Метанастазичка кретања

Сам термин „метанастазички“ води порекло из грчког језика и означава мењање места
становања. Кад се на карти уцртају сва та кретања, добију се као синтеза селидбене или
метанастазичке струје којима су се кретали исељеници из земље матице, одакле су
излазили као у ројевима, у земљу колонизације где су се настањивали. Метанастазичке
струје су дакле апстракција вековног правца кретања исељеника. Често исељеници
нису право ишли из земље матице у земљу колонизације, већ су се краће или дуже
времена, често низове година, задржавали у прелазној или етапној земљи: на пример,
они што су силазили са црногорских брда, често су се задржавали око Сјенице и на
Пештеру и у Старом Влаху, пре него шtо сиђу у моравску Србију; овде су се
настањивали по високој Шумадији (због конфигурације терена и општих услова
живљења који су били слични кршевитом црногорском поднебљу) пре него што су
сишли у ниску Шумадију и моравску долину.
Инвазија Словенских племена у почетку средњега века била је полазна тачка за
географски распоред и формирање народа на Балканском полуострву, нешто слично
варварској најезди у централној и западној Европи. Наиме, најстарији су они
етнобиолошки процеси који су се извршили асимилацијом пресловенског балканског
становништва, више или мање латинизованог. Ти процеси су се дешавали готово на
целом Полуострву, највише у динарској и пиндској системи, где се пред инвазијом
јужних Словена повукло старо романизовано становништво. О овоме сведочи
постојање тзв. стародалматинског језика далматинске Загоре из 16. В. Који није ништа
друго до један романски дијалекат. Претапање старог романизованог становништва у
Србе вршило се, дакле, овде много раније, почевши од досељења јужних Словена (6,7.
в) али је довршено тек онда када се после турске инвазије српско становништво
околних области повукло у црногорско-херцеговачке планине и ту знатно намножило.
У почетку турске најезде, најпре се један део становништва из равница и котлина
повукао у планинске крајеве, да би нешто касније дошло до сеoба супротног смисла, по
правилу из виших области у ниже, а многобројније и најважније крећу се с југа на
север, северозапад и североисток , у границама Балкана, али га често и прелазе. Скоро у
сваком селу Шумадије сељаци су разноврсног порекла, досељени из разних крајева,
једни из Сјеница и Пештера, други од црногорких Брда, трећи из Херцеговине, четврти
с Косова и Метохије или из вардарског слива. Око 80 % становништва представљају
досељеници, поготово на простору моравске Србије, ваљевских и подрињских крајева.
Услед тих сеоба, знатно је измењен распоред народа на Балканском полуострву. У
многим областима је једно становништво смењено другим, друкчијих особина, негде
другог језика, а често друкчијег дијалекта. С обзиром на правац из ког су насељавани
централне и западне области наше земље (динарске и централне области), по Јовану
Цвијићу можемо издвојити четири основне струје, са додатком неких мање утицајних:
1) Динарске струје насељавања су биле најјаче. Кретале су у областима
средњовековне Рашке и Зете, а њене су праве земље матице биле: Херцеговина,
Црна Гора са Брдима и црногорском Херцеговином, Сјеница и Пештер са
новопазарским крајевима. Из ових предела се динарско становништво кретало
попречним путевима кроз превоје и метанастазичке вртнице: Мокру Гору,
Кокин Брод, Јавор, Рашку, затим низ долину Дрине, и населило подринске и
ваљевске крајеве и нарочито Шумадију. Шумадија је било изузетно привлачна
за исељенике из више разлога: и само име јој говори, некада под великим
храстовим и буковим шумама које су тек крчењем претваране у њиве и ливаде,
 била је периферијског положаја у Турском царству, удаљена од Цариграда,
Турака, махом мухамеданаца нашег језика било је мало и искључиво у
варошима. А и пред крај 18. В. Београдски Пашалук имао је неку врсту
аутономије. Последњих деценија умешала се и државна власт која је црногорске
досељенике насељавала у крајеве око Пусте Реке, Јабланице, одакле су се после
1878. Арнаути иселили.
Други крак ове струје кретала се из старе Рашке, Херцеговине и Црне Горе у ширем
смислу, на Север, разноврсно се рачвала и насељавала Босну. Многобројни
исељеници кретали су се Пивом, затим Дрином и ишли све до Тузле и у Посавину
до Брчког. Треба поменути и да се српско становништво после пада Србије 1459.
Године исељавало у Босну. Још један крак водио је до Далмације, и становништво
дубровачке околине је већином босанско-херцеговачког порекла, а самог града
Дубровника херцеговачког порекла. Босанци и Херцеговци, већином католичке
вере, продрли су далеко у Барању, до иза Печуја и у Бачку, до иза Суботице, тога
порекла су већина Буњеваца и такозваних Шокаца ових крајева.
2) Косовско-метохијска струја- једна је од најстаријих. Обухвата миграције из целе
области Скадра и Копаоника, од Зете, Метохије, околине Призрена и Косова. До
Топлице ишла је у једном правцу, а онда се рачвала у два крака: први је ишао ка
Северу насељавајући неколико котлина моравске Србије- копаоничку Жупу,
Левач, Темнић, зашавши чак и у долину Ресаве, све до Зајечара. (Звижд,
Хомоље, Млава, Црна Река, сокобањска котлина итд), а други око Копаоника,
његово становништво се расуло по долинама јужноморавских притока, Топлице,
јабланице, Пусте Реке, Ветернице, као и поред Мораве између Лесковца и
Бујановца, прешли су јужну Мораву и насељавали се у околини Ниша и у
Заплању. Исељеници из западног дела метохијске котлине населили су се на
горњем Ибру, који је представљао скровит предео насељен снажним динарским
становништвом јужног дијалекта. Интересантно је да су се најстарији
исељеници косовско-метохијске струје расипали и по Шумадији и по ваљевско-
подрињским крајевима.
3) Вардарско-моравска (или јужна) струја- која се спајала са косовском у моравској
долини. Њу су чинили исељеници вардарског слива северно од Демир-Капије, а
нарочито исељеници западне Македоније пореклом од Прилепа, Битоља, Охрида
и Дебра. Ова струја се споро ширила, супротно претходним. Није било великих
сеоба већ су се исељавале поједине породице или групе породица идући на
Север, неке и до Београда, где још и данас чине већину становништва у
Палилули, и до Смедерева, Гроцке и Градишта на Дунаву. Због вардарско-
моравске струје насељавања, становништво јужног порекла знатно учествује у
саставу становништва моравске долине и свих њених вароши и варошица.
4) Струје које су прешле Саву и Дунав- настале спојем косовске и вардарске
заједно са становништвом моравске Србије (Становништво Ибра, западне
Мораве, Смедерева, Пожаревца, Хомоља и са старим становн. Тимочке области).
Почев од краја 14. Па до краја 18. В историјски споменици помињу осам главних
сеоба. Једна од најзначајнијих била је крајем 17. В са 37.000 породица
фомираних на Косову и Метохији. Ова струја повукла је и део динарске, те су
заједно постепено насељавале Банат, Бачку, Срем и један део Славоније.
*Поред ове мешовите, развијала се за време турске најезде на Балкан она већ
поменута чисто динарска струја, која није прелазила преко Србије, већ се
непосредно изливала у Славонију, Хрватску, Штајерску, Крањску, Бачку и
Барању. Нарочито су етнографски интересантни тзц. Шокци у Барањи и у Бачкој
 поред Дунава јер у њима, поред балканских досељеника вероватно има и
остатака старог панонско- словенсог становништва. Једна јака група католичких
досељеника из Херцеговине, западне Босне и Далмације, а највише око реке
Буне код Мостара, тзв. Буњевци, зауставили су се чак у северној Бачкој, око
Суботице, Баје и Сомбора.
Споменућемо само још и исељеничку струју ван граница наше земље, од 1750 до
1752. Год., када се већина породица из Баната иселила у јужну Русију, где се
формирала тзв. Нова Србија или Славо-Србија. Незнатан број ових исељеника
вратио се у источну Србију; остали су постали Руси.
Појам метанастазичке и аметанастазичке области- Оне земље где услед сеоба
долази до мешања становништва називамо метанастазичком облашћу. Као што је
поменуто, у њу спада већи део територије од Велешке Клисуре до Загреба. А
анаметанастазичким областима називају се оне чије је становништво примило мали
број досељеника, где су се дешавала особито локална, унутрашња сељакања. Такве су:
шопска област, кајкавска Хрватска, словеначке земље и јужна Македонија. У оној
великој метанастазичкој области има три земље које су примиле највише досељеника и
у којима се старинци губе, чинећи незнатан проценат данашњег становништва. То су:
моравска Србија, Далмација, Славонија са Сремом, а после њих долазе Бачка, Барања и
Банат. Најмање покретљив део нашег народа чине муслимани БиХ и Новопазарског
Санџака до планине Рогозне.
У источном делу Балканског полуострва нису довољно проучене метанастазичке
струје. Битно је напоменути да поред неколико изузетака, становништво доњедунавске
плоче и маричког слива, није било подложно миграцијама, будући да је било под
чвршим надзором и утицајем турске администрације. Још један од разлога је и тај што
северно, н левој обали Дунава, није било бугарског становништва које би могло
прихватити досељенике. Исто тако, није било простране облсти без турског
становништва и покривене шумом, као што је била Шумадија, да би привукла бугарско
становништво. Горепоменуте изузетке представљају миграције неколицине шопских
породица из Тетевена у тимочки слив, где су засновале једно предграђе у Зајечару.
Многобројна су била исељавања из буграског дела Шоплука у смдеревски округ(слив
Јасенице). У 18. В. Била је једна бугарска миграција у Ердељ. Као последица руско-
турских ратова, а Русија је окупирала Бугарску, доалзи до миграција у Банат, Румунију,
јужну Русију, Бесарабију и у Добруџу.
Епирско-арбанашке области- После доласка Словена у 6. и 7.в, Арбанаси су се повукли
у планине и на арбанашко приморје, јужно од Скадра. Под утицајем турске владавине,
примају ислам и постају одани турској држави, те будући да су до тада били изоловани,
осетивши господарску моћ, започињу миграције које су деле у више струја: 1)
Малисорску (племена мешовитог српско-албанског порекла која станују у долинама
Проклетија између Скадра и Метохије). Једна грана ове струје ишла је метохијској и
косовској котлини, а друга до долине дољег Ибра где се асимиловала са исламизираним
српским становништвом.
2) Дукађинска струја- са овом струјом Арбанаси су доспели најдаље на исток, 200км од
своје матице, све до Масурице и Лесковца. Превладали су у шарпланинским областима,
у околини Призрена, у Метохији и на Косову. Поред ове две, Цвијић спомиње и струју
Шкумбије (стижу до Скопља и Куманова), као и струју Тоска (православни Арбанаси
јужне Арбаније и Епира који одлазе у Грчку, према Пелопонезу).
Што се егејске области тиче напоменућемо само да је било грчких трговачких
миграција у приморје Средоземног са Црним Морем па и даље. Будући да
становништво ове области није било метанастазички активно, њоме се нећемо
подробније бавити.
Инверсне сеобе- Миграције које су биле за време и после турске владавине ишле су у
правцу слободних балканских држава и према јужним словенским земљама Аустро-
Угарске, дакле уопште на Север. Међутим, при крају турске владавине и нарочито у
току последњих десетина година почела је да се јавља супротна струја која иде на Југ.
У току 18. И 19. Века, расуто српско становништво северне и средње Угарске
повлачило се у јужну Бачку, Барању Срем и Банат; а они који су остали махом су
мађаризовани. После ослобођења Србије, почеле су се досељавати српске породице из
Војводине и Хрвтске у моравску Србију. Вреди даље поменути Личане којих има у
селима Посавља и Подунавља, али су продрли и дубље у унутрашњост Србије, о чему
сведочи село Хрвати код Рашке.

Узроци метанастазичких кретања

Све узроке метанастазичких кретања, по Цвијићу, делимо на: историјске, психолошке и
економске. Тешко је у појдиначном случају одредити онај последњи импулс који учини
да људи крену из земље матице. Код људи се може јавити и тзв. навика за исељавање,
тј. хук за исељевање уколико су горепоменута три узрока дуго дејствовала.
Историјски узроци: као што је поменуто, у почетку турске најезде види се опште
измицање балканског становништва из равница и котлина у планине где се осећају
заштићенијима, али и из богатих у сиромашне земље. Грци и Аромуни емигрирају у
планине егејске области, у планине на Пелопонезу и нарочито на острва у Егејском
мору. Један део бугарског становништва повукао се у Балкан и у Средњу Гору. Код
Срба је то најзапаженије, будући да се из зетског приморја пењу у пределе динарског
карста, у ЦГ и Херцеговину, земље врло оскудних средстава за живот; то се може
пратити и у моравској Србији: из равних и приступачних крајева доста се становништва
попело у више и заклоњене области (Рудник, Копаоник). Пак најмногобројније
миграције кретале су се у супротном правцу, према земљама нижим и плоднијим.
Поменућемо најзначајније историјске догађаје који су у прошлости били повод за
миграције: сеобе проуроковане турском најездом- после битке код Чрномена на
Марици 1371, Турци заузимају област српске државе јужно од Шар-планине, потом
после Косовске битке када становништво креће ка моравској Србији, Зети, Босни и
Херцеговини, а делом и преко Саве и Дунава у јужнословенске земље у Аустро-
Угарској. Након турског освајања Смедерева и моравске Србије, многобројни
исељеници крећу пут Срема, Босне, Баната, Бачке, Барање и Славоније.
Утицај Јаничара на расељавање такође је био заступљен, где су сваке четврте године
султанови изасланици обилазили балканска села и узимали петину хришћанске деце од
6 до 9 година, пажљиво бирајући ону најразвијенију. Пред само одвођење деце, многи
су родитељи у очајању бежали у планине по којима су лутали са својом децом. Као
последица овога наступала су многобројна исељавања у шуме и планинске области.
Ово узимање деце у току два и по века имало је иста дејства као да је сваке четврте
године била по једна миграција.
Такође, сеобе су проузроковали аустро-турски ратови, где су Турци, заузевши Срем и
део источне Славоније доводили Србе из Србије и Босне да им обрађују земљу. Ти су
Срби прибегавали у аустријску Славонију и Хрватску, тзв. пребези ускоци. И буне и
ратови за независност узроковали су сеобе.
Економски узроци- чија је главна карактеристика исељавање становништва из земаља
које су привредно слабе у земље које су економски снажне; констатује се,дакле, увек
знатна разлика између земље матице, која је осредњих и слабих средстава за живот, и
земље насељавања, која се редовно одликује већом плодношћу и разноврсним изворима
за људски живот. На пример, позната је велика разлика између карсних области и
планиснких крајева динарског система с једне, а Шумадије, северне Босне, Славоније,
Срема, Баната и Бачке са друге стране. Главни узрок је несразмерност између
недостатка зиратне(обрадиве, плодне) земље у црногорским областима и великог
природног прираштаја. С друге стране, и климатски услови су били чест узрок сеоба.
Нигде сушне године нису тако неродне као у кршевитим областима динарског система.
Кише не учин земљу онолико влажном као у другим крајевима јер вода брзо отече у
дубине кроз пукотине и подземне канале. Вегетација се осуши и сагори, нема ни воде,
ни паше. Карсне земље попот Црне Горе, већег дела Херцеговине, запдне Босне,
Далмације, тршћанске околине и већег дела Истре, осете неродну годину у далеко
већим размерама неко остале балканске земље. Ако наступи серија сушних година,
онда се дакле због глади мора исељавати огроман број становништва.
У економске узроци спадају још и борбе између племена услед недостатка животног
простора, кметски режим, периодске или сезонске сеобе. Врло су разноврсне сезонске
сеобе у народу познате као „печалбе“ или „аргитовање“. Познате су сезонске миграције
каменорезаца или клесача камена из Боке који су радили на немањићским
задужбинама, или познати Осаћани, који представљају сезонске зидаре из Сребренице
у Босни. Они су се буквано населили у подринским и ваљевким крајевима где их сада
има тамо више стотина, а од осталог становништва одваја их и специфилан жаргон.
Што се тиче психолошких и моралних узрока, као илустрацију ове врсте узрока сеоба
навешћу једну народну причу: наиме, орао неки стари Жупљанин из Никшићке Жупе а
снаја му донесе ручак, и гледала је са сузама док је ручао; на његово питање, одговори
му да зато плаче што је све хране што су имали, а за њу и за децу није ништа остало. На
то старац испрегне волове из плуга, оба закоље и приреди гозбу својој породиции селу,
па се са својима дигне у Србију. Понос и осетљивост су у динарској области врло важан
подстрек за исељавање. Док би многи људи других крајева трпели невољу и навикли се
на бедан живот, овај достојанствен и осетљив динарски планинац то не подноси. Не
жели да га сажаљевају они који имају више од њега, исто тако ни да му се затре лоза
услед глади. Покретљивост каткад помаже нека специјална психичка црта, нпр.
становништво ниске Херцеговине (у близини Дубровника) јако цени угодност и
богатство, и зежећи за тим, лакше се решава на сеобу. Поред поменутих, у узроке
сеоба можемо сврстати и неке друге попут: крвне освете, куге, сујеверице. Занимљиво
је да неки људи поједина места сматрају уклетима из различитих разлога и одлучују се
да их напусте.

Последице миграција
На основу претходно реченог излази да су метанастазичка кретања била разноврснија и
интезивнија међу Југословенима западних и централних области него међу Бугарима.
Српски народ, узнемирен и незадовољан, селио се скоро пет векова без прекида.
Последице миграција могу се поделити у три гупе: 1) прилагођавање новим природним
или географским приликама, 2) етничко и социјално прилагођавање,3) промене настале
услед етнобиолошких процеса. Све ове промене се на неки начин прожимају
међусобно. Ниједна се не може извршити без претходног жестоког отпора аутохтоног
становништва. Досељеници мењају чак и географску средину, често дајући нову
номенклатуру местима која населе, или рекама, планинама; другачије употребљавају
услове за живот на које нису до тада навикли. Још више етнички и социјално мењају
затечено становништво. А услед мешовитих бракова и укрштања, стварају се нове
етничке и психичке групе, које се разликују и од досељеника и од старинаца.
Прилагођавање новој географској средини- У Шумадији највећи број досељеника чине
сточари са црногорских Брда, посебно са висоравни око Дурмитора и од Пиве, затим од
Пештера и Сјенице. Они су изразито осетили промену надморске висине: са висоравни
од 1000-1500м, прешли су на ниско шумадисјко земљиште од 120-140м висине. Били су
искључиво сточари, а морали су се привићи на земљорадњу, гајење свиња,
шљиварство, и сл. Променили су храну, стан и ношњу. О тешкоћама привикавања на
нове географске услове, а самим тим и на нови режим живота, најбоље сведоче неки од
државних аката од 1847 до 1869. Године који говоре о насељавању Црногораца у
Петрово Село на Мирочу: „Неће да живе у дунавском Кључу код Кладова, траже
планинско земљиште, јер су они, веле, сточари.“ Или пак: „У лености живе и
земљорадничке радове не предузимају, отечество наше не може у њима добити
земљоделце.“ О другачијој употреби природних добара које нуди ново место за
досељеничке групације, сведоче на пример поступци запушавања малих вртача у
околини Ваљева и њиховим претварањем у језера за појење стоке и прање рубља,
будући да су новодосељени Дробњаци са карсне површи језера под Дурмитором и од
Бјелог Поља у Херцеговини навикли да живе у складу са бројним језерима која су их
окруживала па су настојали себи да створе сличан амбијент оном из матичне земље.
Равнице у Војводини заузело је углавном становништво пореклом са Косова и
Метохије и из северних крајева Србије, којима равнице нису сасвим стране.
Преношење топографских и географских имена: исељеници носе са собом имена свога
села, краја, потока, планине, некада и целог предела и по њима називају исте предмете
у новој области где су се населили. Ипак, постојала су надалеко позната и утврђена
имена појеидних локалитета која се нису дала тек тако лако изменити под налетом
досељеника, те се нова номенклатура пре свега односила на мање географске
одреднице попут: потока, мањих река или брда, делова плодног земљишта. Врло је
инетересантан случај села Клинци, које постоји у Боки, али исто тако и близу Ваљева.
Социјално и етничко прилагођавање – у ком смеру ће се извршити зависи превасходно
од тога да ли преовађује број досељеника над староседеоцима или је обратно.
Староседеоци се често, поред снажног отпора, умнгоме уподобе доаељеницима, али
ипак утичу на ново становништво на социјалном и етничком плану. Досељеници
имитирају старинце и постепено примају њихову ношњу, дијалекат (при том га
мењајући), обичаје, начин понашања и празноверице. Они имају често своје
заштитинике, неки старинац или старији досељеник који је често њихов земљак или
рођак из исте или блиске области, заузима се за досељеника,, објашњавају осталима
њихове навике и особине како би умањили јаз између староседелаца и дошљака,
поучавају придошлицу и третирају као себи равнога. Нормално је да се навике
исељеника исмевају док се не прилагоде. За илустрацију наведеног послужићемо се
примером процеса прилагођавања који се догађао у Лозници, у Јадру. После
ослобођења Јадра и Рађевине од Турака у Лозници је било доста Срба из Јадра и из
Босне. Са њима су се стапали досељеничке породице из Дробњака, од Пиве и од
Никшићске Жупе, постепено досељаване у 18. В. Али, почетком 19. В. Почну се
досељавати масе досељеника из Босанске Крајине, а касније и из Црне Горе. Тако да се
град условно подели на два краја: Крајишници и Црногора, којих је било више него
староседелаца. Између њих настаје ривалство, свађе, туче, мајке из страха нису децу
пуштале у те крајеве. Старинци су били навикли на екавски изговор, док су досељеници
остали ијекавци, са нарочитим акцентом Староцрногораца, који старинци нису могли
да поднесу и подмсевали су му се.
Различита је и способност прилагођавања појединих досељеничких група: на пример,
они из долине Вардара имали су способност брзе асимилације, али су једино задржали
неке своје психичке особине и дијалекатске црте попут апецифичног акцента. Прва
генерација није могла да се ослободи особина као што су крајња обазривост,
притворство и лукавост. Или рецимо досељеници из Велеса и Битоља, или делова
близу Олимпа који су населили ниску шумадију добили су назив Цинцари, што значи
тврдице. Иако су се већином прилагодили старинцима, остали су познати по својој
каракеристичној психичкој особини и то је условило њихов помало погрдан назив.
Опште етничке и социјалне последице миграција – резиме: Дакле, данашње
становништво метанастазичке области од Велешке Клисуре на Вардару до Загребачке
Горе, није оно и онакво какво је било у средњем веку и пре најезде Турака. Старинци су
се делимице иселили а делимице су их преплавили и асимиловали досељеници, и то
највише динарски из старе Рашке, са црногорских Брда, из Херцеговине и Босне, затим
досељеници косовско-метохијске и вардарске струје. Из метанастазичких покрета је
произишло померање дијалеката динарских и централних делова Полуострва на Север,
Североисток и Запад, и осим тога је настала борба између дијалеката, као и утицање
једних дијалеката на друге; кад се процес завршио, видело се да су дијалекти друкчије
распоређени него што су били пре турске инвазије. Нарочито је изражено
распрострањење штокавског наречја на рачун осталих.