Описивање је веома значајан облик језичког комуницирања.

Оно је заступљено у
свакодневном разговору, јер је неопходно за јасно представљање суштинских односа
између предмета, ствари, бића и других појмова и појава у свакој животној ситуацији.
За описивање нису неопходне неке посебне околности, већ се оно користи кад год се
дође у додир с појмовима који у обичном комуницирању у датом моменту имају
посебан третман.
Описивањем се приказују углавном спољашње особине предмета, бића, пејзажа,
портрета и других садржаја. Овим обликом изражавања утиче се на развој визуелне
културе ученика, посебно на развој посматрачких способности. Без доброг посматрача
нема доброг описивања.
Описивањем се не постижу сви циљеви ако се оно сведе само на сувопарно и
неповезано набрајање особина посматране појаве. Најважније код описивања је
откривање битних својстава и њихова језичка конкретизација. То значи да није довољно
да ученик саопшти како је неки предмет велики или мали, овог или оног облика, или
какве је боје, мириса, укуса и сл, него ученик треба да се навикава да основно одређење
доведе у везу са другим сличним појмовима кад год је то могуће.
Обзиром на позицију описивања, опис може бити објективан (реалистички) и
субјективан (лирски, сликовити). У реалистичком описивању искључује се свака
субјективност. Предмети и појаве се описују онакви какви јесу. Код лирског описа
долази до изражаја субјективност, емоционални став према ономе што се посматра.
Овај опис је пун пјесничких украса.
Према нивоу креативности опис може бити репродуктивни и продуктивни.
Репродуктивно описивање је фотографско, а продуктивно стваралачко.
Према учешћу чула опис може бити: визуелни (посматрачки), аудитивни (слушање),
олфактивни (мирис), густативни (укус) и тактилни (додир). У млађим разредима опис је
углавном визуелни.
По предмету описивања опис може бити: опис природе, опис портрета, опис ентеријера,
опис екстеријера, опис предмета, опис бића, опис слика, опис природних појава, опис
сложенијих односа међу предметима, бићима и појавама.
Описивати се може непосредна и посредна стварност. Непосредну стварност чине
разни предмети, простори, лица, појаве и сл, а посредну слике, фотографије, модели,
географске карте, графикони, таблице итд.
Методичка структура часа описивања:

 Припремни разговор,
 Најава наставне јединице,
 Посматрање – колективни рад,
 Уочавање појединости и њихова анализа,
 Упоређивање појединости,
 Асоцијације по сличности или супротности,
 Уочавање односа и релација,
 Индивидуално описивање ученика – синтеза,
 Самостални и стваралачки рад ученика,
 Домаћи задатак.