Kafana- obična i svakidašnja gungula u kafani ljudi koji se mimoilaze, vrata koja se otvaraju i zatvaraju s

treskom. Meša se vatreno i glasno raspravljanje penzionera o narodnim pitanjima, pretrpano nemačkim
rečima. Okolo, na svojim stalnim mestima stalni gosti kafane zaklonjeni novinama koje su prošarane
raznim konfiskovanim stupcima. Vreme- natušteno junsko popodne. U kafani su Gavre Djaković,
Bosanac, Sremac i brucoš. Gavre je neraspoložen, ali ne može da spozna zašto. Osećao je u sebi nešto
slomljeno, satrveno, teskobno. Kada se to desilo i zašto je došlo iznenada nije znao. To ga je teralo da
ode iz tog bljutavog života u kojem je živeo više od osam godina. Medju tim svetom i on je proveo osam
godina, ali je osetio neodoljivu potrebu da ode, utekne od njih, da ih ne vidi i ne msili na njih. Činilo mu
se da će da odahne kada ugleda vrletne planine svog kraja. Izašao je na ulicu- sve je blatnjavo posle kiše.
Gradaji idu po strani, a seljaci sredinom ulice gazeći blato. On se žurio kroz omilu, trudeći se da ne opazi i
ne pozdravi nikoga. Ugleda dugačku povorku mladih klerika- svi crni. Oni su se kretali lagano i unosili u
sveže predvečerje puno smeha i mldoh žviota nešto mračno i turobno, nalik na sprovod. Pozdravljaju
kanonika (mali, zabrekao u salo, zadovoljan i spokojan). Na stanici se dosadjivao, čekao voz i posmatrao
društvo oficira koji su se glasno razgovarali nemački, grohotom se smejući i praveću glupe i drske
primedbe na račun žena koje suprolazila. Prijala mu ej lupnjava vozova i mašina koje su jurile, a tu je i
trčakranje nervoznih činovnika sa madjarskim uzvicima i psovkama. Najednom je pomislio iako se trudio
da ne misli- „kuda ja to dodjavola idem?“. Ličani- dizali galamu, vikali, smejali se, gurali, unosili su medju
svet svoju dobrodušnu i prostu zabunu. Činovnici su se na njih otresali madjarski. U vozu je pokušavao
da zaspi, ali jedino što mu je uspevalo je da zapadne u neku vrstu poludremeža, punom strašnih
prividjenja i trzao se svaki čas. Kad god je otvorio oči video je u uglu malog čovečuljka, nakostrešenog,
mršavog i kržljavog, šćućurenog i zgurenog sa golemim zavežljajem iznad glave ispod kojeg je izgledao
još strašniji, kržlajviji sa preplašenim očima. Voz je ličio na nemirnu i nesrećnu životinju koja juri preko
mrtvih predela kroz jednu vazda istu noć kao da traži puta koeg nema. Gavru je sve to umaralo- vožnja,
misli, sakati natpisi u vozu, nepomični čovečuljak sa zavežljajem nad glavom. Selo- kada se probudio prve
noći u svojoj kući preplašio se od ravnodušnosti koju je osećao u sebi. Uspomene na prijatne dane više
ništa nisu značile, ponavljao je reč „kuća“ ali ništa se u njemu nije maklo, potreslo ga. U putu do kuće
neprestanoje čekao i tražio pogledom Unu kao daima nešto da joj kaže. U kući ga nije dočekala majka ni
vreme kada se kao nekad sve spremalo samo za njegov dolazak. Iz nje je sada bilo nešto samrtničko,
ledeno. Stajala je usamljeno a iznad nje se uzdizao jablan visok i crn i bacao preko kuće tešku,
prelomljenu senku. Tištila ga je teskoba-osećao se zadah starine, groblja, sve je podsećalo da tu više
nama života, da je sve bilo pa umrlo. Sve je bilo puno prašine, mraka, tmurno, ukočeno. Posle se na to
navikao i godio mu je onaj studeni dah koji je provejavao kroz kuću. I on u njoj zamiraše polako.
Neugodno ga je dirao glas života koji dolazi spolja. On je strahova od života,bojao se da ga ne nadje sa
onim što pokreće čoveka, donosi nade, želje, ambicije. On je strahovao od vetra koji prolazi korz kuću da
mu ne odnese taj zamrli život, da ne donese svežinu i kretanje. Jednom je slučajno oborio malu sliku i
zapitao se zar i ti ljudi obešeni o zidove, zatvoreni u okvire počinju da mu smetaju. Slika brata Milana
(Milan- postao oficir po majčinoj želji. Sušta suprotnost Gavri- utegnut, nalickan. Njegov život bio je za
Gavru sasvim tudj i besmislen- žene, balovi, parfemi, igranke, trke). U Zagrebu primio je bratoovo pismo
u kome so oprašta i kaže „bolje je i glupo umreti nego glupo živeti“. Seća se puta i prenoćišta u kući
nekog seljaka- prestravila ga je beda koja se u njoj osećala. Pred njom su svi sagibali glave bez misli da
imau prava da se bune. Pri kretanju dao mu je nešto novca,a seljak se snebivao da li da uzme. Birao je
izmedju sirotinje i ponosa. Sirotinja je bila jača. U kući je zatekao majku u crnini, zgurenu kako kući, sa
njenim sinom je umro čitav život izvan nje. Očajvala je i umirala zajedno sa njim, preživljavajući njegovu
smrt iznova. Posle petnaest dana nervozan, ne mogavši više da izdrži majčino lelekanje i pisku on se
spremi i ode nazad u Zagreb.ona ga nije zadržavala. Oprostila se od njega jednim hladnim poljupcem, a
dogodine je više nije našao.

Nešto ga je dirnulo u duši i čitavo telo mu se streslo nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan
više kuće osušio. Pamti ga i voli još iz detinjstva, a sada je gledao kako je suv, pust, ostario, pocrneo i
oronuo. U tom udaranju umrlih grana on je naslućivao jedan samrtnički ropac. Zamislio se i rekao „dakle
i on“. Još više je zavoleo to mrtvo drvo, kao da je bilo izmedju njih nešto srodničko i blisko što ih veže.

Noću bi ga mučila razna prividjenja, u dnu sobe se pojavljivalo staračko lice puno bora, njena seda kosa,
dva oka puna suza uprta u njega, on bi ustajao i stresao se. Danis u mu bili isto tako pusti i bezbojni.
Ponekad odlazi do Une, sedi tu čitave sate i gleda u nju. Dobro je poznaje. Jednom je osetio ludu želju i
volju da je pregazi kao nekad u detinjstvu, došao do sredine Une, skliznuo sa glatkog kamena i zapao
duboko u vodu. Vratio se tada kući sav mokar i ljut. Priroda (Una) je ravnodušna na ljudsko stradanje (na
težak život seljaka i z kojih bije beda i sirotinja, u tudjini javljaju da nema posla, glad pritisla... taj seljak
otkida nokte i nabija žuljeve na dlanove da od zemlje otrgne komad suvog hleba za sebe i za decu, on tu
zemlju voli grubom, sebičnom ljubavlju, što je njegova)

Gavre je još iz detinjstva imao jednu tužnu uspomenu koja ga je i kasnije odbijala od tih ljudi (seljaka) nji
je razdvajao jedan grob. To je bio prvi strašan dan u njegovom detinjstvu. Očeva sahrana- krupan plećat
kaludjer u staroj crnoj odeždi koja mu je bila prektratka, sa raširenim krstom na ledjima, držeći u
koščatoj ruci starinsku knjigu čiji su povezi izgrizli moljci, preskačući i skraćivajući sipao je reči u dugu,
neuredu bradu, požurivao sprovod da što brže svrši taj obični i mehanički posao. Iza njih je išla povorka
koja je tu bila više iz radoznalosti, nimalo tužna.

Sećanje na oca- ne seća se da ga je iko voleo osim žene i dece, ali su ga se svi bojale. Znao je dag a svi
mrze, ali mu je to godilo, itme se ponosio. Bio je pokoran samo pred starijima. Vremenom je postajao
sve veća tvrdica, još ljući, neumoljiviji ne žaleći da seljacima puni zatvore. Uživao je glas da je jedan od
najstrožijih i najsavesnijih činovnika, gomile tužbi su pisane protiv njega ali im niko nije verovao, a on se
strostruko više svetio onima na koje je sumnjao. Prva žena mu je umrla nekoliko godina nakon venčanja
(kažu da je premlatio i prebio život u njoj). Palili su u šume da mu naškode, on je našao krivce i poslao ih
na dugu robiiju i za to dobio odlikovanje. Palili su mu sena, ali su ona bila dobro osigurana a on je za taj
palež naplatio sa dobitkom. Seljaci su pokušali da ga ubiju, ali se on oporavio i nakon toga postao još
nesnosniji. Kada je dobio vest da su optuženi seljaci oslobodjeni zbog nedovoljnih dokaza on se još više
grizao i ujedao u duši od besa. Nedugo posle toga je umro.

Jeka- donosila mu je ručak i kasnije mu pomagala oko kuće. Kad je ona dolazila zatitrala bi ona čama koja
je punila guću i gubila se – osećala se jadna mladost koja živi i jedro srce koje bije. Posle odnosa sa
Jekom Gavre je sedeo u sobi i u jednom trenutku se ogorčio na sebe, osetivši strašnu malodušnost.
Zapitao se zašto je takav podlac, a neki glas u njemu odgovorio mu je da nije ni rdjav, a nije ni dobar. “Ti
si kao drugi”. “I njegove usne prezrivo se razvukoše. Koliko bola poniženja i istine”
Sećao se predvečerja vrućeg letnjeg dana kada je izašao u šetnju i posmatrao radnike koji su se vraćali sa
posla tekim i umornim koracima. Kroz to mnoštvo, lenjo i spokojno okretali su se točkovi na dvokolnim
taljigama, prljavim, slupanim od dasaka, punim smeća i djubreta iz koga je virile jedna prljava lopata,
taljige je vukao jedan krupan, star i lenj konj s oborenim očima kao da drema is a amom koji mu je
poigravao na vratu. Na smeću je slatko spavao mladi radnik, sa izrazom zadovoljstva na licu, sanjao je
valjda nešto lepo. Gavre se trgao. Svet koji je prolazio nije gledao tu posprdnu sliku svog življenja, nije
primećivao taj nemi podsmeh života koji je prolazio lagano i neopaženo. Gavre ga je video i osetio. I taj
prizor se nije razdvajao više od njega, on ga je progonio svuda, kadgod se zagledao u svoj život javljala se
u njeu zlokobno i pakosno ta slika, samo mesto radnika video je sebe.

Posle sastanka sa Jekom on je osećao da ravnodušno upropašćuje jednu mladost i podlački gazi jedno
srce, stalno je odlučivao da prekine, zaklinjao se i davao sebi reč da će to uraditi, ali kad god bi ona
ulazila u sobu, vesela i nasmejana noseći sa sobom tako mnogo bujnog života i mladosti on bi
zaboravljao šta je odlučio. Na kraju je i te misli ostavio po strani, bio se pustio životu dag a zanosi kuda
hoće, osećao se slab da se otima, a kukavica da se bori.

Razmišlja kako bi možda bilo bolje da se nije ni odvajao od svoje zemlje, imao bi drugačiji život, ne bi
možda bilo toliko praznine i pustoši u životu, u kući bi ga čekala žena i deca, živeo bi srećno i zadovoljno.
Ali ovako kad mu je umrla volja za sve, kad ne može da se snadje, kad nema snage da se traži ni smelosti
da se drži, kad ga je ukočila i skamenila memla i čama jedne plitke sredine, on se osećao tako sam,
odvojen od svega, kao u jednoj strašnoj beskrajnoj pustinji horizontal. Gurnuli su ga u škole da bude
gospodin, odvojili ga od zemlje i naroda, sprečili gad a uhvati korena u zemlji iz koje je iznikao, gurnuli ga
u jedan život u koji kad je zagledao, on se zgrozio, užasnuo, trgnuo. I pošao je natrag kad već više
mostova nije bilo: u onaj život se nije usudio da udje, a ovaj drugi postao mu je nepristupačan. I on je
zastao, ostao tako stojeći, ne idući ni napred ni natrag, s prezrivim osmehom prema sebi, sa rukama na
ledjima osećajući gorko svu bedu i glupost svog položaja.

Dolazak inženjera Bohuslava Paneka (nabreklog crvenog lica, zabrekaopodvaljak, crveni brkovi). Tokom
sedenja GAvre se sve vreme dosadjivao i pitao šta taj čovek hoće od njega. On je došao da pravi jedan
put u ovoj okolini. Panek je čuo da GAvre ima dovoljno mesta u kući pa je želeo da mu ustupi dve sobe,
Gavre je pristao više da bi ga skinuo s vrata nego da bi mu učinio uslugu. Nakon dolaska kuća s epolako
budila, osećao se život u nnjoj, stvari su dobijale novi izgled, osećalo se da život dolazi polako i nečujno.
Otišao je sa Panekom i njegovom ćerkom u šetnju do tog gradilišta. Panek- poticao je na rad sve življe
svojim oštrim glasom, ne dajući ljudima da odahnu, da se odmore, da se na piju vode, ne videći u njima
ljude nego radnike koji moraju da ga slušaju id a mu se pokoravaju, gledajući samo svoj posaopred
sobom koji treba da se svrši.

Gavre o Irenu- ona nije bila ni bolja ni gora od drugih devojaka, bila je kao i sve ostale, i sve što je doneo
u sebi od tog poznansta bio je jedan miran i ravnodušan utisak. I posle pola sata on više i ne mišljaše na
nju. Dopadala mu se ali to nije priznavao, mrzelo ga je da se obmanjuje. I tako su se vukli dani bez
obeležja i uzbudjenja.
Jedno veče probudila ga je neka larma iz hodnika. Panek je došao pijan i on ga je odvukao u sobu. Tu je
bio i prvi dublji kontakt sa Irenom. Ona je jecala i ponavljala kako je nesrećna. Gavre ju je uprkos tome
ostavio i otišao u svoju sobu. Pritiskivalo ga je onda kao kamenje njene žalobne reči,pune suza, bola,
sramote i tog uzvika. On je neprestano mislio na nju i njene reči. Ali on nije ništa uradio, zapitao se “a zar
sam ja srećan?” i nastavio da se prevrće po krevetu.

Nakon ovog dogadjaja koji je na kratko uznemirio kuću sve se vratilo na staro. Isti onaj mir, ista ona
tišina koja je ila pre toga padala je korz male zastrte prozore na predmete i na čoveka, umrtvljujući ih i
izjednačavajući ih, praveći od čoveka neki čudnovati predmet koji je slučajno ovamo zabasao.

Sreće Irenu napolju. On nije osećao da ide već dag a vuče za njom nešto jače od njega i on je hitao a da
nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje zapinjaše za cipele, ni za trnje koje zaustalvja.
Nije video ništa samo nju, pregibe njenog tela, njene pokrete, ne skidajućipogled sa njenih pleća na koja
kosa baca senku. Seli su ispod nekog drveta i pričali kao prijatelji koji se godinama poznaju. Nakon
rastanka GAvre je osećao u sebi nešto neobično i novo što ulazi, ne pitajući, u njeg život krčeći sebi put
moćno i silno odbacuje njegove misli, potiskuje i daje druge pravce njegovom dotadašnjem životu,
razgoni mrak, unosi svetlost, donosi stotinu promena, stvara novog čoveka i radja volju, mladost i snagu.
Ipak je na mahove snažno izbijala u njemu mračna i puna pitanja i sumnje teskoba: “Kuda to vodi?” on se
uveravao da se vara, verovao je da će i taj dan proći i da će život ponovo proticati jednolično i tupo. Iako
je sutradan znao da je otišla na Unu id a ga čeka, on je osetio u sebi nešto rdjavo i volju da učini neko
malo zlo i zlobnu želju da je ujede za srce. On je medjutim razmišljao o svojim prošlim ljubavima, i činilo
mu se da je pregoreo i tu želju, zajedno sa ostalima kojih se bio odrekao. I kad je najmanje to očekivao,
kad je najmanje osećao za to bolje, kad je možda bio napola raskrstio sa životom, kad je osećao da će to
možda uneti u njegov život više nesreće nego blagodati koga bi ga, da je došla pre nekoliko godina,
vratila radu, ladosti i životu, kad već nalažaše u proredjenim kosama sede vlasi, osećajući slabost u telu,
a bezvoljnost u duši, kad je sahranio mladost punu nerazumljive čežnje, javljala se ona, ta devojka koju je
upoznao jednim običnim i prostim slučajem. Što se više zbližavao sa Irenom on se sve više pitao šta je to
sa njim, čemu sav taj nemir, zbunjenost, slutnja koja se radja u njemu, šta će mu to sada. On traži ima li
još išta u njemu i nalazi pepeo i satrtne prašne osećaje i umorne, mlake misli dok život huji okonjega i širi
miris proleća i emku toplinu mladosti.on oseća njegov zdrav, bujan miris i još više opaža kako je on za
sve to tudj, prestareo, kako je zakasnio id a sve to dolazi samo da ubrza njegv pad i da pokaže njegovu
maljušnost i ništavilo. U izvesnim časovima on je bivao sasvim tudj samom sebi. Mesto jednog
turobnog, zamišljenog, razočaranog čoveka kako je on sebe zamišljao, on nalažaše u sebi jedno
čudnovato ružno biće, puno zlobe prema svetu i životu, jadno u svom rodjenom zlu. On se
zaprepašćavao, čudio, pitao: Otkuda ovo meni? Kad se je ovo biće uselilo u mene? Otkuda je došlo?
Šta hoće taj čovek koji mrzi sebe i druge koji se podsmeva svemu i sebi koji živi od zla iz kojeg je
iznikao? I onga zagledaše, posmatraše i nalažaše na njemu svoje crte. “Ne, ne, nisam to ja” rekao je sa
užasavanjem, dok je ovaj u njemu napravio jednu prezrivu grimasu. Pa kad je pokušavao dag a uhvati,
dag a iščupa on je osetio njegovu snagu, osetio kako je to biće usko sraslo s njim, kako ga ono i
sačinjava, da to nije niko drugi nego on Gavre Djaković, da on nosi godinama to biće u sebi, dag a
godinama krije, ućutkuje, poštuje id a mu se sa tajnim uživanjem ropski pokorava. –DVOJNIK GAVRA
On je osećao dag a se boji, da strepi pred njim id a ustupa kad pokuša da u se otme ili da se uhvatio u
koštac sa njime, kako ga onaj slama, mrvi, satire i obara, pokazujući svoju snagu i nadmoćnost.
Naposletku sve to je počelo da ga zamara i ta borba, oseććao se kod svoje kuće kao u prvim danima,
ljutilo ga je što mu drugi ulaze u njegove misli, kao što su ušli u njegovu kuću, svuda mu smetaju,
uznemiravaju ga, svuda se na njih spotiče, oni ga guraju u stranu i ne daju mu da živi onim životom koji je
bio odabrao.

Kada je posle nekog vremena video Jeku učinilo mu se da je nije odavno video, kao da nije ovamo
dolazilo svakoga dana. U njenoj mirnoći naslućivao je jedan tihi jadn, osećeo je da je raskrvavio njenu
duđu da je u njenu bezbrižnu mladost uneo svoje mrazeve i zime, da je mirno i hladnokrvno posle
jednoe prespavane noći na sve zboravio. Tek posle toliko nedelja osetio je u sebi nepravdu u duši i
optužbu. Jeka se otrgla iz njegovog stiska ruke i rekla mu da ona zna da on voli onu u njegovoj kući. Tek
tada je shvatio šta joj je uradio i koliko ju je povredio. Te noći uspavao se sa osećajima čoveka koji je
ubio.

Sutradan ujutru kada je čuo zvona s manastira setio se majke, braće i detinjstva, braće i tog bezazlenog
doba i izašao je iz kuće i uputio se crkvi.

U crkvi- sve vreme mu je smetao jedan mlaz sunca koji je padao kroz prozor na njegovu glavu. Kad je
čitav svetpočeo da se krsi i Gavre se preksri i učinimu se da je to uradio nespretno, nenanaviknuto na to
toliko godina. I bijaše mu nepoćudno što je ovao došao. Osećao je vlagu iz zidova. Smetale su mu slike na
ikonostasou sa strahovitim i jakim bojama koje su blještale i žalobno starkeljino pojanje i gromovnički
kaludjerov glas. On se ljutio što svi gledaju na njega i oseti kako je tudj na ovm mestu koje ubijaše bez
milosti njegove jutarnje iluzije. Ne vraćaše se ni mladost ni vera, ti topli i vedri dani su umrli zajedno sa
Bogom iz detinjstva. On sam sebi čini se smešan i glup i ne čakejući kraj izadje praćem pogledima svih.
Čudio se trenutnom nagonu koji ga je ovamo doveo, ljutio se na sebe i u isti mah stideo se sebe i jedne
detinjarije koju je bio uvrteo sebi u glavu.

Jednog jesenjeg popodna pored Une Irena mu je pričala svoj život na odlomke. O svojoj majci kako je je
zapamtila, povučenu u sebe, sa vrlo retkim trenucima razneženosti kada ju je uzimala pored sebe i
ljubila. Irena je znala da ti časovi koje dete tako voli dolaze tako retko. Sva bi bila u strahu kada bi
počinjale svadje izmedju majke i oca koje bi trajale dane i nedelje. Tada se zaboravljalo na nju sasvim,
oca nije bilo kod kuće, majka je sedela i plakala. Otac u želji da izbegne da dete bude više svedok njihovih
svadja dao ju je u samostan gde se osećala bolje nego kod kuće. Nju je pridobila mehanička i vazda ista
ljubaznost časnih sestara, volela je mnogobroje sličice svetaca koje su se nalazile pos vim knjigama, ona
se osećala mirna i zadovoljna medju mnogštvom drugarica. Gotovo dve godine je živela tim spokojnim
životom. Najednom je osetila neku promenu, časne sestre su bile prema njoj usiljene, kao prema
dužnosti, a drugarice su se verovatno po zapovesti uzdržavale od njenog društva. Od oca koji je došao da
je vidi saznala je da ih je majka ostavila. Osetila je kako je život nepravedan i opor. Stradala je za tudju
krivicu, bila je nesrećna radi drugoga. Uzalud je tražila utehu u molitvi, sa strahom je osećala groznicu i
besciljnost šaputanih reči koje su se odbijale i padale nazad kao zrnje peska. Gavre je nepomično slušao i
nemirno se pitao zašto ona to njemu priča, ali nije propustio nijednu reč i u jednom trenutku ga je
dirnulo njegno pričanje ali se on savladao i ostao ravnodušan. Ona je pomislila da je pogrešila, pokajala
se i zbunila, a oni se nadjoše još više tudji jedno drugom nego što su bili prvog dana kada su se sreli. I oni
se rukovaše bez reči.

Posle toga u razgovorima sa Irenom ona je samo tiho potvrdjivala sve što je on govorio, on je tražio da je
dirne kojom reči dok je ona samo čudno gledala. Irena i Panek su se spremali za odlazak. Njoj se činilo da
odlazi odavde sasvim drugačija u duši nego što je došla, da se izmenilo nešto u njoj, da joj je Una u čiji
tok je ona tako često utapala oči i misli odnela nešto iz njene duše i ostavila prazninu, zamišljenost i
čamu. Ona nije znala šta da misli o Gavri. Nije znala da li ga voli, prezire ili mrzi, i pustala je često da joj
suze zamene misli. Bez ikakve radosti je primila vest da je dobila mesto učiteljice u jednom selu u
Posavini. Osećala se sama, sasvim sama. Rekla je Gavri da će otputovati sutradan.. on se samo začudio.
Čestitiao joj je. Htela je da ga omrzne u tom trenutku ali nije mogla. Tog jutra na odlasku Gavre
polubunovan i dremovan oprostio se od njih jednim običnim pozdravom. Tek kasnije ujutru kada je
otvorio oči Gavre je osetio pustoš i mrtvilo oko sebe kao nekada i užasnuo se. osećao je kao da je iz ove
kuće otišlo nešto što nije trebalo ni smeo da pusti da ode. Tokom večeri izvadio je iz džeba neki stari broj
novena u kojima se tražila kuća na prodaju i napisa jedno pismo. Osetio kako je nešto u njemu umrlo
zauvek. Niko nije video kada je otišao iz sela. Tek posle petnaest dana doputovao je neki sitan i ćosav
Švaba i od kuće poče da pravi dućan. Pisali su neki seljaci kući iz Amerike da u videli Gavru Djakovića u
Valparezu.