gospodar zamka zvao nekog komšiju u pomoć. Ili je komšija došao da traži svoje pravo na
neosvojivu leteću tvrđavu?
Topovi na vozilu okrenuše se prema kamerama i suknuše. Plamen se rascveta; kamere zadrhtaše.
Velike narandžaste mačke se pognuše, zatim pridigoše da vide šta su postigle.
Na upravljačkoj palubi nije se upalilo nijedno svetlo za slučaj opasnosti.
"Ti divljaci ne poseduju sredstva koja bi mogla naneti štetu lenderu", reče Poslednji.
Eksplozivni projektili ponovo poletoše na lender.
"Verujem ti na reč", reče Luis. "Nastavi da osmatraš. Da li smo dovoljno blizu da mogu dopreti do
lendera pomoću prenosnih diskova?"
Lutkar pogleda sam sebe u oči. Nekoliko trenutaka ostade u tom položaju.
Zatim progovori. "Nalazimo se dve stotine hiljada milja u smeru okretanja od Karte Kzina i
stotinu dvadeset milja ulevo. Skretanje ulevo je zanemarljivo. Udaljenost u smeru okretanja bila bi
pogubna. Ona pruža Igli i lenderu relativnu brzinu od osam desetina milja u sekundi."
"Suviše?"
"Naša tehnologija nije čudotvorna, Luise! Prenosni diskovi mogu upiti kinetčku energiju do dve
stotine stopa u sekundi, ne više."
Eksplozije su raspršile lomaču. Stražari kzina u oklopima ponovo su je podizali.
Luis nije želeo da odustane. "U redu. Najbrži način na koji me možeš prebaciti tamo jeste da
krenemo pravo u smeru suprotnom od smera okretanja sve dok ne budem u stanju da upotrebim
prenosne diskove. Zatim možemo polako nastaviti nadesno."
"Aj, aj. Kojom brzinom?"
Luis otvori usta koja mu i ostadoše otvorena dok je razmišljao. "A sada, evo jednog zadivljujućeg
pitanja", reče on. "Šta odbrana od meteora na Prstenastom svetu smatra za meteor? Ili za osvajačku
svemirsku letelicu?"
Lutkar mu priđe s leđa i stade ustima da prebira po kontrolama. "Smanjio sam ubrzanje. Trebalo
bi da porazgovaramo o ovome. Luise, ne razumem kako su Graditelji gradova znali da slobodno
mogu izgraditi obodni transportni sistem. Bili su u pravu, ali kako su znali?"
Luis zatrese glavom. Mogao je da shvati zašto su zaštitniici sa Prstenastog sveta morali da
programiraju meteorsku odbranu tako da ne puca na obodni zid. Siguran pronalazak za njihove
vlastite brodove... ili su možda pronašli da kompjuter puca na visinske mlaznike uvek kada oni
izbacuju perjanicu gasa pri velikoj brzini. "Rekao bih da su Graditelji gradova počeli od malih
brodova pokušavajući potom sa sve većim. Pokušaj se isplatio."
"Glupo. Opasno."
"Već znamo da su činili slične stvari."
"Imaš moje mišljenje. Na zapovest, Luise: kojom brzinom?"
Visoka pustinja postepeno se spuštala: spaljena i beživotna zemlja; ekologija uništena i zagrejana
do usijanja pre mnogo hiljada falana. Šta je to odozdo udarilo Prstenasti svet? Kometa obično nije
toliko velika. Asteroida i planeta nije bilo; oni su očišćeni iz sistema za vreme građenja Prstenastog
sveta.
Igla je već postigla zavidnu brzinu. Tle pred njima počinjalo je da se zeleni. Bilo je i srebrnastih
niti reka.
"Za vreme prve ekspedicije leteli smo brzinom od dva maha, koristeći letcikle", reče Luis. "Sada
će nam biti potrebno... osam dana pre no što budem mogao da upotrebim prenosne diskove. Suviše
tanj dugo. Pretpostavljam da odbrana od meteora puca na stvari koje se brzo kreću u odnosu na
površinu. Koliko brzo?"
"Najlakši način da to saznamo jeste da ubrzavamo dok se nešto ne dogodi."
"Da čovek ne poveruje da tako nešto kaže jedan Piersonov lutkar."
"Imaj poverenja u inženjerstvo lutkara, Luise. Delovaće stazisno polje. Nijedno oružje ne može
nam nauditi u stazisu. U najgorem slučaju vratićemo se u normalno stanje pošto udarimo o površinu, a
onda ćemo nastaviti da se krećemo smanjenom brzinom. Postoji hijerarhija rizika, Luise. Najopasnija
stvar koju sledeće dve godine možemo da činimo jeste da se krijemo."
"Ja ne... da je to Hmii rekao... ali Piersonov... daj mi minut da razmislim." Luis zatvori oči i
pokuša da misli. Zatim: "Slušaj kako ti ovo zvuči. Prvo smo odbacili upropaštenu sondu, onu koju
smo ostavili u Biblioteci..."
"Ja sam je prebacio."
"Kuda?"
"Na najbližu visoku planinu sa ogoljenim vrhom od skrita. Najsigurnije mesto koga sam mogao da
se setim. Sonda je još korisna iako više ne može da proizvodi gorivo."
"To je dobro mesto. Ne pokušavaj da je pomeriš. Samo uključi svaki senzor na sondi, kao i svaki
senzor na Igli i lenderu. Upravi većinu njih u pravcu senkovitih kvadrata. Dobro, gde bi još postavio
odbranu od meteora? Imaj na umu da ne može pucati ni na šta što se nalazi ispod poda Prstenastog
sveta."
"Nemam pojma."
"U redu. Upravićmo kamere po celom Luku. Kamere na senkovite kvadrate. Kamere na sunce.
Kamere na Kartu Kzina i Kartu Marsa."
"Jasno."
"Ostaćemo na visini od hiljadu milja. Da skinemo sondu iz spremišta? Podesimo je da nas prati?"
"Naš jedini izvor goriva? Ne."
"Onda počni da ubrzavaš dok se nešto ne desi. Kako ti to zvuči?"
"Aj, aj", reče Poslednji i okrenu se ka kontrolama. A Luis, kome bi dobro došlo još razgovora, još
vremena da se ohrabri, on je ćutao.
Kamere su zabeležile, ali nijedan od putnika sa Igle nije ništa primetio. Čak i da su gledali uvis,
ne bi uspeli da spaze. Videli bi sjajne zvezde i prošarani plavi Luk koji je sjajio naspram crnog
svemira i jedan crni krug na vrhu Luka gde je bleštavi zaštitnik Igle zaklanjao golo sunce.
Ali oni čak nisu ni gledali uvis.
Ispod uništenog motora hiperpogona tle je bilo zeleno od života. Preovladavale su džungla,
močvara i divljina sa mestimičnim potezima obrađenog zemljišta nepravilnog oblika. Od hominida
Prstenastog sveta koje su do sada sreli većina ih nije ličila na seljake.
Na mirnom moru bilo je malih skupina brodova. Jednom su prešli preko paučinaste mreže puteva
široke pola sata leta, sedam hiljda milja. Teleskop im je pokazivao atove koji su nosili jahače ili
vukli mala kola. Nije bilo vozila koja se sama kreću. Kultura Graditelja gradova mora da je ovde
opala i ostala na niskom nivou.
"Osećam se kao boginja", reče Harkabiparolin. "Niko drugi ne može ovo da vidi."
"Poznavao sam jednu boginju", reče Luis. "Bar je mislila da to jeste. I ona je bila Graditelj
gradova. Pripadala je posadi svemirske letelice; ona je verovatno videla ono što ti sada gledaš."
"Ah."
"Ne dopusti da ti to udari u glavu."
Planina Božije pesnice lagano se smanjivala. Zemljin mesec mogao se ugnezditi u toj prostranoj
ljusci. Planina se morala gledati iz takve udaljenosti, posmatrati iza predela prostranijeg od
nastanjivih površina svih svetova poznatog svemira, da bi se mogla oceniti njena veličina. Luis se
nije osećao kao bog. Osećao se sićušnim. Ranjivim.
Poklopac autodoka na lenderu nije se pomerio. Luis upita: "Poslednji, da li je Hmii mogao
zadobiti i druge povrede?"
Lutkar nije bio na vidiku, ali njegov jasan glas dopre do njih. "Svakako."
"On možda umire tamo unutra."
"Ne. Luise, imamo posla. Ne gnjavi me!"
Pogled iz teleskopa postade nejasan. Sjajno tlo hiljadu milja ispod njih sada se naočigled kretalo;
brzina Igle prešla je pet milja u sekundi. Orbitalna brzina Zemlje.
Pokrov oblaka sijao je tako jako da su oči bolele. Daleko napred, šahovska panorama obrađenih
polja postojano se smanjivala. Pravo ispod njih, tle se najpre udubilo da bi potom prešlo u ravni
travnjak dugačak stotinama milja. Ravnica se protezala desno i levo dokle god je pogled sezao. Reke
koje su navodnjavale ravnicu pretvorile su se najednom u zelene močvare.
Lako je bilo slediti izlomljenu liniju obrisa zaliva, uvala, ostrva, poluostrva: obala Prstenastog
sveta predviđena za lako korišćenje čamaca i brodova. Ali to je bila međa u smeru okretanja. Zatim
je nastupilo nekoliko stotina milja ravne, solju zatrovane zemlje. A onda plava linija okeana. Luis
oseti kako mu se dlake kostreše na vratu od ovog novog saznanja o posledicama nastajanja Božje
pesnice. Čak i na ovolikoj udaljenosti, obala Velikog okeana bila je izdignuta; more se povuklo
sedam ili osam stotina milja.
Luis protrlja zaslepljene oči. Tamo dole bilo je suviše svetlo. Ljubičasta jarka svetlost...
Zatim tama.
Luis čvrsto sklopi oči. Kada ih je otvorio ne primeti nikakvu razliku: tama kao sama unutrašnjost
stomaka.
Harkabiparolin zavrišta. Kavaresksenjajok zamlatara rukama. Jednom udari Luisa po ramenu, a
zatim ga obema šakama steže za mišicu i obesi se o nju. Ženin vrisak iznenada prestade. Ona zatim
reče stegnutih zuba: "Luvevu, gde se nalazimo?"
 Luis reče: "Prema mojoj slobodnoj proceni - na dnu okeana."
"U pravu si", reče Poslednji kontraaltom. "Imam dobar pregled okoline posredstvom radara za
dubinsko snimanje. Da upalim reflektore?"
"Svakako."
Voda je bila tamna. Igla se nije nalazila onoliko duboko koliko je mogla da potone. Bilo je riba
koje su njuškale unaokolo; čak se u blizini našla ukotvljena i šuma morskog korova.
Dečak oslobodi Luisa i priljubi nos uza zid. Harkabiparolin je takođe zurila, ali i drhtala. Ona
upita: "Luvevu, možeš li mi objasniti šta se dogodilo? Ali tako da ima smisla?"
"Utvrdićemo", reče Luis. "Poslednji, podigni nas. Nazad na visinu od hiljadu milja."
"Aj, aj."
"Koliko dugo smo bili u stazisu?"
"Ne mogu da kažem. Iglin merač vremena se zaustavio, razume se. Poslaću znak sondi tražeći
podatke, ali zakašnjenje zbog ograničenosti brzine svetlosti iznosi šesnaest minuta."
"Kojom smo se brzinom kretali?"
"Pet zarez osamdeset jednu milju u sekundi."
"Onda nas ubrzaj do pet i zadrži nas na tome dok ne vidimo na čemu smo."
Signali sa lendera ponovo se javiše kada se Igla približi površini. Vatra je još okruživala lender.
Autodok je i dalje bio zatvoren. Hmii je već trebalo da se do sada pojavi, pomisli Luis.
Oko njih granu plava svetlost. Igla se oslobodi okeana i suknu naviše ka sunčevoj svetlosti.
Komandni most jedva da je zadrhtao kada su se vinuli iz okeana pri brzini od dvadeset gravitacija.
Pogled unared bio je poučan.
Četrdeset ili pedeset milja iza njih ogromni talasi kotrljali su se preko ravne obale koja je nekada
bila podmorska kontinentalna ploča. Jedna izdubljena linija protezala se pravo unazad sa obale. Igla
nije udarila u vodu. Plamena lopta udarila je u zemlju i nastavila da se kreće po njoj.
U pozadini obala se pretvarala u travnatu ravnicu. Još dalje, u šumu. Sve je to gorelo. Hiljade
kvadratnih milja plamene oluje, ognja koji je kuljao sa svih strana, stremeći pravo uvis u središtu,
poput pare koja se uzdizala iznad prostranstva suncokreta daleko, daleko odatle. Udar Igle nije
mogao sve to da izazove.
"Sada znamo", reče Poslednji. "Odbrana od meteora programirana je da puca na naseljene oblasti.
Luise, uplašen sam. Utrošena energija ravna je onoj koja je pokrenula Flotu svetova. A automati mora
da ovo stalno ponavljaju."
"Znamo da su Paki bili veoma pametni. Kako je to izvedeno?"
"Ne smetaj mi izvesno vreme. Obavestiću te." Poslednji nestade.
To je slutilo na nepriliku. Lutkar je bio u posedu svih uređaja. Mogao je da zagnjuri glave, a da
Luis to ne zna? U ovom času lutkar možda ni za šta nije bio kadar...
Harkabiparolin ga povuče za ruku. On odbrusi: "Šta je?"
"Luvevu, nije mi lako da te ovo pitam. Zdrav razum mi popušta. Saletaju me razne sile, a ja čak ne
mogu ni da ih opišem. Molim te, šta nam se dogodilo?"
Luis uzdahnu. "Trebalo bi da ti ispričam o poljima stazisa i odbrani od meteora Prstenastog sveta.
Takođe, o Piersonovim lutkarima, trupovima Opštih Proizvoda i Pakima."
"Spremna sam."
On je pričao, a ona je klimala i postavljala pitanja na koja je on odgovarao. Nije mogao biti
siguran koliko je razumela, a i on sam je znao mnogo manje nego što je to želeo. Uglavnom se pravio
kao da Luis Vu zna o čemu govori. Kada ju je ubedio u to, postala je smirenija, a to je bilo upravo
ono čemu je težio.
 Uskoro ga ona povede ka vodenom krevetu... uopšte nije obratila pažnju na Kavaresksenjajoka
koji im se jednom osmehnuo preko ramena, a zatim nastavio da promatra Veliki okean koji je
promicao.
Rišatra je donela spokoj. Lažan, možda. Ali šta mari.
Tamo dole sigurno je bilo mnogo vode.
Sa visine od hiljadu milja videlo se nadaleko pre no što bi vazdušni pokrov zaklonio pogled. A na
pretežnom delu tog prostranstva nije bilo nijednog jedinog ostrva! Videli su se obrisi morskog dna
koje je mestimično bilo dovoljno plitko. Ali jedina ostrva nalazila su se daleko iza njih, a i ta su
verovatno predstavljala tek podvodne vrhove pre no što je Božja pesnica izobličila tle.
Bilo je oluja. Uzalud bi neko tragao za spiralnim ustrojstvima koja su označavala orkane i tajfune.
Ali postojala su ustrojstva oblaka koja su nalikovala na reke u vazduhu. Moglo se videti kako se
kreću: čak i sa ove visine gledano, oni su se kretali.
Kzini koji su prkosili tom prostranstvu nisu bili kukavice, a oni koji su se vratili nisu bili budale.
Ustrojstvo ostrva na obzorju s leve strane... mora da je Karta Zemlje. Bila je izgubljena u svom tom
plavetnilu.
Jedan hladan, odmeren kontraalt prodro mu je u misli. "Luise? Smanjio sam našu maksimalnu
brzinu na četiri milje u sekundi."
"U redu." Četiri, pet... šta mari?
"Luise, šta si rekao, gde je smeštena odbrana od meteora?"
Nešto u lutkarevom tonu... "Nisam rekao, Ne znam."
"Na senkovitim kvadratima, rekao si. Snimljeno je. Mora da se nalazi na senkovitim kvadratima
ako odbrana od meteora ne može da štiti Prstenasti svet odozdo." Nikakva osećanja, nikakvo
naglašavanje nije se naziralo u tom glasu.
"Treba li to da znači da nisam bio u pravu?"
"Obrati pažnju na ovo, Luise. Kada smo prekoračili četiri zarez četiri milje u sekundi, sunce je
buknulo. Imam to na optičkom snimku. Nismo ništa primetili zbog zaštitnika od buktinja. Sunce je
izbacilo mlaz plazme dugačak nekoliko miliona milja. Teško ga je bilo pratiti jer je išao pravo na
nas. Nije napravio luk duž linije sunčevog magnetskog polja kao što to buktinje obično čine."
"Nas nije pogodila solarna buktinja."
"Buktinja je suknula nekoliko miliona milja u razdoblju od dvadeset minuta. Zatim je iz nje izleteo
ljubičasti snop."
"Oh, moj bože."
"Gasni laser veoma velikog dometa. Zemlja još sija tamo gde je pao snop. Procenjujem da
pokriva oblast deset kilometara u prečniku: nije to neki naročito uzak snop, ali on to normalno ne bi
ni trebalo da bude. Čak i uz skromnu delotvornost tako velika buktinja opskrbljivala bi snop gasnog
lasera energijom od tri puta deset na dvadeset sedmi erga u sekundi i to pun čas."
Tišina.
"Luise?"
"Daj mi minut da razmislim. Poslednji, to oružje je fantastično." Tada mu sinu: tajna inženjera
Prstenastog sveta. "Zato su se osećali sigurnim. Zato su mogli da sagrade Prstenasti svet. Mogli su da
odbiju bilo kakvu vrstu najezde. Posedovali su lasersko oružje veće od svetova, a veće od sistema
Zemlja-Mesec, veće od ... Poslednji? Mislim da ću se onesvestiti."
"Luise, nemamo vremena za to."
"Šta je to izazvalo? Nešto je izazvalo sunce da izbacuje plazmu. Magnetsko, mora da je
magnetsko. Da to nije možda jedan od zadataka senkovitih kvadrata?"
 "Ne, mislim da nije. Kamere su zabeležile da se prsten senkovitih kvadrata razmakao kako bi
propustio snop, a skupio na nekom drugom mestu kako bi, po svoj prilici, zaštitio zemlju od
prevelikog izlaganja sunčevim zracima. Ne možemo pretpostaviti da je taj isti prsten senkovitih
kvadrata takođe magnetski upravljao fotosferom. Jedan inteligentni inženjer napravio bi dva odvojena
sistema."
"U pravu si. Potpuno si u pravu. Ipak proveri. Zabeležili smo sva moguća magnetska dejstva iz tri
različita ugla. Pronađi šta je to izizvalo sunce da se razbukti." U ime Alaha, Kdapta, Brame,
Finejgela, neka to budu senkoviti kvadrati! "Poslednji, bilo šta da otkriješ nemoj da se smotaš."
Nastupila je čudna pauza. Zatim: "Pod ovim okolnostima to bi bila propast za sve nas. Ja to ne bih
učinio sem u slučaju da ne preostaje nikakva nada. O čemu razmišljaš?"
"Uvek ima nade. Ne zaboravi."
Konačno su ugledali Kartu Marsa. Bila je udaljenija od Karte Zemlje... sto hiljada milja pravo s
desne strane... ali za razliku od Karte Zemlje predstavljala je kompaktnu masu. Iz ovog ugla videla se
u obliku crne linije: devedeset milja iznad mora kao što je Poslednji i predvideo.
Jedna crvena lampica zatreperi na ploči sa uređajima u lenderu. Temperatura: sto deset
Farenhajta, prava temperatura za saunu. Nijedna svetiljka nije zatreperila na velikom kovčegu u kome
je bio Hmii. Autodok je posedovao vlastito podešavanje temperature.
Kzini-branioci izgleda da su ostali bez eksploziva. Ali njihova zaliha drva za potpalu činila se
beskonačna.
Još dvadeset hiljada milja pri brzini od četiri milje u sekundi.
"Luise?"
Luis iziđe iz polja za spavanje. Poslednji je, pomisli on, izgledao užasno. Griva mu je bila
raščupana, a granati su mu visili s jedne strane. Koračao je kao da su mu kolena od drveta.
"Smislićemo nešto drugo", reče mu Luis. Poželeo je da nekako prođe kroz zid, da ščepa lutkarevu
grivu i da ga na neki način umiri. "Možda u tom zamku postoji neka biblioteka. Možda Hmii već zna
nešto što mi ne znamo. Tanj, možda ekipa za popravke već zna odgovor."
"I mi znamo odgovor. Prilika da proučavamo sunčeve pege odozdo." Lutkarev glas bio je studen,
glas kompjutera. "Ti si gađao, zar ne? Šestougaono ustrojstvo superprovodnika umetnuto u pod
Prstenastog sveta. Skrit se može namagnetisati tako da se time upravlja mlazevima plazme u solarnoj
fotosferi."
"Tako je."
"Možda je upravo jedan takav događaj decentrisao Prstenasti svet. Mlaz plazme ispaljen na neki
meteorit, zalutalu kometu, pa čak i na flotu sa Zemlje ili Kzina. Plazma je udarila o Prstenasti svet.
Nije bilo visinskih mlaznika koji bi ga vratili na mesto. Bez mlaza plazme i sam meteor mogao bi za
to biti dovoljan. Ekipa za popravke došla je kasnije: suviše kasno."
"Nadajmo se da nije."
"Rešetka nije rezervni deo za visinske mlaznike."
"Nije. Je li to dobro?"
"Ne."
"Šta ćeš preduzeti?"
"Ispunjavaću naređenja."
"Dobro."
"Da sam još Poslednji u ovoj ekspediciji ja bih sada odustao."
"Verujem ti."
"Znaš li koja je najgora mogućnost? Utvrdio sam pomoću kompjutera da se sunce možda može
pomeriti. Sunce se može nagnati da se ponaša kao gasni laser, obrazujući fotonski pogon za samo
sunce. Prstenasti svet bio bi takođe pokretan sunčevom gravitacijom. Ali čak i najveći potisak bio bi
nedovoljan, suviše mali da nam pomogne. Pri svakoj vrednosti iznad dva puta deset na minus četvrti
gracitacije ubrzanja Prstenasti svet ostao bi pozadi. U svakom slučaju zračenje iz plazme uništilo bi
ekologiju. Luise, da li se ti to smeješ?"
Luis se smejao. "Nikada nisam razmišljao o tome da pomerim sunce. Tako nešto uopšte mi ne bi
palo na pamet. Ti si, međutim, isprednjačio i izvršio proračune?"
Studen i menhnički glas mu uzvrati: "Jesam. To nam ne može pomoći. Šta još preostaje?"
"Izvršavaj naređenja. Održavaj brzinu od četiri milje u sekundi u smeru suprotnom od smera
okretanja. Obavesti me o tome kada ću moći da se prebacim na lender."
"Aj, aj." Lutkar se okrete od njega.
"Poslednji?"
Jedna glava ga pogleda.
"Ponekad nema smisla predati se."
28. KARTA KZINA
Sve lampice sijale su zelenim sjajem. Ma kakvo bilo medicinsko stanje, autodok je ipak nekako
obavljao svoj posao. Hmii je tamo unutra bio živ... živ, ako već ne i zdrav.
Ali termometar na upravljačkoj palubi pokazivao je temperaturu od sto šezdeset stepeni
Farenhajta.
Poslednji reče: "Luise, da li si spreman da pređeš?"
Karta Marsa predstavljala je crnu povlaku ispod linije hologramskih 'prozora' pravo s desne
strane. Kartu Kzina bilo je mnogo teže videti. Nekoliko lučnih stepeni pored Marsa i pedeset hiljada
milja dalje, Luis razazna plavo-sive linije naspram plavo-sivog mora.
On reče: "Još nismo tačno naspram."
"Ne. Okretanje Prstenastog sveta i dalje će stvarati brzinsku razliku između Igle i lendera. Ali
vektor je vertikalan. Možemo to dovoljno dugo nadoknađivati."
Luisu je bio potreban trenutak da te reči prevede u dijagram. "Zaronićeš u okean sa visine od
hiljadu milja."
"Da. Sada nijedan rizik nije nerazuman s obzirom na stanje u kome smo se našli zahvaljujući
tvojoj nerazumnosti."
Luis prasnu u smeh (jedan lutkar uči Luisa Vua hrabrosti?) i isto tako brzo prestade. Na koji drugi
način bi jedan bivši Poslednji inače mogao da povrati makar i deo svog autoriteta? On reče: "Dosta
dobro. Počni da ponireš."
On okrenu brojčanik naručivši par drvenih cokula. Skide radni kombinezon i obmota ga oko
zaštitnog odela i ogrtača, ali reflektorski laser zadrža u ruci. Prazan morski predeo stade da se
proširuje.
"Spreman."
"Kreni."
Luis napravi jedan džinovski korak i pređe sto dvadeset hiljada milja.
Kzin, pre dvadeset godina:
Luis Vu ležao je opružen na jednom izlizanom kamenom fošu i razmišljao o sebi.
Ove čudno oblikovane kamene ležaljke zvane fošeti bile su isto toliko zastupljene svuda po
parkovima za lov na Kzinu, kao i klupe po parkovima ljudi. Bile su oblikovane gotovo poput bubrega
da bi odgovarale kzinu-mužjaku koji leži napola sklupčan. Kzinski parkovi za lov bili su poludivlji i
u njima su se nalazile kako grabljivice tako i životinje koje se love zbog mesa: narandžasto-žuta
džungla sa fošetima kao jedinom primesom civilizacije. Sa populacijom koja je brojala na stotine
miliona članova planeta je, prema merilima kzina, bila prenatrpana. Isti je slučaj bio i sa parkovima.
Luis je krstario džunglom od jutra. Bio je umoran. Klateći nogama posmatrao je stanovništvo kako
prolazi pored njega.
Unutar džungle narandžasti kzini bili su gotovo nevidljivi. Jednog trenutka ne bi se videlo ništa. U
sledećem, tu je odjednom četvrt tone inteligentnog mesojeda na svežem tragu nečeg brzog i
uplašenog. Kzin-mužjak bi iznenada zastao i zagledao se - u Luisov osmeh na stisnutim usnama (jer
kzin pokazuje zube u znak izazova) i u znak Patrijarhove zaštite na njegovom ramenu (Luis se
postarao da se taj znak dobro vidi). Kzin bi zaključio sa se to njega ne tiče i odlazio.
Čudno, kako se toliko mnoštvo grabljivica tek neupadljivo pomaljalo u gustom, žutom šipražju.
Oči koje posmatraju i razigrani ubica u nekom kutku. A onda se pred njim pojaviše jedan krupan
odrastao mužjak i krznati mladić upola niži i stadoše da posmatraju uljeza.
Luis se nešto malo razabirao u Junakovom jeziku. Razumeo je kada je mlađi kzin pogledao svog
roditelja i upitao: "Da li je ovaj dobar za jelo?"
Oči odrasloga kzina sretoše se sa Luisovim. Luis razvuče usta u osmeh kako bi mu se videli zubi.
Odrasli reče: "Ne."
Uzdajući se u četiri rata između ljudi i kzina i još poneke 'incidente' - tokom prošlih vekova, a u
kojima su uvek pobeđivali ljudi - Luis se isceri i klimnu. Recite mu, tatice! Sigurnije je jesti beli
arsenik nego ljudsko meso!
Prstenasti svet, dvadeset godina kasnije:
Zidovi ga zapahnuše toplotom. Luis poče da se znoji. To ga nije zabrinjavalo. Išao je u saune. Sto
šezdeset stepeni Farenhajta nije mnogo za saunu.
Snimljeni glas Poslednjeg frktao je i pljuvao na Junakovom jeziku, nudeći pribežište na Floti
svetova. "Prekini s tim emitovanjem!" naredi Luis i naredba bi izvršena.
Plamenovi koji su strujali u visinu zaklanjali su prozore. Vozilo koje je donelo top bilo je
uklonjeno. Dva kzina koja su kroz plamen izgledali izobličeni pretrčaše preko dvorišta, postaviše
neku limenku pod lender i otrčaše nazad do ulaza.
Ovo nisu bili pravi kzini: ne toliko civilizovani kao Hmii. Ako im Luis Vu samo padne šapa... ali
trebalo bi da ovde unutra bude dovoljno zaštićen.
Luis žmirkajući pogleda naniže kroz plamenove. Oko osnove lendera bilo je poređano šest
limenki. Bez sumnje bombe. Raspuknuće se svakog trenutka čak i pre no što ih plamenovi
pojedinačno zapale.
Luis se isceri. Šake su mu počivale iznad kontrolne ploče dok se borio sa iskušenjem. A onda brzo
otkuca uputstva. Dugmad su bila neprijatno topla. On zatim skupi noge i zgrabi naslon sedišta
posluživši se radnim kombinezonom kako bi zaštitio šake.
Lender se uzdiže iz vatre. Prsten plamenih lopti rascveta se ispod njega, a već naredni trenutak
zamak je bio samo sićušna igračka. Luis se još cerio. Divio se svom karakteru; uspeo je da odoli
iskušenju. Da je uzleteo pomoću fuzionog pogona umesto pomoću potisnika kzini bi bili zadivljeni
snagom svojih eksploziva.
Nešto stade da dobuje po trupu i prozorima. Luis podiže pogled i zbunjeno ugleda desetak
igračaka sa krilima kako zaokreću nadole ka njemu. Zatim vazduhoplovi zaostadoše za njim. Luis
napući usne, pa preprogramira automatskog pilota da zaustavi uspinjanje na pet milja. Još nije bio
siguran da li želi da sasvim umakne tim letelicama.
On ustade i krenu ka stepenicama.
Luis frknu kada pročita brojčanike. Pozvao je Poslednjeg: "Hmii je potpuno izlečen i mirno spava
u 'doku'. Dok ga neće probuditi i pustiti da iziđe, jer spoljni uslovi nisu povoljni."
"Nisu povoljni?"
"Suviše je toplo. Autodok nije podešen da dozvoli pacijentu da iskorači u vatru. Stvari bi trebalo
da se ohlade sada kada smo napustili plamen." Luis pređe šakom preko čela; znoj mu poteče do lakta.
"Ako Hmii iziđe, hoćeš li mu ti objasniti stanje? Potreban mi je hladan tuš."
Nalazio se pod tušem kada najednom izgubi tle pod nogama. Luis posegnu za peškirom i stade da
ga obmotava oko struka dok je trčao uz stepenice. Kroz trup je ponovo dopiralo dobovanje.
Lagano i pažljivo, kao da je još povređen, Hmii se okrenu sa svog mesta za kontrolama. Čudno je
čkiljio. Oko jedinog oka dlaka mu je bila obrijana. Lažna koža prekrivala je obrijanu prugu koja se
protezala uz bedro do prepona. On reče: "Zdravo, Luise, vidim da si preživeo."
"Da. Šta to radiš?"
"U tvrđavi sam ostavio trudne ženke."
"Da li će ih neko ovog časa ubiti? Ili možemo lebdeti nekoliko minuta?"
 "Zar bi trebalo o nečem da razgovaramo? I sam znaš da nije mudro naći mi se na putu."
"Kako sada stvari stoje tvoje ženke biće mrtve za dve godine."
"Mogu odleteti kući u stazisu na Toploj Igli istrage. Još se nadam da ću ubediti Poslednjeg..."
"Ubedi mene. Preuzeo sam komandu nad Iglom."
Hmiijeve šake se pomeriše. Pod se divlje zaljulja. Luis ščepa naslon sedišta i održa se na nogama.
Jedan pogled na ploču kaza mu da se Iglino obrušavanje završilo. Takođe je prestala i kiša projektila,
mada je desetak vazduhoplova još kružilo s druge strane prozora. Tvrđava je bila na pola milje ispod
njih.
Hmii upita: "Kako ti je uspelo?"
"Pretvorio sam u šljaku motor za hiperpogon."
Kzin se pokrenu neverovatno brzo. Pre no što je Luis uspeo bilo šta da učini sem da ustukne bio je
umotan u narandžasto krzno. Kzin je stezao Luisa na prsima jednom rukom dok mu je druga sa četiri
ispružene kandže bila u neposrednoj blizini Luisovih obrva.
"Mudro", reče Luis. "Vrlo mudro. I šta si sada naumio?"
Kzin se nije micao. Luisu je pred očima kapala krv. Osećao je kako mu leđa pucaju. Luis reče:
"Izgleda da ću ponovo morati da te spasavam."
Kzin ga oslobodi i pažljivo koraknu unazad kao da se bojao da ne učini neku nagonsku kretnju. On
upita: "Jesi li nas sve osudio na propast? Ili imaš neku zamisao kako da ceo Prstenasti svet vratiš u
prvobitan položaj?"
"Ovo drugo."
"Kako?"
"Pre nekoliko časova mogao sam ti to reći. Sada ćemo morati da pronađemo neki drugi odgovor."
"Zašto si to učinio?"
"Želeo sam da spasem Prstenasti svet. Postojao je samo jedan način da nateram Poslednjeg na
saradnju. Sada je i njegov život u pitanju. Kako stoji sa zadobijanjem tvoje saradnje?"
"Budalo. Odista nameravam da otkrijem kako da pokrenem Prstenasti svet, ako ni zbog čega
drugog a ono da spasem svoju decu. Tvoj problem se sastoji u tome da me ubediš da si mi ti odista
potreban."
"Paki koji su sagradili Prstenasti svet bili su moji preci. Pokušavamo da razmišljamo poput njih,
zar ne? Šta su to oni ugradili što obavlja posao? Pored toga, imam dva Graditelja gradova -
bibliotekare koji dobro poznaju istoriju Prstenastog sveta. Oni ne bi sarađivali s tobom. Već te vide
kao neko čudovište, a još me nisi ni ubio."
Hmii razmisli. "Ako me se plaše, slušaće. Njihov svet je u pitanju. I njihovi preci bili su Paki."
Temperatura u lenderu postala je neprijatno niska za jednog nagog čoveka, ali Luis je ponovo
počeo da se znoji. "Već sam ustanovio gde se nalazi središte za opravke."
"Gde?"
Luis kratko razmisli da li da zadrži za sebe to obaveštenje. "Na Karti Marsa."
Hmii sede. "Baš zgodno. Ovi premešteni kzini naučili su dosta o karti Marsa tokom razdoblja
istraživanja, ali to nikada nisu saznali."
"Kladim se da su neki brodovi nestali u okolini Karte Marsa."
"Pilot vazduhoplova rekao mi je da su nestali mnogi brodovi i da ništa vredno nikada nije doneto
sa Karte Marsa. Istraživači su donosili kući vrednosti sa jedne Karte koja se nalazi dalje u smeru
okretanja, ali nikada dovoljno da se pokriju troškovi izrade brodova. Da li ti je potreban autodok?"
Luis otra krv sa lica radnim kombinezonom. "Još ne. Ta Karta u smeru okretanja liči mi na Zemlju.
Znači, ipak nije bila poražena."
 "Izgleda da nije. Ali postoji jedna Karta s leve strane i brodovi koji su tamo otišli nikada se nisu
vratili. Da se možda središte za opravke tamo ne nalazi?"
"Ne, to je Karta Zore. Oni su sreli Groge." Luis ponovo obrisa lice. Kandže nisu duboko zasekle,
pomisli on, ali posekotine na licu dugo krvare. "Hajde da preduzmemo nešto oko tvojih trudnih ženki.
Koliko ih je?"
"Ne znam. Šest ih je bilo u razdoblju za parenje."
"Pa, nećemo imati mesta za njih. Moraće da ostanu u zamku. Sem ako ne misliš da bi ih lokalni
gospodar mogao ubiti?"
"Ne, ali bi vrlo lako mogao pobiti moju mušku decu. Ima još jedna opasnost... No, s njom mogu
izići na kraj." Hmii se okrenu ka kontrolama. "Najmoćnija civilizacija podignuta oko starog
istraživačkog broda, Behemota. Ako me budu sledili dovde moglo bi da dođe do rata protiv tvrđave."
Vazduhoplovi su goreli poput baklji dok su padali. Hmii je pretražio nebo radarom, radarom za
dubinsko snimanje i infracrvenim detektorom. Prazno. "Luise, da li ih je bilo još? Da li se neki
spustio?"
"Čini mi se da nije. Ako i jeste nestalo mu je goriva i nema načina da pobegne... Putevi? Pretraži
puteve. Ne smeš im dozvoliti da uspostave radio vezu sa velikim brodom." Radio talasi mogli su
dopirati samo u liniji vidljivosti budući da atmosfera Prstenastog sveta verovatno sadrži odbojni sloj.
Postojao je samo jedan put i svega nekoliko pravih deonica na njemu. Bilo je i ravnih polja...
Prošlo je nekoliko minuta pre no što je Hmii bio zadovoljan. Vazduhoplova više nije bilo.
"Sledeći korak", reče Luis. "Ne možeš jednostavno zbrisati sve u tvrđavi. Koliko mi je poznato
ženke kzina nisu u stanju same da se o sebi staraju."
"Ne... Luise, to je čudno. Ženke u zamku su mnogo pametnije od onih u Patrijaršiji."
"Pametne kao i ti?"
"Ne! Ali čak imaju i skroman rečnik."
"Zar je moguće da je tvoj vlastiti narod odgajao pokorne ženke? Odbijajući da se pari sa
pametnim tokom stotina hiljada godina? Vi ionako odabirate vrste za robovanje."
Hmii se nemirno promeškolji. "Možda je tako. I muškarci su ovde drugačiji. Pokušao sam da
porazgovaram sa vladarima istraživačkog broda. Prikazao sam svoju moć, a zatim čekao da probaju
sa pregovorima. Oni nisu ništa slično učinili. Ponašali su se kao da ne postoji ništa drugo sem borbe
do konačnog uništenja, njihovog ili mog. Morao sam da ismevam Čjarla, da vređam pretke kojima se
ponosi, pre no što mi je išta rekao."
Ali lutkari nikada ove kzine nisu odgajali da budu pokorni, pomisli Luis. "Pa, ako ne možeš da
izvedeš ženke iz tvrđave i ne možeš da pobiješ mužjake, onda ćeš morati tanj dobro da pregovaraš sa
njima. Božji gambit?"
"Možda. Učinio to ovako..."

Lender je ostao da lebdi dosta iznad dometa strela, a nešto malo iznad dometa topa na
napadačkom vozilu. Njegova senka prekrila je pepeo od vatre u dvorištu. Luis je slušao glasove iz
Hmiijevog prevodioca i čekao na njegov znak.
Hmii poziva strelce da odapnu na njega. Hmii preti, obećava, preti. Isprekidana grmljavina iz
laserskog snopa koji seče stenu, praćena survavanjem. Šištanje, frktanje, pljuvanje.
Ni reči o Hmiijevom stvarno opasnom gospodaru.
Četiri časa proveo je tamo dole. Zatim Hmii zakorači kroz jedan od uskih prozora i stade da se
penje uvis. Luis sačeka da se ukrca, a zatim krenu naviše.
Uskoro se Hmii pojavi iza njega, bez pojasa za letenje i zaštitnog oklopa. Luis reče: "Nisi dao
znak za Božji gambit."
"Jesi li uvređen?"
"Ne, razume se da nisam."
"To bi ispalo loše. A... nisam mogao to da učinim. Ovo je moja vlastita vrsta. Nisam mogao da im
pretim čovekom."
"U redu."
"Katakt će podići moju decu kao junake. Podučavaće ih vojevanju i dobro će ih naoružati, a kada
budu dovoljno stari oslobodiće ih da sami osvoje zemlje za sebe. Tako, vidiš, neće predstavljati
pretnju glavnom području, a imaće dobru priliku da prežive ako se ja ne vratim. Ostavio sam Kataktu
svoj reflektorski laser."
"Nije loše."
"Nadam se."
"Jesmo li završili sa Kartom Kzina?"
Hmii se duboko zamisli. "Zarobio sam jednog pilota vazduhoplova. Svi su oni plemići, sa
imenima i opsežnim obrazovanjem. Čjarl mi je mnogo šta rekao o dobu istraživanja pošto sam se
prvo narugao preduzetništvu njegovih predaka. Možemo stoga pretpostaviti da se na Behemotu nalazi
velika istorijska biblioteka. Da je zaposednemo?"
"Ispričaj mi šta ti je sve Čjarl rekao. Koliko daleko su dospeli na Marsu?"
"Pronašli su jedan zid padajuće vode. Kasnija pokolenja izmislila su skafandre i vazduhoplove za
velike visine. Ispitali su ivice Karte, a jedna ekipa je stigla do središta gde se nalazio zid."
"Mislim da ćemo onda jednostavno preskočiti Biblioteku na Behemotu. Nikada nisu prodrli
unutra. Poslednji, jesi li tamo?
Iz mikrofona se začu: "Da, Luise."
"Idemo ka Karti Marsa. Učini i ti tako, ali ostani s naše leve strane u slučaju da budemo morali da
se prebacujemo."
"Aj, aj. Imaš li nešto da mi prijaviš?"
"Hmii je pokupio neka obaveštenja. Kzini su istraživali površinu Karte Marsa i nisu pronašli ništa
što ne bi bilo marsovsko. Tako još ne znamo gde da tražimo prolaz."
"Možda odozdo."
"Da, možda. To bi bilo zabrinjavajuće. Kako se drže naši gosti?"
"Trebalo bi uskoro da im se pridružiš."
"Onda, čim budem mogao. Ti pogledaj postoje li podaci o Marsu u Iglinom kompjuteru, kao i o
Marsovcima. Gotovo." On se okrenu. "Hmii, želiš li malo da upravljaš? Nemoj preći četiri milje u
sekundi."
Lender jurnu uvis i napred odgovarajući na kzinove komande. Sivi zid oblaka se rascepi da ih
propusti; pred njima je bilo samo plavo nebo koje je postajalo sve tamnije kako su se peli u visinu.
Ispod njih promicala je Karta Kzina. Potom je ostaviše za sobom.
Hmii reče: "Lutkar izgleda da je dosta pokoran."
"Da."
"Izgleda da si prilično siguran u Kartu Marsa."
"Da." Luis se isceri. "To je vrlo primamljiva mogućnost da se neko navede na pogrešan trag, ali ni
ona ne može biti savršena, je li tako? Trebalo je toliko toga da sakriju, mislim na obimnost. Prošli
smo ispod Velikog okeana na putu ovamo. Pogodi šta smo otkrili kada smo prolazili ispod Karte
Marsa?"
"Ne igraj se sa mnom."
 "Ništa. Ništa sem morskog dna. Čak ni rebra radijatora. Većina ostalih Karata ima radijatorska
rebra za hlađenje polova. Pasivan sistem za hlađenje. Mora postojati i sistem za hlađenje Karte
Marsa. Kuda odlazi toplota? Mislio sam da možda odlazi u morsku vodu, ali nije tako. Smatramo da
se toplota direktno ispušta u superprovodnu rešetku u podu Prstenastog sveta.
"Superprovodnu rešetku?"
"Velika mreža, ali ona upravlja magnetskim dejstvima u temeljima Prstenastog sveta. Upotrebljava
se za upravljanje desjstvima na suncu. Ako je Karta Marsa uključena u rešetku, onda mora da je
kontrolno središte Prstenastog sveta."
Hmii stade da razmišlja. A zatim reče: "Nisu mogli da ispuštaju toplotu u morsku vodu. Topao,
vlažan vazduh bi se podigao. Oblačne mase pokuljale bi iz velike udaljenosti. Iz svemira bi se Karta
Marsa videla kao jedna velika meta. Možeš li zamisliti da Pak zaštitnici naprave jednu takvu
grešku?"
"Ne." Mada bi je Luis počinio.
"Ne sećam se baš mnogo stvari o Marsu. Ta planeta nikada nije bila od velike važnosti za tvoj
narod, zar ne? Nije predstavljala ništa više do izvor predanja. Znam da je Karta dvadeset milja
visoka, kako bi se oponašao razređeni vazduh planete."
"Dvadeset milja visoka i prostire se na površini od pedeset i šest miliona kvadratnih milja. To je
milijardu stotinu dvadeset miliona kubnih milja pogodnih za skrivanje."
"Urrr", reče Hmii. "Mogao bi biti u pravu. Karta Marsa jeste središte za opravke i Paki su učinili
sve što su mogli da ga prikriju. Čjarl mi je pričao o čudovištima, olujama i udaljenostima Velikog
okeana. Oni bi bili odlično pasivni čuvari. Flota osvajača ne bi otkrila tajnu."
Luis je odsutno trljao četiri mesta preko obrva koja su ga svrbela. "Jedan zarez dvanaest na deveti
kubnih milja. Moram priznati, od tog broja mi se vrti u glavi. Šta su čuvali tamo unutra? Prostranstva
dovoljno velika da začepe planinu Božje pesnice? Postrojenja dovoljno velika da ponesu ta
prostranstva, umetnu i čvrsto zavare? Onu opremu za podizanje koju smo videli na obodnom zidu, za
visinske mlaznike? Rezervne visinske mlaznike? Tanj, voleo bih da pronađem rezervne visinske
mlaznike. Ali još bi im preostalo slobodnog prostora."
"Ratne flote."
"Da. Poznato nam je njihovo veliko oružje, ali... ratne flote, razume se, kao i brodovi koji bi nosili
izbeglice. Možda je cela Karta jedan veliki izbeglički brod. Morao bi biti dovoljno velik da evakuiše
Prstenasti svet pre no što populacija počne da ispunjava sve niše u ekologiji."
"Svemirska letelica? Možda je ta svemirska letelica dovoljno velika da može povući Prstenasti
svet nazad na njegovo mesto? Teško mi je da razmišljam u tim razmerama, Luise."
"I meni. Mislim da ipak ne bi bio dovoljno velik."
"Šta si onda imao na umu kada si uništio naš motor za hiperpogon?" Kzin odjednom poče da reži.
Luis nije želeo da ustukne. "Mislio sam da Prstenasti svet može tako da se podesi da magnetski
reaguje u odnosu na sunce. Gotovo da sam bio u pravu. Nevolja je..."
Glas Poslednjeg pokulja iz zvučnika. "Luise! Hmii! Uključite automatskog pilota na lenderu i
smesta se prebacite ovamo!"
29. KARTA MARSA
Hmii stiže do diska pre Luisa jednim džinovskim skokom. I kzinu se moglo naređivati, pomisli
Luis. On zadrža za sebe tu opasku.
Graditelji gradova gledali su kroz trup, ali ne u predeo koji je promicao... i predstavljao nešto
drugo do plavo more i plavo nebo prošarano oblacima koji su se stapali na beskrajnom obzorju ...
već u hologram veličine bioskopskog platna. Kada se Hmii pojavio na prijemnom disku oni se
okrenuše, ustuknuše, a zatim pokušaše da se sakriju.
Luis reče: "Hmii, upoznaj se sa Harkabiparolin i Kavaresksenjajokom, bibliotekarima iz lebdećeg
grada. Oni su nam mnogo pomogli pri dobavljanju obaveštenja."
Kzin reče: "Dobro. Poslednji, u čemu je problem?"
Luis povuče kzina za krzno i upre prst.
"Da", reče lutkar. "Sunce."
Sunce je na hologramskom pravougaoniku izgledalo zatamnjeno i uvećano. Jedna sjajna mrlja u
blizini središta pomicala se, uvijala, menjala oblik njima naočigled.
Hmii reče: "Zar se sunce nije isto tako ponašalo nešto malo pre no što smo se spustili na ispust
svemirske luke?"
"Tačno. upravo posmatraš odbranu od meteora Prstenastog sveta. Poslednji, šta ćemo sada?
Možemo usporiti, ali ne vidim način da spasemo lender."
"Moja prva misao bila je da spasem vaše vredne kože", reče lutkar.
More odbi jaku svetlost sa mesta tačno ispod Igle. Činilo se da postaje sve sjajnija, dobijajući
ljubičaste nijanse. Iznenada, u trenu postala je nepodnošljivo sjajna. A potom je od nje ostala samo
crna tačka na trupu ispod njihovih nogu.
Jedna nit crnog mlaza oivičena ljubičasto-belim stajala je iznad obzorja u smeru okretanja.
Uspravan stub koji se protezao od tla do neba. Iznad atmosfere nije se video.
Kzin izgovori nešto na junakovom jeziku.
"Sve je u redu", reče Poslednji na međunarodnom. "Ali na šta puca? Pretpostavljam da smo meta
bili mi."
Luis upita: "Ne nalazi li se Karta Zemlje u tom pravcu?"
"Da. Isto tako i velika količina vode i uobičajeni predeo Prstenastog sveta."
Tamo gde je snop dotakao tle obzorje je bleštalo belilom. Hmii prošaputa na Junakovom jeziku,
ali Luis uhvati smisao. "S jednim takvim oružjem mogao bih da isparim Zemlju."
"Zaveži."
"Bila je to prirodna misao, Luise."
"Da."
Snop se iznenada prekide. Zatim ponovo dodirnu tle, nekoliko stepeni ulevo.
"Tanj! U redu, Poslednji, podigni nas. Podigni nas dovoljno visoko da možemo upotrebiti
teleskop."
Na Karti Zemlje nalazila se jedna bleštava žuto-bela tačka. Ličila je na trag udara nekog velikog
asteroida.
Slično bleštavilo videlo se malo dalje, na naspramnoj obali Velikog okeana.
Solarna buktinja postajala je sve prigušenija i gubila je postojanost.
Hmii upita: "Da li su se u tim pravcima nalazile neke vazdušne ili svemirske letelice? Predmeti
koji se brzo kreću?"
"Uređaji su možda nešto uhvatili", reče Poslednji.
 "Izvidi to. I spusti nas na milju visine. Želim da se približimo Karti Marsa ispod površine."
"Luise?"
"Učini tako."
Hmii upita: "Da li znate kako je nastao taj laserski snop?"
"Luis ti to može reći", odvrati lutkar. "Ja ću biti zaposlen."
Igla i lender stekoše se na Karti Marsa iz dva pravca. Poslednji je održavao dva vozila jedno uz
drugo tako da je bilo moguće prelaziti.
Luis i Hmii prebaciše se na lender da bi ručali. Hmii je bio gladan. Pojeo je nekoliko funti
crvenog mesa, jednog lososa, galon vode. To je nepovoljno uticalo na Luisov apetit. Bilo mu je drago
da gosti nisu videli ovo.
"Ne razumem zašto si pokupio te putnike", reče Hmii. "Sem ako nisi želeo da se pariš sa ženom.
Ali čemu dečak?"
"Oni su Graditelji gradova", reče Luis. "Njihova vrsta vladala je pretežnim delom Prstenastog
sveta. Doveo sam ih oboje iz Biblioteke. Upoznaj ih, Hmii. Postavljaj im pitanja."
"Boje me se."
"Ti si slatkorečivi diplomata, sećaš se? Pozvaću dečaka da vidi lender. Pričaj mu priče. Ispričaj
mu o Kzinu, parkovima za lov i kući Patrijarhove prošlosti. Ispričaj mu kako se kzini pare."
Luis se prebacio na Iglu, porazgovarao sa Kavaresksenjajokom i vratio se s njim na lender pre no
što je Harkabiparolin uopšte shvatila šta se dešava.
Hmii mu je pokazao kako se upravlja letelicom. Lender se obrušavao, okretao i jurio ka nebu pod
njegovom kontrolom. Dečak je bio opčinjen. Hmii mu pokaza čaroliju dogleda, superprovodne
tkanine i zaštitnog oklopa.
Dečak ga upita o načinu parenja kod kzina.
Hmii se pario sa ženkom koja je mogla da govori! To mu je otvorilo nove vidike. On ispriča
Kavaresksenjajoku ono što ga je zanimalo... što je Luisu bilo krajnje dosadno... a zatim je podstakao
dečaka da priča o sparivanju i rišatri.
Kavaresksenjajok je dobro poznavao teoriju, ali je bio slab u praksi. "Pravimo zapise ako nam
druge vrste to dozvole. Posedujemo arhive traka. Neke vrste imaju određene stvari koje mogu da im
zamene rišatru ili više vole da gledaju, odnosno da govore o njoj. Neke se sparuju samo u jednom
položaju, druge samo u određenom godišnjem dobu i to se prenosi. Sve ovo utiče na trgovačke
odnose. Postoje pomagala raznih vrsta. Da li ti je Luvevu pričao o vampirskom mirisu?"
Jedva da su i primetili kada se Luis vratio na Iglu.
Harkabiparolin je bila uznemirena. "Luvevu, on bi mogao povrediti Kavu!"
"Odlično se slažu", reče joj Luis. "Hmii je član moje posade i voli decu svih vrsta. Dečko je
potpuno siguran. Ako i ti želiš da mu budeš prijatelj počeši ga iza ušiju."
"Kako si povredio čelo?"
"Bio sam nepažljiv. Hodi, znam kako ću te smiriti."
Vodili su ljubav... odnosno, upražnjavali su rišatru... na vodenom krevetu uključivši jedinicu za
masažu. Žena je mogla da mrzi zgradu Pant, ali dosta toga je tamo naučila. Dva časa kasnije, kada je
Luis bio ubeđen da se više neće pomeriti, Harkabiparolin ga udari po obrazu i reče: "Moje vreme
parenja završava se sutra. Tada ćeš moći da se odmoriš."
"To mi se i dopada i ne dopada", zakikota se on.
"Luvevu, osećala bih se bolje kada bi se sada ponovo pridružio Hmiiju i Kavi."
"U redu. Pripazi se kada budem ustajao. Evo me na prenosnom disku. A sada: paf i nema me."
"Luvevu..."
 "Oh, u redu."
Karta Marsa bila je jedna tamna linija što je rasla pretvarajući se u zid koji im se isprečio na putu.
Kada je Hmii usporio, mikrofoni na trupu lendera uhvatiše postojano šaputanje glasnije od vetra koji
ih je pratio.
Stigli su do zida vode koja pada.
Sa udaljenosti od jedne milje izgledao je savršeno ravan i beskrajno dugačak. Vrh vodopada
nalazio se dvadeset milja iznad njihovih glava. Osnova mu je bila sakrivena maglom. Voda im je
tutnjala u ušima tako da je Hmii morao da isključi mikrofone, ali su je ipak i dalje čuli kroz trup.
"Nalik je na kondenzatore vode u gradu", reče dečak. "Mora da je moj narod ovde naučio kako da
pravi kondenzatore za vodu. Hmii, jesam li ti pričao o kondenzatorima za vodu?"
"Jesi. Ako su Graditelji gradova stigli ovako daleko, nameće se pitanje da li su pronašli i put
unutra. Da li se u vašim pričama pominje neka šuplja zemlja?"
"Ne."
Luis reče: "Njihovi čarobnjaci su svi sazdani prema meri Pak zaštitnika."
Dečak upita: "Luvevu, ovaj veliki vodopad... zašto je toliki?"
"Mora da se pruža celim vrhom karte. Izvlači vodenu paru. Vrh Karte mora stalno da bude suv",
reče Luis. "Poslednji, slušaš li?"
"Da. Šta naređuješ?"
"Kružićemo u lenderu koristeći radar za dubinsko snimanje i ostale uređaje. Možda ćemo uspeti
da pronađemo neki ulaz ispod vodopada. Iglu ćemo iskoristiti da ispitamo vrh. Kako stojimo sa
zalihom goriva?"
"Dosta dobro s obzirom na to da ne idemo kući."
"Dobro. Skinućemo sondu i podesiti je da prati Iglu na... udaljenosti od deset milja i sasvim pri
tlu. Drži otvorene prenosne diskove i mikrofone. Hmii, hoćeš li da upravljaš lenderom?"
Kzin reče: "Razumem."
"U redu. Hajdemo, Kava."
"Voleo bih da ostanem ovde", reče dečak.
"Harkabiparolin bi me ubila. Hajde."
Igla se pope dvadeset milja i crveni Mars prostre se pred njima.
Kavaresksenjajok reče: "Užasno izgleda."
Luis ne obrati pažnju na to. "Bar znamo da tragamo za nečim velikim. Zamisli jedan čep dovoljno
veliki da zapuši planinu Božja pesnica. Tražimo neki otvor dovoljno prostran da u njega stane taj čep
kao i vozilo koje bi ga podiglo. Gde bi ga smestio na Karti Marsa? Poslednji?"
"Ispod vodopada", reče Poslednji. "Ko bi ga tamo video? Okean je prazan. Voda koja pada sve bi
sakrila."
"Da. Ima smisla. Ali Hmii to pretražuje. Gde još?"
"Moram, znači, da sakrijem obrise jednog džinovskog otvora na površini Marsa? Možda je
nepravilnog oblika, pri čemu se šarke poklopca nalaze u nekom dugačkom, pravom kanjonu. A možda
bih ga stavio i ispod leda, otapajući i ponovo zamrzavajući severni pol kako bih prikrio svoje
dolaske i odlaske."
"Postoji li neki sličan kanjon?"
"Da. Uradio sam domaći zadatak. Luise, najbolje je pokušati na polovima. Marsovci se nikada
nisu približavali polovima. Voda ih je ubijala."
Karta je predstavljala polarnu projekciju, južni pol pružao se duž celog oboda. "U redu. Odvezi
nas do severnog pola. Ako ne nađemo ništa, odatle ćemo se podići zavojitom putanjom. Ostani
visoko i neka ti rade svi uređaji. Ne treba mnogo da brinemo ako nešto pripuca na Iglu. Hmii, slušaš
li?"
"Slušam."
"Sve nam prenosi. Veće su šanse da ćeš ti pronaći ono za čim tragamo. Ne pokušavaj ništa da
preduzimaš na svoju ruku." Hoće li poslušati? "Ne preduzimamo osvajanje u lenderu. Mi smo
pregovarači. Radije bismo dopustili da na nas pucaju dok smo u trupu Opštih Proizvoda."
Radar za dubinsko snimanje zaustavio se naišavši na pod od skrita. Planine i doline koje su stajale
iznad skrita izgledale su providne. Postojala su mora marsovske prašine koja je bila tako fina da je
tekla poput nafte. Ispod površine nalazili su se nekakvi gradovi: kamene zgrade gušće od prašine sa
isklesanim zidovima, zaobljenim uglovima i velikim brojem otvora. Graditelji gradova netremice su
zurili, kao i Luis Vu. Marsovci su bili izumrli u ljudskom svemiru pre mnogo stotina godina.
Vazduh je bio jasan poput vakuuma. Daleko s desne strane, s druge strane obzorja, nalazila se
planina viša od bilo koje na Zemlji. Mons Olimpus, razume se. Iznad njenog kratera počivala je jedna
bela iverka.
Igla je stala da se spušta sve dok nije stigla nadomak srpastih dina. Zdanje se još moglo videti
kako lebdi na pedeset do šezdeset jardi iznad vrha: stvorenja koja su se tamo nalazila zacelo su sada
jasno mogla videti Iglu.
"Hmii?"
"Slušam."
Luis se upirao da ne šapuće. "Pronašli smo lebdeći oblakoder. Možda ima trideset spratova sa
brodskim prozorima i ispustom za pristajanje vozila. Izgrađen je u obliku dvostruke kupe. Veoma liči
na zgradu koju smo zaposeli na našem prvom putovanju, na dobri brod Neverovatni."
"Potpuno ista?"
"Ne baš, ali prilično. A lebdi iznad najviše planine na Marsu, baš kao neki tanj putokaz."
"Kao da je to neki signal. Da se prebacim?"
"Još ne. Da li si išta pronašao?"
"Verujem da sam ušao u trag jednom ogromnom otvoru unutar vodopada. Kroz njega bi mogla da
prođe neka ratna flota ili čep kojim bi se zapušio krater Božje pesnice. Možda postoje neki signali
kojima se otvara. Ja nisam ništa pokušao."
"I nemoj. Ostani u pripravnosti. Poslednji?"
"Utvrdio sam zračenje i završio dubinsko ispitivanje radarom. Zdanje zrači malo energije.
Magnetska levitacija ne zahteva velike količine energije."
"Šta je unutra?"
"Evo." Poslednji im prosledi sliku. Pri dubinskom ispitivanju radarom struktura je izgledala
providna i siva. Činilo se da je to lebdeća zgrada podešena za putovanja sa rezervoarima za gorivo i
motorom na vazdušno hlađenje ugrađenim u petnaesti sprat. Lutkar reče: "Čvrsta konstrukcija: zidovi
od betona ili nečeg podjednako gustog. Nema vozila na pristajnom doku. Ono su teleskopi ili neki
drugi senzorski uređaji u kuli i prizemlju. Ne mogu da kažem da li u zdanju ima nekog."
"U tome i jeste problem. Želim da utvrdim strategiju. Reci mi kako ti se ovo čini. Prvo: idemo što
brže možemo sve do iznad vrha."
"I tako ćemo postati izvrsna meta."
"I sada smo meta."
"Ne za oružja unutar Mons Olimpusa."
"Zašto tanj imamo trup Opštih Proizvoda? Ako ništa ne pripuca na nas prelazimo na drugu fazu:
dubinsko ispitivanje kratera. Ako pronađemo išta sem poda od čvrstog skrita prelazimo na treću fazu:
isparićemo zdanje. Možemo li to učiniti? Brzo?"
"Da. Nemamo zalihe energije da to dva puta uradimo. A šta je faza četiri?"
"Bilo šta što će nas brzo uvesti unutra. Hmii ostaje u pripravnosti da nas spase kako već bude znao
i umeo. Reci mi sada da li ćeš se smotati na pola puta?"
"Ne bih se usudio."
"Čekaj malo." Luisu sinu da su se njihovi gosti-domoroci već sigurno uplašili. On reče
Harkabiparolin: "Ako postoji mesto sa koga se svet može spasti onda se ono nalazi ispod nas.
Mislimo da smo pronašli prolaz. Pronašao ga je još neko. Ne znamo ništa o njemu ili njima.
Razumeš?"
Žena reče: "Uplašena sam."
"I ja sam. Možeš li uticati na dečaka da ostane miran?"
"A možeš li ti na mene?" Ona se hrapavo nasmeja. "Pokušaću."
"Poslednji. Idemo."
Igla poskoči u nebo pri dvadeset gravitacija, okrenu se i zaustavi naglavce, gotovo duž lebdećeg
zdanja. Prevrnu se i Luisov stomak. Oba Graditelja gradova vrisnuše. Kavaresksenjajok ga krvnički
ščepa za ruku.
Golim okom mogao se videti krater ispunjen starom lavom. Luis je promatrao sliku koju je davao
radar za dubinsko snimanje.
Bila je tamo! Rupa u skriptu, izokrenut levak koji je vodio naviše (naniže) kroz krater Mons
Olimpusa. Izgledao je premali da kroz njega prođe oprema za slučaj nužde, ali bio je dovoljno
prostran za Iglu.
"Pali", reče Luis.
Poslednji je poslednji put upotrebio ovaj snop kao reflektor. Na maloj udaljenosti bio je poguban.
Lebdeće zdanje postalo je usijana traka sa kometnom glavom od ključalog betona. A potom se
pretvorilo u puki oblak prašine.
Luis reče: "Idemo dole."
"Luise?"
"Ovde predstavljamo metu. Nemamo vremena. Dole. Dvadeset grativacija. Sami ćemo napraviti
prolaz."
Žućkasti predeo predstavljao je krov nad njihovim glavama. Radar za dubinsko snimanje
pokazivao je rupu u skritu u koju je trebalo brzo da urone. Ali sve ostalo ukazivalo je na to da im se
krater od čvrste lave u Mons Olimpusu približava vrtoglavom brzinom preteći da ih zdrobi.
Kavaresksenjajokovi nokti zariše se do krvi Luisu u ruku. Harkabiparolin kao da se sledila. Luis
se spremao za sudar.
Tama.
Oko njih je bila samo bezoblična, mlečna svetlost koja je dopirala sa ekrana radara za dubinsko
snimanje. Još je nešto negde sijalo: zelene, crvene i narandžaste zvezde. Brojčanici na upravljčkom
pultu.
"Poslednji!"
Nije bilo odgovora.
"Poslednji, daj nam malo svetlosti! Upotrebi reflektor! Da vidimo šta nam preti!"
"Šta se dogodilo?" upita Harkabiparolin zbunjeno. Luisove oči su se privikavale na tamu; mogao
je da je vidi kako sedi na podu obgrlivši kolena.
Upali se kabinsko svetlo. Poslednji se okrenu od kontrola. Izgledao je nekako sav skvrčen: bio je
već napola smotan. "Luise, ne mogu više ovo da radim."
 "Nismo u stanju da se služimo kontrolama. I sam to znaš. Upali reflektor tako da možemo videti šta
je napolju."
Lutkar stade da prebira po kontrolama. Bela difuzna svetlost obasja trup ispred upravljačkog
pulta.
"Optočeni smo nečim." Jedna glava pogleda nadole; druga reče: "Lava. Temperatura spoljašnje
strane trupa iznosi sedam stotina stepeni. Lava se prelila preko nas dok smo bili u stazisu i do sada se
već ohladila."
"Zvuči kao da nas je neko čekao. Jesmo li još okrenuti naopačke?"
"Da."
"Onda ne možemo da ubrzamo prema gore. Samo nadole."
"Da."
Želiš li da probaš?"
"Šta ti pada na pamet? Najradije bih se vratio u vreme pre no što si sagoreo hiperpogonski
motor..."
"Pusti sad to."
"...ili u vreme pre no što sam odlučio da kidnapujem jednog čoveka i jednog kzina. To je
verovatno bila greška."
"Gubimo vreme."
"Nemamo kuda da ispustimo Iglinu prekomernu toplotu. Upotreba potisnika samo će nas za sat dva
približiti trenutku kada ćemo morati da odemo u stazis i prepustimo se razvoju događaja."
"Pričekaj časak, onda. Šta imaš na radaru za dubinsko snimanje?"
"U svim pravcima živa stena, napukla usled hlađenja. Da proširim vidno polje... Luise? Ispod nas,
ispod Iglinog krova na nekih šest milja nalazi se pod od skrita. Mnogo tanja tavanica od skrita nalazi
se na četrnaest milja iznad nas."
Luisa je počinjala da hvata panika. "Hmii, primaš li sve ovo?"
Odgovor je dobio na neočekivan način.
Začuo je urlik neljudskog bola i besa u trenutku kada se Hmii obreo na prenosnom disku i pojurio
sa njega držeći ruke preko očiju. Harkabiparolin mu se ukloni sa puta. Vodeni krevet prepreči se pred
kzinom u visini kolena, te on nalete na njega, saplete se i pade na pod.
Luis otrča do tuša. Podesi ga na najjači mlaz, skoči na vodeni krevet, podmetnu svoje rame ispod
Hmiijevog pazuha i podiže ga uvis. Hmiijevo telo bilo je toplo ispod krzna.
Kzin ustade i uz Luisovu pomoć krenu prema mlazu hladne vode. Stao je da se okreće izlažući
vodi svaki delić svoga tela; zatim se šćućuiro s licem okrenutim prema mlazu. Posle nekog vremena
reče: "Kako si znao?"
"Namirisaćeš za koji čas", reče Luis. "Sprženo krzno. Šta se dogodilo?"
"Odjednom sam počeo da gorim. Na pultu je počelo da svetluca dedsetak crvenih svetiljki. Skočio
sam ka prenosnom disku. Lender je još podešen na automatskog pilota, ako nije uništen."
"Moraćemo to da otkrijemo. Igla je optočena lavom. Poslednji?" Luis se okrenu prema
upravljačkoj palubi.
Lutkar je bio smotan sa glavama ispod stomaka.
Jedan šok previše. Lako je bilo razabrati zašto. Sa ekrana na letačkoj palubi gledalo ih je jedno
napola poznato lice.
Isto to lice, samo uvećano, gledalo ih je i sa pravougaonika projekcije radara za dubinsko
snimanje. Maska lica, poput nekog ljudskog lica oblikovanog od stare kože, ali ne baš potpuno tome
nalik. Bilo je bez kose. Vilice su predstavljale tvrdi, bezubi polumeseci. Iz dubina ispod čeonih
kostiju oči su pomno posmatrale Luisa Vua.
30. TOČKOVI U TOČKOVIMA
"Izgleda da ste izgubili pilota", reče im uljez sa kožnim licem. Lebdeo je izvan trupa; izobličena
glava i ramena veličine lubenica jednog zaštitnika, duh u crnoj steni koja ih je obmatala.
Luis nije mogao ništa drugo do da klimne. Šokovi su se nizali suviše brzo jedan za drugim i to iz
pogrešnih pravaca. Bio je svestan toga da Hmii stoji pored njega, da se sa njega cedi voda i da u
tišini proučava potencijalnog neprijatelja. Graditelji gradova bili su nemi. Ako je Luis dobro čitao s
njihovih lica na njima se u većoj meri očitavalo strahopoštovanje ili ushićenje nego strah.
Zaštitnik reče: "Nema vam uzmaka iz ove klopke. Uskoro ćete biti primorani da pođete u stazis, a
nema potrebe da razgovaramo o tome šta će biti posle. Sad mi je laknulo. Pitam se da li bih mogla
naterati sebe da vas ubijem."
Luis reče: "Mislili smo da ste svi mrtvi."
"Paki su izumrli pre četvrt miliona godina." Zaštitnikove spojene usne i desni krivili su neke
suglasnike, ali govorio je međunarodnim jezikom. Zašto međunarodnim? "Odnela ih je neka bolest.
Pravilno ste pretpostavljali da su zaštitnici svi mrtvi. Ali drvo života još raste i dobro mu je ispod
Karte Marsa. Ponekad ga otkriju. Pretpostavljam da je droga besmrtnosti upravo ovde nastala i to
kada su nekom zaštitniku bila potrebna sredstva za neki projekat."
"Odakle znaš međunarodni?"
"Znam ga odmalena. Luise, zar me ne prepoznaješ?"
Kao da ga je grom pogodio. "Tila. Kako?"
Lice joj je bilo tvrdo kao maska. Kako je i moglo da iskaže neko osećanje? Ona reče: "Malo
znanja. Poznata ti je ta poslovica. Tragač je tragao za osnovom Luka. Paradirala sam malo svojim
nadmoćnim obrazovanjem pred njim: rekla sam mu da Luk nema osnovu, da je svet prsten. To ga je
jako uzbudilo. Rekla sam mu da ako je tragao za mestom sa koga se može upravljati svetom, onda bi
trebalo da nađe konstrukcioni centar."
"Središte za opravke", reče Luis. Pogled bačen prema upravljačkoj palubi uveri ga da Poslednji i
dalje podseća na jednu izduženu podnožnu klupicu ukrašenu rubinima i ljubičasto-plavim draguljima.
"Razume se, to bi postalo središte za opravke i središte moći", reče zaštitnik. "Tragač se sećao
priče o Velikom okeanu. Činilo se da to nije loš izbor; mesto zaštićeno prirodnim preprekama -
udaljenošću, olujom i desetinama negostoljubivih ekologija. Astronomi su proučavali Veliki okean sa
povoljnih mesta na Luku, a Tragač se sećao dovoljno stvari da nam napravi karte.
Šesnaest godina prelazili smo Veliki okean. Trebalo bi stvoriti predanja o tom putovanju. Da li si
znao da su Kzini kolonizovali Kartu Zemlje? Ne bismo mogli da nastavimo da nismo zarobili jedan
kolonizatorski brod kzina. U Velikom okeanu postoje ostrva koja predstavljaju ogromne oblike
života; leđa tih stvorenja prekrivena su vegetacijom, a ona zarone kada mornar to najmanje
očekuje..."
"Tila! Kako? Kako se moglo dogoditi da postaneš ovakva?"
"Malo znanja, Luise. Nisam shvatila ko su bili inženjeri Prstenastog sveta sve dok nije bilo suviše
kasno."
"Ali tebe je pratila sreća!"
Zaštitnik klimnu. "Tako sam odgajena; iza svega stoje Piersonovi lutkari koji su umešali svoje
prste u Zakone plodnosti na Zemlji ustanovivši Lutriju na pravo rađanja. Pretpostavili ste da im je to
uspelo. Meni je uvek izgledalo glupo. Luise, želiš li da veruješ da je šest pokolenja dobitnika na
Lutriji na pravo rađanja stvorilo ljudsko biće koje prati sreća?"
On ne odgovori.
 "Samo jedno?" Izgledalo je da mu se podsmeva. "Pomisli samo na sreću svih potomaka svih
dobitnika na Lutriji na pravo rađanja. Za dvadeset hiljada godina oni bi već uveliko napuštali
galaksiju bežeći od eksplozije galaktičkog jezgra. Zašto ne ka Prstenastom svetu? Posredi je naseljiva
površina tri puta veća od one na Zemlji, a i pokretna je, Luise. Prstenasti svet je sreća za one
nerođene potomke ljudi odgajanih za sreću. Ako bih uspela da spasem Prstenasti svet, onda bi za njih
bila sreća što smo stigli ovamo pre dvadeset tri godine i što smo Tragač i ja pronašli ulaz u Mons
Olimpus. Njihova sreća. Nikada moja."
"Da li se to i njima dogodilo?"
"Tragač je umro, razume se. Oboje smo poludeli od gladi za korenom drveta života, ali Tragač je
bio hiljadu godina prestar. To ga je ubilo."
"Nije trebalo da te ostavim", reče Luis.
"Nisam ti pružila mogućnost da biraš. Ni ja nisam imala priliku za to - ako veruješ u sreću. I sada
je preda mnom mali izbor. Nagoni zaštitnika veoma su jaki."
"Veruješ li u sreću?"
Ona reče: "Ne. Volela bih da mogu."
Luis raširi ruke... gest bespomoćnosti... i okrenu se od nje. Uvek je znao da će ponovo sresti Tilu
Braun, ali nije mislio da će to biti na ovaj način! On uključi polje za spavanje i zaplovi u njega.
Poslednji je bio u pravu. Smotaj se u vlastiti pupak.
Ali ljudska bića ne mogu da se uvuku u uši. Luis je lebdeo napola smotan sa rukama preko lica.
Ali čuo je:
"Govorniče-Životinjama, čestitam ti na povraćenoj mladosti."
"Zovem se Hmii."
"Izvinjavam se", reče zaštitnik. "Hmii, kako si dospeo ovamo?"
Kzin reče: "Tri puta sam bio uhvaćen u klopku. Kidnapovao me je Poslednji, Luis Vu sprečio da
pobegnem sa Prstenastog sveta, Tila Braun zakopala ispod tla. Moram prekinuti s tom navikom.
Hoćeš li da se boriš sa mnom, Tila?"
"Ne, dok ne budeš u stanju da dođeš do mene, Hmii."
Kzin se okrenu od nje.
"Šta hoćeš od nas?" Bio je to Kavaresksenjajok koji je snebivljivo progovorio na jeziku
Graditelja gradova čiji se prevod zatim začuo na međunarodnom.
"Ništa", reče Tila na jeziku Graditelja gradova.
"Šta mi onda ovde tražimo?"
"Ništa. Pobrinula sam se da ne možete ništa učiniti."
"Ne razumem." Dečak je bio na ivici suza. "Zašto želiš da nas zakopaš ispod tla?"
"Dete, činim ono što moram. Moram sprečiti jedan zarez pet puta deset na dvanaesti ubistava."
Luis otvori oči.
Harkabiparolin se žestoko usprotivi. "Ali mi smo ovde da sprečimo umiranje! Zar ne znaš da je
svet decentrisan, da klizi prema suncu?"
"To mi je poznato. Sastavila sam ekipu koja ponovo postavlja visinske mlaznike Prstenastog
sveta, ispravljajući tako štetu koju je napravila tvoja vrsta."
"Luvevu kaže da to nije dovoljno."
"Nije."
Sada su već privukli punu Luisovu pažnju.
Bibliotekarka odmahnu glavom. "Ne razumem."
"Sa visinskim mlaznicima koji rade produžavamo život Prstenastom svetu za jednu godinu.
Dodatna godina za tri puta deset na trinaesti razumnih bića isto je što i dati svakome na Zemlji
dodatnih hiljadu godina života. To je jedan vredan podvig. Moji saradnici su se složili s tim, čak i
oni koji nisu zaštitnici."
Luis je mogao da razabere crte Tile Braun na kožnoj masci zaštitnika. Ispupčenja na ivicama
vilice, naduta lobanja da bi se smestio pretek moždanog tkiva... ali to je bila Tila i to ga je strašno
bolelo. Zašto nije otišla?
Navike teško umiru, a Luisov um bio je analitički. On pomisli. Zašto nije otišla? Zaštitnik na
samrti na jednom prokletom, veštačkom svetu! Trebalo bi da nema ni trenutka za bacanje na razgovor
sa skupinom uhvaćenih rasplodnika. Šta joj to treba?
On se okrenu prema njoj. "Ti si sastavila ekipu za popravke, zar ne? Ko su oni?"
"Pomogao mi je moj izgled. Većina hominida bi me bar saslušala. Sakupila sam ekipu od nekoliko
stotina hiljada pripadnika različitih vrsta. Troje sam dovela ovamo da postanu zaštitnici: po jednog
predstavnika naroda Prelivnih planina, noćnog naroda i vampira. Nadala sam se da će pronaći
rešenje koje ja nisam videla. Njihove tačke gledanja trebalo bi da se razlikuju. Vampir je, na primer,
pre promene bio neinteligentna osoba.
Izneverili su me", reče Tila. Ona se odista ponašala kao da ima vremena. Vremena da zabavlja
uhvaćene tuđince i rasplodnike sve dok Prstenasti svet ne dodirne senkovite kvadrate! "Nisu pronašli
nijedno bolje rešenje. I tako smo popeli preostale Basardove sabirnike na obodni zid. Do sada smo
postavili sve sem jednog. Pod upravom jedinog preostalog zaštitnika, moja ekipa će staviti u pogon
poslednju svemirsku letelicu sa Prstenastog sveta koja će ih doneti u sigurnost oko neke obližnje
zvezde. Neki žitelji Prstenastog sveta će preživeti."
"Opet smo na prvobitnom pitanju", reče Luis. "Tvoja posada je u velikom poslu. Šta ćeš ti ovde?"
U pravu sam! Pokušava nešto da nam kaže!
"Došla sam da sprečim ubistvo bilion i po razumnih bića. Prepoznala sam neutrinski odliv iz
potisnika sagrađenih u ljudskom svemiru i stigla sam na jedino moguće mesto zločina. Čekala sam. I
evo vas."
"Evo nas", složi se Luis. "Ali ti tanj dobro znaš da nismo došli da počinimo nijedno ubistvo."
"Počinili biste."
"Zašto?"
"To vam ne mogu reći."
Još nije pokazivala nameru da završi razgovor. Tila je igrala čudnu igru. Trebalo je da otkriju
njena pravila. Luis upita: "Pretpostavi da možeš spasti Prstenasti svet ubivši bilion i po stanovnika
od trideset biliona. Jedan zaštitnik bi to učinio, zar ne? Pet procenata da bi se spaslo devedeset pet
procenata. Izgleda veoma... efikasno."
"Možeš li saosećati sa toliko razumnih bića, Luise? Ili možeš li samo zamisliti jednu jedinu smrt u
kojoj ti igraš glavnu ulogu?"
On ne odgovori.
"Trideset milijardi ljudi naseljava ljudski svemir. Predstavi sebi sve njih mrtve. Predstavi sebi
pedeset puta toliko stanovnika koji umiru, recimo od trovanja radijacijom. Osećaš li njihov bol,
njihovo željenje, ono što misle jedni o drugima? Toliko njih? Brojke su suviše velike. Tvoj mozak
neće uspeti da iziđe s njima nakraj. Ali moj hoće."
"Oh."
"Ne mogu sama to učiniti, niti mogu dozvoliti da se to dogodi. Znala sam da vas moram
zaustaviti."
"Tila. Predstavi sebi jedan senkoviti kvadrat koji briše prostranstvom Prstenastog sveta pri brzini
od sedam stotina milja u sekundi. Predstavi sebi hiljadu populacija ljudske vrste kako umiru kada se
Prstenasti svet raspada."
"Dobro."
Luis klimnu. Delići mozaika. Tila će im pružiti onoliko delića koliko bude mogla. Nije bila u
stanju da natera sebe da im isporuči potpunu sliku. Stoga nastavimo s lovom na deliće. "Nisi li rekla
jedini preostali zaštitnik? Postojala su četiri, a sada pominješ samo još jednog pored sebe? Šta se
dogodilo sa ostalima?"
"Dva zaštitnika napustila su ekipu za popravke u isto vreme kada i ja. Verovatno nisu otišli
zajedno. Možda su pronašlil tragove koji su nagovestili vaš dolazak. Smatrala sam za neophodno da
ih sledim i zaustavim."
"Stvarno? Ako su bili zaštitnici, onda oni više nisu bili u stanju da ubiju bilion i po razumnih
hominida kao ni ti."
"Mogli su nekako srediti da se to dogodi."
"Nekako." Treba voditi računa o svakoj reči. Bilo mu je drago što niko nije pokušao da se umeša.
Čak ni Hmii, slatkorečivi diplomata. "Nekako, dopustiti rasplodnicima da stignu do jedinog mesta na
Prstenastom svetu gde zločin može biti počinjen. Da li bi to bila njihova strategija da ih ti nisi
sprečila?"
"Možda."
"Ovi pažljivo odabrani rasplodnici trebalo bi nekako da budu zaštićeni od mirisa drveta života."
Skafandri! Zato je Tila tragala za međuzvezdanom svemirskom letelicom. "Trebalo bi da postanu
svesni situacije. A zaštitnik nekako treba da smisli način da ih ne ubije pre no što sagledaju rešenje i
sprovedu ga u delo, ubivši astronomski broj rasplodnika kako bi ih spasili još više. Da li je to ono
što si mislila da si sprečila."
"Da."
"A ovo je pravo mesto?"
"Zašto bih inače čekala ovde?"
"Ostao je još jedan zaštitnik. Hoće li on poći za tobom?"
"Ne. Zaštitnik-pripadnik noćnog naroda zna da je samo ona preostala da nadgleda evakuaciju. Ako
pokuša da me ubije, a ja ubijem nju, rasplodnici prepušteni sami sebi mogli bi pomreti na putu."
"Izgleda da se veoma lako odlučuješ na ubijanje", reče Luis gorko.
"Ne. Ne mogu ubiti pet odsto stanovnika Prstenastog sveta, a nisam sigurna ni da mogu ubiti tebe,
Luise. Ti si rasplodnik moje vrste. Na Prstenastom svetu si u tom pogledu jedini."
"Razmišljao sam o mogućnostima da spasem Prstenasti svet", reče Luis Vu. "Ako znaš nešto o
transmuteru velikog opsega mi ga možemo iskoristiti."
"Paki sugurno nisu posedovali tako nešto. To ti nije bila baš najdomišljatija pretpostavka, Luise."
"Kada bismo mogli probušiti rupu ispod jednog od Velikih okeana, a zatim kontrolistati oticanje,
mogli bismo iskoristiti reakciju da vratimo Prstenasti svet na mesto."
"Pametno. Ali ne možete napraviti rupu i ne možete je začepiti. Dalje, postoji jedno rešenje koje
ne bi pričinilo toliku štetu, ali bi ipak i ta bila dosta velika, a ja to ne mogu dozvoliti."
"Kako ćeš onda spasti Prstenasti svet?"
Zaštitnik reče: "Ne mogu nikako."
"Gde se nalazimo? Šta se zbivalo u ovom delu središta za opravke?"
Prođe jedan dug trenutak. Zaštitnik reče: "Mogu da vam ne kažem više od onoga što znate. Ne
vidim kako možete pobeći, ali i tu mogućnost moram uzeti u obzir."
"Predajem se", reče Luis Vu. "Priznajem poraz. Do tanja i tvoja glupa igra."
 "U redu, Luise. Bar nikada nećeš umreti."
Luis zatvori oči i smota se u slobodnom padu. Savesna kučka.
"Praviću vam društvo dok ne budete primorani da odete u stazis", reče Tila. "Ništa drugo ne mogu
da učinim da vam bude prijatnije. Vi, kako se zovete i odakle ste? Pripadate vrsti koja je pokorila
Prstenasti svet i zvezde."
Čavrljanje. Zašto se ljudi ne rađaju sa poklopcima preko ušiju? Postoje li neki hominidi sa tim
svojstvom?
Kavaresksenjajok upita: "Kakav je stav čarobnjaka u odnosu na rišatru?"
"To je važno kada sretneš neku novu vrstu, zar ne, dete? Moj stav je da je rišatra za rasplodnike.
Ali mi vodimo ljubav."
Dečak je veoma uživao. Njegova začuđenost kao da je postala bezgranična. Tila je pričala o svom
velikom putovanju. Njena družina istraživača upala je u zamku Groga na karti Zore, a zatim su ih ti
čudni naseljenici oslobodili. Na Kzinu su postojale hominidne životinje uvezene pre dosta vremena
sa Karte Zemlje i odgajane zbog određenih crta dok se nisu razlikovale koliko i psi u ljudskom
svemiru. Tilina posada sakrila se među njima. Ukrali su kzinski kolonizatorski brod. Ubili su jednu
od zveri sa ostrva koje se hrane krilima da bi došli do hrane; meso su zamrzli u jednom praznom
rezervoaru za tečni vodonik. Potrajalo im je mesecima.
Konačno je čuo kako kaže: "Sada moram da jedem, ali uskoro ću se vratiti." Tada nastupi tišina.
Nekoliko minuta tišine okončaše kada tupi zubi nežno obuhvatiše Luisov zglavak. "Luise, probudi
se. Nemamo vremena da ti ugađamo."
Luis se okrenu i isključi polje za spavanje. Za trenutak se prepustio uživanju u zanimljivom
prizoru: lutkar stoji pored kzina i ne fali mu dlaka s glave. "Mislio sam da si se isključio iz svega."
"Vredan privid koji se suviše približio stvarnosti. Bio sam u iskušenju da pustim događaje da se
razvijaju svojim tokom", reče lutkar. "Tila Braun je govorila istinu kada je rekla da nećemo umreti.
Pretežni deo Prstenastog sveta će se raspasti, a zatim razleteti izvan kometnog omotača. Jednog dana
nas čak mogu pronaći."
"Počinjem isto to da osećam. Spreman sam da se predam."
"Zaštitnici mora da su mrtvi već četvrt miliona godina. Ko mi je to rekao?"
"Ako si imalo razuman prestaćeš da me slušaš."
"Ne još, ako nemaš ništa protiv. Imam utisak da je zaštitnik pokušavao nešto da nam kaže. Paki su
bili tvoji preci, a i Tila je potekla iz tvoje kulture. Posavetuj nas."
"Ona želi da za nju obavimo jedan prljavi posao", reče Luis. "Sve vreme je u pitanju bila
dvoznačnost. Tanj, proučavali ste razgovore sa Brenanom pošto je postao zaštitnik. Zaštitnici
poseduju veoma snažne nagone i nadljudski razum. Mora doći do sukoba između te dve stvari."
"Ne shvatam prirodu tog prljavog posla."
"Ona zna kako da spase Prstenasti svet. Svi oni to znaju. Ubij pet procenata, spasi devedeset pet -
ali to sami ne mogu učiniti. Ne mogu čak dozvoliti ni nekom drugom da to uradi, ali moraju dovesti
do toga da to neko drugi uradi. Dvoznačnost."
"Budi određeniji."
Nešto u vezi s pomenutim brojevima poče da kopka Luis. Zašto?... Tanj i s tim. "Tila je odabrala
tu zgradu jer liči na Halroprilalarin lebdeći zatvor, onaj koji smo rekvirirali za vreme prve
ekspedicije. Izabrala ga je da bi nam privukla pažnju. Ostavila ga je tamo gde je želela da se mi
nađemo. Ne znam kakva je uloga ovog dela središta za opravke, ali to je pravo mesto u kutiji od
milijardu kubnih milja. Na nama je da otkrijemo ostalo."
"Šta onda? Da li je sigurna da smo u klopci?"
 "Bilo šta da preduzmemo pokušaće da nas spreči. Moraćemo je ubiti. To je ono što nam je
govorila. Na našoj strani je samo jedna stvar. Ona se boji da bi izgubila."
"Ne shvatam te", reče lutkar.
"Ona želi da Prstenasti svet živi. Želi da je mi ubijemo. Rekla nam je koliko je mogla. Ali čak i da
sve otkrijemo, da li smo u stanju da ubijemo toliko razumnih bića?"
Hmii reče: "Žao mi je Tile."
"Kako je možemo ubiti? Ako si u pravu, onda mora da je nešto smislila za nas."
"Sumnjam. Pre bih se kladio da je učinila sve što je u njenoj moći da ne razmišlja o bilo čemu što
bismo mogli preduzeti. Morala bi da nas spreči. Prepušteni smo sami sebi. Tuđince će ubiti nagonski.
Kada sam ja u pitanju možda će oklevati onih odlučujućih pola sekunde."
"Dobro", reče kzin. "Krupno oružje se svo nalazi na lenderu. Mi smo zaronjeni u stenu. Da li je
veza sa lenderom preko prenosnih diskova još otvorena?"
Poslednji se vrati na upravljačku palubu da proveri. On javi: "Veza je otvorena. Karta Marsa je
od skrita, ali on je ovde debeo svega nekoliko centimetara. Na ovom mestu ne mora da podnosi
užasna natezanja kao pod Prstenastog sveta. Moji uređaji prodiru kroz njega kao i prenosni diskovi.
Tu nas je jedino poslužila sreća."
"Dobro. Luise, hoćeš li mi se pridružiti?"
"Svakako. Kolika je temperatura na lenderu?"
"Neki od senzora su izgoreli. Ne mogu da ti kažem", reče Poslednji. "Ako se lender može
iskoristiti, dobro je. U suprotnom slučaju pokupite svoju opremu i žurno se vratite. Ako su uslovi
nepodnošlivi, vratite se istog časa. Potrebno je da znamo šta posedujemo od alata."
"Očigledan sledeći korak", složi se Hmii. "Šta ako lender nije u operativnom stanju?"
"I dalje ćemo imati uzmak", reče Luis. "Ali moramo imati skafandre. Poslednji, nemoj čekati na
nas. Pronađi gde se nalazimo i pronađi Tilu. Biće da je ona sada negde na otvorenom gde mogu da
uspevaju usevi."
"Razumem. Pretpostavljam da se nalazimo na izvesnoj udaljenosti ispod Mons Olimpusa."
"Ne računaj s tim. Mogla je uperiti na nas snop teškog lasera kako bi zadržala Iglu u stazisu, a
zatim nas odvući do mesta na kome je imala istopljenu stenu spremnu da je izlije na nas. A to mesto
će na kraju ispasti da je poprište ubistva."
"Luise, imaš li bilo kakvu ideju šta ona očekuje od nas?"
"Jedva da je to ideja. Pustimo to za sada." Luis naruči dva peškira i jedan odmah pruži Hmiiju."
Zatim za sebe poruči i par drvenih klompi. "Jesmo li spremni."
Hmii skoči na prenosni disk. Luis krenu za njim.
31. SREDIŠTE ZA OPRAVKE
Učini im se kao da su se prebacili u pećnicu. Luis je imao klompe, ali Hmiijeve noge štitila je
samo prekrivka na podu. Kzin nestade niz stepenice zarežavši jednom kada se očešao o metal.
Luis je zadržavao dah. Nadao se da i Hmii to čini. Bilo je toliko toplo: dovoljno toplo da se
sasuše pluća. Pod je bio nagnut četiri do pet stepeni. Pogledati kroz prozor bilo je pogrešno: sledio
se ne verujući. U gustoj tami napolju: znatiželjna peščana ajkula? Morska voda?
Izgubio je dve ili tri sekunde. Silazio je stepenicama pažljivije od Hmiija boreći se sa potrebom
da udahne, ispuštajući dah kroz nos kako bi izbacio topli vazduh pećnice koji je ipak uspevao da se
uvuče u njega. Osećao je miris ugljenisanja, ustajalosti, dima, toplote.
Hmii je vidao opaljene šake; krzno oko vrata mu se veoma nadulo. Ručke na ormanićima bile su
od metala. Luis obmota peškir oko šake i stade da ih otvara. Hmii upotrebi svoj peškir da izbaci
napolje njihovu sadržinu. Skafandre. Pojaseve za letenje. Dezintegrator. Superprovodnu tkaninu. Luis
dohvati kacigu svog skafandra sa gomile, otvori dovod vazduha, obmota peškir oko vrata da ga
kaciga ne bi žuljala i navuče je. Vetar koji poče da mu duva oko lica nije bio odveć topao. On udahnu
slatkasti vazduh i grudi stadoše da mu se nadimaju.
Hmiijev skafander nije imao zasebnu kacigu; morao je da ga navuče i hermetički zatvori. Njegovo
iznenadno hrapavo dahtanje zastrašujuće odjeknu u Luisovim slušalicama.
"Nalazimo se ispod površine vode", zadahta Luis. "Zašto je onda tako tanj toplo?"
"Pitaj me to kasnije. Pomozi mi da ponesem ovo." Hmii prihvati svoj pojas za letenje, zaštitni
oklop, kalem crne žice, poveći deo superprovdne tkanine i težak dezintegrator za dve ruke. On krenu
ka stepenicama. Luis se teturao za njim sa Prilinim pojasom za letenje, reflektorskim laserom, dva
skafandra i nekoliko kompleta zaštitnih oklopa. Njegovo telo počinjalo je da ključa.
Hmii se zaustavi ispred uređaja na upravljačkoj palubi. Kroz prozore se videla tamnozelena voda
puna mehurića. Male ribe probijale su se kroz gustu šumu morskog korova. Kzin prodahta: "Evo sada
odgovora na tvoje pitanje. Toplota potiče od snopa mikrotalasa kojima nas je Tila zasula. Sistem za
održavanje života je otkazao. Otkazali su i potisnici za skrit. Lender je potonuo. Voda je zasutavila...
mikrotalase. Lender je ostao topao jer... jer su pumpe za toplotu prve izogorele... suviše dobra
izlocija. Sada ne možemo upotrebiti lender."
"Tanj i to." Luis upotrebi prenosni disk.
Čim se prebacio na Iglu on ispusti ono što je nosio. Znoj mu se slivao u oči i usta. Skinuo je toplu
kacigu i udahnuo hladan vazduh. Harkabiparolin podmetnu svoje rame pod njegov pazuh i napola ga
odnese prema krevetu, mrmljajući umirujuće reči Graditelja gradova.
Hmii se nije pojavio.
Luis se oslobodi. Vrati kacigu na glavu i otetura nazad do prenosnog diska.
Hmii je nešto petljao oko kontrola. On gurnu svoju opremu Luisu u ruke. "Uzmi ovo. Pridružiću ti
se za koji čas."
"U redu."
Luis je još napola bio u skafandru kada se kzin vratio na Iglu. Kzin strgnu svoj skafander. "Nikud
ne žurimo, Luise. Poslednji, lender je beskoristan. Podesio sam da uzleti pomoću fuzionih motora i
ode do Mons Olimpusa, samo radi odvraćanja pažnje. Tila će utrošiti nekoliko sekundi uništavajući
ga."
Zvučnici odgovoriše. "Dobro. Mogu da prijavim izvestan napredak, ali vam ga ne smem saopštiti
odavde. Znamo da Tila može prisluškivati moje veze."
"Pa?"
 Poslednji se prebaci sa upravljačke palube. Sada je mogao da govori bez mehaničkih pomagala.
"Većina mojih uređaja je beskorisna, razume se. Poznato mi je gde smo smešteni. Nekih dve stotine
milja nalevo u smeru okretanja nalazi se jak izvor neutrinskog odašiljanja, verovatno neko fuziono
postrojenje. Radar za dubinsko ispitivanje ukazuje na šupljine svuda oko nas. Većina ih je veličine
tek neke sobe. Pojedine su ogromne i u njima je smeštena teška mašinerija. Verujem da sam otkrio
praznu šupljinu u kojoj su bile smeštene skele ekipe za popravke. To sam zaključio prema njenoj
veličini, obliku i podlogama na podu. Odatle se izlazi kroz masivna, isklesana vrata u zidu Karte,
koja skriva vodopad. Pronašao sam skladište u kome se verovatno nalaze čepovi potrebni za rupe od
velikih meteora kao i još jedan otvor. Malu svemirsku letelicu, možda ratnu letelicu - ne mogu da
kažem - i još jedan otvor. Postoji sve u svemu šest otvora ispod vodopada. Uspeo sam da..."
"Poslednji, trebalo je da pronađeš Tilu Braun!"
"Da li sam ja to malo pre dobro čuo da Luisu Vuu preporučuješ da bude strpljiv?"
"Luis Vu je ljudsko biće; on zna meru strpljivosti. A ti vražji biljojedu, ti si previše strpljiv."
"A ti predlažeš da ubijemo ljudski varijetet Paka zaštitnika. Nadam se da ne očekuješ neku vrstu
dvoboja? Dok se ti dernjaš i skačeš, Tila bi se borila goloruka? Protiv Tile moramo koristiti um. Seti
se kakva je igra posredi."
"Nastavi."
"Uspeo sam da odredim gde se nalazi Mons Olimpus: osam stotina milja levo u smeru suprotnom
od smera okretanja. Pretpostavljam da je Tila pucala na Iglu iz teškog lasera ili da je upotrebila neko
slično lukavstvo kako bi nas držala u stazisu dok nas je vukla osam stotina milja. Ne mogu da
odgonetnem zašto."
Luis reče: "Odvukla nas je do mesta gde je imala istopljenu lavu spremnu za izlivanje. To mesto
će se pokazati kao poprište njenog zamišljenog mnogostrukog ubistva. Treba još da otkrijemo na koji
način. Tanj, možda je precenila našu pamet!"
"Govori u svoje ime, Luise. Verovatno je ispod nas."
Jedna lutkareva glava izvi se naviše. "Gotovo iznad nas, kako sada trenutno stoji brod, nalazi se
kompleks prostorija u kojima se može osetiti dosta jaka električna aktivnost, a da ne pominjem takvo
pulsiranje neutrinskih emisija koje ukazuje na pola tuceta radara za dubinsko ispitivanje.
Takođe sam pronašao poluloptu trideset osam zarez osam milja u prečniku sa još jednim izvorom
neutrina delimično uza zid. Pokretni izvor. Odliv je nepravilan kao i kod fuzionog postrojenja. Nije
daleko odmaklo za onih nekoliko minuta što ste bili odsutni, ali može preći preko čitavih sto
osamdeset stepeni kupole u toku petnaest časova plu-minus tri. Mesojedu, ratniče, da li ti to nešto
govori?"
"Veštačko sunce. Poljoprivreda. Gde?"
"Dve hiljade pet stotina milja prema desnoj ivici Karte. Ali pošto ćete dolaziti kroz Mons
Olimpus, morate tražiti dvanaest stepeni nadesno u usmeru suprotnom od smera okretanja. Možda
postoje zidovi kroz koje treba proći. Da li si doneo ručni dezintegrator?"
"Nisam bio sasvim nerazuman, doneo sam ga. Poslednji, ako lender signe do Mons Olimpusa,
možemo izići preko prenosnih diskova, pa ravno kroz vrata za teret na lenderu. Ali Tila će ga pre
toga oboriti."
"Zašto bi? Još nismo na njemu. Ona ima radar za dubinsko ispitivanje; znaće to."
"Uurrr. Onda će pratiti lender, čekati dok se ne pojavimo i tada nas uništiti. Je li to mudrost koja
pomaže tvom narodu da se uspuže uz list?"
"Da. Ući ćete u Mons Olimpus mnogo sati pre no što lender stigne. Podesio sam sondu da nas
prati. U sondi se nalazi prijemno-prenosni disk. Razume se, više nećete moći da se vratite na Iglu."
 "Uurrr. Zvuči izvodljivo."
"Koju opremu ćete upotrebiti?"
"Skafandere, pojaseve za letenje, reflektorske lasere i dezintegrator. Doneo sam i ovo." Hmii
pokaza na superprovodnu tkaninu. "Tila ne zna za nju. To bi nam moglo pomoći. Mogli bismo od nje
sašiti ogrtače da njima prekrijemo skafandere. Harkabiparolin, umeš li da šiješ?"
"Ne."
Luis reče: "Umem ja."
"Umem i ja", reče dečak. "Morate mi samo pokazati šta želite."
"Pokazaću ti. Ne mora da bude elegenatno. Moramo se nadati da će Tila upotrebiti lasere pre nego
projektile ili ratnu sekiru. Nećemo moći da navučemo zaštitne oklope preko skafandera."
"Pa, nije baš tako", reče Luis. "Na primer, Hmii, ja ću moći da navučem tvoj zaštitni oklop preko
mog skafandera."
"Tako ušuškan nećeš moći dovoljno brzo da se krećeš."
"Možda i neću. Harkabiparolin, kako izdržavaš?"
"Zbunjena sam, Luise. Da li se borite na strani zaštitnika ili protiv njega?"
"Ona se bori protiv nas, ali nada se da će izgubiti", reče Luis blago. "Ona to ne može da prizna.
Pravila igre koju igra usađena su u njen mozak i žlezde. Da li ti bar nešto od toga izgleda uverljivo?"
Harkabiparolin je za trenutak oklevala, a zatim reče: "Zaštitnik se ponaša kao... da se plaši da
neko sa strane nadgleda ono što ona govori i čini. To bi ličilo na moju obuku u zgradi Pant."
"Tako je. Tila sama sebe nadgleda. Možeš li se boriti protiv zaštitnika, ako znaš da ceo svet može
izumreti ako izgubiš?"
"Mislim da mogu. U najgorem slučaju mogu joj odvratiti pažnju."
"U redu. Vodimo te sa sobom. Imamo opremu koja je bila namenjena jednoj drugoj ženi Graditelja
gradova. Objasniću ti, koliko budem u stanju, namenu stvari koje ćeš nositi. Hmii, ona će nositi tvoje
zaštitno odelo između skafandera i superprovodne tkanine."
"Može uzeti Halroprilalarin reflektorski laser. Nepažnjom sam svoj izgubio. Ja ću uzeti
dezintegrator. Takođe znam kako da podesim rezervne baterije da oslobode svoju energiju u jednoj
milisekundi."
"Te baterije pripadaju mom narodu. Napravili smo ih zbog bezbednosti", reče Poslednji
sumnjičavo.
"Ipak mi ih pokaži. Kao sledeće, moraš isključiti sve komunikacijske veze. Možemo očekivati da
će Tila završiti sa jelom i vratiti se ovamo pre no što obavimo sav posao. Voleo bih da imamo više
vremena. Luise, pokaži Kavaresksenjajoku kako da sašije naše zaštitne ogrtače. Kao konac upotrebi
superprovodnik."
"Da, mislio sam na to. Tanj, voleo bih da imamo više vremena."

Oni skočiše prema prenosnim diskovima obmotani u opremu.

Harkabiparolin je bila bezoblična u mnogobrojnim slojevima odeće. Lice u kacigi bilo joj je
napregnuto od usredsređivanja. Skafander, pojas za letenje, laser - imaće sreće ako ne zaboravi kako
da rukuje onim što nosi na sebi, a gde je još borba. Iz daljine je moglo izgledati da se to Luis Vu krije
iza sve te odeće i Tila bi mogla oklevati na trenutak. Sve bi moglo doći u obzir.
Nestade je, Luis krenu za njom, uključivši pojas za letenje.
Hmii, Harkabiparolin, Luis Vu: lebdeli su poput lopti od crnog svilenog papira iznad padine Mons
Olimpusa boje rđe. Sonda nije lebdela. Mora da je plutala dok joj nije ponestalo goriva, zatim je
pala i otkotrljala se. Bila je gadno razbijena. Prenosni disk ostao je čitav.
 Brojčanici ispod Luisove brade upozoriše ga da je vazduh veoma redak, veoma suv, bogat ugljen-
dioksidom. Dobra imitacija Marsa, ali sa gotovo zemaljskom gravitacijom. Kako li su Marsovci
preživeli? Mora da su se privikli ohrabreni morem prašine u kome su živeli. Jači od svojih izumrlih
rođaka... Na posao!
Obod kratera nalazio se na četrdeset milja uz padinu. Bilo im je potrebno petnaest minuta.
Harkabiparolin ih je sledila. Njeno letenje bilo je trzavo; mora da se sve vreme borila sa kontrolama.
Otvor na dnu kratera imao je boju stene i rđe i neravnu površinu. Eksplodirao je prema unutra,
nadole.
Oni propadoše u tamu.
Zadržali su ih pojasevi za letenje. To nije trebalo da se dogodi. Jedinice za potiskivanje odbijale
su ravne ploče skrita iznad njihovih glava i ispod njih. Ali tavanica od skrita nije bila predviđena da
nosi teret. Bila je mnogo tanja od poda Prstenastog sveta ispod njih.
Luis se prebaci na infracrveno područje (nadajući se da će se i Harkabiparolin toga setiti; inače
će biti slepa). Odozdo je zračila toplota - jedan mali, svetao krug. Predeo koji ih je okruživao bio je
neizmeran, bez obeležja. Stubovi diskova i uske lestve sa strane, duž tri zida. A iz središta velike
odaje uzdizala se jedna iskošena kula toroida. Stali su da padaju pored nje, dok su iz njih promicali
prstenovi. Linearni akcelerator, usmeren naviše kroz Mons Olimpus? Onda oni diskovi mogu biti
borbeme platforme jednog zaštitnika spremne za lansiranje u nebo.
Rupa je bila probijena naniže kroz pod. Propali su kroz nju. Harkabiparolin je još bila sa njima.
Topla tačka se nalazila ispod njih, postajući sve veća.
Dvanaest spratova, zbijenih jedan uz drugi, a kroz svaki je bila probijena rupa. Igla se dobro
zarila. Čak je i poslednja poderotina bila velika... a kroz nju je sijala infracrvena svetlost. Donja
komora gotovo se nalazila u stanju crvenog usijanja. Hmii uskoči u nju prilično odmakavši Luisu.
Trenutak kasnije on dolebdi nazad, te se spusti na sprat iznad.
I dalje nisu upotrebljavali radio. Luis postupi kao i Hmii: uskoči kroz poslednju rupu i nađe se u
infracrvenom bleštavilu. Ogromna toplota ovde se oslobađala. A tunel koji je odatle vodio bio je još
svetliji.
Luis se uzdiže kako bi se pridružio Hmiiju. Mahnu Harkabiparolin i ona se spusti pored njega uz
tresak.
Da. Igla je bila odvučena kroz taj tunel u kome je bilo dovoljno toplote da aktivira polje stazisa.
Lako su mogli pratiti trag... sem što bi se ispekli. Šta sad?"
Slediti Hmiija koji je žustro odlebdeo dalje. Šta je imao na umu? Kada bi samo mogli da pričaju!
Kretali su se kroz prostor za stanovanje. To ih je ometalo u brzom letenju. Odeljenja bez vrata ili
sa vratima nalik na ona sa sefova; nigde nijedne zavese koja bi omogućavala kakvu takvu izolovanost.
Kako su živeli Paki-zaštitnici? Pogledi bačeni na brzinu u odeljenja ukazaše na spartansku
jednostavnost. Na podu jednog odeljenja kostur sa naduvenim zglavcima i izduženom lobanjom.
Jedne velika odaja bila je puna stvari koje su verovatno predstavljale opremu za vežbanje,
uključujući i splet skela za veranje koji je izgledao milju visok.
Leteli su satima. Ponekada su nailazili na milje pravih hodnika. Njih su prelazili velikom brzinom.
Drugi put su opet morali da odlučuju kuda da krenu.
Vrata su im preprečavala put. S njima je Hmii izlazio na kraj: vrata su se raspršivala u oblaku
jednoatomske prašine pod dejstvom snopa dezintegratora.
Oko jednih velikih vrata diže se prašina, zatim prestade da nadolazi, ali vrata su još stajala na
svom mestu. Prazan četvorougao. Mora da su od skrita, pomisli Luis.
Hmii ih povede nalevo oko onoga što su ta vrata čuvala. Luis se premesti iza Harkabiparolin i
odlete nazad, stalno na oprezu da se Tila Braun ne pojavi. Velika vrata ostaše zatvorena. Ako su i
skrivala Tilu Braun, ona nije bila u stanju da ih otkrije kroz skrit. Čak ni zaštitnici nisu svemoćni.
Moglo se desiti da slede tunel koji je vodio ka Igli, krećući se iznad njega, ali to nije bio slučaj.
Koristeći se mestom gde se Igla nalazila kao orijentirom Hmii ih je vodio oko dvanaest stepeni
nadesno u smeru suprotnom od smera okretanja... prema jednoj velikoj poluloptastoj šupljini sa
pokretnim izvorom neutrina na pola puta uz jedan zid. Dosta dobro.
Skrenuli bi nadesno kada god bi mogli. Prošli su pored još jednih vrata od skrita ali ova im nisu
stajala na putu. Bilo oko čega da su kružili to se pokazalo kao odista veliko. Kontrolna prostorija za
slučaj nužde? Možda će poželeti ponovo da je pronađu.
Proteklo je četrnaest časova i prevalili su gotovo hiljadu milja, pre no što su se zaustavili da se
odmore. Spavali su u svojevrsnom metalnom prstenu čija je visina sezala do struka i koji se nalazio
nasred poda. Namena nepoznata - ali ništa im se nije moglo prišunjati. Luis je ogladneo, ali mu je već
bilo dosta hranljivog sirupa. Pitao se: da li je Tila obedovala i otišla za svojim poslom i da li je
dovoljno vremena prošlo da opet ogladni?
Nastaviše da lete. Sada su već napustili deo za stanovanje, mada su se još ponegde mogla videti
odeljenja sa praznim spremištima za hranu, vodovodom i lepim ravnim podovima pogodnim za kratak
san. Ali one su bile sakrivene u ogromnim odajama koje su mogle da sadrže svašta i ništa.
Leteli su oko perimetra nečega što je moralo biti jedna neizmerna velika pumpa, sudeći prema
buci koja im je odzvanjala u ušima sve dok je nisu ostavili za sobom. Hmii ih povede nalevo i probi
se kroz jedan zid te ih dovede u odaju sa kartama toliko veliku da se Luius sav uvuče u sebe. Kada je
Hmii razneo suprotni zid ogroman hologram sevnu svetlošću i zamre; oni kretoše dalje.
Bili su blizu. Spavali su na vrhu jednog fuzionog generatora koji nije radio. Četiri sata; tada
nastaviše.
Hodnik, s druge strane svetlost i vetar koji ih je nosio napred.
Izbiše na svetlost.
Sunce je upravo bilo prošlo zenit na gotovo bezoblačnom nebu. Beskrajan, suncem obasjan predeo
pružao se pred njima: rezervati, gajevi, polja žita i leje tamnozelenog povrća. Luis se osećao kao
meta. Kalem crne žice bio mu je privezan za rame. Sada ga oslobodi i baci. Jedan njegov kraj još mu
je bio pričvršćen za skafander. Ako ona sada opali zračiće toplotu.
Gde je Tila Braun?
Izgleda da se nije ovde nalazila.
Hmii ih povede preko lanca niskih brda, a zatim stade da se spušta ka jednom jezercu. Luis ga je
sledio sa Harkabiparolin iza sebe. Kzin stade da otvara svoj skafander. Kada se Luis spustio, Hmii
ispruži oba dlana, poče da mu objašnjava mimikom, držeći sada čvrsto zatvoren skafander.
Ne otvarajte skafander. To je bilo namenjeno Harkabiparolin. Bila je upozorena, ali Luis ju je
posmatrao kako bi se uverio da ona to ipak neće učiniti.
Šta sada?
Tle je bilo suviše ravno. Nije bilo puno mesta za sakrivanje... gajevi, a iza njih nekoliko
brežuljaka blagih padina: suviše očigledno. Sakriti se ispod vode? Možda. Luis poče da namotava
superprovodnu žicu koju je bacio. Verovatno su imali čitave sate pred sobom da se prireme, ali kada
Tila dođe stići će poput munje.
Hmii se sasvim skinuo. Zatim je ponovo navukao ogrtač od superprovodne tkanine. Prišao je
Harkabiparolin i pomogao joj da skine njegov zaštitni oklop koji zatim navuče, ostavljajući je još
bespomoćniju nego što je bila. Luis se nije mešao.
A da se sakrije iza sunca? Malo sunce na fuzioni pogon koje je odašiljalo neutrine - bar to nije
bilo očigledno mesto za skrivanje. Može li se to izvesti? Ako bi superprovodnu žicu sproveli u
jezerce, onda bi se on našao na podnošljivoj temperaturi ključanja vode. Tanj, to je bilo pametno! To
bi im čak i uspelo da se nalaze bliže površini Marsa, gde bi voda ključala na nekoj pristojnoj
temperaturi. Ali oni su se nalazili suviše blizu poda Prstenastog sveta; vazdušni pritisak bio je gotovo
kao na nivou mora.
Mogli su čekati danima. Nestalo bi vode u skafanderima, kao i šećernog sirupa, a Luis Vu bi
verovatno izgubio strpljenje. Hmii je već izišao iz skafandra. Ovde se čak mogla naći neka lovina za
njega.
Ali šta sa Harkabiparolin? Ako otvori svoj skafander udahnuće miris drveta života.
Hmii je ponovo naduvao svoj skafander. Zatim je preko njega navukao pojas za letenje. Stavio je
kamen na svako stopalo, te stao da upravlja pojasom za letenje dok ga nije uspravio. To je bilo
pametno. Ako se ukloni kamenje i puste u pogon potisnici, prazni skafander će odleteti u napad.
Luis se nije setio ničega što se s ovim moglo porediti.
Možda je Tila dolazila ovamo tek svakih nekoliko nedelja. Možda je imala korenje drveta života
uskladišteno na nekom drugom mestu.
Kako je drvo života uopšte izgledalo? Kao one glatke skupine tamnozelenih listova? Luis povuče
jedan. Ispod njega nalazilo se debelo korenje, otprilike nalik na jam ili slatki krompir. Nije poznavao
tu biljku, kao ni bilo šta drugo što je ovde raslo. Većina stvari koje su uspevale na Prstenastom svetu,
kao i svo ovdašnje rastinje mora da je uvezeno iz galaktičkog jezgra.
Tila se nasmeja u Luisovom uhu.
32. ZAŠTITNIK
Luis nije samo poskočio; on je vrisnuo u kacigi.
U Tilinom glasu osećao se smeh i čuli su se nejasni suglasnici, što nije mogla da izbegne: usne i
desni spojili su se u tvrdi kljun. "Uopšte nisam želela da se ponovo borim protiv jednog Piersonovog
lutkara! Hmii, smatraš li da si opasan? Taj lutkar me je gotovo uhvatio."
Nekako je uspela da oživi njihove mrtve slušalice. Da li je mogla i da im uđe u trag na isti način?
Onda su otpisani. Znači, treba pretpostaviti da to nije mogla učiniti.
"Sa broda nije bilo signala. Veze prekinute. Morala sam da saznam šta se događa. Tako sam
smislila način kako da se prikačim na prenosne diskove. Mogu vam reći da nije bilo lako. Kao prvo,
morala sam da pretpostavim da je lutkar doneo prenosne diskove sa svoje matične planete, zatim sam
morala da ustanovim kako rade i načinim jedan... a kada sam se prikačila i prebacila, lutkar je upravo
posezao ka prekidaču za aktiviranje polja stazisa! Morala sam tanj brzo da pogodim gde se nalazi
disk za transmutovanje! Uspela sam da iziđem, ali vaš brod mora da je u stazisu i niko vam ne hita u
pomoć. Krećem sada po vas", reče Tila, a Luis oseti žaljenje u njenom glasu.
Sada im je preostalo samo da čekaju. Poslednji se nalazio van domašaja sa svom opremom na
Igli. Ostalo im je samo ono što su poneli sa sobom.
Zvučalo je kao da će joj biti potrebno nešto vremena, ako nije lagala. Luis se podiže pomoću
pojasa za letenje.
Milju, dve milje, a krov je još bio daleko iznad njega. Jezerca, potoci, blago ustalasana brda:
hiljadu kvadratnih milja bašte pretvoreno u divljinu. Drveće u obliku zvona sa čipkastim lišćem
obrazovalo je džunglu koja se širila sa leve strane. Stotine kvadratnih milja žutih žbunova u smeru
okretanja sa desne strane još su se delimično pružali u nizovima u kojima su bili posađeni.
On pronađe jedan veliki ulaz u smeru okretanja i bar tri manja, uključujući tu i tunel u smeru
suprotnom od smera okretanja, onaj koji ih je doveo dovde.
Luis se spusti blizu površine. Moraće da se brane sa sve četiri strane. Kada bi mogao da nađe neki
prostor u obliku činije... tamo, izvan središta, potok koga okružuju niska brda. Zašto ne bi izabrali
sredinu potoka? Razledao ga je odozgo sa osećanjem da mu izmiče nešto presudno...
Da.
Luis jurnu nazad ka mestu gde se Hmii zaklonio. On prodrma Hmiijevu ruku i upre prstom.
Hmii klimnu. On požuri ka hodniku kroz koji su ušli vukući svoj skafander poput balona. Luis se
podiže pomoću pojasa za letenje i mahnu Harkabiparolin da ga sledi.
Ivica klanca niskih brda i jezero iza njih. Moglo bi poslužiti za zgodnu zasedu. Luis se spusti na
prevoj. Pruži se potrbuške na mestu sa koga je mogao da pazi na ulaz. Na trenutak se okrenu da
snažno zabaci kalem sa superprovodnom žicom prema jezeru i ostade da osmatra kako bi se uverio da
je nit dodirnula vodu.
Postojao je samo jedan put sa Igle. Jedini prenosni disk koji je Tila mogla da dosegne vodio je do
sonde na padini Mons Olimpusa. Tilin put bio je put kojim su oni išli i vodio je ovamo.
Nekoliko gutljaja šećernog sirupa; nekoliko gutljaja vode. Pokušaj opuštanja. Luis nije mogao da
vidi Hmiija; nije imao pojma kuda je kzin otišao. Harkabiparolin ga je posmatrala. Luis pokaza na
hodnik, zatim joj mahnu da ode. Shvatila je. Skliznula je oko okuke brda. Luis je ostao sam.
Ova brda bila su tanj ravna. Do struka visoke krošnje tamnog, glatkog, zelenog lišća mogle bi da
sakriju nepomičnog čoveka, ali bi sputale kretanje.
Vreme je prolazilo. Luis upotrebi sanitarijske pogodnosti u svom skafandru, osećajući se
bespomoćno i užurbano. Nazad na svoje mesto. Budi spreman. S njenim poznavanjem unutrašnjeg
transportnog sistema središta za opravke, stići će brzo. Za nekoliko časova od sada ili sada...
Sada! Tila je stigla poput teledirigovane rakete, krećući se nešto malo ispod krova hodnika. Luis
je opazi i istog časa se okrenu da opali. Stajala je uspravno na disku prečnika šest stopa čvrsto se
držeći za vertikalni stub sa ručkama i kontrolama.
Luis opali. Hmii takođe opali sa mesta gde se krio. Dve niti rubinske svetlosti dodirnuše istu metu.
Tila je do tada već bila čučnula, zaklonjena iza diska. Videla je sve što je želela da vidi, odredila
njihove položaje tačno u inč.
Ali leteći disk buktao je rubinskim plamenom i padao. Luis poslednji put ugleda Tilu pre no što se
spustila iza čudnog, čipkastog drveća.
Raširila je malu parajedrilicu.
Znači, treba pretpostaviti da je živa i nepovređena i da se brzo udaljava. Luis se najkraćim putem
uputi preko prevoja brda i stade da osmatra drugu stranu. Moglo je da uspe, a njegov rep od
superprovodne niti još se nalazio u jezercu.
Gde se nalazila?
Nešto poskoči sa prevoja narednog brda. Zelena svetlost pogodi ga u letu; zadržala se sve vreme
dok ta stvar nije sagorela i umrtvila se. Hmiijev skafander odslužio je svoje. Ali skupina projektila
veličine šake polete prema osnovi zelenog laserskog snopa. Šest belih bleskova koji su doprli iza
uzvišice i rasprskavanje munje koja je udarila u blizini, uveriše ga da je Hmii uspeo da baterije
lutkara preobrati u bombe.
Tila je bila blizu i koristila je laser. A u slučaju da kruži oko jezerca upravo s druge strane
prevoja... Luis se bolje smesti na svom položaju.
Hmiijev sagoreli skafander padao je suviše sporo. Jedan zaštitnik će znati da je prazan. Cthulhu i
Alah! Kako iko može da se bori protiv srećnog zaštitnika?
Tila se naglo pojavi malo niže na strani brda nego što je to Luis očekivao, probode Luisa kopljem
zelene svetlosti i nestade pre no što je Luis mogao i palac da pomeri. Luis trepnu. Štitnik od buktinje
u njegovoj kacigi spasao mu je oči. Ali bez obzira na to da li su u pitanju bili nagoni ili ne, Tila je
pokušala da ubije Luisa Vua.
Ona se ponovo iznenada pojavi na drugom mestu. Zelena svetlost zamre na crnoj tkanini. Ovog
puta Luis uzvrati paljbom. Nje nestade; nije znao da li ju je pogodio. Za trenutak je ugledao savtljiv
kožni oklop pomalo velik za nju i veoma naduvene zglavke: zglobovi i zglavci prstiju veličine oraha,
kolena i laktovi poput krastavih dinja. Nije nosila drugi oklop do svoje kože.
Luis se otkotrlja u stranu niz brdo. Stade brzo da puzi. Puzanje je bilo teško. Gde će se sledeći put
pojaviti? Nikada nije igrao ovu igru. Za dve stotine godina života nikada nije bio vojnik.
Oblačići pare uzdigoše se iznad jezerceta.
S njegove leve strane Harkabiparolin iznenada ustade i opali. Gde je bila Tila? Njen laser nije
odgovorio. Harkabiparolin je stajala poput neke crne mete; zatim se pognula i stračala niz brdo.
Polegla je i stala da puzi levo i nagore.
Kamen stiže s njene leve strane. Kako li je Tila mogla tamo dospeti tako brzo? Pogodio je
Harkabiparolin u ruku dovoljno jako da joj slomi kost i rascepa rukav. Žena Graditelja gradova
stajala je jaučući, a Luis je čekao da je vidi dokrajčenu. Tanj. Ali sledeći snop...
Nije se pojavio nikakav snop. Nije više trebalo da posmatra; trebalo je da dela. Video je odakle
je došao kamen. Između dva brda nalazio se usek i on stade da puzi što se brže usuđivao kako bi
između sebe i Tile postavio obronak brda. Zatim okolo... Tanj, gde se sada nalazi Hmii? Luis se
odvaži da baci pogled preko prevoja.
Harkabiparolin je prestala da vrišti. Ona šmrknu. Zatim ispusti pojas za letenje i zdera crnu
tkaninu jednom rukom. Druga ruka joj je bespomoćno visila, slomljena. Onda poče da skida ogrtač.
Tila je bila tamo. Gde je mogla da pređe? Nije više obraćala pažnju na Harkabiparolin.
Harkabiparolin nije mogla da skine kacigu. Stala je da se kotrlja niz brdo naprežući se da je strgne
jednom rukom; zatim je počela da udara kamenom po ploči vizira.
Proteklo je suviše vremena. Tila je sada mogla da bude već bilo gde. Luis se ponovo pokrenu ka
useku koji je nekada izdubio jedan sada isušeni potok. Ako pokuša da krene prema vrhu brda sigurno
će ga opaziti.
Da li je ona stvarno bila u stanju da pogodi svaki njegov pokret? Zaštitnik! Gde li se sada
nalazila?
Iza mene? Luis oseti žmarce na vratu. Okrenu se, bez ikakvog povoda i opali na Tilu, u času kada
mu neka mala, metalna naprava suknu put rebara. Projektil mu raspara skafander i meso pogodivši
metu. Levom rukom on obuhvati poderotinu dok je rubinskim snopom šarao po mestu gde se Tila
poslednji put nalazila. Zatim se ona ponovo neočekivano pojavi, pa nestade pre no što ju je snop
mogao doseći, a jedna gusta metalna kugla rasprsnu krhotine sa njegove kacige.
On se otkotrlja niz brdo, držeći skafander zatvoren levom rukom. Kroz kacigu punu zvezdica on
ugleda Tilu kako mu prilazi nalik na nekog velikog crnog slepog miša i on upravi na nju rubinski snop
pre no što je mogla da ga izbegne.
Tanj, ona nije ni pokušavala da ga izbegne! A i zašto bi? Harkabiparolinin ogrtač od crne
superprovodne tkanine sada je nosila Tila Braun. Držao je snop uperen na nju obema rukama. Demon
u oklopu ustremio se na njega sa crnom tkaninom koja se raspadala oko nje poput mokrog papira.
Raspadala. Zašto? I kakav je to bio miris?
Ona skrenu i baci laser kao da je projektil, postrance na Hmiija. Dezintegrator i reflektorski laser
odleteše iz Hmiijeve šake. Slomili su se u međusobnom sudaru.
Miris drveta života bio je u Luisovom nosu i mozgu. To nije bilo nalik na napon. Struja je bila
dovoljna sama po sebi, jedno iskustvo koje nije zahtevalo ništa više da bi bilo savršeno. Miris drveta
života predstavljao je ekstazu, ali i podsticao jarosnu glad. Luis je sada znao koja je biljka bila drvo
života. Imala je glatke tamnozelene listove i korenje kao slatki krompir, nalazila se svuda oko njega,
a ukus - nešto u njegovom mozgu upamtilo je ukus raja.
Nalazila se svuda oko njega, a on nije mogao da jede. Nije mogao da jede. Nije mogao da jede
zbog kacige, ali je ipak odvojio šake od spona koje su je oslobađale, jer nije mogao da jede dok
ljudski varijetet Paka zaštitnika ubija Hmiija.
Čvrsto je uhvatio laser obema šakama kao da je mogao da mu se istrgne. Kzin i zaštitnik bili su
nerazmrsivo zapleteni dok su se kotrljali nizbrdo, ostavljajući za sobom komade crne tkanine. Stao je
da ih prati jednom niti rubinske svetlosti. Prvo pucaj, onda nišani. Ti nisi stvano gladan. To bi te
ubilo. Suviše si star da postaneš zaštitnik, to bi te ubilo.
Tanj, taj miris! Vrtelo mu se u glavi od njega. Morao je stravično da se napregne kako bi mu
odoleo. Bilo je isto tako strašno kao kada ne bi ponovo podesio draud svako veče proteklih
osamnaest godina svog života. Nepodnošljivo! Luis je postojano držao snop i čekao.
Tila zamahnu nogom prema Hmiijevoj utrobi i promaši. Za trenutak noga joj ostade ispružena
napred. Crvena nit je dodirnu i Tilina golenjača buknu jarkom crvenom svetlošću.
Ponovo se ustremila, ali se munjevito povukla u času kada je on opalio. Deo Hmiijevo golog
ružičastog repa zaplamte i otpade, grčeći se poput ranjenog crva. Hmii kao da to nije ni primetio. Ali
Tila je znala gde se nalazi snop. Pokušavala je da baci Hmiija na njega. Luis pomeri palicu crvene
svetlosti na mesto gde nije bilo ničeg i stade da čeka.
Hmii je bio izranavljen; krvario je na više mesta; ali nalazio se povrh zaštitnika koristeći svoju
masu. Luis primeti u blizini jedan kamen oštrih ivica, poput brižljivo isklesane kamene sekire koji bi
mogao da smrska Hmiijevu lobanju. On povuče okidač i nanišani u kamen. Tilina šaka sevnu ka
njemu i planu.
Iznenađenje, Tila!
Tanj, taj miris! Ubiću te zbog mirisa drveta života!
Izgubila je jednu šaku i nogu ispod kolena: to bi trebalo da omete Tilu, ali koliko je štete nanela
Hmiiju? Mora da su se zamorili, jer je Luis na čas video Tilin kljun u Hmiijevom zadebljalom vratu.
Hmii se izvi i na trenutak nije bilo ničeg iza Tiline nepravilne lobanje sem plavog neba. Luis skrenu
svetlost ka njenom mozgu.
I Luis i Hmii morali su zajedno da se upru kako bi rastvorili Tiline čeljusti na mestu gde su se
zarile u Hmiijevo grlo. "Dopustila je nagonima da se bore za nju", reče Hmii dahćući. "A ne umu. Bio
si u pravu, borila se da izgubi. Samo mi je Kdapt mogao pomoći da se borila da pobedi."
To je bio kraj, sem krvi koja je natapala Hmiijevo krzno; sem Luisovih podbijenih i verovatno
slomljenih rebara kao i bola koji ga je terao da se savija u stranu; sem mirisa, mirisa drveta života
koji nije prestajao da ga zapahnjuje. Sem Harkabiparolin koja je sada stajala u vodi jezerca do
kolena, ludačkog pogleda i s penom na ustima dok se borila da skine kacigu.
Uhvatiše je za ruku i odvedoše odatle. Opirala se. I Luis se opirao: opirao se da nastavi da se
udaljava od redova i redova drveta života.
Hmii se zaustavi u prolazu. Oslobodio je Luisovu kacigu i skinuo je. "Udahni, Luise. Vetar duva
ka poljima."
Luis šmrknu. Mirisa je nestalo. Skinuše i Harkabiparolininu kacigu kako bi ispustili miris iz
njenog skafandera. Kao da to nije imalo nikakvog uticaja. Pogled joj je i dalje bio ludački
usredsređen u jednu tačku. Lius joj otre penu sa usta.
Kzin upita: "Možeš li odoleti? Možeš li je zadržati da se ne vrati? I sebe?"
"Da. Niko sem preobraćenog strujomana ne bi to mogao da učini."
"Uurrr?"
"Nikada to nećeš saznati."
"I neću. Daj mi tvoj pojas za letenje."
Kaiševi su bili kratki. Mora da su stezali Hmiija usecajući mu se u rane. Hmiija nije bilo svega
nekoliko minuta. Vratio se sa Harkabiparolininim pojasom za letenje, svojim dezintegratorom i dva
reflektorska lasera.
Harkabiparolin je sada bila mirnija, verovatno usled iscrpljenosti. Luis se borio protiv užasne
potištenosti. Jedva da je u čuo kada mu je Hmii rekao: "Izgleda da smo dobili bitku i izgubili rat. Šta
ćemo sada? Tvojoj ženskoj i meni potrebna je nega. Možda možemo da stignemo do lendera."
"Ići ćemo preko Igle. Kako to misliš, izgubili rat?"
"Čuo si Tilu. Igla je u stazisu i mi smo ostavljeni bez ičega. Kako da saznamo čemu služi bilo koje
od ovih postrojenja bez uređaja sa Igle?"
"Pobedili smo." Luis se dovoljno jadno osećao i bez kzinovog pesimizma. "Tila nije nepogrešiva.
Mrtva je, zar ne? Kako je mogla da zna da li je Poslednji posegnuo ka prekidaču za stazis? Zašto bi
to učinio?"
"Sa jednim zaštitnikom na brodu od koga ga deli samo zid?"
"Zar nije imao i kzina kao zarobljenika u istoj toj prostoriji? Taj zid je trup Opštih Proizvoda.
Rekao bih da je Poslednji posegnuo da isključi prenosne diskove. Bio je malo prespor."
Hmii razmisli o ovome. "Imamo dezintegrator."
"I samo dva pojasa za letenje. Da vidimo koliko smo udaljeni od Igle? Oko dve hiljade milja,
gotovo onoliko koliko smo prešli kada smo dolazili ovamo. Tanj.
"Kako ljudi leče slomljenu ruku?"
"Pričvrste je udlagom." Luis ustade. Nije bilo lako kretati se. On pronađe podužu aluminijumsku
šipku i morao je da se podseti za šta mu je ona bila potrebna. Nisu imali ništa za uvezivanje sem
superprovodne tkanine. Harkabiparolina ruka je zloslutno naticala. Luis joj poveza ruku. Upotrebio je
crni konac da zašije mesta gde je Hmii bio najdublje zasečen.
Bez nege mogli su oboje umreti, a negu nije mogao da im pruži. I Luis je lako mogao sesti i umreti,
s obzirom na to kako se osećao. Nastavi da se krećeš. Tanj, ništa te manje neće boleti ako prestaneš
da se krećeš. Moraćeš ovo jednom prebroditi. Zašto ne sada?
"Moram da namestim nosiljku između pojaseva za letenje. Šta možemo da upotrebimo?
Superprovodnik nije dovoljno jak."
"Moramo nešto pronaći, Luise, ali teško sam ranjen da bih pošao u potragu."
"Nema ni potrebe. Pomozi mi da skinemo skafander sa Harkabiparolin."
Upotrebio je laser. Odstranio je prednji deo skafandera. Isekao je u trake savitljivu materiju od
koje je bio napravljen. Probušio je rupe duž ivica onoga što je preostalo i kroz njih udenuo trake od
gumirane materije. Druge krajeve pričvrstio je za kaiševe svoga pojasa za letenje.
Skafander je postao nosiljka sasvim po meri Harkabiparolin. Vratiše je u njega. Sada je bila
mirna, ali nije htela da progovori.
Hmii reče: "Pametno."
"Hvala. Možeš li da letiš?"
"Ne znam."
"Pokušaj. Ako budeš morao da ispadneš, a kasnije se budeš bolje osećao, ostaće ti pojas za
letenje. Možda ćemo pronaći neki dovoljno veliki orijentir tako da ću moći da se vratim po tebe i da
te ponovo pronađem.
Oni krenuše niz hodnik kojim su došli ovamo. Hmiijeve posekotine ponovo su počele da krvare i
Luis je znao da on trpi bolove. Tri minuta je proteklo od početka njihovog putovanja kada naiđoše na
disk šest stopa u prečniku koji je lebdeo na visini od jedne stope, natovaren opremom. Spustiše se
pored njega.
"Trebalo je da znamo. Tilin disk za prenos tereta, još jedna u nizu zanimljivih slučajnosti", reče
Luis.
"Još jedan deo njene igre?"
"Da. Ako bismo preživeli, pronašli bismo ga." Sve što se nalazilo na disku bilo je čudno,
tuđinsko, sem jedne teške kutije čiji su zatvarači bili istopljeni. "Sećaš li se ovoga? To je prva
pomoć sa Tilinog leticikla."
"Neće pomoći kzinu. A lekovi su stari dvadeset tri zemaljske godine."
"Za nju je i to bolje nego ništa. Ti si dobio tablete protiv alergije i ovde nema ničega što bi te
moglo zaraziti. Nismo dovoljno blizu Karti Kzina da bi te mogle napasti kzinske bakterije."
Kzin je loše izgledao. Ne bi trebalo da stoji. On upita: "Možeš li proučiti ove kontrole? Nemam
dovoljno poverenja u samog sebe da bih se usudio da ih isprobam."
Luis odmahnu glavom. "Ništa se ne sekiraj. Ti i Harkabiparolin popnite se na disk. On već lebdi.
Ja ću ga vući. Vi spavajte."
"Dobro."
"Povezaću je prvo sa džepnim 'dokom'. A zatim se oboje vežite za stub."
33. 1,5 X 10 na 12
Oboje su spavali narednih trideset časova dok je Luis vukao disk. Rebra s desne strane bila su mu
sva u jednoj velikoj crvenopurpurnoj modrici.
On se zaustavi kad primeti da se Harkabiparolin probudila.
Stala je da brblja o užasnom kajanju koje ju je ščepalo, o jezi i oduševljenju usled podmuklog zla
koje je predstavljalo drvo života. Luis je pokušavao da ne misli na to. Bila je poetična kao sam
pakao i nije imala nameru da umukne, a Luis nije želeo da joj nešto tako naloži. Bilo joj je potrebno
da govori.
Poželela je da nađe utehu u Luisovom zagrljaju i on je mogao to da joj pruži.
Takođe je pričvrstio Tilin stari 'dok na svoju ruku tokom jednog sata. Kada mu je bol u rebrima
malo popustio i kada je ošamućenost minula on joj ga vrati. Još je trpeo dovoljno jake bolove tako da
nije obraćao pažnju na miris što ga je pratio. Možda mu se pojas za letenje očešao o drvo života. Ili...
možda se nalazio u njegovoj glavi. Zauvek.
Hmii je počeo da bunca. Luis naloži Harkabiparolin da navuče Hmiijev zaštitni oklop. Tila ga je
za vreme borbe pocepala, ali i to je bilo bolje od gole kože da ženu koja je imala nameru da leži
pored kzina u bunilu.
Oklop joj je verovatno bar jednom spasao život, jer je Hmii zamahivao prema njj pošto je suviše
ličila na Tilu. Brinula se o kzinu što je najbolje umela, dajući mu vodu i hraneći ga onim što je
doticalo u kacigu njenog skafandera. Četvrtog dana Hmiju se vratila svest, ali još je bio slab... i
gladan. Sirup iz ljudskog skafandera nije mu bio dovoljan.
Sve u svemu bila su im potrebna četiri dana da stignu do približnog mesta gde se nalazila Igla kao
i još jedan dan za probijanje kroz zidove, sve dok nisu naišli na čvrst blok od otoljenog bazalta.
Nedelju dana posle očvršćavanja, stena je još bila topla. Luis je ostavio lebdeći disk i putnike
daleko u tunelu kojim je Tila dovukla Iglu. Stavio je kacigu skafandra u koju je doticao čist vazduh, te
podigao dezintegrator obema rukama i povukao okidač.
Uragan prašine dunu unazad ka njemu. Ispred njega stvori se tunel i on uđe unutra.
Nije imalo šta da se vidi niti čuje sem zavijanja bazalta koji se dezintegrisao i hujao pored njega;
negde iza njega bleskale su munje na mestu gde su električni naboji ponovo sticali svoja svojstva.
Koliko li je samo lave Tila sipala? Činilo mu se da se kroz ovo kreće satima.
Sapleo se o nešto.
Da. Gledao je kroz prozor na neko čudno mesto. Dnevnu sobu sa ležajevima i lebdećim stolićem
za kafu. Ali sve je izgledalo nekako meko; nigde nije bilo nijedne oštre ivice ni tvrde površine...
ničeg o šta bi bilo koje živo biće moglo da povredi koleno. Kroz udaljeniji prozor mogao je da vidi
ogromne zgrade i između njih delić crnog neba. Ulice su vrvele od Piersonovih lutkara. Sve je bilo
okrenuto naopačke.
Ono što je on mislio da je jedan od ležajeva nije to i bio. Luis upotrebi svoj reflektorski laser
podešen na malu jačinu. Upali ga i ugasi. Dobar minut ništa se nije dogodilo. Zatim se jedna bela
pljosnata glava i vrat, nagnuti nad plitku zdelu, iznenađeno trgnuše i podvukoše pod stomak.
Luis je čekao.
Lutkar ustade. Povede Luisa oko trupa... lagano, jer Luis je morao da krči put dezintegratorom...
do mesta gde je smestio odašiljač prenosnog diska na spoljašnjoj strani trupa. Luis klimnu. Zatim se
vrati po svoje sadruge.
Deset minuta kasnije nalazio se unutra. Jedanaest minuta kasnije on i Harkabiparolin jeli su
halapljivo poput kzina. Hmiijeva glad nije se mogla opisati. Kavaresksenjajok ga je posmatrao sa
strahopoštovanjem. Harkabiparolin nije to ni primetila.
Jutro na brodu, za svemirsku letelicu ukopanu u smrznutoj lavi, desetinama milja ispod sunčeve
svetlosti.
"Naša medicinska sredstva su desetkovana", reče Poslednji. "Hmii i Harkabiparolin se moraju
oporaviti što bolje mogu."
Nalazio se na upravljačkoj palubi govoreći preko sistema interkoma; a to je moglo, ali nije
moralo, nešto da znači. Tile više nije bilo i Prstenasti svet bi mogao preživeti. Lukar je pred sobom
odjednom imao jedno dugo, dugo životno razdoblje koje je trebalo zaštititi. Češanje postrance u
prolazu bilo bi u suprotnosti s tim.
"Izgubio sam vezi i sa lenderom i sa sondom", reče Lutkar. "Odbrana od meteora ispalila je snop
nekako u isto vreme kada je lender prestao da odašilje, bilo šta da to znači. Signali sa oštećene sonde
prestali su odmah pošto je Tila pokušala da zaposedne Iglu."
Hmii je ležao (na vodenom krevetu, sasvim sam) i jeo. Njegovo obnovljeno krzno još jednom će
poneti zanimljive ožiljke, ali rane su zarasle. On reče: "Tila mora da je uništila sondu čim ju je
ugledala. Nije mogla da primora sebe da za sobom ostavi opasnog neprijatelja."
"Za sobom? Koga?"
"Poslednji, nazvala te je opasnijim od kzina. Taktički trik, bez sumnje, kako bi nas obojicu
uvredila."
"Stvarno." Dve pljosnate glave zagledaše se trenutak jedna drugoj u oči. "Pa, sve čime sada
raspolažemo jeste Igla i jedna jedina sonda. Tu sondu smo ostavili da jednom vrhu u blizini lebdećeg
grada. Njeni senzori još rade i ja sam joj dao znak da se vrati u slučaju da smislimo način na koji je
možemo upotrebiti. Trebalo bi da nam bude na raspolaganju za šest ovdašnjih dana.
U međuvremenu izgleda da nam se vratio naš prvobitan problem sa dodatnim rešenjima i dodatnim
zapetljavinama. Kako da povratimo stabilnost Prstenastom svetu? Verujemo da se za početak
nalazimo na pravom mestu", reče Poslednji. "Zar ne? Tilino ponašanje, nedosledno za jedno biće
priznate inteligencije...?"
Luis Vu ništa ne primeti. Luis je bio tih ovog jutra.
Kavaresksenjajok i Harkabiparolin sedeli su prekršenih nogu uza zid, dovoljno blizu jedno
drugom da su im se ruke dodirivale. Harkabiparolinina ruka počivala je u povoju. S vremena na
vreme dečak bi bacio pogled prema njoj. Zbunjivala ga je i brinula. I dalje je bila pod dejstvom
sedativa, razume se, ali time se nije mogla u potpunosti objasniti njena obamrlost. Luis je znao da bi
trebalo da porazogovara sa dečakom... kada bi samo znao šta da mu kaže.
Graditelji gradova spavali su u spremištu. Strah da ne padne bi u svakom slučaju zadržao
Harkabiparolin podalje od polja za spavanje. Ponudila je rišatru, bez neke naročite preke nužde, kada
im se Luis priključio za doručkom. "Ali pazi na moju ruku, Luvevu."
Odbijanje ponuđenog seksa u Luisovoj kulturi zahtevalo je da bude objašnjeno s puno takta. Rekao
joj je da se plaši da joj ne povredi ruku, što je i bilo tačno. Isto tako je bilo tačno da ga više nije
privlačila. Pitao se nije li to posledica dejstva drveta života. Ali nije osećao požudu ni za žutim
korenjem, pa čak ni za naponskim golicanjem električne struje.
Ovoga jutra kao da nije imao nijedan jak poriv.
Bilion i po ljudi...
Poslednji reče: "Da prihvatimo Luisov sud o Tili Braun. Tila nas je dovela ovamo. Njena namera
bila je ravna našoj. Pružila nam je onoliko pomoći koliko je mogla. Ali kakve pomoći? Borila se na
obe strane u bici. Da li je za nju bilo važno da stvori još tri zaštitnika, a zatim da ubije dva? Luise?"
Zadubljen u misli, Luis oseti četiri oštra šiljka kako se ubadaju u njegovu kožu iznad vratne
arterije. On reče: "Molim?"
Poslednji stade da ponavlja. Luis žustro odmahnu glavom. "Ubila ih je pomoću meteorske
odbrane. Dva puta je pucala pomoću meteorske odbrane u mete koje nismo bili mi. Bilo nam je
dozvoljeno da gledamo, a da pri tom ne budemo u stazisu. Još jedna poruka."
Hmii upita: "Pretpostavljaš li da je mogla izabrati neko drugo oružje?"
"Oružje, vreme, okolnosti, broj delotvornih zaštitnika... imala je velik izbor."
"Da li se ti to poigravaš s nama, Luise? Ako nešto znaš zašto nam ne kažeš?"
Luisov pogled pun krivnje upućen Graditeljima gradova pokaza mu da se Harkabiparolin bori sa
snom, a da Kavaresksenjajok pomno sluša. Dva samozvana junaka koji čekaju svoju šansu da
pomognu u spasavanju sveta. Tanj. On reče: "Jedan zarez pet biliona ljudi."
"Da bi se spaslo dvadeset osam zarez pet biliona kao i mi."
"Ti nisi imao priliku da ih upoznaš, Hmii. U svakom slučaju ne u tolikom broju. Nadao sam se da
će jedan od vas porazmisliti o tome. Prebirao sam po sećanju pokušavajući da pronađem neku..."
"Upoznam? Koga?"
"Valavirgilin. Onđerofer. Kralja divova. Mar Korsil. Laliskarerliar i Fortarlispliara. Pastire,
divove trave, vodozemce, viseći narod, noćni narod, noćne lovce... Treba da ubijemo pet odsto da
bismo spasli devededset pet odsto. Zar ti te brojke ne zvuče poznato."
Lutkar je bio taj koji je odgovorio: "Sistem visinskih mlaznika Prstenastog sveta radi sa pet odsto
kapaciteta. Tilina ekipa za popravke ponovo ih je montirala na nešto preko pet odsto Luka
Prstenastog sveta. Da li su to ljudi koji moraju umreti, Luise? Ljudi na tom Luku?"
Harkabiparolin i Kavaresksenjajok zurili su ne verujući. Luis bespomoćno raširi ruke. "Žao mi
je."
Dečak povika: "Luvevu! Zašto?"
"Obećao sam", reče Luis. "Da nisam obećao možda bih morao da donosim odluku. Rekao sam
Valavirgilin da ću spasti Prstenasti svet po svaku cenu. Obećao sam da ću i nju spasti ako budem u
mogućnosti, ali nisam. Nemamo vremena da je pronađemo. Što duže čekamo, jača je sila koja
decentrira Prstenasti svet. Znači ona je na Luku. Kao i lebdeći grad, carstvo mašinskog naroda, mali
crveni mesojedi i divovi trave. Oni će stradati."
Harkabiparolin sklopi šake. "Ali u pitanju su svi koje poznajemo na svetu, čak po čuvenju!"
"I ja."
"Ali onda ne ostaje ništa što bi bilo vredno spasti! Zašto moraju umreti? Kako?"
"Umiranje je umiranje", reče Luis, a onda dodade: "Trovanje od zračenja. Bilion i po pripadnika
nekih dvadeset - trideset vrsta. Ali i to samo u slučaju da sve pravilno izvedemo. Prvo moramo da
pronađemo gde se nalazimo."
Lutkar razumno upita: "Gde treba da budemo?"
"Na dva mesta. Na mestima sa kojih se upravlja odbranom protiv meteora. Moramo biti u stanju
da navodimo mlazeve plazme solarne buktinje. Moramo da isključimo podsistem koji uzrokuje da se
mlaz plazme ponaša poput lasera."
"Već sam pronašao ta mesta", reče Poslednji. "Dok vas nije bilo, meteorska odbrana je pripucala,
verovatno da bi uništila lender. Magnetsko dejstvo onemogućilo je pola moje senzorke opreme. Ipak
sam ustanovio odakle dopire impuls. Jake struje u podu Prstenastog sveta koje izazivaju solarne
buktinje i upravljaju njima potiču iz jedne tačke severnog pola Karte Marsa!"
Hmii reče: "Možda je potrebno da oprema bude rashlađena..."
"Tanj! Šta je sa laserskim efektom?"
"Aktivnost nastupa posle dosta časova: manji električni efekti, u određenim ustrojstvima. Pričao
sam ti o tom izvoru. Nalazi se tačno iznad naših glava, kako je sada brod okrenut."
"Pretpostavljam da moramo isključiti taj sistem", reče Hmii.
Luis frknu. "To je lako. Mogu to učiniti pomoću reflektorskog lasera, bombom ili dezintegratorom.
Teže će biti utvrditi kako se prave solarne buktinje. Kontrole verovatno nisu napravljene za idiote, a
mi nemamo suviše vremena."
"A posle?"
"Zatim ćemo uperiti tu let lampu spram naseljene zemlje!"
"Luise! Pojedinosti!"
Trebalo je da izgovori smrtnu presudu za veliki broj vrsta.
Kavaresksenjajok je krio lice. Harkabiparolinino lice bilo je poput kamena. Ona reče: "Učini ono
što moraš."
On reče: "Sistem visinskih mlaznika radi samo sa pet odsto kapaciteta."
Hmii je čekao.
"Gorivo koje se koristi za pogon jesu zagrejani protoni koji struje sa sunca. Solarni vetar."
Lutkar reče: "Ah. Izazvaćemo baklje na suncu da bismo umnožili priliv goriva za dvadeset puta.
Živi oblici ispod baklji umreće ili bitno mutirati. Pogon će se uvećati za isti činilac. Visinski
mlaznici će nas ili odvesti u sugurnost ili će eksplodirati."
"Mi, u stvari, nemamo vremena da ih prepodesimo, Poslednji."
Hmii reče: "To i nije važno sem ako Luis u svemu ne greši. Tila je pregledala te motore dok ih je
postavljala."
"Da. Ako nisu bili dovoljno jaki ona je zacelo sebe ubedila da preduzme dodatne mere
bezbednosti. Zaštitu protiv slučajne pojave neke velike solarne buktinje. Znala je da do toga može
doći. Dvoznačnost."
"Nije potrebno da vodimo buktinju, samo je zgodno", nastavi kzin. "Neka sistem za generisanje
lasera bude isključen. Tada, ako bude potrebno, Iglu možemo postaviti tamo gde želimo da buktinja
dodirne tlo i iskoristimo je kao metu: ubrzamo je dok meteorska odbrana ne pripuca. Igla je
neranjiva."
Luis klimnu. "Voleli bismo nešto malo preciznije. Posao bismo brže završili i pobili bismo manje
ljudi. Ali... Da. Možemo sve to izvesti. Možemo."
Poslednji pođe sa njima da ispita sklop meteorske odbrane. Niko ga nije nagovarao da to učini.
Senzorskim uređajima koje su skinuli sa Igle mogle su da rukuju samo lutkareve usne i jezici. Kada je
predložio Luisu da ga poduči kako da upravlja kontrolama pomoću šiljatog alata i pinceta, Luis mu se
nasmejao.
Poslednji je proveo nekoliko časova u odeljenom delu Igle. Zatim je krenuo za njima kroz tunel.
Griva mu je bila obojena na pruge u stotinu sjajnih preliva i divno odnegovana. Luis pomisli: svako
želi lepo da izgleda na vlastitom pogrebu, ali se zapitao da li je u tome bila stvar.
Nije bila potrebna bomba da se isključi laserski podsistem. Poslednjem je bio potreban ceo dan
da ga isključi, pri čemu je razmontirao čitav jedan disk intrumenata, ali konačno je uspeo.
Mreža superprovodnih kablova imala je čvorište u skritu dvadeset milja ispod severnog pola
Karte Marsa. Pronašli su i središnji stub visok dvadeset milja, nasip skrita koji je obuhvatao pumpe
za hlađenje Karte Marsa. Kompleks na dnu mora da je kontrolni centar. Zaključak. Pronašli su
lavirint ogromnih vazdušnih komora kroz koje se moglo proći samo ako se odgonetne neki zagonetni
crtež. Za to se pobrinuo Poslednji.
Prođoše kroz poslednja vrata. Iza njih nalazila se jedna jarko osvetljena kupola, sasušeno tle sa
podijumom u središtu i mirisom od koga se Luisu zavrtelo u glavi i on stade da beži boreći se za
život, vukući zaprepašćenog Kavaresksenjajoka za tanki zglob. Vazdušna komora se zatvori pre no
što je dečak stao da se bori. Luis ga lupi po glavi i nastavi dalje. Prošli su kroz tri vazdušne komore
pre no što im je dozvolio da se zaustave.
Uskoro im se i Hmii pridruži. "Staza vodi preko dela tla ispod veštačkih sunaca. Automatska
oprema za baštovanstvo se pokvarila i raste još svega nekoliko biljaka, ali prepoznao sam ih."
"I ja sam", reče Luis.
"Bio mi je poznat miris. Blago neprijatan."
Dečak je vikao. "Ja nisam osetio nikakav miris! Zašto si me bacao unaokolo na taj način? Zašto se
me udario?"
"Glib", reče Luis. Konačno mu je sinulo da je Kavaresksenjajok bio suviše mlad; miris drveta
života ne bi za njega imao nikakvo značenje.
Tako je dečak Graditelja gradova ostao sa tuđincima. A Luis Vu nije video šta se događalo u
kontrolnoj odaji. On se sam vratio na Iglu.
Sonda se još nalazila daleko oko Prstenastog sveta, na udaljenosti od nekoliko svetlosnih minuta.
Prozor - hologram koji je sjao u crnom bazaltu sa spoljašnje strane Iglinog zida gledao je kroz
kameru na sondi: nejasan teleskopski pogled na sunce nešto manje aktivno od Sola. Poslednji mora
da je to podesio pre no što je izašao.
Kost u Harkabiparolinoj ruci zarastala je malo nakrivo; Tilin stari ručni 'dok nije mogao to da
ispravi. Ali zarastala je. Luisa je mnogo više brinulo njeno emocionalno stanje.
Odsečena od svog vlastitog sveta sa saznanjem da će plamen progutati sve čega se sećala...
nazovimo to kulturnim šokom. Našao ju je na vodenom krevetu kako posmatra uvećano sunce. Ona
klimnu kada ju se pozdravio. Mnogo časova kasnije još se nije pomerila.
Luis pokuša da je navede na razgovor. Nije uspeo. Upirala se da zaboravi celokupnu svoju
prošlost.
Pronašao je bolji način da joj se približi kada je pokušao da joj objasni fizičko stanje stvari.
Znala je ponešto iz fizike. Nije imao pristupa do kompjutera Igle i hologramskih pogodnosti, tako da
je dijagrame crtao po zidovima. Mnogo je mahao rukama. Izgleda da je razumela.
Druge noći pošto se vratio, probudio se i ugledao je kako sedi prekrštenih nogu na vodenom
krevetu i posmatra ga zamišljeno, držeći reflektorski laser u krilu. Sreo je njen staklasti pogled,
mahnuo rukom nekoliko puta kružno kako bi se preokrenuo i nastavio da spava. Probudio se sledećeg
jutra, ali bilo je svejedno.
Tog popodneva on i Harkabiparolin posmatrali su buktinju kako se uzdiže sa sunca, kako se
proteže sve dalje, dalje i dalje. Veoma su malo govorili.
EPILOG
Jedan falan kasnije: deset rotacija Prstenastog sveta.
Daleko uz luk Prstenastog sveta dvadeset jedan plamen sveća jarko je sijao, jarko poput korone
superaktivnog sunca koja se pojavljuje oko ivica nekog senkovitog kvadrata.
Igla je još bila zakopana u bazaltu ispod Karte Marsa. Posada Igle imala je uvid u spoljna
zbivanja posredstvom hologramskog prozora koji je dobijao sliku sa kamera na sondi. Sonda je bila
dovedena do stenovite ivice Karte Marsa, na ugljen-dioksidni sneg gde je Marsovci verovatno neće
dirati.
Između dva reda plamenova sveća, biljke, životinje i ljudi će pomreti. Neizmerno mnoštvo biljaka
spram koga bi ljudski svemir izgledao prazan, počeće da vene i da neobilno izrasta. Insekti i životinje
će se razmnožavati, ali će se potomci razlikovati od predaka. Valavirgilin će se pitati zašto je umro
njen otac, zašto ona tako često povraća, da li je to deo opšteg prokletstva i šta li preduzima čovek
zvezdanog naroda u vezi s tim?
Ali ništa od toga nije se videlo sa razdaljine od pedeset sedam miliona milja. Videli su samo
plamenove Basardovih sabirnih mlaznika kako sagorevaju obogaćeno gorivo.
"Drago mi je što mogu da objavim", reče Poslednji, "da se središte mase Prstenastog sveta vraća
prema suncu. U narednih šest do sedam rotacija možemo vratiti meteorsku odbranu u položaj u kome
smo je našli - da puca na meteore. Pet procenata visinskih mlaznika biće dovoljno da održava
ustrojstvo na mestu."
Hmii zadovoljno zabrudna. Luis i Graditelji gradova nastaviše da netremice posmatraju hologram
koji je sijao u dubini crnog bazalta.
"Pobedili smo", rele Poslednji. "Luise, postavio si pred mene zadatak čija se veličina može jedino
uporediti sa samom izgradnjom Prstenastog sveta i stavio si moj život na kocku. Mogu da prihvatim
tvoju bahatost sada kada smo pobedili, ali ima granica. Čestitaćeš mi ili ću ti preseći dovod
vazduha." "Čestitam", reče Luis Vu.
Žena i dečak koji su stajali sa njegove leve i desne strane počeše da plaču.
Hmii frknu. "Pobedniku pripada pravo da se naslađuje, u najmanju ruku. Da li vas brinu mrtvi i
umirući? Oni koji su vredni vašeg poštovanja sigurno bi bili dobrovoljci."
"Nisam im pružio priliku. Čuj, ne tražim od tebe da se osećaš krivim..."
"A i zašto bih? Ne želim da vređam, ali mrtvi i umirući su svi hominidi. Oni nisu pripadnici tvoje
vrste, Luise, a još manje moje ili vrste Poslednjeg. Ja sam junak. Spasao sam nešto što je ravno
dvama naseljenim svetovima, a njihova populacija je od moje vrste ili bar nalik na nju."
"U redu, shvatam."
"A sada, uz pomoć razvijene tehnologije, nameravam da stvorim carstvo."
Luis uhvati sebe kako se osmehuju. "Svakako, zašto da ne? Na Karti Kzina?"
"Razmišljao sam o tome. Ali čini mi se da mi se više dopada Karta Zemlje. Tila nam je rekla da
kzini-istraživači vladaju Kartom Zemlje. Po duhu oni bi mogli više podsećati na moje sunarodnike,
osvajače svetova, nego dekadentni žitelji sa Karte Kzina."
"Znaš, verovatno si u pravu."
"Šta više, oni sa Karte Zemlje ispunili su drevni san mog naroda."
"Oh?"
"Osvajanje Zemlje, idiote."
Prošlo je dosta vremena od kada se Luis poslednji put nasmejao. Porobljavanje ravničarskih
majmuna! "Sic transit gloria mundi. "Kako nameravaš da stigneš tamo?"
 "Ne bi trebalo da predstavlja nikakvu naročitu veštinu osloboditi Iglu i vratiti je na Mons
Olimpus..."
"Brod je moj", reče Poslednji blago, ali mu glas ipak preseče Hmiija. "I kontrole su moje. Igla ide
kuda ja hoću."
U Hmiijevom glasu javi se žestina. "A gde bi to trebalo da bude?"
"Nigde. Ne osećam naročitu potrebu da se pravdam", reče Poslednji. "Ti nisi od moje vrste i kako
mi možeš nauditi? Da li ćeš ponovo da sagoriš moj hiperpogonski motor? Pa, ipak, saveznici smo.
Objasniću."
Hmii se uspravio uz prednji zid, poklonivši lutkaru svu svoju pažnju. Kandže su mu bile izvučene.
Krzno mu se nakostrešilo na vratu. Prirodno.
"Prekršio sam tradiciju", reče Poslednji. "Nastavio sam da delam kada je smrt mogla da me stigne
u svakom trenutku. Moj život je bio na kocki gotovo dve dekade u toku kojih je rizik rastao gotovo
asimptotički. Sa rizikom je gotovo, prognan sam, ali živ. Želim da se odmorim. Možeš li da prihvatiš
moju potrebu za dugim odmorom? Teško da ću se igde više bolje osećati nego na Igli. Moj brod je
bezbedno zakopan u steni, između dva sloja skrita koji se po jačini mogu meriti sa samim trupom Igle.
Imam mir i sigurnost. Ako kasnije osetim potrebu za istraživanjem, milijardu kubnih milja središta za
opravke Prstenastog sveta nalaze se odmah iza vrata. Nalazim se tamo gde želim da se nalazim i tu ću
ostati."
Luis i Harkabiparolin upražnjavali su rišatru te noći. (Ne: vodili su ljubav) Nisu to činili izvesno
vreme. Luis se bojao da je žara nestalo. Posle mu je rekla.
"Parila sam se sa Kavaresksenjajokom."
Primetio je. Ali ona je mislila trajno, zar ne? "Čestitam."
"Ovo nije mesto za podizanje deteta." Nije se trudila da kaže trudna sam. Svakako da je bila
trudna.
"Graditelja gradova mora da ima svuda po Prstenastom svetu. Mogli biste se smestiti bilo gde. U
stvari, želeo bih da pođem sa vama", reče Luis. "Spasli smo svet. Svi ćemo biti junaci, pod
pretpostavkom da nam iko poveruje."
"Ali, Luise, ne možemo otići! Ne možemo čak ni disati na površini, skafandri su nam u dronjcima,
a mi se nalazimo usred Velikog okeana!"
"Nema razloga za očajavanje", reče Luis. "Govoriš kao da smo ostavljeni goli između
Magelanovih oblaka. Igla nije naš jedini transport. Ima na hiljade tih lebdećih diskova. Postoji i
svemirska letelica toliko velika da je Poslednji razabrao njene pojedinosti na dubinskom radaru.
Naći ćemo nešto između."
"Da li će tvoj dvoglavi saveznik pokušati da nas zaustavi?"
"Naprotiv. Poslednji. Slušaš li?"
Tavanica reče: "Da". A Harkabiparolin poskoči.
Luis reče: "Nalaziš se na najsigurnijem mogućem mestu na Prstenastom svetu. Sam si tako rekao.
Najnepredvidljiviju pretnju trebalo bi da predstavljaju tuđinci na tvom vlastitom brodu. Kako bi ti se
svidelo da nas se otarasiš?"
"Veoma. Imam neke predloge. Da probudim Hmiija?"
"Ne. Razgovaraćemo sutra."

Upravo na samoj stenovitoj ivici, voda je počinjala da se kondenzuje. Odatle je tekla naniže.
Postala je uspravna reka, vodopad visok dvadeset milja. Dno je predstavljalo more magle koje se
prostiralo stotinama milja ka pučini.
 Kamera na sondi koja je bila upravljena niz stranu Karte Marsa nije im pokazivala ništa do vode
koja se obrušava i bele magle.
"Ali pod infracrvenom svetlošću slika je drugačija", reče Poslednji. "Posmatrajte..."
Magla je krila brod. Uzak trougao broda čudno projektovanog. Bez jarbola. Samo trenutak,
pomisli Luis. Dvadeset milja ispod... "Ta stvar mora da je dugačka čitavu milju!"
"Približno", složi se Poslednji. "Tila nam je rekla da je ukrala jednu kzinsku kolonizatorsku lađu."
"U redu." Luis već beše odlučio, napreačac.
"Izdvojio sam jedan neoštećen deuterijumski filter sa sonde koju je Tila kasnije uništila", reče
Poslednji. "Mogu taj brod snabdeti gorivom. Tilino putovanje bilo je naporno, ali vaše ne mora da
bude. Možete poneti lebdeće diskove radi istraživanja kao i robu za razmenu kada stignete do obale."
"Dobra ideja."
"Da li bi želeo ispravan draud?"
"Nemoj me više nikada to pitati!"
"U redu. Odgovor ti je neodređen."
"Tačno. Možeš li skinuti dva prenosna diska sa Igle i postaviti ih na brod? To bi nam veoma
pomoglo ako dospemo u ozbiljnu nevolju." On vide lutkara kako gleda sam sebe u oči i dodade: "To
bi moglo spasti i tvoj život. Negde se nalazi još jedan zaštitnik koji sada, zahvaljujući nama, neće
morati da napusti Prstenasti svet."
"Mogu to da učinim", reče Poslednji. "Pa, je li to odgovarajuće sredstvo da se stigne do kopna?"
Hmii reče. "Da. Dugo putovanje... putovanje od stotinu hiljada milja. Luise, tvoj narod smatra da
je putovanje morem pogodno za odmor."
"Na ovom moru više je verovatno da će biti zabavno. Nećemo morati da idemo pravo u smeru
okretanja. Postoji Karta nekog nepoznatog sveta u smeru suprotnom od smera okretanja, a na tu stranu
put je gotovo dvostruko kraći." Luis se nasmeši Graditeljima gradova. "Kavaresksenjajok,
Harkabiparolin, kako bi bilo da neposredno ispitamo neke od legendi? A možda i da ih stvorimo
nekoliko."