Viljem Šekspir: ROMEO I JULIJA

Kratak sadržaj

Uvod: Već u uvodu možemo shvatiti kako su dve ugledne porodice :

Montecchi i Capuletti u svađi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija
svađa koja završava upozorenjem kneza Escala. Naslućujemo da je
Romeo zaljubljen u Rosalinu, devojku iz roda Capulettija.

Početak: Glava porodice Capuletti organizuje zabavu, a Romeova

ljubav prema Rosalini navede ga da dođe na zabavu.

Zaplet: Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rodi ljubav,

čista i iskrena, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih
porodica. Romeo tek tada shvata pravi smisao života. Romeo i Julija se
tajno venčaju.

Vrhunac: U jednoj svađi, Tibaldo, Capulettijev sinovac, ubija Mercuzia,

Romeovog prijatelja. Želeći osvetiti smrt svog dobrog prijatelja, Romeo
ubija Tibalda. Zatim mora pobeći, jer uskoro dolazi knez. Preneražen
prizorom, knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi
osećaji prema Juliji spreče ga u tome i on se skriva kod franjevca
Lorenza.

Rasplet: Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i

bogatog plemića. Zbog večne ljubavi na koju se zavetovala udajom za
Romea, ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo,
želeći sprečiti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a
šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, kurir ne dospeva
na vreme reći Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capulettija i misleći
da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire.
Neposredno nakon toga Julija se budi i videvši da joj se muž ubio zbog
tuge uzima bodež i oduzima sebi život.

Kraj: Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali članovi obe porodice.

Nad mrtvim telima njihove dece oni se mire jer shvataju da je uzrok
tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj
ljubavi i time donela svima golemu nesreću.

Tema
Sjajna, čudesna, neiscrpna, duboka i veličanstvena ljubav dvoje
mladih koja je kao da kroz celu priču strmoglavo ide ka propasti i zloj
kobi. To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svetova, ljubav koja
istovremeno spaja i razdvaja.

Ideja
Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva
besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na
prvi pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je kraj ogromne i
bogate ljubavi i početak najveće tragedije koja može zadesiti roditelje.
Ona je sama po sebi besmislena, ali je na neki način bila nužna da se
nadvladaju ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobeđuje
mržnju.

Sociološka i psihološka karakterizacija glavnih likova

Romeo je mladić iz ugledne i bogate veronske porodice Montecchi.

On je na neki način žrtva sukoba dveju veronskih porodica, jer su i
Rosalina i Julija iz porodica Capuletti. Nerazumnu mržnju pobeđuje
njegova beskrajna ljubav i odanost Juliji.

"Zublja sama
Nek od nje uči sjati. Djeva ta
Na crnom plaštu mrkle noći sja
Ko alem kam na uhu crne žene -
I nije vrijedan svijet krasote njene.
Uz druge djeve kao snježna, čista
Golubica u jatu vrana blista.
Kad ples se svrši, ja ću je potražit
I uz nju blagu divlju ćud ću razblažit.
Sad vidim da je to mi prva ljubav
Jer ne vidjeh još cvijetak tako ubav.", citat, str.74
Romeo shvata da je sreo sudbinu te je spreman učiniti sve. Za
Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo, a ne reći
da je poduzetan i hrabar mladić. Pun je vedrine i mladenačkog
zanosa. Nikad mu ne ponestaje motiva, sve dok postoji veza s Julijom.
Bez Julije život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno
oduzme sebi život i izaziva veliku tragediju.
"Dvije ponajljepše zvijezde na nebu
U nekom poslu sad odilaze
I mole oči njene neka sjaju
Na njinoj stazi dok se ne vrate.
Ej, da su njene oči tamo gore,
A zvijezde tu u glavi njezinoj,
Od sjaja njenih obraza bi zvijezde
Potamnjele ko svijeća od sunca,
A njezine bi oči na nebu
Obasjale sav svemir takvim sjajem
Te ptice bi ko obdan zapjevale.", citat, str. 83

Julija potiče iz ugledne porodice Capuletti, a susret s Romeom

označiće njen život. Shvata kako se zaljubila u neprijatelja, ali ljubav je
za nju odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti prepreka.
"Iz ljute mržnje niče ljubav medna!
Ah, prekasno te ja upoznah bijedna
I nemila je srca mog sudbina
Da mora ljubit mrskog dušmanina!", citat, str. 78

Spremna je odreći se svega, pa čak i roditelja i svog imena da ostane

s Romeom.

"Romeo, o Romeo! Zašto si

Romeo? O zataji oca svog,
Odbaci ime to - il ako ne ćeš,
Prisegni da me ljubiš, pa ću ja
Poreći da se zovem Capuletti.
ROMEO(za se). Da slušam još il da odgovorim?

JULIJA.Tek tvoje ime moj je dušmanin

Jer ti si ti i bez tog imena.
"Montecchi" nije niti ruka niti nnga
Niti lice niti trup ni drugo ništa
Što pripada muškarcu. Drugo ime
Na sebe uzmi - ime nije ništa!
Što nazivljemo ružom, slatko bi
Mirisalo i s drugim imenom.
Baš tako bi Romeo, da i nije
Romeo, svu milinu svoju divnu
Sačuvao i bez tog imena.
Romeo moj, odbaci svoje ime
Jer ono nije dio bića tvog,
I mjesto njega uzmi mene svu!", citat, str. 84

Metaforičnost: Metaforičnost u ovom romanu uočava se u

monolozima glavnih likova, a izražena je u prvim razgovorima između
Romea i Julije.

"ROMEO.Tko nije nikad osjetio rana

I brazgotini taj se podsmijeva -
Al tiho! Kakva svjetlost prodire
Kroz onaj prozor tamo? To je istok,
A Julija je sunce. - Sunašce,
Izađi sada i udavi mjesec,
Što zavidan je, smućen već i blijed
Od bijesa što si ljepše ti od njega,
A služiš njemu. Zato nemoj njemu
Da služiš više kad je zavidan.
Livreja mu je vestalska zelena
I bijela, kakvu tek budale nose -
Odbaci je -", citat, str.82
2)"A bujna glazba tvog jezika
Nek objavi svu sreću naših duša
Što daje nam je ovaj susret mili.", citat, str.108

Najzanimljvije u romanu:

- Susret između Romea i Julije,

- Borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio umiru.

Susret Romea i Julije zanimljiv je jer označava suštinu ovog romana,

ljubav. Njihova je ljubav kao svetlo u beskraju mraka i mržnje,
izuzetna, savršena i jedinstvena. Ona je više od obične ljubavi, više od
smrti i od samog života, zato je ovaj dio značajan.

Borba između Tibalda i Mercuzija takođe je jedan zanimljivi deo. U

njemu poginu nevini mladi ljudi i taj deo označava početak ove čitave
tragedije i sudbonosnih događaja. Treba spomenuti da je zapravo
uzrok tragedije pre svega mržnja između dveju porodica, ali
istovremeno razlog je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteća
ljubav koja se, prema priči, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u
nekim drugačijim okolnostima tok ovih događaja krenuo prema
sretnijem kraju.

"LORENZO. E, takva divlja naslada imade

I divlji kraj - u slavlju svome gine,
Baš ko barut, kad se s vatrom združi,
U isti tren se s njom i raspline.
I najslađi se med nam gadit stane
Kad okus mu je najugodniji
Jer jedući uništavamo tek -
Pa zato budi umjeren u milju,
Jer naglost ko i tromost kasni k cilju. - ", citat, str.107

"LORENZO. Ne - pasti može tko bez glave juri.", citat, str.95

Utisak o knjizi

Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to priča o kojoj se već sve zna.
Zatim sam je počeo čitati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da
je ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše
mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu čini posebnom je da od
početka naslućujemo nesretan kraj i ta se slutnja oseća i u najsretnijim
trenucima u priči. U tome je sva ironija ovog dela. Ova će priča uvek
ponovno oživljavati u svim generacijama koje osećau ljubav. Ona će
uvek buditi mladost i uzbuđenje u čovekovom srcu.

Da li je tragedija Romeo i Julija zaista istinit događaj ili nije, neće se

valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tom živi još i danas te se
u Veroni na jednom vrlo romantičnom mestu strancima pokazuje neki
stari sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capulettijeve. Ako
Romeo i Julija možda nisu živeli u Veroni, živeće večno u ovoj
tragediji.

Ljubav

Romeo i Julija je prava tragedija ljubavi a Romeo i Julija su "najveći

ljubavnici svih vremena". Ljubav kod Šekspira ima višestruko
značenje:

- ona je svetlost koja potiskuje i poništava mračno u čoveku i društvu;

- snaga koja ne zna za prepreke i zabrane;
- najplemenitije i najtoplije ljudsko osećanje koje održava, prosvetljava,
produhovljuje i oplemenjuje čoveka.

U središtu drame je ljubav kao osnovni motiv, odnosno sukob velike i

idealne ljubavi sa stvarnim svetom koji nema sluha za snažne
emocije, emotivne nastupe, slepu privrženost i vernost do smrti. U
drami je sukob idealnog (idealizovanog) i realnog; u njoj je naglašena
usamljenost dvoje mladih u svetu koji ih ne razume; poraz ljubavi
usled čednosti i neiskustva.
Ljubav Romea i Julije je nagla, snažna, burna, strasna, slepa,
idealistička, čista, uporna, verna, dosledna. Ljubav u ovoj tragediji
dostigla je stepen ogromne i bezumne strasti koja obuzima ne samo
telo nego i razum pa ljubavnici nisu u stanju da mirno procene
situaciju i da pribrano rezonuju. Oni ništa ne vide što je izvan njih:
zavidljivosti, sujete, zabrane, mržnje. Kod njih je sve u naglini, silini,
brzini. Otuda i sukob sa svijetom koji ih okružuje a taj sukob je snažan,
on lomi i uništava.

Svijet

Romeo i Julija su se našli u svijetu bez ljubavi i bez razumjevanja za

ljubav. On je ispunjen zavišću, mržnjom, prizemnim sklonostima. U
njemu nema poleta, životnih sokova, životnog elana. Duhovno i
moralno mrtvilo okružuje pojedinačne svijetle likove. Kontrast između
čistote i čestitosti Romea i Julije na jednoj strani, i sivila i iskvarenosti
sveta koji ih okružuje, na drugoj strani, snažno osvetljava i ističe u prvi
plan Romea i Juliju kao uzor iskrenosti, topline, nežnosti i privrženosti.
Svi ostali akteri zbivanja samo su činioci sižejne konstrukcije drame i
moralnog predočavanja glavnih protagonista dramske priče.
Iz toga mnoštva malo jače se naznru samo neki pojedinci i nameću se
čitaocu ili gledaocu kao nosioci neke od crta karaktera. Tibalt je osion,
nadmen, netrpeljiv, uvek spreman na kavgu iako neposredno nije
pozvan da brani autoritet porodice Kapuleti. Dojilja je jednostavna,
prosta, verna gospodarima, naklonjena Juliji - ne pita se ni o čemu, ali
je dobronamernost i želja da sve teče bez nevolja i potresa, nagoni da
se umeša u Julijina osećanja i namere. Monah Lavrentije je jedini koji
ima razumevanja za ljubav i neprilike dvoje mladih. On, koga su uvek
"znali kao sveca", upušta se u opasne poduhvati ne bi li spasio jednu
čistu ljubav. A kada se sve završi nesrećno (igrom slučaja i
nesporazuma), on će mirno i odlučno priznati:

Ja sam glavni. Mada sam najmanje

kadar za takav čin, ipak sam ja
najsumnjiviji, jer su protiv mene
vreme i mesto tog zločiia groznog. (U,3)

Od toga svijeta odudara, ali i od dvoje zaljubljenih, Romeov prijatelj

Merkucio. On je otvoren, duhovit, okrenut životu i uživanju. Dok su
Romeo i Julija povezani snažnim osećanjima ljubavi i nežnosti, dok su
oni zaokupljeni svojim ljubavnim jadima, Merkucio za naglašenu
emotivnu ljubav kaže da je "plačevna ljubav" i "budalaština". Nije
naklonjen Juliji jer mu prijatelja odvlači od društva i muškog provoda.
Ljubav ismejava a prema ljubavnim osećanjima je ciničan. Njegova
zaklinjanja ("Pete mi, baš me briga"), šale i vicevi uvek su lascivni i u
funkciji su obezvređivanja ljubavi i ljubavnih osećanja:
Zaklinjem te svetlim
Rozalijinim očima i njenim
visokim čelom i rumenom usnom,
majušinim stopalom ili pravom nogom
drhtavom butinom i obližnjim mestom. (11,1)

Gete o Šekspiru

U svim epohama koje su došle posle njega, on je uvek bio

najmoderniji pisac. U baroku su se divili njegovom baroku. U
romantizmu su veličali njegov romantizam; u naturalizmu su tražili
potvrde u brutalnostima izvesnih njegovih scena; u realizmu su
otkrivali njegov realizam. Avangardni dramatičari po jednostavnosti
oblika i po motivima liče na Grke. Ali po psihološkoj i idejnoj
rafiniranosti, koja zadire do apstraktnog, oni su slični Šekspiru. U
čudesnoj grandioznosti, svako doba otkriva u sebi Šekspira i sebe u
Šekspiru.

X. G. Barker o Šekspiru

Romeo i Julija je još jedna priča o nesrećnoj ljubavi. šekspir se nije

trudio da izmišlja priče, nalazio ih gotove, slobodno preuzimao i
transportovao u svoje drame.Priča o Romeo i Juliji Šekspir je našao u
poemi Artura Bruka Romeo i Julija. Priča je ista, ali je način njegovog
predočavanja drugačiji. U poemi je važna priča, važna su i osećanja i
protagonisti priče..U drami su važni akteri dramske priče,veoma su
važna i Ijihova osećanja. U poemi bi bilo priče uz mirnija osećalja, u
drami ne bi bilo priče da nije snažnih osećanja koja se prelivaju u
nezadrživu strast. Romeo i Julija nije drama zbivanja, nego je drama
osećanja, drama ljubavi. Sjedinjujući u sebi darovitog lirskog pesnika,
poznavaoca ljudske duše i znalca pozorišnog zanata, Šekspir je
stvorio tragediju snažnog emotivnog i dramskog naboja. To je
postigao tako što je sažimao trajanje zbivanja "pretvarajući mesece u
dane"
Ljepota ove drame je u svakom elementu njenom. Ona je u ljepoti
protagonista drame. Ima je u ljepoti duše. Ima je u simetriji priče i
kompozicije. Vrhovi njene ljepote nalaze se u jeziku.

Tragična krivica - Pogreška koju načini tragični junak (junak

tragedije) u toku svoje borbe za ideale. Pogreška nije proistekla iz
junakovog nemorala ili neke negativne crte karaktera, nego je
posledica njegove slabosti u određenom trenutku, nesnalaženja ili
kolebanja, neprilagođenosti situaciji, nesporazuma. Ali pogreška je
neminovna jer u toj situaciji junak nije mogao drugačije da postupi jer
to ne bi bilo u skladu sa njegovim karakterom i idealima za koje se
bori. Veoma je važno da gledalac shvati tu neminovnost. On snažno
doživljava trenutak stradanja glavnog junaka baš zato što je shvatio da
je to bilo neminovno jer junak nije mogao da postupi drugačije.
Gledalac oseća sažaljenje prema junaku, obuzet je bolom i osećanjem
tragičnog. A to je osnovna funkcija tragedije.

Oksimoron - Stilska figura koja nastaje kada se povezivanjem

suprotnih pojmova ili predstava (grč. oštroumna ludost) dobija novi
pojam ili predstave. To je jedan vid paradoksa: rečito ćutanje, mudra
ludost, zimsko letovanje.