Neurolingvistika kao nauka nastala je u graničnim zonama lingvistike, neurologije, istraživanja mozga i

psiholingvistike. Predmet neurolingvistike je istraživanje procesa u mozgu vezana za ljudski jezik.

Njen zadatak je otkrivanje analogije između određenih jezičkih nivoa mozga, istraživanje procesa jezičke
produkcije i razumevanja jezika, otkrivanje veza između evolucije jezika i nervnog sistema, kao i izučavanje
normalnog i oštećenog govora.
Neurolingvistika se bavi normalnim razvojem govora, razvojem govora sa urođenim manama i razvojnim
poremećajima, sa stečenim poremećajima (afazije), odnosno, kako slepilo i gluvoća utiču na razvoj jezika.
Koristi sistem i osnovne principe kognitivne neuronauke.
Termin neurolingvistika prvi put koristi 1968. godine Henri Hekan (Henry Hécaen) u članku pod naslovom
"Afazija" (L'aphasie). On je opisuje kao granu neuropsihologije koja se koncentriše na istraživanje jezičkih
deficita.
Neurolingvistika postaje nezavisna disciplina 1985, sa izlaskom prvog broja "Journal of Neurolinguistics".
Osnovu neurolingvističkih istraživanja čine, s jedne strane proučavanje bolesti afazije, s druge, proučavanje
zdravih ljudi, fonetska istraživanja (kako mozak odvaja govorne glasove od akustičkih znakova, kako razdvaja
glasove govora od pozadinske buke, kako se predstavlja u mozgu fonološki sistem jednog datog jezika),
leksička istraživanja (kako mozak čuva reči i kako dolazi do reči koje čovek zna) i sintaksička istraživanja
(kako mozak iz komponenti formira reči i rečenice).
Roman Jakobson (Рома́н Якобсо́н) je prvi primenio lingvističke teorije u istraživanju afazije.
On je ustanovio da opis i klasifikovanje bolesti afazije treba početi određivanjem karaktera oštećenja.
U vreme Jakobsona mali broj lingvista je pratio neurologe koji su koristili lingvističke pojmove u istraživanju
afazije. Istraživanje afazije je danas postalo važan izvor neurolingvistike.

Afazija predstavlja stečeni gubitak govorne produkcije i razumevanja govora, a utiče takođe i na mogućnost
čitanja i pisanja. Važno je napomenuti da afazija nije bolest, već simptom. Javlja se kao posledica oštećenja
leve strane mozga i to najčešće kod osoba koje su doživele moždani udar ili kao rezultat tumora mozga, raznih
povreda glave, demencije, ili pak neke infekcije. Afazija može biti privremena, u tom slučaju govorimo o
tranzijentnoj afaziji, a ona se odnosi na probleme u komunikaciji koji mogu trajati par dana ili sati.
Samo lečenje sprovodi se putem govorne terapije, ali to ne garantuje da će do izlečenja doći.
Prva podela afazija bila je na
1) motornu i
2) senzornu
Ova podela predstavlja polaznu tačku svih klasifikacija koje će uslediti.
Postoje 3 vrste klasifikacija afazija i to :
1) prema Bostonskom testu,
2) prema Luriji,
3) prema Jakobsonu.
Prema Bostonskom testu afazije se dele na: Brokinu, Vernikeovu, anomičku, konduktivnu, transkortikalnu moto
senzornu i globalnu.
1. Brokina afazija (Broca's aphasia) - Naziva se još i ekspresivna ili motorna afazija. Povreda se obično nalaz
njenoj blizini. Kod ove afazije jezik se opisuje kao isprekidan, spor, otežan, oklevajući, često jednosložan sa vel
artikulacije tzv. ’’telegrafski stil govora’’. Razumevanje svakodnenog govora je normalno.
2. Vernikeova afazija (Wernicke’s aphasia) - Povreda se obično nalazi u Vernikeovoj zoni. Naziva se još i
afazija. Kod ove afazije jezik je tečan, bez artikulacionih poteškoća, mada se mogu javiti neke nepravilno raspo
Razumevanje je jako poremećeno. Koriste mnogo izmišljenih reči dok je prozodija nenarušena.
3. Globalna afazija (pomešana Brokina i Vernikeova afazija) - Postoji potpuna redukcija svih aspekata gov
Izražajne mogućnosti su izrazito male, vremenom se ne poboljšavaju. Ovaj poremećaj se naziva i ’’nepovratnim
Anomička afazija - posledica oštećenja u slepoočnom režnju. Odlikuju je teškoće u imenovanju ljudi, predmeta
Konduktivna afazija - posledica oštećenja levog temenog režnja ili lučnog snopa.
Transkortikalna senzorna afazija - posledica oštećenja prednjeg i zadnjeg dela cerebralne arterije parijentaln
Transkortikalna motorna afazija - posledica prekida između Brokine zone i ostatkačeonog režnja.
Jakobson je afazije podelio na 2 osnovna tipa: poremećaji kodiranja i poremećaji dekodiranja.
3 osnovna tipa afazija su: Brokina, Vernikeova i globalna.
Afazija (Aphasia) je jezički poremećaj koji nastaje ukoliko se ošteti deo mozga zadužen za
obradu jezika odnosno, deo mozga zadužen za jezičko razumevanje i/ili proizvođenje.
Centralno pitanje vezano za afaziju je problem izražavanja i razumevanja gramatike i
semantike, bilo u govoru, slušanju, čitanju, pisanju ili sporazumevanju pomoću znakova.
Afaziju često prate i drugi poremećaji koji se istražuju kada dođe do poremećaja
komunikacije. To su:
- agnozija: poteškoće u prepoznavanju poznatih senzornih stimulusa (auditivna ili vizuelna
agnozija, u zavisnosti od toga da li je u pitanju zvuk ili slika).
- apraksija: poteškoća u kontroli voljnih pokretanja udova ili glasovnih organa.
- anartrija: slabost ili paraliza one strane tela koja se nalazi nasuprot oštećenoj
hemisferi; problem sa vokalizacijom usled povrede dela mozga koji reguliše larinks.
Bilingvalna afazija
Prema kliničkoj slici, ovako se bilingvalna afazija može klasifikovati:
1) Bilingvalna afazija sa oporavkom prvog jezika. Prema novijim analizama, učestvuje u
32% slučajeva (kod prvostečenog jezika, prema Ribotu, odnosno, najviše korišćenog,
pre povrede, prema Pitresu).

2) Bilingvalne afazije sa oporavkom drugog jezika. U jednoj trećini slučajeva (28%) kod
dvojezičnih (i višejezičnih) ne oporavlja se prvi, već naknadno stečeni jezik (u
suprotnosti sa tezama Ribota i Pitresa).

3) Selektivna afazija jednog jezika. Dešava se, najverovatnije, iz neurofunkcionalnih

razloga: jezici su, u principu, podeljeni na funkcionalnom, a ne na anatomskom nivou.

4) Bilingvalne afazije sa paradoksalnim oporavkom jednog jezika. U pitanju je

ekstremni slučaj izostajanja oporavka maternjeg jezika. Prema Paradisu, prvi jezik
stečen automatizovanim ponavljanjem nalazi se prvenstveno u subkortikalnoj zoni, u
slučajevima ostalih jezika verovatno moguće različito uključivanje baze dominantne
hemisfere u odnosu na maternji jezik.
 5) Bilingvalne afazije sa diferenciranim oporavkom. Slučaj kada svaki poznati jezik
pokazuje različitu afazijsku čime se sugeriše postojanje anatomskih različitih lokacija
jezika, međutim, naglašava se i značaj razumevanja simptoma agramatizma i
paragramatizma u različitim jezicima (Paradis).

6) Paradoksalno prevođenje i smenjujući antagonizam. Subjekt lakše prevodi sa

drugog na maternji jezik, umesto obrnuto, što logično. Smenjujući antagonizam: subjekat
se u određenom periodu izražava samo na jednom jeziku, u drugom uspeva samo na
drugom jeziku.

7) Patološki kodovi mixing i switching. Mixing je neželjeno i nesvesno mešanje

elemenata različitih jezika u istoj rečenici. Switching, kontinuirani prelazak s jednog na
drugi jezik, formiranje rečenice čas na jednom, čas na drugom jeziku.
Nominalna afazija je vrsta afazije (gubitak moći govora prouzrokovan oštećenjem mozga).
Karakteristika ove vrste je da oboleli teško pamte i prepoznaju imena i nazive koji bi trebalo
da su im dobro poznati. Osoba se jasno i gramatički tačno izražava, tečno priča, dobro
razume, ali ima problema da nađe pravu reč kada želi da se izrazi, teško imenuje predmete,
stvari ili pojave. Primer ya to je da oboleli vidi jabuku, zna što je video, zna da se to jede, ali
ne može da izgovori samu reč ,,jabuka". Dešava se da oboleli može da se seti odgovarajuće
reči ako mu se prethodno pruži neki podsetnik.
Može se naići i na termin ,,amnestična afazija”.
Takođe karakteristično za ovo oboljenje je da se oboleli obraćaju govoreći ,,u krug” i vrlo su
frustrirani kada ne mogu da nađu odgovarajuću reč. U slučaju nominalne afazije,
dakle, izgubljeni su jezični simboli. Ovaj tip afazije je najčešće prouzrokovan oštećenjima
različitih delova režnja – parijetalnog i temporalnog i prekidima veza između određenih
delova mozga
Dve osnovne podgrupe nominalne afazije su:
- averbija – kada pacijent ima problema isključivo pri upotrebi glagola i uzrok je najčešće
oštećenje Brokine zone.
- ”colour aphasia” – afazija koja je u vezi sa bojama. Pacijent vizuelno razlikuje boje i
prepoznaje ih, ali ne moze da ih im se seti naziva.

Afazija u znakovnom jeziku

U procesiranju znakovnog jezika svaka od hemisfera ima određenu ulogu: leva hemisfera važna
je za jezičko procesiranje, desna za vizuelno-spacijano. Jednu od studija, koja je potvrdila takvo
stanovište, izvršili su Emori K. i Korina D. (1993), koji su testirali ulogu hemisfera koristeći
zadatak leksičke odluke. Kod ispitanika koji su imali auditivna oštećenja utvrđena je prednost
desne hemisfere za znakove koji su se mogli predstaviti, dok se leva hemisfera pokazala boljom
u obradi apstraktnih leskičkih znakova .
Iz kasnijih proučavanja postalo je jasno da desnoruke gluve osobe pokazuju znake afazije kada
je povređena Brokina zona, značajna u produkciji znakovnog jezika, kao i Vernikeova, koja je
značajna za njegovo razumevanje. U prilog tome ide i studija sa ispitanikom W. L. (Corina,
Kritchevsky, & Bellugi, 1996), koji je doživeo povredu zadnjeg temporalnog režnja, a pokazivao
je probleme u razumevanju znakovnog jezika, dok je njegova produkcija ostala fluentna. S
druge strane, ispitanik poznat kao G. D. (Poizner, 1987) usled povrede levog frontalnog režnja
pokazao je poteškoće u produkciji pojedinačnih znakova, dok je njegovo razumevanje
znakovnog jezika ostalo neizmenjeno. Osobe sa povredama na desnoj hemisferi pokazale su
različit stepen problema vezanih za spacijalnu sintaksu i probleme nejezičke, vizuelno-
spacijalne prirode, koje je pratila relativno neoštećana sposobnost upotrebe znakovnog jezika.
Neki od oblika parafazije vezanih za znakovni jezik mogu se podeliti na: semantičku parafaziju
(manifestuje se jasna semantička zamena motivisana sličnošću sa ciljnom reči „krevet“ umesto
„spavati“) i fonemsku parafaziju (vezuje se za četiri glavna parametra znakovnog jezika: oblik
ruku, pokret, mesto i orijentacija)
Neologizmi nastaju kao rezultat izmišljenih reči koje predstavljaju poremećaj govora nastao
usled povrede mozga. Najčešće se javljaju u slučaju Vernikeove afazije (mogu se javiti i kod
drugih slučajeva afazije).
Slični su parafazijama ali ih razlikuje činjenica da nisu očigledno izvedeni od postojećih reči.
Mnogi naučnici pokušavaju da objasne proces nastajanja neologizma kao kombinaciju više
vezanih parafazija (obično semantičku parafaziju praćenu fonološkom):
kerpa umesto lonac (lonac > šerpa > kerpa)
Rezultat je potpuno nova reč. Ono što je bitno je da veza između izgovorene reči i „ciljne reči”
(one na koju se mislilo) ne mora da bude uočljiva. Naime, neki neologizmi su reči koje se ne
mogu lako (ili uopšte) povezati sa postojećim rečima. Često se javlja i lančana upotreba ovakvih
neologizama.
Primer govora osobe sa Vernikeovom afazijom (engleski):
a frog frock frossy that is fro that is frabbing is fog is frob
Butterworth je 1979.godine analizirao dužinu pauze pre izgovorenih neologizama i parafazija i
pretpostavio postojanje posebnih mehanizama pomoću kojih nastaju nove reči na osnovu
fonetskih pravila određenog jezika (ta pravila se odnose pre svega na to kako se foneme u
datom jeziku mogu kombinovati). Ovi mehanizmi se aktiviraju ako mozak ne nađe ciljnu reč u
određenom vremenskom periodu. U hipotezi se pretpostavlja da je u srži ovih problema zapravo
anomija. U prilog pretpostavci da ciljna reč nije dostupna (tj. da je u pitanju anomija) ide
činjenica da čak i kada se pacijentu stanje popravi često se pojavljuje (tj. ostaje) problem
anomije.
Agnozija
Nemogućnost i nesposobnost prepoznavanja i shvatanja vizuelnih, taktilnih i slušnih sadržaja,
koji su posledica disfunkcije sekundarnih senzornih područja u mozgu (konkretnije okcipitalnog i
parijetalnog režnja) u medicini je poznatija pod pojmom agnozija. Uzroci nastanka mogu biti
različita patološka stanja koja su dovela do oštećenja mozga (neka vrsta neurološkog
poremećaja, demencija i sl.)
Klinička slika (podela) agnozija:
 Auditivna agnozija- nesposobnost prepoznavanja zvučnih stimulusa (zvukova ili glasova)
kod osoba sa očuvanim čulom sluha (usled oštećenja temporalnih regiona), deli se na:
- Agnozija zvukova (psihička gluvoća)
- Agnozija muzike (amuzija)
- Agnozija reči (gluvoća za reči): primeri: ne razume glasan govor, ne može da ponovi
reči ili ne može da piše po diktatu.
 Vizuelne agnozije - nemogućnost prepoznavanja predmeta i oblika na osnovu vidnih
informacija, a pritom ovaj poremećaj nije povezan sa oštećenjem vida ili intelektualnim
deficitom.
 Simultanoagnozija - iako osoba može dobro da vidi pojedine delove predmeta, ne može
ih strukturisati u jednu celinu.
Vrste: Agnozija predmeta
Agnozija boja
 Agnozija lica (prosopagnosia). Prosopagnozija (ili prozopagnozija) je poremećaj
sposobnosti prepoznavanja ljudskih lica, nastala usled lezije desne hemisfere ili
bilateralne lezije parijeto-okcipitalnih regiona korteksa. Nastala je od grčkih reči
prosopon = lice i agnosia = "ne poznavati". Kod ljudi koji pate od ove vrste agnozije,
prepoznavanje drugih predmeta ostaje nepovređeno. Takođe se smatra da svega 2,5%
ljudi pati od ovog poremećaja.
Agnozija grafičkih simbola (alexia)
Agnozija prostora (spacijalna agnozija- lezija parijeto-okcipitalnih regiona desne
hemisfere)
 Taktilne agnozije ili astereognozije - nemogućnost prepozavnavanja predmeta čulom
dodira (najčešće nastaje kao posledica oštećenja parijetalnih regiona, najčešće desno)
Vrste:
 Hemi – asomatognozija
 Anozognozija
 Autotopoagnozia- nastaje kao posledica obostrane lezije parijetalnog režnja, dovodi do
nemogućnosti prepoznavanja bilo kog dela tela.
 Agnozija prstiju- odnosi se na nemogućnost prepoznavanja prstiju na sopstvenom telu ili
drugoj osobi (npr. u okviru Gersmanovog sindroma)
 Agnozija ekstremiteta desno - levo
Lečenje
Lečenje je simptomatsko i suportivno, sam cilj terapije je da se ukloni primarni poremećaj koji je
uzrokovao agnoziju.
Agramatizam je jezički poremećaj pri kome pacijenti i pacijentkinje produkuju kratke i
sintaktički jednostavne rečenice, u kojima je većina gramatičkih reči i morfema izostavljena ili
zamenjena drugim neodgovarajućima, a leksički materijal uglavnom očuvan. Kao takav, ovaj
poremećaj se tradicionalno vezuje za Brokinu afaziju, tj. poremećaj jezičke i govorne
produkcije, i tradicionalno se izdvaja od paragramatizma, kao poremećaja karakterističnog za
Vernikeovu afaziju, pri kome je upotreba gramatičkih reči i morfema pravilna i govor tečan, ali je
upotreba leksičkih reči narušena i iskazima nedostaje smisao. Agramatizam se, tako, u osnovi
definiše kao poremećaj sintakse, te kao takav predstavlja i jednu od centralnih tema
istraživanja u neurolingvistici i afaziologiji. Zbog karakterističnog izostavljanja gramatičkih reči i
pojednostavljenja složenih konstrukcija, agramatizam se naziva i telegrafskim govorom.
Istraživanja pak pokazuju da je pri agramatizmu uglavnom jednako oštećena i produkcija i
razumevanje sintakse, dok gramatička sposobnost, međutim, najčešće nije potpuno narušena u
afaziji. Pri agramatizmu se često javlja i izostavljanje glavnog glagola u rečenici, što je, uz
rezultate istraživanja prema kojima agramatičari uglavnom uspešno procenjuju gramatičnost
rečenice kada se od njih ne traži da razumeju i njen smisao, dovelo i do pitanja u kojoj meri je
agramatizam zaista morfosintaktički, a koliko je ipak morfosemantičkijezički poremećaj, npr.
kako ga objašnjava hipoteza o mapiranju. Takođe su velike i razlike u agramatizmu između
tipološki različitih jezika, u kojima je i mogućnost segmentiranja, pa tako i izostavljanja ili
supstitucije gramatičkih morfema različita. I ovo zapažanje je takođe vodilo ka preispitivanju
tradicionalnog izdvajanja agramatizma i paragramatizma kao zasebnih jezičkih poremećaja.
Agramatizam se u literaturi objašnjava i hipotezom o adaptaciji, prema kojoj se u njegovoj
osnovi nalazi poremećaj procesiranja koji utiče na vreme aktivacije rečenične informacije; kao
i hipotezom o brisanju traga (TDH), koja agramatizam objašnjava kroz odnos između
narušenih sintaktičkih transformacija i argumentske strukture rečenice.
Aleksija je neurološki poremećaj – nemogućnost čitanja ili razumevanja pisanih reči. Reč
aleksija nastala je od grčkog prefiksa "a-" (bez, ne) i reči "lexis" (reč). Za jezičke funkcije mozga
(za čitanje i pisanje) zadužena je leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod
aleksičara zbog kašnjenja razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna
polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri
analizi reči; to objašnjava zbog čega aleksičari misle na neverbalan ili vizuelan način. Ako
bolesnik ne prepoznaje slova, to se zove literarna aleksija. Ako prepoznaje slova, ali ih ne može
povezati u reči, to se zove verbalna aleksija. Uzrok nastanka može biti i oštećenje vizuelno-
asocijativne areje na zadnjem delu mozga. To znači da može biti, na primer, posledica trauma ili
šloga.
Sa kliničkog aspekta:
Aleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete
počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Ta deca ne znaju da pročitaju reči, nekada mogu
da pročitaju slovo po slovo, ali ne mogu da spoje slova u celinu niti da razumeju značenje
pročitane reči. Kod odraslih osoba, koji su znali da čitaju, a posle neke traume oboleli od
aleksije, postoji još sećanje pisanja i čitanja. Ovde su jezičke funkcije očuvane. Takve osobe
prepoznaju reči kada im neko drugi „diktira na glas“, ali ne prepoznaju kada ih sami čitaju.
Dijagnoza i lečenje:
Postoje vrlo prosti testovi pomoću kojih se može utvrditi ovaj poremećaj. Ipak ne postoje
univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. Specifični
programi se temelje na rezultatima logopedskih procena. Jezičko-govorni tretman je temeljan i u
njega se ugrađuju vežbe za podsticanje nerazvijenih veština i sposobnosti.
Postoje dve glavne grupe aleksije, sa svojim podvrstama:
1. - Prva, ili ,,glavna” grupa je tzv. ,,centralna disleksija”, grupa u koju spadaju i površna
disleksija, semantička disleksija, fonološka disleksija i duboka disleksija.
2. - Druga grupa ili ,,periferijalna disleksija”, grupa u koju spadaju tzv. disleksija pažnje i čista
aleksija, koja se naziva još i aleksijom bez agrafije.
Takođe postoje različite vrste aleksije, npr. ako oboleli ne prepoznaje slova, to se naziva
literarnom aleksijom, a ako prepoznaje slova, ali ih ne može povezati u reči, to se naziva
verbalnom aleksijom.
Što se terapije i lečenja tiče, postoje jednostavni testovi pomoću kojih se može utvrditi ovaj
poremećaj, ali ne postoje univerzalni programi pomoći, već se radi sa svakom obolelom osobom
individualno i tradi se na osnovu rezultata logopedskih procena. U samom procesu lečenja se
ubacuju i vežbe za podsticanje manje razvijenih ili nerazvijenih veština.
Amuzija je muzički poremećaj, obično u desnoj hemisferi mozga, kod koga se javljaju problemi
vezani za muzičku memoriju, prepoznavanje i obradu tonova. Postoje dve vrste amuzije:
Urođena amuzija, do koje dolazi prilikom oštećenja mozga, gde pacijenti nemaju mogućnost da
produkuju muzičke zvuke, ali mogu normalno da govore.
Stečena amuzija, koja se javlja po rođenju, kada muzika ne može normalno da se obrađuje i
od koje pati oko 4% populacije.
Postoji viša tipova amuzije:
1. motorna amuzija - poremećaj kada pacijent ne može da peva ili zviždi neku melodiju
2. kongenitalna amuzija - urođeni nedostatak muzičkih sposobnosti
3. senzorna amuzija - nemogućnost prepoznavanja ranije poznatog muzičkog komada
4. muzička apraksija - gubitak ranije sposobnosti sviranja nekog instrumenta
Većina pacijenata koji boluju od amuzije opisuju muziku kao nešto neprijatno, dok za ostale
predstavlja buku koja im smeta. Da bi se utvrdilo da li neko boluje od amuzije, on treba da
prepozna note koje su van ritma u konvencionalnim ali nepoznatim melodijama.
Simptomi amuzije dele se na receptorne, kliničke ili mešovite. Simptomi receptorne amuzije,
koja se još naziva i muzičkom gluvoćom, predstavljaju nemogućnost prepoznavanja poznatih
melodija i njihovog čitanja, kao i neprepoznavanje pogrešnih ili neusaglašenih nota. Simptomi
kliničke ili ekspresivne amuzije uključuju nemogućnost pevanja, pisanja muzičkih nota i sviranja
muzičkih instrumenata, dok simptomi mešovite amuzije predstavljaju kombinaciju simptoma
prethodne dve.
Određeni eksperimenti su pokazali da obrada tonova zavisi od kognitivnih mehanizama koji se
koriste i za prostornu obradu, pa se došlo do zaključka da je amuzija povezana sa
nemogućnošću prostorne obrade.
Postoje naznake da kod amuzije dolazi do uvećanja cerebralnog korteksa, što je slučaj i kod
disleksije. Amuzija je povezana i sa afazijom jer se obe javljaju u blizini temporalnog režnja.
Može da se dovede u vezu i sa aprozodijom, tj. monotonim govorom. Iznenadni napadi u
nedominantnoj hemisferi kao i povrede mozga mogu da dovedu i do amuzije i aprozodije.
Takođe, Brokina afazija može da se javi paralelno sa amuzijom usled povrede mozga.
Među poznatim ličnostima koji su patili od amuzije su i Čarls Darvin, Sigmund Frojd, Teodor
Ruzvelt, Če Gevara.
Transkortikalne afazije
Ovi poremećaji se karakterišu očuvanim repetitivnim govorom (tj. ponavljanje govora). Od
svih drugih afazija se razlikuju po tome što je ponavljanje rečenica normalno. Motorički oblik
transkortikalne afazije nastaje usled oštećenja levog čeonog režnja ispred ili iznad Brokine
zone, a osetni oblik zbog oštećenja korteksa na parijeto-temporalnom spoju (angularni girus,
srednji i gornji temporalni girus) podseća na Vernikeovu afaziju, osim što bolesnici mogu
ponoviti što im se kaže. Mešana transkortikalna afazija (katkad se naziva i izolacija areje za
govor), vrlo je retka, a može se smatrati analogom globalne afazije, s tom razlikom da ovakav
bolesnik može ponoviti ono što mu se kaže. No, nakon ponavljanja ('eha'), nema daljnje
'konverzacije'.
Razlikujemo transkortikalnu motornu, transkortikalnu senzornu, i transkortikalnu mešovitu
afaziju, koje imaju iste karakteristike kao motorna, senzorna ili mešovita afazija, sem očuvanog
automatskog ponavljanja (repetitivni govor). Tipičan simptom su eholalije u vidu automatskog
ponavljanja pojedinačnih reči ili fragmenata sagovornikovih rečenica.

Transkortikalna motorna afazija (TMA) se javlja kao posledica prekida veze između Brokinog
područja i ostatka čeonog režnja. Osobe s ovom vrstom afazije nevoljko govore i teško
pronalaze odgovarajuće reči. Govor je nefluentan, karakteriše se redukcijom u količini,
raznolikosti i razradi kao i manjkom u sintaktičkoj složenosti. Koriste jednostavne rečenice koje
se najčešće sastoje od imenica. Očuvana je sposobnost razumevanja i ponavljanja govora
drugih. Verbalna produkcija kod ponavljanja je dobra, a kod zadataka neponavljanja je
nepotpuna. Ljudi koji pate od TMA takođe imaju i velike poteškoće s pisanjem. Kako se pisanje
(sekundarni modalitet) uči u osnovnoj školi, često je ozbiljnije narušeno nego govor (osnovni
modalitet). Oštećene su konverzacijske veštine. Ova vrsta afazije se može zameniti s Brokinom.

Transkortikalna senzorna afazija (TSA) se javlja kao posledica oštećenja srednjeg i zadnjeg
dela cerebralne arterije parijeto – temporalnog režnja. Rezultat je ometanje veze između
asocijativnih vlakana i centara za jezik. Nedostatna veza između dva centra za jezik
onemogućava osobi s transkortikalnom senzoričkom afazijom da ponavlja. Govor je fluentan,
prozodijski, fonetički i fonemski neoštećen, ali sadrži brojne verbalne i sintaktičke parafazije.
Imenovanje je delimično oštećeno, postoje brojne pauze u pronalaženju reči tokom
konverzacije. Razumevanje govornih i pisanih informacija je oštećeno, a ponavljanje je
očuvano. Ova vrsta afazije se može zameniti s Vernikeovom.

Parafazija (engl. paraphasia) predstavlja poremećaj govora koji se odlikuje pogrešnim

izgovorom reči, tj. dolazi do zamenjivanja slogova ili celih reči, ili se reči potpuno deformišu.
Najšire definisano, u pitanju je jedan vid afazije (ne baš, parafazija je pre simptom nego
zaseban širi poremećaj). Ovaj jezički poremećaj prvi put je dijagnostikovan 1983. godine.
Može se podeliti po nekoliko osnova:
I. Na fonološku i semantičku;
a) fonološka parafazija - kao rezultat nastaje nepostojeća reč, npr.
- Dodavanje: lingvinstika umesto lingvistika, papple umesto apple.
- Brisanje: bada umesto brada, baber umesto barber.
- Zamena: traga umesto trava, lelephone umesto telephone.
b) semantička parafazija - kako rezultat javlja se postojeća reč, ali neadekvatnog značenja,
npr.
- Po obliku: roda umesto voda.
- Po značenju: poglavica umesto predsednik.
- Neosnovane reči: knjiga umesto dete.
II. Na paradigmatsku i sintagmatičku;
a) paradigmatska parafazija - npr. zelen umesto selen.
b) sintagmatička parafazija - npr. zec iz rukava umesto kec iz rukava.
Pored ovih vrsta parafazije, prisutna je i tzv. perseverativna parafazija (ili zbirni
naziv perseveracija), što predstavlja konstantno i neadekvatno ponavljanje reči, rečenica ili
delova rečenica.
Kada je reč o lečenju ovog poremećaja, tu se, kao i kod drugih oblika afazije, dijagnoza zasniva
na tri principa:
1) tečnosti izražavanja (fluentnost)
2) sposobnosti razumevanja govora
3) sposobnosti automatskog ponavljanja reči i rečenica koje ispitivač zadaje.

Anomija (engl. Anomic aphasia; anomia), takođe poznata kao disnomija, nominalna afazija i
amnezijska afazija odnosi se na nemogućnost nalaženja adekvatne reči pri komunikaciji. U
osnovi, anomija je tip afazije koji se odlikuje problemom sa prisećanjem reči ili imena. Ljudi sa
ovim tipom afazije koriste parafrazu i kombinovanje različitih reči kako bi opisali određeni pojam
kojeg ne mogu da se sete i adekvatno imenuju. Međutim, ukoliko im neko daje nagoveštaje,
postoji mogućnost da će se setiti reči koju žele da upotrebe. Anomiju karakteriše pravilna
upotreba gramatičkih reči, a glavni problem je pronalaženje odgovarajuće reči kako bi se
određeni pojam ili osoba identifikovali. Zanimljivo je da ljudi sa ovim tipom afazije mogu opisati
šta se radi sa određenim pojmom ili čemu služi, ali ipak ne mogu imenovati sam pojam. Na
primer – ako nekome pokažemo narandžu i upitamo ga: “Kako se zove ovo?” naš ispitanik
može biti svestan da narandžu možemo oljuštiti i pojesti i može nam čak demonstrirati to, ali
ipak se ne može setiti da se to što ljušti i jede zove narandža, nikako nije sposoban da je
imenuje. Ako naš ispitanik govori dva jezika, može se desiti da će u pokušaju da pronađe
adekvatnu reč pomešati jezike i početi da koristi onaj na kome nije prvobitno govorio. Postoji i
poseban vid anomije – color anomia – pri čemu osobe sa ovim tipom afazije prave razliku
između boja, ali ih ne mogu identifikovati po imenu ili imenovati boju određenog predmeta.
Mogu i da razdvoje boje u kategorije, ali ih ne mogu imenovati.
Iako mnogi stručnjaci veruju da su glavni uzroci anomije oštećenja Brokine ili Vernikeove zone,
aktuelna istraživanja pokazuju da je, zapravo, glavni uzrok anomije oštećenje u levom delu
parijentalnog moždanog režnja. Pored ovoga, smatra se da je mogu uzrokovati i oštećenja
temporalnog moždanog režnja. Ta oštećenja mogu biti uzrokovana raznim traumama koje je
mozak pretrpeo, kao što su povreda prilikom saobraćajne nesreće, moždani udar ili tumor. Ovaj
fenomen može biti veoma složen i obično podrazumeva poremećaj u radu jednog ili više
prelaza između različitih moždanih regija.
Apraksija je gubitak sposobnosti da se izvedu namerne i nenamerne radnje.
Ona nastaje kao posledica disfunkcije delova mozga, naročito parijetalnog režnja, koje mogu
nastati zbog različitih oboljenja mozga (šlog, demencija, tumori i dr.)
Shvatanje apraksije menjalo se tokom istorije shodno vladajućoj orijentaciji naučne misli u
razmatranju odnosa između oštećenja mozga i psihičkih funkcija. Neki smatraju da apraksija
nastaje zbog toga što pacijenti nisu u stanju da razumeju zadatak. Istovremeno, mnoge
definicije apraksije isključuju sposobnost razumevanja kao glavni faktor u ovom fenomenu.
Očigledno je da uzročno-posledični odnosi između bioloških struktura i njihovih funkcija kod
apraksije jošuvek nisu dovoljno jasno definisani. Postoje nedoumice i neslaganja, naročito medu
kliničarima, o tome da li je u osnovi apraksije nerazumevanje govora ili je apraksija posledica
kidanja veza na relaciji kognitivno-motorno.
Osnovni oblici apraksija su:
IDEACIONA (IDEATORNA) APRAKSIJA se odlikuje nesposobnošču pacijenta da organizuje i
izvede kompleksnu akciju,uprkos očuvanom izvođenju ili imitaciji pojedinačnih
pokreta;poremećaj teško ometa pacijentove svakodnevne aktivnosti.
IDEOMOTORNA APRAKSIJA postaje vidljiva tek kada se od pacijenta traži da izvede
određenu poznatu akciju (npr. gestualni pozdrav ili pokret pri češljanju) na verbalni nalog ili
imitacijom, što on nije u stanju da učini. Suprotno ideacionim apraksijama, ovde se isti postupak
može bez problema izvesti u okviru automatizovanih svakodnevnih aktivnosti.
MELOKINETIČKA APRAKSIJA (još i: dinamička apraksija, kinetička apraksija) podrazumeva
sporost, nespretnost, ili neadekvatnost u izvođenju poznatih ali i novih akcija, a koja obuhvata
dekompoziciju i vremensku dezorganizaciju samih pokreta, kao i mišićnih sinergija na kojima se
oni zasnivaju. Obuhvata i teškoće izvođenja serija, sekvenci različitih pokreta.
Postoji još dosta manje zastupljenih apraksija,a bitno je napomenuti i govornu apraksiju,
tačnije, razvojnu govornu apraksiju.
Razvojna apraksija govora je motorički govorni poremećaj koji pogađa detetovu sposobnost da
planira i sledi glasove koji su neophodni za jasan i razumljiv govor. Ponekad se koriste i nazivi
kao što su razvojna verbalna apraksija, dispraksija, verbalna apraksija i artikulacijska apraksija.
Deca s razvojnom apraksijom govora imaju teškoća u pripremanju i koordiniranju svojih mišića
za govornu produkciju. Odnosno, oni imaju teškoća u planiranju i izvođenju preciznih, visoko
profinjenih i specifičnih serija pokreta jezika, vilice, usana koji su potrebni za razumljiv govor.
Lečenje uključuje fizikalnu i govornu terapiju i lečenje osnovne bolesti čiji je simptom apraksija.

Brgljanje predstavlja nefluentnost u smislu vrlo retkog govornog poremećaja. Svrstano je u

istu kategoriju kao mucanje. Glavni simptom ove netečnosti je prebrz govor. Osoba koja pati od
brgljanja nije u mogućnosti da kontroliše brzinu govora, teško se izražava, i govor je isprekidan i
ima takoreći nepravilnu artikulaciju i ritam. Slogovi se često stapaju, glasovi se izostavljaju,
pogrešno izgovaraju ili se smeštaju na pogrešna mesta u reči. U toku govora neretko i brzina
može da raste, a taj fenomen je poznat kao ,,festinacija”, odnosno nesvesna tendencija da se
ubrzava. U ovom slučaju, rezultat je najčešće potpuno nerazumljiv govor. Ovaj hendikep se
teško objašnjava i električni snimci moždane aktivnosti pokazuju velike abnormalnosti. Postoje
razne metode lečenja, ali najveći problem pri lečenju osoba koje pate od ovog poremećaja je to
što, za razliku od osoba koje mucaju, oboleli od brgljanja nisu svesni problema i kako on utiče
na tečnost njihovog govora. Iako se teško objašnjava zašto se ovaj poremećaj javlja i postoje
mnoge teorije, većina istraživača se slaže da je u pitanju problem organske prirode. Jedna od
zastupljenih teorija je da je poremećaj uzrokovan neadekvatnim nervnim ,,pejsmejkerom” u
motornoj kontroli govora na neurofiziološkom nivou.
Zanimljivo je da se izvesna količina nefluentnosti može javiti i kod dece u određenom uzrastu i
to se smatra ,,normalnom” nefluentnošću, ali je razlika što od brgljanja oboljevaju i odrasli i u
tom slučaju je govor znatno ubrzan i može da zvuči kao niz kratkih rafala, što remeti celokupnu
sintaksu.
Postoje tri podvrste ovog poremećaja:
1. Tahifrazija – ova podvsrta predstavlja patološki brz govor i rezultat je psihogenih faktora.
Sintaksa i gramatika su oštećene, često se ubacuju i reči koje nisu povezane sa kontekstom
rečenicom. Smatra se poremećajem u komunikaciji i fluentnosti tj. tečnosti govora.
2. Tahilalija – predstavlja brz govor. Karakteristično za ovaj oblik je da razumljivost može da
ostane očuvana uz određena prozodijska oštećenja. Sama po sebi se ne smatra govornim
poremećajem.
3. Tahifemija – naziv je za brzopletost u govoru. Za tahifemiju su karakteristične fonološke
greške i osobe sa ovim poremećajem često imaju problem sa pažnjom koji je prouzrokovan
hiperaktivnošću. Često im je teško da nađu reči da se izraze. U ovom slučaju, dakle,
razumljivost je znatno otežana jer je govor, osim sto je ubrzan, propraćen gutanjem glasova, a
neretko i celih slogova, što je zanimljivo jer je za ovaj poremećaj takođe karakteristično
dodavanje suvišnih slova ili slogova u pisanju. Rukopis je najcešće nečitak.
Disgrafija predstavlja problem prilikom pisanja, odnosno smetnje u pisanju. Osobe sa ovim
poremećajem imaju nestabilan rukopis, često greše, ali mogu u izvesnoj meri pisati. Disgrafija
ne predstavlja nepoznavanje pravopisa određenog jezika i trajno je zastupljen bez obzira na
nivo obrazovanja, intelekta i govornog razvoja. Prilikom pisanja, kod ovih osoba, javlja se bol u
rukama, često je položaj ruke i papira neuobičajen, položaj sedenja je nepravilan. Bol se u prvo
vreme javlja samo u toku pisanja, dok kasnije postaje sve učestaliji, razlog tome u nejvećoj meri
je stres.
Prvi pokazatelji ovog poremećaja se vide kada osobe ne razlikuju mala i velika slova, mešaju
slova zbog sličnosti u obliku i zvučenju, prema tome možemo reći da je to fonološka disgrafija.
Odražava se tako što osobe ne mogu podeliti rečenice, reči, morfeme do čega dolazi usled
slabe koncentracije, manje jezičke zrelosti. Kod vizuelne disgrafija osobe imaju probleme sa
vizuelnom percepcijom, ali uglavnom imaju dobru usmenu konverzaciju. Motorička
disgrafija se odražava mešanjem, neravnim, nepravilnim slovima, jedva čitljivim rukopisom.
Osobe sa motoričkom disgrafijom se vrlo brzo umaraju, sporo pišu i jako teško koncentrišu na
svoje pisanje.
Tipovi stečene disgrafije su:

1. fonološka disgrafija
2. dubinska disgrafija
3. površinska disgrafija

Kod prve, fonološke disgrafije, osobe mogu fino pročitati i izgovoriti neke nešpostojeće reči, ali
ih ne mogu pisati. Nema poteškoća prilikom pisanja postojećih reči. Kod dubinske disgrafije,
osobe će često nepostojeću reč zameniti sa postojećom, koja asocira na datu nepostojeću reč.
Dakle, osobe sa ovom vrstom disgrafije imaju semantički povezane greške. Kod površinske
disgrafije, osobe imaju problema prilikom pisanja nepravilnih postojećih reči, dok nepostojeće
reči mogu zapisati bez problema.
Disleksija
Reč disleksija nastala je od grčke reči "dys" (u značenju slab, loš ) i reči "lexsis" (u značenju
jezik, reči). Disleksija predstavlja jezički poremećaj koji se karakteriše teškoćama u različitim
oblicima upotrebe jezika, kao što su veštine čitanja i pisanja. Deca s disleksijom pri čitanju
menjaju redosled, izostavljaju, ili dodaju slova ili slogove u rečima.
Uzrok nastanka
Većina stručnjaka smatra da je glavni uzrok disleksije zamena funkcija leve i desne
hemisfere.Za jezičke funkcije mozga, za čitanje i pisanje, zadužena je leva hemisfera koja se
još naziva analitička. Kod disleksičara zbog kašnjenja razvoja leve hemisfere jezičke funkcije
preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa,
pojavljuju se teškoće pri analizi reči. Disleksija može biti nasledna, odnosno osoba može
posedovati gen za disleksiju, ali to ne mora da znači da će se poremećaj razviti.
Smatra se da disleksija može biti stečena i razvojna.
Tipovi stečene disleksije:

1. Fonološka disleksija – osobe mogu pročitati poznate reči ali imaju poteškoća sa novim
rečima.
2. Dubinska disleksija – javljaju se semantičke greške, osobe lakše čitaju reči sa
konkretnim nego sa apstraktnim značenjem.
3. Površinska disleksija – osobe sa ovim problemom teže prepoznaju reči kao celine.

Razvojna disleksija prati usporen psihomotorni i govorno-jezički razvoj. U razvojnu disleksiju

spadaju:

1. Disleksija nastala usled nezrelosti psihomotornog sistema.

2. Disfazična disleksija javlja se kao posledica nerazvijenog govorno-jezičkog sistema.
3. Disleksija nastala kao posledica povrede CNS-a (centralnog nervnog sistema) i
minimalne moždane disfunkcije.

Disprozodija se odnosi na poremećaj u kom su prozodijske funkcije (jedna ili vise) ugrožene
ili potpuno nepostojeće. Prozodija se odnosi na varijacije u melodičnosti, intonaciji, pauzama,
naglašavanju, intenzitetu, kao i glasovnom kvalitetu i akcentima u govoru. Kao rezultat toga
prozodija ima širok spektar funkcija. Uključujući istraživanja na lingvističkom, pragmatičkom,
afektivnom i nivoima ličnog izlaganja. Osobe sa dijagnostikovanom disprozodijom imaju
problema sa visinom tona ili vremenskim ograničenjem u govoru. U suštini osoba koja pati od
ovog poremećaja može da razume jezik kao i da izgovori ono što želi da kaže ali nije sposobna
da kontroliše način na koji izgovara date reči. Budući da je disprozodija najređi neurolingvistički
poremećaj koji je otkriven u govoru, mnogo toga značajnog još uvek nije poznato ili nije
razjašnjeno o ovom poremećaju. Najčešći primer disprozodije je kada osoba govori nekim
akcentom koji joj nije svojstven. Govor nekim stranim akcentom je samo jedan od načina na koji
se ovaj poremećaj manifestuje kao što su promene u visini tona, jačini i ritmu govora. Takođe
još uvek je nepoznato kakvo tačno oštećenje uzokuje poremećaj prozodijske funkcije.
Dizartrija je organski poremećaj govora koji se ispoljava smetnjama u stvaranju glasova, a koji
se zasniva na nervno-mišićnom oštećenju govorne muskulature.
 Uzrok nastanka - Dizartrija se javlja kao posledica piramidnih lezija i bolesti ekstrapiramidnih
puteva, cerebralne paralize, Parkinsove bolesti, multiple skleroze, šloga, povrede mozga,
tumora mozga, dugotrajnog konzumiranja alkohola i droga. Kao posledica ovih bolesti nastaju
paralize, slabosti ili inkoordinacije mišića jezika, usana, nepca, larinksa.
Dizartrični govor se manifestuje kao usporen, spazmatičan, nerazgovetnan, slabo artikulisan;
postoji teško kontrolisanje jačine i visine glasa, promukao glas, postoje i problemi sa žvakanjem
i gutanjem.
Stečena dizartrija se ispoljava se kod odraslih, ali i kod dece koja su usvojila bazičnu
suprasegmentnu strukturu maternjeg jezika i uspostavila kontrolu nad sopstvenim govornim
mehanizmom. Smetnje u neuromišićnoj kontroli ispoljavaju se kroz slabost i nedovoljnu
koordinaciju pokreta govorne muskulature. Zavisno od stepena težine i lokalizacije moždane
lezije, mogu biti pogođeni svi ili pojedini subsistemi neophodni za produkciju govora: respiracija,
fonacija, rezonancija, artikulacija ili prozodija.
Važno je naglasiti da za razliku od apraksije govora, kod dizartrije su greške konzistentne i
predvidljive. Apraksija govora se takođe razlikuje po odsustvu mišićne slabosti govorne
muskulature, i prisustvu teškoća programiranja govornih glasova. Stoga se može zaključiti da je
dizartrija poremećaj planiranja produkcije govornih glasova zbog oštećenja neuromišićnog
prenosa impulsa.
Klasifikacija stečenih dizartrija u odnosu na manifestacije govorne patologije:

 spastična dizartrija
 flacidna dizartrija
 hiperkinetička dizartrija
 hipokinetička dizartrija
 ataksična dizartrija
 mešovita dizatrija.

Razvojna dizartrija je motorni poremećaj govora koji nastaje u ranom detinjstvu, kao
posledica razvojne nezrelosti mozga. Često motorni razvoj deteta kasni, što se odražava i na
koordinaciju i integraciju pokreta govornih organa. Iako postoje različite vrste razvojne dizartrije,
zajedničke odlike su teškoće u govornoj artikulaciji, produkciji reči i izraza (integraciji pokreta
govornih organa; ritam i tempo govora), kvalitetu glasa (visina, jačina, trajanje, boja...), otežano
gutanje i žvakanje, neizdiferencirani obrasci intonacije. Razvojna dizartrija najčešće je prisutna
u sklopu sindroma cerebralne paralize.

BAT testovi (Bilingual Aphasia Test) su testovi koji služe za procenjivanje dvojezične afazije.
Za ove testove je zaslužan profesor Mišel Paradi (Michel Paradis). Testovi su sastavljeni tako
da mogu da utvrde afaziju kako kod bilingvala, tako i kod multilingvala. Za sada su dostupni na
65 jezika i u 170 kombinacija jezičkih parova, a dodaju se i ostali jezici.
Ovi testovi nisu isti na različitim jezicima, već su svakom od jezika i kulturološki i lingvistički
prilagođeni. Kriterijumi za procenjivanje afazije variraju kod svih zadataka, zato što sam prevod
zadataka sa jezika na kojem je test napravljen na ostale jezike ne bi bio odgovarajući iz više
razloga. Prevod određenih stimulusa može biti neprikladan u nekim kulturama; može se testirati
neka gramatička konstrukcija koja se razlikuje u težini na različitim jezicima; testiranje
fonoloških minimalnih parova je zadatak koji je nemoguće prevesti tako da ima isti efekat.
S druge strane, koliko je moguće testove prilagoditi određenom dijalektu, određenoj populaciji ili
pacijentu još uvek nije utvrđeno.
Testovi su sastavljeni iz tri dela. Prvi deo (A) procenjuje jezičku istoriju pacijenta, drugi deo (B)
procenjuje probleme u svakom od jezika, a treći (C) procenjuje mogućnosti prevođenja i
postojanja interferencije među jezicima.

Centri za jezik
Sposobnost čovekovog mozga da vlada govorom smatra se najsofisticiranijom veštinom među
živim bićima.
Prvi otkriveni moždani centar je Broka region, kog je otkrio Pol Broka (1824 – 1880). Kasnije je
Karl Vernike (1848 – 1905) otkrio da osobe koje imaju probleme sa razumevanjem jezika, imaju
oštećenje u oblasti koja je nazvana Vernike region. Oba ova regiona nalaze se u levoj moždanoj
hemisferi. Razvitkom savremenih metoda (EEG, MEG, PET, fMRI) došlo se do tomografskih
snimaka koji pokazuju da se pri govoru aktiviraju Brodmanove oblasti 44 i 45, smeštene takođe
u levoj hemisferi. Zato mnogi smatraju da je centar za govor deo leve hemisfere. To i jeste
tačno za većinu dešnjaka sa razvijenijom levom hemisferom, ali je kod nekih levorukih osoba
razvijenija desna hemisfera, pa je njihov centar za govor tu smešten. Dakle, ne može se utvrditi
jedan jedinstven centar, već više uzajamno povezanih oblasti koje su zaslužne za govorne
veštine, za njegovu percepciju i razumevanje, kao i za njegovu produkciju.
Takođe, savremena neurološka ispitivanja pokazuju da kod osoba koje govore dva ili više
jezika, centri za različite jezike nisu smešteni na istom mestu, već što je kasnije usvojen drugi
jezik to su centri za maternji i za drugi jezik jasnije razdvojeni. Kod bilingvala, usled oštećenja
jednog centra za govor doći će do privremenog ili trajnog prekida upotrebe i razumevanja tog
jezika, ali će drugi jezik, čiji je centar neoštećen, biti u upotrebi, iako to možda nije upravo
maternji jezik. Do promena u centru za jezik dolazi često kod obolelih od Alchajmerove bolesti
(ostećenje mozga koje može uticati i na centar za jezik.
Dihotičko slušanje je psihološki test koji se koristi kako bi se istražila selektivna pažnja
unutar auditornog sistema u okviru kognitivne psihologije i neuronauka. Ovaj test je prvi put
korišćen sedamdesetih godina prošlog veka kako bi se pokazala razdvojenost fonetskog
i opšteg auditornog sistema.
Tokom standardnog testa dihotičkog slušanja, subjektu se puste dva različita
auditorna stimulusa stimulansa istovremeno, jedan na levu, a drugi na desnu slušalicu (ugl. to
bude govor). Zatim se zamole subjekti da ponove šta su čuli na jedno uvo, dok im se drugačija
poruka pušta na drugo uvo. Kao rezultat fokusiranja koncentracije na ono što treba da ponove,
subjekti primete malo šta iz drugog kanala od drugog jezika, često ne shvatajući npr. da se jezik
u nekom momentu promenio iz engleskog u nemački. Ali u isto vreme subjekti primećuju na
uvetu bez nadzora da se glas promenio iz muškog u ženski, što ukazuje na selektivnost svesti
koja može da se usmeri ka određenoj informaciji.
Dihotičko slušanje se može koristiti za testiranje hemisferne asimetrije jezičke obrade.
Početkom šezdesetih godina Dorin Kimura je objavila da dihotički verbalni stimulusi (posebno
izgovoreni brojevi) predstavljeni subjektu imaju prednost u desnom uhu. Pripisala je prednost
desnog uha lokalizaciji govora i jezičke obrade tzv. dominantnoj, levoj hemisferi cerebralnog
korteksa. Prema njeni istraživanjima, ovaj fenomen je povezan sa strukturom auditornog nerva i
dominaciji leve strane za jezičku obradu. Potrebno je naglasiti da prednost u desnom uhu ne
važi za ne-govorne zvukove.
Vrste testova dihotičkog slušanja:
- test spojenih reči (DFWT)
- testiranje sa emotivnim faktorima
- postepeno pomeranje vremena početka glasa (VOT)
Dinamički lokalizam je jedno od shvatanja ostvarivanja moždanih funkcija koje se, uz
lokalističko, asocijacionističko i holističko, navodi kao jedno od najuticajnijih. Ovi pristupi se
međusobno razlikuju u viđenju ''smeštanja'' jezičkih (i kognitivnih) funkcija u mozgu.
Prema lokalizmu, različite jezičke funkcije obavljaju različiti moždani centri. Prema
asocijacionizmu, neke funkcije (nižeg reda) su lokalizovane, dok se neke funkcije (višeg reda)
ostvaruju vezama između tih centara. Prema dinamičkom lokalizmu, funkcije nižeg reda su
lokalizovane dok se složenije funkcije ostvaruju njihovim kombinovanjem, a te kombinacije se
mogu sprovesti na različite načine. Ovaj stav može donekle delovati kao spoj prethodne dve
ideje jer sadrži i lokalizaciju podfunkcija i njihovo povezivanje u druge funkcije.
Dakle, dinamička lokalizacija funkcija znači da su jezičke funkcije zapravo sistemi vezanih
podfunkcija. Dinamička je zbog toga što se ti sistemi mogu povezati na različite načine, a mogu
se i reorganizovati tokom jezičkog razvoja ili nakon štete na mozgu (poznato je da mozak
popravlja štetu tako što drugi centri preuzimaju funkcije uništenih centara). Ovakav pristup
komplikuje vezu između oštećenog dela mozga i oštećene funkcije.
Ideju dinamičke lokalizacije predstavio je sovjetski psiholog Aleksandar Lurija tokom prve
polovine dvadesetog veka.

Dvojezičnost ili bilingvizam je sposobnost da se poedinac služi sa dva jezika u relativno

jednakoj meri. Danas je sve više ljudi koji su dvojezični, i njih nazivamo bilingvalima. Ako osoba
govori više od dva jezika, reći ćemo da je višejezična osoba ili poliglota.
Dvojezičnost se deli prema vremenu kada se jezici usvajaju na:
-dvojezičnost u užem smislu (simultana)
-dvojezičnost u širem smislu (konsekutivna)
U užem smislu, to je usvajanje oba jezika istovremeno u detinjstvu. Neki smatraju da do prave
dvojezičnosti dolazi samo ako se oba jezika uče od rođenja, dok drugi smatraju da to nije
neophodno ali da je uslov da se sa učenjem oba jezika počne do, maksimum, šeste godine.
U širem smislu, svaka osoba koja poseduje znanje dva jezika je dvojezična.
Deca obično nisu jednako vešta u oba jezika. Dešava se da jedan jezik bolje upotrebljavaju, dok
drugi bolje razumeju. Tačnije, u jednom jeziku su aktivni govornici, dok su u drugom pasivni.
S obzirom na stepen poznavanja ova dva jezika, dvojezičnost se deli na:
Uravnoteženu- Oba jezika se znaju podjednako dobro.
Dominantna- Jedan jezik je dominantniji u odnosu na drugi.
Pasivna dvojezičnost- Jedan jezik se potiskuje usled slabije upotrebe.
Glavna pitanja koja se tiču dvojezičnosti u neurolingvistici su lateralizacija jezika i jezički centri.
Što se tiče lateralizacije jezika, smatra se da je kod drugog jezika nešto aktivnija desna
hemisfera mozga, sto je zabluda, za razliku od maternjeg jezika gde je domiantna leva
hemisfera. Pitanje jezičkih centara je da li su isti centri zaduženi za obradu maternjeg i drugog
jezika.
Kod dvojezičnosti neurolingvistika ima dve vrste istraživanja. To su: Izučavanje afazije i
eksperimentalne laboratorijske studije.
Angiografija je jedna od invazivnih metoda za ispitivanje krvnih sudova u čovekovom
organizmu. Iako se danas radije koriste neki drugi postupci u dijagnostici, angiografija je ipak
zadržala primenu u nekim oblastima, gde još uvek daje najjasniju sliku oboljenja i promena na
krvnim sudovima. Jedna od tih primena je svakako u kardiologiji i kardiovaskularnoj hirurgiji.
Angiografija u neurolingvistici funkcioniše tako što se ubrizgava kontrastno sredstvo koje boji
krvne sudove (odnosno stvara kontrast), tako da se može utvrditi koji se deo mozga (ne)aktivira
pri izvođenju određenih jezičkih operacija. Ono što predstavlja manu ove vrste istraživanja jeste
što je njena funkcija isključivo da locira predele slabijeg protoka krvi i mesta povrede. Ono što
ne može da zabeleži, a što je sa neurolingvističke tačke gledišta izuzetno važno, jeste šta se u
mozgu događa tokom procesuiranja jezičkih informacija. Ova metoda je nekada za posledicu
imala mnoge neželjene efekte, ali je od sredine pedesetih godina dvadesetog veka, tačnije od
početka primene Seldingerove metode kateterizacije krvnih sudova, postala donekle sigurnija.
Međutim, neke od nuspojava, među koje spadaju hematomi, tromboze, ostaju. Prvi neurolog
koji je primenio ovu tehniku bio je Portugalac Antonio Moniz (kasne dvadesete godine XX veka),
koji je kasnije nagrađen Nobelovom nagradom za svoja otkrića. Danas se angiografija koristi u
kombinaciji sa drugim metodama radi određivanja uzroka smrti bez obdukcije. Telo se ispituje
iznutra bez potrebe da se "otvara". Ovu primenu je angiografija, međutim, našla samo na nekim
od prestižnih univerziteta, poput onog u Bernu. Za neurolingvistiku, ova njena nova primena
znači konkretno lociranje afazija nakon smrti pojedinca, ali i dalje ne daje odgovor na to kako se
i kada odigravaju procesi u mozgu pri jezičkoj obradi.
Angularni girus (lat. gyrus angularis) je jedan od važnijih girusa u kori mozga. To je oblast u
donjem delu parijetalnog režnja, koja se nalazi između temporalnog režnja i i supramarginalnog
girusa. Angularni girus učestvuje u brojnim procesima koji su u vezi sa obradom jezika i brojeva,
prostornog opažanja, memorijom, pažnjom i dr. To je Brodmanova zona 39 u mozgu.
Angularni girus je deo mozga koji ima ima udeo u nekim složenim jezičkim funkcijama, na
primer čitanje, pisanje i razumevanje pročitanog. Gešvind je ukazao na važnost angularnog i
supramarginalnog girusa, zona koje su specifične za čoveka, pogotovo za čitanje i imenovanje.
Osim toga, Vilajanur Ramačandran i Edvard Habard su istraživali funkciju angularnog girusa u
razumevanju metafora.
Prvi koji je uočio značaj angularnog girusa kao vizuelnog centra za reči bio je Žil Dežerin (Jules
Déjérine), 1891. godine, uvidevši da je pacijent, koji je imao povredu na levom angularnom
girusu, izgubio sposobnost čitanja i pisanja.
Povrede na ovom delu mozga pokazuju simptome Gertsmanovog sindroma, kao što su aleksija,
agrafija, alkalkulija, loša orijentacija levo-desno.

Elektroencefalografija je metoda koja se bavi registrovanjem električne moždane aktivnosti

uz pomoć elektroda koje se stavljaju na glavu ili unutar moždanog tkiva što se koristi u
preoperativnoj pripremi bolesnika sa epilepsijom.
Elektroencefalogram ili EEG beleži moždane talase koji su prema frekvenciji podeljeni na delta
talase, teta talase, alfa talase i beta talase.
Alfa talasi se javljaju u budnom stanju i pri mirovanju.
Beta talasi se javljaju pri jakim mentalnim naporima.
Teta talasi se javljaju pri emocionalnim stresovima, razočarenjima, frustracijama.
Delta talasi se javljaju i samo na 2 do 3 sekunde.
Transkranijalna magnetna stimulacija je neinvanzivna tehnika koja se koristi kako bi se
magnetnim impulsima stimulisali pojedini delovi mozga. Ova metoda funkcioniše tako što se
elektromagnetni kalem koji provodi struju postavlja pored ili iznad glave ispitanika odnosno
pacijenta što dovodi do stvaranja magnetnog polja u odabranim regijama mozga. Promena u
jačini magnetnog polja dovodi i do stvaranja prolaznog električnog polja koje utiče na membranu
neurona i izaziva njihovu depolarizaciju. Transkranijalna magnetna stimulacija je prvi put
upotrebljena osamdesetih godina dvadesetog veka radi postavljanja kliničke dijagnoze.
Eholalija (od grčkih reči ἠχώ=odjek i λαλιά=govor) je termin kojim se označava trenutno i
spontano ponavljanje reči ili rečenica izgovorenih od strane druge osobe. Normalnom i
uobičajenom pojavom eholalija se smatra kada se javlja kod dece kao sastavni deo jezičkog
razvoja u periodu od šestog meseca, kada počinje oponašanje izgovora vokala i nekih
konsonanata, pa do druge godine, kada bi učestala repeticija sada već reči i rečenica trebalo da
prestane. U slučaju da ostane frekventna i nakon druge godine, eholalija se tretira kao
patološko stanje. Naime, kako se jako retko ispoljava kao izolovani poremećaj, eholalija je
najčešći simptom autizma (kod 75-80% slučajeva), potom Turetovog sindroma, Aspergerovog
sindroma, poremećaja u razvoju, šizofrenije, Alchajmerove bolesti i povremeno ostalih oblika
psihopatologije, kao što je katatonična šizofrenija.
Eholalija se javlja u dva poznata oblika:

1. Neposredna eholalija: reč, sintagma ili rečenica se ponavljaju odmah po izgovaranju.

Smatra se da je u autizmu i Aspergerovom sindromu ovakvo ispoljavanje eholalije
pomoćno sredstvo za razumevanje jezika. Ukoliko se detetu postavi pitanje (Hoćeš da se
igramo?), ono će to ponoviti, pa tek posle neznatne pauze odgovoriti (Da, a čega ćemo
da se igramo?).
2. Odložena eholalija: repeticija reči, sintagme ili rečenice koje je dete već ranije naučilo.
Ovakva eholalija može biti deo normalnog govora, ali isto tako i nasumično ponavljanje
van konteksta. Deca najčešće ponavljaju ono što čuju u svom neposrednom okruženju,
npr. reklame, rečenice ili čitave dijaloge iz crtaća, uzrečice roditelja itd.

ELAN (Early Left Anterior Negativity) je evocirani potencijal koji se koristi u

elektroencefalografiji i predstavlja ranu komponentu sintaksičke obrade. Obično se javlja
izmedju 100 I 300 ms po početku reči, i predstavlja odgovor na poremećenu ili nepravilnu
strukturu reči u rečenici. Beleži se u prednjem delu leve moždane hemisphere (otuda i
reč left u nazivu). Anđela Frederiči, međunarodno priznati stručnjak u oblasti lingvistike,
psihologije I neurolingvistike, prva je otkrila ovu komponentu nakon što je u svom maternjem
jeziku (nemačkom) otkrila rečenice sa ozbiljno narušenom sintaksičkom strukturom, kao na
primer (prevedeno na engleski) *The pizza was in the eaten, umesto The pizza was
eaten; ili *Your write umesto You write. Zanimljiv podatak u vezi s ovim jeste taj da se
ELAN, recimo, ne javlja u rečenicama u kojima nema kongruencije između subjekta I
glagola (npr. *I does my homework umesto I do my homework). Ustanovljeno je da se
 ELAN javlja u jezicima poput nemačkog, engleskog, holandskog, kineskog i japanskog,
premda se veruje da se moze javiti i kao odgovor na nejezičke stimuluse.
3. U neurolingvistici, ELAN ima izuzetno značajnu ulogu kada je rec o parsiranju, tj. obradi
recenica. Naročito se u tom smislu ističe razvoj tzv. “serijskog modela” u rečeničnoj
obradi. Po ovom principu, prvi korak u parsiranju jeste organizovanje reči u sintagme
(npr. reci the i dog u sintagmu the dog). Ukoliko se ta faza pokaže kao neuspešna,
onda mozak ne može da semantički obradi iskaz, tj. ne može protumačiti značenje istog.
U ovom kontekstu su vršena ispitivanja u kojima je ELAN upoređivan sa komponentom
N400. Zaključak je bio da se kod onih rečenica kod kojih se ELAN javlja neće javiti
komponenta N400, budući da je izgradnja rečenične strukture bitan preduslov za
semantičku obradu iskaza.
Evocirani potencijali (EP) predstavljaju reakciju nervnog sistema na određene nadražaje.
Nadražaji kojima se deluje na senzorne ili motorne moždane puteve mogu biti vizuelni, auditivni,
magnetski ili električni. Ova metoda se obavlja kompjuterski i omogućava otkrivanje oštećenja
nervnih puteva čak i dok još ne postoje klinički znakovi oštećenja. Može se otkriti i eventualni
stepen težine oštećenja.
Prema vrsti stimulisa razlikuju se tri vrste evociranih potencijala: vizuelni, auditivni i
somatosenzorni.
Koeficijent encefalizacije je odnos između moždane i telesne mase odn. on pokazuje koliko
se težina mozga jedne vrste razlikuje od proseka za njihovu životinjsku klasu. Ovaj koeficijent
postaje bitan faktor kada se postavi pitanje o uspehu čoveka kao vrste (u odnosu na druge
životinje). Naime, prosti odnos između mase mozga i tela ne pruža odgovor jer on ljudsku vrstu
(gde je odnos 1/40) stavlja iza nekih vrsta malih ptica (1/12), a izjednačava sa miševima (1/40).
Pokušaj da se objasni čovekova nadmoć izrodila je dve teorije, od kojih jedna za ključ uspeha
smatra inteligenciju, druga društvenost, ali zajedničko im je da obe polaze od veličine mozga -
gde na scenu stupa EQ.
Paradigma koja je najčešće korišćena u istraživanju rečenične semantike je N400
paradigma koja predstavlja kršenje semantičkih pravila. U njoj se ispituju rečenice koje su
gramatički tačne ali nemaju smisao.
N400 su prvi otkrili Marta Kutas i Stiven Hiljard 1980. Njihovo istraživanje je pokazalo da se
komponenta N400 odnosi na semantičku obradu i da nije samo reakcija na neočekivane reči,
kako je isprva bilo očekivano.
N400 je negativna komponenta EEG signala, preciznije rečeno evociranog potencijala
(ERPs) i predstavlja središnju semantičku komponentu pri kojoj se aktivira središnja zona
mozga. Negativni otklon moždanih talasa se javlja 400 milisekundi (mada može i 250-500ms)
nakon izlaganja stimulusu, odnosno kritičnoj reči. N400 je deo normalne reakcije mozga na reči
i druge smislene (ili potencijalno smislene) stimuluse, uključujući i znakovni jezik, slike, lica,
zvukove životne sredine kao i mirise. Javlja se kako u govornom tako i u pisanom jeziku. Kada
reč odstupa od semantičkog konteksta, tj. kada dolazi do kršenja na nivou semantike i
značenja, dolazi do pojave ove komponente.
Sve reči imaju dakle N400 ali je amplituda veća kod semantičke nekongruentnosti.
Komponenta P600 evociranih potencijala, dobija se merenjem električne aktivnosti mozga
korišćenjem EEG (elektroencefalografije). Ova komponeta se odnosi na jezičku obradu, a dobija
se tako što se ispitanicima predstavljaju različiti primeri (bilo usmeni ili pismeni) a koji sadrže
razne gramatičke ili sintatičke anomalije. S obzirom na svoje karakteristike čest je predmet
neurolingvističkih eksperimenata, konkretnije ispituje se procesiranje rečenice u ljudskom
mozgu. Komponenta P600 može biti izazvana bilo vizuelnim ili auditivnim eksperimentima, i
javlja se otprilike izmedju 500 i 600 milisekundi, a najkasnije do 800 milisekundi, nakon
predstavljanja stimulusa. Isprva su EEG talasi pokazali da se reakcija javlja u centralno
parijetalnom delu mozga, ali kasnijim merenjima (korišćenjem magnetoencefalografije- MEG)
ustanovljeno je da postoji mogućnost da se ova komponenta javlja u posteriornom delu
temporalnog režnja, iza Vernikeove zone.

FOXP2 (Forkhead box protein P2) naziva se i „jezičkim genom“ i kod ljudi se nalazi na
hromozomu 7. On igra važnu ulogu u razvoju organa i sistemu funkcionisanja organa, kao i u
razvoju delova mozga koji omogućavaju govorne kapacitete. Dokazano je da mutacije ovog
gena dovode do govornih i jezičkih problema, ali kod ljudi on nije glavni jezički faktor.
Kompleksnu mrežu zajedno sa FOXP2 čine i ostali geni koji utiču na govorne kapacitete, pa ako
bilo koji od ovih gena postane deformisan, čovek ne može da razvije sposbnost govora.
Osim kod čoveka, ovaj gen je identifikovan i kod drugih sisara i udaljenih vrsta kičmenjaka.
FOXP2 protein se sastoji iz 715 aminokiselina, a dve razlike u ovom proteinu postoje između
ljudi i šimpanzi, što se može videti u razlikama između čovekovih i šimpanzinih govornih
sposobnosti.
Do ovog otkrića su kroz molekularna ispitivanja KE porodice sredinom’90-ih godina
20.veka došli Simon Fišer (Simon Fisher) i Entoni Monako (Anthony Monaco), genetičari sa
Univerziteta u Oksfordu.
Frenologija (od grčkog: φρήν, phrēn, "um"; i λόγος, "znanje'') je pseudonauka koja proučava
odnose između ljudskog karaktera i građe lobanje. Aristotel je bio prvi koji je mentalne
sposobnosti povezao sa glavom.
Nemački naučnik Franc Jozef Gal (1758-1828), prvi je počeo da se bavi frenologijom na naučni
način i postavio je temelje za anatomsku karakterologiju. On je jedan od prvih koji je smatrao
mozak žarištem mentalnih aktivnosti. U svom delu The Anatomy and Physiology of the Nervous
System in General, and of the Brain in Particular on daje iskaze koji se smatraju osnovom
frenologije:

 moralne i intelektualne sposobnosti su urođene

 njihova manifestacija zavisi od organizacije
 mozak je organ svih sentimenata, naklonosti i sposobnosti
 mozak je izgrađen od mnogih posebnih organa - jer se sentimenti, sklonosti i sposobnosti
previše razlikuju da bi bili deo istog organa

 oblik glave predstavlja oblik mozga, te stoga reflektuje relativan razvoj moždanih orga

Konekcionistički model semantičke memorije

Ovo je jedan od modela koji predstavlja kako je organizovana semantička memorija i obrada
jezika. Po njemu su jezičke jedinice povezane u mrežu čvorova gde aktivacija jednog čvora
dovodi do aktivacije sledečeg čvora, proiztiče iz ideje o širećoj aktivaciji. Nastao je pošetkom
osamdesetih godina dvadesetog veka, a njegovi tvorci su (Dejvid Rumelhart i Džejms Mek
Kleland . Osmišljen je tako da oslikava mrežu neurona u ljudskom mozgu i veze između
njih. Čvorovi mogu predstavljati bilo koju jedinicu jezika: fonemu, morfemu, leksemu,
sintaksičko pravilo i slično. Ti čvorovi su međusobno povezani, s tim što je imeđu nekih veza
jača a zmeđu nekih drugih slabija. Veze između čvorova mogu biti ekscitatorni ili inhibitorni.
Hipoteza kritičnog perioda navodi da prvih nekoliko godina života predstavljaju krucijalan
vremenski period u kojem jedna individua može da usvoji prvi jezik (L1) ukoliko je uzložena
odgovarajućim spoljašnjim uslovima i iskustvima. Priroda ovog fenomena je medjutim bila jedna
od najžešćih debata u Psiholingvistici i Kognitivnoj nauci decenijama.Neki su predložili
,,senzitivni'' ili ,,optimalni'' period radije nego kritični, a drugi su raspravljali oko uzroka (fizičko
sazrevanje, kognitivni faktori). Trajanje perioda takodje veoma varira.
Hipotezu kritičnog perioda je prvi put predstavio neurolog iz Montreala Wilder Penfield i
koautor Lamar Roberts 1959. godine, medjutim tu hipotezu je popularizovao Eric
Lenneberg 1967.Predložio je lateralizaciju mozga u pubertetu kao mehanizam koji zatvara
mogućnost mozga da usvoji jezik, doduše o ovome se još od tada široko raspravljalo.Za Erika
krucijalni period usvajanja jezika je oko 4-5 godine života. On je tvrdio da ukoliko jezik nije
usvojen do puberteta, da se on nikada ne može naučiti u normalnom i potpuno funkcionalnom
smislu. Ovo je nazvano,, Hipotezom kritičnog perioda''.
Lateralizacija moždanih funkcija podrazumeva shvatanje da su leva i desna moždana
hemisfera specijalizovane za obavljanje različitih funkcija, odnosno da se određene funkcije
primarno obrađuju ili u levoj ili u desnoj hemisferi.
Teorija je utemeljena od strane Rodžera Sperija (Roger Wolcott Sperry), koji je na osnovu
eksperimenata sa pacijentima kojima je presecana veza između hemisfera (the split brain
experiment) došao do zaključka da leva i desna hemisfera funkcionišu zasebno i da obavljaju
različite funkcije.
Osnovna podela dominacije hemisfera:

 Leva: govor, verbalne sposobnosti, analitička, logička, sekvencijalna obrada podataka,

opažanje detalja, racionalna, proračunata, naučna
 Desna: neverbalna, vizuelna, prostorna, holistička, paralelna obrada informacija, sintetička,
opažanje celine, emotivna, krativna, prepoznavanje likova

Leksigrami su simboli koji označavaju objekte ili ideje, predstavljeni na tastaturi. Bitna je
njihova uloga u pokušaju da se bonobo majmuni i šimpanze nauče da koriste ljudski jezik.
Pojam „leksigram“ je prvi skovao Ernst fon Glasersfeld 1971. godine. On je ujedno i osmislio
prvih sto dvadeset simbola,a sa njima i gramatiku koja propisuje kako se leksigrami mogu
kombinovati. Jezik zasnovan na upotrebi leksigrama koji su koristili primati nazvan je „Yerkish“ u
čast Roberta M. Jerksa, koji je osnovao laboratoriju u kojoj su leksigrami prvi put upotrebljeni. U
njoj su istraživači i primati komunicirali uz pomoć table sa leksigramima, koja se sastojala iz tri
dela sa ukupno trista osamdeset četiri tastera.
 Prvi primat koji je naučio da koristi leksigrame bila je šimpanza Lana (Lana – LANguage
Analogue project).

Lučni snop (lat. arcuate fisciculus) je snop nervnih vlakana (bela moždana masa) koji
povezuje temporalni i temeni režanj mozga (temporoparietalna raskrsnica) sa frontalnim
režnjem. Postoji, naime, debata o tome gde se tačno nalazi veza tri pomenuta režnja. Neki
naučnici veruju da lučni snop povezuje Vernikeovu zonu (prepoznavanje i razumevanje govora)
sa Brokinom zonom (produkcija govora). Stoga je lučni snop ključan u određivanju sposobnosti
pojedinca da govori i piše jer ima ulogu u prenosu jezičkih simbola od receptivne do motorne
zone.
U proseku, ljudski lučni snop je veći u levoj nego u desnoj cerebralnoj hemisferi (u levoj je veći
kod 90% desnorukih i 70% levorukih osoba), u skladu sa činjenicom da je leva hemisfera
dominantna za jezik kod većine ljudi. Interesantna je činjenica da je ovaj snop otkriven I kod
gluvih osoba koje koriste znakovni jezik.
Bez obzira da li se reč čuje ili pročita, informacija stize do Vernikeove zone koja omogućava
pravilno razumevanje značenja te reči. Ukoliko ta reč treba da se izgovori, informacija preko
lučnog snopa ide do Brokine zone koja planira proces izgovaranja reči.
Oštećenjem lučnog snopa nastaje konduktivna afazija, pri kojoj postoji velika nesrazmera
između izrazitih poteškoća u ponavljanju reči/rečenica uz relativno dobru govornu produkciju i
razumevanje govora koje je relativno dobro očuvano.
Neurooslikavanje je zajednički naziv za skup tehnika u neurolingvistici kojima se meri i beleži
protok krvi u mozgu ili električna moždani impulsi prilikom razumevanja ili produkcije jezika,
odnosno za lociranje fizičkih povreda na mozgu.
Kada je u pitanju merenje protoka krvi, tehnike neurooslikavanja mogu se podeliti u dve velike
grupe:
Strukturalno oslikavanje, odnosno statično snimanje strukture mozga, kojim se beleži mesto
oštećenja
- CT, kompjuterizovana tomografija
- MRI, magnetna rezonanca
Dinamičko oslikavanje, odnosno merenje protoka krvi (npr. prilikom razumevanja ili produkcije
jezika)
- fMRI, funkcionalna magnetno-rezonantna tomografija
- PET, pozitronska emisiona tomografija

Merenje električne aktivnosti mozga obavlja se pomoću:

- EEG, elektroencefalografije i ERPs
- MEG, magnetoencefalografije
Metode neurooslikavanja se uvek primenjuju u kombinaciji sa bihevioralnim eksperimentima,
odnosno nekom vrstom jezičkih zadataka i testova konstruisanih tako da deluju kao stimulansi
za aktivaciju određenih delova mozga čiju funkciju želimo da istražimo. Rezultati dobijeni
neurooslikavanjem mogu biti u formi grafikona, 2D slika preseka mozga ili rendgenskog snimka,
ili 3D modela mozga.

Magnetna encafolografija (Magnetoencephalography - MEG ) predstavlja izuzetno osetljivu

tehniku mapiranja moždane aktivnosti snimanjem magnetnih polja koja nastaju usled slabih
električnih struja. Te električne stuje, koje prirodno postoje u mozgu, proizvode slaba magnetna
polja koja neometano prolaze kroz moždano tkivo i lobanju, pa je tako i moguće da se zabeleži
aktivnost polja van same glave. Ova mašina koristi neinvazivnu tehnologiju za procenu
kognitivnih i funkcionalnih aktivnosti mozga, i to tako što lokalizuje i daje opis električnoj
aktivnosti centralnog nervnog sistema. Magnetna encafolografija pruža mogućnost brzog
dobijanja slika, pa tako u vremenskoj rezoluciji od gotovo 1 ms moguće je precizno lokalizovati
prostor od svega nekoliko milimetara.
Magnetna rezonanca (Magnetic Resonance Imaging) je naziv uredjaja u medicini ali i
savremene metode pri kojoj se ne koristi rendgensko zračenje već radio-talasi i jako magnetno
polje. Ova superiorna dijagnostička metoda za cilj ima vizualizaciju mekih tkiva, kičmenog
stuba, ekstremiteta, kao i struktura unutar lobanje, te se pomoću nje stiče precizan uvid u bilo
kakve vrste anomalija, oštećenja, tumore, kao i oboljenja centralnog nervnog sisitema.
Pneumoencefalografija (PEG) predstavlja jednu od dijagnostičkih tehnika radiologije. Ovaj
medicinski postupak prvi put je uveo američki neurohirurg Valter Dendi 1919. godine. Često je
primenjivana tokom ranog 20. veka, a razvojem magnetne rezonance i kompjuterizovane
tomografije, primena ove metode je odbačena kao zastarela. Pneumoencefalografija se razvila
iz ventrikulografije, tj. ranije metode koja je podrazumevala ubrizgavanje vazduha kroz rupe na
lobanji.
Postupak pneumoencefalografije podrazumeva izvlačenje cerebrospinalne tečnosti iz prostora
oko mozga (tačnije prostora između moždanih ovojnica) i zamenu tečnosti sterilnim kiseonikom,
vazduhom (ređe), ili helijumom. Svrha ovog postupka je dobijanje jasnije slike, tj. izoštrenijih
obrisa različitih moždanih struktura na rendgenskom snimku. Cerebrospinalni likvor se može
ispuštati na dva načina subokcipitalno ili intralumbalno. Subokcipitalno izvlačenje
cerebrospinalne tečnosti podrazumeva punkciju u potiljačnom predelu neposredno ispod
okcipitalne kosti. Intralumbalna metoda podazumeva lumbalnu punkciju u likvorni prostor
kičmene moždine (subarahnoidealni prostor).

Pozitronska emisiona tomografija (PET)

Za razliku od drugih metoda medicinskog imidžinga, koje obezbeđuju morfološke medicinske
podatke, pozitronska emisiona tomografija (PET)-deo nuklearne medicine- identifikuje
metabolička stanja različitih telesnih tkiva.
Radioobeležene supstance po unošenju u organizam pacijenta zadržavaju svoje osobine i
učestvuju u određenim ćelijskim procesima čije karakteristike, međutim, zavise od toga da li su
ispitivana tkiva i organi zdravi ili oboleli. Zahvaljujući tome, spoljašnjim registrovanjem
pozitronskog zračenja iz odgovarajućih zona ili celog tela pacijenta pomoću tzv. PET skenera
dobija se vizuelni prikaz karakterističnih procesa koji se odvijaju na ćelijskom i molekularnom
nivou, a dodatnom računarskom obradom i procena njihovog intenziteta.
Zato što je radioaktivnost veoma kratkotrajna, izlaganje radijaciji je ekstremno nisko.

Mek Gurkov efekat je čulni fenomen koji podrazumeva interakciju čula sluha i čula vida
prilikom percepcije govora. Iluzija koja nastaje je rezultat uparivanja auditivne komponente
jednog glasa sa vizuelnom komponentom drugog glasa, pri čemu se najčešće čuje treći glas.
Vizuelna informacija o osobi koja govori utiče na način na koji čujemo glas. Ovaj efekat je prvi
put opisan u radu Hearing Lips and Seeing Voices, 1976 Harija Mek Gurka I Džona Mek
Donalda. Kao i većina otkrića, dobijen je slučajno prilikom ispitivanja kako deca percipiraju jezik
u različitim stadijumima razvoja. Istraživači su zamolili tehničara da sinhronizuje video snimak
drugom fonemom, ne onom koja je izgovorena, nakon što su pogledali video obojica su čuli
treću fonemu, dakle ni izgovorenu niti onu koju su mogli pročitati sa usana.
Efekat se objašnjava moždanim naporom da se sve informacije obrade i analiziraju, a kako su
informacije koje dolaze oprečne, u ovom slučaju vizuelna percepcija ima jači uticaj na mozak i
dobija se kombinovani rezultat u vidu trećeg glasa. Najčešća kombinacija glasova je izgovaranje
ba-ba, pokret usana ga-ga i rezultat da-da. Zanimljivo je da je snaga efekta takva da se i
istraživači koji se bave ovom temom svesni ove pojave, ne mogu otrgnuti efektu. Iako se
govorna percepcija smatra auditornim fenomenom, ona ne isključuje ostala čula. Mozak često
ne može da napravi razliku da li dolaznu informaciju vidi ili čuje pa se javljaju ”greške” poput
ove.
Mek Gurkov efekat našao je primenu u procesu proizvodnje preciznijih programa za
prepoznavanje govora, a uz pomoć kamera i softvera za čitanje sa usana. Dalja ispitivanja ovog
fenomena mogu da pruže podatke od značaja u terapiji i dijagnostici kod osoba sa
poremećajima u integraciji vizuelnih i auditivnih govornih stimulusa.
Mentalni leksikon ( mental lexicon ) se definiše kao fond, odnosno skup reči određenog
jezika. U njemu su skladištene dakle predstave tih reči, kao i fonološke, morfološke, sintaksičke
i semantičke karakteristike. Deo je semantičke memorije. Što se veličine mentalnog leksikona
tiče, smatra se da prosečan učenik po završetku srednje škole poznaje 50 000 – 60 000 reči, a
obrazovane odrasle osobe u proseku dostižu znanje od 80 000 – 100 000 reči.
Tri bitne dimenzije mentalnog leksikona:

 Struktura leksičkih predstava

 Struktura mentalnog leksikona
 Pristup mentalnom leksikonu

Mentalni leksikon se sa jedne strane može proučavati u okviru semantičke memorije, a sa

druge strane u okviru percepcije pojedinačnih jezičkih elemenata.
Ispitivanje mentalnog leksikona vrši se pomoću psiholingvističkih eksperimenata:

 Zadatak leksičke odluke

 Primovanje ( semantičko, fonološko i primovanje ponavljanjem )
 Zadatak izgovaranja
 Prepoznavanje foneme

Pristup mentalnog leksikona zavisi od toga koliki je nivo aktivacije odrednice bio pre pristupa.
Odnosno da li nekoj odrednici pristupamo sa lakoćom ili težinom. Nivo aktivacije odrednice pre
pristupa zavisi od:

 Nivoa aktivacije pri mirovanju - svaka odrednica ima početni nivo aktivacije,koji zavisi od
toga koliko često joj se pristupa.
 Od konteksta u kojem se javlja - nivo aktivacije zavisi i od toga koje su odrednice
upotrebljene pre ili posle te odrednice.

Efekat frekvencije, frekventnim rečima se pristupa brže nego nefrekvetnim.

Modeli organizacije mentalnog leksikona

 Model prostorne metafore. Prvobitan opis sastava mentalnog leksikona bio je zasnovan na
prostornoj metafori, po kojoj su koncepti frekventnijih reči uskladišteni bliže ulazu u mentalni
leksikon, što dovodi do bržeg prepoznavanja i brže obrade istih. Ovaj model je odbačen jer
ne obuhvata niz empirijskih nalaza.
 Model autonomne redne pretrage. Ovaj model je donekle sličan bibliotečkoj pretrazi.
Pretpostavlja se da postoji nekoliko nivoa obrade i da prvi nivo obuhvata formalne
karakteristike lekseme, dok ostali nivoi obrade podrazumevaju traženje značenja lekseme u
uskladištenoj bazi. Ovaj model je takođe kritikovan jer bi redna pretraga leksema suviše
dugo trajala, što se u stvarnosti ne dešava.
 Modeli zasnovani na pragu pobuđivanja. Ovi modeli baziraju na istoj tvrdnji, naime da je
frekvencija reči obrnuto proporcionalna pragu pobuđivanja. To će reći da visokofrekventne
reči imaju niži prag, zbog čega se i u praksi brže obrađuju.
 Konekcionistički modeli.Tu se izdvajaju dva osnovna modela:
o Model atomskih mehurića – ovaj model pretpostavlja postojanje univerzalnog skupa
osnovnih atoma značenja koji se zovu semantički primitivi, koji su isti za sve jezike i
takoreći predstavljaju bazičnu ljudsku jezičku sposobnost.
o Model paukove mreže – ovaj model tvrdi da je mentalni leksikon sastavljen u vidu
mreže, pri čemu se na čvorovima nalaze leksičke jedinice a mreža predstavlja vezu
između njih.

Neuroni ogledala (engl. Mirror neurons ) posebna su vrsta nervnih ćelija koje aktiviraju
proizvodnju impulsa u trenutku kada čovek, ili životinja, započne bilo kakvu radnju, ali i onda
kada opazi da tu identičnu radnju obavlja i druga jedinka. Na taj način, ovi izuzetno specifični
moždani konstituenti doslovno reflektuju percipiranu radnju drugog čoveka/životinje, pa čine da
se posmatrač oseća potpuno isto kao i da je sam vršilac.
Znakovni jezik je jezik koji se realizuje putem kodifikovanog sistema znakova ruku, izraza lica
i pokreta tela.
-Znakovni jezici su prirodni jezici, s gramatikom koja nije zavisna od govornog jezika. Izuzetno,
znakovni sistemi, kao npr. Signed english, Français signéé, Italiano segnato, koriste,
prvenstveno u edukativne svrhe i veštački stvorene znake (daktilologija) da bi predstavili
gramatičke elemente govornog jezika za koja još uvek nemaju odgovarajući znak;
-Ne postoji univerzalni znakovni jezik: uslov za nastanak jednog znakovnog jezika u vezi je sa
širinom/sposobnošću zainteresovanosti jezičke zajednice da razvija svoj komunikativni i jezički
potencijal i prenosi svoju kulturu u spacijalno-vizuelnom modalitetu. Do 2009. zvanično je
registrovan 121 znakovni jezik. Noviji rečnici sadrže do 9000 odrednica;
-U praksi postojanja mnoštva jezika, isto značenje izražava se različitim
odrednicama/znakovima, odnosno, ista odrednica/znak ima potpuno različita značenja u raznim
znakovnim jezicima; unutar iste nacije/nacionalne države uglavnom se koristi isti znakovni jezik,
ali moguće je i paralelno postojanje dijalekata, čak i različitih znakovnih jezika (na pr. u Italiji);
znakovni jezici ne prate uvek odnose i srodstva usmenih jezika, primer: američki ASL je leksički
bliži francuskom LSF nego britanskom BSL.
-Kada su u pitanju parametri na osnovu kojih se jezici svrstavaju u napred pomenute modalitete,
postoje sličnosti (analogije) na fonološkom nivou: npr. između fonema govornog i kerema
znakovnog jezika, iako se ne može govoriti o izjednačavanju ovih dveju struktura (između
ostalog, pojedine od ovih minimalnih odrednica, kerema, iako učestale u svim jezicima, negde
imaju negativnu konotaciju). Na sintaksičkom nivou znakovnih jezika govori se o prostornoj
manipulaciji i rasporedu znakova kao sadržaju morfosintakse.
Vada test je test koji je ime dobio po neurologu Junu Vadu. On je razvio ovaj test dok je bio
specijalizant medicine u Japanu gde je imao praksu iz neurohirurgije. Test se sastoji od testa
ponašanja i reakcije na određeni anestetik (sodijum amobarbital) koji se ubrizgava na desnu ili
levu unutrašnju karotidnu arteriju. Ovaj test se vrši dok je pacijent u svesnom stanju. Anestetik
sačinjavaju barbiturati, često sodijum amobarbital i on se preko braunile ili katetera ubacuje u
jednu od kariotidnih arterija. Nije dozvoljeno ubaciti ovaj anestetik u obe hemisfere istovremeno.
Efekat koji se dobija anestesizranjem jedne hemisfere je taj da se ,,gase” sve govorne i
memorijske funkcije te hemisfere da bi se druga mogla bolje ispitati. U takvom stanju pacijent se
podvrgava seriji govornih testova kao i testova memorije. Jedna od osnovnih svrha upotrebe
ovog testa jeste lateralizacija govornih sposobnosti da bi hirurg mogao sa sigurnošću da kaže
koja strana mozga treba biti operisan kao i kakvi su mogući rezultati ili posledice nakon
operacije. Nakon samo nekoliko minuta anestetik prestaje sa delovanjem. Kada su obe
hemisfere mozga ,,budne” pacijentu se postavlja pitanje šta mu je pokazano. U slučaju da se
pacijent ničega ne seća, sve mu se ponovo pokazuje.
Cilj je utvrđivanje koja strana mozga je odgovorna za određene kognitivne funkcije, ponajviše
govora i pamćenja. Trajanje ovog testa varira od politike medicinskog centra koji vrši
istraživanje ali i samog pacijenta. U nekim centrima injekcija anestetika deluje između 30 do 60
minuta. Neki centri istraživanja vrše u dva dana, gde ispituju jednu hemisferu mozga jedan dan
a drugi dan drugu. Broj objekata i slika je između 5 i 12.

Primovanje je metoda koja se primenjuje u psihologiji i podrazumeva davanje određenih

stimulusa ispitanicima kako bi se uticalo na njihovu reakciju na kasnije stimuluse, tj. davanjem
sugestija osobe se navode na određen način razmišljanja.
U lingvistici se ovom metodom saznaje kako su leksičke jedinice povezane u mentalnom
leksikonu. Ako se pokaže da određene lekseme mogu uticati na druge, onda se smatra da su
one međusobno povezane.
Primovanje se koristi pri donošenju leksičke odluke, koje nastupaju brže ukoliko su lekseme
predhodno primovane, bilo ponavljanjem, fonološki ili semantički.
U slučaju primovanja ponavljanjem, ispitaniku se daje zadatak da odredi da li se radi o pravoj
reči ili nepostojećoj reči. Odgovor će biti brži ukoliko je ispitanik predhodno video tu leksemu, a
sa svakim njenim ponavljnjem, leksička odluka će biti brža.
Kod fonološkog primovanja se efekat postiže na osnovu glasovne sličnosti dve lekseme, čak i
kada između njih ne postoji nikakva semantička veza. Jedna leksema može uticati na odluku o
drugoj leksemi koja joj je slična po zvučanju. Brzina odluke u ovom slučaju zavisi od vremena
koje protekne između davanja primovane reči i reči o kojoj treba doneti odluku. Što je to vreme
duže, efekat primovanja slabi.
Semantičko primovanje se zasniva na semantičkoj vezi između primovane reči i reči za koju
treba doneti leksičku odluku. Ukoliko su prikazana reč i reč koju treba odrediti bliske semantički,
odgovor će biti brži. Efekat se može ispoljiti i na paradigmatskom i na sintagmatskom planu, kao
i u slučajevima kada semantička povezanost nije očigledna, već posredna. To pokazuje da su
lekseme u mentalnom leksikonu organizovane i hijerarhijski i asocijativno.
U neurolingvistici se uz pomoć primovanja saznaje kako mozak registruje lekseme i povezuje ih
sa značenjem i kako se njima pristupa pri govornoj produkciji. Merenjem moždane aktivnosti pri
eksperimentu se pokazalo da je aktivacija moždanih centara zaslužnih za obradu leksema brža
kada su one date u kontekstu i kada su predhodno primovane na osnovu značenja, nego kada
su date zasebno, van konteksta, ili kada su primovane po zvučanju (fonološki). To pokazuje da
je značenjska veza između leksema u mentalnom leksikonu jača od fonološke.
Rekurzivnost je proces ponavljanja elemenata, ali tako da se oni ponavljaju na isti način.
Javlja se u jeziku, matematici, kao i informatici, a primer vizuelnog oblika rekurzije je Droste
efekat koji se može opisati kao efekat ’slike u slici’ (v. slike 1 i 2). Takođe, može se uporediti sa
ruskim lutkama babuškama jer je uobičajeno svaka lutka ista (likom) i stavljaju se jedna u drugu.
Poznati lingvista Noam Čomski smatra da je rekurzivnost ključna osobina ljudskog jezika, na šta
se nadograđuje ideja da je ta odlika ono što razlikuje ljudski jezik od životinjskih komunikacionih
sistema. Jezik je rekurzivan jer se rečenice, teorijski gledano, mogu beskonačno umetati jedna
u drugu, a u tome se i ogleda njen značaj za produktivnost jezika. Primer: Plavokosa devojčica,
koja je došla sa mamom, koja voli pozorište , koje se nalazi na ćošku, ispustila je medu. Ova
rečenica bi mogla da sadrži još umetnutih zavisnih rečenica, u zavisnosti od mentalne i govorne
sposobnosti govornika kojom je jezička rekurzivnost ograničena . Drugim rečima, dužina
rečenice u govoru će zavisiti od toga koliko daha govornik ima dok je izgovara ili koliko je u
stanju da pamti ono što je prethodno rekao i da oblikuje ono što želi da kaže. Iz tih razloga,
tipičnija je za pisani jezik, dok su u govoru zastupljeniji kraći izrazi.
Međutim, lingvista Danijel Everet se ne slaže sa Noamom Čomskim i tvrdi kako je pod uticajem
kulturnih faktora rekurzivnost postala nepotrebna, kao u slučaju jezika amozonskog plemena
Pirahã. Samim tim, on smatra kako je produktivnost ljudskog jezika ograničena, a ne
beskonačna, što podriva mnoga saznanja moderne lingvistike o jeziku i obećava podrobnija
istraživanja jezika Pirahã u budućnosti.
Semantička memorija -predstavlja aspekt Dugorocne Memorije koji obuhvata znanje o
pojmovima i proceduralna znanja. Predstavlja struktuiran zapis činjenica, koncepata i veština
koje smo postigli, kroz iskustvo. Ona je struktuirana tako da dozvoljava pristup informacijama
preko relacija koje povezuju delove informacija i njihovih uticaja. Simboličkog je karaktera, i
dominantno je uskladištena u verbalnom kodu. Organizacija u ovoj memoriji se vrši na osnovu
kategorijalne, značenjske i asocijativne povezanosti medju pojmovima. Semantička memorija
nam omogućava da dodelimo značenje nekoj reči, i da se setimo opštih stvari i pojmova koje
smo naučili. Deterioracija kapaciteta ove memorije dovodi do semantičke demencije, i može da
se javi kod Alchajmerove bolesti.
Pojmovi u semantičkoj memoriji su hijerarhijski organizovani:
=> veza izmedju pojmova koji su hijerarhijski udaljeniji je slabija
=> aktivacija slabija
Semantička memorija je, takođe, dugoročna, deponuje opšta znanja o svetu u kome živimo.
Semantičko polje se može opisati kao strukturirani skup reči tj. leksema koje označavaju
srodne pojmove jer pripadaju određenoj oblasti ljudske svesti. Lekseme u jednom semantičkom
polju pripadaju istoj sferi značenja, a međusobno su povezane na različite načine. Ta
povezanost može proizilaziti iz nekakve sličnosti, na primer hijerarhijskog odnosa labrador -
pas ili pas – životinja. Ta povezanost može biti i sintaksičko-semantička, na primer u
slučajevima kolokacija tj. reči koje se često sreću zajedno na primer pas i mačka ili so i biber .
Dakle, semantičko polje je naziva za polje semantički i (u nekim slučajevima) sintaksički
povezanih jedinica koje pripadaju određenom segmentu vanjezičke stvarnosti. Bitno je naglasiti
da granice između tih polja nisu toliko striktne i čvrste.
Iz perspektive neurolingvistike, semantička polja su zanimljiva kao jedna od teorija organizacije
mentalnog leksikona, ali i u slučajevima afazija. Kada je u pitanju strukturiranje leksikona
prema konceptualnim odlikama odrednica došlo se do zaključka da je ispitanicima, koji su
ujedno i Brokini i Vernikeovi afazičari, to problematično, mada je nešto uočljivije tj. naglašenije u
slučajevima Vernikeove afazije.

SENZORNONEURALNA GLUVOĆA, VERBALNA GLUVOĆA I AUDITORNA AGNOZIJA.

Percepcija zvuka igra veoma bitnu ulogu pri samom činu govora, kao i pri obradi istog. Kada
dođe do nekih moždanih oštećenja, može doći i doći do oštećenja u auditornoj percepciji. Kako
se zvučni signal obrađuje u obe hemisfere mozga, poremećaji auditorne percepcije su retki, jer
mora doći do povrede u obe hemisfere mozga (povreda mora biti bilateralna). Postoje tri
poremećaja u auditornoj percepciji koji su bitni za neurolongvistiku, jer za sobom povlače i
pitanje da li drugačije obrađujemo ili percipiramo govor u odnosu na druge zvukove. To su gore
navedeni poremećaji. Senzornoneuralna gluvoća (Cortical deafness) je rezultat povrede
primarnog auditornog korteksa (tačnije, Brodmanove zone 41 i 42). Pacijent u slučaju
senzornoneuralne gluvoće ne može da prepozna nikakav zvuk iako nema nikakvih oštećenja na
slušnom aparatu. Ovaj poremećaj je izuzetno redak (prijavljeno je do sada samo 12 slučajeva).
Verbalna gluvoća (Word deafness) je rezultat oštećenja bilateralnog auditornog korteksa ili
supkortikalne povrede delova bele mase. U slučaju ovog poremećaja, pacijent ne može da
razume govor, ali uspeva da očuva ostale jezičke funkcije i može da govori. Zanimljivo je da ima
više dece sa ovim poremećajem nego što ima odraslih. Najveći problem u slučaju dece je to što
ona ne mogu da usvoje jezik osim ako nemaju neka vizuelna pomagala. Adolescenti sa ovim
poremećajem imaju manje problema sa usvajanjem jezika, ali vremenom i njihova sposobnost
produkcije jezika slabi. Odrasli se mogu i žaliti da mogu da pričaju, ali da ne znaju šta pričaju.
Ovaj poremećaj je izuzetno značajan za neurolongvistiku, jer otvara pitanje da li su nam za
obradu i dekodiranje verbalnih i fonoloških signala više potrebne lingvističke nego akustičke
sposobnosti.
Auditorna agnozija (Auditory agnosia) je rezultat oštećenja auditorno-asocijativnog korteksa
(tačnije Brodmanove zone 22 i 37). Kad je u pitanju ovaj poremećaj, pacijent ne može da
prepozna auditorne stimuluse, ali nema problema pri prepoznavanju govora. Većina pacijenata
sa ovim poremećajem ne samo što ne može da imenuje okolne zvukove, već ne može ni da ih
prepozna. Često govore da zvuk koji čuju nije prijatan. Neki od njih imaju i poteškoća da
prostorno odrede odakle dolazi neki zvuk. Mnogi pacijenti sa auditiornom agnozijom imaju i
AMUZIJU (nemogućnost prepoznavanja muzike i melodije). Većina njih ne može da otpeva ili
zviždi neku poznatu melodiju. Ne mogu ni da sviraju instrumente i imaju poteškoća sa
praćenjem šablona ritma.

Silvijeva fisura je duboko, bočno udubljenje koje deli režnjeve čovekovog mozga. U suštini,
deli gornji deo mozga od donjeg. Od svih fisura ona je najdublja i lako uočljiva. U prednjem delu
mozga Silvijeva fisura deli frontalni režanj, koji kontroliše donošenje odluka, rešavanje problema
i emocije, od temporalnog režnja koji reguliše pamćenje, govor i učenje. U zadnjem delu mozga
deli temporalni režanj od parietalnog, koji obrađuje senzorne utiske dobijene od tela.
Specifični jezički poremećaj se manifestuje u značajnom zaostatku u usvajanju jezika koji
se ne mogu objasniti delovanjem neuroloških, intelektualnih ili socijalnih faktora. To je zapravo
poremećaj u govornojezičkom razvoju kod dece bez oštećenja inteligencije, sluha, vidljive
cerebralne patologije i emocionalnih poremećaja.Svetska zdavstvena organizacija 1992. god
kategoriše SJP kao smetnje jezičkog razvojaekspresivnog i receptivnog tipa. Na testovima
jezičkih sposobnosti deca sa ovim poremećajem imaju upadljivo nisko postignuće, daleko
zaostaju za normalnom decom. Poremećaj karakterišu zakašnjenje ili abnormalnosti u razvoju
jezičke strukture pri čemu neki elementi mogu biti razvijeniji u odnosu na druge. Reč je o vrlo
heterogenoj kategoriji dece, neka imaju problema sa gramatikom, ali u mnogo manjoj meri sa
leksikom, semantikom i pragmatikom. Pored toga problemi mogu nekad biti više izraženi u
govornoj produkciji nego u razumevanju, a ponekad u oba modaliteta. Intresantno je to,
međutim da su im indikatori razvijenosti neverbalne inteligencije bar na nivou proseka.
Razvijenost neverbalne inteligencije sugeriše da dete nije mentalno zaostalo, pored toga ne
postoje bilo kakva oštećenja čula sluha, problemi emotivne prirode ili povrede nervnog tkiva.
Korišćenjem oznake specifičan ističe se da je poremećaj isključivo vezan za jezičku funkciju.
Teškoće u usvajanju leksičke strukture su jedna od najuočljivijih karakteristika SJP. Pored
oskudnog rečnika, ova deca pokazuju izrazite teškoće u usvajanju značenja reči, što se
manifestuje teškoćama klasifikacije i definisanja pojmova.
Teorija prototipa je kognitivna naučna teorija koju je razvila Elenor Roš početkom 1970.
godine. Ova teorija omogućava lingvistici objašnjenje na koji način su reči i značenja
organizovana u mozgu. Po Rošovoj teoriji, ljudi dele predmete na kategorije i njihov koncept se
zasniva na prototipu, tj idealnom predstavniku kategorije. Na primer, koncept psa je često
okarakterisan krznom, repom i šapama. Kada čovek razgovara ili misli o psu, on misli na
klasičnu, tj stereotipnu predstavu psa. Sigurno neće pomisliti na vuka ili kojota, koji takođe
spada pod kriterijum pas, ali svakako nije njegov prototip.
Prema teoriji prototipa, kategorije poseduju određene odlike koje imaju jednak status (uokviru
pomenute kategorije) i na taj način primeri koji poseduju sve ili većinu određenih odlika postaju
prototipovi te kategorije. Predmeti ili stvari koji ne poseduju većinu ovih odlika mogu još uvek
pripadati kategoriji, ali neće biti njen prototip.
Kako pojedinac primenjuje teoriju prototipa na kategorizaciju koncepta i jezičkih varijacija se
zasniva na individualnom iskustvu i kognitivnom razvoju, iako mnogi pojedinci dele slične
kategorije.
Teorija prototipa se najpre bavi pitanjem kako pojedinci kategorišu pojmove i stereotipovima u
jeziku. Ovakvo shvatanje pomaže psiholozima da razumeju i proučavaju sticanje vokabulara,
individualni mentalni leksikon i razvoj lingvističkih veština pojedinaca. Razumevanjem načina na
koji naš mozak klasifikuje i kategoriše informacije, kao i kako kognitivni razvoj, kultura i rana
iskustva učenja utiču na ovaj proces pomažu u sticanju vokabulara i razvoja naprednijih jezičkih
veština.
Teorija prototipa se pokazala veoma korisnom u neurolingvističkim istraživanjima. Naime,
istraživanja su pokazala kako osobe koje pate od anomije ne prave razliku između tipičnih i
manje tipičnih predstavnika neke grupe. Problemi sa imenovanjem ukazuju na dalje probleme u
pristupu i strukturi mentalnog leksikona.
Uloga desne hemisphere u jeziku
Iako se smatra da je leva moždana hemisfera dominantna za jezik, uloga desne hemisphere je
takođe značajna posebno u razumevanju konteksta u kome se jezik koristi. U upotrebi jezika
veliku ulogu igra sposobnost povezivanja i tumačenja više jezičkih elemenata u datom
kontekstu. I dok razna oštećenja leve moždane hemisfere mogu da prouzrokuju mnoge, već
poznate, jezičke poremećaje, povrede desne hemisfere mogu uzrokovati razne probleme u
komunikaciji koji su povezani sa tumačenjem konteksta. Ovi problemi se mogu svrstati u dve
kategorije od kojih prva, koja nije toliko važna za neurolingvistiku jer indirektno utiče na jezik,
uključuje hemiagniziju i anosognoziju. Druga grupa problema je bitnija za jezik zato što
komunikacijski poremećaji nastali usled povreda desne moždane hemisfere jesu pragmatičke
prirode. Ovi pragmatički poremećaji se dele na one koji utiču na prozodiju, organizaciju diskursa
i razumevanje prenesenih značenja.
Prozodija se odnosi na intonaciju i akcentovanje. Osobe sa aprozodijom ne mogu da koriste
intonaciju kako bi izrazile ono što misle i zbog toga pričaju i ponašaju se naizgled bezosećajno.
Druga vrsta pragmatičkih komunikacijskih poremećaja utiče na organizaciju diskursa. Kod nekih
osoba, ovaj fenomen se ispoljava kao nemogućnost da se prepoznaju znaci bitni za tumačenje
konteksta, nijanse značenja određenih reči ili govornikov govor tela. Treća vrsta ovakvih
poremećaja utiče na razumevanje prenesenih značenja i stilskih figura kao što su ironija,
sarkazam, metafora itd.
Vernike-Gešvindov model jezika je teorija koja pruža detaljan uvid u načine na koje se
jezik obrađuje i stvara u mozgu, a čiji je tvorac Norman Gešvind (1926-1984). Nastao je 1972.
godine na osnovu Gešvindovih sopstvenih ideja, ali i oslanjajući se na Vernikeov jezički model
koji je do tog trenutka i dalje bio uticajan i bitan u polju neurolingvistike. Ono što je takođe
uključeno u Gešvindov model je znanje o disleksiji i disgrafiji, jezičkim poremećajima otkrivenim
krajem XIX veka, a koji se vezuju za oštećenje levog angularnog girusa.
Prema ovom modelu, sedam delova mozga smešenih u levoj hemisferi učestvuje u procesu
razumevanja i produkcije jezika: primarni auditorni korteks, Vernikeova zona, primarni vizuelni
korteks, angularni girus, arcuate fasciculus (lučni snop koji povezuje Vernikeovu i Brokinu
zonu), Brokina zona i primarni motorni korteks. Sistem koji Gešvind predlaže je sledeći: u
trenutku izlaganja zvučnom stimulusu, informacija najpre stiže do auditornog korteksa
(Brodmanova zona 41 ili Hešlov girus), odakle se dalje prenosi do Vernikeove zone, u kojoj se
zvuci uobličavaju u reči i povezuju sa odgovarajućim značenjem. Situacija je slična i sa pisanim
jezikom, naime, informacija prvo dolazi u vizuelni korteks (Brodmanove zone 17, 18, 19) gde
nastavlja do angularnog girusa (Brodmanova zona 39) koji prevodi vizuelni u auditorni stimulus
pogodan za obradu u Vernikeovoj zoni. Kada je reč o produkciji govora, informacija iz
Vernikeove zone se preko lučnog snopa aksona (arcuate fasciculus) prenosi do Brokine zone
gde se aktiviraju neuroni neophodni za uspešnu artikulaciju koji šalju signale primarnom
motornom korteksu, odakle se pokreću mišići lica i samim tim omogućava vokalizacija jezika.
Zadatak leksičke odluke (LDT) koristi se u mnogim psihološkim, psiholingvističkim
eksperimentima, procesima jezičke obrade a naročito procesa koji su vezani za čitanje. Ona se
zasniva na merenju vremena koje je potrebno da ispitanik dati stimulus odredi kao reč ili nereč.

Razne verzije ove metode su korišćene godinama pre nego što su David E. Mezer i Roger W.
Schvaneveldt smislili termin leksičke odluke. Oni su ovu metodu koristili u istraživanju strukture
semantičke memorije 1970-tih, a zatim je ova metoda počela da se koristi u nizu istraživanja
semantičke memorije i leksičkog pristupa.

Ova metoda se sprovodi tako što se ispitaniku vizuelno ili auditorno predstavljaju reči i nereči, a
zadatak ispitanika je da odluči (uglavnom pritiskom na dugme) da li je stimulus reč ili nereč.
Zadatak leksičke odluke meri vreme potrebno da ispitanik odluči da li je dati niz slova reč ili ne.
Frekventnije reči se mnogo brže prepoznaju.
Zadatak leksičke odluke često se kombinuje sa drugim metodama, kao što je npr. primovanje. U
ovakvim slučajevima ispitanik se prvo susreće sa metodom primovanja – ispitanik je ,,primovan’’
određenim stimulusima pre obavljanja zadatka leksičke odluke. Ovi eksperimenti su pokazali da
ispitanik brže reaguje na reči ako su mu pre toga pokazane semantički povezane reči: ispitanik
će brže potvrditi ,,medicinska sestra’’ da je reč ako je toj reči prethodila reč ,,doktor’’ nego u
slučaju kada joj prethodi reč ,,puter’’.
Psiholingvistički eksperimenti beleže samo konačan rezultat za razliku od neurolingvističkih
tehnika koje prate moždanu aktivnost u svakom pojedinačnom delu procesa donošenja leksičke
odluke. Neurolingvistika najčešće koristi MEG tehniku u ovakvim eksperimentima. Ova tehnika
omogućava tačno beleženje trenutka pristupa mentalnom leksikonu i prepoznavanja stimulusa
kao reč ili nereč.

Corpus callosum - Žuljevito telo je snop od oko 200-250 miliona nervnih vlakana koji
povezuje levu i desnu hemisferu mozga i omogućuje komunikaciju između njih. Ovo je najveći
skup bele mase u mozgu. Zadnji deo žuljevitog tela zove se splenium, dok je prednji deo genu,
a svaki ima ulogu u prenosu određene vrste informacija. Ovaj deo mozga je prisutan samo kod
placentalnih sisara. Kod primata se on razvio tako što je prečnik nerava postao veći da bi se
nadoknadila veća razdaljina koju impuls mora da pređe između hemisfera.
Nedostatak ovog dela mozga pri rođenju može dovesti do ometenog fizičkog i mentalnog
razvoja dece, ali ne nužno. Žuljevito telo se dovodi u vezu i sa osećanjem rodne pripadnosti.
Smatra se takođe da postoji veza između disleksije i nedovoljno razvijenog žuljevitog tela.
Istraživanja pokazuju da postoje razlike u obliku ovog dela mozga između ljudi sa disleksijom i
ostalih. Takođe, kada deca s disleksijom uče da čitaju, ali tako da desnu stranu njihovog mozga
zamajava drugačiji materijal, pa ona (a samim tim ni žuljevito telo) ne učestvuje u obradi jezika,
rezultati su daleko bolji.
Jedan od načina kontrolisanja simptoma epilepsije je deljenje žuljevitog tela, tako da bi napad
bio ograničen samo na jednu hemisferu. Pacijenti koji su prošli kroz ovaj zahvat bitni su zbog
eksperimenata na podeljenom mozgu (split-brain experiments), koji su značajno unapredili
razumevanje o različitim funkcijama moždanih hemisfera. Otuda i saznanje da je leva hemisfera
najčešće zadužena za jezičku produkciju, te da ne možemo imenovati stvari viđene levim okom,
budući da impuls putuje u desnu hemisferu, koja tipično nije vešta u produkciji jezika.