DŽENIFER MATU

D RČ N A

S engleskog prevela
Ivana Nešić

NASLOV ORIGINALA
Moxie by Jennifer Mathieu

Beograd, 2018.
 Za sve žene tinejdžerskog uzrasta koje se bore za pravu stvar.
I za mog nastavnika građanskog vaspitanja iz četvrtog srednje, zbog toga što
me je nazvao „femi-nacijem“ pred čitavim razredom. Uvredili ste me, ali ste u
meni probudili i interesovanje za feminizam, tako da se zapravo ja zadnja
smejem.
Osveta se servira hladna, mamlaze.
PRVO POGLAVLJE
Moj nastavnik engleskog, gospodin Dejvis, rukom prelazi preko vojnički
kratko podšišane kose. Znoj mu orošava čelo i rumeni obrazi su mu naduvani.
Izgleda kao pijano bodljikavo prase.
To da je pijan možda je i tačno. Iako je utorak, pre ručka.
„Razgovaraćemo o simbolici dvanaestog stiha ove pesme“, najavljuje nam,
i ja uzimam olovku kako bih zapisala tačno ono što će reći kada nam bude
kazao šta zlatna svetlost iza plavih zavesa zapravo znači. Gospodin Dejvis kaže
da želi da razgovaramo o simbolici, ali to nije istina. Kad budemo radili test iz
ove nastavne jedinice, od nas će očekivati da napišemo ono što nam je ispričao
na času, od reči do reči.
Trepćem dok pokušavam da ostanem budna. Polovina đaka čačka
telefone, blago se smeškajući u pravcu svojih prepona. Osećam kako mi se
mozak pretvara u kašu.
„Vivijen, šta ti misliš?“, pita me gospodin Dejvis. Naravno.
„Pa“, kažem, uzmičući i zureći u fotokopirani primerak pesme na klupi.
„Am…“ Obrazi mi postaju grimizni. Zašto gospodin Dejvis mora da me proziva?
Zašto se ne okomi na nekog od onih što se smeškaju svojim preponama? Ja se
barem pretvaram da držim pažnju.
Nijedno od nas dvoje ništa ne govori, čini mi se, trećinu mog životnog
veka. Meškoljim se u stolici. Gospodin Dejvis zuri. Nesigurno grizem donju
usnu. Gospodin Dejvis zuri. Pretražujem mozak u potrazi za odgovorom, bilo
kakvim odgovorom, ali s pogledima svih uperenim u mene ne mogu da
razmišljam kako treba. Konačno, gospodin Dejvis odustaje.
„Lusi?“, kaže, prozivajući novu devojku, Lusi Emandes, čija je ruka u
vazduhu otkako je postavio pitanje. Bledo gleda u nju i čeka.
„Pa“, Lusi započinje i lepo se vidi da jedva čeka da krene, čak i sedi malo
uspravnije u stolici. „Ako razmislite o naratorovoj referenci iz 8. stiha, zapravo
se pitam ne ukazuje li svetlost na, a, ovaj, kako bismo to nazvali… kao, pomeraj
u naratorovom razumevanju…“
Iz zadnjeg dela prostorije začuje se nakašljavanje koje je prekida. Na
kraju kašlja provuku se reči „napravi mi sendvič“.
A onda dolazi i zbirka kikotaja i smeha, koji zazvuče kao škrt aplauz.
 DRČNA 5

Ne moram da se okrenem da bih znala da se to Mičel Vilson ponaša kao

kretenčina uz podršku svojih idiotskih drugara ragbista.
Lusi oštro uvlači vazduh. „Izvini, šta si to rekao?“, pita ga, okrećući su u
stolici, tamnih očiju raširenih od iznenađenja.
Mičel se sa svog mesta samo kezi na nju, gledajući je plavim očima ispod
crvenkastosmeđe kose. Zapravo bi bio sladak kad ne bi progovarao ili hodao
ili disao ili radio bilo šta.
„Rekao sam“, počinje Mičel, uživajući u ovome, „da… mi… napraviš…
sendvič.“ Njegovi saigrači i podanici smeju se kao da je to najnoviji,
najoriginalniji skeč na svetu, iako svi koriste tu rečenicu još od prošlog
proleća.
Lusi se okreće u stolici, kolutajući očima. Koprivnjača joj se zacrveni po
grudima. „Nije smešno“, tiho izusti. Zabacuje dugu crnu kosu preko ramena,
kao da pokušava da se sakrije. Stojeći ispred razreda, gospodin Dejvis
odmahuje glavom i mršti se.
„Ako u ovoj učionici ne možemo da vodimo razumnu diskusiju, moraću iz
ovih stopa da okončam predavanje“, kaže nam. „Želim da svi izvadite udženike
iz gramatike i započnete vežbe na stranicama 25 i 26. Rok vam je do sutra.“
Kunem se da je nasumično izabrao te strane. Ko zna jesmo li uopšte radili te
lekcije.
Dok moji drugovi iz razreda zajednički uzdišu, a ja tražim knjigu po
rancu, Lusi prikupi odnekud hrabrost i pobuni se. „Gospodine Dejvis, to nije
fer. Mi jesmo vodili razumnu diksusiju. Ali oni su je…“, pokaže glavom preko
ramena, nesposobna da ponovo pogleda u Mičelovom pravcu, „upropastili. Ne
razumem zašto nas sve kažnjavate.“ Zgrčim se. Lusi je nova u gimnaziji „Ist
Rokport“. Ne zna šta sledi.
„Lusi, jesam li ja ili nisam upravo kazao razredu da započne gramatičke
vežbe na stranama 25 i 26 udžbenika za gramatiku?“, ispljune gospodin
Dejvis, daleko poletniji u pogledu disciplinovanja Lusi nego što je ikada bio
oko zlatne svetlosti iza plavih zavesa.
„Da, ali…“, počinje Lusi.
„Ne, prekini“, upada joj gospodin Dejvis u reč. „Prekini s pričom. Ti možeš
da dodaš stranicu 27 svom zadatku.“
Mičel i njegovi drugari padaju od smeha, a Lusi samo sedi, u šoku, a oči joj
se šire dok zuri u gospodina Dejvisa. Kao da u životu nijedan nastavnik nije
tako razgovarao s njom.
Tren ili dva kasnije Mičel i njegovi drugari se smore i smire, a mi ostali
otvaramo udžbenike mireći se sa sudbinom. Glava mi je okrenuta ka rečima
zavisne rečenice, ali pogled mi nalazi put do Lusi. Lecnem se malo dok je
6 DŽENIFER MATU

posmatram kako zuri u još uvek zatvorenu knjigu, kao da ju je neko njome
udario preko lica i još uvek pokušava da dođe do vazduha. Očigledno
pokušava da ne zaplače.
Kada konačno zazvoni, uzimam stvari i izlazim što brže mogu. Lusi je još
u stolici, oborene glave pakuje stvari u ranac.
Ugledam Klaudiju kako mi se približava niz hodnik. „Ćao“, kažem,
navlačeći ranac na ramena.
„Ćao“, odgovara, upućujući mi isti kez kao i uvek još otkako smo postale
najbolje drugarice u vrtiću, gde smo se zbližile zbog zajedničke ljubavi prema
stikerima i sladoledu od čokolade. „Šta se zbiva?“
Kradom pogledam da bih proverila da Mičel ili neki od njegovih drugara
nisu dovoljno blizu da mogu da me čuju. „Svi smo dobili domaći iz gramatike.
Mičel je smarao onu novu devojku, Lusi, i umesto da reši to s njim, gospodin
Dejvis je celom razredu dao dodatni domaći.“
„Da pogodim“, kaže Klaudija dok idemo niz hodnik. „Napravi mi sendvič?“
„O bože, kako li si pogodila?“, odgovaram s podrugljivim iznenađenjem u
glasu.
„Sasvim slučajno“, kaže Klaudija prevrćući očima. Sitnija je od mene, teme
joj doseže tik do mog ramena i moram da se nagnem kako bih je čula. Visoka
sam 178cm, a u trećem sam razredu srednje škole, i bojim se da možda još
rastem, ali Klaudija je veličine ukrasne figurice još od šestog razreda.
„To je takvo sranje“, mrmljam dok zastajemo kod mog ormarića. „A čak
nije ni originalni humor. 'Napravi mi sendvič'. Mislim, brate mili, mogao si
barem da smisliš nešto što nije po celom internetu još od osnovne škole.“
„Znam“, slaže se Klaudija, čekajući da iskopam kesu sa užinom iz
pećinskih ponora mog neurednog ormarića. „Ali razvedri se. Sigurna sam da
će pre ili kasnije odrasti.“
Pogledam je značajno i zasmejulji mi se u odgovor. To me vraća u vreme
kada je Mičel bio tek još jedno dete u našem razredu u Osnovnoj školi „Ist
Rokport“, a njegov tata iritantni nastavnik teksaške istorije za sedmi razred,
koji je voleo da prekraćuje vreme na času pokazujući nam zloglasne povrede s
ragbija na Jutjubu, sa sve otvorenim prelomima. Mičel je tada bio kao ujed
komarca. Iritantan, ali ga je lako zaboraviti ako prestanete da obraćate pažnju
na njega.
Ako premotamo pet godina unapred, gospodin Vilson je uspeo da se
probije kroz komplikovanu hijerarhiju državne škole „Ist Rokport“, i postane
direktor gimnazije „Ist Rokport“, a Mičel je dobio petnaest kilograma i grad je
otkrio da je u stanju da izvede savršen pas. I sada je savršeno prihvatljivo da
 DRČNA 7

Mičel Vilson i njegovi drugari prekidaju devojke na času da bi im naložili da

naprave sendvič.
Kada smo došle do trpezarije, Klaudija i ja se krećemo između stolova
kako bismo sele s devojkama s kojima svakoga dana užinamo – Kejtlin Prajs i
Sarom Gomes i Meg Makroun. Poput nas, one su slatke, uglavnom normalne
devojke i poznajemo se oduvek. To su devojke koje nikada nisu živele nigde
sem u Ist Rokportu, gradu sa 6.000 stanovnika. Devojke koje se trude da se ne
ističu. Devojke koje imaju tajne simpatije prema kojima nikada neće učiniti
prvi korak. Devojke koje tiho sede na času i dobijaju pristojne ocene i nadaju
se da neće biti prozvane da objasne simboliku u dvanaestom stihu pesme.
Dakle, fine devojke.
Sedimo tako i razgovaramo o časovima i tračarimo, i dok zagrizam jabuku
ugledam Lusi Ernandes za stolom sa par drugih vukova samotnjaka koji se
redovno udružuju kako bi ispali manje usamljeni. Njen sto je okružen stolom
za kojim su sportisti i stolom za kojim su popularni ljudi i stolom za kojim su
stoneri i stolovima sa svim drugim vrstama đaka Ist Rokporta. Lusin sto je
najdepresivniji. Ne razgovara ni sa kim, samo bode viljuškom po testenini
ekstremno jadnog izgleda u ofucanoj platičnoj posudi.
Razmišljam da joj priđem i pozovem je da sedne sa nama, ali onda mi na
pamet pada činjenica da Mičel i njegovi glupavi drugari sede u samom središtu
trpezarije, cerekajući se, tražeći bilo kakvu priliku da se obruše na neku od nas
sa još svog ženomrzačkog smeća. A nakon onoga što se dogodilo na času, Lusi
Ernandes mora da je glavna meta.
Tako da je ne pozivam da sedne s nama. Možda i nisam tako fina,
naposletku.
DRUGO POGLAVLJE
Naša matora tigrasta mačka Džoan Džet čeka me kada otvorim vrata po
povratku iz škole. Džoan Džet voli da nas pozdravi kad se vratimo kući – u tom
smislu je više pas nego mačka – i živi da bi mjaukala i zavijala i skretala pažnju
na sebe, za šta moja majka kaže da opravdava njeno ime, dobijeno po ljudskoj
Džoan Džet, ženi koja je sedamdesetih, pre nego što je osnovala sopstvenu
grupu, bila članica ženskog benda The Runaways. Kada smo Klaudija i ja bile
mlađe, snimale smo mačku Džoan Džet kako pleše uz pesme pevačice Džoan
Džet.
Na brzinu pomazim Džoan Džet i potom na kuhinjskom radnom delu
pronalazim ceduljicu od majke. Mogla bi da mi pošalje poruku, ali ona voli ono
što naziva „opipljivim kvalitetom papira.“
Večeras radim do kasno. Bajka i Deka su rekli da odes da večeraš kod njih
ako želiš. Molim te složi veš sa mog kreveta i spakuj ga. Volim te. xoxoxo Mama
Sada sam već dovoljno odrasla da ostanem sama ako mama ima kasnu
smenu u urgentnom centru, gde radi kao sestra, ali kada sam bila mala, a ona
imala čudne smene, Bajka bi me pokupila iz škole i otišla bih kod nje kući i jela
Stauferove smrznute obroke s njom i Dekom, i onda bismo zajedno pogađali
odgovore na „Kolu sreće“ pre nego što bi me ušuškali u krevet u mojoj sobi,
koja je bila mamina kad je bila mlada. Bajka ju je do tog trenutka preuredila da
bude u pastelnim ružičastim i zelenim bojama, bez traga maminih starih pank
rok postera i nalepnica, ali imala sam običaj da virim kroz prozor mamine
stare sobe i zamišljam je kao mladu, divlju, odlučnu da jednoga dana napusti
Ist Rokport i nikada se više ne vrati. Iako je uspela da sprovede samo polovinu
tog plana, mladost moje majke me i dalje fascinira.
U tim danima bih zadremala i, u zavisnosti od toga koliko je moja majka
bila umorna kad se vrati kući, ili bih se probudila i zatekla deku kako gleda
emisiju „Danas“, ili bi me usred noći probudilo drmusanje kako bih otpešačila
deset sekundi do naše kuće, stežući maminu ruku, osećajući tračak svežeg,
antiseptičnog mirisa koji je uvek prati kući s posla. Sada kod deke i bake idem
samo na večeru, iako i dalje pokušavaju da me nateraju da prenoćim kod njih
kao nekad.
Začuje mi se telefon. Bajka.
 DRČNA 9

„Zdravo, dušo, podgrevam pileće enčilade“, kaže mi. „Hoćeš da svratiš?“,

Bajka i deka doručkuju u pet, ručaju u jedanaest i večeraju u petnaest do pet.
Nekada sam mislila da je to zbog toga što su stari, ali mama mi kaže da su
takvi bili celog života i da se, kada se sa osamnaest iselila, osećala kao
buntovnica jer jede po mraku.
„Okej“, kažem joj, „ali prvo moram da sredim veš.“
„Dobro, dođi kad završiš“, kaže mi ona.
Uzimam malo sira iz frižidera da prezalogajim i odgovorim na par
Klaudijinih poruka o tome koliko je mlađi brat nervira, pre nego što shvatim
da moram da završim s vešom. Džoan Džet trčkara za mnom dok krećem
prema spavaćoj sobi, u kojoj pronalazim planinu veša nasred majčinog
nenameštenog kreveta. Počinjem da slažem gaćice pastelnih boja u lepe,
uredne kvadrate i kačim vlažne brushaltere u kupatilo da se osuše. Ovde je
isključivo ženski veš. Tata mi je umro kada sam bila beba, nakon što se slupao
motociklom vozeći se ulicama Portlanda u Oregonu – gde su on i mama živeli.
Zvao se Sem, i znam da je ovo čudno reći o tati, čak iako ga ne pamtim, ali sa
slika znam da je bio totalni macan, pepeljastoplave kose i zelenih očiju i s
pravom količinom mišića da bude zgodan, ali ne toliko da bude jeziv i gadan.
Mami još uvek nedostaje, i jedne noći pre oko godinu dana, kad je popila
previše vina, rekla mi je da je čudno što ona stari, a Sem će uvek ostati istih
godina. I upravo tako ga je oslovila. Sem. Ne „tvoj tata“, nego Sem, te shvatam
da je on zapravo to najviše i bio, Sem. Njen Sem. Onda je otišla u svoju sobu i
mogla sam da je čujem kako plače dok nije zaspala, što nije uobičajen pristup
moje trezvene mame. Ponekad osećam krivicu što meni ne nedostaje, ali
nisam u stanju da prizovem ni najmanje sećanje na neko osećanje prema
njemu. Imala sam samo osam meseci kada je poginuo, i nakon što se to
dogodilo mama i ja smo se vratile u Ist Rokport kako bi joj baka i deka pomogli
da se brine o meni, dok se mama vratila u školu i završila obuku za
medicinsku sestru. A sada, šesnaest godina kasnije, i dalje smo tu.
Kačim mamine jednostavne letnje haljine kad mi pogled privuče velika,
izubijana kutija za cipele koju drži na najvišoj polici ormara. Na njoj je crnim
markerom napisano MOJA PROTRAĆENA MLADOST. Stavljam poslednju
haljinu na mesto, uzimam kutiju za cipele s njenog uobičajenog mesta i nosim
je u svoju sobu. Već sam gledala u tu kutiju. Dok smo Klaudija i ja prolazile
kroz fazu snimaka plešuće mačke Džoan Džet obožavala sam da skidam kutiju
i proučavam njen sadržaj, ali već godinama nisam kopala po njoj.
Sada je otvaram i na krevet pažljivo istresam audio-kasete i stare
fotografije i frajere neonskih boja i tucad fotokopiranih knjižica s naslovima
poput Girl Germs i Jigsaw i Gunk. Uzimam polaroid fotografiju moje mame na
10 DŽENIFER MATU

kojoj izgleda kao da je svega par godina starija od mene sada, možda
devetnaest ili dvadeset. Na fotografiji ima platinastoplav pramen u dugoj
tamnoj kosi i nosi ofucanu zelenu bebi dol haljinu i vojničke čizme. Plezi se u
kameru, a ruke su joj oko vrata druge devojke s tamnim očima i pirsingom na
obrvi. Niz maminu ruku je crnim markerom napisano BITKA – NE ŠMINKA.
Mama ne priča previše o svojim mlađim godinama, pre nego što je
upoznala tatu u Portlandu, ali kada priča uvek se smeška pomalo s ponosom,
možda sećajući se kako je završila srednju školu i odvezla se prastarom
tojotom koju je kupila od sopstvenog novca čak do države Vašington samo
zato što su tamo živeli i svirali njeni omiljeni bendovi. Bendovi imena poput
Heavens to Betsy i Exuse 17. Bendovi sastavljeni gotovo isključivo od devojaka
koje su svirale pank rok i govorile o jednakim pravima i pravile male novine
koje su nazivale zinovima.
Sebe su nazivale Riot Grrrls.
Mama je bila neobuzdana tada. Neobuzdana u smislu napola obrijane
glave i crnih martinki i ljubičastog karmina boje ozbiljne masnice. Iako je moja
mama prilično opuštena u poređenju s mnogim drugim mamama – tipa uvek
je bila otvorena sa mnom oko seksa i toga, i ne smeta joj ako povremeno
opsujem pred njom – i dalje mi je teško da pomirim devojku s polaroid fotke s
mamom koju danas poznajem. Mamom u uniformi medicinske sestre boje
lavande s leptirovima, koja jednom mesečno seda za kuhinjski sto da sravni
čekovnu knjižicu.
Meškoljim se kako bih se udobnije smestila na krevetu i zurim u stranicu
jednog od Riot Grrrrls fanzina. Na njemu je isečena figura Čudesne Žene iz
starinskog stripa s rukama na kukovima, koja deluje opako. Devojka koja je
napravila fanzin nacrtala je reči koje izlaze iz usta Čudesne Žene, kojima
upozorava muškarce da se ne petljaju s njom dok ide ulicom, sem ako ne žele
da budu odalamljeni po faci. Smejem se na tu sliku. Dok prelistavam strane,
shvatam da želim da čudesna Žena ide u srednju školu „Ist Rokport“ i da je na
svim predavanjima na koja idem s Mičelom Vilsonom. Kada Džoan Džet
zamjauče tražeći večeru, moram da se prisilim da spakujem kutiju i ćušnem je
u mamin ormar. Ne umem da objasnim zašto, ali od nečega u toj kutiji osetim
se bolje. Nekako shvaćeno. Što je čudno jer su Riot Grrrls postojale pre milion
godina i nijedna od tih devojaka me ne poznaje. Ali ne mogu a da ne poželim
da ja poznajem njih.

Bajka je opsednuta petlovima. Petlovi na krpama za suđe, petlovi na tanjirima,

keramički petlovi koji šetaju prozorskom daskom kao da su deo petlovske
parade. Čak ima i slanike za so i biber u obliku – pogodite čega? Petlova.
 DRČNA 11

Uzimam slanik u ruku i izdižem obrve na petlov večiti prijateljski kez.

„Da li se petlovi u stvarnosti smeju?“, pitam, soleći svoju porciju priloga
od konzerviranog povrća.
„Naravno“, kaže Bajka. „Oni su veoma društvena bića.“
Deka samo zastenje dok viljuškom bode po svojoj porciji stoufler pilećih
enčilada. „Koliko si petlova lično upoznala, Morin?“, pita je.
„Nekoliko“, kaže Bajka i ne trepnuvši, i Deka samo uzdahne, ali ja znam da
on voli to što mu Bajka ne dozvoljava da njegova bude poslednja.
Cenim to što su moji deda i baba toliko potpuno dedo-bapski. Volim da
slušam njihove prepirke, njihovo blago zadirkivanje, način na koji dvoje ljudi
koji su zajedno preko četrdeset godina komuniciraju jedno s drugim. Volim
dekine smešne izreke koje stalno ponavlja autoritativnim glasom. („Zapamti,
Vivijen. Radio — ne radio, svira ti radio.“) Volim kako Bajka nijednom nije
rešila zagonetku u „Kolu sreće“, ali ga uporno gleda svake večeri izvikujući
odgovore koji joj dunu u tom trenutku. („Gospodin Krompirko! 'Vreli dani
uAlabami!' Cips sa ukusom kisele pavlake i luka!“)
Ugodni su, u suštini.
Ali, kao i većina deda i baba, totalno su van tokova kako je, ono, biti
devojka, i imati šesnaest godina, i biti u prvom razredu srednje škole.
„Jel' se danas u školi desilo nešto uzbudljivo?“, pita me Bajka, otirući
uglove usana salvetom. Viljuškom prebiram boraniju i razmišljam o svom
danu i o domaćem koji me još uvek čeka u rancu.
„Ništa previše uzbudljivo“, kažem. „Zaglavila sam s gomilom dodatnog
domaćeg iz engleskog zato što su Mičel Vilson i njegovi drugari kreteni.“
Deka se mršti, a Bajka me pita kako to mislim, i shvatam da im pričam o
Mičelovom glupavom komentaru.
„Čak ne razumem ni šta to znači“, kaže Bajka. „Zašto bi želeo da mu neko
napravi sendvič?“
Duboko udahnem. „Nije zaista želeo sendvič, Bajko“, kažem. „To je samo,
ono, glupava šala kojom dečaci pokušavaju da kažu da je devojkama mesto u
kuhinji i da ne bi trebalo da imaju svoje mišljenje.“ Što duže govorim, sve sam
glasnija.
„Tako dakle. Pa to svakako nije bilo baš lepo od Mičela“, iznosi Bajka,
dodajući so Deki.
Slegnem ramenima, nakratko maštajući o tome kako li je to kad si u
penziji i možeš po ceo dan da se razvlačiš s kolekcijom keramičkih petlova,
potpuno nesvestan kako funkcioniše realnost gimnazije „Ist Rokport“.
„To što je on rekao…“, zastajem i zamišljam jarkocrvenu koprivnjaču koja
zbog stida pokriva Lusi Ernandes. Od samog sećanja na to i sama osetim talas
12 DŽENIFER MATU

vreline, od temena do vrha nožnih prstiju, ali ne osećam sram. „E pa, ja mislim
da je to totalno seksistički.“ Dobar je osećaj izreći to naglas.
„Valjda bi se od direktorovog sina mogli očekivati bolji maniri“, kaže
Bajka, zanemarujući moju poslednju primedbu.
„Možeš li da zamisliš šta bi Liza napravila oko tako nečega?“, deda kaže
odjednom, podižući pogled sa enčilada na baku. „Mislim, možeš li uopšte da
predočiš sebi?“
Radoznalo pogledam Deku. „Šta?“, pitam. „Šta bi mama napravila?“
„Ne želim ni da razmišljam o tome“, kaže Bajka, podižući ruku poput
saobraćajca koji nam naređuje da stanemo.
„Tvoja majka ne bi napravila samo jednu stvar“, nastavlja deka, grebući
po tanjiru da bi sakupio poslednji zalogaj. „Bio bi to čitav spisak. Započela bi
peticijom. Napravila veliki transparent i nosala ga po školi. Eksplodirala od
besa.“
Naravno da bi moja majka uradila sve te stvari. Priče o njenom
tinejdžerskom buntu započele su mnogo pre no što je prešla na Severozapadni
Pacifik i priključila se pokretu Riot Grrrls. Kao ono kad se pojavila u gimnaziji
„Ist Rokport“ kose obojene u „Manično-panična pesma sirene“ plavu dan
nakon što je direktor propisao da pravilo odevanja više ne dozvoljava
neprirodne boje kose. Suspendovana je na nedelju dana, i deda i baba su
morali da potroše čitavo bogatstvo da se ta boja prefarba, a da joj se ne uništi
kosa. Nakratko zamišljam kakav li je osećaj bio ići hodnikom škole dok svi
bulje u tebe jer ti je kosa boje plavog step soka. Premirem od sramote samo
razmišljajući o tome.
„Problem je u tome što je tvoja majka uvek tražila kavgu“, nastavlja Bajka
pre nego što će iskapiti ostatak ledenog čaja. „Drčnija je nego što je dobro za
nju. I to joj je mnogo otežalo život. A i nama, ma koliko je voleli.“
„Aha, znam“, kažem. Već sam čula ceo ovaj govor. I to možda jeste otežalo
život Bajki i Deki, ali devojci sa fotke iz kutije MOJA PROTRAĆENA MLADOST
život kao da nije bio tako težak. Delovalo je kao da se zabavlja. Delovalo je kao
da je uživala da započinje borbu, čak i ako ne bi uvek pobedila.
„Dobra vest“, zaključuje Bajka, „jeste da je buntovnički gen izgleda bio
neka čudna mutacija.“ Osmehne mi se i krene da slaže prljave sudove.
„Naša savesna Vivijen“, dodaje i Deka. Čak se i pruži I razbaruši mi kosu
svojom velikom, žuljevitom dedovskom rukom, kao da imam deset godina.
Uzvratim mu osmeh, ali najednom se nakostrešim. Ne volim da se osećam
nakostrešeno prema dedi. Ili Bajki. Ali ne volim ni kad me nazivaju savesnom.
Čak iako je to verovatno – ne, sigurno – tačno. Tako da ništa ne govorim. Samo
se nasmešim i pokušam da zakopam nakostrešenost.
 DRČNA 13

Posle večere radim domaći (naravno) i onda se pridružujem dedi i babi u

dnevnoj sobi (odnosno „TV sali“, kako je Bajka i Deka nazivaju) da gledamo
„Kolo sreće“. Smejem se dok Bajka izvikuje besmislene odgovore („'Luck be a
lady tonight!', Maza i Lunja!, Moja lepa gospođice!“). Prihvatam kafu bez
kofeina s mlekom i šećerom, kojom me je Deka ponudio. Ali um nastavlja da se
priseća Lusinog povređenog izraza lica i kikotanja Mičela i njegovih glupavih
prijatelja. Osećaj vreline koji mi je preplavio telo tokom večere uvrće mi
stomak. Čini me nemirnom.
Nakon bonus kruga na Kolu sreće, kažem dedi i babi da moram kući i oni
izvode svoje uobičajene žalbe kojima će pokušati da me ubede da ostanem još
samo malo, barem za Ples sa zvedama. Ali izvinim se i poljubim ih u obraz i
zahvalim im – savesno – što su me ugostili.
„Naravno, dušo“, kaže Deka, prateći me do vrata i čvrsto me grleći, i
osećam se krivom što me je ranije onako iznervirao.

Nakon što stignem kući, pogledam neke gluposti na televiziji i malo

pročačkam po telefonu, rešim da je vreme da se spremim za spavanje pa
oblačim pidžamu – bokserice i staru runaways majicu, koju mi je mama
poklonila za Božić jedne godine, na kojoj je veoma mlada Džoan Džet
(ljudska). Dok perem zube, čujem kako se otvaraju ulazna vrata.
„Mama?“, kažem, izlazeći u hodnik koji vodi u kuhinju.
„Ćao, gospođice“, odgovara mi bacajući ključeve od kola na radni deo, po
kome se otklizaju zaustavljajući se kod blendera. Potom zastaje usred naše
kuhinje veličine poštanske marke i zuri u plafon pre nego što će glasno
izdahnuti. „Coveče, kakva noć“, kaže, raspuštajući punđu s vrha glave. Gusta
crna kosa sklizne joj niz leđa kao zavesa posle predstave. Odlazi do frižidera i
viri unutra, i ja završavam s pranjem zuba pa joj se pridružujem.
„Gde su ostaci kineske?“, pita me dok pretura po pakovanjima brze hrane
i limenkama dr pepera.
„Dokrajčila sam ih pre neko veče“, kažem praveći žalosno lice dok mi se
ona prijateljski mršti preko vrata frižidera.
„Prokletstvo“, mrmlja. „Pa dobro, sladoled za večeru u deset uveče nikoga
nije ubio. Barem ne da ja znam.“ Izvlači pola kila sladoleda od nane s
čokoladnim mrvicama iz zamrzivača i odlazi u naš mali dnevni boravak,
odmah pored kuhinje, sobu u kojoj provodimo većinu zajedničkog vremena.
Sledim je i posmatram kako se ruši na svoje uobičajeno mesto na izlizanom
kauču i onda potapše mesto pored sebe kao znak da treba da joj se pridružim.
„Jesi ok?“, pitam je dok guta punu kašiku sladoleda i konačno blago
opušta telo.
14 DŽENIFER MATU

„Aham, samo sam umorna“, kaže mršteći se i zahvatajući još jednu veliku
kašiku. „Bili smo zatrpani od trenutka kad sam ušla na vrata pa dok nisam
izašla.“
„Nešto gadno ili strašno?“, pitam. Posmatram je dok guta sladoled i obara
glavu na naslon, nakratko zatvarajući oči. Mama je još uveklepa, čak i u svojoj
kičastoj ružičastoj uniformi na sitne bele cvetiće. Kosa joj je u ogromnoj
suprotnosti s bledim tenom, a svoje visoko telo pokreće apsolutno graciozno.
Bajka kaže da ličimo iako se ne ponašamo slično, i nadam se da je to tačno,
iako sam prilično sigurna da nije.
„Ne, na sreću ništa isuviše čudno. Samo urinarne infekcije i infekcije uha
čitave noći.“ Ponekad mama dođe kući s neobičnim pričama koje nas obe
zasmejavaju, kao ono kad je neki klinac nagurao gomilu vitamina u obliku
porodice Kremenko u nos.
Malo sedimo u tišini, a onda se pružim i pomilujem je po dugoj bledoj
ruci. Pogleda me i nasmeši se.
„Kako je bilo u školi?“, pita me.
„Uobičajeno“, odgovaram. „Škola.“
„Kakav iscrpan izveštaj.“
„Stvarno nema šta da se kaže“, insistiram. Što nije istina, naravno. Neke
druge večeri ispričala bih sve o glupavoj opaski Mičela Vilsona i kako mi je bilo
žao Lusi, i kako me je gospodin Dejvis iznervirao na času engleskog kada nas
je sve kaznio umesto da rešava pravi problem. Možda bih čak bila u stanju da
priznam da su me Bajka i Deka iznervirali nazivajući me savesnom. Ali po
tome kako mama nabira čelo pokušavajući da drži oči otvorenim vidim da je
iscrpljena.
„Pa i tako je kasno“, kaže mi, „a ti bi trebalo da ideš na spavanje. Smrdim
na urgentni centar, ali poljubi me za laku noć, hoćeš?“
Naginjem se za zagrljaj i poljubac u obraz, i dok odlazim u sobu čujem
mamu kako pali televizor da bi se opustila. Nakon što zatvorim vrata, uvučem
se pod pokrivače i ugasim noćnu lampu. Fluorescentne zvezdice na plafonu
sijaju kao da me pozdravljaju. Dok navlačim slušalice na uši razmišljam o
maminoj kutiji za cipele MOJA PROTRAĆENA MLADOST. Skrolujem po
telefonu tražeći Riot Grrrls muziku i puštam pesmu pod nazivom „Rebel Girl“,
benda Bikini Kili.
Započinje snažnim udarcima bubnja koji je tako moćan i besan da mi se
čini da bih, ako ga budem slušala dovoljno glasno, mogla da izletim s kreveta.
Onda nastupa gitara.
Ali najbolji deo je kada pevačica počne, i glas izleti iz nje kao lansirana
raketa.
 DRČNA 15

Ta ženska misli da je kraljica kraja

Ima najluđe točkove u gradu
Ta ženska nosom para oblake
Bila bih joj rado najbolja drugarica
Buntovnice, buntovnice
Buntovnice, vladaš mojim svetom1

Muzika bubnja i reži i pljuje i dok slušam teško mi je da zamislim da je mama

što sedi na kauču, umorna, i u uniformi jede sladoled ista ona mama iz kutije
MOJA PROTRAĆENA MLADOST. Ona ista devojka s platinastoplavim
pramenom u kosi, isplaženog jezika, tamnih očiju koje se ne plaše da prihvate
borbu.
I znam da je sada umorna i iscrpljena i zabrinuta oko računa. Ali nekada
je slušala ovu muziku. Nekada je besnela i urlala i bunila se. Dok nije bila
savesna. Nekada je živela punim plućima. I to joj niko ne može oduzeti.
Kada se pesma završi, na trenutak samo ležim u tišini, a onda pritisnem
repeat, još jednom čekajući da bubnjevi krenu u napad.

1 That girl thinks she's the queen of the neighborhood

She's got the hottest trike in town
That girl she holds her head up so high
I think I wanna be her best friend, yeah
Rebel Girl, rebel girl
Reber girl, you are the queen of my world
TREĆE POGLAVLJE
Nedelja se nastavlja uobičajenim tokom. U sredu odlazim u školu, i gospodin
Dejvis čak i ne proverava glupavi dodatni domaći iz gramatike koji smo morali
da radimo. Lusi Ernandes nijednom tokom časa ne podiže ruku. Odlazim kući i
radim domaći i dopisujem se s Klaudijom i slušam muziku i idem na spavanje.
U četvrtak je sve manje-više isto. Isto je svake godine od petog razreda. Na
početku svake jeseni pomislim da će možda nešto biti drugačije ove godine –
da će se dogoditi nešto što će razdrmati ovaj život kao na traci. Ali toliko sam
navikla na istost svake godine u „Ist Rokportu“ da ne umem da odredim šta
bih želela da to Nešto bude. Jedino znam da do kraja septembra postaje
očigledno da se još jedna školska godina prostire preda mnom poput
dugačkog auto-puta.
Jedino zbog čega je današnji dan, petak, poseban jeste, naravno, to što će
se nekoliko kratkih sati nakon poslednjeg zvona odlučivati o sudbini ragbi
tima gimnazije „Ist Rokport“.
Ist Rokport je gradić s malo đaka koji se bave sportom, tako da nije kao u
velikim gradovima i tako to, ali ragbi tim nam je prilično dobar. A pod tim
mislim da smo, kada sam bila u petom razredu, dospeli do državnog
prvenstva, ali smo izgubili, a ljudi i dalje više pričaju o tom danu nego o tome
da je jedan od prvih astronauta koji su leteli svemirom rođen upravo ovde u
Ist Rokportu. Svakog petka u jesen, časovi deluju kao zvaničan izgovor da nas
primoraju da dođemo u školu kako bismo mogli da se divimo ormarićima
ragbista ukrašenim narandžastim i belim krep papirom i pre ručka
prisustvujemo obaveznom skupu podrške i učestvujemo u navijanju s
odgovaranjem, i posmatramo Mičela Vilsona i njegovu ekipu kako šetaju
hodnikom kao reinkarnacije Toma Landrija i Erla Kempbela. A činjenica da
čak i ja znam ko su Tom Landri i Eri Kempbel trebalo bi da vam ukaže na to da
sam zaista rođena i odrasla u ovoj saveznoj državi.
„Znači večeras se zajedno vozimo, jelda?“, kaže Klaudija dok punimo
tribine za skup podrške. „Mama kaže da možemo da uzmemo njen auto. Ona
će ostati kod kuće s Denijem, jer njemu nešto nije nije dobro.“
„Aha, važi“, kažem spuštajući zadnjicu na jednu od klupa pri vrhu. Čujem
kako se duvačka sekcija navijačkog orkestra zagreva. Lecnem se. Zvuči kao
 DRČNA 17

krdo slonova koje oplakuje svog vođu ili tako nešto. U uglu sale navijačice
završavaju s poslednjim istezanjem, obučene u uniforme boje cmok sladoleda.
Klaudija i ja nismo baš neki fanovi ragbija, ali idemo na sve utakmice kao
što je ova večeras u Refjudžiju. To se ovde radi. Ide se na utakmice. Čak ni
Bajka i Deka ne bi propustili nijednu. Deka voli da na zadnjem prozoru
njihovog automobila belim imalinom napiše NAPRED PIRATI!, iako Bajka
brine da zbog toga neće moći bezbedno da vozi. Klaudija i ja na utakmicama
uvek sedimo u delu za učenike, ali najčešće na samoj ivici, kao i na skupovima
podrške. Podelimo kutiju superslanih kokica s kioska i malodušno pljeskamo
masnim rukama dok Ema Džonson i ostale navijačice vode bodrenje, a glasovi
im idu gore-dole poput klackalica: „I-de-MO PI-ra-TI“ – pljes, pljes,
pljespljespljes – „I-de-MO PTra-TI“ – pljes, pljes, pljespljespljes.
„Ajde više, počnite“, mrmlja Klaudija, streljajući očima kako bi se uverila
da nas niko od nastavnika koji patroliraju po sali ne gleda, pre nego što izvuče
telefon i počne da ga čačka.
Slučajno se upravo tada okrenem i ugledam ga. Dva reda iza nas i možda
pet mesta sa strane. Nov đak.
Po mojim iskustvima, novi je uvek nečiji rođak koji se upravo doselio iz
Port Aranzasa ili odakle već, i totalni je smetenjak s neviđenim talentom za
čačkanje nosa na času kad misli da ga niko ne gleda. Takav je novi đak. Takav
je svaki novi đak od šestog razreda.
Do ovog trenutka. Zato što ništa na Novom ne deluje kao da je iz Ist
Rokporta. Kao prvo, nosi uske crne farmerke i sivu majicu i duga, tamna kosa
pada mu preko očiju kao da pokušava da se sakrije iza nje. Malo okreće glavu
kako bi počešao pozadinu vrata i vidim da mu je kosa na potiljku kratka,
gotovo izbrijana. Dečaci iz Ist Rokporta ne šišaju se ovako. Dečaci iz Ist
Rokporta odu do „Rendijeve berbernice“ u Glavnoj ulici i listaju Plejboje iz
2002. dok čekaju da im Rendi naplati petnaest dolara za istu groznu frizuru
koju im pravi još od predškolskog. Onu s kojom im uši štrče nedeljama.
Novi nikada ne sme otići kod Rendija. Nikada.
Pored superkul frizure, ima maslinast ten i pune usne i tamne oči kao dva
olujna oblaka. Posmatra dešavanja u sali ispod sebe sa zbunjenim
interesovanjem, kao da je skup podrške deo nekog dokumentarca o jednom od
onih čudnih plemena iz Amazona koje nikada nije stupilo u kontakt s
modernom civilizacijom.
Munem Klaudiju.
„Nemoj da se okrećeš, ono baš totalno očigledno, ali ko je onaj tip
nekoliko redova iza nas? Nov je, jelda?“
18 DŽENIFER MATU

Klaudija se okreće i baca pogled, a onda malo raširi nozdrve u gestu

gađenja, kao da je Novi fleka na njenoj omiljenoj majici, što je tako nefer kad
se uzme u obzir koliko Novi ne liči na fleku.
„Ovaj? Aha, znam ko je.“
Vilica mi pada i Klaudija se kezi, uživajući u trenutku.
„Ma daj, ne usteži se“, kažem. Naravno da je u školi maloj poput Gimnazije
„Ist Rokport“ samo pitanje vremena kada ću saznati ime Novog, ali opet bi bilo
lepo znati ga što je pre moguće, da bih odmah u mašti mogla da se smuvam s
njim. S momcima iz mašte imam mnogo više iskustva nego sa stvarnim
momcima.
Klaudija pažljivo vrti dugu kosu oko jednog prsta, produžavajući
napetost. „Zove se Set Akosta i takođe ide u treći razred“, kaže. „Roditelji su
mu nekakvi čudaci, umetnici iz Ostina, i moji im iznajmljuju stan. Kuću i
sređenu garažu koju koriste kao galerijski prostor. Dole kod zaliva.“
„Blizu vile?“, pitam. Vilu Oukherst prvobitno je posedovao neki tip po
imenu pukovnik Oukherst, koji je služio u teksaškoj vojsci. U toku svake
školske godine u osnovnoj školi morali smo jednom da obiđemo memljivu
kuću sagrađenu pri kraju 1880-ih u kojoj nema toaleta. Jedno od iskustava
karakterističnih za detinjstvo u Ist Rokportu, valjda.
„Aha, pored vile“, dodaje Klaudija. „Zašto? Razmišljaš se da priđeš pravom
živom momku jednom u životu?“
Prostrelim je pogledom i osetim kako mi se obrazi rumene. Tako sam
smotana u prisustvu momaka da ne razgovaram s njima sem kad je apsolutno
neophodno – kao kada nas nastavnik podeli u grupe da radimo neke glupave
projekte. I Klaudija to zna.
„Ne kapiram zašto bi se dva ostinska umetnika preselila u Ist Rokport“,
kažem, menjajući temu. Moram pomalo da vičem, jer orkestar počinje svoju
standardnu tačku za otvaranje skupa podrške, „Pozdravimo Ist Rokport“. Oko
nas, neki u ritmu trupkaju nogama po tribinama.
„Možda Marfa više nije u modi“, Klaudija mi dovikuje odgovor. „Možda su
toliko kul da su antikul. Mislim, realno, možeš li da zamisliš grad koji je manje
kul od Ist Rokporta?“
Slegnem ramenima, slažući se. Klaudija je u pravu. Vikendom nema da se
radi bogzna šta sem da se krstari Sonikom i Dejri Kvinom, ili da se pokuša
pronaći nekakva glupava žurka. Ako ćemo o kulturi, jedini muzej u gradu je
Muzej nautike i morskih plodova Južne obale, i najbolje kod odlaska tamo su
ražnjići s pohovanim kozicama koje prodaju u kafeteriji.
„I, hoćeš li razgovarati s njim?“, pita me Klaudija, ne odustajući. „Malo mi
liči na Džonija Kejda u Autsajderima. Sećaš se kako si u osnovnoj čitala tu
 DRČNA 19

knjigu pa me naterala da gledam film, tipa, deset puta. On je totalno tvoj tip.“
Klaudija je u pravu. Ima nešto buntovničko u vezi sa Setom. Ali ne previše
buntovničko. Opasno i pristupačno u isto vreme. Ponovo bacam pogled u
njegovom pravcu dok Klaudija kreće da ispušta glasne, srkutave zvuke
ljubljenja pored mog uha.
„Dobro, Klaudija, prekini“, bunim se, lagano je gurajući laktom u rebra.
Kao što sam već rekla, super sam u imanju dečka u mašti, ali istina je da
nikada nisam imala pravog dečka. Uvek me žacne kad to pomislim, ali u
trećem sam razredu gimanzije i nikad nisam ni sa kim izašla. Nisam čak ni
poljubila dečka. Želim momka jer se pomalo osećam kao kreten što ga nikada
nisam imala, ali poprilično sam odustala od ideje da mi se to dogodi u srednjoj
školi.
Dok navijačice prave piramidu, a bend istiskuje još nekoliko tonova
ispunjenih podrškom, uspevam da bacim još jedan pogled na Seta. I dalje sedi
tamo, sa izrazom lica kao da ne može da se odluči je li mu svejedno ili se
dosađuje. Podiže vižljastu ruku i provlači šaku kroz kosu, a šiške mu padaju
preko očiju.
Pitam se koje mu je srednje ime.
Pitam se kako miriše.
Pitam se koju muziku sluša i pitam se kako izgleda dok pere zube.
„Pružimo sada podršku istrokportskim Piratima!“, začuje se gromoglasno
sa sredine terena. Direktor Vilson stoji iza mikrofona, sa stomakom koji se
preliva preko kaiša, lica crvenog poput paradajza i pre nego što je počeo da
viče.
Uskoro će postati još crveniji, dok bude urlikao i vikao o najboljem ragbi
timu na svetu i kako svi moramo da podržimo moćne Pirate i tako dalje i tako
bliže.
„Dosadno mi je“, objavljuje Klaudija ravnim glasom. Zuri preko glava
devojaka ispred nas, a onda zevne, kao da podvlači to što je rekla.
Direktor Vilson najavljuje trenera Kola, a onda trener Kol najavljuje
ragbiste, i Mičel Vilson i svi ostali dečaci šepure se u farmerkama i ragbi
dresovima preko majica, a Ema Džonson i ostale cmok devojke rade premete
unazad i navijački orkestar navija i Klaudija ponovo zevne.
Ponekad se zapitam kako bi bilo živeti u gradu koji se ne vrti oko
sedamnaestogodišnjih momaka koji prečesto krešu samo zato što umeju da
bace loptu.
„Narode, samo bih 'teo sve da vas podsetim koliko je važno da izađete i
podržite svoje Pirate večeras, jer će nam trebati da svako od vas večeras
navija glasno kol'ko može, jel' tako!“, urla trener Kol. Masa urliče u odgovor,
20 DŽENIFER MATU

kao da su na crkvenoj službi koju vodi jedan od onih sveštenika s televizije.

Skup se nastavlja ovako do samog kraja kada Džejson Garza, kapiten seniora,
smakne dres preko glave i zavitla ga kao laso pre nego što ga baci u publiku
gde masa devojaka vrišti i baca se za njim kao za bidermajerom na venčanju.
„Jao sranje, pogledaj šta nosi“, mrmlja Klaudija. „Ponovo jedna od
njegovih ogavnih majica.“
Džejson ispod ragbi dresa nosi belu majicu s velikim crnim slovima. Na
njoj piše ODLIČNE NOGE – KADA SE DIŽU?
„Ogavno“, mrmljam. Džejson nosi tu majicu pred trenerom Kolom i
direktorom Vilsonom, ali ništa se neće desiti. Proći će mu to. Uvek mu prolaze
ovakve majice, a i nije jedini dečak u školi koji ih rado nosi. Momačka posla ili
šta god. Ostali ragbisti se smeju, uključujući Mičela. Vidim izraze na licima
nekih dečaka na tribinama, i oni se smeju. Džejson čak pravi mali pokušaj
seksi plesa pred nekoliko devojaka u prvim redovima, ljuljajući kukovima kao
da se trudi da održi nevidljivi hulahop u vazduhu. Zbog ćube crne kose na
glavi deluje kao petao koji se šepuri. Devojke se smeju i stavljaju ruke ispred
lica i ne mogu da ocenim jesu li zgrožene ili im se zapravo dopada.
Onda primetim da je jedna od devojaka Lusi Ernandes. Čak i sa ove
daljine se dobro vidi da se ne smeši i ne kikoće i ne smeje, i da se čak i ne
pretvara da je zgrožena. Jednostavno je zaista zgrožena. Ovo nije prvi skup
podrške ove godine, pa bi sirota Lusi do sada trebalo da zna da se ne sedi u
prvim redovima, sem ako nisi zakleti fan Pirata. Bolje da se sakriješ u
pozadini, kao ljudi koji u crkvu idu samo na Božić.
Mora da je Džejson primetio Lusino zgražavanje, pošto je namerno
kukove upravio baš prema njenom licu, na šta ona samo sreće pogled naniže
ka podu. Crveni. Svi ostali se podsmevaju.
Nešto mi prostruji telom i pogledam naniže i vidim da su mi šake
skupljene u pesnice. Na trenutak iznenađeno zurim u njih, pa ih snagom volje
otpustim.
„U redu, u redu“, kaže direktor Vilson u mikrofon. „Ajmo svi polako na
ručak. Zašto ne bismo sačuvali malo te energije za utakmicu, Džejsone?“
Orkestar svira poslednje tonove dok izlazimo iz sale. Osvrćem se, ali
gomila je progutala Seta. Nadam se da Set Akosta nije tip koji bi obukao majicu
na kojoj piše ODLIČNE NOGE – KAKO SE DIŽU? Mogao bi da bude zgodan kao
Ralf Maćio u „Autsajderima“, ali ne bih želela da visim s tipom koji nosi takvu
majicu. Čak i moji momci iz mašte moraju zadovoljiti neke standarde.
Dok Klaudija i ja idemo ka kafeteriji na ručak, gurkamo se i odbijamo od
ljudi kroz gomilu koja se komeša, kad shvatim da smo završile blizu Lusi. Hoda
ivicom hodnika, svako malo nalećući na red ormarića. Obrazi su joj još uvek
 DRČNA 21

ružičasti i ne gleda ni u koga dok odmiče krcatim hodnikom. Razmišljam se da

je pozovem da jede s nama u kafeteriji, ali sama pomisao o razbijanju vlastite
ustaljene društvene dinamike i razgovoru s nekim novim deluje mi nekako
naporno.
Nakon što je progovorila na času gospodina Dejvisa, znam da Lusi nije
devojka koja se plaši da bude u centru pažnje, pa makar zbog toga ne bila
naročito omiljena. Nije da želim da budem popularna, jer su popularni ljudi
gimnazije „Ist Rokport“ praktično seronje, ali volim da prolazim neopaženo.
Volela bih da me baš zabole šta se priča o meni. Kao kada je moja mama došla
u školu s tirkiznom kosom. Nikada nije bila poslušna, niti prolazila ispod
radara dok je išla u školu. Zato je i postala jedna od Riot Grrrls.
Kada Klaudija i ja stignemo do našeg uobičajenog stola u trpezariji sa
našim drugaricama Meg i Kejtlin i Sarom, potražim Lusi, ali je ne vidim. Ne
vidim ni Seta Akostu. Ali vidim Džejsona u njegovoj glupavoj majici, kako se
ubacuje u red ipred nekih prvaka.
ODLIČNE NOGE – KADA SE DIŽU?
Osećam potrebu da ponovo stiskam pesnice sve dok mi se vrhovi
uglavnom izgriženih noktiju ne zariju u dlanove.
Pitam se šta bi Čudesna Žena sada uradila. Ili moja mama. Ili devojka koja
je pevala onu pesmu o buntovnici. Ona čiji je glas bio oružje. Ona koju nije bilo
briga jesu li sve oči uprte u nju. Zapravo, to joj se dopadalo. Šta bi ona uradila
Džejsonu? Možda bi odmarširala pravo do njega i rekla mu koliko mu je majica
ogavna. Možda bi uzela makaze i isekla je onako na njemu?
Nego, to bi se njemu verovatno dopalo. Mogao bi da se šepuri svojim
glupavim pločicama.
Zagrizem svoj sendvič s šunkom i slušam kako Klaudija i Kejtlin i ostale
razgovaraju o tome gde bi trebalo da pokušamo da sednemo na večerašnjoj
utakmici. Spuštam sendvič i uzmem da čapkam koricu. Nisam baš gladna.
„Kad da te pokupim?“, kaže Klaudija, šutirajući me ispod stola.
„Ja ne idem“, čujem sebe kako govorim. Iznenađena sam sopstvenim
odgovorom. Ali mi je i laknulo.
„Šta?“, pita me Klaudije mršteći se. „Malopre smo pričale da mi je mama
dala kola.“
„Nešto mi nije dobro“, kažem, izmišljajući najlakši izgovor.
Kejtlin se pruža i pipa mi čelo. Ima tipa petoro mlađe braće i sestara pa
uvek radi takve materinske stvari.
„Čini mi se da nemaš temperaturu“, kaže mi. „Boli li te nešto ili ti je
hladno?“
„Muči me stomak“, kažem, odgurkujući ručak.
22 DŽENIFER MATU

„Bljak, dalje od mene“, kaže Meg, odmičući stolicu na drugi kraj stola. „Ne
bih da se razbolim.“
Klaudija me pažljivo posmatra. Do pre samo par minuta bila sam dobro i
overavala Novog na skupu podrške.
„Ne znam šta mi je “, priznajem. I ne znam. Ali nešto se pokrenulo. To se
dogodilo onog trenutka kad sam rekla da neću na utakmicu, i sad nema nazad.
Ili se to dogodilo tokom skupa podrške, kada sam videla Džejsonovu
majicu i shvatila da su mi šake skupljene u pesnice.
Ili se dogodilo pre toga?
„Možda bi trebalo da odeš do školske sestre?“, kaže Kejtlin. „Hoćeš da te
neka od nas otprati?“
„Neka, mogu da stignem tamo i sama“, odgovorim. „Ali hvala.“
„Kuckamo se posle?“, pita me Klaudija. Zvuči tiho i malo povređeno, čini
mi se. Ali možda samo ne zna kako da shvati moje čudno ponašanje. Pošteno
rečeno, ne znam ni ja.
Sestra Garsija me pušta da preležim popodne na jednom od kreveta u
zadnjoj sobi. Tamo nema nikog drugog i pogasila mi je svetla. Fino je i sveže i
tiho. Kad se promeškoljim, čujem kako papirna prostirka šuška poda mnom.
Zvono za početak šestog časa dolazi i prolazi i prekraćujem vreme čitajući
poster na kome piše KADA KAŠLJEŠ ILI KIJAŠ, LAKAT PREMA LICU SVIJAŠ!
Muške i ženske čiča gliše kašlju i kijaju u svoje čičaglišaste laktove. Preležim
šesti čas uživajući u činjenici da sam ušuškana u sopstvenoj maloj kliničkoj
čauri dok svi ostali moraju da budu na času. Ponovo se oglašava zvono, za
sedmi čas, i onda još jednom za osmi. A onda, konačno, poslednje zvono tog
dana.
„Je li ti bolje?“, pita me sestra Garsija dok ulazim u glavnu kancelariju
ambulante, trepćući na jakom svetlu.
„Aha“, odgovaram. „Hvala vam što ste me pustili da se odmaram toliko
dugo.“
„Nisi ti tip koji folira, Vivijen“, kaže. „A pošteno, i ne izgledaš baš kako
treba. Idi pravo kući i jedi samo tost, banane i pirinač, važi? I odmori se i pij
dosta vode. Žao mi je što ćeš morati da propustiš utakmicu.“
„Preživeću“, kažem joj.
Inače se na kraju dana Klaudija i ja nađemo kod mog ormarića i
prošetamo do kuće ili pokušamo da se odvezemo s nekim poznatim. Ali danas
uzimam ranac i izlazim na bočna vrata, idući putem kojim inače ne idem.
Hodam brzo, ostavljajući gimnaziju „Ist Rokport“ iza sebe što je brže moguće.
ČETVRTO POGLAVLJE
Bajka i Deka idu na utakmicu, a mama ponovo mora da radi do kasno. Zovem
babu i dedu i kažem im da se ne osećam dobro pa se nećemo videti na
stadionu i zovem mamu da joj kažem da me želudac ponovo muči i da ostajem
kod kuće. Daje mi ista uputstva kao sestra Garsija i naglasi mi da je pozovem
ako mi bude gore.
Ali nije mi gore. Bolje mi je. Ima nečeg čudno oslobađajućeg u tome što
znam da se gotovo čitav grad vozi ka Refjudžiju, a ja sam bezbedno sakrivena
u svojoj kući, potpuno sama.
Na trenutak dopustim sebi da se zapitam da li će Novi, Set, ići na
utakmicu. Da li ga njegovi čudni roditelji umetnici vode kao deo svog
istraživanja za nekakav performans koji spremaju o Životu u Malom
Teksaškom Mestu. Možda ih već moli da ga puste da se vrati u Ostin. Možda
nikada nije ni postojao već je samo proizvod moje mašte.
Dok se napolju hvata sumrak podgrevam smrznute mini pice s kulenom i
nosim je u spavaću sobu, balansirajući je na papirnom ubrusu. Volim da jedem
u krevetu. Osećam se kao da radim nešto lenjo i grešno, a istovremeno i tako
otmeno i strava. Nakon što pažljivo pokupim i pojedem sav kulen, a pre nego
što počnem sa sirom, pronalazim dokumentarne koji sam jednom gledala s
mamom, i pustim ga na laptopu. Radi se o pevačici benda Bikini Kill, devojci s
glasom što liči na lansiranje rakete koja peva onu pesmu o buntovnici. Sećam
se da sam, kad smo mama i ja prvi put gledale taj film, pogledala u nju tokom
odjavne špice. U polumraku naše dnevne, dok joj je lice bilo osvetljeno samo
treperavim slikama s televizora, mogla sam da vidim da treptanjem pokušava
da zadrži suze. Ali po načinu na koji se smešila kroz suze mogla sam da vidim
da se oseća dobro i tužno u isto vreme. Ponekad se pitam koliko star moraš
biti da bi se osećao nostalgično. Ponekad se pitam da li je moguće osećati
nostalgiju za nečim što nikada sami nismo iskusili. Mislim da je to ono što
osećam u vezi s Riot Grrrls.
Dovršavam picu, brišem masne prste i lice i potapšem krevet kako bi
Džoan Džet skočila na njega i ugnezdila se pored mene dok gledam film. Jedna
od stvari o kojima Kejtlin Hana – tako se pevačica zove – govori u
dokumentarcu jeste ideja o kulturi spavaćih soba kod devojčica. Svaka
devojčica ima nekakav super tajni svet u svojoj sobi gde može da stvara i
24 DŽENIFER MATU

smišlja stvari, i Kejtlin je mislila da bi bilo kul kada bi devojke mogle da s

drugim devojkama podele šta se dešava u tim tajnovitim prostorima. To su
Riot Grrrls pokušale. Pokušale su da omoguće devojkama da pronađu jedna
drugu. Devojke kojima je bilo stalo do istih stvari i koje su bile iste bitke i
kojima su se dopadale iste stvari. Ali pošto je to bilo u doba pre interneta,
radile su to pomoću zina i bendova i tekstova pesama i koncerata i kaseta koje
su prodavale za pet dolara.
Dok sedim u polutami svoje sobe gledajući Kejtlin i ostale Riot Grrrls na
ekranu svog laptopa, ne prestajem da mislim o maminoj MOJA PROTRAĆENA
MLADOST kutiji. O Čudesnoj Ženi koja sređuje ulične siledžije. O starim
polaroidima devojaka s crnim karminom koje izgledaju kao da su spremne da
osvoje svet svojim stavom. O neonskozelenim fiajerima kojima se reklamira
konvencija Riot Grrrls u Vašingtonu i skupove za prikupljanje sredstava za
krizni centar za žrtve silovanja.
Junačne. To je reč iz rečnika koja bi mi donela dodatne poene na bilo kom
glupavom testu gospodina Dejvisa.
Riot Grrrls nisu marile šta ljudi misle. Želele su da ih vide i čuju.
Jer su bile junačne.
Mazim se sa Džoan Džet na krevetu dok dokumetarac ide, i ideja koja se
taložila u pozadini mog uma počinje da dobija oblik. Luda je. Zapravo je
smešna. Ali ne prestajem da mislim o njoj.
Sve do mog trećeg razreda mama je pušila. Pokušala je to da radi krišom
dok sam bila baš mala, ali na kraju je znala da sam je provalila i izvinjavala bi
mi se svaki put kada krene na trem iza kuće da puši.
„Oh, Vivi, žao mi je“, rekla bi mi uz uzdah. „Zaista pokušavam da ostavim,
ali tako je teško.“
U mom umu trećaka rodila se ideja. Sama u sobi, iseckala sam tuce
papirića veličine svog dlana i na njima crnim markerom napisala stvari poput
PUŠENJE UBIJA i PUŠENJE IZAZIVA RAK i NE ŽELIM DA IZGUBIM SVOG
JEDINOG RODITELJA. Sad kad se toga setim umirem od stida zbog tog
poslednjeg, ali bila sam vrlo ozbiljan trećak i ujedala sam pravo za srce. Nakon
što sam ih ukrasila mrtvačkim glavama i čiča glišom koji je predstavljao mene
kako plačem pored nadgrobnog spomenika na kome piše POČIVAJ U MIRU,
MAMA, pristupila sam finalnom delu tajne misije. Sakrila sam znake svuda po
kući. Iza dezodoransa u ormariću za lekove. U njenoj fioci za donji veš. Složene
u kvadratiće u kornetima od jaja. Čak sam umuvala jedan i u njenu paklicu
kamellajta.
Mama je pronašla prvi (pohranjen u kutiju kornfleksa) i zamahala mi
njime tokom doručka tog jutra.
 DRČNA 25

„Vivijen, jesi li ovo ti uradila?“, pitala je izvijajući obrvu.

„Ne znaaaaaaaaam“, rekla sam, izvijajući obrvu u odgovor. „Možda je to
neki anonimni protivnik pušenja.“ Obožavala sam da se igram tajnog
osvetnika. Iako sam u srcu znala da nije baš tako tajni.
Majka je zakolutala očima na mene, ali nešto čudno se desilo nakon što je
pronašla sve kartice.
Prestala je da puši. Zauvek. Moja misija je uspela.
Kada se dokumentarac završi pomazim Džoan Džet poslednji put i
odlazim do maminog stola u dnevnoj po zalihe. Telo mi bruji od uzbuđenja.
Držim palčeve da naš ćudljivi štampač, koji pola vremena ne radi, večeras
proradi. A onda iz majčinog ormara uzimam poslednju stvar koja će mi biti
potrebna.
Po stoti put vadim mamine stare zinove i gledam ih novim očima. Hvatam
beleške. Odnosno, da budem sasvim iskrena, malo kao kradem. Ali ne mislim
da bi devojkama koje su osnovale Girl Germs i Bikini Kill i Sneer to smetalo.
Zapravo, verovatno bi bile srećne zbog ovoga.
Jednim prstom prelazim preko nečega što se zove „Manifest Riot Grrlsa“.
Ne sećam se da sam ga ikada pre pročitala. Nalazi se u jednom od Bikini Kili
zinova i pitam seje li ga sama Kejtlin Hana napisala. Gutam reči.
Zato što ne želimo da se uklapamo u tuđe (muške) standarde za ono što
jeste i nije.
Zato što smo ljute na društvo koje nam govori da je Devojka = Glupo,
Devojka = Loše, Devojka = Slabo
Zato što svojim celimsrcemtelomumom verujem da devojke konstituišu
revolucionarnu duhovnu silu koja može, i hoće, zaista promeniti svet.
Zamišljam šokiran, povređen izraz na licu Lusi Ernandes na času kada joj
je Mičel Vilson rekao da mu napravi sendvič. Razmišljam o odvratnoj majici
Džejsona Garse i o glupavom njihanju njegovih kukova. Zamišljam svoj život u
Ist Rokportu kako se proteže ispred mene, niz skupova podrške i beznačajnih
razgovora u kafeteriji s poslušnim devojkama koje poznajem od vrtića.
Zamišljam sve podrazumevane stvari koje će doći nakon toga – odlazim na
koledž, završavam sa okej tipom i okej poslom i svaki jesenji petak do svoje
osamdesete godine provodim na ragbi utakmicama gimnazije „Ist Rokport“.
Duboko udišem i otvaram crni marker. Za početak mi treba pravo ime.
Oči mi klize preko izlizanih korica maminih zinova. Uzimam jedan po imenu
„Snarla“, prinosim ga licu, zatvaram oči i duboko udišem, zamišljajući da mogu
da namirišem memljive podrume i stovarišta u kojima su Riot Grrrls držale
koncerte za po tri dolara. Zamišljajući da mogu da ih čujem kako pevaju reči
koje su uz mnogo truda prepisale na stranice svojih zinova.
26 DŽENIFER MATU

Nisam tvoja lutkica

Nisam tvoja mišica

Devojko, zaplešimo bosonoge

I drži me za ruku čitave noći

Slobodno nas iskušaj, dečko

Rado uzvraćamo udarac2

Poslednji stihovi su mi omiljeni.

Mogu da zamislim Riot Grrls – moju majku među njima – kako noću idu
ulicama u svojim martinkama i sa opasnim frizurama i tamnim karminima,
spremne da se zauzmu za ono u šta veruju. Za šta su znale da je ispravno.
Besne. Nedodirljive. Nezaustavljive. I – ako biste upotrebili reči koje je
baka izrekla o mami tokom sinoćnje večeri – drčne.
Odjednom, imam ga.
S jezikom između zuba, krajnje usredsređena, mirne ruke, pažljivo
ispisujem slova, već zamišljajući izgled gotovog proizvoda. Završavam ispis
naslova, a potom u poslednjem trenutku dodajem savršen moto. Kad završim,
iskrckam vrat, malo me boli jer sam se tako predano pogrbila nad svojim
radom. A potom se divim svom delu. Osećam kako adrenalin struji mnome.
Smešim se.
Veoma dugo nisam bila ovako uzbuđena u vezi s nečim.

Do maminog povratka s posla ima još sat vremena i uzimam završene stranice
i plašljivo ih stavljam u registrator za matematiku, koji potom ubacujem u
ranac. Pre nego što sasvim izgubim hrabrost, isteram bicikl iz garaže i uzjašem
ga, krećući ka centru Ist Rokporta.
Pošto je večeras utakmica, grad je uglavnom mrtvo more sa znacima na
Deiri Kvinu i Soniku na kojima piše ZATVORENO ZBOG UTAKMICE. Žuta
svetlost uličnih lampi obasjava prazne ulice i parkinge. Ali „Kopiraj me“ je na
obodu poslovne četvrti i jedna je od nekoliko radnji u Ist Rokportu koje su
uvek otvorene do ponoći. Projezdim pored Volgrinsa i frizerskog salona gde su
deda i baba morali preskupo da plate sređivanje mamine tirkizne kose pre
tako mnogo godina.

2I won't be your babydoll I won't be your pageant queen Girl let's dance in our bare feet Let's hold
hands all night long Go ahead and try us boy We love to fight back
 DRČNA 27

Tako je tiho da se osećam kao jedan od poslednjih preživelih stanovnika

grada duhova. Lepljivi jesenji vazduh miriše na masnoću iz kanalizacije i
benzinske pumpe, i ako duboko udahnem neću osetiti ni mrvicu mirisa slane
vode iz zaliva udaljenog tek par blokova. U Ist Rokportu je lako zaboraviti da
živite pored okeana. Nije kao da se Meksički zaliv zapravo računa u okean.
Prošlog leta je u njemu plutalo toliko fekalija da su zatvorili plažu na dve
nedelje. Ist Govnoport bilo bi bolje ime.
Lagano ukočivši parkiram bicikl i ulazim u „Kopiraj me“, pri čemu mi je
potreban trenutak da mi se oči priviknu s noćne tame na fluorescentni sjaj
unutrašnjosti kopirnice. Nema mušterija i samo je jedan radnik, momak koji
nosi otrcan crveni prsluk koji bi verovatno trebalo da je nekakva „Kopiraj me“
korporativna insignija. Na stolici iza kase je tako zauzet čitanjem
raskupusanog romana da i ne podiže pogled kada uđem. Pažljivo vadeći
registrator iz ranca prilazim kasi. Na pločici sa imenom piše mu FRENK.
„Ovaj, zdravo?“, kažem i Frenkpodiže pogled i nekoliko puta snažno
zatrepće kao da pokušava da obradi činjenicu da sam tu. Ispod vilice ima
strnjiku od brade i gomilu neuredne prosede kose, koja mu na glavi leži kao
ptičje gnezdo. Mogao bi da ima trideset ili šezdeset godina, nisam sigurna. Ali
pre nego što odluči da progovori sa mnom, pažljivo namešta naočari bez
okvira i trepne još tri ili više puta.
„Kako mogu da ti pomognem?“, napokon kaže, spuštajući „Keri“ Stivena
Kinga.
„Ovaj, pitala sam se… da li biste mogli da mi iskopirate nešto?“, mrzim da
razgovaram s ljudima u radnjama, čak i kad nema nikog drugog da me čuje.
Uvek se plašim da ću zvučati glupo.
„Pa, radnja se zove „Kopiraj me“, tako da mogu pomoći tebi da to uradiš“,
kaže mi Frenk suvo. Ali na licu mu se pojavljuje poluosmeh tako da nisam
previše nervozna.
Frenk uzima mali plastični brojač, vodi me do jedne mašine i stavlja
brojač na mesto. Pokazuje mi kako radi i nudi se da gleda kako probavam da
bih bila sigurna da radim to kako treba.
Obrazi mi se žare, ali izvlačim stranice iz torbe i pokušavam da
isprogramiram mašinu da kopira dvostrano, kao što mi je Frenk pokazao.
„Bokserka, a?“, kaže Frenk, pokazujući bradom prema naslovnoj strani.
„Aha“, kažem.
„Kul“, kaže Frenk, ignorišući moju usplahirenost. Pobrine se da moja
probna kopija ispadne okej, čak je i savijajući napola tako da bude potpuno
gotova. Kada mi je preda još uvek je topla kao tost.
28 DŽENIFER MATU

Dok je držim u ruci moja ideja postaje tako stvarna da odjednom ne mogu
da se odlučim da li da vrištim od uzbuđenja ili ovog trenutka sve obustavim.
„Ovo izgleda dobro“, uspem da kažem.
„Onda ti ga prepuštam“, kaže Frenk.
Kada se vrati za pult, okrenem se kopiranju. U glavi računam koliko
ženskih toaleta mislim da ima u gimnaziji „Ist Rokport“, i ukucavam broj
kopija koje su mi potrebne. Dok mašina bruji, po deseti put proveravam
telefon. Moram da se vratim kući pre mame inače nikada neće poverovati da
mi je bilo tako loše da sam odlučila da ne odem na utakmicu. Moguće je da bi
mama razumela šta radim, ali jedva ja mogu da shvatim činjenicu da ovo
radim tako da ne znam ni kako bih počela njoj da objašnjavam.
A sem toga, ima nečeg izvrsnog u tome što je to moja tajna.
Napokon izbacujem brojač i vraćam se za pult kako bih platila novcem
koji mi je preostao od rođendana prošlog meseca. Frenk mi uputi još jedan
poluosmeh pre nego što izađem. A onda, baš dok prolazim na vrata, dovikne
mi: „Vidimo se, Drčna!“.
Prođe trenutak dok ne shvatim da se meni obraća, ali dok se okrenem da
mu mahnem, oči su mu ponovo uperene u knjigu.

Stižem kući pre mame i ubacujem papirnu vrećicu u ranac – preko vikenda ću
morati da savijem i ostale. To jest, ako ne izgubim petlju.
Kako je ne bih izgubila, trebalo bi da slušam „Rebel Girl“ stalno iznova
sutra i u nedelju.
Oblačim runaways majicu i perem zube, i dok gasim svetla i uvlačim se u
krevet, mamin auto ulazi na prilaz. Uskoro me obasja srebrno svetlo i
zažmirkam kao da sam spavala sve do sada i da sam iznenađena.
„Viv?“, mamina silueta proviruje kroz dovratak, dok šapuće. „Je li ti
bolje?“
„Aha“, odgovaram joj, nadajući se da se u kuhinji ne oseća pica. Trebalo bi
da imam stomačni virus, na kraju krajeva.
„Reci mi ako ti nešto zatreba, važi?“
„Aha“, šapućem.
Kada mama zatvori vrata, skliznem dublje pod pokrivače i osećam kako
mi telo struji od iščekivanja kad pomislim na kopije u svom rancu. Niko na
svetu ne zna da postoje. Dobro, osim Franka iz „Kopiraj me“. A on i tako ne zna
naredni korak mog plana.
Napokon, nakon nekoliko minuta osećam kako tonem u san, a kada me
savlada, sanjam kako stupam kroz „Kopiraj me“ s Frenkom, oboje smo obučeni
 DRČNA 29

u iste runaways majice, kako ostavljamo primerke mojih uradaka na svakoj

kopir-mašini.
PETO POGLAVLJE
Ultrarano ujutru škola deluje kao ukleta. Spolja uopšte ne deluje drugačije, ali
bez tela tinejdžera da ispune njene hodnike i lupaju po njenim ormarićma,
deluje kao šupalj, prazan prostor na obodu nekog paralelnog univerzuma
punog duhova tinejdžerskih snova koji su umirali tužnom, tragičnom smrću,
obično satkanom od zatvorenih testova i katastrofa na maturskim večerima.
Sve što mogu da uradim dok otvaram bočna vrata jeste da zanemarim čudan
osećaj i da se nadam da unutra nema nikoga ko bi me uhvatio.
Biram jezički hodnik kao tajnu tačku ulaska. Znam da glavni domar,
gospodim Kazas, dolazi sumanuto rano kako bi otključao sva vrata i popalio
svetla i uključio klimu ili grejanje – koji kao da se uvek kvare za najtoplijih,
odnosno najhladnijih dana u godini. Tehnički nije protiv pravila biti ovde u
pola sedam ponedeljkom, ali ako mislim da mi plan upali niko me ne sme
videti.
Dok mi srce lupa uvlačim se u prvi ženski toalet na koji naiđem. Kad sam
unutra, udišem, uvlačim ruku u ranac po kopije Drčne. Ruka mi obuhvata
topku od dvadesetak zinova, pa zastaje. Ako ih izvučem i spustim i izađem,
nema povratka. Ne, jer će se prvo zvono oglasiti za pola sata.
Kap kap slavina koje cure muči me iz pozadine.
Ne. Možeš. Ne. Možeš. Ne. Možeš.
Ja sam devojka koja uči za testove. Ja sam devojka koja radi domaći na
vreme. Ja sam devojka koja kaže dedi i babi da će biti kod njih za pet minuta i
pojavi se za tri. Ja sam devojka koja ne izaziva frku. Čak se i skupim u klupi kad
me nastavnik prozove na času. Ja sam devojka koja bi radije isparila nego
privukla čak i pozitivnu pažnju na sebe.
Kap. Kap. Kap. Ne. Možeš. Ne. Možeš.
Potpuno iskreno? Ponekad se uhvatim kako na plejbek pevam u ogledalo
u svojoj spavaćoj sobi, i postidim se sebe iako nema nikoga da me vidi sem
mog sopstvenog odraza.
KapKap. KapKap. KapKap. NeMožeš. NeMožeš. NeMožeš!
Ako me uhvate kako širim Drčnu, mogu samo da zamislim kakvu će kaznu
direktor Vilson izmaštati. Zin koji kritikuje njegovu dragocenu školu
definitivno će mi doneti tešku, javnu kaznu. Mnogo goru nego bilo šta što bi se
desilo mojoj majci dok je išla hodnicima iste ove zgrade sa nedozvoljenom
 DRČNA 35

tirkiznom kosom. Bacam pogled na bokserku na naslovnici Drčne,

pokušavajući da poprimim taj njen totalno opak stav.
Ali jebeš to! Ja sam poslušna Vivijen i biću poslušna i u vezi sa ovim.
Nakon svega, ovi zinovi postoje jer sam ih ja napravila. Stvarni su. Ne mogu da
prekinem sada.
I dok zadržavam dah, spuštam topku na doprozornik, tik ispod
zasenčenih prozora s prizemlja, koje devojke nekad odškrinu kako bi mogle da
puše, a da ih ne uhvate.
Eto. Učinjeno je. Na trenutak posmatram kopije, pokušavajući da
zamislim kako će delovati nekome ko nema pojma odakle su se stvorile.
Nadam se kao božični poklon. Ili trag u lovu na blago.
Dok brzo koračam kroz hodnike, po glavi premećem izgovore zašto sam
ovde ovako rano (Trebalo bi da se nađem s nastavnikom da nadoknadim test.
Htela sam da vidim savetnika za koledž. Nisam mogla da spavam pa sam rešila,
šta sad, da bih mogla i ranije da stignem?!) Zastajem kod svakog ženskog
toaleta i ostavljam topke Drčne sve dok mi ne preostane samo jedan primerak.
Ni u jednom trenutku ne vidim gospodina Kazasa ili nekog drugog odraslog.
Konačno stižem do svog ormarića i ubacujem preostali primerak ispod nekih
starih sveski sa spiralom.
Oglašava se prvo zvono i ne prođe mnogo vremena pre nego što se tela
uliju u zgradu i sunce izađe. Dok idem na američku istoriju, skeniram lica
svojih drugarica iz razreda, pitajući se da li je svaka ta devojka koju pogledam
već bila u toaletu. Pitajući se da li je primerak Drčne udenut u svesku ili savijen
u zadnjem džepu iznošenih farmerica. Osećam kako mi srce pulsira, puno
nečeg bitnog.
Dok zvoni zauzimam mesto u pretposlednjem redu, i Klaudija utrčava
trenutak kasnije uvlačeći se u klupu pored mene. Nastavnica, gospođica
Robins, petlja s papirima na stolu. Čak i ne podiže pogled da nas pozdravi.
Naša drugarica Sara sedi ispred nas i koristi nepripremljenost gospođice
Robins da se okrene prema Klaudiji i meni. Tada ugledam primerak Drčne u
njenim rukama. Mogu da osetim kako mi se obrazi rumene, pa naginjem glavu
kako bi mi kosa pokrila obraze.
„'Ste videle ovo?“, pita nas Sara.
Klaudija pruža ruku. „Ne, šta je to?“
Sara joj daje zin i gledam kako Klaudijin pogled klizi preko reči koje sam
pisala u petak uveče dok je ona s pola srca navijala za istrokportske Pirate do
pobede u Refjudžiju.
„Lele“, kaže Klaudija.
36 DŽENIFER MATU

„Šta je to?“, pitam umesto toga, moleći se da izgledam normalno dok

virim preko Klaudijinog ramena.
„Pogledaj sama“, kaže Klaudija i naginjem se iznad zina kako bih pročitala
sopstveno delo. Pokušavam da iskrivim lice u izraz iznenađenja i radoznalosti.
„Hah“, uspevam da izgovorim. Osećam se tako neprirodno da ne mogu da
verujem da ne zure sve u mene.
Ali oči mojih prijateljica su na zinu. „Skroz pogađa“, kaže Sara. „Mislim,
sve ovo je totalno tačno. Ali pitam se ko ga je napravio? Tipa, ko su sve ove
'drčne devojke' o kojima se govori? Jel' to neki klub ili nešto?“
„Jesi li videla ono pozadi?“, pita Klaudija. „Da se u petak dođe u školu sa
zvezdicama i srcima na rukama?“ Sleže ramenima i podiže obrve. „Nisam
sigurna šta će se kog vraga time postići.“
Klaudijine reči me zabole jer shvatam da uopšte nisam razmislila o tome
šta će se postići zvezdicama i srcima. Riot Grrrls su radile slične stvari kako bi
pomogle istomišljenicama da se pronađu na svirkama. Ali nisam sigurna šta će
devojke sa išaranim šakama učiniti u petak. Nisam sigurna da će se ijedna
devojka pojaviti u školi sa označenim šakama.
„Valjda je barem kul što je ovo napravljeno“, kažem, pecajući kakvu-takvu
pohvalu.
„Šteta što Mičel Vilson i njegovi kretenski prijatelji neće ni znati da
postoji, a oni su ti koji bi trebalo da ga pročitaju“, kaže Klaudija. „Drži.“ Baca
Drčnu preko Sarinog ramena i skljoka se u klupu dok gospođica Robins kreće
ka katedri kako bi započela milionito predavanje o događaju na Tipot Domu ili
nečemu što podjednako ubija u mozak.
Kad zazvoni za kraj časa Sara ostavlja Drčnu na klupi kao da je
zaboravljeni domaći. Odupirem se porivu da je podignem i ponesem sa sobom
kao nekakva previše revnosna majka.

Dok stignem do časa engleskog kod gospodina Dejvisa, osećam se kao ćorak
od petarde. Videla sam šačicu devojaka s Drčnom u rukama, ali nakon Sare i
Klaudije na prvom času nisam čula nikoga da priča o njoj. Poseta jednom
toaletu otkriva polovinu topke zina Drčna kako tužno leži na pultu, a jedan je
nepažljivo oboren na pod sa slabim otiskom stopala preko naslovne strane.
Izgleda kao da ljudi radije razgovaraju o pobedi Pirata i predstojećoj utakmici
protiv Port Aranzasa ove nedelje.
Ali dok zauzimam mesto za engleski, ugledam Lusi Ernandes u prvom
redu s primerkom Drčne u rukama, kako čvrsto stisnutih usana i nabranog
čela čita unutrašnjost. Okreće zin da bi pročitala poleđinu. Onda ga otvara i
 DRČNA 37

ponovo čita sve. Ne mogu a da je ne posmatram dok ga proučava, i uspevam

da uhvatim najmanju mrvicu osmeha kako joj se pojavljuje na licu.
Zazvoni i gospodin Dejvis ulazi. Prepuštam se početku najgoreg časa tog
dana kada spazim da ga sledi onaj novi sa skupa podrške. Sin umetnika iz
Ostina. Set Akosta.
„Uh. Zdravo?“, kaže Set leđima gospodina Dejvisa. Gospodin Dejvis se
okreće i zuri u Seta.
„Da?“
„Ja sam nov“, kaže mu, dajući mu ceduljicu. „Upravo su me stavili u ovaj
razred.“ Glas mu je dubok i baršunast.
Dok gospodin Dejvis pregleda Setov raspored, čujem kikotanje iz zadnjeg
dela učionice. Mičel i njegovi nabildovani drugari umiru od smeha, verovatno
jer je Set nov i oblači se kao da je iz Ostina, a ne iz Ist Rokporta, i to mora da im
je zabavno. Ali Mičel Vilson bi mogao da proživi hiljadu života i da nikada ne
dosegne savršenost kakva jeste Set Akosta u svojoj sonic youth majici bez
rukava i savršeno raščupane crne kose.
„Sedi, Sete“, nalaže mu gospodin Dejvis, pokazujući prema klupi. Set bira
jednu praznu u uglu koji mi nije nimalo blizu. Grize nokat na palcu i bledo
gleda u tablu dok ja pokušavam da ne zurim previše. Pitam se šta je
doručkovao i koja mu je pesma Sonic Youtha najomiljenija i da li je već spavao
s nekim.
Od ove poslednje misli počinjem plitko da dišem.
Gospodin Dejvis započinje predavanje koje je tek za nijansu manje
dosadno od predavanja gospođice Robins s prvog časa, a ja provodim vreme
gledajući od Seta do sveske u koju pokušavam da zapišem beleške. I Set hvata
beleške zbog čega mislim da je pametan, ili da mu je barem stalo do uspeha,
što je nešto na šta se ložim, pošteno rečeno, iako sam prilično sigurna da
gimnazija „Ist Rokport“ nije mesto na kome će iko postati pametniji nego što
jeste.
Tako sam obuzeta posmatranjem Seta da gotovo nisam primetila da Lusi
ima primerak Drčne na ivici stola. Ali negde na polovini tog zamornog
pedesetominutnog časa vidim ga kako leži tamo, kao amajlija za sreću.
Ostavlja ga tamo tokom čitavog predavanja, ali ne progovara tokom čitavog
časa, čak ni kada gospodin Dejvis postavi pitanje, tako da mi deluje kao da se
naučila pameti. Ipak, ne mogu a da ne pomislim kako ima nečeg promišljenog
u načinu na koji je ostavila Drčnu na vidljivom mestu, i to je nekako kul.
Napokon, gospodin Dejvis seda za svoj sto da se isključi za kompjuterom
dok mi navodno „samostalno radimo“ (a zapravo krišom čačkamo telefone).
Tada Mičel Vilson ustaje uz zadnje klupe, gde je gotovo izvesno spavao bez
38 DŽENIFER MATU

posledica, i klizi do prednjeg dela učionice da baci nešto u smeće. U povratku,

jednim glatkim pokretom, Mičel uzima Drčnu u ruku i nosi je nazad do svog
stola. Lusi zabaci glavu i usne su joj u obliku slova O, kao da će progovoriti, ali
onda ih samo zatvara i okreće se napred. Uspevam da vidim slomljen izraz na
njenom licu iz profila, iako joj je lice poluskriveno iza uvojaka.
„Šta je kog vraga ovo?“, kaže Mičel uz pucanj papira kako je otvorio zin.
Ne okrećem se. Jedno je kritikovati Mičela na stranicama Drčne. Ali biti u
njegovom vidokrugu dok čita moje reči čini moju tajnu s Drčnom
užasavajućom umesto uzbudljivom.
„Drčne devojke su umorne?“, pita. „Možda bi trebalo da dremnu ako je
tako.“ Momci koji sede oko njega horski odgovaraju sa „heh heh“.
Pogledam prema gospodinu Dejvisu, koji kao da se trgao iz sna za svojim
stolom. Baca pogled na sat.
„Ok, gle'jte ovamo… možete da razgovarate poslednjih par minuta časa,
ali molim vas tiše.“
E sjajno. Sad su psi stvarno pušteni s lanca.
„Okej sačekajte malo, slušajte ovo“, Mičel nastavlja dok se većina ljudi u
razredu okreće u stolicama, naginjući se ka njemu. Cak i Set gleda preko
ramena, upijajući siledžiju iz poslednje klupe svojim tamnim očima. Možda ću
delovati sumnjivo ako se ne okrenem. Izvijam vrat i vidim Mičelove oči kako
preleću stranice Drčne. Moje stranice.
„Jeste li i vi umorne od toga da vam određena grupa muških đaka
naređuje da im 'napravite sendvič' kad izrazite mišljenje na času?“, čita, a
potom podiže pogled, sa osmehom tako širokim kao da je upravo proglašen
sportistom godine. „Hej, pa to sam ja!“ Sleže ramenima u fazonu „kriv sam po
svim tačkama optužnice“. Sorry not sorry!
„Čekaj, pročitaj ovo“, kaže Aleks Adams, drugi ragbista iz zadnje klupe.
Upire prstom u Drčnu, pa je udari jednom, pa drugi put, uživajući. „Pročitaj
ovo poslednje.“
Nastojim da mi lice deluje normalno i neutralno, ali tako snažno
pritiskam stopala u cipelama da đon jedne od njih zaškripi po popločanom
podu.
„Okej, sad ću“, pristaje Mičel. „Kaže, „Jeste li i vi umorne od toga što ragbi
tim dobija svu pažnju i sve što poželi?“ Mičel se glasno nasmeje kao da je
pročitao da je zemlja ravna ili da putovanje kroz vreme postoji. (Zapravo,
moguće je da je Mičel dovoljno glup da misli da su te stvari istinite.) „Jel' ovo
ozbiljno? Nadrkane su što radimo svoj posao i dobijamo utakmice? Izvin'te,
nisam znao da bi trebalo da izgubimo da se neke devojke ne bi osećale
tugaljivo i sve to.“
 DRČNA 39

Kikotavi, hehetavi, podrigujući glupavo-dečački zvuči slede, ali istina je da

se i neki drugi đaci smejulje i smeju. Cak i neke devojke.
Mičel se naginje unapred u stolici, gledajući ka Lusi koja pakuje stvari u
ranac. Zuri u sat kao da se trudi da ga ubrza snagom volje.
„Hej, nova“, govori on, u pravcu Lusinih leđa. „Nova, okreni se, hoću nešto
da te pitam.“
Lusina ramena se spuštaju neznatno. Ali okreće se. „Šta je?“, kaže.
„'Si ti napisala ovo?“, pita je Mičel, klateći Drčnu između prstiju.
Lusi okleva trenutak duže nego što je potrebno pre nego što izgovori
hladno i odsečno „Ne“, nakon kojeg se okreće i nastavlja pakovanje.
„Jutros su u svim ženskim toaletima bili primerci toga“, neko kaže. Mičel
ponovo sleže ramenima, s pogledom na Lusi. Predugo se zadržava na njoj.
„Šta god, i tako je gomila sranja“, Mičel poluglasno promrmlja. Zgužva
Drčnu svojim kvoterbekovskim rukama i baca je u prednji deo učionice gde se
odbija od table.
„Hajde da koristimo kantu za smeće, molim vas“, kaže gospodin Dejvis,
nakratko se vraćajući u život.
Napokon zazvoni i vidim Seta kako izjuri na vrata ne osvrćući se.
U zakrčenom hodniku nalećem na Lusi. Oči su joj uprene napred, usne
ravna crta.
„Hej“, govorim joj tihim glasom. „Imam primerak viška, ako želiš. Moj
ormarić je odmah ovde.“
Lusi se iznenađeno okreće, podižući obrve.
„Stvarno?“, kaže.
„Naravno.“
Stoji sa strane dok petljam oko kombinacije ormarića, i kad pronađem
primerak Drčne koji sam sačuvala, dajem joj ga.
„Hvala“, kaže uz osmeh. „Ovo je baš kul.“
„Aha, prilično je zanimljivo“, odgovaram. „Nisam ga ja napravila, znaš“,
kaže mi. „Znaš li ko jeste?“
Odrično odmahujem glavom. Ako progovorim znaće da lažem.
„Onaj Mičel je totalni kreten“, kaže Lusi, i dok ona to govori hvatam sebe
kako pogledom pretražujem hodnik proveravajući da Mičel nije u blizini.
Nervira me što mi je prva reakcija da se uverim da ne može da nas čuje, ali ne
želim da me uhvati i da postanem sledeća meta njegovih šala. Isuviše me plaši.
„On ovde može da radi šta mu je volja“, delim s njom, glasom tišim nego
što mora da bude.
„To sam i sama shvatila“, kaže Lusi podižući jednu obrvu. „Bilo kako bilo,
hvala na ovome.“ Ubacuje Drčnu u svesku. „Hej, kako se beše zoveš?“
40 DŽENIFER MATU

„Vivijen“, kažem joj. „A zovu me Viv.“

„Aha, tako sam i mislila. Zapravo nikad ne progovaraš na času, pa nisam
bila sigurna.“
Sležem ramenima, isprva ne znajući kako da odgovorim. „Nešto ne mislim
da se pričom na času išta postiže“, na kraju uspem da smislim.
„Stvarno“, kaže ona. „Bilo kako bilo, ja sam Lusi. I kao što je onaj kreten
istakao, nova sam ove godine.“
Nasmešim se i klimnem glavom. „Aha, znam.“ Nisam sigurna šta bi još
trebalo da kažem. U Ist Rokportu nailazim na tako malo novih ljudi.
Lusi mi uzvrati osmeh, ali kada ne kažem ništa, slabašno mi mahne i uputi
se niz hodnik. Podignem ruku u znak pozdrava, i tek kada nestane u gomili
shvatim da sam mogla da je pitam odakle je, ili zašto joj se porodica preselila
ovamo. Mogla sam čak i da je pitam je li mislila da nacrta zvezdice i srca u
petak, kao što Drčna nalaže.
Zurim u svoje gole šake i shvatam da i sama moram sebi da odgovorim na
isto pitanje.
ŠESTO POGLAVLJE
Uvek ja guram kolica kad mama i ja idemo u samoposlugu, kako bi mama
mogla da se koncentriše na listu – napisanu na papiru, naravno. Tako je još od
osnovne škole.
„Crni pasulj ili prebranac?“, pita me razgledajući konzervirane namirnice
ispred sebe.
„Prebranac.“
„Crni je zdraviji.“
„Prebranac.“
Majka me prostreli pogledom, ali popušta.
Gotovo uvek odlazimo u nabavku četvrtkom uveče, ako ona ne radi.
Mama ne može da podnese ludnicu u koju se radnja pretvori vikendom, a to
nam je zajednički ritual. Ali dok guram kolica pokušavajući da manevrišem
lepljivim levim zadnjim točkom, uhvatim se kako gledam u svoje šake koje
stežu rukohvat kolica umesto da razgovaram s mamom.
Na šakama nemam ni jedan jedini mladež ili pegu. Nokti su mi prirodni –
lakiranje mi je preveliko smaranje. Pokušavam da zamislim ove šake ižvrljane
zvezdicama i srcima. Pokušavam da zamislim kako li bih se osećala da takva
prođem hodnicima „Ist Rokporta“. Srce mi zalupa brže, ali nisam sigurna da li
od uzbuđenja ili nervoze. Zamišljam sve kako gledaju mene i moje drugarice i
postavljaju nam pitanja. Stežem pesnice i duboko udišem.
„Okej, hajde da pređemo na smrznutu hranu“, kaže mama. Na mnogo
načina se razlikuje od Bajke i Deke – osim kad je u pitanju navučenost na
stoufer smrznutu hranu. Sledim je gurajući kolica.
Čitave nedelje pokušavam da dokučim šta ja to radim. Istina je da je od
ponedeljka ujutru sve bilo prilično… potpuno isto. Najveći razvoj događaja
verovatno je bilo ono kad sam dala Lusi svoj primerak Drčne. Klaudija je više
uopšte nije pominjala, a Mičel se nije cimao ni da se sprda s njom nakon ono
jednom na času gospodina Dejvisa – barem koliko ja znam. Želela sam da je
pomenem na ručku sa Sarom i Klaudijom i ostalim devojkama, ali brinem se
da bih ako previše pričam o njoj mogla da ispadnem sumnjiva, iako je
verovatnoća da sam ja tvorac Drčne otprilike ista kao da posetim
međunarodnu svemirsku stanicu ili pronađem lek za rak na času hemije.
42 DŽENIFER MATU

Nisam sigurna jesam li očekivala da nešto ispadne od toga. Možda je sve i

gotovo. Možda mi je pravljenje Drčne bio samo ventil.
Važi, Vivijen, ali zašto si ubacila ono o srcima i zvezdicama ako nisi
planirala da to nekuda vodi.
Namrštim se pokušavajući da ignorišem ovo pitanje, ali to je nemoguće.
Jer negde u sebi znam da želim da ta stvar s Drčnom krene nekud. Znam da
želim. Samo nisam sigurna da želim da se obavežem da ja budem ta koja će to
predvoditi. Šta god to bilo.
Mrštim se na konzervu prebranca gurajući i dalje kolica. Bilo bi mi lakše
da samo mislim na Seta, ali nisam ga čak ni videla ove nedelje sem na času
gospodina Dejvisa. Ulazi dok zvoni i izlazi dok zvoni i nikada ne priča. Samo
hvata beleške i sedi tamo sav tajanstven. Juče je nosio majicu s natpisom
„Black Flag“, i provela sam noć slušajući njihovu pesmu „Rise Above“ na
telefonu. Od nje su mi se prsti na nogama grčili i grudi su me bolele, ali na
dobar način.
Drhtim kroz odeljak smrznute hrane dok mama ubacuje nekoliko
pakovanja lazanje i stejka. Konačno prođemo kasu i pomažem joj da
spakujemo kese u našu hondu. Staram se da kornet jaja ne leži isuviše
nestabilno na zadnjem sedištu, kad iza sebe začujem muški glas.
„Liza?“
Nastaje pauza, a onda začujem mamin glas, sav zvonak i bezbrižan. „O!
Džone, zdravo. Kako si?“
Izvučem se iz auta i vidim mamu kako stoji licem u lice s tipom otprilike
njenih godina. Nosi zelenu bolničku uniformu i komotan sivi duks s
kapuljačom, a lice mu pokriva kratka neuredna riđa brada. Mamino lice sija
kao da joj ovaj tip pruža dobitni loto listić umesto što je pozdravlja.
„Kupuješ namirnice?“, pita taj čupavi riđi tip.
„Trudim se“, odgovara mama, i dalje nekako čudnim glasom.
„Sutra radiš prvu, jelda?“, pita je.
„Da“, odgovara moja majka, kolutajući očima. Čitava ova interakcija mogla
je da se dešava i u kafeteriji gimnazije „Ist Rokport“, i dok se naslanjam na
mamin auto na parkingu HEB marketa, moje nade da svet odraslih nimalo ne
liči na srednju školu pomalo se uruše. Zašto se mama ponaša kao tinejdžerka?
Ko je ovaj bizarni lik s riđom bradom?
„E da, ovo je moja ćerka Viv“, kaže moja majka, pokazujući glavom na
mene i smešeći se. Podižem ruku i malo se osmehnem.
„Drago mi je da smo se upoznali, Viv“, kaže riđi tip. „Ja sam Džon. Tvoja
mama i ja radimo zajedno.“
 DRČNA 43

„I meni je drago da smo se upoznali“, odgovaram automatski, pažljivo ga

posmatrajući. Mama nikada nije pomenula nekog tipa s posla.
„Pa, morale bismo da pođemo“, kaže mama iako se ne pokreće.
Džon se smeši i klima glavom i napokon, nakon dugo vremena mama i ja
ulazimo u kola i ona pali motor, ali dok se Džon isparkirava, primećujem
veliku belo-plavu DE-LOUB nalepnicu na zadnjem delu njegovog terenca.
„Grozno, glasao je za Delouba“, kažem, glasnije nego što je potrebno.
Znam da zvučim detinjasto, ali ovaj Džon me izbezumljuje.
„Ah, Deloub je zapravo umeren“, odgovara mi mama sa odsutnim
osmejkom na licu.
„Mama, kandidovao se za gradonačelnika ispred republikanaca“, govorim
iznervirano. „Rekla si da ne bi glasala za republikanca pa da ti život zavisi od
toga.“
Mama sleže ramenima i isparkirava se sa HEB-ovog parkinga. „Ovo je
Teksas, Vivi. Ponekad je umereni republikanac najbolje što možemo da
dobijemo. Barem je za istopolne brakove.“
Ne mogu da verujem da je u ovom sanjalačkom, rastresenom stanju –
uopšte me i ne sluša – pa se zavežem i naslanjam glavu na hladno staklo
suvozačkog sedišta, mršteći se sopstvenom odrazu. Kada sam bila u osnovnoj,
mama se viđala s nekim tipom po imenu Met, koga je upoznala preko
prijatelja. Doguralo je dotle da je Met dolazio kod nas da gleda filmove sa
mnom i mamom i šetao s nama po kraju i izvodio mamu na večere dok sam ja
bila kod Bajke i Deke. Met je voleo narandžasti tik-tak i imao mešanca
Grovera, koji je mirisao na šampon za pse od lavande.
Bio je fin, valjda, ali dok je bio kod nas uvek sam se osećala kao da čekam
da ode. Nije mi bilo jasno šta će nam. Naposletku, otkako pamtim bile smo
samo nas dve. Mama i ja smo oduvek bile savršeno dobro.
A onda je nekoliko meseci kasnije Met prestao da svraća. Mama mi je
rekla da su se kretali u različitim pravcima, i po tome kako je mama provela
nekoliko noći na telefonu s prijateljicama, namrštenog lica i glasa spuštenog
do šapata, znala sam da ne bi trebalo da postavljam pitanja. Nakon toga, mama
se nikada nije ponašala kao da joj je potreban bilo koji muškarac, osim deke.
A sada je tu ovaj ljubitelj republikanaca Džon s kosom boje narandže zbog
koga se mama zvonko smeje i jedino mogu da mislim o tome koliko sam
razočarana što mami može da se dopadne takav lik.

Kod kuće mama i ja raspakujemo namirnice vodeći isti lak, neobavezan

razgovor kakav vodimo već godinama.
„Reci mi da nisam zaboravila maslinovo ulje.“
44 DŽENIFER MATU

„Gde beše da stavim krompire?“

„Još večeras načinjem ovaj sladoled, nek ide život.“
Kad završimo mama se složi na kauč da gleda televiziju, a ja nestajem
ispod vrelog tuša gde puštam mlazeve vrele vode da mi dobuju po glavi.
Oblačim staru runaways majicu i trenerku, pa prekopavam po zbirci
flomastera i markera na stolu. Uzimam jedan crni marker i skidam mu
poklopac, pritiskajući vrh kažiprstom kako bih se uverila da radi. Sićušne,
raštrkane tačkice izgledaju kao pobunjene pegice koje iskaču niotkuda. Srce
mi snažno lupa u grudnom košu. Zamišljam se kako sutra dolazim u školu,
jedina devojka sa označenim rukama. Koliko brzo ću moći da ih operem, da ne
bih štrcala?
Snažno gutam i stavljam marker na noćni stočić kao budilnik pre nego što
legnem u krevet. Uzimam slušalice i puštam Bikini Kili.

Nijedna devojka na prvom času, američkoj istoriji, nema ništa na rukama. Ni

Klaudija, ni Sara, niko. Samo ja. Moje označene šake deluju mi kao Bajkin fini
porcelan koji drži u staklenoj vitrini i nikada ga ne koristi. Kao krhke stvari
kojima nije mesto u srednjoj školi i moraju biti sklonjene, istog trenutka.
Vrtoglavo poletno stanje u kom sam se nalazila kada sam stvorila Drčnu
nestaje, kao da sam se u „Kopiraj me“ odvezla u snu.
Naravno, Klaudija mi primećuje ruke. Ona mi je najbolja drugarica.
Primeti kad skratim šiške.
„Hej, šta se to dešava?“, glavom pokazuje prema mom krilu u kome
očajnički grčim ruke, pokušavajući da sakrijem oznake koje sam napravila
jutros dok je sunce izlazilo. „Uradila si ono iz biltena?“
Zina, ne biltena, pomislim, ali samo slegnem ramenima.
„Nemam pojma. Bilo mi je dosadno.“ Glup izgovor. Prvi put u životu
zapravo želim da gospođica Robins ude i započne čas na vreme.
„A ja to valjda jednostavno ne kapiram“, pridružuje se Sara. „Hoću da
kažem, mislim da je ono imalo smisla, ali kako će nošenje srca i zvezdica na
rukama išta promeniti?“ Ponovo odmerava moje crteže i obrazi mi gore.
„U pravu si, glupo je“, posramljeno govorim. U grlu mi je najednom
knedla. Ako zaplačem pred prijateljicama zbog ovoga, znaće da se nešto
dešava.
„Ne, nisam tako mislila“, govori Sara nežnim glasom. „Samo sam htela da
kažem, tipa, i ja mislim da je ovde ludnica, ali ne verujem da će se ikada
poboljšati. Bila je to lepa ideja ili šta god, ali… znaš već.“
 DRČNA 45

Klaudija me potapše po leđima, pokušavajući da me umiri. „Ovo samo

dokazuje da si veliki idealista, kao što sam i mislila“, kaže. Pokušam da joj
uzvratim osmeh i progutam negativna osećanja.
Upravo u tom trenutku ulazi gospođica Robins i čim ulučim prvu priliku
da pitam da odem u tolaet, koristim je. Odlazim kroz hodnik „Ist Rokporta“,
zamišljajući vreme i mesto kada ću biti oslobođena izlizanih pločica na podu i
transparenata sa skupova podrške na kojima piše NAPRED PIRATI! i
zatupljujućih časova od kojih se osećam gluplje, a ne pametnije. Samo moram
da izdržim dok ne budem mogla da odem odavde, kao moja majka. Kada bih
samo znala kuda ću. Kada bih samo mogla biti sigurna da se nikada neću
vratiti.
Otvaram teška vrata upravo dok neko pušta vodu iz jedne od kabina.
Istiskam malo sapuna na dlanove i počinjem da ribam ruke pod toplom
vodom, palcima trljajući srca i zvezdice od markera.
Vrata ve-cea se otvaraju. Pogledam preko ramena i vidim kako Kira
Danijels ide prema lavabou. Kira i ja smo bile drugarice u četvrtom i petom
razredu, tamo pre onog čudnog doba u osnovnoj kada su crna deca i bela deca
i deca koja su među sobom uglavnom govorila španski počela da sede za
odvojenim stolovima u kafeteriji. Nas dve smo razmenjivale Dnevnike
Sonjavka i jednom smo čak pokušale da napravimo svoju knjižicu, gde sam ja
pisala priču a Kira crtala slike. Sada ona sedi za stolom sa ostalim crnim
devojkama, a ja sedim za stolom s mojim drugaricama i ponekad klimnemo
jedna drugoj u hodniku.
„Ćao“, kaže mi dok prilazi lavabou.
„Ćao“, odgovaram.
A onda ih ugledam. Zvezdice i srca. I to velike. Debela, okrugla srca od
markera i zvezdice sve do ručnih zglobova. Njen je crtež veoma detaljan.
Vidim da je napravila i malene planete oko zvezdica. Kira je oduvek lepo
crtala.
Kirina srca i zvezdice govore Pogledaj me. Moje tek šapuću Ovde sam. Ali
ipak, ona ih ugleda.
„Pročitala si onaj bilten?“, pita me.
Zin, ne bilten. Ali šta god.
„Aha, jesam“, odgovaram. I hvatam sebe kako zatvaram vodu i uzimam
papirni ubrus kako bih obrisala ruke.
„Ko li ga je napravio?“, pita me, podižući obrvu. Pažljivo pere ruke, vodeći
računa da ne razmaze crteže na rukama.
46 DŽENIFER MATU

„Pojma nemam“, odgovaram saginjući se da počešem imaginarni svrab na

kolenu, nadajući se da će to biti dovoljno da zaklonim lice dok lažem. Osećam
kako mi se obrazi zagrevaju.
„Dopalo mi se“, kaže Kira. „Ima pametnih stvari unutra. Sve je sjebano.
Mislim, moj dečko je ragbista, ali opet. Jesu sjebani.“ Kira spušta glas. „Jesi li
znala da idu u 'Dordano' da jedu za dž svake nedelje? U neograničenim
količinama?“
„Kod Đordana“ je najukusniji italijanski restoran u čitavom Ist Rokportu, i
to je moje omiljeno mesto za naručivanje pice kad god mama kaže da na kraju
nedelje imamo malo viška novca u budžetu za hranu.
„Ragbisti?“, pitam glasom podjednako tihim kao Kirin. „Neko mora da
plati tu hranu. Račun mora da je na stotine dolara svake nedelje.“
„Ko zna ko to plaća“, odgovara Kira. „Ali bila bih spremna da se opkladim
da je to nekako Mičelov tata. Ono što znam jeste da ženski fudbalski tim nije
dobio nove uniforme još otkako je moja mama išla ovde u školu. I ne
preterujem kad to kažem.“
„Užas.“
„Upravo“, kaže mi Kira. Završila je s pažljivim brisanjem ruku i onda nas
dve samo stojimo. Malo je čudno. Ovo je verovatno najduži razgovor koji smo
Kira i ja vodile od petog razreda.
„Pitam se šta će ove Drčne ljudi sledeće da urade“, kažem. Ne znam da li
tražim ideje, ili samo želim da skrenem Kiru sa svog traga. Nije da bi imala
ikakvog razloga da sumnja u mene.
„Ti, dakle, misliš da je to više od jedne devojke?“, pita me Kira. „Mislim ko
god da je napravio Drčnu.“
„Pojma nemam, ali verovatno“, kažem. Još jedno skretanje ka pogrešnom
tragu. Za svaki slučaj. „Mislim, zvučalo mi je kao više od jedne devojke dok
sam čitala.“
„Pa, šta god da urade sledeće, moraće da bude krupnije od ovoga“,
nastavlja Kira, podižući jednu ruku. „Mislim, kul je ovo i sve, ali treba im veliki
srednji prst uperen u Vilsonovom pravcu. Takođe, nešto što će uključiti više
devojaka.“
Što mi duže govori, Kirin glas je sve glasniji i sigurniji u sebe. Na jedan
glupavi trenutak pomislim da je ona napravila Drčnu, a ne ja. Ona je verovatno
prikladnija da vodi sve ovo, svakako, šta god ovo bilo. Ja bih se radije sakrivala
u zadnjem delu učionice nego odgovarala na pitanja, i upravo sam pokušala da
operem srca i zvezdice čim mi se ukazala prilika. Kladim se da bi, ako bih rekla
Kiri istinu, ona mogla iznova da napravi Drčnu, i da to uradi mnogo bolje od
mene.
 DRČNA 47

Ali Riot Girrrls su pokušale da nemaju vodu. Želele su da pokret bude

takav da svačiji glas podjedako vredi. To je samo jedan u nizu razloga da svoj
identitet zadržim u tajnosti.
„Bilo kako bilo“, nastavlja Kira. „Bila je to zanimljiva ideja, ako ništa
drugo.“ Odlazi ka vratima i otvara ih. „Kul je što smo popričale, Viv.“
„Aha, i ja mislim“, odgovaram. I jeste bilo kul porazgovarati s njom. Bilo je
kul videti barem jednu devojku koja je sledila uputstva Drčne. Volela bih da
sam pitala Kiru zna li još nekoga ko je označio ruke. Ali samo to što znam da je
Kira tamo negde dovoljno je da se osetim za nijansu bolje. Za nijansu manje
usamljeno i čudno. Duboko udahnem i zurim u svoj odraz u ogledalu.
„Samo se vrati na čas“, kažem. Ponavljam to ponovo i ponovo dok se
konačno ne vratim, šaka pokrivenih srcima i zvezdicama.

Možda je to što sam naletela na Kiru bio znak, zbog toga što nakon američke
istorije ugledam nekoliko četvrtakinja koje se lože na produkciju u dramskoj
sekciji i takođe sede po obodima na skupovima podrške i utakmicama, kako
idu hodikom obeleženih ruku. A tu su i dve prvakinje čiji su ormarići blizu
učionice u kojoj sam tokom drugog časa. A tu je i još malo srca i zvezdica
rasutih ovde-onde po devojkama koje uočavam na stepeništima i ćoškovima i
u dvorištu gde se visi tokom malog odmora između trećeg i četvrtog časa.
Neke od njih znam po imenu, a neke samo iz viđenja, ali pogledi nam se
susreću i klimnemo glavom jedna drugoj i nasmešimo se stidljivo, kao da
imamo zajedničku tajnu. Kao da smo jedna drugoj zlatno jaje tokom nekakvog
čudnog lova na uskršnja jaja.
Isto se dešava i kad uđem na čas engleskog i ugledam Lusi Ernandes kako
sedi u prvom redu sa srcima i zvezdicama iscrtanim plavim mrkerom u
nežnim spiralama i zavijutcima preko poleđine šaka, niz prste i oko zglobova.
„Zdravo“, kažem joj dok idem između klupa, a ostali učenici pristižu,
„sviđaju mi se tvoje ruke.“
Lusi pogleda nagore ispod svojih crnih šiški i osmeh joj se raširi licem.
Pitam se jesam li prva osoba koja je progovorila s njom danas. Nešto mi se čini
da je moguće da jesam.
„Hvala“, odgovara mi Lusi. „I meni se sviđaju tvoje.“
„Stvarno su ti lepe“, kažem. Lusi se nasmeši još šire. „Hvala.“
Uzvratim joj osmeh i onda osetim istu neprijatnost kao u kupatilu s
Kirom, i nisam sigurna šta bih još mogla da kažem. Iako mi se čini da postoji
još nešto što bih želela da kažem.
Upravo u tom trenutku ulaze Mičel Vilson i njegova ekipa, bučni i široki, i
verovatno se zagrevaju za sledeću „napravi mi sendvič“ šalu i ponovo me
48 DŽENIFER MATU

preplavljuje onaj osećaj koji sam imala u kafeteriji onog dana kada sam
napravila prvu Drčnu. Osećaj zbog kog poželim da stegnem pesnice i zarijem
nokte u kožu i vrištim.
Ne uradim to, naravno. Umesto toga udahnem, zadenem kosu iza ušiju, pa
izvadim svesku za engleski i hemijsku.
„Dobro, đaci“, počinje gospodin Dejvis nakon zvona. „Hajde da se vratimo
beleškama o prosvetiteljstvu koje sam vam juče dao.“ I dok mozak počinje da
mi se oduzima od dosade, vrata učionice se otvaraju i ulazi Set Akosta.
Zaputio se ka klupi, s fasciklom i knjigama stisnutim jednom rukom uz
bok vitkog, dečačkog tela.
Nosi crne farmerke.
Ima crnu majicu.
Na nogama su mu crne vansice.
A na rukama, pažljivo iscrtana crnim mastilom, nalaze se malena srca i
sićušne zvezdice.
Dok seda na svoje mesto u stomaku mi eksplodira vatromet, a srce mi
lupa tako snažno da znam da neću moći da čujem ni reč od onoga što gospodin
Dejvis priča, čak i kada bih se potrudila da ga slušam.
SEDMO POGLAVLJE
Klaudija je zaslužila medalju za najbolju drugaricu i milion besplatnih
kapkejkova od čokolade za strpljenje iskazano prema meni tokom skupa
podrške koji se održava pre ručka, kada se zavučemo na vrh tribina i uzmem
da joj šapućem o rukama Seta Akoste.
„Okej, ali zašto šapućeš?“, poviče Klaudija. „Ovde je nemoguće bučno, a i
tako ga nigde nema.“ Školski orkestar se zagreva svirajući istih pet-šest
poletnih pesmica koje sviraju ukrug na ragbi utakmicama, a Klaudija je u
pravu – Seta nema nigde na vidiku u fiskulturnoj sali. „Niko te neće čuti kako
šiziš oko gospodina Magične Ruke“, nastavlja Klaudija. Obrve joj se naglo
podižu. „Okej, sad mi je jasno što se toliko ložiš na njega. Magične ruke.“ Umire
od smeha na sopstvene reči.
Protiv svoje volje se zarumenim. „Gospode bože, Klaudija.“
„Ah, kao, s vama dvoma nije tako?“, pita me u neverici. „Tipa, uopšte nema
veze sa seksom? Sviđa ti se samo zbog tog njegovog uma, jel' tako?“
„Dosta“, uspevam da kažem zakopavajući glavu među kolena kako bi
prestala. Istina je da mi je zbog srca i zvezdica Set sto puta više hot. Tokom
čitavog časa, na kome je gospodin Dejvis davio bez kraja i konca, posmatrala
sam Setove privremeno tetovirane šake kako pažljivo hvataju beleške,
povremeno zastajući da počešu potiljak ili tiho zadobuju prstima po ivici
klupe. Zgrčila bih se svaki put kada su Mičel ili neki od njegovih drugara
otvorili svoja velika usta, od brige da će Set postati predmet njihovih šala. Ali
ništa slično se nije dogodilo. Set se tako vesto uvukao na margine „Ist
Rokporta“, retko govoreći ili radeći išta ekstremno dobro ili ekstremno loše da
sam prilično sigurna kako, iako ne izgleda kao većina drugih đaka, samo ja
pratim svaki njegov korak.
„Hej, mogu li da sednem ovde?“
Izvirim i vidim Lusi Ernandes kako stoji na metar od nas, balansirajući na
tribinama. Sada kad stoji ispred nas shvatam da je Lusi krupna devojka.
Visoka – viša čak i od mene, što nešto govori – širokih kukova, krupnih očiju,
velikih, punih, crvenih usana. Čak joj je i kosa velika i pada joj niz leđa u
kovrdžavim vrtlozima. Prvo malko želim da ode jer samo hoću da pričam s
Klaudijom o Setu. Onda se osetim kao seronja jer sam to pomislila.
50 DŽENIFER MATU

„Naravno, sedi ovde“, kažem. Nema potrebe da se pomeram da bih

napravila mesta. Klaudija i ja smo u najzabačenijem delu sale, a Sara i Kejtlin i
ostale devojke s kojima inače blejimo su nekoliko redova ispod nas.
„Hvala“, kaže Lusi sedajući pored mene, tako da sam sada u sredini.
„Zdravo, ja sam Klaudija“, kaže Klaudija, izvikujući svoje ime preko mog
krila. „Ti si Lusi, jelda?“
Lusi klima glavom i smeši se, pa podvlači kolena ispod brade.
„Znači i ti se ložiš na onaj bilten kao i Viv, a?“, pita Klaudija, pokazujući
Lusine ruke. Na terenu sale, istrokportske navijačice rade ono svoje,
predvođene Emom Džonson kao i obično. Dens muzika propuštena kroz
zvučnike grmi dok Ema i ostale devojke vrckaju i tresu u svojim besprekornim
uniformama. Pokreti su im tako precizni, tako savršeni. Navijačice tokom
čitavog leta imaju čuvene trosatne treninge i izgleda da se to na kraju isplati.
„Misliš na Drčnu?“, pita Lusi, odgovarajući na Klaudijino pitanje i podižući
ruke. „Aha, deluje mi kul. Podsetilo me na jedan klub u kome sam bila u svojoj
staroj školi u Hjustonu.“
„Odatle si se doselila?“, pitam.
Lusi kaže da jeste i, dovoljno glasno da nadjača buku skupa podrške,
ispriča nam kako je njen tata u junu izgubio posao, pa su se njeni roditelji i ona
i njen mali brat uselili kod njene bake u Ist Rokportu. Tata joj je nedavno
pronašao posao kao šef tehničke službe u „Jesenjem lišću“, jedinom staračkom
domu u gradu, tako da su rešili da ostanu.
„U staroj školi bila sam potpredsednica kluba koji se zvao ZPIUN“, kaže
nam Lusi. „Akronim od Žensko poštovanje i uzajamno nadahnuće. To je bio,
kao, feministički klub.“
„I ljudi su stvarno dolazili na sastanke?“, pitam. Pokušavam da zamislim
takav klub u Ist Rokportu, i mozak mi se zamagli od zbunjenosti.
„Ma da, skroz“, kaže Lusi. „Imali smo čak i par muških članova. Skupljale
smo novac za lokalne sigurne kuće za žene i razgovarale o stvarima koje su
nas brinule. Nadala sam se da će i ovde biti takvog kluba. Kako bih mogla da
upoznam druge feministkinje, znate?“ Lakoća i nehajnost s kojima izgovara
rečfeministkinje istinski me oduvaju. Klaudija klima glavom i uljudno se
smeška, ali obrve joj se malo podižu.
Čula sam da mama koristi reč feministkinja kada priča telefonom sa
starim drugaricama. („Mislim, ozbiljno, Džejn, taj film me je kao feministkinju
baš razbesneo.“) Riot Grrrls su očigledno bile pokret vezan za feminizam, ali
do ovog trenutka u sali o njima nisam razmišljala toliko kao o feministkinjama
koliko o superkul devojkama koje nisu trpele gluposti ni od koga.
 DRČNA 51

„Mislim da nikad nismo imale klub poput ZPIUN-a ovde“, kaže Klaudija.
„Čekaj, ispravljam se. Znam da nikad nismo imale takav klub ovde.“
Lusi klimne glavom sa setnim izrazom na licu. Onda se okreće prema
meni i pita „Jesi li videla onog tipa na engleskom sa označenim rukama?“
Osećam kako mi se obrazi tek malo zagrevaju, ali Klaudija ne progovara, a oči
su joj upravljene na skup podrške. Znam da pred Lusi neće reći ništa o tome
da mi se Set dopada.
„Aha“, odgovaram. „Mislim da je i on nov. Kao i ti. To mi je bilo baš kul.“
„Bilo je“, kaže Lusi. „Ali me čudi da nije dobio svoje.“
„Možda niko od dečaka nije primetio“, odgovaram. „Bili su prezauzeti
razmišljanjem o ovome.“ Nehajno odmahnem rukom ispred lica u pravcu
skupa podrške. Direktor Vilson izvodi svoj uobičajeni „opasuljite se“ govor o
podršci našim momcima i bla, bla, bla. Ragbisti izlaze u svojim dresovima, i
đaci iz prvih redova urlaju tako glasno da me uši zabole. Gledam oko sebe, u
ostale đake u poslednjim redovima. Devojka koju ne poznajem pogrbila se na
tribini, totalno zaspala. Nekoliko mršavih, bubuljičavih dečaka sedi u grupici,
prazno zureći u teren.
„Jel' vi stvarno idete na ove utakmice?“, pita Lusi, namrštenog čela.
„Obično da“, Klaudija sleže ramenima. „Ali Viv me je ispalila za
poslednju.“
„Nije mi bilo dobro“, podsećam je. „Ali da“, nastavljam, odgovarajući na
Lusino pitanje. „Ovde nema baš šta da se radi. Tako da idemo.“
Lusine obrve se još više mršte dok razmišlja, sigurna sam, o jednom
jedinom bioskopu u gradu i jednom jedinom 00-24 Sonik drajv-inu i jednoj
jedinoj glavnoj ulici. Ništa od toga nije zabavno kada si sam.
„Hej, hoćeš li da blejiš s nama na utakmici večeras?“, izbrbljam, bacajući
pogled sa strane na Klaudiju, nadajući se da je to i njoj okej. No Klaudija se
samo nasmeši i kaže: „Da, trebalo bi da dođeš. Igramo kao domaći. Nećemo
morati da vozimo daleko ili nešto slično.“
Lusi grize nokat na palcu, očiju i dalje uperenih u ono što se dešava ispred
nje. Srce mi ubrzava malo sve dok se ne okrene, pogleda nas i kaže: „Okej,
zašto da ne. Poći ću“. Onda vraća pogled na Mičela Vilsona i Džejsona Garsu
koji se udaraju u grudi hrabreći publiku da navija za njih sve glasnije i glasnije.
Lusine oči se šire. „Bože, oni tamo zaista deluju kao rimski gladijatori ili tako
nešto“, kaže, upućujući terenu svoju najbolju „šta je ovo jebote!“ facu. „Tipa,
ponašaju se kao da će sad da se rvu s tigrovima ili lavovima, ili čime već.“
„Znam, totalno“, odgovaram, smešeći se. Zaista savršen opis.
52 DŽENIFER MATU

Kada petkom uveče ne radi, a igra se na domaćem terenu, mama ponekad

zajedno s Bajkom i Dekom gleda kako istrokportski Pirati igraju ragbi. Pitam
se da li joj je užasno deprimirajuće da sedi na istim tribinama koje je kao
tinejdžerka sasvim prezrela kako bi se vozila za Hjuston na pank rok koncerte.
Ali uvek kaže kako joj je, sada kad je odrasla, zabavno da sedi i posmatra
spektakl.
„Naravno, to je parada hipermaskuliniteta zasnovanog na testosteronu“,
rekla mi je jednom, „ali postoji granica preko koje gledanje Netfliksa u samoći
petkom uveče počinje da bude baš jadno.“
Ali ovog petka popodne, dok stojim u brusu i farmerkama i kopam po
ormaru kako bih pronašla nešto da obučem za utakmicu, mama proviri u moju
sobu. Prvo što primetim je da je narumenela obraze malo više nego inače, a
ruž joj deluje sveže.
„Hej, večeras ideš s Klaudijom, zar ne?“, pita me.
„Aha, pokupiće me.“
„Okej“, kaže, klimajući glavom. Onda mi uđe u sobu, ali koraci su joj
nesigurni. Mama i ja nikada ne oklevamo da uđemo jedna drugoj u sobu.
„Čuj, Vivijen, neću ići s Bajkom i Dekom na utakmicu, okej?“, počinje, i
primećujem da joj je osmeh nekako tanak, uglovi sveže nakarminisanih usana
ne izvijaju se sasvim naviše.
„Zar oni ne idu?“, pitam.
„Ne, samo…“ Pravi tako dugačku pauzu u govoru da konačno navlačim
majicu preko glave. Ovo mi deluje kao razgovor koji se ne vodi u brusu i
farmerkama.
„Mama, šta se dešava?“
„Sećaš se Džona, iz HEB-a?“, započinje, dok joj se osmeh i dalje bori da
ostane osmeh, a veseo glas zvuči usiljeno. Osećam kako mi uglovi usana klize
nadole, ali uopšte ne na silu.
„Onog što je glasao za republikance?“, pitam. Pokušavam da izvijem
obrvu. Znam da sam mali smarač.
Moja majka koluta očima. Barem joj je izraz lica konačno autentičan. „Da,
Vivi, njega.“
„Aha, sećam ga se.“
„Pa, znaš, radimo zajedno na klinici i ispostavlja se da je on jedan od
lekara ragbi tima. Znaš, stoji pored terena tokom svih utakmica u slučaju
nesreće. Upravo je počeo to da radi.“
Vau, znači glasa za republikance i dodatni posao mu je da se brine o
seksističkim neandertalcima. Zvuči kao prava premija. Mami samo kažem:
„Okej?“
 DRČNA 53

„E pa, pozvao me je na piće posle utakmice. Možda u 'Kozi korner'.“

„Kozi Korner“ je jedini bar u Ist Rokportu u koji mama odlazi na večeru u
retkim prilikama kad izađe sa ostalim sestrama s posla. Kaže da joj se dopada
što imaju Runaways na džuboksu.
„Okej“, kažem ponovo, jer ne mogu da smislim šta bih još rekla. Pitam se
voli li taj republikanac Džon Runaways. Sumnjiva rabota.
„Samo sam htela da ti kažem da ću možda malo zakasniti, ali ne previše“,
kaže ponovo s lažnim osmehom na licu, glasom koji je bedni pokušaj veselosti.
„Dakle, on te vodi na utakmicu?“, pitam.
„Aha. On dolazi po mene. Ne moraš da izlaziš iz sobe ili nešto tako. Rekla
sam mu da ću izaći kad vidim auto.“
„Onaj sa DELOUB nalepnicom?“
„Da, Vivi.“ Dubok uzdah. Oči napola pune nade.
„Okej“, kažem. „Pa… lepo se provedi.“
Mama okleva par trenutaka duže nego što je potrebno, i znam da
razmišlja vredi li da nastavlja s pokušajem razgovara o ovome. No samo me
privuče u zagrljaj i poljubi me u slepoočnicu. Miriše na vanilin ekstrat, koji voli
da koristi kao parfem, i odjednom mi je žao zbog svega.
„Mama“, kažem dok izlazi iz sobe.
„Da?“
„Lepo se provedi.“
Oči joj konačno zaista zablistaju.

Utakmica je zapravo zabavna. Klaudija dolazi po mene i onda odlazimo u Lusin

kraj, gde nas ona čeka na tremu ispred malog belozelenog bungalova. Kada se
Klaudijin tersel zaustavi na prilazu, Lusi uskače, obučena u farmerke i belu
majicu s crvenim porubom na rukavima i okovratniku. Barem tuce crvenih
plastičnih narukvica igra joj na jednoj ruci. Šake su joj još uvek označene,
takođe, kao da je možda malo i popravila srca i zvezdice.
„Zdravo“, kaže. „Hvala što ste došle po mene.“ Ulazi na zadnja vrata i istog
trenutka provlači glavu između vozačkog i suvozačkog sedišta. „Ovo je prvi
put da izlazim, ili kao, radim bilo šta otkako sam se doselila.“ Zvuči malo
zadihano, možda kao da je malko nervozna.
„Nije nam bio problem da dođemo po tebe“, kaže Klaudija, i istina je da je
lako družiti se s Lusi. Kada se nađemo sa Sarom i Kejtlin i Meg i ostalim
devojkama s kojima stalno visimo, Lusi bez problema drži korak, a njeno
lagano, živahno brbljanje služi kao superurnebesni komentar nove devojke na
ono što se dešava na istrokportskoj ragbi utakmici.
54 DŽENIFER MATU

„Ček, koliko li su dali za onaj džinovski LED bilbord? Zar nam udžbenici
za matematiku nisu iz sedamdesetih?“
„Kada će stići Mičel Vilson u svojim zlatnim kočijama s belim konjima?“
„Ako Pirati ne pobede, hoćemo li svi morati da popijemo otrovani step
sok?“
Ostale devojke i ja polagano uvodimo Lusi u sve gradske tračeve,
pokazujući joj na tribinama pola tuceta bivših igrača Pirata, koji su bili buduće
velike ragbi zvezde dok se nisu povredili ili bili izbačeni s koledža zbog
previše kazni za vožnju u pijanom stanju. Sada su to stari ljudi sa stomacima
preko kojih se rastežu narandžaste Ist Rokport Buster majice, koji bezizrazno
posmatraju svaki pokret na terenu. Na poluvremenu, dok se probijamo kroz
gužvu do „Buster Buta“ po kokice, nalećemo na Bajku i Deku, i Lusi se nasmeši
i predstavi im se gledajući ih u oči dok se rukuju, i znam da će je kasnije Bajka
opisati kao „onu predivnu Španjolku koja je tako vraški šarmantna.“
Ugledam mamu dole u prednjem delu tribina, iza klupe tima, kako
posmatra utakmicu ali ne aplaudira niti viče niti išta. Ona mene ne vidi.
Namerno ne gledam u masu muškaraca i dečaka na klupi Ist Rokporta. Ne
želim da ugledam Džona.
Pirati pobeđuju, tako da ne moramo da izvršimo samoubistvo i, iako smo
se baš zabavile s Lusi, kada je Klaudija i ja odvezemo i ona nam mahne i
zahvali nam se što smo je pozvali, tipa pet puta dok izlazi iz auta, zahvalna
sam što smo ostale samo ja i moja od pamtiveka najbolja drugarica.
„Hoćeš da spavaš kod mene?“, pitam Klaudiju. Nisam baš luda za
odlaskom u praznu kuću, jer će me praznina prisiliti da zamišljam mamu i
republikanca Džona u „Kozi Korneru“.
„Važi, što da ne“, odgovara Klaudija, a to što nije ponela ništa nije važno
jer toliko često spavamo jedna kod druge, da imamo tu četkice za zube i
pidžame.
Kasnije, nakon što smo se presvukle i malo pogledale šta ima novo na
telefonima i jele perece umočene u kikiriki-puter i pričale o tome kako je Džon
sasvim pogrešan izbor za moju mamu, sručimo se u moj veliki krevet.
Fluorescentne zvezdice malo sijaju pre nego što soba utone u tamu.
„Sviđa mi se Lusi“, kažem, zureći u zvezde koje se gase.
„Aha“, slaže se Klaudija zevajući. „Kulje.“
„Mislim da joj je utakmica bila, kao, kulturni šok.“
Klaudija se okrene prema meni. „Aha, nije indoktirnirana od rođenja.“
Obe se smejemo.
U mraku ne mogu da vidim jesu li srca i zvezde na mojim rukama
izbledele. Deluje mi kao da sam tako davno pokušala da ih operem iznad
 DRČNA 55

lavaboa u školskom ve-ceu. „Znaš“, kažem, „mislim da je nekako kul što se

naziva feministkinjom.“
Klaudija ne odgovara odmah. Na sekundu pomislim da je već zaspala.
„Aha, valjda“, kaže i osećam da je veoma pažljivo odabrala reči.
„Hoćeš da kažeš da nisi sigurna da li je kul?“, pitam, takođe pažljivo
birajući reči.
„Hoću da kažem da jednostavno mislim da ne moraš da lepiš etiketu“,
kaže Klaudija. „Kao, reč feministkinja je ljudima stvarno strašna, čudna reč.
Zbog nje pomisle da mrziš muškarce. Radije bih rekla da sam za, znaš već,
jednakost.“
„Ali zar feminizam nije upravo to?“, kažem. „Jednakost? Ne mislim da
znači da ne možeš da se viđaš s momcima. Mislim, ne pokušavam da budem
teška ili šta već.“ Istina je da mrzim nesuglasice. Naročito s Klaudijom. Zbog
čega se bukvalno nikada i nismo posvađale za sve ove godine koliko smo
drugarice.
„Ne, ne, kapiram“, kaže Klaudija, i znam da želi da se ovaj razgovor završi.
„Hoću da kažem, mislim da možeš to da nazoveš humanizmom ili
jednakizmom ili ljudizmom, ili kako god.“ Ponovo zeva, ovog puta glasnije.
„Jednostavno mislim da bi devojke i momke trebalo tretirati isto.“
„I ja“, kažem.
„Dakle slažemo se“, kaže Klaudija. „Naravno“, kažem, iako zapravo ne
mislim da se slažemo.
Klaudija zevne poslednji put, i nakon što jedna drugoj poželimo laku noć,
začujem tiho, ravnomerno disanje svoje najbolje drugarice, koje mi daje znak
da je zaspala. Najednom, um mi je budan iako sam mislila da sam umorna.
Premotavam čitav dan iz početka, i zatičem se kako mislim o srcima i
zvezdicama na Lusinim rukama. Na Kirinim rukama. Na Setovim.
Dok tako ležim zureći u plafon i slušajući Klaudiju kako diše, shvatam da
čekam. Šta čekam, nisam sigurna. Možda zvuk majčinih ključeva u vratima. Ili
možda da nešto važno zapravo počne.
OSMO POGLAVLJE
Dok se oktobar razvlači, Lusi Ernandes počinje da ruča s Klaudijom, sa mnom i
ostalim drugaricama. Ponekad kad prva stigne za sto, potapše praznu stolicu
do sebe i kaže: „Viv, sedi ovde!“. Jednom sam ulovila Klaudiju kako koluta
očima na ovo, ali uradila je to tako blago da mislim da sam jedina koja je
primetila. Svojom otvorenom, živahnom ličnošću Lusi se prilično lako uklapa.
A ja gledam da pored Klaudije sedim podjednako često kao pored Lusi.
Baš kao što se nama Lusi pridružila na ručku, izgleda mi kao da se
Republikanac Džon pridružio maminom životu, sviđalo se to meni ili ne. Jedne
večeri, par nedelja nakon maminog odlaska na utakmicu Pirata s njim, on
dolazi da me zvanično upozna. („Fin je, Vivi, i mislim da će ti se zaista
dopasti!“) Kada pozvoni na vrata, mama se sprema u svojoj sobi, pa ja moram
da mu otvorim. Obučen je u nekakvu glupavu košulju i bež pantalone. Barem
je uredio svoju čupavu riđu bradu.
„Ćao, Viv“, kaže, preširoko se smešeći.
„Ćao“, odgovaram. I ja se smešim iz učtivosti. Onda ga povedem u kuhinju
dok mama dovikuje „Samo trenutak!“ iz hodnika. Dok stoji, Džon razgleda
frižider i mašinu za sudove kao da su najzanimljiviji uređaji koje je ikada
video. Naslanjam se na radnu površinu s neutralnim izrazom lica. Možda bi
bilo kulturno ponuditi mu čašu vode. Ali već sam mu se nasmešila tako da
računam da sam okej.
„Kako je u školi, Viv?“, pita me Džon, konačno prekidajući neprijatnu
tišinu.
„Oh“, kažem, terajući se na još jedan osmeh, „znaš već. Uobičajeno.“
„Aha“, kaže prekrštajući ruke, pa ih istog trenutka spuštajući. „Kladio bih
se.“ Šta Džon uopšte može da zna o mojoj školi? Odrastao je u Klejtonu, ne u
Ist Rokportu, ali ako je tip lekara koji želi da radi s ragbi timom, mogla bih da
se opkladim da njegovo iskustvo u srednjoj školi nimalo nije ličilo na moje.
Verovatno je bio predsednik mladih konzervativaca i sedeo za stolom sa
sportistima.
Upravo u tom trenutku ulazi mama, u predivnoj zelenoj haljini i
sandalama s kaišićima. Ovo nije obična večera.
„Ćao!“, kaže, blistavih očiju. Džon joj se osmehne, a ja poželim da
nestanem.
 DRČNA 57

„Ćao!“, kaže on. Onda iz džepa pantalona izvlači džepnu knjigu. „Dok ne
zaboravim, doneo sam ti onaj Foknerov roman o kome sam ti pričao. Mislim,
ako si ozbiljno htela da ga pozajmiš.“ Valjda pokušava da je obori s nogu
svojim intelektualnim kapacitetima, a mama mu zahvaljuje onim visokim,
zvonkim glasom i kaže: „Videćemo hoću li zbog ovog promeniti mišljenje o
njegovom delu“.
„Veruj mi da će ti se dopasti“, kaže Džon. Bljak. Zašto pokušava da natera
mamu da joj se dopadne pisac za koga mu je rekla da joj se ne dopada?
Nakon opraštanja i maminog brzog poljupca u obraz, zatvaram vrata za
njima i vraćam se u dnevnu da se sklupčam na kauču. Kada je prazna, kuća
gotovo da deluje kao da je mama na poslu. Gotovo. Ali nije, tako da se osećam
usamljenije nego što bih se osećala da je zauzeta merenjem temperatura i
pritisaka. Gledam televiziju, ali kad god naiđe scena s ljubljenjem promenim
program. Konačno odustajem i odlazim u krevet. Kasnije te noći, kada začujem
mamu kako se sama vraća kući, uverim se da su svetla pogašena i da sam
zakopana duboko ispod pokrivača, iako sam još uvek budna.
Kad u ponedeljak ujutru krenem u školu, sastanak sa Džonom mi je još
uvek na pameti. Zvezdice i srca s prvog izdanja Drčne odavno su nestale sa
ruku devojaka koje su ih nacrtale. Bilo je kul što su mi crteži pružili priliku da
upoznam Lusi i da popričam s Kirom prvi put nakon nekoliko godina, ali ništa
u Ist Rokportu se zapravo nije promenilo. Mičel i njegovi drugari i dalje su
odvratni i ragbi tim i dalje vlada svime (iako im je rezultat svega 3-2). Juče dok
je mama bila na poslu, provela sam popodne prekopavajući MOJA
PROTRAĆENA MLADOST kutiju, ali ovoga puta sam, čak i dok sam držala
zinove i flajere u rukama, imala osećaj kao da su nešto nedodirljivo.
To su artefakti iz drugog vremena, a ja sam devojka danas, upravo sada, u
Ist Rokportu, u Teksasu, i bolje bi mi bilo da to prosto prihvatim.
Dok hodam prema glavnoj školskoj zgradi okružena svojim kiselim
raspoloženjem, začujem „hej“, vrlo jasno upućeno meni. Muško „hej“, ne
žensko „hej“. Podižem pogled da vidim odakle je došlo.
Stoji u dovratku škole kao nekakav moderni Džejms Din, s telefonom u
ruci umesto cigarete.
Novi momak sa srcima i zvezdama, Set Akosta.
„O!“, kažem i malo poskočim. „Hej.“ Svi drugi đaci koji se muvaju po
prilazu Ist Rokportskoj školi isparavaju. Ne čujem ih i ne vidim.
Setve obrve poskoče i ostaju tako na trenutak. „Izvini. Nisam hteo da te
prepadnem.“
Ama nisi me prepao. Samo sam zanemela. Sačekaj, tipa, pet godina i proći
će.
58 DŽENIFER MATU

„Dobro sam“, uspem da kažem.

„Dobro je.“
TIŠINA. Neprijatna tišina. Molim ti se, bože, samo da ne dobijem onu
koprivnjaču po grudima i vratu, kao što se ponekad desi kad se unervozim.
Pogledam naniže da proverim.
Grudi mi izgledaju kao da je farma jagoda rodila najbolje u životu.
Prokletstvo.
„Mi smo zajedno na engleskom, jelda?“, pita me Set. Izgleda da ne
primećuje osip. Verovatno je previše kul da bi išta rekao.
„Aha, mislim da jesmo“, kažem s lažnom nesigurnošću.
„Sećaš se šta je bio domaći od juče?“, pita me. Savija se i pretura po
registratorima i sveskama, konačno vadeći tanku zelenu radnu svesku. Pokreti
su mu tako čudno svakidašnji i normalni da osećam kako se malo opuštam.
„Ah, zadao nam je gramatičke vežbe na stranama 250 i 251, ono o
odnosnim rečenicama“, kažem po sećanju pre nego što stignem da se
zabrinem da ću zbog svoje sposobnosti da zapamtim šta smo imali za domaći
ispasti totalni čudak.
„Aha, to sam i zapisao“, kaže Set zatvarajući radnu svesku i ubacujući je u
ranac. U tom trenutku primetim nalepnicu Runawaysa na ivici jedne od
njegovih fascikli, kako viri iz njegovog ranca kao da mi maše u pozdrav.
„Voliš Runaways?“, pitam. „Oni su tako kul.“
Setove obrve se ponovo podižu, a onda spušta pogled i primeti nalepnicu.
„A, da. To. Moja mama je to stavila. Okej su, valjda.“
„Znači tvoja mama ih sluša?“, pokušavam. Osećam da je polje jagoda u
punom cvatu. Verovatno je Setu superimpresivno što volim istu muziku kao
njegova majka.
„Aha“, kaže Set s poluosmehom. „Puštala mi ih je kad sam bio mali. Kao,
non-stop.“
Dok stojim i slušam Seta, gotovo mogu da vizualizujem sebe kako u
budućnosti prepričavam ovaj razgovor Klaudiji, taksativno razmatrajući
briljantan način na koji sam održavala razgovor.
Na primer: 1) Moja mama isto voli Runaways, i takođe mi ih je puštala
kad sam bila mala; ili 2) Zašto ste se preselili?; Ili 3) Pa šta slušaš sem mamine
stare muzike?; Ili 4) Hej, hoćeš da se malo ljubimo?
Okej, možda ne ovo poslednje. Ali bilo šta od ostalog bi delovalo.
Umesto toga, ovo je on što izgovaram:
„To je kul. Dobro, vidimo se.“
To.
Je.
 DRČNA 59

Kul.
Dobro.
Vidimo.
Se.
I odlazim. Samo odšetam, kao da jebeno ne mogu sad da se smaram. Ne
mogu da odlučim jesam li najveći idiot na svetu, ili mi se anksioznost pojačala
toliko da je odlučila da mi učini uslugu i okonča ovaj razgovor pre nego što se
pretvorim u džinovski ružičasti osip.
Bilo kako bilo, dok ulazim u školu, vrat i grudi, pa čak i obrazi još uvek mi
gore. Tako mi je u blizini momaka još otkako sam bila visoka devojčica u
osnovnoj i dečaci me nikada nisu zvali na ples na igrankama, pa sam se tokom
sporih pesama krila u toaletu i vežbala da pravim uzbuđeno lice kako ne bih
izgledala ljubomorno ili lažno dok mi Klaudija priča kako je plesala sa Skotom
Snabelom.
Idući hodnikom ugledam Klaudiju pored njenog ormarića i ona se pribije
uz mene dok idemo na prvi čas, američku istoriju.
„Slušaj ovo, nikad ne bi poverovala kakvu sam majicu upravo videla na
Džejsonu Garsi“, kaže mi. Zahvalna sam jer izgleda ne primećuje kako sam
uzrujana, pa ne moram da objašnjavam glupu grešku koju sam napravila sa
Setom.
„Da nije ona s natpisom kako se ženske noge dižu?“, kažem, i dalje malo
nervozna.
„Ne“, kaže Klaudija. „Ova je gora. Na njoj je velika crvena strela koja mu
pokazuje na genitalije i piše: 'Besplatan alko-test. Duni ovde'.“
Namrštim se. „Bože, stvarno?“
„Da“, kaže Klaudija. „Odvratno.“
„Aha.“
Uvlačimo se na američku istoriju i sedamo pozadi. Kad zazvoni, gospođica
Robins najavljuje iznenadni test iz onoga što je trebalo da pročitamo za danas
i kolektivno zastenjemo, kao da glumimo u lošem sitkomu o srednjoj školi.
„Ako ste pročitali zadata poglavlja, nemate razloga za brigu“, kaže
gospođica Robins, savršeno igrajući svoju ulogu.
Dok nam deli papire, začuje se kucanje na vratima, ali onaj ko kuca ne
sačeka gospođicu Robins. Vrata se otvaraju otkrivajući gospodina Selija,
jednog od pomoćnika direktora gospodina Vilsona. Dok gospodin Vilson ima
legitimnu – iako besmislenu – moć nad školom, gospodin Seli je tek drugi
mrav radnik u lancu komande. Ali šećka se unaokolo bedno se šepureći kao da
se loži na vladavinu nad gomilom zarobljenih adolescenata. Verovatno jer se i
loži.
60 DŽENIFER MATU

„Proveravam poštovanje pravila oblačenja, gospođice Robins“, odsečno

kaže gospodin Seli, dok mu oči klize preko nas. Gospođica Robins uzdahne i
sačeka, a onda poskoči kao i mi ostali kada on kaže: „Gospođica pozadi. Jesi li
to ti, Džejna Sajks? Ustani, draga“. Ima praseću facu i sitne okrugle oči i teško
je i zamisliti da je ikada izgledao drugačije. Kao da je njegova majka rodila
pedesetineštogodišnjeg pomoćnika direktora proređene kose i s rozaceom.
Naravno da se svi okrećemo i gledamo, a Džejna Sajks nesigurno ustaje,
sležući ramenima. Kako se ispostavlja, ramena i jesu problem.
„Džejna, te bretele na tvojoj majici prilično su tanke, zar ne?
Veoma je verovatno da je Džejna toliko urađena trenutno da i ne zna šta
nosi. Zuri nadole ijednom snažno trepne, pa drugi put, prema crnoj majici
nemarno navučenoj na muške farmerke, koje joj vise nisko na mršavim
kukovima.
„Pa, to su… bretele?“, kaže Džejna. Začuje se sasvim tih talas kikotanja.
Pitam se kada će gospodin Seli da prokljuvi da je činjenica da Džejna duva u
svom pikapu pre škole veći razlog za brigu od njene odeće, ali to se ne dešava.
„Džejna, pođi sa mnom. Moramo da te presvučemo.“
„Treba da rade test“, kaže gospođica Robins.
„Vraćam je za tren oka“, insistira gospodin Seli i uskoro Džejna izlazi iz
učionice, a gospođica Robins deli test, koji je očigledno skinula s neta i
odštampala verovatno tek jutros. Barem je lak. Ali Džejna se uopšte ne vraća.
Tokom čitavog prepodneva članovi uprave odvajaju devojke na stranu.
Ponekad to radi gospodin Seli, a ponekad neki drugi pomoćnici direktora i
savetnici. Na drugom času, matematici, izdvojene su Džezmin Stjuart i Keli
Cen, jer su im pantalone preuske, iako meni ne deluju posebno usko. Na
četvrtom času, hemiji, Karli Sanders kažu da joj je majica neprikladna. To je
samo majica sa okruglim izrezom, ali možda je činjenica da Karline grudi nisu
najmanje u školi doprinela.
Pogledam naniže u svoje dosadne farmerke i običnu sivu majicu. Svaki
put kada administrator prozove neku devojku, ona je primorana da ustane kao
lutka u izlogu dok je administrator pažljivo pregleda. Kada Keli Cen mora da
ustane na matematici, obrazi joj porumene tako brzo da osećam da i sama
crvenim od sažaljenja. Pre bih umrla nego da pogledi čitavog razreda budu
uprti u mene, analizirajući moju odeću i telo.
Kada uđem na engleski, vidim dve devojke u zadnjem redu kako se
bukvalno dave u prevelikim trenerkama gimnazije „Ist Rokport“. Jarko
narandžaste i bele majice obavijaju ih gotovo do kolena, a jedna od njih
povlači okovratnik kao da je svrbi. Mora da je to odeća u koju devojke koje su
prekršile pravila moraju da se presvuku.
 DRČNA 61

„Šta se kog đavola dešava?“, pita me Lusi dok se uvlačim u klupu iza nje.
„Sa čim?“
„S Jestirom Prin tamo“, kaže pokazujući bradom ka zadnjem redu. „Znaš
već, ove čudne provere pravila oblačenja.
„Ko zna“, odgovaram. „Uprava škole se s vremena na vreme jako uzbudi
oko pravila oblačenja.“
„Deluje totalno nasumično“, kaže Lusi, ali ne uspevam da odgovorim
pošto zazvoni, i Set Akosta ulazi. Gledam ga kako odlazi do svog mesta, pitajući
se hoće li se nešto promeniti zbog današnjeg razgovora, ali ne menja se. Mičel
Vilson i njegova ekipa nahrupe na vrata s nekoliko minuta zakašnjenja, ali
naravno da im gospodin Dejvis ništa ne kaže.
Potom nežan, umilan glas zazvoni s vrata.
„Gospodine Dejvis, izvinite što ovako upadam, ali dobila sam promenu
rasporeda i sada sam na ovom času.“
Dečaci otpozadi zavijaju pomalo dok Ema šeta do gospodina Dejvisa i
dodaje mu ružičastu ceduljicu. Uvlači se u svoju klupu poput ptice u gnezdo,
delikatno i ljupko, savršeno koordinisanim pokretima. Do poslednje moguće
sekunde ignoriše zavijanje Mičela i njegovih drugara, a onda zabaci kosu boje
meda preko ramena i uputi im pogled koji upućuje dečacima još od petog
razreda. Pogled koji istovremeno deluje iznervirano i zavodljivo. Uvek sam se
pitala kako joj to polazi za rukom.
Ema živi ono što bi Bajka nazvala snom. Lepa, popularna, dobar đak,
bogatija od većine, navijačica, i zapravo prilično fina ako popričaš s njom, što
mislim da sam uradila pet puta u životu. Devojke poput Eme trebalo bi da su
zlobne i uobražene, ali Ema nije takva. Ne baš. Ponaša se kao političar u
kampanji, što ima smisla kad se uzme u obzir da je potpredsednica razreda.
Oprezna je. Zrela. Ima definisane ciljeve. Jednom u devetom razredu, na času
domaćinstva – što je onaj čas kada bi trebalo da naučimo kako da sravnimo
čekovnu knjižicu, ali uglavnom smo gledali proglase javnog servisa o
opasnostima kristal-meta – uhvatila sam je kako piše CV. U devetom razredu.
Dok se Ema smešta, sa strane pogledam u Seta Akostu da vidim da li ju je
primetio. Ne mogu da se suzdržim. Na kraju krajeva, prekrasna je po svačijim
merilima.
Ali Set gleda u mene.
Blago podižem obrve od iznenađenja ili užasa ili radosti, a Set na to vraća
pogled na svoj sto.
Gospode, kakav sam ja idiot.
Do kraja časa me više ne pogleda.
62 DŽENIFER MATU

Nakon zvona, Lusi i ja krenemo u kafeteriju da se nađemo s Klaudijom i

ostalim devojkama. Lusi je još uvek sva narogušena zbog provera poštovanja
pravila oblačenja.
„Čitava ova stvar je tako gadna i seksistička“, kaže, koračajući besno i tako
brzo da moram da dupliram brzinu kako bih držala korak, uprkos svojim
dugim nogama. Zastanemo samo da bismo uzele ručak iz ormarića. Onda Lusi
ponovo krene. „Mislim, totalno je nasumično. Te devojke moraju da ustanu i
dozvole da ih razgledaju i da prežive ovo… tipa… javnoponižavanje.“ Poslednju
reč ispljune.
„Znam, gadno je“, odgovaram, mašući Klaudiji koja nas čeka blizu ulaza u
kafeteriju.
„Dakle, ovo se već dešavalo?“, pita me Lusi.
„Aha, par puta prošle godine. Kad god uprava odluči da smo se raspustili
u vezi sa odevanjem, ili čime god.“
„Ali onaj majmun Džejson, kako se već preziva, sme da nosi majice sa
uvredljivim natpisima svakog dana u nedelji, jelda?“
Ne moram da odgovorim, jer već zna šta bih rekla.
Kada nam se Klaudija pridruži kod vrata, nagne se prema nama
pokušavajući da zadrži neutralan izraz lica. „Znate šta, Sara je baš potresena.“
„Zašto?“, pitam.
„Upravo je sad na francuskom“, objašnjava Kaudija, „gospodin Klajn
došao i izveo je zbog majice.“
„Ali bila je na prvom času s nama“, zbunjena sam. „Zašto je nisu izveli tada
ako su nameravali da je izvedu.“
„Zašto bi je uopšte izvodili?“, kaže Lusi, postajući sve glasnija.
Sedamo s Kejtlin i Meg i još par devojaka dok Klaudija objašnjava koliko
je užasno bilo kada je gospodin Klajn primorao Saru da ustane pred celim
odeljenjem. „Rekao joj je da joj je majica neprikladna i da je trebalo da povede
više računa“, kaže Klaudija. „Baš se bio ostrvio na nju.“
„To je jer su joj grudi malko veće“, poluglasno kaže Meg. „Kao da to možeš
da kontrolišeš.“
U tom trenutku nam prilazi Sara, obučena u pre-preveliku sportsku
majicu „Ist Rokporta“. Fleke od trave i blata stare poput škole same deo su
narandžastog tkanja.
„Ćao“, kaže Sara sedajući. Glas joj je tih, gotovo šapat. Niko ne zna šta da
kaže. Sara stavlja papirnu vrećicu na sto, otvara je i vadi tetrapak čokoladnog
mleka. Tada joj se drhtav izdisaj otme sa usana i oči joj zasuze.
„Izvinite“, kaže. „Morala sam da se presvučem. Gospodin Klajn je bio tako
nepristojan prema meni. Optužio me je da nosim odeću koja bi mogla da
 DRČNA 63

rastroji momke.“ Suze joj dolaze do ivice očiju i jedan treptaj bio bi dovoljan
da se preliju. Meg, Kejtlin, Klaudija i ja horski govorimo „Žao mi je“, i Meg se
pruža i stegne Saru za ramena. Ali Lusi lupi rukama o kafeterijski sto tako
glasno da sve poskočimo.
„Ovo je sranje“, kaže i nijedna od nas ne odgovara. Samo zurimo u Lusi
dok Sara briše oči salvetom.
„Ozbiljna sam“, nastavlja Lusi. „Jeste. Primoravanje devojaka da vode
računa o svom ponašanju i oblačenju zato što su momci navodno nesposobni
da se kontrolišu? To je jedna od najstarijih fora.“ Skljoka se natrag u stolicu
kao da je iznurena. Ostale devojke zure u nju, gotovo nervozno, ali ja se kačim
za svaku reč. Lusin mini govor zvuči kao nešto iz maminih zinova. Uzbudljivo
je.
„U mojoj staroj školi u Hjustonu ovo sranje nikada ne bi prošlo bez
borbe“, nastavlja. „Devojke iz mog ZPIUN-a bi našle neki način da uzvrate.“
„Znam, Lusi, ali ovo nije Hjuston“, odgovara Klaudija, i tik ispod površine
njenog glasa nalazi se još nešto. Iznerviranost, možda. Ozlojeđenost.
„Veruj mi, znam da ovo nije Hjuston“, odgovara Lusi. Naduvava obraze pa
izdiše glasno, besno. Osećam napetost, nervozna sam jer su moja najbolja
drugarica i moja nova drugarica ljute jedna na drugu, i ne znam šta da uradim.
„Hej, čujte, samo želim da zaboravim na to i pojedem ručak“, kaže Sara
otvarajući tetrapak mleka. „Možemo li, molim vas, da promenimo temu?“
„Naravno“, kaže Klaudija i pogleda u Lusi budnim okom. Nakon toga Lusi
više ne progovara. Samo sedi s bradom u rukama, dok joj oči skeniraju
kafeteriju i istrokportske klike, zadržavajući se na devojkama obučenim u
jarkonarandžaste majice za vežbanje poput Sare. Devojke svih boja i iz raznih
grupa rasejane su po kafeteriji kao znaci za opasnost, tako da ih je nemoguće
ne videti. Sara i ostale devojke počinju da ćaskaju o uglavnom benignim
stvarima poput toga koliko je težak bio test iz matematike i hoće li DJ na
jesenjem plesu biti bolji od onog na maturskoj zabavi i tako dalje. Do zvona
Lusi ne uzima ni zalogaj iz svoje plastične posudice pune hrane od juče.
Spuštam pogled na svoj ručak. Ni ja nisam mnogo pojela.
„Nisi gladna?“, pitam je.
„Ne“, kaže Lusi. „Izgubila sam apetit. Vidimo se kasnije.“ S tim rečima, uz
škripu povlači stolicu unazad, ustaje od našeg stola i pognute glave kreće ka
izlazu. Odupirem se potrebi da krenem za njoj. Da je pitam o tome šta bi
hjustonske KUDIP devojke uradile da se izbore protiv provere pravila
oblačenja. Lusi ne deluje kao da je raspoložena za razgovor s bilo kim, pa ni sa
mnom.
DEVETO POGLAVLJE
Provere pravila oblačenja traju čitave nedelje i shvatam da nosim svoje
najveće, najvrećastije majice i najšljampavije farmerke kako bih izbegla da me
prozovu pred svima. Svaki put kad neka devojka mora da ustane ispred svih
zbog inspekcije, shvatim da još dublje utonem u klupu. U sredu ujutru, nakon
što izrecitujemo zakletvu odanosti i teksašku zakletvu, piskutavi glasić
direktora Vilsona prekida objave za drugi čas.
„Možda ste primetili da smo ove nedelje posebnu pažnju poklonili
pravilima oblačenja i nadamo se da ćete se svi držati pravila i propisa koji su
detaljno izneti u učeničkom priručniku o smernosti i prikladnom oblačenju.“
Dok govori, primećujem da par devojaka u mojoj blizini koluta očima jedna
prema drugoj. Gledam u svoje cipele i cerim se. Direktor Vilson nastavlja.
„Molim vas da se, kada se ujutru oblačite, setite da dolazite u okruženje
namenjeno učenju i da očekujemo da budete obučeni kao učenici, a ne kao
smetnja. Dame, naročito vas molim da vodite računa o svom odevanju i
zapamtite da je skromnost vrlina koja nikada ne izlazi iz mode. A sada evo
pomoćnika direktora, Keslera sa ostatkom jutarnjih objava.“
Skromnost je vrlina koja nikada ne izlazi iz mode! Kakva skotina! Ne mogu
da se uzdržim. Na brzinu podižući pogleda da vidim da nastavnik ne obraća
pažnju, naginjem se devojkama koje su kolutale očima – Mariseli Perez i
Džuliji Riveri – i šapnem: „Jeste li primetile da nikada ne smara momke koji
nose one ogavne majice o seksu“.
Marisela besno klima glavom. „Znam, skroz.“ Ne šapuće. Glas joj je
dovoljno snažan da je svi čuju.
„Dame“, nastavnik smara sa katedre, „molim vas slušajte objave.“
Marisela sačeka trenutak kada se nastavnik ponovo isključi. „I jeste li
primetile“, kaže tišim glasom, „da pravila oblačenja čak i ne sadrže ništa
konkretno o tome kako bi trebalo da se oblačimo? Baš je, ono, super nejasno.“
„Zbog toga mogu da ga primenjuju kako god žele“, umeša se Džulija.
Na to nikada nisam pomislila. Namrgodim se, i Marisela se namrgodi, i
Džulija se namrgodi i, iako sam još uvek besna, ovaj sićušni trenutak između
nas tri me osokoli. Drži me raspoloženom sve dok se gospodin Seli ne pojavi
na vratima i ne istera Mariselu zbog dužine šortsa.
Dok prilazi vratima, Marisela zastaje, okreće se i pogleda nas.
 DRČNA 65

„Ako se ne vratim, recite mojoj majci da je volim.“ Onda ispruži ruke

ispred sebe kao da očekuje da joj gospodin Seli stavi lisice.
Svi umiremo od smeha osim gospodina Selija. „Dosta je bilo, gospođice
Perez“, kaže joj odvodeći je niz hodnik.
Mariselin čin pobune, koliko god sićušan bio, pokreće nešto u meni. Ona
mala vatra koja se upalila kad sam napravila prvo izdanje Drčne sada kao da se
ponovo razgoreva. Kada stignem na engleski, gori još snažnije jer su Lusine
šake pokrivene novim zvezdicama i srcima, detaljno iscrtanim zelenim
mastilom.
„Ćao“, kažem pokazujući glavom ka njenim crtežima. „Šta ima?“
Lusi vrhom jednog prsta pređe preko svojih crteža. „Ne znam“, kaže.
„Valjda sam popizdela oko ovoga s proverama pravila oblačenja i Sarom i
uopšte ovim mestom. Mislila sam da će ovo možda biti neki znak osobama
koje su napravile Drčnu da nas ovde ima koji stvarno verujemo u ono što
govore. Mislim, ne znam hoće li ikada više išta uraditi, ali barem se osećam
bolje jer sam uradila ovo.“ Pogleda me s otvorenim i ranjivim izrazom na licu.
„Jel' ti to zvuči glupo?“
Zurim u Lusine šake. „Uopšte ne mislim da je glupo“, kažem joj. „Skroz
kapiram.“ Vatra u menije svakog trenutka sve jača. Osećam toplinu iznutra.
„Hvala, Viv“, kaže mi Lusi dok joj se osmeh širi licem.
„I mislim da je baš kul“, dodam.
Lusi se ponovo nasmeši. Onda joj oči porastu od uzbuđenja. „Hej, nešto mi
pade na pamet. Hoćeš li da svratiš do mene na večeru danas? Možemo malo da
blejimo posle. Mislim, ako ti se to radi.“
Ovo je prvi put da me je Lusi pozvala da samo nas dve visimo. Prvo
pomislim na Klaudiju i šta će mi ona reći. Ali onda se setim da mama i ja idemo
na večeru kod Bajke i Deke.
„Volela bih, ali idemo na večeru kod dede i babe“, kažem napola zahvalna
jer sam se izvukla, napola razočarana.
Lusina ramena se spuštaju. „Okej, razumem.“
„Ali volela bih da navratim nekad“, dodajem. Možda Klaudija čak i ne
mora da zna.
„Kul“, kaže Lusi razvedrivši se.
„Kul“, slažem se i ja.
Tokom časa hvatam sebe kako pogledavam u Lusine šake. Do zvona mi je
sveska ispunjena zvezdicama i srcima, a um mi vri od ideja.

Te večeri, pre nego što ćemo krenuti kod Bajke i Deke, mama me zatiče u sobi
kako raširena na krevetu radim domaći.
66 DŽENIFER MATU

„Hej, Vivi“, kaže tihim glasom. „Htela sam da ti kažm da planiram da se

nađem s Džonom na piću u 'Kozi korneru' kasnije večeras. Jel' ti to okej?“
„Radnim danom?“, pitam, gurajući knjigu iz matematike od sebe.
Mama zadene malo svoje duge, tamne kose iza uha i stidljivo mi se
nasmeši. „Pa, smene nam se ne poklapaju ove nedelje pa nećemo moći da
budemo zajedno. Mislim, shvataš, da izađemo negde. Pa smo mislili da bi bilo
lepo da se nađemo večeras.“
„Mora da ti se baš dopada, a?“, pitam. „Mislim, pošto ga već viđaš radim
danom.“ Mamino lice se malo smrkne. Možda su moje reči više optužujuće
nego što nameravam da budu.
Ili to radim namerno?
Mama na trenutak samo stoji, izgledajući kao da pokušava da reši zadatak
iz matematike. Znam da bi trebalo da kažem nešto, uverim je da sam kul sa
svime, ali ne mogu. Iako znam da bi trebalo da budem, nisam kul sa svime.
Jednostavno ne kapiram šta vidi u njemu.
Napokon slegne ramenima i kaže: „Možemo još da popričamo o tome
kada se večeras vratim kući, ako budeš želela“.
„Okej, ali zapravo nema o čemu da se priča“, kažem, želeći da se ovaj
razgovor ne odvija. „Zaista je sve sasvim u redu.“
Čujem kako udiše. Zurim u fluorescentne zvezdice iznad sebe, mutne i
plastične pod jarkim svetlima moje spavaće sobe. I bez gledanja znam da
mama pokušava da smisli šta sad da kaže. Konačno izgovori: „Trebalo bi da
krenemo“.
„Aha, trebalo bi“, kažem i silazim s kreveta i idem ka izlaznim vratima kao
da je sve normalno i u redu, iako između mene i mame sada sve deluje čudno i
nadrealno, i to je verovatno mojom krivicom, ali pojma nemam kako da
popravim stvari.
Dok sedamo za večeru kod Bajke i Deke, Bajka pita koliko dugo ćemo
ostati, a mama odgovara ne predugo jer izlazi sa Džonom. Deda i baba ne
deluju iznenađeno, tako da izgleda da ih je mama uputila u njegovo postojanje.
„Nadam se da ćemo u nekom trenutku upoznati tog mladića“, kaže Bajka,
pažljivo spuštajući stoufer mesnu štrucu na sredinu trpezarijskog stola. Skida
kuhinjske rukavice s motivom petlova i zastajemo na trenutak dok Deka
izgovara molitvu.
„Ah, srešćete se u nekom trenutku“, kaže mama pružajući Bajki tanjir.
mama, oboje smo u četrdesetim. Ne bih ni njega ni sebe nazvala mladim.“
„Dogod ti kolena ne zvuče kao kokanje kokica kad ustaješ, mlada si“,
deklamuje Deka, a mama mi uputi znalački pogled i nasmeši se. Uzvratim joj
osmeh. Na neke stvari smo mama i ja – kao na to koliko nam je Deka zabavan –
 DRČNA 67

toliko navikle da je nemoguće odupreti im se. Čudan osećaj među nama malo
se smanji.
„Nego, kako je u školi, Viv?“, pita Bajka sipajući moju porciju u tanjir.
Namrštim se. „Sumanuto su pritegli pravila oblačenja. Ali samo za
devojke.“
Mama zagrize mesnu štrucu, delujući zbunjeno. „Kako to misliš 'samo za
devojke'?“
„Tako što izvode devojke sa časa jer su im pantalone preuske ili jer im
odeća previše otkriva. Onda devojke moraju da obuku ružne majice za
vežbanje preko svoje odeće i da ih nose do kraja dana, to dođe kao kazna.“ U
ušima su mi Lusine reči s ručka od ponedeljka. „Besmisleno je. Zašto bi
devojke bile odgovorne za ono što momci misle i rade. Kao da momci nisu u
stanju da se kontrolišu?“
Deka i Bajka su utihnuli, pažljivo me posmatrajući. Valjda nisu navikli da
se njihova savesna Vivijen tako uzrujava.
Mamino čelo je namršteno i zastaje pre nego što kaže:
„Mislim da si sasvim u pravu, Vivi. I meni zvuči besmisleno. Takođe, zvuči
baš kao nešto što se dešava u gimnaziji 'Ist Rokport'.“
Pretrnem od potvrde koju sam dobila. „I jeste“, promrmljam. Razgovor o
Džonu pada dublje u drugi plan.
„Pa“, govori deka brišući uglove usana salvetom, „kao jedina osoba koja
ovde sedi a koja je nekada bila tinejdžer, mogu da vam kažem da oni zaista na
umu imaju samo jednu stvar.“
Bajka dobroćudno opali deku po ramenu salvetom, ali mama glasno
uzdahne i baci salvetu u znak protesta.
„Tata, to je besmisleno“, počinje. „To samo doprinosi staroj priči kako
devojke moraju da vode računa o svom telu i ponašanju, dok momci imaju
dozvolu i slobodu da se ponašaju kao životinje. Ne misliš li da je to nepošteno
prema devojkama? Ne misliš li da time potcenjujemo momke? Čitava ta priča
je naprosto toksična.“ Svoj mali govor zaključuje besnim izdahom, i čini mi se
da sam na trenutak ugledala devojku sa fotke iz MOJA PROTRAĆENA
MLADOST kutije. Devojku ofarbane kose i s prijateljicom s probušenom
obrvom i sloganom BITKA – NE ŠMINKA nažvrljanom niz ruku. Ta devojka još
uvek postoji, znam to. Čak iako ne mogu da dokučim kako je ta devojka ista
žena koja se radnim danom viđa s republikancem Džonom.
„Jao, Lisa, ne počinji“, kaže Bajka držeći ruke tik iznad stola. „Tata je samo
hteo da ispadne smešan.“
68 DŽENIFER MATU

Mama duboko udiše. Dugo je nisam videla ovako ozlojeđenu Bajkom i

Dekom. Na trenutak zavlada tišina. Čekam, pitajući se koliko će insistirati.
Nekako i želim da to učini, iako Deka nije mislio ništa loše.
„Hajde da batalimo ovo i da jedemo“, kaže mama, uzimajući salvetu i
vraćajući je na krilo. Upućuje mi blag pogled pun razumevanja. „Samo nastavi
da dobijaš dobre ocene i kloniš se nevolja, i daj mi vremena da još malo
prištedim za tvoj koledž i izvući ćemo te odavde, Vivi, obećavam.“
„Govoriš o Ist Rokportu kao da je nekakvo užasno mesto“, kaže Bajka
žalosno. „Naposletku, porodica joj je ovde.“
„Videćeš koliko će ti nedostajati kad ode“, kaže joj deda. „Kada si otišla na
Zapadnu obalu, slomila si nam srca.“ Ovo je dedina verzija pomirenja.
„Nemamo dovoljno novca da je pošaljemo tako daleko“, kaže mama. „Sem
toga, Vivi neće pobeći da prati bendove ili da divlja. Jednostavno ide na
koledž.“
„Hej“, kažem, namršteno spuštajući viljušku. „Ko kaže da ne mogu da
divljam?“
Na ovo čitav sto prasne u smeh, uključujući i moju majku.
„Ti, Vivi?“, pita me kao da sam upravo rekla da ću preplivati Lamanš. „Jao,
dušice, ti da mi podivljaš! Slabo verovatno. I veoma sam zahvalna na tome.“
Prevrnem očima ka njima i uzimam još mesne štruce, isključujući se iz
razgovora. Kada me Bajka upita kako je Klaudija, nasmešim se i odgovorim, ali
iznutra, na mestu za koje niko ne zna, na mestu koje mislim da i sama tek
upoznajem, plamen koji se ponovo upalio kad sam videla Lusina srca i
zvezdice počinje da bukti. Razmišljam kako je Marisel vratila gospodinu Seliju
milo za drago kad je došao da je izvede sa časa. Razmišljam o Sarinom
slomljenom izrazu lica kad se ponižena vratila u kafeteriju. I razmišljam o
svim devojkama Ist Rokporta koje žive pod ljigavim pogledima uprave koja
previše intenzivno traga za nečim čega nema.
Kasnije te večeri, kad je mama nanela ekstrakt vanile iza ušiju, poljubila
me na rastanku i otišla u „Kozi Korner“ da se nađe s Džonom, pustim Bikini
Kili i pojačam toliko da se Džoan Džet sakrije u ormar u hodniku. Dok mi srce
lupa, obrazi gore, a prsti se trkaju s vremenom, sakupljam materijale: lepak,
crne flomastere, čiste listove belog papira. I bes koji ne posustaje.
Smeštam se nasred kreveta i počinjem da radim, povremeno se
podsećajući da dišem.
Možda je mama u pravu. Možda ću jednoga dana napustiti Ist Rokport.
Ali prvo moram da ga zapalim.
DESETO POGLAVLJE
Frenk iz „Kopiraj me“ baca pogled na moj rad dok stavljam kopije na pult.
Gledam napolje gde sam parkirala svoj desetobrzinac. U Ist Rokportu nikad ne
znaš na koga ćeš naleteti i kada.
„Hej, Drčna“, kaže mi listajući završene stranice. „Zar nisi bila ovde pre
nekih mesec dana?“
„Možda“, govorim, iznenađena sopstvenom drskošću. Frenk izdiže obrve i
široko se nasmeši.
„Okej, ako je tako, onda ništa nisam video“, odgovara vraćajući mi kusur
pre nego što stavi Drčnu br. 2 u papirnu kesu. „Ali ako vidiš osobu koja je ovo
napravila, reci joj da je ovo još bolje.“
„Stvarno?“, pitam, nesposobna da se zaustavim. Crveneći uzimam kesu,
stavljam novac u džep i pokušavam da se povratim. „Okej, kazaću joj ako je
vidim.“
Dok se vraćam kući s Drčnom u rancu, smišljam gomilu izgovora što
kasnim, za slučaj da se mama već vratila sa sastanka s Džonom. Takve sam
sreće da prilazim kući i vidim Džonom auto s glupavom DELOUB nalepnicom
na prilazu, dok mu motor radi. Ulična rasveta je dovoljno jaka da mogu da
vidim mamu i Džona na prednjim sedištima. Kako se ljube.
O bože. O grozote.
Zaobilazim kuću i ostavljam bicikl, pa se uvlačim kroz zadnja vrata,
moleći se da me majka nije primetila. Nekoliko trenutaka kasnije čujem je
kako ulazi na prednja vrata.
„Viv, jel' ono bio tvoj bicikl?“
E jebiga.
Srećemo se u kuhinji, dok mi je ranac još na leđima. Obrazi su joj rumeni i,
bože smiluj mi se, karmin boje čokolade joj je razmazan. Mršti se.
„Zašto si bila napolju ovako kasno?“
Nemo stojim. A onda se setim našeg razgovora za večerom od pre par
sati. Kako mi je rekla da nikada neće morati da brine da ću da podivljam.
„Bila sam kod Klaudije, učile smo za test iz istorije i odjednom je bilo
kasno, valjda.“
Majka me pažljivo gleda, pa spušta tašnu na radni deo. Vidim da mi veruje
95%. Ima to svojih prednosti kad si dobra, nedivlja devojka.
74 DŽENIFER MATU

„Okej“, kaže. „Ali jeste prilično kasno, znaš.“

„Znam. Žao mi je “, kažem, idući ka sobi s rancem. Moram da se zabavim
nečim kako bih sakrila svoje užasno laganje, ali i kako bih izbegla razgovor o
ovoj situaciji sa Džonom. Ne želim da pričam o Džonu.
Presvučem se u pidžamu i zaputim u zajedničko kupatilo da operem zube.
Mama odlazi u svoju sobu sa očima na telefonu. Još uvek vrteći četkicom po
ustima, izlazim u hodnik i ugledam je kako se baca na nenamešten krevet,
kuckajući palcem po telefonu. Onda se blago nasmeši.
Možda ni ona ne želi da razgovara sa mnom. Iako je pre večere rekla da će
hteti. Usporavam, pa potpuno prekidam s pranjem zuba. Posmatram kako se
mamin osmeh širi dok gleda u telefon. Verovatno poruka od Džona. Možda joj
priča o njihovom poljupcu u republikanskom automobilu ljubavi.
Vratim se u kupatilo i glasno ispljunem u lavabo, pa oklevam pitajući se
hoće li buka prenuti mamu iz obamrlosti postljubavisanja. Zar ne želi da me
pita još nešto o tome kako je u školi, ili jesam li još uvek uzrujana oko cele one
stvari s pravilima oblačenja? Zar ne želi da ponovo pričamo o Džonu kao što je
rekla da želi?
Ali kada konačno izađem iz kupatila i zastanem kod njenih vrata da joj
kažem da sam krenula na spavanje, samo podigne pogled i nasmeši se.
„Laku noć, dušo“, kaže mi, vraćajući pogled na ekran.
„Laku noć, mama“, kažem.
Propuštam naš uobičajeni zagrljaj za laku noć, odlazim u sobu i zatvaram
vrata.

Sledim isti plan kao i prvi put. Budim se veoma rano i jurim u školu pre nego
što sunce izađe ovog konačno prohladnog teksaškog jutra u ranom oktobru.
Uvlačim se u prvi toalet s primercima Drčne u ruci. Ovoga puta se manje
osećam kao da sam u snu, a više kao da imam neki cilj. Pred sobom imam
Sarino povređeno lice za našim stolom u kafeteriji. Uporno zamišljam narednu
ogavnu majicu koju će Džejson Garza obući bez posledica.
I uporno zamišljam kako me otkrivaju i kako me direktor Vilson
verovatno suspenduje. Vizualizujem kako čitava škola saznaje da Drčna
postoji zbog mene. Od devojke koja prolazi ispod radara postala bih dežurni
školski čudak. Ne, to nije sasvim tačno. Postala bih dežurni gradski čudak,
takođe. Bajka i Deka bi se šokirali. Klaudija bi mislila da je Lusi previše uticala
na mene. A mama bi… pa pre Džona mama bi verovatno mislila da je Drčna
kul, ali u poslednje vreme nisam 100% sigurna da bi me podržala. Naposletku,
uvaljivanje u ogromne nevolje ne vodi baš ka odlasku iz ovog grada na dobar
koledž.
 DRČNA 75

Znam da bi Lusi to bilo kul. Što je nešto. Ali u svetu gimnazije „Ist
Rokport“ nije baš previše.
Duboko udišem. Škrgućem zubima. Nastavljam.
Prvi sprat prolazi glatko. Ni žive duše na njemu. Ali dok se otiskujem u
krilo za strane jezike, sa srcem koje bubnja, žustro skrećem nadesno i nalećem
pravo na nekoga. Udarac je snažan, dovoljno da vrisnem i ispustim ostatak
primeraka Drčne. Časna reč, ovo je kao nešto iz loših romantičnih komedija.
Dok mi sopstveni vrisak još odzvanja u ušima, zakoračim unazad i
shvatim da gledam u Seta Akostu.
„Zdravo“, kaže on. A ja ne mogu da odlučim šta da mi piše na umrlici –
„uhvaćena kako rastura Drčnu“ ili „naletela na Seta Akostu u hodniku pre nego
što je sunce izašlo“. Sa ova dva u kobinaciji, moguće je da sam već mrtva i da je
ovo moja čudna verzija zagrobnog života.
„Pomoći ću ti“, kaže Set i čučne, a uske crne farmerke rastežu mu se preko
čvornovatih muških kolena, i ja ošamućeno stojim. Gledam ga kako skuplja sve
primerke mog tajnog revolucionarnog ženskog tinejdžerskog zina.
Ne mogu da se pomerim.
Setove kao ugalj crne oči skeniraju naslovnicu Drčne, nakon čega ustaje i
zuri. „Ti, kao, rasturaš ovo?“
Progutam knedlu. Obrazi su mi topli. Gledam levo i desno.
„Da“, kažem. Šta drugo i mogu da kažem? Lista jedan primerak pa vraća
pogled na mene, ozbiljnog lica. Glas mu se utiša. „Jesi li ih… ti napravila?“
Udahnem. Stanka me je već odala, i ja to znam. Tako da samo stojim tako,
ćutke.
„Jesi, jelda?“, pita me veoma tiho. Kako samo izgovara jelda – nežno i
slatko i utešno, sve u isto vreme. Uhvatim se kako klimam glavom, kao
hipnotisana.
„Aha, jesam“, kažem šapatom. „Ali nemoj nikome da kažeš, važi?“
Set zuri u mene na trenutak, pa lagano klimne glavom, a ja samo stojim,
još uvek u šoku. Nije me otkrila Klaudija, niti Meg ni Sara, pa čak ni nastavnik
ili upravno osoblje, već ovaj čudni dečak. Ne mogu da poverujem.
„E, a možda možeš da mi daš nekoliko. Staviću ih u muške toalete.“
Izgleda da nisam sasvim van sebe, jer se glasno nasmejem.
„Ozbiljno, ovdašnje momke nije briga za to. Časna reč“, zurim u svoje
cipele. „Mislim, osim možda tebe.“
Set mi dodaje topku Drčne. „Da, definitivno nisam hteo da ti kvarim
planove ili nešto slično. Mislim, možda želiš da ovo ostane među devojkama.“
Prislanjam zinove uz grudi za slučaj da neko naiđe. Onda se nateram da
progovorim.
76 DŽENIFER MATU

„Valjda želim da ostanu među devojkama.“ Zastajem. „Ali, iako si momak,

očigledno si video prvi broj, zar ne?“
Set podiže jednu obrvu. „Jesam, znaš?“
„Videla sam ti šake onog dana“, odgovaram, svesna da zapravo povezujem
reči u rečenice, a da se ne onesvešćujem. „Označio si ih srcima i zvezdicama.“
„Jesam“, priznaje Set. „Pronašao sam primerak u hodniku. Valjda je
nekome ispao. Pošteno rečeno, pomislio sam da je prilično strava.“
Prilično strava. Da li to znači da misli da sam i ja prilično strava? Osećam
se kao da će mi grudi eksplodirati. Odlučujem da je to što Set Akosta misli da
sam strava još bolje nego da misli da sam lepa. Definitivno bolje.
„Hoću da kažem, shvatam zašto bi želela da ovo ostane ženska stvar“,
kaže Set provlačeći ruke kroz kosu. „Propovedaš suštu istinu ovde.“ Gleda
unaokolo, raširenih očiju i šapatom kaže: „Ova škola je skroz sjebana“.
Smejem se, radosna što čujem da su te reči izgovorene. „Poprilično jeste“,
kažem. „Mora da je mnogo drugačije nego u Ostinu.“
Set klima glavom, a onda se samo malo namršti. „Kako si znala da sam iz
Ostina?“
„Oh“, mucam. „Znaš moju drugaricu Klaudiju? Mislim da tvoji iznajmljuju
stan od njenih? Možda mi je pomenula nešto o tome?“ Možda ako sve
izgovorim kao pitanje neću delovati kao totalna uhoda.
Set samo ponovo klimne glavom. „Moji roditelji su se doselili ovamo kako
bi radili na svojoj umetnosti. Tipa, promena perspektive.“ Slegne ramenima i
malo zakoluta očima.
„Tipa, želeli su perspektivu zagušujućeg malog grada?“, izgovaram. Set se
nasmeje i grudi mi ponovo eksplodiraju, samo što ovoga puta nisam sigurna
hoću li moći ponovo da ih sastavim.
„Valjda“, kaže Set. „Bilo kako bilo, sada živimo ovde.“ To kaže konačno.
Pomireno. Ali onda se ponovo nasmeši i na trenutak je tiho i čudno među
nama, i još čvršće prigrlim Drčnu. Poslednje što sam kazala bilo je pametno i
ako kažem još nešto, mogla bih da upropastim ovo. Šta god ovo bilo.
„Hej, verovatno bi trebalo da pođeš ako misliš da razdeliš i ostatak“, kaže
Set. „Ja moram da pronađem nastavnika španskog. Zato sam došao ovako
rano. Moram da nadoknadim test.“
Klimam glavom, a onda osetim potrebu da se još jednom uverim.
„Samo… mislim… nećeš nikome reći, zar ne?“
„Stvarno neću“, kaže Set, snažno klimnuvši glavom. „Ali mogu li barem da
dobijem jedan?“
Izvlačim primerak iz štosa i dajem mu ga. Dok mu dodajem Drčnu, palčevi
nam se dodirnu. Srce mi na trenutak isklizne sa svog mesta.
 DRČNA 77

„Okej, moram da idem“, kaže Set.

„Aha, a ja moram da požurim“, odgovaram i pre nego što shvatim šta se
dešava on nestaje niz hodnik, a ja ulazim i izlazim iz ženskih toaleta,
ostavljajući štosove Drčne, dok mi u grudima lupa, um mi radi ubrzano, a
muzika Riot Grrrlsa dobuje kroz mene kako se krećem.

Telefon zavibrira pored mene. Prevrćem se na stomak, guram domaći iz

istorije sve dok ne spadne s kreveta i gledam u ekran.
Šta misliš, hoćeš li da uradiš ono? Ono iz Drčne sledećeg utorka?
Poruka je od Lusi. Tek smo nedavno počele da se dopisujemo. Ne tako
intenzivno kao što se Klaudija i ja dopisujemo, naravno, ali prilično često.
Lusine poruke nikada ne počinju sa ćao ili šta ima. Uvek odmah prelazi na
stvar, kao da joj nije do ćaskanja. Ponekad nakon, čini mi se, nekoliko minuta
dopisivanja pogledam na sat i vidim da je protekao čitav sat dok smo
razmenjivale misli o svemu, od idiotskih stvari u Ist Rokportu do naših
porodica, pa sam joj čak priznala i da mi je Set Akosta sladak. Lako je otvoriti
se Lusi u porukama. Kao da je poznajem dosta duže, a ne samo par meseci.
Ali od razgovora o Drčnoj se unervozim, jer je to toliko velika tajna. Sa
svakom porukom koju pošaljem osećam njen teret.
Hoćeš li ti? Odgovaram. Potrebno mi je da kaže da. Nego šta, piše mi Lusi.
Mislim da je to tako briljantno U sigurnosti svoje sobe dozvoljavam sebi da
nasmešim od uva do uva.
Ako ćeš ti, onda ću i ja… Samo moram da pronađem bademantil
Imaju jeftine u Volmartu, ako ga ne pronađeš Grizem nokat na palcu i
prebrojavam koliko je devojaka danas izvedeno iz mog razreda zbog toga što
su prekršile pravila oblačenja. Pet. Direktor Vilson i njegovi prijatelji ne
popuštaju. Danas sam videla prvakinju u ogromnom dresu koji poručuje „sram
te bilo“, kako plače u jednom od toaleta na drugom spratu, i kada sam
pokušala da je utešim samo je odmahnula glavom i protrčala pored mene
prema vratima.
Pronaći ću bademantil ili ću ga nabaviti, odgovaram. Vidim da Lusi nešto
kucka i pitam se šta će mi odgovoriti.
Želela bih da znam ko je iza toga jer toliko želim da postanemo najbolje
drugarice.
I ja, šaljem joj. Smejem se samoj sebi pre nego što napišem Lusi da
moram da idem da završim domaći.
78 DŽENIFER MATU

Zinove sam rasporedila u četvrtak ujutru, ali događaj s bademantilima je

zakazan za sledeći utorak da ga ne bi zasenile pripreme za utakmicu od petka.
Sezona se privodi kraju i raduje me što izgleda da nećemo upasti u plej-of pa
će se za nas završiti i ranije. Ali i bez nedeljnih skupova podrške i groznice
pred utakmicu, znam da će Mičel Vilson i njegovi drugari vladati gimnazijom
„Ist Rokport“ preko zime i na proleće. Završna godina verovatno će biti
najgora od svih.
Otkako je otkrio moju tajnu, Seta sam nekoliko puta videla na času i u
hodniku, i klimnuli bismo i nasmešili se jedno drugome. Danas, u ponedeljak,
hoda u korak sa mnom dok izlazimo sa engleskog.
„Jesi li spremna za sutra?“, pita me.
„Mislim da jesam“, odgovaram.
Dah mu miriše na žvaku od peperminta. Primećujem mu trag brade na
licu i pitam se mora li da se brije svakoga dana ili samo povremeno. Zamišljam
ga kako se brije u kupatilu s peškirom oko struka i golih grudi, kao što bi se
pravi muškarac brijao, i noge mi zaklecaju.
„E pa, srećno“, kaže i odjednom odlazi, grabeći noz hodnik.
Te noći mama radi do kasno, a ja preskačem večeru kod Bajke i Deke
insistirajući da imam dosta domaćeg da završim. Ali umesto toga provodim
veče na krevetu dopisujući se s Klaudijom i Sarom i Meg i Kejtlin, pokušavajući
da dokučim da li će i one uraditi ono s bademantilima, ili ćemo samo ja i Lusi.
Ne želim da upadnem u nevolju, piše Klaudija.
Ni ja, slaže se Meg.
Ali ne postoje pravila protiv nošenja bade mantila, upada Sara.
Sećam se kako je uzrujana bila onog dana kada su je prozvali zbog pravila
oblačenja.
Nisam sigurna šta će se time postići, dodaje Kejtlin. Mada u isto vreme
imam osećaj da bi bilo prilično kul videti šta će se dogoditi.
Dakle sada je dva prema jedan u korist predloga. Pa, na neki način u
korist. Moja vizija kako se sve devojke u Ist Rokportu pojavljuju u
bademantilima i zgađene bledi mi iz mašte. Računaću da sam srećna ako
četvrtina devojaka pristane. Stomak mi se vezuje u čvor i pitam se šta bi
pevačica Bikini Killa učinila? Ili mlađa verzija moje mame?
Slušajte, pišem, uvek možete da ponesete bademantile i sakrijete ih u
ormarićima ako se plašite, pa ako druge devojke budu to uradile, možete da ih
izvadite, zar ne? Hoću da kažem, ja sam umorna od ovog sranja s pravilima
oblačenja, pa zašto da ne pokušamo?
Nastaje pauza u toku koje nekoliko njih započinje kucanje, pa prekida.
Konačno, neko odgovara, ali samo meni. Klaudija.
 DRČNA 79

Znaš da će sutra svi gledati u devojke u bademantilima? Nije te briga za

to???
Namršim se. Drago mi je što Klaudija ne može da me vidi.
Možda… ali ako mnogo devojaka uradi isto, onda će biti previše devojaka
da bi se u NJIH zurilo, zar ne? Takođe, Lusi će dejinitvno uraditi to, pa nećemo
biti jedine.
Još jedna pauza. Ovoga puta duža. Onda mi Klaudija ponovo piše.
Naravno da će Lusi uraditi to… Ona se loži na to.
Na šta?
Znaš već… na ovakvo dizanje buke oko stvari…
Aha, pa valjda… Ali to je možda samo jer je navikla da radi takve stvari u
svojoj staroj školi u Hjustonu? Znaš?
Dopisivanje s Klaudijom pretače se u izjave koje zvuče kao pitanja? Dakle,
rastajemo se prijateljski? I nećemo da talasamo? Napokon se izlogujemo i 99%
sam sigurna da Klaudija sutra neće obući bademantil za školu.
Ali tu sam i ja. Nakon što bacim telefon na stranu, izvadim svoj tirkizni
frotirski bademantil koji mi seže do kolena i ubacujem ga u ranac. Perem zube
i lice, oblačim staru runaways majicu i puštam „Rebel Girl“ na ponavljanje. Dok
po peti put slušam pesmu sa slušalicama, kroz grleno dranje Kejtlin Hane
mogu da razaberem zvuk mame koja ulazi na prednja vrata. Posegnem rukom
da skinem slušalice s glave, ali zastajem. Inače, ako sam još uvek budna kad se
mama vrati kući, izlazim do dnevne da popričamo, makar nakratko.
Ali večeras mi se to ne radi. Vraćam slušalice i pojačavam muziku, daveći
u njoj i poslednju misao.
JEDANAESTO POGLAVLJE
Rani je novembar i dovoljno je sveže da bademantil preko farmerki i majice
bude udoban i ne previše topao. Ali obrazi mi i dalje gore od nervoze dok
prilazim ulazu u gimnaziju „Ist Rokport“. Tokom jutarnje šetnje do škole
zastala sam jedno pola bloka od nje kako bih navukla bademantil preko odeće
pre nego što ću ga odmah svući, preći još par koraka i konačno zastati da ga
ponovo obučem. Sada kad se bližim tome da zapravo uđem u školu ovako
obučena, moram da se borim s nagonom da još jednom strgnem bademantil.
Dok prilazim školskom dvorištu, očima skeniram grupice đaka ispred „Ist
Rokporta“, kako bih proverila jesam li jedina koja izgleda kao da je zaboravila
da se obuče pre dolaska u školu. Srce mi se popelo u grlo. Skeniram sleva
nadesno i vidim farmerke, suknje, farmerke, suknje i onda, hvala bogu, tesan
krug devojaka koje izgledaju kao da su iz druge godine, sve obučene u
bademantile preko odeće. Stalno bacaju poglede preko ramena, kao da
proveravaju da li je još neko oko njih tako obučen.
Srce mi se vraća u grudi gde mu je i mesto. Izdišem. Želim da im priđem
kako bi me videle i znale da nisu same, ali u tom trenutku osećam kako mi se
neko sudara s levim ramenom.
„Uradila si to!“
To je Lusi, koja ne samo da nosi pufnasti ružičasti bade mantil zbog koga
deluje kao ružičasta puslica, već i čupave ružičaste papuče u tonu.
„O bože, izgledaš fenomenalno“, kažem, a Lusi se smeje i sleže ramenima
kao da to već zna.
„Pored ulaza u sportsku salu videla sam još nekoliko devojaka u njima“,
kaže mi. „Mislim da već ima više devojaka koje rade ovo nego što ih je bilo sa
srcima i zvezdicama.“ Pažljivo posmatra dvorište. „Volela bih da znam ko su
Drčne devojke. Mislim, ovde su negde.“
Ironija je prevelika da bih je podnela neutralnog lica, tako da samo
poteram Lusi da pođemo kako ne bih morala da je gledam u oči. Duž puta ka
školi mahnemo grupici devojaka u bademantilima. Ugledam Kiru Danijels,
koja nosi čupave papuče baš kao i Lusi, jedino što je ona u boji lavande. Kira i
ja mahnemo jedna drugoj. Više od polovine devojaka s kojima stoji imaju
bademantile.
 DRČNA 81

Unutra se govori jedino o bademantilima. Načujem par momaka kako

pitaju jedan drugog šta se to dešava i neke ljude kako pričaju o „onom
biltenu“. Zove se zin, ali neka vam, mislim dok idem ka istoriji. Lusi kaže da
ćemo se videti na engleskom i rastajemo se.
Ulazeći na čas vidim Klaudiju u zadnjem redu. Bez bademantila, samo
bledoružičasta majica i farmerke. Maše mi dok ulazim.
„Zdravo“, kažem sedajući u klupu pored nje.
„Zdravo“, odgovara mi i veoma je očigledno da obe Ne Razgovaramo O
Tome. Razočarana sam što nije to uradila, a ona je verovarno razočarana u
mene iz suprotnog razloga.
„Tako sam umorna“, kaže istiskujući maleno zevanje. Stvari među nama
su nategnute i čudne, kao gotovo nikada do sada.
„Aha, i ja sam umorna“, kažem. „Nisam baš dobro spavala noćas.“ Ovo je
zapravo istina. Veći deo noći provela sam u nekom polusnu, slušajući Bikini
Kili u glavi i zamišljajući vojsku devojaka u bademantilima, sa sve viklerima na
glavama kako nose fenove za kosu kao oružje.
Upravo u tom trenutku Sara umarširava u razred i srce mi poskoči kad
vidim da nosi onaj tamnoplavi ogrtač na bele rade koji ima od osnovne škole.
„Uradila si to!“, kažem, smešeći se. Ne gledam u Klaudiju jer ne moram.
Prekid među nama gotovo je opipljiv.
„Odlučila sam u poslednjem trenutku“, kaže Sara. „I Kejtlin je to uradila.
Ali ne i Meg.“
Klaudija se malo nakašlje i tada zazvoni. Gospođica Robins ulazi noseći
štos papira – bez sumnje neki zatupljujući „grafički organizator“, da ga
popunjavamo koristeći udžbenik dok ona zuri u ekran svog kompjutera. Dok
spušta papire na sto prvi put podigne pogled na nas, i oči joj se iskolače kao da
se konačno probudila.
„Šta se dešava?“ Barem još pet devojaka, pored Sare i mene, nosi
bademantile. Pitanje gospođice Robins izazove smejuljenje, ali niko ništa ne
govori. Zurim u svesku, srećna što sam u zadnjem redu.
Kada niko ne odgovori na pitanje gospođic Robins, ona nam priđe jedan
korak i pažljivo se zagleda. „Jesu li to… bademantili? Zar se jutros niste
obukle?“
Još kikotanja. Kejt Makgovan iz prvog reda široko se osmehne. Obukla je
grozomornu kariranu stvar koju mora da je uzela ocu ili starijem bratu, ili tako
nekome.
„Misliš li da je ovo smešno gospođice Makgovan?“, pita gospođica Robins.
„Odmah da si skinula taj smešni bademantil.“
„Važi, nema problema“, kaže Kejt.
82 DŽENIFER MATU

Kejt je oduvek bila prilično žestoka, odgovarala nastavnicima kada je ne

bi pustili do toaleta ili da pije vodu. Nisam sigurna da li je obukla bademantil
da bi napravila problem, ili zaista misli da su pravila oblačenja sranje. Ali onda
spušta bademantil do struka.
Ispod njega Kejt nosi jarkocrveni bikini.
„Gospođice Makgovan!“, vikne gospođica Robins, jedva čujno pored
zavijanja i šokiranih uzdaha odeljenja.
„Shvatate li, gospođice Robins“, kaže Kejt s najnevinijim mogućim
izrazom nalicu. „Nisam bila sigurna poštujem li pravila oblačenja 'Ist
Rokporta' jer su tako čudna i nejasna, shvatate? Pa sam odlučila da se za svaki
slučaj pokrijem ovim bademantilom da ne bih skretala pažnju naših
dragocenih muških đaka.“
Razred podivlja od zavijanja i smeha, i naravno da gospođica Robins
nema izbora osim da natera Kejt da ponovo obuče bademantil. Do trenutka
kada smo se svi smirili, lice gospođice Robins je crveno kao Kejtin bikini.
Čvrsto nabira usta i deli nam grafičke organizatore, bacajući Kejtin na njen sto,
a onda zahteva da radimo tiho i samostalno.
Dok popunjavam besmislenu i nesvrsishodnu vežbu, bez prestanka
razmišljam o „Manifestu Riot Grrrls“ u maminom zinu. Tamo piše da su
devojke revolucionarna duhovna sila koja zaista može promeniti svet. Grudi
su mi teške od nečega istovremeno strašnog i dobrog. Zamišljam kako
pritrčavam Kejt Makgovan posle časa govoreći joj kako je kul. Potreba za tim
je tako snažna da ću možda to i uraditi.
Ali sada je sigurno samo da mogu da uradim jednu stvar. Na donjem
desnom uglu klupe olovkom pažljivo pišem reči DRČNE UZVRAĆAJU UDARAC.
Slova su visoka samo oko centimetar, ali podebljavam ih i podebljavam dok mi
se olovka ne istupi. S odobravanjem se nasmešim svom umetničkom delu dok
zvoni za kraj.
Nadam se da će na sledećem času u ovoj klupi sedeti devojka.

Čitavog tog dana devojke idu po „Ist Rokportu“ u bademantilima. Pacovskim

kanalima saznajem da je nekoliko devojaka bilo primorano da ih skine na
času, ali ponovo ih oblače čim izmarširaju u hodnik. Dok zauzimamo mesta za
engleski, Lusi mi govori da je, kada ju je nastavnik hemije pitao o čemu se radi,
sledila scenario iz Drčne.
„Samo sam rekla da sam želela da budem sigurna da ne kršim pravila
oblačenja i da nisam želela da iskušavam dečake“, Lusi govori s trijumfom u
očima. „Gospodin Karlson se tako zbunio. Bilo je urnebesno.“ Dok se okreće da
razgovara sa mnom naginje se preko zadnjeg dela klupe. „I znaš šta još?
 DRČNA 83

Prilično sam sigurna da su neke devojke ponele bademantile u školu i sakrile

ih u ormarićima dok nisu shvatile da neće biti same. Mislim da se od jutros
broj udvostručio.“
Mislim da je Lusi u pravu i da su se neke devojke kasnije priključile, ali
nisam sigurna da smo se udvostručile. Devojke u bademantilima i dalje su u
manjini. Ali ne u dramatičnoj manjini. Možda 30-40% svih devojaka u školi. I
nije samo jedan tip devojaka, nego svih vrsta. Sportistkinje i glasne devojke i
devojke iz školskog časopisa i tihe devojke i crne devojke i bele devojke i
smeđe devojke.
Osim Eme Džonson. Ne i te devojke. Ulazi trenutak pre zvona i seda,
zabacujući kosu onim pokretom karakterističnim za nju, raspoređujući sveske
i olovke po stolu. Nosi zaslepljujuće beli duks sa rečima PODRŠKA „IST
ROKPORTU“ odštampanim jarkonarandžastim preko leđa. Kada Mičel uđe,
zastaje kod njenog stola, naslanjajući se na njega svojom ručerdom, koja me
podseća na šunku.
„Nisi se priključila brigadi bademantilašica?“, pita je Mičel.
Lele, Mičel ume pravilno da upotrebi reč brigada. Šokantno.
„Ne, nisam“, kaže Ema, gledajući Mičela svojim savršeno našminkanim
očima. „Nisam sigurna da razumem o čemu se tu radi, pravo da ti kažem.“
Naravno da ne razumeš. Tebe nikada ne bi uhvatili jer kršiš pravila
oblačenja pošto Direktor Vilson zna da se njegov sinak loži na tebe, pa si, kao,
zaštićena.
Istog trenutka se osetim loše jer sam to pomislila. Ema je prelepa i
smerna i sve to što ja nisam, ali uvek je ljubazna prema drugima. Ako išta,
jednostavno deluje kao da nije jedna od nas. Kao da je zapravo glumica iz TV
serije o srednjoj školi i ima dvadesest pet godina a glumi
šesnaestogodišnjakinju.
„E pa, drago mi je što ti ne nosiš bademantil“, kaže Mičel podižući jednu
obrvu. „Zato što bi bila grehota tebe pokriti.“
Obesiću se.
Ema malo porumeni, ali se pažljivo nasmeši, pa ponovo zabaci kosu preko
ramena. Zazvoni i Set uleće za gospodinom Dejvisom koji počinje pridiku o
dolaženju na vreme.
„Izvinite“, kaže Set sedajući, a moje bubne opne se malko istope na zvuk
njegovog glasa.
Gospodin Dejvis nas na kraju stavlja u grupe da pređemo pitanja o
razumevanju teksta za kratku priču koju je trebalo da pročitamo za danas.
Nekim čudom me stavi u istu grupu sa Setom, i dok počinjemo s nezgodnim
procesom spajanja klupa, pogledi nam se sretnu.
84 DŽENIFER MATU

„Kul bademantil“, kaže mi.

„Hvala“, odgovaram, trudeći se da ne pocrvenim.
Dok prelazimo pitanja koja je gospodin Dejvis napisao na tabli, shvatam
da je Set prilično pametan. Radimo priču „Lutrija“ Sirli Džekson, koju sam
čitala ranije jer mi je mama rekla da joj je to omiljena kratka priča. Svi u grupi
govore kako je užasna, ali Set kaže da je upravo u tome stvar.
„Radi se o tome da, kao, shvatimo da samo zato što je nešto tradicija ne
znači da je dobro“, kaže.
Grizem donju usnu. Nikada ne progovaram na ovim časovima. Ali želim
da Set zna da sam i ja pametna.
„Ali neki ljudi misle da je tradicija dobra stvar“, dodajem, žvrljajući kružić
iznova i iznova na uglu svog papira, ne podižući pogled. „Neki ljudi tvrde da je
tradicija deo onoga što nas drži na okupu kao, znate već, zajednicu.“
Grupa je na trenutak tiha, a onda se taj momak, Piter Prat, skljoka u klupu
i uzdahne.
„Koga je jebeno briga“, kaže. „Ja samo hoću da zvoni i da odemo na ručak.“
Obrazi mi buknu. Spuštam pogled na svoj tirkizni bademantil. „Mislim da
je mene briga“, kažem. „Ova priča te natera da se zamisliš, to je sve.“ Osećam
se kao da ću spontano sagoreti od blama zbog ovog priznanja, ali nekako ne
umirem.
Kada podignem pogled, Piter Prat sleže ramenima i zeva. Ali Set me gleda
i smeši se. Uzvraćam mu osmeh. Obrazi su mi još uvek topli, ali sada iz drugog
razloga.
Tokom ručka u kafeteriji razgovaram s drugaricama o tome koliko je
devojaka u bademantilima, ali Klaudija ne govori mnogo. Samo pijucka svoju
dijet-kolu i mirnog lica sluša dok Lusi brblja o svim devojkama za koje zna da
su došle u školu u njima.
Na kraju dana zatičem Klaudiju kod ormarića kako pretura po
registratorima, uzimajući one koje će poneti kući.
„Hoćemo zajedno da idemo kući?“, pitam.
„Naravno“, kaže Klaudija pažljivo zatvarajući ormarić.
Želim da je među nama ponovo sve lepo. Kao mirovnu ponudu skidam
bademantil i stavljam ga u ranac. Naposletku, školski danje gotov. Klaudija i ja
idemo ka bočnom ulazu i krećemo kući.
„Tako je lepo napolju“, kaže.
„Aha“, odgovaram. I jeste. Predivno je rano novembarsko popodne, a
teksaška letnja vrelina konačno je trajno nestala. Jesenje sunce – koliko god
imali od jeseni u ovoj državi – prijatno mi greje vrat i ruke dok Klaudija i ja
idemo trotoarom.
 DRČNA 85

„Znaš šta?“, kaže Klaudija.

„Šta?“
„Na mojim časovima nijedna devojka nije prozvana zbog pravila
oblačenja. A kod tebe?“
Shvatam da je Klaudija u pravu. Ne mogu da verujem da to tek sada
shvatam. Ali istina je.
„Nije“, kažem, smešeći se. „Ni kod mene.“
„Dakle, možda je upalilo“, kaže Klaudija. „Možda si bila u pravu što si to
uradila, a ja sam bila kukavica što nisam.“
„Ne“, odgovaram vrteći glavom. „Ne, to nije istina.“ Ali mislim da možda
jeste. Pomalo.
„Ne znam“, kaže Klaudija. „Možda sam se jednostavno plašila da ću upasti
u nevolju.“
„Možda zbog nekih stvari vredi upasti u nevolju“, dodajem.
„Možda“, odgovara mi Klaudija. Vidim da želi da kaže još nešto, ali bira
reči. Konačno sve izlazi zbrzano. „Ne znam da li bi uradila ovo s bademantilom
pre nego što se Lusi doselila.“
Njene reči me dovoljno zabole da na delić sekunde poželim da joj kažem
da sam ja napravila Drčnu. Umesto toga samo sležem ramenima.
„Iskreno, mislim da bih“, kažem. „Ali misli šta hoćeš.“ Kada ih izgovorim,
reči zazvuče preoštro. Nisam navikla da tako razgovaram sa svojom najboljom
drugaricom.
„Zaboravi“, kaže Klaudija. „Zaboravi da sam išta rekla.“
„Okej, hajde da ne brinemo oko toga. I tako je gotovo“, odgovaram.
Bližimo se Klaudijinoj kući s leve strane. Pomiri se, pomiri se, pomiri se.
Iskopavam nekakav lagani razgovor o glupavom domaćem da bih popravila
raspoloženje među nama pre nego što se rastanemo. Kad stignemo do njenog
kolskog prilaza naslanja mi glavu na rame. Naklonim glavu ka njenoj, osećajući
njen šampon od jagode.
„Čujemo se posle?“, pita.
„Naravno“, odgovaram. Ali dok odlazim i ostavljam Klaudijinu kuću za
sobom, hvatam sebe kako vadim telefon da bih poslala poruku Lusi.
Da li je neka devojka izvedena s tvojih časova zbog pravila oblačenja?
Kucam.
Par trenutaka kasnije mi odgovara.
Ne!!!!!!! Ni jedna jedina!
Ne mogu da verujem da je upalilo
Znam! Toliko strava
86 DŽENIFER MATU

Zastajući ispod velikog pekan oraha smejem se u telefon i kucam još

jednu poruku.
DRČNE DEVOJKE UZVRAĆAJU UDARAC!!!!! I još dodajem nekoliko srca na
to.
Lusi mi odmah odgovara
DRČNE DEVOJKE KIDAJU I RAZBIJAJU!!!!!
Pročitam poruku i glasno se nasmejem, stojeći nasred trotoara.
DVANAESTO POGLAVLJE
Prošlo je tri dana od događaja s bademantilima i niti jedna devojka nije
prozvana zbog kršenja propisa oblačenja od tada. To se već dešavalo – te
čudne nasumične eksplozije „provera“ pravila oblačenja za devojke, koje bi
isparile u ništavilo nakon par dana – ali volim da mislim da je ovoga puta
Drčna doprinela. A to znači da sam ja doprinela, jer sam ja osnovala Drčnu.
Prošle noći sam, nakon što sam oprala zube i umila se, zatekla sebe kako cela
dva minuta stojim ispred ogledala zureći u svoje tamne oči. Skupila sam kosu
u visok konjski rep. Kroz poluzatvorene oči učinilo mi se da možda pomalo
ličim na Kejtlin Hanu iz Bikini Killa.
Ali do današnjeg skupa podrške ragbi timu počinjem da se osećam kao da
je sve to bilo nekakav fantastičan san. Orkestar svira iste pesme. Navijačice
rade iste premete. Jedino što je danas drugačije je što Pirati, ako večeras
izgube utakmicu, ispadaju iz plej-ofa.
„Čekaj, jel' ono prokleta dim-mašina?“, pita Sara dok sedamo na
uobičajeno mesto, visoko i što dalje od akcije. Sve zurimo nadole u rastuće
oblake dima koji obavijaju ulaz kroz koji će se pojaviti ragbi tim.
„O bože, jeste“, kaže Klaudija kolutajući očima. Maskota Pirata je u fensi
novoj uniformi, a tu je čak i neko obučen kao ris, ko predstavlja maskotu
protivničkog tima. Pirat glumi da je mačem prerezao risov vrat dok se ris
migolji unaokolo u odglumljenom užasu. Ovo nisu čak ni kostimi za noć
veštica, već kompletna oprema za maskote, kao kod timova sa koledža.
„Koliko li koštaju sva ova sranja?“, Lusi glasno pita. „Jeste li nekada
razmišljale o tome?“, Mršti se. „Bunzenov gorionik u hemijskoj laboratoriji
radi na ugalj, koliko je star.“
„Ono što ragbi tim poželi, to će i dobiti“, kaže Klaudija. „To je tako glupo.“
„Skroz“, slaže se Lusi, a ja uživam u trenutku u kom su moja najbolja
drugarica i moja nova drugarica u harmoniji. Od dana s bademantilima
pokušavam da obratim dodatnu pažnju na Klaudiju – sedim pored nje na
ručku, čekam je pored ormarića ujutru pre istorije – čak i kad se upletem u
duge periode dopisivanja s Lusi posle škole u kojima razgovaramo o svemu,
od toga šta bi Drčna sledeće mogla da uradi do muzike koju želimo da
podelimo jedna s drugom. (Neverovatno, ali nikada nije čula za Bikini Kili, niti
88 DŽENIFER MATU

bilo koji drugi Riot Grrrls bend i nakon što joj napravim listu pesama –
navučena je.)
Nakon skupa je ručak, ali jedem brzo kako bih mogla da izađem par
minuta ranije i odem do kancelarije da predam opravdanje za časove vožnje u
sledećem polugodištu. Dok hodam gotovo praznim hodnikom, srećem
direktora Vilsona kako se približava kancelariji iz suprotnog pravca, derući se
u telefon. Ja sam jedina osoba osim njega u hodniku, ali ne nasmeši mi se, čak i
ne klimne glavom. Ja sam učenik u njegovoj školi i bila sam na njegovim
zatupljućim časovima teksaške istorije pre nego što je postao gospodin „Bog i
Batina“ gimnazije „Ist Rokport“. Ali ja nisam njegov sin, niti u timu njegovog
sina, niti navijačica kao Ema Džonson, pa čak ni član navijačkog orkestra. Na
njegovom radaru ja ne postojim. Obrazi mu podrhtavaju dok govori teškim
teksaškim narečjem i prolazi pravo pored mene dok ulazi u kancelariju, kao da
sam komarac ili muva.
Besno škiljim u njegova leđa i uživam u sićušnom uzbuđenju koje mi to
pruža. On nastavlja kroz lavirint sekretarica i pomoćnika direktora dok se
vraća ka svom brlogu, gde god on bio.
Nakon što predam opravdanje jednoj od sekretarica, krenem ka ormariću
da uzmem knjige za sledeći čas. Na kraju hodnika spazim Seta Akostu kako
naslonjen na zid nešto drnda telefon. Srce mi poskoči.
„Ćao“, uspevam da izgovorim dok prolazim pored njega, želeći da
zastanem, ali nisam sigurna mogu li i da li bi trebalo. Tako da samo malo
usporim.
Podiže pogled. Na drugom kraju hodnika je šačica učenika pored svojih
ormarića. Do zvona za kraj odmora ima još par minuta.
„Ćao i tebi“, kaže ubacujući telefon u zadnji džep i ispravljajući se. Sve
znaci na osnovu kojih pomislim da je kul da zastanem. Da zaista želi da
razgovara sa mnom.
„Pa…“, počinjem, jer shvatam da je moj red da progovorim, „hvala ti što
ništa nisi rekao. O… znaš? Podižem obrve kao da smo u nekom mafijaškom
filmu ili filmu o zaveri vlade, i istog trenutka se osetim kao idiot. Ali Set samo
klimne glavom i nasmeši se. Sviđa mi se što je viši od mene, makar i samo
malo. Još od onih znojavih, neprijatnih igranki u osnovnoj školi gde bih se
glavom i ramenima nadnosila iznad svih dečaka, pa me niko nije zvao da
idemo zajedno, oduvek sam se osećala neprijatno zbog svoje visine.
„Ništa ne bih rekao“, kaže Set. „Ćak ni da me pokriju vatrenim mravima ili
me prisile da slušam, tipa… ne znam… smut džez.“
Nasmešim se. „Šta je smut džez?“
„Teško smeće“, kaže Set bez oklevanja.
 DRČNA 89

Samo tako stojimo jedan neugodan trenutak, a kada Set progovori, pogled
mu je spušten prema mojim stopalima.
„Hej, a da ne bi da se, tipa… ne znam… nađemo večeras ili nešto?“
Srce mi zalupa u grlu. Nadam se da će Set nastaviti da mi gleda u stopala,
jer ako podigne pogled videće ga direktno ispod moje brade, kako mu sve
četiri komore kucaju zapanjujućom brzinom.
„A ti… ne ideš na utakmicu?“, konačno uspem da progovorim. Super. Sad
zvučim kao Cica Navijačica.
Set se malo namršti. „Ne, ne idem. Ali… ti ideš, valjda?“
„Ne!“, odgovaram, glasnije nego što sam nameravala. Naravno da sam
planirala da idem na utakmicu. Šta drugo ima da se radi? Čak će i Lusi da pođe.
Ali to je bilo pre nego što mi je Set Akosta pretvorio život u TV seriju koju bih
totalno izbindžovala.
„Dakle ne ideš?“, pita me zbunjeno. Jednom rukom sklanja kosu s očiju.
„Nisam bila sasvim, kao, sigurna šta ću raditi večeras. Ali ako želiš da
večeras blejimo, to bi bilo kul.“
Nikad nisam blejala s momkom, ili izašla na sastanak s momkom, niti bila
na plesu s momkom, niti se poljubila s momkom. Ništa s momcima. Nikada. A
sada ovo. Isuviše je zapanjujuće da bi bilo stvarno.
Ali mora da je stvarno jer Set govori nešto o tome kako će doći po mene
oko sedam, i možda odemo nešto da pojedemo, a onda ukucava moj broj u
telefon i kaže da će mi pisati kasnije.
„Kul“, kažem kao da mi se ovo dešava svakog bogovetnog dana još od
šestog razreda.
U tom trenutku zazvoni. Promrmljam nešto u znak pozdrava i Set mi kaže
zdravo, i dok idem ka ormariću potpuno sam sigurna da ne hodam nego
lebdim.

Klaudija mora da bude prva kojoj ću reći o svom… da li je to sastanak? Bleja?

Šta je? Kada je na kraju dana sretnem kod ormarića, ona ciči na moje vesti
stežući me za ruku i bukvalno skačući gore-dole od uzbuđenja.
„Nadam se da se ne ljutiš što ovo znači da neću ići na utakmicu s vama“,
kažem.
„Jebeš utakmicu!“, odgovara Klaudija vukući me za sobom. Tokom čitavog
puta kući pomaže mi da smislim šta da obučem, kako da namestim kosu, da li
da stavim karmin. (Inače ga ne nosim, ali možda bi bilo zabavno ovaj put.)
Klaudija ima više iskustva s momcima od mene. Poljubila je nekoliko njih u
osnovnoj školi – mislim da zbog svoje džepne veličine i preslatkog prćastog
nosa nije delovala preteče dečacima u ranom pubertetu – i viđala se s
90 DŽENIFER MATU

momkom po imenu Kolin O'Mali par meseci prošle godine pre nego što se
odselio u San Antonio zbog tatinog posla. Tokom noćnih razgovora telefonom i
maratonskih dopisivanja ispričala mi je kako ga je pustila da je dodiruje ispod
brushaltera i da osećaj nije bio naročito sjajan – više kao da je pokušavao da
istisne vazduh iz izduvanog dečjeg balona.
Razlika je u tome što je Kolin O'Mali bio dosadnjaković. Čak i Klaudiji.
Set Akosta nije ni dosadnjaković ni pih ni običnjak ni bljak.
On je prva liga.
„A tvoja mama?“, pita me Klaudija dok se približavam mojoj kući. „Hej, zar
ovo nisu njena kola na prilazu?“
Namrštim se. „Mislila sam da će biti na poslu.“ Nisam razmišljala o mami
dok je Klaudija nije pomenula. Pošto me nikada nije zanimao neki momak, ovo
nije tema o kojoj smo mama i ja morale da razgovaramo.
„Sigurna sam da će biti kul s tim“, kaže Klaudija, i ja se nadam da je u
pravu. Mislim, zar moja mama nije takva? Kul mama?
Nakon što me Klaudija zagrli i natera me da se krvlju zakunem da ću joj
ispričati sve što se dogodilo neposredno nakon što se dogodi, ulazim i zatičem
mamu u kuhinji kako pravi sendvič.
„Rano si se vratila“, kažem spuštajući ranac na kuhinjski sto. Mislila sam
da ću imati barem sat ili dva vremena za spremanje, u kome bih pred
ogledalom u kupatilu vežbala izraze lica i dovitljive opaske s muzikom koja
trešti u pozadini.
„Ćao, dušo“, kaže mi mama, prilazeći da me poljubi u obraz. „Nestalo nam
je struje na poslu. Nešto se pokvarilo u razvodnoj kutiji. Pa sam dobila
slobodno popodne.“ Vraća se do radnog dela i maže senf na hleb od celog zrna.
„Dakle“, počinjem dok mi srce lupa. Zapravo me je sramota da pričam o
Setu s mamom. Mislim, nemojte pogrešno da me srazumete. Mama je uvek bila
100% otvorena i neverovatno iskrena oko seksa i puberteta i svih tih sranja s
hormonima, ali daleko je lakše voditi te razgovore kada se radi o teoriji a ne o
praksi. Mislim, nije da ću to uraditi s Setom večeras, ili išta slično. Nisam ni
sigurna da mu se dopadam na Taj Način. Iako se žešće molim da mu se
dopadam.
„Dakle… šta?“, pita me mama. Prekida s pravljenjem sendviča dok sluša
moje planove za to veče. Kada završim s pričom uputi mi malecni osmeh, ali
oči su joj iskolačene od iznenađenja.
„Dakle, smem da idem, zar ne?“ Ne verujem da će reći ne, ali shvatam da
zadržavam dah.
Mama stiska usne, razmišljajući na trenutak. „O… naravno. Da, naravno da
smeš da ideš. Hoću reći, volela bih prvo da upoznam tog momka, naravno.“
 DRČNA 91

Zastaje pa se smeje i malo zavrti glavom. „Slušaj ti mene. Zvučim kao mama iz
nekog filma Džona Hjuza.“
Ispuštam vazduh. „Pa, dolazi po mene oko sedam.“
„Znači ne idete na utakmicu?“
„Ne… samo idemo da jedemo, ja mislim. Ti ideš na utakmicu, jelda?“
„Planirala sam da idem sa Džonom, ali možemo da se nađemo i kasnije.“
Spušta pogled na svoj nedovršeni sendvič, kao da se upravo setila da je tamo.
Ja stojim nasred kuhinje. Krećemo se po neobeleženoj teritoriji i sve deluje
malo neprirodno.
„Ne moraš da čekaš ili bilo šta“, kažem.
„Ne, ali želim“, ona insistira. „A što se tiče toga kada bi trebalo da se
vratiš… jesam li ti ikada odredila rok za vraćanje kući, poslušna moja,
primerna ćerko?“ Ponovo se nasmeje, ali gotovo nervozno.
Odmahnem glavom, i malo se narogušim zbog toga kako me je opisala.
Istina je da idem samo kod drugarica da prespavam. Ili ponekad da visimo u
„Soniku“ ili „DQ“ subotom uveče. Moja majka nikada nije morala da odredi rok
za vraćanje svojoj savesnoj Viv. Zbog toga se osetim kao šmokljan.
„Da kažemo oko deset, važi? Do tada ću se vratiti sa utakmice.“
Klimem glavom. I tako nisam sigurna da ću imati o čemu da pričam sa
Setom tri cela sata, a da se ne onesvestim od nervoze.
„E pa, nadam se da ćeš se odlično provesti“, kaže mi mama i ovoga puta
zvuči iskrenije. Odlazim u sobu da razmišljam o odeći, pokušavajući da se
otresem čudnog osećaja koji je nastao među nama dvema.
„Leptirići“ je preslaba reč da se opiše ono što mi se dešava u stomaku
kada Set pristane ispred moje kuće u sedam i pet. Virim kroz prozor svoje
sobe dok mi srce udara. Vidim da izlazi iz kola, zatvara vrata crvene honde
koju vozi i ide ka stepeništu. Trepnem i progutam. Kako je moguće da je došao
mojoj kući? Da vidi mene?
„Viv!“, mama viče iz kuhinje. „Stigao ti je drugar!“
Drugar? Kad tako kažeš, zvuči kao da smo u vrtiću, mama.
Izlazim, nadajući se da u crnim farmerkama i maminoj staroj houston
oilers majici izgledam kul, ali ne kao da sam se previše trudila oko toga.
„Zdravo“, kažem.
„Zdravo“, odgovara mi Set, klimajući glavom. „Mama, ovo je Set iz škole.“
Kakvo idiotsko predstavljanje.
Odakle bi bio? Sa autobuske stanice? Iz metadonske jazbine?
„Ćao“, kaže Set mami, koja mu pruža ruku. Ona i Set se rukuju, i mama se
ponaša prilično normalno, zapravo, pitajući ga samo pre koliko su se njegovi
92 DŽENIFER MATU

doselili u grad. Odgovara punim rečenicama, ali ne ulizički, što je dobro jer bi
ga mama prozrela za tren.
„Dobro“, kaže mama dok se Set i ja izvlačimo prema vratima, „lepo se
provedite i vidimo se do deset.“ Dok nas prati utiskuje mi nešto u šaku. Kada
izađemo, pogledam naniže i vidim dvadeseticu. Ubacujem je u džep farmerki i
pogled mi se susretne s maminim. Nasmeši mi se, i ja se nasmešim njoj.
„Dakle, stičem utisak da će grad biti mrtav, a?“, kaže Set izlazeći na ulicu.
„Zbog utakmice? Nisam razmišljao o tome ranije.“
„Aha“, kažem. „Sve brze hrane su zatvorene. Većina restorana takođe.“ Set
nas izvozi iz mog kraja, idući Brodvejom prema gradu. Sigurno nema dozvolu
baš dugo, ali vozi nekako kul, zabačene glave i s rukama nehajno položenim na
donji deo volana. Nakon što smo krenuli, podešava jačinu zvuka. Limeni zvuk
nekog benda koji ne prepoznajem, ali zvuči prilično zarazno kreće iz zvučnika.
„Jesi li gladna?“, pita me.
„Ne baš“, kažem. Istina je da sam isuviše nervozna da bih jela, ali sam na
silu progutala štanglicu od žitarica pre nego što je došao, da mi stomak ne bi
krčao. „Možda kasnije, kad se otvori, možemo da krstarimo 'Sonikom'.“
„Čekaj“, kaže Set zaustavljajući se na semaforu i okrećući se da me
pogleda. „Šta znači 'krstariti Sonikom'?“
Nasmešim se i obrve mi se podižu.
„Krstarenje Sonikom i DQ-om je nešto što ovde radimo vikendom.
Jednostavno znači da se besciljno vozimo do tih mesta da vidimo koga ima i sa
kim možeš da popričaš, ili šta već.“
„Stvarno?“
„Aha“, odgovaram. „Pretpostavljam da u Ostinu niste 'krstarili Sonikom'.“
Set se nasmeje. „Ne. Definitivno nismo.“ Kroz prozor s vozačke strane
baca pogled na prazne radnjice u nizu i radnjice pretvorene u crkve i
komisione polovne robe. „Još uvek se navikavam na ovo mesto.“
Nekako je lakše razgovarati kada smo u kolima u pokretu. Ne moram da
ga gledam u oči. Umesto toga mogu da gledam kroz svoj prozor.
„Mora da ti nedostaje, pretpostavljam?“, pitam. „Ostin, hoću da kažem.“
„Preblago rečeno“, kaže Set. Malo krivi usta kao da razmišlja šta će
sledeće da kaže. „Stvar je u tome što su moji roditelji umetnici. Hoću da kažem,
ako ćemo iskreno i otvoreno, mogu tako da se nazovu jer je mamina porodica
prebogata. Deda i baba su puni ko brod i mama živi od fonda. Tako da ona i
tata provode vreme pripremajući svoja dela za razne izložbe. Rade sa, kao,
tekstilom. Mama je rekla da želi da ode iz Ostina jer prebrzo raste i nije kao što
je bio osamdestih i tako to. Tipa, trebalo joj je autentično iskustvo života u
malom gradu da bi bila prava umetnica.“
 DRČNA 93

„Pa su izabrali ovo?“, pitam u neverici. „Od svih gradića u Americi?“

„Aha“, kaže Set bezvoljnim glasom. „Mislim da im nije palo na pamet da ih
ne bi ubilo da su sačekali još dve godine, da završim sa srednjom školom. Ali
nebitno.“ Blago se mršti.
„Da li ti se barem dopada to što rade?“, pitam, bacajući pogled na njega.
„A valjda“, kaže. „Mislim, izlaže se i to. Mislim da su velika imena u svetu
apstraktne umetnosti od tekstila, što je, ne bi verovala, svet koji postoji. Ljudi
plaćaju dosta za to. Ali ako ćemo potpuno iskreno, meni to izgleda kao gomila
čudno savijenih krevetskih čaršafa.“
Zasmejem se i Set se smeje sa mnom. Upravo u tom trenutku prolazimo
pored „Kopiraj me“ sa znakom OTVORENO koji blinka. Pomislim na Frenka u
crvenom prsluku, koji je unutra i lista roman.
„Hej“, kažem pokazujući kroz suvozački prozor. „Ovde kopiram Drčnu.“
Set gleda kroz prozor pa sa odobravanjem klimne glavom. „Kul. Ono s
bademantilima je izgleda upalilo.“
„Aha“, kažem. Čudan je osećaj naglas razgovarati o stvaranju zina sa
nekim. Ali i zaista dobar. „Nisam sigurna hoću li napraviti još neki broj. Ali
nekako želim.“
„Totalno bi trebalo“, kaže Set.
Dok se besciljno vozamo kroz grad u kome sunce zalazi, shvatam da
pričam Setu o maminoj Riot Grrrls prošlosti i kako je ona inspirisala Drčnu.
Onda počnemo priču o bendovima. On je čuo za Bikini Kili, ali ih nikada nije
slušao, stvarno slušao, tako da na Setov zahtev puštam „Rebel Girl“ na
telefonu. Dopadne mu se još od uvodnih taktova, vidim to.
„Ova pevačica zvuči kao da može da te ubije glasom“, kaže dok prstima
dobuje po volanu. „Ali, tipa, da te ubije na dobar način.“
„Načisto“, kažem mu a srce mi se nadima.
Neko vreme pričamo o bendovima, i Set mi opisuje nekoliko koncerata na
koje je išao u Ostinu. Nikada nisam čula bend uživo sem istrokportskog
srednjoškolskog navijačkog orkestra, i veoma sam zaintrigirana dok opisuje
kako su mu uši zvonile danima i koliko je kul bilo što je mogao da popriča s
članovima benda dok su prodavali robu s motivima sopstvenog benda (samo,
Set to zove „merč“) na koncertima. Nakon što sam u glavu pohranila spisak
bendova koje ću poslušati kasnije, Set nas odvozi do pogrebne radnje „Večna
kuća“ na Front Stritu. Na travnjaku ispred nje je mali osvetljeni znak na kome
piše NE PIŠITE PORUKE DOK VOZITE! SAČEKAĆEMO VAS!
„Čekaj, jel' oni ovo ozbiljno?“, kaže Set pokazujući glavom ka znaku.
„Aha“, odgovaram. „To im je fora. Povremeno izmene natpis. Jednom je
pisalo „Lep je dan – živnite malo!““
94 DŽENIFER MATU

„Da li me zajebavaš?“, pita me. „I ljudi i dalje koriste njihove usluge?“

Sležem ramenima. „Jedini su u gradu, tako da – da.“
Na ovo, Set naglo skreće udesno i zaustavlja na parkingu pogrebne
opreme. Malo pojačava muziku i počinje da klima glavom stalno kružeći
napred-nazad u ritmu.
„Ovaj“, počinjem, okrećući se ka njemu, totalno zbunjena. „Šta to radiš?“
Set se uozbilji. „Krstarim pogrebnom opremom.“
Prsnem u glasan smeh. „Krstariš pogrebnom opremom? Ozbiljno?“
„Aha“, insistira Set. Glumi da maše imaginarnim automobilima i klima
glavom nevidljivim ljudima oko sebe. „Ovo je tako strava“, kaže. „Mislim da
sam konačno ukapirao koja je fora sa Ist Rokportom. Ovo je tako dobra scena,
čoveče.“
Nervoza od ranije iscurila je iz mene i zamenio ju je bol u obrazima od
silnog smejanja.
Nakon što malo prokrstarimo pogrebnom opremom, Set kaže da je
ogladneo, i pronađemo jedan otvoren restoran brze hrane na periferiji grada.
Dok prolazimo delom za naručivanje iz kola, ponudim Setu novac, ali on kaže
da će on platiti „ovoga puta“. (Da li to znači da će biti i „narednog puta“?)
Naručujem milkšejk i pomfrit.
„'Ste ranije izišli s utakmice?“, neuredna crvenokosa kasirka nas pita dok
nam dodaje hranu. Deluje kao da je završila gimnaziju „Ist Rokport“ pre
dvadeset godina i da radi u tom fast-fudu od tada. Na pločici sa imenom piše
joj ŠONA.
„Nismo ni bili“, odgovara Set.
„Pa, propuštate nešto užasno“, odgovara Sona. „Slušam prenos na radiju, i
gube sa 35:7 na poluvremenu.“
„Prokletstvo“, odgovaram jer mi je proradio malograđanski instinkt,
spreman da izrazi negodovanje kad god domaći tim gubi. „To je ozbiljna
razlika.“
„Imam vere da će se vratiti u igru“, kaže Sona mršteći se s
neodobravanjem. „Napred, Pirati.“
„Napred, Pirati“, odgovara Set salutirajući koka-kolom.
Set parkira auto na parkingu i između gutljaja pića i zalogaja hrane, pita
me. „Jel' ragbi ovako važan svake godine ili samo, tipa, ove godine?“
Frknem u svoj milkšejk. „Nov si“, kažem. „Odgovor je svake godine. Svake
jebene godine.“
„Znaš, igrao sam kod kuće“, kaže mi.
Naglo se okrenem, izbečenih očiju. „Sad me već zajebavaš“, kažem. Isto je
tako mogao da mi kaže da je bio na bogosloviji.
 DRČNA 95

„Ne“, kaže mi. „Ne zajebavam te. Mislim, bio sam udarac. Previše sam
mršav za bilo koju drugu poziciju. Ali bio sam udarac za juniorski školski tim, i
nameravao sam da se prijavim za školski tim ove godine dok se nismo
preselili.“
Udarim instrument tablu da naglasim svoj šok. „Bio si ragbista? I slušaš
Black Flag?“
Set se široko osmehuje. „Da! Ne izmišljam. Pokazaću ti slike kad završim s
jelom.“
Pokušavam da zamislim Seta u onim čudnim kratkim pantalonama i
ogromnim naramenicama koje ragbisti nose, i mozak mi štrajkuje. Nikada
nisam pomislila da će mi se dopasti ragbista. Na delić sekunde se osetim kao
mama na sastanku s republikancem Džonom. Ako je ovo uof'ste sastanak,
podsećam sebe.
„Izvini, valjda je samo to što… Ne znam jesi li primetio, ali ovde… ovde su
ragbisti… kao…“
„Totalni kreteni?“, pomaže mi Set podižući obrvu. „O, primetio sam. Ali
sama činjenica da neko igra ragbi ne čini ga kretenom. Osim, znaš već, ako ti
misliš da sam ja kreten, a visiš sa mnom samo iz sažaljenja prema jadnom
novom đaku.“
Spuštam pogled ka svom milkšejku. „Nisi kreten“, promrmljam pa glasno
srknem. Ti si samo zabavan i totalno zgodan tip koji sluša kul bendove i sviđa
mu se moj zin i to te u suštini čini momkom iz mojih snova ali, ono, šta god.
„To je dobro“, kaže Set smešeći se. „To što nisam kreten. Kod kuće je ragbi
bio sport na koji su se ljudi ložili i sve to, ali nije to bilo jedino do čega im je
bilo stalo, pa su igrači bili malo opušteniji, valjda.“
„E pa, ljudi ovde nisu opušteni oko ragbija“, odgovaram. „Ovi igrači su
razlog što ovaj grad i škola postoje. Mislim, ljudi se ovde silno uzbuđuju oko
njih. Neki smatraju da zbog njih vredi živeti u Ist Rokportu. Zbog šanse da
ćemo ove godine uspeti da uđemo u plej-of, znaš? Zbog nade. Samo gledaj. Od
sledeće nedelje glavna tema razgovora već će biti sledeća sezona i kako će to
biti godina kada ćemo osvojiti državno prvenstvo.“
„Au!“, kaže Set uzimajući veliki gutljaj svog soka.
Malo razgovaramo na parkingu – pričam mu kako mi je tata umro kad
sam bila beba i kako sada mama i ja živimo same s dedom i babom u
komšiluku. On meni priča kako su njegovi roditelji dosta fini, jedino što su
prezauzeti svojom umetnišću i da je, osim ragbija, pisao muzičku kolumnu za
školski časopis u staroj školi. Razgovor ide lako, oboje se nadovezujemo na
kraj rečenice onog drugog, želeći da dodamo nešto ili se složimo s nečim. Telo
mi bruji od snažnog osećaja da sam najkul devojka na svetu. Dok sedim na
96 DŽENIFER MATU

prednjem sedištu, a fluorescentna svetla parkinga restorana brze hrane sijaju

na nas kao mesec na steroidima, čudno je i pomisliti da sam tog popodneva
kada me je Set pozvao da izađemo jedva mogla da ga pogledam u oči od
nervoze.
Nakon nekog vremena, Set uzima moje papire i praznu čašu i izlazi iz kola
da ih baci. Ližem slane vrhove prstiju dok se on vraća prema kolima i shvatam
da je gotovo 9.30.
Set predlaže da se vratimo i dok vozi prema mom kraju, a parking nestaje
za nama, disanje mi postaje otežano, a srce kreće da udara.
Set Akosta će me poljubiti. Znam to.
Dok ulazi u moju ulicu gledam u retrovizor praveći se da mi je nešto
upalo u oko. Karmin mi je i dalje na mestu. Jel' to dobro ili loše kad se ljubiš s
nekim?
Set ulazi na prilaz. Poljubiće me ovde, u mastiljavoj tami svog auta.
Zapamti ovo, Vivijen. Zapamti sve u vezi sa ovim.
Čekam da izbaci auto iz brzine. Kako možeš da se ljubiš dok je auto u
brzini?
Ali ne izbacuje auto iz brzine. Jednostavno se okreće prema meni i kaže:
„Bilo mi je baš zabavno da visimo zajedno večeras, Vivijen.“
Način na koji to kaže je konačan. Ne dolazi u pitanje da je ovo Kraj Večeri.
„I meni je bilo zabavno“, kažem, smešeći se na silu dok iznutra umirem.
„Hvala ti što si me pozvao.“
„Iskreno“, nastavlja on, „Nisam baš, znaš već, stekao mnogo prijatelja
otkako sam se doselio, pa je, znaš… ovo bilo baš kul. Baš ću da poslušam neke
od onih bendova koje si mi pominjala. Naročito taj Bikini Kili.“ Nekako gleda
preko mog ramena dok ovo govori. Kao da možda jedva čeka da odem.
„Kul“, kažem s rukom na kvaki, dok mi se srce uvija i snažno lupa.
Nisam baš stekao mnogo prijatelja otkako sam se doselio.
Prijatelja.
PRIJATELJA.
„Vidimo se u ponedeljak?“, pita.
„Aha, vidimo se tada“, odgovaram, žudeći da izađem iz honde i nađem se
u bezbednosti svoje sobe.
„I obećavam da neću reći ni reč o Drčnoj. Ozbiljno to mislim.“
„Hvala“, odgovaram. „To mi mnogo znači.“ Izlazim, zatvaram vrata i trčim
uz stepenice, zahvalna što je mama još uvek na utakmici i kuća je prazna. Set
sačeka da uđem i odvozi se i dok ulazim u dnevnu sobu i zatvaram ulazna
vrata za sobom, i ne mogu da se suzdržim, već zaplačem. Nije da nezadrživo
 DRČNA 97

jecam ili nešto slično. Samo mi par toplih suza napupi iz očiju i klizne niz
obraze.
„Nemoj da si glupa, Viv“, kažem naglas. „I pored svega si se lepo provela
večeras, zar ne?“, Džoan Džet na zvuk mog glasa došeta, i mota mi se oko nogu
predući. Uzimam je i zarijem lice u njeno krzno. Onda je spustim i spremim se
za krevet, željno se uvlačeći ispod pokrivača, obmotavajući se
samosažaljenjem i ćebadima.
Istina je da sam se sjajno provela sa Setom. I možda ćemo ponovo visiti
zajedno. Ali ne želim samo da visim sa Setom. Želim da znam kako je to osetiti
usne momka na svojim. Želim da se celim telom pripijem uz njega i da ga
poljubim. Želim zgodnog, kul, pametnog dečka, a ne zgodnog, kul, pametnog
drugara.
Dok ulazim u krevet telefon mi zavibrira na noćnom stočiću. Uzimam ga,
na milisekundicu se nadajući da je Set.
Klaudija je.
RAZBILI su nas na utakmici — izgubili smo 42:7… ali koga briga KAKO JE
PROŠAO SASTANAK?!?!?!?
Znam da će me Klaudija mrzeti ako joj ne odgovorim, ali bacam telefon na
tepih i zavlačim se dublje pod pokrivače, nadajući se da ću zaspati pre nego
što mama stigne kući. Mislim da ne bih mogla da podnesem da me još jedna
osoba pita kako mi je prošlo veče.
TRINAESTO POGLAVLJE
Klaudija i ja smo na njenom krevetu i zurimo u plafon. Jutro je nakon što sam
prespavala kod nje jedne subote i sluša me kako pričam o svom „sastanku“ sa
Setom po desetomilioniti put. Prošlo je već nekoliko nedelja otkako sam ostala
bez poljupca u njegovom autu, ali to me ne sprečava da analiziram tu noć
iznova i iznova. Barem Klaudija saučestvuje. Pomalo.
„Možda je samo bio zastrašen tobom“, kaže, protežući ruke i zevajući.
„Imam osećaj da je to ono što treba da se kaže da se ne bih osećala loše
što sam odbijena.“
„Vivijen, daj.“
„Ma ozbiljna sam. Slala sam mu signale. Skretala sam mu pažnju na usne.
Dakle šta se kog vraga desilo?“
Klaudija zakoluta očima i ponovo zevne. Vibracija nas prekine.
„Hej“, kaže ona, gurkajući me. „Tvoj telefon.“
Pružam se prema Klaudijinom noćnom stočiću. Mama je.
„Ćao mama.“
„Ćao dušo“, kaže. Nešto mi je čudno u njenom glasu. Naopako.
„Jel' sve okej?“
„Ma, da. Sve je okej.“
„Dobro“, kažem. Pogledam u Klaudiju koja čeprka zanoktice.
„Razlog iz kog te zovem… pa, ovo je malo nezgodno ali znam da mogu da
budem otvorena s tobom Viv“, počinje mama, malko se nakašljavši.
„Aha?“, pitam.
„Pa, Džon je ovde.“
Ništa više ne mora da se kaže. Moja majka zna da sam dovoljno stara da
razumem da se Džon nije samo stvorio na našem pragu u devet ujutru da malo
popričaju. I znam da zna da ja znam. Čvrsto zažmurim dok pomisao na mamu i
Džona kako imaju Seksualni Odnos napada moj mozak.
„Ovaj, dobro?“, kažem ravnim glasom. Šta još mogu da kažem?
„Nego, spremamo se da izađemo da jedemo nešto, ali nisam bila sigurna
kada se vraćaš, a nisam želela da se… iznenadiš. Izvini, Vivi, nisam znala da li
još uvek spavaš ili si već bila na putu kući kada sam pozvala, ili šta.“
„Ne, sve je u redu“, kažem. „Ne spavamo, budne smo. Vidimo se kad
stignem kući.“
 DRČNA 99

A onda uradim nešto što nikada u životu nisam. Spustim slušalicu ne

čekajući mamin odgovor.
Dok upućujem Klaudiju u dešavanja, prikladno se migolji na pomisao na
moju majku i Džona kako Rade Ono. „Jednostavno je tako odvratno“, kažem, „i
mislim da bi mogla da nađe nekog mnogo boljeg.“
„Jel' taj tip tako loš?“, pita me Klaudija.
Ne želim da obrazlažem svoje viđenje stvari Klaudiji. Trebalo bi da je
automatski na mojoj strani. Zato samo dramatično uzdahnem i kažem: „Ne
želim da razgovaram o tome“.
„Okej“, kaže tihim glasom. „Izvini.“
„Ma nema veze“, kažem praveći prenaglašeno tužno lice da bi shvatila da
nema veze – iako u stvari ima. „Žao mi je, nisam htela da se brecnem.“
„Ne, ništa strašno“, kaže zbacujući pokrivač i iskačući iz kreveta,
označavajući time kraj razgovora. „Ali ogladnela sam. Idemo da pravimo
palačinke, okej?“
„Imaš li čokoladne mrvice?“, pitam, brzo upadajući u naš poznati scenario.
„Jok, ti imaš“, kaže Klaudija.
Doručkujem kod Klaudije, odugovlačim malo, a onda krenem kući
brzinom puža. Kad stignem, od Džona ni traga ni glasa. Samo mama koja čita u
dnevnoj.
„Ćao“, kaže mi kad uđem. Malo previše revnosno.
„Ćao“, kažem idući do frižidera iako sam upravo jela.
„Viv, možemo li da porazgovaramo?“, kaže mi.
Njeno jednostavno pitanje deluje mi čudno. Mama i ja smo uvek
razgovarale a da smo pre toga nismo morale to da kažemo: „Možemo li da
porazgovaramo?“. Jednostavno razgovaramo. Bez uvoda.
„Šta se zbiva?“, kažem zatvarajući frižider i naslanjajući se na njega.
„Pa dođi ovamo. Predaleko si.“ Potapše kauč pored sebe.
Popuštam i sedam pored nje, pokušavajući da zanemarim mentalnu sliku
nje i Džona koja uporno preti mom umu.
„Viv, žao mi je zbog ovoga jutros“, kaže mi tiho. „Nije trebalo da te tako
zaskočim. Samo što… situacija je bila… neočekivana.“ Pruža se da mi dotakne
ruku, ali ja se malo povlačim.
„Okej je, mama“, kažem. „U redu je.“
„Ali da li je stvarno u redu?“, pita me tihim glasom, spuštenih uglova
usana.
„Hoću da kažem… da je…“, oklevam. Šta tu ima da se kaže? Kako je
odvratno? Šta vidiš u njemu? Kako si mogla to da uradiš u našoj kući? Ali gleda
100 DŽENIFER MATU

me tako iskreno zabrinuto – ne mogu da budem derište zbog koga će moja

mama biti nesrećna. „Ćudno mi je , malo. Ali ako te on usrećuje…“
„On je stvarno dobar tip, Viv“, kaže mi mama. „Želela bih da mu malo više
pružiš šansu.“
Mogu da budem fina, ali ne mogu da joj budem najbolja drugarica koja će
se ponašati razdragano zbog Džona. „Pružam mu šansu“, kažem.
„Da?“, pita. Glas joj je pun nade ali oči su joj pune sumnje.
„Da“, kažem. „A sada sam mnogo umorna jer smo Klaudija i ja prekasno
legle, pa idem malo da prilegnem, okej?“
Mama klima glavom, ali se ne smeši. Samo se malo pomera na svom
mestu dok ja ustajem s kauča i krećem ka svojoj sobi.
„Hej“, kaže kad stignem do vrata svoje sobe. „Nismo čak ni razgovarale o
onom Setu. Navratio je pre par nedelja i više ga nisam videla.“
Gospode, zar sad? Stvarno?
„Samo smo prijatelji, mama“, kažem s rukom na kvaki. „Nije to ništa.“
Mamine oči se rašire. Znam da mi glas zvuči oštrije nego što je potrebno,
ali baš me briga. Ona više ništa ne govori. Pokušavam da blokiram njen
povređen izraz lica dok se bacam na krevet i vadim telefon.
I ne odlučivši to zapravo, shvatam da pišem Lusi.
Grozno sam raspoložena.
Odmah mi odgovara.
Zašto?
Mamin dečko je prespavao ovde noćas — nije kao da sam bila tu, i tako to…
ali ispričala mi je to, i jednostavno je grozno.
Jel to onaj skroz konzervativni lik o kom si nam pričala za ručkom? Onaj što
je u principu rekao tvojoj mami šta da čita ono jednom?
Aha
Groooooooooznooooo
Znaaaaaaaam
Nasmešim se i nastavljam
Onda me je pitala o Setu… tipa dve nedelje nakon našeg „izlaska“ ili čega
već…
Au… Nož u srce
Realno
Žao mi je da među vama nije išlo…
Zbacim cipele i smestim se za dugačko dopisivanje s Lusi.
Mislim… Nije ispao kreten ili nešto… otkako smo ono jednom izašli pozdravi
me u hodniku i ponekad na engleskom pričamo o muzici…
Uh. Jaka vajda.
 DRČNA 101

Ozbiljno, nisam htela ortaka za učenje… Želela sam više.

Jebiga srce želi ono što želi
Gotovo da mislim da bi bilo bolje da me je od početka ignorisao…
Nakon još razmenjenih rečenica o Setu, Lusi mi piše: Mogu da te
razveselim… Imam jednu tajnu
Obrve mi se podižu.
Šta??? O nekom tipu?
Bljaks ne. Nijedan tip u Ist Rokportu mi nije zapao za oko… Ali nešto
prilično žestoko.
Napokon se, prvi put tokom čitavog jutra, iskreno smešim.
ŠTA JE?
SAČEKAJ DO SUTRA I SAZNAĆEŠ
Još nekoliko minuta pokušavam da izmamim informaciju iz nje, ali se Lusi
opire i konačno kaže da mora da ide. Nakon naše poslednje poruke bacam
telefon na stranu i smešim se u plafon. Prvi put nakon dugo vremena shvatam
da želim da ponedeljak dođe.

Kada ponedeljak stigne, stiže hladan i vlažan. Istovremeno razmišljam o

Lusinoj tajni i brojim dane do zimskog raspusta, kada ga spazim. Zalepljenog
za jedna od bočnih vrata.
Pročitam ga jednom. Onda ga pročitam ponovo.
 Prvo sam zbunjena – na delić sekunde se zapitam da nemam nekakav
gubitak kratkoročnog pamćenja i da sam zapravo napravila i izlepila ove
Drčna flajere dok sam bila u transu ili tako nečemu – ali dok gledam u njih,
čitajući reči iznova i iznova, obuzima me nekakvo likovanje.
Zato što sam prilično sigurna da znam šta se ovde zaista dešava.
Unutra zatičem još flajera na ormarićima i pored česmica, pribodenih na
oglasne table rajsnedlama s jarko obojenim glavama. Kad stignem do svog
ormarića, nalazim jedan zalepljen na njegova vrata.
U tom trenutku mi zavibrira telefon.
Spuštam pogled. Poruka od Lusi.
Okej mislila sam da sačekam do engleskog da te pitam, ali šta misliš o
flajerima?!
Ruke mi poskoče, spremne da otkucaju odgovor, ali onda razmislim
unapred kako ću iskoristiti ovu situaciju da sebi pružim paravan.
ČEKAJ – TI si započela Drčnu?!?!?!
Smejem se od uva do uva dok šaljem poruku.
Ne!Još uvek ne znam ko je napravio biltene… ali računala sam da kome god
da je to uradio neće smetati ako im pojačam redove… kao kad brend postane
deo svakodnevnog života, zar ne?
Učenici se guraju pored mene idući na prvi čas. Obuća škripi po mokrom
popločanom podu, a glasovi ječe s jednog kraja hodnika na drugi, tražeći
rešenja domaćih za danas ili obećanja da će se naći negde nakon časa. Dok
stojim tamo zureći u Lusinu poruku, shvatam da Drčna više ne pripada meni.
Pripada svim devojkama gimnazije „Ist Rokport“ koje žele da budu deo nje.
Odgovaram na Lusinu poruku.
Totalno mi je super i ko god da je započeo Drčnu misliće da je super,
takođe.
Ali ako Lusi želi da ostane anonimna sa ovom prodajom kolača za
fudbalski tim, pogrešno to radi. Na engleskom mi priča kako je sinoć kod kuće
napravila flajere, a onda došla u školu rano da bi napravila kopije u biblioteci,
ali šapuće tako glasno da bi komotno mogla da govori normalnim glasom i
prilično sam sigurna da ljudi oko nje sve čuju. Onda za ručkom u kafeteriji
uzme i sve ispriča kada se pokrene tema.
„Okej, dakle, Viv već zna ali… ja sam to uradila!“ Malo zaciči i pokrije lice
rukama, a onda proviri kroz prste. „Zaista jesam.“
„Čekaj“, Sara se iznenadi, razrogačenih očiju, „hoćeš da kažeš da si ti
pravila one biltene? Ti si organizovala ono s bademantilima?“
„Ne, kunem se da nisam uradila to“, insistira Lusi. „Ali samo sam želela da
se, ne znam, kao, priključim tom vaj-bu.“
104 DŽENIFER MATU

Klaudija pijucka svoju dijet-kolu i posmatra Lusi kao da nije sigurna da li

da joj poveruje. Ali ništa ne govori.
„Dobro, a zašto fudbalski tim?“, pita Meg. „Nisi u njemu.
„Nisam, ali koliko shvatam, baš su dobre, zar ne? A dobijaju, tipa, nula
pažnje. Na osnovu onoga što sam čula, uniforme im se takoreći raspadaju.“
Klimnem glavom. „Kira Danijels mi je pričala da su to iste uniforme koje
je njena mama nosila devedesetih.“
„To ne može biti istina“, protivi se Kejtlin.
„Dobro, možda nisu baš iste te uniforme, ali stvarno jesu stare“,
nastavljam. „A nikada ne radimo ništa za njih iako su tako super. Marisela
Perez je prošle godine ušla na državno prvenstvo, i jedini razlog što sam
uopšte čula za to je zbog toga što je moja mama videla neki majušni članak u
novinama.“
„Da, prilično besmisleno“, upada Sara.
Klaudija sleže ramenima. „Ne bih da vam rušim sneška, ali koliko para
može da se skupi jednom prodajom kolača?“ Protrese dijet-kolu kao da
pokušava da proceni koliko je ostalo. Na trenutak niko ništa ne govori i
neprijatna tišina zavlada među nama. Lusin vidljivi oreol uzbuđenja malko
izbledi.
„Pa, mislila sam da bismo mogle stalno da organizujemo događaje za
prikupljanje pomoći“, kaže, ne gledajući Klaudiju u oči. „Ne bismo imale samo
jednu prodaju kolača. Mislim, mogle bismo da ih podržavamo cele sezone. Kao
što devojke sa skupova podrške i navijačice rade za ragbi tim.“
Klaudija klimne glavom, a izraz na licu joj je i dalje nesiguran. Ali baš kad
mi se čini da ću baš popizdeti na nju, kaže: „Pa, ja mogu da napravim štanglice
od limuna. Mnogo su dobre. Viv zna.“
Entuzijastično klimnem glavom. „Dobre su. Super su. Mogle bismo da
tražimo barem pedeset centi po komadu. Možda i dolar.“ Brate, zvučim
grčevito oduševljeno zbog prokletih štanglica od limuna.
„Okej, ne preteruj s reklamiranjem štanglica, Viv“, kaže Klaudija
dobacujući mi pogled. Ali, smeši se.

Odmah posle škole u četvrtak pronađem Bajkin recept za čarobne kocke.

Teško mi je da čitam njen nakošeni, starinski rukopis. Kada je pozovem da je
pitam koliko mi tačno šolja maslaca treba, skoro da vrisne u telefon od
iznenađenja.
„Kako savršeno damski od tebe, Vivi! Tvoja majka nikada nije mesila,
znaš.“ Bajka možda jeste kraljica stoufer smrznutih obroka, ali dajte joj recept
za pitu, i napraviće nešto tako dobro da ti dođe da se istopiš od miline.
 DRČNA 105

„Pa to je za skupljanje novca u školi“, kažem joj. „Za ženski fudbalski tim.“
Bajka zastaje. „Pa, to je… lepo. Nisam znala da postoji ženski fubalski tim.“
„Prošle godine su gotovo osvojile državno prvenstvo“, kažem. Malo
uživam dok raspamećujem Bajku.
„E bravo im ga“, kaže. „Hoćeš da svratiš na večeru kasnije? Ili da dođem
da ti pomognem s kockama.“
„Ne treba, Bajko“, kažem otvarajući kesu čokoladnih mrvica i ubacujući
par u usta. „Ali hvala.“
Dok mama stigne s posla, čarobne kocke se hlade na radnoj površini. Biću
neskromna i reći da mirišu prilično sjajno. Mama radosno uzvikne i krene da
uzme jednu.
„Jednu!“, povičem s kauča na kom radim domaći, prepadajući Džoan Džet,
koja beži iz dnevnog niz hodnik. „To je za skupljanje pomoći u školi.“
Mama već uzima zalogaj dok se baca na kauč pored mene kao da će se
onesvestiti jer su čarobne kocke tako dobre.
„Preuuuukusnoooo, Vivi. Ozbiljno.“
Nasmešim se. Nakon napetosti onog jutra kada je Džon prespavao,
šunjamo se jedna oko druge kao roditelji oko usnule bebe. Ali trenutno je kao
u stara vremena.
„Za šta skupljate novac?“, pita me. Kad joj ispričam o ženskom
fudbalskom timu i kako ih niko ne podržava, lice joj se razvedri.
„To je tako kul, Viv“, kaže, naginjući se da mi skloni kosu s lica. „Jel' to bila
tvoja ideja?“
Ne baš, ali i jeste kad malo razmisliš o tome.
„Ideja moje drugarice Lusi.“
„E pa, drago mi je što to radiš.“
Malo se migoljim zbog komplimenta pre nego što se zavučem pod
maminu ruku, pribijajući se uz nju kao kad sam bila mala. Ljubi me u vrh
glave.
„Izvini ako mirišem na bolnicu“, kaže.
„Ne, samo na antibakterijski gel za ruke“, uveravam je.
„Džon kaže da nema načina da se rešiš tog mirisa, čak ni ako se dva puta
istuširaš kad stigneš kući.“
Ne želim da pričam o Džonu sada. I zaista ne želim da mislim o Džonu pod
tušem. Mama mi upliće prste u kosu, sklanjajući mi je s lica. Pokušam da se
usredsredim na ugodnost svega ovoga, ali najednom mamina ruka kao da me
guši.
„Znaš šta, trebalo bi da se spremim za krevet“, kažem, zevajući na silu.
„Mislim da me je mešenje izmirilo.“
106 DŽENIFER MATU

Mama se nasmeje, nesvesna da među nama ima ičeg čudnog.

„Okej“, kaže, oslobađajući me. „I zaista mislim da je ta vaša akcija kul.“
Nasmeši mi se i ja se njoj nasmešim, ali stara dobra vremena su nestala.
Operem zube i spremim se za krevet.

Lusi je cele nedelje kačila nove flajere Drčne za prodaju kolača, a i ja sam
joj pomagala. Mislim da je Sara okačila par komada. Ali još nisam sigurna
koliko će se devojaka s hranom pojaviti. Lusi i ja planiramo da dođemo u
kafeteriju na sam početak ručka i da zauzmemo sto u ćošku koji učenici često
koriste za prikupljanje pomoći.
„Čak sam ispunila i glupavi obrazac za okupljanje povodom prikupljanja
pomoći, tako da smo totalno legalne“, kaže Lusi.
„Čekaj“, kažem, skidajući aluminijumsku foliju sa čarobnih kocki. „Jesi li
zaista na papir stavila da je Drčna klub?“
„Aha“, kaže Lusi sležući ramenima. „Pa, mislim, stavila sam samo svoje
ime jer je potrebna samo jedna osoba kao predstavnik kluba. Ali misliš li da je
Direktor Vilson ili neko iz uprave ikada primetio onaj bilten, ili čak shvatio da
je ono s bademantilima povezano s tim? Ma daj!“
„Valjda“, kažem dok mi srce igra. Nešto u vezi s tim da Drčna zvanično
postoji – pa čak i samo na dozvoli za sakupljanje pomoći arhiviranoj negde u
kancelariji – čini me nervoznom. Ali ja tu sad ne mogu ništa.
Barem ne moram da budem nervozna oko prikupljanja pomoći. Klaudija
donosi svoje štanglice od limuna i Sara donosi banana-hleb i mnoge devojke iz
fudbalskog tima dolaze s tanjirima kolačića i braunija. Kad prodaja počne, Lusi
se smeši na svaku transakciju, ubacujući novčanice od dolara i novčiće u
koverat.
Na pola ručka, Kira Danijels i njena drugarica Amaja prilaze.
„Zdravo“, kaže Kira. Obe devojke gledaju postavljen sto.
„Zdravo, Kira“, kažem. „Zdravo, Amaja.“
Kira traži dve limun-štanglice. Daje nam novčanicu od pet dolara i Lusi joj
vraća kusur dok ja pakujem štanglice u ružičastu salvetu.
„Znači čekaj“, pita Kira, „jeste li vi devojke koje su napravile onaj bilten? S
bademantilima i srcima i zvezdicama?“ Odmerava me, zbunjena. Mora da se
seća našeg razgovora iz toaleta, onog dana kad smo označile ruke. Kada sam
se pravila da ne znam ništa o tome.
„Ne“, odgovaram, možda prebrzo. „Nismo. Ali Lusi je odlučila da napravi
ovu prodaju kolača i da, kao, usvoji ime, valjda.“
 DRČNA 107

Amaja uzima salvetu iz Kirinih ruku i odmotava limun štanglice. Uzima

zalogaj i nasmeši se. „Kako su dobre“, kaže punih usta. Šećer u prahu joj se
prospe niz bradu.
Kira zakoluta očima na nju. „Ne možeš čak ni da sačekaš da se vratimo za
sto, ne možeš?“, Amaja je prostreli pogledom, ali Lusi frkne na Kirin komentar.
„Jel* planirate da napravite još jednu?“, pita Kira. „Mislim kao još jednu
rasprodaju.“
Amaja žustro zaklima glavom, ustiju punih limun-štanglice.
I Kira zaklima. Otvara usta, pa ih zatvara, pa ih ponovo otvori. „Valjda sam
se pitala“, počinje, „da li je ovaj klub… tipa… otvoren za nove članove?“
„Hoće da pita je li samo za bele devojke“, kaže Amaja, dovršavajući limun
štanglicu.
Istog trenutka mi postane izuzetno neprijatno i nisam sigurna kako da
odgovorim, ali Lusi ne okleva. „Pa moj tata je Meksikanac“, kaže, „ako ti to išta
znači.“ Kira se malo nasmeši kad Lusi to izgovori.
„Mislim da bi svi trebalo da mogu da rade ovo“, kažem. „Mislim, ovo je za
svakoga. Ne mislim da ona osoba koja je osnovala Drčnu želi da postoji, kao,
vođa. Ako neka devojka želi da organizuje još jednu prodaju ili išta slično,
može samo da… uradi to.“
„Pod imenom Drčne?“, pita Kira izvijajući obrvu.
„Naravno, što da ne?“, odgovara Lusi. Grupica prvaka okuplja se oko stola
da kupe ono što je ostalo od mojih čarobnih kocki i Lusi se okrene da ih usluzi.
„E pa to je kul“, kaže Kira. „Okej.“
„Okej“, kažem ja.
Kira nam malo mahne i zajedno sa Amajom se vrati za svoj sto.
Kad prvaci odu od stola, prošapućem Lusi: „Ovo je bilo malo neprijatno.“
„Ono što je neprijatno je to što je ovo mesto sjebano u pogledu rase kao i
u pogledu svega ostalog“, kaže mi, prstima prebirajući po koverti procenjujući
na brzinu koliko smo sakupile. „Mislim, pogledaj ovu kafeteriju.“ Pokaže na
stolove pred nama. Latine koje govore uglavnom španski vise jedna s drugom i
nemaju ništa s Latinama poput Klaudije i Lusi, koje uglavnom govore engleski.
A crne devojke imaju sopstvene grupe koje ne shvatam u potpunosti. Nekoliko
Azijaca i mešanih rasa i đaka koji se ne uklapaju nigde posebno osim ako se ne
bave nekim sportom ili nešto, sede sa onim ko hoće da ih primi. Sve je užasno.
„U mojoj staroj školi su barem nastavnici na časovima ponekad pominjali
pitanja rase“, nastavlja Lusi.
Drago mi je što Klaudija nije u blizini da čuje kako nam Lusi ponovo
govori kako je život u velikom gradu napredan. Prvi put se i ja malo narogušim
na Lusi. Gotovo nikad ne govorimo o pitanjima rase u Ist Rokportu. Dođavola,
108 DŽENIFER MATU

retko kad govorimo o tome i kod kuće. One noći kada smo gledale
dokumentarac o Kejtlin Hani, mama mi je pričala o tome kako su Riot Grrrls
bile uglavnom bele devojke, i da joj je bilo žao što nisu bile otvorene prema
drugim devojkama kao što su mogle da budu. To je jedno od retkih kajanja
koje je imala oko svega toga. Ali nije išla dalje od toga. U gimnaziju „Ist
Rokport“ ne idu samo bele devojke, to je sigurno. Bacim pogled prema mestu
na kom sede Kira i Amaja. Razmišljam o tome kako bi, na ovaj jedan način,
Drčna možda mogla biti još bolja od Riot Grrrls. Još jača.
Kad zazvoni za kraj ručka, pomognem Lusi da baci smeće preostalo od
prodaje.
„Zaradile smo preko sto dolara“, kaže mi.
Namrštim se. „Mislila sam da će možda biti više. To je dovoljno za, tipa,
jedan dres.“
„Okej, gospođice Negativna“, kaže Lusi. „Od nečeg moramo početi.“
„Znam“, odgovaram dok moja zlovolja pomalo bledi. „U pravu si.“ Lusi
deluje tako sigurna u sebe. Tako puna samopouzdanja. Dok u tom trenutku
stojim tu, gotovo mogu da ubedim sebe da je ona započela Drčnu, a ne ja.
ČETRNAESTO POGLAVLJE
Onih nekoliko nedelja između Dana zahvalnosti i zimskog raspusta su, ne
znam, pravi primer uzaludnosti. Niko ne želi da bude u školi, uključujući
nastavnike. To je tronedeljno odbrojavanje do dragocenog, blagoslovenog
odmora kada možemo da spavamo duže, zatupljujemo se gledanjem televizije
i zaboravimo na radne listove i gramatičke vežbe i hemijske laboratorije.
A što se devojaka tiče, zimski raspust će doneti odmor od „gurni i drpni“.
„Gurni i drpni“ je počelo nedugo nakon produženog vikenda za Dan
zahvalnosti. Baš kao „Napravi mi sendvič“, delovalo je nebitno na početku. To
je radilo nekoliko dečaka – dečaka poput Mičela i Džejsona i njihovih ortaka –
a onda je počelo da se širi kao požar slamom, gde je toliko dečaka učestvovalo
da je ići hodnikom izgledalo kao birati put kroz minsko polje.
„Gurni i drpni“ je baš ono kako i zvuči. Momak naleti na tebe u hodniku.
Možda fol nežno, kukom. Možda snažnije, kao da malo previše uživa u tome.
Kad posrneš, dolazi hvatanje. Nekad te uhvate oko struka. Nekad te
uštinu za dupe. I brzo kao što započne, završi se, i momak je otišao niz hodnik,
možda krešteći da mu je žao. Možda smejući se na sav glas.
Čitava ta stvar je baš u prazničnom duhu. Ha, ha, ha.
Ovog jutra dok idem na engleski, dešava se meni. Ne mogu da ocenim ko
je od momaka to uradio, tako je brz, ali prsti uspevaju da mu nađu put do
ispod moje majice, hladni i grubi na mom struku.
Želim da viknem, da ga pojurim, glasno vrišteći. Ali sleđena sam od šoka i
stojim tako mirno da neki iza mene zakukaju kako blokiram hodnik.
Dok mi obrazi gore nalazim put do učionice. Pošto je ostalo samo
nekoliko dana do odmora, gospodin Dejvis je odlučio da nam prikaže filmsku
verziju „Romea i Julije“ (iako nikada nismo čitali dramu, pa vi vidite), i ja se
sručim u klupu, zahvalna na prohladnoj tami učionice. Lusi se naginje prema
meni preko svoje klupe.
„Jesi okej? Faca ti je skroz crvena.“
Gospodin Dejvis u prednjem delu učionice deluje prikladno isključen, pa
se naginjem i tihim glasom pričam Lusi šta se dogodilo. Sluša me, mršti se i
onda malo preglasno mromrlja: „Kreten!“ Nekoliko ljudi oko nas se nasmeje.
„Šššš…“, šapućem. Ali u istom dahu želim i ja da glasno vrisnem: Kreten!
„Ne kapiram to“, raspravlja se Lusi. Jel' to nekakva igra?
110 DŽENIFER MATU

Ljigava muzika iz „Romea i Julije“ svira. Nekoliko đaka oko nas je

zadremalo, a gospodin Dejvis je spustio bradu na grudi. Za par minuta će
verovatno čujno zahrkati. Smatrajući da imam dozvolu, objašnjavam Lusi da je
„gurni i drpni“ jedna od mnogih igara koju neki od momaka u „Ist Rokportu“
vole da igraju.
„Prošle godine su počeli s pokušajima da slikaju devojke ispod sukanja i
da to postave na internet“, objašnjavam. „Imali su i sistem ocenjivanja,
takođe.“
Lusi glumi da se onesvestila bacajući se na sto. Onda se ponovo uspravi.
„Ne mogu da sačekam petak. Treba mi odmor od ovog nazadnog
košmara.“
„Ni ja.“
„Možda će devojke iz biltena Drčna uraditi nešto u pogledu ovoga“, kaže
mi.
„Ali šta?“, pitam. Shvatam da sam otvorena za sugestije.
„Zagovarati udaranje kolenom među noge“, kaže Lusi konačno. „Mogu da
ga nazovu 'kolenom u jaja'.“
Uzvratim joj osmeh, zamišljajući taj scenario. Mičel Vilson bi dobio tako
da ne bi mogao da ima decu. E to bi bile dobre vesti za evoluciju ljudske rase.
Nakon još četrdeset minuta „Romea i Julije“, zazvoni. Dok izlazimo s časa
osetim dodir po ramenu. Valjda sam malo osetljiva zbog „gurni i drpni“ jer se
okrećem s izrazom prezira na licu.
To je Set. Trepće dok mu se oči prilagođavaju na svetlost u hodniku.
„Zdravo“, kaže uzmičući. „Izvini ako sam te prepao.“
„O“, kažem posramljeno obarajući pogled. „Žao mi je. Mislila sam da si…
ne znam.“
„Kul je.“
Lusi mi uputi kratak pogled razumevanja pre nego što će zaroniti u
zakrčeni hodnik i eto me kako idem sa Setom dok mi srce ubrzano radi. U
jednom trenutku smo stisnuti jedno uz drugo, rame uz rame. Ne zaostaje niti
se gura napred. Rame mu je toplo. Čvrsto. Nisam znala da ramena mogu da
budu tako seksi.
„Poslušao sam onaj album što si mi pominjala“, kaže.
„Jel’ ti se dopao?“
„Definitivno. Naročito gitaristkinja.“
„Aha, sjajna je.“
„Ideš li negde za raspust?“, pita me.
„Ne, ostajem ovde. Visiću s dedom i babom.“
„Krstarićeš Sonikom?“, pita.
 DRČNA 111

„I pogrebnom opremom, normalno“, odgovaram, zadovoljna što nisam

oklevala.
„Baš smešno“, kaže Set i pogledamo jedno drugo u oči i nasmešimo se. Set
je baš visok, kao i ja, ali dopada mi se činjenica da ne moram da podižem
pogled u njega kao da sam malo dete.
Prilazimo svom ormariću i kažem mu da moram da zastanem i uzemem
ručak. Ali on ne nastavlja da hoda.
Nekako se jednim neviđeno seksi ramenom nasloni na ormarić pored
mog. Petljam s kombinacijom i konačno iz drugog pokušaja otvorim ormarić.
„Pa… kako bi bilo da, kao, tokom raspusta?“, čujem Setov glas kako govori
dok kopam kroz stvari u torbi da dođem do kese s ručkom. „Kad bi mi
dozvolila da te izvedeni? Tipa na pravi sastanak? Tipa da jedemo pravu hranu
zajedno ili nešto. Ne na parkingu.“
Čujem krv u ušima. Ruka mi steže smeđu kesu s ručkom kao da je to
jedino što me sprečava da se ne srušim na popločani pod. Uspevam da se
okrenem kako bih pogledala Seta u oči, ali kada to uradim on na trenutak
pogleda pored mene, a onda kratko u mene, pa u svoje cipele.
„Ovaj, kao… okej?“, kažem. „Kao, to bi bilo… sjajno.“
„Kul“, kaže Set, dižući pogled u mene i smešeći se. Još uvek stežem svoj
prokleti ručak, pokušavajući da se umirim. „Poslaću ti poruku. Ili ću te pozvati.
Okej?“
„Okej“, kažem.
„Okej“, kaže on.
Dok se pitam da li bi trebalo da kažem „okej“ još jednom, Set se široko
osmehne i krene niz hodnik, i osećam se vrtoglavo i blesavo i sigurna sam da
ću se onesvestiti. Zatvaram ormarić i pregledam lica oko sebe, tražeći Klaudiju
ili Lusi.
Gur.
Oštro udahnem, pokušavajući da dođem do daha. Dolazi mi otpozadi i dok
pokušavam da povratim ravnotežu osećam ruku na leđima. Cap! Bretela od
brusa mi klizne niz leđa pecnuvši me.
„Šta kog…“, započnem, nakratko videvši nešto za šta sam prilično sigurna
da je šiljata glava s ptičjim mozgom Džejsona Garse dok otrčava.
„Izvini!“, viče.
Jebi se mi je zakopano u grlu, ali sve što uspevam je da stignem do
najbližeg toaleta. Na blic vidim nekoliko devojaka kako se timare nad
lavaboima. Kratko im klimnem glavom i uletim u kabinu očiju prikovanih za
pod i zatvaram vrata za sobom. Dođe mi da vrištim koliko sam u šoku zbog
onoga što je Džejson uradio. Mislim da možda želim i da zaplačem, ali suze ne
112 DŽENIFER MATU

dolaze. Tu je samo brujeći, oštar bes koji seva kroz mene. Sva dobra osećanja
koja sam imala zbog toga što me je Set pozvao da izađemo su isključena. Još
uvek mogu da osetim Džejsonovu ruku na svojim leđima. Još uvek mogu da
osetim otkačinjanje brushaltera. Još uvek mogu da ga čujem kako izvikuje
lažno izvinjenje.
Glasovi devojaka koji dopiru spolja su lagani i lirični dok ćaskaju o Božiću
i predstojećem raspustu. Želim da se dobro saberem pre nego što napustim
kabinu i malo se okrenem da predahnem. A onda ga vidim. Napisano crnim
flomasterom na zidu. Baš iznad šolje.
DRČNE UZVRAĆAJU UDARAC!
Ne prepoznajem rukopis. Ne znam ko je to uradio. Nisam bila ja, a Lusi ne
bi bila u stanju da sačuva tajnu da je to bila ona. To znači da je neka devojka –
devojka koju uopšte ne prepoznajem – napisala te reči.
DRČNE UZVRAĆAJU UDARAC!
Duboko udahnem i nasmešim se natpisu kao da očekujem da mi uzvrati
osmeh.

Te noći dok blejim ispred televizora, telefon zavibrira na stočiću. Uzmem

ga.
Hej – šta ima?
Set je. Kezim se.
Hej — ništa posebno samo gledam TV.
Gledam kako kuca nešto i dah mi se malo stegne u iščekivanju.
Oko onog našeg izlaska… šta kažeš na ovaj petak?
Oči mi se razrogače. To je prvo prvcijato veče raspusta.
Aha to bi bilo super.
Možda da odemo na meksičku… Los Tios? Išao sam tamo s roditeljima
nekoliko puta otkako smo se doselili.
Aha prilično je dobar.
Zagrizem usnu. Džoan Džet skoči pored mene na kauč i krene da me
maltretira da je mazim. Odsutno krećem prema njoj jednom rukom očiju
zalepljenih za telefon.
Vidi verovatno misliš da sam kreten…
„A?“, kažem naglas. Džoan Džet zaprede slažući se sa mnom.
Ovaj… ne… zar bi trebalo? Odgovaram.
Poprilično potraje dok se poruka ne pojavi. Oči pokušaju da upiju sve
odjednom i moram da se primoram da usporim i pročitam reč po reč.
 DRČNA 113

Tipa… Pitao sam te da se vidimo ono jednom i posle više nismo… Viđao sam
se s tom jednom devojkom u Ostinu i malo sam se osećao kao kreten što visim s
tobom kad nisam baš okončao stvari s njom… što sam nedavno učinio uzgred…
„Oh“, kažem naglas, kao da Set može da me čuje. Um mi se trudi da
preradi ovu informaciju. Već zamišljam kako prelazim kroz poruku slog po
slog kada kasnije pozovem Klaudiju. Možda i Lusi. Udišem i smišljam šta da
odgovorim.
Nisam pomislila da si kreten…
Set mi odmah odgovori.
Ne? Osim toga brinem da zbog poslednje poruke ispadam kao neki jebeni
švaler… a to zapravo nije slučaj.
Nasmešim se na ovu poruku. Otkucam odgovor.
Ne, okej je… Valjda sam se samo pitala šta se dešava.
Pauza
Nateraćeš me da to izgovorim?
Kad pročitam njegovu poruku naglo se ispravim i slučajno oborim Džoan
Džet s kauča. Iznervirano se odvuče.
Šta da kažeš? Otkucam. Srce mi treperi. Pauza.
Još jedna pauza.
Da kažem da mislim da si ti jedna kul devojka.
Trepnem. Ovo se ne dešava meni. Nisam ja tip devojke kojoj se ovo
dešava.
A ipak, dešava se.
Meni.
I ja mislim da si ti prilično kul… kucam u odgovor. Smešim se tako široko
da me obrazi zabole.
Stvarno?
Stvarno. Pa… petak veče?
Aha… petak veče.
Okej… kul… laku noć Vivijen.
'Noć Sete.
I dalje zurim u telefon kad čujem majčine ključeve u vratima. Par
trenutaka kasnije ulazi, baca torbu na radni deo i otvara frižider da potraži,
sigurna sam, konzervu ledene koce.
„Ćao, Vivi“, kaže, okrenuta leđima.
Mislim da dišem, ali nisam sigurna. Drago mi je što me majka ne gleda jer
bi mogla da se zapita zašto sam zapala u katatoniju.
„Ćao, mama“, konačno izgovorim.
Upeca konzervu iz dubine frižidera i okreće se da mi se nasmeši.
114 DŽENIFER MATU

„Kako si provela dan?“, kaže.

Dva kretena su me „gurnula i drpnula“ i jedan ne-kreten mi je rekao da
misli da sam jedna kul devojka. Tako da mislim da bi se moglo reći da je ovo bio
dan ekstrema.
„Dobro je bilo.“
„Fino“, kaže mama. U tom trenutku joj zavibrira telefon. Nasmeši se u
ekran i znam da je Džon. Javlja se.
„Idem da se spremim za krevet“, kažem nečujno dok ona prinosi telefon
uhu i počinje da priča.
„'Noć, dušo“, odgovara mi takođe nečujno, privlačeći me da me nakratko
zagrli za laku noć.
Kasnije, dok se zavlačim ispod pokrivača, razmišljam o momcima.
Uglavnom o Setu, naravno, ali i o Džejsonu Garsi, Mičelu Vilsonu i Džonu
takođe. Neki momci me razbesne, neki me nerviraju, a od nekih mi se telo
naelektriše na najbolji mogući način. Prevrćem se i okrećem, pa se još malo
prevrćem, a kada konačno zaspim, sanjam kako se vozim u kolima sa Džonom
i svojom majkom i Setom oko pogrebne opreme „Večno odmorište“ dok mama
ne kaže da je vreme da Set i ja pođemo na sastanak, ali kada stignemo u
restoran „Los Tios“, Set se pretvara u Mičela Vilsona, i kada ga vidim bez
oklevanja ga udarim u facu.
PETNAESTO POGLAVLJE
Postoji milion stvari koje želim da saznam o Setu Akosti, i dok sedimo u
separeu u pozadini mračnog „Los Tiosa“, s belim božičnim lampicama
okačenim preko prozora, umakom od sira i takosima ispred nas, otkrivam ih
kao mala blaga.
Kao to da je levoruk.
Kao to da njegov tata govori španski i nemački.
Kao to da mu se pas zove Maks, po starom džez bubnjaru koga njegova
majka voli, Maksu Rouču.
Mislila sam da će biti strašno izaći na pravi sastanak sa Setom Akostom. I
na početku sam, naravno, malo nervozna. Ali uskoro je jednostavno kao
prošlog puta, kada smo visili vozeći se oko pogrebne opreme i jedući hranu iz
restorana brze hrane na praznom parkingu.
Od trenutka kad sednemo, započinjemo jedan od onih razgovora u kojima
stalno prekidamo jedno drugom kraj rečenice.
„A jesi li čitala…“
„A jesi li slušao…“
„A jesi li ikada gledala…“
A ponekad nam se kolena sudare ispod stola. I jednom nam se prsti
dotaknu u činijici s čipsom.
I čitavo to vreme se pitamnadammislimmolim da će me, na kraju večeri,
Set poljubiti.
Molim te bože u koga želim da verujem, molim te da dobijem svoj prvi
poljubac od Seta Akoste.
Nakon što se večera završi je još rano – nema ni devet.
„Šta još možemo da radimo?“, pita me Set dok ulazimo u njegova kola i
izlazimo s parkinga „Los Tiosa“.
„Jedna devojka pravi žurku kod kuće“, kažem. „Ali pravo da ti kažem, ne
ide mi se na žurku.“
„Ni meni“, kaže Set. „Šta misliš o plaži? Prehladno?“
„Ponela sam jaknu.“
Krenemo ka javnoj plaži u zalivu, odmah pored Muzeja nautike i morskih
plodova Meksičkog zaliva i „Holidej ina“. Zvuči skroz romantično i prekrasno
živeti pored plaže, ali Meksički zaliv nije baš bastion šetnji po mesečini i
116 DŽENIFER MATU

belom pesku. Set se parkira i sednemo na nekakav otrcan stari izletnički sto
duž tanke linije peska, zureći u štrokavu teksašku vodu koja valja busenove
morske trave i nekoliko praznih plastičnih flaša. Barem smo sami ovde.
„Dođe tužno što ima ovoliko smeća ovde“, kaže Set zureći u vodu.
„Jednom je u šestom razredu naš razred čistio plažu kao projekat
društveno korisnog rada“, kažem privlačeći kolena na grudi, potiskujući
drhtaj. Jeste hladno. „A moja drugarica Klaudija je pronašla kondom, ali nije
znala šta je to, pa je pitala nastavnika prirodnih nauka, koji je bio muško i tako
se postideo da je prekinuo čišćenje i vratili smo se u školu pre vremena.“
Set se glasno nasmeje. Nisam sigurna je li bezveze što pominjem priču o
kondomu pred Setom, ali činim se sebi nekako hrabrom i zabavnom dok to
radim.
„Pa, planiraš li da odeš iz Ist Rokporta ili da ostaneš?“, pita me Set.
„Mislim, nakon sledeće godine?“
„Iskreno, ne znam“, odgovaram. „Mislim, želim da odem na koledž, valjda.
To je ono što bi trebalo da kažem, zar ne? Ali mama će verovatno moći da
priušti samo školarinu unutar ove države tako da ne znam… gde god da odem,
sumnjam da će biti daleko odavde. Šta je s tobom? Šta ti želiš da radiš posle
mature?“
Set zadene pramen svoje crne kose iza uha i počeše bradu palcem, i to je
nešto najdivnije.
„Iskreno? Pojma nemam. Bukvalno nula ideja.“
„Bože, to je tako dobro čuti“, kažem. „Kao, imam šesnaest godina. Kako
kog vraga uopšte mogu da znam?“
„Upravo“, odgovara Set.
Neko vreme je tiho i skupljam hrabrost da pitam ono što mi je na umu
otkako me je Set pozvao da izađemo.
„Ona devojka što si bio s njom u Ostinu. Jel' bila… ljuta? Što si raskinuo?“
Set spusti pogled na kolena. „Mislim da ne. Hoću da kažem, bila je fina
devojka i sve, i poznavali smo se od… oduvek pre nego što smo počeli da
izlazimo prošlog proleća. Bilo je zabavno biti s njom, ali bilo je kao da smo bili
zajedno zato što smo mislili da bi trebalo da budemo, ja mislim.“
„Oh“, kažem. „Kako se zove?“
„Samanta“, odgovara mi Set. „Ona mi je bila prva prava devojka, može se
reći.“
Klimnem glavom i ne prvi put se zapitam znači li to da je Radio Ono, ali ne
mogu to da ga pitam. Sve što kažem je da mislim da je Samanta lepo ime.
„Aha, okej je, ali nije tako kul kao Vivijen“, odgovara mi Set i nekako
kucne moje telo svojim i ja se nasmešim i spustim pogled na krilo, po deseti
 DRČNA 117

put se podsećajući da je ovo veče stvarno a ne numera broj sedam u albumu u

mojoj glavi koji se zove Moj dečko iz mašte – Najveći hitovi!
„Šta je s tobom?“, pita Set. „Bez dečka?“
„Ne“, kažem zureći u mračnu vodu. „Nikada.“
Set se povuče unazad i obrve mu polete nagore. „Ti? Ali ti si, kao, Drčna
devojka.“
Porumenim. „Da, pa, seti se da si ti jedini koji to zna. A i to nije baš neki
plus ovde. Većina dečaka iz Ist Rokporta bi takvu smatrali vrlo nepogodnim
materijalom za devojku.“
Set odmahne glavom. „To samo dokazuje da su momci odavde glupi.“
„I grozni, takođe“, odgovorim i počnem da mu pričam o „gurni i drpni“.
„To jeste grozno“, kaže. „Ali nisu svi momci takvi, zar ne? Mislim,
pronašao sam par njih koji nisu kompletni kreteni. Kao momci što vise u
dvorištu. Razgovaraju o opskurnim činjenicama o bejzbolu i bukvalno ne
kapiram ni reč od onoga što pričaju, ali barem nisu kreteni.“
„Da, ali ti momci bi mogli i da ne postoje u Ist Rokportu“, odgovaram,
grčeći se u loptu dok oštar vetar vitla oko nas. „Mičel Vilson, Džejson Garsa, ti
likovi. Oni su ti koji su bitni. Oni, kao, daju ton svemu.“
„Dakle zato si osnovala Drčnu“
„Aha“, kažem. „Valjda sam zbog toga to uradila. Delovalo mi je kao način
da uzvratim, ali tiho. Tako jedino znam.“
„Pa“, kaže Set, „samo imaj u vidu da nisu svi momci kao Mičel Vilson. Nisu
svi momci kreteni.“
Klimnem glavom, ali osetim kako se rogušim. Usne mi se namršteno
spuste.
„Hej“, podgurne me Set. „'Si okej?“
Pogledam ga. On je neverovatan, ali nije devojka. Duboko udahnem.
„Znam da nisu svi momci kreteni“, kažem mu. „Shvatam ja to. Ali stvar je u
tome da kad oko sebe imaš toliko kretenskih tipova teško je setiti se toga,
znaš?“
Set polako klima glavom, kao da se trudi da prežvaće reči.
„Aha“, kaže napokon. „Razumem te.“
„Ali ti nisi kreten“, žurno kažem.
Pogleda me i široko se nasmeši, šireći ruke. „Hvala ti. Rado ću prihvatiti
čast ne-kretenstva.“ Odjednom poskoči s klupe za piknik i potrči par koraka
ispred mene i na pesak. „Dame i gospodo Ist Rokporta, želeo bih da, u ime svih
momaka koji su svesni da je skroz grozno raditi gurni i drpni', prihvatim
Nagradu za nekretenstvo“, viče. „Želeo bih da zahvalim svojoj majci koja me je
118 DŽENIFER MATU

podigla sa znanjem da bi me se odrekla ako bih ikada uradio nešto tako i želeo
bih da zahvalim svom tati što ju je u tome podržao.“
Nekoliko puta se pokloni dok ja besomučno aplaudiram pre nego što
uzviknem: „Bolje požuri, orkestar te tera sa bine.“
„Samo još jedan izraz zahvalnosti“, kaže Set kao da pokušava da se
odbrani od nekog imaginarnog voditelja dodele nagrada koji ga vuče prema
kulisama. „Želeo bih da se zahvalim Vivijen Karter što je tako kul devojka i što
je pristala da izađe sa mnom i da iskuša jesam li možda ne-kreten u gradu
punom pravih kretena.“
„Ah, ali to nije ništa“, kažem mašući rukama ispred sebe, s izrazom lažne
skromnosti. „Zaista, nema potrebe zahvaljivati se dobroj staroj meni.“ Sada se
smejem, i to jako.
Set mi pritrči i, pod mesečinom i neonskim osvetljenjem obližnjeg
„Holidej ina“, vidim da su mu obrazi rumeni. Ubrzano diše. Gleda me onako
kako me nije gledao cele večeri. To je pogled na koji me Bajka upozorava od
sedmog razreda.
Pogled pun Zelje.
„Hej.“ Uzima moju ruku u svoju, a glas mu je hrapav. „Dođi.“ Povuče me i
ja ustajem i krenemo prema njegovoj hondi i nisam sigurna mogu li stići do
nje, a da se ne onesvestim. Uvučemo se na prednja sedišta i čim zatvorimo
vrata Set se okrene prema meni i kaže mi: „Vivijen, želim da te poljubim“.
Mali deo moga mozga koji je ostao da obradi stvari nakratko shvata da
sam uvek mislila da će moj prvi poljubac biti stojeći. Ali u kolima smo, što mi iz
nekog razloga deluje odraslije.
„Pa…“, Set pita, naginjući se, gledajući pravo u mene svojim tamnim
očima. „Smem li da te poljubim?“ Glas mu je tih, što čini da sve što kaže zvuči
sanjivije i slađe, ako je to uopšte moguće. Pamtim njegove reči i već ih iznova
preslušavam u glavi.
„Aha“, odgovaram prepunog srca. Utrnulog lica.
I Set se nagne. Ruka mu sklizne oko mog vrata, a usne su mu na mojim i
isprva ne mogu a da ne mislim o mehanici cele te stvari. Kao o osećaju
njegovog jezika na mom, mekom i nežnom i živom. Kao o suptilnom plop! koje
se začuje kada nam se usne rastave pre nego što se gotovo istog trenutka
ponovo spoje.
Ali potrebno je samo par milisekundi da me te misli napuste i ljubim Seta
Akostu, i kako se ljudi koji se jedno drugom dopadaju ne ljube bez prestanka?
Kako ovo uradiš i onda prestaneš. Ikada?
 DRČNA 119

Odgovor je da ne prestajemo. Ne baš odmah, svakako. Tamo u toj hondi

prve večeri zimskog raspusta na parkingu istrokportske javne plaže, Set
Akosta i ja se ljubimo i ljubimo se i još se ljubimo.

Lusi mi šalje poruke pune eksplozija i petardi i malih žutih lica s izbečenim
očima.
Sara piše jedno dugo OMG!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Meg zahteva svaki detalj uključujući boju Setovog auta (kao da je to
bitno).
Kejtlin šalje selfi sebe kako vrišti od sreće.
Ali Klaudija?
Ništa.
Puna dva sata nakon što sam stigla kući sa sastanka sa Setom, moja
najstarija i najbolja drugarica u celom univerzumu ne šalje mi ništa u odgovor
na moje neobuzdane uzbuđene poruke. Na kraju je pozovem, ali javlja mi se
čudan ženski glas koji mi govori da je broj nedostupan.
U ponoć odustajem bacajući telefon u stranu. Tonem duboko pod
pokrivače, ponovo proživljavajući svo ono ljubljenje u glavi – u kolima na plaži
i tokom vožnje kući kada smo se ljubili na semaforima, i kada me je Set
otpratio do vrata i poljubili smo se stojeći. Ali u pozadini lobanje je maleni
glasić koji se pita gde je Klaudija i da li je možda iz nekog razloga ljuta na
mene.
Ne mogu da dokučim šta se dešava. Ovo nema veze s Drčnom, što mi se
čini da ju je u poslednje vreme iritiralo. Nema veze ni sa Lusi. I bila je srećna
kada smo Set i ja prvi put izašli i podjednako srećna kada sam joj rekla da Set i
ja imamo planove za petak veče.
Onda shvatim da u petak posle škole uopšte nisam videla Klaudiju posle
ručka. Bila sam previše ometena sopstvenom ushićenošću zbog predstojeće
večeri sa Setom.
Pipam po mraku dok ne pronađem telefon na podu.
Samo mi reci da si okej… Plašim se da nešto nije u redu… žao mi je što sam
toliko brbljala o sebi.
Čekam i čekam i ništa, i konačno zaspim s telefonom u krevetu i umom
koji prelazi s misli o ljubljenju sa Setom na brigu o Klaudiji.
A onda, pre nego što sam svesna ičega drugog, osetim ruku na ramenu
koja me nežno budi.
„Vivi, hej. Viv.“
Trepnem, pokušavajući da shvatim šta se dešava. Sunce sija kroz zavese.
Jel' kasnim za školu?“
120 DŽENIFER MATU

Shvatam da je mama pored mene i da sedi na ivici kreveta.

„Ne, dušo, subota je. Zimski raspust.“
Trljam oči, pokušavajući da se razbudim. „A, da.“
„Ali Klaudija je došla da te vidi.“ Mama me pogleda, zabrinutog lica. Tek
tada pogledam iza mame i vidim svoju od pamtiveka najbolju drugaricu kako
stoji na vratima moje sobe. Obučena je u crne helanke i preveliki sportski duks
„Ist Rokporta“. Oči su joj oivičine crvenilom. Usne su joj tanka crta.
„Klaudija?“, kažem, najednom sasvim budna. Klaudija malo šmrcne pa
podigne ruku da mi slabašno mahne i srce mi se slomi zbog nje, a da i ne znam
zašto.
„Ostaviću vas nasamo“, kaže mama, ustajući i stežući Klaudiju oko
ramena pre nego što će zatvoriti vrata moje sobe.
„Dođi“, kažem izvlačeći se ispod pokrivača. Potapšem krevet i ona se za
trenutak stvori tu, licem nadole na mom prekrivaču, glave zarivene u moje
ružičaste čaršafe s kaubojkama. Počinje da jeca.
„Hej, hej“, kažem, pripijajući se uz nju. „Šta se dogodilo, Klaudija? Molim
te reci mi šta se dogodilo.“ Ali jasno je da prvo moram da je pustim da se
isplače – da moram da je pustim da jeca – tako da sedim i smišljam spisak svih
užasnih, jezivih stvari zbog kojih bi moja najbolja drugarica mogla da se slomi.
Da nije neko umro? Ne, moja mama bi već čula za to od Klaudijine mame
ili Bajke ili nekog iz istrokportskog tračerskog lanca.
Da joj se roditelji ne razvode? Ne, zajedno su već dvesta milijardi godina, i
Klaudija se stalno žali kako se ljube s jezicima čak i pred njom i njenom
braćom.
Da nije upala u neprilike u školi? Ne, Klaudija nije Dobrica, ali nije ni
problematična.
Napokon, ustaje i duboko, drhtavo udiše pa briše par poslednjih suza sa
obraza.
„Izvini… što ti nisam odgovorila na poruke sinoć.“
Namrštim se. „Klaudija, zajebi to! To nije važno. Ne izvinjavaj se. Hoću da
znam šta ti se dogodilo!“ Stegnem joj ruke i zagrlim je. Toliko sam veća od
Klaudije da uvek mogu baš dobro da je obuhvatim kada se grlimo, i sada sam
posebno zahvalna zbog toga.
Čekam da počne da priča.
„Okej, dakle nešto mi se dogodilo juče. Posle ručka.“ Spusti pogled na
ruke. Obrazi su joj rumeni. Tačkasti osip izbija joj po vratu i grudima.
„Šta?“ Srce mi udara.
 DRČNA 121

„Sećaš li se kako sam ranije otišla iz kafeterije? Zato što sam morala da
uzmem opremu za fizičko iz svlačionice da je odnesem kući i operem preko
raspusta?“
„Aha“, kažem, klimajući glavom. „Sećam se.“
„Pa, dok sam izlazila iz ženske svlačionice, naletela sam na Mičela
Vilsona.“ Kao da ispljune njegovo ime – svih šest slogova. Onda zatvori oči i
odmahne glavom.
Nešto teško kreće da se spušta na mene i znam da bih mogla da budem
pravi džin, a i dalje bih se osećala smrvljeno.
„Znaš onaj hodnik, tik ispred svlačionice?“
Onaj hodnik koji nije baš dobro osvetljen. Onaj hodnik koji je najčešće
prazan. Onaj hodnik bez učionica ili trenerskih kancelarija ili nastavnika koji
tračare po ćoškovima.
Klimnem glavom, počinjući da osećam mučninu.
„Pa, Mičel mi prilazi, kao, ide pravo na mene i uradi ono jebeno gurni i
drpni“ sranje“, govori. „Samo… kada me uhvati, samo me, kao, pribije uza zid i
zapravo mi zavuče ruku ispod majice. I onda, kao…“ Zbrčka lice i lecne se.
„Kao, uhvatio me je. Uhvatio me je za dojku i stisnuo je.“
Taj jebeni skot.
„Oh, Klaudija“, kažem tiho. „Klaudija, tako mi je žao.“ Klaudija ponovo
počinje da plače i shvatam da i ja plačem.
„Ima još gore“, kaže Klaudija prstima brišući suze koje joj klize niz obraze
sve dok ne odustane i ne pusti ih da padaju. „Rekla sam mu da prekine. Da me
povređuje. A on se na to samo, kao, nasmejao, znaš? Jednostavno me je
naterao da stojim tamo čini mi se čitavu večnost, samo me pipajući. Mogla sam
da osetim njegov vreo dah na vratu. I bolelo je. Toliko je bolelo.“
Moja Klaudija. Nešto najbliže sestri što imam. Devojka s kojom sam
provela bezbrojne sate padajući od kikotanja i vrišteći od smeha i šapućući
prigušenim glasovima o našim nadima i snovima i najgorim mogućim
strahovima. „Kako si se izvukla?“, pitam.
Klaudija zatvara oči. „Nisam. Na kraju je jednostavno prestao. I, kao,
otišao.“ Smeđe oči joj se otvaraju i ponovo me pogleda. „A znaš šta je bilo
skroz jezivo. Dok mi je to radio, imao je taj izraz na licu. Mrtav izgled. Kao da
sam mogla da budem bilo ko. Ili bilo šta.“
Rukama ponovo obuhvatim Klaudijine i stegnem ih.
„Čak ni to nije kraj“, kaže Klaudija. Smrcne.
Zurim u Klaudiju. „Gospode bože, vratio se?“
Klaudija odmahne glavom. „Ne, nije to“, kaže. „Otišla sam kod gospodina
Šelija.“
122 DŽENIFER MATU

Gospodin Seli, jedan od pomoćnika direktora. Onaj koji se obrušio na

Džejnu Sajks jer je prekršila propise oblačenja. Desna ruka direktora Vilsona.
„I šta se desilo?“ Imam užasan osećaj kakav će odgovor biti.
„Pa, otišla sam u njegovu kancelariju“, kaže Klaudija. „Još uvek ne verujem
da sam to uradila. Možda sam bila na auto-pilotu, ne znam. Ali otišla sam tamo
i rekla sam mu, pa… nisam baš ulazila u detalje. Samo sam mu rekla da mi je
Mičel 'gurnuo i drpnuo', i da me je to uzrujalo.“
„Jesi li ga tako nazvala? Mislim, jesi li upotrebila taj termin? 'Gurni i drpni'
igra?“
Klaudija klimne glavom.
„A on je, kao, znao šta to znači?“
Klaudija ponovo: „O, da, totalno je bilo jasno da zna šta to znači. Mislim da
svi znaju. Mislim da znaju da se to dešava i da ga momci tako zovu i da nikoga
nije briga.“ Glas joj je ravan.
„I šta se desilo nakon što si rekla?“, pitam Klaudiju.
Klaudija iskrivi usta mršteći se.
„Pogledao me je i rekao da se Mičel verovatno samo šalio, i da bi trebalo
da se malo odmorim kako bih se opustila i zaboravila na to“, odgovara
Klaudija. Više ne plače. Jednostavno je mirna. Besna. „A onda je rekao da bi to
verovatno trebalo da shvatim kao kompliment.“
„Jebote“, kažem.
Samo sedimo u tišini nekoliko trenutaka. Um ne može a da ne izvuče
sećanja na prošlo veče – ljubljenje sa Setom, razgovor sa njim i jednostavno
uživanje u bivanju sa njim. A sada ovo. Od predivnog do užasnog za manje od
dvanaest sati. Od balavljenja nad Neverovatnim Momkom do besa nad
Kretenskim Momkom preko noći.
„Jesi li ispričala roditeljima?“, pitam.
Klaudija ponovo odmahne glavom. „Ne. Pošto sam sinoć bila uzrujana
samo sam im rekla da mi nije dobro. Mama bi odlepila, a tata bi… Iskreno ne
znam šta bi uradio.“
„Ne misliš da bi hteo da ubije Mičela?“
Klaudija nije sigurna i sleže ramenima. „Možda. Ne znam. On obožava
istrokportske Pirate. Bio je odbrambeni igrač.“
Želim da kažem Klaudiji da mora da greši, da nema šanse da bi njen tata
izabrao da podrži neki ragbi tim iz malog gradića pre nego svoju ćerku. Ali
kako uopšte mogu da znam da sam u pravu?
„Umorna sam od priče“, kaže Klaudija najednom. „Samo želim da ležim
ovde i ne mislim ni o čemu.“ Prevrne se na mom krevetu i zuri u plafon. „Ali
sad se loše osećam. Trebalo je da te pitam o tvom sastanku.“
 DRČNA 123

Nežno je podgurnem. „Prekini da se izvinjavaš. Kako god. Mogu da ti

ispričam o tome kasnije.“
Klaudija me pogleda i nežno mi se nasmeši. Prvi put otkako je ušla u moju
sobu.
„Samo mi reci je li te poljubio. I da li je bilo lepo.“
Nasmešim se. „Jeste“, kažem. „I jeste.“
Klaudija se sada osmehuje malo šire. „Dobro je“, kaže. „To pomaže.“
Ispužem iz kreveta kako bih joj pustila jednu pesmu. Ponovo je od Bikini
Kili, ali jedna od sporijih. Zove se „Feels Blind“, i nešto u vezi s tim kako Kejtlin
Hanin glas pukne, zahtevajući da je čuju dok peva o ženama i patnji i gladi i
bolu, čini da poželim da zaplačem svaki put kad je čujem. Ali da zaplačem na
način od koga se osećam bolje, kao da priznajem strašnu tajnu. Ili ispuštam
najteži teret.
Dok pesma svira, osećam bubnjeve kako mi udaraju u grudima i uvlačim
se natrag u krevet i ležem pored Klaudije. I dalje zuri u plafon moje sobe, ali
vidim da sluša.
„Ova pesma je istinski sjajna“, kaže.
„Aha, jeste“, kažem i približim joj se i prepletem prste s njenim i čvrsto joj
stegnem ruku i nadam se da u srcu oseća da stisak znači da sam tu za nju.
Zauvek.
ŠESNAESTO POGLAVLJE
Izravnavam stranice sledećeg broja Drčne na kauču. Sjaj sa novogodišnje jelke
u uglu dnevne sobe baca meku zlatnu svetlost na stranice.
„Izgleda kul“, kaže Set.
„Jesam li ti pokazala šta stavljam u svaku?“, pitam dodajući mu štos
okruglih nalepnica veličine dlana.

„Opako“, odgovara Set premećući jednu po rukama. „Sve dok nijedna od

njih ne završi na mom ormariću.“
Podižem obrvu, a srce mi zakuca brže. „Sigurno neće.“
„Kao, sigurno da neće? Ili…?“, na ovo se Set nagne prema meni, dok mu se
osmeh širi. Poljubi me u vrat, tik ispod uha i ostanem bez daha jer je tako
dobro. Onda me ljubi u usta, pribijajući se uz mene, toplota njegovih grudi uz
moje. Miriše na mentu. Osećam kako nam tela padaju ka mekim jastucima
kauča.
„Čekaj“, kažem, malo ga odgurkujući. „Nemoj da spljeskamo Drčnu!'
Uzimam je i bacam na stočić. „Ovo mi je najomiljenija do sada.“
„I meni“, kaže Set.
„Stvarno?“
„Stvarno“, odgovara mi smešeći se. „Nego, gde smo ono stali“, kaže Set
kao neki tip iz ljigavog filma, i oboje se nasmejemo pre nego što počnemo da
se ljubimo, stapajući se s kaučem.
Ali uskoro nas hukanje kuhinjskog sata u obliku sove podseti da Set mora
da krene. Mama se uskoro vraća s posla i, mada zna da smo Set i ja zajedno
skoro svakog dana od početka zimskog raspusta, ne verujem da bi bila
preterano oduševljena da nas vidi kako se ljubimo na kauču.
Ili se ovo što mi radimo računa kao vatanje.
 DRČNA 129

Bilo kako bilo, bilo bi bolje da mama to ne vidi.

„Volela bih da ne moraš da ideš“, kažem. Usne me peku, ali na dobar
način.
„I ja, ali videćemo se u školi sutra“, kaže Set i nekako ustanemo i odemo
do zadnjih vrata. Set me još jednom poljubi pre nego što izađe i otpešači blok
niže do mesta gde je parkirao, izvan domašaja Bajke i Deke iz komšiluka. Dok
odlazi prstima dodirujem usne, kao da ću pritiskanjem usana ovo što se
upravo dogodilo oživeti u umu.
Imam dečka. Pravog dečka.
Smešeći se za sebe, vrcam se u dnevnu i skupljam sve primerke Drčne i
nalepnice koje sam naručila preko neta koristeći visa poklon karticu koju sam
dobila od Bajke i Deke za Božić (uz nove čarape, komplet fensi olovaka i knjigu
recepata za torte i kolače – Bajka pridaje dosta značaja onom događaju s
čarobnim kockama). Dok ubacujem zinove i stikere u ranac, mama ulazi.
„Zdravo, dušo“, kaže.
„Zdravo“, kažem, ljubeći je u obraz.
„Jesi li okej? Spremna za sutrašnji povratak u školu?“
Zakolutam očima. „Spremnija od ovoga neću biti. Jesi li ti okej?“
Mama uzdahne i provuče ruke kroz kosu. Dok je sklanja s lica, na trenutak
deluje mlađe. Onda pusti kosu da padne i ponovo postaje mama.
„Samo sam se malo, ne znam… valjda posvađala… s Džonom. Malo mi je
išao na nerve, to je sve.“ Vadi koncu sladoleda iz zamrzivača i srce mi malko
zatreperi. Ne bi trebalo da mi je milo što je mama ljuta na Džona, ali ne mogu
da se oduprem.
„Šta se dogodilo?“, pitam, nadajući se da mi se u glasu oseća autentična
zabrinutost.
Sleže ramenima i pažljivo otvara roki roud sladoled. „Samo rasprava o
politici. Rekao je da ne misli da je En Ričards bila najsjajniji guverner.“
Zbunjeno je gledam.
„En Ričards, dušo. Pričala sam ti o njoj. Bila je guverner Teksasa
devedesetih, i bila je supersnažna i superpametna.“ Prstom kucne
jarkoružičasti magnet za frižider na kome piše „Džindžer Rodžers je radila sve
što i Fred Aster – samo unazad i na štiklama.“
„En je volela da citira ovu rečenicu“, kaže mi mama, slabašno se smešeći.
„A da“, kažem. Volim da slušam o snažnim ženama, ali sada želim da
nateram mamu da ponovo proživi nešto negativno s Džonom. „I šta je Džon
rekao?“
130 DŽENIFER MATU

„Samo da nije bila fiskalno najodgovorniji guverner, što je zaista glupost.“

Uzima još zalogaj sladoleda pa vraća kanticu u zamrzivač, ubacujući kašiku u
sudoperu bez ispiranja. Onda pogleda u plafon i uzdahne.
„Ma, kako god, nije u pravu“, kažem. „En Ričards je bila strava.“
„Da znaš da jeste, srce“, slaže se mama.
„A šta to onda znači za tebe i Džona?“ U glasu mi je tračak nade i pitam se
da li ga mama primećuje.
Ali mama se samo nasmeje kao da sam nekakvo dete, što me malo
ozlojedi. „Jao, dušo, Džon i ja smo dobro“, kaže. „Odrasli ponekad mogu da se
ne slažu oko politike. Mislim, nije rekao da joj je mesto u kuhinji, bosoj i
trudnoj ili tako nešto.“
Slegnem ramenima. „Valjda. Ali zar nečiji politički stavovi ne otkrivaju,
kao, dosta o toj osobi?“
Mama se osmehne. „Naravno, da. To sam te ja naučila. Ali razumne
odrasle osobe mogu da se ne slože oko izvesnih stvari. Džon je odrastao u
veoma konzervativnoj kući. Čak nije ni išao u javnu školu do tinejdžerskih
godina, pa ima drugačije životno iskustvo, koje je uticalo na njegove poglede.
To što se Džonu ne dopada finansijska politika En Ričards ne znači da je on
zao.“
„Okej“, kažem. „Sve dok ne zaboraviš da si ti u pravu, a on greši.“
Moja majka se nasmeši. „Neću zaboraviti. Ajde sad u krevet. Kasno je.“
Dok se zavlačim pod pokrivače, razmišljam o primercima Drčne u svom
rancu i o Setovim ustima na mojim i koliko je Set kul u pogledu Drčne. Sigurna
sam da Set, ukoliko zna ko je ona, voli En Ričards. A ako ne zna ko je, ubeđena
sam da će je zavoleti onog trenutka kada mu ispričam o njoj.

Tako je dobar osećaj označiti prvo Mičelov ormarić. Deset nalepnica. Za svaku
koju nalepim, mislim na Klaudiju. Razmišljam o tome kako je ponižena i besna
i povređena bila u tom praznom hodniku. Razmišljam o gospodinu Seliju, koji
joj govori da zaboravi na to. Razmišljam o Mičelovom rumenom licu i mrtvim
očima. Razmišljam o tome kako mu tatica dozvoljava da radi šta god poželi.
Pljas, pljas, pljas. Dopada mi sa zvuk svakog lepljenja, kako metalni
ormarić odzvanja pod mojom rukom svaki put kada stavim novu nalepnicu.
Onda koraknem unazad i divim se svom delu. Shvatam da me obrazi bole
od smešenja.
Mičel Vilson će pročitati da je kretenčina deset puta danas. Nadam se i
više.
Dok sunce prosijava kroz prozore hodnika, označim još par ormarića koji
pripadaju dečacima za koje znam da igraju „gurni i drpni“. Jednom čujem
 DRČNA 131

domara koji stiže iza ćoška i umaknem u praznu učionicu. Zadržavam dah dok
prolazi, dok mu ključevi zadenuti za pojas zveckaju. Njegovi teški koraci tek su
nekoliko centimetara od mene, ali me ne otkriva. Da me je otkrio, brzo bih se
izvinila. Nasmešila bih se i izmislila nešto. Jer danas me ništa ne može
zaustaviti. Naročito ne neki muškarac.
Do početka prvog časa, zinovi i stikeri su raspoređeni po ženskim
toaletima na prvom spratu i većini toaleta na drugom. Dok pođem na čas
istorije, svi govore o tome. Zatičem Džejsona Garsu kako s besnim izrazom na
licu prstima pokušava da odlepi stiker sa ormarića, ali mu ne ide.
Kada sam naručivala stikere pobrinula sam se da naručim one označene
sa „izuzetno lepljivi“.
Likujući se nasmešim samoj sebi.
„Molim te reci mi da si videla ove?“, pita me Sara dok ulazim na čas.
Zatičem Klaudiju kako čita poslednji broj, s nekoliko stikera u ruci.
„Aha, super je, zar ne?“, kažem.
Sara klimne glavom dok joj se osmeh razliva licem. „Briljantno.“
„Hej, Klaudija“, kažem i kada me pogleda kažem joj da je ormarić Mičela
Vilsona već pokriven stikerima.
„Ozbiljno?“, kaže dok joj se oči razvedravaju.
„Ozbiljno“, kažem joj. „Ali to ne znači da ti ne možeš da dodaš još jedan.
Pitaj da odeš do toaleta za vreme časa i uradi to.“
Klaudijine obrve se podignu zbog moje smelosti. „Možda“, kaže. Ubaci zin
i stikere u ranac, ali na pola dosadnog predavanja gospođice Robins o nečemu
dosadnom, Klaudija podiže ruku i pita sme li da izađe. Kada se vrati, namigne
mi.
Taj namig je vredeo svega ovoga. Sveg vremena provedenog u stvaranju
Drčne. Sveg novca od poklona potrošenog na stikere. Klaudijin namig vredan
je svega toga i još više.
Celog tog dana stikeri se šire kao zarazni osip, crne tačke koje se
prosipaju svuda, sve ih je više i više na kraju svakog časa. Devojke to rade
mudro, a nastavnici su previše tupavi da bi shvatili da se nešto dešava. Odlasci
do toaleta, do školske sestre, da se popije voda. Sve im to pruža priliku da se
iskradu i označe ormarić nekog momka kad niko ne gleda. Nakon svakog
zvona deluje kao da se stikeri razmnožavaju jer nas svaki put pozdravlja sve
veća i veća količina.
Drčna pobeđuje.
A ja sam Drčnu započela.
A onda, dok idem na engleski sa sjajem na licu i srcem punim ponosa,
Marsela Perez uradi nešto čarobno.
132 DŽENIFER MATU

Tim Ficpatrik – drugak i pravi skot, koji misli da je jaka faca jer igra
košarku za školu – reši da „gurne i drpne“ Mariselu dok idemo na ručak.
Uhvati Mariselu oko struka svojim debelim, trapavim prstima.
„Čekaj malo“, kaže Marisela medenim glasom, hvatajući Tima za rame.
„Imam nešto za tebe.“ Glupavi Tim nasedne na ovo. Umiri se i zuri u Mariselu,
kao da očekuje da mu popuši tu u hodniku.
Ali Marisela samo nešto traži po džepu pantalona, iskopa nalepnicu i
ceremonijalno je zalepi na njega. Pravo na grudi. Pritisne tako jako da Tim
zapravo promrmlja „Joj!“, na šta Marisela zakoluta očima i ode, ostavljajući
Tima da zuri u svoje grudi, besno čeprkajući stiker koji neće da se skine.
Lusi, koja stoji pored mene i prisustvuje ovom događaju, stegne me za
ruku i zaskiči kao da je u osnovnoj školi, a član njenog omiljenog boj benda je
prošao pored nas.
„Ovo je kao da živim u feminističkoj fantaziji“, kaže Lusi. „Ali nije
kompletna fantazija jer Roksana Gej nije ovde.“
Nasmešim se i zapamtim da posle potražim ko je Roksana Gej, i Lusi i ja
nastavljamo prema učionici kad ugledamo Seta na vratima učionice. Lusi me
značajno pogleda i uđe unutra.
„Zdravo“, kaže mi kratko me ljubeći u usta. Moj dečko me pozdravlja u
hodniku pred svima. Osećam se kao da imam, tipa, dvadeset pet godina.
„Zdravo“, kažem.
„Stikeri su svuda“, kaže tihim glasom. „To je tako kul.“
„Hvala“, odgovaram smešeći mu se. „Primilo se još i bolje nego što sam
mislila da će.“
„Kakva si ti buntovnica, Vivijen Karter“, kaže Set izvijajući obrvu i u
menije vatromet osećanja.
Na engleskom se Mičel Vilson i njegova ekipa mršte i besne u zadnjem
redu, i kada gospodin Dejvis na kraju časa izabere Lusi da podeli poslednju
turu testova iz gramatike, Mičel to vidi kao savršenu priliku da ispadne još
veći kreten nego inače.
„Hej“, kaže, gledajući Lusi dok mu spušta papir na sto. Na njemu piše 75
zaokruženo crvenom olovkom. Verovatno je uradio gore, ali gospodin Dejvis
voli ragbiste.
„Šta je?“, kaže Lusi oštrim glasom.
„Ti si u tom klubu Drčnih, zar ne?“ Njegove sitne okrugle oči je
odmeravaju, čikajući je da kaže da. Zamišljam ga kako pipa Klaudiju u onom
hodniku pored svlačionice i mislim da je u meni dovoljno besa da bacim klupu
preko glave i pravo na Mičela.
 DRČNA 133

„Ne postoji klub Drčnih“, kaže Lusi okrećući mu leđa. Podeli poslednjih
par papira i seda ispred mene.
„Aha, naravno da klub Drčnih jebeno ne postoji“, kaže Mičel podižući glas
iz zadnjeg reda.
„Đaci, pazite na rečnik“, promrmlja gospodin Dejvis s katedre, kao da svi
psujemo sve u šesnaest, a ne samo Mičel. Vraća se beskrajnom premeštanju
papira po svom stolu.
Lusi se ne okreće, ali čujem kako se Mičelov podli glas prostire
prostorijom, trujući sve nas onom naročitom vrstom otrova.
„Ti si napravila onu pedersku rasprodaju kolača za ženski fudbalski tim“,
kaže. „Ti si je organizovala. Video sam te.
Uglom očiju vidim Seta kako posmatra razgovor. Vidim kako se Lusina
ramena podižu ka ušima, kao da pokušava da se zaštiti. Srce mi udara i
pokušavam da smislim šta da radim. Pogledam na sat. Još pet minuta.
„Ti i tvoj mali klub mrziteljki muškaraca, lezbo-pekarki“, Mičel nastavlja
poluglasno.
Stomak mi se okreće. Želim da zviznem Mičela Vilsona. Želim da ga
udarim pravo u facu.
Stežem pesnicu. Samo na trenutak zatvaram oči.
Odjednom mi se ruka pruža, nagore prema nebu.
„Am, gospodine Dejvis?“, nikada ne progovaram na času. Nikada. Osećaj je
kao kada čujete svoj glas na snimku, i zvuči vam totalno bizarno, kao da je
nemoguće da ste to vi. Tako je meni kada začujem svoj glas u učionici.
„Da, Viv?“, kaže gospodin Dejvis, iznenađeno me pogledavši.
„Pitala sam se da možda niste raspoloženi da nam objasnite ovo što smo
poslednje radili iz gramatike?“, započnem, ne hajući što su mi obrazi ružičasti.
Hajem jedino za to što je Mičel, za trenutak, začepio. „Nisam baš najbolje
shvatila one… kako ste ih nazvali… glagolske imenice.“
A onda, s drugog kraja prostorije, Setov glas.
„Da, ni ja gospodine Dejvis. Nisam ih baš najbolje shvatio, a imamo pet
stranica domaćeg o njima, zar ne?“
Sa zahvalnošću u očima pogledam Seta.
Gospodin Dejvis zastenje i prevuče prste preko vojnički ošišane glave kao
da radije ne bi, ali ustaje od stola i ponovo počinje da predaje, i njegovo
prisustvo ispred nas je dovoljno da ućutka Mičela. Kad zazvoni, Lusi se okrene
da me pogleda.
„Hvala ti“, šapne.
134 DŽENIFER MATU

Do kraja dana Drčna stikeri su svuda, i kada stignem do ormarića da

pokupim stvari, više sam nego ponosna na sebe. Tada vidim Klaudiju kako
rešeno juri niz hodnik.
„Viv, jesi li čula?“, kaže mi bez daha.
„Šta?“, pitam zakupljujući vrata ormarića.
„Pa…“, kaže pa odmahne glavom. Ne mogu da ocenim je li srećna ili
uplašena ili oba. „Moraćeš da dođeš i vidiš.“
Povuče me za zglob i izvuče me kroz bočna vrata prema nastavničkom
parkingu. Dok je sledim, čujem karakteristično narastajuće brujanje glasova.
Odlomci razgovora učenika koji kažu „Ne pričaj?“, i uzvici puni razdraganosti
koja ide uz dobar trač. Uz uzbuđenje Nečega Što Se Konačno Dešava.
I tu je to nešto, u prednjem delu mesta za osoblje. Odmah ispod znaka
REZERVISANO ZA DIREKTORA.
Tu, na braniku jarkocrvenog, najnovijeg modela fordovog kamioneta
direktora Vilsona, nalaze se četiri Drčna nalepnice, poređane jedna kraj druge
kao kola na paradi.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Prisustvo je obavezno. I to samo za devojke. Tokom prvog časa u utorak
ispunimo salu, i sine mi da nikada ranije nisam bila u prostoriji sa toliko
devojaka i ni sa jednim momkom. Iako sam sigurna da ću biti kažnjena,
osećam se nekako posebno u vezi ovoga, čak ushićeno. Samo smo mi tu. Samo
devojke. Sećam se da sam gledala mamine stare Riot Grrrls zinove i flajere –
kako su se u njima reklamirali prostori samo za devojke i koncerti samo za
devojke, ili kako nisu dozvoljavale momcima da stoje u prednjim redovima
kada su njihovi bendovi svirali, nego su ta mesta bila rezervisana samo za
devojke, da bi se osećale bezbedno.
Ali trenutno se u sali gimnazije „Ist Rokport“ ne osećamo bezbedno,
naročito dok Direktor Vilson stoji na bini prekrštenih ruku i usana stisnutih u
liniju.
„Brže to malo, presporo ulazite“, naređuje u mikrofon.
„Dakle, šta li će nam se dogoditi?“, kaže Lusi, hvatajući me pod ruku.
„Hoće li nam zapretiti vešalima? Ili će nas spaliti na lomači? Biće kao suđenje
salemskim vešticama. Pazi šta ti kažem.“
Klaudija je ispred nas i okreće se sa strepnjom na licu.
„Deluje popizdelo, zar ne? Ne mislite da znaju ko je napravio stikere, zar
ne?“
„Mi ne znamo ko je napravio stikere, sećaš se?“, kaže Lusi. „Ne brini,
Klaudija.“
„Ali ja…“, Klaudijin glas postaje jedva čujan. „Ja sam nalepila jedan na
ormarić.“
I dalje nas sprovode kroz redove sale kada Lusi zagrli Klaudiju. „Klaudija“,
kaže joj, „kladim se da je polovina devojaka u ovoj prostoriji zalepila jedan na
ormarić. Jesi li videla školu juče? Sigurna sam da će Vilson samo malo da se
izbesni i da nas upozori.“
„Ali šta ako imaju kamere?“, pisne Sara.
„Nemaju, pa ne brini“, kažem. To je jedna stvar koju sam proverila pre
nego što sam podelila prve primerke Drčne. Gimnazija „Ist Rokport“ više troši
na ragbi nego na bezbednost.
136 DŽENIFER MATU

Ipak, nervoza mojih drugarica je zarazna. Možda neko jeste video nešto.
Možda se nekome nekako ušlo u trag, to jest meni. Možda je Frenk iz „Kopiraj
me“ dvostruki špijun za direktora Vilsona.
Prekini, Viv, ponašaš se smesno.
Dok sedamo, vidim Emu Džonson kako ide preko bine, zauzimajući
prazno mesto do direktora Vilsona koji stoji za mikrofonom. Ruke su joj
sklopljene na krilu, vitki prsti obmotani oko nekoliko kartica s beleškama.
Prekršta članke na nogama i gleda u nas kao čuvarka u ženskom zatvoru.
„Šta će ona gore?“, pitam ali niko ne stiže da mi odgovori jer direktor
Vilson podiže ruke kako bismo se stišale.
„Dame 'Ist Rokporta', vašu pažnju, sada“, vikne i stomak mi gori od zvuka
njegovog glasa. Njegove sitne okrugle oči me podsećaju na zmijske. I oči
njegovog sina.
Meškoljimo se u svojim mestima dok direktor Vilson čeka na potpunu
tišinu. Čak i nakon što je dobije, sačeka još par trenutaka, namrštenih usana.
Napokon konačno počinje da priča.
„Devojke, reći da sam ljut bila bi preslaba izjava“, počinje. „Besan sam.
Svuda po ormarićima dečaka su nalepnice i postoje izveštaji da ih devojke lepe
momcima po majicama.“ Iznenađena sam što nije pomenuo svoj kamionet.
Možda se previše stidi. „Ovo uništavanje školske imovine mora prestati. Ovo
loše ponašanje mora prestati. Ovog trenutka. Troškovi uklanjanja nalepnica
odraziće se na školski budžet, tako da na kraju krajeva, samo sebi škodite.“
Verujem da budžet za ragbi neće biti ni taknut, ali izraz na licu direktora
Vilsona je tako ljutit, a glas tako strog, da se gotovo plašim da pomislim
buntovnu misao od straha da mi ne pročita misli.
„Kako razumem, ovaj klub Drčnibje pravio prodaju kolača za pomoć
ženskom fudbalskom timu“, nastavlja i obrazi mi buknu. Skupim hrabrost da
pogledam Lusi. Njeno ime je na papirima u glavnoj kancelariji. Ali ona samo
gleda ispred sebe s ledenim izrazom na licu.
„Sakupljanje novca za školski tim je plemenit cilj i dozvoljen je na
teritoriji škole, ali pošto su ovi natpisi postali ovoliki problem u našoj dobroj
školi, nemam izbora nego da zabranim sve dalje aktivnosti kluba Drčnih“,
nastavlja direktor Vilson. „Devojke koje budu uhvaćene da skrnave školsku
imovinu ili koriste oznaku Drčne biće suspendovane istog trenutka. I
pokrenuću mere da budu izbačene.“
Publikom se proširi šapat.
„Može li to stvarno da uradi?“, mrmlja Sara.
Ali niko ne mora da joj odgovori. Svi znamo da direktor Vilson može da
radi šta god hoće.
 DRČNA 137

„Što se vas koje se prijavljujete na koledž tiče, ne moram da vam govorim

kako će ovakve posledice izgledati na vašim prijavama, ali da vam ipak
nacrtam“, dodaje. „Nijedna škola neće prihvatiti takvu devojku.“ Razmišljam o
fondu za koledž koji mama sakuplja za mene još od vrtića. Sećam se svih onih
godina kada je radila za Božić i duplih smena koje je radila da bi uspela da
uštedi dodatni novac.
„A sada bih u zaključku voleo da vaša potpredsednica, Ema Džonson,
podeli par reči s vama“, kaže direktor Vilson. Na ovo Ema zabacuje kosu preko
ramena i prilazi mikrofonu. Na trenutak spušta pogled na kartice s beleškama,
ali ih ne koristi dok govori. Umesto toga gleda prema nama, ali vidi se da
primenjuje onaj trik za javni govor i govori vrhovima naših glava. Zapravo ne
gleda u oči nijednu od nas.
„Ljudi, direktor Vilson me je zamolio da danas porazgovaram sa vama o
tome koliko je važno biti dama“, počinje ravnim i tihim glasom. Zastaje i
ogleda se, onda udiše i nastavlja.
„Biti damom podrazumeva ponašanje kojim se pokazuje poštovanje
prema drugim ljudima, ali i mestima. Mestima koja bi trebalo da budu bliska
vašim srcima, poput naše škole. Gimnazija 'Ist Rokport'je naša druga kuća, i
tako se moramo ponašati prema njoj dok smo ovde. Zato vas molim, kao
devojka devojke, da prestanete sa ovim glupostima sa stikerima, i zapamtite
da bi trebalo da se ponašate po standardima jedne teksaške dame.“ Malo
klimne glavom da bi potcrtala svoj govor pa silazi s govornice i seda. Začuje se
aplauz koli dolazi od šačice devojaka iz prvog reda – Eminih drugarica. Ali
uglavnom mi dođe da se vrpoljim. Videti jednu od nas – čak iako je to neko
kome je sve potaman – kako radi propagandu za upravu je supergrozno i
čudno. Gotovo je dovoljno da mi bude žao Eme, ali ne sasvim dovoljno.
Onda se direktor Vilson vraća za mikrofon.
„Nadam se da ćete primiti ove reči k srcu, devojke, i nadam se da ćete
moje upozorenje shvatiti veoma, veoma ozbiljno“, kaže. „Sada možete ići.
Odmah idite na prvi čas.“
Tiho u redovima idemo po otrcanom crvenom tepihu koji pokriva redove
između sedišta. Devojke se gledaju razrogačenih očiju i otvorenih usta.
Strujanje i osećaj mogućnosti koje sam osećala juče istopili su se u strah. Srce
mi tone.
Ispred nas pomoćnik direktora Seli stoji pored glavnog ulaza u salu i
posmatra nas kako izlazimo.
„Lusi Ernandes?“, kaže dok moje drugarice i ja idemo ka njemu.
„Aha?“, kaže Lusi. Ne da, nego aha.
138 DŽENIFER MATU

„Pokušaj sa 'Da, gospodine' sledeći put“, kaže gospodin Seli podlo je

gledajući. Devojke koje nam prilaze gledaju nas dok prolaze pored, pa počnu
da šapuću jedna drugoj. Klaudija stoji tik iza nas sa Sarom i ostalima, a kada se
okrenem da je pogledam, lice joj je napeto.
„Moraš da pođeš sa mnom“, kaže gospodin Seli, savijajući prst prema sebi
kao da je Lusi nevaljalo detence koje će on sada poslati u ćošak.
„Zbog čega?“, pita Lusi i sićušan drhtaj u njenom glasu govori mi da joj je
nivo hrabrosti opao za stepen-dva.
„O tome ćemo u mojoj kancelariji“, kaže joj. I tek tako, Lusi je odvedena
niz zakrčene hodnike „Ist Rokporta“.
„Sranje“, kažem kada više ne mogu da me čuju i okrećem se da pogledam
Klaudiju, Saru i ostale.
„Pitam se jel' ona napravila one stikere“, kaže Klaudija mršteći se.
„Stvarno mislim da nije“, kažem, skrećući pažnju na pravac u kom je
gospodin Seli otišao s Lusi. Trebalo bi da pođem za njima. Trebalo bi barem da
kažem gospodinu Seliju da sam pomogla u planiranju prodaje kolača. Ali noge
mi se ne pokreću. Sram prostruji kroz mene.
„Šta mislite da će joj se dogoditi?“, pita Sara.
„Ne znam“, odgovaram.
Klaudija grize donju usnu. „Čak i da jeste napravila one stikere, ne
zaslužuje da joj se svašta desi“, kaže. „Mislim da postoji razlog što su ih
devojke upotrebile. Ne samo da bi upropastile školsku imovinu.“
„Aha“, kažem i dok mi pogled pronalazi Klaudijin, znam da je sada postala
prava Drčna devojka. Ali kada se uzme u obzir upozorenje direktora Vilsona,
to sa sobom nosi samo opasnost.

Ne vidimo Lusi ni na jednom času, ni na ručku. Kada joj pošaljem poruku, ne

odgovara. Čitavog tog dana ne mogu da sedim mirno jer stalno proveravam
telefon, pokušavajući da ga snagom volje primoram da zavibrira porukom u
kojoj će mi Lusi reći da je okej. Krivica u meni raste dok gotovo ne osetim
mučninu.
„Zabrinuta sam“, kažem Setu kada se na kraju dana nađemo kod mog
ormarića. „Ona će da preuzme krivicu za sve jer je napisala svoje ime na onaj
formular za prodaju kolača.“
Set počeše potiljak i namršti se. „Ali ne mogu ništa da dokažu, zar ne?“
„To ovde nije važno“, kažem jedva čujnim šapatom. „Ako žele da joj
prikače, uradiće to.“
Set odmahne glavom. „Kad tako kažeš, ovo mesto zvuči kao da ga vodi
ruska mafija ili nešto.“
 DRČNA 139

Vidim da ne kapira. „Ponekad je osećaj takav“, kažem stegnutog grla.

Upravo tada, konačno, dobijam poruku.
Možeš li molim te molim te da svratiš? Kod mene? Sada sam kod kuće. Sećaš
se gde živim? Memorijalna ulica 9762? Zaista moramo da razgovaramo
„Gospode, Lusi je“, kažem dižući telefon kao dokaz. „Kod kuće je. Možda
su je poslali ranije kući iz škole. Bože, nadam se da je nisu suspendovali.“ Pre
nego što mi Set odgovori, napišem Lusi da stižem.
„Moram da je vidim. Možeš li da me odbaciš?“, pitam zabacujući ranac
preko ramena.
„Aha, nikakav problem“, kaže Set, ali ne zvuči kao da je nikakav problem.
Izađemo na parking izbegavajući druge đake. Među nama je neobično
tiho. „Hvala ti još jednom“, kažem, željna da ispunim tišinu. „Samo hoću da se
uverim da je okej.“
„Aha kapiram“, kaže Set otključavajući hondu. „A kada bi želela da
gledamo onaj dokumentarac što smo mislili da gledamo danas popodne?“
„Jao da, to“, odgovaram sedajući na suvozačko sedište. Odjednom se
osećam kao osoba iz onih glupavih kvizova u tinejdž magazinima koje sam
čitala u osnovnoj („Jesi li prava najbolja drugarica ili samo kada je zabavno?“
„Da li je to ljubav ili požuda?“, „Da li ti je na prvom mestu momak ili
drugarice?“) Potrebna sam Lusi. Obećala sam da ću provesti dan sa Setom. Ne
želim da bilo koje od njih bude razočarano. Želim da vidim Lusi i da saznam
šta joj se danas dogodilo. A želim i da ponovo ljubim Seta. Zaista želim da
ponovo ljubim Seta.
Ali takođe želim da shvati u kolikoj bi nevolji Lusi mogla da bude i koliko
mi je to važno. A nisam sigurna da shvata.
„Žao mi je, jednostavno imam osećaj da je sve što se dogodilo Lusi moja
krivica… što i jeste.“
„Ne, ne, ja se ponašam kao kreten“, insistira Set. „Ne moraš da mi se
izvinjavaš. Trebalo bi da budeš s drugaricom.“ Klimne glavom kao da
pokušava da mi dokaže kako se zaista oseća. A možda i sebi.
„Možemo li da se vidimo sutra? I svaki dan ove nedelje? I možda ovog
vikenda?“ Zašto sve što kažem zvuči kao očajničko pitanje? Imanje Pravog
Dečka toliko je komplikovanije od imanja Dečka iz Mašte.
„Kulje, Vivijen“, kaže Set. „Verovatno bi trebalo da steknem više muških
prijatelja ovde. Možda da osvežim znanje opskurnih činjenica o bejzbolu da
bih se bolje uklopio s momcima s kojima ručam.“ Uputi mi topao osmeh.
Osmeh zbog koga mi dođe da se pretvorim u kašastu, zaljubljenu devojačku
baricu. Onda me pita za uputstva i ubrzo se zaustavljamo ispred kuće Lusine
bake.
140 DŽENIFER MATU

„Hvala ti na vožnji“, kažem okrećući se prema njemu. „I stvarno mi je žao

što nismo mogli da visimo zajedno popodne.“
Ali Set ne kaže ništa. Samo se nagne i poljubi me, sav mek i topao i
savršen, i dok hodam prilazom prema vratima sva sam ošamućena.
„Zdravo“, kaže Lusi brzim pokretom otvarajući vrata baš dok se spremam
da pokucam. „Posmatrala sam te. Hvala što si došla.“ Malo je bleda i ne smeši
se.
Dok ulazim shvatam koliko malo zapravo znam o Lusinom životu van
škole i koliko naučiš o nekome kada vidiš gde živi. Kuća Lusine bake pretrpana
je tamnim drvenim nameštajem i masom džidža-bidža, poput zbirke
keramičkih naprstaka na stočiću za kafu i police na kojoj su samo školjke. Na
zidovima su tapete na zlatno-bele pruge i svuda se nalaze uramljene
fotografije. Nasmejane oči ljudi za koje samo mogu da pretpostavim da su
Lusini rođaci prate svaki moj pokret. Zadržim se na par koje mora da
predstavljaju Lusi kao malu devojčicu, sa sve zaraznim osmehom i veselim
očima.
„Jesi li sama kod kuće?“, pitam.
„Ne“, kaže. „Baka i mali brat su mi u dnevnoj, gledaju televiziju. Želiš li da
ih pozdraviš?“ Ne sačeka odgovor već me vodi prema zadnjem delu kuće gde
je žena prosede kose na kauču s malim dečakom. Gledaju dečji program. Lusin
brat ne skida pogled sa ekrana.
„Zdravo, abuelita3? kaže Lusi mašući. „Ovo je moja školska drugarica?
Vivijen?“
„Zdravo, draga“, kaže mi žena klimajući glavom. „Jesi li ovde da pomogneš
našoj devojčici da se izbavi iz nevolje? Nikada je do sada nisu poslali kući
ranije.“ Visoko izdiže obrvu, a Lusi samo uzdahne i zakoluta očima.
„Abuelita, rekla sam ti da nije tako“, kaže i povuče me za zglob iz dnevne i
uz stepenice.
„Bože, volim je, ali zaista, zaista želim da se odselimo“, kaže Lusi vodeći
me u sobičak veličine ormara. Zatvara vrata za mnom i ja spuštam ranac do
stopala. Lusi se izuje i ja učinim isto.
„Ovde ja spavam“, kaže mašući rukom. „Barem sam dobila sopstveni
prostor. Moj siroti brat spava dole na kauču, a stvari drži u sobi mojih
roditelja.“
Lusi seda na nenamešten dupli krevet i pokaže mi da joj se pridružim. To
je zaista jedino mesto na koje može da se sedne pošto je pod pokriven
knjigama i papirima i stvarima za školu. I ostatak sobe je pokriven, svaki

3 Šp.: Abuelita — ime od milja za baku. (Prim. prev.)

 DRČNA 141

centimetar zida ukrašen razglednicama i muzičkim posterima i stranicama

istrgnutim iz časopisa. Pored jednog od malih prozora pored Lusinog kreveta
je niz jarkožutih samolepivih lističa. Na svakom je napisana po jedna reč, i
zajedno čine vertikalnu poruku ĆUTANJE TE NEĆE ZAŠTITITI. Kada me Lusi
vidi da je gledam, kaže mi da je to citat pesnikinje Odri Lord.
„Kul“, kažem. „Sviđa mi se.“
„Aha, bila je žestoka. Ali odavno je umrla.“
„Kada ćete moći da se odselite u sopstveni stan?“, pitam.
„Pa, mama se upravo zaposlila u zdravstvenom računovodstvu u istom
domu za stara lica u kome radi moj tata“, kaže, „tako da se stvari popravljaju.
Možda sledećeg meseca.“
„To je dobro“, kažem klimajući glavom. Trudim se da delujem
neobavezno i kao da je podržavam, ali odjednom mi se plače. Stalno zamišljam
zlobnog gospodina Selija kako odvodi Lusi niz hodnik. Stalno zamišljam kako
je nasamo s njim.
„Dakle“, počinje, skupljajući svoju dugu kosu i bez po muke je vezujući u
punđu navrh glave, „želiš li da znaš grozne detalje?“
„Molim te mi reci da nisi u ogromnoj frci“, kažem.
„Pa, teško da ću u skorije vreme biti proglašena đakom nedelje, to je
sigurno“, kaže Lusi tišim glasom. „Gospodin Seli me je oterao u svoju
kancelariju i želeo da sazna sve o klubu Drčnih. Rekao je da će sve što mu
kažem biti preneto direktoru Vilsonu i da me svi oni prate.“ Na ovo Lusini
obrazi porumene i spusti pogled na pokrivač. „Rekla sam im da nemam ništa
sa stikerima. Mislim, izostavila sam ono da sam ih lepila na ormariće, što,
naravno, jesam radila. Ali nisam ih ja napravila.“
„Jel' ti poverovao?“, pitam dok mi srce treperi.
„Možda“, kaže Lusi, i dalje me ne gledajući u oči. „Nisam mogla da
procenim. Ali nisam lagala, Viv. Zaista ih nisam napravila. Veruješ mi, zar ne?“,
konačno podigne pogled. Blaga mučnina koju sam ranije osećala prerasla je u
talas mučnine.
„Verujem ti“, insistiram. Bože kakav sam ja nitkov.
„Gospodin Seli je rekao da će me, ako uradim išta što ima veze s Drčnom,
suspendovati i verovatno izbaciti“, nastavlja Lusi.
„I šta se onda dogodilo?“, pitam.
„Onda me je poslao kući“, kaže Lusi sležući ramenima. „Rekao je da mi
ovo neće upisati u dosije kao suspenziju ovoga puta, ali da bi želeo da to
shvatim kao ozbiljno upozorenje ili šta već.“ Besno škilji ali onda, niotkuda, oči
joj se napune suzama i suza ili dve skotrljaju joj se niz obraze.
„Jebiga“, kaže Lusi brišući suze. „Izvini. Mrzim da plačem pred drugima.“
142 DŽENIFER MATU

„Ma daj, u redu je“, kažem osvrćući se po sobi u potrazi za maramicom ili
salvetom ili barem donekle čistom odećom kojom bi obrisala oči.
„Ne brini o tome“, kaže odmahujući glavom i šmrkćući. „Dobro sam…
dobro.“
Ne sećam se kada sam prvi put videla Klaudiju da plače, ili kada je ona
mene prvi put videla. To je uvek bilo nešto što smo znale da možemo jedna
pred drugom, ali prijateljstvo sa Lusi još uvek deluje novo. Čak krhko. Nisam
sigurna da li bi trebalo da je zagrlim, kao Klaudiju onog jutra kad je došla da
mi ispriča ono o Mičelu. Zbog Lusine potrebe da prekine s plakanjem čini mi se
da to ne bi volela, pa joj se samo primaknem malo bliže i malo joj protrljam
rame.
„Žao mi je Lusi“, kažem. „Žao mi je što se ovo desilo.“ Zbog mene.
Lusi obriše pocrvenele oči o rub svoje crne majice. „Znaš zbog čega sam
najviše besna?“, pita i bez čekanja odgovora nastavlja. „U Hjustonu nikada
nisam upala u problem. Nikada. U svojoj školi sam bila, kao, neviđeni štreber.
Bila sam strava učenik i član, tipa, dvadeset klubova. Čak sam bila i u
učeničkom savetu. Nastavnicima sam se dopadala. Direktor me je jebeno
obožavao!“ Lusi maše rukama naglašavajući ono o čemu priča.
„Imali ste učenički savet?“, pitam, očiju razrogačenih od te pomisli.
„Da!“ kaže Lusi, polunostalgično, polubesno. I na to se skljoka i šćućuri u
uglu kreveta. „Znam da ovde ispadam kao neka opasna riba ili šta god zato što
mi je zapravo stalo do socijalnih pitanja i tako toga“, nastavlja, „ali iskreno,
samo želim da dobro prođem u školi i odem na koledž. Ne smem da se uvalim
u ozbiljne probleme jer bi to moglo da mi utiče na prijem i školarinu i sve.“
„Znam“, kažem, klimajući glavom. „Zaista znam. I stvarno, stvarno mi je
žao što si morala da prođeš kroz sve ovo.“ Oprezno pružim ruku i pomilujem
vrh Lusinih tamnih uvojaka. Ona podigne pogled i uspe da se polunasmeši i
onda nas dve tako sedimo u tišini, osim Lusinog povremenog šmrcanja.
Naslanjam glavu na hladno staklo majušnog prozora spavaće sobe i zurim u
dvorište. Lusin bratić juri svojim motorom gore-dole po trotoaru dok mu se
tamna kosa vijori, bez ijedne brige na svetu. Napokon Lusi izgovori „Ti si
dobra drugarica, Viv. Mnogo mi je drago što sam te upoznala.“
„I meni je drago što sam upoznala tebe“, kažem. Ali stomak mi se okreće.
Dobra drugarica bi rekla Lusi istinu ovog trenutka. Dobra drugarica ne bi
dopustila da ona sama nosi sav teret.
Otvaram usta. Pa ih zatvaram.
Možda i nisam dobra drugarica. Samo kukavica.
„Znaš, Drčna mi je bila slamka spasa“, govori, duboko uzdišući, „ali
nekako se nadam da će napraviti malu pauzu. Dok se ovo sranje ne smiri.“
 DRČNA 143

Te reči me zabole, i boli me da vidim Lusi tako poraženu. Kada bih skupila
hrabrost da priznam da sam ja započela Drčnu, možda bi Lusi želela da nastavi
borbu. Jedini problem je što mislim da je deo moći Drčne upravo ta tajnovitost.
Da li bi bila tako moćna kada bi svi znali da je to moja ideja?
„Pitam se da li je direktor Vilson uplašio tvorce Drčne dovoljno da
prestanu“, zapitam se naglas, da vidim šta će Lusi reći.
„Deluje mi kao da se tvorci Drčne ne daju tako lako zastrašiti“, odgovara
mi. „Ali ja se plašim. Definitivno mislim da će uprava superpomno pratiti nas
devojke. Ne znam. Mrzim što ovo govorim, ali zaista mislim da bi Drčna
trebalo da napravi pauzu.“ Namršti se.
„Aha, verovatno“, kažem pokušavajući da ne obraćam pažnju na osećanje
praznine koje me je preplavilo. Jesam li zista upravo odlučila da obustavim
Drčnu?
Baš u tom trenuku oglasi mi se telefon i izvučem ga iz džepa.
Hej, kako je Lusi?
„Uuu, jel' ti to momak?“, kaže Lusi nežno me šutirajući u potkolenicu.
Prostrelim je pogledom. „Možda.“
„Pa, ako nije, bolje bi bilo da ne sazna za tu osobu zbog čijih ti poruka lice
postane tako glupavo.“
„Pogledaj, samo želi da zna kako si“, kažem joj, pokazujući joj ekran.
„Vau, momak iz 'Ist Rokporta' koji nije kreten“, kaže Lusi. „Trebalo bi da
mu podignu spomenik ili nešto.“
Nasmejem se i odgovorim Setu.
Okej je kad se sve uzme u obzir, ali i dalje sedimo zajedno… da te pozovem
kasnije?
Par sekundi kasnije Set mi piše odgovor.
Aha naravno… samo nemoj da zaboraviš svog sirotog usamljenog dečka
Nakratko pocrvenim. Dečko. To je prvi put da je Set upotrebio tu reč sa
mnom.
Neću te zaboraviti… Obećavam
„Okej, ljubavnice, dosta je bilo“, kaže Lusi. „Idemo dole da vidimo možemo
li da poharamo bakine klondajk štanglice iz zamrzivača.“ Pritom se izvlači iz
kreveta i kreće prema vratima svoje sobe. Vraćam telefon u džep dok mi se u
glavi vrti od pomisli na slatkog momka koji se naziva mojim dečkom, a srce me
boli zbog osećanja da je Drčna odjednom stisla kočnice. Ne znam kako da
razumem sve ovo, ali valjda bi bilo previše tražiti da 100% mog života bude
100% savršeno 100% vremena.
OSAMNAESTO POGLAVLJE
Vatam se sa svojim dečkom.
Iako se Set i ja viđamo skoro dva meseca – zapravo od Božića – ponekad
moram (nakratko) da zastanem usred ljubljenja i svesno prepoznam da je
tako, da Set Akosta jeste moj dečko. I da možemo da se ljubimo kad god
poželim.
Kako mi samo ljubi ono mesto iza uha.
Kako ne može da prestane da mi dodiruje kosu, provlačeći prste kroz nju
sve dok se ne naježim.
Kako me gleda svojim tamnim očima, rumenih obraza pre nego što se
spusti na mene i nastavimo da se ljubimo.
Jedino što se to inače dešava u njegovim kolima ili pored plaže ili u mojoj
dnevnoj sobi pre no što se mama vrati s posla. Večeras se dešava u njegovoj
kući – u njegovoj kući punoj čudnih slika i elegantnog, sjajnog nameštaja –
potpuno suprotno od Bajkinog daška seoske kuhinje. (Na vidiku nema nijedne
džidža-bidže s petlovima, to je sigurno.) Ljubljenje u njegovoj kući nekako
deluje odraslije. Ili barem prefinjenije.
Napokon se odlepimo, pokušavajući da dođemo do daha.
„Roditelji mi se uskoro vraćaju“, kaže trepćući. Pokušavajući da se umiri.
Gledam ga s kauča. Mnogo želim da ga ponovo napadnem.
„Aha“, kažem. „Ne bih želela da mi lice bude vatalačko kad stignu.“
„Nisam znao da reč vatalačko' postoji“, kaže Set smejući se.
„Naravno da postoji.“ Osmeh mi se širi licem i nagnem se i ponovo ga
poljubim.
Dokaz za to koliko sam luda za Setom je što rizikujem i ljubim se sa njim u
njegovoj kući iako će mu mama i tata uskoro stići s večerom. Čak ih nikada
ranije nisam ni videla, ali Setova mama je insistirala da dođem do njih danas, u
petak, vikend pre Svetog Valentina, kako bismo se lično upoznale.
„Samo bi, tipa, volela da zna ko si ti, pošto već provodimo vreme zajedno“,
objasnio mi je Set pre nekoliko dana, kada me je pitao da li bi mi smetalo da
navratim.
„Jesi li ti to pocrveneo?“, pitala sam ga.
„Ne“, odgovorio mi je Set, iako totalno jeste.
 DRČNA 145

Konačno, Set i ja prestanemo da se glupiramo i dobro je što jesmo jer par

trenutaka kasnije njegovi roditelji ulaze noseći bele kese pune hrane iz
„Pekinške kuće“, jedinog kineskog restorana u čitavom Irskom okrugu.
Primamljiv miris dolazi zajedno s njima i stomak mi malčice zakrči.
„Vrvi?“, pita ženski glas i ja ustajem s kauča i ugledam Setovu mamu.
Duga proseda kosa u čvrsto stegnutom repu. Prelepo lice naglašeno crvenim
karminom na sredini. Crne farmerke i crna majica sa srebrnim natpisom po
sredini. Srebrne i tirkizne narukvice na oba ručna zgloba. Prilazi mi i zagrli me
bez upozorenja. Miriše na bebi puder.
„Tako sam se radovala što ću te upoznati, srce!“
„Čao“, kažem, nervozna da se dopadnem ovoj ženi i pitajući se šta bi
trebalo da kažem. Ispostavlja se da ne moram ništa da kažem. Setova mama se
predstavlja („Molim te zovi me Zoi. I molim te, Setovog tatu zovi Alehandro,
okej?“), a onda ne prestaje da priča. Tipa, uopšte. Ni dok vadi jarkozelene
keramičke tanjire iz ormara i stavlja ih na sto. Ni dok vadi telefon i na trenutak
kucka po njemu. Ni dok grli Alehandra i ljubi ga u obraz na način koji deluje
intimnije nego što bih očekivala od ljudi koji su u braku već sto godina.
Priča o Ostinu i Ist Rokportu i umetnosti i politici i vremenu i nedostatku
dobrih restorana strane hrane u okolini i soul muzici i manikiru i kako joj se
dopadaju moje čizme. Priča o tome kako je upravo pronašla i naručila
starinski italijanski suncobran koji naprosto obožava i priča o tome kako misli
da joj je upravo sinulo kako da reši najnovije naručeno delo. („Samo moram da
nastavim da ga slušam kako mi peva, znaš?“) Glas joj je znalački i melodičan i
siguran u sebe, i u trenutku kada smo svi posedali za kul moderan kompletno
beo kuhinjski sto s belim stolicama, nisam sigurna da li da se smešim ili
klimam glavom ili se smejem na sve što Zoi Akosta kaže. Ali sam prilično
sigurna da sam iscrpljena.
U tom trenutku mi Alehandro ponudi vino.
„Crno ili belo, Viv?“, pita sa po flašom u svakoj ruci. Mlađi je od Zoi.
Zgodan kao Set. Tetovirana zmija spušta mu se niz levu ruku i obmotava oko
zgloba.
Mislila sam da je moja mama kul, ali, iskreno, u poređenju sa Setovim
mamom i tatom, deluje kao predsednica nastavničko-roditeljskog udruženja.
„Oh“, kažem. Pogledam u Seta koji sedi preko puta mene, mirno sipajući
kinesku piletinu u svoj jarkozeleni tanjir.
„Ne moraš, dušo, ali nama je okej da Set popije malo vina uz večeru“, kaže
Zoi.
„Ne želim“, kaže Set ne podižući pogled. Deluje mi nekako napeto, ali
nisam sigurna da ne umišljam.
146 DŽENIFER MATU

„I ja sam… okej“, kažem. Mama mi je dala gutljaj njenog vina jednom kad
sam bila radoznala („Nemoj da kažeš Bajki, okej?“), i popila sam solidnu
količinu bezveznih mlakih konzervi piva na glupim žurkama kada nečiji
roditelji nisu u gradu, ali nikada mi odrasla osoba nije ponudila alkohol tako
nehajno.
Alehandro me više ne nudi vinom, i on i Zoi provode ostatak večere
ćaskajući međusobno, a Zoi povremeno ubacuje jednostavno pitanja ili dva
upućeno meni, tipa da li sam rođena u Ist Rokportu i šta mislim da bih volela
da studiram i tako dalje. Uspevam da dam jednostavne, precizne odgovore, a
onda se zavalim i slušam kako Zoi nastavlja tamo gde je prekinula kada mi je
postavila pitanje, vraćajući se u razgovor o svojoj omiljenoj temi: sebi.
Dok Alehandro rasklanja sto, a Zoi kuva kafu, Set mi dobacuje pogled u
kome se jasno čita očajanje. Izvijenih obrva, pažljivo ustima oblikuje reč
„idemo“. Slegnem ramenima, plašeći se da ću ispasti nekulturna. Ali Set samo
ustaje, sklanja svoj i moj tanjir i kaže: „Pa, čujte, mislim da moram da vratim
Vivijen kući.“
„Ali tek si stigla!“, vikne Zoi, okrećući se i idući ka meni, stežući mi šake
kao da nameravam da se otisnem na putovanje u šumu i nikada više ne vratim.
„Ona i njena mama imaju neki dogovor“, odgovara on, glatko lažući.
Zoi se prenaglašeno duri, dok joj se uglovi usana spuštaju u oštro,
naopako slovo U.
„E pa, pustićemo te samo ako ti i tvoja mama dođete na večeru jedne
večeri, važi, preciosa?“4 Spanski akcenat joj je užasan. Stavlja ruke na kukove, a
Alehandro prilazi od sudopere i obuhvata joj struk rukama i ljubi je u vrat.
„Ti i tvoja mama bi definitivno trebalo da nam se pridružite jedne večeri“,
kaže Setov tata, podižući pogled i smešeći mi se. Primećujem da nosi male
dijamantske minđuše – po jednu u svakom uhu.
„Jesi li spremna, Vivijen?“, kaže Set uzimajući ključeve sa stola i stavljajući
ih u džep.
„Naravno“, kažem ustajući i upućujući najuljudniji osmeh Zoi i Alehandru.
„Veoma mi je drago što sam vas upoznala. Hvala na izvrsnoj večeri.“
„Hvala tebi što si najveća slatkica na svetu“, kaže Zoi izvlačeći se iz
Alehandrovog stiska i obujmljuje me jednim poslednjim zagrljajem od koga
ostajem bez vazduha.
Napolju u Setovom autu, on ubacuje ključ u kontakt-bravu, ali umesto da
upali motor samo me pogleda i svali se u svoje sedište.

4 Sp.: preciosa – dražesna, od milja. (Prim. prev.)

 DRČNA 147

„I to bi ti bili moji roditelji“, kaže, zvučeći kao izvikivač koji godinama

najavljuje istu cirkusku tačku.
Nasmešim se i pokušam da smislim šta želim da kažem. „Bili su… fini.
Zaista.“
„Izluđuju me“, kaže Set paleći motor. „Hoćeš na plažu? Nije mnogo
hladno.“
„Aha, može.“ Puštam pesmu jednog ženskog benda iz Luizijane koji sam
upravo otkrila, i Set sa odobravanjem klimne glavom, ali vidim da se i dalje
oseća nelagodno zbog večere. „Tvoji roditelji su zaista fini, samo su…“, tražim
reč. „Jake ličnosti.“
„A, mislim, dobri su“, kaže Set. „Nije da imam ijedan razlog da se žalim.
Kupili su mi kola. Poprilično me puštaju da radim šta hoću. Nisu kreteni ili
nešto slično. Hoću da kažem, mislim da su fundamentalno, tipa, dobri ljudi.
Samo, u pitanju je to što se zaista, zaista lože da budu to što jesu. Naročito
mama.“
Klimam glavom, gledajući kroz prozor Setovih kola, posmatrajući kako
noćni Ist Rokport zuji pored nas. Razmišljam o tome kako se mama preselila
natrag u rodni grad kad je tata umro. Teško radila da se iškoluje. Podizala me
kao samohrani roditelj i uvek mi, na male i velike načine, pokazivala koliko
sam joj bitna. Uvek mene stavljala na prvo mesto, do tačke u kojoj je možda
zaboravila da vodi sopstveni život.
„Pitam se da li je moja mama dovoljno to što jeste“, kažem.
„Da? Kako to misliš?“
Još uvek razrađujem misao u glavi, tako da sporo govorim. „Pa, ona je u
osnovi mrzela da živi ovde dok je bila tinejdžerka, i imala je ceo taj plan da
napusti Ist Rokport, i to je i uradila. Onda je zbog mene morala da se vrati i živi
vrata do vrata s mamom i tatom. Radi produžene smene kako bi sastavila kraj
s krajem, i to sve radi sama. Taj tip Džon koga viđa tek je drugi momak koga je
imala u mom čitavom životu.“
Set zaustavlja auto na parkingu javne plaže. Vidim još nekoliko
automobila parkiranih u redu. Popularno mesto za ljubljenje večeras.
„Hoćeš da izađemo i prošetamo“, pita me.
„Aha.“
Zaobiđemo nekoliko praznih limenki od piva i zaboravljeni žutozeleni
peškir za plažu i Set me uzima za ruku. Svetla Ist Rokporta svetlucaju na nas sa
druge strane zaliva. Ako biste ignorisali miris ribe, gotovo je romantično.
„Misliš li da će tvoja mama ikada otići“, pita me Set. „Nakon što ti odeš?“
Slegnem ramenima. „Ko to zna? Mislim da se u ovom trenutku prilično
ustalila. Pošteno, mislim da je ovo sa Džonom prilično ozbiljno.“ Zastanem i
148 DŽENIFER MATU

Set čeka dok razmišljam. „Znam da se žalim za njega jer glasa za republikance,
ali istina je da izgleda da se njoj zaista dopada, a i zapravo deluje okej. Valjda
je dobro za mamu da radi nešto zbog čega je srećna.“
„Siguran sam da će se moji roditelji vratiti za Ostin kada se ovaj suludi
eksperiment s malim teksaškim gradićem završi“, kaže. „Oni uvek prate svoje
hirove.“
Obuzima me užasno osećanje. „Ali ne odmah, zar ne? Hoću da kažem, ne
misliš da će im Ist Rokport baš ubrzo dosaditi?“, trudim se da mi glas zvuči
neobavezno.
Ali Set se široko nasmeši. „Zašto, da ti ne bih nedostajao ili nešto tako?“
„A ćuti“, kažem. „I bi.“
„Mislim da će njihov performans u Ist Rokportu verovatno trajati
najmanje dok ne završim srednju školu. Tako da nikud ja ne idem.“
Sada je na mene red da se široko nasmešim. Odlazimo do stolova za
piknik i sedamo jedno pored drugog. Set mi steže ruku. Naslanjam mu glavu
na rame.
„Svidelo mi se što sam ti upoznala roditelje“, kažem.
„Pa, menije drago što te nisu totalno smorili“, kaže Set. „Jednostavno su
čudni. Bože, jednom je moja majka zapravo…“ Prekida, kao da mu je mozak
upravo shvatio šta usta govore. „Zaboravi.“
„Sad moraš da mi ispričaš.“
„Sramota me je.“
„Šta?“, insistiram, gurkajući ga laktom.
Dok odgovara, Set gleda u zaliv. „Mama mi je bukvalno kupila pakovanje
kondoma za šesnaesti rođendan, nakon što sam počeo da se viđam sa
Samantom“, kaže. „Uvila ih je u fensi ukrasni papir i stavila mašnu i sve.“
Set koji ima kondome. Set koji vodi ljubav sa Samantom. Set koji želi da
vodi ljubav sa mnom. Set i ja vodimo ljubav. Kondomi, seks, Set, seks, seks i
seks. To bi u suštini bilo ono što mi je projurilo kroz glavu u sekundama nakon
što je Set to ispričao.
„Jesi li morao da otvoriš poklon pred njom?“
„Da!“ Set kaže vičući i smejući se u isto vreme. „Stavila mi je poklon na
tanjir. Tata je fotografisao. Samo se nadam da nije negde na netu.“
„Lažeš.“
„Ozbiljan sam.“
Jebote.“
„Upravo. Mama mi je rekla da Holanđani tako rade, i pomislila je da je to,
ne znam, progresivno ili nešto već.“
 DRČNA 149

„Vau“, kažem, ali srce mi tuče. Skupim hrabrost da pitam. „Dakle ti i

Samanta…?“
Set malko odmahne glavom.
„Nikada nismo. Ne znam… Mislim, ja jesam bio… zainteresovan, neću da
lažem. Ali ona nije bila sigurna. Pa se to, kao, nikada nije dogodilo.“
Zadenem kosu iza uha, najednom se osećajući hrabro.
„Dakle ti to nikada nisi radio?“
„Ne“, kaže. Glas mu se spusti gotovo do šapata. „Ti?“
„Ne“, kažem u neverici. „Rekla sam ti da se nikada pre nisam viđala s
nekim.“
„Okej, okej“, kaže ponovo mi stežući ruku i smejući se. „Samo sam se
pitao.“
Palcem pređem preko jednog Setovog zgloba. Udahnem njegov
pepermint-izvrsni miris.
„Mislim da ako ti se neko jako dopada, tipa. jako, i zaista ti je stalo do te
osobe i ako ste već neko vreme zajedno, onda je okej“, šapnem dok mi telo
bruji. Oduvek sam verovala da je to istina. Čak i pre nego što sam upoznala
Seta.
„Aha“, kaže Set. „I ja.“ Mehurići mi pucaju ispod kože i obrazi su mi topli i
malo mi se vrti u glavi. Nagnem se prema Setu i poljubimo se, i nekako je to
sada drugačije ljubljenje. Ljubljenje puno još i više mogućnosti, što je strašno i
uzbudljivo.
Na kraju moram da krenem kući i nakon još jednog poslednjeg poljupca
se odlepimo i krenemo prema kolima. Dok vozi prema mojoj kući, Set kaže:
„Bliži se Valentinovo“.
„Okej“, kažem mu streljajući ga pogledom, „ali neću spavati s tobom
sledeće nedelje.“
Set prsne u smeh. „Znam to! Samo sam ukazao na to. Kao, na to da se taj
društveno odobreni dan romanse dešava sledeće nedelje.“
„Aha. U sredu. Molim te nemoj da mi kupuješ plišanog medu u Volgrinsu?
„Šta?“, kaže Set podižući obrvu. „O, jesmo li se mi to upravo upoznali? Čao,
ja sam Set.“
„Parovi u Ist Rokportu se mnogo lože na Valentinovo na mnogo kič
način“, kažem. „Mnogo plišanih meda sa 'Bebo Vojim Te' na stomacima. Mnogo
jeftine čokolade i ruža iz supermarketa.“
„Nikada to ne bih učinio Drčnoj devojci“, kaže Set ulazeći u moj kraj.
„Uh, ne govori to, deprimira me.“ Namrštim se na sopstveni odraz u
prozoru.
„Izvini, nisam želeo da te deprimiram“, kaže Set.
150 DŽENIFER MATU

„Okej je“, kažem ja. „Samo bih želela da je sve drugačije.“ Deluje mi kao da
je poletan, izuzetan dan kada su devojke označile školu Drčna stikerima bio
pre milion godina. Nakon pretnji direktora Vilsona na skupu i nakon što je
Lusi nadrljala, stvari su se vratile u istrokportsku verziju normale. Mičel i
njegovi ortaci i dalje traže od devojaka da im naprave sendviče. Krajem
januara imali smo kratak, ali opak nalet provera pravila oblačenja. Više nismo
ni organizovale prodaju kolača za ženski fudbalski tim jer raditi to pod drugim
imenom jednostavno nije tako uzbudljivo.
„Kul je što si pokušala, ali teško je poverovati da će se ikada išta trajno
promeniti u toj školi“, kaže Set dok mu farovi osvetljavaju moju ulicu. „Barem
znaš da imaš još jednu godinu i onda si otišla odavde.“
Namrštim se, malo iznervirana. „Možda, ali nije kao da u školi neće ostati
devojke nakon što ja odem. Nisam napravila Drčnu zbog sebe. Uradila sam to
za devojke.“ Malo odmahnem glavom. „Zaboravi, ovo zvuči kao da imam
ogroman ego ili nešto već.“
„Ne, kapiram“, kaže Set ulazeći na moj prilaz. Podignem pogled i vidim da
su svetla upaljena. Mama je kod kuće.
„Ne znam da li zaista možeš da shvatiš“, kažem uzdišući. „Ne dok se neko
ne poigra gurni i drpni' s tobom.“
„Ti uvek možeš da se poigraš gurni i drpni' sa mnom, ako će to pomoći“,
kaže Set i sićušni delić mene koji želi da se ne šali s tim nestaje čim spojimo
usne.
„Vidimo se kasnije“, kaže s osmehom i po milioniti put te noći se
rastopim.
Kada uđem, mama je šćućurena na kauču i gleda televiziju.
„Kako je bilo na večeri?“, pita.
„Okej. Setovi roditelji su umetnici iz Ostina i malo su… valjda bi se moglo
reči intenzivni.“
„Jao, čoveče, znam taj umetničko-ostinski tip ljudi“, kaže mama.
„Idem po sladoled“, kažem joj. „Hoćeš i ti?“
„Naravno, volela bih.“ Deluje kao da joj je drago. Možda jer se već neko
vreme nismo ovako družile.
Dok sipam sladoled u dve činije i sedam pored nje na kauč, pričam mami
o Zoi i Alehandru, i čak imitiram Zoi, sa sve španskim akcentom. Mama se
mnogo smeje.
„Nemoj da se smeješ“, kažem joj. „Žele da obe odemo kod njih na večeru
jednom.“ Mama koluta očima, ali nastavlja da se smeje i drago mi je zbog toga.
Prošlo je toliko vremena otkako smo se zajedno smejale i zajedno pričale o
 DRČNA 151

tome kako nam je prošao dan, zajedno šćućurene na kauču. Pitam se da li je

Džon zasmejava kao ja ponekad. Nadam se da da.
Uzmemo po nekoliko zalogaja, a onda mama kaže. „Pa, deluje mi kao da
su stvari između tebe i Seta… da li tvoja generacija kaže postale ozbiljne'?“
„Mama, molim te.“
„Samo kažem da provodite dosta vremena zajedno. Želim da se uverim da
nemaš nikakvih pitanja.“
Pomislim na Setovu majku koja mu pakuje kondome i stavlja ih na njegov
tanjir. Obrazi mi malo pocrvene.
„Mama, obećavam ti, ako budem imala pitanja – pitaću. Ali ne, sve je u
redu.“
„U redu?“
Značajno je pogledam. „Stvarno mi se dopada. Mnogo.“ Mama proguta
kašiku sladoleda i nasmeši se. „Samo pitam. Ne napadaj me.“
Odlučim da moram da promenim temu. „Gde je Džon? Mislila sam da ćete
da izađete.“
„Radi kasnu smenu. Možda ćemo se videti na doručku sutra. Hoćeš da
pođeš?“
Sležem ramenima. „Možda. Želiš li da pođem?“
„Bilo bi lepo.“
„Aha“, kažem. „Okej.“
Mama spušta sladoled na stočić i primiče mi se. Njena duga kosa mi golica
obraz.
„Hvala ti. Znam da nisi neki ljubitelj Džona“, kaže tihim glasom. Malo
tužnim.
„Ne, nije to u pitanju. Mama…“, započnem. Razmišljam o Setovoj mami i
kako se njen život vrti oko nje, i o mojoj mami i kako se njen život toliko vrti
oko mene. Spustim svoju činiju sladoleda pored mamine i ugnezdim joj se
ispod ruke. „Mama, jesi li ikada zažalila što si zaglavila ovde u Ist Rokportu
zbog mene?“ Lakše mi je da je pitam kada je ne gledam u oči.
„Ne, naravno da nisam“, odgovara mi majka. „Umakla sam nakratko.
Videla sam sveta. Mnogo sam se zabavljala.“ Razmišljam o MOJA
PROTRAĆENA MLADOST kutiji.
„Zapitaš li se ikada šta bi se dogodilo da je tata živ?“, pitam.
Nastane pauza tokom koje mogu da osetim kako se mamine grudi dižu i
spuštaju. „Naravno“, govori i glas je samo malo izdaje. „Ali u životu moraš da
se nosiš sa onim što ti se dešava. Moraš da prihvatiš ono što ti je dodeljeno. A
pošto sam došla ovamo… mogla sam da završim školovanje. Pomirila sam se s
152 DŽENIFER MATU

Bajkom i Dekom. Oni imaju priliku da gledaju kako im unuka odrasta. To su

dobre stvari.“
„Aha“, kažem. „To je tačno.“
„Znam da Džon nije osoba s kojom si mislila da ću završiti – ako si ikada
zamišljala da ću završiti s bilo kim“, kaže mama pružajući se i milujući me
svojim nežnim prstima po kosi. „Iskreno da ti kažem, kada sam bila tvojih
godina, ni sama ne bih očekivala da ću završiti s njim. Ali zaista mi se dopada,
Viv. Zaista uživam da budem s njim.“
Podignem pogled ka mami tako da može da mi vidi oči. Želim da zna da
sam iskrena kada joj kažem: „Drago mi je mama. Stvarno mi je drago.
Zaslužuješ nekog dobrog.“
Osmeh se razlije maminim licem i poljubi me u čelo.
„Ti si moja najbolja stvar“, kaže mi. To je jedna od stvari koje voli da mi
govori. Kada sam bila mala, uvek bi mi to govorila kada me je golicala ili mi
plela kosu ili me ljuljala na rukama.
„Volim te, mama“, odgovaram ušuškavajući se uz nju.
„I ja tebe volim, lutkice slatka.“
„Nisi me tako nazvala godinama.“
„Znam. To je nadimak za male devojčice. A ti nisi više moja mala
devojčica.“
„Ma daj, mama“, kažem. „Nemoj da si sladunjava.“ Ali nešto u tome me
ispuni toplinom, kao kada sam bila mala i mama me posle kupanja umotavala
u čupavi peškir i mazila se sa mnom.
„A nikada me ne puštaš da budem sladunjava“, kaže. „Dobro, okej“,
kažem. „Ali samo večeras.“
„U redu“, kaže. „Kako god ti kažeš, lutkice slatka.“ I ušuškamo se jedna
pored druge, ne morajući ni da razgovaramo.

U sredu, na Valentinovo, dolazim u školu i vidim devojke kako nose vrećice

jeftinih crvenoružičastih bombona da ih daju drugaricama i momke kako drže
mede iz Vogrinsa i tužne, već precvale karanfile. Znam da je glup, veštački
napravljen praznik, ali ne mogu a da se ne zapitam da li će Set da izvede nešto.
U rancu mi je knjiga kratkih priča Sirli Džekson, jer smo ono jednom na času
pričali o „Lutriji“, i učinilo mi se da se Setu dopala priča. Priznajem da se
osećam prilično kul što Setu za Valentinovo poklanjam knjigu autorke horora.
To tako nije u duhu Ist Rokporta.
Ali čitavog jutra ne mogu da pronađem Seta. Na mom ormariću nema
ničega. Dobijem poruku od njega u kojoj piše Srećan dan plišanih meda iz
Volgrinsa sa gomilom crvenih srca, i zapitam se da li je Set jednostavno
 DRČNA 153

previše kul za Valentinovo. Čak ne ni kul u smislu Sirli Džekson, već poptuno
novi nivo kula, na kom taj praznik jednostavno ne postoji.
Srce mi malo potone od razočaranja. I zbog toga se osećam glupo.
Ali dolazi vreme za engleski. Ulazim i stomak mi se uvija od nervoze jer
znam da ću ga videti. Oko mene nekoliko devojaka čvrsto steže svoje nagrade
za tinejdžersku ljubav iz supermarketa. Nekoliko ih upoređuje poklone.
Onda, dok zvoni, Set ulazi noseći crni duks s kapuljačom preko crne
majice. Seda u klupu i gleda u mene, smešeći se.
Tako je sladak da ponekad zaista ne mogu da dišem.
Pokretom ramena zbacuje duks, koji pada na naslon stolice. Majica koju
nosi ispod je bez rukava i na levoj ruci je crnim markerom pažljivo iscrtano
srce, dovoljno veliko da sa svog mesta sa druge strane učionice mogu da ga
vidim.
A unutra je – ugalj crnim, pažljivo ispisanim slovima – napisana reč
VIVIJEN.
Među šaputanjem ostataka razreda, Lusi se okreće prema meni i kaže „O
moj bože“, ali ne mogu da joj vidim lice jer zurim u Setove tamne, nasmejane
oči i smešim mu se tako snažno i sigurna sam da sam prva na svetu koja se
oseća ovako budnom i živom.
DEVETNAESTO POGLAVLJE
Klaudijina je ideja da napravimo pidžama parti i da pozovemo sve, uključujući
i Lusi. Priča mi o tome dok idemo kući iz škole jednog dana početkom marta,
uz samo nagoveštaj teksaške vlage u vazduhu, kao najave onoga što nas čeka.
„Biće kao kad smo bile mlađe, u osnovnoj školi. Možemo da gledamo
horor filmove i pravimo sladoledne kupove.“ Nasmeši mi se.
„Što si mi nostalgična“, kažem uzvraćajući osmeh.
„Samo sam mislila da bi bilo zabavno“, odgovara Klaudija. „Sem ako nisi
previše zauzeta svojim čovekom.“
„Ne, nisam previše zazueta“, odgovaram, malo rumeneći. Sve mi je lakše
da pričam o Setu s drugaricama. Nakon javnog iskazivanja naklonosti
markerom za Valentinovo, definitivno postajemo poznati kao par u gimnaziji
„Ist Rokport“. I pozitivne strane naše veze (ljubljenje, vreme koje provodimo
zajedno, ljubljenje, vreme koje provodimo zajedno) dovoljne su da ublaže
mešavinu besa i tuge koje osećam kad se setim kako je direktor Vilson uspeo
da ugazi Drčnu tokom samo jednog skupa ispunjenog pretnjama.
I tako prvi petak u martu zatiče Lusi, Saru, Meg, Kejtlin i mene u
Klaudijinoj sobi. Slušamo muziku i jedemo čokoladne i slane grickalice dok
nam Lusi stavlja privremene tetovaže na šake i pretresamo najnovije tračeve.
„Znate šta, ovo je mnogo zabavno“, kaže Meg gledajući svoju privremenu
tetovažu Čudesne Žene. „Prošlo je hiljadu godina otkako smo radile ovako
nešto.“
„Podseća me na onaj pidžama parti u filmu 'Brilijantin'“, kaže Kejtlin.
„Hajde da stavimo maske od blata.“
„Hajde da ne, i da kažemo da jesmo“, promrmlja Lusi i sve se nasmejemo.
Klaudija se najglasnije smeje. Na trenutak smo u savršenom mehuriću
devojačke sreće i ništa je ne može pokvariti.
Dok Sara ne prestane da skroluje po telefonu i ne kaže, jasno i glasno: „E
sranje. Martovsko Ludilo.“
Martovsko Ludilo. Kako sam mogla da zaboravim na to?
„Da vidim“, kaže Kejtlin, primičući se da bi mogla da vidi Sarin ekran.
„Šta je Martovsko Ludilo?“, pita Lusi mršteći se. „Jel' kao ono s košarkom
na koledžu?“
„Ne, nije kao ono s košarkom na koledžu“, kaže Sara uz uzdah.
 DRČNA 155

I tako, sedeći u nepravilnom krugu, na smenu upućujemo Lusi. Martovsko

Ludilo u Ist Rokportu je, zapravo, inspirisano univerzitetskim šampionatom u
košarci zato što ima sistem eliminacione tabele i takmičenje, ali to je jedina
sličnost. Tako je gadno da gotovo da očekujem da Lusi slomi prozor ili vrisne
od besa. Ali ona samo sedi dok joj pričamo o toj šarmantnoj tradiciji gimnazije
„Ist Rokport“.
Tradicija podrazumeva nešto od vrednosti što se ponavlja, valjda, ali
Martovsko Ludilo gimnazije „Ist Rokport“ je lišeno svega što podseća na
vrednost – barem pristojnu vrednost. To je sistem tabele sa 64 devojke iz
trećeg i četvrtog razreda, što je oko četvrtina devojaka iz svakog razreda.
Ostale nisu uključene jer je procenjeno da nisu vredne glasanja. Tabelu prave
momci iz starijih razreda koji vladaju školom – sportisti i popularni momci.
Mičeli Vilsoni našeg sveta. Tokom nekoliko nedelja koriste nekakav
komplikovan sistem glasanja i ličnih svedočenja da suprotstave devojke jedne
drugima, tako da kostur vodi do samo jedne devojke iz trećeg ili četvrtog
razreda. Ta devojka ponese titulu – koja se koristi nahajno i često –
najjebozovnije devojke „Ist Rokporta“.
A momci to dele na netu. Svaki apdejt na eliminacionoj tabeli i ime svake
devojke.
Lusi gleda Sarin telefon. Očekujem da počne da besni kako to samo Lusi
ume, ali ona samo sleže ramenima.
„Šta drugo i da se očekuje od ovog mesta?“, kaže. „Potrebno mi je još
grickalica.“ Odvuče se od Sarinog telefona i nabije ruku u plavu plastičnu
posudu s čipsom. Nešto u poraženosti s kojom je to izgovorila napola me tera
da zaplačem, a napola da pobesnim.
„Klaudija, pogledaj, na listi si!“, iznenađeno će Sara, uvećavajući sliku
prstima.
„Šta?“, pita Klaudija, ali sve vidimo da je to istina. Klaudija je dospela na
prvi nivo tabele. Jedina od svih nas. Pocrvenela je, i pitam se misli li na Mičela
u hodniku pre zimskog raspusta. Pitam se koliko li je taj užasni incident uticao
na njen plasman.
„Sećate se kad smo bile u prvoj godini?“, pita Meg. „Želele smo da budemo
na listi. I zavidele smo starijim devojkama koje jesu.“
„Aha“, kaže Klaudija kao da pokušava da se seti toga.
„A sada?“, pitam pažljivo posmatrajući Klaudiju.
Klaudija samo sleže ramenima. „Grozno je. Ali neću lagati. Sad sam u
iskušenju da proveravam listu. Da vidim jesam li ušla u sledeći krug ili nisam.“
„To je sjebano“, progovara Lusi iznad čipsa. Osetim napetost, ali Klaudija
je samo pogleda i klimne glavom.
156 DŽENIFER MATU

„Jeste“, kaže.
„Mogle bismo da napravimo pakt“, kažem. „Da nećemo gledati ponovo?“
Kejtlin odmahne glavom. „To će upaliti jedino ako se sve složimo da
zakopamo telefone u Klaudijinom dvorištu i ne idemo na net narednih mesec
dana. Ne možeš mu pobeći.“ Znam da je Kejtlin u pravu, pa ne odgovaram.
Jedini zvuk pravi Lusi koja melje svoj čips.
„Hej“, kaže Klaudija konačno prekidajući tišinu. „Mislim da mama ima
staru flašu crnog vina sakrivenu negde u kuhinji, na koju je zaboravila. Svi
spavaju. Hoćete da vidimo možemo li je pronaći?“
„Da, molim“, kaže Lusi. „Crno vino se lepo slaže uz lažni sir, ili sam barem
tako čula.“
Očas posla pijemo vino iz čaša za sok na cvetiće i smejemo se obojenim
usnama i zubima, i sve je ponovo okej, ali istina je da mi tabela Martovskog
Ludila nikada ne izlazi iz glave, ne zaista. Slika sa Sarinog telefona ukopala mi
se duboko u mozak, i pomisao da se devojke „Ist Rokporta“ mere i rangiraju i
upoređuju na osnovu ničega do njihovih guzica i grudi i lica ne da mi da
zaspim, čak ni kada ostale devojke – uključujući Lusi – mirno zaspe oko mene,
a njihovo tiho hrkanje samo potcrtava tišinu.

Kasnije te nedelje, dok idem prema školi premećući po glavi matematičke

formule potrebne za test iz matematike, ugledam Kiru Danijels kako sedi na
odmorištu bočnog ulaza u školu, čačkajući telefon. Još uvek je prilično rano i
nema mnogo đaka unaokolo. Oblačno je i prohladno takođe. „Zdravo“, kažem.
„Zdravo“, odgovara mi podižući pogled na mene. „Šta ima?“
Slegnem ramenima. „Ništa posebno. Kod tebe?“ Kira odmahne glavom.
„Samo gledam ovo Martovsko Ludilo.“
Izdahnem. „Aha.“
„Na listi sam“, kaže Kira ravnim glasom, pokazujući mi telefon kao da mi
je potreban dokaz.
Pomislim da je možda okej da sednem pored nje pa to i uradim, a
hladnoća betonskog odmorišta prodre mi kroz farmerke.
„Da ti… čestitam?“, nesigurno pitam. Ali Kira samo zaškilji.
„Glupo je“, objavljuje. „Totalno sjebano naviše nivoa.“
„Znam“, kažem i drago mi je što sam u mogućnosti da razgovaram o tome.
„A to je nešto što se… što se prosto dešava. I niko ne razmišlja o tome.“
Kira ne odgovara. Samo grize donju usnu i ponovo zuri u telefon pre nego
što ga ugasi i ubaci u ranac.
„Znaš zbog čega sam totalno besna?“, kaže Kira. „Moj dečko zapravo misli
da je kul što sam izabrana. Kao da on zbog toga ispada više kul, što je grozno. A
 DRČNA 157

grozno je što svakako uvek pobedi bela devojka. A onda devojke koje nisu bele
popizde, a u stvari je, kao, čekaj bre, zar nije sjebano što iko uopšte pobeđuje u
ovom sranju?“
Namrštim se. „Nikad nisam razmišljala o tome na taj način. Da bela
devojka uvek pobedi.“
„Pa, bez uvrede“, kaže Kira gledajući me, „ali ti si bela, pa naravno da nisi.“
Ali onda mi uputi sarkastičan osmeh, tako da mislim da je okej. Uzvratim joj
osmeh.
Kira i ja malo sedimo, ne razgovarajući. Zakorovljene travnate površine
koje predstavljaju bedan izgovor za travnjak gimnazije „Ist Rokport“ protežu
se ispred nas. Prohladno je, sivo jutro, naročito za mart u Teksasu, i grozno
sam raspoložena.
„Volela bih da možemo da napravimo još neku prodaju kolača“, kaže Kira
naposletku. „Bliži nam se fudbalska sezona, a dres mi ne postaje sve noviji,
znaš.“ Malo zaškilji. „Ali možda ni to nije bezbedno dok Vilson gleda.“
„Aha, i ja sam pomislila to isto“, kažem. „Bilo bi super da napravimo još
jednu prodaju kolača, ali su moju drugaricu Lusi, koja je organizovala prvu,
poslali kući na dan skupa. Jednostavno deluje isuviše rizično. Čak i ako ga ne
nazovemo Drčna.“
Kira klima glavom. „Kapiram. Samo mi je bezveze što su devojke koje su
pravile bilten sasvim prestale s tim.“
„Aha“, kažem splasnuvši. Gotovo kao da je neka druga devojka pravila zin
Drčna, i ona više ne postoji. Ne otkako ju je zamenila devojka koja ima
superslatkog i finog dečka i provodi slobodno vreme ljubeći se na plaži i
razmišljajući o tome kada bi trebalo da prvi put vodi ljubav.
I ta devojka je takođe sjajna.
Ali nedostaje joj Drčna.
Povetarac prohuji pored nas noseći nekoliko opušaka i suvih listova.
Onda Kira kaže: „Možda bi moglo nešto izvan školskog dvorišta. Kao neko
mesto van Vilsonovog domašaja.“
Eto ideje, i to ideje koja mi nije pala na pamet. Ali gde i kako bi to moglo
da se desi? Deluje kao tako mnogo posla i rizika da se nisam baš primila na tu
ideju.
„Aha, možda“, kažem. Ne želim da povredim Kirina osećanja pa brzo
dodajem: „Dobra ideja“.
Kira polako klima glavom, a onda pogleda preko travnjaka i pokaže.
„Eno ti čoveka“, kaže i vidim Seta kako ide ka nama.
„Jest“, kažem i, iako sam uzbuđena što ga vidim – uvek sam uzbuđena što
ga vidim – deo mene želi da nastavi da sedi tu i razgovara s Kirom. Da
158 DŽENIFER MATU

pokušam da razmrsim ovo s Drčnom, čak iako ne mogu da joj kažem da sam je
ja osnovala.
Ali Kira ustaje i otrese tur na pantalonama. „Palim.“
„Važi“, kažem dok se Set približava.
„Drago mi je što smo popričale“, kaže odlazeći.
„I meni“, kažem joj. Ali pre nego što predaleko odmakne, pozovem je.
„Kira!“
„Molim?“, pita, okrećući se da me pogleda.
„Jebeš Martovsko Ludilo“, kažem.
Veliki osmeh se raširi Kirinim licem.
„Jebeš ga!“, vikne, pokazujući oba srednja prsta kao šlag na tortu.
Ustanem dok mi Set prilazi i kratko se poljubimo.
„O čemu si pričala s Kirom?“, pita.
Ispričam mu o Martovskom Ludilu, i kažem da je Kira dospela na prvi
nivo.
„A, video sam to na netu“, kaže. „Glupo je.“
„Da, baš je glupo“, dodam. „Ali sam ipak deprimirana oko toga, izgleda.“
„Pa, samo zapamti“, kaže Set i rukom mi se ušunja oko struka, privlačeći
me za još jedan poljubac, „nisu svi momci takvi.“
Pre nego što shvatim šta radim, zaledim se i malo povučem.
„Šta nije u redu?“, pita Set mršteći se. „Samo…“, izdahnem. Sve više đaka
prilazi zgradi. Spuštam glas.
„Samo mi nedostaje Drčna, to je sve“, šapućem. „Nedostaje mi način da se
borim protiv svih tih sranja u ovoj školi. A to što mi ti govoriš da nisu svi
momci takvi ne pomaže da se osetim bolje. Zato što neki momci jesu takvi.
Mnogi, zapravo.“
Set razrogači oči. Ne mogu da ocenim je li iznenađen ili uvređen.
„Ali, Vivijen, u ovoj školi ima momaka koji ne učestvuju u Martovskom
Ludilu“, kaže. „Momci s kojima ponekad ručam… momci koji se lože na bejzbol
statistike i to. Oni nisu takvi. Ja nisam takav. Nije da je ovo mesto samo užasno.
Mislim, mi smo našli jedno drugo ovde, zar ne? A sem toga, na kraju ćeš
maturirati i otići. Jednostavno ne želim da te vidim tako uzrujanu.“
Duboko udahnem. Kako da mu objasnim? Ne razume da Drčna nije – nije
bila – samo zabavna stvar koju sam radila da bih bila kul ili različita kao
njegovi drugari hipsteri iz Ostina. Iskreno sam želela da promenim gimnaziju
„Ist Rokport“. Možda je bilo naivno od mene što sam mislila da mogu, ali
duboko u sebi sam verovala da je to moguće.
„Šta?“, pita Set.
„Šta – šta?“, odgovaram.
 DRČNA 159

„Jesi li… tipa… šta se dešava?“, pita, odmičući se od mene dok mu se čelo
zbunjeno mršti.
„Ništa“, kažem, odmahujući glavom. „Jednostavno zaboravi.“ Ozlojeđena
sam njime, ali i sobom. Jer ne umem da pronađem reči da mu objasnim.
Sigurna sam da on to ne radi namerno, ali Set je momak i nikada neće znati
kako je ići hodnikom i znati da te procenjuju na osnovu veličine dupeta ili
grudi. Nikada neće razumeti kako je kada preispituješ sve što oblačiš i kako
sediš i hodaš i stojiš da ne bi privukla pogrešnu vrstu pažnje ili, još gore,
pogrešnu vrstu ljudi. Nikada neće znati kako je strašno i izluđujuće osećati kao
da pripadaš nekom Velikom Dečačkom Čudovištu koje oduči da može da te
drpa i dira i ocenjuje kako god poželi.
Prvo zvono se oglasi dugačko i glasno. Đaci sad već kuljaju unutra suda
oko nas, nalećući na Seta i mene dok tako stojimo i zurimo jedno u drugo, prvi
put s neprijatnošću otkako smo se upoznali.
„Mogu li da te ispratim unutra, ili to nije okej?“, Set me pita i u glasu mu se
oseća majušna oštrica.
„Ne želim da se svađam“, promrmljam, gledajući u noge.
„Ni ja“, kaže on. „Zaista mi se sviđaš, Vivijen. Tipa, mnogo.“
Klimnem glavom. „I ti meni“, kažem. „Pa da uđemo? Možda možemo da
razgovaramo o ovome kasnije?“
Ponovo klimnem glavom, i Set i ja se popnemo stepenicama u glavnu
školsku zgradu. Dok ulazim, udari me miris sredstva za čišćenje industrijske
jačine pomešan sa dezodoransom. čujem uzvike – mahom muške glasove jer
fine devojke ne viču – i uhvatim reči poput Martovsko Ludilo i glupa kučka i
tako je zgodna.
Stežem pesnice. Osećam se kao šibica koja čeka da je upale. Ili kao prvi
udar groma pred oluju. Kada se Set okrene da me pozdravi pre nego što krene
na prvi čas poskočim, gotovo kao da sam zaboravila da je tu.
DVADESETO POGLAVLJE
Lusino lice gori od nestrpljenja kada me pronađe tog jutra kada četvrti broj
Drčne ugleda svetlost dana.
„Vratile su se!“, poviče, gotovo padajući na mene, stežući primerak u
rukama.
Zevnem i trepnem. Četvrti broj sam napravila sinoć u eksplozivnom
naletu gneva. Dok sam ga završila i odnela biciklom u „Kopiraj me“, bilo je
gotovo pola jedanaest uveče. Mama je radila noćnu smenu pa se nisam
sekirala da li ću stići pre nje. Frenk iz kopirnice me je uveravao da je ovo
„najbolji broj dosad“, i bila sam u takvom spidu dok sam se vozila kući, tako
nervozna i uzbuđena, da sam ostala budna skoro do jedan, gledajući stare
spotove Bikini Killa na Jutjubu i iznova iščitavajući četvrti broj. Svaki put kada
bi pretnja direktora Vilsona počela da mi se migolji u mozgu, pojačala bih zvuk
videa. Rizici koje sam preuzela ovim brojem – mogućnost da će naškoditi Lusi,
mogućnost da ću biti uhvaćena i izbačena – bili su stalno prisutni u mom umu
dok sam sekla, lepila i savijala. Ali dosta mi je direktora Vilsona. Dosta mi je
sranja istrokportske gimnazije. Nema više labavo.
„Aha, i ja sam videla“, odgovaram.
Okreće zin i gleda zadnju stranu, pa ga otvara. Oči joj preleću reči i slike
koje sam pažljivo birala dok sam slušala Bratmobile i Team Dresch.
„Ovaj broj je… ne znam kako bih to opisala. Mislim da je intenzivniji nego
oni pre.“
„Misliš?“, pitam vireći preko Lusing ramena kao da ga vidim prvi put. Ali
Lusi je u pravu. Dok sam pravila ovaj broj Drčne osećala sam bes kako kulja
kroz mene poput reke. Poput zmije otrovnice. A dok sam jutros oblačila duks s
kapuljačom pre nego što ću rasturiti primerke, osećala sam se kao vojnik na
opasnoj misiji, spreman da uspe po svaku cenu. Bes je bio dovoljno jak da
gotovo zaboravim u koliko nezgodan položaj dovodim sebe. I Lusi.
„Daleko je agresivniji, mislim“, kaže, očiju i dalje prikovanih za Drčnu.
„Jedino što nema poziva na akciju. Nema stikera ili bademantila ili čega već.
Samo je… besno.“
„Pa“, kažem zalupivši vrata ormarića. „Ima mnogo razloga za bes.“
 DRČNA 165

„Aha, očigledno“, odgovara Lusi i priključujemo se plimi učenika koji idu

na časove dok im glasovi odzvanjanju od zidova, a obuća škripi po pločicama.
„Znaš, pitam se da je nije napravila ona Marisela Perez.“
Obrve mi uzleću, i istog trenutka pokušam da zataškam svoj iznenađen
izgled.
„Zašto to kažeš?“, pitam.
„Sećaš se onog jutra kad smo je videle da lepi kreten-stiker na Tima
Ficpatrika?“, pita. „Jednostavno deluje kao da bi imala hrabrosti za ovo.“
„Huh“, ispustim. „Da, pa, mogla bi da bude taman koliko i bilo ko drugi.“
„Samo se nadam da neće da me oteraju kod direktora zbog toga“, kaže
Lusi i stomak mi se veže u čvor.
„Nema šanse da on zna ko je to“, kažem. „Ti si upravo pomislila da je
Marisela.“
„Aha“, kaže Lusi sležući ramenima. „U pravu si.“ Ali vidim da je malo
zabrinuta.
Raziđemo se uz obećanje da ćemo se videti nakon engleskog. Pogledom
prelećem hodnik u potrazi za Setovim licem. Nakon našeg razgovora ispred
škole juče ujutru stvari među nama deluju čudno. Čak i malo zategnuto. Nisam
sigurna. Čak mu nisam ni ispričala o poslednjem broju Drčne. Brinem se šta
znači to što nisam osetila potrebu da to podelim s njim.

Tog popodneva idem kod Bajke i Deke na večeru. Nakon stoufer makarona sa
sirom i ajsberg salate udavljene u sosu, pridružim im se u TV sobi da radim
domaći dok oni gledaju „Kolo sreće“. Dok slušam Bajku kako izbacuje
besmislene odgovore („Reka Nil!“ „Most na reci Kvaj!“ „Old Man River!“),
dozvolim mislima da odlutaju do jeseni, pre nego što je Drčna nastala. Kada
sam počela da pravim zin, osetila sam kao da sam nešto načela. Ispričala tajnu
koju je trebalo ispričati. A onda je naišao Set, koji je bio – koji jeste – pametan i
kul i dobar. To je takođe bilo kul. Ali Drčna je pala u zapećak.
Ali otkako je Martovsko Ludilo započelo, nešto se ponovo promenilo. Sa
izlaskom četvrte Drčne žudim za nečim, ali ne znam za čim.
„Jesi li okej, dušo?“, pita me Bajka tokom reklama, zabrinuto naginjući
glavu.
„Što pitaš?“
„Pa, za početak, sediš i zuriš u zid tokom cele poslednje runde 'Kola'“,
kaže Deka. „Deluješ zbunjeno kao guska u magli.
Malo pocrvenim i spustim pogled na radne listove iz matematike. Držim
olovku, ali uradila sam samo jedan zadatak.
„Samo mi je mnogo toga na umu“, kažem. „Ništa ozbiljno.“
166 DŽENIFER MATU

„Nešto o čemu bi volela da porazgovaraš?“, pita Bajka. Zamišljam

objašnjavanje Drčne i Seta i Martovskog Ludila mojoj babi. Koliko god je
volela, znam da ne bi shvatila. Bajka i Deka svet vide na drugi način. Nedeljom
ideš u crkvu, ne nosiš belo nakon Praznika rada i uvek kažeš „Srećan Božić“, a
ne „Srećni praznici“.
„Stvarno sam dobro“, kažem, na silu se smešeći. „Valjda sam samo
umorna.“
Bajka mi uzvrati osmeh. Ovaj odgovor je njoj dovoljan, i kao da umiri nju i
Deku. Vraćaju se gledanju televizije, a ja se vratim pokušajima da se
usredsredim na matematiku dok mi par trenutaka kasnije ne zazvoni telefon.
Hej, jel' bi ti smetalo da svratim kasnije? Je li ti mama kod kuće'?
Set. Danas u školi nismo baš mnogo razgovarali. Znam da je video zin jer
mi je rekao nakon engleskog. Rekao je da je „kul“ i da je „kul“ što ponovo
pravim Drčnu. Ali nismo stvarno dugo razgovarali.
Odgovorim mu da sam kod bake i deke, ali da ću biti kod kuće za par
minuta.
Kul, odgovara mi.
Srce počinje da mi udara. Da li je ovo Setova verzija rečenice „moramo da
razgovaramo“, koja uvek dolazi pre raskida u glupavim romantičnim
komedijama i televizijskim serijama?
Kažem Bajki i Deki da moram kući, i oboje ih poljubim u obraz. Deka me
prati do vrata i gleda dok ne stignem kući.
„Volim te!“, viče.
„I ja tebe volim, Deko!“
Sedim u dnevnoj sobi tako da mogu da motrim na ulazna vrata. Set
parkira niže niz ulicu kako ga deka i baka ne bi videli. Kada ga ugledam kako
ide trotoarom s rukama u džepovima i nisko pognute glave, prva pomisao mi
je : Tako je sumanuto sladak. Posmatram kako se provlači kroz prolaz između
moje kuće i komšijske pre nego što uđe na zadnja vrata, koja sam već
otključala.
„Zdravo“, kaže skidajući duks. „Uvek se osećam kao tajni agent kada se
ovako šunjam.“
Nasmešim se. Iskreno, mislim da mama već zna da Set svraća kad ona nije
tu. Ali malko je jednostavnije da ne mešamo Bajku i Deku u to.
„Žao mi je“, kažem. „Ali zaista ne bi želeo da te moji deda i baba vide. Moj
deda ima sačmaru.“
„Naravno da je ima“, kaže Set.
Inače bi ovo bio trenutak kada me Set poljubi, kada se srušimo na kauč i
počnemo da se ljubimo, i ja se zapitam hoćemo li otići dalje nego prošlog puta.
 DRČNA 167

Ali sada on samo stoji tu i začujem sebe kako izbacujem: „Jel' mi to

raskidamo?“
Setove oči se širom otvaraju u iskrenom iznenađenju. „Ne! Šta?“ Trepne
jednom, pa još jednom. „Ne, sem ako ti ne želiš da raskineš sa mnom.“
Postiđeno porumenim. Osećam se kao da igram ulogu nervozne devojke i
to mi se ne dopada. Samo odmahnem glavom i pogledam u noge.
„Glupo je“, kažem. „Ali samo imam osećaj… od onog jutra kada si me video
da pričam s Kirom… među nama je zategnuto.“
„Želiš li da razgovaramo?“, pita Set.
Klimnem glavom i završimo na kauču zajedno.
„Dakle, šta se zbiva?“, počinje Set.
Zagrizem usnu pokušavajući da pronađem prave reči. „Ne znam… Čak ne
znam ni šta pokušavam da kažem“, govorim. „Samo sam se osetila kao da si…
pokušao da me nateraš da mislim da stvari nisu tako loše. Sa ovim Martovskim
Ludilom. Zato što ti nisi takav tip. A ja sam se osetila ozlojeđeno jer, kao,
naravno da znam da ti nisi takav tip. Ali u Ist Rokportu postoje takvi tipovi. I
ima ih… tako mnogo.“
Set klimne glavom i počeše potiljak. „Da, to vidim“, kaže.
„Ne uzrujavam se jer nema dobrih momaka u 'Ist Rokportu'. Uzrujavam
se jer ima toliko kretena. Kada se naljutim oko Martovskog Ludila, to nema
veze s tobom.“
„Aha“, odgovara on, izdišući. „Valjda jesam ispao majmun.“
„Ne, ne majmun“, kažem. „Bio si samo, nekako… nesvesan. Čak i
defanzivan?“
„Osećam se kao da nisam u stanju da kažem ništa ispravno“, kaže Set.
„Ne, govoriš ispravne stvari. Okej je.“
Set mi uputi poluosmeh. „Obećavam da ću pokušati da budem… osetljiviji
u vezi s tim.“ Kako bi to izgledalo Setu, nisam sigurna. Mislim da je moguće da
ovo govori samo zato što se nada da je to ispravno reći. Iskreno, nisam čak ni
sigurna šta želim da Set kaže. Možda ne postoji ispravna stvar.
„Jeste mi se dopala poslednja Drčna“, kaže. „Nisam to tek tako rekao
ranije. Ovog puta je drugačija.“
Cupkam konac sa farmerki, sećajući se šta je Lusi rekla o ovom broju. „Na
koji način drugačija?“, usudim se da pogledam Seta.
„Možda malo intenzivnija“, kaže. „Ne da je to nužno loše ili tako nešto.
Dopale su mi se slike koje si odabrala. Jednostavno mislim da je kul što to
ponovo radiš. A plus te i usrećuje, zar ne?“
Nisam sigurna da bih opisala osećanje vezano za stvaranje Drčne rečju
srećna. Važna možda. Neophodna? Sigurno. Ali samo se nasmešim i klimnem
168 DŽENIFER MATU

glavom. Na ovo Set pruža ruku i palcem mi pređe preko kolena, šaljući
električni drhtaj širom mog tela. Uputim mu pogled pun razumevanja.
„O, da ne bi da se blesavimo nešto ili šta već?“, pitam, praveći se
iznenađena.
„Ne znam, da ne bi ti?“, pita Set običnim glasom, kao da pričamo o tome
šta ćemo da gledamo na Netfliksu.
„Ućuti“, kažem bacajući mu jastuče s kauča na glavu.
„Kad ti se mama vraća kući?“, pita Set, spuštajući glas. Pretvarajući ga u
šapat. Dah mi se samo malo ubrza.
„Za sat ili tako nešto“, kažem.
„Okej“, kaže Set klimajući glavom. Sada mi je blizu i mogu da osetim miris
njegovog sapuna i afteršejva i tiktakova od peperminta, koje mora da je ubacio
u usta neposredno pre nego što je došao. Tamnim očima zuri u moje.
Želim da ga napadnem tu gde stojimo. To i učinim, protežući se da bih ga
poljubila i puštajući se da padnem na njega, zaboravljajući pomešana osećanja
i zanemarujući osećaj da razgovor koji smo upravo vodili ništa nije promenio.
Da je to samo izglađivanje odnosa pre ljubljenja.

Nedugo nakon što sam izdala četvrti broj zina Drčna – možda nedelju dana ili
tako nešto – iznenadim se kad zateknem Kiru Danijels kako me jednog
ponedeljka ujutru čeka pored ormarića. Klimne mi glavom kada me vidi kako
prilazim.
„Zdravo“, kažem.
„Zdravo“, odgovara mi Kira. Pogleda preko ramena i onda prigušenim
glasom kaže: „Iako se nakon poslednjeg biltena ništa nije dogodilo, moramo da
budemo tihe u školi. Da bismo bile bezbedne.“ Utiskuje mi papir u ruku.
Osećam se kao špijun u starim filmovima.
Spustim pogled i razvijem papir.
Podignem pogled, smešeći se.
„Jel' ovo tvoja ideja?“
Kira se ceri. „Aha, moja i Amajina. Nakon našeg razgovora i nakon
poslednjeg broja Drčne, počela sam da razmišljam kako bih zaista želela da
nešto uradim. Znam da moramo biti pažljive. Ali mi jednostavno deluje…
vredno toga.“
„Ovo je tako kul“, kažem i shvatam da se toliko smešim da me obrazi
boluckaju. „Kako si dobila halu?“
„Deda mi je vijetnamski veteran“, kaže Kira. „Rekla sam mu da je za
ženski klub u kome se razgovara o podršci ragbi timu.“ Nasmeje se nestašno.
„Nisi!“
 DRČNA 169

„Bogami jesam.“ Na ovo se glasno nasmeje, a i ja takođe. Prisetim se onih

dana u osnovnoj kada smo Kira i ja pokušale da zajedno napravimo svoj
Dnevnik Šonjavka. Čak sam nekoliko puta i prespavala kod nje kada je mama
radila noćne smene. Dok stojimo u hodniku i razgovaramo, deluje sumanuto
što nismo nastavile da se družimo.
„Znaš šta“, kaže Kira. „Raskinula sam s Markusom.“
Oči mi se rašire. Kira se viđala s Markusom Takerom, centrom
istrokportskih Pirata, od početka srednje škole. Oni su bili Ozbiljan Par.
„Žao mi je“, kažem.
„Nema razloga“, kaže Kira. „Nije mi se dopadalo kako se ponaša prema
meni. Ponašao se kao da je dar Božji samo zato što igra ragbi. A to što se
naložio jer sam ušla u Martovsko Ludilo bilo je dovoljno da shvatim da mi je
dosta.“
 Klimnem glavom. „Bravo ti ga onda.“
„Aha“, kaže Kira. „Nije bilo baš lako, ali odlučila sam da se usredsredim na
organizaciju ovoga“, pokaže na flajer, „i to je pomoglo.“
„Hoćeš da ja nešto pomognem?“, pitam.
„Samo proširi priču kod devojaka za koje misliš da bi bile za ovo“, kaže
mi.
Nasmešim se od uva do uva. „To mogu. Ovo će biti savršen način da se
očistimo od Martovskog Ludila.“
Kira zakoluta očima. „Jesi li videla da je Ema Džonson pobedila?“
„Zapravo sam pokušavala da ignorišem čitavo to sranje, ali da, videla sam.
Ne čudi me da su nju izabrali.“
„Ni mene“, kaže Kira. „Okej, moram na španski. Ali vidimo se u subotu?“
„Da“, kažem dok mi srce igra od uzbuđenja od pomisli na to. „Vidimo se u
subotu.“
Razmišljam o tome kako je Ema Džonson osvojila titulu Najjebozovnije
kada je ugledam na engleskom kako sedi i hvata beleške dok gospodin Dejvis
predaje. Razmišljam kako bi bilo da je pozovem na Kirin događaj, i slično je
kao da razmišljam o pozivanju devojke koja nikada nije izlazila na pijanu
žurku posle utakmice. Ema visi sa elitom, s najkuljim ragbistima i
najpopularnijim navijačicama. A i ona je bila ta koja je govorila protiv Drčne na
skupu.
Razlozi da se Ema ne pozove su dobri. Ali u glavi mi je rečenica iz jednog
od bukleta Bikini Killa, o tome kako je svaka devojka ratnica na svoj način, čak
i devojke s velikim kosama koje izlaze sa sportistima. Ponovo rasklopim Kirin
flajer i vidim reči SVE DEVOJKE SU DOBRODOŠLE. Kad zazvoni, zamišljam se
kako potapšem Emu po ramenu i kažem: „Hej, znam da nikada ne
razgovaramo i da jedva da si i svesna da postojim, ali pitala sam se da li bi
želela da dođeš na ovaj događaj za devojke koje su besne zbog sveg ovog
sranja u gimnaziji 'Ist Rokport' koje kao da zapravo ide tebi u korist?“
Ali ništa ne kažem. Samo vidim zamah njene kose boje meda dok izlazi sa
časa.
DVADESET PRVO POGLAVLJE
Otvaram teška vrata Sale veterana stranih ratova i istog trenutka me zapahne
miris ustajalog dima.
„Bljak, miriše kao naša dnevna soba pre nego što je tata ostavio pušenje“,
kaže Klaudija nabirajući nos.
Lusi, Sara, Kejtlin i Meg takođe su sa nama. Sve trepćemo dok nam se oči
prilagođavaju polutami prostorije okovane drvetom koja nije renovirana
barem od sedamdesetih. Znaci za old loun star i liner bok piva vise u uglu
pored praznog bara.
„Zdravo“, kaže Amaja idući ka nama. Osvrnem se. Tu je dvadesetak
devojaka. Srce mi malo potone. To je baš malo devojaka kad se u obzir uzme
veličina „Ist Rokporta“. Ali podsećam se da je još uvek rano.
„Pet dolara“, kaže Amaja otvarajući kutiju za cipele. Sve izvlačimo
zgužvane novčanice, a Amaja nam zahvaljuje što smo došle, i kaže da kolače
koje smo donele možemo da stavimo na sto za prodaju.
Većina prisutnih devojaka je u fudbalskom timu. Muzika udara u ritmu i
moje drugarice i ja se zbijamo jedna uz drugu dok nezgrapno idemo obodom
sale.
„Ej, eto vas“, kaže Kira prilazeći. Nosi tamne farmerke i jarkoružičastu
bluzu. Stavila je i ružičasti karmin koji ide uz nju. „Drago mi je što ste došle.“
„Ovo je kul“, kaže Lusi iako se zapravo ništa ne dešava. Znam da želi da se
svidi Kiri. Da joj bude drago što je došla.
„Hvala“, kaže Kira. Pogleda u telefon. „Nadam se da će se još nekoliko
devojaka pojaviti. Moje drugarice Mejsi i Ceriti su mi upravo javile da stižu.“
„Kul“, kažem klimajući glavom.
Kira se nasmeši i ode, a moje drugarice i ja idemo unaokolo stežući
papirne tanjire s limun-štanglama i kolačićima s čokoladnim mrvicama.
Sirom prostorije devojke prodaju različite stvari i robu su raširile po
stolovima za kartanje. Marisela Perez ima gomilu ručno pravljenih narukvica
koje koštaju po pet dolara. Nežne su i opervažene sićušnim raznobojnim
plastičnim kuglicama koje podsećaju na gumene bombone.
„Baš su lepe“, kaže Klaudija dodirujući jednu.
„Hvala“, kaže Marisela uzimajući jedan od svojih radova. „Inače ih pravim
zabave radi i prodajem svojim rođakama. Ovo je prvi put da, znate već,
 DRČNA 173

pokušavam da ih prodam nekom drugom. Ali to će pomoći i meni, jer sam u

fudbalskom timu.“
„Do kraja večeri ću kupiti jednu“, kaže Klaudija i Marisela se osmehne.
Nakon što ostavimo kolače na stolu za prodaju kolača, nastavimo s
istraživanjem. Prodaje se nakit, magneti i stikeri. Srce hoće da mi iskoči iz
grudi kada vidim gomilu Drčna zinova – sve do prvog broja – uredno
raspoređenih na stolu, za besplatno uzimanje. Nagađam da je Kira napravila
kopije postojećih zinova jer su slike malo zamućene u odnosu na one koje sam
ja napravila.
Odmah prepoznajem Kirin sto. Pun je njenih crteža – red golog drveća
preko zime koje se pruža prema horizontu. Dve ruke koje prepletenih prstiju
stežu jedna drugu. Jedno oko koje vam uzvraća pogled. Mnogo je napredovala
od naših dana Dnevnika Sonjavka.
„Ovo je… tako kul“, kaže Lusi, jedva uspevajući da se kontroliše. „Podseća
me na moj stari KUDIP u Hjustonu.“ Klaudija i ostale devojke kao da nisu tako
sigurne u to, ali odlučujemo da ponovo pređemo salu u našoj nespretnoj grupi
– Klaudija želi da uzme jednu od Mariselinih narukvica – i dok obiđemo krug
još nekoliko devojaka je pristiglo. Deluje kao da su iz mlađih razreda,
nesigurne i nervozne. Podižem ruku i nasmešim im se u znak pozdrava i one
se meni nasmeše.
Vrata se stalno otvaraju i nove devojke pristižu i uskoro ih je toliko da
moramo da se nadvikujemo da bismo se čule od muzike. Postaje zagušljivo i
vruće i Kira i Amaja otvaraju prozore jer klima ne radi baš dobro, ali sve
počinjemo da sijamo od znoja. Moje drugarice i ja rešimo da uzmemo po
limunadu.
„Želite li običnu ili… pojačanu?“, pita devojka koja radi za stolom,
odmeravajući nas.
„Pojačanu?“, glasno pita Klaudija, i devojka je prostreli pogledom.
Prepoznajem je kao jednu od fudbalerki. Mislim da se zove Džejn.
Lusi mune Klaudiju laktom i sve ugledamo papirnu kesu na podu sa
uskom flašom u njoj.
„Votka“, prošapuće Džejn. Namigne nam.
„Pojačanu, molim“, kaže Lusi bez oklevanja i vadi pare, i uskoro sve
stežemo plastične čaše pune specijalne limunade. Ne prođe dugo pre nego što
Klaudija počne da skakuće uz ritam muzike s prepredenim osmehom na licu.
„Klaudija je dosta pojačana“, kaže nam i nasmejemo se. U ovom trenutku
je prostorija gotovo puna, devojke iz gotovo svih grupa gimnazije „Ist
Rokport“ muvaju se jedne oko drugih, jedne između drugih, trošeći novac od
bejbi-sitovanja i konobarisanja u Soniku i džeparca da bi kupile Mariseline
174 DŽENIFER MATU

narukvice i Kirine crteže i stikere koje je neko napravio na kojima piše

GLAVNA KUCKA.
Sve vičemo „zdravo“ i „ćao“ i „omojbože“ jedna drugoj i grlimo se i
ljubimo se u obraze, i saznajemo šta se u čijem životu dešava, barem ovo
jednom zanemarujući linije razdvajanja o kojima se ne govori, rase i klase i
razreda i popularnosti, po kojima smo uvek živele. Neke devojke plešu po
ćoškovima, krećući se sa slobodom koja dolazi od saznanja da te nijedan
momak ne posmatra. Alkoholisano je i opijajuće i znojavo i tako, tako radosno.
Mislim da je ovo najbliže što sam se ikada osećala kao Riot Grrrl. Kao moja
mama nekada davno, ali ovo je još bolje jer je moja lična stvar. To je naša lična
stvar. Devojaka iz gimnazije „Ist Rokport“. Ovo je Drčna i deluje tako stvarno i
živo sada.
Oko sat vremena nakon početka, Kira se probija do male pozornice u
zadnjem delu prostorije i uzima mikrofon i tupne ga nekoliko puta.
„Uh, mogu li vas zamoliti za malo pažnje?“, pita. Lenj osmeh širi joj se
licem i prilično sam sigurna da je popila pojačanu limunadu ili dve. Srknem od
svoje druge. Usne su mi poluutrnule.
Prostorija utihne i sve se okrećemo prema Kiri. Pošto je dobila našu
pažnju, naginje se ka mikrofonu.
„Ovaj, kao prvo…“, počinje, pa pravi više nego dramatičnu pauzu. „Drčne
uzvraćaju udarac!“ Na moje oduševljenje i iznenađenje, devojke oko mene
navijaju i vrište i nekoliko ih podiže svoje plastične crvene čaše. Kira nastavlja.
„Ovo je preopak ženski događaj i sakupile smo masu novca za ženski fudbalski
tim, dovoljno da možemo da kupimo dresove iz ovog veka, ja mislim. Tako da
hvala vam što ste došle. To je to. Pojačajte muziku.“
Svi ponovo poviču i uskoro igramo, tela nam se njišu i velika smo masa
devojaka koje se zabavljaju. Dok gledam Lusi kako se vrti i maše tamnim
uvojcima i slušam Klaudiju kako se smeje i (loše) peva uz muziku, sine mi da je
ovo ono kad si feministkinja. Ne humanistkinja ili ekvalistkinja ili šta već. Već
feministkinja. To nije ružna reč. Nakon današnjeg dana to mi je možda
najomiljenija reč. Zato što to nije ništa drugo do devojaka koje podržavaju
jedna drugu i žele da budu tretirane kao ljudska bića u svetu koji stalno
iznalazi načine da im kaže da to nisu.
Nakon još oko jednog sata, napolju krene da se smrkava i Kira preko
mikrofona objavljuje da moraju da zaključaju salu. Devojke se bune sve dok
Kira ne obeća da će organizovati još jedan sastanak Drčnih, što izmami još
radosnih uzvika. Podseća devojke da otpešače kući ako su popile previše
„limunade za odrasle“ i da idu u grupama.
„Ja mogu da vozim“, kaže Sara. „Nisam pila.“
 DRČNA 175

Kejtlin i Meg odu s njom, ali Klaudija i ja se složimo da ćemo pešaka kući s
Lusi, koja ne živi predaleko od sale i koja je i došla pešaka.
„Možda bi trebalo prvo da pomognemo oko čišćenja?“, pita Klaudija,
pokazujući na Kiru i Amaju i par drugih devojaka koje sklapaju stolove i
bacaju plastične čaše u crne džakove.
„Aha, to bi bilo lepo“, slaže se Lusi. Dok su ona i Klaudija uposlene nečim,
ja ponudim da odnesem nekoliko džakova do kontejnera.
Kad otvorim zadnja vrata, vreo, lepljiv noćni vazduh me okruži kao
previše snažan zagrljaj. Dok otvaram vrata po pošljunčanom parkiralištu, čuje
se zvuk struganja.
„O, zdravo“, začuje se ženski glas iz blizine. Podignem pogled i trepnem,
pokušavajući da se priviknem na tamu, i ugledam Mariselu i Džejn kako se
razdvajaju iz nečega što samo mogu da pretpostavim da je bilo više od
prijateljskog zagrljaja. Džejn povuče majicu nadole, Marisela kašljuca. Naletela
sam na tajnu, i da nije tako mračno, Marisela i Džejn bi mogle da vide koliko
crvenim.
„Samo sam htela da bacim ovo“, kažem, slabašno pokazujući na džakove
kod svojih nogu. „Izvin'te što sam vas prekinula.“ Nadam se da u glasu mogu
da mi osete kulje. U Ist Rokportu imamo dva momka koji su autovani, obojica
na četvrtoj godini i obojica u dramskoj sekciji. Druže se, i iako ne mislim da su
zajedno zajedno, svi pretpostavljaju da jesu i regularno su na meti glupavih
šala i obećanja da će se moliti za njih.
Ali ne znam ni za jednu devojku koja se autovala za sve vreme koje sam
provela u gimnaziji „Ist Rokport“. Mislim, kruže glasine, očigledno. Ali to je sve
što one jesu. Glasine.
„Nećeš nikome reći, zar ne?“, kaže Marisela, ne govoreći šta je to što ne
treba da kažem jer je očigledno. Odmahnem glavom, i kako bih naglasila
kažem: „Nikome neću reći, obećavam“. I znam da neću. Čak ni Lusi i Klaudiji.
Jer nije pametno rizikovati da previše ljudi sazna za ovo što se dešava među
Mariselom i Džejn u gradiću kakav je Ist Rokport.
„Hvala“, kaže Džejn. Prekršta ruke ispred sebe, izbegava da me pogleda u
oči i srce mi se malo slomi zbog nje, i zbog Marisele.
„Ček, daj da ti pomognem“, kaže Marisela i uzme jedan džak i odvučemo
ih do velikog plavog kontejnera iza sale.
„Okej“, kažem. „Ja se vraćam unutra.“
„Važi“, kaže Marisela. Onda, nakon minijaturne pauze doda. „Večeras mi je
bilo zabavno. Mislim da je ovo možda najbolje veče u celom mom životu.“
Govori tiho i sporo, kao da je popila solidnu količinu limunade. Kad Marisela
176 DŽENIFER MATU

izgovori ovo, Džejn pogleda pravo u nju i nasmeši se tako široko da joj se vide
desni.
„Bilo je prilično kul veče“, kažem, uzvraćajući osmeh.
Do trenutka kada Klaudija i ja krenemo da pratimo Lusi do kuće već
zevamo i vučemo noge po trotoaru. Imam osećaj da je kasnije nego što jeste.
„Možete da prenoćite kod mene ili da vas odvezem do kuće“, ponudi nam
Lusi. „Popila sam samo jednu limunadu, i to pre par sati.“ Prihvatimo Lusinu
ponudu da nas odbaci, jer nas roditelji čekaju budni, a nismo ponele ništa što
nam je potrebno da bismo prespavale. Pošaljem poruku mami da sam na putu.
Do trenutka kad me Lusi ostavlja, Klaudija je u polusnu na zadnjem sedištu.
„Laku noć, Klod“, promrmljam preko ramena.
„Mrrmmmm.“
„Tako mi je drago što je Kira napravila ovo“, kaže Lusi. „Kada ti ne bih
prepala mamu i dedu i babu, zatrubila bih sirenom od sreće.“
Pružim se i dva puta pritisnem Lusinu sirenu – tuu tuuu.
„Šta kog vraga?“, kaže Klaudija, odjednom se uspravljajući, trepćući i
trljajući oči. Lusi se nasmeje, a i ja.
„Drčna!“, uzvikujem, izlazeći iz auta.
„Drčna!“, dovikuje Lusi meni. Još jednom zatrubi pre nego što krene s
prilaza.
Mama me sačeka na vratima.
„Viv, šta se dešava? Jesi li okej?“
Nasmešim joj se i privučem je u znojavi zagrljaj. „Izvini, samo smo se
grupirale.“
„Smrdiš!“
„E baš ti hvala“, kažem otvarajući frižider da pronađem nešto hladno za
piće. Sipam malo soka od naradže.
„I kako je bilo?“, pita me. Rekla sam mami da idem na događaj za
prikupljanje sredstava za fudbalski tim na koji su pozvane samo devojke, ali
nisam zalazila u detalje.
„Mama, bilo je tako zabavno“, kažem joj, „ali tako sam umorna.“ Želim da
legnem dok su mi sećanja na ovo veče još sveza da bih mogla da zaspim
ponovo ih preživljavajući u glavi.
„Jel’ bilo puno devojaka?“, pita me mama, naslonjena na radnu površinu,
gledajući me kako ispijam čitavu čašu soka od narandže u par gutljaja. Nisam
ni shvatala koliko sam žedna.
„Aha“, kažem odlažući čašu u sudoperu. „Puno.“
„To je sjajno“, odgovara mama. „Mnogo mi se sviđa što su devojke želele
da to učine. Ko je uopšte organizovao to?“
 DRČNA 177

Glava počinje da me bolucka. Možda od limunade. Protrljam slepoočnice i

zatvorim oči.
„Devojke iz fudbalskog tima i još neke devojke“, kažem približavajući se
hodniku.
„Naletela sam na Klaudijinu mamu, i rekla mi je da je to neka grupa po
imenu Drčna!“ Videla je Klaudijin flajer za to.
Zastajem na vratima spavaće sobe, leđima okrenuta mami. „A, da“, kažem,
iznenađena što Klaudija nije bolje sakrila flajer. Srce počinje da mi lupa. Da li
da ispričam mami o Drčnoj? Verovatno bi mislila da je kul, i čak imala neki
dobar savet o tome kako da je održim.
Ali odjednom shvatam da se u Drčnoj ne radi o meni. I sigurno da se ne
radi o mojoj mami. Pripada svim devojkama gimnazije „Ist Rokport“. Žila
kucavica Sale veterana stranih ratova je naša i samo naša.
„Jesi li i ti u tome?“, pita mama ne odustajući. „U Drčnoj, hoću da kažem.
Kulje ime.“
„Pa, išla sam na ovo večeras, tako da jesam, na neki način“, kažem
skidajući znojavu odeću i tražeći pidžame. „Mama, idem u krevet, okej?
Jednostavno sam previše pospana. Igrale smo i sve to, sve me boli. Možemo li
sutra da nastavimo s pričom?“, konačno skupim hrabrost da se okrenem i
pogledam je.
„Aha, važi, nastavićemo sutra“, kaže, ali oči joj izgledaju malo tužno, a glas
tek najmanje moguće setno. „Prosto mi deluje kao da si se zabavila. Izgledaš
kao da si se zabavila, znaš?“
„Jesam se zabavila, mama. Časna reč“, kažem, ljubeći je u obraz. Nakon što
ode, pogledam u telefon rušeći se u krevet. Imam nekoliko poruka od Seta.
Poslednja glasi: Kako je bilo? Nadam se zabavno
Iskuckam jedan brz odgovor.
taaaako zabavno hvala na pitanju ostatak sutra spava mi se! xo
Onda bacim telefon na pod i dok tonem u san um mi je pun slika devojaka
koje plešu zajedno i smeše se i drže za ruke, zauzimajući sav prostor koji žele.

Sastanak u Sali VSR-a menja energiju u školi, i to na dobar način. Devojke koje
inače nemaju mnogo toga zajedničkog smešeći se pozdravljaju kad se sretnu
po hodnicima. Mislim, na mnogo načina je još uvek isto – čujem momke koji se
raspravljaju da li je Ema Džonson zaslužila da pobedi na Martovskom Ludilu
iako je tek treći razred, a Mičel i njegovi ortaci i dalje govore devojkama da im
naprave sendviče i pokušavaju da ih „gurnu i drpnu“ – ali ipak, osećaj u tih
prvih par dana nakon Kirinog događaja nekako je drugačiji. Kao da smo malo
svesnije. Budnije.
178 DŽENIFER MATU

„Pitam se da li je osoba koja pravi Drčnu u četvrtom razredu“, kaže

Klaudija kada se ona i ja nađemo s Lusi ispred škole pre prvog zvona. „Možda
će prestati kad maturira.“
„Da, ali čak i ako neko iz četvrtog razreda pravi biltene“, kaže Lusi
skupljajući uvojke u konjski rep, „gotovo da nije bitno. Zar nakon subote ne
deluje kao da Drčna može nastaviti da postoji bez obzira na sve?“
„Dakle, ne misliš da je Kira autorka?“, pita Klaudija.
Lusi odmahne glavom. „Ne mislim. Kirin flajer je delovao nekako
drugačije nego bilten. Kao što su i moji flajeri za prodaju kolača delovali
drugačije. Zbog toga što ni ja nisam napravila bilten.“
„Mislim da je Lusi u pravu“, kažem.
„Da Kira nije napravila bilten?“, pita Klaudija.
„Pa da“, odgovaram. „Ali takođe i da uopšte nije važno ko ih je napravio,
čak ni ako će maturirati. Jer Drčna je svačija.“ Pogledam u Klaudiju, oklevajući,
a onda kažem: „Mislim, pripada devojkama kojima je stalo do toga da budu
feministkinje.“
Klaudija ne odgovara. Samo klimne glavom, kao da želi da promisli o
tome. U tom trenutku mi se oglasi telefon.
Dođi na glavni ulaz škole nečeš verovati
„Sara je“, kažem zureći u poruku. „Nešto se dešava spreda.“
Obiđemo školu do prednjeg stepeništa gimnazije „Ist Rokport“. Gomila se
skuplja oko stepenica koje vode ka dvoja velika metalna vrata. Ali vrata se
jedva vide jer su pokrivena jarkoružičastim flajerima. Graja okupljenih đaka je
sa svakim narednim trenutkom sve glasnija.
Sara nas ugleda, dojuri s flajerom u rukama. Bez daha nam ga daje i mi
zurimo.
„Jebote“, kaže Lusi.
Zato što, zaista, nema šta drugo da se kaže.
DVADESET DRUGO POGLAVLJE
Naravno da se samo o tome priča. Ali, začudo, „Ist Rokport“ deluje gotovo tiše
nego inače. Zato što su ljudi tako šokirani flajerom da šapuću, govore
prigušenim glasovima. Čak i ne otvaraju usta toliko koliko zure jedni u druge
sa izrazom na licu koji govori „možeš li da poveruješ?!“.
Ovde-onde načujem odlomke razgovora.
„Je li iko video Mičela?“
„Šta misliš ko je ovo uradio?“
„Misliš li da je ovo istina?“
Lusi mora da nas napusti da bi otišla na prvi čas, ali Klaudija i ja idemo na
istoriju zajedno, dok Klaudijina ruka steže list, a oči joj prelaze preko reči
iznova i iznova.
„Klaudija, pazi“, kažem povlačeći je za lakat. „Umalo da naletiš na zid.“
„A?“, kaže Klaudija, konačno me pogledavši. „O. Izvini.“
„Jesi okej?“, pitam.
Klaudija se namršti i odmahne glavom. Ne mora ništa da mi kaže da bih
znala o čemu razmišlja dok gleda u flajer. Ovo sam mogla da budem ja.
Klaudija odlazi na čas istorije, ali taman dok se spremam da uđem, Set
dolazi iza ugla, držeći flajer kao i svi ostali. Nagne se da me poljubi, ali ja se
ukočim. Ne ljubi mi se.
„Si okej?“, pita povlačeći se. Povređen izraz nakratko mu preleti licem.
Pretvaram se da nije.
„Aha, okej sam“, kažem. „Samo… taj flajer. Uznemirujuće je.“
„Znam“, kaže. „Imaš li predstavu koje to uradio?“ Ali ja odrečno
odmahnem glavom.
„Misliš li da je istina?“, pita.
Sada je moj red da uzmaknem. Grlo mi se steže. U grudima osećam težinu.
„Naravno da je istina“, kažem. Osvrnem se i potom, samo usnama
oblikujući reći, kažem: „Rekla sam ti šta je uradio Klaudiji“.
Set klimne glavom, kao da je potpuno zaboravio na Klaudiju. Možda i
jeste. „Da, naravno. Mislim, znam da je to uradio. I užasno je. Ali ova devojka“,
podigne flajer, „kaže da je pokušao da je siluje.“
„Znam“, kažem.
„I?“
 DRČNA 181

„Samo kažem da je to stvarno krupna optužba, to je sve.

Ne znam ni šta bih rekla. Zurim u Seta. Želim da bude na mojoj strani. Da
brani ovu devojku sa mnom.
„Vidi, ne kažem da nije istina“, kaže Set usplahireno. „Samo da je prilično
krupna optužba, i da sam, tipa, iznenađen što ju je tako objavila umesto da
pusti školu da to reši.
„Ali rekla je da je nisu saslušali, a kada se Klaudija obratila školi, rekli su
joj da iskoristi zimski raspust da zaboravi to što se dogodilo“, kažem. Osećam
vrelinu kako mi zrači s lica. Cimnem naramenice ranca i priljubim ga bliže
sebi. „Čuj, zakasniću.“
„Okej, u redu. Samo sam hteo da istaknem ovo“, kaže Set. „Nisam rekao da
se to nije dogodilo.“
„Valjda je nekako zvučalo kao da jesi to rekao“, prasnem.
„Vidi, Vivijen, smiri se“, kaže. „Nisam…“
„Razgovaraćemo kasnije“, kažem, besna. „I ne govori mi da se smirim.“
Set uzmakne korak nazad, kao da sam ga snažno udarila u stomak.
Uđem na čas, pokušavajući da treptanjem odagnam suze za koje nisam ni
bila svesna da prete da poteku.
„Jesi li dobro?“, pita me Klaudija dok sedam na svoje mesto ispred nje.
„Upravo sam se…“, tražim bolju reč, ali je nema. „Posvađala sam se sa
Setom. Rekao je da se pita govori li devojka koja je napravila flajere uopšte
istinu.“
Tada zazvoni, ali naše nastavnice, gospođice Robins nema. Svi oko nas
pričaju o flajerima, ali Klaudija se naginje ka meni sa zabrinutim izrazom na
licu. „Žao mi je, Vivi. Šta se dogodilo?“ Ali ne dobijam priliku da odgovorim jer
gospođica Robins odjednom ulazi, odlučnija nego ikada ove godine. Spoji ruke
i podvikne nam da obratimo pažnju.
„Upravo dolazim sa hitnog sastanka nastavnog osoblja“, kaže, ponašajući
se kao da je hitan sastanak nastavnog osoblja ekvivalent pregovorima o
nuklearnom razoružavanju na najvišim nivoima. „Direktor Vilson ima objavu.
Svi morate da je saslušate veoma pažljivo.“ Zuri u sve nas, ali imam osećaj kao
da se njen ledeni pogled duže zadržava na devojkama.
Par trenutaka kasnije, s razglasa se začuje sićušni pisak. Onda glas
direktora Vilsona opčinje da priča, glasom punim besa.
„Učenici 'Ist Rokporta', skrenuta mi je pažnja na to da školom kruži flajer
koji poziva na izlazak sa časa sutra popodne“, kaže. Zamišljam ga kako stoji u
kancelariji i govori u mikrofon kao da je diktator male zemlje.
„Svaki učenik koji izađe iz ove škole biće suspendovan istog trenutka i
započeću proces isključenja iz škole istog trenutka“, kaže. Na ovo se par glava
182 DŽENIFER MATU

okrene i nastane šapat, ali gospođica Robins ponovo pljesne rukama i vikne:
„Slušajte, ljudi“.
„Što se tiče same situacije opisane u flajeru“, nastavlja direktor Vilson,
„molim vas, imajte u vidu da uprava razmatra ove optužbe. Bezbednost naših
učenika nam je najveća briga, naravno.“ Ove reči su tako rutinske i smešne da
ne mogu da se ne okrenem u klupi i ne zakolutam očima prema Klaudiji i Sari.
Nije mi bitno da li će gospođica Robins videti.
„A sada se vratimo učenju“, kaže on. „Naša higijenska služba je u procesu
uklanjanja flajera. Svi pronađeni flajeri biće konfiskovani.“
Sedim za stolom goreći od besa. On razmatra optužbe koje se tiču
njegovog kretenskog sina. Veća je šansa da nas tokom ručka posete marsovci.
Gospođica Robins pokušava da drži čas ali svi smo rasejani, a meni se
misli kovitlaju, dok razmišljam i o Setu i o izlasku. Kada zazvoni, Klaudija pita
Saru i mene hoćemo li učestvovati u petak.
„Mislim da želim to da uradim“, kažem dok manevrišemo kroz hodnik.
Iznenadim se čim mi te reči pređu preko usana. Ali to je jedini moguć odgovor.
Jedini koji ima smisla.
„Ne bojiš se da će te izbaciti?“, pita Klaudija, zabrinuto kriveći usta.
Devojka koju uopšte ne poznajem tako dobro – tek je prvak mislim – čuje
o čemu govorimo.
„Slušajte, Vilson ne može da nas izbaci ako sve izađemo“, insistira. „Drčne
uzvraćaju udarac, zar ne?“ Sećam je se iz Sale VSR-a, i to je trenutak u kom
postajem sigurna da Drčna više nije pod mojom kontrolom. To je istovremeno
uzbudljivo i užasavajuće.
U tom trenutku začuje se Klaudijin telefon. Spušta pogled i iznenađeno
udahne.
„Šta?“, pita Sara uplašeno.
„Pogledajte telefone“, kaže. „Meg nam je poslala poruku.“
Vilson je izveo Lusi s prvog časa… nije se vratila. Bio je POPIZDEO
„Sranje“, kažem. „Zašto je morala da radi sve po propisu i da popuni onaj
formular za prodaju kolača?“
„Ali nije ona napravila flajere, zar ne?“, pita Sara.
„Ne, ali Vilson želi nekoga kome će moći da prikači ovo“, kažem. Setim se
Lusi kako plače u svojoj sobi zabrinuta zbog školarine za koledž. Stomak mi se
veže u čvor. „Bože, nadam se da ju je priveo samo na ispitivanje.“
Ali do engleskog niko nije video Lusi, i ne pojavljuje se na času. A kad smo
kod toga, ni Mičel Vilson, što izaziva šaputanje širom učionice. Kada Set uđe,
ne pogleda me i ja ne gledam njega. Snažno progutam i trudim se da ne
 DRČNA 183

obraćam pažnju na bol u grlu. Grizem unutrašnjost obraza da ne bih zaplakala.

Imam osećaj da je sve tako sjebano.
Pre nego što gospodin Dejvis započne čas, pošaljem desetu poruku Lusi.
Gde si????? Molim te reci mi da si okej
Ništa.
Konačno, na kraju dana, Lusi mi odgovara.
Suspendovana sam. Užasno se osećam… hoćeš da svratiš molim te? Ali samo
ti, ok? Ne mogu da istrpim sto milionapitanja od svih.
Odmah odgovaram.
Nekako ću stići tamo, obećavam
Pojurim hodnikom tražeći Klaudiju, nadajući se da je uzela mamin auto
da se doveze u školu, što ponekad radi. Kada je ugledam, kažem joj šta se
dogodilo i zamolim da me odveze do Lusi. Pristaje bez oklevanja.
Dok se vozimo ka Lusinoj kući, kažem Klaudiji da želi da samo ja uđem.
„Nadam se da razumeš“, kažem. Mislima se vratim na početak godine. Na
vreme kada je Lusi malo nervirala Klaudiju.
Klaudija klimne glavom. „Okej je. Kapiram.“ Pristaje uz kuću Lusine bake.
„Ali reci joj da mi je žao, okej?“
Nasmešim se svojoj od pamtiveka najboljoj drugarici i krenem da otvorim
vrata.
„Hej“, kaže Klaudija zaustavljajući me. Okrenem se i vidim da pilji u mene.
Grize donju usnu.
„Šta je bilo? Jesi li dobro?“
„Samo…“, počinje malo drhtavim glasom. „Nekako mi se čini da želim da
učestvujem u izlasku. Znam da je ludo, možda. Ali deo mene zaista želi to da
uradi. Jer jebeš Mičela Vilsona i njegovog tatu.“
Osmeh mi poraste i zagrlim Klaudiju. „Mislim da si opaka“, prošapućem
joj u uvo. „I zaista dobra drugarica.“ Njen zagrljaj mi daje osećaj svega dobrog i
toplog i poznatog.
„Volim te, Viv“, odgovori mi šapatom. „I ja tebe volim.“
Kada zakucam na Lusina vrata, Lusina baka mi otvori namrštenih usana.
„Nisam sigurna da li da te pustim“, kaže. „Lusi nikada ranije nije imala
problema u školi. Suspendovana? Que barbaridad?“5
„Abuelita, molim te pusti je da uđe!“, s vrha stepenica se začuje Lusin glas,
napet i prigušen.

5 Que barbaridad – Nečuveno, strašno, na španskom (prim. prev.)

184 DŽENIFER MATU

Lusina baka malo zakoluta očima pa se skloni s puta, i uskoro se nalazim

u Lusinoj zakrčenoj sobi. Moja drugarica je zgrčena na krevetu, očiju crvenih
od plakanja.
„Tako sam sjebana“, kaže uzimajući relativno čistu maramicu s planine
zgužvanih maramica ispred sebe i tapka oči.
„O, Lusi, tako mi je žao“, kažem, spuštajući se na krevet. Sva krivica koju
sam osećala kada su Lusi poslali kući nakon skupa zbog stikera počinje
ponovo da se nakuplja, stvarajući mi mučninu. „Šta se dogodilo?“
Dugačkim, zbrzanim rečenicama, isprekidanim jecajima i šmrkljanjem,
Lusi mi ispriča kako su je izveli s prvog časa i odveli direktno u kancelariju
direktora Vilsona („Za slučaj da si se pitala, tamo je kao u svetilištu ragbi
tima.“), i kako ju je direktor Vilson optužio da je napravila flajer jer je ime
Drčna na njemu. Kada je Lusi porekla to i odbila da pruži bilo kakve
informacije, direktor Vilson joj je rekao da joj ne veruje.
„Dakle, on misli da si ti optužila Mičela da je pokušao da te siluje?“,
kažem.
„U tome je cela stvar“, kaže Lusi ispravljajući se i trljajući oči. „Bilo je kao
da je znao da flajer nije o meni – što i nije – ali ipak me je optuživao da sam ga
napravila.“
„Dakle, ti misliš da on zna koga je Mičel pokušao da siluje?“
Lusi slegne ramenima, uzima maramicu u ruku i stegne je u čvrstu lopticu
pre nego što će je baciti s kreveta. „Aha“, kaže. „Mislim, flajer kaže da je
devojka otišla i ispričala mu, tako da mora da zna.“
„I šta sad?“, pitam mršteći se.
„Suspendovana sam sutra“, kaže. „Ne izbacuje me, ali kaže da će
kontaktirati svaki koledž na koji se prijavim sledeće godine da im kaže šta sam
uradila.“ Očekujem da krene da zavija na ovo, ali umesto toga samo sklizne niz
zid spavaće sobe, i tupo se zagleda u prostor ispred sebe. „Želela bih da znam
koje tvorac Drčne“, kaže. „Pitala bi ih šta kog vraga sledeće da uradim.“
Srce krene da mi lupa, pa mi doputuje u grlo. Otvorim usta, pa ih
zatvorim.
Ne mogu to da učinim. Ali moram to da učinim.
„Dakle sutra neću biti u školi“, nastavlja Lusi. „Pobrinuo se da ne budem
tu za izlazak. Pošto misli da sam voda Drčne, valjda pretpostavlja da ću imati
manji uticaj ako sam odsutna.“
Kada to budem izrekla, nema povratka. Spustim pogled na ruke. Stežu
Lusin pokrivač boje lavande tako čvrsto da su mi vene na zglobovima iskočile.
„Moram nešto da ti kažem“, kažem i sada je zasigurno prekasno da se
zaustavim. „Šta?“
 DRČNA 185

Snažno progutam. Duboko udahnem.

„Ja sam napravila Drčnu“, kažem naglas. Napokon. „Ja sam napravila zin.
Svi ga zovu bilten, ali to je zin. Ja sam napravila stikere i ja sam započela ono s
bademantilima i sa zvezdicama i srcima. To sam bila ja. Inspirisale su me
mamine Riot Grrrls stvari iz devedesetih. Jedina druga osoba koja to zna je Set,
ali mislim da smo sada raskinuli ili tako nešto, pa… Ne znam. Ali ja sam to
uradila. Ja sam započela.“ Grlo kreće da mi se steže. Progutam i osećam kako
mi lice crveni.
Lusi zuri u mene i onda, lagano, telo joj sklizne s kreveta dok se ne sruči u
gomilu na zatrpanom podu. „Lusi?“, kažem.
Pogleda me i kaže, sporo i naglašeno. „Sad. Me. Zajebavaš.“
„Ne“, kažem odmahujući glavom. „Stvarno jesam.“ Srce mi i dalje udara,
pokušavajući da uhvati korak sa ovim što sam upravo uradila.
„Ali nisi ti uradila ovo s flajerima od jutros?“, pita me zabrinuto.
„Ne“, kažem. „A Kira je uradila ono s Salom VSR-a, a ti si napravila prodaju
kolača. Pojma nemam ko je napravio flajer. Ili stavio stikere na kola direktora
Vilsona.“
„Jebote, Viv!“, kaže Lusi ustajući.
„Jel' se ljutiš na mene?“, osećam suze kako se bore da izađu i zadržavam
ih. Nije moje da se uzrujavam. Lusi bi trebalo da bude ljuta na mene. Toliko
sam je lagala.
„Zašto bih se ljutila na tebe?“, skoro da viče. „I zašto sam ustala?“ Na to
tresne na krevet.
„Ne mogu da dozvolim da ti preuzmeš posledice za ovo, Lusi“, kažem, dok
me glas pomalo izdaje. „Ne mogu dozvoliti da ti nadrljaš zbog izlaska, a čak
nisi ni započela Drčnu? Zamišljam kako se predajem direktoru Vilsonu. Bajka i
Deka će biti skandalizovani. Nisam sigurna kako će se mama osećati. Ali to je
ispravna stvar. „Žao mi je što ti ranije nisam rekla. Verovatno je trebalo. Čitava
stvar se jednostavno otela kontroli.“
Lusi sedne. „O, Viv, ma u redu je. Mislim, valjda jesam malo povređena što
mi nisi rekla. Ali istina je da je Drčna gotovo bila moćnija jer nije imala vođu,
znaš? Kao, mogu da shvatim zašto si to tako uradila.“ Onda mi uputi pomirljiv
osmeh. „A sem toga, možda je bolje što nisam znala. Oduvek mi je bilo teško da
zavežem ovaj dugački jezik.“
Uspem da se osmehnem. Lepo je što je ovako dobro primila vesti. Ali opet.
„Moram da razgovaram s Vilsonom“, kažem. „Moram.“
„Ne znam“, odgovara. „Ja sam već u problemu jer sam stavila svoje ime na
upitnik. Vilson ti verovatno neće čak ni poverovati. I radije će okriviti neku
186 DŽENIFER MATU

Meksikanku iz grada nego finu belu devojku poput tebe koja je ovde provela
čitav svoj život.“
Bacam se unazad na Lusin krevet. Na plafonu je mala pukotina i pratim je
očima dok mi suze konačno ne nadođu. Pustim ih da mi se sliju niz obraze, i ne
pokušavajući da ih zaustavim.
„Viv?“, kaže Lusi.
„Sve je tako sjebano“, kažem. „Drčna se otela kontroli. A sada smo Set i ja
u svađi, a ti si u nevolji, i ništa nije kako treba. A zbog čega? Ništa se neće
promeniti. Ništa. Trebalo je da jednostavno uradim ono što je mama oduvek
planirala za mene i držim pognutu glavu i upišem koledž i odem odavde.“
„Ne, Viv, ne“, kaže Lusi, tresući me. „Jel' me zezaš? Drčna je vredna svega
ovoga. Pomisli na prošlu subotu. Pomisli na činjenicu da devojka koju je Mičel
napao ne bi ništa rekla bez Drčne. Na kraju, barem uvaži činjenicu da je Drčna
razlog što smo se nas dve sprijateljile.“
Pogledam u Lusi i nasmešim se. Iza nje ugledam jarkožute samolepive
listiće sa citatom Odri Lord na njima.
ĆUTANJE TE NEĆE ZAŠTITITI.
„Da li da izađem?“, kažem.
Lusi me pogleda pravo u oči. Odlučno klimne glavom. „Znaš odgovor“,
kaže. „Čak me nije ni briga ako me okrive za sve to. Dovoljno mi je stalo da se
to dogodi. Napisaću esej o tome u prijavama za koledž. Ako niko ne izađe, biće
kao da sam suspendovana ni zbog čega. Kao da je Vilson pobedio.“
Klimnem glavom i znam da je Lusi u pravu. „Šta misliš ko je napravio
flajer?“, pitam.
„Ne znam“, odgovara mi. „Užasno je što bi to mogla da bude bilo koja
devojka. Ali ko god da je, govori istinu. Verujem joj svim srcem.“
Zgrčim se setivši se Setove sumnje. Ispričam Lusi o razgovoru koji smo
vodili ranije tog dana.
„Ponekad mi se čini da čak i najbolji među momcima teško kapiraju to“,
kaže Lusi tihim i tužnim glasom. „A mislim da je Set zaista super momak.
Zaista mislim. Ali ako nije to doživeo, onda ne može da shvati, valjda.“
Malo šmrknem. „Misliš da je dobar momak?“
„Aha“, kaže ona. „Mislim.“
„Lusi“, kažem, a glas me izda. „Tako mi je drago što smo drugarice.“
Lusi se široko nasmeši. „I meni“, kaže. „Ali i dalje ne mogu da poverujem
da si ti napravila one biltene.“
„Zinove. Zovu se zinovi.“
„Okej, zinove“, kaže kolutajući očima. Zagrli me. I to je dobar, čvrst
zagrljaj. Zagrljaj koji kaže: „Shvatam“. Zagrljaj koji kaže: „Uz tebe sam“.
 DRČNA 187

Lusina baka joj ne dozvoljava da me odveze kući pa moram da krenem u dugu

šetnju od njene kuće do moje. Na pola puta do kuće telefon mi zavibrira jer mi
je stigla poruka od mame.
Upravo sam dobila jedan od onih poziva sa snimljenom porukom iz tvoje
škole… nešto o izlasku?
Prokletstvo. Vilson puca iz svog oružja.
Aha duga priča… neka devojkaje optužila Mičela Vilsona da je pokušao da
je siluje. A neke devojke organizuju izlazak u znak protesta što škola ništa ne
preduzima po tom pitanju.
Odlučim da izostavim onaj deo u kome sam ja zapravo tvorac pokreta koji
je inspirisao izlazak.
Telefon mi zazvoni par sekundi nakon što sam poslala poruku. Zastajem
nasred trotoara kako bih odgovorila.
„Mama?“
„Šta se to dešava u toj školi?“, pita me a da mi ne kaže ni zdravo. U
pozadini čujem vikanje i buku urgentnog centra.
„Upravo ono što sam napisala u poruci“, kažem joj.
„Gospode, kao da se ništa nije promenilo za sve ove godine“, mama
promrmlja ogorčenim glasom.
„Šta je bilo u snimljenoj poruci?“, pitam.
„Samo da je planiran izlazak i da će učesnice biti suspendovane i
verovatno izbačene.“
Direktor Vilson se ne šali ako je išao dotle da pozove roditelje. Stojim tako
dok me aprilska vrućina okružuje. Zurim u kuću ispred sebe, želeći da je moja
pa da sam već kod kuće i da se krijem ispod pokrivača.
„Kada večeras dolaziš kući?“, pitam i odjednom mi se ponovo plače.
„Viđam se sa Džonom“, kaže. „Da otkažem?“
„Aha“, kažem. Sada definitivno ponovo plačem.
„Vivi, jesi li okej? Da odmah dođem kući?“
„Mama, mislim da smo Set i ja raskinuli“, kažem. Suze mi se slivaju niz
lice. „Sve je potpuno užasno.“
„Jao, dušo, odmah dolazim.“
Čvrsto zatvorim oči i pokušavam da se smirim. „Ne, ne, u redu je. Čak
nisam ni stigla kući. Pešačim od Lusi. Samo dođi čim budeš mogla, u redu?“
„U redu“, odgovara mama. „Jesi li sigurna da ne želiš da odmah dođem.“
„Da“, kažem, duboko udišući. „Dobro sam.“
Natera me da joj obećam da ću joj poslati poruku kad stignem kući i da
odem kod Bajke i Deke ako mi bude mnogo loše, ali iskreno, jedino mesto na
kom želim da budem je moja spavaća soba, gde ću biti sasvim sama. Želim da
188 DŽENIFER MATU

pojačam Bikini Kill do daske dok ležim sklupčana na krevetu i da pustim telo
da upija tekstove pesama dok ne sakupim dovoljno snage da mogu da se
nosim sa onim što će se desiti.

Mama me pronalazi u krevetu, grla bolnog od sveg plakanja kod Lusi i

plakanja koje je počelo čim sam stigla kući.
Bez reći se sklupča uz mene, još uvek u uniformi i zagrli me. Neko vreme
ništa ne govori. Samo leži pored mene. Čak nam se i Džoan Džet pridruži, kao
da zna da mi je potrebno društvo. Sklupča mi se uz stomak i prede kao dizel
motor.
„Hoćeš da pričamo?“, napokon kaže mama.
„Aha“, kažem. Gledajući u postere bendova koje sam volela u devetom
razredu, ispričam joj najosnovnije o stvari o flajerima i izlasku, a onda, dok me
glas izdaje, o svađi sa Setom.
„Osećam se užasno“, kažem okrećući se prema njoj.
Mama uzdahne i sedne, raspusti kosu pa je ponovo veže.
„Kako ste okončali stvari, još jednom?“, pita.
„Rekla sam mu da prestane da mi govori da se smirim“, kažem. „Osećam
se loše što sam to rekla, ali istovremeno se i ne osećam. Jer sam to i mislila.“
Mama klimne glavom. „Znaš šta sam volela kod tvog tate?“, kaže. Obrve
mi se malko podignu. Gotovo da nikada ne razgovaramo o mom ocu. „Dobro,
mislim, mnogo sam toga volela kod njega, ali ono što sam volela više od svega
je što sam znala da mogu sve da mu kažem i bili bismo okej. Mogla sam da
prasnem ili se naljutim. Mogla sam da budem ozlojeđena. A i on bi bio
ozlojeđen mnome. To se dešava u vezama. Ljudi nisu savršeni. Ali u srži, znam
da me je voleo zbog onoga što sam. Znam da me je prihvatio takvu kakva sam.
Zbog toga je bio dobar čovek.“
Pomislim na ono što je Lusi rekla ranije. „Set je dobra osoba“, kažem.
Mama ponovo klimne glavom. „Koliko ja mogu da vidim, tako deluje.“
„Ali nije shvatio. Flajer. Ono što je Mičel uradio.“
„Još uvek uči“, iznese moja majka. „Stvar je u tome što su momci
indoktrinirani istim sranjem.“
„Valjda nikada nisam razmišljala o tome na taj način“, kažem.
Majka me privuče i poljubi u vrh glave. „Vivi, rešićete to. Kladim se da
zaista hoćete.“
Slegnem ramenima, ne tako ubeđena. „Bilo da izgladimo stvari ili ne, to ne
odgovara na pitanje o izlasku.“ Grickam nokat na palcu.
 DRČNA 189

„Dakle ta grupa Drćnih je pozvala na izlazak?“, pita mama glasom punim

brige. Usta mi se osuše. Bilo je okej razgovarati s mamom o Setu. Osećala sam
se kao da je to okej. Ali sada smo se otisnule na nezgodniju teritoriju.
„Aha, na flajeru je pisalo Drčna“, kažem gledajući prema posterima kako
bih izbegla da nam se oči susretnu. „Ali, mislim, niko ne zna ko je tačno
devojka koja je napravila flajer.“
Mogla bih da kažem mami o Drčnoj. Kao što sam rekla Lusi. Mogla bih. Ali
cela usna duplja pretvorila mi se u šmirglu.
„Zbunjena sam“, nastavlja mama. Pogledam je i osećam kako mi obrazi
crvene, pa ponovo odvratim pogled. „Je li ta grupa Drčnih kao neki klub ili šta?
S predsednikom i svim?“
„Ne baš“, kažem.
Kad bi samo znala.
Okrenem se na stranu, leđima prema mami. Ako kažem mami da sam ja
začetnica Drčne, biće to kao da sam izdala stvar odraslima, gotovo kao da sam
je oduzela devojkama „Ist Rokporta“.
„Pa, izlazak je prilično krupan gest, zar ne misliš tako?“, pita me majka,
pomilovavši me po kosi. To je nežan gest, ali ja se ukočim.
„Da, jeste“, odgovaram i dalje okrenuta od nje. rešim da isprobam dubinu
vode. „Misliš li da bi trebalo to da uradim? Iako direktor Vilson preti da će
izbaciti devojke koje to urade?“
Nastane stanka. „Ovo je nekakva karma, zar ne?“, kaže napokon.
Okrenem se preko ramena, zureći u nju. „Kako to misliš?“
„Toliko puta sam pred Bajkom i Dekom insistirala da su sve moje ludorije
u srednjoj školi bile samo moj način Borbe Protiv Sistema – sa velikim B, P i S“,
kaže moja majka, odmahujući glavom. „A sada mi ti tražiš dozvolu da
učestvuješ u građanskoj neposlušnosti.“
„Valjda mu to dođe nekakva ironija“, kažem.
„Goruća“, uzdiše i trlja oči.
„Još uvek mi nisi rekla šta misliš da bi trebalo da uradim.“
Duboko uzdiše. „Majka kakva sam sa devetnaest godina mislila da ću biti
želela bi da ti kaže da uradiš to“, odgovara. „A majka u koju sam se pretvorila
želi da ti kaže da se plašim. Plašim se da bi mogla da budeš izbačena. Plašim se
šta to može značiti za tvoju budućnost. Za koledž. Ne znam, Vivi.“
Stomak mi potone. Zbog toga što znam da sam na kraju krajeva ja jedina
osoba koja će moći da odluči šta da uradim sa izlaskom. Povučem pokrivač
preko lica.
„Želiš li da malo budeš sama?“, pita me mama prigušenim glasom.
190 DŽENIFER MATU

„Aha“, odgovaram. Ali onda otkrijem oči. Ne želim da na ovaj način

završim razgovor. Mamina usta su iskrivljena blagim, nervoznim mrštenjem,
kao da traži prave reči.
„Viv, volim te“, napokon kaže. „I šta god budeš odlučila… šta god da se
desi… uvek ću te voleti i uvek ću biti na tvojoj strani.“
Čvor u stomaku mi malo popusti. Ali ne dovoljno da poželim da joj
ispričam o Drčnoj. Volim svoju mamu. Ali jednostavno mislim da ne bi mogla
da izađe na kraj s tim.
Sa još uvek nesigurnim izrazom na licu, sklizne s kreveta i napusti sobu,
sa Džoan Džet za petama. Sakrijem se ispod pokrivača s telefonom i na netu
pronađem dosta stvari o izlasku. Devojke raspravljaju o tome da li to da urade,
a većina momaka tvrdi da je to glupo. Pošaljem poruku Klaudiji i ostalim
drugaricama da ih pitam hoće li one, i sve mi odgovore varijacijama na temu
iste rečenice.
Mislim da hoću. Ali se plašim.
Marisela poštuje kako joj se smučilo što se momci „Ist Rokporta“
ponašaju kao kretenčine i odnose prema devojakama kao prema sopstvenom
vlasništvu. Ljudi se slažu s njom, ali neki momci počnu da poštuju kako je
optužila sve momke da su kreteni, i razvije se ogromna diskusija. Kira poštuje
sliku Čudesne Zene i citat žene po imenu Anđela Dejvis. „Ako se neko posveti
borbi, mora joj se posvetiti za ceo život.“ Potražim je i pročitam o tome kako je
Anđela Dejvis bila crna feministkinja koja je bila u zatvoru jer se borila za ono
u šta je verovala. U poređenju s tim, izlazak deluje prilično sitno, iskreno.
Odupirem se porivu da napišem nešto Setu. On meni ne piše ništa.
Malo kasnije mama mi donosi malo podgrejane lazanje od jučerašnje
večere. Nateram se da pojedem par zalogaja. „Mislim da ću na spavanje“,
kažem. „Nema ni devet sati.“
„Da, ali ako odem da spavam neću morati da mislim o svemu ovome“,
odgovaram.
Mama klimne glavom i uzme tanjir, i uskoro sam u pidžami i u tami. Ali
potraje dok ne zaspim, jer mi je um nemiran, a srce udara ravnomerno dok se
stalno vraća na sutra, sutra, sutra.
DVADESET TREĆE POGLAVLJE
Izlazak bi trebalo da se dogodi na sredini mog časa engleskog. Prema flajeru,
trebalo bi da ustanemo i odemo kad zazvoni zvono koje upozorava nastavnike
da upišu odsutne.
Na tom času ima previše ljudi da bi se izveo izlazak. Ne samo da će Set biti
tu, već će i Mičel biti tu. Lusi bi bila tu, naravno, da nije suspendovana.
To je bukvalno jedino o čemu se priča, i kada se s drugaricama skupim na
stepenicama kod ulaza da razgovaramo o tome, sve dobijemo poruke od Lusi.
Kada dođe do izlaska, pošaljite mi slike. Imam ideju.
„Kada“, ne „ako“. Ruke mi utrnu, ali uspem da odgovorim.
Koju ideju?
Videćeš — samo mi pošalji slike svih devojaka koje izlaze
„Mislite li da će se dogoditi?“, kaže Sara.
„Mislim da će se nešto dogoditi“, odgovara Klaudija. „Neke devojke su
sinoć poštovale neke prilično jake stvari, tako da je zvučalo da su rešene.“
„Dakle, vi ćete to da uradite?“, pita Meg.
„Mislim da hoću“, odgovaram. Ali sada kada je tako blizu, stomak mi je
kao kamen. Razmišljam o suspenziji. Ili čak izbacivanju. Zamišljam se kako
stojim ispred škole sa još pet ili šest devojaka. Onda se setim reči one
prvakinje od pre neki dan.
„Vilson nas ne može izbaciti ako sve izađemo.“
Zazvoni prvo zvono i uđemo, ali um mi je prazan dok slušamo predavanje
i idemo do ormarića tokom malog odmora i susrećemo poglede jedne drugih
na hodniku. Čitava škola je naelektrisana. Na ivici. Nastavnici stoje u hodniku
u grupicama, šapućući međusobno. Nisam ih videla da se ovako unesu u nešto
čitave godine.
Tražim Seta, ali ga ne nalazim.
Ugledam Mičela Vilsona i njegove majmunske drugare kako vise kao i
svakog drugog dana. Njihove snažne dečačke glasove, ojačane mauntin djuom i
svešću da svet pripada njima, kako odjekuju hodnicima, odbijajući se od
zidova, od čega se ježim.
Ako izađu, biće skroz sjebane.
Neće uraditi to. Nemaju hrabrosti.
192 DŽENIFER MATU

Konačno, engleski. Gospodin Dejvis nam podeli radne listove i pročisti

grlo, a onda pogleda na sat. Sekunde otkucavaju.
Provirim prema Setu, koji je ušao dok je zvonilo. Kada gledam na drugu
stranu čini mi se da osećam njegov pogled, ali se ne okrećem.
Još pet minuta do 11.15.
„Hoće li neko da nam pročita pasus?“, pita gospodin Dejvis. Prekrsti ruke
pa ih spusti. Namršti se i zuri u nas sa kiselim izrazom lica.
Niko se ne javlja. Konačno gospodin Dejvis prozove jednog od Mičelovih
drugara, koji isprekidanim glasom uzme da čita pasus.
„Džon… Stajnbek je bio američki pisac… koji je napisao… mnoge romane.
Najpoznatiji je po svom… remek-delu koje je osvojilo Pulicerovu nagradu,
Plodovi Gneva.“
Tik tik tik.
Srce počinje da mi bubnja. Još jedan minut. Napetost je tolika da mi dođe
da vrištim.
„1962… Džon Stajbek je dobio… Nobelovu nagradu za književnost.
Stajbekova dela se često… dotiču koncepta… nepravde.“
ZVRRRR.
Svi kolektivno poskoče, a gospodin Dejvis krene prema kompjuteru da
upiše odsutne kao da ništa ne očekuje. Svi gledaju sve druge. Želim da se
podignem. Želim da ustanem. Ali sam zaleđena. Pogledam prema hodniku
nadajući se da ću videti konjski rep kako prolazi. Očajnički želim da čujem
zvuk ženskih glasova dok se sakupljaju i izlaze iz zgrade.
Mičel Vilson frkne ispod glasa. Mičel Vilson koji je gotovo izvesno
silovatelj.
Ustaj, Vivijen. Us taj'!
Mišići u nogama mi se napinju i baš kada počnem s ustajanjem, bivam
prekinuta. Prekida me Ema Džonson.
Kraljica Ema. Navijačica Ema. Potpredsednica učeničkog veća koja nas je
zamolila da se ponašamo kao dame Ema. Ta Ema.
Ustaje, vadi flomaster iz džepa i – dok joj se porcelanski obrazi rumene od
onoga za šta brzo shvatam da je bes – piše reč DRČNA niz podlakticu.
Ruka joj se trese.
Potom pogleda ka zadnjem delu učionice. Zuri u Mičela očima punim besa
tako sjajnog da me njeno lice podseća na glas Kejtlin Hane.
„Mičele“, kaže jasnim i oštrim glasom. „Jebi se.“
I izađe.
 DRČNA 193

Nije odmakla ni dva koraka od vrata pre nego što ustanem i krenem za
njom dok mi koža bruji, a srce gori. U tom trenutku mi i nije stalo da li me
neka devojka sledi. Sve što znam je da neću dozvoliti da Ema izađe sama.
Stigla je do pola hodnika pre nego što je sustignem. Još nekoliko devojaka
stoji pored ormarića, besciljno se osvrćući, nesigurne šta im je činiti.
„Jesi li dobro?“, pitam Emu. Sada već plače, suze joj teku niz obraze.
Savršena šminka joj je razmazana. Dva majušna ugalj crna potoka cure joj niz
lice. Obriše ih.
„Dobro sam“, kaže. „Ali šta sad?“
„To si bila ti, zar ne?“, kažem. „Ti si napravila flajer?“
„Aha“, kaže Ema klimnuvši glavom.
Prvi poriv mi je da je zagrlim, ali nisam sigurna da želi da je iko dodiruje.
„Hajdemo napolje“, kažem snažnijim glasom, da bi me i ostale čule.
„Idemo prema stepenicama na prednjem ulazu škole. Tamo ćemo smisliti šta
ćemo.“
„Hvala“, kaže šmrckajući.
Devojke iz hodnika me slede i dok hodamo sve više i više vrata učionica
počinje da se otvara. Vidim Kiru i Meg i Mariselu i Amaju i Kejtlin, s
nesigurniim izrazima dok izlaze, a potom sa osmesima kad vide da nisu same.
Vidim Klaudiju. Ona vidi mene. Isplazi se, tako je uzbuđena.
Broj počinje da nam raste, i to brzo. Barem polovina devojaka „Ist
Rokporta“ je izašla. Možda i više. A kada devojke u učionicama čuju buku, i one
se usude da izađu. Nastavnici izlaze u hodnike, vičući da ćemo biti izbačene.
Vidi, Vilson nas ne može izbaciti ako sve izađemo.
Vidim i tu prvakinju; osmehuje se tako široko kao da će joj se lice
raspolutiti.
Marširamo dalje, dok nam noge gaze preko pretnji direktora Vilsona i
upozorenja naših nastavnika. Marširamo, jer te reči zaslužuju da budu
pregažene. Spljeskane parnim valjkom. Sprašene. Marširamo u starkama i
japankama pastelnih boja i niskim potpeticama takođe. Noge nam se pokreću,
ruke nam se njišu, usne su nam stisnute u crte tako ravne i oštre da biste se
mogli poseći na njih.
Možda se i nadamo da hoćete.
Dok maršramo ne govorimo. Čak i ne šapućemo. Samo se krećemo, sa
očima na onima ispred nas. Plavoj kosi u konjskom repu i crnoj kosi u
pletenicama i smeđoj kosi i crvenoj kosi takođe. Kosi ošišanoj sasvim kratko ili
sputanoj jeftinim ukosnicama ili pažljivo uvijenoj u blage kovrdže koje još
uvek mirišu na jutarnju dozu laka za kosu.
194 DŽENIFER MATU

Jedini zvuk je škriputanje naših stopala po podu. Ali ako dovoljno pažljivo
poslušate, čućete otkucaje naših srca.
A sada se čuje kling-klang otvaranja teških metalnih ulaznih vrata.
Ugledamo spoljnu svetlost kako plavi glavni hodnik i malo zažmirimo, ali ne
prestajemo da marširamo. Ne prestajemo da hodamo. Ne prestajemo da se
hitamo napolje.
Ne povlačimo se.
Dok se okupljamo na stepeništu ispred glavnog ulaza u školu, nagnem se
ka Emi.
„Želiš li nešto da kažeš?“, ponudim joj. „O tome zašto smo ovde?“
„Aha“, kaže i ugledam ono potpredsedničko u njoj kako izbija na
površinu. Pokušava da se sabere, duboko udišući. „Ali hoćeš li me podržati?“
„Da“, kažem. „Naravno.“
Devojke posmatraju dok se Ema i ja penjemo na najviši stepenik.
Okupljaju se u uzak krug oko nas.
„Hej, slušajte ovamo!“, viknem. „Ema ima nešto da vam kaže!“
A onda ga ugledam. Seta. Sa strane s prednjeg dela dvorišta, odvojenog od
nas devojaka. Stoji tamo sa šačicom momaka – nekim od onih s kojima
ponekad ruča. Kada me vidi da ga gledam, klimne mi glavom. Onda mi pokaže
palčeve što je nešto najotrcanije što je ikada uradio. Zauzvrat mu se nasmešim
pa posvetim pažnju Emi.
Ema pogleda u more devojaka ispred sebe, i kada pokuša da progovori,
glas je izda. Stavim joj ruku na rame, a ona me zahvalno pogleda.
„Najpre bih želela da vam se zahvalim što ste izašle ovde“, počinje. „I
želim da vam kažem da nisam želela da do ovoga dođe. Kada je Mičel Vilson
pokušao da me napadne na zabavi prošlog vikenda…“ Glas je ponovo izda.
Onda, negde iz pozadine, začujem devojku kako viče: „Mi ti verujemo!“.
Ema čvrsto zatvara oči, pribere se, pa nastavlja.
„Uspela sam da se izvučem. Ali onda kasnije, kada sam pokušala da
ispričam direktoru Vilsonu, nije hteo da me sasluša. Rekao mi je da sam sve to
umislila! Da to nije ništa i da zaboravim na to. E pa neću da zaboravim! I ne
želim ni da škola to zaboravi!“
Devojke sa odobravanjem zagraje na Emine reči. Viču i pljeskaju i vrište.
Ugledam Klaudiju u gomili, a oči su joj crvene od plača. Osetim se kao da će mi
srce prepući.
Odjednom iza sebe začujemo uzvike i okrenemo se i vidimo direktora
Vilsona i gospodina Selija i ostalo osoblje kako hrle ka nama poput režećeg
čopora. Gospodin Seli drži tablu za pisanje i pokušava da istovremeno piše i
hoda. Obrazi mu se tresu, a lice mu je znojavo i crveno.
 DRČNA 195

Direktor Vilson u rukama nosi jebeni megafon.

„Devojke, naređujem vam da oformite vrstu kako bi gospodin Seli mogao
da popiše vaša imena“, viče u megafon. „Uskoro prelazim na suspendovanje,
kao i proces izbacivanja, svih vas.“ Obruši se na Emu i mene.
„Ema“, kaže, spuštajući megafon na stranu. „Rekao sam ti da će ovo biti
rešeno.“
„Ali niste ga rešili, direktore Vilson“, poviče Ema prema njemu, skupljajući
pesnice. Čini me nervoznom kada vidim savršenu Emu Džonson da ovako viče
na autoriteta.
Ali je i sjajno.
Pogledam u masu devojaka. Nekolicina fotografiše telefonima.
„Da li ispravno razumem da si ti odgovorna za ovu grupu Drčnih? Zajedno
s Lusi Ernandes?“
Ema se namršti, a zbunjeni izraz preleti joj licem.
„Ja sam isplanirala izlazak, da“, kaže.
„I bila si iza ostalih aktivnosti Drčne?“, pita direktor Vilson. „Zajedno s
gospođicom Ernandes?“
Ema odrečno odmahne glavom, i znam da je konačno vreme. Okrenem se
i pogledam direktora Vilsona pravo u oči, zahvalna zbog svoje visine. Otvaram
usta i kažem što glasnije mogu. „Ja sam osnovala Drčnu, direktore Vilson. Ja
sam napravila zinove i stikere, i ja sam ih stavljala u toalete. To sam bila ja.“
Emine oči se razrogače i začujem talas šapata kako se širi masom
devojaka. Znam da sam se upravo osudila da nikada ne maturiram, ali u tom
trenutku je toliko vredno ovoga da poželim da ponovo mogu prvi put da
izgovorim te reči.
„Čekaj“, kaže novi glas i glava mi se okreće da pogledam Kiru kako ide ka
vrhu stepenica. „Viv nije bila jedina devojka iza Drčne. I ja sam pomogla u
organizaciji.“
Direktor Vilson zuri naniže u Kiru kao da gleda bubu ili da je namirisao
prdež. Kira zuri u njega, kao da je se ne tiče.
„Kira i Viv nisu jedine“, začuje se još jedan glas iz gomile. I bez gledanja
znam da je to Marisela. „Ja sam pomogla da se osnuje Drčna.“
„Čekajte“, kaže još jedna devojka. „One nisu jedine. I ja sam pomogla.“ To
je ona prvakinja. Ona koja je rekla da Direktor Vilson ne može sve da nas
kazni.
„I ja sam pomogla!“, začuje se još jedan uzvik dublje iz gomile.
Klaudija.
„I ja!“, poviče još jedna. I još jedna. I još jedna, i onda sledeća, sve dok
svako priznanje krivice – svako priznanje ponosnog vlasništva – ne sustigne
196 DŽENIFER MATU

ono pre njega i direktor Vilson ne počne da gubi prisebnost. Glasno puhće,
besno pogledavajući gospodina Selija.
„Pišeš li ti sva ova imena?“, drekne, a gospodin Seli klima glavom dok
besomučno škraba po tabli.
„Slušajte, direktore Vilson“, kaž Ema, podižući glas. „Ne shvatate. Više
nećemo biti tihe!“ Tek se tada setim da je ona glavna navijačica i da je
savršena osoba za ovaj trenutak. Okrene se prema masi i prinese šake ustima.
„Mi smo Drčne!“, počinje glasom dubokim i snažnim. „Mi smo Drčne!“
Istog trenutka počinjemo da je pratimo, pljeskajući rukama u ritmu, 1-2-3
„Mi smo Drčne! Mi smo Drčne!“
Dlanovi su mi znojavi od aprilskog sunca i nervoze i radosti, ali pljeskam i
vičem i nije mi bitno što se direktor odmakao. Sve što sada znam je da ću se,
sve i da doživim stotu, ovoga zauvek sećati.
Pljeskam snažnije. Vičem glasnije.
Direktor Vilson uzima megafon i krene da izvikuje uputstva. Mi povičemo,
prigušujući ga. Naši glasovi su tako snažni. Tako veliki. Tako mnogobrojni.
Tako prelepi.
Direktor Vilson se sklanja u stranu kako bi se konsultovao s gospodinom
Selijem i ostalima iz uprave. Rukama pokazuje i gestikulira i deluje očajno, a
mi nastavljamo da vičemo. Nastavljamo da pljeskamo. Konačno uzima
megafon i vikne iz sveg glasa.
„Nastave neće biti do kraja dana. Započećemo s procedurom izbacivanja
svih vas. Odmah napustite školsko dvorište!“
Na ovo nastaje urlik. Osećamo se kao da smo pobedile. Pobedile smo iako
direktor Vilson pokušava da nas navede da pomislimo da smo izgubile.
Okrenem se i pogledam Emu Džonson, devojku s kojom sam jedva progovorila
za tri godine u srednjoj školi. Devojku s kojom sam oduvek mislila da nemam
ništa zajedničko.
Ali zapravo, ona je devojka iz Ist Rokporta, baš kao ja.
„Hvala ti, Vivijen“, kaže. I zagrli me. Grlim i ja nju, čvrsto, i očajnička
naređenja direktora Vilsona pretvaraju se u pozadinsku buku. Iskreno, jedva
ga i čujem.
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
Razilazimo se iz dvorišta dok direktor Vilson urlajući u svoj megafon ponavlja
da je škola otkazana. U gomili ljudi izgubim Emu iz vida. Izgubim i Seta. Ali
Klaudija me hvata za ruku i odvodi do svog tersela. Čim zatvorimo vrata od
kola, ona se okrene prema meni, s ključevima još uvek u rukama.
„Ti si napravila ona izdanja Drčne?“, pita razrogačenih očiju kao da me
vidi prvi put, iako me zna skoro od rođenja.
„Aha“, kažem dok razdraganost i haos i potresi tog popodneva kolaju
mnome.
„Vau“, kaže okrećući se da zuri kroz vetrobran, gledajući devojke kako
kreću kući, neke još uvek izvikujući ime Drčne, još uvek pljeskajući rukama.
„Molim te nemoj da se ljutiš što ti nisam rekla“, kažem ophrvana brigom
da Klaudija neće razumeti. „Nikome nisam rekla. Dobro, Set zna. Ali samo zato
što me je uhvatio kako stavljam zinove u toalete. I rekla sam Lusi juče. Ali
samo zato što sam se loše osećala što je na nju palo toliko krivice zbog svega.“
Klaudija vraća pogled na mene. Prestajem s brbljanjem. „Jesi li se brinula
da neću razumeti?“, pita. „Jel' mi zbog toga nisi rekla?“ Ne mogu da ocenim je li
povređena ili radoznala.
„Možda malo“, priznajem. „Ali sam takođe mislila da što je više ljudi
upućeno, to je rizik veći.“
Klaudija klimne glavom. „Kapiram. I zaista, onda kada si izbacila prvi
broj… možda i ne bih razumela. Uopšte.“
„Znači nisi ljuta?“
„Ne“, kaže Klaudija odmahujući glavom. „Samo… zapanjena. Ali takođe…
nekako ponosna. Ne, ne nekako. Stvarno ponosna.“ I uputi mi najveći i
najsjajniji osmeh.
„Čak iako ćemo zbog mene možda sve biti suspendovane? I možda
izbačene?“
Klaudija zakoluta očima. „Jesi li videla koliko je devojaka izašlo danas?
Više od polovine devojaka iz škole. Stotine nas. Baš me briga koliko dobro
Mičel baca loptu. Njegov glupi tatica nas neće sve izbaciti iz škole.“
Prasnem u smeh. „Vidi ti nju i njenu opaku priču“, zadirkujem je, ali
zapravo osećam veliko olakšanje. Olakšanje što se tajna otkrila, što Klaudija
razume, što misli da nećemo upasti u nevolju.
198 DŽENIFER MATU

Klaudija slegne ramenima, puna lažne skromnosti. „Hoćeš da odemo do

tebe? Možeš mi pomoći da smislim kako da ovo objasnim svojim roditeljima.“
„Aha, mama je na poslu. Idemo.“
Nedugo zatim nalazimo se na mom krevetu sa sokovima i telefonima i
Džoan Džet sklupčanom između nas.
I tada shvatamo da je Lusi Ernandes postalaviralna.
Pomoću slika i snimaka sa izlaska koje su joj devojke slale, Lusi je
napravila blog post ne samo o ovom popodnevu, već i o svemu što se dogodilo
u gimnaziji „Ist Rokport“ tokom ove godine. O svemu, od preskupih skupova
podrške, preko igre „gurni i drpni“, do sumanutih, proizvoljnih provera pravila
oblačenja. Ispratila je sve aktivnosti Drčne, od bademantila preko stikera do
izlaska. Čak je uključila i slike mojih zinova. A onda je podelila post preko svih
mogućih društvenih mreža.
I ne samo to, već ga je poslala svim feminističkim blogovima i sajtovima
koje voli – blogovima i sajtovima koje vode kul devojke iz Njujorka i Los
Anđelesa. Devojke koje kao da postoje u nekom paralelnom univerzumu koji
nimalo ne liči na Ist Rokport u Teksasu.
Ali one obraćaju pažnju na Lusinu priču.
I dele je i rebloguju i repostuju.
Do večere, Drčna nije istrokportski fenomen. Nije čak ni teksaški
fenomen. Siri se tako brzo da ne deluje realno.

DEVOJKE IZ MALOG TEKSAŠKOG GRADIĆA USPROTIVILE SU SE MIZOGINOM

DIREKTORU (VIDEO)

DRČNE UZVRAĆAJU UDARAC – REKLE SU SVOM MIZOGINOM DIREKTORU

GDE MOŽE DA GA GURNE!

GIMNAZIJA „IST ROKPORT“ STAVLJA GRRRR U GRRRRL POWER

„Lele“, kaže Klaudija dok čita najnovije naslove. Pojele smo smrznutu picu
i prešle na sladoled direktno iz kantice.
„Klaudija kaže 'lele'“, kažem Lusi telefonom, uzimajući kašiku sladoleda
od čokolade. „I smeši se baš široko.“
„Zahvali joj se“, kaže Lusi. „Možeš li da poveruješ da se ovo dešava?“
„Kad se uzme u obzir kako je ova godina tekla, valjda i da i ne“, kažem.
„Jesi li još uvek kažnjena?“
 DRČNA 199

„Aha“, kaže Lusi. „Hvala bogu pa mi roditelji nisu oduzeli telefon. Pomoću
njega sam i podelila sve ovo.“
„Šta će se dalje dešavati?“, Klaudija pita naglas, skrolujući po telefonu.
„Klaudija želi da zna šta će se dalje dešavati“, pitam Lusi.
„Ne znam“, odgovara. „Ali se nadam da se zbog pažnje koju je ovo
privuklo direktor Vilson i Mičel neće izvući iz ovoga što se desilo Emi. Ili bilo
kome drugom.“
„Lusi“, kažem smešeći se u telefon. „Ti si heroj.“
„Ma, šta god“, kaže ona. „Ti si osnovala Drčnu“
„Ja sam je osnovala, ali sve smo učestvovale“, kažem.
„U redu, priznajem, heroj sam“, kaže. „Ali sada moram da idem da
pomognem u čišćenju kuhinje.“
„Ne mogu da verujem da tako sediš u svojoj sobi, a tvoji roditelji nisu ni
svesni da si postala globalni fenomen.“
„Možda samo američki“, usprotivi se Lusi.
„Ne, neke devojke u Engleskoj pričaju o tebi“, kažem.
„O, prestani“, kaže. Ali u glasu joj čujem ponos. I čuđenje. „Vidimo se
kasnije.“
„Jedva čekam.“
Nakon što Lusi i ja prekinemo, Klaudija prestane da gleda u telefon i baci
ga sa strane. Uzima još nekoliko zalogaja sladoleda od čokolade i upita: „Pa šta
će se dalje dešavati? S Vilsonom, mislim. Ne verujem da će nas sve izbaciti, ali
misliš li da će se pretvarati kao da se ovo nikada nije dogodilo?“
„Mislim da ne može“, kažem gledajući u telefon. „Hej, vidi ovo. Lokalne TV
stanice preuzimaju vest.“ Na trenutak ugledam Seta najednom od snimaka na
lokalnom sajtu s vestima i preskrolujem poruke nadajući se da je neka od
njega. Ali nema ničega.
Klaudija i ja se odsnemo u dnevnu dok nas Džoan Džet prati, i tamo nas
pronalazi moja mama kako sedimo na kauču i vrtimo lokalne kanale, slušajući
voditelje vesti s velikim kosama kako pričaju i onome što nazivaju „masovnim
protestom“ u gimnaziji „Ist Rokport“.
„Upravo sam čula nešto o ovome na radiju“, kaže mama dok joj se oči
fokusiraju na televizijski ekran. „Vivi“, kaže dok joj se usta otvaraju, a oči šire.
„Dušo, jesi li ono ti na te-veu?“

Mama spušta telefon na radnu površinu i protrlja uho.

„Pa, mislim da sam konačno ubedila Bajku i Deku da nećeš u zatvor“,
kaže. Sklupčana na uglu kauča pogledam mamu, koja je bila vrlo tiha otkako
200 DŽENIFER MATU

sam priznala da sam osnovala Drčnu praveći zinove – što je u Klaudiji

probudilo hitnu potrebu da ode kući.
Jesu li ljuti?“, pitam tankim glasom. Mama ne odgovara, samo odlazi do
sekretara u kom drži malu flašu burbona. Stavlja dve kockice leda u čašu za
sok – plink, plonk – pa sipa solidnu količinu tečnosti boje ćilibara preko njih.
Tek nakon velikog gutljaja mi odgovori.
„Mislim da nisu ljuti, Vivi. Samo šokirani.“ Dolazi u dnevnu i sklupča se
pored mene na kauču. „Vivijen koju poznaju ne bi uradila ovako nešto.“
„Jesi li ti ljuta?“, pitam.
Gutljaj. Još jedan gutljaj. Srce mi tuče.
„Mislim“, kaže tihim glasom i pažljivo biranim rečima, „da konačno
shvatam da si više moja ćerka nego što sam ikada shvatala. I da Vivijen kakvu
poznajem… raste.“
Privučem kolena na grudi. „Je li to… loše?“ Glas me izda iznenađujući me.
Na ovo mamine oči gotovo istog trenutka postaju staklaste. Prinese
vrhove prstiju kapcima, pa odustane. Nekoliko suza spusti joj se niz obraze.
„Mama, molim te nemoj da si ljuta“, kažem šćućurivši se uz nju. Valjda
nisam očekivala da mama bude oduševljena. Ali nisam ni očekivala da će se
ponašati ovako, kako god to bilo.
„O, Vivijen, nisam ljuta“, kaže. „Mislim, možda jesam, tipa, 10% ljuta. Što si
sve to čuvala kao takvu tajnu.“ Zastaje, a glas joj je malo povređen. „Nisi imala
osećaj da možeš da mi kažeš?“
„Mama, žao mi je“, kažem, vrpoljeći se od krivice koju osećam. „Nije da
nisam mislila da mogu. To je jednostavno bilo… nešto što sam želela da
uradim sama. Ali nije u pitanju bilo to da ne mogu da ti se poverim.“
„Okej“, šapne. „Sve dok uvek budeš znala da možeš da mi kažeš bilo šta.“
„Znam da mogu, mama“, kažem. A onda, možda da bi se osetila kao da je
od početka uključena, kažem joj: „Ideju sam dobila iz tvoje kutije s Riot Grrrls
stvarima, znaš.“
„Znala sam da je trebalo da sakrijem tu kutiju na tavan“, kaže kolutajući
pocrvenelim očima.
„Dakle, ne plačeš jer si ljuta?“, pitam.
Mama odmahne glavom. „Ne, plačem jer… jer… dođavola, ne znam ni
zašto plačem. Zato što sam ponosna i iznenađena. I zato što sam stara, a ti si
mlada – ali ne više tako mlada, izgleda. Zato što je život ponekad čudan, i baš
kad pomislim da sam ga provalila, nešto čudno se ponovo desi.“
„Znači stvarno si… ponosna?“, pitam izvijajući usne u osmejak pun nade.
Odmeri me preko čaše burbona. „Iskreno?“, kaže. „Aha.“ Moj osmeh pun
nade poraste.
 DRČNA 201

Ona klimne glavom i uzme još jedna kutljaj iz čaše. „Iskreno“, kaže,
„gotovo da poželim da direktor Vilson pokuša da izbaci tebe i ostale devojke.“
Odjednom se glasno nasmeje, tako glasno da Džoan Džet pobegne iz dnevne.
„Ako taj kreten misli da će moći da izbaci polovinu devojaka iz škole zato što je
pokušao da zataška pokušaj silovanja, ja ću da mu se nađem na putu!“
Razdragano udari pesnicom kroz vazduh.
„Okej, mama, smiri se“, kažem.
Moja majka zausti da mi odgovori kad se začuje zvono na vratima. Gotovo
je devet uveče.
„Jel' to Džon?“, pitam vireći preko ramena prema ulazu.
„Ne, on je još na poslu“, kaže mama idući ka vratima. Nekoliko trenutaka
kasnije vraća s u dnevnu.
Set je s njom.
Ovaj jebeni dan.
„Izvinite što sam došao ovako kasno“, kaže gledajući prvo u mamu, pa u
mene. „Samo sam zaista želeo da popričam s Viv. Lično.“
Usta su mi suva. Ruke su mi naježene. A Set stoji tu, gledajući me svojim
tamnim očima. Setim se kako mi je danas pokazao palčeve.
„Zdravo“, kažem.
Mamine oči igraju ping-pong među nama dok konačno ne progovori.
„Vidi, ja možda jesam polukul mama ili šta god, ali vi ostajete u dnevnoj, a
ja idem u svoju sobu“, kaže. „I da znate, vrata će mi biti poluotvorena.“ Uputi
mi znalački pogled i krene niz hodnik pre nego što će se vratiti nazad i uzeti
flašu burbona.
„Pa, zdravo“, kaže Set nakon što mama napokon ode. Uvuče ruke u
džepove farmerki.
„Hoćeš da sedneš?“, pitam ga, i sine mi da tako jako želim da sedne pored
mene. Kao, želim da dugo dugo sedi pored mene.
Set tako sedne na kauč, ali ostavlja jedno pola metra razmaka između nas.
Nosi onu Black Flag majicu koju toliko volim. Cupka kolenom. Zuri u televizor
iako je isključen.
„Pa…“, kaže. „Kakav izlazak, a?“
„Aha“, kažem ja. „Bilo je prilično ludo.“
„Stvarno ludo. Ali i stvarno kul.“
Primaknem mu se malo. Nežno ga udarim ramenom. Uspe da me pogleda.
„Hvala ti što si izašao sa nama“, kažem.
Sporo klimne glavom, razvlači usne u osmejak, prisećajući se.
202 DŽENIFER MATU

„Da si samo mogla da vidiš Mičela nakon što si pošla za Emom, a ostale
devojke ustale da vam se pridruže“, kaže. „Izgledao je kao da mu je neko
povratio pokvarena jaja u krilo.“
„Stvarno bih volela da sam to mogla da vidim“, kažem mu. Primaknem mu
se još samo malčice.
„Ako bih morao da opišem to, rekao bih da je izgledao kao neko kome su
uvek govorili da je nedodirljiv, a ko je konačno jebeno shvatio da nije“, kaže
Set. „Bilo je prilično veličanstveno. A nakon toga sam samo ustao i izašao.“
Primaknem ruku Setovoj. Vrhovima prstiju mu ovlaš dodirnem zglobove
prstiju. „Je li ovo u redu?“, pitam. „Aha“, kaže Set.
Promigoljim svoje prste kroz njegove. Dlanovi su mu znojavi. Nije me
briga. Svaka dlačica na glavi mi se podigne kada nam se ruke dotaknu. Srce mi
se ubrza. Pogledam ga i nasmešim se, a on mi uzvrati osmeh.
„Žao mi je ako sam se ponašao kao glupak“, izbrblja Set.
Nasmešim se. „Nisi ti glupak“, kažem.
„Nije trebalo da dovodim u sumnju ono što je pisalo na flajeru. Trebalo je
da pokušam bolje da razumem o čemu se zapravo radi kod Drčne?
„Pa“, kažem. „Nije trebalo da očekujem od tebe da budeš savršen.“
„Niko nije“, kaže Set. „Naročito ne ja. Ali obećavam da ću od sada pokušati
pažljivije da te saslušam o stvarima koje ne mogu sasvim da razumem jer sam
muško.“
„Eto vidiš“, prošapućem dok nam se pogledi sreću. „Kažeš da nisi savršen,
ali zbog tog odgovora pomišljam da si prilično blizu tome.“
Sada smo udaljeni nekoliko milimetara. Mogu da osetim njegov dečački
miris. Mogu da prebrojim tri mladeža na njegovom desnom obrazu. Pružim
ruku koja ne drži njegovu i dodirnem ih. Potom se nagnem pa ih i poljubim.
„Mama ti je u sobi“, kaže Set promuklim glasom, a tamne oči mu za
trenutak odlutaju iznad moje glave.
„Okej“, kažem.
„Šta okej?“, kaže Set.
„Okej, onda ćemo morati da se ljubimo baš tiho“, kažem mu.
„Kao, superskriveno tiho?“, pita približavajući mi se. Obrazi mi se
zagrevaju, a telo mi ječi od iščekivanja.
„Kao superintenzivno, napredni nivo skrivenog tiho“, odgovaram. Ili
barem pokušam da odgovorim. Zbog toga što me kod treće ili četvrte reči Set
ljubi i ja ljubim njega i mogu samo da se nadam da će mama ostati u svojoj
sobi neko vreme, jer po onome što osećam dok me Set ljubi ne znam kako
ćemo ikada prestati.
DVADESET PETO POGLAVLJE
Poslednjeg dana škole uvek imamo samo polovinu časova. Tako da je
poslednji čas moje treće godine srednje škole engleski s gospodinom
Dejvisom, koji je ove nedelje, uz ekstremno malo pompe, najavio da mu je ovo
poslednja godina u gimnaziji „Ist Rokport“. Rekao nam je da odlazi u penziju
kako bi mogao da se posveti pecanju.
Nisam znala da je pecanje dozvoljeno u „Hanters pabu“, gde gospodin
Dejvis, kao što svi znaju, provodi mnogo vremena. Ali nebitno.
Zbog svog predstojećeg penzionisanja gospodin Dejvis provodi ove
poslednje sate pakujući stvari u kutije i dopušta nam da pričamo i brojimo
minute do letnjeg raspusta. Lusi, Set i ja smo spojili klupe u nepravilan krug.
„Bože, još koliko?“, kaže Lusi dok hemijskom žvrljka srca i zvezdice po
rukama. „Hej, Viv“, kaže podižući ruku, „vraća li te u ono vreme?“
Malo se nasmejem, kao i Set.
„Aha, vraća“, kažem. „Još uvek se sećam koliko sam uzbuđena bila kada
sam ti videla ruke tog dana.“
„A moje?“, pita Set povređeno.
„Ma, odlepila je što si ti to uradio, veruj mi“, ubaci se Lusi, i Set prasne u
smeh a ja zakolutam očima.
Interkom uz pucketanje oživi i kroz zvučnike se začuje glas gospodina
Enrikesa. Napola slušamo kako nas podseća da ispraznimo ormariće i nakon
poslednjeg zvona mirno i u razumnom roku izađemo iz škole.
„Želeo bih da završim tako što ću vam se još jednom zahvaliti što ste mi
poželeli dobrodošlicu u gimnaziju 'Ist Rokport' tokom ovih poslednjih
nekoliko nedelja školske godine, i radujem se što ću na jesen predvoditi našu
školsku zajednicu“, kaže. „Sada napred u bezbedno i produktivno leto!“
Među nekoliko sarkastičnih uzvika odobravanja i izveštačenih aplauza
naših drugara iz razreda, Lusi pita da li zaista mislimo da će se vratiti.
„Ako ništa drugo, Vilson se neće vraćati“, kaže Set. „Barem to znamo.“
Nakon onolike medijske pokrivenosti i činjenice da je Drčna postala
internet senzacija, a da ne pominjemo sam pokušaj direktora Vilsona da izbaci
više od polovine svih devojaka iz škole, nije potrajalo dugo dok se školski
odbor nije umešao. Dve nedelje kasnije, dobri građani Ist Rokporta otkrili su
da je direktor njihove fine srednje škole proveo poslednjih nekoliko godina
204 DŽENIFER MATU

usmeravajući sredstva u projekte koji su mu bili dragi, poput ragbi programa,

a nauštrb stvari poput novih materijala za hemijsku laboratoriju i sportske
opreme za ženske timove. Došlo je do nekakve pogodbe i detalji su zataškani, i
sve što smo mi znali je da su do sredine maja i Direktor Vilson i Mičel Vilson
nestali. Mičel je zaslužio da se protiv njega podnesu tužbe, ali optužbe nikada
nisu bile istražene, zbog čega smo sve bile besne. Preko noći je kuća
Vilsonovih ispražnjena i znak NA PRODAJU iznikao je u dvorištu. Onog jutra
kada je mama ušla u moju sobu s vestima da je direktor Vilson smenjen
skočila sam iz kreveta tako uzbuđeno da sam pala. Nije me bilo briga, samo
sam se nasmejala.
Naravno, u školi i po gradu se gunđalo kako će ovi događaji verovatno
dovesti do toga da ove jeseni ragbi tim izgubi. Ali lako ih je ignorisati kada je
toliko devojaka na strani Drčne. A kada su mi Bajka i Deka rekli da su ponosni
na mene, to sam smatrala prilično teško izvojevanom pobedom.
I gospodin Seli je dao otkaz, zajedno sa još nekoliko njih iz uprave bliskih
direktoru Vilsonu. A onda je gospodin Enrikes, direktor osnovne škole,
postavljen da privede godinu kraju. Za sada deluje okej. Barem nema provera
pravila oblačenja.
„Još samo pet minuta“, kaže Lusi merkajući sat. Zatvara olovku i stavlja je
u ranac. „Moram kući odmah posle škole da završim pakovanje sobe.“ Lusini
mama i tata su konačno pronašli sopstvenu kuću, i Lusi već planira Drčna
pidžama parti narednog vikenda. Pozvala je Kiru i Amaju, takođe, i Mariselu i
Džejn i još nekoliko devojaka. Lusi kaže da je to deo strategije za sledeću
godinu. Čak i ako se ispostavi da je gospodin Enrikes okej kao što deluje, rekla
je, važno je biti spreman. „Mislim, patrijarhat je više od jednog muškarca, zar
ne?“, Lusi nas je obavestila za ručkom. Klaudija se složila i ponudila da donese
limun-štangle na žurku.
Dok sat u učionici otkucava poslednje trenutke, pogledam u Emu
Džonson, koja sedi u svojoj klupi i čita roman. Nakon izlaska je na mnogo
načina i dalje ostala Ema Džonson. I dalje prelepa. I dalje savršeno sređena i
organizovana i ambiciozna. DRČNA napisana flomasterom na njenoj ruci na
kraju je izbledela, i poslednjih nekoliko nedelja škole bila je povučena. Ali
primetila sam da je nedugo nakon izlaska prestala da ruča s navijačicama tako
često, i da ponekad bira da sedne na obod neke druge grupe. Nakon što su
optužbe protiv Mičela pometene pod tepih, kao da se još više distancirala.
Kada bi me videla na hodniku ili na času, Ema bi me pogledala u oči.
Nasmešila se. Jednom smo se čak i pozdravile kad smo se srele u toaletu. Ali
nakon onog vrtoglavog, eksplozivnog trenutka na stepeništu škole povukle
smo se u svoje tabore i ponovo prestale da razgovaramo jedna s drugom.
 DRČNA 205

Mora da Ema oseti kako je gledam pošto mi sretne pogled. Malo

porumenim, ali ona podiže ruku nakratko u znak pozdrava i nasmeši mi se.
Nešto unutar mene se pokrene.
Onda, kad preostane još samo nekoliko sekundi, nekoliko đaka počne da
odbrojava „10… 9…8… 7…“, i uskoro se prostorijom prolamaju uzvici radosti.
„Hoćeš da odemo nešto da pojedemo?“, pita Set ustajući od stola.
„Mislim da prvo želim da porazgovaram sa Emom“, kažem. „Okej?“
„Aha“, kaže Set. „Hoćemo večeras da se nađemo možda?“
„Definitivno“, kažem s osmehom, i nakon što me poljubi Set se ponudi da
odbaci Lusi do kuće. Provučem se između klupa i požurim kroz vrata učionice
kako bih sustigla Emu. Kada je pozovem po imenu, okrene se i pogleda me.
„Zdravo, Vivijen“, kaže. Neki tip se progura pored nje u zakrčenom
hodniku, očešavši joj se o rame. Ona se namršti i stisne se uza zid.
„U poslednje vreme nisam sigurna da li se ovo dešava slučajno ili
namerno“, kaže Ema. „Postoji određena grupacija koja je prilično besna zbog
onoga što sam uradila.“
„Aha, to ti verujem“, kažem. Ignorišem deo sebe koji smatra da je
neobično što razgovaram s devojkom koju sam smatrala tako elitnom da sam
zamišljala da joj je unutrašnjost ormarića optočena zlatom. „Jesi li ti okej?“
Emine oči boje različka na trenutak se podižu prema tavanici, pa se vrate
na mene. Oči su joj staklaste. Trepne i jedna krupna suza pobegne joj iz oka.
Obriše je savršeno manikiranim prstom.
„Bila sam i bolje“, kaže. „Mislim, ne raspadam se ili nešto slično. Ali bila
sam i bolje, znaš već?“
„Aha“, kažem. „Znam na šta misliš.“
Škripa obuće na ispucalom linoleumskom podu, zatvaranje ormarića,
vrisci i povici tinejdžera koji su konačno dobili slobodu, nakon meseci
zarobljeništva – zvuči nas okružuju dok stojimo tamo gledajući jedna drugu.
„Moram do ormarića, a ti?“, pita Ema.
„Ne, ja sam već ispraznila svoj“, kažem joj. „Ali idem s tobom ako želiš.“
„Okej“, kaže dok joj se usne razdvajaju u osmeh. „Hvala.“
Emin ormarić je uglavnom prazan, ali ima uredan štos svezaka sa
spiralom pastelnih boja i neukoričenih papira na gornjoj polici. Izvlači
ogledalce s ružičastim okvirom iz unutrašnjeg dela vrata ormarića i stavlja ga
na vrh gomile, a onda izvadi sve. Pogled mi pada na prvi broj Drčne.
„Hej“, kažem, „prepoznajem ovo.“
„Aha“, kaže Ema. „Imam ih sve.“
206 DŽENIFER MATU

Mora da mi se neverica odrazi na licu, jer Ema kaže: „Bila sam radoznala.
Na početku sam bila prevelika kukavica da to priznam, jer moje društvo nije
baš u tom fazonu.“
„Dakle, nisi želela da nam se obratiš na onom skupu nakon onoga s
bademantilima?“
Ema nabora nos. „Ne, nisam. Ali me je direktor Vilson na neki način
prisilio da to uradim, valjda. Kao što me je prisilio da se kandidujem za
potpredsednicu, a ne za predsednicu studentskog veća prošle godine.“
„Čekaj, ti to ozbiljno?“, pitam. A Ema klimne glavom pa mi ispriča kako joj
je direktor Vilson rekao da će muškarac na mestu predsednnika veću dati
sveukupno više autoriteta.
„Rekao je da je mesto potpredsednice savršeno za ženskog lidera“, kaže
Ema. „A ja nisam želela da pravim probleme, pa sam uradila to što mi je
rekao.“ A onda sićušan osmeh pronađe put na njenom licu. „Ali uradila sam još
nešto“, dodaje.
„Šta?“, pitam.
„Ja sam zalepila Drčna stikere na njegov kamionet.“ Nasmeši se od uva do
uva, otkrivajući zube savršene kao u foto-modela. Ja zinem u neverici.
„Ozbiljno si to uradila?“
„Zaista jesam!“, kaže kikoćući se. „I drkoš nikada nije ni saznao.“
To što je Ema rekla ružnu reč podseća me na ono jednom kada sam čula
Bajku da kaže sranje. (Ispustila je čitavu posudu sa stoufer pilećim enčiladama
na pod i svuda su se razletele.) Podjednako je čudno i sjajno.
Ema zatvara ormarić. Dosad su se hodnici već raščistili i hodamo
uglavnom praznim glavnim hodnikom prema izlaznim vratima. Ovo je isti onaj
hodnik kojim smo marširale jedna pored druge pre nekoliko nedelja tokom
izlaska. Sećam se kako smo Ema i ja išle zajedno, dok su suze lile niz njeno lice
a moje srce tuklo, dok se nešto zaista dešavalo.
„Imaš li planove za leto?“, pitam.
„Ponovo ću raditi na bazenu kao spasilac“, kaže Ema dok hodamo. „I
radiću na esejima za prijave za koledž. A ti?“
Slegnem ramenima. „Nisam baš sigurna. Možda ću pomagati u
urgentnom, gde mi mama radi kao sestra. Treba im neko da radi birokratiju.
Malo dodatnih para.“
„I provodićeš vreme s dečkom, jel'?“, pita Ema podižući obrvu.
„Aha“, kažem smešeći se. Tako je lako razgovarati sa Emom Džonson,
shvatam. Ona je samo fina devojka koja ide sa mnom u školu. To je verovatno
sve što je oduvek i bila.
 DRČNA 207

Konačno dolazimo do glavnog ulaza u gimnaziju „Ist Rokport“, i koža mi

se naježi kao da još uvek može da oseti energiju izlaska sve te nedelje kasnije.
Kao da je ta energija očuvana u školskoj atmosferi. Kao što su Kejtlin Hana i
Riot Grrrls rekle, revolucionarna duhovna sila od devojaka za devojke.
Iz dubine duše se nadam da će se zadržati.
Guram teška vrata, i Ema i ja izlazimo. „Hej“, kažem štiteći oči od
teksaškog sunca, „sledeće nedelje imamo pidžama parti kod Lusi.“ Sada
stojimo na stepenicama na glavnom ulazu. Ema vadi naočari za sunce iz torbe i
stavlja ih.
„Lusi je ona nova devojka koja je sve objavila na netu, zar ne?“, pita Ema.
„Aha.“
„Sviđa mi se Lusi“, kaže Ema nasmešivši se.
„I ti se njoj sviđaš“, kažem. „Elem, pitale smo se da li bi možda želela da
dođeš? Biće još neke devojke. Devojke koje su ove godine bile uključene u
Drčnu. Mi ćemo, kao, razmišljati kako da nastavimo sa ovim sledeće godine.
Mislim, iako Vilson više nije tu…“
„O da“, kaže Ema, klimajući glavom kao da čak i ne moram da završim
rečenicu. „To što on nije tu ne znači da nema još posla.“
„Dakle da li bi? Došla da prespavaš?“
„Želite da dođem?“, kaže Ema. „Iako sam, kao, glavna navijačica?“ I način
na koji to pita – to koliko je njen glas pun žudnje i sumnje i samo s mrvicom
potcenjivanja sebe – sve je što mi je potrebno da predvidim da ćemo Ema
Džonson i ja postati dobre drugarice.
„Totalno želimo da dođeš“, kažem. „Drčna je za sve devojke. I za navijačice
takođe.“
„Okej, kul“, kaže Ema. „To bi bilo baš kul. Zapravo, da budem sasvim
iskrena, imam neke ideje ako ih želite.“
„Misliš ideje za Drčnu?“, pitam.
„Aha“, kaže Ema dok joj se obrazi rumene. „Ali šta god. Mogu da vam ih
ispričam na žurki. Ili nikad. Mislim, pa, kada sam planirala izlazak, napravila
sam taj, kao, eksel dokument s nekim osnovnim planovima.“
Naravno da jeste. Ipak je ona Ema Džonson.
„Volela bih da vidim taj dokument“, kažem joj smešeći se.
„Stvarno?“
„Zaista bih“, kažem.
„Pa, ovde sam maminim kolima“, kaže Ema pokazujući prema parkiralištu
za đake. „Hoćeš da te povezem? Možda možemo da odemo da jedemo. Mislim,
ako imaš vremena.“
208 DŽENIFER MATU

Nasmešim se Emi. Naravno da imam vremena. Leto je, s dugim, dokonim

danima preda mnom. Pred nama. Savršenim za sanjarenje. Savršenim za
smišljanje. Savršenim za planiranje kako će to Drčne uzvratiti udarac.
NAPOMENA AUTORKE
Najdraža čitateljko,

Kada sam počela da se interesujem za feminizam i ženski pokret, u

mračnom veku ranih i sredine devedesetih, internet nije bio dostupan
prosečnom korisniku. Da nije bilo časopisa „Sassy“ (saznajte nešto više o
njemu!) i mojih iskustava s koledža, možda bih predugo ostala u mraku
neznanja o tome koliko inspirativno, ispunjujuće i, da, radosno može biti živeti
životom feministkinje.
Sada imamo internet koji nas snabdeva, osim snimcima slatkih kuca i
maca koji su najbolji drugari, i činjenicama o feminizmu. U nastavku su dati, ne
nekim naročitim redosledom, neki od izvora koje ja lično volim. Potrudila sam
se da izaberem izvore koji podržavaju intersekcionalno feminističko
stanovište i otvoreni su za sve dame, uključujući i obojene devojke, devojke sa
smetnjama, kvir devojke i transrodne devojke.

feministing.com
rookiemag.com
bitchmedia.org
bust.com
thefbomb.org
scarleteen.com
therepresentationproject.org

Ako želite da u rukama držite staru dobru knjigu, veoma preporučujem „Full
Frontal Feminism: A Young Woman's Guide to Why Feminism Matters“
Džesike Valenti i „We Should All Be Feminists“ Čimamande Ngozi Adiči. Ako
biste želele da pogledate zanimljiv dokumentarac, preporučujem „She's
Beautiful When She's Angry“.
A ako biste želele više informacija o Riot Grrrls, pogledajte dokumentarac
„The Punk Singer „ili pročitajte „Girls to the Front: The True Story of the Riot
210 DŽENIFER MATU

Grrrl Revolution“ Sare Markus. Ima mnogo zabavnih stvari na netu koje je lako
pronaći, uključujući intervjue i snimke. Samo potražite Riot Grrrl.
Ako biste želele da živite životom Drčne devojke i da upoznate druge
devojke slične vama, idite na moxiegirls-fightback.com, ili pošalite imejl na
moxiegirlsfightback@ gmail.com.
Hvala ti, najdraža čitateljko, što si odvojila vreme da upoznaš Viv i njene
drugarice. I uvek zapamti da Drčne uzvraćaju udarac!

xoxoxo,
Dženifer Matu
ZAHVALNICE
Želela bih da se zahvalim svojoj majci, koja je kupila knjigu „Girls Can Be
Anything“ Norme Klajn i čitala mi je kad sam bila mala.
Želela bih da se zahvalim svim Drčnim devojkama i ženama koje sam
srela na svom životnom putu i koje me svakodnevno inspirišu.
Hvala Kejtlin Hani i bendu Bikini Kili što su stvorile pesme koje u
četrdesetoj godini volim isto kao i u dvadesetoj. Naročito „Rebel Girl“ i „Feels
Blind“ xoxoxoxo
Milion puta hvala mojoj divnoj urednici Ketrin Džejkobs, za njenu
neprestanu izuzetnost i pažnju.
Zauvek sam zahvalna svojoj neverovatnoj agentici Keri Sparks i čitavom
timu u Levine Greenberg Rostan, zato što se uvek staraju o mojim interesima i
pomeraju čitave planine kad je to potrebno.
Hvala čitavom timu u Macmilan i Roaring Brook Press, naročito Meri Van
Akin i Džoani Kirbi, dvema najdrčnijim damama u izdavačkom poslu.
Velika zahvalnost osoblju i učenicima gimnazije „Beler“ na podršci i
ohrabrenju moje druge karijere. Kardinalno sam ponosna!
Un abrazo muy fuerte divnom Dominu Perezu, koji je čitao delove rane
faze rukopisa.
Mnogo puta hvala Diju Gravinku, za njegove priče iz malog grada u
Teksasu, uključujući i onu o krstarenju pogrebnom opremom.
Ogromna zahvalnost svim prijateljima koji su me podržali u ovom
spisateljskom putovanju, naročito Kejt Sovi, Džesini Tejlor, Džili Marfi, Kristi
Desir, Samer Hikok, Tamari Kiper, Li Bardugo, Avi Deleira, Ejmi Lejborn,
oganizaciji YAHOUs kao i Valeri Keler, Kejti Berner i svim divnim ljudima u
knjižari Blue Willow u Hjustonu.
Hvala članovima moje porodice, koji su i dalje moji najveći fanovi, s
najposebnijom zahvalnošću mom predivnom mužu Kevinu, koji zna da se kad
se otac brine o svom detetu to ne zove dadiljanje. Ovo ne bi bilo moguće bez
tebe. Ljubav veličine Teksasa tebi i Eliotu zauvek.