Dragan Lukic

Dragan Lukić - Pesme i kratke price Page 1 of 28
DRAGAN LUKIĆ - PESME

SVEJEDNO - ZAŠTO - RADOZNALA PESMA - MALI GROF U TRAMVAJU
IMENJACI - SANOVNIK - ON - ŠAPUTANJE - SVAKOGA DANA - ŠTA JE OTAC - FIFI
UČITELJU - SMEHA DECI - VRTEŠKA - ŠUGE - GOSTIONICA ZA AUTOMOBILE
JOŠ JEDNO ZAŠTO - NAJTIŠA PESMA - MOJ PAS - ŠKOLA
MAMINO SRCE - KO SE BOJI MRAKA JOŠ - SITAN VEZ
DOK SE BEOGRAD SPREMA DA SANJA - ŠOFER VELIKE KUĆE
BALADA O RUMENIM VEKNAMA - USPAVANKA - POSLEDNJE PITANJE
MAMINE TAŠNE I TATINI DŽEPOVI - ŠTA JE STRAŠNO - NJIVE - VELIKI POČETAK
REDARI - PAHULJE - KAD PADAJU KIŠE - DECEMBAR - VRAPCI - KAD NAMIGUJU DECA
MOJA PESMA - PARDON - LOVAC JOCA - LEPO DETE - PRVAK - DEČJA PESMA
BEOGRAD - DEBELI - TATA I MAMA - GRADSKI PARK POD SNEGOM - SVET - ZAGRLJAJI
ODJEDNOM - DRUGO PROLEĆE - VETAR - ZIMNICA - PUTOVANJE DO RUČKA
U BIBLIOTECI - AVALA - PUŠAČI - ŠTA SVE IMA U JASTUKU - OBLAK - IVIN VOZ
DRAGAN LUKIĆ - KRATKE PRIČE

ISPOD PISAĆEG STOLA - LUTKA BEZ GLAVE - HALJINICA - KROJAČICA I MAKAZE
PRIČALICA - NEMOJ JASNA - MERENJE - JASTUK - JOCA JE LJUT - MARAMA
TROLEJBUS - JASNINA KUHINJA - LEPO PISANJE - NE BOJI SE JASNA
JASNA JE ŽEDNA - TATA I JASNA ILI DVE PESME - LILIHIP
JOCA OPRAO BETON - SAVA GA DIRNULA - VOŽNJA PO GRADU
DOBRI MAJSTOR FRIZER - JOCA VOZI TROLEJBUS - ON JE BIO TAKAV
TJA, KAKVE NEVOLJE - ČETIRI DEVOJČICE - ČETIRI MAME
DEČACI, DEVOJČICE I ODRASLI - PRIČA KOJU JE NAPRAVIO KONDUKTER
NEIZVEDENA PRIREDBA - DOBROČINSTVO - PETAO I LISICA OD ČOKOLADE
LEKARSKI PREGLED - JASNA I PROFESOR MATEMATIKE
SVEJEDNO
Legao Joca
sinoć u krevet.
Probudio se jutros
u devet.
Zevnuo dvaput
toga jutra,
pa reko: - Neka
ustaću sutra.
ZAŠTO?
Ne svlače se ptice,
u reci ribice,
u šumi lisice,
na livadi cvetići,
u kući pužići,
na grani vrapčići,
ni medvedi,
medojedi,
ni ovce u toru,
ni školjke u moru,
ni žabe u bari,
ni noćni čuvari -
zašto Joca da se svlači,
spavaćicu da oblači?
RADOZNALA PESMA
Šta to radi
http://www.bibliotekalazarevac.org/festival/arhiva/dragan_lukic/tekstovi/pesme1.htm 20.2.2014
pripijena za dno mora,

školjka plava?
- Spava.
Šta ježevi morski rade

kad ih gleda
neko dete?
- Prete.
Šta ribice male rade

kad ribari
bace mreže?
- Beže.
A kad ja sa stene skočim

šta to kaže
more plavo?
- Bravo.
MALI GROF U TRAMVAJU
Jedna je žena
u tramvaju
digla graju.
Čupkala je muf
i vikala: - Uf!
Kakav je to red
kad tu sedi ded
i još ne znam koj'
a ne sinčić moj!
A sinčić je mleo
kao žrvanj beo:
- Mama, ja bih seo.
Mama, ja bih seo.
Ustao je ded
da ne kvari red.
Sinčić reko: - Of|
i seo ko grof.
IMENJACI
Ima kod nas jedna baka

sa tri mala imenjaka.
Ona ima mačka Žuću,
pseto Žuću
i unuka Žuću.
Svakog jutra baka ove.
imenjake na rad zove.
Mačak misli:
pseto zove.
Pseto misli:
dete zove.
Unuk misli:
mačka zove...
Kad na ručak zove baka
sva tri čuju imenjaka.
Mačak kaže:
- mene zove!
Pseto kaže:
- mene zove!
Unuk kaže:
- mene zove!
Ko da su im zečji kraći
začas stignu imenjaci.
SANOVNIK
Neka se probude deca|

Tumačimo san:
Ko je sanjao zeca
trčaće ceo dan

Ko je sanjao mrava
imaće posla dosta .
Ko je sanjao reku
preći će preko mosta.
Ko je sanjao dimnjak
naći će dva dinara.
Ko je sanjao loptu
geometriju odgovara.
Ko nije imao snova

ne treba ništa da pita
i danas pesmu ovu
ne mora da pročita.
ON
Zazvoni telefon,
tata viknu: "To je on!
Prijatelj me traži!"
Mama viknu: "To je on!
To me krojac traži!"
Baba viknu: "To je on!
To me deda traži!"
I ja viknuh: "To je on!
To me drugar traži!"
Uze tata telefon,

a iz njega viknu - on:
" Izvinite me, mili moj,
pogrešan je broj!"
ŠAPUTANJE
Od kuće do škole,
od škole do kuće
uvek se ponešto
šapuće, šapuće.
Tiho, tiše,
tiho, tiše,
Tiho - ko padanje kiše.
Šapuću se pisma
i šapuću tajne,
šapuću se zakletve
velike i trajne.
Tiho, tiše,
tiho, tiše,
tiho - ko padanje kiše.
SVAKOGA DANA
Svakoga dana kad s posla dođe

moj tata meni kosu čupne,
moj tata mene šakom lupne
i kaže: - Jak si kao gvožđe.
Svakoga dana kad pere ruke

on nasapuni sestri lice,
i prska vodom kanarince,
i s našom mačkom igra žmurke.
Svakoga dana kad za sto sedne

moj tata brata za nosić dirne,
moj tata bratu na uvo svirne
i vadi neke bombone medne.
A posle ručka, svakoga dana,

kapetan tata i mi mornari
uzmemo samo najpreče stvari,
sednemo žurno na kauč stari
i isplovimo iz našeg stana.
ŠTA JE OTAC?
Molim vas, recite

otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje?
Mene otac stalno ispituje

i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde -
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika
i znam li ja da nisam više mala,
znam li ja šta je "karakter tvrđi od čelika"
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila

i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila
i kako, kako
i zašto, zašto
i smem li, i smem li,
i znam li, i znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje.
FIFI
Ovaj čas, ovaj čas

jedan pas,
na uzici od svile,
sa noktima od lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.
Jedna žena stara

sa njim razgovara:
- Fifi, gledaj pravo,

Fifi, digni rep.
Fifi, pazi drvo.
Fifi, nisi slep.
Fifi, mašnu pazi.
Fifi, lepo gazi.
Fifi, to ne njuši.
Fifi, gore uši.
Fifi, ti znaš ko si.
Fifi, ne prkosi.
Fifi, jezik niže.
Fifi, hodi bliže.
Fifi, ne skakući.
Fifi, sad ćeš kući!
Tako Fifi živi

na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila,
Tako žena stara,
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.
UČITELJU
O, učitelju,
vrati mi klikere.
Tri kamenca
od kamena
iz plamena
lavine,
s ramena mermer-planine,
trideset dana glačana
od tri majstora Bračana;

i tri staklenca
obla,
k'o tri kolenca
na prstu,
k'o tri biserna zrna,
k'o oči srna;
I tri siva olovca,
iz džepa tvoga osnovca,
od tri majstora livena,
u vodi srebrnoj mivena.
Kad tri kamenca skakuću,

kad tri staklenca šapuću,
kad tri olovca zazvone,
sve na svetu potone.
O, učitelju,
vrati mi klikere.
U svakome
po jedan dečak živi
i nisu oni krivi
što danas ne znam.
SMEHA DECI
I smeha.
smeha,
i smeha deci!
Smešan oblak nebom nek plovi,

učitelj nek priča smešne priče,
smešni neka su brci u čiče,
i nek su smešni dečji snovi.
I smeha.
smeha,
i smeha deci!
Vesela pesma neku decu budi,

i nek se veselo u krevet ode,
veselo samo - ko žubor vode,
pa će porasti veseli ljudi.
Pa zato,
smeha,
i smeha deci!
VRTEŠKA
Šalji, tata, telegram -

ja na poštu da ga dam.
Sad na pošti kod poštara

niko vrata ne otvara,
niti stoje brave, alke,
nit' ih drže kvake, šarke,
niti piše: "Guraj", "Vuci".
Nit' šta škripi nit' šta struže.

Sad na pošti kod poštara
ko vrteška sa vašara
vrata kruže.
Šalji, tata, telegram -

ja na poštu da ga dam.
Kad ga dam,
da se provozam.
ŠUGE
Automobili po gradu lete

kao da jure jedni druge,
kao da se igraju "šuge".
A onaj, parkirani kraj trotoara,
iskočio je iz igre
pa se odmara.
Igra traje danju i noću

i godinama je duga, -
ali se ne zna ko koga juri
i niko ne zna ko je "šuga".
Saobraćajci kažu: - To je dobro,

a šoferi: - To je prava sreća,
jer ako automobil automobil "ošuga"
to bi bila saobraćajna nesreća.
GOSTIONICA ZA AUTOMOBILE
Benzinske stanice su pivnice

za automobilski svet.
Tu svraća "mercedes", "ševrolet"
i "zastava",
jugoslovenske marka.
Svako popije bokal-dva

kao Šarac Kraljevića Marka.
Ove gostionice
nemaju stolove
ni stolice,
niti kelneri nose
bluze bele boje.
Automobili su sami
stolovi i stolice
koje idu
i koje stoje.
Kada kod benzinske stanice,
velike automobilske kafane,
deset automobila stane
jedan drugom iza leđa,
kad se deset automobila
poređa u jednu štraftu,
to liči na karavan slonova
koji surlama piju
benzin, ulje i naftu.
Benzinske stanice su pivnice

za automobilski svet.
Kad ožedne, svrate "mercedes" i "ševrolet".
Tu se "fića" tetura od pića.
JOŠ JEDNO ZAŠTO
Škole nisu hoteli

i po sobama učitelji
ne ređaju krevete,
pa zašto onda
u školskoj klupi
zaspi poneko dete?
Školske učionice
nisu fudbalska igrališta
na kojima učitelj
u pištaljku svira,
pa zašto se onda
u učionicama
za vreme odmora sunđer šutira?
Ex, zašto, zašto,

zar se na svako zašto
mudro odgovoriti mora?
Ovoga puta, izvinite,
ostavićemo vas bez odgovora.
NAJTIŠA PESMA
PST
PSSSSSSSSST
STAVITE NA USTA PRST
I KAŽITE:
KATANAC
LANAC,
KOM IZLETI
VRABAC,
TAJ JE
ZELENI ŽABAC.
PST
PSSSSSSSSST
PEVA SE PESMA NAJTIŠA,
MEKA KO LETNJA KIŠA
KO LEPET LEPTIROVIH KRILA
KO ŠAPAT SVILA
PST
PST
PRST
NA USNU
PEVA SE NAJTIŠA PESMA -
JEDVA ČUJNO DISANJE BEBE U SNU.
MOJ PAS
Moj pas zna šta je to kilometar.

Toliko iznosi njegova šetnja svakoga dana.
Moj pas zna šta je to vetar.
To je ono što diže prašinu oko njegovog stana.
Moj pas zna šta je to stolica.
To je ono što liči na njega, ali ne laje.
Moj pas zna polica šta je.
To je ono na šta se mačak popne kad se on propne.
ŠKOLA
Škole su velike mirne ovce

koje okače veliko zvonce
pa zvone, zvone i decu gone
u žute male avione.
Škole su velike i dobre mame,
stotinu dece neguju same,
napamet znaju svu svoju decu,
i bajke pričaju o mesecu.
Škole su veliki čudni dvorci
koje osvoje hrabri osnovci
svakog septembra puščanom paljbom
i olovkama - dugačkom sabljom.
Svakog septembra
kad jesen stupi
po dva su borca
u školskoj klupi.
MAMINO SRCE
U srcu moje mame

i moje srce kuca.
Kad njeno kucne - tak,
moje se čuje - tik.
Njeno je oko toplo
k'o oko žutog sunca
i u tom toplom oku
stanuje i moj lik.
KO SE BOJI MRAKA JOŠ?

Č. Čupiću
Ja sam noćas mrak čuvao,

dok ga nisam oduvao
jutros s praga.
(A to znači -
od mraka sam jači).
Ja sam svetlost noćas bio,
nad mrakom sam stalno bdio
sve do jutra.
(A to znači -
Jurio sam strašne snove
što kroz crni mrak zaplove
sve do zore.
(A to znači -
Hrabrost mi je takva dana,
zato spavam preko dana.
SITAN VEZ
Četiri člana posade

umire od dosade.
A šta radi peti?
Pet članova posade

umire od dosade.
A šta radi šesti?
Šest članova posade

umire od dosade.
A šta radi sedmi?
Sedam članova posade

umire od dosade.
A šta radi osmi?
Osam članova posade

umire od dosade.
A šta radi deveti?
Devet članova posade

umire od dosade.
A šta radi deseti?
Deset članova posade

umire od dosade.
A šta radi kapetan?

kapetan je dosadan.
DOK SE BEOGRAD SPREMA DA SANJA
Na belim grudima visokih kuća

što u stavu mirno izbacuju prsa
dok se Beograd sprema da sanja,
svetlucaju žuti prozori
kao da general na konju drmusa
stotinu zlatnih odlikovanja.
Tada ulica Terazije pođe u šetnju

obučena kao velike dame
sa ogrlicom od srebrnog neona
i tiho da ne načini u gradu pometnju
zakači plavi broš Hromsove reklame
i obuje cipele sa potpeticom od betona.
A sa njom prošeta još poneka ulica

sa đinđuvama od plavog stakla
i prstenjem što zlato lije.
I Slavija se bliže primakla
pod svojim šeširom od čeličnih žica
da vidi nov pojas vitke Albanije.
ŠOFER VELIKE KUĆE
Moj tata vozi tramvaj

što putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj
po šinama koje okovane leže
i, ponekad, trolejbus – veliki crveni pauk
koji je između bandera ispleo
čelične mreže.
Moja mama ne vozi ulicama

ni drumovima,
njena su kola bez toškova.
Moja mama vozi lift
kroz tunel između spratova.
Čas putuje glavom – gore,

čas nogama ide – dole.
Gore? Dole!
Dole! Gore?
vodi mama
razgovore.
Na sprat prvi,
pa na treći,
pa na peti,
onda opet
dole sleti,
pa poleti
kao ptica
do poslednjih
stepenica
ispod krova,
pa iznova.
Pa iznova:
- Gore? Dole!
- Dole! Gore? –
vodi mama razgovore.
Čas je mama iznad glava,

čas je mama ispod nogu,
čas lift pita:
- Možeš?
Čas lift kaže:
- Mogu!
Možeš?
Mogu.
Možeš?
Mogu.
I publiku
tako mnogu
mama prima
i deli je
spratovima.
BALADA O RUMENIM VEKNAMA
U zimska jutra, na našem satu

kad sedam puta nakovanj zvekne,
pošalje mama mene i tatu
po dve velike rumene vekne.
A kad rumenke zagreju šake

i miris hleba topli šal svije,
ko vreli kesten korica prsne
i nosić vekne u dlan se skrije.
Svaka je vekna pečeno prase

pa putem grickam nosiće meke,
njuškice tople što slatko krase
obraze sjajne rumene vekne.
Kad se vratimo s injem u kosi,

u kući strogo zapita mama:
- Ko to u džepu miševe nosi
što vekne grizu po ulicama?
USPAVANKA
Kad spava dečak moj,

spavaju mu i noge,
u nogama hod,
u hodu put,
na putu ptica.
Kad se probudi dečak moj,

poskoče mu noge,
u nogama hod,
u hodu put,
na putu ptica.
Neka uzme pticu i neka se igra.
POSLEDNJE PITANJE
Šta ćemo raditi s torbama

na kraju školske godine?
Bacićemo ih svi uvis.
Pa onda?
Onda još jednom.
Pa onda?
Onda još jednom.
I onda?
Onda ćemo ih uhvatiti u ruke

i zaboraviti sve đačke muke.
MAMINE TAŠNE I TATINI DŽEPOVI
Mamine tašne i tatini džepovi

najmoćnije su stvari za decu.
Ti poželiš - tata, stavi ruku u džep -
i već grickaš rumenu perecu.
Ti poželiš - mama, otvori tašnu -
i već čupkaš rep plišanom zecu.
Mamine tašne su mali frizerski saloni za dame,
tatini džepovi puni novina liče na biroe za reklame
mamine tašne su albumi tatinih i dečjih slika,
u tatinim džepovima zvecka novac kao da svira džez-muzika,
mamine tašne su pune mirisa ružinog cveta,
tatini džepovi su mali kiosci cigareta.
Mamine tašne i tatini džepovi

to su mali, sasvim mali sefovi,
i male, sasvim male kase,
iz kojih tata i mama presipaju novac
u tvoje plavo gipsano prase.
ŠTA JE STRAŠNO
Strašno je kad neko plače

a niko ga ne pita
- zašto plače.
NJIVE
Školske su table zelene njive,

raznoga cveća i ploda pune,
tu rastu slova, crteži žive
i sunđer zaliva male račune.
U jesen učitelj njive seje,

a onda đaci iz žutih klupa
neguju žito dok zima veje,
u toplom junu svi žanju skupa.
Duboke brazde zaore kreda,

zapara šestar, prašinu digne,
poleti pesma i muci ne da
na ove đačke njive da stigne.
A oblak sunđer kišu nosi,

natapa njive i navodnjava,
hrani, čisti, rastinje rosi
na đačkoj tabli zelenoj ko trava.
VELIKI POČETAK
Zdravo, vojsko oštrih olovaka,

zadravo, kolono đaka
u septembarskom maršu.
Leva, desna,
desna, leva,
čujem korak
kako peva.
Pozdraviće vas svi ko prave vojnike,

i mame i tate i bake i čike,
ko prave regrute što ozbiljni ćute.
Učitelji – generali
i čike desetari
sve divizije đaka
i sve đačke trupe
smestiće lepo u školske klupe.
Zdravo, vojsko oštrih olovaka,

zdravo, kolono đaka
u septembarskom maršu,
ja znam da školska godina ne traje
ni subotu ni petak,
već mnogo više,
zato viknimo –
URA ZA VELIKI POČETAK!
REDARI
Da li je sve u redu u vašem stanu,

moji redari?
Imate li kredu dobro zarezanu,
moji redari?
Da li je tabla jutros umivena,
moji redari?
Da li je četa đaka postrojena,
moji redari?
Da li je sunđer već pijan od vode
i da li sanja mora kojim brode,
ribe i lađe i veliki čamci
krivi kao kriške, žuti ko opanci?
PAHULJE
Kad letimo po gradu,

pahuljice smo male,
devojčicama u kosi
mi smo srebrne šnale.

mi smo zvezdice male,
dečake sa zvezdicama
pretvaramo u generale.

labudova smo pera,
al' smo i cvetić zime
sa tatinog revera.
Balet lepo da igra

svaka pahulja ume,
a na grudima mame
svaka je broš od srme.
KAD PADAJU KIŠE
U našem gradu kad kiša pada

i kada mirno dremaju bake,
pojure reke niz trotoare,
zašume reke uz ivičnjake.
S krovova liju vodopadi

i vodu nose ulice strme
i male tihe slapove gradi
grbavo kamenje iz kaldrme.
Tada nestaju stranice lake

novina starih. Odnose vode:
tatine članke, priče za bake
i moje mame stranicu mode.
Jer, od njih deca brodove prave,

šalju, ne čekajući da im se vrate,
pa zato vode mirno ponesu
dečije lađe papirnate.
DECEMBAR
U decembra krojača
igla i konac belji
od brade Mraza stara.
Po zemlji igla korača,
haljinu veze po želji
srebrnog januara.
Zvezdu do zvezde šije,

bele provlači konce
i nagu zemlju krije
srmena žica do žice,
samo ponekad bocne
iglica nekom lice.
VRAPCI
Danas
vrapci
ne sleću na žice
razapete između kuća
i na krovove crvene,
danas
vrapci
u trenutku
velikih tehničkih dostignuća
obožavaju
televizijske antene.
KAD NAMIGUJU DECA
Kad deca pogledaju visoko, visoko

i kad im upadne trun u oko,
tada deca ništa ne vide
i ništa ne čuju,
samo, samo,
namiguju.
A dokle?
Dok u oko ne dune mama

i ne podigne maramicom trepavice,
sve dok trun ne isplovi sa suzama
i ne ode potočićem niz lice.
Dotle.
MOJA PESMA
Nemam pticu, ali imam pesmu,

reči su joj ko perje šarene.
Nemam psa, ali imam pesmu
koja stalno trčkara uz mene.
Jastuku ja uveče šapućem,

samo tiho da je krevet čuje,
pesmica me ko psetance greje
i ko dobra ptica uspavljuje.
PARDON
Sreo slon
u šetnji
stonogu
i zgazi joj
trideset
i treću
nogu.
Učtivo surlu
podigo slon
i reko:
- Pardon!
LOVAC JOCA
Bam!
Bam!
Bam!
Ubih lava sam!
Tak!
Tak!
Tak!
Ubih tigra čak!
Tras!
Tras!
Tras!
Nesta morski pas!
Škljoca!
Škljoca!
Škljoca!
Ja sam lovac Joca!
LEPO DETE
U lepoga deteta
sve je lepo:
mamine oči,
tatina kosa,
mamino čelo,
tatina brada,
mamine ruke,
tatine noge,
mamino srce,
tatina pamet,
mamin mir,
tatina hitrina,
mamin stas,
tatina snaga...
PRVAK
Sav je stao
u plavu futrolu,
na leđima
nosi celu školu.
DEČJA PESMA
Kad porastem biću, biću!

Sve je moje, sve je moje!
Širom srce otvoriću
za sve stvari što postoje.
BEOGRAD
Tarabe od vode,
temelji mu brda,
krov mu nebo bode,
a ulice svuda.
Vojnik bio često,

radnik uvek osto,
slobode je presto,
sve rešava prosto:
Svoje goste gosti,

domaćinstvo čuva,
zna da se premosti,
s praga zlo oduva.
Deca su mu cveće,
ljudi su mu snaga,
svet ka njemu kreće
suncem preko praga.
DEBELI
Kada fudbal igra, kažu:

- Budi sudija, debeli.
Kada se vrti čigra, kažu:
- Nije za tebe, debeli.
Kad hoće da preskaču, kažu:
- Preskakaćemo te, debeli.
Kad su jako veseli, kažu:
- Zaigraj, debeli.
O, zapevaj, debeli, tužnu pesmu:
"Zašto svi ljudi

nemaju dušu meku
ko šampite bele
i reči slatke
kao baklave."
Kada uđem u tramvaj, kažu:

- Dva mesta za debelog!
Ako me ne zovu "Debeli" – kažu:
- Detence-burence.
O, tužnu pesmu peva debeli o
kolačima maminim,
kiflama tatinim,
krofnama babinim.
TATA I MAMA
Tata i mama su ljubav

i veliko drugarstvo
i zato idu podruku.
Tata i mama su
visoki jablan i nežna jela.
Tata i mama su
četiri ruke jednog srca.
Kad se tata i mama u svetu izgube,
odmah se traže.
Tata i mama su
dve dečije straže.
GRADSKI PARK POD SNEGOM
Na park gradski
vejavica pala.
Blesnu carski
vrti od kristala.
Čovek smamljen
lepotom i strahom
da taj kristal
ne okruni dahom,
ne hte hitro
tad u park da kroči,
da se dive
pošle same oči.
SVET
Sve što deca rastu više,

smanjuju se mame, tate.
Luster, što se tiho njiše,
odjedanput svi dohvate.
Neka, neka,
stao čovek do čoveka.
ZAGRLJAJI
Grlila sam pajace

i grlila mede,
grlila sam mace
i lutkice blede.
Grlila sam mamu, tatu,
Pinokija nosa dugog,
zagrljaj sam dala bratu,
a sada bih nekog drugog.
Otvorene ruke ćute,

zagrljaje nove slute.
ODJEDNOM
U kući, odjednom,
patuljasto sve je:
sto i stolice,
krevet, peć što greje,
a ja kao tata
viši sam od mame,
mogao bih kuću
da stavim na rame.
DRUGO PROLEĆE
Kad lišće zeleno

oko nas procveta
žuto kao seno,
tu je i kraj leta.
To proleće drugo,
jesen mu je ime,
ima zlatno cveće
što traje do zime.
VETAR
Da biste videli vetar

potrebno je jedno stablo,
uredno očešljana kosa,
šešir na glavi,
papir na zemlji,
zastavica u ruci,
zavesa u otvorenom prozoru.
(Kad se stablo zanjiše,

kad se kosa raščešlja,
kad se šešir podigne sa glave,
kad zastavica u ruci zavijori,
kad zavesa zaleprša u otvorenom prozoru,
videli ste vetar.)
ZIMNICA
Ja sam car,
car Ajvar,
ti carica
Papričica,
a naš sin
Ajvarin.
Na svakom smo piru
i mi u tanjiru.
PUTOVANJE DO RUČKA
Pre podne je uzbrdica.

Kazaljke se uvis penju
kao Sunce-sijalica
što uživa u kruženju.
Putovati danom vredi,

noge su nam dobra vuča.
Na vrh dana podne sedi,
kašikama zlatnim ruča.
Od kreveta pa do stola
na kome se ručak dimi
putujemo dana pola
dok nas, gladne, sto ne primi.
Od buđenja pa do ručka
stanice su uz put mnoge,
ko putuje ko voz pućka,
točkovi mu budu noge.
Stanice se uz put množe:

Kupatilo, Kujna, Škola.
Užinom se malom lože
ta dvonoga naša kola.
U BIBLIOTECI
Knjiga priča tiho

i gleda u oči,
a ti se zadiho,
znoj sa čela toči.
Podvig ti na umu,
a strah ti u glavi,
ti bi u prašumu,
a tigar u travi.
Probudi se, preni,

strah mnogo ne vredi,
stranicu okreni
i tigra pobedi.
AVALA
Jeste li čuli za Avalu,

za našu planinu plavu?
Svakoga dana digne
sto automobila na glavu.
PUŠAČI
Nema većih pušača

od Dunava i Save,
za jedan dan popuše
jednu Drinu, jednu Dravu
i tri Morave.
ŠTA SVE IMA U JASTUKU
Šta sve ima u jastuku,

u jastuku na krevetu
kad se spava mom detetu?
Šta sve ima u jastuku?
Ne guraj u njega ruku,

već prisloni uvo svoje
i čuj kako snove kroje
bela pera od gusaka
u sobici punoj mraka.
U jastuku na krevetu
uspavanke mom detetu
peva mali hor gusaka
i još hor od sto lutaka,
i još hor od sto vojnika,
i još mnogo dobrih čika
priče priča u jastuku
u kom zvona tiho tuku.
U jastuku more ima

i brod jedan koji plovi,
u jastuku lovac živi
koji dečji umor lovi,
u jastuku frula svira,

svako može da je čuje,
sa njim može da putuje
svako dete,
u jastuku ptica ima,
na njoj deca kroz noć lete.
Šta sve ima u jastuku,

u jastuku na krevetu
kad se spava mom detetu?
Lezi, igro, sa detetom

pa ćeš čuti nad krevetom
pesmu tihu, frulu tanku.
U jastuku ptica peva
o tom kako dete zeva
kad joj čuje uspavanku.
OBLAK
Jedan oblak vrlo smeo

na najvišu kuću seo
usred našeg grada
tako iznenada.
Još mu smešno što je seo –

od smeha je hteo
pući
što sedi
na kući.
Jedan oblak vrlo smeo

na najvišu kuću seo
usred našeg grada
tako iznenada
da je neko
jedva reko:
- Bež'te, nebo pada!
IVIN VOZ
Iz kuće je izleteo
na ulicu Iva,
sav zadihan, zahuktao,
ko lokomotiva.
Videli ga drugovi
pa za njim i oni,
potrčali, zahuktali,
ko pravi vagoni.
Sad ulicom tako juri

ta čudna kolona.
To voz Ivin putuje
sa sedam vagona.
KRATKE PRIČE
ISPOD PISAĆEG STOLA
Koja to ptica ne živi ni na grani, ni na krovu, ni na dimnjaku, ni u vazduhu, ni u kavezu - nego

ispod mog pisaćeg stola? Koja to riba ne živi ni u reci, ni u jezeru, ni u moru, ni u akvarijumu -
već ispod mog pisaćeg stola? Koja to zverčica ne živi ni u šumici, ni u šumi, ni u rupi, ni u pečini -
nego ispod mog pisaćeg stola? Ispod mog pisaćeg stola je mala Jasna, koja se igra mojim
papučama i koja, kad hoće nešto da mi kaže, cima nogavice mojih pantalona.
LUTKA BEZ GLAVE
Pred kućom, na ulici, sedi devojčica i drži lutku bez glave. Dok ljudi prolaze, ona razgovara sa
lutkom. Jedan čika zastade pa joj reče:
- Kako možeš da razgovaraš sa lutkom koja nije živa?
- Ona je živa - brzo odgovori devojčica.
- Kako je živa kad nema glavu?
- Ima glavu - odvrati devojčica.

- Nema glavu - reče čika ljutito.
- Ima...
- Nema...
- Ali vi, čiko, ne umete da se igrate!
HALJINICA
Nekoliko dana Jasna je neverovatno volela mamicu. Nije se mogla odvojiti od nje. Dok je mamica
spremala po kući, Jasna joj se stalno vrtela pred nogama. Mama se na kraju naljutila i
zamahnula rukom na Jasnu. Nije je udarila - tek toliko da se dotakne haljinice. Ali Jasna je
zavrištala i počela neutešno da plače. Mama je iznenađeno pogledala:
- Zašto plačeš, pa tek sam se haljinice dotakla?
- Svejedno, misliš da haljinicu ne boli - odgovorila je uvređena Jasna.
KROJAČICA I MAKAZE
Ostala je Jasna sama kod kuće. U fioci stola našla je makaze i odmah rekla: - Igraću se
krojačice. Prvo je Jasna sekla hartiju, zatim jedno parče krpe, a onda je počela da secka svoju
haljinicu.
- Mamice, neću više da se igram krojačice.
- Nećeš više da se igraš krojačice? A zašto?
- Zato što su makaze nevaljale. Ja sam se njima lepo igrala krojačice, a onda su se one
posvađale sa mnom, skočile na moju haljinicu i štric, štric... isekle je.
PRIČALICA
Jasna je bila velika pričalica. Pričala je uvek. I kad treba i kad ne treba. Jednom je Jasnu zaboleo
zub. Plakala je i vikala toliko da su svi susedi znali da Jasnu boli zub. Sva uplakana prišla je ocu i
zatražila pomoć. Otac joj je rekao:
- Ne otvaraj često usta jer hladan vazduh ulazi u zub, pa onda nastaju bolovi.
Jasna je zatvorila usta i zaćutala. Bolovi su prestali. Tako sada Jasna više nije pričalica. Govori
samo kad je potrebno. Usta su joj često zatvorena - boji se da je ne zaboli zub.
NEMOJ, JASNA
Ide mama ulicom i govori Jasni:

- Nemoj, Jasna, da gledaš levo.
- Nemoj, Jasna, da gledaš desno.
- Nemoj, Jasna, da gledaš gore.
- Nemoj, Jasna, da gledaš dole.
Ide Jasna ulicom i žmuri. Kad odjednom - bup!
Jasna se spotakla i pala.
Stoji mama na ulici i govori Jasni:
- Zašto si, Jasna, pala?
Sedi Jasna na ulici i govori mami:
- Zato što nisam gledala ni levo, ni desno, ni gore, ni dole.
MERENJE
Na uglu ulice u kojoj su složene višespratnice kao velike kutije stoji mala vaga za merenje
prolaznika. Iz kuće je istrčala Jasna i rekla čiki koji je dremuckao pored vage na kojoj je pisalo:
TAČNE MERE KOD ČIKA-PERE

MERENJE PET DINARA
- Čiko, da li možete da me izmerite za tri dinara?

- Mogu, devojčice, mogu. Jasna je spustila čiki na dlan tri dinara i počela da se izuva.
Čika je upitao:
- Zašto se izuvaš, ja mogu da te izmerim i sa cipelama?
- Znam, čiko, ali moram da se izujem.
- Zašto, pa tvoje cipele nisu teške?
- Zato da vam ne isprljam vagu.
JASTUK
Bio je mesec jul pa je tata s Jasnom otišao na savsku plažu. Okupala se Jasna i okupao se tata.
Sad su oboje hteli da se sunčaju Tata je legao na pesak i kao stariji zamolio Jasnu da mu bude
jastuk.
Jasna se podvukla pod tatinu glavu i tako postala najlepši tatin jastuk.
Ali, i ova priča ima jedno ali.
Kad je prošlo pet minuta, Jasna je počela da se vrti tako da je tatu, koji je tek zaspao - probudila.
Tata je otvorio oči i rekao Jasni:
- Jasna, nemoj da se vrtiš. Ti si jastuk, a jastuci se ne vrte. Inače, ko bi ih stavljao pod glavu?
JOCA JE LJUT
Noćas je Joca sanjao da su ga jurila mačke. Strašno se uplašio. Zato je jutros rekao:
- Joca je ljut. Danas će pobiti sve mačke.
Uzeo je svoj drveni pištolj i pucao:
- Bum, crna mačko.
- Bum, bela mačko.
- Bum, crna mačko.
- Bum, bela mačko.
MARAMA
Joca je jutros postao kauboj. On ima crvenu maramu vezanu preko usta. Ozbiljan je. Namrštio
se. Možda će nekog presresti. Možda će izvršiti neki davno pripremljen napad? Možda će
zaustaviti poštanska kola? Danas Joca izgleda strašan.
Ali... šta je to? Joca plače. Hvata se za lice rukama. Više nije strašan, već uplašen. O, pa to
Jovicu boli zub. A mama, mama mu je vezala toplu maramu preko usta.
TROLEJBUS
Kad Joca vozi trolejbus, sedne na stolicu i onda prvo kaže:

- Kvrc, kvrc.
(To znači da je Joca ključem upalio motor trolejbusa.)
- Ššššššššššššššššššššš...
(To znači da šušti trola; jer trolejbus već putuje.)
Šuštanje Joca često prekida:
- Pšššt. Pšššt.
(To ne znamo šta znači. Da pitamo Jocu.)
- Joco, šta znači ono: pšššt... pšššt?
- To ja otvaram vrata da jedni putnici izađu, a da drugi uđu.
JASNINA KUHINJA
Svi već znaju da se Jasna najradije igra ispod tatinog pisaćeg stola. Ali niko još ne zna kako je
tata jednom bio strašno ljut na Jasnu, i to zbog pisaćeg stola.
Kada je jednoga dana tata ušao u kuću. Jasna ga je odmah obasula novostima koje je pokupila
ispod pisaćeg stola.
- Tata, ti si gladan, a ja sam ti skuvala ručak. Pođi sa mnom u kuhinju.
Tata je shvatio ozbiljno i pošao u kuhinju, ali je Jasna povikala:
- Ne tamo, tata. Ovde je kuhinja.
- Gde je tvoja kuhinja?
Ovde, ispod pisaćeg stola je moja kuhinja - odgovorila je Jasna što je lepše mogla i pokazala
mali štednjak, mali sto, lončiće i šerpice, koje su virile ispod tatinog pisaćeg stola.
Tada se tata naljutio, naljutio se strašno, strašno, i počeo da se svađa:
- Zar se od moga pisaćeg stola pravi kuhinja? Zar moj pisaći sto da bude kuhinja? Da si ga bar
pretvorila u spavaću sobu ili biblioteku, ili sobu za rad... Pisaći sto i kuhinja - to ne ide. Što nisi
uzela stolicu i za nju kazala da je kuhinja, ili što nisi orman proglasila kuhinjom?
Tata se ljutio i ljutio, a onda je rekao:
- Napisaću priču o tvome ukusu.
I tata je seo za pisaći sto i počeo da da piše priču.
Ali nešto se desilo, i priča nije mogla da se dovrši. Jer, kad god tata piše priče, Jasna se podvuče
pod pisaći sto i kao mačkica se sklupča na tatine noge. Tati je to prijatno i on onda piše najlepše
priče. Ali ovoga puta Jasna je uvređeno sedela u drugom kraju sobe, mačkice ispod pisaćeg
stola nije bilo i tata je pisao, brisao i cepao hartiju i nikako nije mogao da napiše tu priču.
LEPO PISANJE
A za ovo što se desilo Jasni i što ću vam sad ispričati nije bila kriva samo Jasna. Kriva je bila
njena - leva ruka. Ali šta možeš svojoj ruci? Ne možeš se s njom ni posvađati, ni istući je, jer to je
ipak - tvoja ruka. Ne možeš joj se čak ni isplaziti - to bi bilo kao da si se sam sebi isplazio. Ništa
joj ne možeš prosto zato što je to tvoja ruka.
A evo šta se Jasni desilo.
Učiteljica je rekla da u školi mora da se piše desnom rukom. Ali Jasna - levom. Naravno to se
nije moglo. Sva deca pišu desnom rukom, sva deca pišu s jedne strane na drugu, a Jasna piše
levom rukom, Jasna piše s druge strane na jednu.
Onda je učiteljica rekla: - Moraš desnom!
To je bilo strašno teško. Jer Jasnina desna ruka nije umela čak ni da drži olovku a pogotovo nije
umela da piše. Ali Jasna je tako uradila. Jasna na kraju uvek posluša dobre savete.
I tako, eto, donela je svoj zadatak "lepo pisanje" da učiteljica pogleda. A ona:
- A šta je ovo, Jasna?
- Pa, moj zadatak.
- Ovo? Ovo je nešto ružno, ovo nije zadatak.
- Znate, - počela je Jasna iskreno da objašnjava - to je... to je takav moj rukopis.
- Ali molim te, ovo nije rukopis. Pogledaj!
- Izvinite, ali jeste. To je moj rukopis - rekla je Jasna tvrdoglavo. Bilo joj je krivo što učiteljica ne
priznaje njen rukopis.

- Ovo može da bude samo medvedopis - reče na kraju učiteljica vrlo ubeđeno, a Jasna uzvrati
isto tako ubeđeno:
- Ne, nije medvedopis.
- Ali pogledaj opet, ovde svako slovo ima po nekoliko krakova. Tako nismo učili, pa nikako ne
može da bude tvoj rukopis. A ako nije tvoj rukopis i nije medvedopis, onda je stonogopis.
- Nije.
- Onda je svrakopis.
- Nije.
- Ma kako nije?
- Tako. Nije ga pisao medved, nije ga pisala stonoga pa nije stonogopis, i nije ga pisala svraka
pa nije svrakopis. Pisala sa ga ja i onda je - onda je JASNOPIS.
NE BOJI SE JASNA
Stoji Jasna pokraj česme i pere ruke. Pere pet minuta, pere deset minuta, pere petnaest minuta.
Onda se čuje mamin glas:
- Jasna, ne igraj se vodom.
Jasna ćuti i pere ruke.
- Jasna, ne igraj se vodom.
Jasna ćuti i pere ruke.
- Jasna, izdevetaću te!
U tom trenutku tata je osetio da je rat između mame i Jasne neizbežan, zato je zabrinuto
pogledao u Jasnu.
Jasna se tati najpre osmehnula, a onda mu šapnula:
- Ne boj se, ne može me izdevetati, nema devet ruku.
JASNA JE ŽEDNA
Idu ulicom mama i tata i vode Jasnu. Jasna je bila žedna pa je rekla mami:
- Mama, hoću da pijem vode.
Mama joj je odgovorila:
- Ovo je ulica, ovde nema vode. Čekaj dok dođemo kući.
Jasna se začudila: kako nema vode?
Sad je tata odgovorio:
- Ovo je ulica, ovde nema česme pa nema ni vode.
- A kad peru ulice, kako onda ima vode? - upita opet Jasna.
Tati je trebalo da izbroji do pet dok je smislio šta na to da joj kaže.
- Vidiš kako bicikl juri ulicom i ne traži da pije vode.
Jasna se onda zamislila. Mislila je kako nekada i odrasli mogu da budu smešni.
I tata se zasmislio. Mislio je kako ponekad i mala deca mogu da budu pametna.
LILIHIP
Kad je Biljanina i Jasnina mama na poslu, onda tetka Dana dođe i čuva Jasnu i Biljanu. Jednom
je ona donela dva lilihipa i rekla Jasni:
- Jasna, hoćeš li dva lilihipa?
- Hoću - obradovala se Jasna.
- Eto, Jasna, daću ti dva lilihipa. Ali i ti meni nešto da daš.
Jasna se toliko obradovala lilihipu da je tetka Dani obećala sve što zaželi.
- Dobro, daj mi onda mamu, a ja ću tebi dva lilihipa.
Jasna je želela lilihip pa zato opet reče:
- Uzmi je - i brzo zgrabi dva lilihipa.
Kad je mama došla s posla, tetka Dana joj je rekla:
- Vi ste prodati. Ja sam vas kupila od Jasne i sad hajdete meni u stan.
Kad je to Jasna čula, uplašila se i vrisnula:
- Mama, mamice moja, ja ću da te vratim. Brzo mi daj novac da kupim još dva lilihipa.
TATA I JASNA ILI DVE PESME
Tata i Jasna mnogo vole mamu. Tata i Jasna se utrkuju da joj pokažu svoju ljubav. Tako su
počeli i da pišu mami pesme. Prvo je Jasna napisala mamici pesmu:
Ja sam mami desna ruka,

ja sam mami srce, sve,
ja sam mami ona snaga
koja radost donese
Onda je tata uzeo Jasninu pesmu i čitao, čitao, mislio, mislio, pa je i on napisao pesmu mami:
Ja sam mami desna ruka,

ja sam mami srce, sve.
Jasna joj je - trista muka
i nevolje dve.
Posle ovoga u kuči je nastala svađa.
Tata je tvrdio da je njegova pesma istinitija, a Jasna je tvrdila da je njena pesma lepša.
JOCA OPRAO BETON
Jutros je mama rekla Jovici da opere beton ispred kuće. Jovica nije imao vremena - otišao je da
igra fudbal. Kada se u podne vratio s igrališta, mama mu je dala kantu da donese vode.
Jovica je otišao na česmu, napunio kantu i kada je došao na beton pred kućom, okliznuo se, pao
i prosuo vodu. Mama čuje tresak i istrči iz kuće.
- Joco, šta radiš?
Jovica joj brzo reče:
- Ništa, mama, oprao sam ti beton.
SAVA GA DIRNULA
Dovela mama Jovicu na Savu da se kupa. Jovica je praskao.

- Neću da se kupam, neću da se kupam...
Mama je rekla:
- Dobro, onda ja sama idem da se kupam, a ti ostani na obali.
Jovica tada sedne na pesak pored reke i stane je čikati:
- Čik me dirni, Savo! Čik me dirni, Savo!
Reka ga nije dirala.Onda Jovica priđe bliže vodi:
- Čik me dirni, Savo...
A tada naiđe veliki brod. Bio je lep. Baš onakav kakav je Jovica crtao, samo pravi i veliki brod.
Jovica se još više približi vodi, a jedan talas iskoči i okupa ga.
VOŽNJA PO GRADU
Danas Joca nema novaca za bioskop, fudbal ga ne zanima, pa šeta po gradu i gleda vozila. To
ga ništa ne staje, a njega interesuje bicikl, auto, kamion i trolejbus. Prelazi Joca ulicu, gleda u
zemlju i nađe - zavrtanj.
- Aha, nekome je ispao - reče Joca i sede na trotoar blizu prelaza.
Sedi Joca na ivici trotoara, čeka da se vlasnik vrati i razgovara sa zavrtnjem:
- Možda si ti spao sa točka nekog bicikliste, a? Ne brini se, biciklista će se vratiti, tebe uzeti... a
mene... a mene će sigurno malo provozati po gradu... jer... jer ja sam te našao.
Joci se učini da je zavrtanj kazao: "Nisam ja spao sa bicikla", pa Joca prodži da govori:
- Možda si ti spao sa točka nekog automobila, nekog "kadilaka", ili ti je vlasnik neki taksi-šofer?
A? O, ne brini se. Šofer će se vratiti, tebe uzeti... a mene... a mene će sigurno malo provozati po
gradu, jer... jer... ja sam te našao.
Opet se Joci učini da zavrtanj reče: "Nisam ja zavrtanj sa točka taksi-šofera", pa Joca produži da
govori:
- Možda si ti spao sa točka nekog velikog "džemsa", sa kamiona? A? Ne brini se. Vlasnik će se
vratiti, tebe uzeti, a mene... mene će sigurno malo provozati po gradu, jer... jer ja sam te našao.
Opet se Joci učini da zavrtanj reče: "Nisam ja sa "džemsa", pa Joca nastavi da govori:
- Kako se ranije nisam setio! Ti si sigurno pao sa trole onog trolejbusa što je ispred mene
pretrčao na prelazu. Ne brini se, ne brini se, prijatelju! Vratiće se šofer, tebe uzeti... a mene... a
mene će sigurno malo provozati po gradu... jer... jer ja sam te našao.
I taman kad se Joci učinilo da je zavrtanj rekao: "Ne...", neko stvarno progovori iza njegovih leđa:
- Druže, da nisi našao jedan zavrtanj? Znaš, spao je sa moga trotineta...
Joca se ipak malo provozao po gradu - trotinetom.
DOBRI MAJSTOR FRIZER
Joca nikako nije hteo da se šiša. Prošloga leta jedan frizer mu je ogrebao uvo, i Joca sada stalno
misli da će mu svaki frizer odseći i levo i desno uvo. Ali od tada je Joci porasla duga kosa i tata
hoće da se Joca podšiša. Uzeo tata Jocu za ruku i pošao od frizera do frizera, a Joca nijednome
nije dozvolio da ga podšiša. Plakao je, mlatarao glavom i bežao sa stolice. I onda je tata uveo
Jocu u radnju dobrog majstora frizera.
Dobri frizer je molio Jocu da mu dozvoli da ga podšiša. Pokušavao je da ga ubedi kako je to
korisno i kako on ne skuplja dečije uši. Joca nije hteo da popusti. Tada je dobri majstor frizer
otišao iza paravana da promisli, a kad se vratio, predložio je Joci da se igraju frizera.
Rekao je:
- Hajde, Joco, ti budi frizer, pa mene šišaj.
Joci se to učinilo vrlo zanimljivo pa kad je pravi dobri frizer seo na stolicu, Joca dohvati makaze i
poče seći retku crnu kosu. A onda je frizer rekao:
- Joco, ali sad je red da ja malo budem frizer.
Joci se igra dopala pa je i on seo na stolicu za šišanje.
I tako je malo Joca šišao frizera, malo frizer Jocu, dok Joca nije bio potpuno i lepo podšišan, baš
onako kako je želeo njegov otac.
A kad je tata izveo Jocu iz radnje, dobri frizer je skinuo s glave nevešto ošišanu vlasulju.
JOCA VOZI TROLEJBUS
Kod kuće Joca često vozi trolejbus. On prvo javi mami:

- Mama, ja ću sada da vozim trolejbus i da znaš da više nisam kod kuće.
Onda Joca pođe ukrug oko stola. Mama zaboravi da Joca nije kod kuće, pa vikne:
- Joco, donesi mami malo drva!
Joca, naravno, ne može da posluša mamu, jer nije kod kuće. Onda se mama opet zaboravi pa
vikne:
- Joco, gotove su palačinke!
A Joca, baš nekakou to vreme prolazi trolejbusom pored svoje kuće i čuje mamu, pa saopšti
putnicima:
- Kola su u kvaru. Pravac garaža.
Onda dotrči do mame i kaže:
- Za opravku trolejbusa tri palačinke.
ON JE BIO TAKAV
Joca je voleo da grudvama skida prolaznicima šešire. Napravi dvadesetak grudvi, sakrije se iza
ograde i čeka. Propusti devojčice i žene sa maramama, dečake i ljude sa kačketima, a samo
šešire obara.
Takav je bio.
Ljudi bi se sagli, dohvatili šešire i vikali:
- Koji je to razbojnik?
- Ne može čovek mirno da prođe ulicom!
- Treba ga kazniti!
Njemu je to bilo smešno, i one se smejao.
On je bio takav.
Jutros je prošao neki starac. Dečak je nanišanio i oborio mu šešir. Starac se gunđajući sagao da
dohvati šešir, ali se okliznuo i pao. Starac je zajaukao. Joca se najednom trže i istrča pred starca,
dohvati mu šešir i polako ga podiže.
Stari čovek mu reče:
- Ti si dobar dečak. Nisi kao onaj što mi je oborio šešir. Ti si baš dobar.
TJA, KAKVE NEVOLJE
Jasna ima veliku lutku, veliku koliko i devojčica od godinu dana. I ta je lutka slučajno slomila
nogu, i tu je lutku tata odneo u grad majstoru da je popravi. Po lutku je trebalo doći za tri dana..
Pošto je tata odneo lutku u ponedeljak, u četvrtak su on i Jasna pošli po nju.
Lutka je bila opravljena i vrlo, vrlo vesela. One suze od ponedeljka, kad je slomila nogu, već su
usahle. Jasna je zagrlila lutku i pošla sa tatom ma ulicu. Najednom, kad su izašli na trotoar, tata
je povukao Jasnu za ruku i vratio je u hodnik.
- Jasna, naša lutka je potpuno gola, bez odela, a mi je vodimo na ulicu. To nije lepo. Nije
dozvoljeno da tako velike devojčice hodaju gole po ulicama... Smejaće nam se ljudi.
Sad se i Jasna uzbudila, pogledala lutku i uzviknula:
- Lutka je gola. Lutku treba pokriti.
I Jasna je počela rukama da krije lutku. Ali to nije bilo dovoljno. Onda se tata zamislio i predložio
Jasni:
- Mogli bismo da svratimo u radnju gde se prodaju haljine, pa da kupimo jednu haljinicu za
devojčicu od godinu dana, jer naša lutka je taman tolika.
Jasna je oduševljeno prihvatila tatin predlog. Ali tata je sada rekao:
- Prvo da prebrojimo novac.
I tata i Jasna su ispreturali džepove, ali nisu našli dovoljno novaca za haljinicu. Tata je priložio i
novac koji je odvojio za novine i cigarete, a Jasna je priložila deseticu koju joj je mama dala za
sladoled. Sve to nije bilo dovoljno ni za jednu suknjicu, suknjicu za lutku od godinu dana.
I tako su tata i Jasna stajali u hodniku i nisu smeli da izađu napolje, jer je njihova lutka bila gola,
bez odela.
Onda je Jasna predložila:
- Tata, da je stavimo u tvoj šešir?
I stavili su lutku u šešir, ali šešir je pokrio samo noge do kolena, a ono važnije ostalo je i dalje
golo. I šešir je vraćen na tatinu glavu.
Tata se onda vrlo ozbiljno zamislio i vrlo ozbiljno upitao Jasnu:
- Šta ti možeš da napraviš za lutku od moje velike maramice?
- Suknjicu, suknjicu, tata, - vrisnula je Jasna tako jako da je jedan prolaznik zavirio u hodnik. Ali
maramica je već bila obavijena oko lutkinog struka, i tata i Jasna su pošli ulicama bez straha, jer
je sad lutka imala lepu šarenu suknjicu.
ČETIRI DEVOJČICE
Ide mama ulicom i vodi četiri devojčice.

Mama kaže:
- Kupiću jednu tašnu.
Četiri devojčice kažu:
- I četiri tašnice. I četiri tašnice.
Mama kaže:
- Kupiću jedan veliki češalj.
- I četiri češljića. I četiri češljića
Mama kaže:
- Kupiču jednu veliku maramu.
- I četiri male marame. I četiri male marame.
Mama kaže:
- Kupiću jednu ribaću četku.
Četiri devojčice nisu ništa rekle.
ČETIRI MAME
Četiri mame izvele četiri dečaka u park. Četiri dečaka otišla da se igraju, a četiri mame sele na
jednu klupu.
Prva mama reče:
- Moj dečak nikada neće da se bije.
Druga mama reče:
- A moj prstićem ne bi nikoga taknuo.
Treća mama reče:
- Moj dečak se nikada i ne svađa.
Četvrta mama reče:
- A moj sin je tako dobar da sve što ima drugome da.
Uto se u parku začu strašna vika.
Četiri mame skočiše.
A četiri dečaka se otimaju o jedan beli kamičak.
DEČACI, DEVOJČICE I ODRASLI
Devojčice iz naše ulice napisale su preko tarabe veliku tužbu:

"Svima koji nose pantalone. Molimo da nas više ne vučete za kike.
Devojčice"
Dečaci ispod toga odgovaraju:
"A mi vas molimo da ne budete tužibabe.
Dečaci"
Neko je na kraju presudio:
"A mi molimo i jedne i druge da se ne svađate nego da živite kao dobri drugovi i da idete ulicom
bez vike.
Svi ljudi iz naše ulice
Svi ljudi iz našeg grada
Svi ljudi iz naše Republike."
PRIČA KOJU JE NAPRAVIO KONDUKTER
Dva dečaka ulaze u trolejbus. Veći dečak kaže:

- Molim dve karte po petnaest dinara.
- Zašto po petnaest? - upita kondukter.
- Zato što još nemamo po deset godina.
- Otkud ja znam da vi nemate po deset godina?
Jedan čiča reče:
- To je lako doznati, druže kondukteru. Pitaćemo ih nešto iz računa, nešto što se uči u četvrtom
razredu, pa ako ne znaju, onda sigurno još nemaju po deset godina.
- O, molim vas, čikice, pa ja poznajem dečake koji u prvom razredu gimnazije ne znaju račune iz
osnovne škole.
- Zaista, ne može se tako utvrditi - reče jedna žena. - Nego da vidimo da li su im izrasli kutnjaci,
jer oni rastu oko desete godine.
- Izvinite. - reče druga žena - moja devojčica ima sedam godina i već su joj izrasli kutnjaci. Da
samo znate što krcka njima! Ona strašno voli bademe...
- Molim vas, umeša se jedan doktor - kakvi kutnjaci, važni su mišići i kosti, a oni očvršćavaju oko
desete godine. Neka se skinu časkom da ih pregledam!
- Valjda nećete ovde da ih skidate, kao da je ovo ambulanta!? - povika jedna baba. - Imaju oni po
deset godina znam ja to. Za ovo su krivi roditelji. Pošalju decu u grad i nauče ih da kažu da imaju
po pet godina. Posle ćare trideset dinara. Znam ja puno takvih slučajeva...
- Molim, to nije lepo od vas. Ova deca izgledaju poštena - upade u razgovor jedan čovek.
- A otkud vi znate da su poštena? - upita brzo kondukter.
- Znam, - nastavi odlučno onaj čovek - pristojno su obučena, ne guraju nikoga, ne traže da sednu
kod prozora i - na kraju - učtivo su i tražili karte.
- Ispod mire sto đavola vire - zacijuka ona baba.
- Ala ste vi neka nadžak-baba - upade čika...
I dok su putnici i kondukter raspravljali, trolejbus je već stigao do stanice na kojoj je trebalo da
siđu dečaci. Veći dečak pogleda u konduktera, pogleda putnike, stavi trideset dinara u džep, uze
manjeg dečaka za ruku i oni izađoše iz kola.
NEIZVEDENA PRIREDBA
Skupili se na jednom drvetu gavrani. Danas je proba komada "Gavran i lisica".

Jedan gavran stoji na drvetu i drži parče sira. Drugi gavran stoji po drvetom i igra lisicu, on
govori:
- Čula sam da si ti ptica koja najlepše peva. Hajde, zapevaj neku pesmu!
I sad onaj gavran na drvetu treba da ispusti sir, ali on pomisli: bolje je da ja pojedem ovo parče
sira nego da ga pojede onaj dole. I gavran pojede parče sira.
Sad se upravnik pozorišta naljuti i dovede drugog gavrana da glumi. Ali i onaj drugi gavran
pojede sir. Onda upravnik pozorišta dovede trećeg gavrana, pa četvrtog, pa desetog. I svi su
pojeli po parče sira.
Kad upravnik vide da više nema sira, odloži probu i izjavi:
- Nezgodno je da ovaj komad prikazuju gavrani.
DOBROČINSTVO
Nekada je magarac živeo kao i sve životinje.

Niko ga nije ismevao. Smatrali su ga isto toliko pametnim koliko i konjam kravu ili kozu. Jednom
je došao čovek i rekao:
- Ko hoće da mi pomogne da odnesem vreću žita do mlina?
Konj reče: - Slabe su mi sapi.
Krava reče: - Slaba su mi leđa.
Koza reče: - Slabe su mi noge.
I tako sve životinje.
Onda reče magarac:
- Jak sam i pomoćiću ti.
Pomogao tako magarac jednom čoveku, drugom, pa trećem. Ljudi se navadili na njega pa kad
god im nešto zatreba, a oni - daj magarca.
Ali on više nije hteo da im pomaže. Sad su ljudi počeli da ga tuku motkama i da ga grde:
- Luda životinjo!
- Glupače.
Otada magarca stalno tuku, nazivaju ga glupim i gone na rad.
Ako neki put vidite magarca da stane i tvrdoglavo neće da krene, a čovek ga tuče, znajte da se
setio prvog dobročinstva svog pradede.
PETAO I LISICA OD ČOKOLADE
Za praznik mama kupila petla i lisicu od čokolade i rekla:

- Jasnice, nemoj odmah da ih pojedeš, sad ima i kolača. Metni ih na sto, biće ti drugovi.
A tata je rekao:
- Tako ćeš lepo ukrasiti sobu.
Jasna je uzela petla i lisicu i metnula ih na sto. Sutradan je na stolu bila samo lisica.
Mama je upitala Jocu:
- Jasna, pa gde je tvoj petao?
Tata je rekao:
- Možda je otišao u grad da kukuriče.
A Jasna je rekla:
- Ja znam gde je. Petla je pojela lisica.
Mama je viknula.
- Lisicu treba ubiti.
Sutradan na stolu nije bilo ni lisice.
Mama je opet pitala:
- Jasna, pa gde je sada lisica?
Jasna je mirno rekla:
- Lisicu je sinoć ubio lovac i odneo.
LEKARSKI PREGLED
Jasna je ozebla, počela je da kašlje. Zato je mama odvela Jasnu lekaru. Ali Jasna nikako nije
htela da dozvoli lekaru da je pregleda. Lekar je upitao Jasnu:
- Jasna, šta te boli?
- Ništa - rekla je neprijateljski Jasna.
- Da te ne boli koleno?
- Ne.
- Možda prstić na ruci?
- Ne, ni prstić.
- A da li te boli... a da li te boli... - počeo je lekar da pogađa - da li te boli mašnica u kosi?
Jasna se nasmejala i rekla:
- Boli me.
- Onda da je pregledamo - predložio je čika doktor i pregledao Jasninu plavu mašnu, kosu, čelo,
oči, nos i grlo.
Onda je lekar opet počeo da pogađa:
- Boli li Jasnu... boli li Jasnu... mali satić na ruci?
- Boli - rekla je Jasna.
Onda je lekar uzeo Jasnu za ruku, tamo gde je stajao satić, i izmerio joj puls.
I opet je lekar pogađao:
- Boli li Jasnu... boli li Jasnu... bluzica?
- Boli.
Onda je čika doktor raskopčao bluzicu i pregledao Jasnu slušalicama. A na kraju je napisao
recept: Jasnina mašnica, satić i bluza su ozebli. Ne treba da izlaze iz kuće tri dana. Treba da piju
svaki dan sirup. Po jednu veliku kašiku posle jela.
JASNA I PROFESOR MATEMATIKE
Kazali Jasni da je njen mali pas teži od nje. I Jasna je pošla da to proveri. Uzela je malog psa u
naručje i izišla na ulicu. Gde će to Jasna da proveri? Ona ide pravo ka uličnoj vagi, jer za druge
ne zna.
Čika koji je merio prolaznike podsmešljivo upita Jasnu:
- Koga ti želiš da izmeriš, sebe ili malog psa?
- I malog psa i malu Jasnu - odgovorila je Jasna.
Sad se čika uozbiljio i ponovo upitao:
- A kako ćemo izmeriti tvog malog psa?
- Obično, kao i sve druge - govorila je Jasna ubedljivo kao da je već deset puta merila svog
malog psa.
Ali kad su počeli da mere malog psa, videli su da je to teško. Jasna stavi psa na vagu i drži ga za
rep. Čika jednom rukom pomera teg, a drugom drži psa za uši. A kad čika namesti teg, onda
vikne:
- Jedan, dva, tri - puštaj!
I, kad oni puste rep i uši, mali pas skoči sa vage neizmeren. I to se tako ponavljalo jedanput,
dvaput, triput - nisam mogao da izbrojim koliko puta. Okupilo se oko njih već mnogo sveta.
Odjednom iz gužve izađe čovek, izvadi olovku i hartiju i reče:
- Ja sam profesor matematike. Ja ću izmeriti malog psa i malu Jasnu.
- Vi!?... - čudila se Jasna.
- Ja - reče profesor matematike. - Prvo neka Jasna stane na vagu sa malim psom u naručju.
Jasna je stala na vagu sa malim psom u naručju, a profesor je rekao i odmah zabeležio:
- Jasna i mali pas teški su dvedeset pet kilograma. Dobro. Sada neka stane na vagu samo
Jasna.
Jasna je pustila psa i stala na vagu, a profesor matematike je rekao i odmah zapisao:
- Mala Jasna bez malog psa teška je 21 kilogram.
Onda je profesor zamolio svet, Jasnu i malog psa za tišinu i počeo da računa:
- Sada ćemo oduzeti dvadeset i jedan kilogram od dvadeset i pet kilograma... Jedan i četiri su
pet. Pišem četiri. Dva do dva - nula. Znači, mali pas je težak četiri kilograma. I još nešto - dodao
je profesor matematike:
- Jasna je teža od ovog malog psa pet puta i - malo više.
Dragan Lukić
Ads not by this site

Dragan Lukic

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dragan Lukic

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dragan Lukić - Pesme i kratke price Page 1 of 28

DRAGAN LUKIĆ - PESME

DRAGAN LUKIĆ - KRATKE PRIČE

pripijena za dno mora,

Šta ježevi morski rade

Šta ribice male rade

A kad ja sa stene skočim

MALI GROF U TRAMVAJU

Ima kod nas jedna baka

Neka se probude deca|

trčaće ceo dan

Ko nije imao snova

Uze tata telefon,

Svakoga dana kad s posla dođe

Svakoga dana kad pere ruke

Svakoga dana kad za sto sedne

A posle ručka, svakoga dana,

Molim vas, recite

Mene otac stalno ispituje

I zašto nisam mislila

Ovaj čas, ovaj čas

Jedna žena stara

- Fifi, gledaj pravo,

Tako Fifi živi

od tri majstora Bračana;

Kad tri kamenca skakuću,

Smešan oblak nebom nek plovi,

Vesela pesma neku decu budi,

Šalji, tata, telegram -

Sad na pošti kod poštara

Nit' šta škripi nit' šta struže.

Šalji, tata, telegram -

Automobili po gradu lete

Igra traje danju i noću

Saobraćajci kažu: - To je dobro,

Benzinske stanice su pivnice

Svako popije bokal-dva

Benzinske stanice su pivnice

JOŠ JEDNO ZAŠTO

Škole nisu hoteli

Ex, zašto, zašto,

Moj pas zna šta je to kilometar.

Škole su velike mirne ovce

U srcu moje mame

KO SE BOJI MRAKA JOŠ?

Ja sam noćas mrak čuvao,

Četiri člana posade

A šta radi peti?

Pet članova posade

A šta radi šesti?

Šest članova posade

A šta radi sedmi?

Sedam članova posade

A šta radi osmi?

Osam članova posade

A šta radi deveti?

Devet članova posade

A šta radi deseti?

Deset članova posade

A šta radi kapetan?

DOK SE BEOGRAD SPREMA DA SANJA

Na belim grudima visokih kuća

Tada ulica Terazije pođe u šetnju