Charles BAUDELAIRE

La destruction

Sans cesse à mes côtés s'agite le Démon;

Il nage autour de moi comme un air impalpable;
Je l'avale et le sens qui brûle mon poumon
Et l'emplit d'un désir éternel et coupable.

Parfois il prend, sachant mon grand amour de l'Art,

La forme de la plus séduisante des femmes,
Et, sous de spécieux prétextes de cafard,
Accoutume ma lèvre à des philtres infâmes.

Il me conduit ainsi, loin du regard de Dieu,

Haletant et brisé de fatigue, au milieu
Des plaines de l'Ennui, profondes et désertes,

Et jette dans mes yeux pleins de confusion

Des vêtements souillés, des blessures ouvertes,
Et l'appareil sanglant de la Destruction!

Uništenje
(preveo Vladimir Gerić)

Uza mene stalno neki Demon bludi,

Kao gusti oblak oko mene rosi;
Srčem ga i ćutim kako žeže grudi
Vječnom željom onog što nam kaznu nosi.

Često, jer zna što Ljepota za me znači,

Uzima oblike zavodnice vitke,
Licemjerno znade kakav razlog naći
Da mi usne spremi za sramne napitke.

I tako me vodi od boga sve dalje,

Zadahtala, na smrt trudna, te me šalje
U dol Dosade i zabačene strane,

U či mi baca, zbunjene od htijenja,

Zaprljane halje, otvorene rane
I okrvavljene sprave Uništenja!
Uništenje
(preveo Danilo Kiš)

Progoni me Demon kroz moja bespuća,

Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunja mi dušu čežnjom večnog bluda.

Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,

Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.

Vodi me daleko od Božjega oka,

Bez daha i lomna, na pučinu sinju,
Dosade što zjapi pusta i duboka;

Baca mi u oči smušene od bdenja

Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Uništenja
(preveo Nikola Bertolino)

Demon me bez prestanka u zagrljaj steže;

On je neopipljivi vazduh oko mene;
Ja ga gutam, osećam da mi pluća žeže
Ognjem želje večite, paklu obrečene.

Znajući da Umetnost volim neizmerno,

On uzima obličje divnog ženskog bića,
I našavši izgovor neki licemerno,
Usne mi navikava na besramna pića,

Te me vodi, skrhanog, kroz dolinu čame,

U duboku pustinju, a do čije tame
Nikad nisu pronikle čak ni božje zene,

I baca mi u oči pune mutnih vrenja

Uprljanu odeću, rane otvorene
I čitav svoj krvavi pribor Uništenja!
Razaranje
(preveo Branimir Živojinović)

Bez prestanka me prati moj Demon koji gmiže

I struji oko mene kô neopipljiv dah;
Dišem ga, a on pluća pali mi i sažiže
I puni žudnjom večnom i grešnom u isti mah.

Znajuć koliko volim Umetnost neizmerno,

Najzavodljivije žene uzima katkad vid,
I dok se izgovara slatko i licemerno,
Privikava mi usne na gnusnog soka stid.

I vodi me daleko, gde ne vidi ni Bog,

Već sasvim malaksalog od ludog trka tog,
Na beskrajne i puste čamotinjske poljane,

I baca tad u moje zaprepašćene oči

Odeću zaprljanu, i razjapljene rane,
I Razaranja sprave sa kojih krv se toči!

Uništenje
(preveo Leon Kojen)

Bez prestanka kraj mene nemirni Demon bludi;

Ko neki vazduh neopipljiv me obigrava;
Gutam ga i osećam kako mi žeže grudi
Dok ih večita i grešna želja ispunjava.

Ponekad, znajući da Umetnost volim silno,

Odluči se da ženski lik neodoljiv ima
Da bi, s izgovorima licemernim, obilno
Napajao mi usne besramnim napicima.

Tako me vodi, od pogleda Božjeg daleko,

Bez daha, slomljenog umorom, nekud preko,
Tu gde su Čame puste, nepregledne poljane,

I baca mi pred oči pune zbrkanog htenja

Uprljanu odeću i otvorene rane,
I svu okrvavljenu opremu Uništenja!