Bespoštedna Borba

Neko je uporno posmatrao, Džesi Jang je stajala na autobuskoj stanici očekujući autobus
koji je kasnio već deset minuta. Tog dana imala je mnogo posla i bila je izuzetno umorna.
Nadala se da će stići kući pre šest, ali sada je shvatila da pre osam sati neće moći da se okupa
i da legne. Iznenada se njen pogled zaustavio na kolima koja su bila parkirana na drugoj
strani ulice.
– Filip.
Čula je da je uključio motor i krenuo prema njoj. Ispunilo je osećanje nelagodnosti, Bili su
u braku dvanaest godina, a pre tri meseca ga je napustila. Dogodile su se velike promene za ta
tri meseca. Kakav je Filip? Da li se i on promenio? Da li će primetiti promene na njoj?
Kola su se zaustavila ispred nje i on je otvorio vrata. Uđi Džesi pozvao je ljubaznim
glasom. Ona je bez razmišljanja sela pored njega. Njegove duboke, smeđe oči pogledale su je
od glave do pete pre nego što je krenuo niz ulicu. Ćutali su izvesno vreme. Njoj je prijala ta
neobična tišina, mada je znala da neće dugo trajati.
– Mršava si rekao joj je konačno i pogledao je za trenutak.
– Da. Sada imam pedeset tri kilograma.
– Da li si to učinila namerno, ili zbog finansijskih problema?
– Htela sam.
– I kosu si odsekla.
– Tako mi je lakše da je održavam odgovorila je.
– Da li ti je potrebna pomoć?
– Da. Ali kada postanem šef novootvorene radnje, zarađivaću više i biće mi mnogo lakše.
Većina nas u radnji živi od provizije, kao vi advokati.
– Mi smo plaćeni prema vrsti posla koji obavljamo, a ne prema kvantitetu posla.
– To se zasniva na istom principu Filipe odgovorila mu je umornim glasom.
– Toliko je bila iscrpljena da je jedva čekala da stigne kući da legne u punu kadu tople
vode.
– Ti me ne slušaš!
– A ti vičeš kao što si vikao tokom dvanaest godina našeg braka.
Nastala je nema tišina.
– Izvini, Džesi obratio joj se nakon duge pauze. Nisam hteo da izgubim strpljenje i da
vičem na tebe, Došao sam da ti kažem da moji roditelji slave godišnjicu braka i doći će u
subotu na večeru kod nas.
Oklevao je nekoliko trenutaka i duboko uzdahnuo. Trebalo bi da razmisliš o tome zbog
dece.
– Ne želim da se vratim, Filipe!
– Da li postoji neki drugi muškarac? Da li izbegavaš da nas viđaš zbog njega? glas mu je
drhtao od besa.
Džesi nije odgovorila. Uostalom, šta bi mogla da mu kaže? Ne, u njenom životu ne postoji
niko zbog koga bi mogla da zaboravi svoju decu, svoj brak. Izlazila je ponekad na ručak sa
svojim šefom, ali ti izlasci su uvek bili poslovni. Filip je stisnuo volan kada je skrenuo u ulicu
gde je ona stanovala Ne, ne želim da te molim da se vratiš zauvek, želim samo da provedeš
vikend sa nama rekao je sa gorčinom u glasu, je parkirao kola ispred njenog apartmana.
– Ne znam razmisliću i obavestiću te sutra o tome rekla je Džesi i htela da izađe iz kola.
Tada se okrenula naglo prema njemu i pogledala ga u oči i on je izgledao umorno. Njegove
smeđe oči su bile tužne i uokvirene sitnim borama koje do tada nikada nije primetila. Htela je
da ga zagrli, da ga uteši.
A u isto vreme je bila veoma ljuta na njega, čak ga je i mrzela zbog njegovog neverstva.
Njeno srce je prestalo da kuca za trenutak kada se setila svog bola koji su vezani za njihov
zajednički život, za svađe i patnje, za nerazumevanje. Učinilo joj se da je preživela ponovo
trenutke očajanja i bespomoćnosti. Zdravo Filipe. Nazvaću te sutra i obavestiti o svojoj
odluci rekla je najzad. Hvala što si me povezao.
Išla je polako prema svom apartmanu. Nije ga videla tri meseca i naučila je da živi bez
njega. Navikla se na život usamljenika, navikla se na svoju nezavisnost koju je cenila iznad
svega.
Otključala je vrata, upalila svetlo i stavila tašnu na sto. Sela je u fotelju i zagledala se
zamišljeno ispred sebe.
Filip? Do pre dve godine je bilo sve u redu, tako je mislila i tako se i ponašala. Bila je
majka troje dece i supruga poznatog, mladog advokata Filipa Janga. Tada je doživela najveću
nesreću i užasan gubitak. Njihov sin, Džoni, poginuo je u saobraćajnoj nesreći vraćajući se
kući iz škole. Tada je za nju sunce prestalo da sija. Nastupili su dani očajanja, tuge i bola.
Njen život raspao se na deliće koje nikada više nije mogla da sastavi. Filip je pokušao da je
uteši ali nije uspeo u tome. Međutim, on nije patio toliko. Našao je utehu u svom poslu.
I tada je pronašla jedno pismo u njegovom džepu. To pismo je bilo od Katarine Sinkler,
čuvene pevačice velikih glasovnih kvaliteta i još zanosnijih oblina.
Vremenom je saznala da Filip održava veze s još nekim mladim ženama i nije mogla da
izdrži više da živi u kući sa njim.
Otišla je od njega i ostavila devojčice s njim. Znala je da će im tamo biti mnogo bolje, a
viđala ih je preko vikenda.
Šta da radi, pitala se. Da li treba da provede vikend s njima? Da li sme da se izloži tom
riziku? Ali ona treba da vidi kako oni žive bez nje i kako se snalaze. Jer inače bi se celog
života pitala da li je postupila pravilno kada ih je napustila.
Ujutru će nazvati Filipa i obavestiti ga da želi da provede vikend s njima, pomislila je i
srce joj je zaigralo od radosti kada se setila svojih lepih i ljupkih devojčica.

Sledećeg jutra nazvala je Filipovu kancelariju. Prsti su joj podrhtavali dok je čekala na
vezu.
– Ovde Filip Jang.
– Zdravo Filipe! njen glas bio je hladan i sabran, mada joj je telo blago podrhtavao. Kada
bi želeo da dođem? U petak?
– Da. Doći ću po tebe posle radnog vremena odgovorio je poslovnim tonom.
 Do đavola! Kako može da se ponaša tako hladno prema njoj, pomislila je a nije shvatala
da je i njen glas bio hladan i poslovan.
Međutim, nakon nekoliko trenutaka tišine, Filip je nastavio nežnijim tonom. Drago mi je
što si pristala, Džesi. Deca će biti izuzetno srećna. Videćemo se u petak.
– A, da li je bilo nekih problema? upitala je zabrinuto.
– Ne, nije odgovorio je Filip brzo. Mada je Beti veoma čudna u poslednje vreme.
Povučena je i nije više tako vesela kao što je bila. Ali Emi je raspoložena i verujem da moja
česta putovanja nisu uticala na nju toliko kao na njenu sestru.,
– Putovanja da bi mogao da se nađeš sa Katarinom Sinkler? upitala je Džesi ne
razmišljajući. Međutim, već sledećeg trenutka joj je bilo žao što je spomenula njeno ime i
pocrvenela je. Bila je srećna što Filip nije pored nje i ne može da vidi njen zbunjen izraz lica.
– Nisi u potpunosti u pravu, ali to nije tema našeg razgovora. Videćemo se u petak.
Veza se prekinula, ali ona je dugo držala u ruci slušalicu, posmatrajući netremice sto
ispred sebe.

– Da li si spakovala večernju haljinu? upitao je Filip dok je posmatrao njen mali kofer.
– A da li tvoji roditelji još uvek vode računa samo o prikladnom oblačenju?
Filip je pogledao iznenađeno, – Nisam želeo da ti skrećem pažnju na oblačenje.
– Mislio sam... kofer je suviše mali čak i za dva dana koliko ćeš biti s nama,
– Rekla sam ti da ne želim da se vratim zauvek u ovu kuću odgovorila je oštro. A da li
tvoje prijateljice nose veći kofer kada idete na vikend? Njegovo lice je postalo ledeno. To nije
trebalo da kažeš, Džesi. To nije lepo, zar ne?
– U pravu si odgovorila je postiđeno. Izvini, nisam mislila šta pričam.
– Ovaj vikend pripada tvojim roditeljima i mojoj deci. Nema potrebe da pričamo o našim
problemima. Možda, možda sam malo uznemirena zbog svega što me očekuje u tvojoj kući.
– A zašto bi bila uznemirena? Izgledaš izvanredno, provešćeš vikend sa svojom decom, a
poznaješ i mene i moje roditelje.
Džesi je duboko uzdahnula. Znam da izgledam izvanredno, ali ne osećam se uopšte
prijatno. Osećam... osećam grižu savesti što sam ih ostavila s tobom, priznala je. Trebalo je
da ih povedem sa sobom. Ali, nisam želela da ih odvajam od doma gde su rođene, gde su
odrasle. Volim tvoje roditelje, ali pitam se da li će provesti celo veče u ocenjivanju mog
ponašanja i moje garderobe?
Filip se blago nasmešio. – Nisi bila nikada tako iskrena kao sada. Možda ćemo ipak moći
da se sporazumemo na kraju.

Bilo je već skoro veće kada su stigli ispred kuće. Elegantna, dvospratna građevina je bila
raskošno osvetljena: svi prozori su blještali.
– Očigledno da još uvek dobro zarađuješ kada možeš da dozvoliš da svetio gori u svakoj
sobi rekla je Džesi zajedljivo.
 – Emi se boji mraka i zahteva da u svakoj sobi gori svetio nekada i tokom ćele noći
objasnio joj je Filip.
– Trebalo bi da budeš stroži prema njoj i ne bi smeo da dozvoliš da se razvija pod tako
čudnim okolnostima.
– Ona ima razloga što se boji mraka.
Džesi ga je oštro pogledala. – Da li želiš time da kažeš da sam ja kriva za takvo njeno
ponašanje? upitala je. Ne, to nisam želeo da kažem, ali činjenica je da nisi bila pored nje kada
joj je pomoć bila neophodna. Svi smo bili pogođeni kada smo izgubili Džonija i svi smo
patili na svoj način. Emi se boji mraka. Beti je postala ćutljiva a ti... ti si pobegla od nas.
– Ja nisam pobegla od vas, ja sam želela da pronađem sebe i verujem da sam uspela u
tome odgovori i shvatila sam da nisam znala ko sam i zašto živim. Bila sam u vašoj senci.
Pogledao. Džesi, hteo sam da ti pomognem, ali ti to nisi dozvolila. Džesi je mogla da oseti
njegov dah na svom licu, a njegova blizina uznemirila je njene misli. – Mislim da smo jedno
drugom rekli sve što smo imali da kažemo. Nema potrebe da nastavljamo taj besmisleni
razgovor.
– Do đavola! Želim da razgovaram s tobom, jer jedino tako možemo da resimo neke
probleme. Želim da mi kažeš sve što te boli, želim da znam šta očekuješ od mene, od dece, od
života. Reci mi!
– Želim da me ostaviš na miru! Ne želim da me proganjaš kao da sam kriminalac.
– Želim da izgradim svoj novi svet, svoj život. Da li si me dobro razumeo, Filipe?
Džesi je podrhtavala celim telom, mada je želela da ostane mirna i sabrana.
– Ali, nije mogla da gospodari više svojim osećanjima. A ja želim tebe, Džesi. Možemo da
prevaziđemo sve, ubeđen sam u to. Da li želiš da radiš? Da li si pobegla zbog toga od nas? U
redu je, dozvoliću ti da radiš!
– U tome je problem, Filipe, Nije mi potrebna tvoja dozvola da radim! Nisam tvoje dete,
niti tvoja majka da možeš tako da se ponašaš prema meni. Ja ne tražim ništa od tebe!
Nastala je tišina i oni su se posmatrali nemo sve dok Filip nije izašao iz kola i uzeo njen
mali kofer iz prtljažnika.
Kada su stigli do ulaznih vrata Džesi je čula uzbuđen glas svoje šestogodišnje devojčice.
– Mama je stigla! Beti, dođi da vidiš mamu! Mama je tu! Ali, mama neće ostati dugo pored
vas, pomislila je Džesi i srce joj se ispunilo tugom. Morala je da sakrije svoj bol, jer se tog
trenutka Emi našla u njenom zagrljaju.
Gospođa Anderson, žena koju je Filip zaposlio da se brine o devojčicama, i o kući, bila je
veoma čudna.
Filip je primetio Džesin oštar pogled i obratio joj se ljubazno. – Pođimo svi u dnevnu
sobu. Mogli bismo da se zabavimo nekom društvenom igrom. Deco, da li želite da igrate
"Čoveče ne ljuti se"?
Emi i Beti su oduševljeno prihvatile očev predlog, dok je Džesi upitno pogledala Filipa.
Bilo je već skoro deset sati i devojčice su bile u krevetu.

Suze očajanja kliznule su niz njene obraze i srce joj se steglo od bola.
 – Džesi? Filipov glas prekinuo je njene bolne misli i ona je otvorila oči.
Filip je stajao pored stepenica i očekivao je. Džesi je zastala na poslednjoj stepenici i nije
mogla da veruje svojim očima. Filip je podsetio na njenog voljenog, malog sina koga je
izgubila tako rano i čija je smrt, toliko uticala na nju. Srce joj se steglo od bola i suze su
ponovo zasjale u njenim očima.
Uskoro se Filip našao pored nje i njegove usne dotakle su blago njen vrat,
– Ne plači, draga šaputao je i milovao joj nežno kosu.
– Zašto plačeš? Da li su ti devojčice rekle nešto? Da li si tužna zbog njih?
Džesi je odmahivala glavom nekoliko trenutaka kada se smirila odgovorila je.
– Izvini, nije trebalo da se ponašam tako detinjasto.
– Ali, zašto, zašto si tužna?
– Zbog tebe.
Džesi je podigla glavu i njihovi pogledi su se sreli.
– Zbog mene? iznenadio se Filip i odmakao se malo od nje. Ali, zašto? Ne razumem te,
– Za trenutak.,, učinilo mi se da vidim Džonija i... pobegla sam priznala je još uvek se
gušeći u suzama.
– Znam. I ja ga vidim svuda.
Ona ga je pogledala. – I ti? Ali, kako?
– Kada se igram sa devojčicama, osećam da nam nedostaje. Kada radim kasno u noć,
njegov lik lebdi sve vreme pred mojim očima. Očekujem svakog trenutka da će otvoriti vrata
i da će ući u moju sobu i šesti na sofu kao što je to često radio. Osećam...
Filipove oči zamagliše se i nije mogao da nastavi započetu rečenicu. Sagnuo je glavu i
tišina je ispunila njihovu spavaću sobu.
Džesi je podigla ruku i pomilovala ga po obrazu. – Jadni Filipe, znači i ti... Neka čudna i
iznenadna nežnost svu je ispunila.
– Ne želim... ne želim da to činiš iz sažaljenja... promucao je Filip uznemirenim glasom.
– Ne, nije to iz sažaljenja nasmešila mu se. Da li bi mi verovao i kada bih ti rekla da te
želim?
– O, Džesi potrebni smo jedno drugom, zar ne shvataš? šaputao je isprekidanim glasom i
milovao je sve strasnije, sve smelije.
Džesi nije znala šta da mu odgovori, a nije ni htela. Htela je da bude u njegovom zagrljaju.
Filip je zadrhtao celim te l om. – O, Džesi... njegov promukao glas ispunio je celu sobu,
– Volim tvoju nežnost, volim tvoju smelost.
– Probudi se, mama rekla je Emi kada je ušla u spavaću sobu sledećeg jutra, Nosila je u
ruci ta crnu i stavila je pored njenog kreveta.
Džesi je otvorila oči i iznenadila se. – Zaboga! Nisam očekivala da ću dobiti doručak .u
krevet rekla je i pogledala na tacnu, I to moj omiljeni doručak. Jaje na oko, tost i džem, kafu
dodala je Emi i sela na njen krevet. Gospođa Anderson je skuvala kafu i ispekla jaje na oko.
Beti je napravila tost, a ja dekorisala tacnu. Kada podigneš šoljicu, naći ćeš na tacni jednu
poruku. Džesi se nasmešila i podigla šolju. Uzela je hartiju i otvorila je. Oči su joj se ispunile
suzama kada je pročitala poruku: "Mama, mi te volimo. Molimo te, ostani".
 Džesi je podigla glavu i posmatrala dugo svoje dve kćerke koje su stajale pored njenog
kreveta. Beti je bila iza svoje sestre i pokušavala uzaludno da sakrije svoju strepnju da će im
majka ponovo otići i ostaviti ih same.
– O, drage moje,.. rekla im je Džesi konačno zastala šokirana svojim recima, Šta bi mogla
da im kaže?
– Šta se tu događa? upitao je Filip s praga i posmatrao ih zainteresovano.
Naslonio se na vrata, stavio ruke u džepove i oči su mu sijale od zadovoljstva što vidi
svoju porodicu na okupu. Zar me nećete pozvati da vam se pridružim? Emi je pritrčala svom
ocu. Doneću i tebi solju kafe. Sačekaj tu rekla je i izašla brzo iz sobe, Međutim, Beti je ostala
pored kreveta i trudila se svim snagama da ne pokaže svoja osećanja. Filip je ušao u sobu i
kada je prošao pored Beti pomilovao je po kosi, Zar moje devojčice ne gledaju crtane
filmove?
– Mi.., htele smo da iznenadimo mamu i da joj donesemo doručak u krevet odgovorila je
Beti stidljivo. Filip je pogledao svoju suprugu. I da li si bila iznenađena?
– Da, prošaputala je Džesi još uvek uzbuđena zbog poruke koju su joj napisale njene
kćerke.
Filip je uzeo poruku iz njene ruke i pročitao je. Tada se okrenuo Prema Beti, Čini mi se da
je to tvoj rukopis, zar ne Beti? Moram da priznam da si popravila svoj rukopis u poslednje
vreme.
Džesi je iznenađeno pogledala svoju ćerku. Nije mogla ni da pretpostavi da je ona napisala
tu poruku. Mislila je da poznaje dobro svoju decu, ali sada je shvatila da one rastu bez nje.
Ona ne može ni da prepozna rukopis svoje kćerke. Srce joj je zakucalo jače i pitala se šta još
ne zna o njima.
Deca su uskoro otišla da gledaju televiziju i oni su ostali sami. Filip je seo na ivicu
kreveta. Njegove smeđe oči pratile su svaki njen pokret dok je doručkovala i pila kafu.
– Radujem se što te vidim ponovo u našoj spavaćoj sobi primetio je nakon duge pauze.
Njegov glas je bio nežan i tih kao što su bila i njegova milovanja prošle noći.
Osećam se čudno što sam se probudila u tom velikom krevetu odgovorila je zbunjeno. Moj
krevet je mnogo manji i nije toliko udoban.
– Ali, možeš da se vratiš kad god poželiš rekao je i uzdahnuo duboko. Želim da se vratiš,
Džesi. I deca to žele. A mislim da i ti to želiš duboko u sebi.
– Ako govoriš o tome što se dogodilo prošle noći...
Filip je odamhnuo glavom. – Ne govorim o tome i nema potrebe da se izvinjavamo jedno
drugom zbog toga. Želeli smo jedno drugo i to je trebalo da učinimo nekoliko meseci ranije.
Nismo smeli da krijemo u sebi svoja osećanja,
– Ali, to što se dogodilo prošle noći ne rešava naš problem!
– Ne, ali pomoglo nam je da prebrodimo neke prepreke, da slomimo barijeru koja se
isprečila između nas dvoje. To je početak, to je veoma dobar početak.
– Voleo bih da ponovo vodimo ljubav rekao je promuklim glasom koji je bio pun strasti i
želje za njom i njenim telom. Da li bi mi to dozvolila, Džesi? Bilo mi je tako lepo u tvom
zagrljaju. Želeo sam te i želim te ponovo.
Filip se nagnuo prema njoj i njegove usne dotakle su osetljivu kožu na njenom vratu.
 Džesi se odmakla od njega. Želiš me kao što si me želeo svih proteklih dvanaest godina,
zar ne Filipe? A kada ispuniš tu svoju želju, kada obuzdaš strast u sebi, tada se okrećeš svom
poslu i svojoj karijeri. Ne, ne želim da ostanem tu, jer ne želim da budem igračka u tvojim
rukama. Ne želim da me odbaciš kada zadovoljiš svoju strast.
– Nisam nikada želeo da se poigravam tvojim osećanjima na takav način.
– Možda nisi želeo, ali postupao si tako. Možda to nisi ni osetio, Filipe.
– Suviše si mršava primetio je Filip Nisam navikao da moja supruga izgleda tako. Da li
imaš nekog muškarca s kim izlaziš?
Džesi se ispravila i pogledala ga. – Ne, Filipe, nema potrebe da idem od jednog do drugog
muškarca, niti to želim. A ne želim ni tu ljubav koju mi ti pružaš. Filip je ustao i brzo joj
prišao. Uhvatio je za ramena i pogledao je. Ali, ti me želiš, Džesi! Želiš me baš kao što te i ja
želim! Suviše si tvrdoglava i ne želiš da priznaš svoja osećanja. Ali, tvoji postupci te odaju.
Snažno je zagrlio i poljubio, Njegov poljubac bio je oštar i grub kao da je želeo da je kazni na
taj način, Međutim, i ona je znala kako da pokaže svoje negodovanje. Stajala je mirno i
ukočeno boreći se sa svojim osećanjima, boreći se sa željom da zagrli Filipa.
Iznenada, on je podigao glavu. – Zaboga! Zašto ne priznaš da me želiš? Zašto, Džesi?
Ona mu nije ništa odgovorila.
Filip se naglo okrenuo, izašao iz sobe i zalupio snažno vrata za sobom. Džesi je stajala
ispred ogledala i činilo joj se da posmatra stranca ispred sebe. Do pre nekoliko meseci nije
mogla da zamisli da se pojavi na nekoj svečanosti, a posebno ne na porodičnoj, u tako smeloj
i napadnoj haljini. Ali, ispred ne stoji nova Džesi Jang koju Filip i njegovi roditelji nisu imali
prilike da vide, pomislila je i uzdahnula.

Vrata su se otvorila i njene kćerke su ušle u spavaću sobu. Zastale su od iznenađenja i

posmatrale je nekoliko trenutaka kao bez daha.
– O, mama, izgledaš kao neka filmska zvezda prošaputala je Beti i konačno uspela da
primeti nešto pre svoje mlađe sestre.
Džesi se okrenula sa smeškom na licu, – Da li ti se dopada moja haljina?
– Da,..
– Divna si mama, dodala je Emi koja je tek tada uspela da se sabere od iznenađenja.
– Čini mi se da je izrez oko vrata suviše dubok – primetio je Filip koji je tog trenutka ušao
u sobu.
– Zar misliš da je izrez suviše dubok? – upitala ga je trudeći se da joj glas bude sasvim
miran. Mislim da nisi u pravu,
– Ako neko stoji suviše blizu,..rekao je i zastao odmah. deca i Džesi su ga iznenađeno
posmatrali.
On je ljubomoran, pomislila je Džesi trijumfalno, Filip je ljubomoran!
– Ako neko dođe suviše blizu mene, mislim da će ga miris mog parfema "Opium" opit u
toj meri da neće videti ništa oko sebe našalila se Džesi i uživala je u toj situaciji Da, ona je
flertovala s njim i to joj se izuzetno dopadalo. Zaboga, šta se događa s njom?
 Čula je da je zvono na ulaznim vratima zazvonilo. Pogledala se još jednom u ogledalu i
otišla da se pozdravi sa gostima.
Helena Jang je bila veoma visoka i elegantna žena. Njena crna kosa bila je bez ijedne sede
vlasi i izgledala je mnogo mlađa nego što je stvarno bila. Njeno držanje je bilo hladno, ali
njeno ponašanje je odavalo veoma ljubaznu i srdačnu crtu njenog čudnog karaktera. Džon,
njen suprug, bio je mnogo stariji od nje i Filip je neobično ličio na njega.
– Džesii uzviknuo je Džon kada je ušao u sobu. Zaboga! Ne bih mogao nikada da te
prepoznam na ulici. Izgledaš izvanredno!
Džesi se ljubazno nasmešila. Drago mi je što vas vidim ponovo u našoj kući rekla je i
ispružila ruku prema njemu. Zatim je prišla Heleni i poljubila je, meni je neobično drago što
te vidim ponovo u toj kući rekla joj je Helena.
– Hvala odgovorila je Džesi i brzo pogledala svog supruga. Filipe, ponudi goste pićem.
Kada je popila nekoliko gutljaja vina, Helena Jang se obratila svojoj snaji. Želela bih da
razgovaram s tobom pre nego što stignu ostali gosti rekla je i povela je do sofe. Sele su i ona
je nastavila. ' Drago mi je što si prihvatila poziv da nam pomogneš da proslavimo godišnjicu
braka. Navikli smo da budemo za tu priliku kod vas i nisam želela da menjam taj naš običaj,
Džesi, draga, reci mi kako si i šta radiš? Vidim da si postala divna i zanosna žena. Džesi je
slegla ramenima. Radim mnogo, jer želim da napredujem u svom poslu. Međutim, bez obzira
na te promene, čini mi se da si ipak ostala ona ista, stara Džesi Jang. Da li sam u pravu?
– A da li se to na meni vidi? Helena je pomilovala po ruci.
– Ne vidi se, ali znam i osećam da možeš da promeniš samo svoj izgled i ništa više. Ne,
Džesi, ljudi ne mogu da se promene, mogu da izmene samo svoj stav prema nekim stvarima.
Ali, Džesi nije želela da priča o tome, u stvari, nije htela ni da razmišlja.
Gosti su pristizali polako a svi su bili iznenađeni zbog Džesinog prisustva, mada nisu
govorili o tome.
Nakon dvadeset minuta, Džesi je otišla u kuhinju da proveri kada će večera biti serivrana.
Pored gospođe Anderson još tri žene su poslovale u kuhinji i Džesi im se nasmešila kada je
otvorila vrata.
– Da li vam je potrebna pomoć? upitala je ljubazno.
Gospođa Anderson je stajala pored stola i stavljala meso ne veliku tacnu. Sve žene su joj
uzvratile osmeh osim nje. – Zašto mislite da nam je potrebna pomoć? Zar nema dovoljno
hrane? I zar nismo tačne? Rekli ste da serviramo večeru u devet časova, a tek je prošlo osam.
Džesi je klimnula glavom i osmeh joj se sledio na usnama. Svi su se radovali njenom
povratku kući sem gospođe Anderson koja je smatrala da će se time umanjiti njena uloga u
kući i vaspitavanju dece. Osećala se ponovo nepoželjnom i izašla je iz kuhinje bez reci.
U polumračnom hodniku naslonila se na zid i zatvorila oči. Nije želela da plače večeras,
Ali, iznenada je osetila nečije tople ruke na ramenima. Otvorila je oči. – Filipe?! Zar nisi
sa gostima?
Filip joj nije odgovorio odmah. Nagnuo se prema njoj i njegove usne spustile su se nežno
na njene.
– Filipe, ne... nemoj... Gosti nas očekuju...
 – A mi moramo da se pridružimo našim gostima primetila je Džesi nakon nekoliko
trenutaka potpune tišine.
Filip je klimnuo glavom i prešao prstima kroz kosu. Džesi nije znala da li je to učinio zato
što je bio nervozan ili zato što je želeo da popravi svoju frizuru.
– ... znači ti je nisi videla? Izmenila se mnogo, veoma je zgodna i verujem da će biti
oduševljena kada te vidi. Džesi je mogla da čuje Helenin glas dok je prilazila dnevnoj sobi.
Da li ona zna da ćeš biti tu večeras? Džesi je zastala na pragu. Njene zelene oči otvoriše se
širom od iznenađenja. – Dijana?! uzviknula je i crnokosa, visoka žena okrenula se prema
njoj. Džesi joj je prišla, raširila ruke i zagrlila je. Nisam znala da ćeš doći. Filip nije ništa
rekao. Izgledaš izvanredno!
Džesi je posmatrala svoju prijateljicu i kada je videla njenu malo zaokrugljenu liniju,
nasmešila joj se. – Očekuješ ponovo bebu, zar ne? Džesi je zagrlila svoju prijateljicu.
Pođimo u spavaću sobu predložila je. Tamo možemo da razgovaramo na miru,
– A šta se događa između tebe i Filipa? Da li tvoje prisustvo večeras znači da ste se
pomirili i da ćeš mu se vratiti? upitala je Dijana zabrinutim tonom. Džesi je odmahnula
glavom. Ne, Dijana, došla sam samo da provedem vikend s njima uzdahnula je.
– A zašto se onda ne vratiš Filipu i deci? On se izmenio od kada si ga napustila,
– Da li si ga viđala? upitala je Džesi zainteresovano. Filip joj nije spominjao da je odlazio
kod njih, niti da su Dijana i Noa dolazili u njegovu kuću.
– Da, dolazio je kod nas i provodio vikende dok su deca bila sa tobom.
– Shvatili smo da je usamljen i veoma tužan zbog svega što se dogodilo.
– Čudi me što nije našao neku ženu da mu ublaži tugu primetila je Džesi ironično i
pogledala svoju prijateljicu. Zar vam nije pričao da ima sposobnu i veoma zgodnu
sekretaricu?
– Pa, sekretarice su uvek takve.
– Ali njegova sekretarica je izuzetna žena.
– Da li si ljubomorna?
Džesi se zamislila. Nije odmah znala šta da joj odgovori. Ali, nakon nekoliko trenutaka
priznala joj je iskreno. Da, ljubomorna sam. Filip je moj, bez obzira na to što ne živimo
zajedno.
– Ali, kako misliš da ga zadržiš? Zar ne želiš da se boriš za njega?
– Ne.
– Zašto si onda smršala, zašto si promenila frizuru, zašto si izmenila svoj izgled? Zar si to
sve učinila zbog sebe? Ili, možda zbog nekog drugog muškarca? Džesi se nasmešila.
Postavljaš mi mnogo pitanja, Dijana.
Dijana je klimnula glavom, – Da, u pravu si. Ali, dozvoli da ti dam jedan dobar savet koji
mi je rekla jedna pametna i iskusna žena. Treba da pružiš šansu Filipu i sebi da bi mogli da
razumete i shvatite jedno drugo. A u međuvremenu moraš da se boriš za njega i njegovu
ljubav, ali tako da on to ne oseti.
– Možda je to i dobar savet, ali moram da priznam da ne bih mogla da ga prihvatim.
– Zašto? – pokušala sam da razgovaram s njim.
– Dijana? jedan dubok muški glas prekinuo je njihov razgovor.
 – Znao sam da si da Džesi nasmešio se Noa kada je otvorio vrata. Vas dve možete da
razgovarate satima, a da vam nijednog trenutka ne bude dosadno. Filip se pita gde si i ja sam
mu obećao da ću te pronaći.
Džesi je ustala i prišla mu. Poljubila ga je u obraz i nasmešila se. Moram da se vratim pre
nego što gosti odu.
– Gde si bila? upitao je Filip posmatrajući je hladno. Svi misle da smo se posvađali i da si
ponovo otišla od mene.
Izvini što sam te dovela u tako neprijatnu situaciju odgovorila je Džesi mirno. Bila sam u
spavaćoj sobi i razgovarala da Dijanom.
– Mogle ste razgovarati i kasnije. Ti si domaćica i potrebno je da budeš među gostima.
Trebalo je pre pola sata da čestitamo mojim roditeljima godišnjicu braka.
Kako je vreme proticalo Džesi je postala izuzetno nervozna i odahnula je tek kada su otišli
i poslednji gosti. Dijana i Noa ostali su poslednji i ona se dogovorila sa svojom prijateljicom
da ručaju zajedno u sredu. Biće joj drago što će razgovarati ponovo sa njom, pomislila je.
Neće biti toliko usamljena. Kada su Dijana i Noa otišli, gospođa Anderson je ušla u dnevnu
sobu. Kuhinja je u redu, a dnevnu sobu ću spremiti sutra rekla je hladno. Umorna sam i želim
da legnem.
– Hvala, gospođo Anderson nasmešila joj se Džesi. Ne znam kako bih se snašla bez vas.
Večera je bila izvanredna.
– Moj posao je takav da učinim da biste vi bili zadovoljni. Navikla sam da pripremam
večeru i sve što je vezano za takve zabave, jer gospodin Jang voli društvo i sedeljke.
Džesi se trgla. Bila je umorna i iscrpljena, a ta primedba gospođe Anderson je povredila
njena osećanja. U tom slučaju povlačim svoje reci pohvale odgovorila je Džesi, okrenula se i
pošla uz stepenice. Kada je stigla na sprat, čula je da su Filip i gospođa Anderson razgovarali
i pomislila za trenutak da bi mogla da prisluškuje njihov razgovor.
Međutim, toliko je bila umorna da se predomislila i otišla u gostinjsku sobu. Presvukla se
veoma brzo i legla na sofu. Ne, nije želela, a nije ni mogla da ode u njihovu spavaću sobu.

Jutro je osvanulo suviše brzo.

– Mama, šta ćemo imati danas za ručak? upitala je Emi. Teleći kotlet? To imamo uvek
nedeljom za ručak.
Džesi je slegla ramenima. – Ne znam draga odgovorila je i upitno pogledala svog supruga.
A da li ti znaš, Filipe?
Filip se nasmešio zagonetno. – Ne, danas nemamo uobičajen ručak rekao im je. Da li
možete da pogodite gde ćemo ručati i šta?
Tog trenutka devojčice su povikale uglas. Idemo na izlet, zar ne, tata? Filip je klimnuo
glavom. Da. Gospođa Anderson upravo priprema sendviče s piletinom i kiflice s pekmezom.
Divno složila se i Džesi, jer je smatrala da će joj ta promena dobro doći da se opusti i smiri
u društvu svojih devojčica.
 Posle doručka svi su se presvukli u laku, sportsku odeću i izašli pred kuću da sačekaju
Filipa koji je otišao u garažu po kola, Džesi je stavila veliku izletničku korpu na drveni sto i
sela na klupu.
Posmatrala je svoju decu, a pomalo i Filipa.
Filip se naslonio na klupu i ispružio noge. Neizmerno zadovoljstvo ogledalo mu se na licu.
Volim takav život– uzdahnuo je. – Volim kada su deca zadovoljna i kada je i moja supruga
pored mene.
U tome je i problem našeg zajedničkog života primetila je Džesi pomalo nervoznim
tonom. Male nesuglasice postale su ponovo nepremostivi problemi u njenim očima i velika
prepreka za njihov zajednički život. Ti imaš svoj pogled na naš zajednički život koji se ne
slaže s mojim.
Njegovo lice je postalo ozbiljno. Odrastao sam u porodici gde se otac brinuo za sve nas,
uključujući i moju majku. Zadržao sam takav pogled na bračni život, a ako se to tebi nije
dopalo mogla si da razgovaraš sa mnom. Ti nisi nikada rekla da si nezadovoljna. Prihvatala si
takav život bez dvoumljenja, bez svađa i protivljenja. A kako sam mogao da znam da si
nezadovoljna našim životom? Kako sam mogao da znam da sam tiranin u tvojim očima, kada
mi se činilo da si srećna i zadovoljna?
– Reci mi nešto, Džesi. Kaži, kako bi želela da živiš?
Džesi je pogledala svog supruga koji je bio neobično ozbiljan i učinilo joj se da je zaista
ozbiljno želeo da sazna šta ona u stvari misli.
– Znam da sam i ja pogrešila što nisam razgovarala s tobom, ali nisam smela, bojala sam
se da nećeš moći da me razumeš. U stvari, nisi imao nikada vremena za mene, zar ne?
– Nisam znao da mi toliko značiš sve dok nisi otišla rekao je pomalo tužnim glasom, Tada
sam shvatio da si ponela sa sobom i deo mene, deo mog života... Filip se ispravio i pogledao
je pravo u oči. Džesi, volim te.
Džesi ga je netremice posmatrala. Na njegovom licu ogledala se neizmerna tuga. Shvatila
je da je i on patio zbog njihovog rastanka i da su dani tuge i samoće uticali i na njega.
Odmahnula je glavom kao da je htela da se oslobodi tih misli.
Ali, ona je znala zašto je napustila porodicu! U njegovom životu postojala su i druge žene!
Bila je sigurna u to! A to saznanje bolelo je iznad svega. Vreme je brzo proticalo i sunce je
uskoro zašlo iza visokih borova. Postalo je svežije i oni su se vratili kući.
Filip je stajao u dnevnoj sobi s čašom pića u ruci. Njegovo lice bilo je ozbiljno, a oči su
mu bile neobično tužne.
Njeno srce se steglo od bola kada ga je videla.
– Filipe?
On se okrenuo prema njoj i popio gutljaj pića. – Da li želiš da popiješ nešto?
– Ne, hvala.
– Pretpostavljam da si spremna za odlazak.
– Da.
– Da li devojčice spavaju? Da.
– Dobro. Onda neću morati da ih tešim nakon tvog odlaska.
– Ne – prošaputala je.
 – Gde ti je kofer?
– U holu.
– Hajdemo onda. Moram da završim neki izveštaj kada se vratim kući. Idem da kažem
gospođi Anderson da odlazimo.
Vozili su se prema njenom apartmanu u nemoj tišini. Bili su ponovo stranci i njihovi
životni putevi išli su različitim pravcima. O, kako je bilo lepo u njegovom zagrljaju, pomislila
je Džesi s tugom. Vikend joj je došao kao u nekom zanosu, u ljubavnoj ekstazi koju nije još
nikada doživela. Setivši se njegovog dodira, zadrhtala je celim telom i njeno srce je udaralo
luđačkom snagom. Filip Je parkirao kola ispred njene zarade. Izašao je i uzeo njen mali kofer.
Išli su jedno pored drugog sve do njenog apartmana. Tada je Filip stavio kofer na pod i
obratio joj se. – Da li želiš da uzmeš decu sledećeg vikenda? – Da.
– U redu je, jer sledećeg vikenda moram da idem na selo.
Tog trenutka učinilo joj se da su hiljadu oštrih noževa zaparali njeno već ranjeno srce. Da
li ide sam, ili sa svojom ljubavnicom? Da li će voditi ljubav, da li će šaputati jedno drugom
nežne reci i da li će njegove tople ruke milovati telo te druge žene. Tada se setila Dijaninih
reci da je odlazio često kod njih za vreme vikenda. Iskra nade zaigra u njenom srcu. Možda…
možda ipak nije u pravu. Možda Filip nema ljubavnicu.
– Ideš na ranč Vestonovih? upitala ga je trudeći se da joj glas ostane miran i sabran.
– Da li ti je Dijana pričala da sam ih posetio nekoliko puta?
– Da.
– Pa, ovoga puta ne idem kod njih – odgovorio je Filip mirno i stegao ramenima. Odlučio
sam da posetim jednog starog prijatelja u Atlanti. Pogledao je hladno. – Do viđenja, Džesi
rekao je i okrenuo se.
– Filipe?
Filip je okrenuo i odjedanput ona znala šta da mu kaže. Njegovo odjekivalo je u njenim
ušima i htela je konačno da mu kaže.
– Doviđenja, Filipe.
Filip je otišao brzim koracima i ona je zalupila vrata za sobom. Dočekala je užasna
samoća.

Legla je na krevet i zaplakala. Plakala je zbog Džonija, zbog Filipa... plakala je zbog sebe.
Plakala je zbog nezaboravnih trenutaka koje je provela u njegovom zagrljaju, plakala je sve
dok nije utonula u nemiran san.
Sledeći dan bio je veoma naporan za nju. Pripreme oko otvaranja nove radnje bile su u
toku i ona je morala da nadgleda sve poslove, jer su je izabrali za šefa te novootvorene
radnje. Odahnula je s olakšanjem kada su svi otišli za ručak. Mislila je da neće izaći iz radnje,
ali dan je bio izvanredan i odlučila je da iskoristi pauzu da se prošeta po svežem vazduhu.
Dok je prolazila pored malih restorana kafea osetila je da je gladna i ušla je da pojede dva
sendviča i da popije kafu. Sedela je za malim stolom i uglu, jela sendviče i gledala zamišljeno
kroz stakleni izlog.
 – Znači tu si?! obratio joj se Džej Pekman, njen šef i seo pored nje. Tražio sam te u
nekoliko restorana i nisam mogao da te nađem. Čudim se zašto si došla kod "Nika". Tu nisi
nikada dolazila.
Džesi mu se nasmešila. Nisam nameravala da jedem, ali iznenada sam odlučila da se
osvežim. Sticajem okolnosti prolazila sam pored "Nika" odgovorila je pomalo umornim
glasom.
Džej je prodorno posmatrao. – Džesi, da li se dobro osećaš?
– Da, dobro mi je.
– Ali, izgledaš umorno insistirao je Džej. Možda nije trebalo da te toliko angažujemo.
Džesi je odmahnula glavom. Imala sam naporan vikend.
– Znaš, Džesi, ti si divna i veoma zgodna žena, ali nisam razmišljao nikada o tebi kao o
mojim drugim lepoticama. Ti., ti si nešto posebno. Mada ne bi imao ništa protiv da...
Džesi je odmahnula rukom. O, Džej, mislim da nemam nikakve šanse pored tvojih zaista
lepih i zgodnih devojaka. Videla sam prošle nedelje onu visoku plavušu... ne znam kako se
zove, mada mi se predstavila.
– Bjanka.
– Da, Bjanka je savršena devojka.
– Džesi, da li si se pogledala u ogledalo u poslednje vreme?
– Ti nisi samo pametna i inteligentna mlada žena, ti si đavolski zanosan.
Džesi se veoma glasno nasmejala. – Hvala, Džej. Moram da priznam da mi laskaju tvoji
komplimenti.
– Nadam se da ti odgovara novi posao primetio je Džej ozbiljnim glasom. Osim toga,
radnja se nalazi blizu tvoje kuće i imaćeš više vremena za porodicu. Džesi se trgla. Osetila je
oštar bol u grudima. Ja., ja živim još uvek odvojeno od porodice. Živim u malom,
iznajmljenom apartmanu nedaleko odavde. Pogledao je nežno, kao da je razumeo bol koji se
krio iza svake njene reci.
– Znao sam da si se preselila u taj apartman, ali sam mislio da si već resila taj problem.
Nadam se da ćeš uspeti da prebrodiš sve prepreke u životu jer si dovoljno pametna da
izabereš pravi put koji vodi do sreće. Pri rastanku dogovorili su se da večeraju zajedno da bi
mogli da razgovaraju o detaljima oko otvaranja nove radnje.
Popodne je prošlo veoma brzo i Džesi nije imala vremena da razmišlja o svojim
problemima. Međutim, kada je stigla kući njen apartman odzvanjao je od samoće i tuge,
Tokom poslednjih nekoliko meseci radila je naporno da bi stekla poverenje i iskustvo i
konačno je uspela u tome. Ali, nije mogla da bude srećna. Duboko u sebi nosila je neizmernu
tugu i bol.
Šta je postigla time što su joj ukazali poverenje i postavili je za šefa novootvorene radnje?
Šta je postigla svojom samostalnošću? S kim da deli svoju sreću? S kim, kada Filip nije pored
nje? Ne može da razgovara s njim nakon napornog dana, ne može da se smeje zajedno s njim,
ne može da vodi ljubav s njim, Filip...
Bila je iscrpljena i fizički i psihički. Legla je na krevet i zaplakala. Nakon pola sata telefon
je zazvonio. Džesi je obrisala suze i podigla slušalicu.
– Da li si spremna? upitao je Džej veselim glasom.
 – O? iznenadila se Džesi, jer je potpuno zaboravila da je obećala Džej u da će večerati s
njim.
– Da li si spavala?
– Ne. Zašto?
– Glas ti je neobičan nasmejao se Džej. Mislio sam da si se odmorila i da želiš da provedeš
sa mnom ludu i nezaboravnu noć.
– Džej, zaboravila sam priznala je Džesi. Ne osećam se dobro i...
– Baš zbog toga mislim da će ti prijati večera sa mnom insistirao je njen šef još uvek
šaljivim tonom. Nadam se da nisi u groznici i da možeš da hodaš. Ostalo je moja briga.
Molim te, Džesi, pođi sa mnom na večeru. Džesi je uzdahnula duboko, U redu složila se. Ali,
potrebno mi je sat vremena da se pripremim.
– Biću kod tebe za četrdeset pet minuta, Reci mi tvoju adresu.
Džesi je bila spremna kada je Džej zazvonio na vratima.
– Idem da uzmem kaput rekla u je kada je otvorila vrata i otišla u spavaću sobu.
Kada je ušla u sobu telefon je zazvonio. Džej je bez razmišljanja podigao slušalicu.
– Poziv je za tebe obratio joj se kada je izašla iz spavaće sobe.
Džesi se nasmešila. – Pa, verovatno jer ovo je moj stan.
– Džesi? Da li je sve u redu s tobom? upitao je Filip kada je ona preuzela vezu.
Džesi nije mogla da odgovori odmah. Bila je toliko iznenađena i šokirana da nije znala šta
da mu kaže.
– Džesi?
– Da, Filipe, sve je u redu odgovorila je tiho dok joj je srce kucalo luđačkom snagom.
Pripremam se da izađem na večeru sa svojim šefom. Zašto mu je to rekla, pitala se. Zašto,
kada ne žive zajedno i kada ni on njoj ne govori kuda ide i kako provodi svoje vikende?
– Ja... nazvao sam te jer sam mislio da te interesuje kako se Emi oseća rekao je Filip
zbunjenim tonom.
– Emi?! Šta se dogodilo s njom? Džesi se sledila od straha. Boginje?!
– Gospođa Anderson misli da su boginje, ali odvešće je kod lekara odmah sutra ujutru.
– Da li ima temperaturu? Nastala je mala pauza, a zatim je
Filip odgovorio oštrim tonom. – Izvini što sam te nazvao i poremetio tvoj privatni život.
Ne treba da se brineš, ja ću voditi računa o Emi. Idi i zabavljaj se lepo.
Filip je spustio slušalicu i veza se Prekinula.
Džesi je odmah nazvala svoju kuću zaboravljajući da Džej stoji pored nje. Kada je Beti
podigla slušalicu, ona je odmahnula s olakšanjem, jer nije znala kako bi reagovala da mora
ponovo da razgovara s Filipom, ili možda sa gospođom Anderson.
– Beti, draga, ovde mama. Da li znaš da li Emi ima temperaturu?
– Temperatura joj nije visoka, ali telo joj je prekriveno crvenim tački. – odgovorila je
njena devetogodišnja devojčica.
Poželela je svim srcem da odmah ode kući i da zagrli svoje devojčice, ali je znala da ne bi
mogla da razgovara razumno s Filipom s obzirom na to da su oboje nervozni i uznemireni.
Zamolila je Džeja da joj kaže broj telefona u restoranu gde će večerati i obavestila je o tome
Beti. Rekla je da joj se javi, ako se stanje njene sestre pogorša. Razgovarala je još malo sa
svojom devojčicom i obećala da će ih posetiti sledećeg dana. Tada je spustila slušalicu.
Trudila se da bude raspoložena tokom večere zbog Džeja i zbog sebe, ali njene misli bile su
daleko: sve vreme je razmišljala o svojoj bolesnoj devojčici. Džej je bio divan drug. Pridobio
je njeno poverenje i ona mu je nakon kratkog razgovora ispričala sve što se događa s njom i
njenom porodicom.
– Znači, zbog toga si se predala novom poslu i dušom i telom primetio je Džej i uhvatio je
nežno za ruku. Bila joj je to velika uteha i ogromna podrška u teškim trenucima kada nije
znala šta da radi i kojim putem da krene. Uspela je da mu se nasmeši. Volim da radim
odgovorila je. Mislila sam da ću na taj način pronaći smisao svog života. Ali, shvatila sam da
nedostaje jedan deo mene, deo mene koji žudi za decom, za porodicom. Ne mogu da nađem
potpunu sreću ako deca nisu pored mene.
– A suprug?
– Mislim da je on mrtav za mene rekla je i uzdahnula duboko. Da li je bila iskrena? Da li
je tim krupnim recima rekla pravu istinu.
Džej joj se nasmešio i stisnuo je za ruku. – Možda je on i mrtav za tebe, ali vaš brak još
uvek postoji, on nije mrtav, zar ne? A, ipak... čini mi se da nisi bila iskrena ni prema meni, a
ni prema sebi. Mora da je Filip veoma srećan čovek.
Džesi ga je pogledala iznenađeno. – Zašto?
– Ti ga ludo voliš. Ona se nasmejala.
– Da li si mu nekada rekla koliko ga voliš?
– Ne, nisam priznala je Džesi kroz smeh. Ali, verujem da ću mu reći uskoro.
– U stvari, reći ću mu kada bude spreman da prihvati tu činjenicu.
– Bilo bi dobro kada bi to bilo što pre rekao je Džej i pomilovao je po ruci.
Posle večere popili su kafu i izašli iz restorana.
Kada je ušla u svoj stan odmah je prišla telefonu ne skidajući kaput. Iznenada je ponovo
osetila panični strah. Kako se oseća Emi? Da li ima temperaturu? Možda su je odveli u
bolnicu dok je ona večerala s Džejom.
– Dobro veče, gospođo Anderson. Da li je Filip kod kuće? upitala je Džesi nervoznim
tonom.
– Ne, gospođo odgovor je bio hladan. Odveo je pre pola sata Emi kod dežurnog lekara.
Džesi se skamenila od straha. Zatvorila je oči i uzdah očajanja lebdeo je na njenim
usnama. Zaboga! Šta da radim?!

Filip je stavio Emi u krevet, pokroje nežno i nadao se da će joj lekovi uskoro pomoći.
Kada se uverio da je mirno zaspala izašao je iz njene sobe i zatvorio polako vrata za sobom.
Umirio je gospođu Anderson s nekoliko utešnih reci da će se Emi uskoro oporaviti i zatim
sišao u dnevnu sobu. Prišao je odmah baru i nasuo čašu viskija. Popio je nekoliko gutljaja
pića, prišao sofi i ispružio se. Bio je umoran, bio je užasno iscrpljen.
Emi će se oporaviti, razmišljao je. Lekar je dao lekove i uputstva za lečenje i nadao se da
će sve biti u redu. Nije trebalo da se toliko uznemiri. Svako dete mora da prođe kroz fazu
dečjih bolesti. Ali, kada je čuo glas nepoznatog muškarca u stanu svoje supruge, učinilo mu
se da je potpuno izgubio glavu. Nije mogao više mirno da razmišlja. Sve mu se učinilo
užasno komplikovano. Želeo je... o, toliko je želeo toga trenutka da razbije nešto, da udari, da
viče, ali nije smeo. Morao je da ostane miran i sabran, mada su mu misli bile uskovitlane i
nesređene.
Kako je Džesi mogla da ode na večeru s tim čovekom kada je znala da joj je kćerka
bolesna? Zar je ljubav prema tom čoveku jača od ljubavi prema detetu? Zaboga! Kako je
mogla, ponavljao je u sebi nekoliko puta i naglo ustao. Bio je veoma nervozan i otišao da
proveri kako se Emi oseća. Ona je mirno spavala i on je odahnuo.
Vratio se u dnevnu sobu i seo na fotelju i zario lice u šake.
Kako je mogla? Gde je sada? Možda je u naručju drugog čoveka. Njegovo telo zadrhtalo
je pri samoj pomisli na tu mogućnost.
Ali, ona je moja., moja... šaputao je u očajanju i prvi put nakon Džonijeve smrti Filip Jang
plakao je i osećao se bespomoćnim i izgubljenim, Džesi je bila toliko nervozna da nije mogla
da vozi kola, nego je pozvala taksi i zamolila šofera da je brzo odveze do njene kuće. Rekla
mu je adresu, sela na sedište i naslonila glavu na naslon. Činilo joj se da se voze dugo i sporo
i da neće nikada stići do svoje drage Emi i da je nikada više neće držati u svom zagrljaju.
Ipak, je pošla prema dnevnoj sobi. Ispred vrata zastala je ponovio i čula nečije jecanje. Ni
sama nije znala kako se našla pored Filipa i zagrlila ga snažno.
– Filipe? Šta se dogodilo? Molim te, reci mi, molim te!
Filip je za trenutak podigao glavu. Tada se okrenuo na drugu stranu pokušavajući da
sakrije suze. Ne, nije se ništa dogodilo. Do đavola, šta tražiš ovde?
Njegov glas je bio hladan i pomalo nestvaran, ali njegove suze bile su stvarne i izražavale
njegovu ogromnu tugu, mada se on trudio da to sakrije od nje.
– Emi? Kako se oseća Emi? Da li ima temperaturu? O, reci mi molim te!
Njegove oči postale su nežne kad je primetio ogroman strah na njenom licu.
– Emi spava odgovorio je tiho. Nema temperaturu. Ali, plašio sam se i morao sam da je
odvedem kod dežurnog lekara. Nisam smeo da dočekam jutro. Džesi je zatvorila oči i
odahnula s olakšanjem. Osetila je kako joj se telo opušta i prošaputala je. Drago mi je, zaista
mi je drago.
Iznenada je otvorila oči i pogledala ga upitno, Zašto plačeš, Filipe? Nisam te nikada videla
da plačeš, nikada.
Filip je ustao i prišao baru. Džesi je sela na pod i naslonila se na sofu i kao što je radila
bezbroj puta dok se igrala sa decom. Osećala se iscrpljenom i činilo joj se da je stara veoma
stara.
Filip je uzeo flašu viskija i nasuo piće i u svoju čašu. Plakao sam i ranije, Džesi priznao joj
je tiho. Ali, ti to nisi nikad videla. Nisam želeo da me shvatiš pogrešno, jer nije uobičajeno da
muškarac plače. Osim toga, trebalo je da budem snažan i da hladno podnesem sve životne
nedaće. Džesi je klimnula glavom. Da, muškarci su mazohisti u izvesnom smislu.
– Da. Kao i žene koje misle da se žrtvuju za porodicu ako se brinu o deci i o suprugu
dodao je Filip i nasmešio se gorko, Da li želiš da popiješ nešto?
– Mislim da će mi prijati čaša viskija rekla je Džesi. A nakon izvesnog vremena dodala je.
Filipe, neke žene ne umeju da se snađu u svim tim poslovima i potrebna im je podrška. O, ne,
nisam mislila na kućne pomoćnice, niti na dadilje. Mislila sam da je nekim ženama izuzetno
važno kada osete da imaju emocionalnu podršku u braku.
Filip je odmahnuo glavom, prišao je i pružio joj čašu. Znam veoma dobro šta si mislila da
kažeš rekao je nežno. Kada je Emi zaspala došao sam u dnevnu sobu i seo na sofu.
Razmišljao sam o mnogim stvarima i zaključio da često nisam bio u pravu, a možda nisam ni
sada.
– Ne razumem te.
– Sećam se kada su deca bila bolesna i kada si bila potpuno sama s njima. Radio sam po
ceo dan, a uveče odlazio na poslovne večere sa svojim klijentima. Kada bih došao kući, bio
sam umoran i nisam mogao da ti pomognem, niti sam video šta bi trebalo da ti se pomogne.
Nisam imao vremena čak ni da te pitam kako si, kako su deca...
– I? – upitala ga je Džesi nestrpljivo kada je zastao da bi popio nekoliko gutljaja pića.
– Međutim, ja sam bio spreman da vodim ljubav, čak sam to i zahtevao od tebe ne misleći
da si umorna, da si zabrinuta i da nisi raspoložena za takvu nežnost.
– Da, sećam se.
– Ali, ja sam te želeo, Džesi. Želeo sam te bez obzira što me ti nisi želela.
– Filipe, mislim da ne bi trebalo da razgovaramo sada o tome, jer... jer nisam došla zbog
toga rekla mu je brzo kao da je želela da zaboravi neprijatne trenutke koji su vezane za njen
bračani krevet.
– Ali, mi moramo da razgovaramo insistirao je Filip. Jedino na taj način možemo da
dođemo do nekog zaključka i da resimo neke probleme koji su se isprečili između nas dvoje,
Večeras, kada nisi bila pored mene, nisam znao šta da radim i kako treba da se ponašam kada
je dete bolesno. Bio sam u paničnom strahu, bio sam izgubljen i bespomoćan.
– Da li si me mrzeo što nisam bila pored tebe?
– Mrzeo? Ne, nisam te mrzeo nikada. Možda, možda sam bio gnevan odgovorio je, zastao
za trenutak i pogledao je značajno. Džesi, reci mi da li je kasno da se isprave sve greške? Da
li je mrtva ljubav koja nas je vezivala godinama? Da li sam razorio sve što je bilo lepo
između nas dvoje? Da li sam nesvesno uništio ljubav? Da li si zaljubljena u nekog drugog
muškarca? Da li si zaljubljena u čoveka koji je podigao slušalicu kada sam te večeras
nazvao? Džesi ga je netremice posmatrala i shvatila prvi put otkako je u braku s njim da
poseduje užasnu snagu i da nije bezlična osoba kao što je mislila. Zašto Filip ranije nije tako
govorio? Zašto se nije ponašao kao što se sada ponaša?
Izenadna nežnost obuzela je svu,
– Ne mogu da ti odgovorim na sva ta pitanja istovremeno nasmešila mu se. Prvo, ne znam
da li je suviše kasno da spasimo naš brak. Znam samo da sam osetila ogromnu želju da
pobegnem od tebe. Osim toga, ti nisi razorio naš brak. Ako treba da tražimo nečiju grešku,
mislim da smo grešili oboje. Da, znam. Možda je trebalo da se borim za tebe, Filipe. Možda
nisam znala kako da zadržim tvoju ljubav, našu ljubav. Ne, nisam zaljubljena u tog čoveka.
On je moj šef i izveo me je na večeru da bismo razgovarali o poslovima. To je se, veruj mi.
– Mrzim ga odgovorio je Filip iznenada i njegov glas je drhtao od gneva.
– O, Filipe, zašto se ne okreneš prema meni? upitala ga je i njene oči za sjaše jače. Večeras
si mi potreban. Potrebna mi je tvoja nežnost, potrebni su mi tvoji poljupci.
 – Potreban si mi više nego što sam mislila,
Filip joj je prilazio polako posmatrajući je netremice. Kada joj je prišao sasvim blizu
uhvatio je nežno za obraze i nasmešio joj se. Da li želiš time da kažeš da sam ti potreban baš
sada?
Ona je klimnula glavom. – Baš sada.
– Čak iako nisam raspoložen za ljubav? – upitao je kroz šalu.
Džesi je klimnula ponovo glavom. – Čak iako nisi raspoložen za to odgovorila je tiho.
Filip je uhvatio za ruku. – Pođi sa mnom, gospođo Jang. Treba da mi pokažeš koliko sam
ti potreban.
– Sa zadovoljstvom odgovorila je Džesi dok je išla za njim prema njihovoj spavaćoj sobi.
S velikim zadovoljstvom.

Džesi je ustala rano da bi napravila Emi njen omiljen doručak: palačinke u obliku raznih
životinja. Međutim, gledala je sve vreme na sat da ne bi zakasnila na posao. Filip je još uvek
spavao, Beti se pripremala za školu i ona je bila sama u kuhinji, iznenada je čula da su se
vrata naglo otvorila. Okrenula se i suočila s ledenim licem gospođe Anderson.
– Dobro jutro pozdravila je pomalo bojažljivim tonom.
– Dobro jutro, gospođo Jang odgovorila je. Šta radite u kuhinji?
– Pripremam deci doručak. Beti se već probudila, a mislim da će uskoro i Emi.
– To je moj posao.
– Gospođo Anderson – obratila joj se mirnim, ali ipak oštrim tonom.
– Vodila sam domaćinstvo, u ovoj kući godinama i radiću to sve dok želim. Vaš posao biće
to što ja odredim da treba da radite i mislim da doručak ne treba da pripremate vi, nego ja. Da
li ste me razumeli?
– Gospodin Jang me je zaposlio da bih vodila domaćinstvo i da bih se brinula o deci. Nije
ništa govorio o tome da ćete se vi vratiti i poremetiti sve. Osim toga, primam naređenja samo
od gospodina Janga– odgovorila je gospođa Anderson bez ustezanja.
– Pa, mislim da bismo ipak morale da se sporazumemo, jer nameravam da ostanem.
– Naravno, nastaviću da radim i potrebna mi je vaša pomoć, ali samo u izvesnom smislu.
Ako ne možete da se složite s tim, mog u i bez vas.
Obe žene stajale su nepomično i posmatrale se. Čudna napetost vladala je među njima.
Konačno, gospođa Anderson je slegla ramenima i izašla iz kuhinje bez reci.
Iznenada, osetila je Filipove ruke na sebi, trgla se jer nije osetila kad je ušao u kuhinju.
– Krevet je hladan kada nisi pored mene šapnuo joj je nežno i poljubio je u obraze.
– Znači, ipak je dobro što sam ustala odgovorila je konačno i pokušala da mu se nasmeši.
Jer da sam ostala u krevetu pored tebe, zakasnio bi na posao.
– U koliko sati treba da budeš na poslu? upitao je Filip i milovao joj nežno kosu i vrat.
Njegove usne bile su sasvim blizu njenih, ali je nije poljubio. Poigravao se samo njenim
usnama, a zatim se odmakao od nje.
– U devet sati i trideset minuta.
– Povešću te na posao.
 – Mogla bih da idem na posao našim starim džipom. Da li je još uvek u voznom stanju?
– Koristi ga gospođa Anderson. Nastala je nema tišina. Prelila je palačinke čokoladnim
prelivom, uzela dva tanjira i stavila ih na tacnu. Zatim je napravila kakao. Njeni pokreti su
bili brzi i pomalo nervozni. Filip je seo za sto i posmatrao je. Džesi? obratio joj se nežnim
tonom. Da li ćeš se vratiti večeras?
On je nije molio niti je insistirao na njenom povratku. Hteo je da ona sama odluči.
Džesi je grozničavo razmišljala. Pomislila je da bi možda bilo bolje da se vrati u svoj
apartman, a već sledećeg trenutka poželela je da ostane pored Filipa i da nastave svoj bračni
život. Međutim, i pored te odluke nije želela da žrtvuje svoju ličnost, niti svoj ponos.
– Da, ostaću izvesno vreme odgovorila je konačno. Ostaću dok se Emi ne oporavi.
Filip joj se nasmešio i oči su mu jače zasjale. Iznenada, ona se osećala mladom luckastom
i veoma srećnom. Znači i on je spreman na kompromis, pomislila je zadovoljno i pogledala
ga nežno.
– Ostani do novogodišnjih praznika predložio je Filip.
– Verujem da će se Emi oporaviti mnogo brže kada si ti pored nje.
Filip nije morao da čeka dugo na njen odgovor. – Da, ostaću do Nove godine složila se
Džesi.
Filip joj je prišao i uhvatio je za ruke. – Drago mi je što ćeš biti pored nas. Tada je
gospođa Andreson ušla u kuhinju. Prišla je šporetu, nasula solju kafe i otiša do prozora. Pila
je kafu i posmatrala drveće kroz prozor. Ponašala se kao da nije želela da im smeta, ali je ipak
htela da bude tu gde je smatrala da je njeno mesto.
Dan je prošao veoma brzo. Džesi je imala pune ruke posla dok su kupci ulazili i izlazili iz
njene radnje. Novogodišnji praznici su bili blizu i svi su želeli da kupe neku novu haljinu, ili
makar deo svečane garderobe. Ali nije joj bilo teško da radi. Neka čudna, neobjašnjiva snaga
nosila je tokom celog dana i nije se u opšte osećala umornom.

Bila je veoma srećna, kada je u pet sati i trideset minuta primetila crveni "kadilak" ispred
radnje. Uzela je brzo tašnu, obukla kaput i dala poslednje instrukcije devojci koja je ostala u
radnji.
Filip joj se smeškao, dok je prilazila kolima. Izgledao je izuzetno lepo. Njegovo sivo,
poslovno odelo izvanredno mu je pristajalo. Džesi je sela pored njega. – Zdravo rekla mu je
veselo.
– Zdravo – odgovorio je Filip, zagrlio je i privukao sebi.
Njegove tople usne spustile se na njene. Ona je zadrhtala, a zatim se naslonila na udobno
sedište i pokušala da se opusti. – Kako si proveo dan? upitala ga je.
Filip se nasmešio. Bilo mi je veoma teško da se skoncentrišem na rad. – Odlučio sam da
uzmem nekoliko slobodnih dana.
Džesi ga je pogledala upitno.
– Toliko bih želeo da provedem nekoliko dana u hotelu s jednom zgodnom, riđokosom
ženom. Nadam se da će pristati da pođe sa mnom. Možda... možda samo jednu noć.
– Da li si je pitao? našalila se Džesi.
 – Još nisam, ali upravo pokušavam da joj predložim tako nešto odgovorio je i uhvatio je za
ruku. Pristaćeš, zar ne?
– A šta će biti sa Emi?
– Emi će se osećati dobro i sa gospođom Anderson. Osim toga, možemo da se vratimo ako
želiš. Ne moramo da provedemo tamo ćelu noć primetio je Filip i pogledao je zagonetno.
– Džesi, zašto si tako ozbiljna? – Zar ti se ne dopada moj predlog?
Džesi je duboko uzdahnula. – Predlog nije loš, ali vreme nije pogodno odgovorila je, Ne
bih želela da razočaram Emi, jer sam obećala da ću joj pročitati večeras tri priče umesto dve.
I Filip je uzdahnuo. – Možda bismo mogli otići nekom drugom prilikom. Ali, osećam da
je potrebno da odemo negde, da promenimo sredinu i da razgovaramo. Džesi je klimnula
glavom ali nije ništa odgovorila.
Tiha muzika ispunila je poluosvetljenu sobu. Deca su bila u krevetu, gospođa Andrerson u
svojoj sobi i oni su konačno ostali sami. Filip je seo pored nje za sofu. Zagrlio je nežno i
poigravao se njenom kosom.
– Da li možemo da razgovaramo? upitala je trudeći se da mu ne otkrije, svoja osećanja.
– Svakako – nasmešio joj se. Ona ga je pogledala i namrštila se blago. Da li misliš da
možemo, ponovo da živimo zajedno?
– Da – odgovorio je bez oklevanja.
– Zašto?
– Zato što te volim i što mislim da i ti mene voliš. To mnogi ljudi ne mogu da kažu nakon
dvanaest godina braka, zar ne?
Njegove ruke milovale su je po vratu i ramenima. Džesi, nije mi lepo kada nisi pored
mene, veruj mi. Kad si otišla, mislio sam da si ponela sa sobom i deo mene. Ja nisam potpuna
ličnost bez tebe, a ni ti bez mene. A kada si pored mene, želim te i dušom i telom. Mislim da
oboje moramo da pravimo sitne ustupke i kompromise.
Posmatrao je netremice i očekivao njeno objašnjenje, njene reci odbrane.
– Znam da bi trebalo da budem tolerantnija i da ne mislim da si s nekom drugom ženom,
ako si na poslovnoj večeri... rekla je pomalo nespretno.
– Nisam bio nikad s drugom ženom sem sa svojim klijentima – odgovorio je Filip i osmeh
mu je nestao s lica, jer se setio starih optužbi i svađa. Džesi, nije postojao niko u mom
bračnom životu sem tebe. Žao mi je što si bila ljubomorna i što si patila zbog toga, ali moraš
da mi veruješ, govorim ti istinu. Sada ne bih smeo da te lažem, jer bih tada pokvario sve, zar
ne?
– Znam da si u pravu, ali mislila sam uvek da si mnogo zgodniji od mene, pametniji i
inteligentiji i bojala sam se svakog trenutka da ću te izgubiti. Ali, ti moraš da mi pomogneš da
suzbijem u sebi to osećanje inferiornosti, Filipe. Možda je trebalo da mi objasniš kuda ideš, s
kim si i sve o tim tvojim noćnim klijentima.
– Ne razumem te, Džesi.
– Potrebno je da znam za njih i zašto ih izvodiš na večere. Mislim da bih tada bila mnogo
mirnija i sigurnija.
 Filip je razmišljao nekoliko trenutaka, a zatim je klimnuo glavom. – To je pošteno
nasmešio se. Ponekad zaboravim da ti objasnim nešto, ali ne zato što želim da sakrijem neku
tajnu od tebe. Zaboravimo na to, veruj mi. Da li imaš još neku primedbu?
– Ja... želela bih da nastavim da radim, Filipe. Izabrali su me za šefa novootvorene radnje i
želim da prihvatim taj posao.
– Kako želiš – odgovorio je Filip i počeo ponovo da je miluje. Bilo je očigledno da je više
zainteresovan za to nego da dalje razgovaraju.
– To znači da ću morati da radim prekovremeno nekoliko dana u nedelji sve dok se ne
uhodam na novom poslu.
– Da li je to zaista potrebno? – upitao je Filip i namrštio se.
– Da li je potrebno da izvedeš svoju sekretaricu jednom mesečno na večeru?
– Ako oboje radimo kasno u noć, mislim da je sasvim logično što večeramo zajedno
odgovorio je Filip mirno. Zar treba da joj dam trideset dolara i da kažem da večera sama za
drugim stolom?
Ona je htela da uzvikne da bi to bilo najpoštenije, ali znala je da ne srne da se ponaša tako,
da ne srne da dozvoli da Filip primeti da je još uvek ljubomorna.
Filip je duboko uzdahnuo i prošao prstima po svojoj plavoj kosi. Među mojim klijentima
nalaze se i žene. Ako treba da ih izvedem na večeru, šta da im kažem? Da im kažem da moja
supruga želi da pođe s nama da bi se uverila da ne želim da vodim ljubav pod stolovima
restorana?
Džesi se glasno nasmejala. – Ne budi luckast, Filipe. Znaš da to ne očekujem od tebe.
I Filip se nasmejao. – Draga, znaš koliko te volim, samo tebe. Molim te imaj poverenje u
mene. Molim te... šaputao je nežno, nagnuo se prema njoj i njegove usne dotakle su njene.

Mada su joj dani bili veoma naporni Džesi je našla zadovoljstvo u svakom trenutku, a bila
je izuzetno srećna što može i da pripremi doručak svojim kćerkama. Posle radnog vremena
Filip bi je čekao u kolima, razgovarali bi i šalili se tokom vožnje kući, a posle večere sedeli bi
dugo u dnevnoj sobi, slušali muziku, razgovarali i... i vodili ljubav.
Jednog dana Džej Pekman je nazvao i obavestio je da bi morali da se sastanu posle posla i
da obiđu radnju koja se još renovirala. Bilo je nekih problema i želeo je da čuje i njeno
mišljenje.
Džesi je bila veoma razočarana, jer je želela da provede mirno veče s Filipom. Ali, bližio
se dan otvaranja njene radnje, i trebalo je da se svi poslovi završe na vreme.
Nazvala je Filipovu kancelariju da ga obavesti o tome, ali njegova sekretarica je rekla da
je Filip otišao na neki sastanak i da ne zna kada će se vratiti.
– Da li želite da ostavite poruku? upitala je.
Džesi je oklevala nekoliko trenutaka. Šta da kaže toj devojci? Da li da joj kaže da će ona
biti zauzeta večeras i da prenese tu poruku njenom suprugu? Ko zna kako će je ona preneti?
– Ne, hvala odgovorila je konačno. Pokušaću da ga nazovem kasnije.
Međutim, nije želela da ga nazove ponovo. Zamolila je gospođu Anderson da ga obavesti
da je morala da se zadrži duže na poslu.
 Kada je stigla u radnju, radnici su radili na ugrađivanju plakara i garderobera.
– Kako napreduju poslovi? obratila se Džeju koji je bio već tamo.
Džej je odmahivao glavom i merio dimenzije njene buduće kancelarije.
– Zar nešto nije u redu? raspitivala se i posmatrala ga zainteresovano.
– Do đavola s tim radnicima! Trebalo je i da mere, a ne da grade napamet.
Skratili su kancelariju za trideset santimetara.
– To nije mnogo primetila je Džesi uz osmeh. Osim toga, primećujem da je soba dovoljno
velika za mene.
Bilo je već deset sati kada su završili svoj posao i kada su mogli da odahnu.
– Da li želiš da popijemo nešto? – upitao je Džej. Pored radnje nalazi se jedan mali kafe.
Džesi je odmahnula glavom. – Hvala, ne bih želela da se zadržavam. Već je dosta kasno, a
nisam videla Emi ceo dan. Sigurna sam da me ona čeka, jer ne može da zaspi ako joj ne
pročitam priču. Verujem da je još uvek budna.
– Da li je posećuješ svaki dan? Džesi je osetila da je pocrvenela.
Dok je razgovarala s Džejom o Eminom stanju, nije mu rekla da se preselila ponovo u
svoju kući. Nije bila sigurna zašto mu to nije rekla, da li je zaboravila, ili se stidela da mu
prizna da se vratila svom suprugu. – Ja...
– Imam utisak da si se preselila ponovo kod svog supruga rekao je Džej. Nazivao sam te
telefonom svaki dan i niko nije dizao slušalicu u tvom apartmanu. Džesi ga je pogledala
iznenađeno. Ti si me nazivao telefonom?! Zašto?
– Zato što sam bio zabrinut za tebe. Kada smo bili na večeri primetio sam da se nalaziš u
posebnom psihičkom stanju.
Ona je ispružila ruku prema njemu, uhvatila ga i pomilovale. Nisam bila smirena, jer sam
znala da mi je kćerka bolesna. I nisam izdržala otišla sam da je vidim.
– I ostala si tamo?
– Da. Ostala sam.
– A da li je tvoj suprug primetio koliko si đavolski lepa u poslednje vreme?
Džesi se nasmejala. – Pa... ne znam. Ali, trudim se da primeti.
– Nadam se da će to zaključiti uskoro, Džesi.
Filip je sedeo u dnevnoj sobi i pio viski kada je ona stigla kud. Bio je naslonjen na sofu i
učinilo joj se da je opušten i smiren. Međutim, kada je primetila njegov oštar pogled, znala je
da je veoma uznemiren.
– Kako je prošao taj poslovni sastanak? upitao je i glas mu je drhtao od gneva.
– Dobro – odogovorila je i trudila se da ne primeti njegovo neraspoloženje.
– Radnici nisu postavili dobro pregradni zid i morali su da isprave tu grešku. A kako se
oseća Emi?
– Ona se oseća dobro rekao je, popio svoje piće i ustao. Čini mi se da te posao iscrpljuje.
Izgledaš veoma umorno.
– Uživam u svom poslu, ali sada sam umorna.
– Ako si umorna ne bi smela da radiš toliko.
– Zašto? A zar se tebi ne dogodi da si umoran nakon napornog posla?
 – To nije isto, Džesi. Ja moram da radim da bih omogućio svojoj porodici da živi
normalnim životom. A ti to ne moraš da činiš. He dopada mi se kada vidim da si Iscrpljena.
– Filipe, uživam u svom poslu bez obzira da li je potrebno da radim ili ne.
– Osim toga, lakše je živeti s dve plate nego s jednom, zar ne? Filip joj nije ništa
odgovorio. Stajao je nepomično nekoliko trenutaka i posmatrao je prodorno. Tada se okrenuo
i prošaputao. Laku noć.
– Filipe?
On je zastao, ali se nije okrenuo prema njoj.
– U petak uveče priređujemo malu svečanost povodom otvaranja te radnje. Da li bi želeo
da pođeš sa mnom?
– Mislio sam da ćemo biti sami kao što smo se dogovorili i otići u neki hotel na večeru
njegov glas je podrhtavao od nervoze.
Tada se Džesi setila njihovog razgovora i pokušala da ga raspoloži. – Znam, ali mogli
bismo prvo da odemo na svečanost, da se zadržimo malo, a zatim... da provedemo veče kako
smo se dogovorili.
Filip se okrenuo prema njoj i netremice je posmatrao. – Zašto je toliko uznemiren, pitala
se. Da li zato što je došla kući tako kasno? A zar on to nekada nije činio bezbroj puta? Zar
nije sedela sama, ne znajući gde je on, ni kada će se vratiti? Iznenada se setila svih svojih
usamljenih večeri i noći, svojih suza i patnji i ljutito mu je odgovorila.
– Ako treba da razmišljaš toliko dugo o tome da li ćeš mi se pridružiti ili ne, biće mnogo
bolje ako pođem sama.
Filip je značajno pogledao. – Biću tamo rekao je pre nego što je izašao iz sobe.

Džesi je naporno radila. Filip je vozio na posao svaki dan, ali ona se vraćala kući taksijem
ponekad i kasno u noć. Imala je mnogo posla i nije ni osetila kako su dani brzo prolazili.
Filip je bio ljubazan prema njoj samo u krevetu, samo tada kad su delili kasne, noćne sate
i jedino kada je mogla da čuje od njega nežne reci ljubavi za kojima je toliko žudela. AH,
tokom dana je bio veoma hladan prema njoj. Beti i Emi razgovarale su s njom, smejale se
zajedno s njom. Međutim, Filip i gospođa Anderson nisu je skoro ni primećivali i razgovarali
su s njom samo onda kada je to bilo neophodno.
Posle večere Džesi je pročitala deci priču i Ema joj se obratila.
– Mama, vratićeš se posle zabave, zar ne?
Džesi joj se nasmešila. – Naravno, draga. Ali, vi ćete već tada spavati.
– Videćemo se ujutru kada se probudite rekla je, prišla im i pokrila ih nežno.
– Spavajte lepo, drage moje. Laku noć.
– Mama? obratila joj se Emi molećivim tonom.
Džesi je bila pored vrata i okrenula se prema njoj. – Da, draga?
– Nećeš zatvoriti vrata, zar ne? Džesi se nasmejala blago. Ne, draga. I ostaviću svetio u
hodniku obećala je i bilo joj je drago što je uspela da postigne makar mali napredak i da
svetio u dečjoj sobi tokom noći bude ugašeno.
 Filip je stajao na stepenicama kada ja ona izašla iz sobe. Nasmešio joj se i ispružio ruku
prema njoj. – Znači uspela si ipak da postigneš nešto. Ona je prihvatila njegovu ruku i
zadrhtala blago kada je osetila njegov dodir.
– Da – odgovorila je skoro šapatom.
Filip je hteo da joj kaže nešto, ali je zastao, nagnuo se prema njoj i njegove duboke, smeđe
oči posmatrale su je nekoliko trenutaka pre nego što je poljubio.
Ali, on se odmakao od nje i nasmešio joj se. – Da li si spremna? Džesi i Filip stajali su na
ulazu lepo uređene radnje i posmatrali ljude koji su bezbrižno razgovarali i pili šampanjac.
Srce joj je uzbuđeno kucalo dok je s ponosom posmatrala svoju radnju i ljude koji su se divili
savršeno uređenom enterijeru. Međutim, Džesi nije mogla da stoji dugo na pragu. Zvanice su
je primetile i povele je odmah sa sobom, razgovarajući i smejući se s njom. Prvi put u životu
Filip se osećao suvišnim i nepotrebnim.
– Radnja je lepa, zar ne? upitao je jedan duboki muški glas. Tada je ispružio ruku prema
njemu i nasmešio mu se. Ja sam Džej Pakman, Džesin šef. Filip ga je pogledao s
nepoverenjem, ali je ipak prihvatio njegovu ispruženu ruku i rukovao se s njim.
– Ja sam Džej Parkman, Džesin šef.
Filip ga je pogledao s nepoverenjem, ali je ipak prihvatio njegovu ispruženu ruku i
rukovao se s njim.
– Ja sam Filip Jang odgovorio je hladno.
– Pretpostavljao sam – nasmešio se Džej i popio nekoliko gutljaja šampanjca.
Tada je pogledao njegovu praznu čašu. Da li želite da vam donesem još pića? Filip je
odmahnuo glavom. – Znači vi ste taj čovek koji zadržava Džesi iz dana u dan i koji je odvodi
ponekad na večere u kasne noćne sate? upitao je oštrim tonom.
Međutim, Džej se još uvek smeškao. – Da, ja sam taj.
Filip je posmatrao svoju suprugu. Bila je zanosna, čarobna i želeo je toga trenutka da je
uhvati za ruku i da je povede kući. Želeo je da budu zajedno, samo njih dvoje. Želeo je...
– Ona je divna žena rekao je Džej i prekinuo njegove misli. Mora da ste veoma ponosni
zbog toga.
Filip se okrenuo prema nemu i ispitivački ga posmatrao. – Da li on pokušava da mu kaže
nešto? Ako želi, zašto nije iskren i zašto mu ne kaže odmah? Šta želite da mi kažete,
Pekmane?
– To što sam želeo već sam vam rekao odgovorio je Džej, okrenuo se i prišao jednoj grupi
radoznalih zvanica ne obraćajući više pažnju na njega. Tog trenutka prišao mu je jedan visok
i snažan čovek i kada je primetio da posmatra Džesi, nasmešio mu se zagonetno.
– Ona je strašna devojka, zar ne? primetio je. Ja sam Tenk Rajt, a moja supruga Vanesa,
radi u obližnjem butiku. Međutim, moram da priznam da je Džesi mnogo sposobnija i
zgodnija od nje.
– Ja sam Filip Jang odgovorio mu je oštrim i hladnim tonom. A moja supruga, Džesi Jang,
radiće u ovoj radnji.
– O? iznenadio se Tenk Rajt, popio nekoliko gutljaja pića i otišao brzo na drugu stranu.
 Filip se smeškao dok ga je posmatrao kako odlazi zbunjen i nespretan. Kada je ponovo
ostao sam, osećao se zbunjenim i izgubljenim i nije znao šta da radi.
Toga trenutka Džesi ga je pogledala i uzvratila mu osmeh. Da li je ona shvatila njegove
misli, pitao se dok je posmatrao. Ako nije, nadao se da će uskoro shvatiti.
Džesi je bila zadovoljna kada se prijem završio i kada je sela u Filipova luksuzna kola.
Ispružila je noge, naslonila glavu na sedište i pokušala da se opusti. Prijem je protekao u
prijatnoj atmosferi, upoznala je mnoge nove ljude i znala je da je ostavila dobar utisak na
njih. Međutim, primetila je tokom večeri da se Filip veoma čudno ponaša, mada nije znala
zbog čega.
Okrenula je glavu prema njemu. – Da li možeš da voziš? upitala ga je bojažljivim tonom.
– A zašto ne bih mogao?
– Zato što si popio nekoliko čaša šampanjca.
– Zar si primetila?
Džesi je podigla iznenađeno svoje tanke obrve. – Naravno da sam primetila. A zar ti to ne
bi primetio?
– Primetio bih i reagovao bih kada ne bih želeo da napraviš neku glupost. U stvari, želeo
bih tada da te zaštitim.
– Da me zaštitiš?! A zar ti nisi nikada napravio glupost? pitala ga je pomalo nervoznim
glasom.
– Jesam, ali mislim da ti to nisi nikada primetila odgovorio je nežno i uhvatio je za ruku.
Džesi, molim te, ne bih želeo da se prepiramo večeras. Nedostajala si mi.
Džesi se ponovo iznenadila. – Ali, bio si sa mnom!
– Međutim, ti nisi bila sa mnom. Bila si zauzeta drugim ljudima i pripadala si njima.
– Filipe, ti nisi dete da bi trebalo da se brinem o tebi i tokom prijema. Mogao si da
razgovaraš sa ljudima, da se upoznaš s njima. Mislila sam da znaš kako treba da se ponašaš u
takvoj prilici.
Filip je klimnuo glavom. – Da, znam, ali ne poznajem vašu struku, vaš poslovni svet.
Džesi se nasmejala. – Znači, dosađivao si se i jedva si čekao da se prijem završi, zar ne?
– Da, draga priznao je. Primetio sam da si veoma, sposobna i da se dopadaš svima. Ti si...
ti si čarobna veštica!
Džesi se nasmejala veoma glasno. – Volela bih da sam veštica i da imam čarobni štapić.
Tada bih zamahnula njime i otišli bismo na neko usamljeno ostrvo, ili možda u neki hotel.
Filipe, pođimo u hotel!
Filip je nežno zagrlio. – Voleo bih, ali mislio sam da nećeš želeti da pođeš večeras zbog
tog prijema...
– Ali, mi smo se dogovorili, zar ne?
Filip je uzdahnuo i priznao joj pravi razlog zbog čega ne mogu da pođu u hotel, Gospođa
Anderson me je zamolila da joj dozvolim da poseti sutra svoju sestru. Namerava da pođe na
put veoma rano i mi moramo da se vratimo kući još večeras, Možda je tako i bolje primetila
je Džesi. To znači da sutra ne moram da delim svoju decu s njom i da pripadaju meni u
potpunosti.
– Pripadala su uvek samo tebi, Džesi. To znaš veoma dobro.
 – Reci to gospođi Anderson, pa ćeš videti kakao će reagovati.
Filip je pogledao iznenađeno. – Da li imaš problema s gospođom Anderson? Džesi se
zamislila. Šta da mu odgovori? Da li da mu prizna da se uopšte ne slaže s tom ženom? Ne, to
će biti njihov mali rat, a ne Filipov.
– Ne, sve je u redu s njom, samo čini mi se da ih ponekad suviše mazi.
Džesi je primetila da je Filip odahnuo s olakšanjem. – Ona ih voli objasnio je. Drago mi
je što sam našao tako dobru i odanu ženu.
– Da li želiš da popiješ nešto? upitao je Filip kada su ušli u dnevnu sobu.
Džesi je odmahnula glavom. – Ne, hvala. Umorna sam. Idem da vidim decu, a zatim bih
želela odmah da legnem.
Njeni koraci odjekivali su po stepenicama. Kada je ušla u dečju sobu, pokrila je svoje
devojčice i poljubila ih. Izašla je polako iz sobe i zastala u hodniku. Da li da spava u spavaćoj
sobi?
Ušla je u spavaću sobu, skinula koktel haljinu i legla u hladan krevet. Bila je umorna i
iscrpljena, toliko umorna da nije mogla više da razmišlja. Sledeća četiri dana prošla su veoma
brzo. Došao je vikend i Džesi je otkrila mirnu i srećnu oazu u svojoj kud, među svojom
decom, sa Filipom koga je volela iznad svega.
Osvanuo je dan uoči Nove godine. Gospođa Anderson otišla je ponovo kod svoje sestre da
provede tamo tri dana. Porodica je ostala sama, a Džesi je bila srećna kao nikada do tada.
U tim trenucima sećala se svog sina Džonija koji je obožavao tu groznicu pretprazničnih
večeri i koji više nije bio s njima. Mada je volela svoje devojčice, osećala je duboko u srcu da
joj Džoni nedostaje i da će za njim tugovati celog života.
Ema se osećala mnogo bolje i crvene tačkice nestale su s njenog tela, ali oni su se ponašali
prema njoj kao da je još uvek bolesna. Emi je bila zadovoljna zbog toga i uživala je u svim
privilegijama. U međuvremenu, Beti je postala prava pričalica. Čak je priznala svojoj majci
kako je jedan dečak pokušao da je poljubi u školskom dvorištu.
– I nasmešila se Džesi i pogledala upitno svoju stariju kćerku.
Beti je oklevala nekoliko trenutaka. Pocrvenela je malo, ali je ipak podigla glavu i
pogledala svoju majku. Njen pogled je bio pun poverenja. – ... i poljubio me je rekla je
konačno.
Džesi je sela pored nje i zagrlila je.
– A da li si ti dozvolila? pitala je i dalje zainteresovano.
Nastala je ponovo tišina.
– Da, dozvolila sam, jer... jer mi se dopada odgovorila je tiho.
– Kako se zove?
– Pite Vajsler. On je najbolji dečak u razredu. Osim toga, ima sve najborje ocene hvalila je
Beti svoju simpatiju.
– Nadam se da ćeš i ti biti najbolja devojčica, zar ne? ja sam već najbolja u razredu
odgovorila je Beti ponosno. Džesine oči ispuniše se suzama. Zagrlila je nežno svoju
devojčicu i pitala se kako je mogla da živi bez njih danima i mesecima. Kako je mogla da
izdrži da ne posmatra kako rastu i kako se razvijaju iz dana u dan?
 Bio je ponedeljak.
Džesi je žurila da završi doručak i svaki čas gledala na sat. Trebalo je već da krene na
posao.
– Volim da te vozim ujutru na posao rekao joj je kada je sela pored njega. Tada osećam da
mi pripadaš još više.
– Hvala odgovorila je Džesi i uzvrtila mu osmeh.
– Osećam se divno kada znam da mi pripadaš i u ranim jutarnjim časovima nastavio je
Filip i kada je pogledao njegove oči zasjaše jače. Naravno, moram da priznam da mi je
mnogo lepše kada smo zajedno noću... ali lepo je i preko dana, zar ne. Džesi?
Njeno srce je veselo zaigralo kada se setila svih lepih i nezaboravnih trenutaka koje su
doživeli u njihovoj spavaćoj sobi. Nije bila nikada toliko srećna i zadovoljna u potpunosti što
se tiče ljubavi i ljubavne igre. Da, Filipe, lepo nam je odgovorila je konačno i uzdahnula
duboko.
– Džesi, mislim da ćemo uspeti da ispravimo svoje greške i da spasimo naš brak. Da,
ubeđen sam sada u to!
– I ja odgovorila je odmah i njene zelene oči zaigraše veselo dok je posmatrala svog
supruga. Ona ga je volela i znala je da i on voli nju. A kada se vole, mogu da Prebrode sve
poteškoće i nesuglasice.
Stigli su do njene nove radnje koja se nalazila u kompleksu novootvorenog trgovinskog
centra.
– Doći ću po tebe večeras u šest sati obećao je Filip.
– Čekaću te.
Filip se polako nagnuo prema njoj i njegove usne dotakle su nežno njene.
– Videćemo se uskoro nasmešio se Filip kada se odmakao od nje.
Ona je klimnula glavom i izašla. Njeno srce je bilo ispunjeno bezgraničnom srećom.
Filip je bio nestrpljiv. Šest sati je već prošlo, a on je jedva čekao da je vidi.
– Bio sam već kod kuće rekao je i uključio motor.
Džesi ga je pogledala iznenađeno.
– Zaista? Mislila sam da si bio u kancelariji svo vreme.
– Nameravao sam ranije, a sada sam odlučio da ispunim jedno obećanje.
– Koje? Ne razumem te, Filipe, večeras si veoma tajanstven nasmešila mu se Džesi i
pogledala ga ispitivački.
– Želim da te izvedem na večeru.
– Na večeru? Baš se radujem odgovorila je, a zatim dodala: A deca? Kako će... Filip je
nežno uhvatio za ruku.
– Bio sam kod kuće baš zato. Znao sam da ćeš se brinuti, ali deca se osećaju izvanredno i
nema potrebe da se opterećuješ.
– Hvala prošaputala je Džesi i shvatila da je Filip izuzetno pažljiv u poslednje vreme.
Hvala što si ih obišao. Znam da grešim, da im se ne može dogoditi ništa loše, ali osećam
veliku odgovornost i...
Džesi nije mogla da završi rečenicu, Oči joj za sijaše od suza i ona sagnu glavu.
 Filip je ponovo uhvatio za ruku.
– Zašto osećaš krivicu zbog Džonijeve smrti? Ne budi toliko okrutna prema sebi i ne
opterećuj se time. Džesi je klimnula glavom.
– Znam da ne bi trebalo tako da se ponašam, znam da je umro sticajem nesrećnih
okolnosti, ali sećanje na njegovu smrt stalno me progoni.
mene, a i devojčice se ponašaju ponekad kao da osećaju grizu savesti zbog smrti njihovog
brata.
– Da, znam. Možda sam suviše sebična odgovorila je Džesi i shvatila da je ćela njena
porodica pogođena gubitkom Džonija, a ne samo ona. Svi su patili zbog njegove smrti,
Ne, nisi sebična uveravao je Filip. Možda ti je bilo teško da se boriš sa svim nedaćama
koje su te pogodile u poslednje vreme.
– Ali, zar tebi nije bilo teško? Filip je klimnuo glavom.
– Bilo mi je veoma teško i patio sam na svoj način.
– Kako?
– Bio sam toliko šlep u svojoj patnji da sam zaboravio da imam porodicu, suprugu
odgovorio je i njegove tople smeđe oči pogledaše je za trenutak.
– Učinila si najbolje što si mogla u datom trenutku,
– Šta?
– Otišla si od nas, Tada smo oboje shvatili šta značimo jedno drugom, a meni se pružila
prilika da se približim svojim devojčicama. Tvojim odlaskom shvatio sam šta mi značiš;
shvatio sam koliko si divna.
– Hvala, Filipe to je bilo sve što je mogla da mu kaže. Bila mu je neobično zahvalna stoje
nije mrzeo nakon svega, stoje nije prezirao što je napustila svoju porodicu, što je napustila
decu i njega, Htela je da mu kaže nešto lepo, htela je da mu kaže koliko ga voli, ali nije
mogla. Negde u dubini svog srca osećala se još uvek nesigurnom, osećala je da nije zalečila
sve svoje rane. Filip je odveo u restoran u koji su često odlazili i gde su godinama proslavljali
rođendane i godišnjice braka. Bilo je očigledno da je sve unapred isplanirano, jer ih je
posluga dočekala veoma ljubazno. Seli su na svoje uobičajeno mesto i Filip je poručio njenu
omiljenu večeru.
– Sve je tako lepo i neočekivano primetila je Džesi dok je posmatrala svog supruga kako
jede.
– Da odgovorio je kratko.
– Ne znam zašto se toliko žuriš. Da li kriješ nešto od mene? Tako si tajanstven večeras,
Filipe, reci mi šta se događa? insistirala je Džesi pomalo nestrpljivim glasom.
Filip je pogledao ali ništa nije odgovorio. Smeškao se i uživao u njenom nestrpljenju.
Džesi se namrštila.
– Filipe, reci mi šta nameravaš. Nadam se da ne želiš da me vodiš na neki prijem, zar ne?
upitala ga je i iznenada osetila želju da bude sama s njim. Nije želela da ga deli s ljudima, čak
ni sa prijateljima. Želela ga je samo za sebe.
– Ne, nećemo ići na zabavu. Bićemo sami, samo nas dvoje odgovorio je Filip konačno i
oči mu zasijaše jače.
– Najviše volim takve zabave našalila se Džesi.
 Posle večere Filip je poveo prema kolima. Ali kada su krenuli, Džesi je primetila da ne idu
ulicama koje vode prema njihovoj kući. Ona je stavila glavu na njegovo rame dok su se vozili
Bulevarom zaljubljenih.
– Kuda idemo? upitala ga je šapatom.
– Tamo gde možemo biti sami. Ali, kuda?
– Videćeš uskoro odgovorio je Filip i dotakao nežno njenu kosu. Videćeš, draga, i nadam
se da će ti se dopasti.
Uskoro je Filip parkirao kola ispred jednog čuvenog motela, isključio motor i tog trenutka
okrenuo se prema njoj i zagrlio je čvrsto. Poljubio je strasno.
– Da li je to otmica? upitala ga je kada je uspela da dođe do daha.
– Da odgovorio je Filip promuklim glasom i poljubio je još jednom. ne želim da te pustim
sve dok ne prihvatiš moje uslove.
– U tom slučaju ubeđena sam da neću prihvatiti tvoje uslove nikada nasmejala se Džesi i
zagrlila ga nežno. Milovala je njegovu kosu, njegov vrat i ramena, milovala ga je i nalazila
veliko zadovoljstvo u tome.
– A sada budi dobra devojčica i ostani u kolima dok ne uzmem ključeve od bungalova
rekao je nestrpljivo i izašao brzo iz kola.
Džesi ga je nestrpljivo čekala. Osećala se veoma čudno, kao neka šiparica koja očekuje
svog mladića. Usne su joj bile suve, prsti su joj podrhtavali i srce joj je kucalo snažno i
neujednačeno.
Setila se njihovog prvog ljubavnog sastanka i zaključila da se i tada osećala tako čudno
lepo. I tada ga je čekala s istim nestrpljenjem l s istim žarom u srcu.
Filip se uskoro vratio i oni su otišli do njihovog bungalova. Ušli su polako i Filip je
uključio svetio. Džesi je tek tada primetila da je njen suprug poneo mali kofer koji je odložio
na pod.
– Vidim da si se pripremio za boravak u bungalovu rekla je i nasmešila se.
Filip joj je uzvratio osmeh.
– Morao sam. Nisam želeo da odbiješ da provedeš noć sa mnom samo zato što nemaš
četkicu za zube. Nisam želeo da se predomisliš.
Džesi mu je prišla i obavila ruke oko njegovog vrata.
– A u vezi s čim treba da se predomislim ili da se ne predomislim? upita[a ga je izazovnim
tonom.
– Želim da ostaneš sa mnom zauvek.
– A misliš da ja to ne želim? Filip se malo zamislio a zatim je poljubio u čelo.
– Džesi, želeo bih da se odlučiš, ali tako da se ne predomisliš nikada više.
– Kada mi obećaš da ćeš ostati sa mnom zauvek, neću dozvoliti da odeš od mene više
nikada, Džesi. Ne bih mogao da podnesem još jednom sve te paklene muke kroz koje sam
prošao.
Filip je grlio nežno, ali ona je osetila da on očekuje nešto. – Šta? Priznanje i obećanje da
će ostati zauvek pored njega.
– Ne bih želeo da mi odgovoriš sada rekao je tiho. Želeo bih da razmisliš dobro, Džesi. Ne
smemo da dozvolimo da ponovo pogrešimo. Da li se slažeš sa mnom?
 Ona je klimnula glavom.
– Da, slažem se odgovorila je i poljubila ga u obraze, dotakla mu nežno usne i vrat. Tada
mu je skinula kravatu i otkopčala košulju. Da li ćemo stajati tu i razgovarati svo vreme?
– Naravno da nećemo – prošaputao je Filip i otkopčao joj sudnju koja je pala na pod.
Njegovi prsti su podrhtavali dok joj je skidao bluzu. I reci više nisu bile potrebne. Njihova
tela govorila su mnogo više nego najnežnije reci i potvrđivala ono što su oboje dobro znali:
da savršeno odgovaraju jedno drugom.

Kada su sledećeg jutra stigli kući, imali su samo toliko vremena da se presvuku i
doručkuju. Gospođa Anderson im je pripremila doručak i Džesi joj je bila zahvalna zbog
toga, ali nije rekla ništa.
Otišla je na posao svojim kolima, jer je želela da iskoristi pauzu za ručak da bi nabavila
neke sitnice u gradu.
Dan je bio veoma naporan, a saobraćaj izuzetno gust. Kada je stigla kući, bila je potpuno
iscrpljena.
– Filipe – rekla je kada je otvorila ulazna vrata. Ali, umesto njenog supruga, odgovorila je
gospođa Anderson koja je izašla iz kuhinje i obrisala ruke o kecelju.
– Gospodin Jang još nije stigao kući. Nazvao je pre pola sata i rekao da će malo zakasniti
obavestila je i vratila se ponovo u kuhinju.
– Hvala – prošaputala je Džesi razočarano. Mislila je na Filipa i jedva je čekala da stigne
kući i da ga zagrli. Osećala je izuzetnu potrebu da bude stalno pored njega.
Sela je na sofu i ispružila noge. Osmeh zadovoljstva prešao je preko njenog lica kada se
setila čarobne noći koju su proveli u motelu.
Iznenada je zazvonio telefon i prekinuo njene misli. Ona je ispružila ruku i podigla
slušalicu. – Da?
– Da li je Filip kod kuće ili je još uvek u kancelariji? – upitao je jedan zvonki ženski glas i
Džesi se sledila od straha.
– Šta je to? Šta to treba da znači? I ko je taj ženski glas koji se raspituje za njenog Filipa?
– Gospođo Anderson? Da li ste vi na liniji? Odgovorite, molim vas!
– Ne, nije gospođa Anderson na liniji odgovorila je Džesi tupim glasom, A ko ste vi?
Možda gospođica Sinkler?
– Džesi? Da li ste to vi? – Da.
Nastala je mala pauza i Džesi je mogla da čuje tupe i uzbuđene udarce svog srca.
– O? Izgubljena supuruga odlučila je konačno da se vrati svojoj porodici. Da li je Rlip
zadovoljan ili samo toleriše vaše prisustvo? Džesi je postala izuzetno nervozna.
– Da li ste želeli nešto, gospođice Sinkler?
– Recite mu da ću ga čekati u svojoj hotelskoj sobi sutra u devet sati i trideset minuta. On
će već znati o čemu se radi odgovorila je Katarina Sinkler, nasmejala se i spustila slušalicu.
Džesi se ponovo ispružila na sofu dok je ćelo njeno telo podrhtavalo od mržnje prema toj
ženi. Da li Filip još uvek nju zastupa, ili ima neku dublju, emotivnu vezu s njom? Setila se
prethodne noći. Ne, to je nemoguće! Filip ne može da voli drugu ženu i da vodi ljubav s
njom! Ne, nikako! Jer Filip je bio toliko nežan, toliko pažljiv i želeo je samo nju, samo njeno
telo prošle noći. Ali, bez obzira koliko je želela da ubedi sebe u Filipovu nevinost, tračak
sumnje uvukao se u nju i postala je veoma nervozna.
Prišla je baru i nasula čašu brendija. Kada se nakon pola sata Filip vratio, ona je popila već
dve čaše. Nije mogla da razmišlja logično, ali je još uvek bila ljuta. Kako se usudio da vodi
ljubav s njom, a zatim da ode kod druge žene, razmišljala je ogorčeno.
Ona je stala ispred njega i pre nego što je on mogao da je poljubi upitala ga je besno.
– Kako se usuđuješ da dođeš kod mene?! Kako se usuđuješ da me gledaš pravo u oči dok
razmišljaš o toj... Katarini Sinkler?! Filip je stajao iznenađeno ne shvatajući ništa.
– O čemu pričaš, Džesi? Ne razumem te.
– Sada si bio kod nje, zar ne? njen glas je podrhtavao od besa.
Filip je odmahnuo glavom.
– O, Džesi, šta se ponovo događa s tobom? Bio sam u kancelariji. Danas sam imao veoma
naporan dan. Javio sam gospođi Anderson da ću malo zakasniti.
– Ne mislim sada, mislim... dok nisam bila tu...
Filip je uhvatio za ramena.
– Džesi, reci mi o čemu se radi. Ispričaj mi sve i ja ću pokušati da ti dam objašnjenje, ako
želiš.
– Tvoja prijateljica me je nazvala i poručila da te čeka sutra u svojoj hotelskoj sobi u devet
sati i trideset minuta. Eto, to se dogodilo.
– I ti si odmah pretpostavila da želim da odem u krevet s njom, zar ne?
Mada su njene zelene oči bile pune suza, njeno telo bilo je ukočeno od besa.
– Zar želiš da me ubediš da nisi spavao s njom? Da ne želiš da se poigravaš njom kao i
mnome? – optuživala ga je oštrim tonom.
Filip se odmakao od nje i prešao prstima po svojoj plavoj kosi.
– Ne, ne želim da te razuverim, niti želim da ti kažem blto šta rekao je mirnim i staloženim
glasom. Ovog puta moraćeš da dođeš sama do zaključka. Uostalom, to si već i učinila.
Tada je prišao sofi, seo i naslonio glavu na naslon. Zatvorio je oči. Izgledao je umorno i
iscrpljeno.
– Filipe? obratila mu se oklevajućim tonom, a kada on nije reagovao, prišla mu je bliže.
Filipe? On je uzdahnuo, ali nije otvorio oči.
– Da, Džesi?
– Da li si vodio ljubav sa Katarinom Sinkler?
– Ne.
– A da li to želiš?
– Ne, Džesi.
– Zaista?
Filip je otvorio oči.
– Džesi, zar mi ne veruješ? Zar možeš da me optužiš da sam bio neveran?
Džesi se setila ponovo svih noći koje su proveli zajedno. Setila se njegove nežnosti,
njegove velike ljubavi prema njoj i bila je potpuno zbunjena. Da li je moguće da uopšte ne
poznaje Filipa? Ili, možda ona greši? O, zaboga! Šta da radi?
 – Da li je ona još uvek tvoj klijent?
– Da.
– Zašto Filipe? bila je ljuta na sebe što se toliko raspituje, ali nije mogla da izdrži da ne
sazna istinu.
– Ona je veoma važan svedok u procesu protiv nekih uticajnih političara odgovorio je
Filip. Počeo sam da radim na tom slučaju prošlog leta i nadam se da će se sve okončati do
kraja ovog meseca. Bio je to dug i naporan proces i nadam se velikom uspehu.
Džesi je sela pored njega na sofu. Setila se da joj je Filip pričao o tom slučaju. Katarina
Sinkler je bila na jednom prijemu u društvu jednog uticajnog političara koji je kasnije
optužen za krijumčarenje droge. Znači, proces još uvek traje, pomislila je i uzdahnula
duboko.
– Filipe? obratila mu se nežno. Da li sam lepa?
Filip se iznenadio, okrenuo se prema njoj i posmatrao je s nevericom.
– Da, lepa si Džesi. Ali, zašto ti je to sada bitno?
– A da li sam luckasta? Filip se nasmejao.
– Veoma. Ali, možda te zato i volim toliko.
– Zaista?
Filip se nagnuo prema njoj i uhvatio je za ruke.
– Da, Džesi, volim te. To svi znaju.
– A ja... ja se ponašam tako detinjasto, tako neodgovorno, zar ne Filipe?
– Ne.
– Ne? Ne razumem te.
– Drago mi je što si ljubomorna, jer to znači da ti je stalo do mene odgovorio je Filip i
milovao joj nežno ruke.
– A da li želiš da budem ljubomorna na svaku ženu?
Filip je klimnuo glavom.
– Volim kada si ljubomorna, jer tada znam da me voliš.
– Ali, ja sam bila uvek ljubomorna. Pitala sam se često zašto si me oženio kada... kada si
izgledao uvek mnogo bolje od mene. Filip se nagnuo prema njoj i poljubio je nežno.
– Džesi, ti izgledaš divno, zanosno. Ti si svesna toga i nema potrebe da ti to ponavljam.
– Ali, ja toliko volim da čujem te reci rekla je Džesi. Potrebno mi je da ih stalno ponavljaš.
Filip se malo namrštip.
– Drago mi je što čujem da sam ti potreban zbog nečeg, makar i zbog tih reći.
– Mislio sam da ti nisam potreban.
– Kako si mogao da pomisliš tako nešto?!
– Džesi, reci mi, da li sam ti potreban i,sada?
– Potreban si mi, Filipe, zaista si mi potreban.
Filip je uhvatio za ruku i podigao.
– Pokaži mi koliko sam ti potreban nasmešio joj se i krenuo s njom prema stepenicama,
Sledećeg dana došao je Džej Pekman da obiđe radnju i da vidi kako poslovi napreduju. Bio je
zadovoljan prometom., a nije zaboravio da naglasi da je to Džesi n uspeh i da zahvaljujući
njenim sposobnostima radnja posluje izvanredno.
 – Da li bi želela da ručaš sa mnom? upitao je kada su završili sve poslovne razgovore.
Džesi mu se nasmešila.
– Ne, hvala odgovorila je. Upravo nameravam da pozovem Filipa i da pođem s njim na
ručak. Džej je uzdahnuo.
– Rekao sam da je on veoma srećan čovek i izašao iz radnje.
Džesi je gledala za njim, odmahivala glavom i nije mogla da razume njegovo ponašanje.
– Uostalom, nije ni bitno uzdahnula je, prišla telefonu i nazvala Filipovu kancelariju.
– Da li je gospodin Jang u kancelariji? pitala je pomalo iznenađenim tonom, jer je bila
sigurna da nije Lejna na liniji. Gde je Filipova sekretarica, pitala se. Da lije moguće da nije u
njegovoj blizini?
– Žao mi je, ali gospodin Jang nije u kancelariji odgovorio joj je nepoznat ženski glas. Da
li želite da ostavite poruku?
– Da. Recite mu da ga je zvala njegova supruga i da želi da ruča s njim. Biću u svojoj
radnji i neka me nazove odmah kada se vrati.
– Gospodin Jang ima zakazan ručak u restoranu "Kod Marije" u trinaest časova.
Džesi se iznenadila i nije znala šta da kaže nekoliko trenutaka. Tada se sabrala i upitala.
– A s kim je zakazao taj ručak?
– Znam samo da je poveo gospođicu Lejnu,
U redu je, nema potrebe da mu prenesete poruku odgovorila je Džesi i spustila brzo
slušalicu, Uključila je motor i krenula niz ulicu. Ali, umesto da ide kući ili u restoran gde je
Filip bio s Lejnom, ona je vozila nesvesno u sasvim drugom pravcu. Vozila je prema izlazu iz
grada prema groblju, Kada je parkirala kola kupila je buket cveća i ušla u Park tišine.
Sve je bilo tiho i mirno, samo je sneg škripao pod njenim nogama dok je išla polako prema
grobu svog sina.
Kada je stigla do malog nadgrobnog spomenika, naslonila se na njega, ali nije mogla da
plače.
Nakon Džonijeve smrti njen život je postao pakao. Nije mogla da se oporavi od bola i nije
mogla da prepozna sebe. Nije znala šta da radi i kojim putem da krene.
Podigla je glavu i stavila buket u vazu. Shvatila je tek tada da je bila izgubljena samo zato
što je svo vreme osećala grizu savesti. Čak je i Filipa optuživala jer tog dana nije bio kod
kuće, jer nije imao vremena da dočeka svog sina iz škole i da ga vrati bezbedno kući.
Filip! Da li je Filip kriv za sve? O, ne, ne sme da bude toliko okrutna! A da li se ona borila
nekada za njegovu ljubav? Ne, nije to nikada činila. Možda je došlo vreme da treba da se bori
za njega i za njegovu ljubav. Pogledala je sliku svog sina na nadgrobnom spomeniku.
Volim te, Džoni prošaputala je, voleću te uvek. Neće niko zauzeti tvoje mesto u mom srcu,
ali sada moram da volim i druge i da se brinem za njih. U svom velikom bolu skoro sam
zaboravila na njih.
Suze su zasjale u njenim očima kada je dotakla hladni mermer. Brzo se okrenula, Ako
požuri, imaće vremena da se presvuče i da iznenadi Filipa i njegovu sekretaricu, pomislila je.
Odlučila je da bude hrabra i odlučna. Ne može da dozvoli da ga neko otme. Ne! Ona će se
boriti za njega, jer ona je sada drugačija, jer ona je žena koja zna šta želi.

Kada je stigla kući, povukla se ali bila je pažljiva i strpljiva dok se šminkala. Želela je da
izgleda lepo, želela je da izgleda bolje od svih žena koje je Filip poznavao. Noge su joj
podrhtavale dok je ulazila u restoran.
Ne smem da se izgubim šaputala je u sebi dok je stajala na pragu i gledala oko sebe.
Moram da budem hrabra zbog Filipa, zbog sebe. Zadrhtala je kada je primetila Filipa kako
sedi za jednim stolom sa Katarinom Sinkler i svojom sekretaricom Lejnom. Zaboga! Nije
očekivala da će ga zateći sa njih dve.
Stajala je još uvek nepomično pitajući se šta da radi. Da li zaista da ima hrabrosti da se
bori za Filipovu ljubav, da li ima hrabrosti da se bori sa dve žene? U jednom trenutku
pomislila je da odustane od svoje namere, čak je htela i da se okrene i da brzo izađe iz tog
restorana, ali je bilo već kasno. Filipove smeđe oči su je primetile.
Bio je zapanjen i posmatrao je netremice. Njegov pogled joj je pomogao da se sabere i da
postane odlučna.
Ispravila se i nasmešila samouvereno. Krenula je polako prema njihovom stolu vođena
nekom čudnom i neobjašnjivom snagom.
– Zdravo, dragi prošaputala je kada je stigla do njega.
– Nisam mogla da dozvolim da budeš sam danas kada imaš najteži proces u svojoj karijeri.
Došla sam da ti pomognem, da ti dam moralnu podršku. Njene reci su zvučale nestvarno,
mada je odmah primetila da je šokirala obe žene koje su je zapanjeno posmatrale.
– Dođi, draga, sedi pored mene obratio joj se Filip pomalo zbunjenim glasom.
– Mi smo poručili ručak. Šta bi želela da ti poručim?
– Svejedno mi je, dragi odgovorila je. Znaš veoma dobro moj ukus. Prepuštam tebi da
izabereš.
– Džesi je sela pored Filipa. Da li je spremna za borbu? Da li može da se bori sa te dve
zanosne žene? Sakrila je ruke ispod stola, jer su počele da podrhtavaju od nervoze. Tada je
pogledala Katarinu i uspela da joj se nasmeši.
– Kako ste, gospođice Sinkler? Da li je Filip uspeo da sačuva vašu reputaciju na
današnjem procesu? Nadam se da niste upleteni u krijumčarenje droge. Katarina joj je
uzvratila osmeh.
– Filip je bio izvanredan i uspeo je da resi taj problem kao i sve druge u mom životu
odgovorila je, pogledala Filipa i uhvatila ga za ruku. Odbrana je bila savršena, zar ne, dragi?
Džesi se nasmešila još ljubaznije
– A pretpostavljam da je vaš život pun problema. Neke osobe ne mogu da žive, a da ne
stvaraju poteškoće sebi i drugima rekla je i odmah dodala. Nisam znala da ste i vi takvi.
Iskreno mi vas je žao.
– Nije potrebno da me žalite jer nema razloga za to odgovorila je Katarina, ali osmeh joj je
nestao s lica i oči su joj zasijale od besa.
 – O, Katarina, verujem da ste izvukli neku dobru pouku iz svega što vam se dogodilo u
poslednje vreme nastavila je Džesi ljubaznim tonom. Nadam se da ste shvatili razliku između
želje i potrebe. Advokatu su potrebni klijenti, ali muškarac oseća želju za porodicom i za
suprugom. Da nije tako, sigurna sam da bi se ljudi često razvodili.
– Ja... ne želim da pričam o tome, jer nisam u braku odgovorila je Katarina zbunjeno. Tada
je Džesi pogledala Lejnu.
– Nadam se da i vi znate razliku između želje i potrebe, gospođice? Zao mi je i vas. Radite
naporno i veoma savesno za Filipa, a šta dobijate za to? Platu i poneki plaćeni ručak. To nije
mnogo, zar ne?
Nastala je mučna tišina. Džesi je pogledala Filipa i očekivala reakciju na njene teške i
uvredljive optužbe. Ali, osmeh zadovoljstva poigravao je na njegovim usnama i on se
naslonio na stolicu.
Znači, Filip je zadovoljan, ona takođe, Katarina i Lejna nisu mogle da kažu ništa od silnog
iznenađenja. Poznavale su je godinama i navikle da ona bude u Filipovoj senci, ali nisu
očekivale, niti su mogle da pretpostave da se njena ličnost promenila u toj meri da može da
im se suprotstavi, čak i da ih nadvlada.
– Lejna, uzmi taksi na moj račun i otprati Katarinu u hotel obratio se Filip svojoj
sekretarici. Ja moram da odvedem svoju suprugu kući i da je kaznim zbog tih uvredljivih reci.
Uhvatio je Džesi za ruku i oni su ustali. Međutim, Katarina nije htela da se preda tako
lako. Pogledala ih je zavodljivo i obratila se Filipu nežnim tonom.
– Filipe, dragi, nisam znala da još uvek ima muškaraca koji mogu da budu tako okrutni i
da tuku svoje supruge. Filip se glasno nasmejao.
– Katarina, draga, nisi me shvatila dobro. Želim da je kaznim u našoj spavaćoj sobi.
Džesi je bila zapanjena. Filip nije nikada govorio o tako intimnim stvarima pred drugima.
Nikada!
Šef sale ih je zaustavio kada su bili već kod izlaznih vrata.
– Gospodine Jang? Da li je sve bilo u redu? Vaše jelo je spremno i želeli smo upravo sada
da serviramo rekao je zbunjeno. Filip se okrenuo i pogledao nežno svoju suprugu.
– Sve je u redu, Andre. Ali, želim da budem sam sa svojom suprugom. Nadam se da možeš
da me razumeš.
– Bio sam ponosan zbog tvog ponašanja – rekao joj je Filip uključujući motor.
– Nisam mogao ni da pretpostavim da ćeš imati snage da se boriš za mene. Bila si divna,
Džesi! Ona se zadovoljno smeškala.
– Dobila sam bitku, zar ne? upitala ga je stidljivo, a kada je primetila njegov nežni pogled
i konačno se opustila. Naslonila je glavu na sedište i zatvorila oči. Iznenada se psećala
umornom i iscrpljenom, ali je ipak bila srećna i zadovoljna kao nikada do tada.
– Da li ti se dopadam i na taj način? upitala ga je tiho ne otvarajući oči i ne okrećući se
prema njemu.
– Dopadaš mi se bilo kako odgovorio je Filip i uhvatio je za ruku.
– Ali...
Filip je stavio nežno prst na njene usne.
 – Ne govori ništa, draga. Ako želiš da radiš, nemam ništa protiv. Moraću da se naviknem
na činjenicu da imam ambicioznu i sposobnu suprugu. Ako misliš da ti je potrebna dopođa
Anderson...
Džesi je otvorila oči i pogledala gaje.
– Nama, Filipe. Nama je potrebna. Jer od sada postojimo samo mi, a ne ti i ja.
Filip je klimnuo glavom.
– Da, u pravu si rekao je i zagrlio je jednom rukom dok mu je druga ostala na volanu.
Džesi je pogledala iznenađeno prozor. Kuda idemo?
– U tvoj apartman odgovorio je Filip i nasmešio se zagonetno. Želim da budemo sami,
potpuno sami.
Kada su ušli u njen apartman, Džesi je zadrhtala. Setila se usamljenih časova,
neprospavanih noći i sve tuge koju je pokušala da leci u toj tišini i samoći između četiri zida.
Ali, sama nije mogla da postigne ništa, pomislila je i okrenula se prema Filipu. Njene ruke
obavile su se nežno oko njegovog vrata.
– Zajedno smo jači, zajedno možemo sve prošaputala je i potražila njegove usne.
Da odgovora je Filip, mada nije znao šta je ona želela da kaže. Nije hteo ni da razmišlja o
tome. Bio je srećan što je držao u naručju voljenu ženu. Ljubio je nežno i strpljivo, ljubio je
polako. Njegove ruke milovale su njenu kosu, obraze, vrat. Dotakle su požudno njene grudi i
ona je zadrhtala od želje za njim.
– Volim te šaputala mu je nežno. Volim te i znam da ćemo biti veoma srećni do kraja
života.
Filip je uzeo nežno u naručje i odneo je do kreveta. Njegove oči su bile pune ljubavi dok je
posmatrao a u jednom trenutku senka tuge prešla je preko njegovog lica.
– Želeo bih da ti pružim sve što je najlepše u životu rekao je i stavio je nežno na krevet.
Legao je pored nje i rukama obuhvatio njene obraze. Džesi, želim da budeš srećna,
najsrećnija žena na svetu.
– A ja želim da delim tu sreću s tobom rekla je i uzdahnula duboko. Bila sam tako
nesrećna kada sam shvatila da sam izgubila tvoju ljubav...
– Draga – prekinuo je Filip nežno nisi nikada izgubila moju ljubav, jer sam te ja uvek
voleo, samo sam bio malo zbunjen i izgubljen kada si nas napustila. Naučio sam nešto i
shvatio svoju veliku grešku.
Džesi ga je upitno pogledala.
– Nisam smeo da dozvolim da nas napustiš nastavio je Filip i poljubio nežno njeno čelo.
Džesi, ti si moja i neću dozvoliti da odeš nikada od mene, od nas. Ti si moja, zauvek!
– Pa, tvoja sam šaputala je Džesi i ljubila ga po obrazima i milovala njegova snažna i
široka ramena, milovala mu grudi i osetila kako mu srce kuca luđačkom snagom. Volim te,
Filipe, o, toliko te volim!
– Nećeš me napustiti nikada više?
– Nikada! odgovorila je Džesi potpuno sigurna u svoje obećanje.
Filip je nastavio da je miluje polako, nežno, dodirujući je samo vrhovima prstiju, kao da se
bojao da je ne povredi. A njegovi prsti ostavljali su topao trag na njenoj koži i uskovitlali su
njena osećanja.
 – Nije više bilo sumnje. Želela je Filipa svim srcem i telom. Želela ga je tako silno da više
nije mogla da izdrži, a da ne uzdahne s čežnjom.
– Filipe, tvoja sam... tvoja sam zauvek. Želim te, toliko te želim!
Ona ga je milovala nestrpljivo i otkopčavala njegovu košulju ljubeći mu grudi, ljubeći ga
sve jače, sve strasnije...
Noć se uvlačila polako u njihovu sobu, noć koja je bila kao stvorena za ljubav.

Kraj