Rudolf Friling

EVHARISTIJA (PRIČEST)

Uvod

Uoči događaja na Golgoti, na Veliki četvrtak, Hrist Isus je proslavljao Tajnu

večeru sa svojim učenicima. Podelio je hleb i vino i sa njima svoje "telo" i "krv", i
zadužio ih da to ponavljaju u spomen na njega. Iz ove Tajne večere razvila se
evharistija, ritual službe božije. Nju sada slavi Hrišćanska zajednica, pokret za religiozni
preporod, u njenom novom obliku, ali koji još uvek sadrži četiri glavna dela: čitanje
evanđelja, prinošenje darova, transsupstancijaciju i pričešće.

Povremeno se postavlja pitanje: da li ovaj razrađeni ritual stvarno ima osnovu u

prvobitnom hrišćanstvu? Da li se zasniva na Novom zavetu? Protestantska crkva je
pokušala da se što je moguće čvršće drži slova Novog zaveta i odbacila je sve što je
izgledalo kao da je u daljem toku hrišćanstva bilo pridodato tekstu Novog zaveta.

Nema sumnje da je Novi zavet osnova, klasična knjiga hiršćanstva. Kroz

savremenu antroposofsku nauku, koja je nauka o duhovnom saznanju, data je nova
mogućnost za priznavanje "nadahnutog" karaktera novozavetnih spisa. Jedan od
zadataka Hrišćanske zajednice je da neguje novo konkretno razumevanje Svetog pisma
kao zbir dokumenata istinske inspiracije. Medutim, ne bismo smeli da zaboravimo da za
prvu generaciju hrišćanskog sveta Novi zavet nije još postojao. Poslanice sv. Pavla su
izgleda napisane negde oko 50. godine naše ere, prva tri Evanđelja ne pre 60-70. godine
naše ere, a Evanđelje po sv. Jovanu oko 100. godine naše ere. Tek otprilike krajem II
veka ova dela su povezana u Novi zavet. Kanon Novog zaveta nije se konačno učvrstio
sve do 393. godine nove ere na crkvenom sinodu u Hiponu (Hippo Regius) u Severnoj
Africi. U ovom procesu spajanja ovih dvadeset sedam tekstova, od kojih se sastoji
čudesan duhovni organizam Novog zaveta, mi poštujemo delo božanskog voćstva i
promisli, delo inspiracije. Ipak, prva hrišćanska generacija nije posedovala ove tekstove.
Umesto njih imali su apostolsku blizinu događaja Hrista, i evharistiju. Hrišćanska Crkva
je izvesno vreme živela bez Novog zaveta, ali od samog svog početka nije bila bez
pričešća.

Evharistija se prvo pominje u Delima apostolskim, posle doživljaja Svetog duha

na Trojicu... "lomili su hleb po kućama, primali su hranu s radošću i prosta srca" (Dela
2:46). To je prva evharistija posle Velikog četvrtka i može se videti prvi preobražaj.
Tajna večera je bila proslavljana u raspoloženju odlaska pomračenog dolazećim
doživljajima. Posle Trojice vladalo je oduševljenje. Grčka reč agalliasis znaci više nego
samo radost. To je neka vrsta duhovnog oduševljenja i ushicenja. Tajna večera bila je
oproštajno okupljanje. Posle Pedesetnice bilo je to kao neka vrsta prvog svitanja
njegovog drugog duhovnog dolaska.

1
 Od samog početka evharistija nije bila samo ponavljanje Tajne večere. Ona je
bila kao seme koje sada počinje da klija. Ne može se prebacivati biljci koja raste da je
drugačija od semena. Postoji istovetnost, ali takođe i metamorfoza.

Tajna večera, uoči Velikog petka, je neka vrsta išcekivanja, proročkog pregleda
događaja Golgote. Ona otkriva šta su Hrist i njegovo delo značili čoveku: da hrišcanstvo
nije samo "doktrina" i "etika", da Hrist nije samo učitelj ili uzor, već da se on spustio na
Zemlju kao božansko biće i da je preobrazio svoje božansko u ljudsko prolazeći kroz
smrt i vaskrsenje. On je preobrazio svoju božansku "talasnu dužinu" u ljudsku i tako
postao pristupačan i "otvoren". Sada bi trebalo da ga duhovno "jedemo" i "pijemo" da bi
nas što više prožela njegova nebeska supstanca. Suština hrišćanstva se može videti u
Hristovom prinošenju samog sebe svojim sledbenicima: "jedite" i "pijte" mene, unesite
me u čitavo vaše biće.

Ono što se pokazuje kao iščekivanje prilikom Tajne večere ispunilo se kroz
Golgotu, kroz smrt i vaskrsenje. Posle tog ispunjenja evharistija nije više samo
iščekivanje, već ona izražava stvarno isijavanje i izlivanje ovog velikog dela.

Tokom četrdeset dana do Vaznesenja i deset dana od Vaznesenja do Trojice još

uvek ne nalazimo da sledbenici proslavljaju evharistiju. Međutim, oni počinju s tim
odmah posle Trojice. Prilikom Vaznesenja Hrist prelazi u drugi oblik postojanja, sasvim
prerastajući bivše postojanje kao Isusa koje ga je ograničavalo na određenu tačku
prostornog sveta. Prilikom Vaznesenja on prepliće svoju izvornu božanskost sa
ljudskošću koju je preuzeo kroz svoj zemaljski život i smrt. Tako njegovo vaskrslo telo
dolazi do pune sposobnosti da bude sveprisutno. Na Trojicu, prilikom duhovnog
probuđenja, sledbenici su odbacili izvestan nastup tuposti i sna u cemu su živeli
prethodnih nedelja. Izuzetna je činjenica da se učenici nisu mogli navesti da
propovedaju objave vaskrslog Hrista ljudima izvan svog uskog kruga. Sa Pedesetnicom
su već postali dovoljno jaki za to. Isto kao što je Hrist prevazišao poslednje ograničenje
svoga postojanja prilikom Vaznesenja, isto tako su učenici prevazišli svoja ograničenja
svesti i snage volje prilikom Trojice. Tako su počeli da slave evharistiju tako što su
"lomili hleb po kućama". Hristovo proročanstvo da "neće više jesti (Pashu) dok se ne
ispuni u carstvu Božijem" (sa kojim se sjedinio prilikom Vaznesenja) počinje da se
ispunjava.

Novi zavet

Novi zavet nam govori o proslavi evharistije "po kućama", ali ne i o tome kakav
je bio tačan postupak. Nigde nam se u Novom zavetu ne daje potpuni opis ovog
postupka u pojedinostima. Evharistija je živela u svakom okupljanju. Svaki kršteni
hrišćanin je u njoj učestvovao. Nije bilo potrebe da se opisuje ono što je svako znao. Što
se tice ne-hrišćanskih čitalaca tekstova Novog zaveta, nije postojao razlog da im se
govori o ritualu u koji će biti posvećeni tek posle krštenja. Od početka evharistija je bila
intimna proslava "po kućama". Bila je ezoterična. Stoga se nije opisivala u javnim

2
spisima. Novi zavet sadrži duhovnu poruku Hrista i njegovog dela, ali on nikad nije
trebalo da bude neki priručnik ili udžbenik hrišćanskog kulta.

Hrišćanstvo se ne sastoji samo od "poruke". Hrišćanstvo isto tako uključuje

mogućnost da se mistično učestvuje u samom ovom novom životu; da se doživi istinska
stvarnost Hrista i da se s njim stupi u tesan dodir. Ova oblast izvan poruke, sama "prava
stvar" na koju poruka ukazuje, to je hrišćanski kult. Osnovna greška mnogih
protestanata je što propuštaju da vide da je hrišćanska sakramentalna struja života starija
od Novog zaveta, nezavisna od njega i da ima sopstvene evolutivne zakone i potrebe
organskog rasta.

Bogosluženja prvih hrišćana

Prvi hrišćani su vršili bogosluženje na dva načina. Jedno je bilo javno okupljanje
da bi se propovedala poruka Hrista svima koji su hteli da je čuju. Ova javna služba sa
čitanjem iz spisa, propovedi, pevanjem himni i molitvama sledila je linije jevrejske
službe u sinagogi. Druga vrsta okupljanja bila je rezervisana za one koji su kršteni i
održavana je u privatnim domovima sve dok nisu bile sagrađene crkve.

Tokom II veka ove dve službe su se spojile. Svedočanstva o tome su vrlo retka s
obzirom na "ezoterni" karakter drugog dela službe. Oko 150. godine naše ere, Justin
Mučenik dao je neke opšte indikacije u vezi sa postupkom. Prvi deo službe bio je
potpuno javan. To je bila "poruka". Svi su bili dobrodošli. Justin beleži da je bilo čitanja
iz "sećanja apostola" (Evanđelja). Zatim su svi oni koji nisu bili kršteni otpuštani sa
službe. Samo je "vernicima" bilo dopuštano da ostanu na daljoj proslavi svetih tajni, što
se posle "poruke" smatralo "pravom stvari". To je bilo kao mistična proba onog života
na koji je "poruka" ukazivala.

U strukturi "bogosluženja za vernike" koju je naznačio Justin, prepoznajemo

osnovne delove kao što su žrtvovanje-prinošenje darova, transsupstancijaciju i pričešce.
Žrtvovanje se sastojalo od prinošenja darova na oltar. Ne bi trebalo da zaboravimo da je
u tim vremenima darovanje materijalnih poklona bilo neodvojivo od unutarnje devocije
i posvećenosti duše u nekoj vrsti duhovnog podudaranja, za razliku od naših
apstraktnijih vremena. Prinošenje darova je bio odgovor duše na poruku. To je
obezbeđivalo duhovnu osnovu za veliku molitvu evharistije koju je izgovarao vođa
skupa nad hlebom i vinom. Prema Justinu Mučeniku, na transsupstancijaciju hleba i
vina u telo i krv Hristovu delovala je molitva evharistije. Onda je sledio sveti obed,
pričešće.

Struktura četiri glavna dela, javna poruka, koju zatim sledi intimno proslavljanje
prinošenja (žrtvovanje) darova, transsupstancijacija i pricešće nije slucajna.To sledi
dublje potrebe. Redosled ove četiri radnje je arhetipski.

3
Arhetipska struktura

Ista arhetipska struktura se pojavljuje u redosledu koraka na mističnoj stazi duše.

Prvo probuđenje slušanjem duhovne poruke; zatim, kao što je opisano u
srednjovekovnim tekstovima, "purifikacija", "iluminacija" i "mistično sjedinjenje".

osle prihvatanja "poruke" (čitanje Evandelja), "svest se pretvara u uverenje".

Duša zna da treba da bude preobražena da bi mogla da se uskladi sa "porukom". Treba
da sledi proces prečišcenja i unutarnjeg uzdizanja (žrtvovanje tj. prinošenje darova).
Onda će duhovni svet opet ogovoriti na naše reagovanje. Sada se on može manifestovati
tako što će preobraziti zemaljski svet. Svet materije prestaje da bude materijalan i
postaje prozračan (iluminacija-transsubstancijacija). Konačno, čovek urasta u duhovno
čitavim svojim bićem, uključujući njegovu krv i meso (mistično sjedinjenje-pričešće).

Zato što ovi duboki zakoni i potrebe mističkog života duše odgovaraju
Hristovom iskupljujućem delu, možemo prepoznati četvoročlani uzor u samoj strukturi
njegovog dela. Tri su godine izmedu krštenja na Jordanu i događaja na Golgoti. One
služe za pripremu događaja na brdu Golgote.

Ove tri godine tokom kojih Hrist propoveda poruku o prisutnosti Carstva
Božijeg su, takoreći, prvi veliki deo, veliko Evanđelje. Zatim Hrist odlazi u Jerusalim da
se žrtvuje na oltaru Golgote - velika žrtva, prinošenje darova. Njegovo uskrsnuće na
Vaskrs i dalje delovanje njegovog promenjenog tela kroz četrdeset dana do Vaznesenja,
predstavljaju veliku transsupstancijaciju. Konačno na Duhove, njegovo delo oživljava u
dušama učenika. Plamen Svetog duha je zapaljen u svakom ponaosob - veliko pričešce.
Tako evharistija pokazuje u svoja glavna četiri dela istu strukturu kao i niz skupljujućih
događaja u Hristovom zemaljskom životu kako je to opisano u Novom zavetu.

Prehrišćanske misterije i Istočna crkva

Razvoj hrišćanskog verskog obreda bio je u raznim zemljama različit. Obredi su

pronašli svoj put u hrišćanski sakramentalizam koji je vodio poreklo iz prehrišćanskih
misterijuma. U suštini nema ničega lošeg u prilivu prehrišćanskih vrednosti, kao što je
to sa ispunjenjem pojave tajanstvenih mudraca sa istoka, koji prinose zlato, tamjan i
izmirnu detetu Isusu. Hrist nije bio ispunjenje samo Starog zaveta, već i starih
misterijskih religija. S obzirom na vrednosti starih prehrišćanskih misterija, reči sv.
Pavla su tačne: "sve je vaše" (1Kor.3:22) ukoliko se sledeća rečenica oseća dovoljno
jako: "Vi ste pak Hristovi". Zlato, tamjan i izmirnu je zakonito prihvatio nastajući
hrišćanski verski obred.

Ovaj proces razvijanja i obogaćenja hrišćanske liturgije možemo uporediti sa

rastom biljke. Rast biljke je vođen iz nevidljivog centra sila, duhovnim arhetipom. Ovaj
lebdi iznad vidljive biljke. Uzrokuje da dolazeće hranljive supstance "ispunjavaju"
dinamične linije nasleđene strukture organizma biljke. Tako biljka napreduje i raste. Ne

4
razlikuje se od arhetipa. Mada biljka prolazi kroz niz metamorfoza ne udaljava se od
sebe i ne gubi svoju vrstu. Isto tako se nad istorijskim razvojem evharistije nadnosi
božansko arhetipsko biće. Tokom vekova je liturgijski organizam primao zračenje
božanskog ideala tako da se uglavnom razvijao u smislu duhovne arhetipske strukture.
Postoji, naravno, velika razlika između rasta biljke i nečega što ima veze sa čovekom.
Gde god čovek ulazi u sliku, tu je, takođe, i senka njegovog "pada", što znači i izvesno
udaljavanje od njegovog božanskog porekla. Tako rast hrišćanskog sakramentalizma
nije samo sličan razvoju biljke, već u tome možemo da opažamo senku čovekovih
nesavršenosti. Strani elementi su se uvukli i tu i tamo obrasli originalni uzor. Usvojeni
su elementi koji nisu dovoljno prerađeni i asimilovani. Oni nisu dovoljno prožeti duhom
pravog hrišćanstva, kao što ćemo to kasnije videti.

Bogosluženje se različito razvijalo na Istoku i na Zapadu. Grčka pravoslavna

liturgija je sačuvala mnoge crte drevnih misterija. Oltar se ne vidi iza pregrade -
ikonostasa, "zida od slika". Sveštenik obavlja liturgiju uglavnom iza tog zida. Vrata
ikonostasa se otvaraju samo u posebnim trenucima. To se dešava kada se iznosi
Evanđelje u svečanoj procesiji i kasnije u prinošenju darova kada se još svečanije iznosi
hleb i vino i onda vraća za transsupstancijaciju. Samo je tu i tamo moguć pogled kroz
glavna vrata. To odgovara dobu prehrišćanskih misterija kada je sveštenik bio
posvećenik i kada je narod stajao napolju. Ikonostas predstavlja slike duhovnog sveta,
vizionarske slike koje vidi unutarnje oko, kao što i skriva one duhovne stvarnosti koje
su iza te vizije. Mistično jezgro evhartistije se slavi iza zastora i rezervisano je za
sveštenika. Razmak izmedu "mistagoga" [1] iza pregrade i običnih vernika napolju je
previše podvučen. Ovaj oblik hrišćanstva nije dovoljno preradio prehrišćanski element.
Grčka liturgija, takođe, čuva ostatke prvobitne podele izmedu javnih i ezoternih delova,
makar samo formalno. Pre prinošenja darova oni koji nisu kršteni su svečano otpušteni.
Pre nastupanja transsupstancijacije sveštenik kaže: "Dveri! Dveri!" podsećajući nas na
prva hrišćanska vremena kada su vrata stvarno zatvarana pred onima koji nisu tu
pripadali.

Zapadno bogosluženje i činodejstvovanje

U Zapadnom bogosluženju (misi) nema ikonostasa. Oltar je vidljiv čitavom

skupu. Međutim, i ovde je skup previše izdvojen od onoga što čini sveštenik. To nije bio
slučaj u prvim vekovima kada su se ljudi tiskali oko sveštenika i kada su mogli da
razumeju svaku reč. Kasnije se sveštenik sve više povlačio u veličanstvenu, ali ne baš
hrišćansku izolaciju. Latinski jezik, prvobitno živi jezik, sačuvan je i na neki način
mumificiran u Rimskoj crkvi, koja ga je, za razliku od Grčke crkve, naturila drugim
nacijama. Šta više, postalo je uobičajeno i konačno zvanično određeno, da se "kanon" ili
evharistijska molitva, izgovara tihim, šaputavim glasom. Tako je skup izdvojen iz
najvažnijeg dela i dozvoljeno mu je samo da ga prati jednim opštim osećajem devocije,
a da uopšte jasno ne čuje reči.

5
 Takođe, u Zapadnoj crkvi putir je oduzet od običnog sveta i postaje povlastica
sveštenika (1415. godine). Postoji i drugi elemenat koji nije sasvim u skladu sa pravim
hrišćanstvom, a to je autoritativni stav koji nameće dogmu i zapovest slepe poslušnosti,
čak i podržavan državnom moći gde prilike dozvoljavaju. Još nešto se dogodilo sa
Zapadnim bogosluženjem. Osnovna ideja da je bogosluženje "čin" i "žrtva", sve više i
više je pogrešno razumevana na sudbonosan način. Od početka je služba pričešća, a
uglavnom velika molitva transsupstancijacije, prava evharistija, imala karakter "čina". U
stvari, vrlo često je nazivana "actio" i odgovarajući glagol bi bio "činiti", "vršiti".
Nalazimo čak i formulaciju: "Vršiti stradanje i uskrsnuće Hrista". Hristove reči prilikom
Tajne večere "činite to", su shvaćene u dubljem smislu. Ne samo da treba ponoviti
ceremoniju Velikog četvrtka, već je i čitav Golgotski događaj - stradanje, kao i Uskrs i
Vaznesenje - trebalo ponovo oživeti. U evharistiji Hristovo glavno delo iskupljenja
postaje stvarno i živo.

To dotiče duboku tajnu hrišćanstva. Vidimo koliko se često dogodi u običnom

životu da pomoć data nekome u nevolji, nije ispala toliko korisna. Ponekad takva
pomoć dovodi do lenjosti čoveka i zavisnosti od drugih. Potrebna je velika mudrost da
bi se nekom pomoglo. Takav je u najvećem stepenu slučaj sa delom na Golgoti.
Božanska promisao je to tako uradila da je to zaista jedna konstruktivna pomoć,
sposobna da probudi najvišu duhovnu snagu onoga kome se pomaže. Hristovo
spasilačko delo ne deluje automatski. Ne može da nas posveti bez našeg svesnog i
voljnog učešća. Nekakvo automatsko spasenje bi sigurno čovečanstvu uštedelo sve
njegove tragedije, ali bi uništilo čovekovu slobodu i dostojanstvo. Hristovo delo je tako
podešeno da ostaje kao uspavani potencijal sve dok se ne aktivira čovekovim slobodnim
pristajanjem i saradnjom. Čovek bi trebalo da uradi nešto što bi oslobodilo punu
božansku snagu ovog dela. Kada čovek reaguje, postaje osetljiv na duhovne emanacije
koje izviru iz Hristovog dela. Hrišćanin mistično urasta u delo Golgote. Ono u njemu
oživljava. Tako čovek nije samo pasivan objekat već takođe i aktivan saradnik u
spasenju. Upravo pridružujući se mističnoj struji spasilačkog čina čovek se spasava.
Istina da je delo na Golgoti definitivno ostvareno i završeno određenog datuma, na
određenom mestu pod Pontijem Pilatom, ali ipak, ono i dalje teče i nastavlja se u
natčulnom svetu kao večna delatnost izazvana događajem u Palestini. Duhovno vođstvo
sveta čeka da se ljudi okupe i da mu se pridruže.

Ovo aktivno učestvovanje u Hristovom delu proslavom evharistije živo se

osećalo u prvim hrišćanskim vekovima. Međutim, zbog nedostatka pravog ezoternog
uvida ovo osećanje ("kad god slavimo evharistiju mi prolazimo kroz Hristovu smrt i
vaskrs") ne može da se izrazi u jasnim predstavama. Možemo da pomislimo na kamen
koji pada u vodu. On pokreće talase koji polaze od sredine neprestano se šireći. Nešto
tako se dogodilo u natčulnom svetu kada je Hrist ispunio svoje delo. Bila je to istorijska
činjenica ispunjena na Zemlji jednom i za sve, koja je pokrenula "talase" u višim
svetovima. Njeni "talasi" se mogu primiti pomoću mističnog instrumenta, evharistije.
Bez takvog uvida predstava evharistije kao ponavljanje Hristovog dela suočava se sa
opasnošću da se sve manje i manje razume. To je ono što se dogodilo u rimskom delu
Crkve. Ideja da je Crkvi poverena ogromna privilegija da "ponovi Golgotu na oltaru"

6
vremenom je postala nešto kao "sredstvo moći". Tu je ušao ljudski egoizam. Na
rimskom Zapadu (ne na Istoku), postalo je uobicajeno da se ovo duhovno sredstvo moći
koristi za određene ciljeve, što je svelo evharistiju na nivo kupovine i prodaje. Neki
bogataš bi mogao da naruči stotine misa u svoju korist - nešto što se nije radilo za
siromašne. Bila je prava nesreća što je divna institucija, misa za mrtve, koja je od ranih
vremena bila korišćena za pomoć upokojenim dušama, uvučena u vrtlog novčane
kupovine i prodaje.

Reformacija

Nije ni čudo što je ovakav sudbonosni razvoj koji je obezbožio misu

prouzrokovao veliku reakciju Reformacije. Tragično je što je ovom moćnom
reformatorskom pokretu nedostajalo ezoterno znanje hrišćanskih tajni, te tako nije
dostigao svoj cilj. Reformisti su videli komercijalizaciju mise, ali u svom
suprotstavljanju otišli su predaleko, tako da su odbacujući štetno odbacili i ono korisno.
Smatrali su da se katolički sveštenik pretvara da "ponavlja događaj Golgote na oltaru"
(tj. duhovno). Oni su o Hristovom delu mogli da misle samo kao o istorijskoj činjenici,
ali bez ikakvog znanja o nastavljanju mistične struje koju je taj istorijski događaj
oslobodio. Tako nisu mogli da vide kako delo Golgote oživljava svaki put kada se slavi
evharistija. Mislili su da je bogohulna pretpostavka postaviti taj sakramentalni čin pored
Hristovog jedinstvenog i sveobuhvatnog dela. Nisu mogli da vide mističnu vezu između
tog dela i oltara. Konačno, kada su videli sve veću komercijalizaciju mise za pokojne,
potpuno su odbacili misu kao svetogrđe i idolopoklonstvo.

Reformisti su pokušali da se vrate prvobitnim izvorima hrišćanstva, ali nisu

poznavali ni jedan drugi izvor osim Biblije, kojoj su pristupali bez ikakvog ezoternog
razumevanja. Nisu primetili da je sakramentalna struja hrišćanstva starija od Novog
zaveta i da se razvija nezavisno od njega. Tako su zakazali kada su pokušali da izgrade
službu pričešca tačno prema svetim knjigama. Tako se protestantska služba sastoji
uglavnom od prvog dela evharistije (javna služba) sa čitanjem knjiga, himnama,
molitvom i propovedi, čemu je povremeno dodata pričest, četvrti deo, izostavljajući
prinošenje darova i transsupstancijaciju. Na ovaj način je uništena čudesna struktura
hrišćanske tajne.

Postupak osvećenja čoveka

Čin osvećenja čoveka, onako kako se to slavi u Hrišćanskoj zajednici, može se

posmatrati kao neka vrsta "reinkarnirane" mise, ponovo rođene u našem modernom
dobu. Natčulni obrazac i arhetip koji se nadnosio nad razvojem evharistije tokom
vekova opet se jasno objavljuje. U činu osvećenja čoveka jasno se vidi podela na četiri
glavna dela. Ideal ne bi trebalo da bude tačno kopiranje ceremonije prvih hrišćanskih
vekova. To bi značilo poricanje napredovanja vremena. Pokušaji kopiranja zlatnih
vremena prošlosti obično vode do karikature. Mi bismo morali da budemo hrišćani XX

7
veka. Naravno, to ne znači da treba da se upuštamo u materijalisticke greške i
preterivanja ovog veka. Dvadeseti vek, kao i svako drugo doba, pored svog posebnog
obojenja, ima takođe i sopstvene duhovne mogućnosti.

Postupak osvećenja čoveka govori modernim jezikom. On sadrži formulacije

misli koje još uvek nisu bile moguće u liturgijskom rečniku rane Crkve. Na primer, on
govori na jedan sasvim nov način o tajnama toka godine. Broj liturgijskih boja je
prilično uvećan. Tok godine, doživljen duhovno, je nešto što nas može dovesti u dodir
sa živim Hristom u sferi eterskih životnih snaga. Ovaj novi veliki uvid, da je Zemlja živ
organizam (uvid koji dugujemo antroposofiji, pored drugih ezoternih mudrosti) ušao je
u ove savremene liturgijske tekstove. Oni na nov način govore o Suncu, zvezdama,
dugi, oblacima, vazduhu i disanju Zemlje.

Evanđelje i prinošenje darova

Prvi glavni deo, čitanje evanđelja, se sada zasniva na novom razumevanju

Svetog pisma.

Drugi glavni deo, prinošenje darova, zamišljen je na osnovu novog razumevanja

značenja žrtve. Možemo čuti primedbu: "Kako možemo ponuditi Bogu nešto kada mu u
ionako sve pripada". Istina je da je sve probitno njemu pripadalo. Naše duše su nekada
bile sa Bogom i nikom drugom nisu pripadale. Ali sam Bog je dao čoveku povlasticu
slobode i nezavisnosti. Nije naša zasluga i naše delo da možemo postojati kao
samostalno biće. To je Božiji najviši dar da nas je oslobodio kao ličnosti, ali ova najviša
povlastica je povezana sa nužnošcu najvećeg rizika i opasnosti. Najviše planine imaju
najdublje ponore. Mi možemo zloupotrebiti našu nezavisnost i tako se odeliti od našeg
božanskog porekla. To se donekle dogodilo. Čovek je navikao da uzima za gotovo da su
njegovo Ja i sposobnosti mišljenja, osećanja i volje njegovo apsolutno vlasništvo.
Čovek neće naći spas ukoliko ne prihvati da mu je Bog poverio njegovo Ja zajedno sa
njegovim sposobnostima. Od njega se očekuje da dobrovoljno poveže svoj dar slobode
sa božanskim ciljevima. Postoji li onda bilo šta što čovek može dati svemogućem Bogu?
Odgovor je - da. Ali kako to može biti moguće? Što se tiče naše ljudske slobode ona je
rezultat toga što je Bog ograničio svoju svemoćnost u našu korist. Svakome je dao deo
svoje sopstvene stvaralačke privilegije slobode i on od nas očekuje da je pravilno
koristimo. Nije dogma, već činjenica svakodnevnog iskustva da moje Ja, otrovano kao
što jeste egoizmom, ne pripada Bogu. Iako to Ja vodi poreklo od Boga, preuzelo je
takva svojstva da je sebe otuđilo od svog prvobitnog vlasnika. Prema tome, religiozan
čin žrtvovanja znači pokušaj stavljanja moga Ja i njegovih sposobnosti njemu na
raspolaganje. Što to više pokušavam, to više postajem svestan koliko je to teško. Ipak,
dok iz nedelje u nedelju pokušavamo da prinesemo naš unutrašnji rad Hristu, možemo
doživeti izvestan napredak. To je unutrašnja staza kojom smo vođeni u prinošenju
darova činu osvećenja.

8
Transsupstancijacija

Treći glavni deo, transsupstancijacija, bi se najbolje mogao razumeti kao

duhovna stvarnost, mada se to ne postavlja kao dogma da bi se slepo verovalo. U prvim
vekovima, hrišćani nisu sumnjali da je evharistija više nego samo simbol. Kao što Justin
Mucenik govori o hlebu i vinu:

"Mi ih ne primamo kao običnu hranu i piće, vec kao što je rečju Božijom Isus
Hrist naš spasitelj uzeo telo i krv za naše spasenje; isto tako, učili su nas, hrana koju je
blagoslovio (doslovno: evharizovao) molitvom Reči koju smo od njega primili, kojom
se kroz njen preobražaj naša krv i telo hrani, ta hrana je telo i krv Isusova koji je postao
telo".

Ovde nalazimo uverenje da kroz izgovaranje određenih reči molitve, hleb i vino
postaju nešto više nego samo prirodne stvari. U to nikada nije bilo sumnje tokom osam
vekova hrišćanskog života. Nije bila potrebna posebna doktrina ili dogma zato što je još
uvek postojao izvestan broj ljudi koji je bio vidovit do izvesnog stepena. Ti ljudi su
posedovali doživljaj iz prve ruke o pravom, duhovno vidljivom dešavanju tokom službe.
Oni su videli hostiju (hleb) u auri sličnoj suncu koja je zračila duhovnom svetlošću kada
je bila podignuta na oltar. Ta stara sposobnost prirodne vidovitosti postepeno je nestajala
tokom vekova, posebno u zapadnom delu Crkve gde se razum jače razvijao nego na
Istoku. Apstraktni intelekt uništio je staru sposobnost prirodne vidovitosti. Tako vidimo
kako prva borba i sumnje o stvarnosti evharistije počinju u zapadnoj Evropi u IX veku.
Transsupstancijacija je 1215. godine postala zvanična dogma Rimokatoličke crkve da bi
se Crkva zaštitila od naleta intelektualne sumnje.

Reformisti su manje-više smatrali pričest samo simbolom, sa izuzetkom Lutera,

koji je maglovito osećao da je to ipak više od simbola. Zanimljivo je primetiti da je
1673. godine Engleski parlament izglasao zakon koji je obavezivao svakoga ko je hteo
da se bavi državnim radom da izjavi pod zakletvom da ne veruje u transsupstancijaciju.
Borba izmedu katolicizma koji je podržavao dogmu i prostestanata koji su je poricali,
vodila je u bezizlazan položaj. Obe strane nisu posedovale ezoterno razumevanje ovog
problema.

Danas nam antoposofija pruža nov pristup. Kroz nju ucimo da "telo" i "krv" nisu
samo materijalne stvari. Opipljiva materija čini naše telo vidljivim, ali osim toga telo je
duhovne strukture, polje oblikotvornih snaga. Duhovni organizam koji je prožeo
Isusovo telo i koji se objavio apostolima posle Vaskrsa, može da bude mistično prenesen
na one koji dovodu svoj unutarnji život u skladnu vezu sa živim Hristom. Na isti način
njegova krv može da nam bude prenesena, ne kao materijalna supstanca, već kao snaga
svetleće duhovne ljubavi koja je prožimala Isusovu krv. Hristovo telo i krv nisu
materijalne supstance, niti su to samo simboli, već su to stvarne natčulne snage koje su
potrebne u razvoju unutrašnjeg čoveka i koje mi možemo zaista da upoznamo.

9
 S druge strane, ne nalazimo slučajno hleb i vino kao središnji čin hrišćanske
službe, pošto oboje imaju dugačku obrednu i kulturnu istoriju. Hleb i vino su supstance
u kojima se Zemlja najviše približava duhovnom kvalitetu Hristovog tela i krvi, što
znači da hleb i vino poseduju poseban kvalitet koji im omogućava da postanu zemaljski
nosioci Hristovog nebeskog tela i krvi. Telo i krv su povezani sa hlebom i vinom nekom
vrstom predodređene srodnosti i spojeni su kroz duhovnu snagu evharistije. Kada se
evharistija slavi sa ozbiljnošću, devocijom i životnošću, opažanje prisustva živog Hrista
može se pojačati i sažeti do takvog stepena da, ne samo da njegov duh i duša tkaju u
duhovnoj atmosferi svete tajne, već mogu da deluju u sferi tela kroz spuštanje u životne
snage hleba i vina. (Vino koje se koristi u činu osvećenja je bezalkoholno.)

Nov način mišljenja o Hristovom telu i krvi i njihovom odnosu prema hlebu i
vinu ne znači novu dogmu. Dogma je istina za koju se misli da je načelo izvan ljudskog
uvida i koja je, prema tome, nametnuta autoritetom i prihvaćena kao slepo verovanje.
Čim se duhovnoj istini može prici slobodnim uvidom, nije potrebno da ona i dalje bude
dogma, već sve više postaje doživljaj. Ostavljeno je članovima i prijateljima Hrišćanske
zajednice da odluče koliko daleko hoće da idu u prihvatanju ovih novih shvatanja koja
su im ponuđena. Koliko daleko će urasti u doživljaj natčulne stvarnosti u evharistiji je
nešto što je stvar svakog pojedinca.

Pričešće

Kada pričešću, četvrtom glavnom delu, prethodi transsupstancijacija, gde hleb i

vino postaju nosioci viših snaga, ono postaje nešto što je više od simboličnog čina. To se
ne može razumeti bez prethodna tri koraka. Pricešće kroz uzimanje hleba i vina bilo bi
prilično trivijalna stvar da pre toga nema slušanja evanđelja, unutrašnje delatnosti
prinošenja darova, odgovora duhovnog sveta u transsupstancijaciji. Pricešće postaje
vrhunac razvojnog procesa. Elementi postaju izraz i nosioci najvišeg duhovnog
doživljaja, gde se delatnost Duha približava toliko da ne samo da dodiruje našu dušu i
duh, vec i naše telo i krv. Isto kao što govorimo o doživljajima koji u nas duboko zadiru,
oni prodiru u meso i krv. Onda se ljudsko telo iznutra obnavlja u svoju nekadašnju,
iskonsku čistotu.

Vernicima se ne uskraćuje putir kao što se to čini u Rimokatoličkoj crkvi od

1415. godine do skora. Danas se može razumeti da hleb prilikom službe nosi Hristovo
"telo" i izražava drugačije snage od vina. Vino nosi druge snage, Hristovu "krv", pa ga
ne bi trebalo uskraćivati.

Najbolja priprema za pricešće bila bi prolaziti sa najvećom pažnjom i devocijom

kroz sve što prethodi pricešću. Niko se ne isključuje zbog stranog jezika ili
nerazumljivog sveštenikovog šaputanja. Pruža se prilika da se ude svom duhovnom
snagom, uključujući mišljenje, u ono što se dešava i da se u svemu aktivno učestvuje.
Aktivno unutrašnje učestvovanje prisutnih može značajno pojačati ono što služba
duhovno prouzrokuje.

10
 Ovo su neke indikacije da je u činu osvećenja čoveka, evharistija dostigla
metamorfozu koja objavljuje njen božanski prauzor. Ona prevazilazi ćorsokak
beznadežne i jalove borbe između katolicizma i protestantizma. Ona čini treći korak
koji prevazilazi obe veroispovesti, ali uključuje prave vrednosti i jedne i druge. Ona
sjedinjuje mističnu dubinu hrišćanskog sakramentalizma sa slobodom i nezavisnošću
ljudske individualnosti.

Naziv, čin osvećenja čoveka, je nov naziv. Stari naziv, evharistija, znači
"zahvalnost". Nov naziv nagoveštava da čovek treba da uradi nešto za sebe; on ukazuje
da prava zahvalnost koju dugujemo Hristu je u aktivnom odgovoru na njegov
iskupljujući čin i da treba da se otvorimo da bismo primili njegov sveti uticaj. Kroz to
ulivanje, čovek koji nije dostigao svoju potpunu ljudsku veličinu, niti je dostigao cilj
koji Bog očekuje, može sve više biti preobražen u Božiji lik. Tako je naša prava
evharistija, naša velika zahvalnost za Hristovo delo, da težimo prema cilju da
postanemo zaista ljudi kroz čin osvećenja čoveka. Svaki čovek to može da otkrije
ukoliko odvoji potrebno vreme za to, nedelju za nedeljom, godinu za godinom i nauči
da poveže svoje biće sa onim što deluje kroz čin osvećenja čoveka.

Prevela Nada Škondrić

11