35

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ
Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање
Чланови уредништва
Главни и одговорни уредник
Технички уредници
Секретар
Издавачки савет ИАУСа
Председник
Заменик председника
Секретар
Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
Ружица Богдановић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд
Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд
Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Glazgov
Александар Иванчић, Barcelona Strategic Urban Systems, Барселона
Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд
Нађа Куртовић-Фолић, Факултет теничких наука, Нови Сад
Игор Марић, ИАУС, Београд
Миленија Марушић, ИАУС, Београд
Дарко Марушић, Београд
Нада Милашин, ИАУС, Београд
Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање, Београд
Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни”, Београд
Мила Пуцар
Мила Пуцар
Марија Бербеља
Милена Милинковић
Мила Пуцар, ИАУС, Београд
Јасна Петрић, ИАУС, Београд
Тамара Маричић, ИАУС, Београд
Бранислав Бајат, Универзитет у Београду, Грађевински факултет, Београд
Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
Драгана Базик, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд
Бранка Димитријевић, Glasgonj Caledonian University, Glazgov
Славка Зековић, ИАУС, Београд
Игор Марић, ИАУС, Београд
Дарко Марушић, Београд
Нада Милашин, Београд
Саша Милијић, ИАУС, Београд
Зорица Недовић Будић - University College Dublin, School of Geography, Planning and
Environmental Policy, Dablin
Марија Николић, Београд
Владимир Папић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд
Ратко Ристић, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Београд
Ненад Спасић, ИАУС, Београд
Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни”, Београд
Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије, Београд
Драгутин Тошић, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд
Милорад Филиповић, Универзитет у Београду, Економски факултет, Београд

Листа рецензената Дарко Марушић, редовни професор, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет,
Мила Пуцар, научни саветник, ИАУС, Београд,
Добривоје Тошковић, научни саветник, ИАУС, Београд,
Јасминка Цвејић, редовни професор, Универзитет у Београду, Шумарски факултет,
Миодраг Шуваковић, редовни професор, Универзитет у Београду, Факултет музичке уметности

Лектура Дафина Жагар

Дизајн часописа и Марија Бербеља
компјутерски прелом
Корице Aрхеолошко налазиштe Лепенски Вир, детаљ,
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/51/Lepenski_Vir_%282%29.JPG

вињете фотографије Н. Даниловић Христић

Издавач Институт за архитектуру и урбанизам Србије

За издавача Игор Марић, директор ИАУС-а

Адреса редакције Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Архитектура и урбанизам
11000 Београд, Булевар краља Александра 73/II
Телефони: 011/ 3370-091, 3370-185, факс 3370-203, e-mail: mp@iaus.ac.rs
Штампа Графо Нин

35
Београд, август 2012.
Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. У финансирању часописа учествовало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја.
 САДРЖАЈ

1 Уводник ....................................................................... .......................................................... Мила Пуцар

НАУЧНИ РАДОВИ
3-9 Теорије минимализма у архитектури: post scriptum............................................... Владимир Стевановић
Оригинални научни рад

10-21 Потенцијали за одрживи развој туризма на Дунаву кроз Србију.......................... Марија Максин, Саша Милијић
Прегледни рад

22-33 Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у Републици Србији

на примеру Националног парка Ђердап........................Тијана Црнчевић, Саша Милијић, Олгица Бакић
Оригинални научни рад

34-41 Прилагођавање архитектуре био-климатским условима средине на примеру монсунског

модернизма арх. Џефрија Баве.....................................................................Наташа Даниловић Христић
Кратко или претходно саопштење

ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ УРБАНИЗМА СРБИЈЕ

43-51 Интрвју са Константином Костићем .....................................................................................Бојан Бојанић

АРХИТЕКТУРА
53-57 ПО МЕРИ КОНТЕКСТА - Приказ стамбено-пословног објекта у Београду
архитекте Предрага Цагића.....................................................................................приказ Душан Крстић

ИНТЕРВЈУИ
59-69 Има ли експресионизма у српској архитектури?
Интевјуи са Спасојем Крунићем, Василијем Милуновићем и Михаилом Чанком
.........................................................................................................................................Ђорђе Алфиревић

НОВЕ КЊИГЕ
71-72 Обнова стратешког просторног мишљења, истраживања и управљања – Књига 1
Уредници: Јасна Петрић, Миодраг Вујошевић.............................................приказ Добривоје Тошковић
Садржај

73-74 Нови европски регионализам и регионално управљање у Србији– Књига 1

Аутори: М. Вујошевић, С. Зековић, Т. Маричић............................................приказ Стеван Деветаковић
III

75 Обавештење о међународном научном конгресу RESPAG 2013

арх. Џефри Бава
некадашњи архитектонски биро у Коломбу
(Шри Ланка), данас галерија/кафе: детаљ
У ВОДНИК
УВОДНИК
Теорије минимализма у архитектури настављају да се
развијају и током овог века. Владимир Стевановић, аутор
текста Теорије минимализма у архитектури: post scriptum,
разматра специфичне теорије минимализма и означава
их као post scriptum, јер се развијају након конститутивног
периода архитектонског дискурса о минимализму. Овај рад
чини континуитет са радом истог аутора Конститутивни
период теоретизације минимализма у архитектури, који
је објављен у прошлом броју часописа. Тема минимализма
у архитектури и даље наставља да окупира пажњу
теоретичара архитектуре, како у свету тако и код нас, и овај
часопис отвара простор за даљу расправу о важећим, али и
новим погледима и хипотезама.
У домену просторног и секторског планирања, два рада се
баве акваторијом Дунава, чија је атрактивност туристичких
ресурса вреднована применом FAS методологије.
Предложени су критеријуми за избор локација наутичких
пунктова значајних за развој наутичког туризма и наутичке
инфраструктуре. Други рад разматра могућност развоја
методолошког приступа за планирање предела у светлу
ратификације Европске Конвенције о пределу, кроз пример
НП „Ђердап”.
Нова рубрика Прилози за историју урбанизма Србије,
започета разговором са Миодрагом Ференчаком, наставља
се у овом броју разговором са Костом Костићем, носиоцем
Измена и допуна Генералног Плана Београда из 1985. год.
Кроз одговоре на питања о историји урбанизма Београда,
аутор на својеврсан начин промишља о улози и значају
урбанистичког планирања кроз различите периоде. Овај
интервју, заједно са претходним, отвора серијал преношења
искустава главних носилаца урбаног планирања на младе
стручњаке. Какав је био утицај политике на урбанизам
и какав је однос струке према политици, само су нека од
питања на која се одговори налазе у овом интервјуу.
Ђорђе Алфиревић, аутор серије интервјуа на тему Има ли
експресионизма у српској архитектури?, тражи одговоре
од реномираних српских архитеката постављајући им
иста питања. За саговорнике је изабрао оне архитекте
за чија дела се сматра да поседују елементе или назнаке
експресионистичког стваралаштва. Занимљиво је упознати
се са различитим тумачењима естетских категорија
експресије, експресивности и експресионизма и анализом
експресионизма у архитектури Србије. Разговори о овој теми
насатвиће се у следећем броју часописа.
Мила Пуцар
Minimalist theories in architecture are still developing in this
century. Vladimir Stevanović, the author of the text Minimalist
theories in architecture: post scriptum, analyzes the specific
theories of minimalism and defines them as post scriptum
because they have developed after the formative period of
architectural discourse on minimalism. This work is a continuation
of his work Formative period of minimalist theorization in
architecture, published in the previous issue. The topic of
minimalism in architecture is still in the focus of attention of
many world theoreticians of architecture, as well as in our
country, and this magazine allows further discussion about the
important and new views and hypotheses.
In the domain of spatial and sectoral planning, two articles
deal with waters of the Danube, which are attractive tourism
resources, valued by applying the FAS technology. Criteria have
been suggested for the selection of nautical points significant for
the development of nautical tourism and nautical infrastructure.
The second article discusses the possibility of developing a
methodology approach for landscape planning in the light of the
ratification of the European Landscape Convention, through the
example of HPP ”Djerdap”.
Едиториал
The new column Contributions to the history of urban planning
in Serbia, which was launched with the interview with Miodrag
Ferenčak, continues in this issue with Kosta Kostić, the project-
leader of Changes and Ammendments to the Belgrade General
Plan from 1985. Responding to the questions regarding the
history of urban planning, the author reflects in a unique way
upon the role and significance of urban planning throughout
different periods.This interview, together with the previous one,
opens up the serial on how the main leaders in urban planning
pass their experiences onto the younger professionals. What has
been the influence of politics on urban planning, and what is the
relation between the profession and politics are only some of the
questions that have been answered in this interview.
Djordje Alfirević, the author of a series of interviews on the topic
Уводдник
Is there expressionism in Serbian architecture?, seeks answers from
reputable Serbian architects by asking them the same question.
For his interviewees he has chosen architects whose works are 1
considered to have elements or signs of expressionist creation.
It is interesting to learn different interpretations of the esthetic
categories of expression, expressiveness and expressionism in
architecture in Serbia. Discussions on this topic will continue in
the next issue of this journal.
Mila Pucar
арх. Џефри Бава
Имање Lunuganga
Н АУЧНИ
РАДОВИ

Н аучни радови
ТЕОРИЈЕ МИНИМАЛИЗМА У АРХИТЕКТУРИ:
POST SCRIPTUM
Владимир Стевановић*
Рад примљен: јула 2012, рад прихваћен: августа 2012.
Апстракт
Захваљујући периоду интензивног развоја у последњој
деценији XX века, архитектонска појава названа
минимализам у архитектури остала је запамћена као стил
деведесетих, који у морфолошком смислу карактеришу
једноставност и формална редукција. Паралелно са развојем
у пракси, тада је на теоријском плану успостављено
неколико доминантних интерпретативних модела. Нови
миленијум и временска дистанца доносе нова питања.
Стога овај текст представља расправу о специфичним
теоретизацијама везаним за минимализам у архитектури,
које се могу означити као post scriptum, јер се развијају
након конститутивног периода архитектонског дискурса о
минимализму. У теоријама XXI века, проблем дефинисања
минимализма остаје важна тема којој теоретичари
приступају разрешавањем релација на оси: модернизам
– minimal art – постмодернизам – минимализам у
архитектури. У том смислу, анализирани текстови могу
се класификовати у две групе: 1) текстови афирмативног
карактера и историјско-асоцијативног приступа, у којима се
минимализам поистовећује са свиме што је једноставно и
редуковано, у једном идеализирајућем маниру, ослоњеном
углавном на постојеће хипотезе; 2) критички оријентисани
текстови у којима аутори преиспитују адекватност
самог термина минимализам у контексту архитектуре
и успостављају метакритички однос према претходним
текстовима.
Кључне речи: minimal art, софтмодернизам,
неомодернизам, супермодернизам, постмодерни
минимализам
UDK: 72.038.42
ID BROJ: 194408972
Оригинални научни рад, DOI:10.5937/arhurb1235003S
THEORIES OF MINIMALISM IN ARCHITECTURE:
POST SCRIPTUM
Abstract
Owing to the period of intensive development in the last
decade of XX century, architectural phenomenon called
Minimalism in Architecture was remembered as the Style of the
Nineties, which is characterized, morphologically speaking,
by simplicity and formal reduction. Simultaneously with its
development in practice, on a theoretical level several dominant
interpretative models were able to establish themselves.
The new millennium and time distance bring new problems;
therefore this paper represents a discussion on specific
theorization related to Minimalism in Architecture that can bear
the designation of post scriptum, because their development
starts after the constitutional period of architectural minimalist
discourse. In XXI century theories, the problem of definition of
minimalism remains important topic, approached by theorists
through resolving on the axis: Modernism – Minimal Art –
Postmodernism – Minimalism in Architecture. With regard to
this, analyzed texts can be categorized in two groups: 1) texts
of affirmative nature and historical-associative approach in
which minimalism is identified with anything that is simple
and reduced, in an idealizing manner, relied mostly on the
existing hypotheses; 2) critically oriented texts, in which authors
reconsider adequacy of the very term ”minimalism” in the
context of architecture and take a metacritical attitude towards
previous texts.
Keywords: minimal art, soft modernism, neomodernism,
supermodernism, postmodern minimalism
3
*докторски кандидат
Архитектонски факултет Универзитета у Београду
wladimirstevanovic@gmail.com
 Владимир Стевановић АУ35/2012/страна 3-9/Теорије минимализма у архитектури: post scriptum
1. Једноставност, редукција, сиромаштво, духовност,
суштина, празнина... anything goes
Књиге Minimalisms Забалбеаское и Маркоса (Anatxu
Zabalbeascoa, Javier R. Marcos) и Architettura minimalista
Бертонија (Franco Bertoni) представљају рекапитулацију
познатих идеја о минимализму: 1) као једном од стилова који
се историјски константно понавља, додуше под различитим
именима, али не мењајући специфичну једноставну и
уздржану морфологију; 2) као реакцији на бучне ефекте
масовне културе (Zabalbeascoa, Marcos, 2000; Bertoni, 2002).
На поменуте ауторе значајно је утицала Поусонова (John
Pawson) књига Minimum, у којој су појмови једноставности,
редукције и суштине представљени као кључ разумевања,
неопходно стање и основни квалитет минимализма, и
што је најважније – заједнички идеал многих различитих
култура (Pawson, 1996). У Поусоновом маниру, аутори дају
хронолошку мапу циклуса редуктивне културе, афирмишући
теорију која у највећој мери преузима постулате аскетских
религија и секти.1 Симптоматично за овакав приступ је:
1) уверење да минимализам, као једноставна архитекура
заснована на селективном процесу редукције, помаже
људима да открију своје истинске жеље и суштинске животне
потребе; 2) закључак да је минимализам универзална појава
одбацивања материјалног и окретања духовности и суштини;
3) усмеравање истраживања минимализма уназад ка свему
што садржи концепте једноставног, редукованог, празног,
духовног, есенцијалног и сиромашног.
Синтезом поусоновске трансцсенденталности и теорија о
минимализму као резултату незадовољства временом у коме
је величање материјалних добара у супротности са њиховом
употребном вредношћу и неопходношћу, ови аутори развијају
етички аспект минимализма, који се може окарактерисати
као: контемплација у условима конзумеризма. Као што Тој
(Maggie Toy) психолошки афирмише минимализам у смислу
перцептивне терапије која ослобађа од свакодневне гужве и
пружа опуштање у мирном рају елегантне једноставности,
Забалбеаскоа и Маркос посматрају формални карактер
минимализма као zeitgeist, сугеришући да су прочишћење
и редукција најелоквентнији гестови у ери која је засута
сликама, облицима и звуцима (Toy, 1999:7; Zabalbeascoa,
Marcos 2000:7).
За Бертонија, минимализам у архитектури превазилази
отпор потрошачкој култури и прераста у промоцију живота
у духовности, јасноћи и складу. Најпосвећенији у овој врсти
теоретизације, Бертони, доживљава минимализам као
4 минималистичке архитектуре. На пример, London minimum је
етику једноставности. У том смислу, морални интегритет
минимализма подразумева да: 1) аутентичан, једноставан
1
Теме су: 1) празан аскетски простор средњовековних цистеријанских
манастира који као такав омогућава неометано обожавање Бога; 2)
јапански идеал wabi, који означава раздвајање од поседовања, тј.
добровољно сиромаштво као пут до самоспознаје и самоослобођења,
заснован на зен-будистичком учењу по коме човек изворно не поседује
ништа; 3) живот радикално посвећен материјалном сиромаштву и
духовном богатству проповедан од стране протестантске секте Квекера.
и тренутан акт перцепције основних психичких и физичких
вредности (као што су време, простор и тишина) отвара
дијалог са духовном димензијом; 2) ментална, просторна
и ванвременска празнина омогућавају паузу за рефлексију
и другачији поглед на стварност. Циљ је спознаја мирнијег,
достојанственијег и вреднијег начина живота, где су на врху
хијерархије потреба универзални квалитети који припадају
обичним, једноставним и свакодневним стварима. Мини­
мализам представља манифестацију овог новог начина
живота и етичку превагу између: 1) поразног материјализма,
терета поседовања и свега што је неаутентично, сувишно,
варљиво и небитно; 2) потраге за духовношћу, правим
живот­ним вредностима и оним што је заиста суштинско.
Потискивање и одбијање првог и концентрација на
друго, по Бертонију, отварају могућност за елиминацију
савремене буке и уздижу темеље новог принципа прогреса.
Бертонијево свођење истраживања на анализу испољавања:
редукције, експресивне јасноће, ригорозне есенцијалности,
менталне чистоте и формалне једноставности, независно
од друштвено-историјског контекста и од тога да ли се ради
о архитектонском стилу или начину размишљања у осталим
областима културе, заокружује један посве mainstream
теоријски приступ.
2. Модернизам – стилски revival/survival
Једна од трајекторија позиционира минимализам као
оживљавање или преживљавање модернистичког стила,
за време и након постмодернизма. Теоретичари се везују
за два периода у смислу модернистичке реминисценције:
двадесете године – херојско доба (што је карактеристично
за лондонско схватање раних деведесетих)2 и шездесете –
кулминација. Разуме се, постоји разлика између заједничких
морфолошких аспеката и односа према овим аспектима у
дискурзивном пољу. Познато је да је једноставна апстрактна
геометрија двадесетих представљала метафору борбе за
ослобађање од буржоаског орнаментисаног историцизма и
традиције у ширем смислу, док је технологија глорификована
због јефтиних и брзих производних процедура, које су уливале
веру у друштвени прогрес на бази индустријског и машинског
развоја. У том контексту је Греготијева (Vittorio Gregotti)
оцена о технологији као природном, а не преиспитујућем,
терену за деловање архитеката минималиста (Gregotti,
1988:8). У односу на идеологију модернистичког програма
социјалне стамбене изградње, изменом друштвеног
контекста променио се и типичан корисник модернистичке/
започет управо у супротном смислу – као нови стил живота
2
За више информација о The new moderns, twenties revivalism i London
minimum погледати: Стевановић, В. (2012): Конститутивни период
теоретизације минимализма у архитектури, Архитектура и
урбанизам 34, стр. 68.
 Владимир Стевановић АУ35/2012/страна 3-9/Теорије минимализма у архитектури: post scriptum
који се средином осамдесетих година проширио међу
припадницима имућније класе. Некадашња утилитарна
етика постала је lifestyle тамошњих нових буржуја, власника
апартмана и локала. Како су утопијске тензије временом
нестајале, слика модерног је преживела без епохално
одређених референци, сведена на материјалну појаву (Avon,
Vragnaz, 1988:32). Тога су свесни теоретичари који разматрају
минимализам у контексту различитих испољавања ове
модерне слике.
Ибелингс (Hans Ibelings) и Мекартур (John Macar-
thur) посматрају минимализам као врсту носталгије
за шездесетим годинама (Ibelings, 1988; Macarthur,
2002). Мекартур смешта минимализам у шири оквир
неомодернизма (или другог модернизма), који уједно
сматра адекватнијим термином3 (Macarthur 2002:146,
2005:106). На сличан начин Ибелингс обједињује мини-
покрете који трагају за апсолутном нулом у архитектури (less
is more, monolitic architecture, light construction) под именом –
супермодернизам. Он сматра да је архитектура коју разматра
као супермодернизам/минимализам заправо суперлативна
верзија модерне архитектуре, узгредно констатујући да
је данашњи минимализам чистији него икад захваљујући
унапређењу технологије и материјала (Ibelings, 1998:51). У том
контексту је оцена Забалбеаское и Маркоса о минимализму
као врсти модернизма сублимованог у формалном аспекту,
тј. последњем кораку модернизма скривеног под сјајном
маском технолошког унапређења, нових материјала и
квалитета ручне израде (Zabalbeascoa, Marcos 2000:14).
Они интерпретирају минимализам као његову ревидирану
и кориговану верзију, у односу на кризу модернизма као
униформног и комерцијализованог интернационалног стила.
Међутим, за Ибелингса интернационалност, као идеал
припадања једној глобалној заједници и суштински елеменат
модерности педесетих и шездесетих година, стиче ново
значење у контексту глобализације деведесетих (Ibelings,
1998:33-41). Идеја о интернационално применљивом стилу,
је цењена из истих разлога из којих је била критикована
седамдесетих и осамдесетих година, постајући кључ за
разумевање супермодернизма/минимализма. С обзиром
да је захваљујући глобалним комуникацијама, деведесетих
година интернационални идеал актуелизован, минимализам
се може разумети као носталгија, не само за архитектуром
шездесетих, већ и за тадашњом културном климом.
3
У више наврата он ставља реч минимализам под знаке навода (so called
”minimalist” architecture, 2002:137)
4
Овде је важно имати у виду утицај механизма постмодерне масовне
културе који надмоћно успоставља вредности на нивоу моде.
3. Постмодерни минимализам – неутралност или
wallpaper* ization неутралности
На небројено места минимализам је посматран као раскид
са постмодернстичким турбуленцијама и олакшање у односу
на формалну хипертрофију осамдесетих година. Међутим,
чињеница је да дискурс минимализма у архитектури
историјски припада ери постмодерне. Стога, иако се генеза
може пратити из више углова, оквир остаје постмодерно
потрошачко друштво у коме је: 1) култура – масовна, са свим
нуспроизводима као што су кич, популизам и глорификација
робе; 2) економија – касни (неолиберални) капитализам;
3) идеологија – одсутна. Када говоримо о архитектури,
постмодернизам се може посматрати као: 1) класицизирајући
стил инспирисан историцизмом, фигурацијом и лако
разумљивим симболичким орнаментализмом; 2) школа
мишљења заснована на семиотичким, лингвистичким,
симболичким и комуникативним парадигмама. Ширина
ових поставки омогућава сагледавање минимализма изван
уобичајеног форсирања критике постмодернизма као лица
масовне потрошње. У том смислу, приказаћу два теоријска
приступа.
Са једне стране, минимализам није схваћен толико као
отпор екстравагантним визуелним ексцесима, колико
као заузимање става неутралности према симболичкој
компоненти постмодернизма. Како Ибелингс примећује,
минимализам/супермодернизам је неутрална и несим­
боличка архитектура, празан медијум који не садржи
никакву поруку и који може стајати у било ком окружењу
глобалног света (Сл. 1) (Ibelings, 1998). Џенкс (Charles Jencks)
такође разматра минималистичку архитектуру у контексту
потрошачког друштва где нестају, како традиционални и
религијски, тако и модерни назори (Jencks, 2002). У контексту
ауторске поетике, управо је одсуство идеолошких уверења
и веродостојних јавних конвенција навело архитекте да се
Сл. 1.
Доминик Перо, хотел Industriel Berliner, Париз, 1986–1990.
Fig.1.
Dominique Perrault, Hotel Industriel Berliner, Paris, 1986–1990.
http://www.operacity.jp/ag/exh123/e/introduction.html
 Владимир Стевановић АУ35/2012/страна 3-9/Теорије минимализма у архитектури: post scriptum

окрену експресији неутралности, кроз минимализам нултог стране, копирање најповршнијих аспеката минимализма
степена (degree zero minimalism). У Ибелингсовом смислу најлакше импресионира ширу публику, која посеже за
неутралност је везана за теоријски контекст постмодерне, док новом иконографијом без размишљања о сврси и правом
је Џенксова неутралност резултат недостајуће идеолошке разлогу, све у циљу успостављања личног статуса. За
компоненте у постмодерном друштвеном троуглу. Рубијеве (Ilka&Anders Ruby), значење минимализма се
Друга хипотеза би гласила: минимализам није опозит, променило захваљујући постигнутом успеху – постао је
већ заправо продукт постмодерне, и као такав се развија инкарнација материјалистичке културе којој је био критичка
као свака друга роба у постмодерним условима.4 У том алтернатива (I&A. Ruby, 2003:22). Бертони такође сматра
контексту, Мекартур сматра минимализам тренутном да минималистички дизајн почиње као усамљеничко,
архитектонском модом, која је резултат промене укуса у елитистичко и маргинално истраживање, а да тек у
односу на постмодерно схватање архитектуре као система деведесетим годинама постаје тенденција, са ризиком
релација и референци (Macarthur, 2002:137). За Мекартура, удаљавања од првобитно постављених циљева (Bertoni,
зграде су поново физички објекти, одређени искључиво 2006:94).
својим хиломорфизмом, и то у једном неомодерном стилу.
Разуме се, Мекартуров самореферентни физички објекат 4. Minimal art – малапропизам у позајмљивању имена
овде се односи на Ибелингсов и Џенксов неутрални објекат.
Како простор између lifestyle5 магазина, архитектонске Минимализам у архитектури носи име које је америчка
периодике и огласа за некретнине постаје мањи него икад, уметничка критика шездесетих година XX века употребља­
архитектура приказана на насловним странама, која личи на вала у циљу обједињавања одређеног вида уметничког
канонизовани модернизам, по Мекартуру, добија исто­ветан стварања аутора као што су Џад (Donald Judd), Морис (Robert
онтолошки статус као све остало што се рекламира и продаје. Moriss), Флевин (Dan Flavin), Андре (Carl Andre) и Смитсон
Зато се може говорити о робном карактеру минималис­ (Robert Smithson). Релације савременог минимализма у
тичке неутралности. Мекартур додаје да неомодернизам/ архитектури и америчког minimal art-а из шездесетих година
минимализам, очишћен од друштвено-идеолошких коно­ су проблематичне, упркос тенденцијама које минимализам
тација и историјске меморије високог модернизма, барата приказују као трансдисциплинарну алтерацију у доменима
мртвим формалним вокабуларом. minimal art-а, књижевности, плеса, музике, костимографије
У том правцу Грамши (Mike Grimshaw) усмерава оштру и архитектуре.6 У архитектури је прихваћен овај унитарни
критику. За Грамшија, минимализам је фетишизовани концепт, јер би употреба имена минимализам у искључиво
модернизам промовисан као симбол доброг укуса од стране формалистичком смислу била бесмислена. Стога је
lifestyle журнала. Овај феномен он назива Wallpaper*ization било неопходно пронаћи тачке теоријског повезивања,
(Grimshaw, 2004). Употребљавајући термин меки модернизам чему је у корист ишло Фостерово (Hall Foster) тумачење
(soft modernism), он види минимализам као хуманизовану експресивне неутралности minimal art-а као отпора тадашњој
верзију модернистичке кутије, у којој су опстали ред, контрола популарној култури и презасићености производима
и дисциплина, али не и стерилност. Минимализам је, по потрошачког друштва (Foster, 1986). Дакле, у оба случаја
Грамшију, заправо један casual модернизам: неаутентични и је препознат неутралан и самореферентан карактер у
кич ретро-модернизам, који постоји само као клише и стил друштвено-културалном смислу. Идеје о минимализму као
без првобитног контекста и теорије. јединственом концепту за уметност и архитектуру допуњује
Неки аутори не налазе место оваквом виду критике, бар не заједничка историјска хијерархија у односу на радикално
у погледу почетне фазе развоја минимализма. Они говоре неминималне стилове који су им непосредно претходили
о каснијој декаденцији и вулгаризацији, не прихватајући – сликарски апстрактни експресионизам и архитектонски
да је модернистички маниризам присутан од самог постмодернизам, као и паралелан теоријски отклон од:
почетка. У том контексту је оцена Тој о фокусираности Гринбергове (Clement Greenberg)7 уметничке аутономије
тренд-журналистике као мачу са две оштрице (Тoy, 2000). високог модернизма и постмодерног лингвистичко-
Позитиван ефекат је свакако откривање минимализма, филозофског концепта семиотике. У ужем дисциплинарном
као феномена на маргини, широј јавности. Са друге смислу, minimal art је представљан као апстрактна
5
6 Довољно је поменути часопис Wallpaper* који носи статус епитома модернистичког начина живота.
6
Поред теоретичара архитектуре, у овоме су учествовали одређени аутсајдери који површно третирају минимализам као општи културални феномен
(Obendorf, H. (2009): Minimalism in architecture in Minimalism: Designing Simplicity, Obendorf, H., London, Springer-Verlag, pp. 54–56; VanEenoo, C. (2011):
Minimalism in Art and Design: Concept, influences, implications and perspectives, Journal of Fine and Studio Art 2/1, pp. 7–12), али и теоретичари уметности (Celant,
G. (1988): La scultura, un’architettura non abitabile, Rassegna 36/4, pp. 16–28; Kuspit, D. (1988): La versione minimalista dell’arte non-oggettiva, Rassegna 36/4, pp.
38–49).
7
Гринберг кантовски апстрахује чулност од окружујућих фактора, изоловањем модернистичког сликарства у односу на вансликарске интересе. Естетско
искуство је чиста опажајна појавност, без односа са другим доживљајима, искуствима и сазнањима. У канону високог модернизма, визуелно има примат
над симболичким и наративним схватањем. Други важан захтев је medium specific – аутономија медија у оквиру уметничких дисциплина и програмски
карактер. За сликарство то су равна површина – flatness i apstraktan рад са бојом и обликом. За више информација: Battcock, G. ed. (1968): Minimal Art: A
Crtical Anthology, NewYork, Dutton; Meyer, J. (2000): Minimalism, London, Phaidon
 Владимир Стевановић АУ35/2012/страна 3-9/Теорије минимализма у архитектури: post scriptum

и редуктивна карика архитектонског модернизма и
минимализма. Ради анализе овог, како Урспрунг (Philip
Ursprung) иронично каже – „природно датог афинитета”,
(Ruby et al, 2003:7) укратко ћу скицирати амбивалентан однос
minimal art-а према Гринберговој теорији: 1) испитивање
крајње границе естетичке аутономије – примарност
егзистенције и пластичне присутности самог дела као
таутолошке пропозиције, радикалним усмеравањем ефеката
ка перцепцији волумена, а не ка значењу (what you see is
what you see); 2) нарушавање аутономије медија (ни слика ни
скулптура, већ специфичан објекат) и одбијање апстракције
као програмског захтева у истраживању формалних
могућности у оквиру дисциплине. Први аспект аутоматски
искључује етичко-идеалистичке паралеле, с обзиром да је
заснован на дословности и антитрансцедентализму. Други
аспект демистификује заједничко апстрактно и редуктивно
порекло. Minimal art је против елегантне апстракције, у
смислу модернистичке редукције на минимум примарне
геометријске форме (Сл. 2), као што је то случај у архитектури.
То није редуктиван концепт, јер постоји значајна разлика
између нултог ступња редукционизма који производи
минимално значење и наглашавања дословних квалитета.
За Урпспрунга и Мекартура, кључна разлика на теоријском
плану између уметничког и архитектонског минимализма
лежи у односу према модернизму: „Да ли употреба
минималистичке теорије у архитектури подразумева да
минималистичка архитектура раскида са модернизмом на
начин као што су то учинили минималистички уметници са
Гринберговим формалистичким модернизмом?” (Macarthur,
2005:106). Јасно је да у архитектонском минимализму нема
критике модернистичких вредности.
Паралела отворена за тумачење је питање феноменолошке8
перцепције. Карактеристика minimal art-а је рад са
примарним геометријским телима која постоје равноправно
у односу на реалан простор у коме су распоређена и
телесну присутност посматрача, провоцирајући опажајне
могућности (театралност). Ови једноставни објекти, који не
буде емоције и не покрећу асоцијативност, могу стимулисати
посматрача да: 1) постане свеснији самог акта опажања;
2) се запита о природи саме уметности, с обзиром да се
уметничко дело са којим се сусреће не разликује ни по чему
од свакодневне ствари (Сл. 3). Једноставна форма не значи и
једноставно искуство – у минималистичком троуглу, у коме
не постоји ништа осим немог објекта, посматрача и простора,
уметничко дело је заправо сам процес рецепције. Зато Краус
(Rosallind Krauss) сматра прикладном употребу термина
минимализам искључиво за приступ уметности који испитује
како посматрач доживљава дело у специфичном контексту,
на шта поентира и Мекартур када пита: „Да ли архитектонско
дело може бити минималистичко на такав начин?” (Krauss,
1996:134; Macarthur, 2000:48) Можда, јер архитектонски
концепт феноменологије9 гласи: мултисензоран а не
окулоцентричан начин опажања зграде, са нагласком на
телесном и хаптичком искуству. Када говори о самодовољној

Сл. 2. Сл. 3.
Едуардо Соуто де Моура, кућа Quinta do Lago, Алграве, 1989. Карл Андре, Equivalent VIII – познато под називом Гомила цигли,
Fig. 2. Tate Galery, Лондон, 1972.
Eduardo Souto de Moura, Casa de Quinta do Lago, Algrave, 1989. Fig. 3.
http://imoportugal.pt/Moradia-T5-Quinta-do-Lago-Almancil-Loule- Carl Andre, Equivalent VIII – foundly known as the Rile of bricks, Tate
245d392b-09e2-4126-bccf-b7a17d8111ef.html Galery, London, 1972. 7
http://www.claireantrobus.com/wp/wp-content/uploads/2010/01/eq8.jpg

8
Феноменологија је филозофски правац који разматра предмете, као и све остале материјалне аспекте света, у односу на начин како се појављују у
нашој свести. Крајњи циљ феноменологије је сагледавање суштина кроз усмеравање интенције свести на сам предмет, стављањем ван важења свих
претходних знања, друштвено-историјских и научних тумачења.
9
За више информација: Merleay-Ponty, M. (1978): Fenomenologija percepcije, Сарајево, IPV. Masleša; Pallasmaa, J. (2005): The Eyes of the Skin: Architecture and the
Senses, New York, John Wiley; Holl, S., Pallasmaa, J., Pérez-Gómez, A. (2006): Questions of perception: phenomenology of architecture, San Francisco, William Stout
Publishers
 Владимир Стевановић АУ35/2012/страна 3-9/Теорије минимализма у архитектури: post scriptum

Сл. 4.
Алберо Кампо Баеза, Јасле, Аликанте, 1982.
Fig. 4.
Alberto Campo Baeza, Nursery school, Alicante, 1982.
Pizza, A., (ed), (1999): Alberto Campo Baeza: Works and projects,
Milano, Electa, p. 52.

архитектури која нема симболичке и метафоричке алузије, 5. Закључак

Ибелингс не одбија a priori концепт значења (Ibelings,
1988:89, 94). Архитектура која се не односи ни на шта изван
себе и не обраћа се интелекту, аутоматски даје приоритет
директном, чулном искуству простора материјала и светла, а
значење долази директно од тога како се објекат визуелно,
тактилно и просторно користи и доживљава10.
Даљој конфузији око имена доприноси чињеница да ни
сами архитекти нису били упознати, у смислу инспирације,
са америчким феноменом. Један од најексплоатисанијих
минималиста, Баеза (Alberto C. Baeza), сматра да му је етикета
минималисте прилепљена, истичући да бити апстрактан
и есенцијалан не значи бити минималиста (Сл. 4) (Baeza,
2009). У том контексту је Линдерова (Mark Linder) оцена
да су претпостављени афинитети скорашње минималне
архитектуре и уметничког рада шездесетих година више ствар
визуелне сличности него развоја специфичних мотивација и
околности које су инспирисале уметнике шездесетих (Linder,
2004:4). Ако ни због чега другог, позајмљивање имена из
разлога здраворазумске очигледности било би прихватљиво
да је из истог minimal art добио своје име.11 По свему судећи,
теорија minimal art-а у контексту архитектуре функционише
јалово, као и својевремено буквално превођење семиотике,
постструктурализма и деконструкције.
8
Post scriptum теорије минимализма у архитектури креће се
од идеализације до демистификације. Тезе о минимализму
као „отпору култури конзумације и борби за прочишћење
и повратак духовним вредностима,” (Бобић, 2001:31) носе
специфичан значај јер настају у времену које је заиста
обележено: 1) економском рецесијом и енергетским
дефицитом; 2) бесомучним трошењем природних ресурса,
растућом еколошком кризом и загађењем животне средине;
3) масовном потрошњом и културалном контаминацијом. У
том смислу успостављено је једно друштвено ангажовано и
психолошко-етичко читање: минималистичка редукција је
представљена као лек за све жртве потрошачког друштва и
метафора штедње, како архитектонског орнамента, тако и
светских ресурса. Са друге стране, да ли је то само покушај
да се минимализам афирмише у било ком другом смислу, а
не као стилски revival или плод рекламе и тржишта? Иако још
увек транзиторна и полемична тема, минимализам у скорије
време улази у историјске и теоријске прегледе савремене
архитектуре. У књизи New Directions in Contemporary
Architecture, Престиненца (Puglisi L. Prestinenza) представља
карактеристике правца, архитекте и њихова дела, док
Малгрејв и Гудмен (Francis H. Mallgrave, David Goodman) у An

10
Ова хипотеза појављује се и на линији односа рецептивних ефеката које остварују: 1) модернизам – чисти и асептички простори као плод функционализма
и хладне калкулативности; 2) минимализам – избегавање утиска хладноће фаворизовањем тактилних својстава материјала и суптилности текстура, у
циљу потенцирања чулног и телесног искуства (Стевановић, 2012:68, Zabalbeascoa, Marcos, 2000:107).
11
Термин minimal art потиче из Волхајмовог (Richard Wollhaim) концепта означавања минимума услова под којима се нешто може прихватити за уметнички
рад. При томе се Волхајмова категоризација чак не односи ни на радове тзв. минималиста из шездесетих година, већ на радове аутора који претходе
ономе што ће историја уметности означити као minimal art: Дишана (Marcel Duchamp), Раушенберга (Robert Rauschenberg) и Рајнхарда (Ad Reinhard). За
више информација: Wollheim, R. (1965): Minimal Art , Arts Magazine, January 1965, pp. 26–32.
 Владимир Стевановић АУ35/2012/страна 3-9/Теорије минимализма у архитектури: post scriptum
introduction to architectural theory: 1968 to the present разматрају
више минимализама подељених у поглавља: 1) материјали и
ефекти – испитивање нових материјала и њихових чулних
ефеката; 2) неомодернизам – једноставност у обликовању
форми преузетих из високог модернизма; 3) феноменолошка
архитектура – испитивање феноменолошке природе искуства
саме архитектуре (Prestineza, 2008; Mallgrave, Goodman, 2011).
Међутим, чини се да питања о минимализму тек предстоје,
и да се неће односити само на описивање формалних
карактеристика, селекцију аутора, анализу њихове поетике,
као ни на истраживање друштвено-историјског контекста
настанка. Пре свега, потребно је заузети критички став
према низу супротстављених теоријских интерпретација.
Историја минимализма у архитектури је заправо историја
теорије минимализма у архитектури, тј. историја његових
интерпретативних модела.
6. Литература
Avon, A., G. Vragnaz (1988): Aspetti del minimalismo in
architettura, Rassegna 36/4, pp. 29–38.
Gregotti, V. (1988): Editoriale - Minimal, Rassegna 36/4, pp. 4–8.
Bertoni, F. (2002): Architettura minimalista, Firenze, La Biblioteca
Bertoni, F. (2006): Design minimalista e Claudio Silvestrin, Zbornik
Muzeja primewene umetnosti 02, pp. 91–96.
Bobić, M. (2001): Arhitektura dvadesetog veka (5) – Minimum,
Vreme 527, p. 31.
Foster, H. (1986): The Crux of Minimalism, in Individuals: A Selected
History of Contemporary Art 1945–1986, Los Angeles, Museum
of Contemporary Art, pp. 162–183.
Grimmer V., M. Mrduqaš and A. Rusan (2009): To Be Apstract
Doesn’t Mean to Be Minimalist: interview with architect Alberto
Campo Baeza, ORIS online 55
http://oa.upm.es/6812/2/INVE_MEM_2010_74846.pdf
Grimshaw, M. (2004): Soft Modernism - The World of the Post-
Theoretical Designer, Ctheory.net 140, http://www.ctheory.
net/articles.aspx?id=418#_ednref24
Ibelings, H. (1988): Supermodernism, Rotterdam, NAi Publishers
Linder, M. (2004): Nothing less than literal: architecture after
minimalism, Cambridge, The MIT Press
Jencks, C. (2002): The New Paradigm in Architecture, London, New
Haven, Yale University Press
Krauss, R. (1996): The grid, the /cloud/, and the detail in Presence
of Mies, Detlef Mertins (ed), New York, Princeton Architecural
Press, pp. 134–146.
Macarthur, J. (2000): The Look of the Object, Assemblage: A Critical
Journal of Architecture and Design Culture 41, p. 48.
Macarthur, J. (2002): The Look of the Object: Minimalism in Art and
Architecture, Then and Now, Architectural Theory Review 7/1,
pp. 137–148.
Macarthur, J. (2005): The Nomenclature of Style: Brutalism,
Minimalism, Art History and Visual Style in Architecture Journals,
Architectural Theory Review 10/2, pp. 100–108.
Mallgrave, H. F., D. Goodman (2011): Minimalisms, in An
introduction to architectural theory: 1968 to the present, Oxford,
Wiley-Blackwell, pp. 194–215.
Pawson, J. (1996): Minimum, London, Phaidon
Prestinenza, P. L. (2008): New Directions in Contemporary
Architecture, London, John Wiley& Sons, Ltd, pp. 51–55, 85–87.
Ruby, I., et al. (2003): Minimal Architecture, Munich, Prestel
Stevanović, V. (2012): Konstitutivni period teoretizacije
minimalizma u arhitekturi, Arhitektura i urbanizam 34, str.
66–71.
Toy, M. (1999): Editorial - Aspects of Minimal Architecture II, 9
Architectural Design Profile 139, p. 7.
Toy, M. (2000): Practically Minimal, London, Thames and Hudson
Zabalbeascoa, A., J. R. Marcos (2000): Minimalisms, Barcelona,
Editorial Gustavo Gili

Н аучни радови
ПОТЕНЦИЈАЛИ ЗА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ
ТУРИЗМА НА ДУНАВУ КРОЗ СРБИЈУ
Марија Максин,* Саша Милијић**
рад примљен: маја 2012, рад прихваћен: јула 2012.
Апстракт:
У раду се полази од осврта на значај коридора VII за развој
туризма у домену просторног планирања и секторског
планирања развоја туризма. Идентификовани су кључни
туристички ресурси, у првом реду акваторије Дунава,
природног и културног наслеђа у приобаљу. Применом
ФАС методологије UNWTO вреднована је атрактивност
идентификованих туристичких ресурса Дунава и
приобаља. Резултати вредновања указују да још увек има
више фактора него атрактора, међу којима је најмање
креираних и веома мало природних атрактора. На
основу идентификованих туристичких ресурса и њихове
атрактивности, у раду се предлаже диференцијација
Дунава и његовог приобалног појаса на три високовредна
туристичка простора који се међусобно разликују и
прожимају. Ако се пође од оцене да потенцијална
атрактивност туристичких ресурса и простора за туристе још
увек није остварена, јасно је да је утврђивање приоритета
активирања и остваривања одрживог развоја туризма
на Дунаву кроз Србију неопходан корак. Због тога су
предложени критеријуми за избор локација наутичких
пунктова и критеријуми за диференцијацију насеља и
локалитета у приобаљу Дунава према значају за развој
наутичког туризма и наутичке инфраструктуре. У раду
се указује да би приоритет требало да има унапређење
презентације и развој интерпретације туристичких ресурса
за доживљај посетилаца и остваривање потенцијалног
нивоа њихове атрактивности, као и развој широке лепезе
активности, интегрисање и диверзификација туристичке
понуде на Дунаву и повећање њене приступачности.
Један од узрока недовољно атрактивне и неразвијене
туристичке понуде Дунава су постојећи институционално-
организациони аранжамани, те је приоритет унапређење
10
управљања одрживим развојем примарног туристичког
простора Дунава кроз Србију.
Кључне речи: коридор VII, атрактивност туристичких
ресурса, диференцијација подручја за развој туризма,
критеријуми за утврђивање приоритета развоја туризма,
институционално-организациони аранжмани.
UDK:711(497.11) ; 502.131.1:338.48(497.11 Подунавље)
ID BROJ: 194409740
Прегледни рад, DOI: 10.5937/arhurb1235010M
1
POTENTIALS FOR SUSTAINABLE TOURISM DEVELOPMENT AT
DANUBE IN SERBIA
Summary:
The importance of Corridor VII for tourism development in spatial
planning and sector planning for tourism has been presented.
The key tourism assets, primarily Danube and natural and
cultural heritage assets along its coastal area are identified.
Based on the FAS methodology (UNWTO) the attractiveness of
identified key tourism assets is evaluated. The results of this
evaluation indicate there is still more factors than attractors,
the least developed are the man-made attractors, while the
natural attractors are underdeveloped. Based on identified
tourism assets and their attractiveness the differentiation of
Danube and its coastal area into three highly valuable zones are
proposed. Bearing in mind that potential tourism attractiveness
of identified factors and attractors has not yet been realized,
necessary actions for activating and sustainable development
of three proposed tourism zones are suggested. Therefore the
criteria for nautical infrastructure prioritization, as well as criteria
for urban and rural tourism centers differentiation at Danube
coastal area are defined. The paper indicates the priority actions
for sustainable tourism development, namely the upgrading of
tourist presentation and interpretation in order to achieve the
potential attractiveness of tourism assets, supported with their
better accessibility, as well as development of tourism products,
integration and diversification of tourism offer at Danube and
along its coastal area. One of the key problems for achieving
sustainable tourism development are insufficient institutional
arrangements that need to be changed and improved for Danube
primary tourism destination management in Serbia.
Key words: Corridor VII, attractiveness of tourism assets, spatial
differentiation of tourism development, criteria for setting tourism
development priorities, governance arrangements.
* др Марија Максин, Департман за туристички и хотелијерски менаџмент
Универзитета Сингидунум, e-mail: mmaksin@sinigdunum.ac.rs
** др Саша Милијић, виши научни сарадник, Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, e-mail: sasam@iaus.ac.rs
1
У раду су приказани резултати истраживања обављених у склопу научног
пројекта „Одрживи просторни развој Подунавља у Србији”(ев.бр.36036).”
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију

1. Увод 2. Значај коридора VII за одрживи просторни развој и

Река Дунав је паневропски коридор VII, то јест једини туризам Србије
европски водни транспортни коридор, са значајним и мало
Контактни и интегративни део макроцелина Србије
искоришћеним потенцијалима међународног пловног пута
(Војвођанско-панонско-подунавске и средишње српско-
Е-80 кроз Србију (588 km, или четвртина укупне дужине
балканске) је Подунавље, физичко-географски условно
пловног пута од 2415 km) и са потпуно неискоришћеном
хомогена физиономска регија (сачињена од три субцелине:
најатрактивнијом наутичком деоницом на целом току
Панонско, Ђердапско и Влашко-понтијско Подунавље). То
Дунава.
је функционално најзначајнија развојна и интегративна
Туристичке вредности Дунава и приобалног појаса сврставају
осовина српског геопростора.
га у један од примарних туристичких простора Србије. Његов
Природну осовину чини река Дунав, а главни природни
значај повећава потенцијал овог туристичког простора да
ресурси и потенцијали су квалитетно земљиште, угљеви
интегрише три туристичка кластера (Војводину, Београд и
(костолачки угљени басен), нафта (Стиг и Банат), руде бакра
југоисточну Србију), односно да повезује више дестинација
(Мајданпек и Бор), хидропотенцијал Дунава, разноврсна
са различитим учешћем целогодишње туристичке понуде.
флора и фауна, и регионална изворишта вода. Дунав,
Коридор VII, тј. Дунав са приобалним појасом, припада
са преко 5350 m3 просечног протока, представља око 42%
Дунавској развојној осовини Републике Србије.
хидроенергетског потенцијала Србије, са две постојеће ХЕ
У раду се полази од кратког осврта на значај коридора VII
(„Ђердап I” и „Ђердап II“) и могућношћу реализације ХЕПС
за развој туризма у планском основу успостављеном на
Нови Сад, РХЕ „Ђердапа 3” и ХЕ „Турну Магуреле – Никопољ ”
националном и покрајинском нивоу управљања у домену
(Румунија-Бугарска) низводно од ХЕ „Ђердап II”. На подручју
просторног планирања и секторског планирања развоја
и у непосредном окружењу инфраструктурног коридора
туризма. Идентификовани су кључни туристички ресурси,
VII (водног пута Е80 – Дунав) налазе се значајна изворишта
у првом реду акваторије Дунава, природног и културног
и објекти регионалних система за водоснабдевање –
наслеђа у приобаљу. Полазећи од ФАС методологије УНВТО,
Бачког система, Јужнобанатског система, Шалинац и зона
вреднована је атрактивност идентификованих туристичких
Годоминског рита око ушћа Мораве у Дунав, као и низводнија
ресурса Дунава и приобаља. Резултати вредновања указују
изворишта која су више ограничена и напрегнута. И поред
да њихова потенцијална атрактивност за туристе још увек
бројних извора загађења вода, Србија је једна од ређих
није остварена. Један од разлога оствареног релативно
подунавских земаља на чијој се територији квалитет воде
ниског нивоа туристичке атрактивности јесте занемаривање
Дунава побољшава – на улазу у Србију квалитет воде је у
значаја презентације и интерпретације туристичких ресурса
III/IV класи или „ван класе”, а на излазу из Србије у IIа и IIб
за доживљај посетилаца.
класи, што погодује одрживом развоју подручја, а нарочито
Полазећи од анализираног планског основа и вредновања
наутичког туризма и спортско-рекреативних активности на
кључних туристичких ресурса, са аспекта потенцијалне
Дунаву.
атрактивности за развој туризма предлаже се дифе­
За одрживи развој коридора VII и туристичког простора
ренцијација Дунава и његовог приобалног појаса на три
Дунава у Србији посебан значај имају постојеће и планиране
високовредне зоне које се међусобно прожимају. Предложени
везе са паневропским коридором X и другим водним
су критеријуми за утврђивање приоритета, на основу којих
путевима (посебно ХС ДТД, Дравом, Тисом, Савом, Моравом
су идентификовани приоритети активирања и остваривања
и др.) и саобраћајним инфраструктурним системима
одрживог развоја туризма на Дунаву кроз Србију.
(државним путевима I и II реда, железничким пругама,
У закључном разаматрању указује се на кључне проблеме
ваздушним терминалима, европским бицкилистичким и
примењених институционалних аранжамана, које треба
печашким стазама).
мењати у процесу унапређења управљања одрживим
С обзиром на прогнозе о потенцијалном утростручењу
развојем туризма у Србији, а нарочито у примарном
транспорта роба између Западне Европе и Истока, и
туристичком простору Дунава кроз Србију.
на стратешко опредељење ЕУ да подржи интегрални
развој Подунавља, посебно луке Констанца, неопходно је
11
оспособљавање коридора VII за интензивнији саобраћај кроз
Србију. Коридор VII је најзагушенији управо у Србији, где је
потенцијално најквалитетнији према природним условима.
Приоритет има отклањање 24 тзв. „уских грла” на деоници
међународног пловног пута од Бездана до Београда и у зони
Прахова у којој је неопходно уклањање остатака потопљених
немачких ратних бродова из Другог светског рата.
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију

Дунав од српско-мађарске границе код Бездана до Београда
спада у VIc класу пловног пута, а низводно од Београда до
српско-бугарске границе у VII класу. Низводно од ХЕПС „Ђердап
II” планиран је хидроенергетски објекат ХЕ „Турну Магуреле–
Никопољ” (као заједнички објекат Румуније и Бугарске), при
чему би се успор протезао и на подручје Србије, све до доње
воде ХЕПС „Ђердап II”, чиме би били задовољени сви услови
прописани за класу VII пловног пута и на овом потезу.
Насупрот релативно повољним природним условима, водни
транспорт у Србији до сада није заузимао место које му
припада по економским и еколошким предностима. Превоз
путника коридором VII кроз Србију има пре свега туристички
карактер у виду речних крстарења, који значајно расте сваке
године и представља основу за развој значајне привредне
активности у области транспорта, туризма, трговине и других
услуга. Са аспекта развоја туризма траса међународног
водног пута и наутичка инфраструктура имају прворазредни
значај за међународне крузинг бродове и за јахте и чамце
свих категорија. Мрежа путничких пристаништа и марина
(углавном у већим градским и појединим туристичким
центрима) неразвијена је и неквалитетна, јер не испуњава све
услове прописане постојећом регулативом и није усклађена
са размештајем туристички атрактивних локалитета у
приобаљу Дунава, у првом реду културног и природног
наслеђа. Главна путничка пристаништа су у Новом Саду и
Београду, а путнички пристани у Бездану, Апатину, Земуну,
Смедереву, Ковину, Великом Градишту, Доњем Милановцу,
Текији, Кладову и Прахову. Постојећа инфраструктура
путничких пристаништа и пристана је у већини случајева
непотпуна и импровизована, што утиче и на релативно
скроман интерес страних туроператора за посету појединим
градовима и туристичким локалитетима. На целом току
Дунава кроз Србију регистровано је 54 марина и привезишта
(16 марина и 38 привезишта). Већина марина располаже
малим бројем везова за госте, а изузетак су само марине у
Апатину (60 везова за госте), Земуну (10 везова) и Сребрном
језеру (25 везова). Основни недостатак мреже марина је
њихова превелика концентрација око Земуна и Београда.
3. Анализа туристичких потенцијала Дунава кроз
Србију
3.1. Туристички потенцијали Дунава у планском основу
У раду је анализиран само плански основ успостављен на
националном и покрајинском нивоу управљања у домену
просторног планирања и секторског планирања развоја
туризма.
Просторним планом Републике Србије од 2010. до 2020. године
издвојени су Дунав, његове притоке Сава, Тиса и главни ДТД
канал као међународни пловни туринг туристички правци
(ППРС, 2010). Међу примарним туристичким дестинацијама
Србије дуж Дунава утврђене су: Горње Подунавље, Фрушка
гора, Делиблатска пешчара и Доње Подунавље (дестинације
са мањим учешћем целогодишње понуде) и градски
туристички центри Београд и Нови Сад (дестинације са
комплетном целогодишњом понудом), док је Кладово
сврстано у градове међународног туристичког значаја, а Сом-
бор у градове националног туристичког значаја, и Јунаковић
Бања перспективно у бањска туристичка места националног
значаја (Сл. 1). У приоритете просторног развоја туризма до
2014. године издвојени су: Београд на рекама, Фрушка гора
са Новим Садом и Сремским Карловцима (рехабилитација
Националног парка и туристичких места) и туринг (touring)
пловни правац коридора VII Дунав (опремање за пловидбу,
наутички туризам и тематски путеви/туре).

Сл. 1.
Примарни туристички простори дуж
12 Дунава кроз Србију
Fig.1.
Primary tourism destinations along Danube
in Serbia
Извор: Тематска карта „Просторно-
функционално структуирање туристичких
простора Србије”, Нацрт Просторног плана
Републике Србије, 2010.
Source: Temathic map ”Spatial structure of primary
tourism areas in Serbia”, Draft version – Spatial Plan
of the Republic of Serbia, 2010
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
Детаљније сагледавање активирања туристичких ресурса и
развоја туристичких атрактивности Дунава и његовог при­о­
баља презентирано је у Регионалном просторном плану АП
Војводине (РПП АПВ, 2011). Новину у односу на туристичке
производе утврђене Просторним планом Републике Србије,
Стратегијом развоја туризма Републике Србије и Маркетинг
стратегијом туризма Војводине, представља предвиђени
развој туристичког производа екотуризам, пре свега на про-
стору заштићених природних добара (РПП АПВ, 2011:138, 139).
Стратегијом развоја туризма Републике Србије (2006)
позиционирање Србије на туристичком тржишту везује
се за Дунав: „Где Дунав среће Балкан”. Слично је и са
позиционирањем Војводине које се везује за искуство
Дунава, осталих река и мирујућих вода: „Водено благо,
панонски ужитак”. Поред наутичког туризма, предвиђен је
развој следећих кључних туристичких производа: специјална
интересовања, планине и језера, догађаји и рурални туризам.
Полазећи од туристичких ресурса, Маркетинг стратегијом
туризма Војводине (2009) предложен је допуњен и детаљан
портфолио туристичких производа. Поред пет кровних
туристичких производа утврђених Стратегијом развоја
туризма Републике Србије, издвојена су још два целовита
туристичка производа: тематски путеви и градски туризам.
Ни у једном од наведених планских докумената није исказан
проблем недовољне атрактивности кључних туристичких
ресурса Србије, који су углавном још увек фактори, уместо
да су атрактори туристичке тражње, нити су утврђене
приоритетне активности за развој туристичке презентације и
интерпретације природног и културног наслеђа у примарним
туристичким дестинацијама дуж Дунава.
Постојећи просторни и секторски плански основ (у туризму) и
бројне студије и истраживања о Дунаву и његовом приобаљу
требало би анализирати и интегрисати у просторни план
подручја посебне намене (Максин-Мићић, Милијић, 2001)
и стратегијски мастер план развоја туризма за Дунавску
развојну осовину/појас у Србији и користити за дефинисање
акционих планова и имплементационих програма одрживог
развоја туризма за потенцијално најатрактивније зоне и
локалитете на Дунаву.
3.2. Кључни туристички ресурси Дунава кроз Србију
У овом раду издвојени су следећи кључни туристички ресурси
дуж тока Дунава кроз Србију и у његовом приобаљу:
• акваторија Дунава са адама и сталним спрудовима
представља потенцијално веома атрактиван ресурс
за наутичаре на рекреативној пловидби Дунавом; а
са рукавцима и морфо-хидролошким елементима
инундационе равни представља моћан еколошки
коридор, међународног ранга, који омогућава
упознавање, проучавање и интерпретацију био­
диверзтиета, егзистенције и миграција популација
живог света;
• природне вредности са 35 заштићених подручја и 19
подручја у поступку или планираних за заштиту, које
захватају око 77 km2 акваторије и око 230 километара
обале Дунава;
• културне вредности археолошких налазишта из
периода неолита (Старчево, Винча, Лепенски вир и др),
римског пута и моста у Ђердапу, римских утврђења
(Виминацијум, Диана и др), средњевековних утврђења
(Бач, Петроварадин, Београд, Смедерево, Голубац, Рам,
Фетислам) и другог материјалног и нематеријалног
културног наслеђа;
• диверзитет природних и културних предела (од
културних предела блиских природним до урбаних
предела) у приобаљу.
Са аспекта развоја туризма траса међународног пловног пута
има прворазредни значај за међународне туристичке (крузинг)
бродове и за јахте и чамце свих категорија. Посебна предност коју
пружа Дунав на свом току кроз Србију је могућности растерећења
међународног пловног пута од присуства рекреативних пловила
установљавањем „малих пловних путева”, то јест „пловних
путева за рекративну пловидбу” који се могу уређивати и
развијати упоредо са међународним пловним путем. Тиме се
избегавају могући конфликти и инциденти на међународном
пловном путу, а туристи на рекративној пловидби усмеравају на
најатрактивније приобалне зоне акваторије Дунава.
На сектору Дунава кроз Србију могу да се издвоје четири
основна акватичка предеона типа – акваторија окружена
ритовима; акваторија са адама и спрудовима низводно од
Футога, међу којима је највећи архипелаг ада између Београда
и Панчева; акваторија језера између Молдове и Голупца, где је
Дунав најшири на свом току, и акваторија у Ђердапској клисури.
Ови предеони типови погодују развоју наутичког туризма,
различитих активности у природи и специјалних интересовања
(риболов, лов, посматрање птица и др.), а на појединим
деоницама и за развој купалишног туризма, у првом реду
на тзв. „Дунавској ривијери” од Бешке до Голупца и у Доњем
Подунављу (у Доњем Милановцу, Кладову и Михајловцу). Шири
заштитни појас међународног пловног пута са приобаљем
(до одбрамбених насипа) је од прворазредног значаја за
лоцирање марина, пристана и сидришта, као и за уређење
плажа, риболовних и бициклистиких стаза и за друге видове
туристичког коришћења (Концепт Просторног плана подручја
посебне намене међународног пловног пута Е-80 – Дунав,
2010).
У приобаљу Дунава у Србији налази се 17 заштићених 13
подручја природних вредности и (Сл. 2), и то: два
национална парка (Фрушка гора и Ђердап), два парка
природе (Тиквара и Бегечка јама), један предео изузетних
одлика (Велико Ратно острво), пет специјалних резервата
природе (Горње Подунавље, Карађорђево, Багремара,
Ковиљско-петроварадински рит и Делиблатска пешчара)
и 25 споменика природе. Четири подручја су у поступку
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
Сл.2.
Природни туристички ресурси у приобалном појасу Дунава
Fig.2
Natural assets at Danube coastal area
Извор: Карта „Посебне намене”, Концепт Просторног плана подручја посебне
намене међународног пловног пута Е-80 – Дунав (Паневропски коридор VII),
Институт за архитектуру и урбанизам Србије, ЈП „Завод за урбанизам
Војводине”, 2010.
Source: Map ”Special purpose areas”, Concpet – Spatial Plan for Corrdior VII Special
Purpose Area, Institute for Architecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, Public
Enterprise ”Office for Urban Planning of Vojvodina”, 2010
проглашења заштите (један специјални резерват природе –
Тителски Брег у општини Тител и три споменика природе), док
је 15 подручја планирано за заштиту (Ибид., Сл. 2).
Водоток Дунава са обалским појасом је еколошки коридор
међународног значаја. Подручја са међународним заштитним
статусом или кандидати за стицање тог статуса су: међународно
значајна подручја за птице (IBA, Important Bird Areas) – Горње
Подунавље, Карађорђево, Фрушка гора, Тителски брег,
Ковиљски рит, Дунавски лесни одсек, Ушће Саве, Лабудово
окно, Делиблатска пешчара, Ђердап и Мала Врбица;
међународно значајна биљна подручја (IPA, Important
Plant Areas) – Горње Подунавље, Слатинска подручја око
Дорослова, Фрушка гора, Ковиљско-петроварадински
14
рит, Тителски брег, Велико Ратно острво, Шалиначки луг,
Делиблатска пешчара, Ђердап и Кладово-Радујевац;
одабрана подручја за дневне лептире (PBA, Prime Butterfly
Areas) – Горње Подунавље, Фрушка гора, Делиблатска
пешчара и Ђердап; EMERALD подручја (Emerald Networ of Areas
of Special Conservation Interest – AcCI) – Горње Подунавље,
Тиквара, Фрушка гора, Ковиљско-петроварадински рит,
Панчевачке аде, Шалиначки луг, Делиблатска пешчара и
заштићена подручја
заштићено подручје
Подручје у пступку заштите
Подручје планирано за заштиту
заштићено подручје
Подручје у пступку проглашења заштите
Подручје планирано за заштиту
Зоне развоја туризма
Горње Подунавље, претежно еколошка зона
Доње Подунавље, претежно историјска зона
Средње Подунавље, претежно урбано-
индујстријска зона
Ђердап; рамсарска подручја – уписани су Горње Подунавље
и Лабудово окно, а Ковиљско-петроварадински рит и Доње
Подунавље су кандидати за упис у листу Рамсарских подручја
(List of Wetlands of International Importance of the Convention
on Wetlands); резервати биосфере – подручја планирано
за установљење резервата биосфере по програму UNESCO
„Човек и биосфера” (MaB) су Горње Подунавље, Делиблатска
пешчара и Ђердап; Карпатска подручја, подручја примене
Оквирне конвенције о заштити и одрживом развоју Карпата
у Србији – Ђердап; подручја светске баштине – Национални
парк Ђердап и Делиблатска пешчара су на прелиминарној
листи (Tentative List) за упис у UNESCO Листу светске баштине;
и подручја прекограничне сарадње – Горње Подунавље (на
формирању прекограничног резервата биосфере Дунав-
Драва-Мура), Фрушка гора, Делиблатска пешчара и Ђердап
(на успостављању заједничког природног добра/културног
предела које ће обухватити НП „Ђердап” на српској и парк
природе „Portile de Fier” на румунској страни).
Културно наслеђе Дунавског појаса интегрални је део
европског културног наслеђа, што би требало да буде
полазиште његове презентације, интерпретације и
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
укључивања у европске путеве културе и туристичку
понуду Дунава. У приобалном појасу целог тока Дунава
кроз Србију за 1186 објеката и остатака потврђено је или
се предпоставља да имају карактер културног добра. До
сада је категорисано свега 140 непокретних културних
добара (11% укупног броја, Сл. 2) и регистровано 374
добара (43%). Категорисано је 31 непокретно културно
добро од изузетног значаја (националног значаја) и 89
добара од великог значаја (регионалног значаја).
На Прелиминарној листи (Tentative List)UNESCO светског
наслеђа налазе се Град Бач са околином и Смедеревска
тврђава од 2010. године. Дуж Дунава предвиђен је развој
европског Дунавског културног коридора и пута културе
„Тврђаве на Дунаву” (Бачка тврђава, Петроварадинска
тврђава, Београдска тврђава, Смедеревска тврђава,
тврђава Рам, Голубачка тврђава и тврђава Фетислам).
Започела је реализација пута културе „Пут Римских
императора у Србији” који обухвата следеће локалитете
дуж Дунава: Сингидунум, Винча, Виминацијум,
Голубачка тврђава, Римски лимес са Трајановим путем,
мостом и таблом, Лепенски вир и фортификација Диана.
Од свих локалитета за посету туриста уређени су само
Археолошки парк Виминацијум и Лепенски вир (Ибид.).
Предност Дунава је што може да укључи туристичку
понуду на удаљености до 100 km од пристаништа, пристана
и марина, уколико се припреме довољно атрактивни
туристички производи за путнике на пропутовању Дунавом
и његовим приобалним појасом .
Кључно питање је колико су туристички ресурси постали
атрактивни туристима (видети више: Максин, 2010) и да
ли су укључени у туристичку понуду Дунава?
Основна одлика туризма у Србији је разноврсност и
бројност природних и културних туристичких ресурса
на релативно малој територији, с једне стране, и низак
ниво њихове активираности и остварене атрактивности
за туристе, с друге. Тај дебаланс нарочито је изражен на
целом току и у приобаљу Дунава. Познато је да је Дунав
први по броју туриста на крстарењу рекама у свету. У
2008. години је од око 380.000 туриста на међународним
туристичким бродовима у Немачкој и Аустрији до Београда,
кључне туристичке дестинације на нашем делу Дунава,
стизало свега 13,4% или 51.000 туриста (Danube Tourist
Commission, 2009), док се у 2011. години тај број попео
на 58.000 путника (ТОБ, 2011). Сматрамо да је један од
кључних проблема занемаривање значаја презентације и
интерпретације туристичких ресурса за доживљај посетилаца
и остваривање потенцијалног нивоа њихове атрактивности,
као и занемаривање развоја широке лепезе активности и
интегрисања туристичке понуде на Дунаву. Најбољи примери
неатрактивне туристичке презентације и интерпретације
су тврђаве у Новом Саду и Београду, док остале тврђаве на
Дунаву још нису припремљене за презентацију туристима.
На целом току Дунава кроз Србију издваја се археолошки
парк Виминацијум као најатрактивнији културни туристички
ресурс, а од 2012. години расте атрактивност Лепенског Вира,
управо због њихове атрактивне презентације и туристичке
интерпретације.
3.3. Оцена атрактивности кључних туристичких ресурса
Дунава кроз Србију
15
Према ФАС (Factors – Attractors – Support) методологији
UNWTO (2010), издвајају се туристички атрактори, фактори
и подршке. Атрактори су природни, културни и креирани или
изграђени (под једним називом ”man-made”) туристички
ресурси који континуелно привлаче значајан број туриста.
Туристички фактори су природни туристички ресурси који
привлаче мали број туриста у односу на потенцијалну
атрактивност, јер још нису адекватно припремљени за
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
укључење у туристичку понуду дестинације. Укључују и
хумане (културне традиције, знање и вештине, ниво плата и
услови рада у туризму, технолошку развијеност) и капиталне
факторе (доступност кредита, развијеност предузетништва
и инфраструктуре, способност привлачења капитала),
који су неопходни за активирање потенцијала природних
туристичких ресурса. Подршке обухватају комплементарне
услуге, транспорт (доступност туристичких атрактора и
природних фактора) и туристичке садржаје који доприносе
атрактивности туристичких ресурса и дестинација.
Према ФАС методологији, сваки атрактор се оцењује према
оствареној атрактивности за туристе у распону од 1 до 5 поена
(квалитативна оцена: броја посетилаца, лепоте локалитета/
предела, остварене вредности за туризам и др.) и према
потенцијалу да привуче туристе у будућности у распону од
1 до 5 поена (квалитативна оцена: могућих побољашања,
будућег раста или опадања броја туриста, могућег повећања
доступности и др). Оцена атрактора представља средњу
оцену тренутне привлачности за туристе и потенцијала да
привуче туристе у будућности (Таб. 1). Природни фактори
су квалитативно оцењени у распону од 1 до 5 поена у складу
са њиховом лепотом, биодиверзитетом и потенцијалом да
привуку туристе у будућности.
У овом раду издвојени су само атрактори и фактори од
приоритетног значаја за развој туризма на целом току Дунава
кроз Србију, док би детаљнију листу атрактора и фактора
требало утврдити за сваку од дестинација која излази на
Дунав. Проблем за евалуацију атрактора представљају
непотпуни подаци о броју посетилаца анализираних
туристичких ресурса. Само за културно наслеђе за које
се наплаћује улазница постоје прецизни подаци о броју
посетилаца. Улаз у заштићена природна добра у Србији је
у највећем броју случајева неконтролисан и без наплате
улазница. Тачан број посетилаца преоко продатих улазница
евидентира се само за Археолошки парк Виминацијум,
Лепенски вир и Рајкову пећину (НП Ђердап).
Идентификована су два кључна природна атрактора –
Табела 1.
Оцена атрактора према FAS методологији
Table 1
Attractor assessment according to the FAS methodology
Природни атрактори Оцена
1. Ђердапска клисура 4.0
2. Национални парк Фрушка Гора 3.0
Укупно 3. 5
16 Изграђени атрактори Оцена
1. Јунаковић бања 1.0
2. Традиционални занати 1.5
Укупно 1.25
Атрактори Оцена
П Природни атрактори 3. 5
К Културни атрактори 3.7
М Изграђени атрактори 1.0
Укупно 2.7
Ђердапска клисура и Национални парк Фрушка Гора, за
које се процењује да у погледу очуване природе (Сл. 3),
и карактеристика природних елемената јединствених
на целом току Дунава (Ђердапска клисура) имају велики
потенцијал да привлаче туристе у будућности. Просечна оцена
3.5 одражава високу атрактивност природних атрактора која
мора да се унапређује у погледу интерпретације, понуде
активности и доступности.
Идентификовано је шест културних атрактора. Најбољи
пример је Археолошки парк Виминацијум, који је одличном
презентацијом, развијеном туристичком интерпретацијом,
бројним догађајима и приступом крузерима (пристан) са
Дунава постао културни атрактор на Дунаву током целе године.
Лепенски вир (на Прелиминарној листи UNESCO, Сл. 4) има
одличну презентацију, развија туристичку интерпретацију
и има потенцијал да постане један од највећих културних
атрактора када обезбеди приступ крузерима на Дунаву
и развије планирану понуду активности. Фрушкогорски
манастири са Сремским Карловцима и све тврђаве на
Дунаву (укључујући Петроварадинску и Београдску тврђаву
које су једине укључене у туристичку понуду) морају да
развијају презентацију, туристичку интерпретацију и понуду
активности за туристе (пример пројекта за Голубачку
тврђаву). Просечна оцена 3.7 одражава високу атрактивност
културних атрактора која мора даље да се унапређује.
Изграђени атрактори су најнеразвијенији на територији
Србије (видети: Diagnostic of Rural Tourism in Serbia, Master
Plan for Sustainable Rural Tourism Development in Serbia, 2011).
Јунаковића бања је само условно уврштена у изграђене
атракторе, јер је број туриста у општини Апатин 2009. и 2010.
године био мањи од 10.000 (Општински годишњак Републике
Србије, 2010, 2011). Традиционални занати су организовано
обновљени и презентирани туристима у општинама Сомбор
и Кладово, али недовољно промовисани. Због тога оцена
1.25 указује на значајну неразвијеност ове врсте атрактора
и на приоритет развој различитих креираних и изграђених
атрактора на Дунаву (бањски и здравствени центри, аква-
паркови, голф терени, наутички центри, традиционални
занати и др).
Културни атрактори Оцена
1. Археолошки парк Виминацијум 4.0
2. Лепенски Вир 3.5
3. Фрушкогорски манастири и Сремски Карловци 3.0
4. Тврђаве на Дунаву* 3.25
5. Exit фестивал 4.0
6. Beer fest 4.5
Укупно 3.7
* Тврђаве у Бачу и Смедереву су на Прелиминарној листи UNESCO
светског наслеђа.
Напомена: оцене су у распону од 1-5, оцена 1 је за слабу, а оцена 5 за
високу атрактивност.
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију

Табела 2.
Оцена природних фактора према FAS методологији
Table 2
Natural factor assessment according to the FAS methodology

Природни фактор Оцена

1. Национални парк Ђердап** 5.0
2. СРП Горње Подунавље 3.5
3. СРП Делиблатска пешчара** 3.5
4. Рамсарска подручја* и ритови 3.0 * На Рамсарској листи су Горње Подунавље и Лабудово окно,
5. Дунав 5.0 Ковиљско-петроварадински рит и Доње Подунавље су кандидати за
6. Сава 4.0 упис у листу.
7. Тиса 4.0 ** Национални парк Ђердап и Делиблатска пешчара на прелиминарној
8. ДТД канали 2.5 листи (Tentative List) за упис у UNESCO Листу светске баштине.
9. Клима 2.0 Припремљено на основу: Diagnostic of Rural Tourism in Serbia, Master Plan
Укупно 3.6 of Sustainable Rural Tourism Development in Serbia, UNWTO, 2011, pp. 32.

Идентификовано је девет природних фактора од 4. Приоритети одрживог развоја туризма на Дунаву

приоритетног значаја за развој туризма на Дунаву (Таб. 2).
Због потенцијално највеће атрактивности и очекиваног
повећања доступности (планирани развој наутичке и
друге саобраћајне инфраструктуре) Дунав и Национални
парк Ђердап су најбоље рангирани природни фактори.
Остали кључни фактори су реке Сава, Тиса и канали, влажна
станишта на Дунаву и јединствено природно добро у Европи
– Делиблатска пешчара, чија је потенцијална атрактивност
високо рангирана. Најслабије је рангирана клима, са
релативно неповољним летњим туристичким климатским
индексом који ће се све више манифестовати у будућности
(видети: Максин и ос., 2011).
На шта нам указују резултати ФАС методологије? Изузетни
ресурси за развој туризма на Дунаву и у његовом приобалном
појасу још увек су недовољно активирани и недовољно
атрактивни.
Уређење, презентација, а нарочито развој интерпретације
природних и културних туристичких ресурса јесу први
приоритет за повећање туристичке атрактивности Дунава и
за развој туризма. Изузетан туристички потенцијал Дунава
и приобалног појаса може доћи до изражаја једино кроз
добро осмишљену и на одговарајући начин реализовану
интерпретацију. И остали туристички ресурси који не поседују
значајан туристички потенцијал могу постати атрактивни
захваљујући снажној интерпретацији (видети више: Максин
и ос., 2011). Поред значајног унапређења атрактивности,
неопходно је повећати доступност и интегрисати понуду
туристичких ресурса у склопу примарних туристичких
дестинација утврђених ППРС, различитих тематских путева/
рута (путеви културе, пута индустријског и Теслиног наслеђа,
вински пут, ритови Подунавља, градови и паланке на
Дунаву, народи/живот и обичаји на Дунаву и сл), наутичких,
бициклистичких и пешачких путева.
Подручје Дунава и његовог приобалног појаса може се са
аспекта потенцијалне атрактивности за развој туризма
поделити на три специфичне туристичке просторне целине
које се мођусобно прожимају и диференцирају према
доминантним карактеристикама – Горње, Средње и Доње
подунавље (Сл. 2). Заједнички за Горње и Доње подунавље,
а само на појединим секторима и за Средње подунавље, су
предели са очуваном типичном флором и фауном (орнито
и ихтио) који представљају доминантно „еколошке зоне
Дунава”, а они су туристички ресурс који може да задовољи
и најпробирљивије захтеве европске урбане туристичке
клијентеле.
Горње подунавље, као претежно еколошка зона (на сектору
Бездан-Бешка-Нови Сад), требало би развој примарно да заснива
на туристичкој валоризацији биодиверзитета. Ова зона
представља очувано аутентично Подунавље, богато ритским
зонама, рукавцима, каналима и акваторијумима зна­ чајних
површина. У овој зони развијаће се портфолио састављен од
следећих међународно конкурентних туристичких производа:
комплекс наутике и бродског туринга, специјална интересовања;
рурални туризам приобалних села и салаша са својом
мултиетничком понудом; здравствени (Spa, Wellness) туризам
у Јунаковић Бањи; градски туризам у непсредном окружењу
(Апатину, Сомбору, Новом Саду, Сремским Карловцима); и
догађаји (фестивал EXIT), пословни + MIC-е производи, као и
17
планине и језера (део НП Фрушка гора). У овом сектору ударну
тачку, на улазу Дунава из Мађарске у Србију, преставља зона коју
чине - зимовник Барачка са могућим сидриштем, пристаном и
марином, улаз у Велики и Мали канал хидросистема ДТД, мост
преко Дунава - веза Бездана и Батине у Хрватској, и изузетно
архитектонско здање музеја Батинске битке, које би могло
прихватити и функцију приоритетног визиторског центра (центра
добродошлице) Дунава на овом улазу у Србију. Озбиљнији развој
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
Сл. 3.
Ђердапска клисура
Fig.3.
Đerdap gorge
туризма у овом сектору могућ је једино у спрези са хрватским
ритским зонама суседног Копачког рита и Националног парка
Драва-Дунав на мађарској територији.
Средње Подунавље, као претежно урбано-индустријска зона
(на сектору Бешка-Нови Сад-Голубац), развој туризма требало
би да заснива на тзв. „Дунавској ривијери Србије” (протеже
се у укупној дужини од 220 km тока Дунава). Саобраћај на
води и у приобаљу (водни и аутобуски) могао би дорпинети
да овај сектор Дунава постане атрактиван за веће градове и
насеља (посебно активирањем редовне локалне и реонске
пловидбе која може добити статус "мале беле флоте"). Зону
Средњег Подунавља у турустичком смислу обележавају:
(а) на десној обали Дунава викенд-туристичка насеља на
атрактивним локацијама која се прожимају се руралним
насељима од Чортановца до Голупца, у оквиру којих је и„Сребрно
језеро”; (б) на левој обали Дунава, осим Титела, Ново Сада и
Панчева, сеоска насеља са руралним и еколошким атрактивним
зонама као што су: Ковиљски рит, Крчединска ада, ушће Тисе са
форландима према Дунаву, каналска веза Дунава и Тамиша са
хидрочвором Караш-Опово (преко Ченте) и др; и (в) бројне аде,
мали рекреативни водни путеви, као и бициклистичке стазе дуж
обе обале Дунава.
Доње Подунавље, као најатрактивнија историјска (на
сектору Голубац-ушће Тимока) и еколошка зона, развој
туризма требало би да заснива на природном и културном
наслеђу и пределу. Зону Доњег Подунавља у турустичком
18
смислу обележавају: (а) Ђердапска клисура са Националним
парком Ђердап; (б) хидроенергетски и пловидбени системи
Ђердап I и II; (в) бројни археолошки локалитети – Лепенски
Вир, остаци Римског лимеса, Трајанова табла, Трајанов мост,
тврђава Дијана, византијско-српски утврђени градови Рам,
Голубац и др.; (г) језерски амбијент Ђердапског језера који
пружа пуну сигурност пловидбе свим наутичким водним
јединицама и представља најатрактивнију наутичко-
рекреативну зону Дунава; и (д) могућност повезивања са
атрактивном понудом у непосредном окружењу Дунава
(као што су пимнице у Неготинској крајини, манастири и
пећине у Хомољу, пут Римских императора од Лимеса преко
Гамзиграда до Ниша и др). Развој туризма у овој зони требало
би спроводити у спрези са Румунијом – парк природе „Portile de
Fier” на румунској страни (Концепт Просторног плана подручја
посебне намене међународног пловног пута Е-80 – Дунав,
2010).
У циљу иницирања основног наутичког пута Дунавом
кроз Србију први корак би требало да буде дефинисање
критеријуми за избор локација наутичких пунктова, који су
везани за фазе развоја туризма, и то:
• критеријуми за I фазу: време путовања; ослонац
на инфраструтуру урбаних средина, организованих
постојећих служби од интереса за наутичаре и већ
уходане туристичке понуде; дистанце у функцији
времена путовања средње брзих, најбројнијих,
наутичких јединица (20-30 km/h); време путовања
у функцији карактеристика пловног пута – брзине
и типа водотока (речни, језерски) и хидролошког
режима у функцији годишњег доба (велике, нормалне
и мале воде); туристичке понуде у окружењу (ритови,
аде, спрудови, ловишта, риболовне зоне, салаши,
чарде, зимовници, марине, културно-историјске
знаменитости, традиционалне манифестације, градови
– култура, забава, трговина, историја);
• критеријуми за II фазу: атрактивност туристичке понуде
приобаља и акваторија, који се могу дефинисати
кроз наменске „пакете”: културолошко-историјски
(од праисторије до данашњих дана), еколошко-
истраживачки (од фото-сафарија до истраживачких
станица), спортско-рекреативни (од такмичења до
забавних манифестација), етно-гастрономски (од
традиционалних манифестација до берби и винских
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
Сл. 4. .
Презентација археолошког налазишта Лепенски Вир
Fig.4.
Presentation of Lepenski Vir archaeological site
тура), ловно-риболовни (од високе трофејне дивљачи
до патака и спортског риболова са  такмичењима); и
• критеријуми за III фазу: на основу анкетирања посе­
тилаца утврђиваће се мотивисаност потенцијалне
клијентеле, што ће директно утицати на осмишљавање
и развој конкурентне понуде на бројним локалитетима.
Са аспекта мотивисаности постојаће два опредељења
наутичара: прво – транзит кроз наше воде Дунава
у кретању ка неким даљим дестинацијама, као што
је Делта Дунава или пролаз ка Црном мору, Кијеву и
Северно-европском наутичком путу; друго – циљни
доласци у наше воде Дунавом, ради обиласка
Ђердапске клисуре као примарног дунавског феномена,
посете заштићеним природним добрима, ритовима
или културном наслеђу као што су Лепенски Вир,
Винимацијум, Винча и др.
Критеријуми за диференцијацију насеља и локалитета у
приобаљу Дунава према значају за развој наутичког туризма
и наутичке инфраструктуре били би следећи:
• транзитни пунктови – који представљају прихватне
објекте наутичког туризма ослоњене на инфраструктуру
приобалних градова у функцији међудистанци/времена
путовања – задржавање 1 ноћ/дан;
• транзитно-циљни пунктови – који представљају велике
градске центре у приобаљу са прихватним објектима
наутичког туризма; јер поред доступности основних
функција, наутичари желе да упознају град, народ,
културу и обичаје (задржавање 2-4 дана);
• циљне сафари зоне – које представљају подручја
специјалних интересовања која могу бити циљ путовања
(задржање више дана).
На основу претходно наведених критеријума, могу се
издвојити следећа најатрактивнија насеља и локације
наутичко-туристичких пунктова на Дунаву и приобалном
појасу:
• 10 најзначајнијих локација на Дунаву са аспекта наутике –
Барачка (улаз и излаз Дунавом у Србију, веза са каналском
мрежом ДТД и Сомбором); Прахово (излаз и улаз Дунавом
у Србију, ушће Тимока); Бешка (укрштање коридора VII и Х);
Нови Сад (покрајински центар, укрштање коридора VII и Х,
веза Дунава са ДТД); Београд (главни град Србије, укрштање
Дунава и Саве, Аеродром, RENT-a Boat и др.); Панчево (ушће
Тамиша); Смедерево (укрштање Дунава и Мораве); Стара
Паланка (веза канала ДТД на Дунаву-Караш, контакт са
Нером и румунском границом); Хидроелектране Ђердап I и
II (преводнице).
• комплекси градова – репрезената народа, културе и
историје: Нови Сад-Петроварадин-Сремски Карловци,
Београд-Земун-Панчево и Смедерево-Велико Гради­
ште-Голубац;
• наутичко-туристички пунктови – 18 градова у
непосредној приобалној зони Дунва: Апатин, Бачка
Паланка, Нови Сад, Петроварадин, Сремски Карловци,
Тител, Земун, Београд, Панчево, Ковин, Гроцка,
Смедерево, Костолац, Велико Градиште, Голубац, Доњи
Милановац, Кладово, Брза Паланка и Прахово; и
• потенцијални наутичко-туристички пунктови – 11
насеља градског карактера (Черевић, Беочин, Сремска
Каменица, Стари Сланкамен, Батајница, Дубравица,
Добра, Текија, Доброво, Михајловац и Радујевац) и 46
сеоских насеља у непосредној приобалној зони Дунава.
На локацијама са најатрактивнијим и најзначајним при­
родним и културним туристичким ресурсима дуж Дунава 19
приоритет је изградња нових и опремање постојећих
пристана са одговарајућом инфраструктуром за прихват
туристичких бродова у: Богојеву (улаз у Специјални резерват
природе Горње Подунавље), Бачком Новом Селу (приступ
тврђави и насељу Бач и Карађорђеву), Тителу/Сланкамену
(ушће Тисе, приступ Царској Бари), Панчеву, Винчи, Костолцу
(у близини археолошког налазишта Виминацијум), Голупцу
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
(у непосредној близини Голубачког града), Лепенском Виру
(приступ археолошком локалитету) и Брзој Паланци.
Избор локација за марине у првој фази уређења основног
наутичког пута Даунавом кроз Србију требало би заснивати
на следећим критеријумима: међурастојање места са аспекта
дневних кретања/пловидбе, могућност снабдевања пловних
објеката горивом (бензин, дизел, плин) и задовољавања
других потреба пловила и посада/туриста, као и туристичком
понудом окружења у радијусу 20-30 km од конкретног
прихватног пункта. Снабдевање горивом (према аустријским
искуствима) прихватљиво је на 5-7 часова вожње, односно на
130-160 km дистанце пумпи за горива (при брзини пловидбе
20-30km/h). Полазећи од ових критеријума приоритет у првој
фази би требало да имају марине: Бачка Паланка, Нови Сад,
Чента-”Караш”, Хотел ”Југославија” (Београд), Ковин, Рам,
Стара Паланка и Доњи Милановац/Поречки залив.
5. Закључак
Дунав је примарни међународни пловни туринг туристички
правац у Србији на који се ослањају четири примарне
туристичке дестинације и два примарна градска туристичка
центра, са највећим бројем туристичких ресурса који имају
међународни заштитни статус или су кандидати за стицање тог
статуса. И поред тога, идентификовано је само шест културних
и два природна атрактора са процечном оценом 3.7, односно
3.5. која указује на њихову високу атрактивност која мора
даље да се унапређује. Најнеразвијенији су изграђени
или креирани атрактори (оцена 1.25). Потенцијална
атрактивност девет природних фактора је високо рангирана
(3.6). Због тога, приоритет има унапређење презентације
и развој интерпретације туристичких ресурса за доживљај
посетилаца и остваривање потенцијалног нивоа њихове
атрактивности, као и развој широке лепезе активности,
интегрисање туристичке понуде на Дунаву и повећање њене
приступачности. На целом току Дунава кроз Србију издваја
се само археолошки парк Виминацијум као најатрактивнији
културни туристички ресурс, а од 2012. години расте
атрактивност Лепенског Вира, управо због њихове атрактивне
презентације и туристичке интерпретације. Приоритет је
и развој различитих креираних/изграђених атрактора на
Дунаву (бањски и здравствени центри, аква-паркови, голф
терени, наутички центри, традиционални занати и др).
Са аспекта потенцијалне атрактивности за развој туризма
издвајају се три специфичне туристичке просторне целине
које се мођусобно прожимају и диференцирају према
20 доминантним карактеристикама – Горње, Средње и Доње
подунавље. Горње и Доње подунавље конкурентан и одржив
развој туризма могу да поспеше прекограничном сарадњом
са Хрватском и Мађарском, односно Румунијом.
За развој и повезивање туристичке понуде Дунава
приоритет је уређење међународног пловног пута и
фазно уређење и опремање малих наутичких путева
Дунавом кроз Србију. За повећање приступачности
локација са најатрактивнијим и најзначајним природним и
културним туристичким ресурсима дуж Дунава неопходна
је изградња нових и опремање постојећих пристана са
одговарајућом инфраструктуром за прихват туристичких
бродова, приоритетно у Богојеву, Бачком Новом Селу,
Костолцу, Голупцу и Лепенском Виру, као и марина у Бачкој
Паланци, Новом Саду, Београду, Старој Паланци и Доњем
Милановцу (Поречки залив). У приобалном појасу приоритет
би требало да има одржив и конкурентан развој туризма
у комплексима градова који су репрезенти историјског
развоја и међукултурних утицаја више народа, као што су
комплекси Нови Сад-Петроварадин-Сремски Карловци,
Београд-Земун-Панчево и Смедерево-Велико Градиште-
Голубац, а потом и други урбани центри и рурална насеља у
примарним туристичким просторима. Предност Дунава је што
може да укључи туристичку понуду на удаљености до 100 km од
пристаништа, пристана и марина, уколико се припреме довољно
атрактивни туристички производи за путнике на пропутовању
Дунавом и његовим приобалним појасом.
Постојећи плански основ (просторни и секторски у туризму)
омогућава израду средњорочног програма имплементације
одрживог развоја туризма за примарни туристички простор
Дунава, којим би се дефинисали приоритетне активности
и акције, кључни актери и њихова координација, средства
и подршке имплементацији програма. Проблем је што
средњорочни програм имплементације одрживог развоја
туризма за примарне туристичке просторе у Србији није
предвиђен важећим законским основом.
ЈЈедан од кључних разлога што се не спроводе урађени
мастер планови (већ само парцијално реализују поједини
пројекти) за Горње Подунавље, Доње Подунавље и Пут
римских императора у Србији као и други плански документи
(просторни и урбанистички планови), који представљају
плански основ за одрживи развој туристичког простора
Дунава, јесте постојећи систем управљања развојем
међународног пловног пута, развојем туризма, уређењем и
заштитом простора, ресурса и наслеђа.
Када је реч о управљању међунардоним пловним
путем и пратећим садржајима пута актера има више:
Министарство саобраћаја (надлежно за пловни саобраћај
на међународном пловном путу Дунавом кроз Србију); ЈП
"Пловпут" (организација за одржавање и развој унутрашњих
пловних путева надлежна за: уређивање, одржавање
и заштиту категорисаног пловног пута за неометан и
безбедан водни саобраћај; сигнализацију на пловном путу
и наплату коришћења пловног пута); Управа за утврђивање
способности бродова за пловидбу; 11 лучких капетанија
(Бездан, Апатин, Бачка Паланка, Нови Сад, Тител, Београд,
Панчево, Смедерево, Велико Градиште, Кладово и Прахово,
надлежне за безбедност пловидбе); Агенција за управљање
лукама и пристаништима (надлежна за обављање послова
на лучком подручју); и приватан сектор (приватизована
пристаништа, пристани и марине).
 Марија Максин, Саша Милијић, АУ35/2012/страна 10-21/Потенцијали за одрживи развој туризма на дунаву кроз србију
Још је теже одоговорити на питање ко управља развојем
примарног туристичког простора Дунава са приобаљем.
Одговора на ово питање нема, због неадекватних решења
важећег Закона о туризму (2009), која нису заснована на
добрим примерима из праксе менаџмента туристичких
дестинација у европским и другим земљама у свету (Максин,
2011). Уместо дестинацијске менаџмент организације
за примарни туристички простор Дунава која би била
надлежна и за све примарне туристичке дестинације које
излазе на Дунав, установљена је Национална туристичка
развојна корпорација за реализацију пројеката јавног
сектора у туризму и дата је могућност да општине и
градови установе или повере послове управљања
изабраним управљачима туристичких простора. Дошло
је до пролонгирања реализације пројеката подржаних
европским фондовима, услед нерешеног питања управљања
развојем значајним локалитетима на Дунаву – Голубачке
тврђаве (одлагање почетка реализације), Лепенског вира
(успоравање реализације) и Пута римских императора у
Србији (успоравање реализације). Како Закон о туризму
није предвидео адекватан модел, републичком ниову
управљања требало је више од шест месеци да за Лепенски
Вир формално определи модел привредног друштва са
ограниченом одговорношћу („Добродошлу у Лепенски Вир”
д.о.о, Бољетин). Осим што је формално установљен, није јасно
да ли је овај модел управљања и заживео. Модел управљања
за Голубачку тврђаву још увек није пронађен, иако је јуна
2011. године из средстава ИПА инструмента обезбеђено
6,5 милиона евра за реализацију пројекта ревитализације,
уређења и туристичке презентације тврђаве (видети: http://
tvojgolubac.rs/newspost/kada-ce-golubacki-grad-zasijati-punim-
sjajem, приступљено: 25.08.2012). Модел управљања за Пут
Римских императора у Србији још увек није опредељен,
тако да још увек није реализована подршка Европске
инвестиционе банке овом пројекту у висини од 13 милиона
евра, договорена половином 2011. године. Управљање би
требало поверити Центру за нове технологије „Виминацијум”
који је доказао своју иновативност и ефективност у развоју
Археолошког парка Виминацијум.
Ако је толико компликован институционално-организациони
аранжман за управљање међународним пловним путем
и није успостављен адекватан институционални-орга­
низациони аранжман за управљање развојем примарног
туристичког простора и дестинација на Дунаву, како се онда
може управљати и координирати активностима бројних
осталих актера у секторима од значаја за одрживи развој
туризма на Дунаву кроз Србију? Све док се не унапреди
систем управљања одрживим развојем, установе адекватни
институционално-организациони аранжмани у сектору
туризма и другим секторима и механизми координације
актера у јавном и приватном сектору, говорићемо и даље о
потенцијалној, уместо о оствареној атрактивности Дунава
кроз Србију за домаће и иностране туристе.
Литерартура
Danube Facts and figures 2008 (2009), Danube Tourist Commission,
http://w w w.danubesalesmanual.com/download.php,
pristupljeno: 25.8.2012.
Zakon o Prostornom planu Republike Srbije od 2010. do 2020.
godine (2010), Službeni galsnik RS, Beograd, br. 88.
Zakon o turizmu (2009), Službeni galsnik RS, Beograd, br. 36.
Koncept Prostornog plana područja posebne namene
međunarodnog plovnog puta E-80 – Dunav (2010), Institut
za arhitekturu i urbanizam Srbije, JP Zavod za urbanizam
Vojvodine
Maksin M., Pucar M., Milijić S., Korać M. (2011), Održivi razvoj
turizma u Evropskoj uniji i Srbiji, Institut za arhitekturu i
urbanizam Srbije, Beograd
Maksin M. (2011), Podrška zakonskog osnova ostvarivanju
Prostornog plana Republike Srbije i koordinaciji strateškog
planiranja u Srbiji, Arhitektura i urbanizam, br. 32, str. 49-54.
Maksin M. (2010), Challenges, response and partnership for
achieving sustainable tourism and heritage preservation,
SPATIUM International Review, No. 22, pp. 11-18
Maksin-Micic M., Milijic S. (2001), Methodological approach to
the spatial plan of the river belt, SPATIUM, No. 7, pp. 5-8
Master plan turističke destinacije Gornje Podunavlje (2007),
Ekonomski fakultet u Beogradu
Marketing strategija turizma Vojvodine (2009), Sekretarijat za
privredu Izvršnog Veća AP Vojvodine, Novi Sad
Nautičko–turistička sezona 2011, Turistička organizacija Beogra-
da,2011.http://www.tob.co.rs/sr-lat/news.php?id=112, prist-
up 12.2.2012.
Regionalni prostorni plan Autonomne Pokrajine Vojvodine 2009-
2020 (2011), Službeni list AP Vojvodine, br. 22.
Strategija razvoja turizma Republike Srbije (2006), Službeni glasnik
RS, br. 91.
UN Joint Programme ”Sustainable Tourism for Rural Deelopment”
(2011), Diagnostic of Rural Tourism in Serbia. In Master Plan for
Sustainable Rural Tourism Development in Serbia, Madrid, UN
WTO. http://www.turizam.merr.gov.rs/images/stories/УНВТО/
Novi fajlovi 21042011/VOLUME I DIAGNOSTIC of Rural Tourism in
Serbia_190411.pdf, pristupljeno: 25.8.2012.
Tentative Lists, UNESCO World Heritage Centre, http://www.whc.
unesco.org/en/tentativelists, pristupljeno: 25.8.2012.
21

Н аучни радови
Прилог развоју методолошког приступа
планирања предела у Републици Србији
на примеру Националног парка Ђердап
Тијана Црнчевић*, Саша Милијић**, Олгица Бакић***
рад примљен: јуна 2012, рад прихваћен: августа 2012.
Апстракт
Ратификацијом Европске конвенције о пределу (European
Landscape Convention) и њеним ступањем на снагу усвајањем
Закона о ратификацији Европске конвенције о пределу 2011.
године створили су се услови за даљи развој планирања и
уређења предела у Републици Србији. Уз уважавање
новонасталих услова, основни циљеви рада јесу одређивање
места и обухвата Студије о пределу којом би се разматрала
предметна проблематика и формулисање препорука за
развој методолошког приступа планирања предела са
посебним освртом на просторно планирање.
Рад посебно издваја потенцијале и ограничења постојећег
законског и планског оквира и истиче неопходност израде
Акционог плана за имплемнтацију ЕКП-а, који би требало,
пре свега, да разјасни недоумице и успостави оквире,
методолошке и процедуралне, за укључивање
проблематике планирања предела у процесе урбанистичког
и просторног планирања у Републици Србији. Поред тога, као
следећи кораци истакнути су: израда информационе основе
уз паралелан развој институционалног оквира и јачање
капацитета.
Као прилог развоју методолошког приступа планирања
предела у просторном планирању, уважавајући актуелне
услове, рад истиче значај израде посебне Студије о пределу,
а као пример издваја ППППН НП „Ђердап”. Са циљем развоја
предметне проблематике, издвојене су и приоритетне
активности усмерене ка имплементацији одредби ЕКП-а и
успостављању методолошког и процедуралног оквира, а
које, између осталог, обухватају следеће: израду стратешких
докумената, иновирање и усаглашавање законске основе,
израду подзаконских аката, приручника, успостављање
22 институционалног оквира и оспособљавање и едукацију.
Кључне речи: планирање предела, Европска конвенција о
пределу, Национални парк Ђердап
1
Рад је настао као резултат истраживања спроведеног у
оквиру научног пројекта: Одрживи просторни развој
Подунавља у Србији, који је у оквиру програма Технолошки
развој финансиран од стране Министарства просвете, науке
и технолошког развоја Републике Србије у периоду од 2011.
UDK:712.2(497.11-751.2); 502.15:711(497.11-751.2)
ID BROJ: 194410252
Оригинални научни рад, DOI:10.5937/arhurb1235022C
1
CONTRIBUTION TO THE DEVELOPMENT OF THE
METHODOLOGICAL APPROACH OF LANDSCAPE PLANNING IN
THE REPUBLIC OF SERBIA ON THE EXAMPLE OF THE NATIONAL
PARK DJERDAP
Abstract
Ratification of the European Landscape Convention (ELC) and its
entry into force after adoption of the Law on Ratification of the
European Landscape Convention in 2011. created in the Republic
of Serbia the conditions for further development of landscape
planning and management. Taking into account new
circumstances, the main aim of this paper is to determine the
place and coverage of the Study which will take into
consideration landscape planning and, as well formulate
recommendations for the development of a methodological
approach for landscape planning with special reference to spatial
planning.
As a result of the analysis of the existing legal and planning
framework, the paper stress potentials and as well limitations
and points out the necessity for creating the Action Plan for the
implementation of ELC which should, above all, clear up
misunderstandings and establish a framework - methodological
and procedural, for inclusion of landscape planning in the
process of urban and spatial planning in the Republic of Serbia.
The development of the information base with a parallel
development of institutional framework and capacity building
are emphasized as next steps.
As a contribution to the development of the methodological
approach within spatial planning, the work points out the
importance of preparing Study on landscape and, as an example
present the Spatial Plan of the Area of the Special Purposes of
the National Park Đerdap. For futher development of landscape
planning, as priority activities aiming the implementation of the
provisions of the ELC, are stressed the following: the
development of strategic documents, updating and
harmonization of the legal framework, the creation of bylaws,
manuals, establishing a framework and institutional framework
and education.
Key words: landscape planning, European Landscape Convention,
National Park Đerdap
* др Тијана Црнчевић, научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам
Србије, e-mail: tijana@iaus.ac.rs
** др Саша Милијић, виши научни сарадник, Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, e-mail: sasam@iaus.ac.rs
***Олгица Бакић, виши стручни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам
Србије, е-mail: olja@iaus.ac.rs
Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
1. Увод
Проблематика планирања и уређења предела у Европи и
Србији данас све више добија на значају развојем, како
законске, тако и планске основе. Један од веома значајних
резултата досадашњег развоја теорије и праксе, као и темељ
будућег, јесте Европска конвенција о пределу (у даљем тексту:
ЕКП – Eureopean Landscape Convention). ЕКП, коју је усвојио
Савет Европе у Фиренци 2000. год., представља први
међународни документ који се директно бави пределом са
циљем промовисања заштите, управљања и планирања
предела Европе као и организовања међународне сарадње.
Република Србија потписала је ЕКП 21. септембра 2007. год.,
ратификовала 28. јуна 2011. год., а усвајањем Закона о
ратификацији Европске конвенције о пределу 2011. год. (Сл.
гласник РС – Међународни уговори, бр. 4/2011) ова
конвенција је ступила на снагу. До сада, подршку овом
документу дало је 40 потписника ЕКП-а, а ратификован је у 37
земаља Европске уније (ЕУ) (wwwj.coe.int/t/dg4/
cultureheritage/landscape/default_en.asp).
Основне принципе, као и стратешка усмерења планирања и
уређења предела, које промовише и ЕКП, јасно је истакао
Штаиниц (Stainitz) 2006. год., указујући на то да предели не
познају политичке границе, затим да при планирању треба
успоставити приоритете и фокусирати се на стратешке
пројекте који су основни чиниоци најинтезивнијих промена
и, сходно томе, формулисати план где су конфликти између
највреднијих предела и „сила промене” највећи, док концепт
заштите треба заменити концептом селективне заштите или
новим – концептом „дизајнираних предела”.
Досадашња пракса планирања предела у Републици Србији
одвијала се без утемељеног оквира, како процедуралног
тако и методолошког. Покушајем увођења Генералног плана
предела (у даљем тексту: ГПП) Законом о планирању и
уређењу простора и насеља из 1995. год., није постигнут
жељени циљ. Како је у раду и истакнуто, ГПП се појавио у
групи урбанистичких планова где му није место, урађен је
мали број планова, углавном са циљем рекултивације
простора, а тадашњи руководиоци нису имали довољно
разумевања, не само за природу, већ и за методологију и
циљеве израде планова предела (Цвејић, 2002). Оно што је
недостајало и недостаје, а на шта би требало усмерити
пажњу, јесте „лобирање”, у смислу активирања пејзажних
архитеката у успостављању интересних коалиција са
планерима и свим осталим укљученим у процес планирања,
како би се концепт планирања предела промовисао од самог
почетка (Максин-Мићић, 2003). Уз уважавање чињенице да
се ратификацијом ЕКП-а успостављају нове обавезе, као и
тога да је проблематика имплеменатције ЕКП-а комплексна и
захтевна, рад полази од претпоставке да је могуће, узимајући
у обзир постојеће услове, промовисати планирање и уређење
предела израдом Студије о пределу којом би се искључиво
третирала предметна проблематика, а чији би степен
важности и обавезности растао (посебно у оквиру просторних
планова о заштићеним пределима, односно пределима
изузетних одлика). Стога, основни циљ рада јесте да пружи
одређен допринос у виду указивања на место и обухват
Студије о пределу, уважавајући актуелне услове и
формулисање препорука за развој методолошког приступа
планирању предела у Републици Србији, са посебним освртом
на просторно планирање.
Методолошки приступ подразумева прикупљање и анализу
постојећег законског и планског оквира у Републици Србији,
који обухвата планирање и уређење предела, заштиту
животне средине и заштиту природе, а у односу на оквир који
успоставља ЕКП. Очекивани резултат, поред издвајања
потенцијала и ограничења постојеће националне законске и
планске основе, јесте и одређивање места и обухвата Студије
о пределу и формулисање препорука за развој методолошког
приступа планирања предела у просторном планирању. У
том смислу, рад истражује могућности имплементације
интереса/оквира које успоставља актуелни оквир и ЕКП, као
инструмента у планирању развоја и уређењу предела, а као
пример издвојена је студија случаја – Просторни план
подручја посебне намене Националног парка (ППППН НП)
„Ђердап”.
2. ПЛАНИРАЊЕ ПРЕДЕЛА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ –
ОБАВЕЗЕ, ПОТЕНЦИЈАЛИ И ОГРАНИЧЕЊА
2.1. Европска конвенција о пределу – основни оквири
и обавезе
Ратификацијом Европске конвенције о пределу преузимају се
одређене обавезе. У том смислу, може се рећи да ЕКП
успоставља:
1) терминолошки оквир;
2) обухват примене – природна, сеоска, градска и приградска
подручја, односно копно, копнене воде и морске области, а
односи се и на пределе који могу бити изузетни, али и на
свакидашње и деградиране;
3) опште мере – увођење предела у законодавство,
успостављање и спровођење предеоне политике
доношењем посебних мера, интеграција планирања
предела у просторно и урбанистичко планирање,
успостављање процедура партиципације;
4) посебне мере – оспособљавање и едукација,
идентификација и процена предела на националном
нивоу, утврђивање циљних квалитета предела и увођење
прописа у вези са заштитом, управљањем и планирањем 23
предела;
5) европску сарадњу – укључивање проблематике предела у
међународне политике и програме, узајамна помоћ и
размена информација, прекогранична сарадња, праћење
примене и награда за предео Савета Европе.
На основу Закона о ратификацији ЕКП-а, према члану 3, за
спровођење се старају министарство надлежно за послове
 Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
животне средине и просторног планирања и министарство
надлежно за послове културе. Треба рећи да ЕКП препушта
државама потписницама избор правних, административних,
фискалних и финансијских аранжмана у циљу његове
имплементације.
Стога, након ратификације, неопходно је приступити
активностима усмереним ка изналажењу оптималних
решења за имплементацију ЕКП-а. Приоритет јесте, пре
свега, успостављање законске основе којом би се регулисао
однос између планирања предела и осталих планова и
програма. Овим оквиром требало би, такође, да се успостави
опште стратешко опредељење заштите предела на
националном нивоу (у виду Стратегије), донесе Акциони план
имплементације и успоставе планови предела. С тим у вези,
Министартсво природних ресурса, рударства и просторног
планирања Републике Србије формирало је радну групу чији
задатак јесте израда Акционог плана за имплементацију
ЕКП-а.
Такође, треба истаћи и чињеницу да је неопходно успоставити
и институционални оквир, да би се пружила основа, како за
надзор над применом законских обавеза, тако и за
реализацију ЕКП-а. Обавезе којима треба одговорити јесу у
домену припрема, координације и праћења израде Стратегије
и планова предела, међународне сарадње, пружање стручне
помоћи, успостављање информационе основе, вођење
регистра и припрема, реализација програма едукације и др.
2. 2. Преглед законског основа у Републици Србији –
потенцијали и ограничења
У Републици Србији, регулатива која обухвата планирање,
заштиту природе и заштиту животне средине има одређених,
посебних одредби за предео, док у појединим одредбама
није заступљен ни сам термин. Закон о заштити природе
(Сл. гласник РС, бр. 36/2009 и 88/2010), као и Закон о заштити
животне средине (Сл. гласник РС, 135/04 и 36/09), пружају
значајну подршку планирању и уређењу предела, како
својим садржајем тако и обухватом. Поред терминолошког
уважавања (Табела 1), као основно опредељење, у оквиру
начела, промовишу високи степен заштите природе, у смислу
да је „свако дужан да при предузимању активности или
вршењу делатности допринесе заштити и унапређењу
природе, биолошке, геолошке и предеоне разноврсности,
очувању општекорисних функција природе и природне
24 равнотеже” (чл. 5, став 1 Закона о заштити природе), као и
обавезу да се природне вредности „користе под условима и
на начин којима се обезбеђује очување вредности
геодиверзитета, биодиверзитета, заштићених природних
добара и предела” (чл. 9 Закона о заштити животне
средине).
Законом о заштити природе успоставља се обавеза заштите
предела (видети Табелу 1) у смислу „заштите, очувања и
унапређења биолошке (генетичка, специјска и екосистемска),
геолошке и предеоне разноврсности” (чл. 2, став 1), као и
„благовремено спречавање људских активности и
делатности које могу довести до трајног осиромашења...
предеоне разноврсности... као и поремећаја са негативним
последицама у природи” (чл. 2, став 4) уз обавезу
фромулисања мера заштите предела (чл. 7, став 3). Поред
тога, Закон утврђује да се „не могу обављати активности
којима се угрожавају... пејзажне вредности...” (чл. 17).
Иако Закон о планирању и изградњи (Сл. гласник РС, бр.
72/09, 81/2009, 64/2010, 24/2011) не садржи термин предео,
ово ограничење не искључује могућност уврштавања ове
проблематике у плански процес. Законом о заштити
животне средине РС успоставља се обавеза да се у
просторним и урбанистичким плановима дефинишу мере и
услови заштите животне средине, нарочито да се утврде
мере „интегрисане заштите и планирања предела, које
обухватају подручја изван заштићених природних добара,
ради уређења дугорочне концепције, намене и организације
предела и усклађивања вишенаменског коришћења
простора које угрожава предео (пољопривреда, шумарство,
водопривреда, рударство, енергетика, саобраћај,
становање, рекреација и др.)” (чл. 34). Поред тога,
успоставља се и обавеза „очувања и одржавања значајних
или карактеристичних обележја предела, унапређивања
предела, њихово поновно успостављање и стварање, а која
су од великог значаја за заштиту дивље флоре и фауне и
њихових станишта”, затим обавеза да се „прикаже постојеће
стање по елементима” као и „планирано стање са мерема
потребним да се планови остваре” (чл. 33). Такође, и Закон о
заштити природе успоставља обавезу заштите предела у
смислу „спровођења мера заштите природе и предела” и
„утврђивања услова и мера заштите... у просторним и
урбанистичким плановима, пројектној документацији,
основама и програмима управљања природним ресусрима
у рударству, енергетици, саобраћају, водопривреди,
пољопривреди, шумарству, ловству, рибарству, туризму и
другим делатностима од утицаја на природу” (чл. 7), а
саставни део планова (просторних и урбанистичких), основа
и програма, јесу и услови заштите природе који морају да
садрже и „услове за очување биолошке, геолошке и
предеоне разноврсности...” (чл. 9). Члан 26 успоставља
обавезу „разврставања” предела, уважавајући „предеоне
типове који изражавају разноликост природне и културне
баштине” и „у планирању и уређењу простора, као и
планирању и коришћењу природних ресурса... очување
значајних и карактеристичних обележја предела”. Закон
посебно издваја као заштићено природно добро „предео
изузетних одлика” (види Табелу 1).
Појам предела појављује се и у Закону о стратешкој
процени утицаја (Сл. гласник РС, бр. 135/04 и 88/2010), у
члану 4, где начело одрживог развоја обухвата „раз­мат­
рање и укључивање битних аспеката животне средине у
припреми и усвајање одређених планова и програ­ма и
утвђивање услова за очување вредности природних
ресурса и добара, предела, биолошке разноврсности...”.
Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
Поред тога, у Прилогу II у делу Критеријум за оцену извештаја
о стратешкој процени, успоставља се обавеза разматрања
утицаја на предео (природна лепота). Међутим, осим у
оквиру начела и критеријума за оцену Извештаја, нигде
посебно није наглашено да предео мора бити саставни део
анализа и процена. У оквиру Закона о процени утицаја на
животну средину (Сл. гласник РС, бр. 135/04 и 36/2009)
појављује се термин пејзаж (чл. 2) у вези са обавезом
укључивања овог сегмента у процес процене утицаја на
животну средину која подразумева „превентивну меру
Табела 1.
Терминолошки оквир: Европска конвеција о пределу
версус постојећи законски оквир у Републици Србији
Предео – одређено подручје, онако како га људи виде и
доживљавају, чији је карактер резултат деловања и
интеракције природних и/или људских фактора (ЕКП)
– одређена територија чији карактер представља
специфичан спој природних и створених вредности
карактеристичних за дати регион (Закон о заштити
природе)
Предеона политика – израз општих принципа, стратегија
и смерница дефинисаних од стране надлежних органа
власти, који омогућавају предузимање одређених
мера у циљу заштите, управљања и планирања
предела (ЕКП)
Циљни квалитет предела – означава за одређени
предео, формулацију, дату од стране надлежних
органа власти, о тежњи становништва у погледу
предеоних карактеристика из њиховог окружења
(ЕКП)
Заштита предела – поступци очувања и одржавања
значајних или карактеристичних обележја предела,
оправдани вредношћу наслеђа, која је проистекла из
његове природне структуре и/или људске
активности (ЕКП).
– у смислу „планирања и спровођења мера којима се
спречавају нежељене промене, нарушавање или
уништење значајних обележја предела, њихове
разноврсности, јединствености и естетких
вредности и омогућава традиционалан начин
коришћења предела” (Закон о заштити природе).
Управљање пределом – поступци, којима се из
преспективе одрживог развоја обезбеђује редовно
одржавање предела, са циљем усмеравања и
усклађивања промена изазваних друштвеним и
економским процесима, као и процесима у животној
средини (ЕКП).
заштите животне средине засновану на изради студије... са
циљем да се прикупе подаци и предвиде штетни утицаји
одређених пројеката на живот и здравље људи... пејзаж... ”.
Уз уважавање напред истакнутог, у Табели 1. дат је приказ
актуелног законског терминолошког оквира у Републици
Србији као и оквира који заступа ЕКП.
Као што се може видети у Табели 1, у Републици Србији нису
сви термини обухваћени актуелном законском основом и то,
пре свега, термини предеона политика и циљни квалитет
предела. Са друге стране, чињеница да постојећи законски
Планирање предела – дугорочни и далекосежни поступци
са циљем унапређења, поновног успостављања или
креирања предела (ЕКП).
Предеони елемент – најмања, релативно хомогена
еколошка јединица структуре предела, било
природног или антропогеног (Закон о заштити
природе).
Предеона разноврсност – структурираност простора
настала у интеракцији (међудејству) природних и/
или створених предеоних елемената одређених
биолошких, климатских, геолошких,
геоморфолошких, педолошких, хидролошких,
културно-историјских и социолошких обележја
(Закон о заштити природе).
Заштићено природно добро – очувани део природе
посебних вредности и одлика (геодиверзитета,
биодиверзитета, предела, пејзажа и др.), који има
трајни еколошки, научни, културни, образовни,
здравствено-рекреативни, туристички и други
значај, због чега је добро од опшетег интереса и
ужива посебну заштиту (чл. 19 став 4) (Закон о
заштити природе).
Предео изузетних одлика јесте подручје „препознатљивог
изгледа са значајним природним, биолошко-
еколошким, естетским и културно - историјским
вредностима, које се током времена развијало као
резултат интеракције природе, природних
потенцијала подручја и традиционалног начина
25
живота локланог становништва”. Такође,
успоставља се и оквир за типологију ових предела у
смислу да предео изузетних одлика може бити
„природни предео изузетних одлика” и „културни
предео изузетних одлика” (Закон о заштити природе,
чл. 33).
 Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
оквир заступа термине који нису посебно истакнути у ЕКП-у
– предеони елемент, предеона разноврсност, предео
изузетних одлика – указује на то да планирање предела има
одређене основе (подршку). Поред тога што представљају
значајан потенцијал и ресурс, они успостављају и одређену
обавезу у процесу планирања.
Такође, неопходно је указати на чињеницу да термини који су
заступљени и у ЕКП-у и постојећем законском оквиру нису
једнако тумачени, тако да термин предео у свом образложењу
у нашем законодавству не садржи „онако како га људи виде и
доживљавају”. Стога, потребно је указати на овај важан
аспект, поготову услед обавезе уважавања циљног квалитета
предела који подразумева учешће јавности као и обавезе
успостављања процедура партиципације. С тим у вези, треба
указати и на чињеницу да „... у пракси планирања
становништво, интересне и добровољне групе, приватни и
трећи сектор нису укључени у процес разматрања и
доношења законског основа и већине секторских планских
основа...”, односно„... недовољно су информисани и укључени
у процес доношења планских одлука...”, због чега посебну
пажњу треба посветити унапређењу процедура
партиципације у планском процесу, са циљем обезбеђивања
услова за активније учешће јавности и свих заинтересованих
(Максин et al., 2011).
Управљање пределом и планирање предела нису посебно
терминолошки издвојени у постојећем законском оквиру, те
стога препорука рада јесте и њихово уважавање и
укључивање у законску основу као основ за успостављање
процеса и поступка за планирање и уређење предела. Поред
тога, треба указати на то да законска основа препознаје да
предео чини интегрални део природних ресурса, те стога,
заштићено природно добро издваја се и на основу посебних
вредности и одлика предела, односно пејзажа.
Још једна констатација, на основу увида у терминолошки
оквир, јесте да су термини предео и пејзаж заступљени без
одговарајућег тумачења. Стога, може се указати на следеће:
пејзаж представља слику предела (Вујаклија, 1980) односно
изглед природе неког краја (Николић, 2007), а предео
одређени део земљине површине (Николић, 2007), односно
како је и претходно истакнуто (Табела 1). С тим у вези може се
констатовати да када се говори о пејзажу, овим термином се,
пре свега, обухватају визуелне одлике предела, односно
утицаји на морфологију, покривеност вегетацијом и др.
Важан корак у процесу имплементације ЕКП-а и промовисања
заштите и уређења предела учињен је укључивањем ове
26
тематике у Просторни план Републике Србије (ППРС) (Закон о
Просторном плану Републике Србије, Сл. гласник РС, бр.
2
Према ППРС-у, природни предели представљају просторе где је степен модификације минималан, биофизичка структура углавном природног порекла
и где постоје елементи који су последица природних поремећаја. Културни предели садрже комбиновано деловање природе и човека, а у односу на
карактер модификације (претежан начин коришћења земљишта, већа густина насељености), предели могу бити урбани или рурални.
88/10). ППРС, који заступа имплементацију ЕКП-а, као један
од циљева посебно издваја заштићено и одрживо коришћење
природног и културног наслеђа и предела, истичући да је
неопходно „инсистирати на даљем развоју мрежа вредних/
заштићених природних целина и културних предела са
посебним нагласком на еколошки, односно културно
осетљива подручја”.
Основни циљ „заштите, уређења и развоја предела Републике
Србије су разноврсни, високо квалитетни и адекватно
коришћени предели и физички уређена, за живот и боравак
пријатна рурална и урбана насеља и градови, развијеног
идентитета заснованог на поштовању и афирмацији
природних и културних вредности”. Поред тога, ППРС се
залаже за интеграцију планирања предела у урбанистичко и
просторно планирање и за израду студије Карактеризација
предела Србије као и пилот пројеката. У односу на „развојни
карактер, односно степен модификације природног предела”,
ППРС издваја природне и културне пределе, а у оквиру
културних, руралне и урбане пределе2. Сходно томе, ППРС
даље формулише и основне циљеве, оперативне циљеве и
приоритете. Међутим, како је и истакнуто, иако „ППРС даје
основна стратешка опредељења у областима заштите и
уређења предела Србије... имплементација ће захтевати
потпунију методологију којој мора претходити формулисање
конкретнијих упутстава у вези са применом одредби ППРС”
(Црнчевић, et al., 2010).
Уз уважавање напред истакнутог, у Табели 2. сумирани су
потенцијали и ограничења актуелног законског и планског
оквира за планирање предела у Републици Србији.
Као што се може видети, поред значајних потенцијала,
основна ограничења су, пре свега, у домену имплементације
проблематике планирања и уређења предела у процесе
урбанистичког и просторног планирања. Ратификована ЕКП
јесте значајан потенцијал али, са друге стране, и обавеза која
захтева пажљиву анализу и разматрање како би се интереси
које заступа адекватно уважили.
У односу на ЕКП, треба нагласити да постојећи законски оквир
промовише, не у потпуности, терминолошки оквир и обухват
примене. Поред тога, посебно треба истаћи активности које
су имале за циљ промоцију ЕКП-а у Републици Србији и које су
допринеле развоју европске сарадње. Међутим, одговарајућу
подршку немају опште (интеграција планирања предела у
урбанистичко и просторно планирање, успостављање
процедура партиципације и др.) и посебне (оспособљавање и
едукација, идентификација и процена предела на
националном нивоу и др.) мере које промовише ЕКП.
Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап

Табела 2.
Преглед издвојених потенцијала и ограничења постојећег законског
и планског оквира за планирање предела у Републици Србији

Потенцијали Ограничења

Ратификована ЕКП Непостојање Акционог плана за имплемтацију ЕКП-а

Непостојање институционалног оквира

Непостојање услова и капацитета за припрему, координацију и праћење

израде стратешких докумената за планирање и уређење предела
Србије (Стартегије, Студије карактеризација предела Србије и др.)

Заступљеност термина у оквиру законске

основе који промовишу укључивање Незаступљеност термина у Закону о планирању и изградњи
проблематике планирања предела у процес
планирања
Непотпуно тумачење термина (предео-пејзаж)

Незаступљеност термина који промовишу развој предеоне политике,

планирање и управљање пределом као и укључивање јавности

Укључивање проблематике планирања предела

декларативно (начела, циљеви) у процесе
планирања и заштите

Успостављање обавеза разматрања и

заштите предела који нису под заштитом, Непостојање одговарајуће информационе основе у виду Стратегије,
укључивање проблематике предела Студије карактеризације предела
утврђивањем услова и мера у просторним и
урбанистичким плановима, успостављање
обавезе „разврставања” предела

Неразјашњен однос Студије о пределима и осталих секторских планова

и програма

Укључивање проблематике предела у ППРС Непостојање упутстава у вези са применом одредби ППРС-а и
информационе основе

Непостојање процедуралног и методолошког оквира за планирање

предела

Стога, приоритет јесте израда Акционог плана који би требало,

пре свега, да разјасни недоумице по питању обухвата и
успостави оквире – методолошке и процедуралне – за 27
укључивање проблематике планирања предела у процесе
урбанистичког и просторног планирања у Републици Србији.
Следећи корак јесте израда неопходне информационе
основе, уз паралелан развој институционалног оквира и
јачање капацитета.
 Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
3. СТУДИЈА О ПРЕДЕЛУ КАО ПРИЛОГ РАЗВОЈУ
МЕТОДОЛОШКОГ ПРИСТУПА: ПРИМЕР ППППН НП
„ЂЕРДАП”
Уважавајући напред наведене остварене резултате, који
указују како на потенцијале тако и на ограничења постојећег
законског и планског оквира, рад указује на значај израде
Студије о пределу која би, у постојећим условима, имала,
поред основног циља заштите и уређења предела, и циљ
промовисања проблематике планирања предела. Место
Студије о пределу у процесу просторног планирања
условљено је актуелним процедуралним и методолошким
оквиром планирања који успоставља Закон о планирању и
изградњи (Сл. гласник РС, бр. 72/09, 81/2009, 64/2010,
24/2011). Овај оквир обухвата следеће фазе: доношење
одлуке о изради планског документа (подразумева
укључивање органа, организација и јавних предузећа),
израду и уступање израде планског документа, формулисање
концепта плана, стручну контролу, јавни увид и усвајање
планског документа. Предео јесте, како је и истакнуто,
саставни део Услова заштите природе тако што прописује
обавезе успостављања услова за очување предеоне
разноврсности (чл. 9 Закона о заштити природе) и сходно
томе јесте и саставни део Одлуке. Међутим, у пракси је чест
случај да се проблематика заштите и уређења предела не
разматра. С друге стране, актуелни законски оквир пружа,
оквирно, и обухват Студије о пределу тако што заступа:
- интегралну заштиту и планирање предела, а не обухвата
само заштићене, већ и све остале пределе, и усклађивање
вишенаменског коришћења простора;
- очување и одржавање значајних и карактеристичних
обележја предела, унапређење и поновно успостављање и
стварање предела, који су од значаја за заштиту дивље флоре
и фауне и њихових станишта;
- обавезу „разврставања предела” уважавајући предеоне
„типове”;
- приказ постојећег стања по елементима као и планска
решења са мерама потребним да се она остваре.
Како је и истакнуто, ППРС промовише израду студије
Карактеризација предела Србије као и пилот пројеката,
између осталих и за предметни простор. Овакав приступ
јесте у складу са основним одредбама ЕКП-а које успостав­
љају обавезу идентификације и процене предела, уз активно
учешће заинтересованих у смислу анализирања карак­
теристика (покретачке снаге и притисака услед којих се
предели мењају), регистровања промена и обављања
28
процене (члан 6, став Ц). Како је и истакнуто, сада када се
монофункционални пољопривредни предели развијају у
мултифункционалне, како би одговорили потребама савре­
меног друштва (одржива пољопривреда, нове функције
руралног предела), карактеру предела се све више придаје
значај (EC, 2000, OECD, 2001). У том смислу, данас су предели
мултифункционални јер су непроизводне функције, као што
су становање, рекреација и др., комбиноване, услед чега се
јавља и потреба за приступима и методологијама уз помоћ
којих би могле да се издвоје и опишу предеоне карактеристике
и да се процени њихов квалитет (Jellema et al., 2009).
Један од приступа који је добио подршку у Европи и свету
јесте методологија Процене карактера предела (ПКП), која се
већ више године примењује у Енглеској и Шкотској. Према
Процени карактера предела – Упутсво за Енглеску и Шкотску,
предео – подручје одређеног карактера – подразумева
географско подручје са „јасном и препознатљивом шемом
предеоних елемената, који се доследно појављују у
одређеном типу предела... односно то је одређена комби­
нација геолошких и морфолошких карактеристика земљишта
и вегетације (The countryside Agency and Scottish Natural
Heritage, Department of Landscape University of Sheffield and
Land Use Consultants, 2002). Процена карактера предела –
Упутсво за Енглеску и Шкотску полази од тога да је предео
намењен широком кругу корисника и садржи два дела – у
првом је дато основно упутсво о самом приступу и методи
процене карактера предела, док други део садржи и примере
из праксе. Овај методолошки приступ ставља „карактер”
предела у први план, разликује фазу „карактеризације” и фазу
„оцењивања”, промовише улогу објективности и субјек­
тивности у процесу и разматра могућност примене на
различитим нивоима.
Прва фаза „карактеризације” обухвата идентификацију
предела и њихових варијетета (класификација, картирање и
опис), а друга оцењивање у смислу квалитета и стратегије
предела и вредности и статуса предела. Неопходно је истаћи
и значајну улогу интересних група у овој фази, које
релативизују експертску субјективност. Резултати добијени
оваквим приступом имају веома широк дијапазон примене.
Као што се може видети у Табели 3., основна улога јесте да
помогне планерима да донесу одлуке у поступцима
формулисања стратегија и политика планирања простора,
као и да им помогне у подизању свести и у пружању
информација за израду процена утицаја.
Као што се из претходног може видети, иако законски и
плански оквир обухватају предео, питање је колико је и како
ова проблематика заступљена у пракси. Неусклађеност
законске основе и недовољна методолошка утемељеност
одредби ППРС-а јесу, у постојећим условима, основни
ограничавајући фактори.
Методологија Процене карактера предела (ПКП) се, како је и
истакнуто, тренутно користи као средство за мапирање
приликом планирања заштићених подручја (Данска, Финска),
као део процеса управљања пределом и просторним
планирањем (Енглеска, Шкотска, Немачка) или као основа за
мониторинг и процену карактеристика предела (Аустрија)
Њasher, 2005). У РС овај приступ промовише ППРС, а као
пример добре праксе могу се издвојити студија Типологија
предела Београда – за потребе примене Конвенције о
пределима (Цвејић et al. 2008), која је своју примену нашла у
Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап

Табела 3.
Преглед примене Студије о пределу (The countryside Agency and
Scottish Natural Heritage, Department of Landscape University of
Sheffield and Land Use Consultants, 2002, Цвејић et al., 2008)

Формулисање политике планирања простора и стратешких докумената у смислу:

•Увођења политике предела како на регионалном тако и на локалном нивоу, заштитом постојећег карактера
предела, и промоције обнове односно унапређења напуштених и деградираних предела идентификованих у
Студији;
•Обезбеђивања информација о намени простора при планирању развоја урбаних насеља и инфраструктурних
коридора;
•Обезбеђивања информација за управаљање пределима и планирања стратегије урбане обнове;
•Идентификације простора, где нови развој може имати позитиван утицај на заштиту и обнову карактера
предела;
•Промоције позитивних промена у пределу и заштите природног и културног наслеђа.
Подизање свести у планском процесу о значају карактера предела уважавањем:
•Како разлика тако и сличности међу подручјима;
•Онога што различитим местима даје локални идентитет и особеност;
•Потреба да се сачувају и унапреде посебне и вредне карактеристике;
•Потреба да се активно унапреди квалитет места путем доброг дизајна.
Обезбеђивање информација у процесима израде процена утицаја – Процена утицаја на
животну средину и Стратешке процене утицаја у смислу:
•Да се информације садржане у Студији могу користити од самог почетка и да могу утицати у поступку
разматрања директних утицаја на предеоне карактеристике, у разматрању локације и размере утицаја
нових објеката архитектуре као и инфраструктуре;
•Да буду основ у разматрању могућности како предложени развој може дати позитиван допринос каратеру
предметног предела и да указују на основне карактеристике унутар предела које треба заштитити, обновити
и унапређивати.

пракси кроз израду Просторног плана општине Лазаревац
(Сл. лист града Београда, бр. 10/2012) ) и Просторног плана
за део градске општине Сурчин (Сл. лист града Београда, бр.
10/2012). Уважавајући постојеће услове, рад указује на значај
израде Студије о пределу којом би се промовисао постојећи
законски и плански оквир.
3.1. ППППН НП „Ђердап”: Студија о пределу
Уз уважавање напред истакнутог, у погледу потенцијала и
ограничења, као и актуелног статуса предметне пробле­
матике, посебно је приказан примењен приступ укључивања
проблематике предела у процес просторног планирања кроз
пример израде планске докуметације Просторног плана
подручја посебне намене Националног парка „Ђедап”(ППППН НП).
Сам предметни простор намеће неопходност пружања
одређене пажње пределу. План обухвата подручје на коме се
налази висока концентрација природних и антропогених
ресурса, са различитим степеном заштите и очуваности.
Предео карактерише прожимање природних специфичности
и атрактивности са културом, историјом и традицијом народа
који су на овим просторима живели и оних који ту данас
живе. Основна карактеристика јесте изузетно атрактиван
геоморфолошки облик Ђердапске клисуре, која је
истовремено полигенетска, полифазна, попречна,
антецедентна, композитна, лактаста и клисураста долина.
Њена специфичност огледа се у постојању 4 клисуре и 3
котлине (Голубачка клисура, Љупковска котлина, клисура
Госпођин вир, Доњомилановачка котлина, клисура Велики и
Мали казан, Оршавска котлина, Сипска клисура), где ширина
Дунава варира од 2000 м, у Доњомилановачкој котлини, до
150 м у клисури Казан, затим, речни токови дунавских
притока, као што су Брњица, Добрањска река, Бољетинска
река, Поречка река, са својим притокама Шашком и Црнајком
и др. или висови попут Шомрде. Очуваности природних 29
карактеристика допринело је успостављање Националног
парка „Ђердап”, који се простире дуж тока Дунава, од Голупца
до Кладова, са високом концентрацијом геоморфолошких,
хидролошких и биогеографских ресурса, као и са значајним
споменицима културе цивилизација које су на овом простору
егзистирале током прошлих времена (остаци заједница
млађег каменог доба из 8000. год. п. н. е., остаци римске
цивилизације итд.). Уважавајући напред истакнуте вредности
 Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап

и потенцијале, плански документ који покрива овакво
подручје јесте Просторни план подручја посебне намене.
Иако проблематика заштите и уређивања предела није била
саставни део одлуке о изради плана (Одлука о изради
Просторног плана подручја посебне намене Националнпог
прака „Ђердап”, Сл. гласник РС, бр. 16/09), уважавање ове
тематске области јесте, пре свега, законски обавезно у смислу
Услова надлежних органа, организација и јавних предузећа.
Али, ни у Одлуци о изменама или допунама планског
документа, након укључивања органа, организација и јавних
предузећа, није успостављена обавеза посебног уважавања
теме предела.
Међутим, позитиван пример добре праксе планирања јесте
израда Студије о пределу у оквиру фазе израде планског
документа. Студија се односи на целокупно предметно
подручје, уважава интегрални приступ планирања предела и
обухвата: анализу постојеће планске и документационе
основе, „разврставање” предела уз уважавање законских и
планских одредби, формулисање концепта развоја, циљева и
приоритета. Треба посебно нагласити да се план радио у исто
време када и ППРС, тако да је основ за планирање предела,
пре свега, чинила Стратегија просторног развоја Србије
2009–2013–2020 (РС Министарство животне средине и
просторног планирања, РАПП, 2009), која је представљала и
основ за формулисање ППРС-а.
Поред анализе документације (планске и законске основе,
студија, елабората и др.) и синтезе, у поступку израде
студијске основе примењене су и следеће методе: СВОТ
(SWOT) анализа и ГИС. У наставку рада, дат је преглед
остварених резултата.
Остварени резултати СВОТ анализе, као основне снаге, поред
докумената који третирају предео, уз напомену да је од тада
доста учињено на промоцији предела, издваја сам простор,
односно предео и његове природне, социјалне и економске
карактеристике. Могу се посебно издвојити лоша импле­
ментација плана и антропогени утицаји, као слабости које
континулано угрожавају предео. Уз уважавање и снага и
слабости, издвојене су могућности развоја подручја (еко-
туризам, производња здраве хране и др.), али и могуће
претње (недостатак материјалних средстава за улагање у
инфраструктуру и др.).
На основу типологије предела која је успостављена у
Стратегији просторног развоја Републике Србије, а коју је
касније уважио и актуелни ППРС, предели се диференцирају,
30
у односу на степен модификације природног предела, на
природне и културне. У оквиру културних разликују се
рурални и урбани предели, одређени карактером и
интензитетом промена, коришћењем и насељавањем
простора. Дунавске клисуре и клисуре његових притока,
шумовита зона брдско-планинског залеђа и зона крашког
рељефа, који су у првом режиму заштите, припадају
претежно природним пределима, а остало подручје
културним3, односно руралним и урбаним. У оквиру граница
НП, у првом степену заштите издвојен је предео посебних
природних вредности – Велики и Мали Штрбац са Трајановом
таблом као и етно и амбијентална целина насеља Голубиње и
Петрово село. Студија о пределу посебно уважава и остале
природне резервате, који, поред предела, обухватају у првој
зони и: строги природни резерват Голубачки град, строги
природни резерват Бојана, строги природни резерват Босма
– Соколац, строги природни резерват Чока – Њалта са
Песачом, строги природни резерват Лепенски вир, строги
природни резерват кањон Бољетинске реке и строги
природни резерват Цигански поток. У другом степену заштите
посебно су издвојене заштићене природне предеоне целине:
Голубачка клисура, Соколац – Власац, Штрпско корито –
Мироч, клисура реке Брњице и Шомрда.
На основу оставарених резултата, формулисани су
концепција, циљеви и приоритети. Основна концепција
заступа да се у оквиру предметног простора посебно уважи
предео у смислу простора који подразумева одређену
територију чији карактер представља специфичан спој
природних и створених вредности карактеристичних за дати
регион. Основна концепција подразумева интегралну
заштиту предела, где се правила неге и уређења предела
успостављају на основу типологије којује установио ППРС.
Иако ППРС промовише израду посебног пилот пројекта
Карактеризација предела за предметни простор, он није био
предвиђен – у периоду израде планске документације
актуелни ППРС био је у фази израде. За израду једне овакве
студије неопходно је, пре свега, успостављање законске и
планске обавезе, што сада јесте постигнуто. Поред тога,
потребни су ресурси, како информациони (геотехногене
карте, морфолошке карте терена, хидролошка карта,
педолошка, карта еколошких група-биома и др.) тако и
финансијски и људски, као и време. Промовисање
методологије ПКП захтева стога свеобухватан приступ, у
смислу успостављања основних оквира, како методолошких,
тако и информационих, да би се избегло различито тумачење
успостављених обавеза и информација.

3
Услед специфичних природних услова, због посебног режима заштите, за предметни простор била је урађена и посебна студија Завода за заштиту
природе Србије. Према овом елаборату, уважавајући морфолошке карактеристике посебно су издвојена следећа 4 основна типа предела: шумовита
зона брдско-планинског залеђа – слабо насељена и у целини мало измењена, са израженом вертикланом диференцираношћу рељефа, богата
речним токовима и изворима; зона крашког рељефа – сведена готово на мирочку површ, специфичне („богињави крас”) и смиреније морфологије,
безводна, обрасла махом жбунастим формацијама и травним заједницама, у појединим деловима питомог изгледа, ненасељена; насеобинска зона –
котлинска проширења и нижи долински појас, ограничена на просторни оквир у коме се одвијају главне привредне функције сеоских и градских насеља,
са предеоним обележјима у којима доминирају елементи пејзажа условљени пољопривредним коришћењем простора, али исто тако и потребама
станова.
 Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
Планом се стога, уважавајући остварене резултате Студије,
између осталог, за природне пределе предвиђа њихова
заштита, за руралне очување и афирмација карактеристичних
издвојених подручја (шумског, пољопривредног, подручја
под заштитом и др.), уникатних типова као и елемената
(водотокови, шуме, живице и др.), заштита споменика
културе и њихове околине, док за урбане, пре свега,
регулација грађења и уређивања простора и јачање
специфичног карактера панораме града, уз одрживо
коришћење отворених, зелених простора. Општи циљ, према
ППППН Националног парка „Ђердап”, јесте очување предеоне
разноврсности и унапређење природних и културних
предела. Поред тога, План заступа следеће опште оперативне
циљеве: очување разноврсности, живописности и лепоте
предела, унапређење његове чистоће и уређености у
непосредном окружењу изграђених насељских целина,
саобраћајних коридора, десном приобаљу Дунава, зони
привредних активности и рекреације као и управљање
развојем и уређењем предела интегрисано са заштитом
природних и културних вредности и одрживим развојем
подручја Националног парка и осталог дела подручја Плана.
Посебно се могу издвојити, за природне пределе: очување
структуре и обезбеђење несметаног функционисања и
санације, за културне – руралне пределе: санација и
минимизирање негативних и стимулисање позитивних
утицаја, активирање производње здраве хране, а за културне
– урбане пределе: заштита и увећање природних простора
унутар урбаних структура и санација деградираних простора.
Као приоритети издвојени су: укључивање предела у планску
и пројектну документацију уважавањем основних кри­
теријума, циљева и мера у процесу планирања и уређења
предела и ревалоризација издвојених значајних предела.
Сл. 1.
Природни и
културни – рурални
и урбани предели на
подручју ППППН НП
„Ђердап” –
шематски приказ
Fig.1.
Natural and cultural
– rural and urban
landscapes within the
area of the SPASP NP
Djerdap – schematic
view
ППППН НП „Ђердап” урађен је у Институту за архитектуру и
урбанизам Србије (у ГИС окружењу, заснованом на ЕСРИ
(ESRI) технологији – ArcGIS 9x), што подразумева
интегрисаност података. Услед тога што нема законске основе
за израду посебне карте, као ни одговарајуће информационе
основе, није била посебно формирана карта предела. За
потребе Студије о пределу дат је предлог издвајања
природних и културних предела на подручју ППППН
Националног парка „Ђердап”. Како је и истакнуто, успос­
тављањем ГИС базе предела, омогућило би се ефикасније
добијање жељених резултата укрштањем података,
коришћењем могућности вишекритеријумске анализе, као и
касније ажурирање података, усавршавање модела
додавањем нових инпута и презентација остварених
резултата (Црнчевић, Бакић, 2012). Коришћењем
одговарајућих алата извршена је анализа заступљености и
покривености простора природним, односно антропогеним
земљиштем и преклапања са другим индикаторима.
Истраживање показује да су природни предели сачувани у
окриву Националог парка, а да су рурални предели
најзаступљенији (Слика 1).
Формирање базе података о простору и Просторном плану било би
у функцији: коришћења, мониторинга и оцене спровођења, допуне
и иновирања планских концепција заштите и развоја подручја.
Стварањем предуслова за формирање ГИС-а Националног парка у
првој фази би се извршила анализа доступних података из
Просторног плана и података којима располажу ЈП Национални
парк, управљачи туристичких простора, туристичке организације/
агенције, општине и др. (утврдио би се степен валидности и
ажурности података), а у другој фази би се формирала јединствена
просторна база података, конверзијом дигиталних података у
јединствени систем података о простору, која би имала задатак да
пружи/обезбеди трајну информатичку подршку припремању,
доношењу и спровођењу планских и програмских одлука.
31
 Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
4. ПРЕПОРУКЕ И ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Планирање предела у Републици Србији последњих година
све је више присутно, како у законској основи тако и у
планској. За сада, како је и истакнуто, без одговарајуће и
потпуне подршке, укључивање ове проблематике условљено
је и стратешким опредељењем носиоца израде планске
документације, њиховим познавањем и уважавањем
потребе за третирањем предметне проблематике, али, са
друге стране, и постојећим условима, што јесте био случај и у
процесу израде ППППН НП „Ђердап”.
Израда Студије о пределу представља позитиван пример
успостављања „интересне коалиције са планерима и
промовисање концепта планирања предела”, али у условима
када не постоје основни – стратешки – информациони
ресурси за њену израду, може се рећи да је она само почетак
– први корак – ка уважавању и укључивању проблематике
планирања предела у процес планирања. У том контексту,
стратешки документи као што су, пре свих, Стратегија и
студија Карактеризација предела Србије представљају основ
за успостављање интегралног планирања предела у
Републици Србији у просторним и урбанистичкима пла­
новима. Са друге стране, уз уважавање претпоставке од које
је овај рад и пошао, може се констатовати да је могуће
промовисати планирање и уређење предела израдом Студије
о пределу којом би се искључиво третирала предметна
проблематика. Под тим се подразумева да је промовисањем
оваквог приступа могуће испоштовати законски и плански
оквир, односно имплементирати успостављене обавезе и
укључити планирање предела у просторно планирање.
У развоју методолошког приступа за планирање предела у
просторном планирању, уз уважавање актуелних законских
и планских услова, основна препорука рада у смислу развоја
методолошког приступа, подразумева, пре свега, уважавање
предметне проблематике и њено укључивање израдом
Студије о пределу. Препорука рада јесте успостављање
обавезе, у оквиру Услова заштите природе односно Услова
заштите културног наслеђа, где би такође могао бити
сугерисан и прелиминарни обухват. То представља значајан
корак и прилог даљем развоју, када се узму у обзир други
планови који не заступају овакав приступ, већ се предео
третира као део студије која се бави заштитом природе, или
га уопште нема, а што је чест случај у урбанистичким
плановима. На овакав приступ носиоци израде се одлучују,
пре свега услед непостојања јасне законске обавезе,
методолошког и процедуралног оквира, информационе
основе, али и због кратког периода за израду плана и
32
непостојања одговарајуће финасијске подршке, због чега
нема ни могућности за ангажовање стручњака као ни
тимова који би разматрали проблематику предела, као и због
4
недовољног познавања саме проблематике. Поред тога,
треба истаћи и непостојање одговарајућих ресурса у смислу
капацитета, како људских тако и институционалних, који би
подржали планирање и уређење предела и израде посебних
Студија карактеризације предела.
Израда Студије о пределу и заступање презентованог
приступа у постојећим условима јесте, може се рећи,
прелазно решење, које уважава актуелан оквир и промовише
основне одредбе ППРС-а и стога може обезбедити анализу
постојећег стања, али и дати концепцију развоја, циљева и
приоритета, а што јесте приказано на примеру израде Студије
о пределу за ПППП НП „Ђердап”. Интегрална заштита и
планирање предела успостављају се уважавањем пред­
ложене типологије у оквиру ППРС-а, формулисањем планских
решења и мера уређења за издвојене типове предела као
основе управљања и промовисања квалитета и вредности
издвојених типова предела4, као што је и шематски приказано
на Слици 1 на примеру ПППН НП „Ђердап”. Свакако да су
посебнe студијске основе које промовишу ПКП значајне, као
што је и урађено за град Београд. Међутим, са друге стране,
ПКП има лимитирајућу намену, у смислу да је за процену
континуалног изграђеног ткива потребно применити посебну
методологију. (Цвејић, et al., 2008)
Свакако да би уз постојање упутстава за примену одредби
ППРС-а, методолошког упутства за примену ПКП-а и одго­
варајуће информационе основе студија била комплетнија.
Место и улога планирања предела постају важан аспект у
оквиру израде просторних планова, као засебан прилог или
као сепарат у оквиру експертизе заштите природе и
природних вредности. Третман и значај предела у просторном
планирању расте уколико је предмет плана посебна намена
која се односи на заштиту подручја посебних природних
вредности или уређење инфраструктурних коридора.
Посебан допринос представљају карактеризација и
издвајање типова предела, као и правила и мере за уређење
предела (посебно у случају када се предмет просторног
плана односи на пределе изузетних одлика, или има
елементе регулационе разраде, при чему се промовише
проблемски и интегрални приступ заштити предела). Предео,
као део просторног планирања, постаје незаобилазан фактор,
када се узму у обзир стратешке одредбе планова вишег реда
и ЕКП-а, као и потреба разраде у одговарајућим урба­
нистичким плановима, у оквиру чега се намеће потреба
детаљнијег разматрања појединих активности везаних за
третман предела. Са циљем даљег развоја методолошког и
порцедуралног оквира, уважавајући напред истакнуто, као
приоритетне могу се издвојити следеће активности:
Т. Црнчевић, С. Милијић, О. Бакић, АУ35/2012/страна 22-33/ Прилог развоју методолошког приступа планирања предела у РС на примеру НП Ђердап
· Израда акционог плана којим би се разјасниле
неодоумце и заузео став по питању планирања и
уређења предела у РС;
· Израда стратешких докумената – Стратегије и студије
карактеризације предела Србије;
· Иновирање и усаглашавање законске основе –
успостављање процедуралне и методолошке основе;
· Израда подзаконских аката;
· Израда приручника, посебно за примену процене
карактера предела;
· Успостављање институционалног оквира;
· Оспособљавање и едукација.
Литература:
Vujaklija, M. (1980) Leksikon stranih reči i izraza, Beograd, Prosveta
EC, (2000) The multifunctional character of agriculture and land,
Statement on the European Community and its member States
-22nd FAO Regional Conference for Europe, Porto, Portugal
Jellema, A., D. J. Stobbelaar, J. C. J. Groot, W. A. H. Rossing
(2009) Landscape character assessment using region growing
techniques in geographical information systems, Journal of
Environmental Management, 90, pr. 161–174.
Zakon o ratifikaciji Evropske Konvencije o predelu 2011. godine,
Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori, br.4/2011
Zakon o zaštiti prirode, Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010
Zakon o zaštiti životne sredine, Sl. glasnik RS, 135/04 i 36/09
Zakon o planiranju i izgradnji, Sl .glasnik RS, br. 72/09, 81/2009,
64/2010, 24/2011
Zakon o strateškoj proceni uticaja, Sl. glasnik RS, br. 135/04 i
88/2010
Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Sl. glasnik RS, br.
135/04 i 36/2009 Proceedings International Conference Protection and Restoration
Zakon o Prostornom planu Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br.
88/10
Maksin-Mićić, M. (2003) Some problems of integrating the
landscape planning into spatial and environmental planning in
Serbia, SPATIUM, Vol 9, pp. 28–33
Maksin, M., M. Pucar, S. Milijić, M. Korać (2011) Održivi razvoj
turizma u Evropskoj Uniji i Srbiji, Monografija, posebno izdanje,
Beograd, IAUS, br. 67
Nikolić, M. (up.), (2007): Rečnik srpskog jezika, Matica Srpska
OECD, (2001): Multifunctionality: Towards an Analytical
Framework, OECD
Stainitz, C. (2006): Some notes on landscape planning towards the
objectives on the European Landscape Convention, u Proceedings
Landscape and Society, Ljubljana, Biotehnicki Fakultet
Republika Srbija (RS) Ministarstvo životne sredine i prostornog
planiranja, Republička agencija za prostorno planiranje
(RAPP), (2009): Strategija prostornog razvoja Republike Srbije
2009–2013–2020, www.rapp.gov.rs
Поред тога, будући да је поступак анализе предела и
утврђивања типологије у пракси сложен и захтева рад у
сложеним системима као што је ГИС, посебно треба
инсисирати на његовом даљем развоју. У Републици Србији,
ГИС апликације су присутне у просторним анализама, док ће
у оквиру планирања и уређења предела ова врста апликација
бити од велике помоћи приликом израде пројекта
Карактеризација предела Србије као и приликом студије
планирања. Успостављањем ГИС базе предела, омогућило би
се ефикасније добијање жељених резултата укрштањем
података, коришћењем могућности вишекритеријумске
анализе, а омогућили би се и ажурирање података,
усавршавање модела додавањем нових инпута, као и
презентација добијених резултата.
The countryside Agency and Scottish Natural Heritage,
Department of Landscape University of Sheffield and Land
Use Consultants, (2002): Landscape Character Assessment,
Guidance for England and Scotland
Cvejić, J., V. Vider, S. Prokić, (2001): Planiranje predela i zaštita
prirode – primeri iz prakse, Planska i normativna zaštita
prostora i životna sredina, Beograd, str. 33-39
Cvejić, J., N. Vasiljević, A. Tutundžić, (2008): Tipologija predela
Beograda za potrebe primene Evropske konvencije o predelima,
UB Šumarski fakultet, Grad Beograd – Gradska uprava,
Sekretarijat za zaštitu životne sredine, Beograd, Planeta Print
Crnčević T., I. Marić, O. Bakić (2010): Planiranje i upravljanje
predelima banjskih mesta u Srbiji sa posebnim osvrtom na
izabrane studije slučaja, Arhitektura i urbanizam, 29. str. 57–
65.
Crnčević T., O. Bakić, (2012): Introducing European Landscape
Convention in Serbia – New challenges and opportunities, u
of the Environment XI, Thessaloniki, Greece
Washer, D. M. (ed.), (2005): Europena Landscape Areas –
Typologies, Cartography and Indicators for the Assessment of
Suistanable Landscapes; Final Project Report as deliverable
from the EU΄s Accompanzing Measure project European
Landscape Character Assessment Initiative (ELCAI), funded
undre the 5th Framework Programme on Energy, Environment
and Sustainable Development
www.coe.int/t/dg4/cultureheritage/landscape/default_en.asp
33

Кратко или претходно саопштење
ПРИЛАГОЂАВАЊЕ АРХИТЕКТУРЕ БИОКЛИМАТСКИМ
УСЛОВИМА СРЕДИНЕ
на примеру монсунског модернизма архитекте
Џефрија Баве
Наташа Даниловић Христић*
рад примљен: маја 2012, рад прихваћен: јула 2012.
Апстракт
Џефри Бава (Geoffrey Bawa 1919–2003), недовољно познат
на нашим просторима, био је најутицајнији архитекта Шри
Ланке и водећи „гуру” јединственог стила Јужне Азије,
названог тропска архитектура. Одлика његовог рада је
изразито естетизована сензитивност према окружењу и
контексту, а посебно према специфичним климатским
условима и захтевима. За своје архитектонско дело 2001.
год. добио је престижну Ага Кан награду (Aga Khan Award for
Architecture, Special Chairman's Award). Иако је архитектуром
почео касно да се бави, тек у 38. години живота, убрзо
је запажен по својој инвентивности у формирању нових
канона и прототипова модерне архитектуре, заснованих
на традиционалним знањима и перфектно уклопљених у
локално окружење. Бава је створио одрживу архитектуру
много пре него што је тај термин ушао у употребу, а
његови радови срушили су баријеру између унутрашњег
и спољашњег простора, дизајна ентеријера и пејзажног
уређења, сводећи објекте на серију сценичних простора
раздвојених унутрашњим двориштима и баштама.
Најпознатији је по својим пројектима за приватне виле и
хотеле, али његов портфолио садржи и јавне објекте као
што су школе и универзитети, нови Парламент Шри Ланке,
сакрални, пословни и индустријски објекти. Кроз приказ
неколико пројеката, рад анализира његов развојни пут и
основне катрактеристике тзв. „монсунског модернизма” и
посебног односа према биоклиматским условљеностима
средине.
34
Кључне речи: модерна архитектура, контекст, клима,
пејзаж, традиционални елементи.
UDK:72.071.1 Bava Dž.
ID BROJ: 194410508
Прегледни рад, DOI:10.5937/arhurb1235034D
ADJUSTMENT OF THE ARCHITECTURE TO THE
BIOCLIMATIC CONDITIONS OF THE ENVIRONMENT
on case study of the monsoon modernism of architect
Geoffrey Bawa
Abstract
Geoffrey Bawa (1919–2003), not well known in our
ambience, was Sri Lanka's most influential architect and
South Asia's leading guru of unique style, named tropical
architecture. The distinction of his work is outstanding
aesthetic sensitivity to site and context, especially to peculiar
climatic conditions and demands. For his architectural opus he
received in 2001 prestigious Aga Khan Award for Architecture,
Special Chairman's Award. Although he started to engage
in architecture late, in age of 38, soon he became a noted by
his inventiveness in forming new canons and prototypes of
modern architecture, based on traditional knowledge and
perfectly fitted in local surrounding. Bawa created sustainable
architecture even before the term started to be used and his
masterpieces broke down the barrier between inside and
outside space, designing of the interior and landscaping,
reducing the building to a series of scenic spaces separated
by courtyards and gardens. He is well known by his designs
for private villas and hotels, but his portfolio contains
public building, as schools and universities, new Sri Lanka’s
Parliament, sacral, office and industrial structures. Through
the presentation of several projects, the paper analyzes
his development path and basic characteristics of so called
‘’monsoon modernism’’ and special relationship to the bio-
climatic conditions of the environment.
Keywords: modern architecture, context, climate, landscape,
traditional elements.
* др Наташа Даниловић Христић, дипл. инж. арх.
Урбанистички завод Београда, Палмотићева 30
natasa.danilovic@urbel.com
Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 34-41/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве

Уводна разматарања
Филозофија Џефрија Баве, која је допринела стварању
јединственог архитектонског стила, иницирана је крајње
личним приступом у задовољењу потребе да се изазову и
осете сензације које су резултат синергије природне лепоте
и човекове планске интервенције. Комбинација савремених
сазнања и трендова у архитектури са традициналним
условима и потребама средине, допринела је успостављању
моста између прошлости и будућности, стварању огледала у
коме се јасно виде одлике једне културе и њена потреба да
постане ванвременска. Дело овог архитекте може се донекле
упоредити са стваралаштвом непоновљивих Френк Лојд
Рајта, Гаудија, Тадао Анда или Сантијага Калатраве (Frank Lloyd
Wright, Gaudi, Tadao Ando, Santiago Calatrava), који су црпећи
инспирацију из свог наслеђа и окружења, имајући посебан
и присан однос са природом, њеним облицима, бојама,
материјалима и законитостима генерално, опредељени
ка савременом изразу, унели своју ноту оригиналности,
створили посебне стилове и подстилове и постали иконе
архитектуре. Несумњив разлог за бављење делом Џефрија
Баве лежи у његовом утицају на архитектуру Јужне Азије,
од Шри Ланке, преко Тајланда, Балија, Сингапура, све до
Аустралије1, а посебно у пракси везаној за резиденционалне
виле и хотелске комплексе.
Утицај климе на формирање архитектонског стила
Да би се разумела архитектура коју је прокламовао Џефри
Бава, мора се прво дати кратак осврт на специфичне
биоклиматске услове у којима је настала, као и на утицаје
народне и колонијалне архитектуре поднебља Шри Ланке.
Пејзаж острва је разнолик, од живописне обале са лагунама,
до планинских области и сувих долина – савана. Јужни
део2 одликује топла, тропска клима, са просечном дневном
температуром од 27°С и високом влажношћу, са периодима
монсунских падавина (до 375 мм). Захваљујући томе,
биљна вегетација врло је бујна и разнолика, са пуно палми,
бамбуса, егзотичног воћа и зачинског биља. Традиционално
градитељство је препознало све предности и недостатке
овакве климе, те се прилагодило природним условима,
како у коришћењу материјала, тако и у оријентацији,
организацији и конструкцији објеката, што и јесте одлика
добре биоклиматске архитектуре, у смислу како се данас
промовише енергетска ефикасност (Пуцар, 2006; Ваван
Вучељић, 2009). Такође, присутни су и утицаји колонизатора
(португалаца, холанђана и британаца), који су се трудили
да умање негативне ефекте атмосферских услова, пре свега
јаког сунца и честих и обилних падавина и несносне влаге.
Тако је настао прототип објекта, приземног или са једним
спратом, чије су основне одлике: павиљонска/бунгаловска
организација, постављање објекта у средиште парцеле, са
оријентацијом ка унутрашњем дворишту (некада их има
више од једног), широке веранде и тремови на стубовима,
наткривени великим крововима, дебели зидови као
изолација од топлоте, жалузине на прозорима и сл. Као
основни материјали користе се дрво, трска, бамбус, камен
и керамика. Посебна одлика је отвореност и засенченост
простора, тако да је обезбеђено стално струјање ваздуха,
које расхлађује и освежава, а чест детаљ су високе таванице
и плафонски вентилатори. Због топле климе, овакве
објекте није потребно посебно грејати, али се захваљујући
традиционалном концепту значајно штеди на климатизацији
и расхлађивању.
Интересантно је да је колонијална архитектура била много
успешнија у сфери стамбених објеката, где су се примењивали
принципи онога што данас називамо биоклиматским и
одржвим, док су јавни објекти углавном били копије из
земље матице, неприлагођени локалним условима. Прилив
становника и урбани раст претворио је Коломбо из вртног
града у ужурбану азијску метрополу, а цене земљишта су
порасле. То је условило смањење грађевинских парцела
тј. немогућност даљег инсистирања на концепту вила и
бунгалова, губитак приватности и смањење проветрености.
Јединствена визија модерне
Сам Бава, по свом пореклу3 специфична мешавина која
потпуно осликава етничку и културну разноликост овог
народа, оберучке је прихватио све слојеве градитељског
наслеђа, додао им модеран израз и дизајн и претворио
их у нешто ново и непоновљиво. Његови први радови4
настали око 1959. год. у пуној мери су под утицајем
модернизма, посебно архитектуре Ле Корбизјеа (Le
Corbusier) и скандинавске архитектуре5. Користећи

1
Књига Робсон, Д. (2007) Beyond Bawa. London, Thames and Hudson, даје преглед архитектуре 24 аутора, који су инспирисани монсунским модернизмом,
почев од аустралијанца Кери Хила (Kerry Hill) до данас водећег шриланканског архитекте, Анхелендрана (Chelvadurai Awalendran). 35
2
На југозападном делу острва налази се главни град Коломбо (Colombo), као и бројне туристичке дестинације – Вадува, Бентота, Гале (Wadduwa, Bentota,
Galle). У овом делу земље налазе се најзначајнија дела архитекте Џ. Баве.
3
Захваљујући својим прецима има арапске, енглеске, француске (хугенотске), холандске, шкотске и локалне синхалежанске корене. То је условило донекле
и кризу идентитета, постављање питања да ли се осећа више као европљанин рођен на Цејлону, или азијат са европским образовањем? Школован је у
Великој Британији, прво за адвоката, а тек много касније за архитекту. Једно путовање по Италији побудило је у њему жељу да се бави архитектуром и
заувек му променило живот.
4
Carmen Gunesekera House (Colombo, 1958), Strathspey Estate Bungalow (Upcott, 1959) Bishop’s College Classrooms, (Colombo, 1959), Upali Wijewardene House
(Colombo, 1959), A.S.H. de Silva House (Galle, 1959)
5
Последица блиске сарадње са данским архитектом Плезнером (Ulrik Plesner), у периоду 1959–1966.
 Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 22-29/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве

подједнако традиционалне материјале колико и бетон,

он ствара полуотворене и полузатворене просторе,
међусобно повезане двориштима, обогаћеним зеленилом
и водом (у виду базена, водених огледала и тихих фонтана).
Комбинацијом бетонских елемената равних и мирних линија
и природе – „цивилизоване дивљине”, наткривених тераса
са предивним погледима и заштитом од сунца и тропских
пљускова и потпуном прилагођеношћу условима места,
Бава креира јединствену визију модерне, коју пореде са
делима Миса ван де Роја (Mies van der Rohe) и Френка Лојда
Рајта. Традиционална вила добија нову димензију, високи
зидни панели у континуитету повезују спољне и унутрашње
просторије, а све их обједињује кровна конструкција.
Куће прате терен, оријентишу се ка најлепшим визурама, Сл. 1.
„потањају” испод слојева зеленила или се утапају у стене Архитекта Џ. Бава
(Robson, 2002). Fig.1.
Architect Geffrey Bawa

Сл. 2, 3.
Имање Лунуганга
Fig.2, 3.
Lunuganga Estate
Лични простор као манифест
Можда је један од најлепших примера на којима се могу
видети карактеристике монсунске архитектуре његово
имање Лунуганга у Бентоту,6 грађено и уређивано у периоду
од 1948. до 1997. год., отворено за посетиоце од 2006. године.
Оно је прави манифест Бавиних идеја. Бивша плантажа
каучука, површине од 10 ha, претворена је у врт тропског
36 растиња различите величине и текстуре, са централним
бунгаловом и каскадним терасама. Посетиоци остају без
даха, опчињени односом природе и архитектуре, лепотом
тог споја, обогаћеног ефектом воде, уметничким делима и
посебно одабраним предметима. Цео простор одликују игре
светлости и сенки, изненадне визуре и погледи, са укусом
и намером постављени детаљи. Цело имање изгледа тако
природно, да је тешко и замислити колико је времена и
енергије утрошено у уређење (Bawa, Bon, Sansoni, 2006).
Други простор у коме је архитекта Бава радио, његов биро
у Коломбу, данас је веома популарна галерија са кафеом7.
Овај „есеј” о архитектури је заправо лавиринт просторија и
башти на веома малом простору, али створен са илузијом
бесконачности. Речи као споља и унутра потпуно губе
смисао, због соба без крова и кровова без зидова, стратешки
распоређених и засенчених веранди, спојених у комплекс,
мрежу оса унутрашњих кретања, поптуно изолованих од
спољњег урбаног хаоса.

6
Lunuganga, Bentota. http://www.lunuganga.com/
7
Gallery Café, 2 Alfred House Road, Colombo http://www.paradiseroad.lk/
Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 22-29/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве

Сл. 4–7.
Некадашњи архитектонски биро у
Коломбу, данас галерија–кафе
Fig. 4–7.
Former architectural office in Colombo,
today’s gallery Café
 Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 34-41/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве

Хотел стопљен са природом

С обзиром да је пројектовао неколико туристичких комплекса, Џефри
Бава је успео да буде непоновљив, инсистирајући на својој стилској
опредељености, али сваки пут се прилагођавајући јединствености
локације (Brawne, 1995). Једно од његових последњих дела, пре болести
и смрти, био је хотел на обали Индијског океана, у Вадуви.8 Њега
карактерише луксуз минимализма, велика површина коју комплекс
заузима са малим бројем смештајних јединица. Потпуно отворено
приземље, на стубовима, у коме се налази хол и сала ресторана, са

38

8
Blue Water Hotel, Wadduwa, 1996. http://www.bluewatersrilanka.com
Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 34-41/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве

предњом и задњом баштом, увек проветрено и свеже, обогаћено је

водом и окружено зеленилом. Из соба, поглед кроз крошње палми сеже
до заталасаног океана. Посебан део, ограђен и маскиран, да би пружио
потребан мир и интиму, јесте простор спа центра у коме се упражњавају
традиционалне ајурведа масаже. Цео хотел делује као простор за
одмор и медитацију, као приватна вила у великој размери, перфектно
дизајнирана, у складу са принципима контекстуалног модернизма.
Посебна пажња посвећена је избору намештаја и детаља, а све тканине су
ауторско дело уметнице и дизајнерке Барбаре Сансони (Barbara Sansoni)9,
која је често сарађивала са архитектом.
Сл. 8–17.
Blue Water Хотел,
Wadduwa, прозрачни хол,
вода и визуре
Fig. 8–17.
Blue Water Hotel, Wadduwa,
airy lobby, water and vistas

39

9
Barefoot. http://barefootceylon.com/
 Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 34-41/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве
Храм на језеру
У центру Коломба налази се Беира језеро (Beira Lake), које
се састоји од великог и малог језера, површине од око 65
ха. Храм10, изведен 1985. год. по пројекту Џефрија Баве,
чине две веће и једна мања платформа, повезане мостом
са обалом. На њима су павиљони, скулптуре Буде и богова
Хинду религије, као и свето боди дрво из породице смокве,
испод кога је Буда медитирао и достигао нирвану. Можда
зато што је у питању сакрални објекат, архитектура је
најближа традиционалној, из области града Кенди (Kandy).
Одликује је једноставност, а посебност јој даје положај у
оквиру језера, на мирној и рефлектујућој води. Унутрашњи
простор веома је јединствен, квадратног облика, наткриљен
кровом са великом стрехом. Потпора крова је начињена од
летвица, што истовремено даје заштиту од кише и обезбеђује
сталну вентилацију и освежење. Будине статуе су у седећем
положају, у позама које симболизују различите радње и
стања духа – поза „цвета лотоса” или медитације када држи
руке у крилу, када прстима леве руке додирује земљу, што
симболизује тренутак када је демон покушао да прекине
његову концентрацију за време медитације изазвавши
земљотрес и поза објашњења или учења, када Буда преноси
своја знања следбеницима, прстима једне руке формирајући
круг. Посебан утисак се стиче ноћу, када је храм осветљен и
када се светлост прелама на води.

Наслеђе служи да се поштује и преноси

Временом, Бава је постао незадовољан категоризацијом своје архитектуре
40 као тропског или монсунског модернизма и архитектонског космополитизма
(Nakamura, 1982). Сматрао је овај идиом увезеним и вештачким, што његова
архитектура, модерна у свом концепту и изразу, али потпуно традиционална у
својој посвећености и оријентисаности ка природи, никако није била. Пројектовани
тако да се уклапају и кореспондирају са својим окружењем, објекти Џефрија Баве
постају ванвременски, заувек и истовремено модерни и традиционални, врхунски
естетизовани у својој једноставности и врло мало захтевни по питању употребе
енергије (Косорић, 2011). Еколошки дизајн и изузетан осећај за лепо обележили су
10 Seema Malakaya temple, Beira Lake, Colombo рад овог архитекте, који је касније инспирисао млађе нараштаје (Robson, 2007).
Н.Д.Христић, АУ35/2012/страна 34-41/Прилагођавање архитектуре биоклиматским условима средине, на примеру монсунског модернизма арх. Џефрија Баве

Закључна разматрања
Од стране неких критичара Бавина архитектура
окарактерисана је као превасходна оријентисаност ка
елитизму, због великог броја резиденционалних вила,
луксузних хотела и престижних јавних објеката, те му је
замерено игнорисање потребе за масовном изградњом
и решавањем стамбеног дефицита у урбаним срединама
(Robson, 2002). Друге замерке се односе на неповољан
однос изграђеног и слободног простора, у смислу ниског
степена изграђености на парцели, тј. давања приоритета
комфору, односу унутрашњег и спољашњег простора,
визурама и детаљима, у односу на корисну површину
објекта или број хотелских соба. Такође, често се поставља
питање скупог одржавања објеката, због избора материјала,
њихове отворености ка екстеријеру, разуђености и сл.
Ипак, постављање основног концепта, који је у себи
садржао подједнако основе традиционалне као и модерне
архитектуре и посвећеност биоклиматском аспекту,
допринели су стварању нове архитектонске филозофије
и стила. Његов иновативан и оригиналан архитектонски
језик и сензибилитет свакако су извршили јак утицај на
будуће генерације азијских архитеката (Robson, 2007).
Данас, у организацији фондације која носи његово име и која
додељује годишње награде најуспешнијим архитектонским
делима и ауторима, редовно се одржавају меморијални
скупови и предавања посвећени његовом раду. Чињеница
да је пројектовао велики број јавних и комерцијалних
објеката има свакако своју добру страну, јер су они потпуно
доступни посетиоцима и истраживачима његовог дела. Сам
Бава је рекао: „Архитектонска дела не могу бити у потпуности
објашњена уколико се не доживе”.

Литература
Bawa, G., Ch. Bon, D. Sansoni (2006): Lunuganga, Singapore,
Marshall Cavendish
Brawne, M. (1995): Paradise Found, London, Architectural
Review, Dec. 1995.
Nakamura, T.  (1982): The Architecture of Geoffrey Bawa,
Architecture & Urbanism (A+U) 141.
Robson, D. (2002): Bawa – the complete works, London, Thames
and Hudson
Robson, D. (2007): Beyond Bawa, London, Thames and Hudson
Vavan Vučeljić, S. (2009): Analiza mogućnosti povećanja energetske
efikasnosti zgrada primenom fazno-promenljivih materijala,
Arhitektura i urbanizam, 27, str. 78-87.
Сл. 18–23.
Храм Сема Малакаја, модеран и Kosorić, V. (2011): Živeti bliže okruženju, Arhitektura i urbanizam,
традиционалан у исто време 32, str. 16-26. 41
Fig. 18–23 Pucar, M. (2006): Bioklimatska arhitektura, Beograd, Posebna
Seema Malakaya temple, modern and izdanja IAUS, 45.
traditional in the same tim

Напомена
Илустрације Сл. 1, 2 и 3 преузете, уз тражену сагласност, са
интернет сајта фондације ''Geoffrey Bawa Trust'', http://www.
geoffreybawa.com/.
Остале илустрације су ауторство потписника текста.
 ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ
УРБАНИЗМА СРБИЈЕ

арх. Џефри Бава

Blue Water Hotel

42
 Бојан Бојанић Интервју са архитектом
КОНСТАНТИНОМ КОСТИЋЕМ
Доминантне идеје Генералног плана
из 1985. године
БИОГРАФИЈА
Константин Костић рођен је 1943. год. у
Сомбору. Архитектонски факултет уписао је
1962, а дипломирао је 1968. године. Године
1974. боравио је на специјализацији на
Универзитету Johns Hopkins у Балтимору, САД.
Магистрирао је 1979. године.
Године 1970. запослио се у редакцији ревије
Наш дом. У Урбанистичком заводу Београда
од 1972. год. радио је на пословима
урбанистичког пројектовања, планирања и
организације урбанистичке службе.
Учествовао је у изради различитих планова и
пројеката. Значајнији су:
2011. Идејни пројекат манастира св.
Христифора у Мислођину – аутор;
2006. Универзитетски центар Сланкамен – идејно
архитектонско урбанистичко решење – аутор;
1993. Концепција развоја Београда после 2000. год. –
концепција и синтеза;
1985–2003. Реализација ГУП-а из 1985. – координатор;
1985. Програм друштвено-економског и простоног развоја
Београда од 1986–1995. год., а за неке области до 2000. год.
(Етапни план) – концепција и синтеза;
1985. Измене и допуне ГУП-а – концепција и синтеза;
1984. ГУП Лазаревца – урбаниста;
1983. Нацрт задатка за ГУП Адис Абебе – са колегом арх.
Костом Караматом;
1982. ГУП Сопота, Програм и варијанте просторног развоја
– концепција и синтеза;
1981. Просторни план града Београда, Циљеви развоја –
планер;
1980. ГУП Барајева – концепција и синтеза;
1976. ДУ План лучког привреног подручја у Београду –
планер;
1972–1976. ДУ планови неколико градских насеља у
Београду (Церак–Виногради, ИВ месна заједница на
Вождовцу, Велики Мокри Луг, студије, анализе и др.).
Радом на пословима везаним за планирање Београда, од
урбанистичко-техничких услова преко Детаљних и
Регулационих планова до Генералног и Просторног плана,
као и организовањем урбанистичке службе, заокружено је
његово целовито учешће у урбанистичком планирању
развоја града.
The Dominant ideas of the Master plan,
year 1985.
BIOGRAPHY
Konstantin Kostić was born in 1943. in Sombor.
He studied at the University of Architecture in
1962. graduated in 1968. During his
specialization in 1974. he studied at the John
Hopkins University, Baltimore USA. He got his
Master's degree in 1979.
In 1970. he got a job in the redaction of ”Our
Home” revue. In 1972. he worked in The
Belgrade Institute of Urbanism, in such positions
as urban planning and projecting, and
organization of the urbanistic service.
He participated in the making of various plans
and projects. The following are the most
important ones:
2011. Poject concept of building st. Hristofor’s
monastery in Mislođin – the author;
2006. The Slankamen University center – the architectural
urbanistic design concept – the author;
1993. A concept of the development of Belgrade after the year of
2000 – conception and syntheses;
1985–2003. Realization of the MP, year 1985 – the coordinator;
1985. The program for social and economic development of
Belgrade from 1986. to 1995. or, in case of certain areas, year 2000
(a plan divided into stages);
1985. Changes and adjunctions of the MP –
conception and syntheses;
1984. The MP of Lazarevac – a town planner;
1983. A draft for the Adis Ababa assignment – accompanied by a
fellow architect, Kosta Karamata;
1982. The MP of Sopot, program and variants of spatial
development - conception and syntheses;
1981. The spatial plan of Belgrade, The Goals of
development – planner.
1980. MP of Barajevo – conception and syntheses;
1976. DU plan of the harbour industrial area in Belgrade – the
planner; 43
1972–1976 DU plans of several city housing estates in Belgrade
(Cerak – Vinogradi, the VI community center in Voždovac, Veliki
Mokri Lug, studies, analysis…).
With his work related to the planning of Belgrade, from urbanictic
and technical conditions to detailed and regulatory plans (that also
include a Master plan and a Spatial plan), as well as his work on the
organizing of the Urban Service, his whole engagement with the
urban planning of the city was encircled.
 Резиме
Интервију обухвата разматрање урбанистичког развоја
Београда после Другог светског рата са поређењем
концепција ГУП-а из 1951. год., затим ГУП-а из 1972. год. и
Измена и допуна ГУП-а из 1985. године. Највећи раст и развој
Београда десио се после рата, али без континуитета у
формирању урбанистичких концепција у плановима
последњих пола века. Описане су околности под којима су
рађене Измене и допуне ГУП-а 1985. год., као и приступ
решавању проблема изградње и развоја града.
Измене и допуне ГУП-а су концепцијски другачије у односу на
претходне планове, нарочито у начину промишљања града.
Уместо планирања промена генералних праваца развоја,
уважавано је постојеће стање и на томе формирана концепција
одмереног развоја. Уместо екстензивног ширења, планирано
Summary
The interview concerns a contemplation of urbanistic
development of the post world war Belgrade, with analogies to
the MP from 1951, one from 1972 and finally, the alteration and
change of the MP from the 1985 The greatest growth of Belgrade
occurred after the war, but lacking continuity in the forming of
urbanistic conceptions in the plans for the past 50 years. The
circumstances under which the alterations and adjunctions of the
MP in 1985 were made have been described, as well as the
approach used for salving the issue of the building of the city, and
its development.
The changes and adjunctions of the MP differ in conceptions from
the previous plans, especially in the way of thinking the works
themselves through. The already existent state was approved
instead of planning changes of the general directions in which
the development is going. On that basis, a conception of well
measured development was formed. A reduction of building
space was planned, instead of the extensive spreading. Also, a
polycentric city, with the primary city centre, along with seven
subcenters and local centers. The traffic was to be regulated
through upgrading and improving the already existent system,
joined with a coordinated development of all possible means of
transport that include a planned building of the first phase of the
subway. The new infrastructure was meant to match the planned
development of the city and reconstruction and equipping of pre-
44
developed areas.
The ways of planning out a city have been pointed out, along with
the ties between urbanism and politics, the influence of politics to
urbanism and the attitude the profession maintained towards
politics.
An evaluation of the quality of the planners’ solutions is to be
estimated by researchers of urbanism history.
је смањење површина за градњу. Планиран је полицентрични
град са главним градским центром, седам центара градских
потцелина и локалним центрима. Саобраћај је планиран кроз
развијање и унапређење постојеће саобраћајне мреже са
координираним развојем свих видова саобраћаја и
изградњом прве фазе метроа. Инфраструктура је усклађена
са планираним просторима за развој, уз реконструкцију и
опремање постојећих изграђених површина града.
Указано је на начине промишљања града, као и на релације
између урбанизма и политике, односно на утицај политике на
урбанизам и став струке према политици.
Процена вредности планерских решења препуштена је
проценама истраживача историје урбанизма.
Повод овог интервјуа је покушај да се велико знање и
искуство арх. Костића пренесе на младе урбанисте. Као актер
догађаја и носилац Измена и допуна Генералног плана из
1985. год. он то свакако може. Историографским
постављањем питања, са већим освртом на споменути План,
трудили смо се да, не коментарушићи догађаје и циљеве
следећег ГП-а, прикажемо промишљање урбанизма овог
архитекте. Жеља нам је такође била да претходним, и надамо
се следећим, интервјуом, покренемо серијал интервјуа чији
би циљ био преношење искустава главних носилаца урбаног
планирања на младе стручњаке. У турбулентном времену
транзиције у ком се налази наша земља, чини се да је
потребно чути људе са различитим политичким мишљењем
и како се то одражава на планирање.
The translation of this interview is an attempt to pass the
emmense knowledge and experience of Konstantin Kostić, RA on
to knew generations of urbanists. He is certainly capable of
transferring it, having been an active part of the events, and the
person responsible for the extensions of the 1985 master plan. We
tried to illustrate the architect’s thinking up of urbanism through
historiographic questioning, with a largely retrospective view of
the before mentioned plan, while avoiding to make comments on
the events, and on the goals of the next master plan. It was also
our wish (with the previous and, hopefully, the next interview), to
commence a sequence of transferring the primary authorities’
experience in the area of urban planning to young experts. The
turbulent times of transition which our country is currently going
through, requires us to hear out people with various political
opinions, along with just how that reflects urban planning.
 Б. Б. Да ли постоји континуитет у планирању између
плана из 1951. год. и старијих планова?
К. К. Постоји континуитет развоја града са наслеђеним
наменама и физичком структуром, али са различитим
жељама и визијама о будућем изгледу града. Планерске
концепције резултат су таквих околности, али и страних
идеја, у зависности од доминантних политичких утицаја. За
време Византије – полиси, под Турцима – паланке, у XIX веку
– варошице, у XX веку – град Београд, градови, вароши,
варошице и села у Србији. Како су се мењале идеологије, тако
су се мењале планерске концепције. Други светски рат и
промена режима, као и нагли раст и развој Београда
прекинули су дотадашње планерске идеје. У послератном
развоју такође није било континуитета. Концепције ГУП-а из
1972. год. различите су од ГУП-а из 1951. год., а ГУП из 1985.
год. концепцијски је сасвим другачији од ГУП-а из 1972. год.
ГУП из 2003. год. бар декларативно чини континуитет са
Планом из 1985. године.
Град постоји пре нас, траје са нама и трајаће после нас, али у
последњих век и по било је више промена планерских
концепција него у седам миленијума пре нас. Најдинамичније
промене догађале су се у другој половини прошлог века и
оставиле најдубље трагове на град.
Сл. 1.
Генерални план
Београда из
1972. год.
Fig.1.
Urban Master
Plan of Belgrade,
1972.
Б. Б. У чему је, осим у Плану Новог Београда, допринос
Плана из 1951. године?
К. К. Концептуално, у ГУП-у из 1951. год. уважавано је
постојеће стање и решења су конципирана у складу са
могућностима и ограничењима. Планиран је раст и ширење
града у складу са дотадашњим развојем.
Нови Београд, који је започет пре рата изградњом Старог
Сајмишта, планиран је са отвореним блоковима и
слободностојећим објектима, јер је нови, тада насипани,
раван терен то омогућавао. Нови Београд је данас још увек
најаутентичнији израз урбанизма и архитектуре модерне
прокламоване још у Атинској повељи, иако најновије
интервенције на том простору, у последњој деценији, нису
усклађене са наслеђеним вредностима.
Пример уважавања постојеће изграђености је траса аутопута
која је планирана као градска магистрална саобраћајница,
дакле улица, како би се обезбедио проток саобраћаја, али
сачувала целовитост града. Аутопут кроз Београд, који је
касније изграђен по угледу на велике градове на западу, како
би и Београд личио на бљештаве западне метрополе, у време
када и тамо такви пројекти више нису реализовани, пресекао
је град на два дела тако да се више не могу саставити.
45
 Б. Б. Како тумачите нееконимичне поставке плана из
1972. године?
К. К. Концепције ГУП-а из 1972. год. су, поред конструктивних
стручних идеја, и последица идеолошких потреба да се
прикажемо какви бисмо волели да будемо, иако смо већ пре
тога пролазили кроз тзв. „реформу” и „стабилизацију”, што су
еуфемизми за економске кризе.
Почетком седамдесетих година прошлог века поново се
осећала стагнација па су, као лек, попуштале идеолошке
стеге, понуђени су Уставни амандмани као одговор на
захтеве за већом децентрализацијом Југославије, што није
могло дати резултате. Тиме је започео распад земље, који је
трагично кулминирао деведесетих година прошлог века.
Један од одговора на кризу била је и израда ГУП-а Београда,
тада и сада најзначајнијег и најлепшег града на Балкану.
Наравно, ГУП је морао бити оптимистичан да би се у њему
показало како ће град изгледати у „светлој социјалистичкој
будућности”, па су ангажовани и амерички стручњаци за
саобраћај да реше београдске проблеме.
На студијама у Америци, на Универзитету Johns Hopkins у
Балтимору, средином седамдесетих година прошлог века,
разумео сам да се начин промишљања и планирања
америчких градова не може некритички применити на
европске градове, а нарочито се не могу применити америчка
искуства на решавање београдских проблема. Један од
највећих проблема града био је, између осталих, и саобраћај
који се морао решавати Изменама и допунама ГУП-а јер План
из 1972. год. није садржао применљива решења.
Б. Б. Какве су биле околности око доношења Измена и
допуна ГУП-а
К. К. Одлука о приступању изради Измена и допуна ГУП-а
последица је потреба покретања развоја и изградње града,
који је почетком осамдесетих година прошлог века био у
стагнацији. Планерске концепције важећег ГУП-а из 1972.
год. нису омогућавале решавање нагомиланих проблема.
Због тога је био потребан оперативан План, концепцијски
примерен тадашњим околностима, па је процењено да би
Измена и допуна важећег Плана, урађена у кратком року,
омогућила решавање постојећих проблема, а будућност би
се конципирала у новом ГУП-у.
Измене и допуне ГУП-а урађене су у задатим роковима, за
46
четири месеца, и након бурних стручних и политичких
расправа усвојене почетком 1985. године.
Након усвајања Плана, Завод је раздвојен на два дела. Сектор
за генерално планирање под називом Завод за планирање
развоја града Београда остао је градска управна институција,
а Сектор за детаљно планирање издвојен је и формиран као
организација на тржишту под називом Завод за урбанизам и
пројектовање. И поред таквих промена урбанистичке службе
града, 1985. год. нико није остао без посла.
Завод за планирање добио је новог директора, као и
руководиоца израде новог ГУП-а.
Тада сам био задужен за спровођење Измена и допуна ГУП-а.
Како ни после седам година нови ГУП није одмакао даље од
почетка, колега, архитекта Милош Бојовић, тада директор,
1993. год. је, са добром намером, предложио да, опет у
кратком року, израдимо Концепцију развоја Београда после
2000. као основу и подстицај Граду за израду новог ГУП-а, али
и ради заштите Завода од нових „реорганизација”.
Презентоване планерске идеје, компјутерски обрађене,
разматране су са интересовањем, али није настављен рад на
новом ГУП-у.
Урбанизам Београда постајао је све мање ефикасан.
Проблеми функционисања и развоја града нагомилавали су
се, а непланска градња се јавила као последица ратова и
потреба избеглица, без могућности да се заустави. Стање
урбанистичке организације града захтевало је дубље
промене, како би се омогућило једноставно и брзо
обезбеђивање потребне документације за изградњу и
одговарајући развој града, што је и данас поново проблем.
Крајем 1994. год. именован сам за директора Урбанистичког
завода. Тада су обједињена два Завода и обновљен
Урбанистички завод. Примљени су млади креативни
стручњаци, који су са искусним урбанистима поново
покренули активности на ефикасном планирању урбаног
развоја. У планирање су укључене све фирме које су радиле
планове, али у координацији са Заводом. За неколико недеља
покренуте су активности са одговарајућим резултатом.
Урбанистички услови (касније названи Локацијске дозволе),
са свим потребним мишљењима комуналаца и других
надлежних, рађени су у Заводу за седам до десет дана, а
издавани за десет до петнаест у Секретаријату за урбанизам.
Проблеми функционисања града, у складу са законском и
планском регулативом, решавани су без процедуралних
компликација и проблема. Већина тачака дневних редова
Скупштине града били су Планови.
Смењен сам после промене власти у Београду 1997. год. и
вратио се смиреном промишљању града без дневно-
политичких притисака.
Б. Б. Колико је план из 1985. год. тзв. „помоћни”, због
свог назива Измене и допуне Плана из 72, а колико
суштински?
К. К. Разлог за приступање изради Измена и допуна... је
немогућност примене ГУП-а из 1972. год. у београдским
условима. Као и у ранијим периодима, развој града и планска
решења одвијали су се паралелним, али међусобно
неусаглашеним токовима. Планска решења нису
омогућавала даљи развој града. Због тога, у Одлуци о
приступању изради Измена и допуна ГУП-а (Сл. лист града
Београда, бр. 7 од 11. 05. 1984) у члану 3, наведено је: „У
поступку припреме и израде Плана треба преиспитати и
сагледати нарочито: планиране густине становања, развој
енергетике, заштиту пољопривредног земљишта, развој
система саобраћаја, а посебно јавног градског и приградског
саобраћаја, систем комуналне инфраструктуре, главне
правце стамбене изградње и друге изградње, потребе
народне одбране, и др.” Из Одлуке је јасно да је потребно
преиспитати све и предложити решења која се могу
спроводити. Зато се у члану 3 и не помињу Измене и допуне
Плана него План. Тако је Нацртом Плана израђен нови ГУП
Београда.
Повод за израду Плана била је потреба да се расписани
самодопринос из 1982. год. за развој саобраћаја, у ствари
трамваја, плански верификује. Наиме, развој трамвајских
линија утврђен је на политичким форумима, уз учешће
појединих стручњака, нарочито саобраћајних, али у
Урбанистичком заводу ова решења нису стручно разматрана.
Сл. 2.
Генерални план Београда из 1985. год.
Fig. 2.
Urban Master Plan of Belgrade, 1985.
Када се приступило изради Плана 1984. год., утврђено је да
постојеће густине становања далеко превазилазе планиране
из 1972. године. Град се екстензивно ширио на
пољопривредно земљиште. Саобраћај, нарочито јавни, није
задовољавао потребе града, уосталом, као и данас.
Изградња трамвајске линије према Новом Београду тада је
већ започета, а припрема за изградњу линије према
Бановом брду одмакла је тако да се изградња није могла
зауставити. Није постојало решење како значајно повећани
број возила јавног саобраћаја увести у круг двојке, што је и
циљ највећег броја путовања. Комунална инфраструктура
била је на ивици капацитета, снабдевање електроенергијом,
као и топлификација града нису задовољавале постојеће
захтеве, а потребе за стамбеном и другом изградњом и даље
су биле веће од комуналних и финансијских могућности
града. Регулатива ГУП-а из 1972. год., конципирана према
оптимистичким визијама, није се могла спроводити у
реалности, што је онемогућавало решавање потреба, развој
и изградњу града.
47
 Све ово захтевало је концептуалне измене Плана из 1972.
год., дакле нови План, а не само поправке Плана. Мишљење
Друштва архитеката Београда, као и других учесника у јавној
расправи о Плану, критички формулисано, гласи: „уместо
Измена и допуна важећег ГУП-а, понуђена је у суштини нова
концепција...”.
План је назван Измене и допуне ГУП-а како би се након
усвајања приступило изради новог Плана са решењима која
ће задовољити тадашње политичке амбиције.
Концепција организације простора града у ГУП-у из 1985. год.
заснивала се на неколико основних ставова:
· уважавање вредности дотадашњег развоја;
· очување физиономије појединих квалитетних
делова града уз развијање нових градских целина
у складу са постојећим вредностима;
· развијање нових градских простора тако да се
омогући ефикасно функционисање појединих
градских потцелина у деловима и граду у целини;
· намена површина планирана је тако да се омогући
решавање потреба за период сагледавања до
2000. год., али и да се оставе отворене могућности
за изградњу у периоду после 2000. год.;
· простори су планирани кроз интеграцију функција
на макро и микро простору, без међусобног
угрожавања појединих намена, како би се поједини
делови града оживели, постали разноврсни у
понуди могућих садржаја и визуелно обогатили.
План је заснован на принципима одмереног развоја (у то
време идеја „одрживог” развоја, иако позната у свету, још
није била афирмисана као касније). У ГУП-у из 1985. год.
планирана укупна изграђена и уређена површина, због
заустављања екстензивног ширења града, смањена је са
43.905 ха из ГУП-а из 1972. год. на 29.147 ха, што износи
умањење за 33,7%. Регулисана је заштита шумских,
рекреативних и пољопривредних површина, а заштита
животне средине, поред посебног поглавља у плану, уграђена
је у сваку област развоја. Фазе реализације у Плану обрађене
су за сваки сегмент (нарочито у поглављу саобраћаја,
становања и друго), као и у Програму душтвено-економског и
просторног развоја до 1995. год., а за неке области до 2000.
год. (Етапни план), који је рађен и усвајан паралелно са
48 Планом из 1985. године.
Жеља обрађивача била је да се направи оперативан документ
који ће омогућити детаљну планску разраду без дилема око
битних планских опредељења. Такође, регулатива је
конципирана тако да омогућава директну примену у
формираним деловима града где је потребно само
„пломбирање”. Због тадашњег закона ово није било могуће
спроводити све до усвајања Допуна овог Плана 1999. године.
Поједине области различито су обрађене. Најпрецизније и
најоперативније је разрађено становање, затим
инфраструктура, као и друштвене делатности, саобраћај и др.
Поједине области, као што је индустрија, али и неке друге,
разрађене су уопштено. Неке области формулисане су
декларативно као заштита културно-историјског наслеђа или
заштита животне средине.
Центри (седам центара градских потцелина), који чине ново
концептуално решење овог Плана, нису довољно програмски
разрађени, што је резултирало неодговарајућом
реализацијом. Потез Улице Јурија Гагарина на Новом
Београду нема физиономију центра. Остао је саобраћајница
као и све остале на Новом Београду, а нови објекти у овој зони
нису усклађени са наслеђеном изградњом. Првомајска улица
у Земуну остала је улица, али нови објекти садржајно не
издвајају овај потез од осталих зона у Горњем Земуну. Центри
Раковица, Бањица и Вишњичка улица нису ни започети.
Једини секундарни центар у коме је формирана, иако
недовршена, физиономија, јесте потез Баново брдо.
Измене и допуне Гуп-а из 1985. год. биле су једини плански
основ за могућу реализацију решења из Студије метроа,
која је рађена након Плана из 1972. год. до почетка
осамдестих.
Садржај Плана представља компромис тада важеће законске
регулативе и мишљења струке да добар план значи обиман
елаборат, и са друге стране жеље тима да приказ Плана буде
оперативан, кратак и једноставан за коришћење. Због тога,
поред циљева и концепције развоја, за План у целини, као и
за поједине области, садржај Плана обухвата и делове који би
требало да представљају документацију, нпр.: Метод,
Београд у нацрту Просторног плана Србије, Основе и
смернице Просторног плана града Београда, Демографија,
Друштвено-економски развој, као и стање тадашњег нивоа
развијености за сваку област.
Неуспела решења у Плану односе се на прогнозе друштвено-
економског развоја, а последица су тренутних политичких
процена којима се нису могла предвидети догађања у
наступајућим даценијама. Стандарди и нормативи се, у
планском периоду нарочито деведесетих, нису могли у
целини реализовати, а нису могле бити реализоване ни
површине за поједине намене, као што су индустрија, систем
центара и друго.
На основу ГУП-а из 1972. год. урађено је 315 планских
докумената. Измене и допуне су примењиване 18 година и на
основу овог Плана урађено је 367 Детаљних и Регулационих
планова, као и Урбанистичких пројеката. Изменама и
допунама ГУП-а усвојеним 1985. год. уведен је ред у
планирање града заснован на реалним основама.
Каснија непланска изградња деведесетих није резултат
урбанистичког планирања, него последица ратних околности,
у којима политика, због великог броја избеглица, није била у
могућности да контролише изградњу.

Б. Б. Да ли је Светски економски напредак осамдесетих
година прошлог века унео полетност и у доношење
„Вашег Плана” у светлу чињенице да кад се има
мање пара онда се круцијално размишља и супротно?
К. К. У време израде Измена и допуна ГУП-а, Југославија и
Београд били су у стагнацији. Било је само питање стручног
поштења и храбрости да се, након социјалистичког
оптимизма, чињенице реално прикажу и да се на основу
тога предложе планска решења, која се могу спроводити.
Решења нису била заснована на петогодишњим економским
прогнозама, јер је било јасно да новца неће бити за све, него
на потребама града како би се сачувао простор за намене
које ће бити реализоване кад буде новца, у планском или
послепланском периоду. Управо заснованост планских
решења на реално сагледаним и приказаним чињеницама,
које су обично непријатне, један је од разлога за лавину
критика која се сручила на обрађиваче, па кад нема
аргумената добре су и етикете.
Нацрт измена и
допуна генералног
урбанистичког
плана Београда
Нацрт програма
просторног развоја
града за 1985. год.
Сл. 3.
Генерални план Београда из 1985. год.
План мреже основних саобраћајница
Fig. 3.
Urban Master Plan of Belgrade, 1985
The plan of main transportation network
Б. Б. Колики је утицај тадашњег градоначелника г.
Богдана Богдановића у доношењу Плана?
К. К. Никад нисам био у кабинету тадашњег градоначелника
(председника скупштине града), само након усвајања Плана
и формирања елабората, ради потписа, као ни код
председника Израшног одбора града, а ни у Градском
комитету партије, нити сам индиректно добијао налоге на
основу тога шта политичари очекују да се нађе у Плану.
Градоначелник и председник Извршног одбора, верујем,
нису желели да врше притисак на обрађиваче Плана, а
49
директор, г. Милутин Спасојевић, штитио је Завод од
политичких притисака.
Много касније схватио сам да су критике Измена и допуна
ГУП-а, поред изношења различитих стручних мишљења,
биле и надгорњавања присталица Стамболића и
Милошевића око власти, преко урбанизма. Како сам увек
био ванпартијац, нисам разумео шта се догађа, мислио сам
да је врх власти јединствен.
 Урбанизам је спој науке, технике, уметности, филозофије и
политике, која је од пресудног утицаја на усвајање планерских
решења. Урбанистичко планирање, за разлику од
архитектонског, грађевинског и другог пројектовања,
претежно је у домену вредносних судова и зато је предмет
политичког, а не стручног одлучивања, али кад се урбанисти
баве политиком уместо чињеницама и стручном
аргументацијом, онда се политичари баве урбанизмом. За
решења у Нацрту Плана одговорна је струка, а политика за
усвојени План који не мора бити идентичан са Нацртом. Због
тога је неопходно раздвојити струку од политике.
У графичким прилозима Нацрта и усвојеног Плана из 1985.
год. види се разлика између предложених и усвојених
решења. У Нацрту нема нпр. на Новом Београду блокова: 12
– како би се сачувао у целини појас зеленила према Дунаву,
70а – због непосредне близине резервоара топлане, блокова
поред улице Ивана Рибара – зато што се налазе у коридору
полетно-слетне стазе сурчинског аеродрома и др.
Како би се избегли посредни политички утицаји на чланове
тима, на почетку израде Плана, на састанку свих учесника у
изради, објаснио сам најопштије циљеве израде. Касније сам
разговарао са сваким тимом одвојено, али искључиво о
темема које треба да обраде, без детаљних објашњавања
укупне концепције Плана. Тако до предаје Преднацрта Плана
нико није знао шта се у ствари ради, па није могло бити ни
индиректних политичких утицаја. Због тога сам искључиви
кривац за све што је лоше урађено у том Плану, до Нацрта.
Б. Б. Да ли је доктринарност политичког система у
планирању почела да губи на јачини у то време?
К. К. Идеологија је почела да се мења деведесетих година
прошлог века. Мислим да су Измене и допуне Плана
разматране и усвојене без идеолошких оптерећења, јер су
сукоби око власти у врху политике маргинализовали
идеологију.
Последично, због незадовољства свих што План нису могли
да користе једни против других, Завод је након усвајања
Плана подељен на два дела, и тек десет година касније, због
неефикасности урбанистичких активности, поново обновљен.
Ипак, идеологија, без обзира каква, утицајна је на овим
просторима.
50
Б. Б. Како је решен саобраћај 1985. год., а како Ви
сагледавате то данас?
К. К. Саобраћај је решен у складу са организацијом
планираних намена у граду. За разлику од линеарно
планираног града на правцу северозапад-југоисток и једним
краком на југ, са три секундарна центра, у Плану из 1972. год.,
ГУП из 1985. год. уважавао је фактичко стање радијално-
концентричног града.
Кључни проблем саобраћаја у Београду је унутарградски
саобраћај и недовољни капацитети уличне мреже, нарочито
у старим деловима града. Због тога су биле потребне
радикалније интервенције, када је то било могуће, сада је то
све теже реализовати (унутрашњи магистрални прстен,
трансверзала, спољна магистрална тангента и др.).
Паралелно са индивидуалним саобраћајем треба развијати
јавни саобраћај, заснован на учешћу и координацији свих
видова саобраћаја.
Београд се шири као мрља уља на води и искуства претходних
планова, а нарочито Плана из 1972. год. показују да се
плански не може променити укупна организација простора,
може се само усмеравати, и то делимично. Анализе развоја
града показују да се реализује само око 20–25% од планова и
то не јединствено, него мало саобраћаја, мало
инфраструктуре, мало становања, мало индуструје... тако да
се плановима не могу изменити генерелни токови развоја.
Такође, добро је што се планови не реализују, јер такви какви
су, као резултат компромиса најразличитијих захтева и
услова, нарочито комуналних и других институција, боље и
да се не реализују у целини. Тек када планирање поново
добије могућност промишљања града као целине, а не да је
одређено само условљеностима из политике, са бандере, из
канализације... или другог појединачног интереса, могу се
очекивати планови које треба спроводити док се не реализују.
Б. Б. Какво је Ваше мишљење о флоскули „Трамвајем
у 21. век” која се везује за план из 1985. године?
К. К. Трамвај, железница и метро су транспортни системи
настали у XIX веку и они треба да се допуњују, а не да се
искључују. Трамвај у Бечу уведен је у другој половини XIX
века, али није демонтиран када је у другој половини XX века
уведен метро. У Паризу је крајем прошлог века уведен
трамвај, иако метро постоји скоро читав век. У Лондону,
метро је уведен крајем XIX века и један је од најстаријих и
најразгранатијих, а 2009. год. у укупном превозу учествовао
је са око 10%. Највећи број путовања обављају друге врсте
превоза. Заговорници метроа у Београду мисле и да је
ускоколосечни трамвај посебно застарео. Међутим,
најсавременији „лаки метро” у Лилу у Француској, са
даљинским управљањем без кочничара, јесте ускоколосечни,
а гарнитуре су по димензијама и капацитету идентичне са
београдским трамвајима, али нешто боље дизајниране.
„Тешки метро” у Келну је ускоколосечни, итд.
Погрдна парола „Трамвајем у 21 век” говори о намерама
заговорника тешког метроа да се омаловажи учешће
трамваја у јавном саобрћају, заустави развој других видова
саобраћаја, нарочито трамваја, како би се сва средства
усмерила у изградњу метроа.
Међутим, више него о трамвају, ова парола говори о
прогресистичком начину мишљења наслеђеном из
социјализма, када је усмерење на технички и технолошки
напредак замагљивало недостатак духовног развоја кога је
замењивала идеологија. У међувремену, промењен је
друштвени и економски систем, али наслеђени начин
мишљења траје и даље оптерећује промишљање техничких
решења.
Мишљења сам да је решење саобраћајних проблема
Београда у развијању и координацији свих видова саобраћаја,
а београдски метро треба да буде део укупног ситема,
независан, разгранат и фреквентан. Техничка решења ће
зависити од околности финансирања.
„Тешки метро” није примерен рељефу и просторној
организацији града, не може се гранати како би опслуживао
што шире просторе и не може бити довољно фреквентан.
Висококапацитетан „тешки метро”, са грађевинским
карактеристикама железнице, нема путника ни у
оптимистичким прогнозама за вршни сат. Све ово може се
проверити на београдском железничком чвору чије је
постојеће и прогнозирано учешће у укупном превозу
занемарљиво, а уложене инвестиције огромне, и после више
од четири деценије изградње, он је без изгледа да буде
звршен.
Б. Б. Шта би били главни доприноси тог Плана?
К. К. Промена начина мишљења од прогреситичког и
оптимистичког ка реалном уважавању чињеница и нарочито
магућности, просторних и материјалних, као и уважавање
досадашњег развоја и фактичког стања. Схватање Плана као
основе за доношење развојних одлука и оперативне основе
за изградњу и уређење града, као и схватање Плана као
инструмента развоја, а не циља и смисла планирања или
инструмента политикантских надгорњавања, а ни као робе
која има вредност и може се наплатити на тржишту.
О квалитету тога Плана и техничким решењима судиће неко
од истраживача историје урбанизма Београда, можда без
оптерећености дневном политиком.
Бојан Бојанић
Константин Костић
51
арх. Џефри Бава
Имање Lunuganga: ентеријер
А Рхитектура
 ПРИКАЗ СТАМБЕНО-ПОСЛОВНОГ ОБЈЕКТА У БЕОГРАДУ
Основни подаци

Инвеститор Метрополитан Пројецт Д.О.О., Београд

Објекат Стамбено-пословни објекат „Б” са подземном гаражом и уређењем
терена унутар блока
Спратност 3 Под+Пр+6+Пот
Локација Београд, између улица Стеријине, митрополита Петра и Мише Вујића

Аутор и главни пројектант Проф. Предраг Цагић, д.и.а.

Сарадник Биљана Мрваљевић, тенх. грађ.
Пројектант конструкције Љубомир Аџемовић, д.и.г. 53

Организација пројекта и грађење П. „ПОТКА” Д.О.О. Београд, Стеријина 16

Извођење мај 2009 – април 2011. год.
Фотографије Иван Ивановић, д.и.а.
 ПО МЕРИ КОНТЕКСТА

Увод
Када се неко одлучи за приказивање одређеног уметничког Овај, добрим делом ирационалан процес, ако га је пројектант
дела, у овом случају архитектонског, које по његовом свестан или га интуитивно осећа, за који не постоји
мишљењу заслужује пажњу, он треба да прође кроз универзални рецепт и који је за сваку прилику другачији,
мучан процес сопствених, веома озбиљних, и туђих, може да допринесе да се оствари веома пожељно јединство
препостављених, запитаности. нове зграде са старом изграђеном околином.
Иако је сваки избор индивидуалан чин и, у доброј мери, Један од ретких архитеката модерне, Пол Рудолф, о томе је,
огледало личности онога ко бира, то је истовремено и гест за у вези са овим проблемима, почетком шездесетих година ХХ
који се, осим личних оцена, ма какве оне биле, мора изнети века, написао:
и те како озбиљна аргументација. На крају остаје још да се „То је област о којој ми знамо врло мало. О односу старог
утврди да ли се у погледу избора и његовог образложења и новог, малог и великог у градској архитектури у старим
можемо ослонити на укус и аргументе предлагача. Да ли је језгрима. Нова градска архитектура, поготову код грађења
његов суд довољно поуздан да бисмо му се могли препустити, великих структура у њима, једна је од највећих мана нашег
односно, да ли би избор прављен „за себе”, могао постати и градитељства. Ништа није лакше, али ни проблематичније,
страница неке имагинарне архитектонске антологије „за све од уобичајеног стављања стаклене кутије уз старе зграде.
нас”.
Нама недостаје у томе, не само прихватљив теоријски
Ту идеалну подударност, наравно, тешко је остварити, јер приступ, већ и оно мистериозно осећање за међуодносе
у првима су индивидуалне наклоности врховни закон, а у форми и размера при постављању нових, великих објеката
другима оне су подређене нечему што се врло условно и у старо ткиво града. Ми се нисмо упуштали у карактеристике
неодређено назива објективност. пропорција новог објекта у односу на димензије суседа, у
Објекат који је одабран да се прикаже типолошки припада избор и хијерархију одговарајућих просторних волумена, од
врсти умерено високих стамбено-пословних зграда, али којих зависи и начин обликовања његовог основног габарита.
изузетно дугачких (преко 80 м), поготову у односу на околне Комплексност и сензибилност нашег времена налажу нам
грађевине на далеко мањим парцелама. Он се простире да овакав задатак треба заједнички да решавају урбанисти
између две улице и обухвата и њихове угаоне делове на и архитекти.”
раскрсницама и то у блоку старог ткива ширег центра
Београда.
Учествујући у масовној градњи сличних зграда за колективно
становање у другој половини прошлог века, обично са
банализованим и технички огољеним обележјима доктрине
„шине и лењира”, без обазирања на свој контекст, ови
објекти нису били у стању да пруже, осим евентуално
задовољавајућег обликовања њих самих, ни минимум
привлачности у сазвучју са затеченом, изграђеном околином.
То не треба да нас чуди, јер практично се скоро нико у модерној
архитектури није озбиљно бавио принципима постављања,
уклапања и обликовања овако великих структура у старим
градским срединама.
Оно што се данас очекује, после вишедеценијских лутања
и насталих нових промена у архитектонско-урбанистичкој
гравитацији, која је пребацила скретницу на други колосек
54
размишљања по том питању, јесте не само успешно
обликовање само за себе, већ и присуство способности да
се ублаже и избегну досадашње уобичајене мањкавости
везане за игнорисање изграђеног контекста, као и
постојање осећања за меру, размеру и хармоничне односе
рашчлањених примарних и секундарних волумена, којима
ће се успоставити чврста и благотворна коресподенција са
околним старијим зградама.
О ОБЈЕКТУ
И управо се то, срећом, догодило код настајања овог објекта.
Другим речима, пројектант ове зграде, проф. Предраг Цагић,
уз сарадњу Завода за урбанизам града Београда, који је
пратио и усмеравао ауторове иницијалне предлоге, дошао је,
не само до адекватног обликовања примереног затеченом,
изграђеном стању дела ширег центра старог града, већ и до
успешног функционалног решења њених бројних и сложених
садржаја. А, они нису били ни мали, ни малобројни.
У три подземна нивоа испод зграде и унутрашњег дворишта
налази се, по европским стандардима конципирана, гаража
за паркирање 172 возила, која покрива потребе овог и
свих околних објеката. Тиме је ослобођено приземље за
несметано кретање пешака око зграде и кроз њу. Знатно
денивелисани пешачки тротоар, у односу на коловоз за
моторни саобраћај, уз Улицу митрополита Петра, са својим
наглашеним бетонским ивичњаком – оградом, не само што
осигурава потпуно висинско и безбедоносно одвајање два
некомпатибилна вида саобраћаја, него доприноси томе да 55
зграда, гледана из даљине, привидно лебди изнад терена, јер
се додир њеног повученог приземља са тлом не сагледава.
Колонада уличних стубова дуж Улице митрополита Петра
у подужном растеру од 5 м (и са попречним од 6 м), који
одговара распонима подземне гараже, заједно са конзолно
избаченим спратовима, чини на овом нивоу лепу пешачку
површину, која са локалима и пословним просторима у
приземљу и на спрату представља пријатан амбијент.

Основа ТИП 1 (67.1м2)
У подужном правцу габарит је рашчлањен, односно, повучен
код улаза у степенишне јединице – ламеле, и приземље је на
тим местима претворено у пешачке пасаже. Благим рампама
у њима, које могу да користе инвалиди и мајке са дечјим
56 колицима, пешаци приступају у унутрашње двориште са
стазама, клупама и ниским зеленилом, и омогућава им се
несметано кретање у свим правцима, било да су они станари
ове или околних зграда.
Тако, приземље уз објекат, са продорима кроз њега,
прожима цео његов корпус, дајући му веома квалитетно
решење на кључној коти ±000, у функционалном и естетском
погледу. То, наравно, не изненађује, јер се аутор и раније
истицао у пројектовању партерних зона градова, за које је
Типска основа 5. спрата
Пресек 4-4
био и награђиван (награде градова Кикинде, Пожаревца и
Смедерева за успешно решење пешачких зона ужих центара
ових места).
Хоризонталним рашчлањивањем објекта по степенишним
ламелама и вертикалним по спратовима, његова је висина,
а поготову велика дужина, нарочито уз Улицу митрополита
Петра, визуелно смањена. Он не делује гломазно, већ се
допадљиво протеже са својом ненаметљивом архитектуром
и у извесној мери типизираним, али различито постављеним
секундарним волуменима у свега две боје, успешно
кореспондира са свим ближим, па и даљим објектима у свом
окружењу, укључујући и високе куле (П+16), као и старије,
ниже зграде (П+2 до П+4).
Два угла код раскрсница, а углови увек представљају
најделикатније место за обликовање, решена су на идентичан
начин, њиховим дијагоналним засецањем и повлачењем, где
се на спратовима налазе станови са елегантним стакленим
оградама. Изнад њих, у самој симетрали ових углова,
последња, до тада повучена етажа поткровља конзолно је
избачена и делимично наткриљује овај угао као, пригушени
бљесак, дајући јој на том месту завршни, обликовни акценат
a la sotto voce.
Завршеци слободних крајева објекта решени су, такође, скоро
истоветно, богатим, пре свега хоризонталним разигравањем
волумена, међу којима су они на најистакнутијем месту,
са потпуно застакљеним петоугаоним лођама, посебно
наглашени. Попут блиставих вертикалних кристала
представљају пандан сјајним стакленим хоризонталама на
конзолно испуштеним просторима првог спрата, доводећи
их у ликовну и просторну везу и равнотежу.
На петом спрату, конзолно испуштени волумени у белој
боји, као и они спојени на другом и трећем спрату, нешто
више истакнути, у мркој боји, уз Улицу митрополита Петра,
подсећају на низ од три незнатно различите стамбене
зграде грађене уочи Другог светског рата, са еркерима
на различитим местима и са различитом фенестрацијом
по спратовима, али овде дати у оквиру једног дугачког
објекта на веома интересантан начин. Тиме је, у суштини,
огроман основни габарит целе грађевине умешно просторно
рашчлањен. То не само да га битно визуелно смањује, већ га
чини и примереним околним старијим зградама. Очигледно
је Цагић у обликовању дао предност уклапању објекта у
његов контекст, над његовом атрактивношћу по сваку цену.
Такав став у затеченим околностима и условима локације ­био
је исправан, јер је добијена једна нова, вредна архитектонско-
урбанистичка целина, која не ремети слику овог дела града,
већ је, напротив, поправља својом суптилном обзирношћу
којом заузима већи део простора овог блока.
Занимљиве особине објекта, у погледу његових
функционалних карактеристика, чине и главни садржаји од
другог до петог спрата и поткровља, где се налазе станови,
односно апартмани, којима се приступа углавном преко
затворених галерија са северозападне, дворишне стране. На
њих се стиже пространим и добро осветљеним степеништем
и лифтовима који се протежу и на сва три нивоа подземне
гараже.
У асортиману структура предвиђени су у највећем броју
двособни станови, док је једнособних и двоипособних
нешто мање. Дневне собе свих станова окренуте су ка
уличној, југозападној страни света и све имају испред себе
лепе и простране лође са пуним парапетима. Скоро све су
застакљене истим рефлектујућим стаклом као и цела зграда,
чиме је спречено њихово накнадно, непредвидиво и обично
неприкладно затварање, али и непријатно сагледавање
садржаја изнад ограда. Најуспешније су решени двоипособни
станови код којих постоји могућност да се, по потреби или
жељи, успоставе зонирања, и код којих се из предсобља,
преко дегажмана, приступа спаваћим собама и купатилу.
Колико је аутор водио рачуна и о томе да клима уређаји не
буду реметилачки фактор изгледа на фасадама, препуштени
насумичном и хаотичном избору њихових места и типова
од стране станара, говори и њихово осмишљено и доследно
постављање, једног изнад другог, на увучене делове зграде.
А да они не би остали само усамљене, беле апликације, Цагић,
насупрот њима, даје на неким истуреним вертикалним
ивицама, сличне по димензијама и распореду, декоративне
форме, као и на поткровљу изнад свих прозора у њиховој
дужини, тамне, скоро црне боје. Тиме су сви клима уређаји,
заједно са овим апликацијама, уврштени у каталог целокупне
архитектуре, као дискретна, терцијарна декорација, што је за
сваку похвалу.
57
Иако објекат у целини, на први поглед, можда не засењује
својом појавом, он пажљивог посматрача, са истанчаним
укусом, спремног да истражује његове вилајете, постепено
осваја, како својим добрим функционалним и обликовним
решењима, тако и својом префињеном одмереношћу, којом
се успешно уклапа у контекст.
Душан Крстић
арх. Џефри Бава
Имање Lunuganga
И НТЕРВЈУи
Ђорђе Алфиревић Интервјуи са архитектама
Спасојем Крунићем
Василијем Милуновићем
Михаилом Чанком

ИМА ЛИ ЕКСПРЕСИОНИЗМА У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ?

УВОД

Када се помиње термин експресионизам у архитектури и другим уметностима,

опште је прихваћено мишљење да је у питању стилски правац који је настао у
северној Европи (посебно у Немачкој и Холандији) око 1905. год. и да је трајао до
краја треће деценије XX века. Међутим, критичари попут Херберта Рида (Herbert
Read), Гила Перија (Gill Perry) и др. сматрају да је експресионизам, попут реализма
и идеализма, стални, темељни чинилац у свим уметностима и да у различитим
појавним облицима, периодично, постаје евидентан током историје архитектуре и
уметности. Аспект феноменологије експресионизма у архитектонској култури Србије
у потпуности је запостављен, јер је уврежено мишљење у науци да експресионизам
није имао значајнијег утицаја на архитектуру у Србији.

У овом тексту биће приказани интервјуи са реномираним српским архитектима

(Спасојем Крунићем, Мариом Јобстом, Александром Спајићем, Браниславом
Митровићем, Василијем Милуновићем, Предрагом Ристићем, Михаилом Чанком и
др.) за чија дела се сматра да поседују елементе или назнаке експресионистичког
стваралаштва. Интервјуи представљају део уводних истраживања и у непосредној
су вези са докторском дисертацијом Експресионизам у архитектури XX века у
Србији.1
Приликом формулације питања вођено је рачуна о следећим аспектима: а) да
се испитаницима не сугерише одговор, како би информације биле спонтане
и веродостојне, б) да се истраже критеријуми који указују на постојање
експресионистичких елемената и ставова у ауторском изразу испитаника, в) да се
размотри на који начин испитаници тумаче основне естетске категорије експресије,
експресивности и експресионизма. Одговори на питања требало би да пруже
информације о постојању и тумачењу експресионизма у архитектури Србије са
аспекта архитеката као стваралаца.

59

Мр Ђорђе Алфиревић, дипл.инж.арх.

e-mail: đorđe.alfirevic@gmail.com
1 Поменуту докторску дисертацију мр Ђорђе Алфиревић ради код
ментора др Александра Игњатовића, редовног професора на
Архитектонском факултету Универзитета у Београду (у складу са:
Одлуком о прихватању теме већа научних области грађевинско-
урбанистичких наука Београдског универзитета 06-18977/21 -12
од 19.06.2012. и Одлуком наставно-научног већа Архитектонског
факултета 01-827/2-5.7 од 25.06.2012).
 Меморијални дом на Равној гори 1998–2000 (аутор С. Крунић)
Интервју са
Спасојем Крунићем
Интервју обављен 07.03.2012. године у атељеу у
Београду.
· Која су по Вашем мишљењу дела која најуверљивије
осликавају Вас као архитекту и ствараоца?
То је јако сложено питање. Сматарам да је једна од
најзначајнијих ствари она за коју се, нажалост, веома
мало зна, јер то никога није интересовало. Наиме, ја сам
поставио четири конструктивна система, потпуно нова,
јер се практично тим нико није бавио. Ништа од тога није
материјализовано, сем једног који је експериментално рађен.
Када су у питању најзначајнија дела, мислим да су то зграде
код којих сам имао најбољу подршку од стране инвеститора
и срећу да су извођачи били добри. Када се то сложи, онда
је могуће урадити нешто, без обзира што средства могу бити
ограничена. Новац не одређује вредност архитектуре. Дакле,
сматрам да су моја најзначајнија дела: Дом на Равној гори,
Командни центар, кућа Веселиновић, палата Зора (која је
у оригиналном пројекту била обложена каменом) и кућа
60
Ташин-Бугарин, код које су поштовани сви елементи идејног,
главног и извођачког пројекта.
· На почетку каријере и касније повремено сте радили у
тимовима. За које самостално дело бисте рекли да носи
Ваш лични печат?
Носе сва, не могу да радим безлично. За свако постоји посебна
историја и посебна прича, а то се посебно односи на ова која
сам већ поменуо (дом на Равној гори, кућа Веселиновић,
палата Зора, кућа Ташин-Бугарин и кућа у улици Стојана
Протића 16 у Београду). Не говорим о меморијалима, јер
мислим да то није тема овог разговора. Они могу бити
предмет посебног разговора, који свакако заслужују.
· Да ли су постојали извесни узори (мотиви, инспирације
делима, личностима, стиловима, грађевинама и сл.) који
су утицали на Ваш архитектонски израз? Ако јесу, у којим
делима и околностима се јављају?
Не може да се деси да на мене непромишљено делују
мотиви, да будем инспирисан неким делима, личностима,
стиловима и сл., већ може да се деси да је све што радим
резултат образовања које сам стекао још на факултету,
онога како сам учио и како и даље учим. Оно што је за
мене узор то је целокупна наша прошлост. Она је вечни
ауторитет архитектуре. Не мислим само српска прошлост,
већ целокупна, од кад је света и века. Што даље и дубље
тражим налазим више истине. Тачније, клоним се утицаја
уз бескрајно поштовање свих великих преминулих неимара
и њихових дела. Ипак: Добровић, Рајт (Frank Lloyd Wright),
Плечник.
· Да ли постоје одређени архитектонски елементи који се
понављају као мотив у Вашем стваралаштву и у којим
примерима?
Не, ни немам потребу да користим исте елементе, нити
сматрам да је то могуће препознати, барем ја нисам успео
да нађем. Али понављам, ако се тако може рећи, или боље
речено, следим исте законе и принципе.
· Да ли се за Вашу архитектуру може рећи да у њој
преовлађује промишљеност, или сматрате да постоје
и одређени аспекти који су били резултат спонтаног
израза, осећаја за складну форму или утицаја емоција?
Немогуће је избећи емоције и немогуће је не инсистирати
на складној форми, са већим или мањим осећајем, зависи
од тога ко како ради. Ја се свакако трудим да владају ред и
поредак, зато је сигурно да преовлађује промишљеност, бар
ја тако сматрам и то од себе тражим. Архитектуру тумачим
као спој три различита критеријума: технике, уметности и
мисаоности. Наравно да се свака од ових ставки даље може
образлагати, али промишљање је морално размишљање.
· Какав је Ваш став по питању повезивања грађевине и
њене околине у складну целину?
Да, неопходно је градити у складу са околином, иако се за нека
моја дела каже да су у потпуној супротности са окружењем.
Другим речима, не може се преносити оно што је било, нити
оно што постоји на суседним зградама. То се најбоље види у
Кнез Михајловој улици бр. 30 или код палате Зора. Она нема
ништа од суседних зграда, чак и да је била материјализована
у камену, као што је била у главном пројекту, па је самовољом
инвеститора то измањено. Она нема цитате из окружења,
већ представља прамац Макензијевог брода, који је духовно
везан са простором Славије. Цео онај блок се тим кљуном
укотвљује на позицију где је Макензи одлучио да урбанизује
Славију која је била мочвара.
· Да ли је контекст времена утицао на Ваше стваралаштво.
Ако јесте, на који начин и у којим примерима?
Ове зграде које сам навео очигледни су показатељи мог става
и мога рада, с тим што мислим да је контекст времена погубан,
барем што се мене и моје генерације тиче. Сиромаштво
друштва и скромне могућности утицале су и утичу, што је
природно, и ми морамо радити примерено материјалним
могућностима околине и окружења, али не морамо имати
исте критеријуме. Између онога што представљају основни
принципи савремене архитектуре, пет принципа Корбизјеа
(Le Corbusier) и онога што се данас пројектује и реализује
огромна је разлика. Моје стваралаштво почива на изворним
принципима модерне, али и на одређеним поставкама
експресионизма. На моје дело су погубно утицали политика
и могућности друштва, односно начини и врсте одлучивања
и вредновања, а ту су и незнање, неодговорност извођача и
непоштовање ауторског дела, као једна од категорија која је
код нас увек била изражена, а данас је преовлађујућа, као и
незаобилазна политичка подобност.
· Који критеријум по Вашем мишљењу у највећој мери
одређује Ваше грађевине: функционалност, формални
аспект (естетика), контекстуалност, концепт или неки
други?
Само разумна архитектура може бити добра. Разумно је
оно што је разборито, где владају они принципи који су
веома стари, као што су: сврсисходност, конструкција,
солидност, хармонија и естетика. Управо тим редом –
прво сврсисходност. Из тога све даље произилази. Онда
конструкција, као најквалитетнија, врхунска и једина права
и истинита декорација, која омогућава искреност у изразу.
Што се тиче солидности, квалитетне су само оне зграде које
обезбеђују трајност уз минималне трошкове одржавања.
Зграда и детаљ морају бити здрави. Однос према окружењу
је оно што је императив. Не сме бити такве агресивности
да околина због тога трпи. Дакле, напредак – да, ново –
да, циркус – не. Култура почива на коренима традиције.
Злоупотреба технолошких иновација значи назадак
архитектуре. Проблеме не можемо решити, говорио је
Алберт Ајнштајн, ако размишљамо на исти начин као када
смо их створили.
· Да ли за неку од Ваших грађевина можете да кажете да је
имала скулптурални третман и зашто?
Ово је врло деликатно питање. „Покретно или непокретно,
све што заузима простор јесте архитектура” (Огист Пере,
1952). Шта ћемо са скулптурама у челику и у стаклу, које
имају апсолутно нулти просторни израз. Ја мислим да све
што се налази у простору и има три димензије, има уједно
и скулптурални карактер. Има јако много зграда које су
скуплтуралне, али не носе никакву поруку и наказне су. Но,
питање је свакако њихове позиције, односа, пропорција,
хармоније и материјализације, тј. да ли она има такав
учинак да делује као уметничко дело, као манифестација
уметности грађења. На пример, Командни центар – то је
прва архитектонска грађевина у нас изведена у челику, ако
изузмемо хале, мостове и инжињерске конструкције. То
је, вероватно, експресионизам, најава новог доба у коме
господари електроника, доба измењене стварности које
је предсказао Орвел („Велики брат” 1944. год.). О њему
61
је врло мало писано. Сви се труде да га не помињу, јер
га не разумеју. Сем текста Дарка Поповића и неколико
реченица у књизи проф. Милоша Перовића, влада тајац.
И то ме јако радује. Јер људи не разумеју о чему се ради.
Како контекст оног дворишта утиче пресудно на одлуку
да ли да буду вертикални или закошени зидови? Зашто
никоме не смета што се онолика скулптура налази усред
дворишта? Како је могуће да то никоме не смета? Он има
 раван кров, наравно, који су у међувремену прекрили, пре
доста година. Тај кров има педесет сантиметара земље, где
сам предложио да се гаје папричице и парадајз за њихов
ресторан, да буде башта. Изгледа потпуно нестварно да је
тако нешто изграђено у Београду 1983. године. А изграђено
је, јер су одлучивањем руководили електроничари, који су
ме разумели. А електроничари су, по правилу, увек педесет
година испред правника и економиста, а бар тридесет година
испред архитеката. Е, они су одлучивали о томе. По некима
је то хај-тек, по некима скулптурални израз. То је први случај
у свету код кога је Меро-систем употребљен са корисним
оптерећењем. Одлучио сам се за такву конструкцију због тога
што градим у дворишту активне зграде. Све је то монтирано
за девет недеља. Конструкцију су монтирали Гошини
мајстори, који су монтирали и Магашев стадион у Пољуду
(Сплит) и то са апсолутном прецизношћу.
· Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег
дела прибегли нестандардној артикулацији форме
(деформисању, кривљењу, ломљењу и сл.)? Ако јесте, какав
циљ или ефекат сте желели да постигнете?
Ја се грозим нестандардне артикулације која се користи
по сваку цену. Ако говоримо о палати Зора, сваки сегмент
покренутости простора (не форме), могу да образложим.
Највећи комплимент ми је једном приликом, када сам стајао
испред објекта, упутила госпођа која је туда пролазила.
Питала је: „Молим Вас, када ће овај брод да буде завршен?”.
Ја сам се заледио. Исто сам чуо од једног мог студента кога
су питали: „Када ће онај брод да се заврши?”. Откуда код
архитеката то да нема свести да се чита окружење, да се чита
заправо органска архитектура? То је стога што се органска
архитектура не може научити, нити се може подучавати. То
се носи у себи, или не. Органска архитектура је она која се
на месту на коме се налази, по својим карактеристикама
(облику, боји, материјалима), потпуно природно и очекује и
изгледа као да нигде другде није ни могла да буде и још много
тога. Када је Дом на Равној гори у питању, ко год да се труди
да га разврста у тзв. критички регионализам, погрешиће. То
је органска архитектура.
· Да ли за неко од Ваших дела може да се каже да је у питању
„слободна форма” и зашто?
Нисам сигуран да разумем шта значи „слободна форма”.
Мислим да било која успешна грађевина не може бити изван
закона архитектуре о којима сам говорио и мислим да и не
треба да буде. Али ако говоримо о покренутом простору,
62
а не форми, Никола Добровић је први архитекта који је
код нас почео да спекулише са слободним простором –
међупростором. Пре тога је Бергсон први поставио теорију
о естетичкој перцепцији простора и разматрао динамичке
схеме. Његову теорију, Добровић је кренуо да тумачи и
преноси у просторне односе и да говори о покренутом
простору, први, и до данас једини, у свету. Претекла га је смрт,
недостајало му је још десетак година да своје мисли доведе
до краја. Код мојих дела се, такође, уочава покренути простор
и то је оно на чему много инсистирам и чему сам посветио
много времена. То је оно што сам успео у палати Зора да
реализујем. То је брод о коме сам говорио (и стоји и креће се).
Такође, има елемената покренутости простора и код Равне
горе, али управо је палата Зора по томе карактеристична.
Дакле, покреће се простор, а не маса.
· Да ли постоје одређени материјали које фаворизујете у
пројектима и због чега?
Увек се трудим да од самог почетка пројекта инвеститора
водим и да га браним од њега самога. Не мора да плаћа
оно што није примерено, али би морао да плати оно што је
неопходно. Рецимо, изолацију, карактер фасаде, детаље и
начин обраде појединих елемената. Конструкција мора бити
савршена. Када кажем савршена, говорим о рационалној,
разумној конструкцији, која обезбеђује самим тим и
хармонију и ред. Ако говоримо о завршној обради, онда су
свакако природни материјали незамењиви, најчитљивији,
најприхватљивији и најугоднији. Не могу да фаворизујем
ниједан од материјала, јер не градим све у истом поднебљу,
простору и у истој улици. Закон природе је врхунски закон.
· Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег дела
користили грубе и храпаве материјале, ако јесте, да ли
сте их применили очекујући одређени визуелни ефекат?
Ако је одговор да, какав?
То је сасвим природно – како могу да пројектујем на Равној
гори, а да не употребим полирани камен, кад је на четрдесет
сантиметара испод тла. Само га треба откопати. Како и
зашто бих радио у нечем другом? Код галерије у Опову сам
користио, наравно, опеку, али она има много иновативности
у односу на оно што се споља види, а види се рефлекс барока
који се са севера, полако, као олово разливао Панонском
равницом све до нашег Дунава. Не треба заборавити да
су то финансирали грађани, сељаци Опова, сад већ далеке
1970. године. Оригинална замисао била је да то све буде
јединствен излагачки простор. Грађевински техничар, који је
радио статику, није могао да постигне да средња два носача
прихвате бочне косе греде, него је морао да дода стубове.
Није то мени ништа сметало, једино донекле смета када се
одвија неки концерт коме присуствује много људи.
· Можете ли својим речима да интерпретирате појам
експресионизам? Да ли је по Вашем мишљењу овај појам
еквивалентан појмовима експресије и експресивности?
Нерадо се бавим интерпретацијама оног што је давно
постављено и одомаћено. Сви покрети и правци, осим
футуризма, добили су име од теоретичара и критичара, па
тако и експресионизам. Његово тумачење у свету сликарства
јесте оправдано јер објашњава промене до којих је дошло
после импресионизма.
· Да ли бисте за неку од Ваших грађевина могли да кажете да и нови простори. Динамика о којој ја желим да говорим, тамо
је експресионистичка и због чега? је стално присутна, а све од садржаја је потпуно симетрично.
Могу, али остављам Вама да оцените која то јесте и зашто. То је више него довољно. Искуства и упутства прошлости
Одговор ме веома интересује. имају непроцењиву вредност.
· Можете ли да кажете за неко Ваше дело да је у визуелном
· Можете ли да издвојите неки пример архитектуре у смислу иновативно, тј. да је резултат експериментисања
Србији после Другог светског рата, за који сматрате да је са формом?
експресионистички и зашто?
Да, сва ова дела која сам поменуо у визуелном смислу су
У складу са оним што се сврстава у експресионизам, код нас
потпуно иновативна, јер се ослањају на исправан начин
је овом стилском правцу најближе обданиште у Ивањици,
мишљења и супротстављају се помодарству и владајућем
архитекте Петра Вуловића, због тога што наговештава изразе
укусу. Упоредите моје дело са неким другим које је настало у
другачије стварности у дечијој визији света, коју смо давно
том времену, деценијама уназад или после, па донесите суд.
напустили и коју носимо у измаглици сећања.
Да ли ћете наћи више прошлости или будућности зависи само
од Вас. Када сам једном приликом, током градње Командног
· Шта бисте могли да кажете о Вашој архитектури: да
центра, боравио на градилишту, дошао је један полицајац
„форма прати функцију”, „функција прати форму” или
са девојчицом да ми каже да је она, када је ушао са њом у
нешто треће?
двориште, застала, погледала и рекла: „Тата, како је само
дивна ова играчка!”. Како само чисте душе умеју чисто да
Органска архитектура, она обухвата оно о чему говорим, као
реагују, и потпуно спонтано!
и сазвучност, тј. оркестрација елемената у простору. Када
је архитектура у питању, све што је на њој и у њој мора да
· Да ли сте током пројектовања неког дела свесно тежили
буде у садејству, колико је год то могуће. Уколико је једно
оригиналности и атрактивности? У којој мери наведени
реализовано дело органска архитектура, мислим да се оно
аспекти имају значај за Ваше стваралаштво?
не може унапређивати, нити на боље мењати. Може се,
нажалост, унаказити глупом обрадом ентеријера, што сам
Немају никакав значај. Презирем неуротичну архитектуру
диживео када су у питању зграда у Кнез Михаиливој бр. 30
и деконструктивизам. Презирем читаву лепезу архитеката
и палата Зора.
шизофреничара који загађују свет и трују младе нараштаје
и блесаве се по простору. Поштујем креативни аскетизам.
· Да ли сте у Вашем стваралаштву неком приликом
Толико о оригиналности и атрактивности по сваку цену. И
применили симетрично решење? Ако је одговор да, зашто?
надам се да, као што је рекао Милош Црњански, „долази
боље столеће, оно увек долази”.
Да, симетрична је на пример галерија у Опову. По дужој
оси је симетричан и Командни центар, али то су диктирали
задатак, услови и намена. Ако погледамо око себе, можемо
У Београду,
да видимо да природа стално понавља, али никад два пута
Ђорђе Алфиревић
исто и све је привидно симетрично. Не постоје, међутим, два
иста листа брезе на свим брезама на свету, а без престанка
се дивимо савршенству природе. У природи не постоји прав
угао, а архитекти га ипак примењују хиљадама година.

· Када бисте били у прилици да у одређеном пројекту

примените симетрично решење, као потенцијалну
могућност, да ли бисте ипак применили асиметрично
решење као динамичније?

Уопште ме та агресивна динамика не интересује. Тога је пун

63
свет архитектуре, тзв. динамике по сваку цену. Ако погледамо
грчку или египатску архитектуру, да ли негде смета симетрија?
Како је могуће да на Акропољу не постоје паралелне равни
међу грађевинама, а простор зрачи божанском хармонијом?
Свака од грађевина је толико покренута колико је потребно
да се сагледа трећа димензија. Стално се отварају нове визуре
 Интервју са Василијем Милуновићем
Интервју обављен 02.03.2012. године у атељеу у Београду
· Која су по Вашем мишљењу дела која најуверљивије
осликавају Вас као архитекту и ствараоца?
Тешко је у мноштву реализованих тема направити избор
оних које најбоље осликавају мене као ствараоца, али са
становишта пројектантских порука које носе, изабрао бих
следеће објекте: стамбени објекат у Улици Топличкој бр. 2
у Ужицу, Палата Цептер у Улици Краља Петра у Београду (у
коауторству са Б. Митровићем), ентеријер Спорт-кафеа у
Београду (у коауторству са Д. Миљковићем и Г. Радовић),
екстеријер и ентеријер Спорт-кафеа „Јадран” у Херцег
Новом, пословни објекат МПЦ-а у Булевару М. Пупина на
Новом Београду и викенд-кућа у Бигову (у коауторству
са Ј. Ивановић Војводић). Постоји још један објекат који
је изведен, али нажалост не у потпуности по пројектној
документацији, јер су измењени многи битни детаљи и
није изграђен припадајући анекс. То је пословни објекат
у Карађорђевој улици бр. 89 у Београду, који је у току
реализације променио два инвеститора, што је за последицу
имало поменуте проблеме. Пројекат сам урадио 1989. год.
и сматрам да је он носио један вредан ауторски став који
сам успео да спроведем. Неоубичајеност овог решења била
је препозната и прихваћена од стране стручне јавности и
надлежних градских служби и мислим да носи поруку једног
64
експресивног става – концепта према градском простору/
контексту.
· На почетку каријере и касније повремено сте радили у
тимовима. За које самостално дело бисте рекли да носи
Ваш лични печат?
Зептер банка у Београду (аутори В. Милуновић, Б. Митровић)
Много времена провео сам радећи у тимовима и рад са
коауторима увек је имао велику дозу сагласја у схватању
онога што у архитектури желимо да кажемо и постигнемо.
Изабрани концепти увек су били заједничка одлука. У фази
припреме за реализацију, преузимао сам на себе разраду
договорених детаља и сматрам да је то било успешно и да
је прилично допринело квалитету реализованих дела. Та
околност временом у мени ствара посебно задовољство и ту
најбоље могу да препознам свој допринос у реализованим
објектима.
Посебно ми је блиска зграда МПЦ-а у Београду. То је дело кроз
које се најбоље могу сагледати одлуке које сам самостално
доносио, од концепта до детаља.
· Да ли су постојали извесни узори (мотиви, инспирације
делима, личностима, стиловима, грађевинама и сл.) који
су утицали на Ваш архитектонски израз? Ако јесу, у којим
делима и околностима се јављају?
Студирао сам у време када су се у архитектури највише
изучавали савремени архитекти модернизма, на челу
са Корбизјеом (Le Corbusier) и плејадом архитеката који
су пред Други светски рат направили тај велики заокрет,
а нама младима дали један нови импулс у схватању
архитектуре. Данас имам слично мишљење и у таквој
архитектури, у зависности од аутора, препознајем део овога
о чему причамо, тј. поенту интервјуа. За мене је модернизам
препознавање експресивног изражавања у архитектури,
односно преиспитивање дотадашњих класичних принципа.
Мислим да архитекти данас другачије вреднују неке основне
принципе грађења и да се поред израженог техницизма
уочава и наглашени аспект уметничког и скулптуралног у
архитектури. Да ли је ово прави пут, видећемо.
· Да ли постоје одређени архитектонски елементи који се
понављају као мотив у Вашем стваралаштву и у којим
примерима?
У мојој архитектури истраживање појединачних елемената и
тема увек се јавља као потреба за нечим новим. Често су те
новине везане за избор материјала и његово позиционирање
и примену у примарним елементима архитектонске
композиције. То је оно што по мом мишљењу носи печат
неких личних одлука. У настајању, куће делују структурално
грубо и често неразумљиво. У даљем процесу објекат
поприма свој коначни изглед, који је последица избора
материјала, њихове примене и дипозиције у склопу, што чини
најосетљивији део свих одлука. Успостављена композиција
планова, примарних и секундарних елемената архитектуре,
јасна је ауторска порука да кућа постаје нови доживљај, а
често са намером и сензација за посматраче.
Пример је зграда Цептер у Београду где смо Брана и ја увели
тему која осликава принципе грађења на нашим просторима.
Та кућа, када се рашчлани, има елементе класичног зида,
бондрука, коснике који носе стреху, стреху – трем.
Интерпретирано на савремен начин, овај концепт представља
успешан одговор на затечену архитектуру у непосредном
окружењу. Сведоци смо да је настајање ове куће изазвало
одређену сензацију, а ја бих рекао да је то стога што оно
садржи елементе ауторске експресије, из коментара људи
може се закључити да су је тако и доживљавали.
· Да ли се за Вашу архитектуру може рећи да у њој
преовладава промишљеност, или сматрате да постоје
и одређени аспекти који су били резултат спонтаног
израза, осећаја за складну форму или утицаја емоција?
Засигурно је промишљеност примарна и незаобилазна,
док се спонтаност и емоције узгред јављају и прате процес
пројектовања. То је обавезујући принцип у тражењу одговора
на врло сложене програмске задатке и контекст.
· Какав је Ваш став по питању повезивања грађевине и
њене околине у складну целину?
Мислим да је врло значајно да архитекта о томе води рачуна.
Постоји ту опет један експресивни моменат када човек хоће
да направи искорак од очекиваног. Првенствено мислим на
поменути објекат у Карађорђевој улици из 1989. године. Оно
што је било неочекивано у односу на услове које сам добио,
јесте да сам испројектовао практично кућу на углу, иако је
била интерполација у затеченом градском блоку.
Оправдање ове идеје нашао сам у чињеници да је на
задатој локацији блок био разграђен. Први фронт кућа ка
Карађорђевој улици сачињавали су објекти под заштитом, а
повучени, други фронт кућа био је у регулацији. Најтежи део
задатка био је повезати ова два фронта различитих висина
постојећих објеката и обезбедити у приземљу пешачки
пасаж.
Данас та кућа у свом волумену подсећа на моју идеју, али јој
недостаје пројектовани анекс, који није изграђен, а који је био
кључан за разумевање пројектованог решења. Нажалост, у
нашој пракси то је чест случај, који ни мене није заобишао.
Надлежни и целокупно друштво требало би енергичније да
се супротставе таквим поступцима, који све више постају
порећутно правило на пољу архитектуре.
· Да ли је контекст времена утицао на Ваше стваралаштво?
Ако јесте, на који начин и у којим примерима?
Мој принцип је увек био да стварам у садашњости и духу
времена у коме живим. Нажалост, значајан је утицај
дешавања у архитектури развијеног света, јер се савременост
не дешава код нас. Мој најплоднији стваралачки период је од
почетка осамдесетих година прошлог века па до данас, а то је
нажалост уједно био по много чему и најгори период за наше
друштво и земљу.
У том времену, деведесетих година прошлог века, настале
су куће које имају одређени значај јер су направиле искорак
у односу на тадашње расположење, а самим тим деловале
су оптимистички. То су пре свега зграда Прогрес и палата
Кристал, обе у Кнез Михаиловој улици, и зграда Цептер у
Улици Краља Петра.
У мојим делима савременост се није јављала само у
архитектонском изразу, већ је била заступљена и у одлукама
приликом решавања диспозиције садржаја и међусобних
функционалних захтева. За ову тему је зграда МПЦ-а
битна, њену главну уличну фасаду сам са јасном намером
испројектовао као потпуно транспарентну. Фасадни плашт
постаје пропустљива мембрана кроз коју се сагледавају
ентеријер и радна места, она постаје део сцене у односу
на улицу, тротоар и пролазнике. Циљ ми је био да таквим
решењем фасаде успоставим једну нову релацију, нови однос
посетилаца и понуде фирме, кроз један нови савременији
концепт пословања. Ту је била битна та „отвореност”, блискост
запослених са окружењем и посетиоцима, један нови
доживљај начина како објекат функционише, а који је у пракси
најчешће скривен. Порука коју носи та кућа представља
елемент стваралачке експресивности, а мишљења сам да је
та порука препознатљива и да се као таква разуме.
· Који критеријум по Вашем мишљењу у највећој мери
одређује Ваше грађевине: функционалност, формални
аспект (естетика), контекстуалност, концепт или неки
други?
Поменути критеријуми добијају другачији приоритет од 65
теме до теме. Негде ће се наметнути контекстуалност
као приоритет, као што је код куће у Бигову. Код Зграде
МПЦ-а контекстуалност је у другом плану, а концепт је јак.
Функционалност је увек присутна, посебно код породичних
кућа и стамбених зграда. Код Палате Цептер наглашен
је аспект естетичности и израза као примаран. У оквиру
контекста то би могао бити препознатљив експресивни израз
у архитектури.
 Архитектура је тродимезионална, и самим тим она је ближа
скулптури него пројекцији – слици. Компоновање планова по
дубини и по висини појачава доживљај архитектонског дела.
Ауторска вештина тог процеса је инструмент који архитектуру
чини узбудљивом и непредвидивом. Постигнуте одлуке
код зграда Цептер и МПЦ-а, проистекле из овог процеса,
наговештавају да у архитектури тих објеката има елемената
експресије.
· Да ли за неку од Ваших грађевина можете да кажете да је
имала скулптурални третман и зашто?
Одговор на ово питање везан је за разумевање скулптуралног
елемента у простору. Када се говори о скулптури, она се
најчешће истиче наглашеном формом, која зависно од
теме увек ствара различито расположење код посматрача.
Мислим да то не треба и не може да буде само по себи циљ
у архитектури, тако да никада нисам архитектуру третирао
скулпторски и избегавао сам да на објекту направим
сензације по сваку цену.
· Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег
дела прибегли нестандардној артикулацији форме
(деформисању, кривљењу, ломљењу и сл.)? Ако јесте, какав
циљ или ефекат сте желели да постигнете?
Углавном никада у вертикалној, увек у хоризонталној
пројекцији, кроз планове основа. Склопови су често
имали одређену разуђеност, по питању форме наглашену
залученост, понеки круг, троугао, и то је увек налазило
оправдање и упориште у контексту као остваривање неких
могућих токова и визура. Примена наглашених форми за
циљ је имала постизање одређене динамичности склопа, а
све је најчешће зависило од локације, програма и контекста.
· Да ли за неко од Ваших дела може да се каже да је у питању
„слободна форма” и зашто?
Композиција успостављених „планова” у објекту представља
један од могућих доживљаја „слободне форме”. За пример
можемо опет узети зграду МПЦ-а. Слободна форма се ту
јавља као нешто неочекивано, нешто што пулсира, што
није статично, нешто што је ван очекиваних правила. За
мене је постигнута транспарентност МПЦ зграде принцип
слободне форме, преведен у архитектуру. Ту је успостављена
једна друга релација, као у позоришту где је главна намера
успостављање директног контакта између глумаца и
66
публике, а у овом случају запослених са посетиоцима,
окружењем. То је за мене у архитектури експресивни израз,
када архитекта не уради оно што се очекује, већ одступи од
очекиваног и понуди нешто ново. Моје искуство у пракси
нису само реализована дела, већ и то како су људи разумели
и доживели моју архитектуру.
· Да ли постоје одређени материјали које фаворизујете у
пројектима и због чега?
За мене је избор материјала које ћу применити увек био
велики изазов и мотив. Шта више, сваки пут покушавам
да употребим нове материјале и истражим начине њихове
примене. Сматрам да сам у овој идеји истрајао и сад кад се
присетим, мислим да сам применио значајан број различитих
нових материјала у нашој средини. Пре свих ту је нерђајући
челик – инокс, који је можда по први пут у архитектури на
Палати Цептер заменио, до тада примењивани, бојени
челик. Затим, ту су и подно-зидне плоче од полимермера,
примењене у ентеријеру београдског Спорт-кафеа. Коначно,
интересантни су и полиетиленски застори за подове,
комерцијално названи „татами”. Данас смо сведоци да су ти,
и неки други, нови материјали доживели своју ширу примену
у архитектонским остварењима.
· Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег дела
користили грубе и храпаве материјале, ако јесте, да ли
сте их применили очекујући одређени визуелни ефекат.
Ако је одговор да, какав?
Тежио сам увек да применим природне материјале: дрво у
изворној боји, а не тонирано; камен сличан свом природном
изгледу; стакло што више провидно, што мање рефлектујуће;
фасадну опеку и др.
Материјали са одређеном фактуром су скоро носталгична
веза са занатима и осликавју начине обрада одређених врста
материјала. Избор начина обраде материјала има велики
значај у постизању жељеног карактера елемента и укупног
амбијента простора. На пример, за разлику од гранита који
морају бити исполирани да би им се сагледавала сва њихова
специфична структура и боја, код мермера само брушењем
можемо постићи сличан ефекат.
Када је у питању коришћење инокса, дилема је била како га
обрадити. Одлука да ли да буде исполиран, мат или да буде
чешљан, за резултат је имала потпуно различит карактер
пројектованих елемената од овог материјала. Ако се користи
полиран, тада рефлектује светлост, чиме поприма боје и
силуете окружења.
· Можете ли својим речима да интерпретирате појам
експресионизам? Да ли је по Вашем мишљењу овај појам
еквивалентан појмовима експресије и експресивности?
Мислим да је експресија начин изражавања, што припада
аутору, а доживљај је експресивност. Посматрач који дело
разуме доживљава га кроз елементе који садрже одлуке
ауторске експресије. Експресионизам у архитектури постоји,
само је питање како га тумачимо. За мене је експресивни
чин када се одустане од очекиваног, када негде дубоко у себи
знаш да ћеш направити нешто неочекивано. То је осмишљена
сензација у форми, композицији или у материјалима.
· Да ли бисте за неку од Ваших грађевина могли да кажете
да је експресионистичка и због чега?
У овом разговору смо већ помињали Палату Цептер, али
само у поимању фасадних планова. Ту смо успоставили више
слојева или мембрана, које су пропустљиве, непропустљиве
или селективно пропустљиве. Камени зид је први слој,
иза њега је пропустљива застакљена фасадна опна, а
пројектовани међупростор чини трећи слој, који свако
може да тумачи на свој начин. Мислим да Зграда МПЦ-а
има одређене сличности: прва опна је застакљена потпуно
провидна фасада, други слој је структура објекта која
дефинише организацију простора и елементе ентеријера,
а трећи слој је међупростор који се развија унутар објекта
по целој висини, од подрума. Архитектонска композиција
спроведена је тако да користимо исте елементе, али оно што
ствара различит утисак и неочекиваност је њихова другачија
диспозиција.
Е сад, да ли је то експресионизам?! Можда није, али има
елемената у ауторском ставу, у напуштању очекиваних
образаца у замену за постизање нечег новог, у „кораку даље”,
што је блиско експресивном у ауторском чину. И ту постоји
одређени интензитет. Не мора интензитет експресивности
увек да буде скоро шокантан, као код објеката код којих су
облик и форма доминантни.
· Можете ли да издвојите неки пример архитектуре у
Србији после Другог светског рата, за који сматрате да је
експресионистички и зашто?
Ово је питање препознавања интензитета експресивности у
архитектури тог периода. Зграде Генералштаба у Београду,
архитекте Добровића, јесу пример модернизма, али
композиција комплекса има елементе експресије која је
сувише наративна.
Кад сам већ поменуо проф. Добровића, његова изведена
дела на тадашњем југословенском приморју носе дозу
експресивног у избору архитектонског израза и примењених
материјала у затеченом контексту.
· Шта бисте могли да кажете о Вашој архитектури: да
„форма прати функцију”, „функција прати форму” или
нешто треће?
Ја форму у смислу изабраног облика не доживљавам
као нешто што је само по себи афирмативно и увек сам
усредсређен на суштинске одговоре. Форма се може појавити
као полазиште, али увек суштина треба да трансформише
облик, да се успостави процес настајања „суштинске форме”,
а суштина је тај процес у којем разматрамо све аспекте
пројектовања са циљем постизања најквалитетнијих
решења по питању поштовања програма, функционалности
и диспозиција тражених садржаја и коначно по питању
постигнутог квалитета амбијента и просторности –
волуминозности унутрашњих садржаја који најчешће утичу
на архитектонску композицију, односно форму објекта.
Оно чиме се ја највише бавим јесте истраживање односа
споља-унутра и обрнуто. Тај однос пуних елемената и отвора,
њихов број и димензије, позиционирање у склопу, јесте
нешто што мислим да чини моју архитектуру специфичном
и препознатљивом.
· Да ли сте у Вашем стваралаштву неком приликом
применили симетрично решење? Ако је одговор да, зашто?
Не, то сам увек покушавао да избегнем.
· Када бисте били у прилици да у одређеном пројекту
примените симетрично решење, као потенцијалну
могућност, да ли бисте ипак применили асиметрично
решење као динамичније?
Да, мислим да сам увек у истраживању тежио асиметричној
композицији, јер је динамичнија. То се може још додатно
подражавати избором и колоритом материјала. Присуство
симетрије у архитектури можемо да избегнемо применом
различитих материјала. На пример, фасаде стамбених
зграда су најчешће симетрична решења, јер се јавља
устаљен ритам отвора, балкона, лођа... Сведоци смо да се
променом очекиване диспозиције отвора, измештањем из
логичних вертикалних осовина, губи утисак симетричности
композиције фасаде.
· Можете ли да кажете за неко Ваше дело да је у визуелном
смислу иновативно, тј. да је резултат експериментисања
са формом?
Тежим да свако дело у себи садржи неке нове поруке, да увек
направим корак „мало даље”, да дело има аспект нечег новог,
да ли у изразу, да ли у материјалу. Засигурно је да човек увек
истражује, покушава да се не понавља. По мом мишљењу,
форма је начин изражавања, али мишљења сам да она
мора да прође кроз сложеније преиспитивање, да не остане
само експресивни облик који често одређује или условљава
решења која нису у складу са суштинским захтевима.
· Да ли сте током пројектовања неког дела свесно тежили
оригиналности и атрактивности? У којој мери наведени
аспекти имају значај за Ваше стваралаштво?
Свесно тежим оригиналности, али не и атрактивности по
сваку цену. Оригиналност увек доноси нешто ново, и не сме
за циљ да има допадљивост, иако само по себи оригинално
67
дело често бива и атрактивно. Атрактивност је помодност, то
је актуелност једног тренутка, али тај тренутак нема тежину
битности. Не верујем у потребу постојања атрактивности у
уметности и архитектури. Оригиналност представља трајну
вредност и то је оно што је мени блиско у архитектури и
животу.
У Београду,
Ђорђе Алфиревић
 Интервју са Михаилом Чанком
Интервју обављен 14.02.2012. године у атељеу у
Београду
· Која су по Вашем мишљењу дела која најуверљивије
осликавају Вас као архитекту и ствараоца?
Блокови 21, 29, 45 и 70 на Новом Београду, стамбени објекти
на Бежанији, стамбена насеља Кијево-Кнежевац и Кошутњак
у Београду, стамбена насеља Лиман 1, Лиман 2 и Блок 2
у Новом Саду и зграда Креативног центра у Београду. Од
неизведених објеката: Вила у Дараји у Либану, Павиљон у
Насељу младенаца и Комерцијални мост у Лозници.
· На почетку каријере, и касније, повремено сте радили у
тимовима. За које самостално дело бисте рекли да носи
Ваш лични печат?
Зграда Креативног центра у Београду, I и II (нереализована)
фаза и горе поменути неизведени објекти.
· Да ли су постојали извесни узори (мотиви, инспирације
делима, личностима, стиловима, грађевинама и сл.) који
су утицали на Ваш архитектонски израз? Ако јесу, у којим
делима и околностима се јављају?
На објекте у Блоку 21 на Новом Београду утицала је
68 архитектура ране (херојске) модерне.
· Да ли постоје одређени архитектонски елементи који се
понављају као мотив у Вашем стваралаштву и у којим
примерима?
Хоризонтални парапети на више стамбених објеката у
Београду и Новом Саду, у првој пројектантској фази, до
седамдесете године.
Зграда Креативног центра у Београду (аутор М. Чанак)
· Да ли се за Вашу архитектуру може рећи да у њој
преовлађује промишљеност, или сматрате да постоје
и одређени аспекти који су били резултат спонтаног
израза, осећаја за складну форму или утицаја емоција?
Како када, то је зависило од случаја до случаја. Мислим да је
углавном преовладавала промишљеност, док се спонтаност
јављала само повремено.
· Какав је Ваш став по питању повезивања грађевине и
њене околине у складну целину?
У готово свим случајевима тежио сам да повежем зграду и
околину у једну целину. Код нижих објеката прилагођавањем,
а код високих контрастирањем.
· Да ли је контекст времена утицао на Ваше стваралаштво?
Ако јесте, на који начин и у којим примерима?
Са изузетком Креативног центра у Београду, нисам се
удаљавао од већ познатих тенденција.
· Који критеријум по Вашем мишљењу у највећој мери
одређује Ваше грађевине: функционалност, формални
аспект (естетика), контекстуалност, концепт или неки
други?
Вероватно концепт и функционалност.
· Да ли за неку од Ваших грађевина можете да кажете да је
имала скулптурални третман и зашто?
Вероватно за већину објеката у насељу Кијево-Кнежевац,
зграду Креативног центра у Београду и за пројекат за Насеље
младенаца.
· Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег
дела прибегли нестандардној артикулацији форме
(деформисању, кривљењу, ломљењу и сл.)? Ако јесте, какав
циљ или ефекат сте желели да постигнете?
Јесам, код објеката које сам поменуо у претходном одговору
(Кијево-Кнежевац, Креативни центар и насеље младенаца).
Код Кијева-Кнежевца је само окружење пружало могућност
да се уради нешто нестандардно на том месту. Креативни
центар је требало да буде „La Folie” која одражава тадашњи
карактер издавачке куће, а код Насеља младенаца било је
само у питању експериментисање са формом.
· Да ли за неко од Ваших дела може да се каже да је у питању
„слободна форма” и зашто?
За поједине објекте у насељу Кијево-Кнежевац (објекти Ц и
Д), јер делују разиграно, попут архитектона. Затим, за зграду
Креативног центра, код које је направљена специфична игра
са фасадама као искошеним кулисама и у пројекту за Насеље
младенаца, код кога је комплетан третман објекта настао
прожимањем више облика.
· Да ли постоје одређени материјали које фаворизујете у
пројектима и због чега?
Најрадије сам баратао са фугованом опеком и керамиком, а
бетон ми је мање лежао. Опека је давала одређену живост
објектима, коју бетон није могао да пружи.
· Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег дела
користили грубе и храпаве материјале, ако јесте, да ли
сте их применили очекујући одређени визуелни ефекат?
Ако је одговор да, какав?
У Блоку 29 на Новом Београду примењен је тзв. крцани бетон
на калканима објеката. Применили смо га јер смо сматрали
да та фасада објеката треба да буде јавна, зато што је окренута
булевару па да се барем нешто на њој деси, пошто је остатак
имао релативно стандардан стамбени третман.
· Можете ли својим речима да интерпретирате појам
експресионизам? Да ли је по Вашем мишљењу овај појам
еквивалентан појмовима експресија и експресивност?
Експресионизам би по мом мишљењу био архитектура са
наглашеним личним изразом, оригинална и препознатљива,
експресија – препознатљиви израз, а експресивност –
изражајност са екстремима (агресивност / минималност).
· Да ли бисте за неку од Ваших грађевина могли да кажете
да је експресионистичка и због чега?
Па могло би да се каже да су експресионистички поједини
објекти у насељу Кијево-Кнежевац, зграда Креативног
центра, пројекат за Насеље младенаца и можда вила у Дараји
у Либану. Вероватно зато што су у питању препознатљива,
скулптурална решења, помало необична за нашу средину.
· Можете ли да издвојите неки пример архитектуре у
Србији после Другог светског рата за који сматрате да
је експресионистички и зашто?
Јобстова „Дејтонка”, ЈУБИСИ центар, Антићев Спортски центар
„25. мај” и Музеј савремене уметности, Хајат и палата Цептер.
· Шта бисте могли да кажете о Вашој архитектури: да
„форма прати функцију”, „функција прати форму'” или
нешто треће?
Углавном да „форма прати функцију”, сем код Креативног
центра и павиљона у Насељу младенаца, где је био супротан
случај.
· Да ли сте у Вашем стваралаштву неком приликом
применили симетрично решење? Ако је одговор да, зашто?
Углавном код неких стамбених кула, јер сам, искрено, тако
хтео! Нисам размишљао много о томе, деловало ми је као
добро решење за дату ситуацију.
· Када бисте били у прилици да у одређеном пројекту
примените симетрично решење, као потенцијалну
могућност, да ли бисте ипак применили асиметрично
решење као динамичније?
То би све зависило од ситуације, урбанистичких услова,
пројектног програма и свакако мог тренутног расположења!
· Можете ли да кажете за неко Ваше дело да је у визуелном
смислу иновативно, тј. да је резултат експериментисања
са формом?
Зграда Креативног центра у Београду је била експеримент
(нарочито њене касније неизведене фазе), затим павиљон
у Насељу младенаца и поједини објекти у насељу Кијево-
Кнежевац у Београду.
· Да ли сте током пројектовања неког дела свесно тежили
оригиналности и атрактивности? У којој мери наведени
аспекти имају значај за Ваше стваралаштво?
У границама могућности, које су биле веома скромне,
тежио сам оригиналности и атрактивности. То ми је успело
69
код појединих објеката у насељу Кијево-Кнежевац, зграде
Креативног центра у Београду, пројекта за Насеље младенаца
и можда код виле у Дараји у Либану.
У Београду,
Ђорђе Алфиревић
арх. Џефри Бава
Имање Lunuganga: детаљ
Н ове
књиге
п риказ књиге
ОБНОВА СТРАТЕШКОГ ПРОСТОРНОГ
МИШЉЕЊА, ИСТРАЖИВАЊА И
УПРАВЉАЊА У СРБИЈИ – КЊИГА 1
Уредници: Јасна Петрић, Миодраг Вујошевић
Издавач: Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС)
Монографија, посебна издања бр. 68, 2011.

Ових дана, наша стручна јавност имала је прилику да се, у форми

монографије, упозна са једним од ретких истраживања које садржи
преглед научне грађе са критичким освртом на више тема, које скупа
одговарају заједничком наслову.
У оквиру поглавља Питања еволуције и интегрисаности кључних
секторских политика и пројеката у стратешки оквир државног
просторног плана, разматра се проблем територијалне кохезије као
територијални капитал и истражује се међузависност и координација
секторских политика и пројеката у оквиру просторног планирања. Између
осталог, истиче се да могуће интеграције разних актера постају главни
задатак савременог планирања градова и простора. Уз то, примери страних
искустава обогаћују ово поглавље.
У оквиру теме Идентификација основних развојних проблема, аутор чита­
оца најпре води кроз дуг пређени пут управљања напретком, а затим се
указује на актуелну глобалну економску кризу као најновији изазов на који
европске земље покушавају да нађу заједнички одговор.
Изабрани европски документи развоја предмет су разматрања у оквиру
првог дела у ком се може видети и еволуција приступа развоју.
Следи други део, у ком се разматра ситуација у Србији током последње две
деценије. Полазна основа су развојна ограничења изазвана распадом СФРЈ.
Аутор оцењује да земља заостаје у приступу управљању развојем у односу на
остале европске привреде. У трећем делу, аутор разматра кључне развојне
проблеме и конфликте у Србији, од којих је анализирано осам, са аспеката
71
донетих развојних докумената и нових околности, а нарочито са аспекта
светске економске кризе и њеног утицаја на токове прогреса у Србији.
У четвртом делу, анализирана су три могућа сценарија развоја: оптимистички,
реалистички и песимистички.
У погледу на Политике регионалног развоја у Европској унији и Србији, аутори
истичу да је заједничка регионална политика Европске уније мотивисана
превасходно економским разлозима, који, за разлику од прилагођавања
 циљева и политика, у суштини нису битно мењани у дужем периоду. Региони
су се, по ауторима, афирмисали као важан „играч” у Европској унији у првој
половини деведесетих година прошлог века. Такође, за разлику од раније
доминације двосмерних веза, сада доминирају три врсте веза: између
региона, националних власти и актера са нивоа Уније.
У контексту регионалног просторног развоја Србије, истраживање показује
да је досадашњом неефикасном и неефективном политиком дефинитивно
потврђено да се не располаже развојним инструментаријумом регионалног/
просторног развоја, којим би се могло знатније утицати на заустављање или
на успоравање раста разлика.
Монографија, затим, третира тему Координисаност и интегрисаност
стратешког планирања одрживог територијалног развоја Србије. У том
контексту, аутор анализира подршку законског основа у Србији координацији
стратешког планирања и остваривања одрживог територијалног развоја.
Следи Територијална/просторна димензија социјалне искључености. Овде
се истиче да повећање економских и социјалних неједнакости, редукција
социјалних права, као и опадање квалитета социјалних услуга јесте довело
знатан број грађана у замку сиромаштва и искључености из општих
друштвених токова.
На крају, разматрана је тема Дасиметријско моделовање насељености у
функцији израде просторних планова. Аутори овде описују и објашњаву како
се у пракси долази до података о становништву, односно, како се формира
одговарајући модел, најчешће у виду хороплет карата које се састоје од
униформних просторних полигона, дефинисаних границама пописних
јединица.
На основу изнетог, може се рећи да ово монографско дело има своју
вишеструку вредност, како стручну тако и научну. Стручну, јер планере уводи
у нове приступе и методе мишљења, а научну, јер овај комплексни материјал
анализира појаве критичко-аналитички, у светлу узрочно-последичних
односа, из чега су изведена значајна уопштавања.

Посебан допринос је проблемска оријентација аутора, која укључује и

најзначајнија светска искуства. Допринос овог истраживања лежи и у томе
што су формулисани и правци даљег развоја кроз његове могуће сценарије,
што отвара могућност алтернативног одлучивања.
Укратко, Монографија је импресивна, како својим обимом тако и квалитетом.
Она представља несумњив допринос изградњи методологије истраживања
и усмеравања развоја региона. Корисна је за шири круг стручњака. Њен
посебан квалитет је тај што има мултидисциплинарни карактер, а то је
омогућило да се дође до неких трансдициплинарних („синтезних”) оцена за
72 науку уопште.

Проф. др Добривоје Тошковић

НОВИ ЕВРОПСКИ РЕГИОНАЛИЗАМ И РЕГИОНАЛНО
УПРАВЉАЊЕ У СРБИЈИ
Књига 1
општи аспекти регионалног питања и нови европски регионализам

Аутори: Миодраг Вујошевић

Славка Зековић
Тамара Маричић
Издавач: Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС)
Посебна издања бр. 69, 2012.

Пред нама је научна монографија у којој је изнет део резултата још два успела
научно-истраживачка пројекта из области просторног развоја у Европи, који
је доведен у однос са регионалним управљањем у Србији. Пројекти (Улога
и имплементација државног просторног плана и регионалних развојних
докумената у обнови стратешког истраживања, мишљења и управљања
у Србији и Одрживи просторни развој Подунавља у Србији) се реализују до
2014. год. у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. На тај начин се
наставља већ дуже од једне деценије постојећа традиција ове институције
да се систематично и доследно врше комплексна истраживања просторног
развоја у Европи и Србији. У књизи коју приказујемо, пажња аутора
усредсређена је на опште аспекте регионализма, управљање растом и
развојем, те новије промене и импликације за стратешко планирање и
вођење региона.
Уједно је за 2013. год. најављена и друга књига ове обимне монографије,
у којој ће се предложити нови „институционални дизајн” у регионалном
планирању и управљању, дати препоруке за планирање одрживог бизниса
и одредити улоге партиципације на регионалном управљачком нивоу, те извршити
емпиријска компаративна анализа конкурентности и просторне концентрације на
изабраном скупу макро региона Србије.
У првом већем делу, разматрају се општи управљачки погледи регионалног
управљања. Најпре се опредељује регионално питање и регионално управљање, с
обзиром на то да су ови проблеми вишедимензионални, што имплицира њихово
стратешко решавање. Изложене су академске и праксеолошке дилеме „регионалне
науке”, у најширем смислу одређено управљање, па тиме и регионално управљање, те
значења појма управљања у друштвеним наукама битним са становишта планирања,
односно политике развоја. Следи разматрање регионализма, федерализма и иних
паралелних процеса, као саставних делова нових политичких модела у разним
земљама, а са циљем постизања ефикасности власти/управљања. На крају овог
дела, пажња аутора посвећена је регионалном планирању, регионалној политици
и регионалном управљању, њиховој концептуалној еволуцији и одговарајућим 73
регионалним политикама. Осим њих, за дефинисање регионалног стратешког оквира
важно је и регионално просторно планирање, односи превентивне и корективне
регионалне политике, те улога државе у дефинисању политике равномерног развоја.
Следећа глава посвећена је регионима, управљању растом и развојем, те
проблемима конвергенције/дивергенције. Истражено је политичко-управљачко
и развојно значење региона, а затим су подробно изложени проблеми фактора
регионалног раста и развоја, те је утврђено да се не могу потврдити јединствено
ни конвергенција, нити дивергенција у стварности разних земаља, без обзира на
комбинацију расположивих чинилаца.
 Четврта глава има наслов Традиционални и нови европски
регионализам. У њој је регионализам размотрен у свој
својој сложености и различитим смеровима деловања са
становишта просторне теорије и праксе (која претежно у ЕУ
води децентрализацији), указано је на више успона и падова
европског регионализма, те на његову актуелну обнову и
анализиране су његове карактеристике. На крају је истражен
значај пограничних подручја и зона у новијем европском
регионализму и европској регионалној политици.
Наредна глава носи назив Управљање на метрополском
нивоу и улога градова–региона. Најпре је истражена еволуција
значаја градова–региона у условима кризе „државе
благостања” и јачања глобалне конкуренције, потом и пораст
њиховог значаја са порастом значаја одрживог развоја и
„урбаног енвајронментализма”, те старо и ново разумевање
концепта град–регион. Посебно су анализирани ођеци новог
урбаног менаџмента и новог енвајронментализма у Србији,
уз оцену да смо на самом почетку помака од владања ка
управљању, те да у нас није много учињено да се систем и
пракса планирања модернизују према новијим европским
концептима.
У шестој глави, аутори постављају питање: „Шта је остало од
тзв. постмодернистичког обрта?”. Пре но што на њега одговоре,
указују на одређења модерности и постмодерности, да би се
потом концентрисали на односе планирања и тржишта управо
из тог угла, да би указали да планирање као просветитељска
и модернистичка делатност никако није исцрпело свој
потенцијал, па се данас обнавља новим помацима у теорији,
методологији и планској пракси. Следи расправа о важности
идентитета простора, односно места, у новом европском
регионалном, метрополском и локалном планирању. Потом
аутори опредељују значење развоја и наводе читав низ
његових поимања. На крају ове главе, аутори се усмеравају на
продубљивање регионалне неравнотеже и просторног нереда
у Србији, као чинилаца који утичу на избор новог модела раста
и стратешког управљања.
Најобимнија, седма глава, носи наслов Политика регионалног
развоја у Европској унији: почеци, новије промене и импликације
за стратешко планирање и управљање на регионалном нивоу.
Овде је најпре дат осврт на разлоге за заједничку регионалну
политику Заједнице, односно Европске уније, разматрају се
циљеви „старих” и промене у новим приступима, а одвојено су
осветљена два периода 2003–2006. и 2007–2013, који указују
да се још увек користе прилагођени стари приступи, а приказани
су и они што чине окосницу нове политике регионалног развоја
Уније, те су изложени ставови бројних аутора који су критични
према новој генерацији европских докумената. У осврту
74
на доминантне развојне обрасце, указано је да су процеси
централизације и концентрације у Србији аналогни. Потом су
размотрене везе између политике територијалне, социјалне
и економске кохезије и политике регионалног развоја ЕУ у
најновијим документима који су подробно анализирани. На
крају су изложене основне последице промена у регионалној
политици ЕУ, почев од новина у дефинисању стратешког
оквира регионалног развоја, композиције инструмената,
њиховог прилагођавање, размотрен је утицај друштвеног/
социјалног капитала као једног од кључних питања ком
треба да се омогуће бар неке мере регионалне политике,
потом улога регионалних институција, а све у условима
глобализације, из угла бројних аутора. У промишљању аутора
нису изостале ни теме мониторинга, евалуације регионалне
и кохезионе политике, систем одговарајућих индикатора,
методолошка правила и препоруке, те питања будућности
европске политике регионалног развоја.
Научна монографија написана је тако да буде поуздан водич
заинтересованима кроз детаљнији увид у иначе разгранату
проблематику регионализма и регионалног управљања. У
њој је наведен већи број различитих интерпретација основних
питања, чак из углова разних дисциплина које се тим темама
баве, проблема и извора, првенствено стога јер се ради о
области где је још увек толико отворених тема и дилема.
Посебно се указује на могуће поуке што их ваља извући, те
која би стара и новија искуства из земаља чланица ЕУ могла
бити на одговарајући начин примењива уопште за земље које
су се раније декларисале као социјалистичке (у транзицији), а
пре свега у актуелној стварности Србије.
Све опције које су у монографији дефинисане, аутори
остављају отвореним да би се детаљније истражила њихова
целисходност. Ипак се као црвена нит провлачи, покаткад и не
баш сасвим блага, наклоност аутора према моделу планирања
који омогућава комплексну друштвену трансформацију
државе, друштва, највећег броја социјалних група и
појединаца. Они указују да се преко тог модела афирмише
читав блок стратешког мишљења, истраживања и управљања,
па у томе на посебан начин и регионално управљање, што још
увек не наилази на довољно широко или опште прихватање
у Европи, па тим пре ни у данашњој Србији. Управо стога
аутори су оценили да је за избор таквог модела планирања,
који омогућава комплексну друштвену трансформацију, као
најповољнијег правца, неопходна одговорна и посвећена
политичка воља, затим независна и стварна експертиза, те
критичка и прагматична професионална подршка.
На основу претходно реченог, оцењујемо да приказана
монографија садржи резултате изворних научних истраживања
аутора, а истовремено даје богат и целовит преглед домаће и
иностране релевантне научне литературе, те других извора. У
њој су изложене оцене и оригинални закључци, превасходно
валоризовани из угла новог европског регионализма, односно
њихове применљивости на актуелну стварност Србије.
Имајући све напред речено у виду, топло препоручујемо
научној, стручној и широј јавности, монографију НОВИ
ЕВРОПСКИ РЕГИОНАЛИЗАМ И РЕГИОНАЛНО УПРАВЉАЊЕ У
СРБИЈИ, која је у едицији Посебна издања објављена као 69.
публикација Института за архитектуру и урбанизам Србије.
Стеван Деветаковић,
ред. проф. у пензији
75
 Радови се предају на начин и у формату који је доле прописан.
Дужина текста је максимално један ауторски табак или 16 страна са
маргинама 2,5 cm са сваке стране (или 28 800 знакова - Characters
with spаces), укључујући податке о коришћењу литературе и
напомене.
Радови се шаљу на адресу редакције ИАУС – Архитектура и ур-
банизам Бул. краља Александра 75/II, или на e-mail: mp@iaus.ac.rs
ili milenam@iaus.ac.rs
Радови подлежу анонимној рецензији. Након обављене
рецензије, ауторима се шаље мишљење рецензента, по коме треба
да поступе, уколико има примедби. Рад потом враћају редакцији.
Уколико аутори не прихвате све сугестије рецензента, потребно је
да пошаљу образложења која ће размотрити (по могућству) исти
рецензенти и редакција.
Уз рад треба потписати Уговор о преносу ауторских права, који се
налази на сајту ИАУС-а www.iaus.ac.rs у рубрици издаваштво или га
аутор може добити путем e-mailа.
Начин писања и формат:
Језик: српски
Писмо: ћирилица за све прилоге који садрже текст
Дати апстракт рада и кључне речи на српском
Наслов рада, резиме рада са кључним речима и наслове испод
слика дати и на енглеском. Пожељно је дати проширен апстракт на
енглеском.
Рад се шаље у две копије. Једна копија треба да садржи: наслов,
име и презиме/имена аутора и институцију где је аутор(и) запослен
(уколико је запослен). Уз институцију треба дати комплетну адресу,
телефон, факс, е-mail адресу. Када има више аутора и више
институција, користити суперскрипт *, ** и ***. Друга копија иде
рецензенту и не треба да садржи име/имена аутора.
Апстракт на српском:
Апстракт долази одмах после главног наслова и имена аутора
и треба да садржи максимално 200 речи текста и кључне речи.
Апстракт треба да буде кратак резиме рада који објашњава сажету
идеју и методе које су коришћене у раду. У апстракту се не дају
цитати и референце. Апстракт не треба да садржи делове из увода.
Текст:
Текст треба да следи логичан и јасан план. Треба изложити
разлог за рад и његов однос према сличним претходним радовима.
Методе и технике описати на јасан начин. Уколико у раду постоје
резултати и дискусија резултата, као и препоруке, пожељно је
одвојено их приказати.
Текст треба да је подељен у поглавља и сваки део треба да
има наслов. Први ниво наслова пише се великим словима, болд.
За други ниво наслова користи се иста величина слова с тим што
је прво слово велико, остала мала, болд. За трећи ниво наслова
користити италик.
Потребни симболи и текст маркери које није било могуће уписати
у базичном типу слова (нпр.: ∑, π, β, α...), потражити у менију Insert
– Symbol (Word).
Када се страна имена преводе на српски језик, код прве појаве у
тексту, треба (у загради) да буду написана у оргиналу.
Када се у ћириличном тексту нађе нека реч из страног језика
на латиници треба је написати италик, што се не односи на писање
оригиналних имена у загради као ни на писање оригиналних имена
у позивању на литературу.
Фусноте:
76
Фусноте или напомене користити за цитирање или позивање
на изворе. Фусноте почињу од текста бројем 1, а e-mail аутора
означити звездицом.
Илустрације и табеле:
Илустрације и табеле треба да буду нумерисане, информативне,
са што краћим текстом. Све илустрације и табеле треба да имају
упутнице у тексту. Позив на слике или табеле у тексту се означава:
(Сл. 1) или (Таб. 1). Наслове испод слика означити са Сл. и превести
на енглески језик са ознаком Fig. У првом кораку, када се радови
шаљу за рецензију, слике и табеле дати на одвојеним листовима са
означеним бројевима и насловима.
Захвалница:
Уколико аутор има потребу да се појединцу или установи захвали
за допринос у раду, тај текст се ставља у курзиву, мањим словима
у односу на основни текст, после основног текста, а пре литературе.
Литература:
Литературу треба дати по азбучном реду латинично: Презиме
и иницијали имена аутора; иницијали имена и презиме осталих
аутора; годину публиковања (у загради); наслов рада, назив
часописа (тип слова – italic), број часописа (bold), број страна (од
– до). (За књигу: место публиковања и име издавача), број страна
(од – до).
Званична и потпуна имена публикација, закона, часописа, књига
и документа писати италиком, без знака навода.
Примери:
 за часопис: Radosavljević R. (1995): Osnovi zaštite gra­diteljskog
nasleđa jezgra Novog Sada, Arhitektura i urbanizam 2, str. 23–32;
 за књиге: Brkić A. (1992.), Znakovi u kamenu, Beograd, Savez
arhitekata Srbije, 242–243;
 напомена у оквиру текста, позив на литературу: (Brkić, 1992:243).
Уколико се цитат користи са одређене стране, назначити у
тексту ту страну. Позиви на литературу треба да се нађу на крају
реченице, испред тачке.
Прилози:
Уколико постоји потреба за прилозима који додатно објашњавају
основни текст, они треба да садрже споредне, али важне податке
као нпр. методе анализе, компјутерске исписе, листу симбола
као и додатне илустрације или табеле. Прилози се стављају после
литературе и треба да се означе словима, бројевима или заглављем
и на тај начин се на њих позива у основном тексту.
Напомене:
Након рецензије и прихватања рада за штампу, све горе
наведене напомене важе. Текст и илустрације треба предати у
једном од следећих формата:
 текстуални прилог: Microsoft Word (*.doc или *.docx);
 табеле и графикони Microsoft Word (*.doc или *.docx);
 дијаграми, шеме и сл.: Adobe Illustrator; InDesign;
 фотографије, цртежи и сл.: TIFF (у резолуцији 300 pixels/inch,
CMYK) или их дати за скенирање;
 неквалитетне фотографије се неће прихватати, посебно
фотографије скидане са интернета;
 код свих фотографија обавезно ставити извор, име аутора
фотографије и сл.;
 коначна верзија текста подлеже лекторисању (српски и
енглески);
 објављивање радова се не плаћа;
 радови се не враћају ауторима;
 аутори чији радови буду објављени добијају два примерка
часописа.
Важна напомене:
Да би часопис био категорисан као водећи национални часопис,
потребно је да аутори што више цитирају радове аутора који су
објављени у предходним бројевима Архитектуре и урбанизма и
Spatium-а.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд 71/72
Архитектура и урбанизам: Часопис за архитектуру, урбанизам
и просторно планирање / главни и одговорни уредник Мила
Пуцар. – Год. 1, бр. 1
(1. децембар 1994) - . – Београд (Булевар краља Александра 73/
II): Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 1994 – (Београд:
Графо Нин). –30cm
Повремено
ISSN 0354 – 6055 (Штампано издање) = Архитектура и урбанизам