Историја развоја писма

Граматологија-наука о писму. Развила се као као помоћна историјска дисциплина, односно,

као једна од грана историје културе, која проучава порекло, еволуцију и бави се дешифровањем
древних писама.

Исак Таилор (1883), развио је типолошку и развојну поделу писаних система у сликовни, слоговни
и алфабетски (Абецеда Исака Тејлора). Овакав став при проучавању писма изразили су и многи
научници 20. века у својим књигама о писму: Ханс Јенсен, Дејвид Дирингер, Алфред Мурхаус,
Марсел Коен, Честимир Лукотка, Виктор Истрин, Жан Феврије, Звонимир Кулунџић, Јоханес
Фридрих.

Трансформација науке о писању у независну научну дисциплину догодила се средином 20. века, са
појавом књиге Искуство у писању (Основе граматологије), од стране америчког семитолога
Игнаса Џеја Гелба. Ово прво семиотичко проучавање писања, које је, према научној методи и
имену, уско повезано са модерном науком о језику, универзално се сматра као прекретница у
научном разумевању теорије писања. Гелб је тежио откривању дубоке структуре предмета
истраживања, снажна веза и системска природа предмета научног истраживања, што је било у
складу са општим интересима научног истраживања у то време. Наука о писању, њене методе
проучавања, терминологија (нпр. алограф – графема према алофон - фонема, морф - аломорф –
морфема итд. ) биле су формиране по аналогији са фонологијом, а узрок томе била је блиска веза
између језика и писања.

Граматологија-општа наука о писму. Графолингвистика-процес графичког преноса графичких

порука.

Двострана природа писма

Mетодолошка конвергенција науке о писању и науке о језику заснива се на уској вези између
језика и писма. Међу њиховим заједничким особинама, једна од најважнијих је “билатерална
артикулација”, коју је А. Мартине издвојио у језичком систему. У језику су обједињени звук и
размишљање, фонетику и семантику, као и у писму. Међутим, за разлику од језика, у писму су ова
два плана су традиционално супротна један другом, тако да су писани системи додељени било
једном или другом (сликовно писмо, појмовно писмо, фонетско писмо). Ова подела има везе са
еволуционим развојем писма, с обзиром да су најстарија писма на свету концептуална (појмовна,
слоговна; данас кинеско). Ова чињеница указује на постепено усклађивање графичког и звучног
плана. Другим ријечима, писмо је настало као културно-историјски феномен међуљудске (писане)
комуникације, који ће се с временом усавршавати. Место и улога писма као културног феномена
састоји се у његовој блиској вези са развојем цивилизације. Писмо се рађа као инструмент државе
и да је један од најважнијих показатеља да је одређени народ прешао из своје праисторијске
прошлости у историју. У писму, као и у језику, постоји таква фундаментална лингвистичка подјела
на површне и дубоке структуре, тј. "план изражавања" и "план садржаја". Као и језик, писмо
представља билатерални знак са унутрашњом структуром формираном под утицајем
лингвистичких феномена (значење), и спољашњом структуром, односно обликом насталим под
утицајем културне историје. Ипак, у науци о писму постоји широко распрострањено мишљење о
подређеном статусу писма у односу на језик. Ово мишљење има дугу традицију у европској
култури, почевши од Аристотела који је тврдио да су “писане речи симболи изговорених речи”.
Преци модерне лингвистике, В. Хумболдт и Ф. де Сосир не одступају од оваквог размишљања.
Према В. Хумболдту, "само изговорена реч је утјеловљење мисли, док је писана реч утјеловљење
изговорене ријечи", а према утемељитељу модерне лингвистике, Де Сосиру, писмо је тиранија
речи, графичка реч је само слика и одраз изговорене речи, па је смијешно придавати већи значај
слици него субјекту". Супротно Сосиру, Жак Дерида је основао алтернативни поглед на писмо већ
1967. године, инсистирајући да писмо није само знак, а његова теза је касније добила на значају у
лингвистичким круговима. Са све већим интересовањем за општа теоријска питања писма,
појавила се потреба за издвајањем проучавања овог феномена као самосталне дисциплине. Идеју
о раздвајању звука и слова, а самим тим и говора и писања, први пут је изразио творац теорије
фонема, познати руски и пољски научник И. А. Бодуен де Куртене, који се с правом може сматрати
оснивачем теорије писма. Он је ту идеју први пут изнео у једном чланку рекавши да су "писани и
говорни језик" два облика постојања језика. Међутим, неки представници раног структурализма
отишли су још даље тако што су та два концепта поделили у два независна система. Снажна
повезаност језика и писма довела је до интензивнијег проучавања унутрашње структуре писма,
које постаје центар истраживања ове области, а једно од главних питања тицало се узрока језичких
промена, а самим тим и промена у структури писма. Дошло се до сазнања да није довољно
описати језички феномен, већ је потребно показати смисао развоја система у целини. На тим
теоријама темељи се и “Граматологија” И.Ј. Гелба. Идеју писма као билатералне стварности, чија је
унутрашња природа условљена лингвистичким феноменима, бранио је и немачки оријенталиста
Јоханес Фридрих у својој “Историји писања”. Овакве ставове заступа и амерички стручњак Петер
Даниелс у свом уводном чланку колективној студији “Вритинг Системс оф тхе Ворлд” (Окфорд
1996).

Синтагматика и парадигматика писма

Средином ХХ века радило се на опису графичких јединица аналогно према опису фонолошког
система. И сам термин графема, који је предложио Б. де Куртене представља корелат фонеме, па
сама његова дефиниција указује на јаку хијерархијску зависност у односу на фонему. Сама
графема има билатералну структуру ( Татјана Николаевна Николаев, 60ете год. ХХ в). Графема није
само “минимална јединица писаног облика језика”, већ и “сегмент писаног текста који служи за
означавање фонема”. Док је фонема једнострана јединица без плана садржаја, графема је
билатерална, јер њен план садржаја чини фонема коју означава. Такав однос између минималних
јединица језика и писма је, наравно, дефинисан с обзиром на абецедни тип писања. Удругим
системима, какво је кинеско писмо, графема не одговара фонеми већ морфеми. Из овога
произилази да је сличност између графичких и звучних јединица само условна, што значи да се
писмо не ослања само на звуковну реализацију језика. Билатерална природа писма дефинише
правила по којима су регулисани односи међу одређеним језичким јединицама и њиховим
графичким корелатима. Скуп веза између графичких и звучних јединица повезан је са
парадигматиком писма, која представља организовани скуп графема (на пример, абецеда или
силабариј), док други представља систем правила којим се уређују ови односи, тј. синтагматику
писма. Дакле, док је прво ограничено на планом израза, а друго, због своје привржености вишим
језичким нивоима, подложно је различитим утицајима лингвистичке и ванјезичке стварности, па
се односи на план садржаја. Посебно место заузимају диграфи, сложени графеми, који указују на
значајну разлику између графема и слова, омогућавајући успостављање паралеле између
фонолошких и графичких планова, изражених кроз следећу опозицију: звук: фонема = слово:
графема. Иако су ове комплексне графемске структуре структурно различите од фонема, оне нису
слободне комбинације слова, већ интегралне јединице које функционишу као графеми, а чији број
може значајно премашити број слова. Билатерална природа графема омогућава (за фонему иначе
неприхватљиве) хомонимије графема ("омографија"), у којој различите графеме могу означавати
једно слово. Узрок овга је у културној историји, која је значајна за разумевање или објашњење
еволуције писаних система у истој мери као и фонолошки систем одређеног језика. Положај или
“графички контекст”, у терминологији Јурија Маслова је најважнији фактор који онемогућава
полифонију тако да се одређени знак односи само на једну фонему. Историјски контекст може се
видети у алографима – позиционим варијантама појединих графема. На пример, постоје два
начина писања умекшаних гласова у руском језику: 1] на крају речи и слога диграфом ль (роль); 2)
са алографом л испред самогласника предњега реда или јотованих лигатура (лес). Постоје тзв.
"историјски псеудоалографи. Ови знаци, према Зиндеру, нису ни алографски, јер не зависе од
позиције, нити су графеме, јер никада не стоје у супротности са било којим другим графемом.
Пошто њихова употреба не зависи од језика нити графичког контекста, они су структурално
најближи концепту факултативних фонема и, према томе, могу се назвати опционим варијантама
једног графема.
Псеудо алографи припадају броју знакова који немају звук и (метајезичке?) функције. Најважнију
функцију знакови овог типа обављају као дијакритички знакови или гранични графеми, који се
налазе само у комбинацији са другим графемима или само имају улогу додатне особине других
знакова. Дијакритичку функцију имали су нпр. јерови у црквенословенском језику, а одакле их је
наследио руски, где су постали ознака меког или тврдог изговора сугласника у одређеним
позицијама: тслав. коњ [кон ’]; рус. ходьбá [ход’бá]. Дијакритичке ознаке се обично деле на
(идиоматске и аналитичке?), тј. оне које су везане за одређено слово и оне које означавају
одређену диференцијалну особину читаве групе звукова. Исти знаци, у зависности од система,
могу добити претежно идиоматску или аналитичку улогу. Истовремено, знакови прве категорије
могу постати саставни делови појединачних слова и као такви постати део писменог система.
Разлике у парадигматском и синтагматском плану налазимо и међу лигатурама, које могу имати
облик и диграфа и дијакритичких знакова, али увек означавају комбинацију два једнака звучна
елемента. Истовремено се разликују структуралне и неструктурне лигатуре (“квази-лигатуре”). Као
и у претходном случају, у првом случају разлика је у томе да ли им је додељен статус графема и,
сходно томе, посебно место у писменом систему, или су то само синтагматске комбинације
различитих графема. Графема има свој централни део и своју периферију, од чега зависи структура
читавог система. Централни део графеме је алограф, који је главна графичка ознака знака, његово
главно парадигматско значење . Периферни/споредни део одређеног графема представљају
његове ретким позиционим варијантама. Постоје и факултативне варијанте, које се обично налазе
у позајмљеницама. ***

Простор и време у структури писма

Писмо није само средство, већ и симбол који комуникацију ставља у одређени културни и
цивилизацијски оквир. Категорија времена (тј. историјско сећање на одређену цивилизацију)
занемарена је и у широко распрострањеној типолошкој класификацији писаних система,
изграђених углавном на категорији простора.

Ова класификација је креирана према врсти односа између графичких и језичких јединица, а
лингвистичка подјела на “план израза” и “план садржаја” овдје је критериј за разграничење. У
складу с тим постоји подела на два главна типа: писање мисли и писање звука - идеографија и
фонографија, чији је творац Ф. де Сосир, или семасиографија и глографија, како је ова подела
касније преименована - прва је повезана са садржајним планом језичких јединица (што значи
језичке јединице вишег нивоа), док је други заснован на плану израза језичких јединица, тј. на
звучној структури језика.

Познато је да је од ова два типа писма идеофрафско (појмовно) писмо старије, да су сва аутохтона
писма ideografska (сликовна) и да је кинеско писмо последње од те врсте које је и данас у
употреби. Стога је у најближој вези са овом поделом широко распрострањено уверење да је таква
подела и хијерархијска и еволутивна, да је између ова два типа споменутих писама граница
између писмености и предписмености.

Писмо у ширем и ужем значењу

Фонологија, која је у великој мери инспирисала развој науке о писању, ојачала је тезу о
хијерархијском односу између језика и писања, првенствено кроз поређење типова писања према
њиховом степену прилагођености одређеном језику. Абецедни системи се традиционално
сматрају најбољим типом писма што је у вези са њиховом тежњом да изједначе графичку јединицу
писма, графему, са најмањом јединицом језика, фонемом.

Хијерархијска идентификација звучног писма са "правим писмом" и смештање писма идеје у

период предписмености (енг. Фулл / реал писање - прото-писање) заснива се на перцепцији писма
као техничког средства, које је подређено и које се увек прилагођава језику. Основа такозваног
телеолошког *развоја писања је принцип економије, природни закон по коме језик тежи да се
изрази ефективно са најмањим могућим бројем знакова". Тако разумљиве фазе развоја писма
представљају постепену промену минималних јединица језика: 1) текст, 2) реч 3) слог, 4) фонема.
Развој тече од синтетичког писма - писма идеја и симбола, тј. недиференцираног цртежа, који у
почетку није имао никакву текстуалну језичку организацију, до аналитичког писања - слова, речи,
чији се развој завршава абецедом у којој постоји потпуни паралелизам између звука и знака.

Према још увек превладавајућем мишљењу о настанку фонетског писма, оно је настало
еволуционим развојем од писма идеје и резултат је ширења знања о природи језика и открића
језичких јединица које су мање од речи. У том смислу, откриће абецеде се обично сматра
"највишим достигнућем у културној историји човечанства, чиме се добија једноставно и ефикасно
средство графичког записивања гласова". Сходно томе, сматра се да се у историји развоја писма
алфабет откривен само једном, и то откриће се приписује или семитском писму у целини или
његовом најпознатијем деривату, грчком писму. Као што видите, еволуциона перцепција
хијерархијског односа између писања и језика, која превладава у многим језичким школама,
заправо се заснива на евроцентричном абецедном графичком моделу. У науци о писању, она је
углавном била поткрепљена ауторитетом Гелба и његовом добро познатом хипотезом о
једносмерном развоју. Његова перцепција еволуције писања је у суштини теоретско схватање
старе типолошке класификације писма као универзалног једносмерног процеса развоја, које се
састоји из три фазе: цртеж писмо → слоговно слова → абецеда.

Међутим, тврдња о абецеди као најсавршенијем типу писма има јасно идеолошку боју и одраз је
културне супериорности Запада, чији се корени могу пратити још дубље, све до XVIII века, пре ере
просветитељства. Еволуцијско рангирање различитих типова писма по степену апстракције по
први пут у европској филозофији представља Вилијам Варбуртон. Евроцентрични карактер овог
рангирања одражава поделу на "три начина писања", које је формулисао Жан-Жак Русо, који су у
складу са три периода у развоју људског друштва: 1) цртање предмета карактеристично је за
"дивље" народе (мексички хијероглифи); 2) конвенционална ознака речи и цијелих реченица је
својствена "варварским" народима (кинески знакови); 3) док је абецеда наслеђе "просветљених"
народа. Из овакве класификације писма произишла је идеја о уздизању абецеде као тековине
напредне културе, као својеврсне "менталне револуције" и као "демократског писма" које је
настало у некој врсти међународног, привредног (трговинског) и демократског окружења попут
трговачких градова Блиског истока и античке Грчке.

Из тога произилази такозвана "теорија рационалног избора" (Rational Theory Choice), која
објашњава ширење латинског писма широм света као резултат "супериорности" абецедног
система, занемарујући чињеницу да је ова дистрибуција врло често праћена политичком,
економском и културном експанзијом утицајних земаља Запада. Уопштено говорећи,
“Граматологија” Гелба представља крај једног периода развоја науке о писму и може се
изједначити са местом и улогом Compendium-а Августа Шлајхера у лингвистици XIX века. Оба
стручњака карактерише сличан приступ науци (телеолошки еволуционизам), који је у оба случаја
*
Који се тиче учења о сврсисходности, целисходности; учење по коме је све у природи уређено сврсисходно, према
унапред постављеним циљевима
преживео оштру критику. "Педигри теорија", којом се Шлајхер прославио такође се спомиње у
модерној критици Гелбове теорије, која се, између осталог, карактерише као "квазисоцијални
дарвинизам" и "пролатински абецедни фетишизам". Обојица лингвиста креирали су научне
парадигме у својим научним областима што је означило је прекретницу у даљем развоју
историјске лингвистике и науке о писму. У последњим деценијама 20. века, у науци о писму је
почела да сазрева свест о једностраности такве евроцентричне теорије о “најбољем” остварењу
“најсавршеније” цивилизације. Посебно проблематична хипотеза о развоју писма је идеја о
његовом напретку/развоју/еволуцији, као производ свесног људског деловања. У суштини, "ово се
десило само зато што је абецеда" наш "систем писања: средство за" најбољу културу ", како је
амерички граматичар Петер Даниелс иронично говорио о томе. Међутим, чињеница је да су
одређене врсте писма боље прилагођене одређеним језицима. Тако је, на пример, слоговно
писмо веома погодно за све језике у којима је број слогова ограничен и где се границе морфема и
слога подударају. Тако је управо на свим оним језицима света који користе слоговна писма до
данас (на пример, етиопски, индијски текстови, јапанска кана). Широко распрострањена
евроцентрична перцепција "супериорности" абецедног писања, која има само фонолошки ниво на
уму, занемарује неуспјех алфабетизације кинеског језика и чињеницу да је кинеско писање
углавном повезано са вишим језичким јединицама, што значи да је много боље прилагођено
кинеском него алфабетском писму. На основу горе наведеног, може се сложити са речима Хенрија
Роџерса да не постоји објективни критеријум за квалитативно поређење одређених врста писања.
Томе треба додати и изјаву Дејвида Олсона да је сваки систем писма оптимизован током времена -
језик и писмо су тако снажно повезани да се писмо стално прилагођава датом језику, тако да се
коначно може закључити да сваки систем писма одговара датом језику.

Гелб је у основи тачно напоменуо да се ниједан абецедни систем није вратио у било коју сликовну
фазу, иако је немогуће доказати да се такав развој може повезати са цивилизацијским напретком,
остаје чињеница да сва древна сликовна писма нису променила своју структуру током свог
постојања. Промене које је египатско писмо доживљавало током своје историје биле су само
спољашње и у својој структури више од 2000 година ништа се није значајно променило. Исто се
може рећи и за кинеско писмо, најстарије међу свим живим писмима света, које постоји више од
3.000 година без значајних промена. Како је писмо заправо постало „визуелни говор“ и истински
одраз језика, ако је немогуће доказати да је његов развој био мотивисан тежњом да постане
савршено средство људске комуникације? Да бисте добили одговор на ово питање, прво морате
разумети како је цртеж постао писмо.

***“Предметно писмо” и визуелни говор

Традиционално еволуционо разумевање писма као визуалне комуникације, које се у доба
предписмености претвара у "мапирање" језика обично се назива тзв. предметним писмом.
Комуникација уз помоћ објеката, која се обично назива предметном, нема, као што је показао
Гелб, ништа заједничко са писмом. Будући да је ова врста комуникације по својој природи чисто
асоцијативна, избор и означавање визуелних знакова уз помоћ објеката су врло условљени и
ограничени. Добро познати пример такве комуникације су тзв. "скитски дарови" који је споменуо
Херодот у опису Даријевог похода на Ските. Примивши од скитских вођа на поклон птицу, миша,
жабу и пет стрелица, Дарије је пожурио да закључи да му Скити дају своје небо, земљу и воду, и
њихово оружје, док је његов мудри саветник Гобри препознао претњу која звучи овако : "Ако се не
претворите у птице и не летите у небо, или се не сакријете под земљом као мишеви, или скочите у
воду као жабе, убиће вас наше стреле". Овај пример открива лошу страну предметног писма,
односно двосмисленост његових знакова, који у овом контексту подсећају на древна
пророчанстава.

Међу најпознатијим примерима такве комуникације су ознаке европских народа, "писмо чворова"
- широко распрострањен мнемотехнички алат, од којих је најпознатија варијанта перуанска гомила
[куипу]. Такав карактер имали су и (вампуми?), бојени појасеви од нанизаних шкољки - важан
ритуални предмет северноамеричких Индијанаца, на основу којег је добар говорник могао
направити говор баш као да чита из књиге. Због велике произвољности у тумачењу и чисто
асоцијативног карактера, “предметно писмо ” је веома ограничено средство комуникације, које се
практично своди само на средство памћења. Ово је индиректна помоћ универзалној језичној
комуникацији и стога би било прикладније назвати је предметним говором, а не писмом.

Као што је показано, овом типу комуникације боље пристаје назив „визуелни говор“, јер садржи
једну од две главне комуникативне димензије самог писма - омогућава пренос поруке у свемир.
Иако је просторну димензију могуће схватити као комуникацију на даљину, или само у простору, у
суштини, то је хоризонтална комуникација (људска комуникација), која се може назвати језиком
или, прецизније, говором објеката. Вертикална или временска димензија комуникације - коју ће
овај визуелни говор претворити у писмо - увела је означавање предмета.

Доисторијске “црте и резе”

Писана комуникација се не одвија путем самих појмова/објеката, него путем њихових ознака.
Значајни напредак у развоју писма, која је дошла са појавом цртежа, била је да се на тај начин
порука одваја од предмета и преноси на различите врсте материјала на којима треба писати.
Прелазак на материјал за писање, према Јоханесу Фридриху, важан је корак ка писању у ужем
смислу те речи. Познато је, такође, да је сам назив писмо на многим језицима примитивно је
означавало уклесане, урезане, усечене знакове: уп. Енглисх да пише "пиши" - њега. реиссен
“сцратцх”, лат. сцрибере “пиши” - њега. кербен “цут”, итд. (Гелб: 18). Одговарајући индо-европски
глаголски корен * (с) греб [] - дао је грчки. γραφω, γραμμα ‘врите, леттер’, стангл. сцрепан
'сцратцх', стсл. клање и прус. гирбин "број". Та имена тачно одговарају појави одређених ие.
народа на историјској сцени и објашњавају зашто су се само у неким од наведених језика
огреботине (тј. црте, резе) за прорицање и магијско деловање преобразиле у писмо.
Ово добро илуструју словенске "црте и резе", које називом и функцијом јасно указују на примарно
значење урезаних знакова. Изванредан је пример Чрнорисца Храбра, који каже да Словени нису
имали књига, већ су цртама и резама бројали (“ веровали ”) и гатали док су били пагани, и да су
касније, “крстивши се, почели да пишу на свом језику, али служећи се грчким и латинским
писмом. Из речи Храбра сазнајемо на ком нивоу развоја је била култура древних Словена, већ и
да најстарији словенски знаци нису били писмо. То је јасно из њихове функције и сврхе: глагол
читать првобитно је значио рачунати, а гатање је представљало прорицање помоћу реза, што је
познато у ритуалној и магиској пракси многих народа (као regiones римских аугура -
церемонијално клање животиња, жртвовање). Такви ритуални и магијски знаци тачно одговарају
предцивилизацијском нивоу развоја на којем нема ни књиге ни писма - појмова чија имена у
праславенском говоре о контактима древних Словена са народима који су већ знали за књигу и
писмо.

Попут Словена, који су ступивши на историјску сцену одмах почели да употребљавају писмо, и
други древни народи света прошли су овај пут развоја, стварајући своја писма тек са настанком
цивилизације. Као што је познато, први пут у историји, ови услови су се формирали почетком
трећег миленијума пре нове ере у Месопотамији, и до тада није било услова нити потребе за
формирањем овог писма. Из тог разлога, неки покушаји да се докаже постојање писма у старијим
археолошким културама не изгледају реално. Такви покушаји настали су у вези са знаковима
једноставних апстрактних форми на керамици неолитске винчанске културе из средине петог
миленијума пре нове ере, као и у вези са типолошки сличним знаковима кинеске културе Јанг Схао
из шестог миленијума п.н.е. који су могли служити за означавање имовине/поседа или су могли
опет бити ритуалне магијске "црте и резе", али не знаци писма. Док је проблематика Јанг Схао
знакова остала углавном у оквиру синологије (Јин Бинион, Вилиам Болз), знакови винчанске
културе послужили су Марији Гимбутас као доказ да је преиндоевропска „древна европска“
култура, у суштини била је цивилизација која је имала сопствено писмо. Марија Гимбутас је
тражила паралеле са винчанских знакова (које она назива "древним европским") у четири хиљаде
година млађој егејској писмености, што није прошло без критике.

Још популарнија теорија која се појавила 80-их година прошлог века била је теорија "токена"
Дениса Шмандт-Бесерата - који је изнео претпоставку да из блискоисточних праисторијских
(рачунских?) знакова из осмог миленијума пре нове ере потиче скоро пет миленијума млађа
месопотамска писменост. Нико не оспорава тврдњу да би ови апстрактни знакови из периода
предписмености могли имати нумеричку функцију и да појава бројева може претходити настанку
писма. Претпоставка да би поједностављени геометријски облик ових знакова могао послужити
као идеја за рану клинасту стилизацију знакова сумерских писама је контроверзна, што је на крају
довело до оправдане критике. Као што је познато, у основи клинастих знакова је цртеж и тај
цртежни карактер знакова ове древне писмености указује на његову повезаност са реалијама
месопотамске цивилизације, а не са апстрактним знаковима који се нису мењали хиљадама
година, јер се не односе на друшто/цивилизацију, већ на апстрактне логичке активности.
Поједностављена апстрактна форма првобитних знакова древних цивилизација који су се
погрешно тумачили као знакови писма у ствари представља хронолошки млађу фазу у еволуцији
развоја писма, коме у случају аутохтоне писмености увек претходи писмо цртеж. Одсуство фазе
писма цртежа у систему знакова неолитских култура указује на то да се овде ради о типолошки
различитим феноменима који су карактеристични за различите друштвене ере, о неразлучивости
писмености и цивилизације од праисторијских култура и њихових знаковних система.

Порука у времену
Бранећи хипотезу о писменим одликама знакова винчанске културе, немачки лингвиста Харалд
Гарман изразио је сумњу у вези места и улоге цртежа у развоју писма. Према овом постулату,
примитивни знак писма био је цртеж, а не било какав апстрактни знак. Чињеница да је основа
сваког писма цртеж убедљиво доказује сликовни карактер свих аутохтоних система писама света,
од разних примитивних племена, до чињенице да се писменост свих древних цивилизација
темељи на цртежу. Ипак, неоспорна је чињеница да у свим древним писменостима заснованим на
цртежу постоје апстрактни знакови који не потичу од касније стилизације примитивних цртежа.
Придајући посебан значај овој чињеници, Гарман је оспорио могућност јасне разлике између
иконичних и апстрактних знакова и релативизирао постулат према којем је основа писма
првенствено цртеж. Чини се да је реч о неспоразуму који је Гелб разрешио постављањем поделе
на писане знакове и симболе, што се често занемарује. Под овим другим називом Гелб
подразумева апстрактне нејезичке елементе који не припадају систему знакова писма, али су
саставни део „писма у правом смислу те речи“, којем и нумерички знакови припадају.

Расправа о статусу ових апстрактних праисторијских знакова у суштини је допринела бољем

разумевању комуникативне улоге симбола у развоју писма. За разлику од „писма предмета“, оно и
даље има писани облик - то је средство графичке комуникације, које је, као и у случају „црта и
реза“, имало првенствено ритуалну функцију - служило је за прорицање и гатање. Апстрактна
симболика знакова наведених археолошких култура може се тачно схватити као врста вертикалне
комуникације - церемонијална комуникација одговарајућег друштва с небеским силама. Да би се
добила хоризонтална димензија - која служи за комуникацију у друштву - порука се мора
организовати у реченице, а то је омогућено цртањем ( на пример, ране сумерске регистроване
таблице). Цртеж је, дакле, омогућило комуникацију у времену и простору - јер преноси поруку која
се још увек може разумети, и зато је писмо настало са њим у правом смислу те речи. Он буквално
потврђује да је писмо слика одређене културе.

Међутим, сам по себи цртеж делио историју од преисторије нити цивилизацију од културе -
пиктограми северноамеричких Индијанаца или неких афричких племена створени су из истих
елемената којих су сачињавали аутохтони списи Мезоамерице или древног Египта. То се односи и
на праисторијске цртеже (петроглифи), међу којима има и оних који у одређеној мери показују
опште карактеристике писма, пре свега поједностављени облик цртежа и јасно значење поруке.
Ипак, упркос својим уметничким достигнућима, примитивни цртежи су углавном носили ритуалну
поруку. Цртеж је, дакле, раздвојио историју од преисторије не својом појавом, већ својом
функцијом - укључивањем у већ постојећи графички систем који је имао одређену комуникативну
функцију. То што су поборници неолитске писмености заиста открили био је најстарији систем
графичких знакова који су се по својој природи и намени највероватније сводио на „црте и резе“.
Када је цртеж укључен у такав систем, добили смо графички систем који може да се чита, који
поруку преноси и вертикално и хоризонтално.

Писмо цртеж
Дефиниција праисторијских апстрактних симбола као графичког система предписмености решава
дилеме око места и улоге цртежа у развоју писмености. У духу традиционалног еволуционог
разумевања развоја писмености, које је на крају постало „одраз“ језика, обично се прави разлика
између тзв. потпуно развијеног писма (енг. „потпуно развијена писменост“, писмо у правом смислу
те речи, тј. графички приказ одређеног језика) и предписмености. У том смислу, најстарија врста
цртежног писма, тзв. пиктограми, смештена је у предписменост, јер је независна у односу на језик.
Он се тумачи као (синтетичко?) писмо - сложени цртеж, чије се значење може само тумачити и
претпостављати. Карактеристично је за примитивне племенске народе, а најпознатији и
најизучаванији примери пиктографије су цртежни писмени системи северноамеричких
Индијанаца. Најпознатији примери су обредно писмо Кекиновина - надгробни натписи Чипева
(Ојибве), који је живео у близини Великих језера; Валум Олум „црвени исечци“ митска је прича о
изумрлом Делаверу и зимским хроникима (ваниети вовапи) Дакоте. Сви они имају за циљ само да
подсете на ритуални текст или стих који треба изговорити, или на неки важан историјски догађај.

У литератури се такође могу наћи тврдње о постојању одређених структурних разлика између
примитивне и напредне фазе цртежних писама (између пиктограма и хијероглифа), што би могло
указати на постојање границе између писмености и предписмености. Све познати хијероглифски
системи имају неке заједничке карактеристике писмености (тј. графички систем заснован на
језику), а то је линеарни поредак знакова који одражава синтагматичку сегментацију речи у
реченици, као и посебан и развијен систем нумеричких знакова погодних за потребе свакодневног
рачунања и за календар. У том смислу, добар пример су сумерске инвентарске таблице и
пиктограми Индијанаца. Међутим, треба имати на уму да су сви хијероглифски писмени системи
прошли кроз фазу ране, „синтетичке“ пиктографије и да је оригинални систем бројева претходио
сумерском писању.

Иако је „рана фаза цртежног писма“ такође сврстана у „претписменост“, Гелб је био незадовољан
називом пиктографија, јер је сматрао да не постоје убедљиви критеријуми за еволутивну и
терминолошку поделу цртежног писма на две фазе („писмо цртеж“ и „писмо реч“). Давид
Дерингер је пиктографију сврстао у право писмо, јер она и даље може да пренесе поруку. Сам Гелб
је објаснио да је цртеж, а не апстрактни знак, био елемент првобитног писма. Баш као што је говор
настао из имитације звука, тако је, према Гелбу, писмо еволуирало из имитације слике стварних
предмета или живих бића. Најзад, важна изјава да говор није неопходан за сваку врсту
комуникације, Гелб је заправо бранио једнак статус цртежног писма као комуникацијског система:
„Наравно, готово сви знаковни системи могу се претворити у неку врсту језичког облика, али то се
може догодити управо зато што је говор најцеловитији и развијенији од свих знаковних система;
међутим, била би заблуда закључити да су говорни облици неопходна подлога за било какву
међусобну комуникацију. У ствари, писање у ширем смислу те речи не може се на свим нивоима
идентификовати са говором, а истраживач слова не мора бити лингвиста. "

У овом одломку нема речи о претписмености, већ о цртежном писму које се у својој раној фази
назива се писањем у широком смислу те речи, што није у складу са традиционалним еволутивним
концептом. Међутим, снага традиције у разумевању цртежног писма као неадекватног система
комуникације била је јача и Гелб је, у вези с пиктографијом Северноамеричких Индијанаца,
поновио аргументе Леонарда Блумфилда, по коме је то само помоћно средство памћења, док је
„право писмо“ графички одраз говора.

Упрошћавање цртежа и “еволутивни скок” структурe писма

У литератури о развоју писмености може се наћи и подела на примитивне и развијене врсте
цртежног писма. Обично се спомиње да је, супротно претежно буквалном сликовном карактеру
пиктограма, у свим древним цртежним писменостима дошло до поједностављења знакова који су
се свели на основни/суштински део цртежа, познат као техника pars pro toto „део уместо целине“.
Ово поједностављење и конвенционализација знакова примитивног цртежног писма често се
наводи као важан екстерни доказ великих структурних промена у самом писму. Периодизација
историјског развоја свих старих писмености ненадокнадљиво потврђује процес
конвенционализације и поједностављења цртежа. Међутим, мора се имати на уму да је пре свега
реч о еволуцији форме, док садржај у суштини остаје непромењен. Чак и сама pars pro toto
техника није ништа друго до универзална метафоризација која се може наћи у било којој врсти
цртежног писма.

У том смислу, конвенционализација обрасца и систематско поједностављивање облика појединих

млађих пиктограма може се схватити као врста симулације еволуцијског развоја - попут имитације
облика фонографских система са којима су они који комуницирају пиктограмима дошли у контакт.
Главне спољне разлике између писма домородаца упућених америчком председнику су захтев за
право на риболов, који је делегација Чипева (што је дословна сликовна прича) поднела 1849.
године, и апстрактних знакова у хришћанском катехизису сродника Чипева, Микмаке, који живе на
обали Залива Светог Лоренса у југоисточној Канади, садржан је првенствено у различитим
културним оријентацијама. Слично томе, културне разлике раздвајају сликовите приче насликане
на бубњевима сибирских шамана од апстрактних вербалних знакова чуковског пастира Теневила
из 30-тих година 20. века, његовог личног пројекта који је претходио увођењу чукодског алфабета.
У овом смислу, необичан степен апстракције разликује и раније поменуто „љубавно писмо
Иукагир“, за које се на крају испоставило да је „скица“ и примењена уметност, а не писмо.
Истовремено постојање старијег цртежног и млађих поједностављених знаковних облика унутар
једног писма било је, на пример, карактеристично за египатску писменост, где су се, захваљујући
открићу папируса, поред чисто пиктографских „светих исклесаних знакова“ развила два рукописна
стила: свештеничка хијератица и „демотски скоропис/курзив. Први велики пробој у развоју
египатске писмености десио се управо открићем да не постоји структурна разлика између ових
графички различитих врста египатског писања.

Шта је са настанком саме фонографије, настале поједностављивањем облика и структуре знакова

неких древних писмености са Блиског Истока? У вези са развојем и еволуцијом система
писмености, Гелб је одмах формулисао врло утицајну идеју „једносмерног развоја“, према којој су
„логографски системи еволуцијски усмерени трансформацији у слогове, а ови последњи у
абецедни“, другим речима, типологија писмености и еволуција писмености глобално су
паралелни. Такво објашњење развоја писмености било је у једном тренутку значајан допринос
науци о писму, којом је Гелб имао намеру да одреди тачне критеријуме дате научне дисциплине и
да ослободи њено површно и произвољно поређење и повезивање различитих врста писмених
система.

Сама идеја еволуционе трансформације писмених система од “писма речи” до писма гласа,тј.
фонолошког писма израстао је из тадашњег и још увек преовлађујућег традиционалног
разумевања, према којем је развој писмености разултат развоја људске свести. Другим речима, то
је производ еволутивног напретка, чији је врхунац настанак абецеде. На оснивача модерне науке о
писању је овде снажно утицао преовлађујући евроцентрични еволуционизам.

Према овој квази-биолошкој еволуцијској хијерархији писмених система, слоговно писмо може се
развити само из гласовног, а абецеда само из слоговног писма. Ова теорија је само делимично
тачна. С једне стране, сасвим је сигурно да се ниједан алфабетни систем није вратио у фазу
цртежа. Међутим, потребно је обратити пажњу на једно значајно ограничење: сви примери
„еволуционог скока“ - пре преласка семасиографије у фонографију - били су контактног порекла и
никада нису били резултат унутрашњег спонтаног развоја. Појава најстарије фонографије на
древном Блиском Истоку и Криту увек је била резултат међуетничког контакта приликом
позајмљивања писама или графичких идеја древних цивилизација. Унутар једног писма,
еволуцијски скок практично постоји само код млађих пиктографских писмених система и обично је
резултат туђег утицаја. Такав пример представљају контакти народа који су користили фонографске
писмене системе и народа који су се служили пиктографским писмом (као што је случај с
афричким словима Бамум и Ваи. С друге стране, произвољно мишљење је да је абецеда
универзална тенденција и крајњи циљ еволуције писма и да је слоговно писмо непотпуна фаза
развоја писмености у односу на абецеду. Постојање знатног броја слоговних писама који потичу из
абецеде убедљиво говори против тога. Већ средином 1. миленијума пре нове ере из семитског
консонантског писања је произашла иберијско слоговно писмо, које представља својеврсни
„линеар“ западног Средоземља. Ово порекло и силабариј народа Менде у западној Африци из 20-
их година ХХ века, који је на сличан начин изгубио структурну везу са семитским писмом. Сви
изворни фонографски системи северноамеричких Индијанаца појавили су се индиректно или
директно из абецедног писања хришћанских мисионара, и сви су они слоговни. У неким
случајевима, хришћански мисионари су сами створили слоговна писма, попут кри и оџибве
силабариј, којима пишу Индијанци атапске и алхонкинске групе на северозападу Канаде.
Најоригиналније писмо Индијанца саставио је 1821. године Секуоиа, поглавица племена Чероки,
на основу енглеског примерка, примљеног од мисионара. Потпуно супротно еволуцијском
аксиому, он је из енглеске абецеде направио своје слоговно писмо од 85 знакова, дајући већини
енглеских слова прилично произвољна значења, на пример слова А, Б, Ц, Д, Е у значењу го, јо, тли,
а, ги. Међутим, захваљујући овоме, слоговна фонолошка структура Чероки језика се добро
показала. Ови силабарији имају не само национални статус „индијске писмености“ за разлику од
абецедног писма беле расе, већ је занимљиво да је структура ових језика управо склона слоговној
сегментацији звукова, што на крају, релативизира чињеницу да творци ових писама можда немају
потребну језичку обуку.

“Писмо идеја” и ”Писмо реч”

Жеља да се направи терминолошка разлика међу цртежним системима, који се само условно могу
разумети и тумачити, и древним писменостима са богатом књижевном традицијом, довела је до
тога да је хијероглифска писменост називана логографијом, именом које је уведено уместо
идеографије и хијероглифа, два стара имена, која су данас добила знак недовољно тачних и чак
недовољно научних имена за ову врсту писма.

Како се у то време термин хијероглифско писмо могао срести као неформални технички израз,
који је, попут преноса грчког термина алфабет, усађен у све врсте фонетског писма, идеографија
која по своме значењу може да обухвати и пиктографију, нашла се под утицајем многих модерних
радова о писмености. Корени овог другог имена сежу у 17. век, када је кинеско писмо, које су
хришћански мисионари увели у европску науку, постало предмет интелектуалног интереса у
Европи. На основу тадашњег знања о кинеском писму, немачки рационалиста, филозоф Леибниз
осмислио је концепт универзалног симболичког језика међународне научне комуникације
(карактеристика Универсалис), својеврсног "идеографског језика", на основу свога уверења да се у
конвенционализованим облицима кинеских знакова крије универзална логичка структура,
односно слика усавршеног система какву су производили египатски хијероглифи на тадашњу
европску интелигенцију. Као што је познато, овај пројекат није заживео што је често помињано као
доказ који је одагнао уверење да писмо може постојати независно од језика и као доказ снажне
хијерархијске везе између њих. Ипак, Лајбницова потрага за универзалним логичким структурама,
а одатле и универзалним симболичким структурама, нису остале без одјека, пре свега у
филозофији. Ова идеја 1879. године инспирисала је немачког логичара Готлоба Фрегеа да напише
студију Begriffsschrif1, која је постала својеврсни манифест предикативне формалне логике.
Између два светска рата, аустријски социолог Ото Неурат је својим пионирским пројектом
иконичне статистике поставио темеље развоју универзалних облика иконске комуникације.
Међутим, није било могуће створити универзални иконични језик који би могао бити једнак
звучном језику. Ограничена природа тако вештачког универзалног вербалног писма, чији је
најпознатији пример била Семантографија Чарлса Блиса доказује да ово писмо мора бити

1
Исчисление понятий, или подражающий арифметике формальный язык чистого мышления
повезано или са одређеним језиком или са одређеном културом. Шта више, Жан Франсоа
Шамполион, који је 1822. године доказао да хијероглифи нису само „голе идеје“, ово је писмо
назвао прецизно идеографијом и тако дао ново тумачење старог веровања у симболички карактер
хијероглифа. Шамполион, са величанственим декодирањем из којих су настале и египтологија и
палеографија открио је данашњи начин функционисања писма ове врсте и тако на потпуно новим
основама одредио концепт разумевања идеографије. Његова типолошка дефиниција идеографије
је универзална, а њена терминолошка решења су сачувана у египтологији до данас. Формулације
Џејмса Алена:

Сваки хијероглиф је цртеж ствари из реалног света која је постојала у древном Египту, нпр.
поједностављена скица куће, људских усана или пара ногу у покрету. Када ове скице означавају
појмове који се могу приписати овим цртежима, "Кућа", "уста", "ногр у покрету" су идеограми. Све
остало што се не може нацртати изражава се ребусом. Нпр. комбинација "кућа" + "усне" користи
се за термин који се не може предстравити цртежом, али има исту гласовну комбинацију, тј. исто
се изговара и онда означава „успон, успон“. Такви хијероглифи који имају првенствено гласовну
улоге функционишу као фонограми. 3) Разликовање ова два начина употребе врши се додатним
семантичким показатељима који стоје иза фонограма и који означавају опште идеје која њихова
звучна комбинација садржи. На пример „Кућа“ + „усне“ + „идеја кретања" означава " пењање,
подизање ". Те се додатне функције идеограма називају детерминативима.

Исте особине налазимо у свим осталим древним цртежним писменостима. Заједничка свима је
категорија сложених знакова у облику симболичких комбинација обједињених одређеном идејом.
Истовремено, њихови елементи могу задржати своју изворну звучну структуру или можете добити
нови изговор (египатско писмо, сумерски клинопис, кинеско писмо). Истовремено, традиционални
назив за ову врсту сложених знакова у синологији и јапанским студијама био је управо идеограм.

У међувремену, у науци о писму значајном се показала чињеница да назив идеографија подсећа

на старо дошамополионово тумачење хијероглифа као алегоријских симбола и одређеног писма
„чистих идеја“. Један од главних разлога за то могао би бити тај што се тај назив не уклапа добро у
традиционалну идеју еволутивног развоја писма, јер га није могуће лако разликовати од
пиктографије.

Тешкоће у одређивању места идеографије у типологији развоја писма одражавају традиционалну

слику развоја писања, типичну за европску науку средине ХХ века. Могле су се наћи прилично
контрадикторне дефиниције идеографије међу истим ауторима. С једне стране, то би се могло
произвољно дефинисати као еволуциона фаза цртежног писма, нека врста конвенционализације
цртежа, која се из пиктографије развила као продукт метафоризације (симболизације) пиктограма,
из потребе да се изразе апстрактни појмови. Са друге стране, исти аутори били су принуђени да
признају да је идеографију у суштини тешко разликовати од пиктографије, и да се њихова имена
често користе као синоними, јер симболичка природа није секундарно, већ примарно својство
цртежа. Из тих разлога, еволуцијско противљење логографске пиктографије (идеографије) као
постепеном ослањању цртежа на језичку основу изграђено је у вези са примерима
трансформације млађих пиктограма: на пример. чукотско и микмаксковско писмо. Такве изјаве се
могу прочитати и о бамумском писму, чију је прву пиктографску фазу Фридрих назвао
идеографском. Главни неспоразум је изјава да се идеографија може сматрати еволутивном фазом
развоја писмености која поруку преноси директно, без ослањања на језик. У првој половини 20.
века концепт идеографије постепено свео само на тзв. дословно „писмо идеју“ (Ideenschrif у
радовима водећих немачких стручњака тог времена - Фалкенштајн, Јенсен, Фридрих), и његово
противљење „писму речи“. Ову контрадикторност прихватио је 1961. године совјетски истраживач
Виктор Истрин, рекавши да постоји потреба за новим разумевањем односа између две фазе писма
идеје и замене „неприкладног“ термина идеографија новим термином - „писмо реч“ или
логографије. Свођење идеографије на пиктографију у истом контексту може се видети код
Александра Кондратова (2007), који под утицајем горе наведеног става разликује „две врсте
пиктограма“, преносећи садржај и значење идеографије на пиктографију само због своје директне
визуелне поруке.

Мотивација за такво преименовање подстакнута је инсистирањем на еволутивном приклањању

писма неком језику, као што је то категорички наведено у америчкој језикословљу прве половине
20. века [Хамп 1957]: „Ниједна врста писма, колико год била груба и примитивна, не симболизује
појмове онако како се то може постићи средствима језичког изражавања. " Симбол који се
појављује сам по себи може значити „чисти концепт“, „али да би могао представити концепт као
једну јединицу <...>, мора постати симбол језичког облика“. Стога је „писмо реч“ или логографија
бољи термин/ближи од термина идеографија“.

Под утицајем таквог становишта, концепт идеографије у многим језички оријентисаним радовима
о писму претворио се у графичку ознаку „голих идеја“, попут знакова кретања и других чисто
симболичких система предписмености, уз често упозорење да његова употреба у значењу
логографија представља „конфузију“. Тако у Историји писања Стивена Роџера Фишера,
идеографија се нигде другде не спомиње као врста писања, осим за критику незнања филозофа
Бертранда Расела који је кинеско писмо назвао "идеографским" (и који у томе уопште није био сам
у тадашњој европској култури). Из овог концепта Фишер је оставио само идеограм, као назив за
различите апстрактне знакове - идентичне и за јапанска и за енглеска слова, попут „8, +,?,%,>, †, @,
$“ итд. Поново у 70-има 20. века, најпознатији пример „доживљавања идеографије“, према
Вилиаму Брицеу, било је поље математике. Сходно томе, из основне графичке јединице писма
идеје идеограм се деградира у апстрактна и ванјезичка графичка средства, која, као што је већ
објашњено, нису саставни део знакова писмених система. Завршну расправу о идеографској
природи кинеског писма донео је амерички научник Маршал Унгер, који је напао сам идеограм
као идеолошки концепт у европској филозофији, од платонског идеализма до Жака Дериде и
Мишела Фукоа. То је најекстремнија врста инсистирања на примарности звучне стране писма, што
указује на организовану и доследну терминолошку замену идеографије логографијом у језично
оријентисаном теоријском концепту, који писмо првенствено види као "визуелни говор".

Међутим, шта оправдава предност овог другог имена?

Још један сумеролог Адам Фалкенштајн, који је међу првима пропагирао име логографије,
главном фонографском одликом ове врсте писма идеје сматра појава звучног ребуса. Међу
главним налазима његових монументалних студија „Архајски текстови из Урука“ (А. Фалкенстеин,
Арцхаисцхе Тектеус Урук, Берлин 1936.), који је поставио темеље модерних студија месопотамске
писмености, можемо издвојити:

а) "... [најстарије сумерско писмо из 3000. године пре нове ере] само по себи није концептуално
писмо (идеографија), већ вербално писмо (логографија); б) затим је допуњена употребом делова
логографских знакова као што је ребус <...>, омогућавајући тако фигуративно преношење
необновљивих појмова, службених речи и, што је најважније, граматичких елемената речи
(силабографија) “[Д'иаконов 1976: 570].

Ове идеје снажно су утицале на творца модерне теорије писма, Џеја Гелба, који је апсолутизовао
разлику између дословног (примитивног) цртачког писма и сложеног цртежног писма заснованог
на језику, који би требао представљати посредну везу са слоговним писмом (у Гелбовој
терминологији „логос-силабиц”). Видевши да је пиктограм још увек немогуће у потпуности
повезати са „једном идејом“ и да овај израз само збуњује (очито, због немогућности разликовања
пиктограма и логограма), Гелб је елиминисао не само идеографију („ која је у језичким круговима
постала потпуно непристојна “), него и пиктографију, и уместо њих понудио је општи назив
семисиографија. Гелбов ауторитет у разграничењу стадијума "примитивног семасиографије »или«
писма цртежа »и« садашњег писма »или« писма речи »довели су до апсолутизације ребуса као
еволутивног скока у историји писмености. Према овом мишљењу, такав еволуцијски скок догодио
се „само три пута у историји писмености: на древном Блиском Истоку, у Кини и Мезоамерици; у
сваком од ових случајева, откриће принципа ребуса довело је до стварања оригиналног писма,
одвајања знака од његовог примитивног цртежног значења и успостављања везе са звуцима
којима се ови концепти називају “. Изјава о „троструком пореклу ребуса“ је Гелбова
трансформисана моногенетска теорија да је Месопотамија колевка писања у правом смислу те
речи; колевка ребуса која је у суштини била приморана да поштује чињеницу да је Централна
Америка такође имала аутохтону и праву писменост.

Међутим, озбиљна запажања о овом становишту изразио је Игор Дјаконов у својој критици руског
издања књиге Гелбов. Пре свега, питање асоцијативне природе цртежа је превише лако
(управљати?); Чињеница је да сваки логографски знак често има више од једног значења, и самим
тим има неколико „фонетских“, тј. ребусних ?. У складу с тим, ако се под идеографијом не би
подразумевала нека врста „писма идеје“ која никада није постојала, онда чак има предност у
односу на појам логографија. На основу тога, Дјаконов је предложио сопствену дефиницију
идеограма као "знака који преноси сноп асоцијативно повезаних концепата", што је очигледно
шире од концепта логограма. Истовремено, таква интерпретација оставља могућност да се у самој
идеографији сачува концепт логограма у облику главне лексичке реализације знака одређеног
језика. Сходно томе, асоцијативна значења нису се развила додатно из директних, као што су Гелб
(и његови модерни следбеници) тврдили у духу традиционалне теорије развоја писања, већ су
коегзистирали с њима од самог почетка.

У каквом год вербалном облику се порука репродуковала, она је увек дизајниран за пренос
помоћу одређеног језика. Стога, тамо где постоје потешкоће у преношењу потребних асоцијација
помоћу цртежа објекта, „чак и у најранијој фази претписмености може се посегнути за ребусном
методом“. Слично томе, ову изјаву већ је дао Јоханес Фридрих, али је она остала без одговора и
коментара других истраживача развоја писмености. Ова три елемента - предмет представљен
цртежом, опис апстрактног помоћу симбола, пренос звука/гласа ребусом - примећују се, према
Фредерику, у најразличитијим системима писма најразличитијих региона Земље у
најразличитијим историјским епохама. Они представљају основу цртежног писма и свуда се могу
посматрати као независна креација, чије настајање се може објаснити сличношћу људи свих
времена. Штавише, ово Фредериково тумачење завршава критиком, која директно доводи у
питање концепт поделе историјата развоја писмености тј. саму науку о писму: „Управо термини
цртеж - симбол - звучни ребус не треба тумачити, како се пречесто ради, у смислу развоја током
времена. Било би потпуно погрешно сматрати ребус звука последњим елементом серије. У ствари,
где год можемо да пратимо процес настанка писма, проналазимо сва три елемента заједно. "

Тако је Фредерик који је и сам сузио концепт идеографије на примитивно цртежно писмо („писање
са идејама“) и супротстављајући му „писмо реч“, у суштини није био далеко од приписивања тој
опозиционој стадијалној димензији. Штавише, овај је еволуционизам назвао дилетантизмом и
изјавио да ће се „само из разлога практичности“ придржавати традиционалног теоријског
концепта низа „нефонетско писмо - звуковно писмо“. Фредерицкова изјава готово је задржала
своју релевантност до данас. Као што је Флориан Кулмас недавно нагласио, пронађено је
задовољавајуће објашњење зашто и како се образац заснован на ребусу претворио у фонографију
која може издржати квазиприродно веровање у хијерархију врлина и еволуцијски напредак.
 -Од цртежа до слова-

О комуникативним порукама древних цивилизација