PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?
Il' je vec bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene dosla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prosla.
Mozda smo celu jesen obisli
u zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?
Da. Mora biti da je tako.
Miroslav Antić