Professional Documents
Culture Documents
ДИКТОГЛОС МЕТОД
ДИКТОГЛОС МЕТОД
Увод
Када је реч о студирању страног језика, па онда и српског језика као страног,
често се наставник налази пред дилемом како различите аспекте наставе ујединити у
један ефикасан ток, који ће, и студентима, и њему самом, донети резултате који су
мерљиви и огледају се управо у најважнијим постигнућима комуникативне
компетенције: тачности и течности током језичке продукције. Наиме, пред
наставником се налази неколико изазова, међу којима се издвајају следећи: потребно је
да разуме издиференцирана знања и интересовања студента као темељ планирања, те
његову спремност на учење; потребно је да испоштује место српског језика на скали
тежине учења језика у правцу издвајања времена за ефикасна појашњења и вежбања;
на концу, потребно је да одговори на потребе студента за повратном информацијом,
корекцијом и самокорекцијом. У пракси се ови изазови претварају у неколико задатака.
Када је језичка јединица за увежбавање одређена (а на претходним часовима или на
истом, дужем часу, објашњена и делимично писаним вежбама утврђена), тема одабрана
и формулисани комуникативни циљеви студената у оквиру дате теме, потребно је наћи
такав оквир вежбе у ком ће студент развијати своје задате комуникативне компетенције
и заправо остварити комуникативни циљ одређен у току саме припреме часа. Тада се
поред ослањања на одређени уџбеник, а понекад и мимо тога, чини захвалним
користити шему: preparation, presentation, practice, performance.
Пошто дати метод посматрамо као део редовне наставе, пре самог слушања
транскрипта пажљиво ваља планирати уводни део часа. У оквиру припреме студената
за извршавање задатака увод има двоструку функцију: активира позадинско знање о
теми часа/текста и подсећа студенте на вокабулар који ће се појавити у тексту, или чак
уводи у нови мањи вокабулар. С обзиром на то да је време за овај увод веома
ограничено и не треба да захтева много менталне енергије, наставник треба да се
фокусира на што једноставније вежбе или увођења, као што су попуњавање
колокацијских облачића или празнина у тексту траженом речју, описивање слике или
кратка питања која упућују ка садржају текста и активирају или обнављају вокабулар.
Такође, студентима се може понудити кратка листа с речима која се анализира и
прочита. З. Васиљевић у уводном делу часа помиње и могућност израде једноставнијих
граматичких вежбања која обнављају јединицу укључену у текст, а коју је неопходно
утврдити и провежбати. Commented [V2]:
Commented [V3]: Овде додати који увод сам користила у
датој јединици
Диктоглос се може изводити у групи од неколико студената, а може и у
индивидуалној настави, при чему у раду с групом треба више пажње посветити
временском оквиру вежбе. Наиме, да би сваки корак вежбе био сврховит и студент
постао свестан учинка, важно је мерити време за изведбу једног сегмента и
ненаметљиво студенте водити ка следећем кораку. Због тога би било корисно студенте
на самом почетку вежбе упознати с овим методом и објаснити колико задатака се
налази пред њима и затим им пред сваким појединим задатком дати прецизне
инструкције шта се од њих очекује. Наиме, студенти често теже да прескоче период
неизвесности на пољу тачности, који ова вежба подразумева, те је на наставнику да
координира њиховом пажњом. Commented [V4]:
Commented [V5]: Како, дати пример? Односно приером
појаснити
Након активирања вокабулара и општег знања о теми, наставник чита или пушта
снимак први пут нормалном брзином. Приликом овог првог слушања студенти не треба
ништа да записују или да читају. Они се само концентришу на оно што чују и од њих се
тражи да слушају пажљиво и уоче основну тему текста. Након што студенти на
матичном језику или језику споразумевања кажу о чему мисле да говори текст, долази
на ред друго слушање (које је и последње). Студенти се упућују да на папиру (који
имају или који је припремио наставник, с одвојеним колонама за белешке и
реконструкцију) хитро исписују све главне идеје које чују, тачније, фразе и
информације унутар њих. Они заправо хватају белешке на начин веома сличан ономе
како чине студенти на факултетима – прате говор наставника/снимак и труде се да
запишу што више у тезама, слажући их једну испод друге.
Када је реч о српском језику, познато је да обилује различитим начинима за
изражавање мање-више истих мисли и идеја, а није лако ући ни у смисао „кратких“
речи, енклитика, проклитика спојених говорним језиком у један целовит звук. Због тога
се у настави, а нарочито поводом вештине слушања, можемо срести са студентима који
се „плаше“ непознатих речи, жале се на своје потешкоће у разумевању и слушању, или
се клоне непознатог реда речи у тексту. Њих треба охрабрити тако што ћемо (макар за
неко време) друго читање организовати по секвенцама. На пример, најблажи начин
диктирања је да наставник чита реченицу по реченицу и након сваке прави паузу од пет
до десет секунди, у којој ће студенти имати времена да запишу оно што су чули.
Свакако, студентима који слободније улазе у комуникацију и не дају се збунити, ни
зауставити свим оним спојевима или „малим речима“ које чују од изворног говорника,
овакво сегментирање није неопходно. На наставнику је да процени или испроба оба
начина и види с којим се група осећа лагодније и који омогућава праву меру изазова и
сигурности.
Све оно што следи након фазе реконструкције у коју није активно укључен
наставник различито је описано у литератури за поступак диктоглоса. Међутим, вежбе
се у основи и пракси окрећу око следећег: коментарисања тачности и упоређивања с
текстом оригинала путем слушања или читања транскрипта. Који год метод од
гореспоменутих био коришћен, када је реч о вежбама слушања, свакако је важно
студентима обезбедити повратну информацију непосредно након слушања (тачније у
оквиру једног часа) како би могли текст чути још једном, проверити своје претпоставке
и одмерити разумевање након реконструкције. Обавезан и нужан начин давања
повратне информације укључен у диктоглос јесте самокорекција. Заправо, након што
је група (уз помоћ студента или наставника) поставила претпостављени текст на таблу,
он је спреман за следећи корак – самоисправку. У овом делу поступка наставник опет
нзлази из улоге онога ко исправља. Тема самокорекције је један велики изазов за
предаваче страног језика одраслим људима, јер су позиције наставника (у смислу
ауторитета) и студента у савременом процесу наставе често померене и подразумевају
уважавање личности студента и активан однос студента према сопственом знању и
незнању – наиме, важно је омогућити студенту да буде подржан, да сам уочи своју
грешку и покуша је исправити. У том смислу је самокорекција као поступак у тесној
вези са повећавањем комуникативне компетенције студената, те важан извор
евалуације знања. Поменута фаза поступка насловљена је као самокорекција да би се
истакао значај учешћа студента у анализи свог текста и да би му се омогућило да се
сада још активније њиме позабави. Текст је на табли, двоструко промишљен, учвршћен
и може се сагледати као једна целина. У процесу самокорекције, или коментарисања
језичких јединица (како је углавном мање прецизно наведено у литератури), студент је
суочен с белом таблом и текстом, што може бити претеће (кад има више страха од
грешака) или изазовно (кад позитивна трема надвладава несигурност). С обзиром на
ове танане разлике у осећањима студената, за њихову добробит у учењу је најбоље да
се наставник повуче и дозволи суочење студената и њихове творевине. Наиме,
наставник чита реченицу по реченицу и подстиче студенте да сваку од њих провере и
сагледају, процене да ли је по њиховом мишљењу коректно и смислено написана.
Временски оквир у овом делу вежбе мора варирати зависно од групе. Показало се
корисним за анализу понекад сачекати студенте и дати им који секунд више да
размисле о реченици. Оно што наставник свакако треба да избегне јесте објашњење по
страни које би заузело више од минута. Због тога је важно обазриво одабрати или
саставити текст диктата и унети само познате граматичке форме. Студенти тада Commented [AP6]: Давно поменути, треба поновити, а не
користити деиксу. Онда „студената“ избацити, тамо користити
исправљају неку јединицу и наставник то исто чини на табли, пратећи упуте студената. деиксу „њихове“.
Закључак
Искуство у раду са шест група студената узраста од 25 до 60 година, приликом
неколико поновљених процедура је показало да су они скоро стопроцентно били
задовољни овом вежбом, односно методом, те да су захтевали да се вежба чешће
изводи јер је налазе занимљивом, опуштајућом и надасве корисном у стицању вештина
слушања и конверзације, двају највећих потреба студената страног језика. Издваја се
само једно делимице непријатно искуство у раду са студентом који није пронашао
позитиван изазов у фази реконструкције и самокорекције, односно у кориговању својих
грешака без директног упућивања наставника. С обзиром на то да је реч о
индивидуалном полазнику, наметнуо се закључак да је диктоглос процедура пре свега
погодна за рад у групи, где се елемент стида или непријатности уз шаљиви тон међу
колегама лакше неутралише. О корисности диктоглоса је могуће говорити уз помоћ
навода З. Васиљевић, која износи седам конкретних предности метода диктоглос: он
комбинује групни и индивидуални рад; развија комуникативну компетенцију јер
студенти за ограничено време морају ефективно да користе језик и користе га
спонтаније него што то чине у типичној дијалошкој методи; студентима је омогућено
да испробају своје језичке фразе и комбинације; диктоглос промовише аутономију
студента (Vasiljević, 2010: 46). Дакле, осим што мора да идентификује поједине фразе и
покаже основно разумевање (на шта се најчешће своде вежбе слушања), студент мора
да повеже реченице у једну смислену целину; омогућено је студенту да разуме обрасце
по којима се речи и синтагме повезују у реченице и да усвоји природан ред речи;
такође, рад у групи омогућава да стидљивији студенти лакше изнесу своја запажања и
записе. Приметно је и представља правило да студенти након (само)корекције,
приликом презентације, интервјуа или дијалога имају потребу да примене стечена и
усвојена правила у вежби тако што чешће и брже уочавају своје грешке у говору и
лакше их исправљају, с већим нивоом самопоуздања и без великих пауза.