IZVOD IZ KNJIGE „SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI

INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

PSIHODINAMIKA SPOSOBNOSTI ZA LJUBAV

Sposobnost za ljubav
Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.
Nezrela ljubav kaže: Volim te jer te trebam.

Zrela ljubav kaže: Trebam te jer te volim.

Erih From

Ljubav kao umeće-Fromova teorija

Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je,
doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji. Međutim, mislimo
da Fromovo razlaganje ljubavi na “komponente” nije išlo dovoljno u razlaganje te složene sposobnosti i
da nije pokazalo iz kojih “atoma” se sastoji složeni “molekul” ljubavi. U ovom tekstu ćemo pokušati da,
konsultujući različite izvore iz četiri psihoanalitičke psihologije (teorije nagona, self psihologije, ego
psihologije i teorije objektnih odnosa) malo detaljnije raščlanimo kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u
ljubavi, ljubav kao složenu sposobnost. Da počnemo prvo od Froma (1990):

“Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje
koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme«, ako ima sreću? Ova mala knjiga se zasniva
na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu. Činjenica je da ljudi
ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i
nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti
da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili
pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre
kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti
da voli. Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim
ciljem, oni slede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava
uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito
izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini
postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira,
zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi.
Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe:
»zadobiti prijatelje i uticajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva
pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači » - biti popularan« i »imati seksipila«...
Pošto usvoje ovo stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, kaže From, druga premisa je
pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi
vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela.
Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog
društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom
veku. U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila
spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema
konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez takvih
posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto
je brak već sklopljen. U poslednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala
gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode
nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji
ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati
važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.
S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture. Čitava
se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmene. Sreća
savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega
onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra
ljude na sličan način. Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada
koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu
personalnosti. Ono što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao
i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna devojka koja puši i pije, koja je
neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju
devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas
mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«. Na svaki način, čovek se
zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti
razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta
njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene
i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osećaju da su našle
najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti.
Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu
ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija
prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi
slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.
Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži
u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno,
»ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste
da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od
najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za
osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je
olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto.
Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju,
njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo
razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak,
oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje«
jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju
njihove prethodne usamljenosti.
To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje
o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili
pothvata koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak
tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili
radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se,
naprosto, odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi, čini
se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom
neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.
Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće,
baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom
smislu kao što to moramo činiti kad želimo savladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku,
slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

Proces ovladavanja umećem može se prikladno podeliti na dva dela: jedno, ovladavanje
teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo
poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje,
nisam nikako merodavan u oceni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike
prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju,
tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći
faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti
naš najviši cilj. Ništa nam u životu ne sme biti važnije od tog umeća. To važii za muziku,
medicinu, stolarski zanat — a i za ljubav. I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u
našem društvu tako retko pokušavaju da savladaju to umeće, čak uprkos svojim očitim
neuspesima. Uprkos duboko ukorijenjenoj žudnji za ljubavlju, gotovo se sve drugo smatra
važnijim od ljubavi: uspjeh, prestiž, novac, vlast — gotovo svu svoju energiju upotrebljavamo da
saznamo kako da postignemo te ciljeve, a vrlo se malo trudimo da ovladamo umećem ljubavi.
Zar se samo ono smatra za vredno truda čime se može steći novac, prestiž, a ljubav, koja koristi
»samo« duši, ali je nekorisna u modernom smislu, predstavlja luksuz na koji nemamo pravo
trošiti mnogo energije?
Tako nam je From dao osnovne postavke o uzrocima ljudskih problema sa ljubavlju: da
je ne smatraju umećem koje treba naučiti, da se više fokusiraju na kako biti voljen nego kako
voleti, da se više bave objektom ljubavi nego funkcijom voljenja, da imaju tržišnu orijentaciju u
ljubavi.

Iskustva u radu sa klijentima u našoj dugogodišnjoj psihoterapeutskoj praksi uverila su

nas da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani
sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života...Frojd je govorio o tome
da je silj psihoterapije da se osoba osposobi da voli i radi. Mislimo da je to jedan te isti cilj. I
sposobnost za rad je produkt ljubavi. Zato ćemo ovu složenu ljudsku sposobnost malo detaljnije
analizirati da bismo dostigli, makar u izvesnoj meri, prvi Fromov uslov - teorijsko razumevanje
ljubavi kao umeća. Da vidimo šta je o tome From rekao.

Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovek postaje prva vrsta izbačena iz svoje
povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu
ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode,
već njegovim vlastitim snagama i borbom. Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da
njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će taj život, ionako
nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju - u
čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva "izolovanošću". Ona izaziva stid, nelagodu
i anksioznost, ako je ne uspemo savladati, povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što
nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja
izolovanosti:

a) Orgijastička stanja - ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo
povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati
izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i
alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih
stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.
b) Komformizam - utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini
posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata
nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.
c) Stvaralačka aktivnost - stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta,
spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje
samo - ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. "Bez ljubavi,
ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan" (Fromm E, 1990). Ljubav nije sve ono što njome
smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje
potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički - aktivan i mazohistički -
pasivan. Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast - ništa od toga
nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje
ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe
ciljeve, neusmerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno
produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo
aktivno učešće. Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo
šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. "U činu davanju nešto je
rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen."
Šta nam je to potrebno za ljubav?
Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav
je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke
osobine.
a) Briga - nju najbolje pokazuje briga majke za dete. Ljubav traži da nesebično i aktivno
podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. "Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko
onoga što voli."
b) Odgovornost - u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju
volimo, otkrivši ih sami ili vođeni njenom sugestijom.
c) Poštovanje - znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući
sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.
d) Poznavanje - omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo
kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način
pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i
destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To
sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svetom, da smo
upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina
osobe koju volimo.

Eh, briga, odgovornost, poštovanje, poznavanje...to su takođe složene, zrele

sposobnosti uključene u ljubav do kojih treba doći i za koje, takođe, postoje određeni preduslovi,
sposobnosti koje su u njih uključene. I ove “lego kockice” sastoje se od manjih koje su u njih
ugrađene. Međutim, pre nego što pređemo na dublju vivisekciju ljubavi kao sposobnosti, da se
pozabavimo još malo nekim Fromovim zapažanjima o ljubavi kao sposobnosti:

Ljubav i polnost

Ljubav, osim odgovora na problem izolovanosti, pruža još jedno rešenje - biološke potrebe za
sjedenjenjem suprotnih polova. Osim seksualnog nagona, imamo želju da se psihički spojimo sa
drugim polom. U činu telesnog spajanja nastaje novo biće, pa se, tako, i u psihičkom spajanju
ljubavnici ponovo rađaju. From se suprostavlja Freudu, tvrdeći da libido nije samo nagon, da pol
za sobom povlači osobine ličnosti, karakteristično izražene kod muškaraca i žena i da,
sjedinjavanjem sa partnerom suprotnog pola, mi težimo i za sjedinjenjem tih osobina. Kao u
Platonovoj priči o Androginom biću koje je nekada postojalo (muško i žensko u jednom biću), pa
su ga bogovi podelili...i sada svako traži svoju drugu polovinu da bi se osećao celim.

Koga mi volimo? - Vrste ljubavi

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi
svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i
celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:
a) Bratska ljubav - osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu,
odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vođena je potrebom da
se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje
se saosećanjem i željom da se pomogne. Možemo reći da je ovaj oblik ljubavi u osnovi
psihoterapeutskog stava.
b) Majčinska ljubav - javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a
drugi je ulivanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj
moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje
raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku, ako nije naučila da voli druge
ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo
se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti
zadovoljavajući postavljene kriterijume.
c) Erotska ljubav - želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova
ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda
da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega,
i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin
volje i individualna privlačnost.
d) Ljubav prema sebi - briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti
otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnost nije ljubav - samo prazna osoba
pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića,
sasvim prirodno, voli i sebe, jer je i on ljudsko biće.
e) Ljubav prema Bogu - potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem. Možemo je posmatrati
kroz razvoj ljudskog društva i kroz razvoj pojedinca. Pokušavajući da se sjedini sa prirodom od
koje se postepeno odvajao, čovek je najprije obožavao njene delove (životinje, biljke), potom
toteme, zadim predmete, kao proizvode svojih ruku, da bi napokon, postavši svestan sebe, dao
bogovima ljudsko obličje. Najpre je vladao matrijarhat, potreba za majčinom bezuslovnom
ljubavlju, a potom se pojavio lik Boga koji zahteva, kažnjava, uslovljava i nagradjuje, dakle Bog
koji je imao lik oca. Dalji razvoj pojma Bog ogleda se u tome što se on gubi kao lik, kao biće i
poistovećuje se sa onim što jesu njegove vrednosti - pravda, ljubav, samilost... Od stepena
razvoja pojedinca zavisi da li će u Bogu tražiti majku ili oca, dakle da li ce učiti o Bogu, ili ga
prihvatiti kao način života i postati deo pravde, samilosti i ljubavi.

"Praktična" upotreba

Završavajući svoju knjigu, From navodi nekoliko zahteva koji se moraju savladati pre
bilo kojeg umeća. To su disciplina, koncentracija, strpljenje i fokusiranost na željeno umeće
kao na glavni cilj. (Takođe složene sposobnosti koje zahtevaju preduslove). Za umeće ljubavi,
važno je da prevaziđemo vlastitu sebičnost (o narcizmu i ljubavi govorićemo kasnije) i ljude
prihvatimo objektivno, a ne kroz sebe. Važno je imati i veru - ( "kvalitet izvesnosti i čvrstina
koju imaju naša uvjerenja", videćemo kasnije kakvu ulogu u toma igra “konstantnost objekta
ljubavi”, sposobnosti tolerancije na frustraciju i ambivalenciju, sposobnost neutralizacije,
sposobnost da se žali...) Verujemo u osobu koju volimo, u njenu ljubav, u njenu ličnost, ali i u
sebe i svoje "ja". Moramo, verujući u ljude, verovati u čovečanstvo, verovati da su "čovekove
mogućnosti takve da će ... biti sposobne da izgrade socijalni poredak kojim vladaju principi
jednakosti, pravde i ljubavi (prisetimo se Eriksonovog „bazičnog poverenja“ i šta je potrebno da
se ono razvije). Pored vere, moramo imati hrabrost da se predamo i shvatiti da je teže voleti nego
biti voljen (I hrabrost je osobina koja se sastoji iz niza sposobnosti. Prisetimo se Kohutovog
teksta o hrabrosti, nuklearnom selfu i selfobjektima, grandioznom selfu i idealizovanom
roditeljskom imagu...Šta je sve potrebno za veru i hrabrost.).
Nakon što je naveo tolike brojne primere u kojim okolina poriče važnost i suštinu ljubavi,
Fromm postavlja završno pitanje. Da li je moguće voleti, a živeti u toj takvoj okolini? I daje
odgovor. Oslanjajući se na veru u čovečanstvo, kao jedan od stepenika ka ljubavi, zaključuje:
potreba za ljubavlju skrivena je, ali postoji. Postoji šansa da ona jednom prevlada, da se stvarnost
promeni i ljubav bude prihvaćena kao vrhovni zakon. Lepo bi bilo kad bi tako bilo. Ali, da
magarac ne bi crkao do zelene trave, valja ispitati mogućnost da se voli i u svetu takvom kakav
je. Možda je čak i to moguće. Zapravo, da bi pomogli čoveku da se izbori sa svojim emotivnim,
psihološkim problemima, moramo mu pomoći da ovlada sposobnošu ljubavi što je više moguće.
Naravno, da bismo u tome uspeli, moramo i sami znati kako se to radi (ne samo teorijski, već i u
praksi) i imati volju da to i primenjujemo, da nam, kako From reče, ovladavanje umećem bude
najviši cilj. Koliko je onih koji su spremni za takav poduhvat?

Tri Frojdove teorije o ljubavi

Spomenuli smo Platona i mit o androginu. Kroz razmatranja tog mita možemo videti dva
važna Platonova doprinosa razumevanju ljubavi koja su centralna i u kasnijim Frojdovim
gledištima. Prvi Platonov doprinos je upravo taj mit o dvojnim bićima (muško i žensko u jednom
- androgino biće) koji objašnjava poreklo ljubavi. Prema toj priči, naši preci su bili sastavljeni od
dve osobe u jednoj. Zbog osećanja ugroženosti takvom moći u ljudima, Zevs ih je prepolovio na
dva bića, ostavljajući svako od njih nekompletnim i sa večitom čežnjom da nađu svoju drugu
polovinu i spoje se sa njom. Takođe, u “Simpozijumu”, Diotima govori o tome da fizička lepota
može biti transformisana kroz sukcesivne korake na metaforičkoj lestvici ljubavi, u ljubav prema
mudrosti i apstraktnim vrlinama. Obe te ideje, ljubav kao ponovno nalaženje i sublimacija
želje, ugrađene su u psihoanalitičku teoriju.
Kroz psihoanalitički metod, Frojd je došao do toga da su različiti oblici ljubavi koje je
posmatrao povezani jedni sa drugima i da dele zajedničke koren u iskustvima iz detinjstva. U
tome su mu posebno bila od koristi zapažanja o ljubavi koja je dobio kroz analizu transfera
(prenosa osećanja sa značajnih osoba iz detinjstva na terapeuta). Iako su Frojdova zapažanja o
prirodi i genezi ljubavi bila revolucionarna, on nije napravio opsežnu i sveobuhvatnu teoriju o
ljubavi. Zapravo, možemo reći da je Frojd kreirao tri različite teorije o ljubavi (Bergmann M.,
1987)
Frojdova prva teorija o ljubavi je sadržana u “Tri eseja o o teoriji seksualnosti” (Freud,
1905) i u dva kasnija članka (Freud 1910, 1912). To je poznata teorija o ljubavi kao ponovnom
nalaženju, koja je možda najveći Frojdov doprinos razumevanju ljubavi. Prema tom gledištu,
ljubav je akt ponovnog nalaženja zato što voljena osoba nesvesno predstavlja edipalnog
roditelja. Ljubavi je inherentno svojstveno da je konfliktna jer ona mora evocirati predstavu
roditelja kako bi generisala strast, ali ta povezanost mora ostati nesvesna da ne bi seksualnost
bila inhibirana tabuom incesta. Srećna ljubav evocira predstavu roditelja bez okidanja tabua
incesta.
Ovde bismo mogli postaviti pitanje zašto bi ljubav bila ponavljanje edipalne vezanosti za
roditelja suprotnog pola ako je edipov kompleks razrešen. Pored toga, iz analize prenosa u
terapijskoj situaciji, znamo da klijentova zaljubljenost u terapeuta može biti i deo prenosa
potreba vezanih za roditelja istog pola. Međutim, to ne umanjuje značaj Frojdovih zapažanja da
ljubav često jeste ponavljanje ranijih odnosa sa objektima u novim vezama. Ljudi nesvesno traže
i nalaze partnere koji po nekim osobenostima (makar u njihovom doživljaju) imaju sličnost sa
njihovim roditeljem suprotnog pola (ali često i istog pola). Nalaze u partnerima tate ili mame.
Uglavnom iza takvih izbora stoji potreba da se ponovi slična vrsta odnosa kako bi se, kako kažu
geštaltisti, „dovršili nedovršeni poslovi“ i našlo bolje rešenje, ispravilo nešto što je nedostajalo.
Međutim, kod ponavljanja odnosa sa roditeljem koji je bio povređujući, novi odnos, umesto
popravljanja, bude replika povrede.
Druga Frojdova teorija ljubavi je sadržana u članku “O narcizmu” (Freud, 1914).
Ranijoj ideji da je ljubav ponovno nalaženje edipalnog roditelja Frojd je dodao da voljena
osoba, takođe, može predstavljati idealizovani aspekt sebe (selfa). Takva ljubav restaurira
stanje savršenosti spajanjem voljenog bića sa idealnim selfom osobe. Kao što je to lepo
izrazio Milan Rakić u „Iskrenoj pesmi“: „...Ti neceš znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe
sama...“. Izvor zaljubljenosti je često naše viđenje idealnog sebe u drugome. On ima ono što
bismo mi želeli da budemo.
Bergman (Bergmann, 1980) je pronašao treću Frojdovu teoriju o ljubavi ugrađenu u
tekstu “Instikti i njihove promene”(Freud 1915). U tom članku, Frojd je definisao ljubav kao
“stav ega” (t.j. Selfa), koji je određen ulogom voljenog bića u zadovoljavanju svih potreba
osobe, ne samo seksualnih. To je mnogo kompleksnije viđenje ljubavi od prethodnih teorijskih
pogleda. Ono se više odnosi na trajnu ljubav nego na zaljubljivanje. Frojdova treća teorija
sugeriše da je zreli ego preduslov za ljubav, jer kreiranje ljubavnog stava zahteva
integraciju višestrukih impulsa i afekata, uključujući i neprijateljske afekte (sugeriše
neophodnost razvijenosti prethodnih sposobnosti o kojima smo govorili-tolerancije na
ambivalenciju, na frustraciju, integrativne funkcije ega...). Pre doprinosa koje su dali ego
psiholozi, Frojd je video tu sposobnost kao prirodni sled instiktualnog razvoja i zato je smatrao
genitalnost kao preduslov za ljubav. U trećoj teoriji ljubavi Frojd počinje da posmatra ljubav kao
emociju, a ne kao sublimaciju instikta. Tako objekt ljubavi postaje jedinstven, a ne lako
zamenjiv kao objekt nagona. Kao posledica toga dolazi Frojdov zaključak da je ljubav više od
instikta, da je totalni ego uključen u voljenje svojih objekata. Iako u ljubavi može biti
ponavljanja odnosa sa roditeljima, ili viđenja idealnog sebe u voljenoj osobi, to nije sve. Može
postojati i realan odnos sa osobom koju volimo, koji nije samo prenos osećanja sa roditelja ili
projekcija idealnog sebe.

U članku ”O Intrapsihičkoj funkciji zaljubljivanja”, Bergman (1980) demonstrira kako su

Frojdove ideje o ljubavi modelirane na njegovoj topografskoj teoriji snova. Ljubav je transfer
libida sa figura iz detinjstva na neku figuru u sadašnjosti, okinut kada sadašnja figura evocira
nesvesnu predstavu primarnog objekta ljubavi. Kada se te dve predstave spoje-kondenzuju,
ljubav se pojavljuje kao i manifestni sadržaj sna. Nažalost, ljubav se može i rasprsnuti u vazduhu
kao “san letnje noći” nakon buđenja. Nije čudo što je Frojd bio pesimističan u vezi sa
romantičnom ljubavlju. Sa topografskog stanovišta, ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje
prošlosti, konstruisano da bude doživljeno kao realno u sadašnjosti, i predodređeno da
bude razočarenje u budućnosti. Sa prednostima koje donosi strukturalni model, smatra
Bergman, postaje moguć potencijalno optimističniji pogled na ljubav. Srećna ljubav može biti
više od ponovnog nalaženja. Bergman je (1971) bio jedan od prvih koji su doprineli novim
razumevanjima ljubavi prema kojima su preedipalne odrednice inkorporirane u strukturalni
model ljubavi. Kako?
 Bergman nije samo proširio teoriju o ljubavi tako što je uključio preedipalna iskustva, već
je istakao i važnost postedipalnog života i kreativnu upotrebu simboličkog procesa u kreiranju
ljubavnog odnosa koja ide izvan repetitivnog ponovnog nalaženja primarnog objekta ljubavi.
Naša potreba za ljubavlju je, prema Bergmanu, ukorenjena u bazičnom karakteru ljudske
prirode. Ljudsko biće nema volju ni da uđe u svet bez zagrljaja dobrodošlice svoje majke.
Potvrde za ovakvo stanovište nalazi u Špicovim (Špitz 1945) nalazima vezanim za hospitalizam
(decu u domovima) koji, prema njemu, potvrđuju postojanje instikta smrti koji mora biti
predupređen povoljnim balansom libida. Taj libido, ta ljubav, mora doći od sredine. Ako nema
emotivne dobrodošlice sredine, deca umiru (filzički ili emotivno umiru, iako su im osnovni
nagoni zadovoljeni).

Poreklo kapaciteta za ljubav

Primarno poreklo kapaciteta za ljubav leži u simbiotičkoj vezi sa majkom. Simbioza

je subjektivni izvor potrebe za „jedinstvom“, stanja koje se, delimično, može „ponovo naći“ u
stanju zaljubljenosti ili „prave ljubavi“. Međutim, kapacitet da se uživa u tom ponovnom
nalaženju „spojenosti“ u životu odraslih nije zagarantovana samo srećnom simbiozom u
detinjstvu. Uspeh u procesu separacije-individuacije je preduslov za srećno „jedinstvo“ i
poremećaji u procesu separacije čine to da je stanje „jednosti“ sa voljenom osobom ispunjeno
anksioznostima vezanim za gubljenje osobenosti i gušenje u simbiozi, za invazivnost voljene
osobe, probijanje granica...koji umanjuju kapacitet za ljubav odrasle osobe. Uspešna separacija-
individuacija je, međutim, samo prvi preduslov kapaciteta za ljubav.
Produžena bespomoćnost detinjstva praćena je brojnim iskustvima emocionalnog i
telesnog zadovoljstva koja razvijaju osećanja nežne ljubavi kao i senzualnog zadovoljstva i to
dovodi do strastvenosti edipalne ljubavi i podstiče edipalni konflikt. Agresivnost edipalnog
deteta odgovara agresivnosti koja dolazi od roditelja, ekscesivna roditeljska agresivnost
komplikuje edipov konflikt koje će dete morati da razreši kako bi volelo kao odrasla osoba.
Iako Edipov kompleks nosi u sebi emotivne zavrzlame, on je i preduslov kapaciteta
za ljubav. Edipov kompleks se mora transformisati, a ne raspasti. Koncept nestajanja
Edipovog kompleksa (Freud 1924) nije samo nekonzistentan sa Frojdovim stanovištem o
neuništivosti želje, već je u suprotnosti i sa njegovom teorijom o ljubavi kao ponovnom
nalaženju. Da je nestajanje Edipovog kompleksa moguće, dete bi ostalo bez objekta koje će
težiti da ponovo nađe kroz neki drugi odnos. Neki nalazi, koji govore da podizanje deteta od
strane većeg broja osoba umanjuje njegov potencijal za ljubav kao odrasle osobe, potvrđuju to
viđenje. Ako je detinja ljubav podeljena, kao odrasla osoba ono će imati previše objekata za
ponovno nalaženje od kojih ni jedan nema dovoljno emocionalnog značaja da zadovolji.
Ponovno nalaženje većeg broja objekata ljubavi u jednoj osobi je moguće, ali to zahteva veliku
integrativnu aktivnost za koju mnogi nisu sposobni (Bergman, 1987).

„Kontranalaženje“-suprotan izbor

Ponovno nalaženje je relativno jednostavno kada postoji dobar voljeni prototip.

Međutim, kada su rani objektni odnosi bolni ili razočaravajući, ponovno nalaženje
ponavlja destruktivni odnos. Bergman je (Bergman, 1971) je postavio i novi koncept-
„kontranalaženje“ (ili suprotan izbor) koji je definisao kao kompulsivno izbegavanje osoba
koje su kao originalni objekt. Kontranalaženje izbegava destruktivnost patološkog
ponovnog nalaženja, ali ljubavi baziranoj na kontranalaženju nedostaje strasna uverenost
u ljubav prema voljenoj osobi kao kod ponovnog nalaženja. Tako da, prema Bergmanovim
opisima, i kontranalaženje izgleda kao problem, izbor manjeg od dva zla.

„Lečeća ljubav“
U svojim kasnijim radovima (Bergman, 1987) on je uneo pozitivniju verziju kontra
nalaženja. Primetio je da ljubav može biti zasnovana na fantaziji o novom objektu koji leči
rane zadobijene od strane roditelja. Lečeći objekt je neko od koga se očekuje da će proširiti
potencijal osobe za sreću tako što će pružiti emocionalna iskustva kao što su ohrabrivanje,
optimizam ili ogledanje (empatiju) …ono što je nedostajalo u primarnim odnosima.
Traganje za lečećim objektom osobu iznutra ispunjava nadom, mada je predisponirano za
razočarenje ako su nade suviše velike. Ipak, traženje ljubavi koja leči je progresivno-ono gleda
unapred, u novu budućnost koja nije ponavljanje prošlosti. Iako Bergman nije bio eksplicitan u
tome, koncept lečeće ljubavi treba razlikovati od kontranalaženja jer je zasnovan na
traženju nečega dobrog, a ne na prostom izbegavanju lošeg.
Lekovita ljubav ne može da obezbedi vezu sa nečijim infantilnim objektima ljubavi, ali
može da oživi umrtvljene potencijale za osećanje zadovoljstva i intimnosti. Lečeća ljubav sadrži
neke misterije koje još treba ispitati i razjasniti. Kako osoba uopšte dolazi do predstave lečeće
ljubavi ako ona nije zasnovana na ranijem iskustvu? Iako Bergman to nije elaborirao, njegovi
komentari sugerišu da poreklo predstave o lečećoj ljubavi može da potiče iz dve različite zone
iskustva: prvo, želja za lečećom ljubavi može biti formirana kroz simboličku elaboraciju
trenutaka i delova iskustva, uključujući prolazne momente povezanosti i zadovoljstva koji su
proživljeni ili direktno ili kroz posmatranje zadovoljavajuće ljubavi koju dobijaju drugi. Druga
zona iskustva je interpersonalno iskustvo iz postedipalnog perioda ili iz perioda života odrasle
osobe. Bergman je (Bergman, 1988) smatrao da promene u ljubavi u životu odrasle osobe
mogu reorganizovati sposobnosti individue za ljubav. Emocionalne potrebe koje nisu
zadovoljene u detinjstvu mogu biti naknadno zadovoljene u životu odrasle osobe i takva
odrasla „iskustva zadovoljenja“ mogu da doprinesu evoluciji novih libidinalnih
prototipova (obrazaca voljenja).
Iako je bolja varijanta od patološkog ponovnog nalaženja, potraga za lekovitom
ljubavlju komplikuje ljubav. Divergencija želja za poznatim figurama iz detinjstva i želja
za novim, lekovitim objektom sa druge strane, stavlja velike zahteve pred kapacitete ega za
integracijom, i svaki realni objekt može otići (ili biti napušten) ako se bilo koja od ove dve
oprečne težnje ne ispuni. Frojdova klasična formulacija iz prve teorije o ljubavi - da je ljubav
uhvaćena u kontradikciju između želje za incestuoznim i neincestuoznim, mora se proširiti
da uključi drugu fundamentalnu kontradikciju u dinamici ljubavi. Ljubav može, takođe,
biti rastrzana konfliktom između želje za poznatim, ali povređujućim objektom, sa jedne
strane, i želje za lečećim objektom sa druge. (Česta tema ljubavnih romana, ili serija, a i često
pitanje vezano za životne izbore partnera: Zašto nekoga privlači veza sa osobom koja je
povređuje, a ima nekoga ko joj sve pruža…Zašto se, uopšte, dvoumi…Zašto se zaljubljuje u
„kretene“, a nema takvu strast prema nekoj „dobroj“ osobi? Kao što reče, to jest otpeva, Oliver
Mandić u svojoj pesmi: „Nije za nju, nije za nju, čovek ko ja da je očima pije, nije za nju čovek
ko ja, za nju je tip da je psuje i bije...“). Već smo napomenuli da je jedna od kontradikcija u
dinamici ljubavi i sukob između potrebe za jedinstvom sa voljenim bićem i straha od
stapanja, gubljenja individualnosti. Druga kontradikcija je sukob između potrebe za
povređujućim objektom i potrebe za lečećom ljubavlju.

Intrapsihičke funkcije ljubavi

Ljibav ispunjava seriju intrapsihičkih funkcija. Bergman je (Bergman, 1980)
identifikovao četiri takve funkcije:

1. Strast ljubavi pospešuje transfer libida sa infantilne (incestuozne) predstave iz

nesvesnog, gde zadovoljenje nije moguće, u sadašnje, neincestuozne interpersonalne
veze, gde je zadovoljenje dostupno. U ljubavi se strastvene emocije i seksualnost prema
roditelju suprotnog pola prenose u odnos u kojem su dozvoljene.
2. Ljubav simbolički restaurira izgubljeni objektni odnos iz detinjstva. To je osnova
doživljaja koju često imaju zaljubljeni „kao da se znamo celog života...bili razdvojeni, pa
smo se ponovo sreli“, „kao da sam se vratio/la kući“, „kao da smo bili zajedno u nekom
prethodnom životu...“
3. Ljubav restaurira, u izvesnoj meri, raj simbiotičkog jedinstva. U zaljubljenosti
partneri osećaju „kao da su jedno“, da „postoje samo oni, a da je svet oko njih stao“...“da
su se stopili, u rajskom jednistvu“...što su doživljaji veoma slični onome što oseća beba u
doživljaju spojenosti sa majkom u periodu simbioze.
4. Ljubav leči rane povrede i deprivacije. Može nam pružiti „korektivna emotivna
iskustva“, iskustva da se možemo osećati drugačije nego u našim „prvim ljubavima“-
ljubavima sa roditeljima koje su imale neke povređujuće aspekte.
U svom radu Bergman povremeno pominje još tri funkcije ljubavi:

5.) Ljubav može da povrati narcističku ravnotežu kroz projekciju ego ideala na voljenu
osobu (Frojd, 1914). (Voljena osoba može, uživanjem u onome što dobija od partnera, da hrani i
ego ideal svog ljubavnika. Osoba oseća „kako je dobra i sposobna da voli, pruži zadovoljstvo
partneru“-što je realizacija sopstvenog ego ideala. „Bolji sam kad sam sa tobom…budiš najbolje
u meni…Projekcija ego ideala u voljenu osobu čini nas savršenima jer smo u vezi sa svojim
idealom u voljenoj osobi, ali i obratno, sposobnost partnera da primi čini nas savršenim jer
posedujemo moć zadovoljavanja, moć ljubavi…Ljubav zadovoljava uzajamno narcističko
ispunjenje ).
6.) Heteroseksualna ljubav može učvrstiti polni identitet time što sadrži identifikaciju sa
suprotnim polom (Razumevanje, empatija i identifikacija sa potrebama suprotnog pola
učvršćuje identifikaciju sa sopstvenim polom. „Kad volim, razumem šta je potrebno ženi koju
volim, a ja kao muškarac to mogu i želim da pružim...volim što sam muškarac...“, isti proces se u
ljubavi odvija i kod žene).
7.) Stećna ljubav može restaurirati detinji kapacitet za igru (u odrasloj osobi) -
kapacitet da se poveže fantazija sa objektivnom stvarnošću u zajedničkoj interpersonalnoj
stvarnosti (ko bajagi stvarnost, uživanje u „ljubavnim igrama“). Sve ove funkcije, naravno,
imaju i svoju patologiju, ali su i deo normalnog ljubavnog života.
Zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi
Bergman je naglasio razliku između zaljubljivanja i ostajanja u ljubavi. Zaljubljivanje
evocira infantilno, dok ljubav zahteva zrelost. Zaljubljivanje može da vodi do trajne
ljubavi, ali nema „kraljevskog puta“ iz jednog u drugo. Kompletan put zahteva
navigacionu veštinu budnog ega. Pet ego funkcija su posebo važne na tom putu:

1) Ljubav zahteva testiranje realnosti da bi se uvideli realni kvaliteti voljene osobe.

2) Ego mora da integriše reprezentacije prethodnih objekata ljubavi sa novim objektom
da bi se dostigla snažna ljubavna struja (da poveže osećanja vezana za primarne
objekte ljubavi-roditelje, sa osobama koje voli kao odrasla).
3) Ego mora da se suprotstavi silama superega i da zaštiti novu ljubav od tabua incesta
(da poveže osećanja vezana za primarne objekte sa novim objektima, ali da to ne pokrene
i zabrane vezane za incest koje su asocirane sa primarnim objektima).
4) Ego mora da drži pod kontrolom zahteve ida koji insistiraju na potpunom
zadovoljenju (novi objekti ne mogu zadovoljiti potrebe na isti način na koji su to činili
roditelji ili na koji smo, kao deca, želeli da to čine, već na načine koji odgovaraju zrelim
osobama).
5) Ego mora da spreči patološki izbor objekta „pregovaranjem“ između potreba za
ponovnim nalaženjem, sa jedne strane, i potreba da se nađe siguran objekt ljubavi,
sa druge strane (ako se traži novi objekat koji je sličan starom, povređujućem, očekuje
se razrešenje, ispravljanje odnosa, „happy end“, i zato su interesantniji partneri koji su
slični originalnom povređujućem objektu, da bismo kroz odnos sa njima ispravili taj tip
odnosa. Međutim, pošto se, uglavnom, samo ponovi povreda, jer se ponavlja obrazac
stečen sa originalnim objektom, ne dolazi do razrešenja. Siguran objekt ljubavi bi mogao
biti dobro „korektivno emocionalno iskustvo“, ali siguran novi objekt nije interesantan,
jer sa njim nemamo šta da ispravljamo. Naš ego može postati svestan toga, i upravljati
potrebom za ponavljanjem, usmeravati nas na izbor zdravijeg, sigurnijeg partnera).
Uh, koliko posla taj jadni ego mora da obavi da bismo prešli iz zaljubljenosti u ljubav!!
Možemo videti da je Bergman video ljubav kao kompromisnu formaciju, kompleksnu
integraciju višestrukih želja i objektnih odnosa iz svakog razdoblja razvoja, zajedno sa
njihovim anksioznostima i odbranama. Zato ima mnogo oblika ljubavi sastavljenih od
različitih kombinacija i sastojaka i različitih rešenja konfliktualnih izazova koje oni
postavljaju. Sve neobičnosti ljubavi, neobični rituali, perverzije i preduslovi za ljubav, mogu
se razumeti kao ekspresija poteškoća u integraciji tih brojnih činilaca. Nema čiste ljubavi,
kao što nema ni čiste perverzije. Svaka ljubav sadrži kontradiktorne emocionalne sile, i
integraciju tih sila, što čini da je ljubav mnogo više od jednostavnog ponovnog
nalaženja.

Bergman (Bergmann, 2001) daje i listu prepreka zrelom ljubavnom odnosu:

-Destruktivna moć prisile ponavljanja (repeticije kompulsije) - potreba da ponavljamo

traumatične odnose
 -Nerazrešeni Edipov kompleks – opterećenost ljubavi incestuoznim težnjama i zabranama.
Patološki narcizam - nesposobnost da se voli drugi, centriranost na sebe.
Zahtev da se objekt transformiše - potreba da se drugi menjanjaju prema našim zahtevima.
Agresivni nagon – potreba da se obejkt ljubavi, povredi, porazi, ponizi, pobedi...
Zavist i ljubomora – potreba da se kod objekta ljubavi obezvredi ono zbog čega mu se
divimo ili ga cenimo, da mu se to oduzme, jer mi to nemamo, a želimo (zavist). Potreba
da posedujemo objekt ljubavi, da izbegnemo svako rivalstvo, da ograničimo slobodu,
nateramo osobu da bude samo naša, da se pobedi rival, potencijalni ili aktuelni treći. U
zavisti su uključene dve osobe, u ljubomori tri.
Sa tako puno prepreka koje treba savladati nije ni čudo što srećemo tako malo zrelih
ljubavnih veza kod odraslih. (Bergman je još bio i „milostiv“ u nabrajanju prepreka. Kasnije
ćemo ih navesti još.). Na sreću, postoje i neki saveznici u tom teškom traganju za zrelom
ljubavlju:

-Uvid i samospoznaja
-Želja za razvojem
-Zahvalnost
-Sposobnost praštanja

Psihoterapija i povećanje kapaciteta za ljubav

Psihodinamski pristup u psihoterapiji pruža mogućnost za povećanje kapaciteta za ljubav.
U psihoanalizi, kroz transfer osećanja na terapeuta, pojavljuju se potisnuta ljubav vezana za
arhaične predstave voljenih objekata koja se pomera na analitičara. Naravno, taj proces je
konfliktan: kada se ljubav oslobodi potiskivanja, ona je još uvek uhvaćena u konflikt iz
detinjstva. Srž psihoanalitičkog postupka je interpretiranje tih konflikata i nesvesnih pomeranja
na analitičara. Oslobođen od potiskivanja, od konfliktnih zapetljavanja i vezanosti za analitičara,
libido može ponovo da traži objekte u realnom svetu. Pri tome, postojeći prototipovi su osnova
za ponovno nalaženje.
Klinička situacija je, međutim, mnogo komplikovanija kada su postojeći prototipovi
modeli za destruktivno ponavljanje. U analizi zakvih kliničkih problema Bergman (Begmann,
1982) citira Frojdovo razlikovanje između transfera koji su „čisto ponavljanje“ nekog ranijeg
odnosa, i transfera koji su „revidirano izdanje“. Ovaj drugi vid transfera revidira stari prototip
kombinovanjem sa novim činiocima koje osoba nalazi u odnosu sa analitičarem (Freud, 1905).
Taj transfer kao „revidirano izdanje“ omogućava klijentu da prihvati povezanost u analitičkoj
situaciji koja se zasniva na prihvatanju i razumevanju, kao zameni za mnogo primitivnije oblike
zadovoljenja. U tradicionalnoj analizi, analitički odnos je neophodan i pospešujući kontekst za
analitički rad, ali je oživljavanje i rasvetljavanje infantilnih konflikata ono što je od presudnog
značaja za promenu. Međutim, tamo gde nedostaju funkcionalni prototipovi ljubavi, iskustvo
novih, drugačijih interakcionih obrazaca u okviru analitičkog odnosa mogu igrati važniju ulogu u
tretmanu. Tada transferni odnos koji revidira stare obrasce može dovesti do novog
zadovoljavajućeg odnosa ili možda do dugo tražene ljubavi koja leči. Iskustvo analitičkog
odnosa može tako postati baza za nove libidinalne prototipove (obrasce voljenja).
Ako uporedimo Frojdovo viđenje ljubavi sa Bergmanovim, možemo uočiti veliko
pomeranje u naglasku. Frojd je video ljubav sa topografskog stanovišta, prema kojem do ljubavi
dolazi kada se predstave arhaičnog objekta ljubavi spajaju sa figurama iz tekućeg života. Prema
njegovom mišljenju, ljubavni život individue je repetitivna serija sukcesivnih ponovnih nalaženja
istih osnovnih prototipova. Prema Bergmanovom gledištu, ljubavni odnosi takođe formiraju
serije, ali te serije nisu uvek determinisane samo ponavljanjem. Inovacije i otkrića mogu takođe
da igraju značajnu ulogu u sledu ljubavnih odnosa, unoseći u te serije progresivno usmerenje. Iz
Bergmanove perspektive, teorijski naglasak je pomeren od ponavljanja na promenu, od
ponovnog nalaženja starih prototipova na progresivno kreiranje novih modela ljubavi pod
uticajem novih iskustava zadovoljenja koja se događaju u psihoanalitičkom tretmanu ili u životu
osobe.

Terapijski odnos, vaspitanje i zrela ljubav

Viđenje terapijskog odnosa kao vaspitnog procesa kroz koji dolazi do učenja klijenta o
zrelim načinima voljenja i proširivanja kapaciteta za ljubav daje i Scott Peck (1987).
Ako bismo izvukli suštinu svih „tehničkih“ pojmova psihoanalitičkog metoda i načina
delovanja analitičara u odnosu prema analizantu, mogli bismo, svakodnevnim rečnikom, reći da
je odnos analitičara prema analizantu zrela ljubav. Šta je to zrela ljubav? Peck je definiše
teleološki. Ljubav je, po njemu, volja da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi
duhovni razvoj i sazrevanje. Zrelost ljubavi ne određuje intenzitet osećanja, već
svrsishodnost aktivnosti. Osoba može, sa intenzivnim osećanjem, „iz velike ljubavi“, „jer ne
može bez voljene osobe“... i sličnih emocija, činiti mnoge stvari koje su destruktivne za razvoj
„voljene“ osobe. Dete se može ugušiti „roditeljskom ljubavlju“. Ljubav je, dakle, određena kao
aktivnost koja potpomaže duhovni razvoj onoga prema kome je usmerena. „Život je težak“,
tako počinje Peck svoju knjigu, „život predstavlja niz problema. Da li ćemo da kukamo nad
njima ili da ih rešavamo i naučimo svoju decu da ih rešavaju. Disciplina je osnovno oruđe za
rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti.“
Ovo je samo još jedan način da se govori o prihvatanju principa realnosti. Jung je rekao
da je neuroza uvek zamena za legitimnu patnju. Težnja da se izbegavaju problemi i emotivna
patnja koju donosi suočavanje sa njima je osnova „mentalne bolesti“. Izbegavajući pravu
patnju koju stvara suočavanje sa problemima, izbegavamo i razvoj koji je produkt procesa
rešavanja problema. Vaspitanje i psihoterapija su procesi koji bi trebalo da pomognu
vaspitaniku da prihvati patnju i nužnost suočavanja sa problemima i iskustvom bola koje
oni nose. Disciplina je osnovno oruđe u rešavanju životnih problema. Disciplina se sastoji od
„tehnika patnje“ ili „sredstava za konstruktivno doživljavanje bola“. Peck ih navodi četiri: 1)
Odlaganje zadovoljstva; 2) Prihvatanje odgovornosti; 3) Posvećenost istini; 4)
Balansiranje.
 Problem nije toliko u složenosti ovladavanja ovim oruđima, već u volji da se ona
upotrebe. Volja da se ona upotrebe je ljubav. Ove „tehnike patnje“ očito predstavljaju jedan
vrednosni sistem. Unutrašnja instanca koja bi bila odgovorna za sprovođenje ove vrste
„discipline“ ( humanistički Super Ego ) formira se pod uticajem osoba koje su sposobne i
voljne da se ponašaju – vole disciplinovano. Disciplina ( ova vrsta discipline ) se prenosi
procesom identifikacije, a volja da se disciplina koristi zrelom ljubavlju. Disciplinovana ljubav
je osnovno sredstvo formiranja kohezivnog „humanističkog“ Super Ega (Super ega ili
savesti koja nije progoniteljska, već potiče iz potrebe da se održi dobro osećanje sebe).
Odlaganje zadovoljstva je proces planiranja i raspoređivanja patnje i zadovoljstva
u životu tako što se prvo suočavamo sa neprijatnošću da bismo je pregurali i time povećali
zadovoljstvo. Dete postepeno ovladava sposobnošću da toleriše napetost, odlaže neposredno
zadovoljenje i energiju ulaže u ovladavanje različitim veštinama kroz koje se odloženo
rasterećuje napetost i dobija zadovoljstvo na načine koji su prikladniji realnosti, sredini u kojoj
živi i njegovom uzrastu. Mnogima to ne uspeva. Govorili smo o tome vezano za bazične
emotivne sposobnosti. Odlaganje zadovoljstva je sposobnost koja je vezana za celovitost i
konstantnost objekta i ovladavanje tolerancijom na frustraciju. Balansiranje – „je vrsta
discipline potrebna da se disciplinuja disciplina.“ To je disciplina koja nam daje
fleksibilnost. U vaspitanju i psihoterapiji ono je neobično važno. Inače dobro „pravilo“ može
postati prepreka ukoliko se stalno ne vodi računa o trenutnoj realnosti. Frojd je, kada je u
pitanju analitička tehnika, izbegavao izraz pravila i isticao da su to samo preporuke čija se
vrednost mora ponovo proveravati u svakoj novoj situaciji. „Stavljanje u zagrade“ starog
iskustva, prigušivanje poznatog da bi se prihvatilo nepoznato, proces je kome se ljudi večno
opiru. Pojave otpora i transfera u terapiji su očigledan primer ove „inertnosti psihe“. Međutim,
da bi se postiglo balansiranje, potrebno je prethodno izgraditi stabilan sistem reagovanja.
Balansiranje se ne rađa iz haosa, već je proces postepenog labavljenja stabilne strukture.
Moramo razviti Ego ili Super Ego da bismo doveli u pitanje krutost ili neprikladnost nekih
njegovih aspekata. U terapiji, u radu sa osobama koje nisu razvile tzv. „intaktni Ego“ i
„koherentni Super Ego“, potrebno je prvo raditi na njihovoj izgradnji i strukturisanju (
tehnike „izgradnje Ega“ o kojima govore ego psiholozi, proces identifikacije sa
analitičarem ). U vaspitanju, normalno, put ka autonomiji vodi preko identifikacija sa
vaspitačima, heteronomnih faza u kojima se stvara dovoljno snažna struktura ličnosti koja može
da podnese „razlabavljivanje“ i preispitivanje bez opasnosti raspadanja.

Preduslovi za razvoj kapaciteta za zaljubljivanje i ostajanje u

ljubavi
Kernberg (1974) je govorio o preduslovima u razvoju osobe koji su potrebni da bi se
razvio kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, kao i o posledicama do kojih dolazi ako
osoba ne razvije te preduslove. Inidividua mora da dostigne dva razvojna stadijuma da bi se
uspostavio normalan kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi:
Prvi stadijum, kada se rani kapacitet za čulnu stimulaciju erogenih zona (posebno
oralni i kožni erotizam) integriše sa kasnijim kapacitetom za uspostavljanje potpunog
objektnog odnosa (konstantnost objekta). To praktično znači da je osoba u stanju da integriše
svoje potrebe za nežnošću sa doživljajem druge osobe kao posebne, autonomne ličnosti, koja nije
samo produžetak njenih potreba. Razvija se kapacitet za žaljenje, krivicu, i brigu (jer drugi više
nije samo objekt za zadovoljenje potreba) što rezultira u produbljavanju svesnosti o sebi i drugoj
osobi i početak je razvoja kapaciteta za empatiju i više nivoe identifikacije sa drugim. Dostizanje
ove razvojne faze omogućava razvoj kapaciteta za zaljubljivanje, uključujući kapacitet za
nežnost, i zreliji oblik idealizacije od one koja je karakteristična za primitivne mehanizme
cepanja, kao i izvesni kapacitet za identifikaciju i empatiju sa objektom ljubavi.

Drugi stadijum razvoja je puna integracija genitalnosti u ljubavni odnos (što se postiže
razrešenjem edipalnog konflikta) u kojem potpuno genitalno uživanje uključuje u sebe raniji
erotizam površine tela (senzualnost) u kontekst potpunog odnosa sa objektom, uključujući
komplementarnu seksualnu identifikaciju. To znači da osoba može da spoji nežnost i
seksualnost, da vidi svog partnera kao autonomnu osobu sa kojom ima odnos uzajamnosti.
Dostizanje ove faze omogućuje dalje produbljivanje uzajamne identifikacije i empatije između
partnera. Integracija genitalnosti u ljubavni odnos omogućava prelazak iz stanja
zaljubljenosti u stanje ljubavi. Pregenitalne težnje (potreba za stapanjem, idealizacija, kožni
erotizam, senzualnost, nežnost...) se uklapaju u genitalni primat (zadovoljavaju se u okviru
genitlne seksualnosti, ali nisu dominantne potrebe). Nežnost se proširuje na puno seksualno
uživanje, idealizacija postaje zrela privrženost nekom idealu koji predstavlja voljena osoba ili
nekom idealu vezanom za to šta par želi da postane (ulaganje u razvoj veze kakva se želi). Takva
idealizacija se više ne zasniva na nezrelim mehanizmima cepanja, niti na potrebi za
„reparacijom“ iz „depresivne pozicije“ razvoja, već na zrelim idealima vezanim za način života
koji osoba želi da vodi sa svojim partnerom.
Genitalnost dovodi do intenzivne međusobne identifikacije partnera za vreme orgazma,
do identifikacije sa svojom seksualnom ulogom i komplementarnom ulogom partnera. Javlja se
doživljaj uzajamnosti, uživanje u sopstvenom zadovoljstvu i zadovoljstvu koje pružamo
partneru. Za razliku od primitivne fuzije self-objekt reprezentacija za vreme simbiotičke faze
razvoja, u orgazmu postoji viši nivo spojenosti u kojem se zadržava osećaj sopstvene
individualnosti, ali i doživljaj jedinstva i identifikacije sa partnerom.
Kernberg govori i o tome da postoji kontinuum u razvoju kapaciteta za
zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, i da mesto na kojem se osoba nalazi na tom
kontinuumu ima značajne dijagnostičke, prognostičke i terapijske implikacije (Da je
“ljubavna dijagnostika” posebno važna za terapijski proces i da, u velikoj meri, može da ukaže i
na prognozu uspešnosti tretmana).
Prema Kernbergu, socijalno izolovane, gotovo potpuno neuključene narcističke ličnosti
koje dolaze na tretman zbog impotencije, konflikata oko homoseksualnih poriva, ili bilo koje
druge vrste seksualne psihopatologije, imaju lošu prognozu.
Impulsivne, haotične, infantilne ličnosti koje funkcionišu na graničnom nivou
(borderline) imaju bolju prognozu od narcističkih pacijenata iako, površno gledano, njihova
ljubavni život može izgledati poremećeno, neprikladno i nezrelo. Seksualni promiskuitet na tom
strukturalnom nivou može da reflektuje rapidni proboj primirivne idealizacije koja karakteriše
takva seksualna iskustva i očajničko traganje za drugim objektima sa kojima se primitivno
idealizovana veza može ponovo uspostaviti. Sama činjenica da takvi granični pacijenti mogu da
uspostave relativno stabilni odnos sa drugim ljudskim bićem, u okviru kojeg se mogu ispoljiti
nežna i seksualna osećanja, predstavlja realni potencijal za emocionalni razvoj, iako se, kod
takvih osoba, često mogu videti ekstremno nasilne, destruktivne, neprikladne, odcepljene (na
delu je mehanizam splitinga-cepanja) interakcije sa drugim osobama (često mogu koristiti
idealizovanu ljubavnu vezu da racionalizuju i eksternalizuju sopstvenu odgovornost za druge
interpersonalne konflikte...da optužuju ostatak sveta za hladnoću, surovost, neprijateljstvo,
sebičnost...).
Osobe koje su dostigle sledeći nivo razvoja na kontinuumu kapaciteta za ljubav sposobne
su da se zaljube i uspostave stabilnu ljubavnu vezu, iako je odnos praćen izvesnim stepenom
seksualne inhibicije, što pokazuje predominaciju edipalnih konflikata u odnosu. Paradoksalno,
kada je dostignuta integracija internalizovanih objektnih relacija i kada je uspostavljen potpuni
objektni odnos (celovitost objekta) tako da se razviju normalne triangularne edipalne relacije,
onda infantilne zabrane protiv seksualnosti stupaju na snagu i dolazi do potiskivanja edipalnih
težnji i inhibicije genitalnosti. Zbog toga, na tom višem nivou patologije zaljubljivanja, postoji
veći kapacitet za ono što se može nazvati romantična idealizacija. Prognoza uspešnosti tretmana
sa osobama na ovom nivou je, generalno, mnogo bolja.

Zreli ljubavni odnosi

Ako se osvrnemo na širi kontekst kompletnog spektra psihopatologije, koncept

“genitalnog primata” se pojavljuje u drugačijem svetlu. Kapacitet za seksualni odnos i orgazam
ne garantuje seksualnu zrelost, niti nužno predstavlja relativno viši nivo psihoseksualnog
razvoja. Lichtenstein (1970) je, ispitujući aplikacije ego psiholoških principa na predstavu
psihoseksualnog razvoja, primetio da klinička posmatranja ne potvrđuju jasnu korelaciju između
emotivne zrelosti (kapaciteta da se uspostavi stabilan objektni odnos) i sposobnosti da se
postigne zadovoljenje kroz genitalni orgazam (genitalni primat). Shodno tome, zaključuje on,
koncept genitalnog primata u klasičnom smislu nije više održiv. Radeći sa ljudima kao
psihoterapeuti, možemo videti da je puni kapacitet za orgazam prisutan i kod teško narcističkih
ličnosti i kod zrelih ljudi, kao i to da seksualna inhibicija može biti prisutna i kod najtežih tipova
narcističke izolacije i kod relativno blažih neuroza i karakternih patologija. Ta naizgled
paradoksalna situacija možda može najbolje da se shvati u svetlu strukturalnih implikacija
razvoja internalizovanih objektnih odnosa na funkcionisanje ega i superega.
Kernberg je (1970, 1971, 1972) dao model razvoja psihičkog aparata, razvoja ega
(uključujući ego identitet), i superega u kontekstu stadijuma razvoja internalizovanih objektnih
odnosa. Taj model implicira da predodređeni stadijumi razvoja internalizovanih objektnih
odnosa determinišu karakteristike instiktualnog života, integracije ega i superega, dominirajuće
mehanizme odbrane i karakterne crte, kao i stepen i tip patologije. Taj model integriše stadijume
razvoja libida i agresije kao komponente sistema nastajućih konstelacija internalizovanih
objektnih odnosa. Prema tom viđenju, relativna “sloboda” ispoljavanja seksualnih poriva u
interpersonalnim situacijama kod osoba sa jakom patologijom internalizovanih objektnih odnosa
je vezana za to da libidnalne težnje nisu integrisane u potpune objektne odnose, pa tako mogu
biti ispoljene kao “otcepljeni” instiktualni derivati u službi pregenitalnih potreba i parcijalnih
objektnih odnosa.
Drugim rečima, osobe sa težom patologijom u razvoju objetnih odnosa ne
doživljavaju drugu osobu (a ni sebe) kao celinu, i njihova seksualnost se može ispoljavati
kao “čista potreba”, nagon koji se ne vezuje za osobu kao cilj, već kao sredstvo. Nasuprot
tome, kod osoba sa zrelijom strukturom, baš zato što su genitalne težnje integrisane sa
totalnim objektnim odnosima u vreme kada je konstantnost objekta dostignuta, one
dovode do inhibicija i konflikata sa specifičnim (celim, edipalnim) objektima. Iz tog razloga
možemo videti osobe sa težom patologijom kako nemaju inhibicije seksualnosti i sposobnosti
doživljavanja orgazma, i osobe sa neurotičnom strukturom, koje su razvile konstantnost objekta,
a imaju probleme vezane za inhibiciju seksualnosti i probleme sa sposobnošći doživljavanja
orgazma.

Koje su karakteristike zrelog kapaciteta za uspostavljanje ljubavnog odnosa?

Balint (1948) je sugerisao da, pored genitalnog zadovoljenja, pravi ljubavni odnos
uključuje: idealizaciju, nežnost, i poseban oblik identifikacije (idealizaciju nije smatrao
apsolutno neophodnom. Ona može, u mnogim slučajevima, ometati razvoj zadovoljavajućeg
ljubavnog odnosa). Što se tiče posebnog oblika identifikacije, Balint je naziva “genitalnom
identifikacijom”, u okviru koje “interesovanja, želje, senzitivnost, neuspesi...partnera dostižu, ili
se očekuje da dostignu, gotovo istu važnost za nas kao i naši...”, Balintov principijelni naglasak
je na nežnosti. On sugeriše da nežnost potiče od pregenitalnih težnji i da nas “potreba za
produženom, večnom brigom i zadovoljavanjem tera da regrediramo, ili da nikada ne
napredujemo dalje od arhaičnih infantilnih oblika nežne ljubavi”. Ukratko, on smatra da je ono
što zovemo genitalna ljubav fuzija genitalnog zadovoljenja i pregenitalne nežnosti, i da je
genitalna identifikacija ekspresija te fuzije.
Rollo May (1969), naglašava važnost “obzirnosti” (“care” - obzirnosti,
zainteresovanosti, vođenja računa o drugome...) kao preduslovu za sposobnost voljenja.
Obzirnost je, po njemu, “stanje sastavljeno od prepoznavanja drugog, ljudskog bića sličnog sebi,
identifikacija sa bolom ili radošću drugoga, krivice ili žaljenja, i svesnost da smo svi u osnovi
isti, da počivamo na opšte ljudskoj osnovi”. On je koristio saosećanje (compassion) i
zainteresovanost - brižnost (concern) kao alternativne termine. Opisujući aspekte zrele ljubavi,
May naglašava odnos između kapaciteta za nežnost i kapaciteta za brigu (obzirnost,
zainteresovanost). On je, takođe, postavio kapacitet za genitalnu identifikaciju, to jest, za punu
identifikaciju sa voljenom osobom bez gubljenja sopstvenog identiteta u ljubavnom odnosu, na
centralno mesto. Kao dodatak, May je naglasio i prisustvo tuge u ljubavnim odnosima (tuge
koja proističe iz konsolidacije totalnog objektnog odnosa - i dobro i loše idu zajedno, i ljubav i
agresija prema voljenom objektu, što dovodi do tuge zbog agresije prema onome koga volimo i
do reaktivacije brige, krivice, i reparacije - potrebe da se popravi šteta nanesena agresijom) kao i
važnost samog genitalnog iskustva, koje dovodi do promene svesnosti, novog jedinstva u okviru
kojega se razvija osećanje jedinstva sa prirodom.
Wisdom (1970) sugeriše da u teoriji Melanije Klajn o depresivnoj poziciji možemo naći
fundamentalne komponente ljubavi kod odraslih osoba. Normalna idealizacija koja se javlja u
ljubavi prema partneru dolazi kroz neutralizaciju loših aspekata partnera kroz proces reparacije.
Kada se objedine doživljaji ljubavi i agresivnosti prema voljenom objektu, javlja se tuga,
„depresivna pozicija“, žao nam je što osećamo agresiju prema voljenom objektu, i onda težimo
reparaciji, „nadoknađivanju štete“, pa iz te potrebe za reparacijom, popravljanjem odnosa koji
smo „pokvarili“ svojom agresijom, idealizujemo partnera, ali na zdraviji način nego ako
koristimo mehanizam cepanja - gde pocepamo doživljaj osobe na njene dobre i loše aspekte, kao
da ne pripadaju istoj osobi. Wisdom opisuje razlike u idealizaciji voljene osobe kod onih koji su
u „paranodino-šizoidnoj poziciji“ i onih koji su u „depresivnoj poziciji“.
 Kad je idealizacija posledica cepanja, gubi se svesnost o negativnim aspektima voljene
osobe. Ona postaje „idealno dobra“, a njeni negativni aspekti ne postoje, projektuju se u nekog
drugoga, ili se javljaju periodično, kada nam idealna osoba ne zadovoljava potrebe, i onda ona
postaje „crni đavo“, bez ikakve svesnosti o postojanju njenih dobrih strana. Ovakav mehnizam
idealizacije se javlja kod osoba sa graničnom organizacijom ličnosti (borderline) i povezan je sa
najprimitivnijim oblicima zaljubljivanja, ali obično ne vodi do sposobnosti da se ostane u ljubavi
- što je zrelija ljubavna relacija.
Kod idealizacije povezane sa depresivnom pozicijom i razvojem kapaciteta za tugovanje
i brigu, opstaje svesnost i dobrih i loših aspekata voljene osobe, ali dobri nadvladavaju loše i
umanjuju ih idealizacijom („volim ga, pa su mi i njegove mane „slatke“, „prihvatljive“...ističem
njegove dobre osobine...). Međutim, iako na ovom nivou idealizacije postoji realističnija
svesnost i empatija sa voljenim objektom, još uvek nisu dominantne genitalne karakteristike
odnosa. Ovaj nivo idealizacije je karakterističan za stanja zaljubljenosti kod neurotičnih osoba, i
postoji kapacitet za uspostavljanje stabilne ljubavne veze, iako je odnos ispunjen konfliktima i
nezadovoljavajući (izraženo ambivalentan, ispunjen krivicom i reparacijom...).
Normalan kapacitet za idealizaciju, koji se dostiže krajem adolescencije i u odraslom
dobu, zasnovan je na stabilnom seksualnom identitetu i realističnoj svesnosti objekta ljubavi.
Zreli izbor osobe koju volimo i sa kojom želimo da živimo uključuje zrele ideale, vrednosti,
ciljeve koji, zajedno sa zadovoljenjem potrebe za ljubavlju i bliskošću, daju širi osećaj smisla
života. Da li i ovakve realistične procene uklapanja partnera u naše životne ideale treba zvati
„idealizacija“?. Taj termin ima konotaciju nerealističnosti, iskrivljenog pozitivnog opažanja
objekta ljubavi. Međutim, većina zrelih ljudskih osobina prolazi u razvoju kroz nezrele oblike.
Videli smo da se narcizam razvija od grandioznosti do zrelog samopoštovanja. Tako se i
primitivna idealizacija zasnovana na cepanju razvija, preko idealizacije kroz reparaciju (u
depresivnoj poziciji), do zrele idealizacije koja počiva na doživljaju privrženosti nekim
realističnim životnim idealima i doživljaju da se voljena osoba uklapa u njih.
Literatura:
Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition,
Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys
on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927). A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl
Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je
publikovan 1924)
Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J.
Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406
Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.
Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry
138 46-50
Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and
technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues,
ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-
455
Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212
Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518
Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-
529
Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to
editor) Amer. J. Psychother. 147 2
Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25
Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment,
Northvale, NJ: Jason Aronson.
Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J.
Psychiatry 140 1013-1016
Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-
278
American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of
Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD,
FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP
Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A
Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman
Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.
Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,
Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of
Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037
Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York:
Tavistock, pp. 109-120 1959
Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258
Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming:
Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.
Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal.,
9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford
Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the
origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337
Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt
& C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler.
Madison, CT: International Universities Press.
Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-
77
Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal.
Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is.
New York: Columbia University Press,
Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the
American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56
Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational
Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc
Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press
Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles
from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)
Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe
Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J.
Psycho-Anal., 38:266-275.
Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.
Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield
Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International
Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)
Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child
22:162-186
Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc.
29:789-813
Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New
York: Columbia Univ. Press.
Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain.
New York: David McKay Co Inc.
Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese
styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338
Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books
Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.
Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.
Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press
Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease
Monographs, 1947
Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić
Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear
Dilemma, New York: Int. Univ. Press.
Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi
(Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York:
Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel
Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and
research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford
Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac

Books.
Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the
borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.
David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an
integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic
perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia.
Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training
Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London
Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-
331.
Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American
Library
Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company
Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd
ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body
Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ:
Jason Aronson, pp. 59-87
Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses
Int. J. Psychoanal. 22:250-279
Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock
Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly,
Inc.N.Y. , str. 6.
Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.
Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186
Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In
Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J.
Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217
Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis,
(Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.
Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of
the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis
New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379
Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of
psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)
Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy.
Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the
development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation .
Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious
unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International
Universities Press, 1966. (Original work published 1936)
Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.
Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX
Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.
Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.
Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard
Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913):
The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120
Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11:
178-190.
Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.
Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102
Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14
Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12
Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth
Press, 1957
Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni &
Liveright
Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological
Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works,
1-66
Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX
Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete
Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study,
Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176
Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961
Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of
Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its
Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )
Freud, S. (1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.
Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86
Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere
(Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work
published in 1914.)
Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126.
New York, Basic Books
Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269
From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.
From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.
Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-
Anal., 68:371-378.
Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal.
Assoc. 33:911-936
Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books
Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten.
New York: Harper and Row
Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.
Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,
Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit:
Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H.
Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal.,
20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-

Anal., 37:439-444
Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27
Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International
Universities Press, p. 200)
Greenson, R. (1978) The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of
P. A., London,., str. 101. – 121.
Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.
Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American
Psychiatric Press.
Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International
Universities Press.
Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased
Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of
Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal
of Psycho-Analysis, 20, 308–321
Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the
Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964
Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)
Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on
Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182
Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York:
International Universities Press, 1964 pp. 241-267
Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago
Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St.
Child, 13:127-146.)
Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32
Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancy Psychoanal. Q. 11:33-58
Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)
Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.
Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.
Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)
Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150
Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and
environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association
for Infant Mental Health
Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)
Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.
Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad
Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad
Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica
Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal.
Study Child 20:394-424
Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins,
1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a), Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga
Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu
Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp.
Psychoanal., 15:276-287.
Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self.
Psychoanal. Rev., 70:535-552
Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I
Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am.
Psychoanal. Assoc. 18:800-822
Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities,
American Psychoanal. Assn. 18:51-85
Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at
the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971
Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad.
Sciences 193 233-247
Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale
Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ.
Press.
Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the
first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to

Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London:
Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-
Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions
to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child..
27:360-400
Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4,
p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago:
University of Chicago
Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In
Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason
Aronson, pp. 417-437
Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5
Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst
interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22
Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-
Anal., 33:439-443)
Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986
Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing
Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.
Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an
inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality,
American Psychoanal. Assn. 18:300-318
Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.
Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press
Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New
York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from

the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8:
1-23
Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q.
32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible

application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child
26:403-424
Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant.
In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York:
Jason Aronson, 1979 pp. 149-165
Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of
Margaret S.
Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of
Individuation, New York: Int. Univ. Press.
Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194
Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment
pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.
Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach.
New York: Brunner/Mazel.
Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.
May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary
Psychoanalysis, 3:55-70 ,
May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.
McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-
743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive
modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31
(Suppl.) 273-300
McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn.,
23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social,
Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.
McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III,
136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of
developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.
Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York:
Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist,
49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality

disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120
Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for
Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264
Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance.
Int. J. Psychoanal. 60:47-58
Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis ,
12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of
Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-
separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114
Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic
Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar.
& H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.)
Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression. George Allen and Unwin,
Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219
Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random
House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press
Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954
Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.
Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of
Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64
Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc.
25:399-416
Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J.
Psychoanal.47,63
Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb
Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York:
Knopf.
Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation:
Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.
Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;
Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health
Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies,
Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New
York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1:
144-166.
Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a
biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self
Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.
Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry,
ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.
Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978). On the development of object relationships and affects Int.
J. Psychoanal. 59:285-296
Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.
Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.
Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38
Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.
Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality

disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833
Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit:
Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S.
Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367
Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of
object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492
Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA:
Behaviordata.
Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New
Haven, CT: Yale Univ. Press.
Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,
Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox.
London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.
Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely
attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early
Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.
Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations.
Genetic Psychology Monograph 34 57-125
Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.
Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.
Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230
Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and
Borderline Patients. London: Routledge
Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.
Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.
Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C.,
Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in
Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal.,
79:903-921
Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect:
Psychoanalytic Perspectives: 411-437.
Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An
Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.
Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.
Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-
473)
Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and
process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118
Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and
Commentary. New York: Basic Books.
Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd.
Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-
Verlag.
Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc
Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of
primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed.
M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.
Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human
Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.
Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender
differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.
Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory
messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.
Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285
White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding
independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.
Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder.
American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.
Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New
York: International Universities Press.
Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational
Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152
Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in
Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities
Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed.
A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999). Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders
of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of
Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.