''Lirika Itake'' Miloš Crnjanski

Jedina pesnička zbirka M. Crnjanskog je ''Lirika Itake''. Izašla je 1919. u

Beogradu. Zbirka ima 56 pesama, 5 pesama nije uvršteno u zbirku i one su
štampane u periodu od 1917. do 1919. U pesnički opus M. Crnjanskog ulazi i
njegova programska pesma ''Sumatra'' objavljena 1920. u SKG. Do 1929.
Crnjanski će objaviti još dve poeme ''Stražilovo'' i ''Serbiu'' uz još 12 pesama.
Poema ''Lament nad Beogradom'' je objavljena 1962.
U ''Lirici Itake'' Crnjanski je pokušao da ostvari kružnu, prstenastu kompoziciju.
Uvodna pesma naslovljena je kao ''Prolog'' a poslednja kao ''Epilog''. U pitanju su
autopoetične, programske pesme koje najavljuju jedan nov pesnički svet koji će
provocirati i u najvećoj meri biti antitradicionalan. ''Lirika Itake'' se tako pojavljuje
kao zbirka koja izvrće uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesništvu a
posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnik-
povratnik-pesnik, neće laskati i veličati patriotizam već će ''udarati u sasvim
druge žice''. To će biti poezija kako Crnjanski kaže u ''Objašnjenju Sumatre'' koja
donosi ''nemir, prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju''. Opšta stilsko-tipološka
odlika ''Lirike Itake'' je parodiranje važećih društvenih, kulturnih i književnih
konvencija. Možda ništa nije toliko sablaznilo tadašnju konzervativnu književnu
kritiku a u dobroj meri i publiku kao prvi odeljak ''Lirike Itake'', ''Vidovdanske
pesme''. Visokoartističnu, profinjenu i cizeliranu poeziju Dučića i Rakića zamenića
poezija jednog ''pustahije''. Sasvim je razumljiva oštra, polemička kritika B.
Lazarevića jer je upravo on 20-ih godina XX veka u književnosti kanonizovao
vidovdansku etiku digavši je na sam vrh vrednosne lestvice. Crnjanski u ''Lirici
Itake'' vrši dekanonizaciju vidovdanskog kulta. Samo iz ove perspektive možemo
prihvatiti snižavanje srpskog nacinalnog i istorijskog panteona u pesmi ''Naša
elegija'' (Gračanica, Takovo, Marko Kraljević). Samo iz tog ugla možemo razumeti
groteskno izobličenje vidovdanskog hrama u pesmi ''Groteska'' (hram sa crnom
sfingom na sebi umesto krsta a hramom se šeće mesec).
Crnjanski ne parodira samo tradicijom osveštane simbole istorije i kulture već i
sam lirski žanr odnosno morfološke i funkcionalne osobine žanra se dovode u
delimičnu ili potpunu opreku. Crnjanski namerno upućuje na žanr i njegove
morfološke osobine naslovljavajući pesmu sa ''Molitva'', ''Himna'', ''Oda'',
''Zdravica'' a tematski sadržaj daje u oštroj suprotnosti sa samim žanrom. Tako
naslov pesme izneverava ulogu metateksta, a uz to se postiže i efekat
izneverenog očekivanja kod čitaoca. Pesnik tako u potpunosti uspeva da epatira,
sablazni, šokira i isprovocira. Tako u ''Molitvi'' Crnjanski parodira
visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, ''Oče naš''. U ''Himni''
zadržavajući podignut ton himničnog žanra i pominjuči vladaoca neba i zemlje
odmah na početku, pesnik obrće vrednosni poredak, poriče postojanje Boga i
jedan vanvremenski autoritet zamenjuje biološkim supstratom – krvlju.
Parodiranje lirskog žanra nije novina avangarde. Sličan primer nalazimo u
''Utopljenim dušama'' V. P. Disa u pesmama ''Idila'', ''Jutarnja idila'' ili
podoknicama ''Promenada'' i ''Pod prozorom''. Međutim, Crnjanski ide korak dalje
od Disa. U ''Odi vešalima'' Crnjanski uzima vešala za predmet poezije čime on
ustvari bira predmet koji se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i
ledi osmeh jer simbolizuje samu smrt.
Kategoriju ružnog u oba svoja vida, groteskno i karikaturalno, uveo je u našu
modernu poeziju S. Pandurović u ''Posmrtnim počastima'' iz 1908. Zato ne može
a da nas začudi činjenica da upravo Pandurović nije razumeo pesničke slike
''Lirike Itake''. Crnjanski čak eksplicitno, pripremajući tako čitaoca, dve svoje
pesme naslovljava kao ''Karikatura'' i ''Groteska''. Sve osobine rane lirike M.
Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske jer je groteska u
ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i u isti mah i posledica remećenja jednog
opšteg poretka u kulturi i književnosti. Groteskne slike, sablasne koliko i strašne
prepoznajemo čak i u erotskim pesmama M. Crnjanskog. Spoj erotskog i
destruktivnog postaje opšta stilska odlika rane poezije M. Crnjanskog. Čini se da
ni u čemu Crnjanski nije toliko daleko išao čak do donjeg praga kulture koji ukida
razdvajanje erotskog od nasilja i zločina. Strašne, sablasne i jezive su pesničke
slike iz ''Tradicije'' i ''Pesme'' u kojima na taman i užasan način Crnjanski vezuje
porodilju za blud, za ubicu i krv. I motiv mrtve drage je transformirasan kod
Crnjanskog. Dok je kod Kostića, Radičevića, Disa motiv mrtve drage bio
posrednik između ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav se neposredno dotiče sa
smrću uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U pesmi ''Mramor u vrtu'' dat je
groteskni spoj erotskog (koža obnažene drage), nasilja (muška prosuta krv) i
opasnosti, straha (zmija) koji je uz to ukoviren ljubavlju u neposrednom dodiru
sa smrću. ''Mrtva si mi gola'', kaže Crnjanski u prvom stihu pesme spajajući Eros i
Tanatos.
U pesmi ''Moja Ravanica'' sablažnjava spojem nespojivog i doseže do blasfemije.
Bogorodica se ovde pojavljuje kao sveto biće ali i jedina dragana pred kojom
lirski subjekat kleči, koja izmamljuje njegov bludni pogled ali koja ga i poništava
jer ga odbacuje.
Dinamizacija opisa je opšta pojava u književnim pokretima avangarde posebno u
futurizmu. Kod Crnjanskog ovaj postupak je vrlo čest, tesno je povezan sa
sumatraističkim doživljajem prirode i podrazumeva neophodne promene u jeziku
posebno u sintaksi. Tako pesnik kaže kada ga se sete, šume se stidno i radosno
zarumene. Stidno i radosno upućuju na erotski doživljaj prirode. Erotsko je, u
stvari, projekcija pesnikovog unutrašnjeg doživljaja na samu prirodu. Erotizovani
pejzaž u koji pesnik unosi opsesivni Bogorodičin lik biće savršen okvir za pojavu
mistične erotike u vidu obrade najstarijeg mita koji pamti civilizacija, mit o Svetoj
Svadbi (Hieros Gamos). Tako se pesmom ''Blagovesti'' Crnjanski pridružuje
pesnicima kao što su Sibe Miličić, Momčilo Nastasijević i Rastko Petrović koji su
20-ih godina XX veka okrenuti tzv. četvrtoj dimenziji.
Ako je u pesmi ''Blagovesti'' sadržan odnos prema ''ženskom načelu'' tj.
Bogorodici u pesmi ''Pod Krkom'' dat je odnos prema ''muškom načelu''.
Programski razgrađujući sintaksu, koristeći se protazom bez apodoze (''i da ga
ima'' ''ako me vidi'') pesnik sasvim svesno govori o hipotetičnosti samog ''muškog
načela'' koji je i moguć i nemoguć. Muškom božjem načelu pesnik će, sasvim u
duhu avangardne poetike, pretpostaviti prirodu koja je suprotna kulturi i
konvencijama u koje se sumnja.
Da je ''Lirika Itake'' zaista donela prevrat u reči, osećanju i mišljenju to je jasno,
no da li je ona donela apsolutne promene u stihu, strofi, rimi i ritmu kako je to
Crnjanski eksplicitno tvrdio u ''Objašnjenju Sumatre'' 1920? Ono što je Crnjanski
najviše izmenio su metar i rima. Rima je dekanonizovana, daljinska, dakle u
pitanju je rimoid koji se proteže po vertikali i zahvata sve stihove u strofi i po
horizontali odnosno po dubini stiha idući ka njegovom početku. Pošto se rima
odvojila od metrički utvrđenog mesta i postala pokretna i promenljiva znači da je
metar a sa njim i ritam potisnut u drugi plan dok intonacija izbija u prvi plan.
Otuda se u lirici M. Crnjanskog najviše oseća talasanje melodije. Potiskivanje
metričkog načela u drugi plan kao i pokretanje rime uslovilo je još jednu bitnu
novinu – stih M. Crnjanskog ne poznaje cezuru. Iako sasvim nov u srpskoj poeziji
stih M. Crnjanskog nije slobodan stih jer u njemu prepoznajemo meru
periodičnog ponavljanja, segmentovanja na kojoj se zasniva i tradicionalni stih s
tim što je ta mera kod Crnjanskog iz statike prevedena u dinamičan odnos,
podrazumeva variranje.
''Lirika Itake'' se možda najbolje opisati rečima M. Crnjanskog – to je lirika ''nove
osetljivosti'' koja nema ''protumačenih misli'', ''svakidašnjih metafora'' i ''cile-mile
stihova''. To nije poezija za razbibrigu, to je poezija za proučavanje.