40.

BASNE (STRUKTURA, POSTANAK I RAZVOJ, NARODNE I UMETNI ČKE

BASNE)
Народна басна је врста алегоричне поучне приче у стиху или прози, у којој се
животиње понашају као људи, а сардња служи да илуструје морална начела.
Сматра се да воде порекло из Индије, па су преко Грчке постале власништво
многих народа и да су настале, попут бајки или прича о животињама, распадањем
животињског тела.
Човек је главни подтекст у басни, а животиње су актери који асоцирају на
његове људске, етичке и социјалне норме. Отуд у баснама имамо алегорије у
којима је симболично приказана мудрост и лукавост (лисица), насиље (вук, лав),
невиност (јагње), глупост (магарац), плашљивост (зец) итд. Razvrstava životinje
prema tim dominantnim osobinama te tako dobija gotovo standardne tipove. Поред
животиња, као актери се могу јавити и биљке које такође симболизују неку људсу
особину. Обично је у форми дијалога.
По композиционом склопу, басна је кратка прича сачињена из два дела:
фабуле и поуке упућене читаоцу. Циљ басне је поука, тј. васпитно деловање на
читаоца. Она произилази из контекста садржине, може бити исказана језгровитом
мишљу, првенствено пословицом, или у виду дужег коментара, или пак да није
изразито изречена, већ проистиче из саме фабуле. Ако је морал изречен, онда је дат
или на почетку или на крају басне. MORAL-pouka koja proizilazi iz basne
Обично је једноепизодна, тј.обухвата једну ситуацију.
Сакупљачи: Вук Крчевић и Видо Вулетић Вукасовић
Највећи баснописци су писали у стиху.
Код уметничких басни кao najstariji basnopisac spominje se Ezop koji je živeo u VI v.
p.n.e.
Basne su se od svih književnih vrsta najmanje menjale. Motivi su uvek isti. Uvek su
jednake, kroz vekove, preradjivači su bezbrojni i zavise od vremena i umetničke obrade
preradjivača.
Izmedju narodnih i umetničkih basni nama suštinske razlike osim u strukturi i estetskom
smislu. Narodna basna je manje prisutna u literaturi od umetničke ali je izvršila značajan
uticaj na umetničku basnu.

83
41. ODLIKE EZOPOVIH BASNI
Езоп (6. века пре Христа), грчки баснописац, родом из Фригије у Малој Азији,
вероватно робовског порекла. Под његовим именом дошло je до нас око 400 басни,
од којих су многе вероватно додали каснији приређивачи. Езоп је створио басне
као књижевну врсту, давши јој облик драмски компонована причице с понајчешће
трагичним завршетком и с поучно поентом, која је често додата на крају и у облику
посебне поруке. Већина његових басни доноси слике из животињског света. Живот
је приказан реалистички верно са свим неправдама и бесправљима што у њему
владају и по томе Езопове басне носе у себи елементе за оно доба напредне
друштвене критике; њихове поруке садрже реалну филозофију човека богата
животним искуством, који цени и истиче моралне врлине, али је уједно свестан да
у животу и природи влада право јачег и паметнијег.

Езопове басне писане су у прози једноставним и јасним стилом, а посебну

им драж даје фини хумор којим су проткане
Verovalo se da Ezop svoje basne nije zapisivao, nego ih je kazivao u prozi
Ezop je basnu kazivao da bi poučio ljude i njihovo ponašanje učinio boljim, plemenitijim
i časnijim.
OSOBINE EZOPOVIH BASNI:
One su tipične i karakteristične samo za njegov stil pisanja. To su kratke i sažete priče,
dramatične po pripovedanju i prepoznatljive po naravoučeniju. U Ezopovim basnama
ima trajnih pouka i slika života koje se nude čitaocima na starinski ali prihvatljiv način.
Ezop je moralista i on daje savete, izvlači pouke i nudi čitaocima upozorenja a to su:
- ljubav i zloba medju ljudima (konj i magare)
- ne treba uvek verovati drugima (orao i lisica)
- ne treži ono što ne možeš da uradiš (kornjača i orao)
- pamet treba a ne okretanje onom ko hoce mnogima da vlada i upravlja (lisica i
majmun)
- samo se upornošću i radom može doći do cilja (kornjača i zec)

- povinovanje slabijih prema jačima (trska i hrast)

- večna žudnja za životom (starac i smrt)
- trajni nesklad izmedju malih i velikih (vo i krastava žaba)
Živeo je u robovlasničkom dobu pa su i teme odisale epohom i mentalitetom ljudi. Nije
se suprotstavljao drušvenim silama svog doba. U njegovim basnama stalno je prisutna
misao KAKO NAĆI KOMPROMIS SA ŽIVOTOM I LJUDIMA. Sam je pokoravao
grubost ljudi i društva.

Konj i magare
Magare je nosilo veliki teret a konj je isao pored njega i nije ništa nosio. Magare ga je zamolilo da mu pomogne ali
konj ni da čuje. Kad je magare umrlo od umora sav teret su natovarili konju i jos i magarevu kožu.
Dete i sreća
Dete je leglo pored bunara. Došla je sreća pod vidom žene, probudila ga i istukla. Kad ju je dete pitalo zašto je to
uradila ona mu je rekla da ne može tu spavati jer može se probuditi i upasti a onda niko ne bi njega krivio nego bi svi
na nju zinuli i nesrećom bi je naricali.

84
Lisica i majmun
Takmičili se lisica i majmun ko je pametniji i iskusniji i ko pobedi on ce biti glavni. Majmun je igrao i okretao se i
njega izaberu. I onda mu je lisica napravila zamku i on se uhvati u železo i tad mu reče „Pamet trebuje a ne okretanje
onom ko hoće mnogima da vlada i upravlja“
Kornjača i orao
Molila je kornjaca orla da je nauci da leti. Ona joj reča da ostane tu na zemlji jer ne može ona da leti, telo joj je tako
sastavljeno. Ali ona je bila uporna i nju orao digne u visine i pusti je. Kako nije mogla da leti ona pade i sva se zgrudva.
Naravučenije
Merimo i poznajemo sebe, i ne tražimo ono što nije za nas.
Orao i lisica
Dogovorili se orao i lisica da budu prijatelji i komšije. Na jednom drvetu orao sebi napravi gnezdo i izleže male ptiće a
lisica u dnju, u šupljini drveta i ona dobi male lisice. Kad je jednom otišla iz gnezda orao, pošto nije imao šta da jede a
male lije bile debele, uze ih i kandžama iskasapi i to sve na lisicine oči. Njoj je mnogo žao bilo a najžalije što je to
uradio njen prijatelj i komšija. Jednom kad je orao išao da uzme od nekih ljudi parče mesa koje se pržilo na žaru, ispeče
i gnezdo i upali se vatra i padoše pilići. Lisica ih sve ubi.
Naravučenije:
Ne druži se sa kim se ne poznaješ, i ne prijatelji se s silnijim od tebe, a najvažnije ne primaj nikoga sebi za prijatelja pre
nego dobro saznaš kakav je neko.
Kornajča i zec
Kornjača i zec su se prepirali zbog brzine i raše da se takmiče ko je brži. Pošto je zec znao da je brz on je legao da
odmori a kornjača pošto je znala da je spora ona je non stop trčala bez prekida i tako je pobedila.
Naravučenije:
Ove se proteže lenjost, upornost, brzopletost i mudrost. Vrednim radom se uvek može doći do cilja i nikada ne treba
odustajati

85
42. DRAMSKI I SATIRIČNI ELEMENTI U LA FONTENOVIM I KRILOVLJEVIM BASNAMA
LaFonten (1621-1695) Krilov (1769-1844)
Pravi uspon basna doživljava tek u 17 veku u Francuskoj zahvaljujući La Fontenu koji je
inspirisan Ezopovim stvaralastvom. Vrlo rano je počeo da piše, najpre poeziju, zatim
prozu i komedije. Objavio je 12 knjiga basni. Prvih 6 knjiga našlo je pod naslovom
„Ezopove basne prepevane od La Fontena“ (1668). To su bile originalne basne koje su
samo naslovom upućivale na Ezopa.
Fonten razlikuje u basni dve stvari: telo i dušu-fikciju i moral.
Lafonten je jedini koji u XVII veku obraća pažnju na spoljnu prirodu. Njegovi su opisi
kratki ali sugestivi, on daje samo bitne crte, a sve ostalo se samo od sebe stvara pred
očima čitaoca.
Darovit kao pisac i smeo kao čovek načinio je preporod ove književne vrste. Obogatio je
bukvalan plan basne zaoštravajući dramsku radnju, životinjske likove postavlja u
prirodan kontekst kome poklanja dosta pažnje. Radnju i pouku sveo je u jedno logično
jedinstvo tako da je basnu doživljavao kao celinu koja deluje sugestivno.
Svoje prve basne La Fanta je posvetio šestogodišnjem dečaku ali on nije ni pisao za decu
već za veliki pariski svet prefinjenog ukusa koji je umeo da ceni njigovu umetničku
lepotu i da razume njihovu pravu sadržinu. On nije ni imao nameru da bude suvi moralist
i didakt već slikar savremenog društva koje kritički posmatra i realistički daje,
ostavljajući čitaocu da sam iz toga izvodi pouku i zaključke.
La Fontenove basne su fina satira na život i prilike iz doba Luja XIV. U lakom, šaljivom
pričanju koje vešto prikriva pravu nameru, on bolje i slobodnije nego iko od njegovih
savremenika razotkriva ovo feudalno društvo u kome sujeta, laž, okrutnost, drskost i
nasilje, nadutost i parazitizam. On ismeva aristokratiju, ali ne štedi ni buržoaziju i
pokazuje takodje njeno sitničarstvo, grabljivost, grubost, ograničenost i pohlepu za
plemićkim titulama. U njegovim basnama u vidu životinja defiluju pred očima čitalaca
svi pretstavnici ondašnjih staleža: krupno i sitno plemstvo, popovi, činovnici, lekari,
učitelji i advokati. Sve se to ropski uvija i vrti oko kralja, koji je glavno lice ove velike
komedije i koji kod La Fontena uvek istupa u licu lava.
Ironičan je i sarkastičan, omalovažava kukavičlik, laž, lenjost, koristoljublje.
Pozitivnu ulogu u njegovim basnama imaju samo mali, slabi i potlačeni ljudi, kod kojih
on nalazi zaista uzvišene osećaje: vernost, samopožrtvovanje, zahvalnost,
nekoristoljubivost, i istinsko prijateljstvo.
Basne je pisao u stihu. On je fleksibilan i oslonjen na narodnu tradiciju i tradiciju
renesanse. Upotrebljavao je raznovrsne rime a ne retko i slobodan stih i time je preteča
nekih modernih poetskih struja.
Njegove basne su: Cvrčak i mrav, Gavran i lisica, Vuk i pas, Vuk i jagnje, Hras i
trska, Lav i miš. Neke su deo njegove autobiografije: Licica i veverica, Vuk i jagnje.
La Fonten je praktično preporodio tu književnu vrstu. Kao što je Pero uveo bajku u dečju
literaturu to je on uradio sa basnom.
Cvrčak i mrav
Pevao cvrčak celo leto i kad je došla zima on nije imao ništa da jede i ode kod mrava da zatraži pomoć. A mrav ga pita
gde je bio celo leto kad je on radio. On mu kaže da je pevao. I mrav reče „Pevao mesto rada! I moj sad hoćeš trud! E,
brajko, igraj sada dok vetra svira stud!“
Gavran i lisica
Gavran na vrhu jedne grane drži sir u ustima. I lisicu to namami i ona kaže kako bi bilo lep da gavrani pevaju ali šta će
kad nepevaju lepo. I tu se gavran naljutio i da joj pokaže kako on peva ispade mu sir iz usta. Lisica zgrabi sir i kaže mu

86
da od sada upamti da laskavac živi od onoga koji dno ne vidi hvali. I gavran se zakleo postidjen da mu je to poslednji
put da ga je neko prevario.
Vuk i jagnje
Jagnje je pilo vodu kad je došao vuk gladan i pita zašto mu muti vodu. A jagnje kaže da on nikako nije mogao da
pomuti njegovu vodu. Vuk kaže da ga je on ogovarao prošle godine a jagnje da ono tad nije bilo ni rodjeno. Vuk kaže
da je onda njegov brat, a jagnje da nema brata. Vuk onda da je neko iz njegovog roda i da ga oni svi grde čim se javi
zgoda. I vuk je odvukao jagnje u neko granje i klao ga bez saslušanja .
Hrast i trska
Hrast je govorio trsci kako je žali jer malo, malo pa je vetar savija, i mali povetarac njoj smeta. A trska će njemu da ne
brine on o njoj jer nju samo savija i to njoj ništa ne smeta a šta će do kraja biti to će videti. I na kraju je vetar polomio
hrast na pola.
Lav i miš
Miš je upao kod lava medju njegove šape i lav ga pustio. Lav se posle nekog vremena uhvatio u zamku i miš je
odgrizao konopac i spasao ga. Malo vrede snaga, gnev, psovke i suze, jedino istrajnost a uspehu vodi.

KRILOV
Od 1807. godine on počinje da izdaje basne. Priče o životinjama, naizgled naivne i
dobroćudne, bile su mu pouzdana maska.
Krilov je stvorio rusku originalnu basnu i stekao potpunu pensičku samostalnost. Od La
Fontena je uzimao samo one basne čije teme omogućavaju slikanje ruskog života,
zauzimanje odredjenog stava prema problemima, raspravljenje o sovijalnim pitanjima i
kritički osvrt na postojeće prilike u njegovoj sredini. Uzeo je jednu trećinu sa sadržajem
od La Fontena, a za sve druge našao je sam tematiku, zaplet, likove i moral.
Ideja za basne i tok dogadjaja uzimani su iz stvarnosti, a ličnosti zamenjivane
životinjskim simbolima.
Krilov ne smatra kao La Fonten da treba slikati samo opštečovečanske mane i poroke i
zadovoljiti se poukom punom rezignacije da je to tako u životu i da se ništa ne može
učiniti što bi tu večitu stvarnost moglo da izmeni.
Krilovljeve su basne oštra i jetka satira na feudalni poredak u kome vladaju i upravljaju
lavovi, medvedi, slonovi, vukovi i lisice i gde je nemogućno pevati slavuju u kandžama
mačke. U takvom društvu sve je izvitopereno: vrhovni upravljači dobronamerni, ali glupi
i naivni (Slon gubernator), sudije su podmitljive i nepravične (Lisica i hrčak), zvanja se
stiču carskim ukazom, a ne sposobnošću (Kukavica i orao)
Slon gubernator
Slon postao gubernator ali je glup. I dok je on spavao jednom u kancelariji stiže mu žalba. Ovce mu se žale na vukove.
A vukovi se pravdaju i slon kaže da mogu samo runo i ni vlas više,
Lisica i hrčak
Lisica je prognana i hrčak je pita gde to žuri. A ona mu kaže da je prognana i da su je optužili da je primala mito. A da
ona nikada ništa nije uzimala, da je samo radila do kasno u noć i da on to može da potvrdi. A hrčak joj kaže da je sitno
perje na njušci imala.
Kukavica i orao
Orao unapredi kukavicu u zvanje slavuja i ona poče pevati. Svi su joj se rugali i smejali i ona ode orlu da se žali i da im
naredi da se ne smeju, a on joj kaže da jeste on car ali da nije Bog da slavuja od nje stvori.
Majmun i naočari
Majmun ostario i vid mu oslabio i čuo da mu naočare mogu pomoći. Našao neke i stavljao ih svuda po telu ali vid
nikako da mu se povrati i na kraju ih baci i razbi.
Slično biva i kod ljudi, ma kako stvar dobra, svako o njoj sudi, neznalica uvek na zlo je okreće.
Vuk i psetari
Došao vuk da pojede ovce kad su psi počeli da laju i tad izadjoše lovci i uhvatiše ga. Vuk poče da moli da ga puste,
biće najbolji i čuvaće ovce ali lovac kaže da je on star i da poznaje vuka i da se vuku jedino može verovati kada je bez
kože. I pusti pse na njega.

87
43. PROSVETITELJSKE IDEJE U BASNAMA DOSITEJA OBRADOVIĆA
(1742-1811)
Dositej je najpoznatiji domaći basnopisac. On nije pisao izvorne basne. Oni nisu
originalni Dositejevi prevodi već prevodi Ezopa, La Fantena, Lesinga.
U basnama je tražio pre svega pouku, vaspitni element koji je odgovarao njegovom
prosvetiteljskom idealu za koji se zalagao svim svojim bićem.
Prve prevode basni izdao je 1788. i to u svom izboru. Takve one predstavjlaju slobodan
prevod a njihova sadržina je bila uklopljena u mentalitet našeg čoveka i njegovu
psihologiju: socijalno, moralno i društveno stanje epohe.
U tim basnama se iskazivalo cela skala moralima nečela njegovog vremena. Ono sto je
ovog prosvetitelja naročito interesovalo je poučna lekcija koja stemi moralnom činu
odnosno isticanju dobra nad zlim, hrabrosti nad kukavičlukom, pomoći nemoćnim..
U prevodjenju basni Dositej je dogradjivao njihovu sadržinu i formu. Ipak bio je više
preradjivač a manje prevodilac. Mnogo kreativnog je izbijalo u prvi plan pa se Dositej
može smatrati i kao koautor basni nekih klasika.
Posebna vrednost Dositejevog rada na basnu kao moralističkoj epskoj formi ogleda se u
pisanju tzv. Naravoučenija: to su kratki dopisi, neka vrsta slobodnih esejističkih varijacija
o sadržaju basni i njenom ukazivanju na poruku.
Prema tome Dositejeva naravoučenija su neka vrsta prosvetiteljskog programa u kome se
ogleda autorov spektar znanja i saznanja o životu, ljudima i pojavama. Može se zapaziti
da se u njegovim basnama i tekstu naravoučenija pojavljuju odredjene teze o ljudima i
životu, mitologiji, istoriji i religiji. On je pouku podvlačio, objašnjavao, prosto je hteo da
je utuvi u glavu svakom svom zemljaku.

Motiv basni je bio za njega često dobar povod da iznese svoje mišljenje o mnogim
stvarima i iskustvima koja nisu u najprisnijem dodiru sa sadržinom basne. Tako je on u
naravučenijima razvijao svoje teme, zalagao se za prosvećenost, pozivao na znanje, tražio
istinu, meru u svemu, borio se protiv gluposti, nasilja, sujeverja, veličao dobročinstvo,
slavio prijateljstvo, kudio nazahvalnost i oholost, napadao izdaju, lakomost i laž.

Sve te sadržaje D. Obradović je iskazao u antologijskim basnoslovnim pričama. Npr.

U bajci Kurjak i koza kurjak je hteo kozu da namami ali nije uspeo jer zna kakav je
kurjak i da on ne moze nikada biti dobar.
U bajci Pas i njegova senka, pas je bio pohlepan i kada je ugledao u reci svoju senku
mislio je da je veće parče i izgubio je i svoje. Tu se vidi da ne treba biti pohlepan.
U bajci Lav i miš, lav je pustio miša i nije ga ubio, pa je onda kada je lav bio u nevolji
miš mu pomogao da se izvuče. Tu se vidi prijateljstvo, zahvalnost i da i slabiji može
pomoći jačem. I koliko god možeš čini dobro svakom.
Jovan Skerlić o Dositeju: Dositejeva velika ambicija je bila naučiti Srbe razumnoj i
slobodnoj ljubavi ka istini. Odnosno da po zdravom razumu o svemu misli, da o svemu
slobodno rasudjuje i da ceo svoj unutrašnji i spoljašnji život udesi kako je najpametnije i
najkorisnije.

88
89
Nadostaju:
dete i sreca,
starac i smrt,

90
44. ODNOS NARODNE I UMETNIČKE BAJKE
Prozna književnost za decu deli se na:
1. fantastičnu prozu (bajka i fantastična priča)
2. realističku prozu (roman i pripovetka)
3. granična područja (basna, avanturistički roman, naučno-fantastična proza)
Bajka je jedan od najstarijih oblika usmenog narodnog stvaralaštva i polazi od
mitološkog poimanja sveta. U njoj se sreću fantastični likovi, porizori i dogadjaji. U bajci
glavni junak iznenada ostavi svakidašnju okolinu i krene u kraljevstvo čuda. Tu sretne,
prebrodi najveće teškoće i vraća se kao pobednik u svakidašnji život. Bajka ima zaplet,
razvoj i zaključak. Zaplet i zaključak obično su u realnim svetu.
Bajka se označava kao čudesna priča. Bajka se dešava u svetu u kome su čarolije
prirodne, magija, pravilo. U bajci ne postoji granica izmedju prirodnog i natprirodnog,
stvarnosti i čuda.
Osnovni predmet istorijskog proučavanja bajke jesu njeni motivi.

Bajka, posebno narodna, ima nekih kompozicionih specifičnosti na koje treba ukazati.
Ona ima poznatu temu hronološkog razvoja koju sačinjava pet etapa (ekspozicija, zaplet,
kulminacija, peripetija i rasplet). Medjutim, ekspozicija i rasplet u bajci su veoma kratki,
stereotipni i obično se nalaze u realnom svetu, dok je sav ostali razvoj radnje u
natprirodnom kontekstu. Zaplet po pravilu počinje intervencijom viših sila. Čim potreba
za njihovom intervencijom prestane završava se bajka. Glavni junak je nosilac pravde,
humanosti i konstruktivnih principa. Narodna bajka je puna digresija i epizoda. Narodni
pripovedač pripoveda široko kao da mu je pričanje, a ne priča glavni cilj.
Sa druge strane kod umetničke bajke kompozicija je podvrgnuta zahtevima moderne
pripovetke u kojoj je radnja zaokrugljena, svedena na jedan motiv u pravcu svog najbržeg
i nezaustivog rešenja. U narodnoj bajci fabula i siže su isti jer se dogadjaji odvijaju
linearno.
Vreme i mesto radnje u bajkama obično nisu odredjeni već se njihova fiktivnost pokriva
stereotipima „bio jednom jedan....“, „u nekom carstvu“.
Likovi su pretežno šablonizovani, često i nemaju vlastitih imena, nego se samo navode
njihova zanimanja ili socijalno poreklo (carev sin, čobanin). Po pravilul su dati kao
gotovi, bez razvojne linije.
Stil bajke karakteriše se epskim formulama. Počeci, završeci, uvodjenje novih dogadjaja
u znaku su tih formula. Za stil bajke karakteristično je i epsko ponavljanje. Frekvencija
dijaloga je povećana, a deskripcije skoro i da nema.
Stil umetničke bajke postepeno se udaljavao od stila narodne bajke sa težnjom da se
razbiju mnogi stereotipovi i da se pripovedanje osveži povećanjem obima deskriptivnog i
lirskog elementa, kao i uvodjenjem i proširivanjem simbolike i humora..

Istaživači sociološke orjentacije nalaze u bajkama odraz društvenog života. Smatraju da

se većina čudesnih pojava u bajkama može tumačiti kao specifična transformacija
ljudskih želja da pobedi siromaštvo, glad, bolest..
PEPELJUGA
Motiv prognane devojke
Šarl Pero u svojoj bajci oslikava pogled na život gradjanskog društva.
Braća Grim-motiv lažne neveste-oni poštuju logiku i stil narodne nemačke bajke.

91
Narodna bajka-internacionalni motiv Pepeljuge. U narodnoj bajci ova devojčica ima ime i
zove se Mara. Ona na početku bajke čuva krave i vreteno joj upada u jamu (što
predstavlja simbol donjeg sveta). Mara odlazi na liturgiju (ne na bal kao u umetničkim
bajkama). Ona je prikazana kao patrijahalna srpska devojka. U crkvu odlazi pešice tri
puta.
Kod Grima isto tri puta, a kod Peroa dva puta.
Narodna – jedna sesta
Umetnička – dve sestre
Pepeljugi pomaže majka, a potom ptice na majčinom grobu. Uvek imamo grobno mesto
majke.
Haljine i papuče – gradacija

Obuća odeća
1. narodna papuče svilena haljina
2. braća Grim zlatne cipele zlatna haljina
3. Šarl Pero staklene cipele srebrna haljina

Peroova Pepeljga je „nenormalno“ dobra. U bajci se ističe jasna svest o klasnim

razlikama, šta je došušteno i prilično za sirote, a šta za aristokrate. Sestre nisu kažnjavane
jer je Pepeljuga dobra. Ta njena dobrota sa jedne strane proizilazi iz toga što je ona
hrišćanka-ona prašta, a sa druge strane-što je toliko otmena, ona ima toliko srce da
oprosti drugima.

92
45. RAZVOJ, STRUKTURA I OSOBENOSTI UMETNIČKE BAJKE
Uz narodne bajke bitno je ukazati i na karakteristike i razvoj autorske – umetničke bajke.
Šarl Pero i Braća Grim zapisuju i obradjuju narodne bajke.

Peroove bajke ispunjene su motivima narodne bajke. Autor je uglavnom zadržao duh i
atmosferu narodne bajke. Pero naglašava moralnu stranu i insistira na razumu i mudrosti.
On je svoju bajku prilagodjavao ukusu visokih dvorskih krugova. Peroove bajke su
pisane jasnim stilom i jednostavnim stilom. Bajke su kratke, dramatične, u njima se često
sreću kratki ritmički stihovi preuzeti iz narodnog pesništva, iracionalnost je umanjena i
prepletena sa realnošću. (Crvenkapa, Uspavana lepotica, Pepeljuga, Mačak u čizmama,
Palčić)

Braća Grim – takođe nisu menjali osnovni narodni karakter bajki koje su sakupili, ali su
ipak izvršili niz relativno krupnih intervencija, tako da se one ne mogu smatrati
autentičnim narodnim proizvodom. Najbitnije promene vršili su u sveri stila nastojeći da
bajci daju snažniji poetski karakter. Mnoge njigove bajke odišu lirizmom i prevljene su
kao zaokrugljene dramske celine: Tri pera, Ivica i Marica, Snežana i sedam patuljaka..

Najveći domet umetnička bajka imala je u stvaralaštvu Hansa Krisijana Andersena.

Andersen začajno menja strukturu narodne bajke. Često je nazivan „kraljem bajke“. Sve
do njega bajka ostaje čvrsto u okvirima narodnih klišea. Andersen toliko proširuje
granice te vrste da se bajka strukturalno menja. Njegove bajke u motivskom poogledu
izrastaju u velikoj meri i iz folklora. Često je motive uzimao iz samog života.
U njegovim bajkama menja se uvod, on nije vremenski i prostorno neodređen, likovi su
drugačiji, prikazuje unutrašnju strukturu likova, govori o ljudskoj prirodi, o lepoti i
smislu života, o sreći i nesreći, sujeti, žrtvovanju, ljubomori, detinjstvu, mladosti, starosti,
o svemu što čini ljudski život. Koristi aluziju, alegoriju, simbol, ironiju, humor, grotesku.
U bajku ubacuje lirski element. On sa neobičnom snagom oživljava obične stvari,
enterijere kuća, cvetne aleje. Ljubav je osnovna pokretačka sila života, koja daje snagu
Andersenovim junacima da prebrode sve prepreke i da se suprostave zlu. Česti su i opisi
prirode, ambijenta, predela i mesta.

Puškin (predstavnik bajke u Rusiji) težio je da pokaže kako se na narodnim izvorima

može graditi prava literatura. Bajke je pisao u stihu. On je stvorio umetničku bajku koja
odiše maštom i poetičnošću. Iako je stvarao bajke na narodnim izvorima, Puškin je u
njima slikao i svoje vreme. Njegove bajke su i nastale kao neposredan odziv na neka
aktuelna pitanja tog vremena. One su unosile u literaturu nov socijalni sadržaj. Unoseći
humor, razvijene opise, aluzije on osvežava bajku i pravi od nje poeziju, ali istovremeno
teži da sačuva ton ruske narodne bajke. (Bajka o ribaru i ribici, Bajka o caru Saltanu)

Transformaciji bajke dosta je doprineo i engleski dramatičar i pesnik Oskar Vajld. On je

u bajku uneo mnogo poetskog, ali i satiričnog i ciničnog, tako da mnoge njegove priče
imaju ton antibajke. Koristio se elementima orijentalnih bajki, stvarajući priče pune
opisa, boja i raskošnog dekora. U njegovim bajkama javlja se moralni i etički preobražaj
likova. Likovi doživljavaju dramatične moralne prelome. To je novina koju on donosi.
(Sebični džin i Srećni princ)

93
Očigledno je da je bajka u svom standardizovanom obliku počinjala sve više da isčezava.
Ne radi se samo o tome da se transformisana bajka bogatila novim elementima, već i o
toma da je njeno osnovno svojstvo čudesnosti doživelo promenu i potiskivanje od jednog
novog tipa čudesnosti sa distance, čudesnosti prema kojoj se zauzima negativan odnos i
neprihvatanje. Realnost i irealnost počinju jasno da se razdvajaju, a prelazak iz jedne u
drugu postaje jedan od glavnih, ključnih detalja cele priče. Taj prelaz, trenutak kada se
junak priče nadje pred vratima fantastičnog sveta koji njegova svest ne prihvata, zapravo
je trenutak koji priči daje novi oblik. Taj novi oblik jeste zapravo „fantastična priča“.

Ivana Brlić Mažuranić je najznačajniji predstavnik umetničke bajke na srpskohrvatskom

jeziku. (Priče iz davnina)

Grozdana Olujić je takođe jedan od predstavnika umetničke bajke. U njenim bajkama

likovi žive u današnjem svetu. Ističe se izrazito lirska intonacija, višeznačna simbolika,
filozofske imitacije. U svim njenim knjigama oseća se ambicija da se mogućnosti bajke
kao vrste prošire i da se njen jezik obogati. (Sedefna ruža, Varalica i Smrt, Mesečev cvet,
Zlatokosa)

PEPELJUGA
Motiv prognane devojke
Šarl Pero u svojoj bajci oslikava pogled na život gradjanskog društva.
Braća Grim-motiv lažne neveste-oni poštuju logiku i stil narodne nemačke bajke.
Narodna bajka-internacionalni motiv Pepeljuge. U narodnoj bajci ova devojčica ima ime i
zove se Mara. Ona na početku bajke čuva krave i vreteno joj upada u jamu (što
predstavlja simbol donjeg sveta). Mara odlazi na liturgiju (ne na bal kao u umetničkim
bajkama). Ona je prikazana kao patrijahalna srpska devojka. U crkvu odlazi pešice tri
puta.
Kod Grima isto tri puta, a kod Peroa dva puta.
Narodna – jedna sesta
Umetnička – dve sestre
Pepeljugi pomaže majka, a potom ptice na majčinom grobu. Uvek imamo grobno mesto
majke.
Haljine i papuče – gradacija

Obuća odeća
4. narodna papuče svilena haljina
5. braća Grim zlatne cipele zlatna haljina
6. Šarl Pero staklene cipele srebrna haljina

Peroova Pepeljga je „nenormalno“ dobra. U bajci se ističe jasna svest o klasnim

razlikama, šta je došušteno i prilično za sirote, a šta za aristokrate. Sestre nisu kažnjavane
jer je Pepeljuga dobra. Ta njena dobrota sa jedne strane proizilazi iz toga što je ona
hrišćanka-ona prašta, a sa druge strane-što je toliko otmena, ona ima toliko srce da
oprosti drugima.

94
46. BAJKE ŠARLA PEROA
Neke od danas najpoznatijih dečijih bajki prvi put je objavio francuski pisac Šarl Pero.
Živeo je u 17 veku u doba najburnijeg procvata klasističke književnosti.
Bio je aristokratskog porekla, obrazovan, intelektualac i savremenik vladavine Luja XIV.
Njegove bajke su nadahnute motivima srednjovekovnih orijentalnih bajki.
Bajke su mu pisane jasno i dramatično uz poštovanje etičkih kodeksa. Osnovna fabula i
idejne poruke u njegovim bajkama iskazane su u stilu narodne i klasicističke etike života
i ponašanja čoveka u njemu.
1969. Objavio je u jednom časopisu bajku „Uspavana lepotica“ a 1697 izdao zbirku od 8
bajki: Bajke moje majke guske ili priče i bajke iz starih imena s poukama. Zbirka je
sadrzala: Uspavana lepotica, Crvenkapica, Plavobradi, Mačak u čizmama, Pepeljuga,
Vuk(?) Kraljević čuperak i Palčić.
Pero je delovao je na braću Grim 100 godina kasnije.
Peroove bajke nastale su na podlozi narodnih bajki. Pričao ih je u salonima i namenio ih
je i odraslima i deci. Zato u njima ima stihova i galantnog pripovedanja.
Bajke bliže narodnim prototipima: (Crvenkapa, Plavobradi, Mačak u čizmama) a u
drugima ima više galantnosti (Pepeljuga, Palčić, Uspavana lepotica)
Crvenkapa - alegorično i simbolično kazuje večnu istinu o lukavstvu moćnijih nad slabijim.
Pepeljuga – simbolizuje motiv ljudske pakosti manje vrednih od onih koji ih dobrotom i
lepotom nadvisuju. Poruka bajke je jasna. Pobedjuju samo oni koji su strpljivi i uporni, a
sreća se javlja kad-tad i nagradjuje onoga koje bolji. Pero je s jedne srane crpeo iz prave
narodne priče, a s druge strane nehotice je otvorio put pomodarskoj, kićenoj, salonskoj,
gospodskoj i lakiranoj bajci kakva je cvetala dugo posle njega.
Uspavana lepotica – futurološka vizija kao da je osvedočena. Ovde se svekrva meša u
brak sina i snahe pa posle dugog sna usnule snahe želi da se sveti i njij i sinu i njihovoj
deci. Hepiend je da majka ljudožderka strada, a sin-princ nastavlja srećan život sa
porodicom.
Palčić- u mnogim bajkama kao i u ovoj Pero se držao realnog života i njegovih
uslovnosti.
Crvenkapa
(Živela u jednom selu prekrasna devojčica koja se zvala crvekapa jer joj je mama sašila crvenu kapu. Majka joj jedan
dan da da odnese baki kolače jer joj je baka bolesna. Devojčica podje i u šumi srete vuka i vuk je pita gde je krenula
(nije je odmah pojeo jer se bojao lovaca u šumi) a ona ne znajući da je on opasan sve mu ispriča. On je uputi dužim
putem a on kraćim ode do bake. Crvekama je usput brala i lešnike i poljsko cveće. Vuk je nasamario baku i pojeo. Kad
je crvenkapa došla pitala je vuka zašto ima tako velike ruke, noge, uši, oči i na kraju zube i vuk je pojede)
Pepeljuga
(Jedan vlastelin je imao jednu ćerku i kad mu je žena umrla oženi se drugom ženom koja je bila mnogo zla i koja je
imala dve ćerke. Odmah posle venčanja ona je terala pepeljugu samo da radi i spavala je u pepelu i zato su je nazvali
pepeljuga ali i pošto je non-stop radila bila je najlepša. Kraljev sin je priredjivao zabavu dve sestre su se dva dana
spremale a pepeljuga ih je češljala. Rugale su joj se što ona ne ide i govorile kako bi bilo smešno da se ona pojavi. Kad
su otišle ona je počela plakati i tu je vide njena kuma koja je bila vila. Ona joj pomogne da se spremi za zabavu. Od
bundeve napravi kočije, od šest miševa konje, a od pacova kočijaša a od šest guštera u šest lakeja. I nju je dotakla
svojim štapićem i njene ritaže pretvorila u divnu haljinu iskićenu srebrom, zlatom i dragim kamenjem. I dala joj je par
staklenih papučica najlepših na svetu. Ali joj je rekla da nikako ne ostaje posle 12 jer će magija nestati. Kad je došla na
zabavu svi su joj se divili i mladi kraljević je samo gledao u nju. Ona je i pričala sa svojim sestrama. Kad je bilo skoro
12 ona se poklonila i otišla kući. Dok je svojoj kumi pričala kako joj je bilo na zabavi došle su sestre i pričale joj kako
je bilo i pričale joj o lepoj princezi. Ona je izrazila želju da vidi tu lepu princezu i da joj jedna sestra pozajmi žutu
haljinu ali ona ni da čuje, što je i bilo dobro. Sutradan je Pepeljuga opet otišna na dvor samo što je bila još lepša. I kad
je mislila da još nije ni 11 sati već je otkucavalo 12, brzo je istrčala i izgubila je jednu cipelicu. Kraljević je bio toliko
očaran da je naredio da sve devojke probaju tu cipelicu i oženiće onu kojoj pristaje. Došao je red i na njihovu kuću i
sestre su pokušale da uvuku nogu ali nisu uspele. Pepeljuga je pitala može li ona da proba i svi su počeli da se smeju.
Čovek pošto mu je bilo naredjeno da sve devojke probaju prišao je i stavio cipelicu i stajala joj je kao salivena, onda je

95
ona izvadila drugu iz džepa i tada je prišla njena kuma vila i pretvorila je u lepu princezu. Njene sestre su je molile da
im oprosti. Odvedena je kod kralja, bila je još lepša i posle nekoliko dana oni su se venčali a ona koliko je bila dobra
oprostila je svojim sestrama i odvela ih na dvor sa sobom i udala ih za dva kraljeva dvoranina)
Uspavana lepotica
(Bili kralj i kraljica koji nisu mogli da imaju decu. Na sve načine su pokušavali i na kraju dobiju ćerku. Priredili su
veliku zabavu i zvali sve vile. Došla je i jedna vila koja nije bila pozvana zato što su mislili da je umrla. Najmladja vila
je čula kako je ta stara vila ljuta i kako gundja i sakrila se iza zavese. Kada su vile darovale malu princezu zdravljem,
lepotom.... najstarija vila joj proreče da će se u 15 godini ubosti na vreteno i umreti i kad svi počeše da kukaju izadje
najmladja vila i reče da će to trajati 100 godina i da će biti u nesvesti i da će je mladić spasiti. Kralj naredi da se sva
vretena spale. Devojka je ipak ubola jer neka baka nije čula naredjenja kralja. Devojčica je zaspala a vila koja je to
rekla da će spavati uplašila se da će devojčica biti sama samcijata kada se probudi i začara ceo dvor da spava sem kralja
i kraljice. Mladi kraljević je prolazio šumom i pitao šta je to a svi su mu davali različite odgovore samo je jedan čovek
rekao da mu je još pre 50 godina pričao otac da se tu nalazi najlepša devojka i da čeka svog princa. Kraljević je uša i
video kako svi spavaju i video je prelepu devojku, odmah se zaljubio. Svi su se probudili i oni su se odmah venčali. On
je posle ispričao ocu da stalno lovi i otac mu je poverovao ali majka nije. On je tako išao kod žene dve pune godine i
mali su dvoje dece, prvo devojčicu Zoru a onda dečaka koga su nazvali Dan jer je bio još lepši od devojčice. Mladi
momak nije hteo da se poveri svojoj majci jer je bila ljudožderskog porekla. Kad mu je otac umro on je objavio ženidbu
i doveo svoju ženu i decu na dvor. Zaratilo se i on je morao u rat. Čim je otišao ljudožderka je naredila dvoraninu da
hoce da pojede malu Zoru. Njemu bilo žao da je ubije i on ubi jagnje a Zoru da majci da je sakrije u kokošinjac. Ona
posle nekoliko dana htede da pojede unuka i on joj dade umesto unuka mladog kozlića. Onda kraljica htede da pojede
svoju snaju i on joj umesto snaje dade košutu i ona je bila zadovoljna a mlada devojka sa svojom decom je bila kod
njega u stanu. Kraljica je jedan dan čula nju i decu i naredi da se na sred dvorišta stavi bačva puna krastavih žaba i
zmija otrovnica i da se u nju ubace devojka i njana deca, glavni dvoranin, njegova žena i sluškinja. Kad je to bilo došao
je mladi kralj i video to a ljudožderka se uplašila i ona skočila u bačvu i životinje koje su se tu nalazile začas su je
pojele. Kralju je bilo žao jer mu je to ipak bila majka ali se brzo utešio sa svojom ženom i decom)
Palčić
(Bio jednom jedan drvoseča koji je imao sedmoro dece, najstariji je imao 10 a najmladji 7 godina i oni su bili mnogo
siromašni. Najmladji je bio mnogo mali a i kad se rodio bio je sićušan i nazvali su ga Palčić, ali on je bio mnogo
pametan i svi su mislili da mu nešto fali jer je bio ćutljiv a on je samo upijao. Kad nisu imali više da prehrane decu oni
odlučiše da ih ostave u šumi i Palčić ču njigovu priču i uzme pored reke bele kamenčiće. Kad su ih roditelji ostavili
braća počeše da plaču ali Palčić im reče da će ih vratiti kući. Roditelji su dobili neki dug i imali su da kupe mesa i bilo
im je žao što su ostavili decu. Deca su se vratila i svi su bili srećni dok opet nisu imali šta da jedu. Opet odlučiše da ih
ostave u šumi, sad još dublje, a Palčić pošto nije mogao da izadje iz kuće jer je bila zaključana sačuva parče hleba da
baca mrvice. Kad su bili u šumi palčić je tražio mrvice ali su ih ptice pojele. Išli su po šumi i videli neko svetlo. Otišli
su do te kuće i tamo ih je dočekala neka žena i rekla im da ne ulaze jer je ovo ljudožderova kuća i on jede malu decu,
ali oni su ušli jer se ljudožder možda i sažali, ali ako ostanu napolju vukovi će ih sigurno pojesti. Ljudožder kad je
došao odmah je osetio živo meso i kad ih je video hteo je da ih zakolje ali mu je žena predložila da to uradi sutra jer sad
ima dovoljno mesa. Ljudožder je imao i sedam ćerki, mnogo lepih. One su imale krunice na glavi i spavale su u jednoj
postelji. Žena je stavila dečake u drugu postelju pored njih. Palčić koji se plašio da se div ne predomisli i ne dodje noću
da ih zakolje uze i zameni njihove kapice za krunice. Div se predomislio i oko ponoći dodje i napipa krunice i zakla
svoje ćerke i ode da spava. Palčić pošto nije spavao probudi svoju braću i oni pobegoše. Ujutru div reče svojoj ženi da
pripremi decu i ona kad vide svoju decu u krvi pade u nesvest. Ljudožder kad je to video razljuti se posu ženu vodom
da se razbudi i naredi joj da mu donese čizme koje prelaze 6 milja. Išao je za decom i kad su ona bila skoro 100m od
kuće sakriju se ispod neke špilje. Pošto su čizme bile teške div se umorio i baš na toj špilji zaspao. Palčić je rekao
svojoj braći da idu kući i da ne brinu. On je skinuo čizme sa diva i pošto su one bile magične, smanjile su se i pristajale
su mu kao salivene. Otišao je do divove žene i rekao kako je njen muž u zarobljeništvu i kako hoće da ga ubiju i da je
poslao njega da mu da svo zlato i srebro što imaju u kući i da mu je dao i čizme da ne pomisli žena da je laže. I kad uze
sve to ode kući svom ocu, majci i braći koji su ga radosno dočekali.
Mnogi smatraju da nije bilo tako i da Palčić nije pokrao diva nego da je sa tim čizmama služio kralju da ide i
obaveštava njegovu vojsku koja je bila i do 200 milja daleko i tako ga je on nagradjivao.)
Mačak u čizmama
(Neki vodeničar imao tri sina i ostavi svojim sinovima jednu vodenicu, magarca i mačka. Sinovi se odmah pograbili i
najstariji dobi vodenicu, srednji magarca a najmladji mačka. Bio je tužan jer nije znao šta će sa mačkom, umreće od
gladi. Mačak mu reče da mu da jednu vreću i napravi čizme da može ići po trnjcima i da ništa ne brine. Mačak je lovio
zečeve i razne životinje i nosio ih kralju a svog gospodara je zvao markuz od Karabasa. Jednom je rekao svom
gospodaru da se kupa u reci. Kralj je tuda prolazio sa svojom ćerkom koja je bila mnogo lepa i mačak poče da se dere
kako se njegovo gospodar davi. Kralj prepoznaše mačka izadje i spase markuza a mačak reče kako su mu ukrali odeću i
kralj ga odvede na dvor i da mu svoju. Kako je bio lep i još u toj lepoj odeći mlada princeza se odmah zaljubila.
Kralj je išao da se provoza sa ćerkom i sa markuzom a mačak je išao ispred njih i svima govorio da kad kralj pita čije je
to oni da kažu od markuza od Karabasa. I na kraju dodje u dvorac zmaja i nasamariga tako što mu je rekao da se
pretvori u miša i pojede ga. Kralj kad je došao nije moga da veruje da je i to njegovo i da ruku svoje ćerke njemu.
Mačak je postao ugledna ličnost na dvoru)

96
47. BAJKE BRAĆE GRIM
Braća Grim, Jakob i Vilhem (nemci) ostavljali su bajku da bude svoja. Jakob-filolog i
lingvist i Vilhem-germanist oni su srećno koristili doba romantizma koje je uvažavalo
sve sto je narodno i izvorno. Oni su posle više od 100 godina posle Peroa izdali
najznačajniju zbirku bajki koja je u preradi još nije menjala narodni original.
Pisanje bajki za Peroa u to vreme bilo je smelost a braća Grim su ih skupljali i obradjivali
u povoljnoj atmosferi romantike koja je cenila sve sto je narodno.
Skupljali su zajedno narodne priče, zajednički ih obradjivali ali završnu verziju, jezičku i
stisku i pravi ton dao je Vilhelm. Plod njegovog rada bile su 2 zbirke 1812. i 1816.
Ukupno su sakupili, obradili i izdalioko 200 priča.
Grimove priče se mogu podeliti u 4 grupe:
I – PRIČE U KOJIMA PREOVLADAVAJU FANTASTIČNI ELEMENTI
a) Najpoznatije dečije bajke u Grimovoj verziji (Vuk i sedam jarića, Ivica i Marica,
Pepeljuga, Crvenkapica, Trnova Ružica, Snežana)
b) Bajke s motivima pretvaranja čoveka u životinju i obrnuto (Snežana i Ružica, Žablji
kralj, Sedam gavrana)
v) bajke o nagradjenoj vernosti istrajnosti i o nagradi za dobra dela i pomoć bližnjem
(Verni Johan, Dvanaest lovaca)
g) bajke o patuljcima i sličnim bićima (tri patuljka u šumi)
d) ostale bajke (zlatna guska, 6 pomagača..)
II – PRIČE U KOJIMA PREOVLADAVAJU REALISTIČKI SADRŽAJI
(O mudrom krojaču, Tri prelje, Priča o zemlji lenština, 12 lenjih sluga, Sedmorica đvaba,
Mudra seljačka devojka..)
III – PRIČE U KOJIMA SU GLAVNI JUNACI ŽIVOTINJE
(Lisica i mačka, Vuk i lisica)
IV – PRIČE SA RELIGIOZNIM MOTIVIMA (legende)
(Marijino dete, Siromašni i bogati)
Skupljali su bajke na nemačkom području ali se u njima javlja veći deo opštih svetskih
motiva.
ODLIKE BAJKI BRAĆE GRIM:
- Kao i Peroove, preradjene su ali braća tvde da ih nisu sadržinski dirali već ih
samo stilski doterivali
- Za razliku od Peroa u Grimovim bajkama nema moralisanja
- Svuda pršti bogatstvo mašte i čar uživanja u pričanju
- Obično su vedre i vesele ali svuda kroz radnju probija narodno iskustvo (dobro
poznavanje života i ponegde ima i ironije pr. Šta će te takvi su ljudi – Vuk i
sedam jarića)
- Donekle su očišćene od preteranih grubosti
- Odlikuju se divnim jezikom i stilom – fini lirizam i jdva primetna ironija
- U kompoziciji (sažetost, kratkoća) oseća se ruka umetnika koji je znao da
nekontrolisano i puno digresija, narodno pričanje svede na ono što je bitno
- Čistoća i ujednačenost tona, nenametljivosti u pričanju, lepota slike i blagi lirizam
Grimove bajke su na granici izmedju čiste narodne bajke i prave umetničke bajke; sadrže
u prečišćenoj verziji veliki deo najlepših motiva svih bajki raznih naroda.

97
Umetnička vrednost Grimovih bajki je ne samo u zanimljivim sadržajima i ne samo u
moralnoj pouci već i estetskoj lepoti, kompozicionom skladu i jezičko-stilskom
bogatstvu. Svaka od bajki označava svet za sebe.

CRVENKAPA: ovde srećemo internacionalni motiv o neprijatnoj igri izmedju naivne

devojčice i lukavog vuka. Razlika izmedju Peroove Crvenkape i ove bajke je u načinu
pripovedanja kao i u dozi lirizma, jer je romantizam više dopuštao lirski govor nego
klasicizam.

IVICA I MARICA: Tužna priča realističke, fantastične i religiozne note o prognanoj deci
od strane zle maćehe i nespretnom ocu, nesposobnom da zaštiti svoju porodicu. Ovde se
pojavljuje i motiv verovanja u zagrobni život.

MAČAK U ČIZMAMA: Govori o dovitljivom mačku koji usrećuje svog gospodara

siromašnog vodeničarevog sina, tako što ga predstavlja kao bogato grofa i ženi ga
carevom ćerkom.

SNEŽANA: Sa drevnim i internacionalnim motivom o neskladu izmedju duhovne i

fizičke lepote. Snežana je ideal svoje majke, ali ona budi i humanizam u svesti dobrog
čoveka – lovca. Takodje Snežana postaje velika radost u kući patuljaka, mada finale
njene životne odiseje nalazi se u sreći koja joj se osmehuje u trenutku kada postaje
kraljevićeva žena.

PEPELJUGA: motiv lažne neveste. Braća Grim poštuju loiku i stil narodne nemačke
bajke.

Junaci bajki braće Grim su ličnosti sa čvrstim karakternim osobinama, to su majke, odani
ili povodljivi očevi, dobrodušni i plemeniti plemići i kraljevi ali i personificirane
životinje (majka koza) ili natprirodna bića (veštice, vile, čarobnjaci).
Njihove bajke su pažljivo dogradjivane. Vodili su računa i o estetskoj strani bajki:
primećuje se stilskko jezičko brušenje kao i izostavljanje suvišnog moralizatorsko
didaktičkog i pedagoškog upozorenja, koje bi vodilo u dosadne lekcije upućene
učenicima, čitaocima.

98
48. ANDERSENOVE BAJKE (NOVINE, TEMATSKA RAZNOVRSNOST,
PSIHOLOGIJA) (1805-1875)
Bajke: Mala sirena, Princeza na zrnu graška, Devojčica sa šibicama, Carevo novo
odelo, Postojani olovni vojnik, Ružno pače, Divlji labudovi
H.K.Andersen pise u okviru romantizma. Poreklom je Danac, imao je siromašno
detinjstvo. Od 1835. objavljuje zbirku bajki, posle 1840. objavljuje bajke i priče i više
nema odredjenje „za decu“.
Andersen je u razvoju bajke napraviio krupan korak, on je bajku poveo novim putem,
prosirio joj tematiku, dao joj svoj lični pečat. Pokazao joj kako se sva savršenstva mogu
izgraditi na narodnim motivima (Divlji labudovi). U njegovim bajkama ljubav pobedjuje
sve.
Menja strukturu narodne bajke. Uvodi model umetničke autorske bajke. U njegovim
bajkama može se uočiti alegorija, satira, pa i hrišćanski sloj. On se nije inspirasao samo
motivima narodnih bajki već mnogo više životnom stvarnošću, svojim životom. Približio
je bajku životu, proširio njenu tematiku novim temama, obogatio novim likovima
uvodeći u carstvo bajke i maštom oživljene, personifikovane likove životinja, biljaka,
predmeta i igračaka, kao i likove realne dece i savremenih ljudi. On je nazivan „kraljem
dečijih pisaca“.
U svojim bajkama pisao je o sreći i nesreći, o ljubavi i ljubomiri, o sujeti i nadmenosti, o
dobru i zlu, o siromaštvu i bogatstvu, o ružnom i lepom.
Što se tiče tema i motiva kreću se od autobiografskih bajki gde pokazuje svoj život i put
do uspeha (Ružno pače), preko žrtvovanja sestre prema braći (Divlji labudovi),
naklonosti lepe princeze prema lepoti mladog princa (Mala sirena), do satiričnih bajki u
kojima se ismejava narcisoidnost, glupost, izvitoperen, bolestan ukus, okamenjena
društvena shvatanja i kriterijumi vrednosti aristokratskog sveta (Carevo novo odelo,
Princeza na zrnu graška) bajke koje pripovedaju o sirotinji i buntu protiv oholih i bogatih
(Devojčica sa šibicama) i tako svedoči velikoj nepravdi u životu i društvu.

Neki kritičari su ovorili da njegove priče imaju predivnu osobinu koja nedostaje drugim
pričama. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredno poetički karakter.
Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete.
Divne su upravo one priče u kojima nema ničeg fantastičnog „Kraljevo novo odelo“,
„Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“
- on je uneo mnogo novih elemenata u priču
- narodne motive je očistio od grubodsti, proširio ih opisima
- proširio je standardni životinjski svet. Životinje su prikazane realno u svom svetu,
jedino što razgovaraju.
- Pored likova iz životinjskog sveta uneo je u priču biljni svet (razne biljke često se
javljaju kao glavna ili sporedna lica, prikazane antropomorgno i izvaredno
iživljene (jela, lan)
- Nov je i nenadmašiv u opisu i oživljavanj stvari. Oživeo je igračke, figurice,
najobičnije svakodnevne predmete

Tekstovi uče decu da gledaju svet očima mašte ali i da sagledaju životnu stvarnost bez
straha i razočarenja.
Andersen je pravi romantik pa shodno tome ne boji se da izrazi svoja osećanja.

99
Satirične bajke: Carevo novo odelo, Princeza na zrnu graška
Bajke sa socijalnim motivima: Devojčica sa šibicama
Narodna bajka Devojčica sa šibicama Mala sirena
UVOD: formula, Vreme i prostor nisu
stereotipnim uopšteni-noć, Nova godina,
početak, uopšteno tačno je odredjen trenutak.
vreme i prostor Nova godina da bi se što
jasnije pokazalo da je
devojčica sama, da je
socijalno ugrožena. To je
praznik dada se porodice
okupljaju. Mesto je takodje
odredjeno-grad-ulica,
devojčica stoji na tačno
odredjenom mestu.
SMER: Vertikalno kretanje
Horizontalan Zemlja-nebo
LIKOVI: Devojčica-sve je prikazano
Tipski-carevi, kroz njenu psiholoogiju. U
najmladji carev sin ovoj bajci se prikazuje samo
ili odredjeni svojim poslednji deo radnje te je
statusom-svinjar. bajka nalik na umetničku
Nemaju imena a ako novelu. Ovlih pripovedanja:
imaju ona su doživljeni govor-iz svesti
opisana. Likovi se junaka umetnička
samo spolja opisuju, pripovetka, naizgled
vidimo samo njihove fantastična ali daleko od
postupke i na modela narodne bajke
osnovu njih njihove (fantastično ono što
osobine devojčica vidi kada pali
šibice). Njena smrt
prikazana kao neka vrsta
uznošenja. Uznošenje na
nebo to je hrišćanski sloj
njegovih bajki. Pojačana je
psihologija likova,
prikazana su osećanja. Ona
čezne ya besmrtnom dušom.
KRAJ: Dvoznačan (to je suštinski
Formulativan srećan preokret umetničke bajke)
kraj Kraj ima veze sa
hrišćanstvom-žrtvovanje i
uznošenje na nebo.
100
Princeza na zrnu
graška
Početak-opis morskog Ustaljeni početak, vreme
dna (u narodnim uopšteno, uopšteni
bajkama nema lirskih prostor. Ova bajka je
opisa, dok je ova bajka tipična po tome što u
puna lirskih opisa, svaka njoj pisac stalno skače
sestra opisuje ono što sa narodne na umetničku
vidi, veštičino leglo, bajku.
more. Vreme uopšteno,
prostor odredjen-morsko
dno, zemlja, nebo.
Vertikalno kretanje Vertikalno kretanje
Morsko dno, zemlja, U socijalnom smislu
nebo
Sirena-iz ljubavi prema Princeza se pojavljuje u
mladiću žrtvuje se, njen pola noći, sva pokisla,
svaki korak je bolan, ona nije prava princeza.
ona ostavlja čitav svoj Ova bajka može se
sveti i odlazi na zemlju, odrediti kao satirična
ali se princ zaljubi u priča. U njoj je svako
drugu. Sirena ima šansu dobio ono što je tražio i
da se vrati dole (u svoj zato je ovo prava bajka.
svet, ali to ne čini) Ona Potpuno liči na narodnu
se žrtvuje zbog ljubavi- bajku ali uopšte nije već
hrišćanski motiv (Isus je satira. „Znate ovo je
Hrist se žrtvuje iz baš bajka“ – ironija
ljubavi). Mala Sirena pišćeva potreba je
pomaže drugima, ona snobovska. Princeza je
umire i ulazi u raj-opet shvatila da ispod 20
Hrišćanski motiv dušeka i 20 mekih
perina mora da ima
nešto podmetnuto i
nadmudrila ih je i princ
se oženi njom.
Dvoznačan Prividno srećan
49. BAJKE U STIHU A.S. PUŠKIN (1799 Moskva-1837 Petrograd)

Aleksandar Sergejević Puškin, pesnik, pripovedač i romanopisac, pisao je i bajke.

Negovao je narodnu bajku u okviru umetničke. Puškin je od ranih godina voleo narodnu
književnost. Puškin je nekoliko klasičnih bajki napisao u stihu. Takve su bajke: Bajka o
ribaru i zlatnoj ribici, Bajka o caru Saltanu. Iako različite po tematici i obradi ove
Puškinove bajke imaju zajedničku osnovu: elemente izvorne priče, kompozicionu fakturu
teksta i neskrivenu poruku: da je dobro bolje i korisnije od zla, da je skromnost vrlina
jača od rasipništve, da ljubav trijumfuje nad mržnjom i da biti plemenit znači više od
oholosti i tiranije.
Bajke Puškina otvaraju više prostora prema realnim nego irealnim stranama života. One
su fantastične i čudesne, donose čak i demonske scene i likove, ali je životni realitet uvek
iznad svega toga. Njegove bajke odlikuje lako pisani stih, obilje rime i melodije, osećanje
za sliku, poeziju, humor, alegoriju. Puškin se divio narodnim bajkama. U njegovim
bajkama čudesno i fantastično prepliće se sa stvarnim i realnim.
Puškinove bajke poput narodnih jasno nude polarizaciju: dobro-zlo, ljubav-mržnja,
čovečnost-bezdušnost, pravda-krivica.
U Puškinovim bajkama pripovedanje podleže pravilima narodne priče: radnja počinje
odmah bez velikog uvoda, bez opisa kraja i lica, vreme i prostor su apstraktni, gradacija i
epska ponavljanja su moćno kompoziciono sredstvo, počeci i završeci su stereotipni.
Puškin je bajku obogatio i lirskim elementima, koristi humor, ironiju pa čak i grotesknu.
Kao i narodna Puškinova bajka ima trijadnu formu:
1. Inicijalni deo pripada svakodnevnom životu i običnom svetu (tako Car Sultan ženi
devojku koja mu obećava sina junaka; Starac i starica žive siromašno)
2. Središnji deo nosi u sebi zaplet i dešava se u nestvarnom svetu (knez Gvidon
pomoću čuda uspeva da povrati očevu ljubav; Zlatna ribica ispunjava staričine
želje)
3. Finalni deo vraća junake u svet stvarnosti (knez Gvidon se susreće sa ocem;
Ribarka zaslužuje šta je tražila).
Puškin je u bajkama prikazivao opšte karakteristike vladavine i vlasti, psihologiju vladara
od čije volje zavise sudbine drugih.

Bajka o caru Saltanu

U ovoj bajci ispoljena je asocijacija na tadašnji društveni režim u Rusijil. Alegorijskom
igrom Puškin je upravo ciljao na one koji žele da su silni i odvažni, a ustrvari su mali i
ništavni. Car Saltan simbolizuje glupog i primitivnog vadara koji naseda na jeftine intrige
i spletke dvorjana pa tako dolazi u sukob sa ženom i sinom. Njegovo kasnije pokajanje
preobraća se u zadovoljstvo kada shvati da su sve prljave intrige bile nepotrebne. Ova
bajka je istovremeno apoteza pobede dobra, poštenja i ljubavi nad primitivizmom i zlom.
U ovoj bajci Puškin se koristi humorom, ironijom, grotesknom. Ova Puškinova bajka je
bajka sa najvećim brojem likova i najsloženijim sižeom i kompozicijom. Složenost ove
bajke se ogleda u tome što su svi likovi nosioci više funkcija. Subjekat (junak) jeste knez
Gvidon, ali je on, sve vreme i skriveno traženo lice; funkciju objekta imaju car Saltan,
bela veverica, starac Crnomor i 33 div-junaka, princeza labudica, ona je istovremeno
pomoćnik koji omogućava Gvidonu da ostvari svoje želje, kuvarica, tkalja, i baba-tralja

101
su pošiljaoci koji caricu i njenog malog sina bacaju na pučinu, ali kasnije uzimaju
funkciju protivnika u pokušajima Gvidona da se susretne sa ocem.
Složenost ove bajke ogleda su u složenom sistemu motivacije postupaka svih likova
(ljubav, divljenje, moralna odgovornost, zavist, ljubomora, mržnja, želja za osvetom,
teret savesti, želja za bogastvnom i počastima, kajanje, strah od smrti..)
Osnovnu liniju u bajci čini veza izmedju subjekta i objekta, kneza Gvidona i cara Saltana,
data u formi potrage sina za očevom ljubavlju. Odbačeni mladi knez, i sam u životnoj
opasnosti. Spasava začaranu princezu labudicu od zlog jastreba-čarobljaka, čime stiče
pomoćnika u svojoj borbi za očevu pažnju i ljubav. Svo bogatstvo koje ima, slava, ugled
širom sveta, ne donose prognanom sinu osećanje ostvarenosti i punoće života dok za
njega ne sazna neosetljivi otac. Tek će ljubav prema labudici, koja se pretvorila u prelepu
princezu ublažiti prazninu, samoću i očajanje kneza Gvidona i on, po venčanju, neće
poželeti da pretvoren u komarca, muvu ili bumbara poseti očev dvor. Potpuno i konačno
ostvarenje sna dogodiće se Saltanovim dolaskom na dvor kneza Gvidona. U bajci
potpuno pobedjuje ljubav i dobro nad mržnjom i zlom. Zato u njoj nema mesta za osvetu
i nema uobičajenog kažnjavanja protivnika. Car Saltan oprašta kuvarici, tkalji i baba Talji
sve zlo koje su mu nanele. Bajka se završava pijanstvom cara Saltana.

Bajka o ribaru i ribici

Motiv je pozajmljen iz srpske narodne književnosti. Poruka ove bajke je trajno životna, a
prisutna je i anegdota o pohlepnoj starici koja od dobrodušnog muža-ribara traži da joj
učini nekoliko zadovoljstava . novo drveno korito, dvorac, status plemkinje do carice
koja će vladati morem. Ali kada je sve dobila i ostvarila, starica je sve izgubila. Ko traži
veće izgubi iz vreće.

102
50. PRIČE-PARABOLE OSKARA VAJLDA
Pisac čuvenih dela, romana „Slika Dorijana Greja“ (1891) i drame „Saloma“. U njegovim
bajkama sažete su sve vrline svetskih bajkopisaca. A to su: zanimljiva tematika, kristalna
književna forma, lirski pristup realnom svetu, jasnost i jednostavnost jezičkog iskaza.
U bajkama Oskara Vajlda oslonac je narodna bajka, ali je ona uvek dogradjena ličnim
piščevim osećanjem sveta i ljudi. Ima se utisak da su njegove bajke male etide o sreći, o
večitoj težnji ka lepom i uzvišenom, korisnom, plemenitom i iskrenom životu. U
njegovim bajkama puno je opisa prirode, ima scena o odnosima medju životinjama,
cvećem, decom.
U pričama Oskara Vajlda ima slobode u pogledu izbora i obrade teme i motiva: bilo da
raspravlja o ljubavi i deobi poseda sa drugima na ljudski način (sebični džin), bilo da piše
o statui princa ili lastavici koja teži ljubavi (Srećni princ) ili da se seća nezahvalne
devojke i studenta koji ne može da joj kupi bisere (Slavuj i ruža). Vajld ume da i sebe i
čitaoca natera da misle na život i čoveka. Uneo je u bajku dosta poetskog ali i satiričnog i
ciničnog tako da mnoge njegove priče imaju ton antibajke. Stvarao je priče pune opisa,
boja i raskošnog dekora. U mnogim njegovim bajkama osnovni čovekov zadatak je da
stalno pobedjuje samoga sebe, što je i osnovna ideja hrišćanstva, pri čemu su egoizam i
sebičnost najveći grehovi. Hrišćanski je nastrojen u bajkama i prikazuje žrtvovanje za
druge. U njegovim bajkama je karakteristična pojava preobražaja likova. Često je
ironičan, sarkastičan i ogorčen prema društvu.
Njegove priče o životu su simbolička i alegorička slika stvarnosti. Govorio je da su
njegove bajke za mlade one od 18 godina, ali ih je čitao i svojoj deci. Govori u bajkama o
ljudskoj prirodi.
On ne tretira bajke kao nešto iz narodne književnosti, kao pripovetke za decu, već kao
fantastične priče kojima on govori o današnjem svetu. U njegovim delima dominira
kajanje, hrišćanski sloj, nekada sujeta.
Njegove bajke su bliže Andersenovim nego narodnim bajkama. Njegove bajke nose
ironičan naslov.
Motiv hrišćanstva.

Srećni princ (1888)

Pruža pomoć deci i umetnicima.
(1854-1900)
(Visoko iznad grana stajala je statua Srećnog Princa. Bio je sav pokriven tenkim listićima zlata, umesto očiju imao je
dva sjajna safira, a krupni crveni rubin blistao je na balčaku njegovog mača. Svi su mu se mnogo divili. Jedna lasta je
jednog dana slučajno sletela kod statue da prenoći pa da nastavi put u Egipat i osetila je Prinčeve suze. On je rekao da
kad je bio živ bio je srećan jer je samo bio u dvoru a sad sve vidi i zamolio je da odnese rubin jednoj siromašnoj ženi
čiji je sin bolestan i traži pomoranže a ona nema da mu da ništa sem vode. I lasta se sažali i odnese. Sledeće večeri je
otišla da se pozdravi sa Srećnim Princem jer ide za Egipat ali on ju je zamolio da ostane još jednu noć i da odnese
jednom studentu koji od hladnoće ne može da završi svoj komad za direktora pozorišta. Ona mu uze jedno oko (rubin) i
odnese studentu. Sledećeg dana je lasta opet htela da ode ali je i sad Princ zaustavi i nagovori da odnese maloj devojčici
drugo oko (rubin) koja stoji bosa na ulici i gologlava i koja je ispustila šibice u vodu i one su se pokvasile i sad plače
jer će je tata grditi. Lasta je odnela rubin devojčici. Lasta je odlučila da zauvek ostane sa Srećnim Princom jer je on
sada slep. Pričala mu je o lepotama zemalja po kojima je putovala a on joj je rekao da mu priča o čudesnim stvarima,
ali najčudesnija je od svega ljudska patnja. Zamolio ju je da obleti njegov grad i da mu ispriča šta je videla. Videla je
bogate ali i mnogo siromašnih kako sede na pragu kuća, dečake kako se grle ispod mosta da bi im bilo toplije....Princ je
zamolio lastu da skida komad po komad zlata sa njega i da nosi siromašnima. Ona je to i radila. Zima je bila sve oštrija
i lasta je videla da će umreti otišla je do Srećnog Princa i pozdravila se sa njim i kad ga je poljubila u usta pala je pored
njegovih nogu i u tom trenutku nešto je puklo u statui-olovno srce je prepuklo na pola. Sutra dan gradonačelnik je
prolazio pored statue i rekao kako je jadna i naredio da se istopi u livnici.)

103
Sebični džin
Ukrštaju se elementi narodne i moderne bajke. Neočekivan preobražaj karaktera ličnosti-
džina. Na njega utiče dečak koji ga je preobratio. Osnovno načelo ove bajke jeste ljubav,
ljubav pobedjuje sebičnost. Priča ima i književnu i etičku ulogu.
Slika vrta, koja je idilično prikazana je zapravo zemaljska slika nebeskog raja.
Kraj ove bajke i nedeluje toliko tragično, jer imamo prikazanu idiličnu sliku (džin leži u
belom-simbol nevinosti, očišćenja i oproštaja od grehova).
(Deca su se posle škole stalno igrala u bašti jednog džina koji nije bio kući 7 godina. On se vratio i kad je video dečicu
isterao ih je, podigao zid i napisao zabranjen ulaz. Deca su bila tužna jer više nisu imala gde da se igraju. Od tada u toj
bašti stalno je bila zima. Kad je svuda došlo proleće tu je i dalje bila zima. Posle dugo vremena jedan vrapčić je
cvrkutao pored prozora i džin je bio srećan jer je napokon došlo proleće i tada je ugledao dečicu na granama drveća u
njegovoj bašti i jednog malog dečaka koji nije mogao da se popne na drvo jer je bio mnogo mali i plakao je. Džinu je
bilo žao i on izadje da mu pomogne. Kad su ga ostala deca videla razbežala su se a taj dečačić nije pobegao jer nije
video džina od suza. Džin mu je pomogao da se popenje i dečak ga je zagrlio i poljubio, to su videla i druga deca i više
se nisu plašila. Džin je srušio zid i ceo dan se igrao sa njima. Od tada je kod njega stalno bilo proleće ali više nije video
svog malog prijatelja. Jednog zimskog jutra kad je već bio star ugledao je dečačića koga je toliko voleo u
najudaljenijem uglu bašte. Kad ga je upitao ko je dečak mu je rekao da ga je on jednom pustio da se igra u njgovoj bašti
i da će džin danas poći sa njim u njegovu krasnu baštu. Sutra dan kada su deca dotrčala našla su mrtvog džina kako leži
ispod drveta sav pokriven belim cvetićima.)

Mladi kralj
U ovoj bajci postoji upotreba stalnog broja 3, tri sna.
Alegorično mu se pojavljuju grehovi i poroci.
Kroz ova tri sna Vajld najpre želi da nam pokaže kroz kakve muke ljudi prolaze u životu.
U ovoj bajci imamo nekoliko obrtaja: prvo se govori o umetniku kakvog ljudi vladari
žele, prikazani hrišćanski i estetički elementi, a i ironija slika mase i ljudske prirode.
(Mali dečak treba da se kruniše i da postane princ. On je bio pastir i čuvao je ovce kada su ga našli lovci. O
njemu je kružila priča da je on od kraljeve kćeri sin i pošto je kralj umirao rekao je da on bude njegov
naslednik. Dečaku je u dvoru sve bilo lepo, maštao je o tom odelu i noć pred krunisanje on je usnio tri sna.
Prvi san je bio o kljudima koji šiju njegovo odelo, kako su siromašni i nemaju šta da jedu, drugi san je bio
na brodu o robu koji umire tako što vadi bisere za njegov skiptar iz mora i treći san je bio o ljudima koji
vade rubine za njegovu krunu. On je na dan krunisanja odbio da obuče odelo, i obukao je svoje staro odelo
od kože koje je nosio kao pastir i stavio grančicu divlje ruže na glavu i rekao da je to njegova kruna jer su
mu rekli da ako ne obuče odelo neće znati da je kralj. Kad je izlazio ispričao je jednom starcu svoj san i on
mu je rekao da u svetu ima mnogo gladnih i mnogo siromašnih i da on jedan ne može tu ništa da pomogne.
Kad je to čuo otišao je iz grada i nikada se više nije vratio.)

Slavuj i ruža
Osnovni motiv je ljubav

104
51. PRIČE IZ DAVNINA IVANE BRLIĆ-MAŽURANIĆ (1834Ogulin-1938Zagreb)
I.B.M su zvali hrvatskim Andersenom. Zbog jezičke čistoće, muzikalnosti i lepote jedna
je od najboljih dečijih pisaca.
Dela:
- Valjani i nevaljani
- Škola i praznici
- Slike (pesme)
- Čudnovate zgode šegrta Hlapića
- Priče iz davnina (1916) naša najbolja zbirka bajki (8 bajki)
- Knjiga omladini
- Jaša dalmatin (istorijski avanturistički roman)
Motivi priča, kao i njihov jezik i stih izviru iz narodnih bajki. Njena velika vrednost je u
tome što niko pre nje nije uspeo da izgradi tako snažnu umetničku bajku na narodnim
temeljima.
Slovenska mitologija joj je bila inspiracija i gradja za bajke. Drugo veliko izvorište
inspiracija i gradje bio je naš folklor, kao i opšti romantični duh traganja za korenima
uticali su na nju da prosto bude opsednuta nekim vidovima naše usmene književnosti,
posebno epskom poezijom. I pored toga što su joj bajke sazidane na slovenskoj
mitologiji, ipak je svaka od poriča vezana sa realnim životom, ili direktno ili alegorijski, i
nosi u sebi neku životnu istinu.
Ritam deseterca, njegova epska dostojanstvenost i opšta arhaika te poezije, dobrim delom
su se preneli i u stil „Priča iz davnina“.
U njenim bajkama preovladava poezija kuće, doma, tipičan slovenski ambijent (šume,
livade, polje)
Podlogu svih priča čini borba izmedju dobra i zla i to je preuzeto iz mitologije, ali je
prikazano na nov način.
Od ukupno osam bajki, prva Šuma Striborova, nastala je od asocijacije na slovenska
božanstva. Priča Ribar Palunko i njegova žena ima najbogatiju mitološku podlogu medju
svim njenim bajkama. U njoj se sreće više bića iz slovenskog mita, kao i mitsko ostrvo
Bujan, na kom je po verovanju starih Slovena bio raj. Sve mitološke predstave ovde, ona
je proširila i vezala za konkretne prirodne fenomene. I u ostalim bajkama iz ove zbirke,
autorka je pokazala izuzetnu snagu imaginacije. Njene bajke su često i priče o moralnim
preobražajima, o snazi ljubavi, veličini žrtve.
SIMPATIČNA LICA: deca, baka i deda, domaće životinje, vile, duhovi domaćeg
ognjišta, majke i mitska lice
NEGATIVNA LICA: bjesovi, bogataši, silnici, loše snaje, maćehe i mitske
personifikacije ljudima nesklonih prirodnih sila
U PRVOM PLANU: lik majke i deteta
U pričama I.B.M. se dogadjaju čuda ali ispričana tako da ih mladi prihvataju kao realnost.
Manje realnih elemenata je u pripoveci „Ribar Palunko i njegova žena“. (najbogatija
mitološka podloga medju svim bajkama)
Tri osnovna ideala prožimaju njene priče, a u skladu sa tim i likove: istina, dobrota i
lepota. Po njenom uverenju ova tri ideala su osnov konstruktivnog življenja u svetu i
njima treba nadahnjivati sve ljude, a posebno mlade. U tome leži jedan od razloga njenog
opredeljivanja za bajku kao vrstu.

105
Noseći pomenute ideale, junaci, inače obični ljudi niskog socijalnog porekla, uspevaju
pobediti i ostvariti ideal srećnog života.

KOMPOZICIJA:
- Bajka kod Mažuranićeve ne poznaje karakter, junaci se imenuju po svojstvima,
atributima.
- Radnja se razvija u 1 dimenziji
- Epizode su u logičnoj povezanosti s radnjom
- Ceo tok pripovedanja vodi ka poruci koja se nazire u raspletu u tom pripovedanju
ili na kraju bajke.
- Njena izvornost se krije u strukturi kazivanja a ne u fabuli
JEZIK I STIL:
- Izvrstan jezik i način pričanja. Pripoveda jednostavno, uvek u sferi dečjeg
saznavanje i poimanja svetu
- Jezik je prirodan, čist, bogat, živ i pokretljiv uz to i neobično jednostavan
- Neprestano se smenjuju literarni postupci, lirski govor sa epskim pričanjem,
pesnički opisi prirode s dramskim pripovedanjem
Ona šalje poruku da su bajke i snovi jedno te isto, da zapravo postoji samo jedna bajka
koja nije mit, premda izrasta na temelju mita.
Oslobodila se nanosa prethodnika.uočljive pouke. Pouka nije u prvom planu ali je
vidljiva.

Šuma striborova
Predstavlja pravu apotezu materinstvu. Centralni lik ove bajke jeste majka, koja svojom
ljubavlju i spremnošću na žrtvu uspeva da preporodi zabludelog sina. U jednoj
„antifaustovskoj“ sceni ona odbija čak i fantastičnu mogućnost povratka u mladosti, jer bi
to značilo ostavljanje sina na milost i nemilost zlim silama. Fantastični konflikt najvećih
ljudskih motiva rešen je u skladu sa principima jedne dublje etike i filozofije, pobedom
motiva materinstva. Pomenuti konflikt moguć je samo u kontekstu bajke ili fantastike, i
time autor pokazuje do kojih visina seže snaga materinstva.
Ova bajka nastala je na asocijaciji na slovenska božanstva „domaće“. Ivana Brlić
Mažuranić je visoko nadgradila mitološke predstave o „domaćima“ kao što je to uradila
sa većinom slovenskih bižanstava koje je uvrstila u svoje bajke. Scena u ovoj bajci u
kojoj se oni pojavljuju predstavlja izvanrednu metaforizaciju vatre, ognjišta i uopšte
domaćeg ambijenta.
(Otišao neki momak u šumu Striborovu a nije znao da je začarana. Tada se pojavila jedna zmija koja je bila začarana
zbog svoje zlobe i jedino je mogla da se izbavi iz tela zmije ako je neko oženi. I ona se pred momka pretvori u lepu
devojku u koju se momak zaljubio ali joj ostade jezik od guje. Otišao je kući sa njom kod majke ali majka odmah vide
da ima jezik od guje i to reče sinu a sin pomisli da je majka neka veštica i odmah je zamrze. Snaja slala baku na liticu
pa na zaledjeno jezero i kad baka uzela nešto sinu da okrpi snaja joj uze iz ruke izgrdi je. Baka je izašla iz kuće i srela
jednu pocepanu devojčicu kako prodaje luč. Baka joj okrpi majicu i devojčica joj za uzvrat da svežanj luči. Snaja i sin
otidjoše kod kume u goste a baka upali luč i tu se pojaviše „domaći“. Baka im ispriča svoje jade i oni rekoše da će
umesto kokošijih jaja svrake i kad se izležu svračići ona neće odoleti i pokazaće svoj jezik i svi će videti kakva je. Celo
selo došlo da vidi piliće i kad je videla svračiće ona ne odoli. Svi se razbežaše a sin istera majku iz kuće. Ona uze malo
luči i ode a sin i snaja krenuše za njom. Upalila je luč i opet dodjoše „domaći“. Kad im je ispričala šta se desilo oni
povedoše baku kod svog starešine Stribora. Stribor joj predloži da ode u svoje selo gde je odrasla i da se podmladi.
Baka kad ga je pitala šta će biti sa njenim sinom on joj je odgovorio da ona za njega neće znati i da uživa u mladosti.
Baka odbi i kad je to čuo Stribor sva čarolija nestade jer je ona više volela sina i da bude nesrećna nego da ima svu
sreću sveta. Snaja opet postade zmija a sin i majka se nadjoše sami u šumi. Sin je molio majku na kolenima da mu
oprosti ali ona mu nije bila ništa ni zamerila.)

106
Domaći-Kod svih slovenskih naroda nazivaju se tako mali kućni duhovi, koji dolaze na ognjište, i više puta mnogo
kvara učine, a nekad znaju i dobro učiniti
Malik Tintilinić-Stari narodi. Naziv za jenoga od najživljih „domaćih“

Ribar Palunko i njegova žena

Ima najbogatiju mitološku podlogu. U njoj se sreće više bića iz slovenskog mita (zora –
devojka, kralj morski, morske djevice, morske nemani u vodama oko ostrva Bujana). Sve
mitološke predstave autor je u toj bajci proširio i vezao za konkretne prirodne fenomene.
Tako je dočaran ambijent mora – sa svitanjem zora na moru, sa pojavom vetrova, oblaka
i bura sa stvaranjem talasa.
(Ribar Palunko lovio ribu i svaki dan mu je bio isti i jednom odluči da ne lovi ribu tri dana i treći dan iz mora izadje
Zora-devojka i iz zahvalnosti što nije lovio ribu tri dana kaže da će mu ispuniti neki želju. On zažele da mu ne bude
svaki dan isti i Zora mu kaže samo da ode kući. Kad je došao kući ugledao je pred vratima jednu siroticu kojoj je majka
umrla i kaja nije imala gde da ode. Palunko je primi. Ona mu je pričala svaki dan price o Morskom Kralju, palunko je
slušao i maštao ali nije se usudio odmah da je pita gde je to nego je čekao da prodje par godina. Prošle su dve godine i
oni su dobili i sina Vlatka. Posle dve godine Palunku dozlogrdilo i napadne ženu da ga vodi kod Morskog Kralja. Ona
je pokušavala da mu objasni da je to samo priča ali nije vredelo. Natera nju i dete da krenu na jednu a on je krenuo na
drugu stranu. Žena je od umora zaspala i kad se probudila dete više nije bilo porek nje. Od bola je zanemela i vratila se
kući. Došao je i Palunko i njemu je bilo mnogo teško. Otišao je opet i tri dana nije lovio ribu da bi video Zoru-devojku.
Kad je izašla i pitala ga šta hoće on nije zaželeo sina da mu se vrati nego da vidi Morskog Kralja. Ona mu reče kako da
ode do njega ali kad ode da ne može više da se vrati na šta je on rekao i da neće jer ko je lud da se vraća odatle. Kad je
stigao tamo lepo su ga ugostili i sve je bilo divno i onda je ugledao malo dete-kraljevića i prepoznao je svog sina. Bilo
mu je mnogo teško, tada je shvatio da je on imao sve što ima i Morski Kralj, dete i ženu i da je to najveća sreća. Bio je
svom sinu dvorska luda i pošto ga je sin zaboravio nije znao kako da ga nagovori da pobegnu. Za to vreme njegova
žena je tugovala i samo je sedela i ništa nije radila. Jedan dan ode na grob svoje majke i tamo joj jedna košuta reče da
sprema svaki dan granu i da nosi negde i Palunko će joj se vratiti. Ona je tako radila 2 meseca, hranila zmije i galebove
ali od Palunka ništa. Kad je sl. Put otišna na grob opet joj košuta reče da ide kroz tri pećine i kad prodje da zabaci udicu
i da ulovi lubina. Ona je išla i u prvoj pećini naišla na zmije koje su joj pomogle da prodju jer ih je hranila, u drugoj na
galebove i oni je isto tako puste, u trećoj na zlatnu pčelu koju je uhvatila u beli rukav i zlatna pčela joj pokaže dete da je
pusti i ona ne htede nego hoće da ulovi labuna. Tako je prošla i tu pećinu i bacila udicu. Za to vreme Palunko je uzeo
dete i počeo da beži. Detetu je ispala zlatna jabuka iz ruku i tako je probudila Morkog Kralja koji je krenuo u potragu
za njima. Palunkova žena je njih upecala i zajedno su pobegli od Morskog kralja, vetar i talasi su im pomogli. I tako su
oni došli do svoje kuće.)
Zora-djevojka-stara narodna priča kod mnogih Slovena pripoveda još i sada o Zori-devojci što ranim jutrom plovi
morem na zlatnom čunu sa srebrnim veslom. Stan joj je na otoku Bujanu.
Kralj Morski-slovenci i slovaci pričaju o silnome i bogatom Kralju Morskom, što pod morem stoluje
Otok Bujan-to je čudoviti otok, obrastao bujnom raslinom. N atom otoku zamišljali su naši predji raj. Njega pominju
još i sada Rusi u vračanjima i pregovorima protiv bolesti, za plodnu godinu itd.
Zmija orijaška, Ptica kljuna gvozdenoga, Zlatna pčela-to su tri nemani, što po pričanju oko Bujana izvode valove,
vjetar i gromove, odakle se širom sveta oluja razilazi.

Sunce djever i Neva Nevičica

(Bili mlinar i mlinarica i kako im ko donese žito sa samelju oni samelju samo što kad donese neko sa dvora oni im
samelju džabe a kad donese neka sirotinja oni im uzmu pola. Jednom došla baka koja je bila Mokoš i mlinar nije hteo
da joj samelje ako mu ne da a baka mu kaže kako ima sedam sinova i osmo unuče sunce i mora ih nahraniti ali mlinar
nije hteo. I baka krene kuda je i došla. Mlinareva ćerka koja je bila mnogo dobra i koju su vile kad se rodila zaštitile od
svih magija stiže baku i kaže joj da će joj ona samleti sutra. Tako je i bilo i ona joj samelje i nije joj ništa naplatila i tu
njoj Mokoš kaže da će joj pomoći kad god joj treba. Od tada mlin nije mogao da radi bez devojčice. Jedan dan
devojčica bila tužna i htela nešto da promeni i Mokoš joj dodje i kaže da u kraljevini traže ključ koji je izgubila mala
princeza i ko nadje, ako bude muško biće mu žena a ako bude žensko biće dvoranin i stalno uz princezu. Mokaš je rekla
devojčici gde su ključevi i ona ode da ih uzme kad tamo vide junaka Oleh bana i ona njemu dade ključ da on bude muž
princezi ali on uze devojčicu i kaže da će mu ona biti žena jer je mnogo lepša i samo baci ključ princezi i ode u svoje
dvore i krenu u svatove. Princeza se razljutila i rekla kako će ubiti Oleh bana a devojčici srce izvaditi. Došli su pred
dvor svu vojsku njihovu ubili i ranili Oleh bana. Neva Nevičica se setila Mokoši i zvala je u pomoć. Mokoš došla u
obliku vrane i govori Nevi da je slušala njene savete sad ne bi bilo tako nego bi bila kraljičina sluškinja i da neće da joj
pomogne. To je čulo sunce i ono je pomoglo Nevi Nevičici. Sva je vojska od vrućine iznemogla i pomrla. Sutra Sunce
reklo da se svatovi nastave i da će on doći kao dever.)
Mokoš- Neka moćna sila, koja je po verovanju starih Slovena vladala na zemlji, valjda poglavito po močvarama. Ona
se pominje u savezu sa nebeskim gromovnikom Perunom

107
52. POETIKA SAVREMENE BAJKE – GROZDANA OLUJIĆ
Dela: Sedefna ruža, Nebeska reka, Zvezdane lutalice
Ona je gradila svoju poetsku viziju na temama i motivima uronjenim u savremenost,
modernim izrazom i novim simbolima, oslanjajući se na stvaralačko iskustvo svojih
prethodnika, a naročito na bogatstvo i razudjenost naše narodne bajke.
Reč, izraz i rečenica su isklesani, izlaganje siurno, a poetička predstava čvrsto
ukomponovana.
Lepota detinjstva u bajci Grozdane Olujić ogleda se u čežnji ka nečem nežnom, novom i
nedostižnom.
Bajkovit svet Grozdane O. Svojom suštinom je proizašao iz savremenog detinjstva koje
pritisnuto modernom, urbanizovanom civilizacijom koja sve više fizički, prostorno i
emotivno razdvaja decu i roditelje, prepušta čoveka svirepostima novih odnosa i samom
sebi.
Motivska i tematska svežina su u sprezi sa sredstvima i načinu uobličavanja bajki.
Potrebna zajedništva dece i odraslih (prvenstveno dece i roditelja) prisutna je u bajkama
snagom svoje neodoljivosti a uz nju se nalazi seta što se to zajedništvo nedovoljno
ostvaruje.
Čežnja za zajedništvom i seta što se ono u svetu ne ostvaruje u dovoljnoj meri su
pretežnoosnova humanističke suštine ove zbirke.
Kod G.O. se uočava jasno i lako pripovedačko kazivanje.
Njene inspiracije: boravak u Indiji, iskustva nacionalne narodne bajke, spoznaje iz
Peroove, Grimove, Andersenove i Vajldove bajke (Alisa, Mali princ)
Iako ne naročito često preko jezika Grozdaninih likova predje narodna mudrost kojom
uspostavlja vezu sa tradicijom.
ŠKOLJKA-dominantni simbol stvaranja viših vrednosti
ZVEZDE-najčešće simbol uzvišenog
Njene bajke imaju karakteristike elegije, tuge i čeznosti u kojoj ima više mesečine i noći
nego drevnog sunčevog bljeska.
Iako žude za lepšim i prijatnijim prostorima, likovi, ne prevaljuju puteve, ne osvajaju
carstva niti izvode krupne podvige. Oni oslikavaju realnu poziciju junaka. Grozdanini
junaci su u stvari sanjalice, zapućenici ka nekoj zvezdi, biseru, dugi, ptici.. To su
prevashodno sitne želje i sitni prohtevi ali ne manje važni.
Kod G.O. osnovna poruka je da ljubav nadilazi sve nevolje. Većina bajki otkriva
koliko čovek može da izdrži,koliko toga da savlada na putu koji je težak, zamršen, ali
nikada nesavladiv. Bajka ovori o svetu mašte ali i o svetu suština.
Prva njena knjga je SEDEFNA RUŽA. U njoj susrećemo govor o ljudskoj samoći,
potrebu da se u sopstvenom životu nešto izmeni, težnju ka ljubavlju. Ljubav u njenom
delu ima uzvišeno mesto, uloga ljubavi pojačana je mitskim, bajkolikim kontekstom u
kome se javlja. Za nju je uvek vezan element lebdećeg, nestvarnog, oslobodjenog od
zemlje.
Ljubav, priroda i izmaštano čine tematsku okosnicu Sedefne ruže.
U njenim bajkama, otkrivamo pomalo zbunjenog i nesigurnog čoveka, spremnog na rizik
i neizvesnost, ranjivog i željnog ljubavi. Sebičnima su mnoi putevi otvoreni ali onaj
najvažniji-put do ljudskog srca i ljubavi ostaje zatvoren sve dok se ne promene.
Sedefna ruža govori i o potrebi ponovnog uspostavljanja dijaloga i razumevanja izmedju
čoveka i svega što ga okružuje. Junaci ove zbirke prevashodno teže visinama te se uočava

108
vertikalno ustrojstvo sveta. Sedefna ruža sa dna mora želi na površinu, maslačak žudi za
mesecom. U visinama junaci traže vrednosti koje im neprestano izmiču.
Njene bajke razlikuju se od tradicionalnih jer u njima ne sledi nužno srećan završetak.
Vrednosti i sreća su u čoveku i da bi ih otkrio, on mora da pobedi neka od sopstvenih
ograničenja.
Sedefna ruža
(Duboko na dnu mora živela je školjka lepotica zvana Sedefna ruža. Ona je mnogo patila o gornjem svetu, želela je da
ga vidi, slišala je razne priče i mnoge koji mogu da se kreću pitala kako je gore ali nisu joj puno toga govorili. Ribe su
joj pričale samo o tome kako su ih ulovili i bacili u more i to je sve što su videli, korali kako su na steni i ne vide ništa
više, ugor kako ne voli taj svet jer može da se nadje samo u mreži a meduza joj je govorila da zabora vi na to. Ona je
bila tužna, nije više ni slušala priče, zatvorila se i tugovala i čuvala jedan biser crni u svojoj školjki. Jednog dana neko
je izronio školjku, nije znala šta se dešava samo je videla da je u gornjem svetu. Čovek je počeo da kida njenu
unutrašnjost ne bi li došao do bisera. Otkinuo je biser. Jedan dečak je uzeo školjku i očistio od peska i otrčao kući.
Spavao je sa njom. Biser se nalazio u jednoj prodavnici u izlogu i svi su želeli da ga vide i niko sem jednog dečaka i
jednog pesnika nije znao da to u izlogu u stvari blješti jedna čežnja.)
Varalica i smrt
(Bio jedan varalica koji je sve varao. Jednom je jednom coveku rekao da ima dosta ovaca i da mora da ih proda i da on
mu je ponudi malu cenu i odmah mu dao pare da ne bi prodao nekom drugom i tako je dobio pare. Jedna žena koja je
imala bolesnog sina svadjala se sa Smrću, hteo je da joj uzme sina. Molila je i pitala da li postoji način da ga ne uzme i
on je rekao da će joj reći ali mora da mu da kosu i oči i ona mu da. Rekao je da iza devet pustinja postoji jedan izvor i
tu može da se uzme samo jedan gutljaj vode ali do njega mora da se prodju sedam stena i do toga ne može niko da
dodje ako ne prevari sve njih. Jadna žena se seti varalice i pozove ga. Varalica dodje i vide je takvu i pristade iako ona
nije imala šta da mu da zauzvrat. Krenuo je i usput spasao jednog malog orla. Veliki orao ga zbog toga pusti ali mora sa
njim da igra karte i ako pobedi proćiće a ako ne pobedi poješće ga. Varalica je prevario orla i prošao i orao mu još
rekao kako da predje zmajeve. Njih će preći ako im skine kape sa glave jer je to njihova moć ali oni nikad ne spavaju.
Oni su se nalazili kod sedme stene. Uspeo je i da njih predje i zmiju i uzeo je vodu u usta malo i ispod jezika. Vratio se
i prošao pored zmajeva i bacio im kapu u oganj i zapalio. Orao ga je preneo do planina i ostavio ga. Došao je ispred
kuće i plašio se da smrt već nije uzela dete. Kad je ušao sve je bilo isto, majka je grlila dete a smrt je stajala pored.
Pokušala je smrt da prevari varalicu tako što je htela da nešto progovori pa da mu ispadne voda iz usta ali nije uspelo.
Prišao je detetu malo mu poprskao oči, ruke.... i dete je ozdravilo onda je prišao ženi i malo poprskao oči i glavu i ona
progleda i dobi kosu. I na kraju ono što mu je bilo ispod jezika je on progutao. Kad se okrenuo smrti više nije bilo.
Varalica je nastavila da vara, ali nije imala više toliko koga jer se mnogo njih izrodilo.)
Zlatokosa
(Bila jedna devojka koja je mnogo lepa, imala je ljubičaste oči i divnu zlatnu kosu i svi su se divili njenoj lepoti a i ona
sama. Drugarice su je zvale da se igraju na livadi da beru lepo cveće ali ona nije htela i govorila je šta će joj to kad je
ona lepša i od tog cveća. Drugarice su joj se poudale a ona je i dalje bila zaljubljena u svoju lepotu i ni jedan mladić
nije smeo da joj pridje. Kad je čuo jedan mladić reši da ode do nje. On je imao mač sa kojim je branio druge od zveri i
frulu sa kojom je lečio ljude i malog psa koji ga je stalno pratio. On je rekao da će on prići Zlatokosi i da mu ona neće
odoleti. Kad je Zlatokosa to čula razljutila se i rekla da nema tog mladića koji može da ispuni njene tri želje. Mladić
doša i pitao koje su to želje ona je rekla da hoće njegov mač. Mladić je bio tužan ali joj dade. Pita koja je druga želja?
Ona reče da hoće njegovu frulu. Svi ljudi koji su tu bili briznu u plač jer su se nadali da će njegova frula da izleči
njihove bližnje koji su bolovali. I kao treću želju tražila je srce njegovog psa. Tu se mladić razljuti, okrene se i ode.
Zlatokosa je krenula za njim i pokušavala da ga zaustavi ali on nije stajao. Kad je bio na kraju sveta na jednoj litici on
malo zastade i oseti kako mu se ona približava. Rekla mu je da će mu sve vratiti i da je ona htela samo to da uzme da
vidi kolika je njegova ljubav prema njoj i da će ga uvek i svuda u stopu pratiti kao njegov pas. Mladić je potrčao i
Zlatokosa za njim i trči još i danas. Leti, kada su noći svetle i tople pogledajte u nebo i videćete tanani srp meseca ne
prestaje da sledi jedna zvezda.)

109
54. TEME I MOTIVI U ČEHOVLJEVIM PRIČAMA ZA DECU
(1860-1904) Приповетке: Камелеон, Туга, Шала, Вањка
Jedan od nenadmašnih pisaca kratke epske forme, priče sa izrazito toplim osećanjem i
smislom da u trivijalnom motivu iz života pronadje povod za estetičku i etičku poruku.
Osnovna obeležja Čehovljevih kratkih priča namenjenih deci i mladima su zanimljive
fabule, eliptični oblik kazivanja, zgusnuta dramatičnost radnje, jednostavnosti monologa i
dijaloga i jezik izražen u formi piši tako da rečima bude tesno a mislima široko. Uz to,
Čehovljeve priče sadrže topli humor. Nostalgičnost jer je život pun svetla i mraka. U
pripovetkama kakve su Koštanka, Vanjka, Dečurlija, Ostrige, Dečaci, Male šale.. Čehov
je ponudio galeriju motiva o najrazličitijim zbivanjima medju ljudima, decom i
životinjskim svetom.
Pripovetka VANJKA sva je od lirske mekoće jer pripoveda o tužnoj sudbini dečaka koji
odlazi iz porodičnog gnezda da uči zanat. Dečak Vanjka je nežno dečje biće, krhke duše i
osetljivih nerava; nenaviknut na život van kuće on pise suzno pismo dedi u selo da dodje
i vrati a kući ali pismo ne stiže na pravu adresu već se sudbina nesrećnog dečaka
produžava u nedogled.
U priči MALA ŠALA on otkriva budjenje emocija dečaka i devojčice dok se na snegu
grudvaju i sankaju, a kad u jednom trenutku dečak ozaren devojčicom rumenog lica bez
stida kaže: „Nadja, ja vas volim“, dolazi do pomame unutrašnje čežnje jednog prema
drugom. I kada snega nestane, a pojavljuje se toplo proleće devojčica Nadja ne može da
zaboravi tu opojnu, magičnu rečenicu koja joj kao uspomena za ceo život živi u duši. On
je u priči opisao čistotu dečjeg osećanja koja se kao tiha molitva srca upuććuje prolećnom
vetru i predvečerju: Bože moj, šta li se zbiva-keže on-sa Nadjenkom! Ona kliče, smeši se
celim licem i pruža u susret vetru ruke, srećno, tako divno.
Камелеон
Полицајац који шета улицом угледао је једног човека како јури пса који га је угризао за руку. Окупили се људи и
расправљају шта се десило. Полицајац кад је чуо да је то пас од генерала напао је овог човека што га је ујео. То је био пас од
генераловог брата. Полицајац није реаговао.
Туга
Кочијаш који превози путнике и сваком говори како му је син умро те недеље али ни један путник га не слуша.
На крају одлази у простор где је спавао и тамо га нико није слушао. Био је сам у свом болу и само мислио на
свога сина. Одлази до своје кобилице и њој прича.
Шала
Нађенка се санкала сваки дан са неким ко јој је говорио у пуној брзини санки да је воли и она није знала да ли
јој он то говори или јој се причињава. То је радио сваки пут кад су се спуштали. Она се много плашила санкања
али морала је да се сама спусти да би видела да ли јој то ветар говори. Била је толико уплашена када се сама
споуштала да опет није знала да ли је то ветар. Кад је отоплило више нису могли да се санкају. Онај који је то
причао се селио у Петроград. Мало је задувао ветар и он пошто је живео близу Нађенке опет јој полугласом
каже да је воли и она је била срећна иако није знала да ли је то опет ветар или он. Касније се Нађенка удала за
неког другог, добила троје деце али то никад није заборавила. А он ни даље не зна зашто је тада изговарао те
речи, зашто се шалио.
Вањка
Вањка је деветогодишњи који ради код обућара Аљихина у Москви. Када су газде отишле на јутрење (био је
Божић) Вањка је узео мастило и хартију и почео да пише писмо свом деди. Имао је само деду, мајка му је
умрла. Писао му је како му је много тешко, како га стално бију, много је гладан и не дају му ништа да једу,
хода бос.. Молио је деду да дође по њега и да га одведе да ће бити добар и да ће све радити. Кад је завршио
писмо адресирао га ДЕДИ У СЕЛО Константину Макаричу. Чим је завршио однео је и убацио писмо у
поштанско сандуче јер су му други рекли да тако треба. Отишао је кући заспао и сањао деду како седи на пећи.

110
55. SOCIJALNI I PSIHOLOŠKI MOMENTI U PRIČAMA ZA DECU IVANA
CANKARA
Pripovetke; desetica, Suve kruške, Šoljica kafe, Pismo bratu u Celovec, Domovino ti si
kao zdravlje.
Do pojave Ivana Cankara u Slovenačkoj literaturi je malo pažnje posvećivano deci.
Autobiografski elementi imaju dominantnu oznaku u Cankarevom stvaralaštvu.
Motiv greha i pokajanja.
Socijalna problematika i težnja života i u ovim delima izbijaju u prvi plan sa svim
vidovima priho-refleksa koji se ispoljavaju kroz doživljaje nemanja i nemoći. Na relaciji
odnosa prema majci stoje trajne Cankarove priče kao slike dečjeg reagovanja i odnosa sa
pozadinom socijalne motivisanosti postupaka.
U ŠOLJICI KAFE je sećanje na doživljaj iz detinjstva ostalo trajna uspomena da se u
stare dane, podseti i vrati jednom trenutku piščevog detinjstva u kome je zaželeo, ali
odbio da primi kafu u trenutku kada mu je mati donela. Svestan posledica takvog
neopreznog postupka, on razmišlja nad činom uvrede koju je naneo najdražem stvorenju,
i sa tugom i bolom na duši ispija gazdaričinu kafu koja je poslužila kao povod da ispriča
ovu dirljivu ispovest.
Kradja u SUVIM KRUŠKAMA govori o slabosti dece koja ne mogu da odole pred
zahtevom gladi. Sukob u ovoj zgodi ima socijalnu podlogu, a postupci karakteristikku
svojstvenu dečjim lažima, podvalama i reaovanjima u otkrivanju krivice. Dok u suvim
kruškama Janez i Lina kradu iz armanja voće koje je mati ostavila da se nadje i nisu
svesni posledica.
Cankarova deca su životni patnici i putnici.
Motiv prosjačenja, kao zadnjeg vida spasa i najvišeg poniženja u više mahova prisutan je
u Cankarevim delima. Takodje je prisutan i motiv smrti i dečje suočenje sa njim.
(pripovetka dom Marije pomoćnice (?))
Slikajući dečje stradanje i patnju, Cankar je humanim gestom saučešća na nekoliko
primera manifesticije dečjeg preživljavanja progovorio o prirodi ljudskog srca, o dečjim
bolovima, traumama i potresima.

Шољица кафе
Приповетка почиње тако што писац говори како је тешко кад те нешто тишти. Сетио се једног дана када је био
кући и када је писао на тавану. Пожелео је шољицу кафе и отишао код мајке да тражи. Нису имали ни хлеба а
камоли кафу. Отишао је мрзовољан на таван и наставио да пише. Мајка му је после неколико тренутака донела
кафу а он је онако мрзовољан рекао да му ништа не треба. Мајка је била тужна. Рекао је да ће је увече утешити
али то никада није урадио. После неколико година друга жена му је донела кафу и тада га је нешто пресекло у
срцу јер срце је праведан судија и не зна за ситнице.

111
56. DETINJSTVO KAO IZVOR NESPORAZUMA I STRAHOVA U
ANDRIĆEVOJ ZBIRCI DECA (1892-1975)
Pripovetke: Knjiga, Mila i Prelac, Prozor, Deca
Nema pravog povratka detinjstva sem u sećanju. Koliko god da je čovek nekad, kao dete,
radoznalo želeo da izadje iz detinjstva i otisne se u neki nepoznat svet, toliko bi kasnije
želeo da mu se vrati.
U prozi Ive Andrića detinjstva su gotovo bez ikakve ljubavi: zapostavljena, siromašna,
rano okrenuta životu i njegovoj zbilji koja u mladim bićima, ostvavlja neugodne i grube
tragove, čak ožiljke. U njegovim pripovetkama deca su mali ozbiljni ljudi, povučeni u
sebe, zamišljeni, van bučnih, bezazlenih dečjih igara. Deca u Andrićevim pripovetkama
stupaju u život sa većim stečenim nekim saznanjem o njemu-bilo da su do njih došla
vlastitim iskustvom ili posmatrajući ljude oko sebe.
Detinjstvo tako postaje ispit hrabrosti pred pravim iskušenjima i tegobama na koje
nailaze.
Gotovo svaka pripovetkakoja se bavi decom sadrži jedan osnovni stav, impuls
karakterističnu epizodu koja je na neki način uticala na formiranje mladog bića i u njemu
ostavila odredjeni trag.
Mesta iz A. Pripovedaka o deci poklapaju se sa mestima njegovog vlastitog detinjstva:
nije teško zaključiti da su neke (ili većina) autobiografskg karaktera.

„Dečak se igrao sam, na prašnom drumu, nedaleko od avlijskih vrata svoje kuće“, glasi
prva rečenica u pripoveci MILA I PRELAC. Usamljeni dečak i prašnjavi drum, tu su da
nagoveste duhovni sklop (samoću i čežnju za daljinom onog mladog stvorenja čiji lik će
se sa manjim ili većim sličnostima pojavljivati gotovo u svim pričama u kojima je reč o
deci.
Kao i većina Andrićevih pripovedaka Mila i prelac je priča bez zapleta: niz slika i sećanja
koja se uobličavaju u celinu.
Andrić sa sigurnoštu pripoveda o onome što se dogadja ili što se dogadjalo pre a ne o
onome što bi trebalo da se dogodi: na pesnički način svedoči i tumači a ne nagadja.
Andrić voli čvrstinu činjenica koje kod njega dobijaju blag odsjaj poezije.
U MILI I PRELCU te se istina otkriva u dečakovom saznanju o nemogućnosti
uspostavljanja odnosa izmedju onog kako je on video i razumeo izvesne ljude i stvari i
kako ih vide i razumeju stariji. Neobična pojava gradskog nosača i svačijeg sluge, ludog
Ćorkana, onda neki postupci i neke reči dečakove tetke Mile, i Prelca gradskog strvodera,
sve se to u dečaku skuplja, taloži u sliku uzbudljivog, samo njemu jasnog ili jedino njemu
nejasnog postojanja. Slučaj sa Milom i Prelcem destiliše se u dečakovoj svesti na zvuk i
miris: na zvuk zvona sa Prelčeve sahrane i miris vune u ormaru u koji se sakrio da
razmišlja i tuguje. Sva nestalnost i prolaznost jednog doživljaja izjednačena je i
uporedjena sa nestalnošću mirisa, sa prolaznošću zvuka.

PROZOR
Dečak ispašta, dobija batine zbog krivice koju nije počinio, već koju je naprotiv hteo da
spreči. Kako onda da razume svet, i šta da misli o dobrim namerama, svojim ili tudjim?
Doživljavajući nepravdu kao nagradu za svoja prava pozitivna opredeljenja, dečak u
svojoj potištenosti vidi oko sebe prazninu, tudjinu, ogoljeni svet u kome je on gotovo
zarobljen. Hladni ogoljeni svet „pun besmislenog zla i nerazumevanja odgovornosti“.

112
Postepeno i deca ulaze u njegovu svirepu igru i predaju joj se sa mučnim uživanjem,
prezirući svakog svog vršnjaka koji se s njima u tome ne saglašava („Deca“)
U takvom svetu deca padaju u zamke straha, žive u onom teško objašnivom strahu nekih
ljudskih bića pred pojavom ovog sveta.
O tom strahu govori „KNJIGA“
Jedna od najboljih Andrićevih pripovedaka. Počinje epski intoniranom rečenicom koja
mnogo obećava „Sa osećanjem sličnim strahu počinjem da pišem kratku istoriju jednog
dugog i velikog straha“. I zaista istoriju koju je napisao spada medju najdirljivije i
najistinitije istorije ljudskih nevolja i peripetija koje je dosad stvorio.
Pisac najpre klasifikuje strahove, zaustavljajući se zatim na onom specifičnom detinjem
strahu izazvanom katkad sasvim neznatnim povodom.a može da bude fatalan za čitav
kasniji život. Reč je o onim sitnim, nevidljivim, sudbonosnim dogadjajima. Gotovo je
nemoguće zamisliti jednostavniju fabulu a veće komplikacije i muke od onih koje su u
njenom okviru ispričane.
Dečak je iz školske biblioteke pozajmio knjigu (o putovanjima) koja mu je, dok je silazio
niz stepenice, ispala iz ruku, tako da su se korice odvojile od listova. Tada su počele teške
brige, neizvesnosti i strah: šta će mu reći u školi za knjigu, šta da uradi, kako da je
popravi? I kad ju je sam slepio i sa strepnjom predavao, očekujući da bude otkriven,
izgrdjen, kažnjen, profesor je, ne gledajući, bacio knjigu na gomilu ostalih. Dečak je bio
spasen. U senovitoj atmosferi pripovetke „Knjiga“ svako će naći i delić svoga vlatitog
detinjstva.

Andrićeve literarne preokupacije vezane su za preosetljivu, zatvorenu, unesrećenu decu

kojoj je mnogo osporeno a gotovo ništa dato.
To su uplašena i psihički razarana deca (DECA, PROZOR, KNJIGA)
U njihovoj uobraziji(?) svet je: pun ruobe i zla, mučnine i strave, na svakom koraku ih
progoni neka nevidljiva sila, sve im je tudje i neprihvatljivo, sve prate oprezom,
nepoverenjem, sumnjom.
U uslovima strogog patrijahalno vaspitanja osetljivo dete trpi, pati i skriva tajne koje ga
muči jer nikom ne sme da je poveri.
Ni Andrićeve dece nisu radosne. Njihove prve spoznaje su kobne, dramatične, tragične.
I kada je reč o kažnjavanju nevinosti (Prozor), nezadovoljenoj radoznalosti (Mila i
Prelac), prepuštanju ulici (Na obalil) jedinka se u liku deteta u nezadovoljstvu i
nezadovoljenosti izdvaja sa tajnom koja se podnosi kao ____.
Mila i Prelac
(Dečak se igrao sam na drumu kad je ugledao jednog čoveka kako dolazi u varoš, i do tada su dolazili ali ne
takvi kao ovaj. Imao je jednu tetku Milu koju je mnogo voleo, ona mu je bila uteha za sve i nju je najviše
voleo da sluša jer je smatrao da je mnogo mudra. U varoši su trebali da se pronađu i ubiju svi psi lutalice i
za to su prvo hteli da uzmu jednog Ćorkana ali on je bio mnogo star i ništa nije mogao. To je bio samo
predlog. Ćorkan je ubrzo umro. Za to se prijavio novi građanin koji se izvao Prelac. On je lovio pse i ubijao
ih u jednom podrumu. Niko ga nije voleo u varoši i samo su ga zezali. Dečak ga je stalno pratio i jednom je
video kako drži svoju levu šaku u desnoj ruci i kako psuje na sav glas. Dečak se tu mnogo uplašio i od tada
je bio u strahu. Posle nekog vremena Prelca su našli utopljenog u reci. Dečak je tada prvi put video leš.
Otrčao je kući i ispričao mami i tetka Mili šta je video. Tetka Mila je zaplakala i dečak je tu zamrzeo jer
nije mogao da veruje za kim ona plače. Posle toga se Mila udala i sve redje dolazila i posle nekoliko godina
je i umrla i dečak nije bio tužan na dan njene sahrane.
Кnjiga
(Dečak živi kao podstanar kod jedne udovice sa cimerom, veoma je siromašan i treba da krene u III razred
gimnazije. Dobijao je polovne knjige koje je mnogo mrzeo ali je morao njih da koristi jer nije mogao da

113
kupi nove. Bio je srećan što kreće u III razred jer su oni od III razreda mogli da idu u školsku biblioteku i
da uzimaju knjige po jednu svakog utorka. Jedva je dočekao, bio je prvi u redu, još se biblioteka nije bila ni
otvorila. Gledao je sve knjige i bio je tužan što je mogao da uzme samo jednu. Promrmljao je da želi nešto
o svetu i bibliotekar, koji je njemu bio mnogo strašan, dao mu je neku podeblju knjigu. On kako je izlazio i
sav pod utiscima knjiga mu je ispala iz ruke i skotrljala se niz stepenice. Kad ju je uzeo skoro se bila
raspala, držala se na dva končića. Tu počinju njegovi strahovi, kako da je vrati, šta će mu reći. Nije vraćao
knjigu mesecima, nije je ni pogledao samo je razmišljao šta će biti kad vrati. Štedeo je pare da bi kupio
lepak da je zalepi. Jedva je dočekao jutro da vidi da li se zalepila i bila je zalepljena ali se lepak od
neveštog lepljenja video sa strane. Krenuo je da vrati knjigu i sve verzije su mu se vrzmale po glavi šta će
se desiti. Ušao je u biblioteku i bibliotekar je samo uzeo knjigu i bacio na drugu gomilu i to je bilo to.
Jedino mu ta verzija nije prošla kroz glvau.)
Prozor
(Drug je pitao dečaka da li hoće da razbiju prozor jednoj babi i on je odbio. Drug snaljutio i otišao. Uveče
nije znao šta da radi, kako da spreči to razbijanje prozora, da li da kaže njegovima ili da ode i odgovori
druga ali ništa nije uradio. U jednom trenutku posle večere nešto je puklo i svi su bili zaprepašćeni sem
njega. On je dobio batine od oca zbog toga što su im razbili prozor.)
Deca
(Jedan drug, inženjer je pričao jedne večeri sećanje iz svog detinjstva
Bili su neki praznici pred proleće. Deca nisu volela te dane pred proleće jer još ništa nije bilo iscvetalo i
nisu mogli da se kupaju pa nisu znali šta da rade. Jednog dana dva druga Mile i Palika su predložili da idu
da biju Jevreje u susedno selo i dečak je pristao. Jedva je dočekao da ruča i da odu. Spremili su neke
gumene palice i štapove. Kad su ih Jevrejska deca videla svi su se razbežali po kućama sem jednog koji je
pobegao u jednu staru školu i njih trojica su krenuli za njim. Pripovedač ga je video i rekao Miletu i onda je
došao i Palika i rekao mu da on stoji na vratima i da mu ne da da izadje ako krene napolje. Krenuli su da ga
udaraju i jure. I u jednom trenutku dete se našlo tačno na vratima. Oči u oči sa dečakom. Ruka mu je bila
sroz krvava. Samo je malo pomerio dečaka i otišao. Mile i Palika su se samo okrenuli i otišli. Dečak je išao
za njima ali oni nisu hteli da ga vide. U jednom trenutku na mostu kad ih je stigao Mile se okrenuo i
pljunuo ga. To ga je mnogo pogodilo jer nije znao šta da radi. Kasnije su ga sva deca ismevala i on se samo
krio. Nije znao kome da se poveri a ni kako da postupi jer je hteo da se druži sa drugovima ali nije mogao
da bije drugu decu. Malo po malo počeo je opet da se druži sa njima jer su oni to ili zaboravili ili su mu
oprostili.)

114
57. HUMOR I MELANHOLIJA U BAŠTI SLJEZOVE BOJE BRANKA ĆOPIĆA
(1915-
Priče koje iz perspektive odrasle osobe reaktuelizuju doživljaje iz detinjstva na način u
kojem se prelamaju dva iskustva, dve slike sveta. Udvaja se svet detinjstva i svet
odraslih.
Priča bašta sljezove boje
U prvom delu ove zbirke preovladjuje dvojstvo prošlog i sadašnjeg sveta. Junaci
dogadjaja su deda i unuk. Dogadjaj je vidjen u naknadnom prisećanju. Kazuje ga
pripovedač koji je i narativni subjekt priče. Dinamički motiv u kojem se pripovedačev
deda javlja kao „neznajša u bojama“, pokreće priču. Nerazlikovanje boja znak je
relativizacije tj. veštih ili pouzdanih istina o svetu i životu. Kao što je za dedu slez mogao
biti i modar i crven, tako je i za unuka vuk mogao da bude i jeste zelen. Ona u sebi
sažima prošlost i sadašnjost, svet dečaka u prvom razredu osnovne škole i svet bivšeg
dečaka koji u retrospektivi, nakon pola veka, sećanjem obnavlja dogadjaj.
Na nešto drugačiji način oblikovana je slika detinjstva u priči „DJEČAK SA TAVANA“.
To je ustvari lirski narativni esej o godinama izmedju „sedme i dvanaeste“. Kraj ne vraća
priču na početak. Ne vraća je u dane koji su jesen života, već ranom scenom preseca sliku
zrenja jedne dramatične mladosti. Pomenuti početak priče ustvari je pohvala davno
minulom vremenu koje u subjektu priče nikako da „ostari sećanje na tavan pun tišine,
prepun iznenadjenja, krcat smirenim tajnama“. Nostalgija pripovednog čina preplavila je
prostor Ćopićeve priče, presecajući je na kraju crvenom niti rata.
Harmonična slika detinjstva predstavljena je bojom plavog sleza u prvom delu zbirke.
Ratna neravnoteža u ranoj mladosti junaka priče i njenog pripovedača učinila je da ti ratni
dani postanu crveni. Stoga jedan naspram drugog stoje „Jutra plavog sljeza“ i „Dani
crvenog sljeza“. Središnji deo zbirke fiksira doba detinjstva. Na doživljajnoj mapi toga
doba, tačnije u njenom centru, nalazi se tavan ujakove kuće. Tavan je topos na mapi priče
o odrastanju. Prašina minulog doba prekrila je tavanske stvari, dala im zagonetan i
tajanstven izgled. Pod tom prašinom minulog vremena krije se jedan davni svet. Njega
oživljava mašta radoznalog dečaka. Ali takav prostor na dramatičan način lomi ratna 42.
godina, tj. bomba koja je razorila ujakovu kuću i tavan.
Takvo je u Ćopićevoj Bašti sljezove boje-plavo nebo detinjstva zasenčeno crvenom
bojom rata. Tako „jutra plavog sljeza postaju „dani crvenog sljeza“, tako jutro života biva
pomućena dobom odrastanja i zrenja koje ozaruje crvena boja ratnog stradanja. U
Ćopićevim pripovetkama humor biva sve više prožet setom i melanholijom (tugom i
potištenošću). Mali čovek i veliko dete u „Bašti sljezove boje“ žive u istom liku.
Bašta sljezove boje
Dečak se seća svoga dede i toga kako deda nije znao više od 4 boje i nije znao da razlikuje boje. Uvek se svađao sa i
govorio da je sljez koji raste kraj njihove kuće čas crven čas modar. Svadjao se i sa svojim bratom jednom da je lisica
crvena. Najgore je bilo jednom kad je učiteljica pitala dečaka koje je boje vuk a on kaže, jer mu je deda tako rekao, da
je vuk zelene boje. Učiteljica ga je povukla za uši i rekla da ne lupa i da je njegov deda glup. Deda je otišao sutradan
kod učiteljice i pretio joj i zato je odležao 7 dana u zatvoru. Kada se vratio rekao je unuku da više ništa ne govori na
časovima. Posle pola veka dede više nema a dečak i dalje ne zna koje je boje sljez koji raste iza kuće.
Dječak sa tavana
Dečak se seća kako je sa svojim rodjakom svake jeseni istraživao ujakov tavan. Jurili su golubove, igrali se i tražili
stare stvari na tavanu. Kad su otkrili književna dela čitali su. 1942. su bombardovali ujakovu kuću i tavana više nije
bilo, više nije bio taman i bez svetlosti. Dečak je gledao razgolićen tavan i pomislio da li ima još neki neotkriven kutak.
Posle dosta godina i dalje gleda taj tavan a njegov rodjak mitraljezom rešeta avion koji mu dolazi u susret.

115
59. VLADARI KAO DECA U KNJIZI ZA MARKA SVETLANE VELMAR-
JANKOVIĆ
U svojoj ključnoj temi i narativnoj strukturi pripovetke S.V.J. sadrže čudesni
element. U njima je natprirodni dogadjaj nadgradjen realističkim okvirom koji ima i jasne
istorijske naznake.
Zbirka pripovedaka Knjiga za Marka Svetlane V.J. tematizuje doba srpske
srednjovekovne države prikazujući značajne vladare nemanjićkog doba u specifičnom
praistorijskom trenutku-u vreme kada su bili deca. Iako vladarska deca, ovi dečaci su
prikazani kao nejaki, uplašeni, nesvesni svoje snage. Pripovetke prikazuju njihove
prelomne i unutarnje borbe, trenutke samospoznaje unutrašnje snage koji najavljuju
buduće velike ljude. U tekstu su prisutna stalna poredjenja srednjovekovnog i urbanog
načina života koja čitaocu predočavaju sličnosti i razlike udaljenih vremenskih epoha.
Bajkovite pripovesti završavaju se dodacima zasnovanim na istorijskim podacima.
Ti junaci su: Nemanja, Rastko Nemanjić, Uroš, mali Dušan, nejaki Lazar, Stefan
lazarev sin i dečak Marko, svaki od njih postaće odvažna ličnost. Otkriva svet
srednjovekovnih junaka povezujući ih sa našim dobom.
„BILJKA HRANITELJKA“ Prvi je u tom nizu, satkanom od venca čudesnih
pripovedaka, dečak Nemanja ili sin župana Zavide. On, kao i drugi junaci u ovoj knjizi,
razume nemušti jezik prirode i svega što u prirodi živi. Tako se Nemanja sporazumeva i
sa mravima. Njih povezuje i pomeže im čudotvorna biljka hraniteljka. U tom savezu
Nemanja sa braćom oslobadja ulovljenu medvedicu. Pobedjuje i dvojicu zlih momaka u
crnim odarama. Oni su postavili zamku, a onda napali braću videći da zamku raskivaju.
Na kraju se Nemanja pokaje što se priseti kako je i sam hteo da meče ukrade od majke. U
komentaru priče sledi nauk: na čudotvornu biljku Nemanja nije zaboravio ni kada je
postao slavni srpski župan Stefan Nemanja.
Slučnu poentu ima i pripovetka „ZLATNO JAGNJE“. U njoj mali Rastko
Nemanjić, strašno se plašeći vukova, dugo izaziva podsmeh braće. Jedan san prekida
njegovu moru. U snu se javlja zlatno jagnje. Ona savetuje Rastka da sutra kad sretne
vuka, savlada svoj strah, sapovedi zveri da sedne i ona će ga pokorno poslušati. Tako i
bude. To je bilo moguće jer se Rastko zagledao u sebe i pobedio svoj strah. Osim toga
dečak je znao nemušti jezik i zveri bi mu se pokoravale, gde god bi se pojavio. Stoga je
vuk postao stalni pratilac i zaštitnik županovog sina koji se zamonašio i postao sveti
Sava.
U pripoveci „PLAVETNA RIBICA“ pripoveda se o „udobnom ropstvu“ malog
Uroša, sina srpskog kralja Milutina. Prelapa plavetna ribica u bisenom potoku pomaže
Urošu i spasava ga otkrivajući uzane vodene prolaze. Ribica kao vodeni duh, savetuje
Uroša da ne postane kralj, jer će mu kruna doneti veliku nesreću. U komntaru pripovetke,
pokazaće se da se obistinilo proročanstvo. Po povratku iz zatočeništva Uroš je zatekao u
Srbiji nezadovoljstvo plemića upravom njegovog samoživog i okrutnog oca, a Uroš je
imao lične razloge za nezadovoljstvo i pobunu. Zato ga je otac oslepeo i sa porodicom
poslao u progonstvo u Carigrad. Po smrti Milutinovoj, pokazalo se da Uroš nije sasvim
slep, pa je tako postao srpski kralj Stefan Uroš III Dečanski.
Pripovetka „DEČAK I SOKO“ se nadovezuje na prethodnu. Ovde je junak priče
Urošev sin Dušan. Zatočenoj porodici, svojom starateljskom brigom, olakšava teške
carigradske dane car Andronik II. Živeći pod nadzorom i prismotrom u strahu da ih
osvetnička ruka Uroševog oca ne stine u lepom i bogatom manastiru usred Carigrada

116
Urošev sin Dušan je odlučio da upozna veliki, raskošni i tajanstveni grad. I kad umakne
budnom oku stražara i nadje se u lavirintu gradskih ulica, brzo će mu proći dan. Tek u
suton shvata da se izgubio u velegradu i da neće umeti da se vrati u manastir. U tom
trenutku Dušan se silno uplaši. Tada soko poleće sa dečakovog ramena i provodi ga kroz
tamne lavirinte vizantijskog mealopolisa. Ali, Dušana sustižu i napadaju. U borbi za život
i smrt preokret donosi soko koji se svom žestinom ustremi na progonitelja. Soko postaje
dobri duh i spasitelj. Pojava stražara iz manastirskih zidina konačno označava i kraj
dečakovih iskušenja. Tako u pouci stoji kako je mali carigradski sužanj postao i
najmoćniji srpski vladar.
U pripoveci „ZMIJOLIKA KOŠULJICA“ junak je mali Lazar, javlja se u ulozi
dečaka koji druguje sa zmijama razumevajući ono što mu govore. I ovde neki stranac u
crnoj zakrvavljenoj odori ima nečiji nalog da motri na Lazara i da ga zarobi. Zmije
onemogućavaju zlog stranca da ugrozi dečakov život. I kad više ne bude dečak, Lazar
nosi zmijin svlak koji ga od svakog zla štiti sve do Kosovske bitke.
Pripovetka „STEFANOVO DRVO“ govori o Stefanu Lazareviću, ovde se
pojavljuje uloga dobrog duha čiji je stanište u drvetu. Tem ispovedanjem tom duhu
Stefan se oslobadja strepnje. Kulminacija redovno donosi veliko iskkušenje i opasnosti za
malog junaka. U tom času u radnju se upliće dobri duh. On pomaže dečaku u nevolji,
utičući tako na rasplet priče. I ovde junak zna jezik prirode, pa mu duh i pomaže.

117
60. KRATKA PROZA ZA DECU DUŠANA RADOVIĆA (1922-1984)
Analizirajući priče za decu Dušana Radovića „Pričam ti priču“ ne znači otrivati u njima
ono šta je pisac hteo da kaže, već ono šta bi pisac hteo da mu se veruje. Radović sa
decom razgovara, uvažavajući ono što deca žele da čuju i opredeljujući toj želji ono što bi
on hteo da im kaže. U pričama D.R. fiksirana ju dva vremena: jedno vreme predstavljene
stvarnosti, a drugo je vreme pripovedanja, vreme u kome su prisutni i pripovedač i
čitalac.
Ono što smatra bitnim za dečju umetnost ogleda se u PRIČI ZA GORANU. Priča
treba da bude nova, zanimljiva i neobična. Deca traže da priča uvek bude drukčija. Jedan
od mogućih načina je da se priča naopačke: nije bila jedna devojčica, i nije imala crvenu
kapu i nije se zvala crvenkapa (priča za Gordanu). Da bi istakao izvesne probleme našeg
svakodnevnog života, koristi model izmeštanja odredjenih pojava iz jednog sveta u drugi.
U priči KROKODOKODIL, uplašeni i napušteni Krokodokodil je životinja koja
ne pripada dečjem svakodnevnom iskustvu ali se u njoj dete može vrlo lako prepoznati.
U priči KAKO JE KIT POSTAO DOMAĆA ŽIVOTINJA; PRIČA O KRALJU
PUŠI; dominiraju fantastična svojstva prostora. Groteskna slika kitove utrobe u kojoj je
nastanjeno 49 ljudi, tri porodice u prizemlju, 20 samaca na spratovima, fantastična su
projekcija nekih naših skučenih prostora i života. Priča o kralju Puši je kao bajka, sve je
malo i na kraju sveta je.
Fantastika slična onoj u mitovima nalazi se u PRIČI O MAJMUNIMA; pričama ZAŠTO
DECA ČAČKAJU NOS. Model objašnjavanja postanka sveta primenio (paradirao) je
objašnjvajući kako su majmuni dobili repove. Svakuda rasprostranjena pojava da deca, uz
sve grdnje, čačkaju nos.
Junaci Radovićevih fantastičnih priča su krokodili, miševi, mačke, majmuni, kitovi,
dugmeta, štipaljke, princeze male kao zrno bisera, kraljevi koji se zovu Puša i koji su
samo tri frtalja kralja, deca koja čačkaju nos..
TEME kojima se bave priče D.R. su: odnos izmedju tradicije i savremenog života,
kolektivnog i individualnog shvatanja, izmedju stvarnosti i čovekovih želja, krivica,
strah, usamljenost i neshvaćenost.
Priča za Gordani
Jenom su Gordana i dečak bili u poslastičarnici i jeli su kolače i Gordana je skakala na jednoj nozi. Kada su joj rekli da
ne skače ona kaže da će im to platiti ali pošto nisu znali koliko skakanje košta izašli su. Prodavci su im rekli da se vrate
opet ali bez skakanja a oni na to da će se vratiti i da će skakati. Gordani je rekao jedan čiča da ima sedamdeset kila a
ona da mora kući jer ako ima sedamdeset kila mnogo je kasno. To je bio prvi dan a onda je došao treći i stoti i bila je
nedelja a dečak Gordani svaku nedelju napiše novu pesmu. Gordana nije volela ni da ruča ni da spava i da bi lepo
ručala i spavala moralo je da joj se ispriča po jedna priča za spavanje i za ručak. Jednom je dečak pričao Gordani priču i
ona se ljutila jer sve priče počinju isto bio jednom jedan. Onda je dečak pričao nije bio jednom jedan i nije ima.... Ali i
to je Gordani dosadilo i htela je opet da priča kao pre.
Krokodokodil
Bili jedan krokodil i njegova žena i imali sina krokodokodila. Sin nije hteo da sluša i bio je nevaljao. Otac ga jedan dan
odvede u šumu, zaveže ga za drvo i ostavi ga da ga pojedu pošto nije bio dobar. Naišao je miš i kad mu je krokodokodil
rekao da ga pojede miš se uplaši i pobeže pod list. Miš mu reče da ne može da ga pojede jer jednom kad je jeo
krokodila ubo se na žicu. Drugog dana dodje zmija i krokodokodil je zamoli da ga pojede jer nije bio dobar. Zmija se
uplaši i pobeže na drvo. Reče da neće da ga pojede jer nije bio dobar. Trećeg dana je došao mrav i popeo se na
krokodokodilovu nogu jer je mislio da je zemlja. Mrav mu reče da će da ga pojede i da će početi od noge.
Krokodokodil ga je non-stop pitao da li ga je pojeo i mravu više dosadi i reče da ga je pojeo i da može da ide kući.
Otišao je kući i rekao da ga je mrav pojeo i da će stalno biti dobar. I bio je dobar i više ga n iko nije pojeo.
Kako je kit postao domaća životinja
Kit je velika životinja i da bi postao tako veliki mora mnogo da jede. Neki kit Bili živeo je u Severnom moru. On je
svaki dan jeo ribe i pošto mu je to bilo malo morao je da guta i ljude. Za 6 meseci progutao je 49 ljudi. U njegovom telu
u prizemlje naselilo se 3 porodice a u gornje spratove 20 samaca. I bilo im je mnogo tesno. Kit je morao da jede 3 puta

118
dnevno kako mu je mama govorila. Ljudi su znali da pojede još ljudi i ako to uradi njima će biti još tesnije. Zato su
odlučili da oni sami hrane kita. Pravili su mu doručak ručak i večeru, a kit je od tada samo jeo konzerve sa potopljenih
brodova, alge i po koje drvce za potpalu. Bilo mu je mnogo lepo jer nije razmišljao o tome šta će da jede toga dana.
Zašto deca čačkaju nos
Deca obično kada su mali čačkaju nos. Jenom je jedan dečak čačkao nos i iz njega je izašla kamila. On se igrao sa
kamilom dva dana i ona mu je dosadila. Poželeo je drugu igračku i pošto je imao čarobni nos izašla je Gazela. I sa njom
se igrao dva dana i poželeo nešto novo. Ali nos se pokvario i više nije mogao da poklanja dečaku igrače. To su
verovatno čula i ostala deca pa zato čim se rode čačkaju nos. Ne znamo da li će još nečiji nos postati čaroban ali i ako
postane verovatno neće dobiti kamilu jer su one istrebljene nemilosrdno. Danas ima drugih zanimljivih stvari kao što su
klackalica, traktor, telefon, bicikl, trotinet. Samo uvek treba staviti maramicu na nos, da neka od tih stvari ne padne na
zemlju i da se ne pokvari.
Priča o majmunima
Majmuni su ranije imali umesto repova kišobrane i tako su se sklanjali od kiše i sunca. Ali pošto oni žive po šumama
njima su se ti kišobrani iscepali i ostali su im samo drške. Pošto nisu znali šta će sa tim drškama dosetili su se da se
obese za granu i vise naglavačke. To im je smešno i onda se smeju.

119