Milorad Janković

Apisova obaveštajka
 SADRŽAJ:

DEO PRVI
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
DEO DRUGI
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
ХII
ХIII
XIV
XV
 DEO
PRVI
I

Kroz širom otvorene prozore žute oronule zgrade u

Kragujevcu – gde se po napuštanju Beograda smestila srpska
Vrhovna komanda – prodrla je slaba svetlost gasnih lampi.
Topla i sparna septembarska noć nosila je sa sobom
neizvesnost i stravu. Po neravnoj kaldrmi kragujevačkih ulica
tandrkali su i škripali točkovi pretovarenih volovskih kola i
širio se žamor premorenih, navrat-nanos odevenih izbeglica –
žena, dece i oronulih staraca – koje nisu hteli da prime ni u
treći poziv.
Izmršaveli konji upalih bokova s mukom su teglili
bateriju Šnajderovih brzometnih topova; baterija se s mukom
probijala niz zakrčenu ulicu i hitala prema ugroženom
položaju. Isplakane oči žena su nemo, sa bljeskom nade
ispraćale bronzirana oruđa, u čijim se karama ljubomorno
krilo nekoliko granata. A tu negde, neki dežmekast i brkat
komordžijski podnarednik kao da nije osećao olovnu moru
povlačenja na nove položaje, praskao je i sočno psovao svoje
vozare što su bili slepi kod očiju i dopustili da im oni,
naizgled pogruženi, artiljerci pokradu u prolazu novu
novcijatu ćebad – državnu spremu, kako je podnarednik
važno nazvao propisno uvaljanu u naftalin i čitko zavedenu u
spisku gospodina intendanta tog i tog pešadijskog puka.
Dok se sve to događalo napolju, u jednoj sobi zgrade
Vrhovne komande, za stolom prekrivenim topografskim
kartama, dremao je stari general sede kose i kratke, zašiljene
brade. Oslonjen, na dlanove, trgao bi s vremena na vreme
ramena, ukrašena pletenicama od potamnele srme. Taj starac
u čijim se rukama nalazila sudbina Srbije, pritisnute
austrougarskim armijama, izgledao je u tom trenutku jadan i
nemoćan.
U neko vreme, vrata su se nečujno odškrinula. Brkat,
krepak podoficir drugopozivac ulazio je na prstima.
– Gospodine vojvodo, vaš lek…
Vojvoda Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne
komande umorno diže glavu i sipljivo se zakašlja. Narednik
mu prinese kašičicu i čašu vode.
– Vreme je da legnete, ponoć je prošla! Niste spavali ni
sinoć, ni preksinoć, ni naksinoć…
Nežno, ali odlučno, podoficir podiže starca sa stolice i
privede ga vojničkom krevetu, zastrtom grubim ćebetom. Sem
tog kreveta, stola, stolice, poljskog telefona i karte Srbije na
zidu, nije bilo drugog nameštaja u kabinetu čoveka od čijeg je
znanja i umešnosti zavisilo da li će do zuba naoružane horde
obesne soldateske preći Savu i Dunav ili ne.
– Kuvaj kafu – šapnu vojvoda oslanjajući se o postelju.
– E, ne može! Tridesetak ste ih danas popili! Ih, šta je
pikavaca!
Narednik istrese veliku limenu pepeljaru kroz prozor i
kleknu da Putniku svuče čizme. Išlo je teško – noge su
vojvodi otekle jer danima nije skidao obuću. Podoficir obrisa
rukavom koporana znoj sa čela i predahnu za časak, pre nego
što će započeti s napornim skidanjem druge čizme. Vojvoda
je za to vreme zamišljeno bludeo pogledom iza naočara kroz
otvoren prozor u plavičastu tamu.
Idu, idu… a kud će nesrećnici?
– Osilio se Švabo ka’ zver, pa kolje i veša narod gde
poganom čizmom zagazi! – prihvati narednik vojvodinu
misao.
Onda započe svlačenje i druge čizme, ali se uto iza vrata
začu zveckanje mamuza i težak hod krupnog čoveka. U sobu
je ulazio plećat pot pukovnik gustih crnih brkova. Putnik
namah živnu, istrže nogu iz narednikove ruke i siđe s kreveta.
– Stigao si. Apise! Sedi, golube, sedi… Daj kafu…
 Posilni izađe gunđajući nezadovoljno, jer ga je
vojvodino zdravlje bacilo u veliku brigu. Potpukovnik
Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnog odeljenja
Vrhovne komande, zapali vojvodinu i svoju cigaretu.
– Pa jesi li nešto saznao, Apise? – zapita nestrpljivo
Putnik. – Tako se više ne može, jer Austrijanci znaju mnoge
naše planove. Njihovi špijuni, čini mi se, sede tu negde, pored
nas, a mi smo nemoćni da im dohakamo. Čudim se da sve to
izmiče tvom pogledu?
Rekavši to, vojvoda se zagrcnu od kašlja i gadljivo ugasi
nedopušenu cigaretu. Pušio je po stotinak komada dnevno, pa
su se svi čudili kako ga duvan ne ubije.
– Tragovi vode u Solun – primeti Apis. – Odavde se
malo može otkriti.
– U Solun? Hajde, ne sprdaj se! Možda u Ameriku!
Starčeve oči su se nezadovoljno skupljale i širile. Da je
šef kontraobaveštajne i obaveštajne službe potpukovnik Apis
bio strah i trepet za neprijateljske špijune, bilo mu je dobro
poznato. ali u svom radu je uvek polazio od realnih činjenica.
Sad, najednom, spominje Solun, dok špijuni vršljaju po Srbiji.
Apisa kao da je zabavljala vojvodina nedoumica. Pustio
ga je da mu se blago naruga, a onda ozbiljno reče:
– Stvari sa špijunažom su uvek zamršene. Uspeo sam da
uhvatim kraj konca čitave mreže, razapete iz Soluna. Njihovi
špijuni odavde krijumčare tamo svoje izveštaje i odande
dolaze instrukcije za dalji rad.
Putnik nervozno odmahnu rukom:
– Pa neka je i tako, šta mi tu možemo? Njih treba
onemogućiti ovde, kod nas. Vreme je vrlo dragoceno, ne
smemo gubiti ni trenutka. Posle će sve biti kasno…
Apis se naže prema stolu, glas mu je prelazio u šapat:
– Preuzimam na sebe svu odgovornost, gospodine
vojvodo. Znate li ko je komandant Prve brandenburške
divizije? Pukovnik Ulrih fon Osterode!
Načelnik štaba Vrhovne komande se iznenađeno trže:
– On!
– Da, on! Diviziji i njenom štabu je od strane Evidenc-
biroa dodeljen specijalan zadatak da se dočepa lično vas i
celog našeg štaba. Uzgred, Osterode rukovodi i obaveštajnom
službom u našoj neposrednoj pozadini.
Bilo je razumljivo vojvodino iznenađenje. Pukovnik,
baron fon Osterode je smatran za jednog od najboljih
obaveštajaca Evidenc-biroa, obaveštajnog odeljenja
austrougarskog Generalkvartirmajster štaba.{1} Kao odličan
generalštabni oficir završio je specijalizaciju za špijunsko
ratovanje protiv Srbije i Crne Gore. Taj opasni špijun, kome
Apis nije nikako mogao ući u trag, putovao je, preodeven, pre
izbijanja rata, punih pet godina, od 1909. do 1914, po Srbiji i
Crnoj Gori, i organizovao niz špijunskih punktova.
Potpukovnik Dimitrijević izvuče iz džepa presavijenu
hartiju i stavi je pred Putnika. Bio je to poverljiv izveštaj
jednog od srpskih obaveštajaca, ubačenih u Glavni štab
Poćorekove Balkanske vojske. Putnik natače cviker i nagnu se
prema petrolejci.
– Hm, njegov plan! – progunđa vojvoda i nastavi da
zainteresovano čita. – Dakle, tog gada su odredili da me
uhvati i uništi čitav štab Vrhovne komande?
– Odlučio sam da ga izbrišem iz spiska živih – reče Apis
kroz osmeh.
Putnik ga pogleda ispod naočara.
– I ja bih to voleo. Ali kako?
– Prepustite to meni, gospodine vojvodo.
Starac ga potapša po ramenu i namignu:
– A Solun, zaboravio si, to nam je najhitnije?
Narednik je uneo kafu i mašio se za flašicu s lekom.
– Ostavi sad to! – ljutnu se Putnik.
– Morate uzeti, ili kafu ne dam! – uzjoguni se podoficir.
Apis se smejao pokazujući ispod brkova jake, bele zube.
Čovek koji je komandovao čitavom vojskom poslušno se
pokoravao jednom naredniku.
Brrr… prokleti lekari, šta još neće izmisliti!
– Osterodea ću uništiti u njegovom gnezdu – reče Apis,
pošto je podoficir izašao. – To će olakšati našu
protivofanzivu.
Vojvoda uzdahnu:
– Ah protivofanzivu! Da nam je te proklete topovske
municije, ne bi nam se šepurili po zemlji.
– Opet nam prave smetnje – reče Apis značajnim
glasom. – Razmeštaju nam najbolje ljude na nevažne
položaje. I to u ovom kritičnom času. Ja ipak mislim da sav
vetar otud duva.
Gledali su se netremice. Dobro su razumeli jedan
drugog.
– Nešto mi govori da čovek koji nas izdaje, možda i više
njih, stoji u nekoj vezi sa Živkovićem? – dodade Apis. –
Posle onih nepobitnih dokaza koje smo prikupili o njegovoj
homoseksualnosti može se od njega svašta očekivati. Njihova
imena ćemo sigurno saznati u Solunu. Hoflener je tamo
organizovao vrlo jak centar. On o Živkoviću vrlo mnogo zna.
Čak su, dok je Hoflener bio generalni konzul u Nišu, imali i
jedan tajni sastanak.
– Svakako – nasmeši se Putnik. – Pričuvaj dobro onaj
dokumenat što smo pribavili pod Jedrenom, bez njega nećeš
ništa učiniti kada za to dođe vreme.
Apis se dotače sivomaslinastog mundira.
– Nosim ga uvek uz sebe, i danju i noću…
Obojica su malo poćutali. Apis se vrpoljio na stolici.
Nije više mogao da odloži saopštenje jedne tragične vesti.
– Kapetan Kosta Todorović – rekao je sasvim tiho –
morao je da se ubije!
Radomir Putnik ga grčevito ščepa prstima za mišicu:
– Šta mi to govoriš? Siromah momak! Kako se to desilo?
– Bili su dobro obavešteni o njegovom kretanju. Imao je
jedva toliko vremena da ispali sebi metak u glavu. Nažalost,
nije mogao da uništi svoj lični dnevnik i spisak naših agenata
s kojima je bio povezan na njihovoj teritoriji. Tim je žalosnije
što većina njih nisu plaćenici već rodoljubi. Neke ćemo uspeti
da obavestimo da se uklone na vreme, ali, dobar deo će
pohvatati.
– Šteta, šteta… – uzdisao je Putnik. – Zna li majka za
njegovu pogibiju?
– Još ne…
 Vojvoda odgurnu šoljicu, punu taloga jake kafe, i nastavi
da razgleda sledeći izveštaj. Podvlačio je tekst plavom
olovkom i upitno upravio oči u Apisa:
– Da se taj Taušanović ne šali? Nudi nam na prodaju
strogo poverljivu austrijsku šifru?
– Ubacili su ga preko Dunava, iz Pančeva – objasni
Apis. – Tamošnji špijunski centar ga je snabdeo tom šifrom
da bi im slao podatke s naše teritorije. Ali on se uplašio i
prijavio prvoj našoj komandi. Smatrao je da će prodajom šifre
više zaraditi nego da po cenu glave prikuplja podatke. Traži
deset hiljada a srebru.
– Oho, taj ume da trguje! – nasmeja se Putnik. – Vredi li
toliko ta stvar?
Apis klimnu glavom:
– Desetostruko više!
– Gle, gle, šta je ovo? – zabezeknu se vojvoda
zadržavajući olovku na jednom mestu. – Tajna stanica kojom
se hvataju depeše naše bežične stanice! Na Drini?… Znaju i
našu šifru. Hvataju sve depeše upućene bežičnim stanicama
komandi naših armija? E, neka im je na čast kada su uspeli da
nam tu doskoče.
– Mi ćemo im još bolje doskočiti – reče mirno Apis. –
Rukovalac te stanice je čovek, musliman iz Bosne, koji nas je
i obavestio o njenom zadatku i postojanju. Ugovorili smo da
ubuduće šaljemo lažne podatke o koncentracijama i pokretima
naših trupa.
– Onda moramo i dalje zadržati staru šifru? – upita
zabrinuto Putnik. – Kako ćemo slati stvarna naređenja
komandama armija?
– Moramo se odreći, za izvesno vreme, korišćenja
bežičnih stanica u druge svrhe. Pošto su nam, zbog sadašnje
defanzivne odbrane, skraćeni unutrašnji komunikacijski
pravci, lakše je osloniti se na telefon i ordonanse.
– Ti zaista brzo misliš – oraspoloži se vojvoda. – A sada
mi reci šta ćeš s onim Hoflenerom u Solunu?
Potpukovnik Apis ugasi opušak, izvuče iz mundira
fotografiju i pruži je Putniku.
– Ovo je ona žena koju smo pre dve godine ubacili u
stan austrijskog vojnog izaslanika kapetana fon Helineka.
Putnik je posmatrao fotografiju s odstojanja, zatim
šeretski namignu svom sagovorniku:
– Kakve krupne oči, to lice, zaista je divna! Tvoja
slabost je da suknje podmećeš na najvažnija mesta.
– One su često spretnije od muškaraca – branio se Apis.
– Ne zaboravite, gospodine vojvodo, da nam je ona donela
onaj podatak koji je odlučio kumanovsku bitku.
– Koliko joj je godina?
– Dvadeset i šest. Njen verenik kapetan Stojanović
poginuo je kao komandir čete prvog dana kumanovske bitke.
Pored nemačkog, besprekorno govori francuski i italijanski.
Studirala je u Minhenu, na slikarskoj akademiji. Izvesno
vreme je provela, pre studija, u Parizu i Rimu, gde joj je otac
bio činovnik pri našim poslanstvima. A rođena je u Atini, od
majke Grkinje, pa joj je grčki, u neku ruku, maternji jezik.
Znanje grčkog jezika je od posebne važnosti.
– Neobične li devojke – mrmljao je zadivljeno vojvoda
nastavljajući da razgleda fotografiju.
– Drska je i neustrašiva – primeti Apis. – Odlično rukuje
oružjem.
Vojvoda mu vrati fotografiju, uz umoran osmeh:
– Šta mi sve napriča, momče! Kada misliš da je šalješ
tamo?
– Ona je već krenula, sinoćnim vozom, gospodine
vojvodo.
Načelnik štaba Vrhovne komande tromo ustade.
Izgledao je smešno sa jednom nogom u čarapi, a drugom u
mekoj čizmi sa prignječenom sarom. Uto jako zazvoni telefon
Javljao se komandant prve armije žustri general Živojin
Mišić.
– Ovako se više ne može, gospodine vojvodo – krčao je
ljutit glas u slušalici. – Gde god krenemo, nailazimo na
Austrijance! Hoće li jednom ta naša obaveštenja biti tačna?
– Živojine, voliš li slikarstvo? – upita ga Putnik
namigujući Apisu.
– Gospodine vojvodo, vama je do šale?
– Ko to kaže? Znaj da voz putuje za Solun, možda će se
odatle vratiti s topovskom municijom i ko zna još čime?
– Ništa vas ne razumem! – ljutio se Mišić.
– Razumećeš uskoro, a sada ti najozbiljnije naređujem
da prekineš korišćenje bežične stanice do daljeg naređenja.
– Razumem, gospodine vojvodo!
– Tako, voz putuje za Solun! Laku noć Živojine!
– Nije noć, već jutro, gospodine vojvodo! – javi se jetki
glas podoficira koji je ulazio u sobu.
Putnik se nasmeja i podiže ruke.
– Predajem se! Hajd’ svuci i tu drugu čizmu.
Apis zvecnu mamuzama i iziđe iz sobe.
 II

Točkovi ekspresa Beograd–Solun koji je polazio iz Niša,

pošto su tih dana, početkom septembra 1914. godine,
Austrijanci ugrozili Beograd, tandrkali su kroz sparnu noć. U
kupeu prve klase sedela je, zavaljena na sedištu od crvenog
somota, crnomanjasta žena krupnih očiju i zadubljeno zurila u
nevidljiv pejsaž.
Na suprotnom sedištu su sedela njena tri saputnika,
gojazan, stariji muškarac u polucilindru, sa uvis svinutim
brkovima „a la kajzer Viljem“, zatim njegova, supruga,
koščata i mršava žena čiji je šešir bio krcat raznobojnim
perjem i mlad, plavokos čovek u odelu konfekcijske izrade, sa
sportskim kačketom na glavi. Sve troje su dremali njišući
glave na naslonu sedišta.
Neosetno se razdanjivalo kada je prodoran pisak
lokomotive najavio ulazak u skopsku železničku stanicu.
Ekspres se probijao između tovarnih kompozicija oko kojih
su se vrzmali do zuba naoružani oficiri i vojnici. Bilo je
očigledno da te tovarne kompozicije stoje pod strogom
prismotrom srpskih vojnih vlasti.
Uzvici prodavaca novina koji su nudili jutarnje solunske
listove nadjačavali su graju putnika na peronu. Ljudi su se
dozivali tragajući za mestima u kupeima vagona.
Čovek u konfekcijskom odelu je sa izrazom ganutosti
posmatrao teretne kompozicije.
– Bože moj, već je krajnje vreme! uzviknu on na
francuskom. – Srbima pristiže municija!
– Vi ste, svakako, novinar, poštovani gospodine? –
obrati mu se saputnik sa brkovima „a la kajzer Viljem”.
– Na službi monsieur,{2} dopisnik „Journal de matin.“{3}
Pretvarajući se da razgleda jutarnje novine koje joj je
prodavac doturio kroz prozor, krupnooka žena je pažljivo
slušala njihov razgovor.
Šteta, nisam uspeo da stignem do Beograda – požali se
putnik u polucilindru. – Znate, imao sam izvesna potraživanja
od tamošnjih trgovaca za limun i pomorandže. Pokušao sam
da ih pronađem u Nišu, avaj, uzalud, tamo je čitav haos, vlada
se izgleda priprema za bekstvo u Solun.
– Jadni ljudi, teško je gledati toliku nejač, naprosto su
preplavili drumove i beže kao bez glave – umeša se sa
saučešćem u glasu trgovčeva supruga.
Trgovac zanjiha šiljate brkove i uzdahnu zabrinuto:
– Da, da, Austrijanci nezadrživo nadiru!
– Samo dokle? – usprotivi se podrugljivo novinar. – Naši
junački saveznici bi ih brzo prebacili preko Save i Dunava i
Drine, da su imali topovsku municiju. Ovako, pešadija, ma
koliko bila hrabra, ostaje nemoćna pred austrijskom,
artiljerijom. Jednostavno ih potiskuje uraganskom baražnom
vatrom. Ja sam bio na samom frontu, dragi moj gospodine, i
video sam kako jedna srpska četa zadržava po čitav puk
Austrijanaca! Pričekajte samo dok ovi prvi transporti naše
municije pristignu, ja jamčim da će Austrijanci bežati bez
glave, pošto dobiju teške batine kao što su ih dobili na Ceru.
Dok su nastavljali svoj razgovor o ratnim grozotama
koje su počinili austrougarski vojnici na osvojenom delu
Srbije, razmakla su se vrata i u kupe je ušao nov putnik.
Izvinjavao se na dobrom francuskom jeziku i spretnim gipkim
pokretima postavljao svoj mali kofer od krokodilske kože u
mrežu za prtljag. Zatim je, stojeći, popravio prstima zalizanu
kosu, namazanu uljem, i s čitavim nizom izveštačenih, skoro
komičnih pokreta, zauzeo mesto kraj vrata, do novinara.
Mlada žena je ispod oka, preko ivice Solunskog
„L’opiniona”{4} motrila pridošlicu. Na njegovom glatko
izbrijanom licu, ukrašenom tankim brčićima, nazirao se trag
istančane lukavosti. Oči su mu nemirno lutale po susednoj
kompoziciji teretnih vagona. Činilo se da ga ti vagom
zabavljaju, kao što decu zabavlja nešto novo što dotle nisu
videla.
Pošto se razgovor između ranijih sabesednika preneo na
Solun, pridošlica se živo umeša:
– I ja putujem tamo, pa se koristim prilikom da
gospodinu žurnalisti preporučim hotel „Telegraf”. Dosad sam
radio u ovdašnjem hotelu Rusija, ali morao sam da napustim
mesto jer su počeli da proteruju strane državljane. U
solunskom „Telegrafu“ će mi biti mnogo bolje, mada se ni
ovde nisam mogao požaliti jer je posao dobro napredovao,
zbog rata.
Trgovac se jedva primetno mrštio i značajno pogledao
svoju ženu koja se premestila na sedište kraj njihove lepe
saputnice. Po trgovčevom mišljenju solunski „Telegraf” nije
spadao u hotele kojima bi se trebalo toliko hvalisati. Hajd’ da
je rekao „Roma“ ili „Olimpos“.
– U redu, pogledaćemo vaš „Тelegraf“ – složi se
dopisnik „Žurnal d’ matena“ da bi se otarasio calkelnerovog
upornog navaljivanja.
Calkelner se pravdao:
– Oprostite ako sam bio dosadan, na osoblju je da
preporuči svoju kuću u svakoj prilici. Da vam ne bih više
dosađivao, samo potražite Cepelina i ja ću se potruditi da
budete ugošćeni kao kakav marokanski kediv.
Novinar se smeškao. Razvijen instinkt njegove profesije
omogućavao mu je da u calkelneru nazre zanimljivog,
lukavog i opasnog čoveka. Ali trenutno ga je više zanimala
njihova lepa saputnica. On je pre toga, još iz Niša, uporno
pokušavao da s njom zapodene duži razgovor, ali ga je ona
odbijala kratkim, lakonskim odgovorima.
Pritisnut dosadom, veletrgovac iz Soluna je, hteo-ne
hteo, započeo razgovor s Cepelinom o ratu i svemu što je bilo
vezano za rat. Iz pristojnosti, da bi ih razumeli mlada žena i
novinar razgovarali su na francuskom, ubacujući po neku
grčku reč.
Niko od njih nije slutio da Ana N., kako se zvala njihova
lepa saputnica, odlično govori grčki jezik. Nju je Cepelin
mnogo više zainteresovao nego novinar.
Već punih šest godina Ana N. se nalazila u
kontraobaveštajnoj službi srpskog Glavnog generalštaba.
Njena izuzetna inteligencija, visoko obrazovanje, besprekorno
znanje stranih jezika, osvedočeni patriotizam i vanredna
lepota odlučili su da joj Apis poveri najteže zadatke, koje je
izvršavala s potpunim uspehom i time pridobila njegovo
neograničeno poverenje.
Dve godine pre izbijanja prvog svetskog rata, avgusta
1912. godine, izvršila je, po Apisovoj želji, zadatak od
neocenjive važnosti. Srbija je mobilisala pripremajući se za
rat s Turskom, ali je Austro-Ugarska u međuvremenu
započela velike, preteće manevre prema srpskim granicama.
Srpska vlada i Generalštab su bili u nedoumici kakav će stav
zauzeti njihov moćni severozapadni sused u slučaju izbijanja
rata između balkanskih saveznika i Turske. Jer Austro-
Ugarska bi pre progutala samu sebe nego što bi dozvolila
teritorijalno proširenje svog malog suseda i njegovog bratskog
saveznika Crne Gore. Te dve državice bile su privlačan
magnet za Jugoslovene pod austrougarskom vlašću i svaki
njihov pobednički uspeh urodio bi teškim posledicama za
Dvojnu Monarhiju. Ali od rata s Turskom se nije moglo
odstupiti, pa je na Ani N. ostalo da sazna prave namere
Austro-Ugarske i njeno stvarno držanje u eventualnom
sukobu.
Kako je Apis i očekivao, kapetan Oto fon Helinek,
austrougarski vojni izaslanik u Beogradu, hitno je pozvan na
referisanje u Beč kod načelnika carskog Glavnog generalštaba
Konrada fon Hecendorfa. Dan kasnije, na ulazu izaslanikovog
stana pojavila se elegantna, lepa dama s trogodišnjom
devojčicom i malim koferom u ruci. Ana N. je predala
kuvarici, koja joj je otvorila vrata, pismo vojnog izaslanika.
Kuvarica je i suviše dobro poznavala Helinekov rukopis i
potpis. Ana joj se predstavila kao kapetanova intimna
prijateljica iz Beča gde su se, tobož, prethodnog jutra našli na
železničkoj stanici. Lažno pismo je preporučivalo Anu pažnji
sve posluge. Njen besprekorni bečki akcenat i devojčica koja
je čavrljala na nemačkom razbijali su svaku sumnju. One će
tu ostati do izaslanikovog povratka iz Beča. Iste noći u jednoj
od fioka izaslanikovog radnog stola Ana je pronašla strogo
uputstvo načelnika Glavnog generalštaba feldmaršala fon
Hecendorfa kojim se fon Helinek obaveštava da Austro-
Ugarska neće napasti Srbiju u slučaju njenog rata s Turskom.
Jednostavno zato što je fon Hecendorf bio uveren u
neminovni poraz Srbije. Tada će na teritoriju poražene
državice umarširati austrougarske trupe pod izgovorom zaštite
od Turske i zauvek priključiti Srbiju Dvojnoj Monarhiji, čime
bi, po fon Hecendorfovom mišljenju, bolno „jugoslovensko
pitanje“ bilo »rešeno”. Srpska Vrhovna komanda je odahnula
s olakšanjem: sve njene snage mogle su biti bačene na jug, a
granice prema Austro-Ugarskoj biti zaštićene samo slabijim
delovima. To je odlučilo turski poraz na Kumanovu i kod
Bitolja. Uzalud je posle toga fon Hecendorf besneo što mu je
Evidenc-biro dostavio lažne podatke o stvarnoj jačini srpske
vojske, koje je podmetnuo Apis.
Novi zadatak koji je dobila Ana N. bio je teži i opasniji
od svih dotadašnjih, jer je poslata u borbu protiv jednog od
najiskusnijih obaveštajaca Evidenc-biroa, generalštabnog
potpukovnika Henriha fon Hoflenera, bivšeg austrougarskog
generalnog konzula u Nišu. Hoflener je proveo oko osamnaest
godina, prerušen kao diplomatski činovnik, na službi u Srbiji i
odlično je poznavao sve što se odnosilo na srpski narod,
njegovu vojsku i državnu organizaciju. Bežeći u Solun,
ostavio je na teritoriji Srbije jaku špijunsku mrežu kojom je
nastavio da rukovodi iz neutralnog grada.
Pre nego što će je poslati na neizvestan put, Apis je
predočio, Ani N. da je Hoflener vrlo iskusan obaveštajac koji
se neće libiti da je likvidira po kratkom postupku u slučaju da
bude otkrivena. Ostavljao joj je da slobodno odbije zadatak
od čijeg je uspeha zavisio dalji otpor srpske vojske. Ali ni
sam Apis nije dobro znao kakve je teškoće i opasnosti
očekuju u Solunu.
Šestogodišnje iskustvo njenog kontraobaveštajnog rada
nagonilo ju je da u tom naizgled beznačajnom Cepelinu, čije
su je prodorne oči povremeno merile, nazre čoveka kome je
njegovo javno zanimanje sporedna profesija. Osećala je da
Cepelinovi lukavi pogledi više ispituju njenu ličnost nego što
se interesuju za njenu lepotu. Ili joj se možda sve to samo
činilo. Shvatila je i da bi odbijanje razgovora s njim štetilo
uspehu njenog zadatka. Kako i zašto, to još ni sama nije
znala.
– Gospođa je takođe iz Soluna? – upita je iznenada
Cepelin na grčkom.
Bio je to prepad, jer je calkelner unapred stavljao do
znanja da je u njoj prepoznao Grkinju. Ona odmahnu glavom,
na veliki novinarov jed i čuđenje trgovca i njegove supruge, i
pokazujući belinu svojih lepih zuba, odgovori na grčkom:
 – Iz Atine…
Trgovac je uvređeno podizao vrhove brkova i značajno
pogledao svoju koščatu ženu. Ta ona s njima putuje još od
Niša i nije našla za shodno da progovori grčki, a sada ukazuje
pažnju jednom beznačajnom kelneru.
Ana je požurila da ispravi svoju grešku i postala je
ljubaznija prema novinaru. Pošto je utvrdio da je jedno vreme
živela u Parizu, dopisnik „Žurnal d’ matena” poče sa galskom
duhovitošću da priča o Francuskoj i Francuzima. Cepelin je
naglo ućutao, jer je konverzacija primala oblik razgovora
kome on nije dorastao.
Voz je uz povremene piskove lokomotive nastavljao svoj
put živopisnom dolinom Vardara iz Skoplja prema Solunu.
Sunce je sve više palilo krovove vagona i u kupeu je postajalo
nepodnošljivo toplo. Trgovac se žalio na vrućinu, dok je
njegova uvažena supruga dremala. Cepelin je izašao u hodnik
i dugo stajao kraj otvorenog prozora, prepuštajući novinaru da
pretresa sa Anom svoje uspomene iz Francuske.
Kada je ekspres počeo da ulazi u Ðevđelijsku graničnu
stanicu na kojoj su srpske vojne vlasti vršile strogu kontrolu
putnika, Ani nije izmaklo da se Cepelin uznemirio. Na
mahove, pipao je u hodniku svoje rukave kao da pokušava da
ih produži.
Čim se ekspres zaustavio uz šištanje lokomotivine pare,
na vratima njihovog kupea su se ukazala dva oficira srpske
kontraobaveštajne službe, u civilu. Cepelin im je uslužno
pokazivao svoj pasoš. Jedva su ga pogledali. Jedan oficir mu
je strogo naredio:
 – Molim vas, pođite za mnom…
Sav zbunjen, Cepelin je drhtavim rukama uzimao svoj
kofer od krokodilske kože. Drugi oficir je nastavljao sa
pregledom pasoša. Trgovac i njegova supruga su prezrivo
slegli ramenima. Da su n j i h pitali, taj calkelner bi bio
uhapšen još u Skoplju. Ta zar nije čitava njegova pojava
odavala prevejanog krijumčara zlata, ili možda, još gore,
opojnih droga.
Ana izađe u hodnik. Cepelina nisu smeli uhapsiti, jer se
tako kidala nit koja je, možda, vodila prema njenom cilju.
Verovala je da su ga uhapsili po telegrafskom naređenju iz
Skoplja čim su tako direktno došli u njihov kupe. Ona ga je
morala osloboditi neprimetno i nečujno. Drugi oficir se
vraćao iz susednog kupea. Ana mu dodirnu rukav i šapnu:
– Posle pobede, u osam kod „Тakova“!
On zastade kraj susednog prozora, pretvarajući se da
posmatra gužvu na peronu. Ana je krišom gledala iza sebe
proveravajući da li ih neko posmatra i nastavljala šapatom:
– Ma šta našli kod njega, pustite ga. Izvinite se da je
posredi nesporazum. Pođite odmah tamo… On nam je vrlo
dragocen za dalje…
Oficir se neopaženo udaljavao iz hodnika. Ana je kroz
prozor kupila najnoviji primerak „L’opiniona“ i vratila se u
kupe. Novinar i njegovi saputnici su raspravljali o
Cepelinovom hapšenju:
– Nitkov, kako vas je samo uporno zvao u “Telegraf” –
gunđao je trgovac. – Pa naravno, želeo je da vam poturi kakvu
krijumčarenu stvar! Da. da, čim započne kakav rat, prestaje
poštena trgovina i crna berza uzima maha. Oduvek je tako
bilo, dragi moj gospodine. Verujte, Solun je u poslednje
vreme postao stecište svih mogućih probisveta, koji svojim
krijumčarenjem nanose veliku štetu njegovoj uglednoj
trgovini. A policija je prosto nemoćna da sa takvima izađe na
kraj…
Trgovac odjednom prestade. On i njegova supruga su
zaprepašćeno buljili u kelnera koji je stajao na vratima kupea.
Cepelin je bio raspoložen i govorljiv:
– Zamislite, draga gospodo i moje uvažene dame, u meni
su greškom prepoznali nekog drugog! Prosto su me ugnjavili
svojim izvinjenjima! Čak mi nisu dozvolili da im otvorim
kofer!
– Da, to se često događa – gunđao je nezadovoljno
trgovac.
Ali tek što je Cepelin zauzeo svoje staro mesto, u kupe
su banuli carinici i policijski agenti. Kelner im prvi uslužno
rastvori svoj koferčić, natrpan vešom. Trgovac bi do maločas
bio spreman da se kladi s dopisnikom „Žurnal d’ matena“ da
taj kofer od krokodilske kože ima duplo dno u kome se kriju
opojne droge ili tako nešto.
Na veliko iznenađenje ostalih putnika, carinici su učtivo
zatražili da pregledaju kićeni šešir trgovčeve dostojanstvene
supruge.
– Molim vas, kakav je to odnos prema jednoj dami? –
zgrozi se novinar, dok je trgovac bledeo.
Cepelin se podrugljivo smeškao, a Ana s e zabavljala
komičnom scenom.
 – Izvolite poći s nama, gospođo – naređivao je policijski
agent.
– Ja ću se za ovo žaliti lično gospodinu ministru
unutrašnjih poslova – protestovao je trgovac. – Pa to je
skandal! Zar se tako postupa sa državljanima jedne
prijateljske zemlje?
Koščata trgovkinja je uvređeno pućila tanke usne, dok je
njen muž ljutito popravljao svoj redengot preteći i dalje, ovog
puta da će se žaliti lično predsedniku srpske vlade zbog
neučtivog postupka graničnih organa.
– Šta mislite, zašto su gospođu odveli na pregled? –
cerekao se Cepelin za njima. – Verujte, takva gospoda često
iz Srbije krijumčare dragocenosti koje trgovci preko njih
prebacuju u inostranstvo.
Supruzi su se vratili sa licima upropašćenih ljudi.
Trgovac je uprazno iskaljivao svoj bes:
– Nečuveno, to je divljačka pljačka! Zamislite, oduzeli
su nam nakit u vrednosti sto dvadeset hiljada franaka! Sto
dvadeset hiljada! O, bože moj, ko će nam to sutra verovati!
Ljudi su nam, kao čestitim građanima, ukazali poverenje da
im to sklonimo do kraja rata, a oni nam oduzimaju! Ko će nas
opravdati?
Pa valjda su vam izručili priznanicu? – podseti ih
calkelner zajedljivo.
Trgovčeva supruga šiknu kroz nos:
– Vaš bezobrazluk prelazi sve granice, gospodine!
Novinar je jedva zadržavao smeh gledajući Anu kao da
od nje traži potvrdu da je događaj s njihovim saputnicima
ispao preko očekivanja zabavan. Ali to nije bio samo poziv da
zajednički podele vedrinu komične scene. On je u njenim
očima tražio najmanju iskru simpatije prema njemu, jer je već
bio beznadežno zaljubljen u nju.
 III

Jedne večeri, dok je Kragujevac nastavljao da živi u

uzbuđenju grada u koji su se slivale izbeglice sa severa, na
kapiji lepe, male vile, okružene bujnim vrtom, blizu knez–
Miloševog konaka, zazvonio je neki oficir. Gvozdena,
rešetkasta vrata vrta polako su se odškrinula. Mesečina je
osvetljavala plavokosu ženu, odevenu u svileni penjoar. Oficir
je umesto pozdrava ćutke privuče sebi i žudno joj utisnu na
usne dug poljubac. Zatim ;je zagrli oko vitkog struka i pođe
uz nju prema ulazu u kuću. Povremeno bi zastajali u senci
drveća i strasno se ljubili.
Na stočiću u malom holu vile porcelanska petrolejka sa
šarenim abažurom bacala je slabu svetlost. Oficir na čijim su
se ramenima blistale zlatne kapetanske epolete nemarno
odloži šapku i opet privuče plavokosu ženu. Gledali su se
zaljubljeno, samo što su iskre u muškarčevim očima
svetlucale mnogo plamenije.
On je dolazio u kuću udate žene, čiji je muž, takođe
oficir. provodio besane noći na napornom radu u Vrhovnoj
komandi. Ta mila plavokosa žena, poreklom Nemica, s kojom
se njen muž upoznao u Beču na desetak godina pre izbijanja
rata, bacala je svojom pojavom u zanos sve mlađe i njena
kuća je uvek bila puna vatrenih obožavalaca dok su živeli u
Beogradu, u Ulici kralja Milana. Muž, inače rezervni oficir
prilično velikog čina – major, spadao je među najuglednije
beogradske industrijalce imao je i široko razgranate veze u
Beču i Budimpešti. Punih šesnaest godina stariji od svoje lepe
žene, odrasle u jednoj od uglednih bečkih buržoaskih
porodica, svestrano obrazovane dame, on se nije mešao u njen
lični život. Zajedno sa vrhovnom komandom, u čijoj je
intendanturi industrijalac zauzimao važno mesto, prešli su u
Kragujevac.
Kapetan Živan V., takođe na službi u Vrhovnoj
komandi, na jednom vrlo važnom i odgovornom mestu,
spadao je u red onih vrednih, ambicioznih i inteligentnih
aktivnih oficira, kojima su njihove starešine proricale sjajnu
karijeru. Prvi put je sreo Ernu, kako se zvala industrijalčeva
supruga, po svom povratku sa školovanja u Francuskoj. Ona
je tada dominirala beogradskim salonima i bacala u zanos sve
svoje obožavaoce. Njeno belo čelo, tamnozelene oči posute
mrkim pegama, duboke i nedokučivo kao dubine kakvog
gorskog jezera iz alpskih predela njene otadžbine, njena
meka, plava kosa uvijena u raskošnu punđu, njeni otmeni i
očaravajući pokreti, gipko telo čiji su se raskošni obrisi uvek
jasno nazirali ispod tesno pripijenih, dugih haljina, sve je to u
očima kapetana V. kao i drugih ljudi koji su s Ernom dolazili
u dodir izazivalo najsladostrasnije želje.
Prvi, zatim drugi balkanski rat, u kojima je Živan V.
dokazao svojim starešinama visoke sposobnosti štabnog
oficira, onemogućili su mu da viđa Ernu. Ponovo su se sreli u
Kragujevcu za vreme njenih večernjih izlazaka s mužem u
oficirski dom. Zbog rata i dramatične situacije u kojoj se
nalazila zemlja, ona je po želji svog muža, da ne bi izazivala
sablazan i revolt, živela tiho i povučeno u maloj, raskošno
nameštenoj vili. Ali to joj nije smetalo da kapetanu V. pokaže
pogledima, osmesima i drugim sitnim lukavstvima,
svojstvenim ženama otmenih manira, kako ga izdvaja iz
sredine ostalih oficira.
Konačno, popustila je njegovim polustidiljivim,
polusmelim udvaranjima i zakazala mu ove večeri sastanak u
svojoj kući. Kada su se odškrinula vrata, njemu se učinilo da
su se otvorila jedna od onih zlatnih vrata kroz koja prolaze
lepi snovi da bi mu poklonili neslućene ljubavne radosti. On
je bio spreman da tu zanosnu i podatljivu damu obožava na
kolenima.
– Hodite ovamo – reče ona izgovarajući srpske reči sa
ljupkim stranim akcentom.
Držeći je za meku, toplu ruku, išao je za njom kao u
polusnu. Izgledalo mu je neverovatno da ga je ona za kojom
je žudio više od dve godine, kojoj su se bezuspešno udvarali
toliki privlačni muškarci po Beogradu i Kragujevcu primila
ove večeri sama, uzbuđena i očigledno spremna da mu se
vatreno poda. Mada je već zašao u trideset i prvu godinu, on
je dao sebi reč da se neće nikada oženiti još onog dana kada je
prvi put ugledao Ernu na balu u beogradskom oficirskom
domu. Ta sve su devojke izgledale prema njoj kao bledi
izdanci ženskog sveta. On je bio zaslepljen, opčinjen od tog
lepog priviđenja koje je pripadalo jednom ružnom čoveku
samo zato jer mu je to omogućavalo njegovo veliko
bogatstvo.
Ona ga uvede u poluosvetljenu sobu punu mirisa.
Svilene zavese sa šarama koje su predstavljale cveće i
prostirke divnih boja ukrašavale su mali salon, neku vrstu
budoara. Dok je on ispod bluze otpasao široki opasač sa
pištoljem i stavio ga na divan od zelene kadife, prišla je
ormanu, zastrtom biljurnim staklom, uzela iz njega bocu
likera i nekoliko tanjirića, slatkog od voća i kolača, postavila
sve to na stočić i sela kraj njega na usku fotelju.
On je sedeo pored nje držeći je za ruku i zanosno i
oduševljeno počeo đa joj govori o svojoj ljubavi. Ona mu je
stalno gledala u oči. On nije slutio da je sve to večeras igra,
hladno proračunata, ali vešto odglumljena. Njena lepa plava
glava bila je obasjana svetlom porcelanske lampe i činila se
još privlačnijom i tajanstvenijom.
Posle treće ili četvrte čašice jakog apsenta. Živan je opet
privuče sebi ljubeći je požudno u vrat i oči. Ona se gipko
izvijala kao mačka koja dopušta da je miluju, ali ne i da je
gnjave. Dodir njenog tela raspaljivao je u njemu oganj i on se
sav rastapao u požudi žednoj uživanja.
Posle nekog vremena, Erna ga blago, ali odlučno
odgurnu i šapnu pritvornim, pokajničkim glasom:
– Nismo ovo smeli činiti, siromah moj muž, kako sam
nevaljala prema njemu.
Živan brzo kleknu na jedno koleno ispred nje i zasu joj
ruke sumanutim poljupcima.
– Mi pripadamo jedno drugom…
 Tek što je to izrekao, u holu, ispred vrata, začu se
zveckanje mamuza. Ona ga odgurnu popravljajući brzo kosu.
– Gospode bože moj muž, vratio se!
Zaljubljeni kapetan je jedva imao vremena da se vrati na
svoju stolicu. Kresnuo je upaljač i nervozno povukao dim iz
cigarete, dok je Erna pošla da otvori vrata na kojima se čulo
tiho kucanje. U salon je ušao visok, dežmenkast major gustih,
prosedih, potkresanih brkova. Kapetan ga zbunjeno pozdravi
lakim poklonom. Industrijalac mu pruži ruku uz srdačan,
širok, ljubazan osmeh kao dragom znancu čije ga prisustvo
pod tako neobičnim okolnostima mnogo ne iznenađuje.
Erna se pretvarala da je uplašena. Po dogovoru između
nje i muža, trebalo je da se on vrati kući u trenutku kada
Živan V. bude uveren da mu je pobeda sigurna. Taj bračni par
od velikog ugleda spadao je među oprobane špijune Henriha
Hoflenera. Zahvaljujući svom položaju u Vrhovnoj komandi,
industrijalac Milan Z. je preko Hoflenera obaveštavao
austrougarsku Vrhovnu komandu o snabdevanju srpskih trupa
do poslednjeg eksera i puščanog metka. Erna je, s druge
strane, neupadljivo prikupljala sve što je mogla saznati u
nevezanom ćaskanju od žena oficira na položajima. Ali,
Hoflener je zahtevao uvid u same operativne planove srpske
Vrhovne komande, a za to je bio potreban čovek koji je do
njih imao pristupa.
Svojim instinktom zavodnice i iskustvom dugogodišnje
špijunke Eviđenc–biroa, Erna je u kapetanu Živanu
prepoznala neiskusnog muškarca koji će najlakše podleći
njenim čarima. Mada je bio na školovanju u Parizu, kapetan
V. je, kao i svaki ambiciozan, prilježan oficir, gledao, za
razliku od mnogih svojih drugova, da što više vremena
provede u učenju, a ne da se sa velikim državnim dnevnicama
provodi po kafe–šantanima. I dok su se drugi dičili svojim
pariskim ljubavnim pustolovinama, on je mogao da se pohvali
briljantnim ocenama. Ali u dnu duše je zavideo onima koji su
život shvatali manje ozbiljno nego on. To nepoznavanje žena
uticalo je da spoljne ženske draži pobrka sa najvećim ženskim
vrlinama.
– Neka nam devojka skuva kafu – reče major pošto je
galantno poljubio ruku svoje lepe žene.
Bacivši prema Živanu jedan od onih zavodničkih
pogleda u kojima se krila omča zamamnih obećanja, Erna ih
ostavi same. Živan je premeštao noge u tesno pripijenim
čakširama, vrpoljio se na stolici poput lopova koga očekuje
razgovor sa islednikom. Ali industrijalcu nije bilo ni na kraj
pameti da učini i najmanju aluziju na njegovo prisustvo.
Uostalom, Živanu je bilo poznato da major Milan ne spada u
red naročito ljubomornih muževa, kako se i sada videlo iz
čitavog njegovog držanja.
– Ta prokleta topovska municija nikako da stigne – reče
Milan više za sebe. – Idite, molim vas, gurnuli su nas u sukob
sa jednom carevinom, pa ih sada mnogo briga što mi
krvarimo. Pa i da ta municija jednom stigne, biće sve kasno.
Zima se bliži, hrane nema, narod udario u bežaniju, a gospoda
ministri, kako čujem, već se spremaju da kidnu iz Niša u
Solun.
Živan je ćutao. On nije delio mišljenje da je sve baš tako
crno, ali je, osećajući se kao dužnik prema mužu, kome je
naticao rogove, smatrao da treba izbeći prepirku. U to uđe
Erna noseći na posrebrenom poslužavniku kafu. Živan joj
uslužno priskoči, nagrađen zbog toga dražesnim osmehom.
Samo što su popili kafu, vodeći nevezan razgovor za
vreme kojeg je Erna upućivala Živanu poglede pune mazne
prisnosti, industrijalac ustade. Izvinjavao se umorom i
potrebom da rano ustane.
– Ali molim vas, Erni je i ovako dosadno samoj –
navaljivao je Milan Z. hrabreći Živana da ostane.
Uveren da ima posla sa jednim od onih zvekana koji
prosto uživaju da im neko zabavlja mladu i lepu ženu, kapetan
V. se nije mnogo nećkao. Ostavili su ga neko vreme samog.
– Zaljubljen je do ušiju u mene – smeškala se Erna
pomažući mužu u spavaćoj sobi da se svuče.
– Vodi računa – opomenu je muž. – Izgleda mi jako
odan i novac ga ni u kom slučaju neće primamiti da radi za
nas. Ali ako ga dovedeš do ludila…
– Prepusti to meni.
On je nežno poljubi u čelo, izmače se malo u stranu i
zagleda je zadovoljno.
– Bude li sve išlo kako treba, s proleća ćeš možda već
biti supruga bana Srbije.
Ona za trenutak zatvori oči. Zamišljala je sebe sa
kneževskom dijademom na glavi i zvezdom visokog ordena
na levoj strani svojih jakih, divno izvajanih grudi. Više nije
bilo sumnje da će Srbija biti osvojena i pretvorena u
austrijsku banovinu, na čije će čelo doći njen muž. Ona, kći
bogatih buržuja koji nisu imali pristupa u aristokratske salone
Beča, videla je već sebe među onim malim brojem uglednih
dama na carskom dvoru. Živan V. je most preko koga se
može najbrže stići do svih tih počasti. Samo takva zamamna
mogućnost, pored njene odanosti Dvojnoj Monarhiji, a ne
novac, mogli su učiniti od nje i njenog muža Hoflenerove
špijune.
Vratila se u salon, njišući se koketno u kukovima. Živan
je gutao očima. Ta žena je zaista odgovarala njegovoj
najsmelijoj viziji i on je osećao silnu želju da opet padne pred
njene noge i zaspe je poljupcima. Sav je ustreptao kada mu je
prišla i brzo sela na kolena, obavila mu ruke oko vrata i ludo
pritisnula svoje užarene usne na njegove. Osećao je njene
prkosne i polunage dojke na svojim grudima, dok su njeni
tanki prsti vršljali po njegovoj kosi.
– Ja sam tvoj rob, reci, skinuću zvezde s neba ako
zaželiš!
Ona mu zatvori usta novim poljupcima. Bio je uveren da
je konačno njegova. Podigao ju je na ruke i poneo prema
divanu. Dopustila je da je razgoliti i da upije usne u mirisnu
kožu njenog tela. Zubi su im se sudarali, a vatreni dah mešao.
Omamljena snažnim muškim milovanjem, koje joj nije
mogao pružiti muž, zamalo da se zaboravi. Nedostajao je
trenutak pa da mu se sasvim prepusti. Ali je razum
ambiciozne žene brzo vrati u stvarnost. Sva zajapurena,
odgurnula ga je od sebe, uspravila se i krijući lice, briznula u
tihi plač.
On je uplašeno ustuknuo, ne znajući šta je to učinio da se
tako ponaša. Nežno joj je ljubio kosu i preklinjao da se umiri.
Naslonila je obraz na njegovo rame.
– Ah, kako te volim, volim te od onog trenutka kada sam
te prvi put ugledala…
Živan je pomilova po licu:
– Zašto plačeš?
Ona pokaza glavom prema vratima:
– Tako je dobar. Prosto se stidim što smo zloupotrebili
njegovu dobrodušnost. Ne mogu da ti pripadnem kada je on
pod istim krovom. Molim te, ako me imalo voliš, idi sada…
Kada se našao napolju, zapalio je cigaretu i neko vreme
šetao ulicom pored knez-Miloševog konaka. Kao i svaki mlad
čovek, uveren da je konačno našao svoju veliku ljubav, bio je
ponosan sam na sebe i beskrajno srećan. O spavanju nije bilo
ni govora, umesto da ode u svoj stan na desnoj obali
Lepenice, uputio se prema zgradi Vrhovne komande.
 IV

U otmenoj kafani hotela „Olimpos Palas“, na glavnom

solunskom Trgu La Liberte,{5} tiho je svirala muzika.
Ukrućeni konobari su dostojanstvenim pokretima otvarali
flaše sa šampanjcem, izvijali se na prstima između stolova i
duboko se klanjali gostima koji su svaki čas nailazili. Ali nisu
svi kelneri bili zauzeti samo svojim monotonim poslom. Bila
su među njima dvojica koji su široko otvorenih očiju i ušiju
pratili sve što ih je interesovalo u kafani gde su se iskupljali
srpski oficiri, izaslani u Solun za vojne nabavke svoje
zaraćene zemlje ili koordinaciju sa raznim savezničkim
misijama. Jedan od tih kelnera bio je Cepelin. On je po
dolasku u Solun promenio svoju odluku da se zaposli u hotelu
„Telegraf”, jer je šef austrougarske špijunske mreže
potpukovnik Henrih fon Hoflener smatrao da će u „Olimpos
Palasu” biti korisniji.
Cepelin je negde posle devet časova, na svoje veliko
iznenađenje, ugledao krupnooku lepoticu s kojom je putovao
u istom kupeu od Skoplja do Soluna. Pojavila se u pratnji
majora Markaucija, otmenog lepotana, jednog od brojnih
obaveštajaca koje je Evidenc-biro poslao u Solun kao
pojačanje fon Hofleneru. To poznanstvo se nikako nije
sviđalo Cepelinu. Njegov špijunski instinkt je u toj nežnoj i
čarobnoj ženi nazirao opasnog protivnika koga se treba
kloniti. A sada, ni manje ni više, ona se odjednom pojavljuje
u „Olimpos Palasu” u pratnji prvog Hoflenerovog pomoćnika.
Kako se samo s njim upoznala? – pitao se Cepelin dok je
elegantan par zauzimao mesta u jednoj od improvizovanih
loža, ispod velikog kristalnog ogledala sa pozlaćenim ramom.
Ana N. je kroz spuštene trepavice posmatrala Cepelina.
Nije bila nikakva slučajnost za nju što je taj Hoflenerov špijun
dobio zaposlenje u ovom ekskluzivnom hotelu. Ali pretvarala
se da ga nije primetila. Major Markauci, Italijan poreklom,
galantno joj je prihvatio svileni ogrtač i dodavao ga kelneru.
Mada obaveštajac pre svega, on se ponosio svojim
zavodničkim sposobnostima i večeras je uživao što su oči svih
gostiju bile uperene u njegovu damu.
Anino poznanstvo sa majorom Markaucijem nije bilo
slučajno. Među instrukcijama koje je dobila u Kragujevcu od
potpukovnika Apisa, nalazila se i ta da se po svaku cenu
zbliži sa Markaucijem. Italijanova slabost prema lepšem polu
mogla je da bude vrlo korisna stvar. Sa tačnim obaveštenjima
gde se Markauci sve kreće. Ani nije bilo teško da dođe u
dodir s njim. Njena izuzetna i uočljiva lepota je zapažana
svuda i na svakom koraku. Pošto se, po preporuci, zaposlila
kao nastavnica crtanja u jednoj od mesnih, privatnih
francuskih škola koje su Jevreji, kao najbrojnije solunsko
stanovništvo, izdržavali, krenula je u potragu za
Markaucijem. Bila je dovoljna samo jedna predvečernja
šetnja na promenadi pored morske obale Solunskog zaliva po
da joj Markauci sam priđe.
Markauci je blistao od sreće i zadovoljstva što je
upoznao tu divnu ženu. Bio je vrlo zaljubljive prirode, ali se
još brže hladio posle svake lake pobede. Međutim ova žena
koja je govorila njegov maternji jezik sa ljupkim rimskim
izgovorom toliko ga je od prvog njihovog susreta opila i
očarala da je u njoj možda i nazirao najveću ljubav svog
nemirnog i burnog života. Mada Italijan, rođen na teritoriji
koja je pripadala Austro-Ugarskoj, on je kao i svi oficiri
Dvojne Monarhije, pogotovu generalštabni, bio kosmopolita
bez određene ideje i ikakvog osećaja patriotizma prema bilo
kojoj zemlji – Italiji ili Austro-Ugarskoj. Nepokolebljiva
odanost caru i pojam apstraktne oficirske časti bili su ona
motorna snaga koja ga je gonila da savesno obavlja svoju
odgovornu službu.
Ogroman bokor orhideja, stavljen u kristalnu vaznu na
njihovom stolu, širio je opojan miris. Anine oči su zavodnički
blistale, kao šampanjac u polunapunjenim čašama. Violine su
tiho svirale staru italijansko–venecijansku pesmu „Razvijte
uvojke, gospođo“. Ta pesma je bila vrlo omiljena u Solunu u
kome su se, još za vreme kasnog srednjeg veka, naselile
mnoge ugledne trgovačke mletačke porodice, čiji su potomci
uspešno konkurisali sadašnjim jevrejskim trgovcima.
Melodija se završila finalnom kadencom i orkestar se
rasturio zbog pauze; žamor glasova ispunio je kafanu.
Markauci je zaljubljeno blenuo u sitne malje koje su se gubile
po Aninom vratu i od prigušene svetlosti kristalnih lustera sa
mlečnim staklima dobijale svilastu sjajnost. Njegov vatreni
temperamenat mu nije dao da se uzdrži. Diskretno se sagnuo i
utisnuo vreo poljubac u mirišljavu kožu njenog vrata.
Ana se uvređeno trže:
– Budete li to još jednom učinili, biću primorana da vas
napustim.
Taj lepi pokret i ljupka pretnja su ga još više ošamutili i
opili. Molećivo ju je uhvatio za ruku:
– Verujte, osećam se pored vas kao nemiran dečak.
Ona mu se ohrabrujuće nasmeši:
– Opraštam vam, ali naređujem da budete mirni. Gledaju
nas.
Major podiže oči i spazi Cepelina. To ga je prosto
razbesnelo. Taj plaćeni nitkov, kome je stavljeno u dužnost da
špijunira srpske oficire i oficire njihovih saveznika, postao je
toliko drzak da i njega, oficira Evidenc-biroa stavlja pod
prismotru. Nehotice, Markauci oseti veliko neprijateljstvo
prema toj ljigavoj njušci koja mu je kvarila večerašnje
raspoloženje.
U to je prikupljeni orkestar počeo da svira tango. Parovi
su ustajali i odlazili na igru. Duge ženske suknje su
primamljivo šuštale. Setna melodija je još više podsticala
Markaucijevu privrženost ženi na kojoj su mu večeras svi
muškarci zavideli. On se oholo šepurio njenom lepotom kao
bogataš draguljem koji niko drugi nije u slanju da ima.
Naslanjala mu je obraz na rame i raspaljivala ga dodirom
svog obraza. Njega su obuzimala snažna osećanja koja dotle
nije poznavao. Dodir njenih jakih, divno zaobljenih butina
koje je pri svakom pokretu igre isticaia njena pripijena haljina
oduzimao mu je dah.
Vratili su se za svoj sto. Cepelin ih je i dalje motrio ali
iza zaklona jedne zavese. Besan pogled majora Markaucija ga
je zbunio. On je to počeo da tumači sasvim pogrešno: možda i
major, koji svakako više zna od njega, nazire u toj lepotici
špijunku koju treba otkriti. Uostalom, Cepelin je bio čvrsto
uveren u to da ona i ne sluti da je Markauci obaveštajni oficir,
već veruje da je trgovac – izvoznik južnog voća, kako se
zvanično predstavljao.
Markauci nije ni u snu sanjao kakvi se zaključci stvaraju
u Cepelinovom mozgu. Za njega je Ana bila čarobno
stvorenje i ništa više. Na kraju krajeva. Evidenc-biro mu nije
mogao zabraniti da u ovom Solunu, bučnom južnom gradu,
izlije svoj italijanski temperamenat. Čak i kad bi mu
podmetnuli neku špijunku, kakva korist od toga za njene
naredbodavce, kada je on i suviše oprezan da bi govorio o ma
čemu drugom, sem o svojim tobožnjim trgovačkim
poslovima. Istina, delovao je suviše otmeno za jednog
trgovca, ali on je taj svoj nedostatak ublažavao primedbama
da je on samo sin bogatog oca, inače svršeni arheolog koji je
iz svog tobožnjeg rodnog grada Ðenove pristao da ode u
Grčku više iz ljubavi prema njenim starinama nego prema
trgovini. Njegovo veliko obrazovanje i zaista velika kultura
omogućavali su mu da uspešno igra ulogu arheologa koga je
otac učinio nabeđenim trgovcem.
Pošto se Ana iskreno interesovala za antičke, posebno za
vizantijske starine Soluna, lako su pronašli temu koja ih je, na
izgled, vezivala. Slušajući njeno briljantno obrazlaganje
umetničkih kvaliteta Rotunde sv. Ðorđa, jednog od najstarijih
spomenika hrišćanske kulture, pretvorene u Hortač džamiju,
ili solunske Svete Sofije, slične carigradskoj, ali triput manje,
takođe pretvorene u džamiju istog imena, Markauci joj se još
više divio. Jer kada je ženska lepota udružena sa blistavim
umom i obrazovanjem, ona dobija vrednost dijamanta kome
je virtuozno brušenje podiglo bljesak do krajnje mogućih
granica.
Omamljen šampanjcem i njenom blizinom, Markauci joj
u neko doba, ne znajući ni sam otkud je samo smogao toliku
drskost, predloži da svrate u njegov stan na čašicu apsenta. Na
njegovo veliko iznenađenje i još veću radost, ona mirno reče:
– Ako vam je toliko stalo, učiniću vam po volji.
Jedva je savladao drhtavicu. Neka ona samo dođe, on je
spreman da se opkladi da će s njim dočekati jutro u istoj
postelji, Pomisao na tako što ispunjavala ga je nebeskim
blaženstvom. Došlo mu je da sam sebi čestita što je uspeo da
očara i takvu jednu ženu. Iskoristio je trenutak da neopaženo
iziđu, kada su skoro svi gosti bili zauzeti igrom.
Cepelin se nije pojavljivao trudeći se da ih izbegne.
Izašli su u toplu, zvezdanu noć. Ulicama su svaki čas
promicali čuveni, elegantni solunski fijakeri, uz meko
truckanje gibnjeva i sitan topot – konjskih kopita. Nije imala
ništa protiv da idu peške Držala ga je ispod ruke i nestašno
mahala svojom svilenom torbicom. On iznenada započe da joj
govori o svojoj ljubavi. Činilo mu se da kroz njenu ruku, koja
je lako počivala na njegovoj dok su koračali, krv struji u njega
i vraća mu prvu, dečačku mladost.
 Ćutke, zamišljeno je slušala njegove izlive, što je on
tumačio njenim setnim raspoloženjem. Dopustila mu je da je
u jednoj od sporednih ulica privuče sebi i žudno upije svoje
usne u njene. Kao i svaka žena u obaveštajnoj službi, ona je
dobro znala da će doći i u takvu situaciju da ljudi koji su joj
čak i odvratni iskaljuju svoju požudu na njenim usnama. Čak,
ako to bude u krajnjem slučaju zatrebalo, ona je bila spremna
da i svoje telo izloži čoveku koji joj je odvratan. U slučaju
Markaucija, prijatnog i privlačnog muškarca, bar nije morala
da oseća gađenje.
Na kraju horizonta se tamno plavio snežni Olimp,
stanište bogova. Njih dvoje su se sve više bližili
Markaucijevoj vili, smeštenoj u Kalamariju, modernom delu
grada sa lepim građevinama i bujnim parkovima gde su živeli
isključivo stranci i bogataši. Za tobožnjeg sina jednog
bogatog đenovljanskog uvoznika i izvoznika nije bilo ništa
neobično da stanuje u ovom ekskluzivnom kvartu.
Prošli su kroz vrt, ispod krošnji čempresa i ušli u vilu.
Markauci nije hteo da budi poslugu, već je sam palio
električno svetlo i uzdrhtalo je vodio Anu u salon. Činila mu
se kao mazno mače. Poslušno je sela na divan i podavila noge
u dugoj suknji gledajući ga neodređenim izrazom koji je on
tumačio strahom što tako brzo podleže svim njegovim
dotadašnjim zahtevima.
– Za našu ljubav, Atenaida.
Nazvao ju je tim starim grčkim imenom pod kojim je
došla u Solun i koje je čudesno pristajalo njenoj klasičnoj
lepoti. Polako su pili liker iz čašica koje je ona napunila. On
je sam želeo da ona to učini i još je zahtevao da prethodno
umoči u liker svoj prst. Tako joj je olakšao da mu u čašicu
ubaci sitnu granulu jakog sredstva za spavanje koje se
trenutno rastvaralo.
Dozvolila mu je da joj ljubi razgolićena ramena i dojke,
Markauci je sav obamirao od strasti i ludački je stezao uz sebe
polažući je na divan. Ona se slabo branila dok su joj njegovi
prsti raskopčavali haljinu. Na tome se i završilo. Klonuo je
preko nje držeći je čvrsto u zagrljaju. Oprezno se oslobodila
njegovih ruku, smestila ga udobno, čak mu je skinula cipele i
crni, elegantni sako i onda uzbuđeno krenula u potragu po
vili.
Jedna vrata su vodila u spavaću, a druga u njegovu radnu
sobu. Navukla je zavese i upalila stonu lampu sa abažurom od
zelenog stakla. Sve je to radila ne skidajući rukavice da bi
zaturila svaki trag. U fiokama se nije nalazilo ništa od onoga
što joj je moglo trenutno koristiti. Pogled joj na kraju pade na
fasciklu koja je stajala na stolu u senci lampe.
Sela je i počela da razgleda hartije. Ono što je prvo
ugledala, bilo je zaprepašćujuće: bili su to detaljni planovi o
grčkim utvrđenjima prema bugarskoj granici. Pomislila je s
gorčinom da kontraobaveštajna služba jedne Srbiji prijateljske
zemlje naprosto spava kada je dozvolila da nešto tako dođe u
ruke majoru Markauciju. Pažnju joj je privukla ceduljica koja
je nosila jučerašnji datum. Neki advokat Nešet prekorevao je
Markaucija da je slabo plaćen za isporuku podataka o grčkim
utvrđenjima. Bio je toliko drzak, da se čak nije potpisao
lažnim imenom.
 Poslednja rečenica je učinila da Ana zadrhti. Taj njoj
nepoznati solunski advokat, očigledno turskog po rekla, pretio
je potpukovniku fon Hofleneru da će izdati imena važnih
austrougarskih špijuna u Srbiji ako mu se ne bude platilo po
pravoj zasluzi.
Dugo je buljila u taj kratak francuski tekst pored koga je
Markauci napisao crvenom olovkom: „Vrlo ozbiljno! Odakle
taj advokat može znati spisak Hoflenerovuh špijuna u Srbiji?
Zar je lukavi Hoflener toliko naivan da jednom od svojih
špijuna saopštava, ni manje ni više, imena onih koji čine
glavne konce njegove špijunske mreže u Srbiji? Pa ipak
advokatova pretnja i Markaucijeva primedba crvenom
olovkom su nepobitno potvrđivali da se drski i beskrupulozni
advokat nije šalio.
Grozničavo je ispisala najvažnije podatke o grčkim
utvrđenjima. Ime tog advokata je i suviše dobro zapamtila.
Njega je lako pronaći, ali to nije značilo da se on može
nagnati da isporuči imena austrougarskih špijuna u Srbiji.
Austrijanci će se svakako potruditi da mu što bolje začepe
usta novcem ili, možda, pretnjom. Takav se čovek, obično,
vrlo oprezno čuva da uđe u dvostruku špijunsku igru, koja je
mač sa dve oštrice.
Vratila se u salon i legla na divan pored Markaucija.
Samo ako je bude zatekao kraj sebe kada se probudi ujutru
može učvrstiti njegovo poverenje. Drugo joj nije preostajalo.
 V

Lepa vila bogate porodice Alatini na periferiji Soluna

bila je čuvena po tome što su u njoj mladoturski revolucionari
zatočili zbačenog, krvavog sultana Abdul Hamida. U
neposrednoj blizini te vile nalazila se usamljena kuća
okružena vrtom koja je kao neposrednog suseda imala samo
jednu pekaru, vlasništvo nekog makedonskog pečalbara iz
Tetova.
Pekara je imala malo mušterija, ali se njen vlasnik nije
mnogo brinuo za to, jer mu je glavni zadatak bio nadzor
usamljene kuće. Uostalom, zar bi neko u brkatom čoveku,
odevenom u sukneno odelo, sa belom kapom i keceljom
prepoznao agenta srpske špijunaže. Interesovanje za
usamljenu kuću, čiji su prozori i danju i noću bili zastrveni
spuštenim zavesama, dolazilo je otuda što je u njoj stanovao
šef austrougarske špijunaže za Balkan potpukovnik Henrih
fon Hoflener…
Danju je malo ko ulazio u tu kuću ili izlazio iz nje, ali je
zato noću, poput kuće duhova, ona primala mnoge tajanstvene
posetioce. Ispod spuštenih ćepenaka pekare mogla se lepo
motriti ulica osvetljena plinskim fenjerima. Bilo je potrebno
veliko pamćenje i kontrašpijunsko iskustvo da bi se u
polumraku upamtila lica tajanstvenih posetilaca.
Što su snage Poćorekovih armija na srpskom frontu
vršile sve snažniji ofanzivni pritisak, broj noćnih posetilaca
usamljene kuće se povećavao. Posebno je upadala u oči vitka
ženska prilika za koju se nije tačno znalo da li je Hoflenerova
ljubavnica ili samo špijun.
Veza između špijuna koji su dolazili iz Srbije i
Hoflenera održavana je preko kelnera Cepelina. Špijuni bi
obično dolazili u kobasičarsku radnju blizu hotela „Telegraf”,
pa bi kobasičar, takođe austrougarski špijun, obaveštavao
Cepelina, a kelner „Olimpos Palasa” bi ih noću vodio u
usamljenu kuću blizu Alatinijeve vile. Dan posle Aninog
doživljaja sa majorom Markaucijem, Cepelin je doveo
Hofleneru jednog Srbina iz Leskovca, predratnog člana
austrougarske špijunaže u Srbiji, koji je doputovao u Solun
tobož po trgovačkom poslu.
Hoflenerove izrazito plave oči netremice su prelazile čas
po Cepelinu, čas po Leskovčaninu.
– Veoma su pojačali kontrolu na granici – reče
Leskovčanin kroz prezriv osmeh kao da pokazuje da za njega
ta kontrola nije naročiti problem. Izvukao je tabakeru i iz
gomilice cigareta, pružio jednu Hofleneru.
– Operativni planovi srpske Vrhovne komande!
Šef špijunaže ga ščepa za rukav:
– Šališ se?
– Ne, gospodine. To je od gospođe Erne.
Potpukovnik je prineo cigaretu stonoj lampi. U njoj je
bio, naizgled, samo duvan. Oprezno je razvio papir i iz
duvana izvukao majušnu, presavijenu hartijicu. Razvio ju je
drhtavim prstima i uzeo veliku lupu. Sitne, jedva vidljive
tačkice, pretvorile su se u niz nerazumljivih brojki. Šifru je
znao napamet i lako je čitao. „Imamo svog čoveka u
operativnom odeljenju – sledi nov izveštaj. Psi (Srbi) nisu još
dovoljno nahranjeni (nema municije). Tata (Putnik) želi da
izvede decu (armije) do Valjeva, u uverenju da će im dotle
stići ujakovi (saveznički) pokloni (municija i oprema). U
špajzu su sve tegle prazne (srpska Vrhovna komanda nema
nikakvih rezervi u trupama). Između tate (Putnika) i
najmlađeg sina (generala Mišića, komandanta treće armije)
izbila je pre neki dan svađa da li da se zadrže u Valjevu ili da
se vrate nazad. Još ništa nije rešeno. Javićemo za nove
događaje u porodici (srpskoj Vrhovnoj komandi).
Hoflener ih je za trenutak ostavio same. U susednoj sobi
je nevidljivim mastilom ispisao kratku instrukciju za Ernu i
njenog muža. Kad se vratio, Cepelin reče:
– Onaj Giljanac je spreman da pođe u Srbiju. Da ga
pošljem s njim?
Pokazao je na ćutljivog Leskovčanina. Hoflener klimnu
glavom. Instrukcije za novog špijuna su već bile date
Cepelinu. Ali kelner je želeo da porazgovaraju u četiri oka.
Šef špijunaže je očekivao izveštaj o Ani i majoru Markauciju.
Kada ga je Cepelin obavestio da je major proveo s njom noć u
svojoj vili. Hoflener se primetno namrštio On je jedne večeri,
za vreme Markaucijeve šetnje po esplanadi sa Anom, video tu
ženu i u njemu se pojavila zavist. Okoreli neženja i
sladostrasnik, on je prema ženama i pored sve svoje
opreznosti bio uvek slab. Ljubomorna zavist, a ne obaveštajni
razlozi, nagonila ga je da se za nju zainteresuje. Smišljao je na
koji način da je preotme Markauciju. Njegova ljubavnica, kći
jednog mesnog bogatog trgovca, koja je imala sestru
bliznakinju, mada mu je ujedno bila odani špijun kao i njena
sestra, već mu je dosadila.
Pošto je završio o Ani i Markauciju, Cepelin dodade:
– Imamo novog gosta u hotelu „Roma“. Ispremetali smo
njegove stvari. U jednom koferu je bilo dosta šifrovanih
hartija, ali nije bilo vremena da se prepišu. Uglavnom,
doputovao je iz Srbije. Sinoć je otišao u srpski generalni
konzulat i ušao na sporedna vrata.
Hoflener ga pogleda razrogačeno:
– Što mi to odmah nisi kazao? Gledaj da se hartije što
pre prepišu.
Njegov instinkt dugogodišnjeg obaveštajca je osetio da
prava borba sa srpskom kontraobaveštajnom službom tek
počinje. Taj novi gost u hotelu „Roma“ je svakako izaslani šef
kontrašpijunaže zemlje s kojom se Austro-Ugarska rvala na
život i smrt.
Tek što su Cepelin i Leskovčanin napustili njegovu
kuću, pojavio se major Markauci. Izgledao je umorno, ali je i
pored toga bio raspoložen.
– Pa čestitam – reče Hoflener skrivajući zavist u glasu. –
Čujem da si s njom proveo noć.
Markauci sa osmehom prihvati ruku. Polovinu noći je
zaista proveo kao u snu, ali se posle ničeg nije sećao.
Jednostavno je zaspao kraj lepe žene, što mu se dotle nikada
nije desilo. Ujutru više nije bio siguran da li mu je pripadala
ili ne. Napustila ga je, dozvolivši mu na rastanku da joj otme
svega jedan poljubac i obećala mu da će se opet naći s njim
kroz tri dana. On se stideo sam sebe što se tako pokazao
prema njoj. Tumačio je to svojom preteranom žudnjom da mu
pripadne; bilo je dobro poznato da u takvim slučajevima
muškarca izdaje snaga. Ali ni za živu glavu ne bi zajedljivom
Hofleneru priznao svoj poraz.
– Šta ćemo sa Nešetom? – upita Markauci paleći na
velikom stonom upaljaču cigaretu. – Taj nitkov nam postaje
opasan.
– Imam nov plan s njim – reče Hoflener. – Izgleda da je
ovamo stigao šef srpske kontrašpijunaže. Mogli bismo mu
poturiti Nešeta. Ta hulja je spremna na sve kada je u pitanju
novac.
– Zanimljivo – reče Markauci više za sebe, jer je u tom
trenutku opet mislio na Anu. Zatim, kao da se nečeg prisetio,
dodade razdraženo: Slušaj, naredi Cepelinu da ne zuri u mene
kad god se pojavim s nekom damom. Kunem se da ću ga
izlupati!
– On nije kriv nesrećnik što mu je tvoja dama zapela za
oči – nasmeja se kiselo Hoflener. – Čujem da je ceo
„Olimpos“ bio iznenađen njenom lepotom?
– Divna je! – reče Markauci odbijajući kolutove dima.
– Pazi, Cepelin je poznaje iz voza – opomenu ga šef, ali
je u toj opomeni više bilo želje da ga nekako odvrati od nje
nego da ga podseti na opreznost.
– Ona je Grkinja. Studirala je slikarstvo u Minhenu i
prosto obožava sve što je nemačko. Budi bez brige.
– Kada ćeš me upoznati s njom? – upita ga tobože
nemarno Hoflener.
– Dođi prekosutra uveče u „Angleter“. Ali potrudi se da
nas na vreme ostaviš same. Naravno, nadam se da ćeš doći sa
svojom bliznakinjom.
– Doći ću sam – reče Hoflener odlučno. – Dosadila mi
je.
– Gle? Opominjem te da se pričuvaš te male ludice.
Ljubomorne žene su uvek opasne.
Fon Hoflener se prezrivo nasmeja:
– Ta guska!
Posle su opet prešli na razgovor o Nešetu i njegovoj
pretnji da će predati spisak špijuna srpskoj kontrašpijunaži.
 VI

General–feldmaršal Liborijus fon Frank, komandant pete

austrougarske armije, u čiji saslav su ulazila dva kompletna
korpusa, ćutke je slušao prekor komandanta grupe armije
generalfeldzengmeistera Oskara fon Poćoreka.
– Pre nedelju dana ste preuranili sa svojom izjavom
štampi da ćemo zauzeti Beograd u roku tri dana. Međutim,
kako vidim, vi još nemate izgleda ni da forsirate Savu.
Frank je ljutito gladio prosede, svinute brkove. Taj glupi
Poćorek koji ga sada na sva usta grdi zaboravlja da je sam
svemu kriv. Zar mu nije saopštio da je prva srpska armija,
koja se povukla preko Save iz Srema, dobila radidgram od
svoje Vrhovne komande da bez borbe napusti Beograd?
– Ekselenc, držao sam se vašeg radiograma…
Poćorek na to besno zakoluta očima.
– Mein lieber{6} general–feldmaršale, čini mi se da dobro
znate da je taj radiogram uhvatila naša tajna stanica na Drini.
Ako je srpska komanda lagala Komandu svoje Prve armije,
onda sam vas i ja slagao! Međutim, sve to nije značilo da se
treba hvalisati pred novinarima. Jer Srbi su, svakako, izmenili
svoju odluku, pošto su jasno osetili da ih vi dovoljno ne
pritiskujete.
 Komandant pete armije pocrveni kao kuvani rak. Kako
se god uzme, on je svemu kriv! Već mu se smučilo od tih
Poćorekovih špijunskih obaveštenja koja su uvek ispadala
pogrešna. Zato su korpusi i divizije njegove Pete armije već
petnaest dana cunjale tamo-amo kao po gustom mraku,
nailazeći svuda na neprobojnu neprijateljsku odbranu.
– Also,{7} što je bilo, bilo je! – reče Poćorek pomirijivim
glasom. – Sada imam tačna obaveštenja iz same srpske
Vrhovne komande da će sve svoje snage koncentrisati na
odbranu Valjeva kako bi nam preprečili put ka jugu. Na vama
je da odlučno forsirate Savu u širokom frontu uz podršku
artiljerije i da obuhvatite Beograd i sa juga i sa severozapada.
Tako ćemo im preseći svako povlačenje i pohvatati ih kao
miševe!
– Jawol,{8} učiniću kako naređuje vaša ekselencija –
promrmlja Fon Frank, ali u sebi ni najmanje nije verovao da
je i to važno saopštenje tačno. Ispadalo je, maltene, da sam
vojvoda Putnik direktno telefonira Poćoreku i obaveštava ga o
svojim najvažnijim zamislima i odlukama.
U to iskrsnu gizdavi kapetan, ađutant Poćorekov, zvecnu
mamuzama i najavi pukovnika barona Ulriha fon Osterodea.
Zatim uđe krupan, visok, brkat četrdesetogodišinjak –
pukovnik Fon Osterode, komandant prve Brandenburške
divizije. Poćorek se srdačno rukova s njim i naredi mu da
sedne.
– No, mein lieber oberst,{9} izvolite referisati…
Baron prelete buljavim očima po Fon Franku i poče:
– Moram odmah reći da je grupa koju smo uspeli da
ubacimo u Kragujevac sva uništena…
Poćorek ga ljutito preseče:
– To sam već jednom čuo!
Fon Frank se krišom cerio. Ma koliko taj Fon Osterode
bio stručnjak za diverzije i piratske prepade na štabove,
njegov plan da se dočepa ili uništi Putnika bio je velika
ludost. Uostalom, sami su krivi što lupaju glavu s tim
starcem! Zar se nije taj vojvoda Putnik uoči objave rata
zatekao na lečenju u austrijskoj banji Glajhenbergu. Umesto
da ga deportuju, oni su mu dozvolili da preko Rumunije
otputuje u Srbiju. Svemu je bio kriv onaj šupljoglavi načelnik
Vrhovne komande Konrad fon Hecendorf „Pustimo ga, on je
neobrazovan, bez viših vojnih škola. Bolje da on komanduje
Srbima nego neki od mlađih generala, obrazovanih na
francuskoj Ratnoj školi“. Eto im sada neobrazovanog
Putnika!
– Sumnjam da se u našim štabovima nalaze njihovi
špijuni – reče Fon Osterode odsečno. – Nijedna naša priprema
ne ostaje u tajnosti.
Poćorek, odobravajući, klimnu glavom:
– Svakako. Već sam tražio od Vrhovne komande da se iz
naših štabova povuku svi oficiri srpskog ili hrvatskog porekla
i zamene odanim Nemcima. I Čehe takođe treba ukloniti.
– Ja sam već odabrao ljude za novu grupu – primeti Fon
Osterode. – Moji agenti će ih prihvatiti iza srpskih linija i
neopaženo dovesti u Kragujevac. Zgrada njihove Vrhovne
komande je čuvana svega od jednog voda. Ali ne obećavam
da će general Putnik biti uhvaćen živ.
 – Živ ili mrtav, svejedno! – uzviknu Poćorek. – Sada
nam je najvažnije da ga uklonimo.
Prekide ih ponovni ulazak komandantovog ađutanta koji
je prijavljivao jednog od generalštabnih oficira. Suvonjav,
crnoput oficir sa dve srebrne potpukovničke zvezdice na
pozlaćenom okovratniku, šef Obaveštajnog odeljenja
Balkanske vojske uzbuđeno je pokazivao tabak hartije.
– Užička vojska i odredi crnogorskih trupa upali su
preko Drine od Višegrada i napreduju ka Vlasenici i Sarajevu,
u pozadinu naših korpusa…
Fon Frank se opet podrugljivo smeškao. Poćorekova
špijunaža ne vredi ni pola lule duvana kada nije mogla da
predvidi jednu takvu krupnu stvar. Zaboravljajući na sve
drugo, komandant Balkanske vojske, kako se nazivala
njegova grupa armija, priskočio je telefonu, nervozno okrenuo
ručicu i zatražio vezu sa nadležnom komandom korpusa.
– Vi spavate, mein herr feldmarshalleutnant!{10} Kako,
niste znali da vam Srbi i Crnogorci upadaju u pozadinu? Pa to
je skandal. Znate li da dovodile u pitanje ishod čitavog rata?
Bacite odmah obe svoje divizije i proterajte ih natrag, preko
Drine.
Vratio se sav zadihan i podbočio lice dlanovima. Zatim
se prenuo, poskočio kao oparen i uneo pukovniku Fon
Osterodeu u lice:
– Putnika, razumete li, Putnika mi likvidirajte!
– Razumem, exzellenz! – rekao je pribrano baron.
Fon Osterode se u sebi zgražavao nad tom Poćorekovom
malodušnošću i čudio kako su mogli da generala, koji je
jednom žestoko potučen, ostave i dalje na položaju glavnog
komandanta trupa koje su napadale Srbiju.
General fon Frank je i dalje ćutao. Mada ne mnogo
sposobniji od Poćoreka, on je osećao duboki prezir prema
svom glavnokomandujućem koji se, umesto da razložno
procenjuje situaciju, neprestano povodio za svojim tobožnjim
tačnim obaveštenjima i gurao svoje potčinjene armije iz
neuspeha u neuspeh. Istina, Srbi su se posteneno povlačili, ali
to povlačenje je iznuđeno uz teške austrougarske gubitke.
Poćorek pođe sa Fon Osterodeom do vrata svog
kabineta.
– Za koliko mi obećavate, mein lieber Oberst?
– Najviše dve nedelje, exzellenz.
Dajem vam toliko – reče Poćorek velikodušnim tonom.
Posle toga je bezvoljno seo za sto i počeo sa Fon
Frankom da organizuje prelaz njegove Pete armije preko
Save. Obećao mu je najsnažniju artiljerijsku podršku koja je
dotle upotrebljena na srpskom frontu.
 VII

Sav u grozničavom uzbuđenju, kapetan Živan je brzo,

kao provalnik koji strepi da ga ne uhvate na delu prepisivao
najnoviji operativni plan srpske Vrhovne komande. Podaci što
su stajali razastrti pred njegovim očima bili su od epohalnog
značaja za neprijatelja. Zbog velike zamorenosti trupa,
znatnih gubitaka, nedostatka artiljerijske municije koju
saveznici i pored štedrih obećanja nisu isporučili u dovoljnim
količinama, srpske armije će se povući sa položaja kod Uba i
Valjeva, gde su nameravale da prime odsudnu bitku sa
Austrijancima. Povlačenje se ima izvršiti na nove položaje,
iza Kolubare i Ljiga, gde će doći do nove bitke.
Živanov put od eminentnog generalštapca do najcrnjeg
izdajnika bio je vrlo kratak. Ema ga je potpuno saplela u svoje
omče, mnogo mu obećavala i nije mu se nikako dopuštala. To
ga je još više raspaljivalo i činilo njegovu žarku žudnju
bezgraničnom.
Uverena da ima posrnulog oficira potpuno u svojoj
vlasti, Erna ga je neprimetno i lukavo uveravala iz dana u dan
da je Srbija kao nezavisna država nepovratno propala i da je
samo razumna kapitulacija može spasti od žestoke kazne
pobedničkih carskih trupa. Zatim je neosetno prelazila na to
da će Srbija, kao autonomna zemlja u sastavu jedne velike
evropske carevine kakva je bila Habzburška Monarhija,
procvetati i doživeti neviđen prosperitet. Na kraju je
upotrebila i svoj najjači adut: bude li joj nesebično pomagao,
ona će ostaviti ostarelog muža i udati se za njega. Nesumnjivo
je da će ga Austrijanci za njegove vanredne zasluge učiniti
svojim generalom. Biće to divna slika, on mlad general, a ona
njegova supruga. Živeće u Beču, kretaće se u najvišem
društvu… Zašto bi to bilo nemoguće kad i sada u carskoj
vojsci ima Srba generala, pa čak i feldmaršala…
Ako je zaista voli, on će joj to dokazati kakvim krupnim
poduhvatom. Tako je put ka izdaji bio pripremljen. Pristao je
da bude špijun Evidenc-biroa, braneći se pred svojom savešću
da će time najbolje pomoći svom napaćenom narodu, koji su
njegovi vlastodršci, potplaćeni francuskim i ruskim zlatom,
kako mu je vatreno dokazivala Erna, gurnuli na rub propasti.
U to vreme je iz Soluna potpukovnik Hoflener, povezan
direktno sa austrougarskom Vrhovnom komandom kojoj je
dostavljao izveštaje svoje špijunske mreže u Srbiji, tražio od
Erne i njenog muža da budu što aktivniji. Ali Erna nije slutila
čime će je ove večeri obradovati Živan.
Kad se našao pred zgradom Vrhovne komande, grad je
zavijao sumrak i rominjala je sitna, hladna kiša. Brzim
koracima, uputio se prema Erninom domu. Kod mosta,
naspram Vojnotehničkog zavoda, sudari se skoro lice u lime
sa gorostasnim, brkatim oficirom. Živan ga bolje zagleda i sav
pretrnu… Bio je to Apis. Potpukovnikove vedre oči su mu se
prijateljski smešile.
 – Živane, ti si, kanda, zaista zaljubljen! Gospođi Erni,
a... kao i uvek… Lepa žena, nema šta!
Mladi kapetan se s mukom savlađivao da ne promeni
boju lica. Užasnuo se od pomisli da Apis nešto sumnja. Ali
brzo se umirio. Ko bi se još usudio da sumnja u jednog
generalštabnog oficira, osvedočenog patriotu čiji je otac bio
junak u ranijim srpsko-turskim ratovima. Kad bi Apis znao
šta se krije u džepu njegove bluze, ispod šinjela…
Ipak, neočekivani susret sa Apisom i to u trenutku kad je
nosio Erni obaveštenja koja su mogla začas upropastiti Srbiju,
pokvario mu je sve raspoloženje. Zaustavio se ispod
Miloševog konaka i počeo da šeta tamo-amo po kiši. Ono
drugo „ja“ počelo je da ga muči. Vrati se natrag, još nije
kasno, u svoj momački stan i spali ono što si prepisao. Onda
mu pred oči iskrsnu Ernin lik. Ne, zbog nje će počiniti i
najveći zločin, pa šta bude. Ali doneo je čvrstu odluku da ove
noći bude njegova. Sada joj neće pomoći izgovori…
Ohrabren svojom odlučnošću da je još večeras, ima, ili
joj u protivnom neće predati obaveštenje koje se nije moglo
proceniti novcem, skoro drsko zazvoni. Ne gledajući devojku
koja mu je otvorila, jedva se savlađivao da ne pretrči kratku
stazu kroz vrt do ulaza u kuću.
Te večeri mu se Erna učini lepšom i zamamnijom no
ikad pre toga. Ona izvuče svoje tople, meke ruke iz njegovih,
upali dve sveće i metnu ih na sto. Svetlost titravih plamenova
je igrala po njenoj svilastoj kosi, a oči su joj se po običaju
iskrile.
Živan je naglo privuče na ovlaženi šinjel i tražeći njene
usne, procedi kroz stisnute zube:
– Zbog tebe sam prodao otadžbinu, sebe, svu svoju
prošlost… ja je više nemam, ja sam nitkov, kao i ti…
Ona duboko i divlje ustrepta. Osetila je po njegovom
neočekivanom nastupu da je doneo nešto vrlo važno. Ali i
pored svega toga ona je znala da ni u kom slučaju ne bi mogla
da mu pruži iskrenu ljubav. Ona nikoga nije volela pravom
ljubavlju.
– Mon cher ami,{11} vi kanda zaboravljate na kavaljerski
postupak prema jednoj dami – reče ona prekornim glasom,
prelazeći na francuski.
On se zbunjeno trže i pusti je od sebe.
– Oprosti… isuviše te volim…
Počela je da mu raskopčava šinjel i to mu je godilo. Čak
ga je sama ponela u predsoblje povijajući se pod njegovom
težinom. Živan baci šapku na sto i otpasa sablju. Sada više
nije mislio ni na šta drugo, sem na nju. Erna je bila prisutna sa
svojim parfemom kojim je bio natopljen vazduh salona,
mirisom svoje puti koji mu je dražio čula…
Čim je ušla, on skoči sa stolice i obujmi je oko struka.
Ona malo okrenu glavu; njene plave oči skliznuše prema
njemu nagore, umekšane i upitne. Izvijala se gipko i mazno:
– Mili, želiš li da me večeras ugušiš?
– Poješću te… – šapnu on, doveden van sebe od strasti.
Erna rasklopi usne pored njegovih usta i obavi ruke oko
njegovog vrata. Nikad nije osetio takvu milinu.
– Ti, nestašni dečače! Ponekad me uplašiš svojom
grubošću.
 Živan je uhvati za ruku, dok ga je ona posmatrala sa
strogom ljupkošću.
– Čini mi se da malo misliš na našu budućnost?
On se ljutito trže, maši se slobodnom rukom za džep i
izvuče presavijene listove hartije.
– Pogledaj… To vredi jedne kraljevine! Koliko košta
jedna država, šta misliš? Ali ja to ne procenjujem novcem,
već tobom.
Trudila se da prikrije svoju nestrpljivu radoznalost i
činila se nemarnom.
– Ako je to nekakvo obaveštenje, onda znaj da još nije
bilo takvog koje bi omogućilo da se brzo završi stvar.
– Možda ti misliš – osmehnu se on podrugljivo. –
Inteligentna i obrazovana žena kao ti lako će moći da shvati
šta tu ima.
Poslednje reči su toliko zagolicale njenu urođenu žensku
radoznalost, da je mahinalno pružila ruku.
– Daj da pogledam…
On odmače hartije i zamaha glavom:
– Ne! Prvo ćeš biti moja, pa onda…
– Zaista si detinjast, Živane!
– Deca se ne igraju ovakvim stvarima, Erna – odbrusi on
ozbiljno.
Ton njegovog glasa je svedočio da govori istinu. Najzad
su počeli da se prepiru:
– Zašto me tako mučiš? Zar nećeš dozvoliti da to vidim?
– Neću!
Ona se osmehivala nervozno, dok je izgledalo kao da
razmišlja šta joj valja činiti. Bila je daleko od toga da čuva
svoju supružansku čast. ali od njene uzdržljivosti je zavisilo
da li će vladati po volji tim čovekom koji je gubio glavu zbog
nje.
Naglo se odvojila od njega i umornim korakom pošla
prema divanu. Živan je brzo sustiže.
– Erna?
Podigla je ruke i obuhvatila čelo kao da se brani od jake
glavobolje.
Skupoceno kamenje je svetlucalo na njenim tankim
prstima.
– Bože moj, kako si grub i nevaljao!
On kleče na jedno koleno pored nje i nasloni dlanove na
njena bedra.
– Preklinjem te, mila, ne shvataj me pogrešno. Baš zato
što te bezumno volim, donosim ti neprocenjive podatke. Sama
znaš da bi mi odrali kožu kad bi im slučajno pao šaka. Na
primer, Apisu… Taj prevejani lisac… Nikad nisi načisto s
njim šta misli kad govori…
Slušala ga je na izgled nezainteresovano kako joj priča o
svom nenadanom susretu sa Apisom i strahu koji je pretrpeo.
I to sve samo zbog nje. Erna posle nekog vremena podiže
glavu. Jedva je prikrivala svoju zabrinutost.
– Mi se više ne smemo sastajati ovako otvoreno, da ceo
Kragujevac bude svedok tih naših sastanaka.
Uplašen da će ga odbiti od sebe, Živan sav ustrepta.
– Da se ne viđamo, šališ se draga?
Pomilovala ga je po obrazu, šapućući:
 – Zar bih mogla bez tebe?
On dohvati njenu ruku i zahvalno je prinese usnama.
Ljubio joj je ruke, doticao telo, lice, kosu…
Ona se neko vreme prepuštala njegovim nežnim
doticanjima, zatim se naglo izvi, ustade i dohvati sa stola
hartije koje je tu ostavio. Razgledala ih je pri plamenu sveća
ne obazirući se da li mu to godi ili ne. Čim js preletela prve
retke, obrazi joj buknuše rumenilom.
– Isuse i Marija! – promucala je jedva čujno.
Kad se okrenula, on je stajao nepomičan pred njom.
– No, sad si videla…
Spustila je razvijene hartije niz bedro posmatrajući ga
kroz poluzatvorene kapke. Misli su joj munjevito prolazile
glavom. Ako je htela uspeh, nije više smela da njegovo
nestrpljenje dovodi do krajnjih granica. Već kad se nađe sam
na ulici, postojala je bojazan da se iz straha, ili griže savesti,
predomisli. Njeno iskustvo zavodnice, bar kad se radilo o
muškarcima takvog kova koji su malo poznavali ženske ćudi,
govorilo joj je da ipak treba popustiti. Ali samo ove večeri i
onda ga nanovo držati na pristojnom odstojanju.
Koraknula je prema njemu i unela mu se u lice tako blizu
da ga je vrelina njenog daha opekla po usnama.
– Oprosti, mili, tvoja žrtva svedoči da me zaista iskreno
voliš. Moja čežnja za tobom nije manja, ali moj muž…
Nije joj dozvolio da završi, već je snažno zagrli. Iz
njenog otpuštenog dlana su ispadale hartije i rasipale se po
ćilimu.
 VIII

Tek u predvečerje sa zalaskom sunca Solun, lepotica

Egejskog mora, počinje da rasipa svoje draži. Kao da je malo
mario što se u njegovim nedrima vode zakulisne intrige i
nevidljive špijunske borbe, prastari grad nastavljao je da živi
svojim hučnim i šarolikim mediteranskim životom. Naizgled
veseo, zadovoljan i lakomislen, grad je živeo lažnim sjajem
bogatstva koje prikriva nečuvenu bedu.
Nebo i more, varoš i obale Solunskog zaliva, sve je to
nosilo one dugine boje kojih na drugom mestu nema, sem
daleko odatle, u Napulju. Razliveno more zaliva ponegde se
presijavalo kao suvo zlato, a negde blještalo kao staro srebro.
Prilikom zalaska sunca dobijalo je plamenu bakarnu boju, dok
su se nad krovovima, ispod ljubičastog neba, razlivale
tajanstvene magline, a opojan miris širio od tamnozelenih
krošnji kiparisa, palmi i cveća.
Tramvaji su zvonili… prolazili pokraj raskošnih palata i
vila utonulih u bujne vrtove – mimo vile Mon Plaiser i Mon
Bonheur{12} i mimo carskih parkova. Kod „Olimpos Palasa“,
na Trgu slobode, iskrcavali su se i ukrcavali putnici…
Svuda kroz gvozdene, niske filarete videli su se vrtovi,
jer je Solun odvajkada bio grad egzotičnog rastinja, a oko
otvorenih prozora ekskluzivnih kafana obletala su deca u
ritama i molećivo pružala svoje prljave ručice. Pljuštao je
sitan novac, deca su se grabila, grebla i čupala, a gospoda u
belim letnjim smokinzima su se izvrsno zabavljala takvom
igrom.
Čamdžija, stari Jevrejin biblijske brade, u anteriji od
ćitajke, nemo i ponizno se klanjao Ani i njenom pratiocu fon
Hofleneru, skoro unapređenom u čin pukovnika. U belim
cipelama, letnjem odelu i žirado šeširu, Hoflener je ličio na
vedrog mladića. Za razliku od govorljivog i veselog
Markaucija, on je ipak bio uzdržan, sa večnim, malo
podrugljivim osmehom na usnama. Taj vrlo obrazovan i
natprosečno inteligentan oficir Evidenc-biroa, besprekorno
uglađen, sa svim manirima jednog profesionalnog diplomate
za kakvog se predstavio Ani, imao je sve one osobine
muškarca koji već pri prvom susretu ostavljaju jak utisak na
žene.
Hoflener galantno pruži ruku Ani da je uvede u čamac,
pomože joj da se udobno smesti na jastucima pod malim
krovom od kadife izbledele boje i sede prema njoj. Ove večeri
nije mislio ni na šta drugo, sem na čarobnu ženu koju je uspeo
da preotme uobraženo Markauciju. Kao stari neženja, kome
su ukusi bili izoštreni, Hoflener je bio veliki probirač i iskusni
poznavalac ženske lepote. Ali, mada to sebi nije hteo da
prizna, prvi put je počeo da gubi glavu. Bilo je dovoljno da
jednom vidi neobičnu Markaucijevu poznanicu, pa da mu
zastane dah od divljenja. Međutim nije izgubio hrabrost, već
je uporno nastojao da joj dokaže kakva je razlika između
njega i Markaucija, na štetu poslednjeg.
Ne krijući da joj se Hoflener dopada, Ana je uporno
odbijala sve njegove predloge da jednom izađe negde s njim.
Pretvarajući se da joj je lepi Italijan prirastao za srce, glatko je
držala opasnog obaveštajca na odstojanju, ali su poslednje
vesti iz Srbije ubrzale njenu promišljenu igru. Apis je javljao
da su Austrijanci, po svemu sudeći, upoznati sa najnovijim
planovima srpske Vrhovne komande i da je Hoflener na putu
da primi važna obaveštenja. Treba proveriti da li je to tačno, a
ako je tako, Ana mora, kako zna i ume, da uveri Austrijance
da su to lažna i podmetnuta obaveštenja.
Dok je sedela prema Hofleneru i obarala pogled pred
njegovim sivo–plavim očima, razmišljala je kako doskočiti
tom prepredenom čoveku. Sve je stavila na jednu kartu: na
Markaucijcvu ljubomoru. Nije bilo nikakve sumnje da je
major, tobožnji arheolog, ludo zaljubljen u nju i da se iz tih
njegovih osećanja može izvući velika korist. Kad je prethodne
večeri zatražio sastanak s njom, prenerazila ga je vešću da je
obećala izlazak Hofleneru koji joj je ponudio večernji izlet do
Malog Kara–Buruna. Nije joj izmaklo da su Italiianove oči
osvetnički zasvetlucale.
– Taj plavokosi Švaba, šta ste našli u njemu… –
procedio je prezrivo, jedva prikrivajući svoj bes.
– Oh, on je tako mio čovek – rekla je mirno, čineći gest
velike namiguše kojoj je jedva stalo do onog s kim razgovara.
Markauci molećivo uhvati njen pogled i bojažljivo je
uhvati za ruku. Osetila je kako drhti.
Budite moja žena – reče on zadihano.
 Ana odmahnu glavom gledajući ga prijatnim, nebeskim
očima.
– Vaši bogati roditelji ne bi nikad dozvolili da se oženite
jednom siromašnom nastavnicom crtanja.
– Ja vas volim i niko me u tome neće sprečiti! – uzviknu
on vatreno.
– Dozvolite mi da o svemu razmislim…
– Ali gospodin fon Hoflener – podseti je Markauci.
ustreptalim glasom.
– Nisam naučila da me muškarci prisvajaju, gospodine –
reče Ana oporo. – Gospodin fon Нoflener je tako mio i
prijatan čovek…
Ostavila ga je utučenog, uverena da je zabeležila uspeh
u velikoj igri. A kad s e našla s a Hoflenerom ove večeri,
potrudila s e da mu tobož nemarno spomene Markaucijevu
prosidbu. Šef špijuna je tu primedbu popratio ironičnim
osmehom, koji je imao da pokaže i njegovu osvajačku
samouverenost.
Čamac je uskoro dodirnuo tlo Malog Kara-Buruna.
Na obali je sedeo čovek podvijenih nogavica i
gvozdenom čakljom vadio školjke iz mora. Ana se saže,
uze jednu i s ljupkom kretnjom glave reče:
– Možda u njoj ima bisera?
Obaveštajac se toliko naže da je osetila njegov vreli
dah na svom razgolićenom vratu.
– Vi ste najlepši biser ovog mora. Atenaida.
Povetarac koji je ća r l i j a o zalivom raznosio je
pramenove njene kose ispod širokog šešira i igrao se
svilenim trakama. U tom trenutku bila je tako zanosno lepa
da zadivljeni Hoflener prihvati njenu ruku u dugoj, mrežastoj
rukavici i stade da je zasipa poljupcima. Čovek je i dalje
zavlačio čaklju u vodu ne obraćajući pažnju na njih, jer je
navikao da vidi stotine sličnih zaljubljenih parova.
Uto naiđe veliki čamac pun mladeži. Klizio je duž obale,
dok se sa njega raznosila setna grčka ljubavna pesma, praćena
zvucima gitara.
– Ovo su najdivniji časovi mog života! – šapnu Hoflener
iskreno, pun unutrašnjeg strasnog nemira.
Pošli su lagano prema čađavoj kafanici, okruženoj
lovorom. Vetar se i dalje igrao trakama Aninog šešira dok je
ona nestašno mahala suncobranom. Seli su za sto ispod
kiparisa čije je lišće šumilo iznad njihovih glava. Ana je pila
„gazos“ kroz slamku, slušajući Hoflenera kako govori o sebi.
Istinito se mešalo sa izmišljenim jer se šef špijuna dobro čuva
da u njenim očima ne bude ništa drugo, već nonšalantni
aristokrata i kosmopolita, pravi bonvivan kome je rat odvratan
i čije su simpatije, uprkos tome čijem taboru pripada njegova
carevina, na strani Francuza. On je živeo u Parizu i Londonu,
sklapao intimna prijateljstva i sad mu je prosto neshvatljivo
kako su ti ljudi prekonoć mogli da postanu njegovi
neprijatelji. Što se tiče Srbije, trudio se da nijednom ne
spomene koliko je godina proveo u toj zemlji.
Kao što je on nastojao da Ana poveruje njegovim
pričama, tako je i ona, sa mnogo manje nametljivosti,
izmišljala svoj životni roman. Unaokolo je sumrak sve više
osvajao i na nebu su zažmirkale zvezde. Hoflener je držao
Aninu ruku u svojoj ruci, gledao joj pravo u oči i tiho
izjavljivao ljubav. Ona se posle nekog vremena trže.
– Treba ići, zahladnelo je…
Vratili su se u svoj čamac i krenuli natrag, prema gradu.
Na bregu se su crvenile svetiljke stare varoši, raspoređene u
obliku amfiteatra, a nova varoš se širila dole, u prostranoj
dolini pored zaliva. Kejom su promicali crno lakirani fijakeri i
topot konjskih kopita mešao se sa mekim udaranjem
zakošenih, velikih i tankih gumenih točkova.
U bašti Bejaz-kule svirala je muzika, trotoarima su
promicali otmeni parovi. Oficiri u društvu dama zveckali su
sabljama… Pored grčkih, bilo je mnogo i srpskih… Ani se
činilo da ih Hoflener meri mrsko i podrugljivo, kao da je hteo
reći da će uskoro prestati sa svojim nadmenim šepurenjem po
Solunu.
Kad su seli za sto pred „Olimpos Palasom“, priđe im
Markauci. Bio je bled i vilica mu je primetno podrhtavala.
– No, kako vam se sviđa Kara-Burun, madam?
– O, bilo je lepo! – reče Ana i mazno pogleda Hoflenera.
Markauciju ne izmače taj pogled koji je on protumačio
kao znak svog potpunog poraza.
– Otkud vi znate da smo bili na Kara-Burunu? –
priseti se Hoflener mereći nepoverljivo i svog saradnika.
– Pa, pogodio sam… zbuni se major. – Uostalom, gde se
obično odlazi u šetnju? – dodade on odlučnije.
U to iskrsnu Cepelin, odeven kao i obično u svoj beli
calkelnerski smoking. Duboko se klanjao držeći preko ruke
salvetu, ali Ani nije izmaklo da je očima dao znak Hofleneru.
 – Večeru a la-kart…
– Molim pokorno, vaša milosti…
Posle nekog vremena. Hoflener ih za trenutak ostavi
same.
– Dokle ćete me tako muči t i , Atenaida? – upita
Markauci prekorno.
Ona se lako hladila lepezom i ćutala gledajući nekud
mimo njegove glave. Njegov brzi govor postajao je sve
uporniji i umiljatiji Plameno ju je uveravao u svoju
ljubav i dokazivao joj da više ne može živeti bez nje. U
među v r e m e n u se Hoflener zaustavio kraj velikih
biljurnih ogledala i tobož uređivao kosu i kravatu.
Cepelin naiđe sa bocom šampanjca na ledu. Pretvarao se
da popravlja salvete i šaputao:
Leskovčanina su noćas kidnapovali… Nestao je bez
traga… Plašim se da im je pao u ruke…
Hoflener se jedva primetno namršti, klimnu glavom i
pođe natrag za svoj sto. Putem su ga morile misli jer se
dolazak onog neznanca iz hotela „Roma“ već osećao. Cepelin
je uspeo da mu dostavi prepise njegovih šifrovanih hartija, ali
je posle toga usledilo razočaranje: u njima se samo govorilo o
trgovačkim nabavkama za srpsku vojsku prema čemu je
Hoflener ostajao ravnodušan. To je posao za sitne špijune. Pa
ipak, možda su te hartije namerno podmetnute…
Čim se susreo sa Aninim očima, Hoflener je opet
zaboravljao na sve. Dođavola, valjda i on može živeti koji
minut kao privatan čovek. Markauci je već počeo da mu ide
na živce sa svojim tvrdoglavim ulagivanjem oko nje.
 – Čujem da ste zaprosili gospođicu Atenaidu? – reče
Hoflener nemilosrdno želeći da Markaucija učini smešnim.
– To je pravo svakog muškarca – umeša se Ana ljupko,
nagrađena jednim Markaucijevim zahvalnim pogledom.
Svojim grubim ophođenjem. Hoflener je davao na
znanje svom saradniku da je suvišan. Markauci se uskoro
kiselo oprosti i napusti ih primetno utučen. Ali u sebi je
kipteo od besa. Njegova plaha krv nije podnosila takva
poniženja kojima ga je izložio Hoflener. Stezao je zube i
opipavao prstima mali broving u džepu. Zakletva caru,
oficirska čast, sve je to izbledelo. Sad ga je nosilo samo
jedno da još ove noći ubije Hoflenera, da mu se osveti…
Posle, kad njega ne bude, više neće imati rivala. Saveznici
će ga dočekati oberučke, srećni što ih je oslobodio opasnog
protivnika. Uostalom on je Italijan i njemu nije mesto na
austro–nemačkoj strani. Strast prema jednoj ženi budila je
u njemu učmalu nacionalnu svest.
Dugo j e sedeo na klupi, zaklonjen senkama drveća i
pušio cigaretu za cigaretom. Svaki trenutak mu je proticao
kao večnost. Onda je zadrhtao ugledavši ih kako dolaze
trotoarom. Ana se poigravala svojim majušnim suncobranom,
dok joj je Hoflener nešto tiho govorio. Sigurno je nagovara da
pođu njemu u vilu, zaključi sa gorčinom major i još više
učvrsti svoju odluku da ga jos noćas ubije.
Neprimetno ih je pratio, nastojeći da uguši šum svojih
koraka. Pri svetlosti električnih svetiljki, ulični čistači sa
ukrašenim sandučićima lupali su četkama ispod njegovih
nogu. Markauci je pritajena daha gledao kako Ana i njen
pratilac ulaze u otvoreni fijaker. On pozva drugi i naredi
kočijašu da ih neprimetno prati. To nikom nije moglo upasti u
oči jer je u jednom i drugom pravcu promicalo na stotine
takvih lakiranih kola, pogotovu duž morske obale gde su
mnogi uživali u laganoj vožnji.
Ali umesto da skrene prema Alatinijevoj vili, kako je
Markauci očekivao, Hoflenerov fijaker je krenuo prema staroj
varoši. Tamo je stanovala Ana. Dakle vodi ga u svoj stan,
zaključi Markauci gnevno. Još bolje, jer će mu u tom kraju
biti pogodnije da ga ubije.
Kola su se zaustavila u polumračnoj uličici, blizu crkve
Ajija-Trijade. Markauci žurno isplati svoj fijaker pružajući
zabezeknutom kočijašu novčanicu od pedeset drahmi, pa ne
obazirući se na njegova zahvaljivanja, pođe brzim koracima.
Na majorovo čuđenje, Hoflenerov fijaker je čekao i dalje
u senci zida susedne kuće. Srce mu je tuklo kao da će iskočiti.
Eto, Hoflener se saginje i ljubi Aninu ruku, a zatim odlazi
prema svojim kolima. Markauci je odahnuo sa olakšanjem.
Više nije mislio na Hoflenera, već se prikradao duž ograda
vrtova. Dok je Ana tražila ključ od male gvozdene kapije u
svojoj torbici, on neočekivano iskrsnu pred njom.
— Vi! iznenadi se ona. ali u njenom glasu nije bilo
ljutnje.
– Oprostite što sam vas pratio…
Mesečina joj je osvetljavala lice koje je odavalo lak
prezir.
– Zar je dostojno jednog kavaljera da tako nešto čini?
– Molim vas, saslušajte me… zavapi on prigušeno.
 Glas mu se gubio u tandrkanju fijakera koji se udaljavao
iz ulice.
– Imao je sreću taj Švaba – nastavi Markauci. – Da ste
ga primili večeras kod vas, bez predomišljanja bih ga ubio.
Ona podiže obrve.
– Oho, zaista? Smatrate li me kurtizanom, koja dovlači
gospodu u svoj dom. Vi ste nepristojni, gospodine.
Glumila je ljutinu i okrenula se od njega. Markauci joj
molećivo dodirnu ruku.
– Shvatite da vas volim – ludo, i zbog vas bih sve učinio.
– Sve? – podrugnu se ona.
On pokaza okrugao, crvenkast mesec.
– Skinuo bih i njega s neba!
Počela je da se smeje.
– Vrlo banalno! Drugi kažu zvezde, ali vi ste kao po
malo realista, jer je mesec bliže zemlji, zar ne?
– Mučite me, ali ja se ne ljutim – šapnu on strasno,
unoseći joj se u lice. – Ne znam zbog čega sam vam odvratniji
od gospodina fon Hoflenera?
Ona ga lako dodirnu prstima po licu.
– Naprotiv, vi ste vrlo mio čovek, gospodine Markauci.
Zar sam nekad rekla nešto suprotno od toga?
– Ali, a l i … zašto ste onda večeras išli s njim? –
promuca on.
– Vi se ponašate kao dete – ljutnu se Ana. – Da li sam
vam ikad obećala da ću svoju ličnost staviti pod vašu
kontrolu?
– Ma šta vi govorili, ja znam samo to da vas volim.
 Ona je u međuvremenu okrenula ključ i odškrinula
vratanca vrta.
No, uđite…
Drhteći od uzbuđenja Markauci je išao kao senka za
njom. Kad su se našli u polumračnom hodniku, hteo je da je
zagrli, ali ga ona blago odgurnu.
Budite pristojni, zar u mojoj kući.
Okrenula je prekidač i blago svetlo lustera, ukrašenog
staklenim perlama raznih boja, obasja salon. Zatim je prišla
vratima koja su vodila na balkon i otvorila ih širom. Markauci
je i dalje stajao na sredini sobe, usred starinskog nameštaja.
Motrio je kako pred ogledalom skida svoj šešir i popravlja
kosu. Tek sad je primetio da su joj nozdrve tanke, nepomične
i skoro providne.
Kad se obrnula prema njemu, na usnama joj je lebdeo
čudan osmeh i gledala ga je pravo u oči svojim krupnim
crnim očima.
– Gospodine Markauci, dobro znam ko ste vi, kao što
znam ko je i Fon Hoflener. No, sedite…
Glas joj je metalno zvučao, pun opomene i pretnje. Kao
opčinjen, on se polako spuštao na pokazanu stolicu držeći
neprestano svoj panama–šešir u ruci. Ana sede prema njemu i
pruži mu sa stola srebrnu kutiju punu cigareta. On drhtavo
izabra jednu, pripali je upaljačem i odbivši dim, pogleda je
iščekujući.
– Vi me zaista volite? – dodade ona iznenada.
Njen pogled se neposredno i izazivački zaustavljao na
njegovom licu kao da ispituje promene koje su nastale.
 – Ne znam kako da vas uverim u svoju ljubav? –
promuca Markauci zbunjen više no ikad.
Hteli ste da ubijete Hoflenera zbog mene? Zaista velika
besmislica! To ne bi bio za mene nikakav dokaz vaših pravih
osećanja. Jer čovek koji iskreno voli ženu ne vrši zbog nje
zločine koji ničemu ne vode. Za mene bi mnogo više značilo
da svoju energiju upotrebite u službi pravednije stvari…
On se iznenađeno trže.
– Nisam vas razumeo?
– Gospodine majore, budimo otvoreni… Znam da ste u
službi Evidenc-biroa, a to me prilično čudi. – Jednom
Italijanu nije tamo mesto.
– Ana, šta to govorite, kakav major… Evidenc-biro?
Ona iznenada ustade i zaustavi se neposredno pred njim.
On ju je posmatrao žarko i ustreptalo. Rešen da od te žene
bude voljen, pun neuslišene ljubavne gladi za njom, dospeo je
do one užarene napregnutosti osećaja kad se gubi razum.
– Upamtite, mogu voleti samo čoveka koji je spreman na
korisne žrtve.
Markauci dohvati njene ruke, ispuštajući šešir na pod, i
zasu ih poljupcima.
– Samo recite, sve ću učiniti za vas, mila…
Pogledao je u nju brzo i ispitivački, pun ustreptale
radoznalosti da što pre sazna njenu cenu. Ana uze cigaretu iz
kutije na stočiću i sačeka da joj Markauci pripali, zatim odbi
dim svojim lepo skrojenim usnama i reče:
– Obaveštenje koje ćete mi sutra uveče doneti, vi ćete
sami izabrati kakvo, potvrdiće vaše iskrene namere prema
meni. Upamtite, interesuje me sve važno što se odnosi na
Srbiju.
– Samo to! – uzviknu on odahnuvši s olakšanjem, jer mu
je mogla zatražiti i mnogo više, za sve saveznike.
– Da, samo to… – potvrdi ona svojim dubokim altom,
krijući podrugljiv smešak,
Za nju je bilo dovoljno da on jednom prekrši svoju
vernost Evidenc-birou, pa da ga čvrsto ima u rukama. Ali
zaljubljeni major je u tom trenutku najmanje mislio na
posledice svojih obećanja. Još jednom joj je izljubio ruke i
sav smućen, pošao pored nje da ga isprati.
 IX

Potpukovnik Apis je zamišljeno čitao dešifrovani

izveštaj iz Soluna. Dakle, kapetan Živan je postao najcrnji
izdajnik jer je izneo Austrijancima čitav plan odbrane na
novoj liniji. Uhapsiti ga i izvesti pred preki sud bilo bi
najjednostavnije, ali time se ne bi mogla izmeniti sadržina
predanih obaveštenja. Ana je u poslednjem trenutku uspela da
sazna tu sudbonosnu stvar i on joj je bio beskrajno zahvalan.
Što se tiče Erne i njenog muža, stvar je bila mnogo
komplikovanija, jer su za njih radili i drugi špijuni koje nije
lako otkriti.
Apis se zamišljeno zagleda kroz prozorsko okno,
zamagljeno od novembarske susnežice. Zatim kao da se nečeg
seti, brzo izvuče iz džepa posrebreni časovnik. Prošlo je tri, a
Živan obično odlazi kod Erne oko pet, to mu je već palo u oči.
Dohvatio je zvonce sa stola. Uđe podnarednik.
– Stojane, pozovi mi gospodina kapetana Živana…
Zavijajući se oblacima duvanskog dima, Apis je ispod
oka posmatrao promene na Živanovom licu. Očigledno se
primećivao nemir kao kod svih ljudi kojima savest nije čista.
– Živane, pređimo odmah na stvar – reče Apis muklo,
bez ikakvog uvoda – meni je odlično poznato da izdaješ
otadžbinu. Ko bi to rekao, srpski oficir! Dao bih da mi se ruka
odseče, kladeći se da se među nama takvi ne mogu naći. Ali,
eto, nađe se po koji izrod…
Kao da ga je grom pogodio iz vedra neba, Živan nije
mogao da dođe sebi. Počeo je da drhti i da muca nerazumljive
reči. Apis mu naredi da sedne i ponudi ga cigaretom. Rukama
koje su se tresle kao u groznici jedva je uspeo da pripali.
– Mislim da ti ne treba naglašavati kakva te kazna
očekuje – nastavi Apis neumoljivo. – Ali da imaš i sto života,
pa da ti ih sve oduzmemo, strašno zlo koje si počinio ne bi se
moglo ispraviti. Postoji samo jedan način…
– Recite, preklinjem vas – upade Živan bez daha,
gledajući ga mutnim očima.
– Tvojoj drolji, koju si platio krvlju celog našeg naroda,
moraš još ove večeri dokazati da je plan koji si onomad
predao sav izmenjen, navodno što se očekuje iskrcavanje
saveznika u Solunu. A noćas će biti izrađena lažna varijanta
koju ćeš odneti sutra. Pazi, odaš li se bilo čime, ili je navedeš
da posumnja… Uostalom, to je tvoja stvar…
– Sve ću učiniti – promuca Živan drhtavo.
– Verujem – podsmehnu se Apis. – Kamo sreće da si sve
učinio za zemlju koja te se odriče kao gnusnog izroda.
– Hoće li me pomilovati? – zapita bez daha izdajnik.
Šef kontraobaveštajne službe ga odmeri prezrivim
pogledom.
– Ne znam, to neće zavisiti samo od mene. Sada je
najvažnije popraviti zlo.
Živan slomljeno ustade, zvecnu mamuzama i iziđe.
Glavom su mu se vrzmale svakojake misli. Da se ubije nije
imao snage. Hteo je da živi, pa makar prezren i ispljuvan.
Dolazilo mu je da ode i zadavi golim rukama ženu koja ga je
uvukla u zločin. Ali tada se seti Apisove opomene da od
njegovog opreznog držanja sve zavisi. Trebalo je da se dobro
pribere pre nego što iziđe pred Ernu. Ta lukava i prevejana
žena je spodoba u đavolskom obliku.
Pušio je u svojoj kancelariji jednu cigaretu za drugom i
ispijao kafu za kafom. Na mahove mu se činilo da neće umeti
da se pretvara pred njom kao da se ništa nije desilo. Pa ipak,
pri pomisli da će ga po staviti uza zid, donosio je odluku da se
čvrsto drži. Pokušavao je da zamisli kako to izgleda onom
koji se nađe ispred puščanih cevi voda za streljanje. Zašto ta
sitna, naizgled beznačajna olovna zrna oduzimaju čoveku
život? Na frontu je drukčije, neočekivano te udari, a ovde
gledaš i čekaš. Udaraju u telo i onda nastaje mrak, večni
mrak. Kako to, zašto? Zatvarao je oči i trzao se. Čak i ako
uspe da podmetne Erni lažni plan za istinit, može sve biti
kasno. Dovoljno je da Austrijanci preduzmu ofanzivu. S njim
je onda stopostotno svršeno. U tom trenutku je žarko želeo
pobedu svojih, ali ne zato što će od toga imati koristi njegov
narod, već što ga to može spasiti.
Oko šest časova se uputio Erni ulicama ispunjenim
tišinom. Nigde se nisu videli prolaznici, sem što je negde
odjekivao po kaldrmi bat cokula vojne patrole. Pred
ofanzivom koja se očekivala, sve što je u Kragujevcu bilo
sposobno za oružje poslato je na front. Ljudi su bez roptanja
odlazili u mokre i hladne rovove, spremni da se bore do
poslednjeg metka, a on je, eto, počastvovan službom u toplim
prostorijama Vrhovne komande, hteo sve da ih unapred
žrtvuje neprijatelju. Nešto kao griža savesti i kajanje mučili su
ga celim putem do kuće njegove skupe ljubavnice – opasnog
neprijateljskog špijuna, maskiranog u otmenu damu.
Ove večeri ga Erna nije očekivala, ali je on, po
Apisovom savetu, imao dobar izgovor: navodnu promenu
operativnog plana. U ulici pored Miloševog konaka vladala je
već gusta pomrčina, samo je čkiljavi gasni fenjer na
obližnjem uglu bacao slabe svetlosne senke. Dve ljudske
prilike koje su se u taj mah provlačile kroz kapiju na vrtu
Eminog doma naterale su ga da se pritaji uz obližnji zid. Ko
su ti ljudi, možda špijuni, prodane duše kao i on? Želja da se
izvuče iz očajnog stanja u kome se našao, gonila ga je da
nešto dobro učini.
Podigao je peševe šinjela i uspentrao se na nizak zid, a
zatim nečujno skočio na blatnjavu zemlju vrta. Ako ga Erna
bude pre vremena primetila, imao je lak izgovor: pravdaće se
ljubomorom. Pričekao je da neznanci uđu u kuću i kad je
zapazio kako Erna pažljivo navlači zavese na osvetljen
prozor, ušunjao se u mračan hodnik. Hodao je na prstima bez
zveketa, jer je skinuo mamuze i stavio ih u džep. Sablju je
grčevito pridržavao plašeći se da ne udari u pod ili o zid.
Iza vrata se vodio razgovor na nemačkom. Kao odličan
znalac tog jezika, mogao je da razume i šapat.
– Uniforme srpskih oficira su već pripremljene ovde,
gospodo. Najbolje je da pođete pred zoru, kad njihov vojvoda
obično završava rad i odlazi da prilegne. Stražar na ulazu
Komande se neće usuditi da vas zadrži… Podoficir koji je uz
njega je jedino osiguranje, ali on nema pri sebi oružje. Sve
mora biti bez šuma i buke jer ste u protivnom izgubljeni.
– Ne brinite, noževi su nam oštri kao britve – čuo se
mukli glas. – Preklaćemo ih obojicu i mirno izići. Dok oni
utvrde, bićemo na periferiji grada gde nas očekuje pouzdana
veza.
– Onda, gospodo, na počinak, probudiću vas kad bude
vreme, negde oko tri izjutra.
– Her Oberst fon Osterode će biti zadovoljan – javi se
glas drugog muškarca.
Živan požuri da se izvuče iz kuće. Nanovo se prebacio
preko zida na ulicu i tek onda zazvonio. Znao je da mu Erna
neće odmah otvoriti, ali se pretvarao da je nestrpljiv,
pritiskujući dugme zvonca. Tek posle nekog vremena na
popločanoj stazi se začuo lak ženski hod. Kad se Živan tiho
odazva, ona odškrinu kapijicu ne krijući svoje iznenađenje.
– Ti, otkud večeras?
– Imam da ti saopštim važne stvari – reče on uvlačeći se
kroz otvor mada ga nije pozvala unutra.
– Ne osećam se dobro – požali se ona. – Možeš li doći
sutra?
– Sutra će, možda, biti kasno, radi se o onom planu…
Nemajući kud, povela ga je u kuću. Jedva je prikrivala,
žaleći se na glavobolju, koliko joj je neprijatan njegov
večerašnji dolazak. On se napravi da je uvređen i ona odmah
poče da se uvija mazno. Pribrano, čudeći se sam svojoj
staloženosti, pričao je da u Vrhovnoj komandi očekuju
savezničko iskrcavanje u Solunu i dopremanje trupa na sever
Srbije, zbog čega se iz osnove menja zamišljeni pan. Primetio
je kako su joj oči zažagrile.
– Hoćemo li to novo imati? – upitala je sedajući mu u
krilo.
– Nadam se, sutra uveče.
– Šališ se, mili?
– Zar sam se prethodnog puta šalio?
– Oprosti, znam da ćeš za mene sve učiniti.
Poljubila ga je u usta i iznela kolače sa likerom. On je
žudno posmatrao njene obline. Za trenutak kao da je
zaboravljao svoj položaj. Bila je dovoljna njena blizina, pa da
ga sveg obuzme strast. Kad je počela da ga odbija, on je
silovito zagrli i odnese na divan. Životinjski, kao da joj se
sveti, uzimao je njeno telo.
Neko vreme su ležali jedno pored drugog iscrpljeni i
malaksali. Negde pred ponoć on se odenu i ode, obećavajući
joj novi plan. Ali umesto u svoj stan, uputio se u Vrhovnu
komandu i potražio Apisa. Bio je zadovoljan što mu može
učiniti takvu uslugu. Sad, kad zahvaljujući njemu vojvoda
Putnik izmiče sigurnoj pogibiji od mučkih ubica, sigurno će
mu podariti bedan život.
Apisu nije bilo ni na kraj pameti da pošalje svoje ljude u
Ernin dom i pohvata Osterodeove agente. Erna i njen muž su
mu još bili potrebni u zamršenoj špijunskoj igri. Umesto toga,
u zgradi su počele pripreme da ih dočekaju. Putnik je i dalje
radio u svojoj sobi, ne sluteći šta se sve unaokolo zbiva i
kakva mu je sudbina namenjena pred zoru.
 Kako je bilo dogovoreno sa Ernom, dva nepoznata
čoveka u oficirskoj uniformi pojavila su se oko četiri časa
izjutra pred ulazom Vrhovne komande. Brkati trećepozivac na
straži ukočio se odajući im počast. Tobožnji srpski oficiri su
se nemo zgledali. Prosto neverovatno da se ovde tako lako
ulazi. Vrhovne komande drugih vojski pružaju sasvim
drukčiju sliku. Ovo čak nije ličilo ni na običnu vojnu
ustanovu, već na neku provincijsku opštinu čuvanu od
pandura. Srbi su zaista u teškom škripcu, kad su sve što je
mlađe od pedeset godina morali da pošalju na front, čak i
posilne. A baš taj nedostatak ljudi u pozadini za razna
obezbeđenja omogućavao je da se austrougarski špijuni, koji
su svi odlično govorili srpski, uvlače i u Kragujevac.
Do detalja upoznati sa rasporedom zgrade Vrhovne
komande koji su danima proučavali na maketi, dva špijuna
Evidenc-biroa su se kretala dugim hodnikom kao da su se tu
nalazili na dugogodišnjoj službi. Stariji vojnik na kojeg su
naišli, pribio se uz zid da ih propusti. Ogromna razlika koja je
delila prostog redova od oficira sprečavala je da se taj vojnik,
ili bilo koji drugi, usudi da ih zapita ko su i šta su.
Kada su došli do sredine hodnika, osvetljenog jednom
jedinom svetiljkom, pogled im je pao na sivo obojena vrata.
Dakle, odatle su polazila mudra naređenja koja su jednu
vojsku deset puta slabiju od austrougarske, golu i bosu, činili
nepobedivom. Prosto neverovatno! Samo jedan udarac nožem
i svi konci će biti presečeni…
Špijuni su nanovo izmenjali poglede i opipali kame u
džepovima šinjela. Sad je Putnik na svom bednom vojničkom
krevetu, onako odeven u punoj generalskoj uniformi. Drukčije
nije moglo biti pošto se on držao svojih radnih navika tačno
kao sat. Preklaće ga kao od šale i njegovog posilnog ako se tu
bude zatekao i sve će biti u najlepšem redu. Nemačka tačnost
i pedanterija će se sad odlično pokazati dopunjene tuđom
tačnošću.
Tek što je jedan od dvojice uhvatio za kvaku vrata,
prenuo ih je krupan glas od kojeg im se sledila krv u žilama. I
to na besprekornom nemačkom jeziku:
– Izvolite ovamo, poštovana gospođo, već vas
očekujemo.
Okrenuli su se kao munjom ošinuti i ugledali na
suprotnim vratima gorostasnog, brkatog oficira. Odmah su
poznali Apisa, čije su im fotografije bezbroj puta pokazivane.
– Gore ruke i da niste maknuli! – javio se još jedan
preteći glas. S jedne i druge strane hodnika stajali su oficiri sa
uperenim naganima – velikim ruskim pištoljima, od čijih
kuršuma nije bilo leka.
– Pretresite im džepove – naredi Apis mirnim glasom.
Dok su ih ostali držali na oku, jedan od oficira ih je
oslobodio pištolja i nabrušenih noževa. Kad su ih uveli u
Apisovu kancelariju, iskrsnu Putnikov narednik.
– Gospodine potpukovniče, gospodin vojvoda se ljuti
zbog galame u hodniku. Pita kakav je to vašar u ovo doba?
– Reci da su nam došla u posetu važna gospoda.
Narednik tek sada ugleda da okupljeni oficiri drže u
spuštenim rukama pištolje. Sleže ramenima, po zdravi i ode.
 X

Raskopčane košulje, sa cigaretom prilepljenom u uglu

usana, Fon Hoflener je razgledao telegrafski prispele izveštaje
iz Srbije. Erna i njen muž su javljali razne važne stvari, od
kojih je bila najvažnija da Srbi neočekivano menjaju svoj
ratni plan. To da su saveznici, Francuzi i Englezi, bacili oko
na Solun kao najpogodnije mesto odakle se najbrže može
priteći u pomoć srpskoj vojsci, nije bilo ništa neobično,
Hoflener je dobro znao koliko se njihovih preodevenih
oficira, poslatih da pripreme iskrcavanje, vrzma po Solunu.
Ali iskrcavanje se nije moglo očekivati pre iduće, 1915.
godine… Sada se to menjalo, verovatno što su Srbi u velikom
škripcu zbog nedostatka težeg naoružanja, hrane i municije,
pa bogorade za neposrednu podršku u trupama dok se ne
srede. Ta Erna i onaj njen šmokljan zaista zlata vrede,
zaključi Hoflener zadovoljno. Izveštaj je bio toliko važan, da
ga nije smeo slati telegrafskim putem za Beč. Zato mu je
dolazio kao poručen čovek kojeg mu je preporučio major
Markauci.
Tek što je Hoflener završio sa čitanjem izveštaja, začu se
kucanje i u sobu uđe Markauci.
– Doveo sam onog tipa. Taj bi rođenu majku prevario za
novac. Poreklom je Srbin iz Gnjilana, ali je dugo živeo u
Solunu kao bankarski činovnik. Proneverio je grdne pare i
pošto nema kud, spas mu je u nama
– Uvedi ga…
Trenutak kasnije Markauci se pojavio sa sredovečnim
čovekom otmenog izgleda i uglađenih manira.
– Dobro došli, izvolite – ponudi ga Hoflener na srpskom.
– Ako budete pošteno radili za nas, garantujem vam da ćete
otvoriti svoju ličnu banku.
Nepoznati se uslužno nakloni.
– Gospodine pukovniče, ja sam po ubeđenju
kosmopolita i zato malo marim ko protiv koga ratuje. Cenim
samo ljude od vrednosti, bez obzira na njihovu narodnost.
Moja je otadžbina ceo svet, a zavičaj svuda gde se osećam
udobno.
– Poznajete li Srbiju?
– Kao svoj džep, gospodine. Putovao sam mnogo po
njoj dok sam bio agent ovdašnjih trgovačkih firmi. Imam
tamo dosta poznanika među trgovcima i uglednijom
gospodom.
– Nama su potrebni neposredni podaci sa terena oko
Valjeva, znači, neposredno sa fronta. Razgovarajte što više sa
oficirima i vojnicima. U Valjevu ćete dobiti vezu sa
određenom osobom kojoj treba predavati sve izveštaje. Sutra
ujutru ćete krenuti na put sa izvesnom pošiljkom pisanom
nevidljivim mastilom. Na izgled, to će biti obična pisma
adresovana na stvarno postojeće ličnosti.
– Bićete najlepše usluženi, gospodine pukovniče.
 – Sviđate mi se – reče Hoflener ljubazno, opraštajući se s
njim.
Markauci ga doprati do vrata i šapnu:
– Ana će vas čekati večeras u šest kod džamije
Kusumije.
Kad je Markauci opet bio u sobi, fon Hoflener ga kratko
osmotri kroz oblak plavičastog duvanskog dima, zatim
otegnuto reče:
– Čudno nam nekako posao ide… Erna dobro radi, ali
drugi podbacuju. Pohvatali su nam desetak agenata i napravili
rupe u mreži. Ali taj Apis se vara ako misli da će nam
doskočiti. Kakav mu samo udarac pripremam! Znaš li koga
sam uspeo da pridobijem za nas? Mustafu. Ličnog Pašićevog
agenta! Preko njega ćemo proturiti lažna obaveštenja njihovoj
vladi, a samim tim i Vrhovnoj komandi. Za uzvrat ćemo
dobijati neprocenjiva obaveštenja iz prve ruke.
– To je onaj suvonjav, koščat? – zapita Markauci tobož
nemarno.
Hoflener klimnu glavom.
Cepelin ga je vrbovao, a koga taj uhvati, znaj da vredi.
Sad imam jedan drugi, sjajan plan: da Irenu podmetnemo
njihovom šefu iz hotela „Roma“. Ta sjajna droljica je vrlo
skupa i za njom su pogubili glave najbogatiji industrijalci.
Nećemo štedeti da joj odlično platimo. Takve žene su
najpogodnije za špijunažu, jer ne znaju za prava osećanja. Ali
nameravam da sa ženama započnem široku ofanzivu… Veliki
broj srpskih oficira koji se iskupljaju u „Olimposu” može što-
šta da izbrblja u naručju neke drolje. Naravno i tu treba
računati na Cepelinovu snalažljivost oko nabavljanja
prikladne robe.
– Jesi li nešto saznao o smernom pastoru u crnom
redengotu koji dolazi u hotel „Roma?“
– Ili o džentlmenu sa belim kamašnama! – reče Hoflener
uz osmeh. – A znaš li šta je ustvari to jedno te isto lice koje
dolazi srpskom šefu? Engleski pomorski oficir! To je poseban
dokaz da je Ernino obaveštenje tačno. Iskrcavanje se može
očekivati svakog dana, jer su anglo–francuski brodovi
blokirali Dardanele da bi sprečili izlazak nemačkih bojnih
krstaša „Gebena“ i „Breslaua“. Uskoro, kako sam saznao
preko nemačke veze, možemo očekivati i pomoć turske
službe koja će ovde započeti svoju delatnost.
I mi lično ćemo dobiti pojačanja… Iz Sofije će nam doći
pomoćnik vojnog izaslanika i grupa oficira koji izvrsno
vladaju francuskim i engleskim jezikom. Dobićemo i jednog
kapetana korvete, tvog zemljaka, stručnjaka za mornaričke
poslove i uz njega još petoricu nižih vojnopomorskih oficira.
– Ko bi rekao da će u Solunu biti toliko zabavno –
primeti Markauci koji nije prestajao da misli na Anu celo to
vreme. – Nažalost, saradnja sa nemačkom službom nikako da
se uskladi.
– Ti prokleti, naduveni Prusi! – prasnu Hoflener,
padajući najednom u ljutnju. – Nespretni su do zla boga i
samo mi kvare poslove. U tajnoj službi se ništa ne može
prelamati preko kolena, već je potrebna gipkost. Potcenjuju
srpske obaveštajce, koji su za sada najopasniji ovde, jer
saveznici nemaju svoje mreže pa se oslanjaju isključivo na
njih. Videćeš da će im Prusi jednom dobro nasesti. Kad sam
ih opomenuo da „Geben“ i „Breslau” mogu biti blokirani,
nasmejali su mi se u brk. Evo im sada!
Markauci je ispod oka primećivao da Hoflener svaki čas
pogleda svoj džepni časovnik, postavljen na stolu. Mada mu
se Ana klela da prema Hofleneru ne gaji nikakve lične
simpatije, ipak ga je nagrizao crv sumnje. Ponekad mu je
padalo na um da je to dobro promišljena igra koju je, možda,
izmislio Hoflener da bi proverio njegovu vernost. Od takvog
prevejanog čoveka se svašta moglo očekivati. Ali to nije
umanjivalo njegovu strast koja se iz dana u dan povećavala
goneći ga da se povinuje Aninim zahtevima.
– Onog tobožnjeg pastora treba fizički ukloniti – reče
iznenada Hoflener. – To prepuštam tebi… Namesti mu
klopku jedne noći sa našim ljudima. Kamen o noge, pa u
more… Tako ćemo bar privremeno preseći vezu koju su
uspostavili Englezi sa srpskom službom.
– Takvih se stvari ne prihvatam – planu iznenada
Markauci, pokajavši se odmah za svoju nesmotrenost.
Hoflener ga odmeri oštro svojim sivim očima.
– Upamti, u tajnoj službi se ne radi samo u glaze
rukavicama. Otrov, bodež… sva sredstva su dozvoljena da se
postigne cilj. Ako se baš toliko gadiš, poveriću to
Zlatkovskom.
Zlatkovski, mlad i ambiciozan generalštabni oficir, o
kome je Evidenc-biro u Beču imao izvrsno mišljenje,
smatrajući ga briljantnim obaveštajcem, bio je Hoflenerov
najbliži pomoćnik. Hoflener mu je neograničeno verovao, za
razliku od Markaucija, čija mu odanost monarhiji nije
izgledala mnogo čvrsta.
Vođen instinktom iskusnog i oprobanog obaveštajca,
Hoflener je svakoj stvari pristupao sa određenom rezervom.
To se odnosilo i na njegove veze sa ženama. Mada ga je Ana
magnetski privlačila, i u njemu se začela iskra sumnje da mu
je ta izuzetna žena podmetnuta. Zato je odlučio da bude vrlo
oprezan i da budno prati njeno ponašanje preko svojih
nebrojenih agenata u Solunu. On je već znao da Markauci
krišom dolazi u njen stan, ali nije bio načisto da li je to obična
ljubavna veza ili nešto drugo. Međutim, Ana je već bila
obaveštena preko šefa srpske službe, za koga su radili agenti
podmetnuti Hofleneru, da je njena kuća pod prismotrom.
– Dakle, hoćeš li pastora? – upita Hoflener posle kratke
stanke.
– U redu… – reče Markauci paleći novu cigaretu..
– Ja idem malo kod Prusa – reče Hoflener ustajući i
nanovo pogleda časovnik. Za nekoliko minuta biće šest, a on
je u osam imao sastanak sa Anom pred „Olimposom“.
 XI

Prema kapetanu Velimiru, šefu srpske kontrašpijunaže u

Solunu, sedeo je glatko izbrijani protestantski pastor, odeven
u crni redengot.
– Nemačke podmornice u Egejskom moru znaju tačno u
minut kad neki naš brod isplovi iz solunskog pristaništa.
Gubici koje trpimo su prosto katastrofalni! Dok se ta opasnost
ne otkloni, ne može biti ni govora o nekoj efikasnijoj pomoći
vašoj vojsci preko ove luke. Ko obaveštava podmornice i
kako? To je nerazmrsiva tajna.
Velimir ga je slušao, smeškajući se. Zatim reče:
– Tajna je vrlo prosta! U samoj zgradi austrougarskog
generalnog konzulata, koja se nalazi blizu obale zaliva,
smeštena je radio–stanica velikog dometa, tipa Telefunken.
Takve dve stanice nabavila je i naša Vrhovna komanda iz
Nemačke pred samo izbijanje rata pa su mi njihovi uređaji
poznati. Nemci su izabrali konzulat svojih prijatelja jer je
zgrada zaštićena od radoznalih pogleda, a sa njene mansarde
se može pratiti pokret svakog broda u luci ili primati tajni
signali sa obale. Ali to nije sve… Mogu vam još nešto reći…
Nemačke podmornice pristaju noću uz solunsku obalu i
popunjavaju svoje zalihe goriva i hrane, posebno torpeda i
municije.
Englez se pridiže sa stolice.
– Šalite se! To mi sve liči na priče za decu!
– Na žalost, ispričao sam vam gorku istinu, gospodine
poručniče bojnog broda. Žalim što vam moram nadometnuti
svoj prekor: da su naši saveznici bili malo budniji i više
zainteresovani, to ih ne bi moglo sprečiti da iskrcaju nekoliko
svojih divizija sa teškom artiljerijom. Jer upamtite, ako mi
podlegnemo, Solun će postati glavna austro-nemačka baza iz
koje ćete trpeti udarce kakve ne možete zamisliti.
– Treba još malo izdržati – hrabrio ga je tobožnji pastor.
– Mi već uveliko prikupljamo brodove i trupe za
iskrcavanje…
– Na Galipoljsko poluostrvo! – preseče ga Velimir. –
Nemojte, molim vas, da me uveravate da je drukčije. Vama je
stalo da izbacite Tursku iz borbe, a zapostavljate front koji
može biti odlučujući po sudbinu evropskog rata. Pitam vas šta
će biti ako i Bugari udare na nas?
Njegov sagovornik odbi dim iz svoje prave lule i
odmahnu rukom.
– Niste dobro obavešteni o ovoj stvari, jer Bugari jedva
čekaju da stupe s nama u savez. Tako ćemo na Balkanu
uspostaviti jedinstveni front. Pridružiće nam se i Rumunija…
Turska će onda biti zbrisana. Prema tome, nema potrebe da je
napadamo u Dardanelima, kako vi mislite.
– Žao mi je što vidim da se moramo osloniti sami na
sebe. Ali ma kako stajale stvari po nas, mi ćemo sve učiniti da
vam pomognemo. Želite li nemačku šifru?
 – Zar je to moguće? – zbuni se Englez. – Kad bismo to
dobili, mogli bismo da otkrivamo položaj nemačkih
podmornica! Posebno nas interesuje koje ličnosti, svakako za
novac, pomažu njihovo potajno snabdevanje u luci.
– Učiniću sve što mogu. A sad nešto lično za vas…
Hoflener, kome smetate, sprema se da vas likvidira. Moramo
ih uveriti da ste likvidirani na taj način što ćete odmah
napustiti Solun.
– Nemoguće! Od mene se mnogo očekuje.
– Nismo se razumeli… Skloniću vas na skrovito mesto,
ali se ne smete pojavljivati za neko vreme bez obzira da li je
vaša veština u prerušavanju manje ili više uspešna.
Rekavši to, kapetan Velimir kucnu nekoliko puta o zid
iza sebe. Trenutak kasnije uđe čovek bezbojnog izgleda,
odeven poluseljački, polugrađanski, kakvih se moglo sresti na
hiljade u Solunu među siromašnim pečalbarima.
Marko, to je gospodin koga ćeš još večeras skloniti u
onu našu zakupljenu kuću blizu Alatinijeve vile. Vezu s njim
ću održavati kako smo se dogovorili.
– Došla je ona „ličnost“ – reče Marko dajući svom šefu
neprimetan znak očima. – Ostavio sam ga u salonu…
– Dobro… Onda svaku sreću, gospodine Džordž…
Oprostivši se sa tobožnjim pastorom koga je Marko
vodio na sigurno mesto, Velimir pođe u salon. Otmeno
odeven mlad čovek sa besprekorno vezanom leptir–mašnom
žurno ustade i predstavi se:
– Advokat Nešet…
Ponudivši ga cigaretom, Velimir se pretvarao:
 – Čemu imam da zahvalim za čast vaše posete?
Posetiočeve šarenkaste oči su nemirno igrale po salonu.
Krio je pogled kao i svi ljudi slabog karaktera.
Znate, ja bih mogao da učinim velike usluge vašoj zemlji
– poče advokat zbunjeno. – Moj rođeni brat radi u austrijskom
generalnom konzulatu kao prevodilac za turski jezik…
prevodi sa nemačkog i francuskog na turski…
– To znam… – preseče ga Velimir.
Advokat se još više zbuni, dok je šef srpske
kontrašpijunaže neumoljivo nastavljao:
– Poznato nam je i to da vi špijunirate u korist naših
neprijatelja. Prema tome, ko nas može uveriti da ste iskreni?
– Ja vam to mogu dokazati, gospodine! – reče živo
Nešet. – Verujte, mene ne rukovode nikakve simpatije prema
Nemcima, a još manje Bugarima. Mada sam poreklom
Turčin, ja sam francuski đak, rođen i odrastao u Solunu, kome
je do sultana stalo koliko do lanjske kiše. Gledam samo svoje
koristi i lične poslove. Kad bi gospodin bio ljubazan da mi
ponudi dve stotine drahmi mesečne potpore?… No ostavimo
to za sad na stranu… Da bih vam dokazao koliko vam mogu
biti koristan, izneću vam samo jednu zanimljivu sitnicu, kao,
na primer, da su oba sina starog Mustafe, ličnog poverenika
gospodina Pašića, tajni austrijski špijuni – Velimir se jedva
uzdrža da i dalje ostane hladan.
– Ta dvojica nam nisu tako važni. Sad govorimo o vama.
gospodine Nešete… Što se tiče potpore koju tražite, o njoj
ćemo porazmisliti. A sad porazmislite vi o ovome: mi imamo
nepobitnih dokaza da ste prodavali Bugarima obaveštenja o
grčkim utvrđenjima i grčkoj vojsci. Ako bismo to, kojim
slučajem pokazali, na primer, gospodinu pukovniku
Papanikoli, šefu solunske policije, stvar bi se po vas vrlo
rđavo svršila, jer su tu Grci jako osetljivi, pa bi vas bez
mnogo razmišljanja postavili uza zid…
Dok je govorio, njegov sagovornik je postajao sve bleđi i
bleđi. Kao čovek bez ikakvih određenih ideja i ideala, advokat
Nešet je bio spreman da beskrupulozno proda svakome ko
dobro plati sve što mu dopadne šaka; saradnja sa njegovim
bratom je išla glatko i trgovina špijunskim podacima je
cvetala. A sad se sve najednom rušilo jer ga je ovaj opasan
čovek ščepao u svoje ruke. Bilo je nerazumljivo kako je
mogao da zna za tu prodaju planova grčkih utvrđenja.
– Nadam se da me nećete prijaviti Grcima? – zapita
advokat drhtavim glasom, hvatajući nesigurno novu cigaretu.
– Rekao sam da sve zavisi od vas… Budete li nam
dostavljali izveštaje iz austrijskog konzulata, a vama će to biti
lako, biće u redu.
Posetilac je neko vreme ćutao, žudno uvlačio dim
cigarete kao da premišlja o neočekivanom položaju u kojem
se našao. Onda se poverljivo naže prema kapetanu.
– Hoflener vam priprema klopku sa jednom svojom
zamamnom prijateljicom…
– Znam… – prekide ga Velimir klimajući glavom.
– Ali možda ne znate da ima sestru bliznakinju koja na
nju liči kao jaje jajetu?
– To ne…
– One se i jednako oblače, pa ih je na prvi pogled vrlo
teško razlikovati – nastavi Nešet – Ova druga se zove Sofija i
to je jedina razlika između njih dve. Saopštio sam vam ovo,
ukoliko bi vam moglo poslužiti.
– Obećavate da budete naš dobar saradnik – reče Velimir
ustajući. – Pa onda izvolite kod mene u četvrtak oko pet
popodne, gospodine Nešete. Potrudite se da mi dostavite
detaljnije podatke o špijuniranju Mustafinih sinova. Svako
dobro…
Nešet se ponizno klanjao sve do izlaza iz hotelskog
salona. Dva časa kasnije, glatko izbrijan, u besprekornom
tamnom. večernjem odelu, kapetan Velimir se obreo u
„Olimposu“. Jedva je seo za svoj stalni sto, a Cepelin se već
vrzmao oko njega uz neprestano klanjanje.
Pošto mu je špijun preodeven u kelnera doneo piće,
Velimir ugleda kako u susednu poluložu, uglasto uokvirenu
velikim ogledalima, ulazi mlada žena praćena od
dostojanstvenog, sredovečnog čoveka u polucilindru i uskim
prugastim pantalonama. Bio je to očigledno kakav mesni
bogataš sa svojom metresom.
Dok je pridošlica lično punio kristalne čaše, njegova
dama je pušila cigaretu na tanku muštiklu. Odavala je mladu
ženu koja se dosađuje pored starog kavaljera i bludela je
pogledom nekud u prazno. Velimir je ispod oka pažljivo
posmatrao to retko čudo od lepote, čitav skup zamamnih draži
i prefinjene otmenosti. Zaboravljajući trenutno na
Hoflenerove namere sa lepom Irenom, iskreno se divio
njenom skladnom licu sa izvanrednom puti na kojoj se tu i
tamo naziralo rumenilo ružičastih tonova. Izraz njenog lica, sa
melanholičnim i čulnim profilom, bio je uman, kao pomalo
začuđen i zamišljen i privlačio je kao što slika kakvog starog
slikara osvaja gledaoca. Njene sivozelene i sjajne oči blistale
su i iskrile se na svetlosti ispod dugih, tamnih trepavica.
U njenim rečima kojima je retko uzvraćala svom
uslužnom i brbljivom obožavaocu, u njenim pogledima,
osmesima i u svim pokretima njenog vrlo vitkog tela, sapetog
uskom haljinom, bilo je toliko neizveštačene, ljupke
otmenosti, da je Velimir, posmatrajući je kratko vreme, već
uveliko bio osvojen.
Kafana se uskoro ispunila otmenim gostima i muzika je
počela da svira. Velimiru nije izmaklo kako je u očima lepe
neznanke jasno sevnulo kad su se njihovi pogledi susreli. Ona
tada malo okrenu glavu, ali uskoro su joj oči opet tražile
njegove. Osmehnula mu se jedva primetno, kao žena koja je
svesna da je očarala pažnju muškarca koji joj se dopadao.
Kad mu je Cepelin doneo novo piće. Velimir stade da se
raspituje za neznanku. Zadovoljan što je riba zagrizla mamac,
kelner se pretvarao da je upola upućen.
– To je jedna mlada dama za kojom luduje sav Solun.
Kažu da je jako nepristupačna za gospodu sa manje od sto
hiljada franaka godišnjeg prihoda. Toliko vam mogu reći,
uvaženi gospodine.
Velimir nije mogao da primeti kad je Cepelin u prolazu
lako klimnuo glavom prema poluloži. Lepotica mu odgovori
mahanjem muštikle u znak da su se razumeli i da je Velimir
onaj koga treba uloviti u Hoflenerove mreže.
Vraćajući se sa svojim obaveštajcem, ona prođe skoro
tik pored Velimirovog stola i kao slučajno ispusti svoju crnu
lepezu.
– Ah, vi ste tako pažljivi, gospodine! – zahvaljivala je
toplim, prijatnim glasom milujući Velimira pogledima.
Ta žena je zaista odgovarala njegovoj najsmelijoj viziji.
On se učtivo nakloni, a ona mu se toplo nasmeši i pruži mu
ruku na poljubac.
Grudi su joj se dizale od uzbuđenja, a mala ruka koju je
držao podrhtavala je u njegovoj šaci.
– Mislim da gospodin Peponis neće imati ništa protiv da
nam večeras pravite društvo – obrati se ona svom kavaljeru
tonom kojem nije bilo pogovora.
Njen pratilac, jedan od poznatih solunskih bankara, bio
je prisiljen da se kiselo osmehne uprkos svoje nelagodnosti.
– Da, biće nam vrlo milo, ako je to prijatno gospodinu,
gospodinu…
– … Petroviću – podseti ga Velimir na svoje lažno
prezime kojim se maločas predstavio.
Sada su je obojica dopratila do polulože i zauzela mesta
prema njoj. Cepelin se brzo stvorio kraj njih i počeo da toči
šampanjac žmirkajući svojim duboko usađenim očima u
kojima je Irena čitala da je pošlo sve kako treba.
Pošto Velimir nije krio da se nalazi u diplomatskoj
službi tobožnjeg sekretara Srpskog generalnog konzulata,
bankar odmah povede razgovor o ratu. Bio je veliki frankofil i
uporno je dokazivao raznim poređenjem da će Nemci i
njihovi saveznici na kraju izgubiti rat. Velimir ga je rasejano
slušao povlađujući mu dok mu je pogled svaki čas tražio
Irenine oči. Kad je muzika zasvirala valcer, on zamoli
bankara za dopuštenje da pođe sa njegovom damom, što mu
ovaj odmah odobri, jer i ovako nije igrao.
Strasno zabačenih glava koje su se naginjale u taktu
melodije, njih dvoje su leteli po glatkom parketu između
parova među kojima su igrali i Ana i fon Hoflener. Od lakih
radosnih podrhtavanja i sladostrasnih koraka uvijala se oko
Ireninih gipkih bedara tkanina njene haljine. Opijena igrom i
blizinom tog muškarca koji je počeo da deluje na nju sasvim
je smetnula s uma da se upoznala s njim po Hoflenerovoj
želji.
Posle igre izišla je u garderobu da popravi haljinu, a
Velimir je pošao za njom. Posmatrali su se u ogledalu. On je
gledao u nju zažagrenim očima i nežno se smešio. Zatim se
naže i paleći je toplim dahom po razgolićenom vratu, šapnu:
– Vi ste čaroban stvor!
Ona nije znala šta da odgovori i okrete glavu u stranu,
kao da nije čula ono što joj je kazao. Nisu imali vremena da
se vrate za sto, jer je muzika opet zasvirala igru, ovog puta
lagani argentinski tango. Dok su igrali, Velimir joj, stežući je
oko struka i milujući ruku, reče:
– Hteo bih da vas vidim… nasamo.
Podigla je oči pune izazivačkog bljeska, a onda,
prisećajući se svoje dužnosti, upita tonom fine ironije:
– Zaista? Zar vam je toliko stalo da se vidimo?
– Mnogo!
– Zaboravljate da sam zauzeta?
Njeno ga je odbijanje još više raspaljivalo i činilo je u
njegovim očima još poželjnijom.
– Irena, čekaću vas u šest na šetalištu ispred Bejazkule –
šapnu on stežući joj sad nežno ruku.
Zbog toga dodira i njenog imena koje je prvi put
izgovorio, njene oči opet potražiše utočište iza očnih kapaka.
Kad je ponovio svoj predlog, ona brzo podiže pogled: izraz
njenog lica bio je skoro uplašen, a sjajne zenice joj se raširiše
kad su joj se oči susrele sa njegovima. Učinilo mu se kao da
je iznenadni strah, protkan neizvesnošću i sumnjom, sinuo u
njenom pogledu.
– Možda sam vam neprijatan? – upita Velimir mada nije
mislio tako.
– Oh, ne, ni najmanje… zbuni se ona;
Osmehivala se nervozno dok je izgledalo kao da
razmišlja o njegovom predlogu. Kad je fon Hoflener zatražio
od nje da obrlati jednog muškarca, prihvatila je to kao nešto
obično uzdajući se u svoje ženske draži i iskustvo vešte
kokete. Ali posle ovog kratkog vremena provedenog nasamo s
njim, posle tih igara u kojima su dospeli tako blizu jedno uz
drugo, počela je da gubi glavu i da se zaljubljuje. Zato je
dočekala sa strahom njegov predlog da se nađu. Nije više bila
sigurna da ćn vladati sobom i učiniti od tog muškarca
poslušnu igračku, kako je njen poslodavac želeo.
Dok su se vraćali za sto, nisu progovorili nijednu reč, ali
se po njenim zajapurenim obrazima jasno videlo da je
uzbuđena. Nastojala je da prikrije svoje pravo raspoloženje
dimom cigarete. gledajući nekud neodređeno zamagljenim
očima. Kad ih bankar za trenutak ostavi same, Velimir
prihvati vrhove njenih prstiju, prinese ih ustima i ljubeći ih,
ponovi:
– Makar vi i ne došli, ja ću sutra biti kod Bejaz-kule.
– Neću doći… – šapnu ona prkosno stegnuvši čvrsto
svoje tamnorumene usne.
– Čekaću vas!
Čim se njen bankar vratio, Velimir se oprosti od njih.
Irena ga je ispratila jednim dugim, setnim pogledom. Napolju,
blizu „Ustavne kafane“, pred njim neočekivano iskrsnu
ljudska prilika u kojoj je prepoznao jednog od svojih agenata,
određenih da održavaju vezu sa Anom.
– Maločas, u „Olimposu“, bili ste sa „onom osobom“ –
šapnu nepoznati u prolazu zadržavajući se jedva toliko da ga
Velimir čuje.
Velimir zastade da zapali cigaretu, a onda potraži klupu
u senci drveća obližnjeg parka. Dakle, to je ona koja je kao
amater pozvana da pomogne profesionalcima. Zar je Hoflener
toliko naivan kad veruje da će Irena odigrati krupnu ulogu u
njegovim namerama.
 XII

Smeđ mladić sa veselim plavim očima i nežnim ženskim

osmehom sedeo je u fon Hoflenerovom kabinetu.
– Dakle, vi ste stavljeni na raspolaganje od
vojnopomorske obaveštajne službe? – pitao je Hoflener. – Iz
Trsta ste upućeni u Sofiju odakle ste stigli ovamo po našem
zahtevu. Ko je vaša dosadašnja veza?
– Poručnik fregate Červenka iz Vija de Verdeta u Rijeci.
Od njega sam dobio uputstva i tajno mastilo za izveštaje.
Hoflener je neko vreme ćutao, zatim reče:
Pomorskih oficira imamo dovoljno i zato bih vam
poverio jedan zadatak kopnene prirode. Taj zadatak je vrlo
opasan, ali ako ga izvršimo s uspehom, zadužićemo našu
službu. Radi se o šefu srpske kontrašpijunaže koga treba
ukloniti pre nego što on pomogne Francuzima da uspostave i
svoju mrežu. Major Saru iz Deuxieme bureaua{13} tajno je
stigao u Solun sa takvom namerom. To je Francuz rođen u
Carigradu koji odlično zna grčki i turski jezik, a kao
komandant međunarodne žandarmerije u Makedoniji za
vreme sultana Abdul Hamida poznaje ove krajeve i Solun kao
svoj džep. Kad se oslobodimo srpskog šefa, onda će i Saru
doći na red.
 – Ne znam kako ću to izvesti, gospodine pukovniče? –
upita mladić smeteno, jer je svoj špijunski zadatak zamišljao
mnogo lakšim i romantičnijim.
– Predstavljaćete se za studenta koji je prebegao ovamo
jer nije želeo da služi u austrougarskoj vojsci. Takvih ima
mnogo po Solunu, odakle ih obično upućuju kao dobrovoljce
na srpski front. Naravno, vama se neće dogodili takva ludost
Vrzmaćete se po raznim kafanama, posebno po „Olimposu”, i
sklapati poznanstva sa Srbima. Tu će vam, uzgred, biti
pokazan čovek koga moramo uloviti i odvesti na sigurno
mesto gde će ostati do kraja rata.
– Učiniću kako želite.
– Jedna lepa žena, koju smo mu podmetnuli, dovešće ga
u kuću gde ćete vi sa još nekoliko naoružanih ljudi čekati na
njega. Ostalo je vaše. Vodite računa da je to prepredeni lisac,
koji je uvek naoružan i nepogrešiv strelac. Kad to izvršite,
dočepaćemo se Sarua koga naši ljudi već prate u „Imperijalu”,
gde se smestio pod imenom turskog trgovca iz Carigrada.
Naravno kad se nađete u društvu blagoglagoljivih Srba
sipaćete drvlje i kamenje na Austriju izdajući sebe za
Jugoslovena iz Dubrovnika odakle, uostalom, i jeste rodom.
Pošto je objasnio još neke stvari, Hoflener se oprosti od
njega i poče da pregleda prispele izveštaje. Trenutak kasnije
uđe momak i prijavi mu nemačkog pomorskog oficira na
službi u Generalnom konzulatu Viljemove Nemačke. Ušao je
krupan čovek sa monoklom na oku i kratko ošišanom,
svetlom kosom.
– O, servus, Oto! – pozdravi ga Hoflener stežući mu
srdačno vlažan dlan.
Ali Nemac nije izgledao mnogo raspoložen. Čim je
izvukao svoju srebrnu tabakeru i pripalio cigaretu, počeo je
bez ikakvog uvoda, ljutitim glasom:
– Henriče, stvari sa našim podmornicama loše stoje.
Utvrdili smo da neprijatelj zna za postojanje tajne radio-
stanice u tvojoj zgradi i da je njegovi ratni brodovi
prisluškuju. Po svemu izgleda da raspolažu i našom šifrom.
Za ovu nedelju dana potopili su nam četiri podmornice koje
su, umesto na trgovačke, naišle na njihove ratne brodove.
Hoflener ga je posmatrao začuđenog lica, zatim reče:
– Nemoguće! Šifre se čuvaju u čeličnoj kasi i, sem nas
nekolicine oficira, niko ne zna šta se nalazi u sobi gore na
mansardi. Stanicama inače rukuju vaši radiotelegrafisti koji
nose ključeve sobe sa sobom.
Oto fon Kerner, kapetan bojnog broda nemačke carske
mornarice, začkilji kroz staklo svog monokla.
– A zar se među tvojim oficirima ne nalazi neko ko
može da je u vezi sa neprijateljem.
– Ti si lud, Oto! – prasnu Hoflener, skoči sa stolice i
poče da korača unaokolo. – Po toj logici takav bi se mogao
nalaziti i među vašim ljudima.
– Naši su svi od reda čistokrvni Nemci, Henriče – reče sa
prizvukom ponosa u glasu mornarički kapetan koji je ujedno
bio i šef nemačke špijunaže u Solunu. – Koliko samo raznih
Italijana, Poljaka, Hrvata i šta ja znam sve kakvih narodnosti
služi u vašem oficirskom koru. – Ne može se reći da su među
njima svi odani našoj stvari.
 To otvoreno ruganje šarenilu narodnonog sastava
austrijske vojske i mornarice od strane oholog Prusa duboko
je uvredilo fon Hoflenera. Njegov kolega se čak nije trudio da
sakrije svoj prezir prema Austrijancima.
– Slušaj, Oto – reče Hoflener zastajući pred njim – pošto
se na nas baca sumnja, ovako se ne može raditi. Obavestiću
Beč i zatražiti da se vaša radio-stanica iznese iz naše zgrade.
– Ne, mi moramo i dalje sarađivati – reče Nemac glasom
koji je zvučao kao naredba. Svestan da iza njega stoji car
Viljem, koji je naturao Beču sve što je hteo, Oto fon Kerner
se postavljao prema svom kolegi kao stariji brat koga mlađa
braća moraju slušati. – Dozvolićeš da moji ljudi stave pod
prismotru neke od tvojih saradnika u koje mi s pravom
sumnjamo da nisu lojalni prema našoj zajedničkoj stvari.
– Tako što neću dozvoliti, Oto! – prasnu Hoflener, dok
je u njemu rastao gnev zbog tolikog potcenjivanja njegovih
sposobnosti i nedostatka vere u njegove ljude. On je do sad
više puta pomogao nemačkoj tajnoj službi dokazujući joj da
raspolaže bolje organizovanom mrežom u balkanskim
zemljama. Baš tog dana primio je dragoceno obaveštenje da
će srpska tajna služba ubaciti jednog svog čoveka u nemačke
redove s namerom da se dočepa važnih dokumenata koji su se
odnosili na buduću nemačko-bugarsku saradnju, jer su Srbi
čvrsto verovali, zasnivajući to na svojim obaveštajnim
podacima iz Sofije, da će Bugarska uskoro stupiti u rat na
strani Centralnih sila. Rasrđen i uvređen ponašanjem svog
nemačkog kolege, Hoflener je odlučio da ovo prećuti i da
pusti Pruse neka se kuvaju u sopstvenom sosu. Kad ih Srbi
budu dobro povukli za nos, on će im se slatko nasmejati.
– Dobro, Henriče, neka bude kako ti želiš – reče fon
Kerner ustajući – ali ja ti obećavam, ako dođem do nekih
podataka, da ću ti ih smesta dostaviti.
– Biću ti zahvalan, dragi moj Oto – prihvati Austrijanac
poluposprdno, poluozbijno.
Stegli su jedan drugom ruku i rastali se kao dva dobra
prijatelja. Kao što je fon Hoflener prećutao šta Srbi
nameravaju da podmetnu Nemcima, tako je i fon Kerner
zadržao za sebe neka obaveštenja koja je u prvi mah bio
spreman da saopšti. Radilo se, naime, o tome da se nemačka
tajna služba, posle događaja sa nemačkim podmornicama,
malo više zainteresovala za majora Markaucija i njegovu lepu
poznanicu – istu onu koja se kretala i u Hoflenerovom
društvu. Nemci su počeli da sumnjaju da je Ana u francuskoj
ili engleskoj špijunskoj službi i odlučili su da je budno motre.
 XIII

Ujutro 1. decembra 1914. godine, u Topolu je stigla

kolona automobila, pokrivenih platnenim krovovima, i
zaustavila se pred kućom u kojoj je bio smešten štab Treće
srpske armije. Velika grupa francuskih, engleskih i ruskih
novinara, sa toplim kapama i kačketima, umotanim u kapute,
uvedena je u prostranu sobu. Na nekoliko grubih, seoskih
stolova bile su rasprostrte topografske karte, a kroz niske,
zamagljene prozore sobe nazirala su se šumadijska brda,
pokrivena tankim naslagama snega. Okupljeni oko plehane
peći u kojoj je bubnjala vatra, novinari su trljali prozeble
ruke, natezali drvene pljoske sa šljivovicom i nagađali zašto
ih je potpukovnik Apis pozvao u štab Treće armije.
Nestrpljenje novinara je dostiglo vrhunac kad su se
otvorila vrata i pojavio Apis. Pošto su se srdačno pozdravili,
šef Srpske obaveštajne i kontraobaveštajne službe poče da
govori sa značajnim smeškom na usnama:
– Gospodo, nadam se da ćete svojim listovima poslati
još večeras jednu vrlo interesantnu vest. Za sad vam ne mogu
reći o čemu se radi, ali čućete…
Rekavši to, Apis iziđe u hodnik i ubrzo se vrati sa
osmoricom ljudi odevenih u obična vojnička odela. Novinari
su pažljivo motrili te ljude. Trojica od njih su svojim
produhovljenim fizionomijama odavali oficire, a svi ostali,
sem jednog sredovečnog seljaka, bili su vrlo mladi vojnici,
skoro dečaci.
Na očigled novinara, Apis priđe jednom velikom
sanduku, podiže mu poklopac i ćutke stade da izvlači oružje:
prvo je svakom od vojnika pružio po kratak karabin, zatim
pištolj, onda po četiri kragujevačke bombe i na kraju po
kratak vojnički nož.
– Čekajte, to nije sve… – opomenu ih Apis, maši se za
džep bluze i izvuče kartonsku kutijicu.
Pružio je svakom po staklenu ampulu.
– Čim stignete do određene linije, stavite ampule u usta.
U slučaju potrebe zagrizite jer niko od vas ne sme pasti živ u
ruke neprijatelju. Dejstvo je trenutno! Izvadićete ih iz usta tek
po uspešno izvršenom zadatku.
Plavokos novinar, onaj isti dopisnik „Žurnal d’ matena“.
koji je tri meseca ranije putovao sa Anom i kelnerom
Cepelinom u istom kupeu solunskog ekspresa, obrati se
Apisu:
– Hoće li gospodin potpukovnik biti ljubazan da nam
kaže šta se nalazi u tim ampulama.
– Cijankalijum! – reče Apis kratko i dodade: – Gospodo,
objavićete svoje utiske o svemu čim izvršenje zadatka
dozvoli. Napominjem vam da je to vrlo opasan posao za koji
su iz cele vojske probrani dobrovoljci. Ako ga uspešno
obavimo, zadaćemo Austrijancima strašan udarac pred našu
ofanzivu koja započinje prekosutra u zoru.
 – Ofanzivu! – uzviknuli su novinari skoro u glas. Šta im
on to priča. Zar se tri iscrpljene srpske armije ne povlače već
petnaest dana pred snažnim pritiskom grupe austrougarskih
armija, koje su se već raširile na širokom frontu od Užičke
Požege do Beograda. Još koliko jutros, srpske trupe su
napustile i Beograd.
– Moram zamolili gospodu da se bez izričitog odobrenja
komandanta Armije ne udaljuju iz štaba. Za vas su ovde
pripremljene i postelje.
Novinari su zagrajali na svojim jezicima. Drukčije
rečeno, Apis ih je stavljao u dvodnevni pritvor, a sigurno je da
im neće biti dozvoljeno korišćenje međunarodne telegrafske
veze sa Solunom i Sofijom, da svojim redakcijama najave
predstojeću srpsku ofanzivu.
Uzalud su pokušavali da iz Apisa iščupaju bar nešto od
onoga čime je toliko zagolicao njihovu profesionalnu
radoznalost. On je podizao ruke i odgovarao lakonski:
– Rekao sam, čućete… budite strpljivi do večeras,
gospođo.
Nemajući kud, strani novinari su se pomirili sa
sudbinom, verujući da će njihovo strpljenje biti nagrađeno. Za
to vreme počela je da se odvija operacija, koja je trebala da
dovede do uništenja jednog od najsposobnijih austrougarskih
obaveštajaca – šefa špijunaže Balkanske vojske, pukovnika
fon Osterodea.
Tri srpska oficira, jedan podoficir i četiri vojnika
provlačili su se kroz ničiju zemlju prema položajima
Petnaestog korpusa Šeste austrougarske armije kojom je iz
svog Štaba u Valjevu komandovao Feldzengmeister{14} Oskar
Poćorek – ujedno i komandant Balkanske vojske u koju je,
pored Šeste, spadala i Peta armija feldmaršala fon Franka.
Pramenovi snega, koji je počeo da pada u sitnim
pahuljicama, brazdali su vazduh kosim prugama. Po brdima i
brežuljcima na kojima su zauzele položaje trupe Petnaestog
korpusa, oko doline Kačera i Dragobulja niko se nije
primećivao. Postajalo je sve tamnije jer se kratak zimski dan
bližio svom kraju. Levo se uzdizala Dićka glavica, a ispod
nje, dokle oko seže, pružala se šuma koja je mestimično
pokrivala zemlju gustim čestarom, a mestimično je činila
šumarke, između kojih su se širili pusti prostori, zgodni za
podizanje rovova i zemunica.
Poručnik Radoslav, voda grupe, zastade dajući ostalima
znak da se sakupe oko njega.
– Zemunica Štaba Prve divizije je pred nama, na stotinak
metara, pored ivice onog proplanka. Pripremite se…
Stavili su ampule u usta i jedan po jedan stali da se
provlače kroz šumu. Sneg koji je padao sve gušće išao im je
na ruku jer je brzo pokrivao tragove. Kroz nekoliko trenutaka
naći će se lice u lice sa zloglasnim pukovnikom Ulrihom fon
Osterodeom, koji je smatrao da mu niko neće doskočiti.
Stražar jedne od dveju štajerskih brdskih brigada, sa
krinom na zelenoj kapi, koračao je tamo-amo praveći oko
sebe prtinu u snegu. Sa podignutom jakom šinjela, opuštenom
puškom i rukama zaglibljenim u džepove, nije odavao vojnika
koji se nada bilo kakvom prepadu. Kad mu je nečiji dlan
zapušio usta, pomislio je da se neko od njegovih drugova šali.
Zatim je sevnuo nož i stražarevo telo se sa jedva čujnim,
tupim udarom stropoštalo na meki sneg.
Apisovim momcima je bilo neshvatljivo da je zemunica
komandanta Prve brandenburške divizije – najbolje udarne
divizije Šeste austrougarske armije, tako loše čuvana.
Oprezno, nečujnim mačijim hodom, stigli su do ulaza. Kad su
se svi iskupili, pojurili su za poručnikom Radoslavom unutra.
Desetak minuta kasnije obližnji stražari su primetili kako se
iskradaju sumnjive ljudske prilike.
– Halt! Halt! Halt!{15}
Niko se nije zaustavljao i puške su zapraštale. Uzbunjeni
oficiri iz štaba susedne brdske brigade su istrčali iz svojih
toplih zemunica u kojima su se dotle bezbrižno kartali uz kafu
i rakiju.
– Šta se dogodilo?
Nisu umeli ništa da im objasne, sem da su se te prilike
iskrale iz zemunice komandanta divizije. Da su bili njihovi
svakako bi stali na poziv. Ispunjeni zlim slutnjama, oficiri su
potrčali u zemunicu pukovnika fon Osterodea. Petrolejski
fenjer je čkiljio sa jednog stola i osvetljavao užasan prizor:
pukovnik, baron fon Osterode ležao je presamićen preko stola
za karte. Oba ađutanta i još nekoliko oficira ležali su preko
kreveta, stolica ili na zemljanom podu. Telefonista je još
grčevito stezao slušalicu, dok mu se u široko rastvorenim
očima čitao ledeni strah.
– Isuse i Marijo, recite mi, gospodo, da sanjam ružan
san! – uzviknu pukovnik, komandant Sedme brdske brigade.
Ali to nije bio san, već strašna java. Uto je pored mrtvog
fon Osterodea zazvonio telefon. Jedan od prispelih oficira
gadljivo istrže slušalicu iz ukočene ruke mrtvog telefoniste.
Javljao se lično General-feldzengmeister{16} Oskar fon
Poćorek.
Grom i pakao, kakva je to svinjarija? – praskao je u
slušalici glas komandanta Balkanske vojske. – Zašto mi se ne
dostavlja izveštaj o pripremama za napad koji treba da počne
kroz dva časa?… Halo, halo, jeste li vi to Osterode?… Gde je
komandant kog đavola?
– Gospodine generale… vaša ekselencijo… on je, on
je… – mucao je oficir, ne znajući šta da odgovori.
Glas mu se izgubio u snažnoj eksploziji, za kojom je
usledila druga, treća…
– Napad! – čuli su se prestrašeni uzvici na ulazu
zemunice. – Srbi napadaju!…
Oficiri su jedan preko drugog pokuljali napolje, u jedva
prozirnu zimsku noć. Vojnici su trčali na sve strane, mitraljezi
su štektali, praštale su bombe, a vazduh se potresao od
eksplozija topovskih granata.
– Neprijatelj nadire na celom frontu korpusa! –
izveštavali su telefoni štabova, glavnokomandujućeg grupe
armija, generala Poćoreka. – Pedeseta i Kombinovana divizija
su pritisnute nadmoćnijim snagama i moraju se odmah
povući!
Oskar fon Poćorek se hvatao za glavu, pretio i psovao.
Činilo mu se da sanja ružan san jer su ga novi izveštaji
obaveštavali da njegove divizije beže u neredu i da to nije
nikakav lokalni napad Srba, već njihova ofanziva grandioznih
razmera u koju niko pametan ne bi mogao poverovati.
Glavnokomandujući je posebno besneo protiv obaveštajne
službe koja mu je dostavljala sasvim suprotne podatke o snazi
i namerama Srba. Da mu je bar Osterode živ?
Za to vreme Apis je iskupio savezničke novinare i
obavestio ih o načinu na koji je likvidiran fon Osterode; zatim
je dodao:
Kroz nekoliko dana bićete svedoci kako reka Kolubara
postaje grob grupe austrougarskih armija!
 DEO
DRUGI
I

U salonu hotela Roma, gde je stanovao kapetan Velimir,

sedeo je mladić sa veselim plavim očima, tobožnji student i
begunac iz austrougarske vojske, poručnik korvete Srđan. Po
planu koji je Fon Hoflener izmenio, trebalo je da se Srđan
prvo upozna lično sa tobožnjim sekretarom srpskog konzulata
– šefom srpske kontrašpijunaže, da zadobije njegovo
poverenje, pa tek onda da izvrši prepad na njega i odvede ga
na određeno mesto.
Pošto je poslao svoju vizitkartu kapetanu Velimiru s
molbom za odgovor da li može s njim govoriti, Srđan je
došao na zakazani sastanak u tri časa po podne. Ali prošlo je
već celih pola časa od ugovorenog vremena, a kapetan
Velimir se nije pojavljivao. Konačno, na veliko olakšanje
mladog pomorskog oficira, šef srpske kontrašpijunaže uđe u
salon.
Velimir je namerno pustio mladića da ga čeka više od
pola časa, omogućujući mu da to vreme provede u mučnom
razmišljanju. Čim ugleda kapetana, Srđan skoči i poče da se
predstavlja:
– Ja sam…
– Austrijski špijun i poručnik korvete! – preseče ga šef
kontrašpijunaže ledenim glasom. – Izvolite sesti…
Srđan preblede; osećao je da mu se konfekcijsko odelo
odjednom ovlažilo od znoja, ruke mu drhtale, a kolena
klecala. Sam je upao zveri u čeljusti i sad ga ništa neće
spasiti. Ko će sprečiti srpskog kontraobaveštajca da ga uhapsi
i prebaci u Srbiju, gde će ga svakako streljati.
Ne dozvoljavajući mladiću da se pribere, Velimir je
neumoljivo nastavljao:
Veoma me interesuje kako može jedan Jugosloven i to
Dalmatinac da vrši tako prljavu službu za korist Austro-
Ugarske u vreme kad hiljade njegovih sunarodnika dolaze čak
preko okeana, iz Amerike, da se bore u rovovima pred
Beogradom za slobodu svoje Dalmacije, i ne samo Dalmacije,
već i za slobodu svih potlačenih Jugoslovena? Da se bore za
slobodu drevnog, slobodarskog Dubrovnika iz kojeg ste,
koliko znam, rodom… Hoćete li pomoći dželatima svog
naroda da mu što više krvi ispuste? Hoćete li pomoći
prokletim Švabama da svojim topovima pobiju što veći broj
vaše braće u našoj uniformi, svrstan pod srpskim, hrvatskim i
slovenačkim trobojnicama? No recite?
Mladić je drhtao kao prut, a u njegovim veselim očima
su zablistale suze. Ali sad više nije drhtao od straha, već od
sramnog stida i gorkog kajanja. Usne su mu se jedva micale,
reči zastajale u grlu i on nije mogao ništa da odgovori.
– No, molim, da čujem! – pitao je podrugljivo Velimir. –
Možda biste mi mogli reći kakve ste instrukcije dobili od
Hoflenera ili majora Markaucija?
Markauci je namerno pomenut da bi se stekao utisak
kako ga srpska kontrašpijunaža smatra za najopasnijeg
protivnika posle fon Hoflenera.
– Sedite!
Pošto se sručio u ponuđenu fotelju, Srđan promuca:
– Ah, kad biste znali moj položaj, gospodine Petroviću!
– Sve mi je odlično poznato! Vi ste proletos završili
vojnopomorsku akademiju. Onda ste se javili ministarstvu
mornarice za specijalnu službu. Ovamo ste stigli preko Trsta i
Sofije zar ne? Hoflener i Markauci su vam poverili da me
likvidirate.
– Sve je taćno, gospodine, – zastenja mladić. – Ali ja se
nikad ne bih prihvatio te službe da nije moje majke koju
izdržavam. Plata u inostranstvu je četvorostruko veća…
– Posebno za špijune! – preseče ga nemilosrdno Velimir.
 Tada mladić pokri lice dlanovima i briznu u gorak plač.
Kapetan ga je posmatrao sa saučešćem. Bilo mu je žao tog
mladog čoveka u kome je trenutna korist potisla ono što su
stotine hiljada jugoslovenskih omladinaca nosile u svom srcu.
Umirite se, nije sve tako strašno kako izgleda – reče
Velimir dodirujući mu rame. – Pruža vam se prilika da sa
sebe sperete ljagu i učinite mnogo za našu zajedničku stvar.
Srđan diže glavu. Lice mu se trzalo dok je isprekidano
govorio:
– Oh, kako bih bio srećan da sve ispravim! Ali kako?
Ako ih izdam, Švabe će se osvetiti mojoj majci. Jednostavno
će učiniti da presvisne od gladi i maltretiranja.
– To prepustite meni. O vašoj majci će se brinuti naši
poverljivi ljudi u Dubrovniku i umeće da je štite ako ustreba.
Ali najvažnije je da vam Austrijanci i dalje veruju. Vi ćete
svojim šefovima prikazati stvari kao da sam ja zagrizao
mamac i čak vas vrbovao za našu tajnu službu, sa namerom
da vas pošaljem u Srbiju. Oni će se jako obradovati, uvereni
da ćete im dostavljati izveštaje od neprocenjive vrednosti po
carsku i kraljevsku vojsku. U Nišu ćete se javiti lično
potpukovniku Apisu koji će umeti da vas upotrebi. Naravno,
Hoflener će dobijati izveštaje onakve kakve bi želeo da ima.
Pošto će vam on dati vezu za njegove špijune u Srbiji, imamo
šanse da otkrijemo čitavu jednu mrežu…
Lice neuspešnog Hoflenerovog špijuna se odjedanput
zaplamte i na njemu se ukaza slobodna i vesela odlučnost.
Lepe, plave oči su opet zasijale veselim sjajem.
– Kao da mi se težak kamen skinuo sa srca. Sada sam
konačno našao sebe, jer ću moći sve da ispravim. Bio bih
srećan ako mi se pruži prilika da se borim na frontu kao
običan redov.
– Front na kojem se mi, obaveštajci, borimo, isto je tako
važan i opasan – reče Velimir za sebe. – Uostalom, kad
pobedimo, a mi ćemo pobediti jer je pravda na našoj strani i
kad naš plavi Jadran bude slobodan, vi ćete u novoj
jugoslovenskoj mornarici, koja neće obilovati za prvo vreme
stručnim oficirima, naći svoje mesto.
Kad Srđan, sav uzbuđen, htede da mu poljubi ruku.
Velimir je oštro povuče i odmahnu glavom.
– Potrudite se da tu poniznost koju su vam usaditi
vaspitači u austrougarskoj akademiji odbacite od sebe. U
Srbiji ćete videti naše vojnike i oficire i uveriti se koliko su to
prostosrdačni ljudi. A sad ćemo zajedno otići u „Olimpos“ da
nas vide zajedno, kako bi vam verovali da sam zagrizao
udicu. Ne sumnjam da će Hoflener, radostan što sam vam
ponudio odlazak u Srbiju, potražiti nekog drugog da me
ukloni. Već sutra ujutru putovaćete za N i š …
Dok su sedeli u „Olimposu” i pili kafu sa još dvojicom
srpskih oficira u uniformi, s kojima je Velimir upoznao
Srđana, Cepelin ih nije ispuštao iz vida. Desetak minuta
kasnije kelner je nažvrljao ceduljicu za Fon Hoflenera, kojom
je obaveštavao šefa austrougarske špijunaže da se njegov
špijun ubacio u dobro društvo.
– Javite se u naš konzulat i recite neka vam odmah
izdaju pasoš – reče Velimir ispraćajući čas kasnije mladića do
vrata hotela. – Dovoljno je da kažete da sam vas ja uputio.
Sutra u osam budite kod mene.
Čim se Srđan udaljio, Velimir pogleda na svoj časovnik.
Imao je još jedva toliko vremena da ode na šetalište kod
Bejaz-kule gde je trebalo da se nađe sa Irenom. Bio je to
njihov drugi sastanak na istom mestu, posle onog prvog kad
je obećala da neće doći, ali je ipak došla. Mada je znao da je
ta žena opasna špijunka. On je osećao da ona ima prema
njemu jasno određenu naklonost koja ne slabi brzo. Ona ga je
zanimala ne samo zato što je bila lepa, sva sazdana od čulnih
draži, već i zbog toga što se upuštao u uzbudljivu igru, kojoj
se još nije mogao sagledati kraj.
Već je bilo mračno i na šetališta duž keja, između
okrugle, nazupčene Bejaz-kule i morske obale palile su se
električne svetiljke. Iz bašte oko starodrevnog solunskog
zdanja dopirali su zvuci muzike i čuo se prigušeni žamor
šetača. Otmene dame u dugim suknjama, utegnute korsetima,
šetale su sa svojim kavaljerima ili same po dve–tri u društvu.
Kad je raspoznao vitku Ireninu priliku kako mu se
približava pored ograde bašte, Velimira obuze prijatno
uzbuđenje. Prihvativši je za levu ruku, on je istovremeno uze i
za desnu, prinese obe njene ruke usnama i dugo ih tako
zadrža. Ona se osmehivala u polutami obližnje svetiljke koja
joj je senčila lepo lice sa melanholičnim i čulnim profilom.
– Eto, bila sam slaba, pa sam opet došla – reče ona onim
glasom kojim ga je osvojila čim je prvi put progovorila.
Pošli su uporedo šetajući u krug oko bašte. Irena je
njihala svoju srebrnu torbicu i ćutke slušala izlive njegovih
laskavih reči. Prethodnog puta, kad su se sastali na ovom
istom mestu, bila je toliko oprezna da ne prihvati njegov
predlog da odu u privatan stan. Plašila se da taj čovek deluje
na nju jače nego što je mislila i da će, ako ne obuzda svoje
simpatije prema njemu, sasvim izgubiti glavu.
Ove večeri je sa mora duvao svež solunski vetar briza i
ona se nehotice požali da joj je hladno.
– Zašto ne bismo pošli k meni? – reče Velimir mereći je
iskosa da bi utvrdio utisak svoje ponude.
– Ona se naglo okrenu, pogleda ga u oči i upita;
– Gde je to?
– Blizu vile Mon plaisir.{17} Uzećemo fijaker.
Poćutala je kao da premišlja, a onda ga iznenadi novim,
neočekivanim pitanjem:
– Šta ćemo tamo raditi? Zar nije lepše sedeti i slušati
muziku ili plesati?
On zastade prema njoj i ponovo joj uze ruke.
Vi ste nemilosrdni, Irena. Mislim da za mene ne bi bilo
većeg blaženstva od tog da budem nasamo s vama, da vas na
miru posmatram, bez stotine svedoka, da uživam gledajući
vas. Ta, već sam rekao da je vrlo prijatno kad vas čovek
gleda.
– Kiša! – reče ona podižući lice i ostavljajući ga bez
odgovora.
Ali on to shvati kao pristajanje, priđe odrpanom dečaku
koji je prosio kraj ulaza Bejaz-kule, tutnu mu groš na dlan i
reče da pozove fijaker sa obližnjeg stajališta. Uskoro kraj njih
zastade sjajna, crno lakirana kočija sa podignutim kožnim
krovom.
 U teskobi i polutami fijakera koji se meko ljuljao, sedeli
su jedno uz drugo i vozili se između nejasnih senki presecanih
iznenadnim svetiljkama. Već je uveliko dobovala kiša po
krovu kola i duž trotoara se nejasno videla množina kišobrana
koji su kao crne kornjače promicali ispred osvetljenih izloga.
Odjednom Velimir oseti da se ona odmače od njega kao
da se tek sada prenula iz nekog sna.
– Zaustavite… – doviknula je fijakeristi koji se osvrnu
na svom visokom sedištu.
– Vozi dalje, kuda sam rekao – dobaci mu kapetan i
kočijaš nastavi sa vožnjom jer su za njega uvek bili preči oni
koji su ga plaćali.
– Želite li da me silom odvedete k vama?
On joj pomilova ruku u rukavici.
– Irena, ušli ste sami u kola, ali ako nastojite, vratićemo
se…
Uzbuđivale su je reči koje je njegov glas nežno izgovarao
i zavodnički čikao da se odluči. Kad je pokušala da izvuče
ruku iz njegove, on je privi uz sebe i poče je ljubiti po ustima.
Dodir njegovih ruku, žestina i žar trenutka, bili su bolno
slatki.
Pustite me… – molila je s čudnim drhtanjem u glasu. Da
je mogla tog trenutka da pobegne od njega, učinila bi to jer je
pretilo da se njihovo poznanstvo pretvori po nju, a ne po
njega, u kobnu ljubavnu vezu.
– Stigli smo, gospodine – prenu ih glas fijakeriste, koji je
strpljivo čekao da se odvoje iz zagrljaja.
Velimir uze njenu srebrnu torbicu, podrža je malo na
prstima kao da je odmerava, jer mu se učinio da je teža nego
što bi trebalo da bude, ali odmah pomisli da je to možda od
zlatne tabakere koju je već video kod Irene; zatim joj pomože
da siđe iz fijakera.
Kiša je jednako padala i dok su prolazili kroz vrt, Irena
je naslanjala glavu na njegova prsa, puštajući mu da je zakloni
svojim raskopčanim kaputom. Ušli su u malu, parternu vilu,
zaklonjenu krošnjama palmi i kiparisa, koja je služila
Velimiru za tajne sastanke sa njegovim agentima.
Kad je skinula šešir i popravila kosu ispred ogledala, ona
sede na divan, a on kleče na jedno koleno, izu joj cipele i
stade da joj miluje dlanovima usku, lepo skrojenu nogu. Ona
ga je posmatrala odozgo, ispod polusklopljenih kapaka i on
primeti kako iznenadni strah, neizvesnost i sumnja blistaju u
njenom pogledu.
– Molim vas, šolju čaja – reče ona iznenada, zaplašena i
uznemirena, ali privučena njemu magičnom snagom.
Ostavljajući je samu, u sobi osvetljenoj samo jednom
lampom sa abažurom od plave svile, Velimir ode u kuhinju i
pristavi čaj na primusu čiji je plavkasto-zelenkasti špiritusni
plamen prijatno mirisao. Ali kad se vratio sa šoljom čaja, vide
da je soba prazna. Pojurio je u vrt i zatekao Irenu kako po kiši
nemoćno trza kvaku zaključanih gvozdenih vratašca.
Još ćete dobiti zapaljenje pluća – izgrdi je on blago i
uprkos njenom protivljenju, povede je silom u kuću. Sad je
stajala pred njim mokra, sa kapima kiše na licu. Ne obazirući
se na njene proteste, stade da joj raskopčava haljinu. Ona se
otimala. ali je on čvrsto steže u naručju, izljubi je po ustima i
očima, skide joj sasvim haljinu i donese joj ženski kućni
ogrtač.
– Vi uvek tako što držite kod sebe – osmehnu se Irena
pokazujući ogrtač, i on oseti u njenim rečima neku nejasnu
ljubomoru.
Pila je svoj čaj sa zamišljenim izrazom lica i u tom
trenutku mu se učini lepšom i zamamnijom nego obično.
Zatim je prišla toaletnom ogledalu, skinula šnale iz kose i
potok svilenih vlasi joj je potekao po ramenima. Velimir stade
iza nje, posmatrajući je u ogledalu. Primetio je kako joj je
češalj podrhtavao u ruci. Sporo je zabacivala kosu sa lica
gledajući ga iza sebe sve dok je on nije obgrlio oko struka i
počeo strasno da joj ljubi usplamtele obraze.
Ruka mu se s kose koju joj je milovao spustila na njen
meki vrat, pa na oblo i glatko rame gladeći njene uzdrhtale
obline. Telo joj se treslo i treperilo, a ljubavna jeza obuzimala
je celo njeno biće. Ona ga je sve više grlila i sve više pripijala
telo uz njega – grčevito mu pritiskivala svoje zadihane
polunage grudi, tako da je pri svakom vatrenom poljupcu
izgledalo da joj se usne rastapaju.
Velimir je u jedan mah podiže na ruke i odnese na divan.
Milovao ju je zanosno i strasno – ljubio joj grudi, ramena,
vrat, usta, ruke, noge… Želeo je jednim poljupcem da izljubi
celo to lepo telo, koje se gotovo stapalo s njegovim. On u tom
času više nije mislio da je ta žena špijunka i da je on
kontraobaveštajac koji je može dovesti pred vod za streljanje.
Malaksali od pustošne, telesne ljubavi, ležali su jedno
pored drugog u polutami. Velimiru se činilo da ga obavija
njena kosa mirišljava i laka kao svila. Ona je široko otvorenih
očiju zurila u tavanicu razmišljajući o njemu. Dala mu se brže
nego što je želela i umesto da ga učini svojom poslušnom
lutkom, ona ga je već volela do patnje. Nije joj bilo ni na kraj
pameti da Velimir dobro zna u čijoj je službi i kada se on u
jedan mah podigao na lakat i zagledao se u njeno lice, učini
joj se da je posmatra sasvim drugim očima.
– Ti si zaista milo stvorenje – reče on kroz osmeh
dodirujući joj nežno vrhom prsta liniju skladno skrojenog
nosa. – Ko bi rekao da se u tebi krije Hoflenerova špijunka?
Trgla se kao munjom ošinuta i pre nego što je mogao da
je spreči, skočila sa divana, dočepala torbicu sa stočića i onda
se sa gnevnim izrazom lica okrenula prema njemu. U ruci joj
se sijao majušni, niklovani pištolj i on tek sada shvati kakva
se opasna stvarčica krila umesto zlatne tabakere u srebrnoj
torbici.
– Prevario si me, ali znaj da to nećeš preživeti! –
uzviknula je glasom u kojem su zadrhtale suze razočarane
žene. – Tačno je da sam bila Hoflenerova špijunka sve do
trenutka kad sam te srela… ostalo sam znaš…
On nije prestajao da se smeška, mada mu je postalo
hladno oko srca jer bljesak njenih očiju nije obećavao nikakvo
dobro. Mislio je da se uplašila da je tu, u zabačenoj kući, gde
ju je domamio ne ščepaju njegovi agenti i ne prebace u Srbiju,
gde je neminovno čeka smrtna kazna. Ali u njoj su se burkala
sasvim druga osećanja: ona ga je volela i za nju je bilo teže od
svake kazne saznanje da je sve glumio bez trunke osećanja
prema njoj, namamljujući je bezdušno u klopku.
 – Mala ludice, da sam mislio zlo, mogao sam i da
prećutim ovo što sam ti rekao i da te na miru uhapsim.
Govorio je iskreno, sa puno tople simpatije u glasu, ali
ona je bila i suviše rezignirana i uzbuđena da bi to primetila i
da bi mu verovala. Stezala je grčevito pištolj, očigledno
spremna, sudeći po izrazu njenog lica, da pritisne obarač.
Videći da je sve suviše ozbiljno, Velimir poče da ustaje sa
divana.
– Ne približavaj mi se, ili…
On je nije slušao, već pođe prema njoj. Ustuknula je
natrag i podigla pištolj. Primetio je kakva se teška duševna
borba odigrava u njoj. Nije bilo sumnje da će ga ubiti, a posle
možda i sebe. Ona to odmah potvrdi svojom pretnjom:
– Bar ćemo u smrti biti zauvek zajedno!
– Veruj mi da ti ja najmanje želim zla – pokuša on da je
ubedi, dok je u isti mah vrebao najpogodniji trenutak da joj
otme smrtonosnu igračku.
Bio je svega dva-tri koraka od nje kad je pritisla obarač.
Zaglušni pucanj ispuni sobu. Velimir je jedva imao vremena
da se malo nagne u stranu. Osetio je rezak bol u ramenu, ali
ga to nije sprečilo da joj priskoči. Oteo joj je pištolj i žestoko
je ošamario. Ona se tad baci na njega sa ispruženim noktima,
ali on ispusti oružje, steže joj ruke i stade da je umiruje.
– Shvati, ludo, da sam ti više nego prijatelj.
Otimala se kao razbesnela tigrica sve dok nije ugledala
da mu je razdrljena košulja natopljena velikim mrljama
crvenkaste sveže krvi.
– Ranjen si? Bože!…
 Pokorna i tiha, naslonila je glavu na njegove grudi i
prigušeno zaplakala. On joj je milovao uzdrhtalu ruku i nežno
je tešio. Prenula se, primorala ga da sedne u obližnju fotelju,
razderala mu košulju i ne prestajući da plače, počela da mu
briše krv vatom natopljenom u kolonjskoj vodi.
– Nije strašno, samo me je okrznulo – reče Velimir
paleći cigaretu na upaljaču koji je ona kresnula. – Moglo je
biti i gore, zar ne?
Sa puno krivice i privrženosti u očima, sela je na pod
kraj njegovih nogu, uzela mu ruku i zadržala je na svojim
grudima.
– Osećaš li kako mi srce tuče? Za tebe, mili...
On se zavi oblakom duvanskog dima i zagleda negde u
polumrak sobe. Godilo mu je što je zadobio ljubav te
izuzetne, lepe kokete, a još više što mu se pružala prilika da je
iskoristi kao retko oružje u borbi protiv austrougarske
špijunaže.
 II

Ana se pripremala da izađe na sastanak sa Markaucijem

koji je obećao da će joj predati jedno obaveštenje od ogromne
važnosti po uspeh savezničke akcije na Dardanelima. Da bi to
dobila, morala jo ići u majorovu privatnu vilu. Znala je da je
Markaucijevo ljubavno nestrpljenje dovela do vrhunca i da je
već postalo opasno dražiti ga neispunjenim obećanjima.
Lomila se u sebi, pomišljajući sa bolom da svojim telom mora
platiti podatke koji su mogli da ubrzaju savezničku pobedu
nad Turcima, što bi jako uticalo na držanje Bugarske i
omogućilo da oslobođene savezničke trupe budu iskrcane u
Solunu, kako su Srbi neprestano zahtevali.
I njen odnos sa Hoflenerom postao je vrlo delikatan, jer
se šef austrijske špijunaže nije nikako odricao svoje strasti
prema njoj i činio je sve što je u njegovoj zavodničkoj moći
da je učini svojom ljubavnicom. Ani bi možda bilo lakše da
bude tolerantnija prema svojim obožavaocima da u sebi nije
nosila ljubav prema čoveku koji to nije, možda, ni osećao. Od
svojih prvih tajnih susreta sa kapetanom Velimirom ona je
osetila jaku simpatiju prema svom šefu, koja se iz dana u dan
sve više pretvarala u ljubav. One večeri, kod „Olimposa”,
gledajući ga kako sa zanosom igra valcer držeći u svom
naručju lepu Irenu, srce joj se steglo od ljubomore. Ona je
ipak bila žena i to žena vrele krvi koja nije bila imuna ni na
fizičke sklonosti, ni na ljubav. Pod plaštom sposobne i na sve
spremne obaveštajke skrivala se najljupkija slabost žene koja
je htela da voli i da bude voljena. Mada se trudila da uguši u
sebi osećanja koja su joj smetala, nije imala snage da do kraja
to učini.
Dovezla se u Kalamariju fijakerom i ušla u onu istu vilu
gde je prošle jeseni prevarila Markaucija. Čim je ugleda,
otmeni Italijan joj strasno izljubi ruke, ponudi je likerom i
cigaretama, i sede prema njoj, a onda bez ikakvog uvoda reče:
– Vi se vrlo svirepo igrate mojom slepom ljubavlju
prema vama.
Ona umesto odgovora pogleda oko sebe po sobi koju je
osvajao mrak i upita:
– Zašlo ne upalite svetlo?
Primetila je kako preko Markaucijevog maslinastog lica
prelazi senka nervoznog grča. On se očigledno lomio da joj
nešto otvoreno kaže. Upalio je jednu sijalicu, a onda, sa
stisnutim nozdrvama i pohlepnim sjajem u očima stao da
odmerava njene skladne oblike.
– Obaveštenje koje mislim da vam predam tiče se načina
krijumčarenja municije za turske topove teškog kalibra iz
Nemačke i Austrije preko Rumunije i Bugarske. Onda o
načinu kako se ratni materijal koji se iskrcava ovde, u Solunu,
gubi u Bugarskoj i odatle odlazi za Tursku…
Rekavši to, Markauci iznenada zastade, očekujući utisak.
Ali mada je takvo obaveštenje bilo od neobične važnosti za
saveznike, Ana se pretvarala kao da je to malo interesuje.
– Zvali ste me samo zbog toga?
– Pogledajte! planu on uvređeno, izazvan njenom
ravnodušnošću, dohvati neke hartije sa stola i tutnu joj u ruke.
– Tu su i podaci o preodevenim turskim oficirima koji se
potajno sastaju sa članovima stalne rumunske komisije u
Solunu za prijem ratnog materijala. Onda o jednom vašem
špijunu koji je ustvari špijun ovdašnjeg bugarskog konzula
Njedkova…
– Dobro, kad je tako… – reče Ana mirno i htede da
strpa dragocena obaveštenja u svoju torbicu, ali joj Markauci
zadrža ruku odlučnim gestom.
Gledali su se jedno vreme oči u oči. Posle kratkog tajca,
major reče:
– Mislim da ne sumnjate u to koliko vas volim.
Atenaida. Žrtvujem se zbog vas! Ne budete li me večeras
uslišili, neću vam dati ovo!
– Ucenjujete me? – osmehnu se Ana, dok se u njoj
vodila teška borba. Zar je njeno telo vredelo onoliko krvi
koliko će još proliti municija za turske topove na
Dardanelima. Svaki uspeh Turaka u borbi protiv saveznika,
bio je ujedno i uspeh Nemačke i Austro-Ugarske, a od toga je
zavisila i borba Srbije.
Markauci brzo primeti njeno kolebanje, kleknu na
kolena, uze joj ruku koja je mrtvo visila s ruba fotelje i utisnu
na nju dug poljubac šapnuvši:
– Od vas zavisi da li ću postati najsrećniji čovek na
svetu!
 – Možda i od nas, gospodine majore! – prenu ih nečija
poruga na nemačkom jeziku.
Kao munjom ošinut, Markauci skoči i upravi pogled u
nepoznatog čoveka koji je stajao skrštenih ruku na ulazu
susedne sobe. Ana je takođe, sva prestrašena, zurila u
plećatog čoveka bikovskog vrata i kratko ošišane
riđoplavkaste kose.
– Oto fon Kerner! – promuca Markauci bled kao smrt.
Nemac se podrugljivo nakloni držeći i dalje skrštene
ruke.
– Na službi, gospodine! Oprostite, milostiva gospođo –
obrati se šef nemačke špijunaže Ani – što sam svojim
prisustvom pokvario tako divnu idilu. Ali ja neću biti svirep
ni prema vama ni prema vašem lepom obožavaocu…
Prirediću vam jedno zanimljivo putovanje podmornicom od
Soluna do Kila…
– Prokleti Švabo! – opsova Markauci, priskoči jednom
stočiću i htede da otvori fioku.
– Ostavite se oružja! – opomenu ga Nemac strogo. –
Učinite li još pokret, vi ste mrtvi!
Tek sad su Ana i Markauci videli da su u sobu ušla još
dva snažna Nemca sa uperenim parabelumima. Dok je
Hoflenerov pomoćnik poslušno digao ruke, Oto fon Kerner
uze hrpicu poverljivih obaveštenja, zadovoljno ih zagleda,
strpa u džep i reče:
– Imamo i suviše dokaza da ste izdajnik. Što se tiče ove
čarobne dame, još ćemo ispitati s kim je sve u vezi.
Ana je ćutala dok se oholi Nemac podrugljivo smeškao.
Glavom su joj prolazile svakojake misli. Proklinjala je svoju
neopreznost sa Markaucijem, ali ne iz straha za svoju ličnu
sudbinu, već zato što su Nemci njenim hvatanjem uspeli da
zadaju težak udarac ne samo srpskoj nego i savezničkoj stvari.
Kernerovi pomoćnici su se osorno izdirali na
austrougarskog majora goneći ga cevima pištolja da im otvara
fioke i ormane. Za to vreme Oto fon Kerner je ispitivao Anu
postavljajući se prema njoj kao uglađen kavaljer kome nije ni
na kraj pameti da to lepo stvorenje preda u ruke nemačkim
dželatima.
– Vi ste vrlo mladi, gospođo, i ako nam pomognete da
otkrijemo neprijateljske špijune u Bugarskoj i Austriji,
zaklinjem vam se čašću nemačkog oficira da ćete biti ne samo
oslobođeni, već i nagrađeni.
– Ja sam Srpkinja, gospodine, i to je sve što vam o sebi
mogu reći. Mislim da vam je to dovoljno. Radila sam za
dobro svoje otadžbine, a ne za novac. Moja smrt neće biti
velika tragedija, kad se radi lično o meni. Nemam roditelja, ni
braće, ni sestara, ni verenika… ko će žaliti za mnom?
Šef nemačke kontrašpijunaže zaklima glavom sa puno
saučešća.
– Meni bi prvom bilo vrlo žao da umrete. Ako pristanete
da radite za nas, bićete srećni i zadovoljni?
Njene tanke usne se razvukoše u prezriv osmeh.
– Srećna? Vi tvrdite da ste čovek od časti, a koliko
znam, nemački oficiri mnogo drže do toga. Mogu li da izdam
svoj narod: onaj narod koji je svojim besprimernim junaštvom
zadivio i prijatelje i neprijatelje, narod koji grca u krvi i
suzama zbog divljačkih zločina koje su vojnici jedne vojske
nemačkog jezika počinili na njegovom tlu? Ne, gospodine, o
tome je besmisleno i razgovarati! Ponosim se što pripadam
tom narodu i moja žrtva će biti beznačajni delić prema
stotinama hiljada onih koji su već pali za slobodu.
– Vreme antičkih heroina je prošlo, gospođo – primeti
Fon Kerner paleći cigaretu. – Plašim se da će vas oni, kojima
vas budemo predali, podvrći vrio neprijatnim saslušanjima,
koja mogu izobličiti vašu lepotu kojoj se ja iskreno divim i
klanjam. Na vama je da odlučite hoćete li putovati
podmornicom za Kil ili ostati ovde, u sunčanom Solunu koji
pruža toliko životnih radosti.
Ona umesto odgovora izvuče tabakeru iz torbice i kad joj
Nemac uslužno pripali cigaretu, stade zamišljeno da puši. Uto
su se vratili Fon Kernerovi pomoćnici sa Markaucijem i
lupnuli petama.
– Sve smo pretražili, Herr Kapitan zur See.{18} Ništa od
naročitog interesa.
– Neka, ovo, što imamo dovoljno je – reče Fon Kerner
mereći Markaucija krvničkim pogledom. – No, povedite tu
italijansku svinju.
– Prestanite da me vređate, vi švapska džukelo! – prasnu
Markauci, ali ga istog časa jedan od njegovih čuvara udari
pesnicom preko usta.
– Kuš, đubre izdajničko!
Grubo su ga gurnuli ne osvrćući se na krv koja mu je
potekla iz usta i izveli iz vile. Fon Kerner ponudi galantno
Ani da pode. Napolju, iza ugla vrta, sjajio se u mraku dugačak
mercedes niklovanog, uglastog hladnjaka, sa krovom na
spuštanje. Motor je zabrektao i skladna, tamnosmeđe obojena
kola krenula su prema nemačkom Generalnom konzulatu.
Markauci je za sve vreme snuždeno ćutao, pomiren sa svojom
sudbinom. Dokazi koji su pali Nemcima u ruke bili su takve
prirode da ga ništa nije moglo spasti od streljanja. Kad su
stigli u konzulat, Oto fon Kerner uze telefonsku slušalicu i
zamoli Fon Hoflenera da ga hitno poseti.
 III

Solunska kafana „Drang nach Osten“{19} bila je neka

vrsta nemačkog kluba, u kome su se sastajali Nemci i njihovi
prijatelji. Bila je to prava pravcata nemačka gostionica – delić
Paterlanda,{20} u kojoj se pilo minhensko pivo iz visokih
porcelanskih kupa, jele debele kobasice, a uveče slušali pruski
marševi koje su svirali bleh-muzikanti u zelenim bavarskim
šeširima i kratkim pantalonama od jelenske kože.
Pošto su solunski Nemci dobro voditi računa da se u
njihovu gostionicu ne uvuče kakav saveznički špijun koji bi
se mogao naslušati raznih vesti sa frontova, u nju se moglo
doći samo po strogoj preporuci. Ali jedne junske večeri 1915.
godine to pravilo je slučajno prekršeno kad se na ulazu kafane
ukazao neobrijan nemački vojnik, odeven u pohabanu i
zakrpljenu zelenkastu uniformu.
Kao rukom presečen, žagor gostiju se najednom utišao,
bleh-muzika je prestala da svira i stotine pari očiju se
netremice upravilo u odrpanog vojnika. Nekoliko gostiju, koji
su prvi došli sebi pritrčalo je došljaku.
– Mein Got,{21} da li sam konačno među svojima? –
zapitao je vojnik slabim glasom, sa izrazitim bavarskim
akcentom. – Ja sam zarobljenik… uspeo sam da ovamo
pobegnem iz Srbije…
Gosti su ga slušali zanemeli od čuđenja i divljenja, jer je
to bio prvi slučaj da je neko uspeo da pobegne iz srpskog
zarobljeništva. Počeli su da grle i ljube Bavarca, zatim su ga
uz gromko klicanje poneli na rukama kroz gostionicu i
posadili za najbolji sto. Dok je muzika svirala pruski
„prezentir-marš“, koji se svirao na svim paradama nemačke
vojske, gosti su se takmičili u izlivima pažnje prema srećnom
zarobljeniku.
Mnogim nemačkim patriotima su udarile suze na oči kad
je vojnik počeo da priča kako su srpski varvari postupali sa
zarobljenicima slavne kajzerove vojske. Pripadao je jednom
od bavarskih pukova koji su iz savezničke solidarnosti poslani
da se bore na srpskom frontu rame uz rame sa austrougarskim
vojnicima. Taj čestiti mladić se sa nostalgijom sećao svog
Minhena, odakle je bio rodom, ali videlo se da dobro poznaje
i druge gradove Nemačke.
Dok je izgladneli halapljivo gutao kobasice sa senfom i
ispijao nadušak ogromnu kriglu piva, odlučeno je da se vojnik
smesta odvede pravo u nemački Generalni konzulat. Taj
njegov put pretvorio se u pravo nacionalno slavlje. Prolaznici
na solunskim ulicama su začuđeno gledali neobičnu povorku
na čijem je čelu stupala bleh-muzika iz kafane „Drang nach
Oslen“; za muzikom su stupali oni koji su nosili na svojim
ramenima bivšeg zarobljenika, a onda stotine i stotine
Nemaca koji su hrlili sa svih strana da se pridruže
jedinstvenom slavlju.
Pred ulazom u nemački konzulat muzika je opet
zasvirala „prezentir-marš“. Tu je zarobljenika lično dočekao
generalni konzul, kratkovid i rasejan, dežmekast čovek koji je
više ličio na kakvog penzionisanog profesora botanike nego
na diplomatu.
– Dični predstavniče nepobedive kajzerove vojske,
ponosni sine Velike Nemačke, mi se klanjamo tvom podvigu,
koji jedino može da izvrši nemački soldat! – uzviknuo je
generalni konzul ganutim glasom, zatim je zaplakao i zagrlio
vojnika.
Zaplakalo je mnogo drugih Nemaca, a muzika je
zasvirala „Wacht am Rhein“.{22}
– Dole srpski zlikovci! – razdrao se u jedan mah nečiji
razdražen patriotski glas za kojim se povelo mnogo drugih
uzbuđenih glasova.
Bivšeg zarobljenika konzul je uveo za ruku u zgradu gde
ga je srdačno pozdravila gospođa generalnog konzula,
mršava, dostojanstvena dama, a onda su se lakeji bacili na
vojnika, da ga obriju, okupaju i preobuku. Pošto trenutno nije
bilo drugih odela, navukli su mu jedno od konzulovih, a sam
gospodin generalni konzul mu je natakao na glavu svoj
panama-šešir.
Magnezijum je bljeskao dok su dva fotografa snimala
nezaboravni trenutak – bivšeg zarobljenika kako se grli sa
generalnim konzulom. Odatle su hrpimice pošli u veliku
trpezariju gde je Oto fon Kerner, odeven z a ovu priliku
navrat–nanos u svoju elegantnu mornaričku uniformu održao
kratak pozdravni govor u ime nemačke vojske i mornarice.
Zdravice u slavu kajzera Viljema i nemačke vojske
pljuštale su kao kiša i tek negde pred ponoć bivši zarobljenik
je dopraćen do svoje spavaće sobe od celog osoblja konzulata,
predvođen konzulom i gospođom konzulicom. Ujutru su mu
servirali pravi bavarski doručak u postelji, a onda, kad se
odenuo, pozvali u kabinet kapetana bojnog broda, Fon
Kernera.
Šef nemačke kontrašpijunaže i špijunaže je pronicljivo
odmerio bivšeg zarobljenika, ponudio ga da sedne i kad su
zapalili cigarete, stupio njim u nevezan razgovor.
Vojnik je sa mnogo bavarske blagoglagoljivosti pričao o
sebi, o svojoj porodici, poznanicima i prijateljima, o puku,
kameradima i starešinama. Nije bilo nikakve sumnje da je on
ono za šta se izdaje i gospodin generalni konzul je mogao da
zadrži vojnika kod sebe sve dok se ne odluči na koji način će
ga poslati u Nemačku, sa preporukom određenoj komandi da
mu se odobri dvomesečno odsustvo i predloži za odlikovanje.
Za Fon Kernera je posebno bilo važno obilje podataka
koje mu je bivši zarobljenik pružio o prilikama u Srbiji, stanju
i moralu srpske vojske i naroda. Prebegli vojnik mu je
ispričao da su Srbi opijeni svojim pobedama nad
austrougarskim armijama i da čak nameravaju da se prebace
preko Save i Dunava i povedu borbu na austrijskoj teritoriji.
Drugi izveštaji su potvrđivali vojnikove podatke, koji su za
Nemce bili od prvorazredne važnosti, jer su krajem leta
nameravali da sa grupom svojih armija, uz podršku najteže
artiljerije kakva je dotle upotrebljavana samo na zapadnom i
istočnom frontu, podrže Austrijance u jednoj grandioznoj
ofanzivi. Srbija se što pre morala izbaciti iz borbe kako bi se
sprečilo povezivanje srpskih armija sa saveznicima u slučaju
njihovog iskrcavanja u Solunu.
Jednog jutra Fon Kerner je ponovo pozvao mladog
vojnika u svoj kabinet i iznenada ga upitao:
– Da li bi pristao da putuješ u Nemačku podmornicom?
Vojnik je raširio oči i pogledao ga uplašeno.
– Herr Kapitan zur See, nisam nikada plovio morem!
– U podmornici je najbezbednije – požuri se da ga umiri
kapetan bojnog broda. – Drugo, nama je potreban siguran
čovek koji će se brinuti za dvoje zatvorenika. Mornari to ne
mogu činiti jer je svakom od njih strogo propisana dužnost i
kao u svakoj podmornici, ima ih taman toliko koliko ie
najneophodnije.
– Moje je da slušam pokorno vaša naređenja, Herr
Kapitan zur See – reče bivši zarobljenik, ispravljajući se,
mada mu se po licu videlo da nije mnogo srećan što će
putovati ispod morske površine.
– Onda ovako… – primeti Fon Kerner, mereći ga
pažljivo. – Oni koje ćeš čuvati su jedan muškarac i žena. U
Kilu ćeš ih odvesti u mornaričku komandu i predati ih
kapetanu korvete Kanarisu.{23} Ostalo je njegova briga. Od
tebe se traži da zauvek zaboraviš da si nekad sprovodio te
ljude. Jesmo li se razumeli?
– Jawohl, Herr Kapitan zur See!
Lupnuo je petama, okrenuo se nalevo krug i izišao iz
kabineta šefa nemačke špijunaže. Kad se našao sam u
hodniku, izvadio je kutiju dobrih bugarskih cigareta – poklon
gospodina generalnog konzula, zapalio i žudno povukao dim.
Glavom su mu se kovitlale svakojake misli. Da će Nemci tako
halapljivo progutati mamac koji im je podmetnula u njegovoj
ličnosti srpska kontraobaveštajna služba, nije ni on sam
verovao. Pre nego što će prihvatiti opasnu igru, kapetan
Velimir mu je predočio šta ga očekuje ako ga Nemci otkriju.
Ali do sad je išlo bolje nego što se moglo zamisliti. Tako je
lepo glumio svoju ulogu prebeglog zarobljenika da se već i
sam pomalo osećao pravim Bavarcem.
Tobožnji Bavarac i bivši srpski zarobljenik bio je
čistokrvni Srbin, rođen u Beogradu, Milenko Milojević.
Davno pre izbijanja rata izučio je zanat u beogradskom
biciklističkom klubu, u radionici dobroćudnog i po svem
Beogradu poznatog čika Pere Selakovića. Onda se otisnuo,
trbuhom za kruhom, u Nemačku gde je proveo punih deset
godina na radu po raznim automobilskim fabrikama.
Dugogodišnje bavljenje u Minhenu učinilo je da poprimi
bavarski naglasak i da dobro upozna običaje Bavaraca. Ali
čim je saznao da je u Srbiji objavljena opšta mobilizacija,
napustio je unosno i dobro plaćeno mesto i požurio da se sa
desetinama hiljada mladih ljudi svrsta pod svoju zastavu.
Međutim nije bio te sreće da ga upute na front, jer je u Srbiji
bilo isuviše malo onih koji su znali da šofiraju automobilima:
odredili su ga z a ličnog šofera vojvode Radomira Putnika,
Vojvoda se brinuo o njemu kao o rođenom sinu i teška srca je
pristao da ga ustupi Apisu za delikatan zadatak u Solunu, koji
je samo Milenko mogao da izvrši.
Kad je Milenko izišao iz nemačkog konzulata na ulicu,
tobož da se prošeta, napolju je već uveliko vladala zvezdana
letnja noć. Pušeći, uputio se prema hotelu „Angleterre“{24} i
zaustavio se ispred berbernice, koja se nalazila između hotela
i „Ustavne kafane”. Pošto se uverio da ga niko ne prati, ušao
je u jarko osvetljen salon. Crnomanjasti berberin kovrdžave
kose i tankih, svinutih brkova dočeka ga sa značajnim
pogledom i klanjajući mu se, posadi ga na svoju stolicu.
– Elefterija!{25} – šapnu Milenko na grčkom, dok mu je
berberin nameštao čaršav za brijanje.
Berberin ponovi lozinku i stade da oštri brijač na
kožnom kaišu.
U četvrtak, pristanište Mikra, devet časova uveče,
polazak podmornice… – šaputao je Milenko naslanjajući
glavu na stolicu.
Jedan čas kasnije kapetan Velimir je bio obavešten o
vremenu pristajanja nemačke podmornice u pristaništu Mikra
na poluostrvu Halkidiku.
 IV

Kad se Erna onako lepa i elegantna iskrcala na solunskoj

železničkoj stanici zajedno sa svojim mužem, nekoliko
srpskih oficira, njihovih poznanika i prijatelja, već ih je
čekalo. Izljubili su joj ruke i smestili je u lakirani fijaker, a
zatim svi zajedno krenuli u hotel Imperijal, gde je za njih
rezervisan apartman.
Dok se njen muž raspitivao o najnovijim nabavkama,
zbog kojih je u ime Intendantskog odeljenja Vrhovne
komande poslan u Solun, Erna je sa zavodničkim osmesima
primala vatrena udvaranja mladog, gizdavog poručnika
Časlava. Poručnik se nalazio na službi pri srpskoj vojnoj
misiji u koju je određen na zauzimanje svog uticajnog oca,
člana vlade. Pre rata je studirao ekonomske nauke na visokoj
komercijalnoj školi u Parizu, pa je samo po sebi bilo logično
da ga kao stručnjaka dodele nekoj misiji u inostranstvu,
umesto da ga pošalju na front.
Mada je kao svi oficiri na takvim dužnostima koje su
zahtevale reprezentaciju primao velike prinadležnosti,
poručnik Časlav bi brzo ostajao bez prebijene pare u džepu da
nije bilo krupnog mita od strane raznih solunskih liferanata
preko kojih su vršene nabavke iz francuskih fabrika. Naučen
da živi na velikoj nozi još u Parizu od zamašne državne
stipendije, on se u Solunu ponašao kao pravi bonvivan. Rado
su ga pozivali u visoka društva jer je važio kao izvrstan kozer
i otmen kavaljer. Po salonima se šaputalo da će se uskoro
oženiti vrlo bogatom devojkom iz čuvene grčko-cincarske
porodice Alatini i da će dobiti miraz dostojan jednog kneza.
Šef austrougarske špijunaže za Srbiju, Henrik fon
Hoflener je odavno bacio oko na Časlava i čekao je pogodan
trenutak da ga ulovi u svoje mreže. Ernin dolazak u Solun
pružao mu je mogućnost da tu svoju zamisao što brže ostvari.
Hoflener se, istina, nije nadao da će špijunski bračni par moći
i lično da vidi posle toliko vremena i njihov dolazak u Solun
nije bio njegova zasluga. Jednog dana, pre nego što će Nemci
uhapsiti Markaucija i Anu, dobio je tajno obaveštenje o
njihovom dolasku. Major Milan se obradovao kad su mu u
Vrhovnoj komandi saopštili da se pripremi za službeni put
tamo gde su on i Erna želeli da što pre dođu.
Od kad je Živan otkomandovan na front, Erna i njen muž
su morali da se oslanjaju na podatke koje su posrednim putem
izvlačili slušajući razgovore oficira ili ranjenika. Naime,
ubrzo posle Kolubarske bitke, Erna je po Hoflenerovoan
savetu postala dobrovoljna bolničarka, što nije bilo ništa
neobično, jer su se mnoge otmene gospođe prihvatile ovog
posla, ali tek onda kad su ih postidele ugledne Engleskinje,
Francuskinje, Ruskinje i Švajcarkinje koje se nisu libile da
dođu u Srbiju i rade najprljavije poslove po vojnim
bolnicama.
Svako koji je imao pažljivo otvorene uši mogao je čuti
po bolnicama masu dragocenih podataka – od stanja na frontu
do rasporeda jedinica; pogotovu su se takvi podaci mogli lako
prikupljati po oficirskim sobama, gde je Erna bila rado viđena
kao jedna od bolničarki sa najviše šarma.
Pošto joj je muž putovao u Solun, upravnik bolnice nije
imao ništa protiv da svojoj vrednoj bolničarki odobri kratko
odsustvo. Tako su se njih dvoje sad obreli u hotelu Imperijal.
Apartman koji su im rezervisali sastojao se od velike sobe čiji
su široki kreveti bili sa konopijerima i jednog salončića sa
balkonom okrenutim prema moru.
– Nadam se da ćemo vas večeras videti u „Olimpos
Palasu“ – reče poručnik Časlav gutajući je očima, pošto joj je
na oproštaju strasno poljubio ruku.
Susret sa Ernom ga je uzbudio i uneo nemir u njegov
dotadašnji lagodan i bezbrižan život. Njena neodoljiva lepota
imala je u sebi neke severnjačke svežine kakva se nije mogla
sresti u Solunu, prepunom vatrenih, crnookih lepotica.
Erna ga nagradi značajnim, blistavim osmehom i obeća
mu da će svakako doći u „Olimpos”. Ona je i ovako morala
tamo otići da bi nju i njenog muža prepoznao kelner Cepelin,
njihova jedina neposredna veza u gradu, obavestio Hoflenera i
preneo im gde će se tajno sastati da bi svom šefu predali
najnovije podatke i primili uputstva za dalji rad.
Iste večeri pojavila se sa mužem u „Olimposu”. Oko
njihovog stola se odmah iskupila hrpa srpskih oficira koji su
se takmičili u udvaranjima. Onako plavokosa, puna
neusiljenog šarma, vižljasta i gipka, podsećala je na kakvog
večernjeg leptira. Mnogo muških očiju iz susednih loža je
pratilo svaki pokret te nordijski lepe žene kojoj je na čulnim
usnama lebdeo vedar osmeh. Jedan od onih koji su je pažljivo
posmatrali bio je i kapetan Velimir.
– Lepa je, Veljo, zar ne? – primeti Irena odbijajući dim
svoje cigarete na muštikli. On je pogleda iznenađeno; u očima
joj je titrala senka. Osetio je u tonu njenog glasa prizvuke
ljubomore. Kako je on ćutao, ona dodade: – Sviđa ti se… i
tebe je šarmirala kao sve večeras.
On se prenu i pomilova je po ruci. Nije joj mogao reći
zašto ga je ta žena interesovala, mada je i sam bio iznenađen
njenom velikom lepotom. Od Apisa je primio obaveštenje da
će Erna i njen muž doći u Solun i da im treba pripremiti
klopku koja će dokazati njihovu izdaju. Velimir nije znao
kako ona izgleda, mada je još ranije slušao da je čuvena
lepotica i vrlo otmena dama. Ali te večeri je sedeo kao na
iglama ne zbog Erne, već zato što je trebalo da se u devet
časova odigra u pristaništu Mikra prepad koji je on
organizovao i od čijeg je uspeha zavisio spas najbolje srpske
obaveštajke.
Po dogovoru sa svojim ljudima, jedan od njih će se ove
večeri pojaviti u „Olimposu“, što će biti znak da je prepad
uspeo. Ne bude li se niko pojavio, znači da je sve propalo i da
je nemačka podmornica isplovila sa svojim žrtvama.
Cepelin, koji je obigravao oko gostiju sa svojim večitim
calkelnerskim, poniznim osmehom, shvatio je odmah da je
plava dama ona koju Hoflener očekuje u Solunu. Njen opis i
opis njenog muža podudarali su se i Сepelin se pripremao da
im došapne lozinku koja će im staviti do znanja da se mogu
osloniti na njega u povezivanju sa Hoflenerom.
Poručnik Časlav je sedeo turoban u Erninom društvu i
nije mnogo govorio jer ga je vređalo i ljutilo što ona tako
olako deli zavodljive osmehe svim prisutnim udvaračima. On
kao da ništa više nije video, ništa više nije čuo, ništa više nije
poznavao, sem tih lakih ženskih ruku koje su držale kristalnu
čašu šampanjca i dugu muštiklu, tih vatrenih usana, pohlepnih
sjajnih zuba, punih grudi i celog tela koje se izvijalo pri
svakom svom pokretu.
Kad je i na njega jednom došao red da igra sa Ernom,
poručnik je zasu vatrenim udvaranjem i izjavi joj ljubav. U
svom ludom nadanju, Časlav je verovao da ta mlada žena koja
se dosađuje uz matorog muža jedva čeka da stekne ljubavnika
i da će je sa malo upornosti učiniti svojom ljubavnicom.
Erna je sa ljupkom veselošću primala izlive njegovih
laskanja i neprikrivenih ponuda. Nju je taj mladi oficir
zabavljao, ali ona nikad nije smetala s uma svoj cilj i cenu po
kojoj se davala. U kratkotrajnom razgovoru sa svojim mužem
pre dolaska u „Olimpos” došla je do ubeđenja da je Časlav,
kao član srpske vojne misije, upućen u mnoge tajne stvari i da
bi vredelo učiniti ga Hoflenerovim špijunom. Šef
austrougarske špijunaže je razvio silnu aktivnost da što više
sazna o savezničkim namerama za iskrcavanje u Solunu, pa
im je ministrov sin dolazio kao poručen.
Uvučena u vrtlog trenutnih zahteva špijunaže, Erna nije
mnogo žalila za Živanom, koji joj je jednog dana saopštio da
odlazi na front. Taj njegov premeštaj nije mogao izazvati
nikakvu sumnju jer su svi generalštabni oficiri povremeno
upućivani na bojište; ali ona nije znala da je Živan lišen čina i
upućen u prve linije kao običan redov da tamo, ako ga sreća
posluži, iskupi svoje teške grehove. I sada, ovde u Solunu,
pojavljuje se taj razmaženi gospodičić Časlav koji predstavlja
dragocenu lovinu.
– Niste mi odgovorili želite li da se sutra nađemo? –
pitao je Časlav prateći Ernu do stola.
Ona mu nestašno pripreti prstom.
– Ćutite! Zaboravljate da sam udata žena?
Ali za stolom, uzimajući čašu šampanjca, htela je da i on
pije s njom. Dok su pili, njene se oči iznenada zaustaviše na
njegovim. Bio je to čudan pogled, pikantan kao i vino koje su
pili; Časlav oseti kako mu je krv počela brže da struji. Nije
bilo sumnje da je u njenim očima bljesnulo obećanje i da ga
ona izdvaja od ostalih muškaraca iz njihovog društva.
Pre nego što će započeti sa Časlavom neku ozbiljniju
igru, Erna je htela da se posavetuje sa Hoflenerom; njen šef će
joj, svakako, dati korisne savete i uputiti je podrobnije na
podatke koje treba izvući od tog mladića koji je, zahvaljujući
svom položaju, i suviše mnogo znao.
U neko doba noći Cepelin je iskoristio priliku da
Ireninom mužu saopšti mesto na kojem će se sastati sa fon
Hoflenerom.
 V

Dugačak mercedes-benc je u zakazano vreme stigao na

pristanište Mikru i zaustavio se kraj magacina pokrivenih
mrakom. Farovi automobila su ugašeni i upaljene džepne
svetiljke, a onda su četiri plećata Nemca povela Anu i majora
Markaucija prema mestu gde ih je očekivala usidrena
podmornica. Šofer Milenko je koračao za njima noseći torbu
sa važnim dokumentima.
Na znak crvene i zelene svetlosti iz džepne lampe, u
mraku, sa pučine bljesnula je druga svetlost – odgovor da
prikrivena podmornica šalje svoj čamac. Dok je stajala
između svojih grubih čuvara, Apisova obaveštajka imala je
vremena da poslednji put razmisli o onome što ju je snašlo.
Sve njene nade da će joj njeni pomoći bile su izgubljene i ona
je sada znala da putuje u sigurnu smrt. Markauci koji je stajao
korak iza nje bio je takođe uveren di je sve svršeno i da će ga
Nemci streljati ili ga predati Austrijancima posle završene
istrage, da ga oni pogube.
Čovek koji je bio najviše uzbuđen ove večeri – tobožnji
Bavarac i ratni zarobljenik – šofer Milenko, stezao je u džepu
svog kaputa mali pištolj, dobijen na poklon od Ota fon
Kernera. Još sedam-osam minuta i čamac sa podmornice će
pristati uz obalu, a Velimirovi ljudi, koje je nestrpljivo
iščekivao, nisu se pojavljivali. Pitao se uznemireno da ga nisu
pogrešno razumeli kad im je saopštio dan i čas dolaska
podmornice, koju su na određenom mestu imali da sačekaju
britanski torpiljeri. Ta greška će ih sve stajati života jer će
zajedno sa nemačkim mornarima biti razneseni dubinskim
bombama savezničkih brodova.
Čamac sa nemačke podmornice, koji su gonili snažnim
zaveslajima njeni mornari, nalazio se nekoliko stotina metara
od obale kad se iz pomrčine začuo prigušen uzvik na
nemačkom jeziku:
– Ruke u vis i da niste mrdnuli!
Preneraženi Nemci su se trudili da razaznaju ljudske
prilike koje su im sa svih strana prilazile i tek na novu, strožu
opomenu, podigli su ruke, sem jednoga. Uveren da je mrak
isto tako dobra zaštita i njima kao i onima koji su ih
iznenadili, Nemac trže svoj parabelum i opali u majora
Markaucija; kad se major uhvatio za grudi i krkljajući počeo
da pada, začu se nov pucanj: ovog puta je opalio šofer
Milenko.
– Ne pucajte, dobio je on svoje! – doviknu Milenko u
mrak na srpskom, začas se stvori pored Ane i hvatajući je
slobodnom rukom, povuče je u stranu.
Svetlost džepnih svetiljki šarala je po licima trojice
Nemaca koji su poslušno držali podignute ruke, dok je kraj
njihovih nogu ležalo telo njihovog druga, oborenog
Milenkovim metkom: nešto malo dalje ležao je major
Markauci i trzao se u samrtničkom ropcu.
 Pucnji na obali pristaništa uplašili su mornare u čamcu
sa podmornice, zaustavili su čamac i dogovarali se, mučeni
nedoumicom, da li da se vrate ili produže. Na kraju su odlučili
da sačekaju nov signal. U isto vreme pucnji su uzbunili i
obližnje grčke žandarme i već je kroz noć odjekivao prodoran
zov policijske pištaljke.
– Hvala bogu, stigli ste u pravi čas, Marko! – reče
Milenko rukujući se s jednim od Velimirovih ljudi, dok su
ostali pretresali Nemce i oduzimali im oružje.
– Požurimo u njihov automobil – reče Marko – jer
svakog trenutka može stići grčka policija, a onda ćemo se
provesti zlo i mi i Švabe.
– Ne mrdajte s ovog mesta – opomenu Milenko na
nemačkom Nemce koji su se kidali od besa.
– Ti si izdajica – dobaci mu jedan od njih jer i posle
ovog što se dogodilo, niko ih nije mogao razuveriti da
Milenko nije pravi Bavarac. Nisu mogli drukčije da
protumače njegovo držanje nego da je u Srbiji, kao
zarobljenik, zavrbovan za neprijateljsku tajnu službu.
Spotičući se o neravno kamenje, Ana je morala da trči sa
njima zajedno, jednako držana za ruku od Milenka koji je uz
to nosio i torbu sa dokumentima. Zadihani, sručili su se na
sedišta mercedes-benca. Milenko je, upalio motor, dao gas i
dugačka kola su jurnula osvetljavajući svojim farovima
žandarme koji su im trčali u susret.
Tek kad su ušli u Solun i stigli blizu hotela „Roma“
napustili su mercedes. Marko je krenuo u „Olimpos“ da
izvesti Velimira o uspehu prepada na Nemce, a Milenko je
odveo Anu u hotel. Ana je tek sada, u Velimirovom
apartmanu, mogla na miru da porazmisli o svom hapšenju i
svemu ostalom što se odigralo oko toga. To joj je
onemogućilo svaki dalji rad u Solunu i zato je morala da se
vrati u Srbiju i da tamo od Apisa dobije nov zadatak.
Obavešten da je akcija uspela u prvom svom delu,{26}
Velimir pođe sa Irenom iz „Olimposa”. Trebalo je da ona
malo dalje uzme kola i ode u njegovu vilu pre njega; obećao
joj je da će doći za njom negde oko ponoći, čim bude uredio
neke svoje stvari.
Vladajući sobom, vrlo jednostavan, govorio joj je sa
mirnoćom o nekom svom sastanku u hotelu ,.Roma“. Ona ga
je ćutke slušala navlačeći rukavice, ali je u sebi osećala neku
nelagodnost i uznemirenost. I suviše ga je volela da ne bi
osećala ljubomoru.
Pored njih je lagano prolazio prazan fijaker. Velimir
dade znak kočijašu koji zaslade. Ona sa zadrža još za jedan
trenutak i upita, sa blagom gorčinom:
– Zaista je to noćas važno?
Njega je po malo ljutilo to sumnjičenje. On se
zabavljao s tom lepom ženom, težio je da pogodi njene ukuse,
ali nikad nije zaboravljao da je dvostruka špijunka i da uvek
treba biti na oprezu s njom. Posle Aninog hapšenja nastala je
velika breša u obaveštajnoj mreži i Irena mu je došla kao
poručena da uz njenu pomoć veže kraj prekinutog konca. Ona
mu je već donela dragocene podatke koji su bez sumnje biti
tačni; pa ipak, ta ludo zaljubljena žena se brzo mogla
pretvoriti u ogorčenog neprijatelja bude li ma u čemu
razočarana njim.
On je stisnu u zagrljaj i poljubi u očne kapke, uvede je u
fijaker i uputi se ka hotelu „Roma“. Ana je sedela za stočićem
u salonu i nešto pisala. Kad joj priđe, ona ga pogleda sa
detinjom radošću i pruži mu ruku koju on poljubi. Gledajući
je onako privlačnu, Velimir nehotice oseti žaljenje pri pomisli
da će se zauvek rastati.
– Kako vidim, sve je dobro? – zapita on, držeći joj još
jednako ruku na svom dlanu.
– Da, moglo je biti i gore – osmehnu se ona i porumene.
Svojom neusiljenom ljupkošću osvajala je čim je
progovorila. Rumenilo koje se rasulo po malo maslinastim
bojama njenog lica i činilo je divnom ubrzo iščeze, dok su u
njenim zenicama i dalje svetlucale fine sive boje.
– Pismo za Apisa… – dodade ona pokazujući mu hartiju.
– Molila bih da se još sutra uputi za Srbiju.
– Žao mi je što odlazite – reče Velimir sedajući prema
njoj. – Nemci su nam vešto podmetnuli nogu, ali će ih to
skupo koštati… Još noćas će potopiti podmornicu. Nestrpljiv
sam da saznam šta će Hoflener reći na mešanje Prusa u
njegove poslove? Kud mislite na nov zadatak?
– Najverovatnije u Beč, preko Rumunije.
– Ali Evidenc-biro sad dobro zna za vas! – reče on sa
strahom u glasu.
Ona se osmehnu usiljenim osmehom.
– Evidenc-biro je mnogo puta „dobro znao za mene”, pa
me njegovi ljudi ipak nisu odmah prepoznavali. Naša služba
je takva – kockanje sa životom.
 Pogledaše se sa žaljenjem, jer je svako osećalo sažaljenje
prema samom sebi. Putevi kojima su išli gonili su ih na
različite strane i ko zna da li će se još ikad videti. Posle nekog
vremena Ana se uspravi sa bolnom ozbiljnošću.
– Oprostite mi, gospodine kapetane, ako se povučem u
svoju sobu. Jako sam umorna…
– O, svakako, svakako… – zbuni se Velimir. – Molim
vas raspolažite celim apartmanom dokle vam bude potrebno.
On joj zatim poljubi ruku. Kad je pošla prema sobi. Ana
zastade; oči joj se zamagliše. Velimir kao da nejasno oseti šta
se događa u njoj. On je tu ženu želeo celim svojim bićem od
dana kad ju je prvi put ugledao, ali njihov poziv nije
dozvoljavao sentimentalnosti između dvoje obaveštajaca.
Ana ga još jednom pogleda i uđe u susednu sobu.
Velimir zapali cigaretu, odbi nekoliko dimova, pa se
zamišljen uputi na ulicu.
 VI

Sa zalepljenim opuškom u uglu usana, pukovnik fon

Hoflener je pokazivao svom najbližem saradniku,
oberlajtnantu Zlatkovskom, solunsko–francuski list „L’
opinion“; na prvoj strani lista stajao je veliki uvodnik pod
naslovom „Špijunisana špijunaža“.
– Prokleti Prusi, sada im se ceo svet smeje – reče Fon
Hoflener sa zlobnom nasladom u glasu. – Vidi samo ovu
budalu, gospodina konzula, kako se grli i ljubi sa tobožnjim
prebeglim zarobljenikom. Oto fon Kerner je smatrao sebe za
velikog pametnjakovića, ali se sada, kad je dobio po nosu,
uverio da Apis i njegovo društvo nisu mačji kašalj…
– Učinio nam je uslugu, jer što smo se oslobodili onog
izdajnika, Markaucija – primeti Zlatkovski, čitajući uvodnik
preko pukovnikovih ramena. – Ko bi rekao da će Srbi biti
toliko drski? Što se tiče one podmornice koju su potopili
engleski torpiljeri i poverljivih dokumenata koji su tako glupo
utrapljeni srpskom špijunu u ruke, ta šupljoglava gospoda će
imati da polažu račune.
– Molim te, slušaj ovo – reče Hoflener obraćajući se
poručniku Zlatkovskom i stade na glas da čita pojedine delove
uvodnika.
 Drastičnim izrazima, sa mnogo podrugljivih rečenica,
„Opinion“ je ismejavao Nemce, počevši od njihovog dočeka
tobožnjeg Bavarca u kafani „Drang nach Osten“, pa sve do
slavlja u nemačkom Generalnom konzulatu. Na posebnom
nišanu je bio nesrećni generalni konzul, a uz njega
naimenovani šefovi nemačke špijunaže.
– Ta, ovo je više nego poražavajuće! – uzviknu
pukovnik približavajući se kraju uvodnika. – Slušaj ovu
bruku…
Tu Hoflener stade da čita pismo šofera Milenka upućeno
na adresu nemačkog generalnog konzula:
„Nisam ja, gospodine švapski konzule, Nemac, za
kakvog me je vaša diplomatska naivnost držala, već Srbin
Šumadinac, kome je veoma milo što vam je dokazao da i
prosti srpski vojnici umeju da se tuku ne samo oružjem, već i
smelošću i duhom. Hvala vam na svim darovima i počastima
koji će mi ostati draža uspomena nego sva odličja koja ću još
zadobiti na bojnom polju tukući – Švabe!“
Hoflener posle toga odloži novine. Neko vreme je ćutao
i pušio, dok su mu različite misli prolazile kroz glavu. Mada
se kiselo smejao Nemcima, bilo mu je hladno oko srca zbog
saznanja da je srpska kontrašpijunaža uspela i njega da izigra
i da mu podmetne svog obaveštajca u ličnosti jedne lepe žene
koja je i njega očarala. Ali tešio se mišlju da će preko Erne
uvući u svoje mreže novog špijuna od velike vrednosti i da je
podmetnuo Irenu svom protivniku – šefu srpske špijunaže.
Podaci, koje mu je dostavljala Irena oduševljavali su
austrougarskog pukovnika; međutim, kako je sa Anom i
Markaucijem bio žestoko opečen, on je postao nepoverljiv.
Zato je smišljao nov plan kojim će isprobati Ireninu odanost.
– Sofija treba da je već tu – reče Hoflener pogledajući u
svoj časovnik. – De vidi da li je stigla.
Zlatkovski iziđe i vrati se sa ženom za koju bi se svako
zakleo da je Irena. Odevanje, držanje, čak i boja očiju, način
držanja torbice, osmeh… sve je to do najmanjih sitnica bilo
isto. Kad je došljakinja koketno sela, Hoflener reče:
– Vi ćete večeras umesto vaše sestre izaći na sastanak s
njim. Mislim da ste dovoljno upoznati sa njegovim navikama
i ljubavnim odnosima između vaše sestre i njega. Upamtite.
najmanja greška vas može odati. Pošto su se njih dvoje veoma
zbližili, nikakvog nećkanja… ponašajte se kao njegova
ljubavnica. Verovatmo vam to neće biti neprijatno, jer je on
jako privlačan muškarac. Ali čuvajte svoj ponos i vodite
dobro računa da od vas ne načini svoju lutku. To mu nije
uspelo sa Irenom, pa možda neće ni sa vama. Nažalost, mi
nismo mogli sprečiti da on sazna da pored vaše sestre postoji
njena bliznakinja, slična kao jaje jajetu. Međutim, čik neka
pogodi s kim je danas, a s kim je sutra? Za nas je važno da
nam saopštite da li je on potpuno u Ireninim, odnosno vašim
rukama, ili nije…
– Biće sve po vašoj želji, gospodine – reče Sofija, dok
joj je Zlatkovski pripaljivao cigaretu.
– Svi izveštaji, kao što smo ranije dogovorili, preko
Cepelina. On će uvek biti uz vas, da mu ih na zgodan način
predate. Najpogodnije mesto je ženski toalet „Olimposa“ –
šupljina u zidu iza ogledala… A sad još jednom razgledajte
njegove fotografije koje smo krišom snimili za vreme šetnji sa
Irenom.
– Gde će za to vreme biti moja sestra?
– To je naša briga – preseče je pukovnik sa učtivom
strogošću. – Onda doviđenja i želimo vam svaki uspeh.
– Lepa je kao đavo! – reče Zlatkovski gledajući za njom
dok je izlazila.
– Ipak se njih dve prilično razlikuju – promrmlja
Hoflener više za sebe. – Irena je mnogo inteligentnija, ali je
ova zato pokvarenija i drskija.
– Šta ćemo sa Francuzima? – zapita poručnik. – Major
Saru, iz Deuxieme bureaua, je već dobio izvestan broj agenata
od Srba za svoju mrežu. Sad se spremaju Englezi i Rusi da se
ovde ugnezde. Bez čvrste saradnje sa Nemcima nećemo sami
moći da izađemo sa svima na kraj.
– Neka se Prusi kuvaju u svom sosu! – prasnu najednom
Hoflener, pogođen u živac. – S tim debelim glavama više
neću sarađivati, pa makar izgubili ovaj rat…
– Znam, ali zaboravljaš da će nam Nemci pomoći u
Srbiji – podseti ga Zlatkovski.
– Obaveštajne podatke će dostavljati samo naša služba i
njihovim štabovima – reče Hoflener odlučnim glasom. –
Nego mene mori jedna druga briga… Gde je ona krupnooka
lepotica nestala iz Soluna? Osećam da će se pojaviti na
nekom mestu u sasvim drugoj ulozi. Evidenc-biro već
raspolaže njenim fotografijama i opisom, ali nevolja je u tome
što se ona vešto prerušava. Čas je plavuša, čas crnka, čas
skromna nastavnica, čas grofica. Jednom se izdaje za
Italijanku, drugi put za Grkinju, treći put za Francuskinju,
Bečlijku… ko će ti znati za koga sve ne! A svaki jezik govori
besprekorno. Zaluđuje ljude i dok se osveste, sve je kasno.
– Kao što je i tebe pomalo zaludela – podsmehnu mu se
Zlatkovski.
– Priznajem da je tako – odgovori pukovnik, bludeći
zamišljenim očima u dim svoje cigarete. – Žao mi je što sam
u tako divnoj ženi sreo špijunku. Već sam nameravao da joj
ponudim brak, kad su je Prusi otkrili.
Zlatkovski je po ljutitom tonu Hoflenerovog glasa
pogađao da je njegov šef besan na Nemce i zbog Ane. U
poručniku se začela sumnja da je pukovnik čak ponešto znao
o toj lepoj ženi, ali da je iz naklonosti prema njoj igrao
dvostruku igru. Možda je nameravao da joj baci u lice šta sve
zna o njoj i da je tako pridobije za sebe. Ali Nemci su mu sve
pokvarili.
Poručnikove sumnje nisu bile bez osnova jer je Hoflener
imao neke dokaze da je Ana srpska obaveštajka; on je na
izvestan način voleo tu neobičnu ženu i mada je Zlatkovskom
pokazivao njene fotografije, nije mu bilo ni na kraj pameti da
ih zaista uputi Evidenc-birou. Polazio je od toga da jedna
špijunka više ili manje neće naneti Austro-Ugarskoj mnogo
zla i da bi bila velika šteta izvesti takvu lepoticu pred vod za
streljanje. Negde na dnu svoje duše Hoflener je krio svoju
nameru da posle rata, koji se nikako nije mogao završiti
drukčije sem austro-nemačkom pobedom, potraži Anu i učini
je svojom ženom.
Dok su on i Zlatkovski pretresali svoje stvari, Velimir je
sedeo u hotelu Roma sa advokatom Nešetom. Po kapetanovoj
želji, advokat se tobož slučajno našao tog jutra u nemačkom
Generalnom konzulatu, gde je uživao veliko poverenje Fon
Kernera.
– Gospoda konzulica je pala u nesvest – reče advokat
kroz smeh – kad joj je muž, sav smućem, pokazao uvodnik i
fotografiju u »Opinionu”. Njeno uzbuđenje je razumljivo, jer
mu sad ne gine penzionisanje i odlazak u staro gvožđe. Što se
tiče gospodina kapetana bojnog broda, za njega je dovoljan
udarac događaj u Mikri i potapanje njihove podmornice.
– Ima li još nečeg važnog kod Švaba?
– Premestili su bežične stanice iz austrougarskog u
nemački konzulat.
– To im neće mnogo pomoći – podrugnu se Velimir i
pošto je primio pismeni izveštaj, oprostio se od Nešeta.
Nekoliko minuta kasnije u sobu uđe čovek guste, crne brade,
sa tamnim naočarima i žirado šeširom na glavi.
– Gle, major Saru! – uzviknu Velimir na francuskom. –
Ko bi vas poznao?
– Donosim vam novost…. – reče član Deuxieme
bureaua, odlažući štap i rukavice. – Putovaćete u Bukurešt da
bi našem vojnom izaslaniku, kapetanu Pišonu, pomogli u
organizovanju mreže koja će priključiti podatke o transportu
topovske municije kroz Rumuniju i Bugarsku za Tursku. Vaši
su se odazvali molbi Vrhovnog štaba savezničkih
ekspedicionih snaga da nam u tome pomognete. Sve troškove
preuzimamo na sebe… Kad se vratite, čekamo novu pomoć
za proširenje ovdašnje mreže. Gospođa Baržeton i Risteleber
će uskoro doputovati u Solun i javiti se vama.
– Nažalost, mogu putovati tek za dvadesetak dana, jer
ovde pratim dve krupne zverke koje konačno treba uloviti –
reče Velimir.
– Toliko vas možemo pričekati – primeti Saru. – Verujte
da nam se mnogo žuri, jer će Bugarska uskoro napasti Tursku
i pomoći našoj floti da se probije kroz Dardanele i uđe u
Carigrad.
– Velike li gluposti! – uzviknu kapetan sa učtivim
prezirom. – Ja ću vašem Vrhovnom štabu ekspedicionih snaga
dostaviti nepobitne dokaze da će, čim započne udružena
ofanziva austrougarskih i nemačkih armija preko Save i
Dunava, Bugari udariti na nas sa boka. Obveznici se već
tajno, po grupama pozivaju u svoje komande.
Major Saru se nezadovoljno namršti i reče:
– Mada cenim verodostojnost vaših obaveštenja, mislim
da ste u pogledu Bugarske nedovoljno informisani. Spreman
sam da se s vama kladim u hiljadu franaka da će Bugari,
najkasnije za tri meseca, ratovati s nama rame uz rame protiv
Turaka i Nemaca.
Velimir mu steže dlan.
– Koliko bih želeo da dobijete opkladu, dragi majore.
Nažalost, vi ćete je sigurno izgubiti. Ali ostavimo to za sad na
stranu i govorimo o Bukureštu… Moja je namera da sa
svojim saradnicima putujem pod grčkim pasošima i čisto
grčkim imenima. Izdavaću se za grčkog trgovca-liferanta.
Moji grčki prijatelji koji su nam potajno naklonjeni
omogućiće mi takvu maskaradu. Grčki jezik sam odlično
savladao, pa neće biti nikakvih problema u pogledu
eventualne sumnje bugarskih ili rumunskih vlasti.
– Imam još jedan predlog za vas… – reče major Saru.
krešući upaljač. – Naš Vrhovni štab ekspedicionih snaga hteo
bi da baci u vazduh tri mosta na reci Marici, kod Jedrena.
Tako bi se za izvesno vreme ukočilo snabdevanje Turaka
topovskom municijom. Stavili bismo vam na raspolaganje
potreban broj francuskih podoficira – specijalista za
diverzije…
– Dovoljna su samo dvojica – preseče ga kapetan. – Više
njih bi upalo u oči.
Saru klimnu glavom i produži:
– Ta dva čoveka, preodevena u civile, otvorila bi ovde
jedan biro za kupovinu namirnica i drugih potreba za naše
trupe na Mudrosu. U blizini će biti ukotvljen torpiljer do koga
će oni dolaziti čamcem i odatle dostavljati radiom vaša
obaveštenja za ekspedicione snage.
– Imam svog čoveka u upravi orjentalnih železnica –
primeti Velimir… On će mi dostaviti planove ovih
železničkih mostova na Marici i podatke o jačini straža koje
štite objekte. Što se tiče mojih ljudi, tražiću samo
dobrovoljce.
– Spremni smo da svakog nagradimo sa po dvadeset
hiljada franaka u zlatu – reče Saru gaseći opušak cigareta.
– Za takvu akciju se ne mogu osloniti na plaćenike, već
na patriote koji su svesni da rizikuju život za opšte dobro
savezničke stvari. Plaćenici bi se brzo uplašili i u poslednjem
trenutku ostavili nas na cedilu. U blizini Jedrena se nalaze
kamenolomi, kuda ću poslati svoje ljude da se zaposle kao
radnici pečalbari. Izabraću sve same Makedonce, koji inače
poznaju te krajeve.
– Ali otkud znate da u blizini Jedrena postoje
kamenolomi? – zabezeknu se Saru.
– Rekao sam vam da su moja obaveštenja uvek tačna
kad se radi o Bugarskoj ili Turskoj. Sad je najvažnije nabaviti
jak eksploziv.
– Dobićete melenit, stavljen u drvenu kutiju, zatim
zaletovan limom, pa opet u drvenu kutiju. Ovo za slučaj da bi
se prilikom iskrcavanja ljudi iz čamca, u slučaju da budu
primećeni, mogao spustiti plovkom u more i kasnije bio
izvađen. Tridesetak kutija će biti sasvim dovoljno za tri
mosta. Do obale gde će čekati čamac, doneće ga torpiljer…
naravno, noću… A sad još jedna stvar… Štab naših
ekspedicionih snaga ne raspolaže topografskim kartama
Soluna i južne Makedonije koje su nam potrebne u slučaju
eventualnog iskrcavanja…
– Ipak ćete iskrcati? – zadrhta Velimir, skoči i uhvati
majora za ruku. – Krajnje je vreme, krajnje je vreme!
Francuz se neodređeno osmehnu, pripali novu cigaretu i
odgovori:
– Kao što znate, našima ne ide baš najbolje na
Dardanelima. Radi ohrabrenja Grčke, odlučeno je da se jedan
deo naših snaga iskrca u Solunu, ali to ne znači da
Dardanelska ekspedicija neće biti nastavljena, jer je na
Dardanelima ključ rešenja jugoistočnog fronta.
– Žao mi je što su naši saveznici u zabludi – uzdahnu
Velimir. – Ako se ovde iskrcaju neznatne snage, to je samo
polovično rešenje. No svejedno, bolje ista nego ništa. Plašim
se samo toga da će Srbija i Crna Gora podleći pod udarcima
austro– nemačkih armija i da će tek tada naši prijatelji uvideti
svoju kobnu grešku. Prepustićete nam da se goloruki tučemo
sa do zuba naoružanim Nemcima, koji vas, Engleze i Ruse,
potiskuju na svim frontovima! Dajte nam oružja i hranu,
drugo ne tražimo, pa ćete videti da Nemci nisu nepobedivi.
– Delim vaša saosećanja, prijatelju. ali od nas, sitnih
točkića u ratnoj mašini, ne zavisi mnogo. To odlučuju
političari, a na vojnicima je da slušaju i da čine sve što je u
njihovoj moći da se zamisli ostvare. Od vas tražimo, u slučaju
iskrcavanja, pomoć u razbijanju ovdašnjih špijunskih mreža.
Kapetan odmahnu rukom.
– Imam spisak austrougarskih, nemačkih, turskih i
bugarskih agenata i ako bude potrebno, možemo ih pohapsiti
za ciglo jednu noć.
– Biće mi vrlo drago – reče Saru, ustajući. – Našem
Deuxieme bureau, koji će ovde biti organizovan, biće
potrebna masa podataka. Očekujem vaše skoro putovanje do
lepog Bukurešta.
Stisli su jedan drugom ruke, a onda je major natakao
svoj žirado i crne naočari.
 VII

U šarenoj sobi hotela Imperijal čiji je balkon, preko

mirte i tamarisa u vrtu, dominirao morskim žalom, sedeli su
Erna i poručnik Časlav. Opaljena suncem, sa širokim slamnim
šeširom koji je pri svetlosti sijalica iz zelenkastih kugli lustera
bacao na njeno lice prozračnu senku, ona je izgledala
zamamnije nego obično.
Dok je Erna sedela u ispletenoj stolici kraj širom
otvorenih vrata balkona, a drhtavi mir solunske letnje večeri
ispunjavao nebo, zemlju i vodu, Časlav joj je uzdrhtalo ljubio
ruke. Malo strpljiv po prirodi, on je jednako tražio dokaze
njene naklonosti prema sebi. Prošlo je već blizu tri nedelje
kako su skoro svaki dan i svake večeri bili zajedno, a ona ga
je neprestano izazivala i mamila, mnogo obećavala i
dozvoljavala mu da čezne za njom kao što žedan u pustinji
žudi za gutljajem hladne vode.
– Vi ste jako mili, mon cher ami – reče ona na
francuskom – ali ja sam vam jednom već pomenula da ću biti
vaša tek kad se uverim da ste mi zaista odani.
– Za vas bih dao život! – šapnu on sa iskrenom strašću.
– Ne budite banalni – osmehnu se ona.
On je umesto odgovora naglo zagrli i poljubi joj
požudna, primamljiva usta, ispunjen osećanjem da ga celog
prožima prijatna jeza. Ona mu je uzvraćala da bi ga trenutak
kasnije odgurnula od sebe sa proračunatom namerom velike
namiguše.
– Hoćete li me večeras pratiti do čoveka koji vam može
biti od koristi? – upita ona tobož nemarno, ali sa prizvukom
izazivanja u glasu.
Ministrov sin joj pomilova ruku i klimnu glavom. Ona
mu je pre neki dan natuknula da može lako zaraditi na
desetine hiljada zlatnih franaka bude li pristao da izvesnom
čoveku pruža neka obaveštenja. Neuvijeno mu je stavila do
znanja da su joj dragi samo oni kavaljeri koji joj mogu pružiti
skupocene poklone u nakitu i čak mu je obećala da će
napustiti muža i ostati s njim u Solunu prihvati li ta sredstva
od kojih mogu živeti na visokoj nozi.
– Ja već imam nešto za njega – reče Časlav s
tajanstvenim izrazom lica, maši se za džep svog letnjeg sakoa
i izvuče presavijenu hartiju. – Poklon za vas! Procenite koliko
vredi?
– Oh, dragi, moram vas poljubiti za ovo! – uzviknu ona
prijatno iznenađena i odvi pruženu hartiju.
Na njoj su bili čitko ispisani pod a c i o poslednjim
potrebama srpske vojske u municiji, topovima i opremi.
– Hoće li to isporučiti?
– Teško do kraja godine – odgovori poručnik. – Pravdaju
se hitnijim potrebama za Dardanele i ostavljaju nas na cedilu.
Ako nas napadnu, Nemci će nas razneti svojom artiljerijom.
Vidim da su nas naši vajni saveznici unapred žrtvovati svojim
interesima.
– Nemci su kulturni ljudi – primeti ona utešno. – Za
Srbiju će biti prava blagodat da je stave pod svoje okrilje.
On sleže ramenima i uze je u naručje.
– Sasvim mi je svejedno pod kim će biti ta seljačka
zemlja. Ja sam obrazovan čovek i kosmopolita po ubeđenju, i
za mene će se svuda naći mesta. Ko je jednom osetio ukus
pariskog života, tome je život u Beogradu, učmaloj palanci,
prijatan isto toliko, koliko i u sibirskom Irkucku.
– Vi ste pametan mladić – reče Erna uvijajući se mazno.
– Molim vas, telefonirajte portiru da dođe fijaker kojim ćemo
se tamo odvesti.
Kad su se spremali da pođu, neočekivano iskrsnu major
Z. On poljubi Erni ruku i srdačno pozdravi Časlava.
– Mogao bi i ti s nama, dragi – pozva Erna mazno muža,
bacajući mu značajan pogled.
Te večeri ih je očekivao pukovnik fon Hoflener u svojoj
privatnoj kući, nadajući se da će mu dovesti i
novozavrbovanog špijuna. Njih troje je ušlo u zakupljeni
fijaker i krenulo prema vili Alatini. U dnu kola, koristeći se
pomrčinom, Časlav je neprestano milovao Erninu ruku, sav
ispunjen slasnom nadom da će ove noći ta opojna žena
konačno biti njegova.
Fijaker je uskoro stao da promiče pored ograda vrtova,
dugačkom avenijom na kojoj je topao južni vetar tresao grane
drvoreda. Sve obasjano mesečinom, usred ogromnog vrta se
uzdizalo veličanstveno zdanje vile Alatini, a ubrzo, na zavoju
avenije, ukaza se i Hoflenerova usamljena kuća.
 – Zaista lepa noć – reče major izlazeći prvi iz kola.
Stajali su neko vreme njih troje slušajući kako se u
daljini gubi topot konja njihovog fijakera. Negde, u žbunju
vrtova, zrikali su zrikavci, a onda opet sve utihnu.
Hvatajući Ernu pod ruku, Časlav je koračao uz njih;
potpuno je zaboravio zašto su došli u ovaj kraj i sad ga je
prosto jedilo što im njen muž smeta. Da je mogao, najradije bi
krenuo sa Ernom prema obližnjoj obali Solunskog zaliva i tu,
u tami polumračnog keja, ljubio je do besvesti.
Opreznost je nalagala da izađu iz kola nešto dalje od
Hoflenerove kuće koja se nalazila u susednoj ulici, koja je
pod pravim uglom sekla aveniju. Ovde je bilo mnogo
mračnije, jer su bujne krošnje činile svod zaklanjajući
mesečinu.
Tek što je major hteo da priđe vratima Hoflenerovog
vrta, neka tamna prilika preseče mu put. – Šta ti hoćeš,
bitango? – upita ga industrijalac prigušeno na francuskom i
maši se za džep, uveren da je to neko od čuvenih solunskih
secikesa, koji nisu prezali da noću napadaju usamljene
prolaznike.
– Budi miran – opomenu ga strogo glas nepoznatog i
istog časa mu steže ruku i prisloni pištolj uz bedro.
U isti mah su druga trojica prišla Erni i Časlavu.
– Ja sam major srpske vojske! – zapreti mu Ernin muž,
još uveren da ima posla sa secikesom.
– Ti si izdajničko đubre, a ne major – odbrusi mu
nepoznati i vešto mu zaklopi grivnu lisica na debelom
zaglavku ruke.
 – Ko ste vi? – bunio se Časlav osećajući kako ga probija
ledeni znoj.
Kad mu jedan od njih nešto šapnu na uvo, poručnik
prestade da se otima, a pomisao da mu se u džepu nalaze
važna obaveštenja ispuni ga užasom. Sva njegova dotadašnja
strast prema Erni naglo je splasnula i sad ga je nosila samo
misao kako će iz svega ovoga da se iščupa. Bilo mu je dobro
poznato da je Apis malo mario za ministarske sinove i da ni
sam predsednik vlade Pašić neće moći da ga izvuče iz klopke
u koju je upao.
– Madam, opominjemo vas, bez skandala, inače ćemo
vam vezati ruke i zapušiti usta – zapreti onaj koji je hapsio
Ernu.
– Ovo je nesporazum, gospodo – stade da ih uverava
major Z. dok su ga vodili prema fijakeru sa spuštenim
krovom, koji je iskrsao odnekud iza ugla.
Bilo je ukupno tri fijakera i svakog su smestili odvojeno
motreći budno da se neko od uhapšenih ne oslobodi
dokumenata koje su nosili Hofleneru. Pola časa kasnije uveli
su ih u Velimirovu usamljenu vilu.
Velimir ih je posmatrao sa neodređenim izrazom lica,
onda letimično pređe očima po spisima koje su im oduzeli i
hladno reče:
– Počinili ste tešku izdaju, majore i vi gospođo. Mi
znamo da to traje duže vreme i nadamo se da ćemo to i
dokazati nadležnom prekom sudu.
Major Z. kome se donekle vratila hrabrost reče drsko:
– Mislim da niko ne može zabraniti jednom srpskom
višem oficiru da uz sebe nosi važna dokumenta?
– Ne pretvarajte se – prasnu Velimir, razbešnjen
njegovim bezobrazlukom. – Imamo i suviše dokaza da vas
postave uza zid kao izdajnika.
Za to vreme Erna je ćutke njihala svoju ispražnjenu
torbicu od lakovane kože, puna zebnje i nespokojstva. Bila je
mnogo inteligentnija od svog muža i shvatala je da je svaka
prepirka sa ovim kontraobaveštajcima uzaludna. Ali nagon za
samoodržanjem i urođena koketerija žene iz visokog društva
gonili su je da upotrebi svoju privlačnost kojoj je malo
muškaraca odolelo. Možda će taj šef kontrašpijunaže
zažmuriti i pustiti je da pobegne ako mu se ponudi. Verovala
je da će je on izdvojiti od ostalih, kako se i dogodilo.
– Zatvorite ih u podrum i dobro čuvajte – naredi Velimir,
a onda se svojim svetlim i prodornim očima zagleda u Ernu. –
Izvolite sesti, gospođo.
Ona se osmehnu i sede; Velimir je i dalje stajao držeći
ruke iza leđa i gledao nadole u nju, zatim upita:
– Ne mogu da shvatim da je jedna tako lepa i otmena
dama počinila tako teške zločine? Jeste li svesni, gospođo, da
je vaša prepiska sa Hoflenerom stajala života hiljade naših
vojnika? Vi ste, istina, Bečlijka i možda u sebi nosite drukčije
ubeđenje od naših, ali to vam nije opravdanje da tako
bezobzirno izdajete zemlju koja je postala vaša druga
otadžbina.
– Moj muž me je uvukao u sve ovo – reče ona drhtavim
glasom, sračunatim da izazove sažaljenje, izvuče maramicu iz
torbice i zaplaka.
 – Voleo bih da vam to opravdanje pomogne pred prekim
sudom, ali na žalost, raspolažemo nepobitnim činjenicama da
ste vi njega podstakli na špijunažu u korist Austro-Ugarske, a
ne on vas. Naravno, nema ni govora da se jedan oficir može
pravdati takvom besmislicom, jer on nije dete, već zreo
čovek.
– Hoće li nas zaista streljati? – upita Erna iznenada
dižući oči, koje su pune suza izgledale blistavije i lepše.
On je ćutao ne znajući šta da joj odgovori. Ma koliko se
trudio, nije mogao da nađe pogodnu reč utehe. Dok je
posmatrao tako lepu, pred oči mu izađe zamišljena slika
njenog streljanja. Kako je sve to čudno? Jedan plotun i ta
divna, zlatna kosa truliće u hladnom grobu. Zašto je sve to
tako, zašto se ljudi i žene koje nikakva nužda i glad ne goni
upuštaju u najcrnju izdaju. Zar su toliko neosetljivi i iskvareni
da ne mogu videti na čijoj je strani pravda i da se niko, nikad,
neće diviti onome radi čega su izgubili svoje živote.
– Znam, streljaće nas! – ponovi ona i histerično se
rasplaka. Mucala je kroz plač kako će sve učiniti što se od nje
bude zahtevalo, kako je na sve gotova, da će im otkriti niz
neprijateljskih špijuna o kojima oni i ne sanjaju, samo neka je
poštede.
Dopuštajući joj da se isplače, Velimir je hodao po sobi
gledajući pored nje nekud u stranu. Onda naglo okrenu glavu
prema njoj kao da je nešto zaboravio i uhvati je kako setno
gleda za njim.
– Mogu vam samo jedno obećati… – reče on sa
prizvukom učtivosti u glasu – …da ćete do Niša, kuda vas
upućujemo sa mužem, biti najpristojnije tretirani. Savetujem
vam da ništa ne krijete pred vojnim islednicima i to će vam
se, možda, uzeti kao olakšavajuću okolnost.
– Nema olakšavajuće okolnosti pred prekim ratnim
sudom – reče ona više za sebe i pogleda ga gnevna i očajna.
Verovala je da su otkriveni zahvaljujući nekom glupom
potezu njenog muža i žestoko se kajala što ga je uvukla da
radi s njom.
Ona izbrisa suze maramicom i podižući se iz naslonjače,
kao da je razumela da će sve biti uzaludno, puna tihe
malaksalosti, priđe obližnjem ogledalu i stade da popravlja
svoj široki slamni šešir sa istinskom brižljivošću.
On je posmatrao iskosa njen čulni, zanimljivi profil dok
je ona ravnodušna i rasejana puderisala nos. Kad se naglo
okrenula prema njemu, Velimiru se učini da u toj njenoj lepoti
ima mnogo samosvesti i sigurnosti koje su uveliko uticale da
joj se dive muškarci.
– Izvolite u svoju sobu – ponudi je on pokazujući joj
susedna vrata – Biće mi neprijatno ako nešto pokušate, jer će
moji ljudi paziti na vas. Do viđenja…
Ema dođe do vrata i tu zastade, uspravljene, blede glave.
Gledajući je, on u njenim očima pročita strah koji je osećala
od onog što će doći. Htela je nešto da mu kaže, ali oseti grč u
grlu, naglo uđe, zatvori za sobom vrata i baci se ničice na
postelju. Velimir je neko vreme slušao njeno prigušeno
jecanje, zatim upali stonu lampu i stade da razgleda
zaplenjene spise.
 VIII

Kad su Velimir i francuski vojni izaslanik kapetan Pišon

ušli u ložu bukureštanske opere, čuli su se prvi akordi uvertire
iz „Rigoleta”. Dekoltovane žene u ložama i muškarci, kako
oni u sjajnim uniformama, tako i oni u frakovima, još su
prigušeno žamorili. Pri poslednjim akordima uvertire, dok je
lupnula dirigentova palica, otvori se susedna, dotle prazna
loža. Uđe lepotica krupnih, crnih očiju, u pratnji kavaljera sa
zvezdom nekog ordena na fraku.
Nepoznata je nepomično slušala muziku, dok su njene
crne oči gledale nekud ne tražeći nikoga, a njena tanka ruka,
gola do iznad lakta, naslonjena na somotsku ogradu lože,
stezala se i otvarala nesvesno, po taktu uvertire i čupkala
pozorišnu listu.
Velimir se nehotice zagleda u to lice, tanak vrat okićen
bisernom ogrlicom, visoko začešljanu frizuru i lepa, naga
ramena. Zadrhtao je kad je u njoj prepoznao Anu. Otkud ona
u Bukureštu, usred tog napomađenog, obesnog aristokratskog
sveta, čiji su nakiti predstavljali čitavo malo bogatstvo?
– Poznajete tu damu? – zapita on tiho Pišona dok se
zavesa polako dizala.
– Sav Bukurešt ludi za njom i među njene vatrene
obožavaoce možete ubrojati i mene. Njen kavaljer je knez
Jonesku, veliki germanofil, skoro otvoreni agent Berlina i
Beča. Ona ima vodeću ulogu u ovdašnjem mondenskom
društvu i rado je viđena na samom dvoru, gde ju je uveo knez.
Nemački vojni izaslanik je stalni gost u njenoj raskošnoj kući
na obali Dambovice. Tu se iskuplja sve ono što nemački misli
u Bukureštu.
– Hm, zanimljivo…
– Mislim da je to ovejana nemačka špijunka – primeti
Francuz obraćajući pažnju na pozornicu. – Vredelo bi joj se
približiti na neki način… više zbog njene lepote nego čega
drugog.
Posle prvog čina, knez Jonesku doprati svoju damu u
foaje gde ih odmah okružiše muškarci. Velimir i Pišon su
posmatrali iz prikrajka kako ona neusiljeno sa zavodljivom
ljupkošću, prima otvorena udvaranja. Zaklanjala je oči
lepezom kao da motri ljude oko sebe. U jedan mah njen
pogled skrenu i skliznu po Velimirovom licu; nije bilo sumnje
da ga je primetila. Za nekoliko trenutaka gledali su se u
rumenkastoj svetlosti kristalnih lustera. Osmehnula se
krajičkom usana, dok su joj se oči zaiskrile i postale još
sjajnije.
– Grom i pakao, vi ste srećan čovek! – šapnu francuski
kapetan. – Kako vas je samo pogledala!
– Učinilo vam se – reče Velimir.
Ali Pišon je ostajao pri svome; u njemu su se najednom
probudila sva čula starog obaveštajca i on je već video
mogućnost da tobožnju neprijateljevu špijunku uhvate u svoje
mreže.
– Zašto joj ne biste poslali svoju vizitkartu – predloži
Francuz. – To vam je žena koja se može uloviti velikim
novcem. Makar nas stajala milion franaka u zlatu, mi ćemo
vam ići na ruku. Postane li naš, dvostruki špijun, korist će biti
ogromna.
– Pa, pokušaću – reče šef srpske kontrašpijunaže
neodređeno. Njega je u tom času zanimalo nešto sasvim
drugo: da preko Ane uđe u probrano germanofilsko društvo.
Obrijte brkove i niko neće znati da ste onaj koji je
večeras sa mnom bio u operi – predloži mu Pišon. – Pošto
odlično vladate italijanskim, a i služili ste neko vreme u Rimu,
dobro bi bilo kad biste se izdavali za kakvog italijanskog
konta – bonvivana, kakvih, pravih i lažnih, ima na stotine
ovde u Bukureštu. Mi ćemo vam izraditi savršene falsifikate
pasoša koje ćemo dobiti od naših ljudi ovde.
– Hm, zanimljiva ideja…
– Vozićete se luksuznim kočijama, plaćati sve široke
ruke – oduševljavao se vojni izaslanik dok su se, na drugi
zvuk zvonceta, vraćali u svoju ložu. – To će vam pomoći da
upoznate i koju od dama čiji muževi mnogo znaju. Kao, na
primer, gospođu Filipesku…
– Gospođu Filipesku?
– Da, nju… To vam je grande maîtresse de la Cour…
– Šta vam je to?
– Takvu titulu ovde nose dame koje igraju vodeću ulogu
u dvorskom ceremonijalu i u mondenskom društvu. Kad
budete videli tu čarobnicu, shvatićete da nam je naš dragi
gospod bog stvorio nešto izuzetno. Prefinjena je do krajnosti,
ali ume da bude svirepa. Već je nekolicina njenih odbačenih
ljubavnika izvršilo samoubistvo. Ako joj se neko sviđa, biće
njen, jer njena lakomost ne zna za granice. No brzo ih se
zasićuje…
– Kako mogu uspeti kod takve žene?
Pišon ga odmeri pažljivo i reče za dovoljan.
– Vrlo ste privlačan muškarac i ako se još okrunite
titulom kakvog romantičnog konta koji razočaran luta po
svetu, uspeh vam je siguran. U prvi mah se morate pretvarati
da je i ne primećujete. To će pogoditi njenu sujetu, jer je
navikla da joj se svi dive.
– Ali ja imam najviše tri meseca na raspolaganju.
– Sasvim dovoljno da saznamo mnoge tajne Berlina i
Beča. I upamtite, ubuduće se nećemo poznavati.
– Tražiću odobrenje od svojih – šapnu Velimir dok se
dizala zavesa za drugi čin.
O n je slušao operu, ali pogled mu se nije odvajao od
Anine lože.
 IX

Kad zasja prvo bledo svetlo avgustovske zore, neko

dvaput zakuca na vratima Ernine ćelije u niškoj tvrđavi.
– Odmah ću – odazva se ona prigušenim glasom i stade
da se oblači drhteći celim telom.
Konačno je kucnulo jutro Erninog pogubljenja. Njenu
molbu za pomilovanje odbili su i ona više nije imala iluzija.
Popravila je poslednji put kosu i izašla. Napolju je padala
sitna, hladna kiša i dan nije bio ni nalik na letnji. Brkati
narednik trećepozivac ogrnu joj ramena kratkom, čojanom
pelerinem. Učinio je to skoro nežno i u bistrim, tvrdokornim
očima starog vojnika se ogledala iskrena žalost što će ta lepa i
mlada žena kroz koji trenutak ležati izrešetana pored
tvrđavskog bedema.
Katolički sveštenik, koji je dotle stajao po strani, smerno
uvučenih ruku u široke rukave svoje braonkaste abe, priđe
Erni i stade da joj govori nešto što ona nije razumela. Bila je
rezignirana i rastresena, lutala je pogledom oko sebe. Svuda
unaokolo su se uzdizali bedemi i bastioni zidani opekom,
potamnelom od kiše i izglodanom zubom vremena, a samo
gore, iznad njene glave, prostirao se komad tmurnog, kišnog
neba.
 – Kakvo rđavo vreme! – ote joj se uzdah. Zaljuljala se i
sigurno bi pala da je nije pridržao stari narednik.
– Uzmite, okrepiće vas…
Prenula se i ugledala čašicu rakije koju joj je pružao
zatvorski lekar, mlad i vitak đak–narednik. Mladić je celo
vreme netremice posmatrao njenu nežnu, otmenu glavu i
plavkastosvetlu kosu razdeljenu u sredini, priljubljenu uz lice
i podignutu na potiljak. Bila je to brižljivo odnegovana glava
madone.
Pođimo, gospođo… – reče trećepozivac.
– Neka, sama ću… – reče ona taho, odbijajući njegov
blag pokušaj da je povede.
Koračala je kao u snu preko neravnih opeka, mokrih od
kiše, kojima je bilo popločano tvrđavsko dvorište. Za njom su
išli sveštenik i mladi lekar. Ovog jutra, suočena oči u oči sa
neumoljivom smrću, prvi put se iskreno i gorko kajala za svoj
špijunski rad. Da nije toga bilo, sada bi uživala slasti života.
Posle stupanja Italije u rat na strani saveznika, nepuna tri
meseca ranije, trebalo je da njen muž bude dodeljen stalnoj
srpskoj vojnoj misiji u Rimu; očekivalo ga je i unapređenje u
čin potpukovnika. Sve je to bilo izgubljeno, zajedno sa
njihovim životima, zahvaljujući nestvarnim ambicijama koje
joj nisu davale mira. Kako su raskošni rimski saloni i sunčano
podneblje Italije nešto daleko i nedokučivo. Oko nje je sada
samo siva tvrđava, čiji zidovi zaudaraju na plesan.
Zastala je i uplašeno kriknula kad je pogledala u stranu.
Vod vojnika u punoj ratnoj spremi stajao je oslonjen na
puške. Ispod širokih šajkača nazirala su se tvrda, suncem i
burama išibana vojnička lica. To nisu bili trećepozivci, već,
očigledno, vojnici iz nekog puka sa fronta. Kao da su njima
odredili da kazne špijunku zbog koje su mnogi njihovi
drugovi platili životom. Nasuprot vojnika okupila se grupica
oficira, među kojima se jasno isticala krupna Apisova figura.
– Budite hrabri, dete moje, jer je milost svevišnjeg velika
– reče sveštenik prinoseći joj krst.
Ona stade da se moli tiho, klečeći pred sveštenikom;
zatim, kad se umirila, još je dugo klečala nepomična, pognute
glave. Najzad se diže i jedva čujno reče:
– Molim da pažljivo gađaju…
Uto joj priđe podoficir, stade mirno uz nju sa puškom na
kojoj se ljeskao bajonet k nozi i na nečiji znak, povede je do
praznine između dva bastiona. Bleda kao smrt, bez kapi krvi u
licu, Erna je zamućenih očiju posmatrala nejasne senke ispred
sebe, jedva shvatajući da su to vojnici koji se postrojavaju za
streljanje.
Mirno je dozvolila da joj svežu ruke pozadi, za kolac, ali
kad joj mlad potporučnik ponudi crnu povesku za oči, ona
odlučno odmahnu glavom i bolno se osmehnu.
– Više nije ništa strašno…
Kako je taj potporučnik bio bled. Njegov smućeni
pogled se zadržavao na njenom pobledelom licu. Hoće li on
ikad zaboraviti da su njegovi vojnici ubili jednu nežnu,
plavokosu lepoticu. U drugoj prilici takav bi joj mladić
ushićeno ljubio ruku. Ona je bila stvorena da joj se muškarci
dive i da je obožavaju, a sad će čitav taj skup zamamnih draži,
Ovaploćen u njoj, nestati u nedokučivom mraku večnosti.
 Erna u tom trenutku nije mislila ni na koga, sem na sebe;
ponajmanje je mislila na muža, za kojeg nije znala da će ga
tek posle nje streljati – zajedno sa poručnikom Časlavom.
Da je bar na nekom od tih grubih vojničkih lica primetila
izraz samilosti prema njoj. Ali ne, oni su je očigledno mrzeli i
jedva čekaju da potegnu obarače svojih brzometki. Ona nije
znala ili možda nije htela da zna kakve su zločine i zverstva
počinili austrougarski vojnici nad milima i dragima tih
naizgled okorelih, bezosećajnih ratnika. Ona nije videla decu
izbodenu bajonetima i nedogledne redove telegrafskih
stubova u ravnoj Mačvi, okićene telima povešanih srpskih
žena čije su se bele marame stravično vijorile na vetru.
Tada potporučnik diže sablju s koje su se cedile kapi
kiše, a vojnici čvršće pritegoše kundake uz obraze. Prasak i
Erninim telom prođe drhtaj. Zlatokosa glava klonu na jed nu
stranu i tako osta viseći. Ogrtač j e bio umrljan krvlju i
prorešetan mecima. Ðak–narednik, lekar, uzrujano se naže nad
presamićenim telom i kad se uveri da je Erna mrtva zbunjeno
priđe oficirima.
– Neka dovedu onu dvojicu – reče Apis, paleći cigaretu.
Žurilo mu se da što pre izvrši presudu prekog suda, jer je
znao koliko su Pašić i drugi ministri zapeli da Erninom mužu
i poručniku Časlavu izdejstvuju pomilovanje prikazujući ih
žrtvama zablude.
Dva–tri minuta kasnije čuo se bat potkovanih cokula;
između četiri vojnika stupala su dva oficira u sivim bluzama
sa kojih su bile strgnute epolete. Major Z. se trudio da sačuva
kakvo-takvo dostojanstvo, pun nade da će ga njegovi uticajni
prijatelji, među njima regentov ljubimac, pukovnik Živković
spasti smrti u poslednjem času. Ali kad ugleda zgrčeno
žensko telo u podnožju koca, major stade kao ukopan i baci
prestrašen pogled na Apisa i njegovo društvo.
– Erna, Erna… – mucale su njegove pobelele usne. – Šta
su ti učinili? Zveri, divljaci!
Časlav se tresao uz majora kao u groznici i jedva je
shvatao da su Ernu zaista streljali. Njegove iskolačene oči su
buljile u pogubljenu lepoticu, dok mu je pred očima titrala
slika one letnje večeri na balkonu solunskog hotela
„Imperijal”. Umesto onog gipkog tela i zamamnog osmeha
ispod širokog slamnog šešira, sada je u barici mutne vode
ležala gomila praha, prekrivena okrvavljenom pelerinom.
U jedan mah, major stade da se otima iz ruku vojnika i
tek kad ga njihov podoficir surovo udari kundakom u leđa,
umiri se i dopusti da ga dovedu do mesta za streljanje. Stao je
uz Časlava raskrečenih nogu, između neprobojnog zida
postrojenog voda i tvrđavskih bedema. Kad im bradati
pravoslavni sveštenik ponudi krst i pozva ih da se pokaju,
Časlav skrušeno stade da mrmlja molitvu, a major se izdera
svešteniku u lice:
– Hulim na tvog boga i poričem ga! Hulim i…
– Ne dalje, sotono! – zaprepasti se sveštenik i pobeže
nekud u stranu, sipajući sebi u bradu razna prokletstva.
Poveske za oči su oba osuđenika primila i ni jedan ni
drugi nisu više smogli da nešto kažu oficiru koji ih je
pripremao za smrt. Vojnici su ih tupo posmatrali, ali tu i tamo
poneko od njih bi krišom bacio pogled na streljanu ženu;
videlo se da im je to teško padalo, ma kakva ona bila po
rečima njihovih starešina. Što se tiče ove dvojice muškaraca,
nije ih morila ni najmanja sentimentalnost, jer su osuđeni bili
do skora zakleti oficiri koji su, umesto da prednjače primerom
ljubavi prema otadžbini, pošli putem njenog izdavanja
neprijatelju.
Potporučnikova sablja se po drugi put podigla i plotun je
zatresao vazduh ispunjen kišom. Snaga naleta bila je tako
jaka, da je dvojicu osuđenika koji nisu bili vezani za kočeve
ponela unatrag. Izvalivši se na bok, major Z. teško pade na
lice, a Časlav nešto u stranu. Iz majorove donje usne curio je
tanak mlaz krvi, jer se od bola ugrizao za usnu. Unaokolo su
se barice vode bojile crveno.
Lekar ih je netremice posmatrao. Poručnikovo lice je
bilo zgrčeno i nije imalo izraz smrtne smirenosti kao kod
majora. Bilo je mokro od kiše, a glava zabačena unazad. U
zgrčenoj šaci Časlavu se lelujao rukovet trave, kao da je u
poslednjem trenutku hteo da se zadrži.
Dok su vojnici stupali ukorak odlazeći prema prednjem
delu tvrđave kiša je naglo prestala i ubrzo su prvi zraci letnjeg
sunca obasjali mokro žbunje, bedeme i tri mrtva tela. Crveni
potočići krvi su se sušili i polako sahnuli. Uto pred Apisa i
članove komisije dotrča zadihani podnarednik.
– Gospodine potpukovniče, stigao je izaslanik njegovog
visočanstva regenta, pukovnik Živković! Sa pomilovanjem za
sve streljane!
Tek što je to saopštio, pod visokim svodom kapije
tvrđavskog dvorišta iskrsnu konjanik – gizdavo i brižljivo
odeven vrlo krupan konjički pukovnik na lepo negovanom
vrancu. Za njim je jahao ne manje gizdav ađutant,
Sav sijajući na suncu od pozlate svoje elegantne
uniforme, što je bilo neobično videti u teškim ratnim
uslovima, pukovnik Petar Živković žurno sjaha i ljutito
dobaci uzde seizu. Prilazio je oficirima pazeći da ne uprlja
vrhove lakovanih čizama u baricama.
– Ha, streljali ste ih, u materinu! – izdra se pukovnik
gledajući u Apisa nakostrešenih brkova.
Apis hladno odmeri ljubimca regenta Aleksandra, koji
je, zahvaljujući milosti svog zaštitnika, postao najmlađi
pukovnik u istoriji srpske vojske.
– Učinili smo ono što nam je bila dužnost, Pero – reče
Apis odvraćajući mu izazivačkim očima. – Ako misliš da smo
nešto pogrešili, daćemo ti presude prekog suda, u kojima
jasno, crno na belo, stoje dokazi da su te hulje zaslužile ne
jednu već deset smrti.
Živković mu se na to još više približi, naže se i procedi
kroz stisnute zube?
– Navikao si da ubijaš, kao dželat! Ali znaj, nećeš još
dugo…
Za časak su se posmatrali, puni divlje mržnje. Onda mu
Apis odbrusi:
– Ne plaši mečku rešetom, Pero. Bolje bi bilo da malo
porazmisliš o sebi, kao, na primer, o onome pod Jedrenom.
Pukovnik poblede i zbuni se za časak. Ma koliko mrzeo
tog ovejanog kontraobaveštajca, on ga se i plašio kao i sam
regent Aleksandar. Aluzija na Živkovićeve bahanalije pod
Jedrenom sa dva mlada đaka-narednika, o čemu je Apis imao
neoborive dokaze bila je dovoljna da ljubimca razoruža.
– U redu, obavestiću njegovo visočanstvo o izvršenoj
presudi.
– Molim, izvolite – reče Apis smeškajući se podrugljivo.
– Pošto su se suvo pozdravili, Živković vinu svoju
telesinu u sedlo i odjaha sa svojim ađutantom. Putem se kidao
od nemoćnog gneva što ga Apis ima u rukama zbog njegove
sramotne naklonosti prema mladim ljudima. Ne bude li u
pogodnom času smrsio konce tom prepredenom vođi
crnorukaca, njemu i Aleksandru se zlo piše.
Uzjahavši konje, oficiri su na čelu sa Apisom otkasali za
pukovnikom. Tvrđavsko dvorište je skoro sasvim opustelo.
Nekoliko trećepozivaca je sporim pokretima smeštalo tela
streljanih u mrtvačke sanduke od nebojadisanih čamovih
dasaka.
 X

Muzička dvorana palate Filipesku blistala je u sjaju

lustera svojim belocrvenkastim ukrasima od mramora i
teškom pozlatom. Sve što su luksuz i moda vremena mogli da
izmisle, našlo je svoje mesto u starom bojarskom domu.
Dok su zvanice prigušeno žamorile, a lakeji u crvenim
pozlaćenim livrejama i dugačkim belim čarapama raznosili
šampanjac i slatkiše, domaćica je stajala pored nekog
generala. Lupkajući ovlaš po mišici ozbiljnog starca, pričala
my je jednu od onih poverljivih anegdota sa dvora. Ali nešto
kasnije njenu pažnju privuče ulazak nepoznatog gosta koga je
dovodio jedan od njenih prijatelja.
Gospođa Filipesku nije volela da viđa nova lica u svojoj
kući, sem onih koje je sama upoznala i pozvala… Kad joj
prijatelj priđe i, ljubeći joj ruku, zamoli za oproštaj što joj
dovodi novog gosta, ona se primetno namršti. Međutim, čim
je čula da je nepoznati konte da Laurano, o kome se uveliko
pričalo po prestonici, njeno držanje se odmah izmeni.
– Oh, šarmirali ste sav Bukurešt, gospodine grofe! – reče
ona na francuskom i pogleda ga prvi put ne neljubazno.
Tobožnji konte, kome je frak besprekorno stajao,
posmatrao je sa neskrivenim divljenjem domaćicu o kojoj mu
je kapetan Pišon toliko napričao. Gospođa Filipesku je sa
zadovoljstvom primetila utisak koji je izazvala. U njenim
krupnim tamnozelenim očima se opažao izraz prezrivog
ponosa; ali u živom razgovoru sa Velimirom, zenice su joj se
brzo uvećale i raširile kao u mačke; pogled joj je postajao
vatren i bilo je teško izdržati njegovo čarobno dejstvo.
– Uverićete se, grofe, da naš Bukurešt ni najmanje ne
zaostaje za Parizom ili Rimom – reče gospođa Filipesku
vodeći Velimira ispod ruke da ga predstavi užem krugu svojih
poznanika.
On na to izreče puno laskavih reči na račun
bukureštanskog visokog društva, što njegova sagovornica
proguta sa velikim zadovoljstvom. Njegov razgovor, začinjen
duhovitim humorom i oštrim dosetkama, povodio se za
pokretima njegovog tela kojim je naučio da vlada i gospođa
Filipesku nađe da je kavaljer kakav se samo može poželeti.
Prolazili su kroz dvoranu, praćeni pogledima muškaraca
i žena. Posmatrajući zvanice ispod oka, Velimir je video
mnogo nemačkih i austrougarskih uniformi. Očigledno su se
Nemci i Austrijanci osećali kao kod kuće u domu čiji je jedan
član, još mnogo godina ranije, kao predsednik bukureštanske
opštine, stekao žalosnu slavu ubijajući u dvoboju novinara
Žorža Lahovarija, protivnika vezivanja Rumunije za Berlin i
Beč.
U jednom uglu stajali su knez Jonesku i Ana, a kraj njih
nemački vojni izaslanik – oficir sa monoklom na oku,
pletenim gajtanima, s belim krstom najvišeg pruskog ordena
„Pour le Merite”{27} oko vrata i sa dva gvozdena krsta na
grudima.
Domaćica je nastavljala da se raspituje o Rimu i da
pretresa sa Velimirom uspomene na svoj predratni boravak –
uzvraćajući mu pohvalama italijanskoj aristokratiji. Ali, ubrzo
gospođa Filipesku otvoreno ispolji svoje negodovanje što je
Italija ušla u rat na strani saveznika.
Iznenađuje me nedostatak dalekovidosti kod italijanskih
državnika – reče mu ona s blagim prekorom dobro vaspitane
dame. – Nemačka je nepobediva i niko je neće sprečiti da
zavlada ne samo Evropom već i Azijom. Gde će onda biti
mesto Italije?
On stavi ruku na srce.
– Mogu vam iskreno reći, madam, da me je oduvek
impresionirala nemačka snaga. Nažalost, ja sam bez ikakvog
uticaja na politiku svoje zemlje.
Njoj se svide njegov odgovor i ona ga za nagradu
pogleda prijatnim, nebeskim očima. Ona mu posle toga, s
onim oštroumnim i ispitivačkim duhom, kojim se odlikuju
besposlene žene, koje moraju nečim ispuniti dan, stade pričati
o bukureštanskim prilikama, o raspoloženju u prestonici i o
izgledu da Rumunija stupi u rat na strani Nemačke i
Austrougarske.
Mada ga je razgovor jako zanimao. Velimir se trudio da
mu na licu bude ispisana ona učtiva dosada kojom jedan
svetski čovek sluša damu samo radi toga što je ona lepa i
duhovita, a ne zato što mu se sviđa predmet o kojem sluša.
Iza zida malog, ljupkog salona gde su sedeli i pili kafu sa
likerom čula se muzika i šušanj haljina. Gosti su već igrali i
gospođa Filipesku pozva svog novog poznanika da uđu u
dvoranu. Igrački parovi su klizeći promicali pored njih i
Velimir ugleda Anu u naručju nemačkog vojnog izaslanika.
Nemac je očevidno bio jako zaljubljen u svoju damu, jer se
njegove užagrene oči nisu odvajale od njenog lica.
– Veoma je lepa – reće Velimir. – Ima zanimljivu,
antičku glavu.
– Ah, mislite na groficu Hunjadi – reče ona uz tanak
smešak s nešto prezira. – Grofica je iz osiromašene porodice,
ali mora se priznati da njena lepota predstavlja bogatstvo.
Knez Jonesku je ludo zaljubljen u nju i samo od nje zavisi da
li će mu postati žena. Međutim, mon cher ami, čini mi se da
nju više zabavlja položaj kneževe prijateljice.
Velimir se načini da ne primećuje zlobu u rečima
gospođe Filipesku. Videlo se da domaćica ne trpi u svojoj
blizini nijednu ženu koja je takmac njenoj lepoti. Mada ga je
ovamo doveo čisto obaveštajni zadatak, gospođa Filipesku ga
je dražila i uzbuđivala od časa kad se sreo s njom. Svojom
ohološću ga je izazivala na otpor i dražila je u njemu sve –
sve što je u njemu bilo prigušeno, skriveno i opako. Sad je
osećao želju da tu hladnu i oholu ženu ponizi, da je baci pred
svoje noge i da je vidi kako u suzama puzi pred njim.
U njemu se sve napelo. Opsednut mišlju da je osvoji i
učini svojim poslušnim oruđem, od tog trenutka j e gledao
njeno golo telo kroz tesno pripijenu večernju haljinu. Dok su
igrali lagani argentinski tango, čija ih je odsečna melodija čas
razdvajala, čas pripajala jedno uz drugo, činio je smele,
gotovo neuljudne pokrete. Njoj kao da se to nije svidelo, jer
ga je u jedan mah prodorno pogledala visoko izvijajući obrve
iznad svojih zelenih očiju.
Posmatrao ju je pažljivo kao lovac koji motri divljač, ali
ona mu je uzvraćala pogled za gvozdenom neustrašivošću, što
ga je još više dražilo. Hteo je da je poseduje, da tu oholu ženu
oseti u grču pohote, samo što se ovog puta kod njega nije
radilo o požudi ili strasti. već samo o pohlepi da kao
muškarac savlada tu njenu oholost.
Vratili su se posle igre u mali salon. Gospođa Filipesku
je želela sladoled, čašu šampanjca… htela je da i on pije s
njom. Dok su pili, njene zelene oći se iznenada zaustaviše na
njegovim. Bio je to čudan pogled, smeo i pikantan kao i vino
koje su pili.
– Ah, tako mi je prijalo! – reće ona spuštajući kristalnu
čašu na stočić. – Možete mi nasuti još jednu. Večeras sam
dobro raspoložena.
Kucnuli su čaše i ona opet zadrža pogled na njegovim
očima. Opazivši da je zaokupljen ispitivanjem njenog gipkog
stasa, skladno savijenog na dnu naslonjače, ona se osmehnu
krajičkom usana i upita:
– Nalazite li da su Rimljanke lepše i koketnije od nas
Bukureštanki?
On je nehotice uze za ruku i gledajući je strasno,
odgovori:
– U svetu ima isto toliko najlepših žena koliko i
najlepših knjiga. Svaka lepa žena je roman za sebe.
Ona izvi obrve i reče sa prijatnom podrugljivošću:
– Ima i dosadnih romana, uvezanih u divne korice sa
zlatotiskom. Zar ne? Spoljašnjost nekad vara.
Umesto odgovora, Velimir donese njenu toplu i
namirisanu ruku do svojih usana i utisnu na nju dug poljubac.
Ona zadrža ruku, ali se onda trže i reče ozbiljnim glasom:
– Vi brzo napredujete u prijateljstvu, gospodine grofe!
Ali ja vam opraštam, jer znam da su Italijani veoma
neposredni u trenutnim izlivima.
– Volim vas od prvog trenutka kad smo se sreli – šapnu
on gledajući je vatrenim očima.
Ona mu stavi dlan na usta.
– Ćutite ili ću se zaista naljutiti na vas.
Ustala je naglo i okrenula mu bledo i oholo lice. Sa puno
dostojanstva i gracije pružila mu je ruku i on je povede u
dvoranu.
 XI

Ana je u svom raskošno nameštenom bukureštanskom

stanu grozničavo sređivala podatke koje će dostaviti Apisu;
bili su to podaci kakve dotle srpska kontraobaveštajna služba i
nijedna saveznička tajna služba, nije imala u svojim rukama.
Od toga je zavisila sudbina Srbije koja je uskoro, pored
Austro-Mađara, imala da se nađe oči u oči sa još dva snažna
protivnika: Nemcima i Bugarima.
Trgla se na zvuk zvonceta, žurno sklonila hartije i mirno
sačekala služavku. Gizdava devojka sa belom čipkanom
keceljom predade joj na posrebrenom poslužavniku nečiju
vizitkartu. Jedva je uspela da prikrije radostan osmeh kad je
pročitala ime tobožnjeg italijanskog konta. Preko kneza
Joneskua, kome je zvanično bio predstavljen, Velimir se
upoznao sa tobožnjom groficom Hunjadi; ona ga je pred
celim društvom pozvala da je poseti u sredu pre podne, što je
izazvalo ljubomoru gospođe Filipesku koja se jedva
savlađivala da ne pokaže svoje negodovanje.
– Kakvo zadovoljstvo da vas ponovo vidim, ma contesse
– reče Velimir na francuskom, pred devojkom, ljubeći Ani
ruku.
– Morala sam vas što pre videti – šapnu ona na srpskom,
kad je služavka izišla. – Nemačka služba sumnja u vas da ste
špijun.
Njemu nešto zastade u grlu. Da li su on i Pišon bili toliko
neoprezni kad su smislili njegovu ulogu. Nije se plašio za
sebe, već za planove koje je nameravao da ostvari pre nego
što se bude vratio u Solun. Obuzelo ga je neko njemu dotle
nepoznato osećanje strepnje i straha. Osećao se potpuno
slomljen kao čovek koji je prvi put, i pored svih pažljivih
proračuna, promašio cilj.
Dok je sedao u fotelju sa primetnim neraspoloženjem na
licu, Ana ga je krišom posmatrala. Već je suviše volela tog
čoveka da bi mogla olako podneti pred svojim očima njegov
flert sa drugom ženom i to zavodnicom kakva je bila gospođa
Filipesku. Smatrajući da je njoj mnogo lakše da dolazi do
obaveštajnih podataka od velike vrednosti, nije videla svrhu
da se i on bavi u Bukureštu. Nemcima je Velimir ponajmanje
bio sumnjiv kao špijun savezničkih sila i čak su računali da će
tog bonvivana, kome sigurno novac nije bio na odmet,
zavrbovati da radi za njih u Italiji. Ali zar se moglo preći
preko onog što je tvrdila jedna oprobana kontraobaveštajka?
Sav obuzet onim što mu je Ana rekla, Velimir je ćutke
odbijao duvanske dimove. Činio se sam sebi smešan u očima
te žene koju je u svoje vreme spasao sigurne smrti i koja je
sada, kako je pogrešno mislio, želela da mu pomogne.
Uostalom, ona je to činila, svakako, ne samo zbog toga što su
se kao patrioti borili za dobro svoje zemlje, već i zbog
naklonosti koju mu je otvoreno pokazivala.
– Nekad precenjujemo sebe – reče on sa gorčinom u
glasu, gledajući zamišljeno nekud u ugao njenog budoara. –
Pored toga zabranjeno mi je da dignem u vazduh mostove na
Marici, jer saveznici tvrdoglavo očekuju da će Bugari, ipak,
preći na našu stranu. Plašim se da ljudi koje sam poslao tamo
zbog odugovlačenja ne klonu duhom. Još će ih Bugari
pohvatati.
Ona se na to diže sa stolice na kojoj je sedela prema
njemu, izvuče neke spise i reče jednostavno:
– Nažalost, naši dragi saveznici će lupati glave o zid kad
čuju ovo… pre tri dana, 74. avgusta. bugarski potpukovnik
Gančev, lični opunomoćenik predsednika vlade Radoslavova i
šefa Generalštaba generala Žekova, potpisao je u nemačkoj
Vrhovnoj komandi dva ugovora: jedan o vojnom savezu
između Bugarske, Nemačke i Austrougarske, a drugi,
poseban, između Bugarske i Nemačke. Po tim ugovorima,
Bugarska se obavezala da najdalje u roku od mesec dana
udari na nas sa dve armije. Za ovo će kao nagradu dobiti dve
stotine miliona zlatnih franaka pomoći i Makedoniju sa
delovima Južne Srbije.
Kad je završila, Velimir poblede i poskoči.
– Šalite se? Otkud vam ti podaci? I kako ste tako brzo
došli do sadržine tih veoma tajnih ugovora?
– Pričekajte, to još nije sve… – reče Ana uzimajući iz
zlatne kutije na stolu cigaretu. – Neka nam bog pomogne u
onome što nam se sprema!
On ju je posmatrao široko otvorenih očiju, sav ispunjen
divljenjem prema toj nežnoj ženi, koja je, možda, žrtvujući
svoju čast i svoje žensko dostojanstvo, postigla više nego sve
savezničke obaveštajne službe uzete zajedno. U tom trenutku
zaboravio je na sve ono što su on i Pišon nameravali da učine.
– Slušajte ovo… – nastavi ona sa izrazom lica koji je
najednom postao tvrd i hladno ozbiljan. – Nemci već
prebacuju svoje trupe sa ruskog fronta dole prema Dunavu. U
času napada na nas, nemačko-austro-bugarske trupe kojima će
komandovati jedan od najboljih nemačkih komandanata –
feldmaršal Fon Mekenzen, iznosiće… tri nemačka armijska
korpusa, tri austrougarska armijska korpusa – svaki korpus
dvostruko brojniji i jači od jedne naše armije i… dve
bugarske armije. Tim nemačkim i austrijskim korpusima. koji
će napasti sa zapada i severa, biće pridodata najteža artiljerija
na šinama koja se već transportuje sa ruskog fronta. Među
njima su i četiri baterije, i po dva oruđa od četiri stotine i
dvadeset milimetara, koje će tući Beograd i Smederevo…
– Pa to su najteže nemačke haubice, „debele berte”! –
uzviknu Velimir zaprepašćeno i oseti da mu drhti ruka u kojoj
je držao cigaretu. Nemci nam, zaista, ukazuju veliku čast kad
protiv nas dovlače četiri od osam baterija „berti“ kojima
uopšte raspolažu!
– Što se tiče ovih baterija „berti“ koje Nemci šalju protiv
nas, biću, ako želite, tačnija… to su one koje su upotrebljene
protiv ruskih tvrđava Kovno{28} i Novogeorgijevsk.{29} One
dolaze sa nemačkim korpusima koje izvlače na ruskom
frontu.
– Nerazumljivo mi je da Nemci koncentrišu tolike snage
protiv nas? upita Velimir u nedoumici.
Ana pripali novu cigaretu i odgovori:
 – Žuri im se da nas što pre zbrišu sa karte, jer žele da
otvore direktnu vezu Berlin-Beč-Beograd-Niš-Sofija, koja će
ih vezati sa Turskom i omogućiti im da šalju pojačanje.
Čim je to rekla, Velimir ustade, uze joj obe ruke i
prinese ih usnama. Osetila je kako podrhtava. U očima su mu
blistale suze, šaputao je potreseno:
– Ako se neko posle ovog strašnog rata, iz kojeg ćemo,
ma šta bilo, izići kao pobednici, bude setio da podigne
spomenik onom našem malom, odrpanom pešaku, ispod,
njegovih nogu bi trebalo zlatnim slovima ispisati vaše ime.
Znate li vi šta znače ovi podaci kojima raspolažete za našu
Vrhovnu komandu!
Ona klimnu glavom gledajući ga zaljubljeno. Ali on
uporno nastavi;
– Ne, vi, ipak, ne znate mnogo o strategiji… To će
omogućiti da naše trupe odmah zauzmu najpovoljnije
položaje i da spreče katastrofu. Mi ćemo upasti u Bugarsku
pre nego što oni izvrše mobilizaciju i koncentraciju svojih
trupa na našoj istočnoj granici.
– Tu grešite – dočeka ga Ana. – Podaci kojima
raspolažem u ugovorima između Bugara, Nemaca i Austro-
Mađara su takvi da nam saveznici neće poverovati, misliće da
smo ih izmislili zbog svoje koristi. Zato moramo do
poslednjeg trenutka mirno čekati na bugarski napad i tek tada
dokazati Francuzima i Englezima da smo bili u pravu. Oni
nam, možda, neće verovati ni to da Nemci izvlače sa ruskog
fronta tri armijska korpusa i „debele berte”. Kad saveznici
misle da se iskrcaju U Solunu?
 On je dotle nije slušao, utišan samo nežnošću njenoga
glasa i kod poslednjeg pitanja se trže.
– Neće se iskrcati pre oktobra.
– Tada će sve biti kasno – reče ona sa gorkim umorom. –
Našima ostaje da se pouzdaju samo u sebe.
Velimir na to ustade, poče da hoda po budoaru i
najednom se zaustavi ispred nje.
– Ma šta se dogodilo, vaši podaci će omogućiti da
dostojno dočekamo neprijatelja i da mu pružimo otpor kakav
on ne očekuje. Pošto mislim da se uskoro vratim u Solun, gde
se već, svakako, povećava aktivnost i bugarske špijunaže koja
će se tesno povezati sa nemačkom i austrougarskom, računam
na vas: pokušajte da mi preko Apisa dostavite imena glavnih
bugarskih špijuna. Rumuni sigurno imaju takve podatke jer je
njihova tajna služba vrlo spretna, pogotovu kad se radi o
Bugarskoj.
– To mi neće zadati velike teškoće – osmehnu se Ana
takvim osmehom, da nehotice izazva ljubomoru u njemu.
Pred očima mu iznenada iskrsnu slika iz opere i sa
prijema kod gospođe Filipesku; nije bilo nikakve sumnje, taj
njen nadmoćni osmeh je potvrđivao da je ljubavnica kneza
Joneskua. Taj otmeni aristokrata je očigledno bio smrtno
zaljubljen u nju i ona se spretno koristila njegovim
osećanjima. I da li samo njegovim?… U ovom trenutku
Velimir nije mislio kako je Ani bilo teško kad je saznala za
njegovu ljubavnu vezu sa Irenom. Ona ga je volela pre nego
što je on to naslutio ali mirila se s tim da obaveštajci ne mogu
imati svoj lični život. Sada je prekršila to pravilo,
pokušavajući sitnim ženskim lukavstvom da ga odvoji od
žene, koja je bila nešto sasvim drugo u odnosu na malu
Grkinju; bila je ljubomorna na gospođu Filipesku jer je
osećala da je to izuzetna žena, kakve muškarci retko sreću u
svom životu.
– Moram vas videti negde na skrovitom mestu – reče
Velimir poluglasno, uzimajući šešir i rukavice.
Očekivao je da će odmah pristati, ali ona je ćutala, bleda
i zamišljena. On joj na to priđe i uze je za ruku. Osetio je
kako joj ruka podrhtava u njegovoj šaci. U divnim očima su
se zaiskrile suze.
– Nemojte, biće mi teže posle toga…
– Zašto.
Iznenada ju je uzeo u naručje i privukao sebi. Dah im se
mešao. Ana je otvorila sklopljene oči i pogledala ga
izgubljeno. Zatim je ponovo sklopila oči i okrenula glavu. On
joj nežno okrete lice prema sebi.
– Niste mi odgovorili jer vam nije stalo do mene. Činite
da budem ljubomoran? Možda je i tako… Vi žene ne možete
biti ljubomorne na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što
muškarcima zadaje najviše pitanje…
– Nepravedni ste prema meni – reče ona tiho. – Ja vas
volim, volim više nego što mislite. Ako je do ljubomore, pre
bih ja imala razloga da budem ljubomorna.
To nehotično priznanje ga utrže i osvesti. Čelo mu se
naboralo, a oči prodorno upile u nju.
– Vama je, čini mi se, veoma stalo da što pre odem iz
Bukurešta?
 Ona mu umesto odgovora grčevito steže mišice.
Gledajući je onako tužnu i privlačnu, Velimir je osećao pravo
mučenje pri pomisli da će se, možda, zauvek rastati. Puna tihe
malaksalosti, naslanjala je lice na njegovo rame. Na mah on
oseti duboko sažaljenje prema toj mudroj i očajnoj ženi u
kojoj je, činilo mu se, otkrio tragove svih naslada i patnji.
Poljubio joj je ruku i, ne čekajući da mu nešto kaže,
napustio njen budoar. Ona je još dugo stajala na istom mestu,
zatim se bacila na divan i gorko zaplakala.
 ХII

Suncem okupan kej solunskog pristaništa bio je

preplavljen gomilama uzbuđenih ljudi i žena koji su tog
oktobarskog dana 1915. godine posmatrali iskrcavanje prvih
kontingenata francuskih i britanskih trupa. Savezničke muzike
su neumorno svirale marševe, dok je razdragano mnoštvo
radosno klicalo vojnicima u prolazu; solunski građani su se
radovali, jer je dolazak saveznika bio dokaz da u njihov grad
neće ući nemačke i austrougarske trupe. Ali na keju nije bilo
ni jednog jedinog zvaničnog predstavnika grčkog kralja
Konstantina koji je, za razliku od svog naroda, i dušom i
telom bio naklonjen Nemcima.
Među okupljenom svetinom, poklopljen svojim žirado
šeširom, sa večno zalepljenom cigaretom u uglu usana, stajao
je i pukovnik Henrih fon Hoflener. Njegovi agenti, raštrkani
svuda po pristaništu, neumorno su brojali čete i bataljone,
artiljerijska oruđa, automobile i kamione… brojani su i
ogromni drveni sanduci, koje su istovarivale dizalice sa
transportnih brodova, oko kojih su kao psi čuvari krstarili
torpiljeri i lake krstarice; u tim sanducima su se nalazili
rasklopljeni avioni.
Jedan čas kasnije, pukovnik fon Hoflener sedeo je u
svom generalnom konzulatu, okružen tucetom oficira
Evidenc-biroa.
– Prusi su uvek debele glave – besneo je pukovnik –
prelazeći očima po potčinjenima – zar ih nismo na vreme
opomenuli da će se saveznici iskrcati ovde? Naše i nemačke
trupe uveliko forsiraju Dunav uz podršku najteže artiljerije,
ali se Srbi đavolski žilavo brane. Bugari im još nisu objavili
rat i saveznici će imati vremena da prebace nekoliko divizija
železnicom do Skoplja…
Tek što je to izgovorio, uđe kapetan Fon Gurkevič i
predade mu neki telegram. Hoflener ga prelete očima, a onda
radosno uzviknu:
– Gospodo, Srbi su u klopci! Jutros su dve bugarske
armije prešle na nekoliko mesta granicu sa Srbijom i
Makedonijom. Saveznici izgleda spavaju! Uostalom njihov
general Saraj je potpuno nesposoban vojnik, čiju vrednost
osporavaju ne samo Englezi nego i mnogi Francuski oficiri.
Znate li šta je taj vajni general izjavio jednom svom prijatelju
neutralcu kad je ovaj polazio za Sofiju, a Saraj ovamo za
Solun… ’Doviđenja u Sofiji, gde ću svakako, stići… kao
zarobljenik! Drugo, on je slep kod očiju jer ne raspolaže
svojom obaveštajnom službom. Ali… – tu Hoflener malo
zastade i opet pogleda svoje saradnike – …mi ne smemo
zaboraviti da srpska obaveštajna služba raspolaže odlično
organizovanom mrežom i velikim brojem agenata i da će
Francuzi i Englezi dobiti od nje svaku pomoć za stvaranje
svoje tajne službe. S druge strane, niz naših odličnih agenata
je uhvaćen zahvaljujući kapetanu Velimiru koji je jedno
vreme neznano kuda iščezao iz Soluna…
Pukovnikovo izlaganje prekide zvonjava telefona.
Javljao se kapetan bojnog broda Oto fon Kerner.
– Moram te smesta videti, Henriče…
– Izvoli, Oto, čekam te – odgovori Hoflener mirno.
– Dolazim za desetak minuta…
Spuštajući slušalicu, pukovnik se obrati svojim ljudima:
– Gde smo ono stali? Aha… kod šefa srpske špijunaže…
On mora biti likvidiran, razumete li. Sofija će nam pomoći da
ga uhvatimo u klopku. Taman smo bili s njom nešto započeli,
a on je nestao. Sad je opet tu!
Posle toga Hoflener stade da sluša izlaganja svojih
oficira koji su predlagali način ubacivanja špijuna u
saveznički invazioni štab.
– Na Grke se ne možemo osloniti – primeti kapetan fon
Gurkevič – jer su oni svi od reda venizelosisti. Njihova srca
kucaju za Srbe i zato je srpska obaveštajna služba tako
efikasna. Onaj lisac, pukovnik Papanikola, komandant
okružne bezbednosti, otvoreno im pomaže u hapšenju naših
istaknutih agenata. Naša vlada je zbog toga protestovala kod
samog kralja i tražila da se svi kompromitovani simpatizeri
Srba uklone sa položaja. Nadam se da će to biti rešeno,
pogotovu sada, jer je za novog predsednika vlade postavljen
naš prijatelj, Konstantinov čovek Skulidis. Ali to ne znači da
se možemo uspavati…
– Bugarska služba nam je obećala najtešnju saradnju –
primeti Hoflener. – Kad sve sredimo, vajni saveznici će se
uplesti u naše mreže kao pilad u kučine.
 U to sluga prijavi Ota Kernera.
– No, gospodo, videćemo se večeras u šest – otpusti
pukovnik svoje ljude.
Čim uđe i pozdravi se sa Нoflenerom, šef nemačke
špijunaže baci pred njega na sto nekoliko fotografija.
Poznaješ li ovu ženu?
Hoflener se zagleda i klimnu glavom.
– Čini mi se da je to ona dražesna lepotica, koja ti se
izmigoljila iz ruku, Oto?
Razdražen ironijom u glasu svog kolege, Nemac planu:
– Izmigoljila? Na koga sam ja stavio šapu taj neće
daleko izmaći. Znaš li gde se nalazi?
– Otkud bih znao? – upita Hoflener nemarno paleći ko
zna koju po redu cigaretu.
Fon Kerner ga pogleda sa likovanjem u očima i reče
otegnuto:
– U Bukureštu! Tamo se dobro ugnezdila kao tobožnja
grofica Hunjadi i uspela da se uvuče u naše krugove.
– Naše?
Hoflener ga je začuđeno merio; zatim reče:
– Koliko stoji u mojim podacima, izvesna grofica
Hunjadi, metresa kneza Joneskua, je rado viđen gost u stanu
vašeg vojnog izaslanika.
– Hm, ti ipak znaš za nju, Henriče? – reče Fon Kerner
gušeći se od ljutine. – Što me nisi obavestio?
– Nije moje da se brinem koja će žena spavati sa vašim
vojnim izaslanicima u ovoj ili onoj evropskoj prestonici. Ali
budimo iskreni, nisam slutio da je to ona ista za koju ste vi
ovde utvrdili da je srpska špijunka.
– Mi utvrdili da je špijunka? – zgrozi se Nemac drskim
licemerjem svog kolege. – Zaboravio si da su ona i major
Markauci bili vrlo bliski prijatelji.
Austrijanac podrugljivo podiže obrve.
– Teško je nekad biti vrač-pogađač. Ja nisam mogao
zabraniti Markauciju da se zabavlja sa lepim ženama, jer im
nije pisalo na čelu da su špijunke. Kao što, na primer, ni
jednom „Bavarcu“, koga ste vi sjajno ugostili, nije pisalo na
čelu da je srpski agent.
– Dobro, Henriče, ostavimo se zajedanja – reče Fon
Kerner, dirnut u živac podsećanjem na neslavnu pustolovinu
sa tobožnjim Bavarcem. – Ta žena je vrlo opasna špijunka,
možda najopasniji špijun koga saveznici uopšte imaju. Naša
služba je budno prati i uskoro ćemo je imati u rukama.
Obavešten sam da je juče krenula za Sofiju sa knezom
Joneskuom, koji tamo odlazi u diplomatskoj misiji. Očigledno
je kakve su njene namere, jer je sigurno znala da će Bugarska
ući u rat na našoj strani. Čim im pošaljemo podatke, Bugari će
je uhapsiti i predati nama.
Na Hoflenerovom licu se ukaza jedva primetno bledilo,
ali je to Fon Kerner protumačio kao zavist što su Nemci
uspeli da joj uđu u trag; požurio je da uspokoji Hoflenera:
– Ta đavolska lepotica je isto toliko zla nanela vama
koliko i nama. Prema tome, nije važno ko će je prvi dočepati.
A sad još jedna prijatna vest… Maločas sam dobio telegram
sa podmornice U-15 da je na otvorenom moru, ispred
Solunskog zaliva, potopila veliki brod sa oko dve hiljade
francuskih vojnika.
– Čestitam na uspehu – reče pukovnik rasejano stežući
mu ruku.
Ali dok je drmao Nemčevu šaku, Hoflenera su morile
sasvim druge misli; za trenutak se obradovao kad je saznao da
se iza lepe grofice Hunjadi krije Ana. Bio je spreman da
otputuje u Bukurešt da joj otvoreno predoči da zna da je
neprijateljeva špijunka i da je milom ili silom priveže za sebe.
Vest da je otputovala za Sofiju i da će je Nemci uhvatiti
pogodila ga je kao grom iz vedra neba. Sada ga je morila
grozničava misao kako da je spasi. Jedva je shvatio ono što
mu Oto fon Kerner govori:
– Naša nova šifra se pokazala kao nerešiva…
Obaveštenja koja dostavljamo iz tornja tvog konzulata o
kretanju savezničkih brodova nisu nijednom provaljena i
podmornice sa uspehom dejstvuju…
– Da, da Oto… sjajno ide…
Nemac mu prijateljski položi ruku na rame i zagleda mu
se u lice.
– Izvini, možda te je povredilo ono s Markaucijem. Ali
neka ti bude uteha da taj izdajnik nije bio čovek naše krvi, već
Italijan.
– To je prošlost – reče Hoflener više za sebe. – U onim
uslovima je bila prava šala raditi. Sad smo usred
neprijateljskog osinjaka. Verujem da će saveznici zatražiti da
nas proteraju i zato se treba pripremiti za prelazak u ilegalu.
Ja ću i dalje ostati u Solunu.
– Za to se ne brinem, jer ćemo i mi naći tajna skloništa –
odgovori Fon Kerner. – Saveznici će još dugo morati da
lupaju glavu dok uspeju da ovde uspostave kakvu-takvu tajnu
službu.
Na tu primedbu, Hoflener najednom živnu. Pružala mu
se prilika da Nemcima dokaže koliko su u zabludi.
– Oficiri francuske i britanske službe koji su još pre
iskrcavanja stigli ovde, već su stupili u vezu sa šefom srpske
špijunaže. Srbi će im staviti veliki broj svojih agenata na
raspolaganje i preneti svoja iskustva. Major Saru je najagilniji
od njih i ovejani obaveštajac koji je postavio prve temelje
Deuxieme bureaua u Solunu.
– Turska i bugarska služba će raditi u savezu sa nama i ja
se nadam da ćemo ih sve nadmudriti.
– Videćemo… – primeti Hoflener neodređenim glasom.
– Što se mene tiče, računaj na svaku pomoć, Oto.
Srdačno su se oprostili. Kad je Nemac izašao, pukovnik
uze Aninu fotografiju i stade pažljivo da je posmatra. Prenulo
ga je jedva čujno otvaranje vrata. Ulazio je advokat Nešet sa
svojim večnim ljubaznim osmehom. Hoflener brzo ugura
fotografiju pod spise i ponudi advokata da sedne.
 ХIII

Hladna kiša je udara o prozorska okna dok su kapetan

Velimir i major Saru razgledali spiskove neprijateljskih
agenata koje je trebalo pohapsiti. Bilo je to krajem novembra
1915. godine, kada su srpske trupe, potiskivane austro-
nemačkim i bugarskim armijama, napustile poslednju stopu
svoje zemlje i započele tragično povlačenje preko albanskih
zasneženih planina prema moru.
– Sve je to lepo – uzdahnu Saru – ali mi tu ništa ne
možemo učiniti.
– Kako ništa? – zaprepasti se Velimir.
– Generalu Saraju je naređeno da se sila ne primenjuje ni
prema kome jer bi to, navodno, povredilo grčku neutralnost.
– Ali nemačke podmornice su uvek tačno obaveštene o
kretanju brodova, a mi se, zasad, ne možemo dočepati njihove
nove šifre. Shvataju li oni da grad vrvi od neprijateljskih
špijuna i da je svaki pokret savezničkih jedinica pažljivo
praćen. Konzulati Centralnih sila se moraju zatvoriti i posesti
trupama. Onda ćemo njihove špijune hvatati kao miševe.
– Moramo čekati na bolje dane – reče šef Deuxieme
bureaua, ustajući – Doviđenja, dragi prijatelju.
Maskiran kao i uvek, Saru iščeze iz usamljene vile.
Velimir pogleda na sat; trebalo je da uskoro dođe Irena, od
koje je očekivao važne podatke. Ali morao je da bude oprezan
s njom. Još pre njegovog odlaska za Bukurešt primetio je da
se njegova lepa prijateljica u nečemu izmenila. Kao da je
najednom postala izveštačena, a i u njihov ljubavni odnos nije
unosila onu raniju toplinu. Posle povratka iz Rumunije,
duboko razočaran Aninim odnosom prema njemu, čeznuo je
za Ireninim zagrljajima. I našao ju je skoro istu kao što je i
ostavio: izveštačenu i čudnu, što je u njemu budilo
nepoverenje.
Ono što je posebno budilo sumnju kod Velimira prema
njegovoj ljubavnici i dvostrukom špijunu, bilo je njeno
izvrdavanje sa nemačkom šifrom. Tajna radio-stanica u
Austrougarskom generalnom konzulatu je neumorno slala
podatke neprijateljskim podmornicama – saveznički brodovi
su tonuli sa stotinama i hiljadama vojnika invazionih trupa, a
vreme napada nikako nije moglo da se utvrdi.
Prosto mu je bilo neshvatljivo da je ona njemu ropski
odana žena, koja mu je ranije donosila vanredne podatke,
zatajila. Šef srpske kontrašpijunaže je morao imati tu šifru po
svaku cenu ne samo zbog savezničkih vojnika već i zbog
srpskih trupa, koje su morale da stignu na albansku obalu da
odatle budu prebačene na Krf i posle u Solun. Užasavao se od
pomisli da će mnogi od tih srpskih vojnika, koji su učinili
besprimerne podvige, da bi posle toga bili bačeni u strašno
iskušenje neviđenog povlačenja, naći smrt na dnu Jadranskog
ili Egejskog mora. A šifru nije mogao da mu nabavi niko sem
Irene.
 Lanac Hoflenerove špijunske mreže se protezao od
albanskih obala preko grčkih ostrva i o svakom brodu su
stizali, iscrpni podaci, tako da su podmornice, opomenute i
spremne, halapljivo čekale svoje žrtve. Nije bilo sumnje da će
se i o svakom brodu sa srpskim trupama saznati
blagovremeno i da će radio-stanica sa tornja Austrougarskog
generalnog konzulata poslati u eter najtačnije podatke o kursu
plovidbe.
Na jedva čujni zvuk zvonceta on skoro potrča u hodnik i
otvori ulazna vrata. Tobožnja Irena, u stvari njena sestra
bliznakinja Sofija, uđe unoseći svežinu kišne večeri i zagrli
svog ljubavnika.
– Oh, mili tako sam te se zaželela!
Taj glas se ipak u nečemu, po svojim nijansama,
razlikovao od Ireninog.
– Šifru, jesi li donela? – upita Velimir grozničavo i
odmah se pokaja što je to naglo zatražio.
Tada mu je prvi put palo na um da mu je Hoflener,
možda, podmetnuo sestru bliznakinju, za čije je postojanje
znao. Ali kako i zašto? Hoflener bi to učinio samo u slučaju
da ga je Irena obavestila o svojoj dvostrukoj ulozi. Međutim
Velimir bi dao glavu da ga ta žena, čiju je ljubav primao kao
najiskreniju, nije obmanula. Kako utvrditi da je to druga
sestra? Verovatno joj je Irena do najmanjih detalja pričala o
njihovom odnosu, što se vešto moglo iskoristiti. Pa ipak,
možda ne sve.
– Ukrala bih za tebe sve šifre sveta, mili – reče ona
patetično ostavljajući svoj kišobran, koji se jedva nešto
nakvasio, jer je došla fijakerom.
On je odmeri iskosa. Govorila je kao glumica koja je
svoju ulogu naučila napamet. Zar bi Irena upotrebila ovakvo
banalno opravdanje?
– No, skini pelerinu…
Uveo ju je u sobu i kad se zavalila na divan, pripali joj
cigaretu. Pogled mu je počivao na srebrnoj torbici. Kako se
toga nije setio?
– Nećeš me ponuditi likerom, mili?
– Oprosti, odmah ću…
Dok joj je pružao liker, on reče tobož nemarno:
– Sećaš li se one večeri kad si prvi put došla ovamo, isto
je ovako padala kiša? Nisam slutio šta se tada krilo u tvojoj
torbici.
Ona brzo podiže od i pogleda ga u nedoumici,
zadržavajući kristalnu čašu na usnama.
– Krilo? Oh, već sam zaboravila! Žene uvek nose stotinu
sitnica…
Jedva se savladao da mu lice ostane mirno. Zaboravila?
Zar se može zaboraviti događaj sa malim pištoljem? Ta, tada
se radilo o njegovom i njenom životu ili smrti!
– Ne sećaš se pištolja? – upita on upravljajući stroge oči
u nju. – De, molim te, ispričaj mi pošto smo se tako zbližili.
Nije mu izmaklo kako joj se boja lica naglo promenila.
U njemu je rasla razdražljivost, dok su njoj misli tekle
munjevitom brzinom. Proklinjala je sestru što joj je izostavila
taj toliko važan detalj iz njihovog odnosa, o čemu nije imala
pojma.
 – Aha, da, sad se sećam… – promuca ona zbunjeno,
krijući pogled nekud prema torbici.
– No, reci, čega se sećaš? – zapita Velimir nemilosrdno.
– Ti si zaista strašan – ljutnu se Sofija, pogledavši ga
začas uplašeno. – Nisam došla da razgovaramo pištoljima.
Tek što je to rekla, on je iznenada ščepa za ruku.
– Pusti me! – jeknu ona kriveći lice cd bola.
– Lažljivice! – izdra se on, – Misliš li da nisam upoznat s
tim da Irena ima sestru bliznakinju. Hajde ispričaj kako te je
Hoflener uputio ovamo. Pazi, sve znam! Meni ništa ne smeta
da te zadavim i bacim na pustu ulicu… U našem poslu nema
sentimentalnosti ni za koga – bio on lep ili ružan.
Drhtala je kao prut, dok joj je Velimir i dalje stezao
ruku.
– Prvo me pusti, pa ću onda govoriti…
Kad se oslobodila stiska, ona briznu u plač krijući lice u
maramicu. On je seo prema njoj, zapalio cigaretu i odbijajući
dimove, čekao da se isplače. U neko vreme podigla je glavu i
rekla isprekidano:
– Pukovnik je sumnjao da sa Irenom možda ne ide kako
treba. U svakom slučaju hteo je da proveri njen rad.
– I ti si ga obavestila da sam tražio šifru? – ciknu on
podižući se sa stolice.
Uverena da će je udariti, Sofija se izmače u stranu.
Onako preplašena izgledala je bedno i dostojna sažaljenja, ali
Velimir je znao da će ga svaka sentimentalnost skupo koštati.
Ščepao ju je prstima za gušu i besno zapretio:
– Govori… Jesi li mu rekla da sam tražio šifru?
 – Je… sam… – zakrklja ona gušeći se.
On je na to pusti. Čuo je širenje svojih vena i kucanje
srca. Stajao je kao ukočen ispred nje, zgrčene na divanu, ne
znajući šta da čini sam sa sobom i sa njom. Vredi li ubiti tu
bednicu i ukaljati ruke zločinom? U krajnjem slučaju bio je
sam kriv što je postao toliko neoprezan i što se prepustio
ljubavnim uživanjima. Kao i uvek, takve stvari su se svetile
obaveštajcu i ona je bila u pravu što svom srcu nije puštala na
volju. Kako sad uzvratiti udarac koji mu je zadao lukavi
Hoflener?
– Pričaj mi sve po redu – dreknu on, sedajući ponovo u
fotelju.
Osećao je kako ga obuzima tihi mir, a disanje mu je
postalo jednomernije i dublje. U njemu se opet vraćao
prekaljeni obaveštajac, koji je samo za trenutak izgubio
kontrolu nad sobom. Zahvaćen novom mišlju kako da popravi
posledice Hoflenerovog podmetanja, trudio se da bude
strpljiv. Pošto je Sofija i dalje sedela zgrčena i uplašena, on
joj priđe i pomilova je po kosi.
– Hajde ne plaši se… budeš li mi pomogla, neće ti se
ništa desiti. Kunem se…
Njegova neočekivana nežnost nije ostala bez posledica;
ona se slomljeno pridiže, očiju punih suza, nasloni glavu na
njegovu ruku i stade da jeca. Morao je da sačeka njene izlive i
da je opet zaspe nežnostima.
– Tebe će noćas napasti – reče ona jedva čujno.
– Kad? Ko?
– Njegovi ljudi. Posle ponoći, kad ti zaspiš, ja bih im
otključala vrata…
– Hm, tako!
Motreći jednako na nju da mu ne pobegne, on uze
slušalicu i zatraži vezu sa Srpskim generalnim konzulatom.
– Marko, jesi ii ti?
– Da, gospodine Petroviću.
– Uzmi još petoricu sa sobom i dovedi ih pola časa
kasnije ovamo. Ponesite oružje…
– Doći ćemo…
On se posle toga vrati Sofiji i reče blago:
– Eto vidiš, već sam tvoj dužnik, jer si mi spasila život.
To ti Hoflener sigurno neće oprostili. A sad mi lepo ispričaj o
Ireni…
Zatražila je da se umije i uredi. Još nije završila sa
svojim uređivanjem u kupatilu, a na vratima odjeknu jaka
zvonjava. Jedan za drugim, ulazili su njegovi ljudi.
– Biće neke gužve, a, gospodine kapetane? – zapita
Marko, otirući kapi kiše sa lica.
– Pruža nam se prilika da upecamo dvojicu-trojicu
Hoflenerovih poverenika – objasni im Velimir. – Idite u
krajnju sobu i tamo čekajte sve dok vas ne pozovem. Za to
vreme možete igrati karte, ali da mi niste galamili.
Nestali su nečujno hodajući na prstima, ne znajući da će
još dugo potrajati dok se susretnu oči u oči sa Hoflenerovim
ljudima. Uto se vratila i Sofija, nešto osvežena, ali sa očima
još podbulim od plača.
– Tvoju sestru sam pomalo voleo – dočeka je on tihim
glasom. – Žao mi je što nisi kao ona i u duši, a ne samo po
spoljnom izgledu.
Taj prekor je dirnu u živac. Ona još nije bila svesna da je
stupajući u ljubavnu vezu s tim čovekom po Hoflenerovoj
želji počela da prema njemu oseća jaku naklonost; to nije bila
ljubav kao u Irene, ali kad je već jednom stupila na klizavo tle
odnosa s čovekom koji je uzimao za drugu, ona se strasno
predavala varljivoj iluziji raznih doživljaja kakve dotle nije
poznavala.
Dok je Velimir govorio, ona je okrenula lice nagore, ali
oči su joj bile sklopljene kao da pokušava da slepo pređe
preko svega što ju je iznenada snašlo. Neočekivano, ona
otvori oči i sva bleda ustade sa divana.
– Nju si voleo?
Glas joj je zadrhtao od zavisti i mržnje prema sestri, a
pobledelo lice joj se čudno belasalo u žutoj svetlosti abažurne
lampe. Činilo se da će kidisati na Velimira, koji je mirno
sedeo i pažljivo posmatrao. Ona se nagnu prema njemu i
dodade sa pakosnim likovanjem;
– Ti me možeš ubiti, ali Нoflener dobro zna da sam kod
tebe. Ne zaboravi da je Irena u njegovim rukama, zatvorena u
vili. Želiš li da se on na njoj osveti?
U Velimiru opet iskrsnu jarost. Zgrabio ju je za ruku i
bacio natrag na divan.
– Ne precenjuj sebe… Zaloga za koju ću dobiti tvoju
sestru nisi ti…
To novo priznanje da mu je njena sestra prirasla za srce
sasvim je dotuče. Ponestalo joj je snage da se s njim
raspravlja; klonula i iznemogla, okrenula se u stranu i
pokrivajući dlanom oči, dugo je tako ostala. U sobi je
zavladala otelovljena tišina i kucanje porcelanskog časovnika
ispred ogledala najednom je dobilo neobične razmere.
Velimir pozva Marka da im skuva kafu na špiritusnom
primusu u kuhinji, a zatim poče oprezno da uverava Sofiju
kako je za nju najbolje da mu ispriča kakve mu je sve podatke
podmetnuo Hoflener. Ona je skrušeno počela da odgovara
zastajući s vremena na vreme kao da se odlučuje da li da mu
to ili ovo kaže. Njeno muklo, otegnuto pričanje prekide
zvonjava telefona. Javljao se advokat Nešet po ugovorenoj
lozinci, negde iz grada.
– Moram vas smesta videti jer se radi o životu jedne vaše
prijateljice.
– Dobro, dođite, već znate gde…
Advokatov nagoveštaj ga je uznemirio: bio je uveren da
se radi o Ireni, koja mu je bila jedina prijateljica u Solunu.
Očekujući Nešeta s prikrivenim nestrpljenjem, pušio je
cigaretu za cigaretom i nastavljao svoj mučni razgovor sa
Sofijom. Ona je već primetila njegovu očiglednu nervozu i
rasejanost s kojom joj se obraćao.
Nešet uskoro upade sav zaduvan i zatraži da se povuku u
drugu sobu. Tamo izvuče is svog portmonea žensku
fotografiju. – Uhvatili su je Nemci… u Sofiji…
Otkud to znate i odakle vam njena fotografija? – upita
Velimir mereći ga nepoverljivim očima. – Opominjem vas da
se ne igrate dvostrukog špijuna na našu štetu.
– Prvo me saslušajte – reče advokat uvređenim glasom.
– Hofleneru nije nimalo prijatno što su je Nemci ščepali…
 – Jer su se pokazali bolji majstori od njega – preseče ga
kapetan podrugljivo.
– Ne, nije to… On tu ženu voli, ili je bar do ušiju
zaljubljen u nju. Saznao je da su joj Prusi ušli u trag i uputio
joj opomenu…
– Kako, opomenu?
– Lepo, preko mene! Putovao sam u Sofiju tobož
trgovačkim poslom… jedva sam uspeo da joj se nekako
nasamo približim kad je izlazila fijakerom u šetnju. Hladno je
saslušala i ostavila me bez odgovora. Tek što sam jutros
doputovao i otišao da se ispavam, zove me Hoflener. Bio je
uzbuđen preko svake mere. Psovao je i grdio Nemce ne može
biti gore, jer mu je Oto fon Kremer malo pre toga pokazao
telegram da je njihova kontraobaveštajna služba u Sofiji
„konačno ščepala tu krupnu divljač“.
– Nemoguće… – šapnu Velimir, osećajući kako mu krv
nestaje iz obraza. Zatim reče glasno: Zašto vas nije poslušala?
– Možda nije imala vremena da se izvuče, jer su joj
Nemci bili za petama.
Neko vreme su se ćutke gledali. Velimiru se činilo da
mu je srce otežalo kao kamen. Irena. Sofija, Hoflener… sve je
to začas iščezlo iz njegove glave i postalo beznačajno. Sad ga
je morila samo jedna misao: kako spasiti Anu? Ljubav prema
njoj mešala se sa osećanjem dužnosti da je ta žena zaslužila
svako požrtvovanje za svoj spas, pa makar palo stotinu glava.
Otadžbina joj je neizmerno dugovala i niko se nije smeo
oglušiti o njenu dalju sudbinu.
– Moram u Sofiju – reče on tiho gledajući nekud mimo
Nešeta.
Tamo nećete mnogo učiniti – odazva se advokat. – Bolje
bi bilo nešto pokušati u Nišu.
– Nišu? Ne razumem?
– Orijent-ekspires iz Carigrada ide preko Sofije i Niša,
zar ne?
– Dobro, pa?
– Nemci će je preko Beograda i Budimpešte sprovesti za
Berlin. Kada će to biti nije teško saznati. Teškoća je jedino u
tome kako se prebaciti u okupiranu Srbiju. Voz se zadržava
na niškoj stanici oko jedan čas, jer se tu sada ukrcavaju i
iskrcavaju Nemci i Bugari. Ako se organizuje prepad…
– Nemoguće je doći u Niš kad svaki solunski voz strogo
kontrolišu bugarske trupe.
Nešet se osmehnu.
– Nabaviću vam pasoše za vas i još dvojicu-trojicu.
Možete proći kao austrougarski državljani, kojih ima tušta i
tma u Solunu; ništa vam neće smetati ako govorite i srpski.
Možete se izdavati za vaše Bosance, kakvih ovde ima na
pečalbi. Moj brat će sve urediti; žigovi su mu uvek pri ruci.
– Sigurno?
– Najsigurnije!
Velimir mu na to steže ruku.
– To vam nikada neću zaboraviti. Samo da je spasimo…
– Gospodine Petroviću, ja sam vam jednom pomenuo da
ništa ne činim iz ideala, jer ih nemam. Nadam se da mi vaši
mogu izraziti zahvalnost sa pet-šest hiljada zlatnih franaka.
Dobićete i dvadeset! Njena vrednost se ne može
proceniti novcem.
– Moliću se alahu da je sačuva od svakog zla. Kako mi
se čini, još ću zaista otvoriti svoju banku!
Kad su izlazili, advokat ponovo natuče svoj crni šešir
duboko na oči Ali ta opreznost je bila izlišna, jer se Sofija nije
nalazila u salonu. Velimir se namah uzbudi.
– Marko, Milenko!…
Ljudi su prestravljeno dotrčali sa pištoljima u rukama,
uvereni da je kucnuo čas obračuna. Možda tog čoveka u
crnom šeširu treba ščepati? Marko ga je čak uhvatio za
mišicu, dok je Nemet začuđeno buljio u njega. Umesto da im
objasni, Velimir pređe dlanom preko čela i odmahnu rukom.
– Dođavola, ona više nije važna! Ni Irena… Idite vi svi
kući i dobro se ispavajte. Hoflener se neće usuditi da mi
nekog šalje kad čuje od Sofije da ste ovde…
 XIV

Ana je sedela u kupeu prve klase naspram dva nemačka

tajna agenta bikovskog izgleda, dok se Orijent-ekspres
približavao Nišu. Mada je znala kakav je strašan završetak
očekuje, na njenom mirnom, lepom licu se nisu mogli
primetiti tragovi očajanja, samo su joj obrazi bili preko mere
bledi. Na tako što ona je bila spremna još od onog dana kad je
pred Apisom položila zakletvu uprkos njegovih predočavanja
da je služba obaveštajke najopasniji poziv koji postoji.
Jednom je već prežalila sebe u Solunu i kratko vreme koje joj
je preostalo posle toga da popravi upotrebila je da neprijatelju
zada nove udarce.
Pogled joj je lutao kroz prozor pregrejanog kupea i ona
je sa oštrim bolom posmatrala okupatorske vojnike na straži
kod železničkih mostova i oko stanica. U dva–tri maha
ekspres se mimoišao sa kompozicijama furgona prepunih
ljudi i žena; nije trebalo mnogo domišljanja da se shvati da su
to internirci koje odvode u logore. Sanjala je o onom danu
posle pobede, a doživela je da poslednji put vidi svoju
otadžbinu sputanu lancima najcrnjeg ropstva koje je dotle
istorija poznavala. Sve to nije ubilo u njoj onu čvrstu i vatrenu
veru da će doći dan slobode, ali u duši joj je bilo teško što to
neće dočekati.
Od onog dana kada su nemački agenti upali u luksuzni
apartman sofiijskog hotela gde je smestio knez Jonesku i
grubo je uhapsili baš u trenutku kad je pakovala svoje stvari –
hitajući da se skloni u rumunsko poslanstvo – živela je kao u
letargiji; na sva pitanja u nemačkom poslanstvu, koja su joj
uporno postavljali, odgovarala je još upornijim ćutanjem. To
ih je razbesnelo do krvi i nisu se libili da joj predoče kako će
u Berlinu imati dovoljno vremena da iz nje iščupaju sva
priznanja koja žele. Ispraćajući je na stanicu u zatvorenom
automobilu, preporučili su joj da dugo putovanje do Berlina
upotrebi za prisećanje imena svih srpskih i savezničkih
agenata koji su s njom stajali u vezi bilo gde.
Kad je ekspres uleteo sa prodornim zviždukom u nišku
železničku stanicu, napolju je uveliko vladala kišna noć.
Stanični peron, osvetljen zamagljenim sijalicama, bio je
prepun vojske; vojnici u zelenkastim, plavkastim i
uniformama zemljane boje vrzmali su se, gurali i žagorili. Na
suprotnom koloseku je stajao teretni voz u koji se ukrcavala
neka nemačka jedinica. Duboki šlemovi tevtonskog oblika
davali su licima Nemaca neljudski, odbojan izraz.
Neki kicoški odeveni austrougarski oficir ispraćao je
otmenu damu pod kišobranom. Ušli su u prazan kupe do onog
u kojem je sedela Ana i veselo brbljali o Beču. Njoj se učini
glas tog oficira dobro poznat; bio je to nekadašnji
generalštabni kapetan, sada pukovnik Oto fon Helinek, bivši
austrougarski vojni izaslanik u Beogradu za vreme balkanskih
ratova. Upoznala se s njim po Apisovom nalogu, što joj je
omogućilo da posle – za vreme njegovog izbivanja u Beču –
upadne u njegov stan. Zar je Fon Helinek, zabavljen svojom,
očigledno nekom bečkom prijateljicom koja je došla za njim
čak u Niš, mogao da nasluti da ga samo tanka drvena
pregrada deli od žene kojoj se nekad strasno divio i koja mu
se izmigoljila iz ruku kad je bio siguran u svoju ljubavnu
pobedu.
Dok je jedan od Aninih pratilaca skoknuo da nešto kupi
na peronu, drugi je, pretvarajući se da čita neki ilustrovani
časopis, budno motrio na svaki njen pokret. Prenuo se tek
kada je na vratima ugledao dva austrougarska podoficira.
Jedan od njih se predstavi agentu koji ih je začuđeno
posmatrao, pogleda svoj notes i reče Anino ime.
– Naređeno je da nam gospođu ovde predate.
– Nisam vas razumeo, majn Feldvebel? — zapita agent.
Jedan od njih, vitak, sa crnim brkovima, ponovi mu svoj
zahtev. Boja tog glasa! Ana tek tada podiže oči i njen pogled
se susrete sa Velimirovim pogledom. Trebalo joj je mnogo da
se savlada. Ali oči su joj preklinjuće opominjale da što pre
odu, jer čine besmislenu ludost koja će i njih stajati života.
Umesto odgovora, Nemac ispravi svoju telesinu i izdra
se tobožnjim Austrijancima u lice:
– Marš napolje!
Tog istog časa Velimir mu gurnu pištolj u rebra i
primora ga da sedne.
– Da nisi pisnuo! Mi smo sebe odavno prežalili. Marko,
pođi s njom…
Marko dohvati sleđenu Anu za ruku i povuče je napolje.
Tek kad se uverio da su izmakli do mesta iza stanice, gde ih je
čekao najmljeni fijaker, Velimir se diže sa sedišta, držeći
jednako pištolj. Nemac učini pokret da i on ustane, ali ga
snažan udarac drške po glavi baci natrag. Drugi agent ga je
našao onesvešćenog u polumračnom kupeu i shvativši da je
Ana nestala, istrčao u hodnik.
Na njegovu dreku i dozivanje, sa perona su pojurili
žandarmi. Agent im je isprekidano objašnjavao da su
nepoznati ljudi oteli od njih opasnu neprijateljsku špijunku.
Istrčao je i Fon Helinek iz susednog kupea. Kad ugleda
fotografiju koju je Nemac pokazivao žandarmima, pukovnik
mu je naglo istrže i zablenu se u nju.
– Mein Gott!…
– Molim vas, Herr Oberst… – preklinjao je agent,
pokušavajući da mu otrgne fotografiju. Bože, streljaće nas
zbog ovoga!
– Pođimo u komandanturu – predloži mu brkati
žandarmerijski cuksfirer.
Nemac je bio očajan zbog birokratske krutosti glupavih
Austrijanaca koji nikako nisu mogli da shvate da je svaki
minut dragocen. Uto je došao i drugi agent, pa su obojica
krenula sa austrougarskim žandarmima, dok se pukovnik Fon
Helinek vratio sav uzbuđen u kupe svoje dame.
Desetak minuta kasnije, ekspres je uz zvižduk i pištanje
pare krenuo ka Budimpešti.
 XV

Mećava je postajala sve jača i jača, a po opustelim

niškim ulicama padao je suv i sitan sneg. U gradu,
blokiranom od okupatorskih vojnika, kao da je sve zamrlo. Ta
i tamo promicale su patrole, odredi žandarma i tajni policijski
agenti u civilu. Obruč oko ljudi koje je trebalo uhvatiti po
svaku cenu se sve više i više stezao.
U kućici na zasneženim padinama Gorice, iznad
gradskog groblja, užarena plehana peć širila je prijatnu
toplotu. Velimir je sedeo na starom, pohabanom otomanu, a
Ana je ležala kraj njega sklopljenih očiju. Položio joj je glavu
na jastuk i udobno namestio noge; belo lice bilo joj je
okruženo crnom, raspuštenom kosom. Ležeći tako, izgledala
je sitna, tanka, i lomna poput deteta.
Bili su srećni iako su dobro znali da su progonjene zveri,
prema kojima se neće imati milosti kad ih uhvate;
okupatorske vlasti su raspolagale njihovim i suviše tačnim
ličnim opisima. Stotine pohapšenih ljudi i žena, prebijanih i
mučenih, u koje se sumnjalo da su gonjenima ukazali pomoć
ili znali gde se kriju, bili su zaloga da će im se uhvatiti trag;
četvoro gonjenih, tri muškarca i jedna žena, nisu ni u kojem
slučaju mogli izaći iz Niša.
 – Osećam da ovo neće dugo trajati… bilo bi suviše lepo
– šaputala je Ana priljubljujući se uz njega i ne otvarajući oči.
On se naže i lagano je poljubi u obraz.
– Bićemo večno zajedno! Ako ne drugačije, bar u smrti.
Ona podiže lice nagore i pogleda ga kroz polusklopljene
kapke.
– Htela sam da ti živiš… zbog mene… da nekog bude,
koga sam volela, koji će mi položiti kiticu cveća na grob.
– Nemoj o tome…
Zatvorio joj je nežnim poljupcem usta. Onda je dugo
gledao u nju. Njena uska, lepo skrojena glava ležala je sada na
njegovim kolenima, zabačena malo unazad, a u očima su joj
se iskrile suze. Velimir stade da je miluje po kosi.
– Možda ćemo uspeti da se prebacimo u Toplicu? Kosta
Vojinović, koji dobro zna gde sam, sve će učiniti da nas
izvuče odavde.{30} Nema sumnje da se Marko sa svojim
vodičem već probio do njega.
Ana na to široko rastvori oči i gorko se osmehnu.
– Znam da je čista iluzija ono o čemu govoriš. Ni ptica
se ne može provući u grad. Video si jutros kroz prozor, kad je
cela kolona promakla putem uz groblje, pored vinograda.
Poseli su sve moguće prolaze… Da si me poslušao, mogao si
se izvući sa Markom. Jadni Milenko… ko zna nisu li ga već
otkrili u manastiru Svetog Panteleja?
– Ma šta se dogodilo, neću požaliti, jer sam s tobom.
– Čekaj, zaboravila sam da ti skuvam čaj…
Učinila je pokret da ustane, ali je Velimir snažno stisnu u
zagrljaj. Grčevito su se milovali, kao da su osećali da je to
oproštaj. Živeli su u grozničavoj radosti i zaboravljali na svet
oko sebe, na svu tragediju njihovog života. Upoznali su jedno
drugo tek u tih nekoliko nedelja koje su zajedno proveli u
ovoj usamljenoj, prijatnoj kućici. Nekad je vrlo malo
potrebno da se bude i suviše srećan, ali oni su taj majušni
komadić sreće, stečen u časovima najteže agonije svog
naroda, plaćali neprocenjivom vrednošću – svojim
sudbinama.
Osećajući kako se izvlači iz njegovih ruku, Velimir se
trže. Ali ona se ljupko otimala, uporno želeći da mu pripremi
čaj. Pušio je ležeći i posmatrao kako posluje sa onim blagim
umorom na licu, koji žene imaju posle milovanja. S vremena
na vreme prilazila mu je, ljubila ga u usta i vraćala se
rasklimatanom stolu na kojem se crnio komad ječmenog
hleba uz komadić sira. Kako je sve to bilo daleko od
luksuznih bukureštanskih i solunskih salona!
Hteo je da uzme emajliranu šolju, ali ona je nije ispuštala
iz ruke, već mu je kašičicom, kao malom detetu, sipala gutljaj
po gutljaj čaja u usta. Kao da se plašila da će se sve to vrlo
brzo završiti i da će na ovaj način nekako produžiti vreme.
– Zima!… – reče ona zamišljeno, pogledajući na prozor
iza čijih zamagljenih stakala su kovitlale snežne pahuljice. –
Sneg mi je donosio najlepše snove… Sećam se, bilo mi je
petnaest godina kad nas je tata jednom, pred samu novu
godinu, vodio na zakupljenim četvoroprežnim saonicama u
Topčider. Ispred i iza nas je jurilo na desetine drugih dižući
svojim saonicama oblake snežne prašine. Mnogi su se
utrkivali… Od vremena do vremena naše saonice bi truknule
o go, zaleđen čagalj s kojeg je vetar smeo sneg. To je bilo
uzbudljivo, jer mi se činilo da ćemo se prevrnuti… Bila sam
devojčica u kojoj se polako budila žena i maštala sam u tim
trenucima, gledajući kako pokraj nas munjevito promiču
zagrljeni parovi, da ću i ja jednom imati svog dragana s kojim
ću tako juriti po snežnim belinama…
– Mala moja, nesrećna jadnice! – šapnu Velimir, ljubeći
joj ruku.
Ana prisloni svoj obraz uz njegovo lice i dodade jedva
čujno:
– Sneg je, i onaj o kojem sam maštala tu je… samo
saonica nema!
Osetio je kako ga peku njene vrele suze. Plakala je tiho,
upijajući se u njega kao da je htela da u svemu budu jedno.
– Biće i saonica… i svega…
Ona se naglo odmaknu i zagleda mu se u oči, zatim
odmahnu glavom.
– Nikad mi nećemo videti Beograd… Topčider…
zasnežene jelke na Kalemegdanu… Znam to… Možeš li
zamisliti onaj dan kad naše prorešetane, trobojne zastave budu
prošle njegovim ulicama… Tog dana će biti mnogo sunca…
ne znam zašto, ali biće sunca… i cveća… hrizantema… njih
najviše volim… bele, ljubičaste hrizanteme će prekriti ulice…
i mnogo ruku će se pružati na zagrljaj… Hoće li se tada neko
setiti i nas?… Htela bih na, svom grobu bele hrizanteme… No
niko neće znati gde počivam… Ipak, to će biti u svojoj, a ne u
tuđoj zemlji… A ti?…
On joj obrisa maramicom suzu sa obraza.
 – U životu ili smrti, svejedno, bićemo ovako kao sad.
Grčevito ga je zagrlila oko vrata i počela da ga ljubi.
– Poslušaj me, možda još nije kasno? Sam se možeš
nekako provući i probiti uz Gabrovačku reku gore, do
planine… Na Seličevici su guste šume, sam si mi to rekao…
Bolje idi… Kasnije ćeš mi pomoći…
– Ne, nećemo se rastajati…
Otvorila je oči i pogledala ga izgubljeno. Oživljene
bolom i čistoćom njenih osećanja, oči joj zasijaše kroz suze
lepše nego ikada. Velimir je privinu uza se, umirujući je kao
da je stvarno onakvo dete kakvim je izgledala u tom trenutku i
milujući joj kosu prstima.
– Naši su uspeli da se probiju do mora – razmišljala je
poluglasno – Ti bi im sada tamo dole u Solunu bio mnogo
potreban…
On se umirujuće osmehnu.
– Zaboravljaš da će Apis lično rukovoditi službom? S
njim će razni Hofleneri i Fon Kerneri loše proći, jer će
uhvatiti bika za rogove.{31}
Ta njegova primedba kao da je podseti na nešto.
Odmakla se i povukla ruku.
– Plašim se za njega… Osećam da i on neće dugo živeti.
Oni koji ga mrze iz naše su sredine… U Bukureštu sam
saznala kako se Aleksandar izrazio pred jednim neutralnim
diplomatom da su „Apis i njegova banda“ jedina prepreka za
separatni mir sa Austrijancima i Nemcima. „Kad tu rak-ranu
uklonimo, sve će biti dobro”.
Velimir dohvati cigaretu sa stolice kraj otomana i paleći
je, promrmlja:
– Mogu da ga mrze i ništa više… Bolje da Aleksandar i
njegovi lakeji vežu jezik za zube.
Ana mu uze cigaretu, povuče dim, vrati mu je u usta i
reče zabrinuto:
Solun nije isto što i otadžbina. „Oni“ će se tamo osloniti
na savezničke trupe i ukloniti koga god žele.
– Znaće stari vuk da im pokaže zube… Ostavimo se toga
i mislimo o sebi…
Ležali su zagrljeni; Ana je uskoro zaspala naslanjajući
glavu na njegove grudi. Velimir je nastojao da se ne pomakne
da je ne bi probudio. Odjednom ona oseti da se on odmače od
nje. Pridigao se na lakat i napeto osluškivao.
– Ništa… samo ti spavaj…
Ali i njeno izvežbano uvo je uhvatilo uznemiravajuće
šumove. Vetar je donosio prigušene ljudske glasove.
Neko dolazi? – upita ona, uspravljajući se pored njega.
On oprezno priđe prozoru i poče da posmatra. Kroz
zavesu uskovitlanih snežnih pahuljica nazirale su se nejasne
prilike. Išli su ka kući sa strane, od vinograda i odozdo, od
pruge. Ana je stajala iza Velimira i nadnosila mu se nad rame.
– Vojnici! – šapnu on. – Pogledaj, nekoga vode ispred
sebe, ili bolje… taj vodi njih… Posrće… udaraju ga
kundacima.
– Prokazao nas je… – zadrhta ona, stežući mu mišicu.
– Ko zna koliko su ga mučili? Prepoznajem ga, to je onaj
što je Milenka odveo u manastir… Milenka su sigurno već
uhvatili…
 Rekavši to, Velimir je blago odvoji od sebe. Ali ona ga
snažno zagrli, pekući ga vrelim dahom po licu. Gledala ga je
molećivo, široko rastvorenih očiju.
– Želim da umrem od tvoje ruke… Nemoj dozvoliti da
me mrcvare… Mogla bih sama… no uči ni ti, preklinjem te!
– Ostaviću dva metka za nas – reče on kratko, izvi se iz
njenih ruku i stade grozničavo da pregleda i puni dva pištolja;
zatim joj pruži jedan. Tek što je to učinio, spolja se začu
poziv:
– Predajte se, obećavamo vam život!
Umesto odgovora, Velimir udari pištoljem staklo i
proturi cev kroz otvor. Na desetinu koračaji stajao je oficir
raskrečenih nogu, u šinjelu sa krznenim okovratnikom. Dva
vojnika su držala pod miške klonulog čoveka bez kape,
raščupane kose; jasno se videla krv na njegovoj bradi.
Odjeknuo je pucanj. Oficir se povede malo napred, pa
nazad i pade licem u sneg. Neko u taj čas poče vikati izdajući
naređenja, dok su se dvojica zajedno sa nepoznatim civilom
bacila na tlo.
– Neka nijedan ne ode u prazno… – reče Velimir,
gledajući u Anu koja je stajala s druge strane prozora. –
Bombu ću sačuvati za one što navale na vrata… Imamo
šezdeset metaka.
Dve-tri prilike su počele pognuto da prilaze palom
oficiru. Pokušali su da ga uhvate za noge i odvuku.
– Sad!
Pucnji iz oba pištolja su se slili skoro u jedan i još
dvojica su se zacrnela na snegu. Glas koji je izdavao
naređenja postao je još bešnji.
– Mitraljez, mitraljez!…
Vazduh se zatresao od brzog, uzastopnog praska i po
vratima kućice kao da je zadobovao grad. Pripijeni uza zid,
Ana i Velimir su jasno mogli videti kako je kiša olovnih zrna
raznela iverje po podu.
– Ukazuju nam veliku čast – reče on muklo, naže se i
ponovo opali. Ovog puta metak je odleteo u prazno, jer su se
napadači zaklonili iza retkog drveća i malih neravnina na
padini brega.
Trenutak kasnije osetio je topli dodir njene ruke.
– Čemu ovo? Završimo što pre… Posle neće biti
vremena.
– Ne još… neka nas se gadovi sećaju…
Ona ga poljubi u obraz i zauze svoje mesto. On je napeto
zurio tražeći cilj. U taj mah su se podizali vojnici zajedno sa
onim koji im je pokazao put do kućice. Činilo se da u njemu
jedva ima života, jer je podsećao na komad velike krpe.
– Nesrećnik, oni će ga i ovako zverski ubiti – reče
Velimir više za sebe i potrže obarač.
– Olakšao si im savest – osmehnu se Ana. – Bar mogu
reći da za njegovu smrt nisu krivi.
Mitraljez je ponovo zapucao u vrata, dok su pojedinačni
pucnji pušaka bili upravljeni na prozor. Staklo se rasprsnulo u
sitne komadiće i na Aninom licu se ukaza krupna tačkica krvi.
Velimir izvadi maramicu i obrisa tanak, vijugav potočić što
joj se slivao niz obraz.
– Hoću da mi budeš lepa i u smrti!
 Nejasne prilike su svaki čas pretrčavale po zasneženoj
padini. Okupatorski vojnici su lako mogli baciti bombe na
krov i brzo završiti sa jednim muškarcem i krhkom ženom, ali
očigledno su želeli da ih uhvate žive.
– Jako im je stalo do nas… misle da bi ko zna šta saznali
ako nas dočepaju.
– Hajde… – navaljivala je Ana ponovo. – Još će nas
zaista uhvati ti. – Bar to učini sa mnom… lakše ćeš kad
ostaneš sam… Bojim se da nam neće ostaviti vremena za
oproštaj.
On umesto odgovora opali nekoliko puta, a zatim se
okrete njoj. Bio je bled, bez kapi krvi u licu. Ugledala je kako
su mu u očima zablistale suze.
– Mili, mili moj!
Stajao je nepomično, dok ga je ona sumanuto stezala,
prislanjajući usplamteli obraz uz njegovo pobledelo lice.
Ruka u kojoj je stezao nemački parabelum nemoćno se
otpustila. Ana mu polako podiže tu ruku i prisloni cev
njegovog pištolja na svoju slepoočnicu.
– Preklinjem te!…
Velimir se trže.
– Da te unakazim? Ne!
Žudno je utisnuo svoje usne u njene i dok mu je ona
grozničavo uzvraćala poljubac, prislonio pištolj na njene
grudi. Ona za časak predahnu:
– Zbogom, zauvek!
On je celiva u čelo, pređe prstima po njenoj raspuštenoj
kosi, poigra se za časak svilastim vlasima i grleći je
slobodnom rukom oko vrata, napipa obarač. Zanela se malo u
stranu i klonula na njegovoj ruci. Na usnama joj je i dalje
lebdeo osmeh pun bolne radosti.
Dugo nije mogao da odvoji pogled sa njenog lica, onda
je podiže na ruke, donese do otomana i pažljivo položi.
Popravljao joj je čuperak kose i milovao po nepomičnom još
toplom čelu. Tada mu pade na um da je želela bele
hrizanteme i oštar bol ga prostreli celim telom. Pao je na
kolena kraj postelje i sumanuto počeo da joj ljubi ruke.
Prenuo ga je snažan tresak. Kad se okrenuo, ugledao je
izvaljena vrata i vojnike sa uperenim puškama, na kojima su
se mutno bljeskali bajoneti.
– Nazad, gadovi!
Ščepao je bombu, udario je o pod i pre nego što su mogli
da se uklone, bacio ka vratima. Eksplozija je zatresla vazduh,
da bi se zatim sve utišalo. Povodeći se. Velimir priđe
otomanu, prisloni pištolj o slepoočnicu i opali. Usamljeni
pucanj u kućici bio je znak da vojnici pohrle preko poginulih
unutra. Tu su se zanemelo zagledali u dva nepomična tela;
presamićen uz postelju, sa kolenom na zemlji, muškarac je
jednom rukom grlio mrtvu ženu.

KRAJ
{1}
Glavnog generalštaba.

{2}
Gospodine.

{3}
Jutarnje novine.

{4}
Mnenja.

{5}
Trg Slobode.

{6}
Dragi moj.

{7}
Dakle.

{8}
Razumem.

{9}
Dragi moj pukovniče.

{10}
Gospodine podmaršale!

{11}
Dragi prijatelju.

{12}
Moje uživanje i Moja sreća.

{13}
Drugog biroa.

{14}
Maršal.
 {15}
Stoj!

{16}
General–maršal.

{17}
Moje uživanje.

{18}
Gospodine kapetane bojnog broda.

{19}
Prodor prema Istoku.

{20}
Otadžbine.

{21}
Bože moj.

{22}
Stražu na Rajni.

{23}
Za vreme drugog svetskog rata poznati šef Hitlerove vojne
obaveštajne službe – Abvera.

{24}
Engleska.

{25}
Sloboda.

{26}
U drugi deo je spadalo potapanje nemačke podmornice.

{27}
Za zasluge.

{28}
Kaunas.
 {29}
Modlin.

{30}
Kosta Vojinović, rezervni oficir srpske vojske, koji je
prilikom povlačenja 1915. zaostao kao ranjenik u Kosovskoj
Mitrovici, pripremio je i podigao narodni ustanak u Toplici. Opkoljen
od Bugara, u topličkom selu Grgure, 1917. godine, poslednjim
metkom je izvršio samoubistvo.

{31}
Igra reči, jer je »Apis« ime mitološkog bika; drugovi su još
u Vojnoj akademiji dali taj nadimak Dragoljubu Dimitrijeviću Apisu
zbog njegove neobične fizičke snage. Apis je rođen u Beogradu 1876.
godine u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Lažno optužen na
montiranom Solunskom procesu, osuđen na smrt i streljan kod Soluna
1917. godine. Rehabilitovan je kao nevin 1953. u Beogradu.