aaaa aaa

Геологија, рударство и металургија

Рударски техничар

МАТУРСКИ РАД

Наставни предмет: Минерологија

Назив рада: Силикатни минерали

Ментор:

aaa aaa, дипл.инж.рударства

aaa, aaa 2018.

0
 Садржај

1. УВОД.........................................................................................................................2
2. МИНЕРАЛИ...............................................................................................................3
2.1. Хемијски састав минерала.......................................................................................3
2.2. Облик и начин појављивања минерала.....................................................................4
2.3. Физичке и физиолошке особине минерала...............................................................5
2.3.1 Физиолошке особине минерала......................................................................8
3. СИЛИКАТНИ МИНЕРАЛИ........................................................................................9
3.1. Тектосиликати.......................................................................................................10
3.1.1 Група SiO2 Минерала....................................................................................10
3.1.2. Фелдспати....................................................................................................11
3.1.3. Фелдспатоиди..............................................................................................13
3.2. Филосиликати.......................................................................................................14
3.2.1 Лискуни........................................................................................................14
3.1.2 Минерали глина............................................................................................15
3.3. Иносиликати..........................................................................................................17
3.3.1 Група амфибола............................................................................................17
3.3.2 Група пироксена...........................................................................................19
3.3.3. Воластонит..................................................................................................20
3.4. Незосиликати........................................................................................................21
3.4.1 Група оливина...............................................................................................21
3.4.2. Група алуминијских силиката......................................................................21
3.4.3. Група граната...............................................................................................22
3.5. Соросиликати и циклосиликати.............................................................................23
4. ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................24
5. ЛИТЕРАТУРА...........................................................................................................25

1
 1. УВОД

Литосфера, чврсти омотач Земље, изграђена је од стијена - природних

минералних агрегата дефинисаног састава и склопа. Стијене су дакле све природне
творевине одређеног састава и структуре, без обзира на њихову чврстину, изузимајући
органске продукте. Стијене могу бити изграђене од једног (мономинералне) или више
минерала (полиминералне).

Минерали, конститутивни елементи стијена, се најчешће дефинишу као

природна чврста тијела одређеног хемијског састава, који се може приказати хемијском
формулом (структурном или емпиријском) и тачно одређене унутрашње грађе.

Број минерала који су до данас у природи пронађени и одређени прелази 3000,

али то извјесно није коначан број јер савремене методе које се користе приликом
њиховог прецизног одређивања омогућавају детаљнија рашчлањивања унутар
појединих минералних врста и дефинисање нових минерала. Од око 150 минерала који
учествују у изградњи стијена (петрогени минерали), свега неколико десетина
представљају битне састојке који својим присуством одређују врсту стијене.

Минерали се, како је већ речено, одликују својим хемијским саставом и

одређеном унутрашњом грађом, од чега им зависе физичке особине и спољашњи
облици. Ми ћемо у овом матурском раду најприје описати састав и остале основне
одлике минерала, а након тога ћемо анализирати силикатне минерале.

Слика 1: Минерал

2
 2. МИНЕРАЛИ

2.1. Хемијски састав минерала

У хемијском погледу минерали могу бити различита, понекад доста сложена,

једињења или, рјеђе, елементи. Међу петрогеним минералима најчешћи су, што логично
проистиче из познатог хемијског састава Земљине коре, силикати, док су мање
заступљени оксиди, карбонати, сулфиди, сулфати и тд.

Важан састојак неких минерала је вода. Она се може појавити у више облика и то:

Механички уклопљена - када је вода захваћена приликом раста кристала (овакве

механичке уклопке, било да су течни, гасовити или чврсти, називамо инклузијама) и
практично представља у њему страно тијело. Као таква, јасно је да се не приказује
хемијском формулом минерала.

Хигроскопна - поједини минерали имају особину хигроскопности, односно упијања

влаге из околне средине. Воду из оваквих минерала је лако одстранити загријавањем до
неколико десетина степени без посљедица по његова основна својства. Такође не улази
у хемијски састав минерала па се не приказује хемијском формулом.

Колоидна - код минерала насталих коагулацијом из колоидних раствора вода може,

истина сасвим слабо везана, облагати честице. Количина колоидне воде није стриктно
одређена, па се њен садржај у хемијским формулама означава са nH2O. Исушивањем,
везе које држе воду се лако кидају. Карактеристичан пример је минерал опал - SiO2 x
nH2O.

Кристална вода - вода се код минерала који је садрже у оваквом облику везује у
вријеме кристализације и њен распоред у кристалним решеткама је тачно одређен.
Количина кристалне воде је строго дефинисана, па се приказује у хемијским формулама
минерала (гипс - CaSO4 x 2H2O). Одстрањивањем овако везане воде својства минерала
се мјењају.

Конституциона - представља дио структуре минерала. Хидроксилне групе (OH) су

чврсто везане у кристалним решеткама и оваква вода се не може одстранити без
рушења кристалне структуре минерала. У хемијским формулама означава се са (OH).

3
2.2. Облик и начин појављивања минерала

У природи минерали се могу појавити као тијела правилног и неправилног

облика. Уколико посједују правилну унутрашњу грађу - дефинисану кристалну решетку
у којој постоји тачно одређен распоред јона (атома и молекула), тада ће им и спољашњи
облик бити правилан. Такве минерале називамо кристалима. У случајевима када не
постоји правилна унутрашња грађа, минерали се појављују у неправилним - аморфним
облицима.

Кристали представљају чврста тијела правилног облика, са симетрично

распоређеним основним елементима. Елементи кристала су пљосни - равне површине
које ограничавају кристал; ивице - праволинијски елементи који настају на додиру
двеју ивица и рогљеви - који се формирају на додиру најмање трију ивица. Облици
пљосни могу бити троугаони, квадратни, правоугаони, многоугаони и тд.

Свака минерална врста не кристалише на исти начин, односно облици кристала

зависе од елемената симетрије (оса симетрије, равни симетрије и центра симетрије). У
основи сваке кристалне системе су односи такозваних кристалографских оса. У
кристалу морамо да замислимо најмање три кристалографске осе (дужи које спајају
центре двије наспрамних пљосни или ивица) које се сијеку у центру кристала градећи
осни крст. Особине сваког кристалног система се заснивају на односима дужина
кристалографских оса и углова које оне међу собом заклапају. На основу ових
карактеристика можемо да издвојимо неколико система кристализације:
Тесерална - све три кристалографске осе су једнаке дужине и све три међусобно граде
праве углове. Овом систему припадају многи, често веома компликовани облици.
Најкарактеристичнији су, међутим, хексаедар (коцка) и октаедар.

Тетрагонална - хоризонталне осе (а и б) су једнаке дужине, а оса ц је дужа или краћа.

У осном крсту све три осе граде праве углове. Типични облици за овај систем су
тетрагонална призма или тетрагонална бипирамида.

Хексагонална - за овај систем карактеристичне су три хоризонталне осе једнаке

дужине, које међу собом заклапају углове од 120 степени, док раван коју оне образују
стоји под правим углом са осом ц, која је у овом случају дужа или краћа.
Најједноставнији облици који се овом приликом појављују су хексагонална призма или
хексагонална бипирамида.

Ромбоедарска - посебан вид хексагоналне, издвојен као самостални систем. Овдје се,
као посљедица разлике у елементима симетрије, појављују непотпуни хексагонални
облици. Најкарактеристичнији облик је ромбоедар.

4
Ромбична - све три осе су различите дужине, али међусобно заклапају праве углове.

Моноклинична - кристалографске осе су различите дужине. Осе б и ц стоје под

правим углом, док оса а (она која гледа ка посматрачу) стоји под косим углом у односу
на раван коју дефинишу б и ц.

Триклинична - све три осе су различите дужине и међу собом стоје под косим
угловима.

2.3. Физичке и физиолошке особине минерала

За ближе дефинисање појединих минералних врста, поред карактеристичних

кристалних (или аморфних) облика и начина појављивања, неопходно је познавати и
њихове најважније физичке особине. Неке од физичких особина су непромјенљиве за
сваки поједини минерал, па ће тако представљати основу за њихово препознавање.

Боја - С обзиром да минерали могу бити провидни, дјелимично провидни или

непровидни, значи да они дио свјетлости упијају, дио апсорбују, а дио одбијају. Боја
минерала је одређена оним дијелом спектра који није апсорбован. Сваки минерал
посједује своју изворну боју која је посљедица његовог састава и структуре. Такву боју
називамо идиохроматском. У природи, међутим, чест је случај да минерали, усљед,
макар и минималног садржаја механичких примјеса стране материје, бивају сасвим
друкчије обојени. Ово је такозвана алохроматска боја. Уколико су минерали
дјелимично захваћени процесима распадања, они могу да задобију нову -
псеудохроматску боју.

Огреб - Иако су минерали различито алохроматски обојени, њихов огреб, односно боја
праха се не мијења. До боје огреба можемо да дођемо на једноставан начин: тако што
ћемо да спрашимо минерал или да њиме загребемо по бијелој тврдој подлози. Као
подлогу најчешће користимо неглазирану порцеланску плочицу или дно лабораторијске
порцеланске посуде. Колико боја огреба може да буде значајна код идентификације
минерала може се видјети на примјерима неких металичних минерала. Хематит, на
примјер, оксид тровалентног гвожђа, може алохроматски бити мрк, црвен, сив или црн,
али му је огреб увек карактеристичне црвене боје.

5
Сјајност - Особина која зависи од способности минерала да у различитом интензитету
одбијају свјетлост. Значај ове особине се огледа у томе што се карактеристична сјајност
може запазити и код минералних зрна сасвим малих димензија. Неки од најзначајнијих
типова сјајности су:

Дијамантска - сјајност коју имају провидни минерали са великим индексом преламања

свјетлости.

Стакласта - честа код провидних или дјелимично провидних минерала са средњим

индексом преламања.

Масна - јавља се најчешће на неправилним преломима минерала.

Седефаста - сјајност карактеристична углавном за минерале који се појављују у

листастим формама.

Свиласта - честа код влакнастих минерала.

Металична - најчешћа сјајност код непровидних металичних минерала.

Цјепљивост - Неки минерали имају особину да се под дејством механичког удара

дијеле по одређеним равнима или по систему равни. Оваква особина назива се
цјепљивост. Код појединих минерала она може бити до те мјере изражена да минерал
можемо да цијепамо, теоретски, све до основне кристалне решетке. Цјепљивост може
према интензитету да се окарактерише као: врло савршена, савршена, јасна, изражена
итд., до минерала који практично немају цјепљивост. Према правцу, цјепљивост је
паралелна неким пљоснима у кристалу (коцки, октаедру, ромбоедру, призми, бази итд.).
Понекад, два правца цјепљивости заклапају различите углове, што може да буде
карактеристика појединих минералних врста.

Тврдина - Тврдина минерала дефинише се као отпорност минерала према парању.

Минерали веће тврдине могу да парају оне са мањом тврдином, односно, минерал мање
тврдине оставља огреб на минералу веће тврдине. Минерали једнаке тврдине се
међусобно не парају.

За утврђивање тврдине неког минерала користимо такозвану Мосову скалу. У

њој су одређени индекс минерали класификовани према тврдини и то:

6
1 - талк
2 - гипс
3 - калцит
4 - флуорит
5 - апатит
6 - ортоклас
7 - кварц
8 - топаз
9 - корунд
10 - дијамант

Минерал непознате тврдине покушаћемо да запарамо минералима из ове скале и

тако му одредимо тврдину. Уколико не располажемо мосовом скалом, тврдину можемо
приближно да одредимо знајући да се минерали тврдине 1 и 2 парају ноктом, минерали
тврдине 3, 4 и 5, парају се ножем, минерали тврдине 6 и 7 парају стакло, а минерали
тврдине 8, 9 и 10 сијеку стакло.

Еластичност - Уколико дјеловањем неке силе изазовемо деформацију минерала, он по

престанку дјеловања силе може да се врати у првобитно стање или да остане
деформисан. Способност повратка у првобитно стање називамо еластичност. Ова
особина веома варира код појединих врста. Постоје изразито еластични минерали, као
што су лискуни, као и они који су сасвим нееластични (хлорит или талк). За минерале
који се под дејством силе не деформишу, већ лако пуцају, кажемо да су крти (кварц).

Густина - Густина минерала зависи од материје од које је изграђен и његове унутрашње

структуре. Код петрогених минерала она се креће од 2.5 - 3.5 g/cm2. Неки минерали,
међутим, (посебно они металични) имају и вишеструко већу густину. Ова особина се
користи за издвајање минерала из спрашене стијене или из природног наноса.

Магнетичност - Као и густина, магнетичност минерала, може корисно да нам послужи

код њихове сепарације. Неке минерале, наиме, привлачи магнет и за њих кажемо да су
магнетични или парамагнетични, док су други дијамагнетични, односно магнет их
не привлачи. За издвајање користимо електромагнетни сепаратор - справу код које
можемо да мењамо јачину магнетног поља.

Електричне особине - Поједини минерали проводе електрицитет, док га други уопште

не проводе. Код неких минерала проводљивост се мијења у зависности од температуре
или притисака којима их излажемо. Посебно су интересантне појаве разлике у напону
између дијелова кристала усљед загријавања (пироелектрицитет) или електрицитет

7
који је посљедица излагања притиску или трењу (пиезоелектрицитет). У зависности од
ових особина минерали могу да нађу и своју примјену.

Радиоактивност - Радиоактивност се у минералима појављује као посљедица садржаја

радиоактивних елемената. Познавајући вријеме распадања појединих радиоактивних
елемената, можемо да одредимо старост минерала, односно стијене у којој се он налази.
Стијене у којима се налази већа количина радиоактивних минерала не би смјеле да се
употребљавају као камен за унутрашње облагање објеката.

2.3.1 Физиолошке особине минерала

Укус, мирис или опип минерала можемо да подведемо под физиолошке особине
и да их, као и физичке особине, користимо за идентификацију појединих минералних
врста.

Укус је карактеристичан код лако растворљивих минерала. Тако на пример, халит има
слан, а силвин горко слан укус.

Мирис се понекад ослобађа кад минерал изложимо трењу или удару. Минерали арсена
реалгар и аурипигмент, при том имају мирис бијелог лука, минерали глина имају често
мирис на амонијак, а органске примесе у неким минералима проузрокују мирис
битумија.

Опип може да буде карактеристично масан код минерала као што су талк или азбест
или хладан ако су у питању минерали велике топлотне проводљивости.

3. СИЛИКАТНИ МИНЕРАЛИ

8
 Основна структурна јединица силиката је SiO4 тетраедар изграђен од једног
атома (јона) силицијума око којег се налазе четири атома (јона) кисеоника. Знајући да је
јон кисеоника (О-2) двовалентан, јасно је да у оваквој структури постоје четири
слободне валенце. Оне могу бити компензоване тако да два или више сусједних SiO4
тетраедара буду повезани заједничким атомима кисеоника или атоми кисеоника двају
SiO4 тетраедара могу бити повезани неким катјоном. Може се издвојити неколико
карактеристичних случајева, па су силикатни минерали подјељени у неколико група.

Незосиликати - Основну ћелију незосиликата чине изоловани SiO4 тетраедри (Грч. nezo
- острво) без заједничких атома кисеоника, већ су четири слободне валенце
компензоване двовалентним катјонима. Хемијске формуле оваквих минерала су
најчешће доста једноставне: Fe2SiO4, Mg2SiO4...

Соросиликати - Овој групи припадају минерали код којих су два сусједна SiO4
тетраедра повезана заједничким атомом кисеоника. Овако се формира група (Si2O7)-6, па
хемијски састав ових минерала може бити веома компликован. За слободне атоме
кисеоника везују се различити катјони.

Циклосиликати - Код циклосиликата SiO4 тетраедри су повезани преко заједничких

атома кисеоника у прстенове који могу имати 3, 4 или 6 чланова. Мали је број важних
минерала који имају овакву унутрашњу структуру.

Иносиликати - Код иносиликата SiO4 тетраедри су повезани у ланце, који могу бити
једноструки или двоструки. Постоје значајни минерали који имају овакву грађу, а
заједничка им је карактеристика да се појављују у издуженим (призматичним,
игличастим, влакнастим...) кристалима.

Филосиликати - SiO4 тетраедри могу бити међусобно повезани у једној равни. Између
ових равни могу да се сместе двовалентни катјони, али се могу појавити и слободне
валенце усљед замјене једног дијела силицијума алуминијумом. Спољашње форме
оваквих минерала су плочасте, листасте или љуспасте.

Тектосиликати - Код тектосиликата SiO4 тетраедри граде просторну решетку, односно

сваки је повезан са четири сусједна. Слободне валенце за које се везују углавном
алкални или земноалкални елементи, могу да се појаве усљед замјене силицијума
алуминијумом. Неки врло значајни петрогени минерали имају овакву структуру.

3.1. Тектосиликати

9
3.1.1 Група SiO2 Минерала

Кварц

Мада овај минерал, чији је хемијски састав SiO2, и не спада у силикате већ у
оксиде, његова унутрашња структура одговара тектосиликатима. Несумњиво је у
питању један од најважнијих петрогених минерала, заступљен у свим врстама стијена.
Кварц кристалише ромбоедарски. Идиохроматски је безбојан, мада се може појавити у
варијететима разних боја на основу којих и добија име. Тако осим безбојног, када га
називамо горским кристалом, срећемо жути - цитрин, љубичасти - аметист, црни -
морион итд. Цјепљивости је неизражене, крт је и показује неправилне површине
прелома. Сјајности је стакласте на пљоснима, а на прелому карактеристичне масне по
којој га лако препознајемо у стијенама. Тврдина му је 7. Веома је отпоран на хемијско
површинско распадање јер се раствара само у флуороводоничној киселини.Изложен
притиску, кварц мијења своје електричне особине (пиезоелектрицитет), што је својство
које га чини корисном сировином у електронској индустрији.
Кварц може настати на различите начине. Најчешће кристалише директно из
магматског растопа, али може постати и хидротермално када испуњава пукотине у
различитим стијенама. У седиментном и метаморфном циклусу може настати
преображајем аморфних SiO2 минерала. Због отпорности на распадање, срећемо га у
наносима, а присутан је и у великом броју метаморфних стена.
Употреба кварца је доста разноврсна. Правилни кристали повољних
карактеристика налазе примјену у електронској и оптичкој индустрији, а примјерци
лијепих боја и за израду накита. Кварцни пијесак је незамјенљива сировина у
стакларској индустрији.

Опал

Опал је аморфна модификација SiO2 са различитом количином колоидне воде

(SiO2 x nH2O). Садржај воде варира од 3 до двадесетак процената. Идиохроматски је
безбојан, мада је чешће обојен усљед присуства различитих примјеса. Масне или
стакласте сјајности, провидан или непровидан. Племенити варијетети лијепих боја су
цијењени као драги камен. Тврдине је 5,5-6,5, шкољкастог прелома. Појављује се у виду
гроздастих или бубрежастих агрегата.
Опал настаје хидротермално на ниским температурама или хидатогено. Може
настати из топлих вода око гејзира и називамо га гејзиритом, а дрвенасти опал
представља окамењено дрво. Нестабилан је и тежи да временом рекристалише у
калцедон или кварц.
Калцедон

10
 Калцедон је SiO2 криптокристаласте структуре, односно може се рећи да је
његова структура на прелазу између аморфне (опал) и кристалне (кварц). Појављује се у
сочивастим, бубрежастим и слојевитим облицима различитих боја. Тврдине је око 6,
шкољкастог прелома, сјајности масне до смоласте. Алохроматски може бити различито
обојен. Црвени или црвеномрки калцедон називамо јасписом, прозирни црвени или
жути - карнеолом, зелени - хризопрасом, а уколико поседује зонарну грађу, онда је то
ахат или ахатни оникс. Често налази примјену као полудраги камен. Настаје хидатогено
или хидротермално на ниским температурама. Чини прелаз од опала према кварцу.

3.1.2. Фелдспати

Минерали из групе фелдспата су најчешћи минерали у Земљиној кори. Изграђују

око 60% магматских, 30% метаморфних и 12% седиментних стена. То су минерали
сродног хемијског састава и физичких особина. Кристалишу триклинично или ређе
моноклинично. Безбојни су или бијели (понекад ружичасти, зеленкасти или плави),
тврдине 6-6,5, стакласте сјајности. Поседују савршену цјепљивост. Према хемијском
саставу, то су алумосиликати калијума, натријума и калцијума. Ријетко се појављују у
чистом облику, већ граде изоморфне смеше. Калијски и натријски фелдспати се
мијешају у ограниченим количинама и граде алкалне фелдспате, а натријски и
калцијски, мјешајући се у неограниченим количинама, плагиокласе.
Калијски фелдспати су санидин, ортоклас и микроклин. Њихова хемијска
формула, представљена у облику оксида, како би се лакше видели односи појединих
компонената, гласи: K2O x Al2O3 x 6SiO2. Увијек, међутим, садрже нешто натријске или
калцијске компоненте.

Санидин

То је калијски фелдспат са неуређеном кристалном решетком. Настаје на

високим температурама, па га налазимо у изливним магматским стијенама. Кристалише
моноклинично. Често су то правилни табличасти кристали стакласте сјајности.
Безбојни, бијели или ружичасти. На крупнијим зрнима могу се голим оком запазити
близне ламеле.

Ортоклас

Ортоклас је такође моноклинични калијски фелдспат, али са већим степеном

уређености кристалне решетке. Пошто је стабилнији на нешто нижим температурама
него санидин, наћи ћемо га у дубинским магматским стијенама.
Бијел је или рјеђе ружичаст или зеленкаст усљед присуства примјеса. Стакласте
сјајности и изражене цјепљивости по два правца који заклапају прав угао (по чему је и

11
добио име). Као и остали фелдспати, ортоклас приликом процеса површинског
распадања прелази у лискунске минерале или минерале глина.

Микроклин

Микроклин има потпуно уређену кристалну решетку. Стабилан је на ниским

температурама (испод 500 степени) и високим притисцима. Среће се углавном у
метаморфним стенама. Сличних је физичких особина као ортоклас, с тим што код овог
минерала равни цепљивости заклапају кос угао.

Плагиокласи

Изоморфни низ плагиокласа настаје мјешањем двије компоненте: натријског

плагиокласа Na2O x Al2O3 x 6SiO2 и калцијског CaO x Al2O3 x 2 SiO2.
Између два крајња члана постоје сви прелази:

Албит натријски плагиоклас са 0-10% Ca компоненте;

Олигоклас са 10-30%;
Андезин са 30-50%;
Лабрадор са 50-70%;
Битовнит са 70-90% и
Анортит Ca -плагиоклас са преко 90% калцијске компоненте.

Иначе, с обзиром на различит садржај SiO2 у Na и Ca плагиокласима, често их

делимо на киселе - оне са високим садржајем SiO2 (албит), интермедијарне или
прелазне - са средњим садржајем SiO2 (олигоклас и андезин) и базичне - са ниским
садржајем SiO2 (лабрадор, битовнит и анортит). Према физичким особинама слични су
калијским фелдспатима. Сви плагиокласи кристалишу триклинично и честа је појава
такозваних полисинтетичких близанаца (код којих се близне ламеле смјењују у
непрекидном низу). Интермедијарни типови могу имати зонарну грађу, при чему је
центар кристала најбазичнији, а идући ка периферији зрна свака следећа ламела је све
киселија. Минерали групе плагиокласа чести су и веома важни састојци магматских
стијена. У седиментном циклусу, при површинском распадању, кисели плагиокласи
прелазе у минерале глина, а базични се калцитишу.

12
3.1.3. Фелдспатоиди

Уколико у магматском растопу нема довољно SiO2 за образовање фелдспата

(алкалне магме), уместо њих кристалисаће фелдспатоиди. По хемијском саставу
фелдспатоиди су алумосиликати калијума, натријума и калцијума, значи врло блиски
фелдспатима, али се од њих разликују по знатно нижем садржају SiO2. То се најбоље
види из упоредних формула најзначајнијих фелдспатоида и одговарајућих фелдспата:

фелдспати фелдспатоиди

ортоклас K2O x Al2O3 x 6SiO2 леуцит K2O x Al2O3 x 4SiO2

албит Na2O x Al2O3 x 6SiO2 нефелин Na2O x Al2O3 x 2SiO2

Леуцит

Леуцит кристалише тесерално у правилним кристалним облицима. Бијел је или

сив, стакласте сјајности. Тврдина му је 5,6-6, неизражене је цјепљивости, шкољкастог
прелома. Настаје пирогено и налази се у вулканским стијенама алкалног карактера. Као
и алкални фелдспати и леуцит при процесима површинског распадања прелази у
минерале глина. Интересантна је сировина за производњу вештачких ђубрива.

Нефелин

Нефелин кристалише хексагонално, појављује се у призматичним или

табличастим кристалима. Може бити безбојан, али је чешће бијел до свијетло сив или
различито обојен усљед присуства примјеса. Стакласте је сјајности на пљоснима, а на
прелому масне. Тврдине 5.5-6, без изражене цјепљивости. Настаје пирогено, појављује
се у магматским стијенама сиромашним SiO2 а богатим алкалијама.

13
3.2. Филосиликати

3.2.1 Лискуни

Минерали из групе лискуна су јако значајни петрогени минерали. Сматра се да у

грађи Земљине коре учествују са око 4%. Има их нарочито у магматским и
метаморфним стијенама, али се појављују и у неким седиментима. По саставу су то
хидратисани алумосиликати K, Na, Li, Mg или Fe и мада се међу собом доста разликују
по хемијском саставу, унутрашња структура им је иста, из чега произилазе и заједничке
физичке особине. Сви лискуни кристалишу моноклинично у плочастим или љуспастим
кристалима. Тврдине су око 2,5 и савршене (максималне) цепљивости. Лиске лискуна
показују изразиту еластичност.
Према хемијском саставу можемо да издвојимо неколико карактеристичних
типова:

Мусковит - калијски лискун

Парагонит - натријски
Флогопит - магнезијски
Биотит - магнезијско-гвожђевити
Лепидолит - литијски и
Цинвалдит - литијско-гвожђевити лискун.

Као петрогени минерали, међутим, најзначајнији су мусковит и биотит.

Мусковит

Мусковит је хидратисани алумосиликат калијума - K(Al2Si3O10)(OH)2. Безбојан је,

седефасте сјајности и као и остали минерали из ове групе, савршене цјепљивости.
Уколико је кристалисао из магматског растопа уз присуство лакоиспарљивих састојака,
лиске мусковита могу бити и око 1м у пречнику. Са друге стране, неким процесима
може настати ситнољуспасти варијетет - серицит, код кога се кристали и не виде голим
оком. Настаје на различите начине. У магматском циклусу, мусковит се излучује у
завршним фазама кристализације, а по консолидацији магматског растопа, кристалише
под дејством гасовите фазе ( пегматитско - пнеуматолитски ) .Под утицајем
хидротермалних раствора настаће серицит. Као минерал веома отпоран на хемијско
распадање, мусковит се може транспортовати доста далеко и таложити се у наносу, тако
да се појављује као готово редован састојак пјесковитих седиментних стијена. У
метаморфном циклусу, под утицајем повишених притисака и температура на минерале
глина, формира се серицит или мусковит. Мусковит се употребљава као изолациони
материјал у електронској индустрији

14
Биотит

За биотит се може рећи да је по саставу магнезијско-гвожђевити лискун, мада се

уствари ради о изоморфној смјеши хидратисаног калијско-гвожђевитог и хидратисаног
калијско-магнезијског алумосиликата. Његова формула је (KFe3AlSi3O10)(OH)2 i
(KMg3Al3Si3O10)(OH)2 .
Биотит је црне или тамномрке боје, а остале физичке особине су му исте као код
мусковита. У природи, биотит се најчешће појављује од свих лискуна. Постаје пирогено
у касним фазама кристализације магматског растопа и среће се, не само у киселим, већ
и у стијенама са веома ниским садржајем SiO2 (базичним и ултрабазичним). Такође,
чест је минерал метаморфних стена. У седиментном циклусу, биотит се, као веома
нестабилан и подложан лаком хемијском разлагању, ријетко налази у наносима.

3.1.2 Минерали глина

Значај минерала глина нарочито долази до изражаја у земљишном хоризонту.

Ови минерали, као продукти трансформације примарних магматских алумосиликата
(фелдспата, фелдспатоида...), чести су у остатку распадања магматских стијена. Осим
хидатогено, међутим, неки минерали глина могу настати и у хидротермалном циклусу.
Минерали глина су према свом хемијском саставу хидратисани алуминијски силикати.
Сви се појављују у виду ситнозрних агрегата. Величина љуспица је таква да се не могу
видјети чак ни под обичним микроскопом. Због тога за идентификацију појединих
минерала из ове групе користимо компликованије инструменталне методе. На основу
детаљних проучавања издвојено је неколико минерала из групе глина, мада се може
рећи да се најчешће појављују удружени. Најизразитији представници су каолинит и
монморијонит.

Каолинит

Каолинит је чист алуминијски силикат са водом - Al2Si2O5(OH). Јони силицијума

и алуминијума се у његовој кристалној решетки на замењују, већ граде наизменичне
слојеве. Растојање између ових слојева је мало, тако да ту не могу ући неки страни јони
или молекули воде. Због тога је каолинит доста чист у природи и не бубри у додиру са
влагом из ваздуха. Кристалише триклинично (једини триклиничан од важнијих
минерала глина) и појављује се у љуспичастим агрегатима. Бијел је или примјесама
различито обојен, седефасте сјајности, масног опипа. Тврдине је 1 до 2. Каолинит
настаје трансформацијом алумосиликата под утицајем хладних или топлих раствора.
Чист каолинит је незамјенљива сировина за производњу порцелана.

Монморијонит

15
 Монморијонит је по саставу хидратисани алумосиликат - Al2Si4O10(OH)2xH2O, с
тим што дио Al јона (скоро половина) може да буде замијењен магнезијумом или фери-
гвожђем. За разлику од каолинита, монморијонит има трослојну кристалну решетку.
Између два слоја изграђена од SiO4 група налази се слој у који су уграђену јони Al3+,
Mg2+ i Fe3+. Растојање између двије трослојне ламеле је много веће него код каолинита,
тако да ће између њих моћи да се уграде јони веома великих радијуса као на пример К+
или чак и молекули воде. Резултат овога је да монморијонит поседује изражену
хигроскопност и услед упијања влаге из ваздуха повећава своју запремину и до три
пута. Монморијонит настаје површинским распадањем алумосиликата или
хидротермално на ниским температурама.

Хлорит

Термин хлорит односи се на низ од неколико минерала који су по саставу

хидратисани алумосиликати магнезијума и гвожђа. Део алуминијума може у њима да
буде замењен тровалентним гвожђем или хромом, а магнезијум феро-гвожђем манганом
или никлом. Хлорити кристалишу моноклинично у виду листастих или љуспастих
кристала. Као и лискуни, хлорит има савршену цјепљивост, али његове лиске не
показују еластичне особине. Боје је зелене у различитим нијансама (у зависности од
садржаја гвожђа), седефасте сјајности, тврдине 1.5-2.5. Минерали из групе хлорита
могу да настану хидротермално (непосредно из раствора или преображајем других Фе-
Мг алумосиликата) или као продукти регионалног метаморфизма. Чест је састојак
регионалнометаморфних стијена. Вулканске стијене које су настале консолидацијом
лаве у воденој средини редовно садрже хлорит.

Серпентини

Минерали серпентинске групе су по саставу хидратисани магнезијски силикати

у чију кристалну решетку може бити уграђено нешто гвожђа (до 30% Mg може да буде
замењено двовалентним гвожђем). Најважнији представници ове групе су:

Хризотил - влакнасти серпентин, кристалише моноклинично;

Антигорит - листасти серпентин, моноклиничан и
Серпофит - аморфан.

Серпентини се препознају по својим зеленим, плавичастим или жутозеленим

бојама. Сјајност им је свиласта до масна, тврдина око 3.5. Настају у хидротермалном
циклусу и то преображајем оливина и ромбичних пироксена.
Граде метаморфне стене - серпентините. Хризотил може да се депонује из
хидротермалних раствора унутар пукотина у ултрабазичним стенама. Економски значај

16
имају хризотил-азбести (влакнасти агрегати хризотила) и то као сировина за
производњу ватросталних материјала.

Талк

По хемијском саставу талк је сличан минералима серпентинске групе -

Mg6(OH)4Si8O20. Кристалише моноклинично у виду листастих или једрих агрегата. Има
савршену цјепљивост, али су лиске нееластичне. Бијеле је или блиједозелене боје,
масне сјајности и опипа, тврдине 1. Настаје метаморфно или хидротермалном
алтерацијом оливина или других магнезијских силиката без алуминијума. Употребљава
се у медицини, хемијској и козметичкој индустрији.

3.3. Иносиликати

Међу иносиликатима, дакле оним минералима чија се унутрашња структура

карактерише SiO4 тетраедрима повезаним у непрекидне ланце или траке, можемо да
издвојимо двије, за изградњу стијена свакако најзначајније групе. То су амфиболи и
пироксени. Интересантна разлика између ових двеју група минерала је у угловима који
заклапају две равни цепљивости, а који код амфибола износи 124 степена, а код
пироксена 87 степени. Такође, минерали из групе амфибола у себи увек садрже
конституциону воду.

3.3.1 Група амфибола

Минерали из групе амфибола кристалишу ромбично или моноклинично.

Појављују се у издуженим призматичним, каткад приткастим или игличастим
кристалима, што је посљедица њихове унутрашње структуре. Заједничка им је особина
и карактеристична цјепљивост. Сви амфиболи имају изражену цјепљивост по двјема
равнима чији трагови заклапају угао од 124 степена. На основу начина кристализације и
хемијског састава издвајамо сљедеће подгрупе:

Ромбични амфиболи:
- Антофилит
- Жедрит

Моноклинични амфиболи:

17
-Тремолит-актинолитска серија
-Хорнбленда
-Алкални амфиболи

Тремолит

То је моноклинични амфибол са саставом Ca2Mg5(OH)2Si8O22 (калцијско-

магнезијски силикат са водом). Јавља се у игличастим и фиброзним агрегатима,
безбојан је, бијел или сив. Стакласте сјајности, савршене амфиболске цјепљивости и
тврдине 5.5-6. Постаје у метаморфном циклусу, па га и налазимо у метаморфним
стеијнама, док у магматским може настати као продукт алтерације пироксена.
Преображајем прелази у серпентин или талк.

Актинолит

Актинолит је магнезијско гвожђевити силикат са водом - Ca2(MgFe)5(OH)2Si8O22.

Сличан је тремолиту, али је најчешће зелене или чак тамнозелене боје. У метаморфним
условима настаје регионално метаморфно на ниским температурама или контактно
метаморфно. Преображајем пироксена уз присуство воде настаје секундарни актинолит
- уралит.

Хорнбленда

Хорнбленда је амфибол који има највећи значај као петрогени минерал. Састав
јој је доста комплексан, али се може свести на калцијско-магнезијски-гвожђевити
силикат са алуминијумом и, као и сви амфиболи, са водом. Моноклинични кристали
хорнбленде су најчешће издужени, стубасти или призматични. Овакве идиоморфне
кристале налазимо у младим вулканским стенама. Боје је зелене у различитим
нијансама, понекад мрке или црне, стакласте сјајности, тврдине 5-6. На пресецима
усправним на издужење могу се запазити трагови цјепљивости који заклапају угао од
124 степена. Хорнбленда настаје углавном пирогено или пегматитско-пнеуматолитски,
али може, под посебним условима, да се појави и као састојак метаморфних стијена.
Под утицајем топлих раствора прелази у хлорит, епидот и калцит, а у условима
површинског распадања у калцит, лимонит, минерале глина итд.

3.3.2 Група пироксена

18
 Осим према унутрашњој структури, пироксени се од амфибола разликују и по
томе што не садрже воду. Иначе, и пироксени могу да кристалишу ромбично и
моноклинично, с тим што су за изградњу стијена ромбични пироксени далеко
значајнији од ромбичних амфибола. Мада поједини представници ове групе могу према
својим физичким особинама доста да подсјећају на неке амфиболе, лако их је
разликовати према цјепљивости. Код пироксена се, као што је већ речено, запажају два
правца цјепљивости који заклапају угао од приближно 90 степени (87 степени). Иако се
понекад користе и подјеле базиране само на хемијском саставу, овде ћемо подијелити
пироксене према начину кристализације и саставу. Све пироксене, према томе,
дијелимо на:

Ромбичне пироксене (ортопироксене)

-Енстатит;
-Бронзит;
-Хиперстен.

Моноклиничне пироксене (клинопироксене)

-Диопсид-хеденбергитска серија;
-Аугитска серија;
-Алкални пироксени.

Ромбични пироксени

Ромбични пироксени, односно ортопироксени, представљају изоморфни низ чији су

крајњи чланови енстатит - Mg SiO3 и хиперстен - Fe SiO3.

Енстатит са 0-10% Fe SiO3

Бронзит са 10-30% Fe SiO3
Хиперстен са преко 30% Fe SiO3

Боја ортопироксена варира од беле, преко бледозелене и зелене до тамнозелене и црне.

Бронзит има бронзану сјајност по којој је и добио име, остали представници су
стакласти. Тврдина им је око 5.5. Ово су типични пирогени минерали, а настају у првим
фазама магматске кристализације. Дјеловањем хидротермалних раствора прелазе у
серпентинске минерале.

Моноклинични пироксени

19
Диопсид-хеденбергитска серија

За минерале ове серије се може рећи да су по саставу калцијско-магнезијско-

гвожђевити силикати, односно да представљају изоморфну смјешу двају крајњих
чланова: диопсида - Ca Mg Si2O6 и хеденбергита - CaFeSi2O6. Појављују се у издуженим
облицима. Боја им је бијела до свијетлозелена, код диопсида, односно, тамнозелена код
хеденбергита. Сјајности су стакласте, тврдине 5.5-6.5. Минерали диопсид-
хеденбергитске серије настају најчешће у процесима контактног метаморфизма - на
контакту магме богате SiO2 са карбонатним стијенама.

Аугитска серија

Аугити су по свом саставу калцијско-магнезијско-гвожђевити силикати са

промјенљивим садржајем алуминијума. Боја им варира од свијетлозелене, (код
варијетета богатих алуминијумом) до тамнозелене или црне (варијетети богатији
гвожђем), стакласте сјајности, тврдине 5.6-6. Аугит сиромашан гвожђем, зелене до
бронзанозелене боје и јасно изражене цјепљивости, зове се дијалаг. Аугит је значајан
петрогени минерал. Настаје углавном магматски, ређе контактнометаморфно. При
хидротермалном преображају на рачун аугита настају амфиболи или хлорит, а при
површинском распадању калцит, кварц, опал и оксиди гвожђа.

3.3.3. Воластонит

Воластонит је по саставу калцијски силикат - CaSiO3, а може да садржи и мале

количине Fe, Mg или Mn. Кристалише триклинично и појављује се у издуженим
кристалима, често радијално зракастим агрегатима. Савршене је цјепљивости. Боје је
бијеле, са понекад плавичастим или ружичастим нијансама, стакласте до седефасте
сјајности, тврдине 4.5-5. Воластонит је типичан контактнометаморфни минерал и
настаје на контакту киселих магми са кречњацима.

20
3.4. Незосиликати

Издвојени SiO4 тетраедри остављају могућност да слободне валенце буду

компензоване најчешће присуством двају двовалентних катјона (Fe2+, Mg2+, Ca2+...).

3.4.1 Група оливина

Оливини представљају изоморфну смјешу магнезијско гвожђевих силиката чији

су крајњи чланови форстерит (Mg2SiO4) и фајалит (Fe2SiO4). Кристалишу ромбично у
облику краткостубичастих кристала или се појављују у зрнастим агрегатима. Најчешће
имају карактеристичну маслинастозелену боју по којој су и добили име, али могу бити
и различито обојени од бијеле, свијетлозелене, преко маслинасте и тамнозелене, до
црне. Стакласте су сјајности или масне на преломима. Готово су без цјепљивости,
тврдине 6.5-7. Ово су типски пирогени минерали, настају из магматског растопа на врло
високим температурама, али при екстремним условима (високим температурама) могу
да настану и контактнометаморфно. Дејством хидротермалних раствора, чак и при
ниским температурама, прелазе у минерале серпентинске групе или ређе у талк, а у
условима површинског распадања у хидроксиде гвожђа, опал, магнезијске карбонате,
глине и тд.

3.4.2. Група алуминијских силиката

У групи алуминијских силиката можемо разликовати три минерала идентичног

хемијског састава (Al2SiO5), али различите унутрашње грађе, односно кристалне
структуре. Овој групи припадају:

Дистен - незосиликат, триклиничан;

Силиманит - иносиликат, ромбичан;
Андалузит - незосиликат, ромбичан.

Дистен у свом саставу може да садржи нешто оксида тровалентног гвожђа или хрома.
Појављује се у виду табличастих или чешће издужених, углавном доста правилних
кристала са савршеном цјепљивошћу. Боје је свијетлоплаве до тамноплаве, стакласте,
каткад и седефасте сјајности. Интересантна особина дистена је да показује различите
тврдине (4-7) у зависности од кристалографског правца, по чему је и добио име. Ово је
типичан метаморфни минерал. Настаје при високим притисцима преображајем
минерала глина. Алтерацијом прелази у серицит. У условима површинског распадања је
доста стабилан, па се често концентрише у наносима.

21
Силиманит је алуминијски силикат са до 3% Fe2O3. Јавља се углавном у игличастим
кристалима груписаним у агрегате. Боје је бијеле, жућкасте или зеленкасте, стакласте
до свиласте сјајности. Савршене је цјепљивости, тврдине 6-7. Силиманит настаје у
условима регионалног или контактног метаморфизма преображајем глина, а при
алтерационим процесима трансформише се у серицит и минерале глина.

Андалузит у своме саставу може да има уз Fe2O3 и Mn2O3. Јавља се у стубичастим

агрегатима или као монокристал. Бијел је или ружичаст, рјеђе зеленкаст, стакласте
сјајности. Тврдине је 7-7.5, поседује јасну цјепљивост. Најчешће настаје на контакту
магме са глиновитим седиментима, знатно рјеђе га налазимо и у регионално
метаморфним стенама. Под утицајем хидротермалних раствора прелази у серицит, а
даљим процесима метаморфизма у силиманит.

3.4.3. Група граната

Минерали групе граната су веома распрострањени у свим врстама стијена.

Промјенљивог су хемијског састава, али припадају истом типу једињења и могу се
свести на заједничку формулу: X3Y2(SiO4)3, гдје је
X - двовалентан катјон (Ca2+, Mg2+, Fe2+, Mn2+)
Y - тровалентан катјон (Al3+, Cr3+, Fe3+)
С обзиром на присуство појединих катјона гранати образују читав низ врста:
- Пироп Mg, Al гранат
- Алмандин Fe, Al гранат
- Спесартин Mn, Al гранат
- Уваровит Ca, Cr гранат
- Гросулар Ca, Al гранат
- Андрадит Ca, Fe гранат

Кристалишу тесерално, често у лијепим, правилним кристалима, најшешће у

облику додекаедра. Тврдине су 6.5-7.5, без цјепљивости, а боја им варира у зависности
од састава - од безбојних, преко жућкастих до зеленкастих, црвених, црвеномрких, до
црних. Од минерала групе граната најчешћи је алмандин богат гвожђем. Гранати су
карактеристични метаморфни минерали, али могу постати и магматским процесима.
При хидротермалним променама прелазе у хлорит и минерале епидотске групе. У
условима површинског распадања су веома стабилни и концентришу се у наносима.
Више од 5000 година налазе примјену као полудраги камен, а посебно су били
популарни у 19. вијеку (црвени, прозрачни пироп из Чешке, тзв. чешки гранат, и тзв.
капски рубин из Трансвала).

22
3.5. Соросиликати и циклосиликати

Ова група силиката обухвата велики број минерала, али само неки од њих битно
учествују у изградњи стијена у којима се јављају углавном као споредни минерали.

Берил

Берил је по хемијском саставу алумосиликат берилијума (Be3Al2Si6O18).

Кристалише хексагонално и веома често се јавља у правилним, некад врло крупним
кристалима. Плаве је до плавичастозелене боје, тврдине 7.5-8. Од примјеса добија
различите боје, па разликујемо: зелени - смарагд, плави - аквамарин (који представљају
драго камење). Настаје у пегматитима у присуству велике количине лакоиспарљиве
компоненте. У условима површинског распадања је стабилан, али се након дуготрајног
дјеловања вода замућује и након испирања берилијума прелази у каолинит.

Турмалин

Турмалин је минерал врло сложеног хемијског састава који може да садржи и 15

елемената али се укратко може дефинисати као боро-алумосиликат магнезијума и
гвожђа са садржајем калције, алкалија и воде. Од састава му зависи боја која варира од
безбојне, преко зелене и жутомрке до црне. Велике је тврдине (7. - 7.5) и без
цјепљивости. Јавља се у лијепим, издуженим кристалима. Турмалин је типски
пнеуматолитски минерал, а у условима површинског распадања је веома отпоран и
често концентрисан у пјешчаним наносима. Дјеловањем хидротермалних раствора
прелази у хлорит и серицит.

23
 4. ЗАКЉУЧАК

У овом раду, анализирали смо силикатне минерале. Најприје смо увели рад у
уопштене појмове шта су минерали, која је њихова основна сврха, како су настали, како
их дијелимо и која су им својства по којима радимо класификацију минерала.

24
 5. ЛИТЕРАТУРА

 Педологија, општи дио (књига 1.) , Др Хуснија Ресуловић – Др Хамид

Чустовић, Сарајево, 2002. године
 Интернет

25
Датум предаје: __________________

Комисија:
Предсједник _________________
Испитивач _________________
Члан _________________

Коментар:

26