Džon Fante

VINO MLADOSTI
izabrane priče

preveo s engleskog
Flavio Rigonat

Naslov originala:
John Fante
The Wine of Youth
Selected Stories
1985.

MMXVIII

BEOGRAD/MMXV
Za Keri Mek Vilijams i Rosa Vilsa -
dobre prijatelje, zle saputnike
 OTMICA U PORODICI

U spavaćoj sobi moje majke stajao je jedan stari kovčeg.

Najstariji kovčeg koji sam ikada video. Jedan od onih kovčega s okruglim
poklopcem kao trbuh debelog čoveka. Duboko u tom kovčegu, ispod
svadbenog rublja koje nikada nije korišćeno, jer je bilo svadbeno rublje, i
srebrnog escajga koji nikada nije korišćen, jer je bio svadbeni poklon, ispod
svih mogućih ukrasnih traka, dugmadi, krštenica, ispod svega toga bila je
kutija sa porodičnim fotografijama. Mama je krila ključ i nikome nije
dozvoljavala da otvori taj kovčeg. Ali ja sam jednog dana pronašao ključ.
Otkrio sam ga skrivenog pod jednim krajem tepiha.
Te godine sam u prolećna popodneva dolazio iz škole i zaticao mamu
kako radi u kuhinji. Ruke su joj od rada bile onemoćale i bele, nalik na
sasušenu glinu, kosa joj je bila tanka i suva, a njene upale oči velike i tužne.
Slika! pomislio bih. O, ta slika u kovčegu!
Kada mama nije gledala, ušunjao bih se u njenu spavaću sobu, zaključao
vrata i otvarao kovčeg. Mnogo je slika bilo u njemu, i sve sam ih voleo, ali
jednu su moji prsti jedva čekali da dohvate i moje oči čeznule da vide otkako
sam je otkrio − to je bila fotografija moje mame snimljena nedelju dana pre
nego što se udala za mog oca.
Kakva slika!
Mama je sedela na doručju plišane fotelje, u beloj haljini do stopala.
Rukavi su bili kao pena: bili su to veoma elegantni rukavi. Na haljini nije bilo
kragne, a oko maminog vrata bila je kameja na zlatnom lančiću. Njen Šešir je
bio najveći šešir koji sam ikad video. Padao je do njenih ramena kao beli
suncobran, blago nakrivljenog oboda, i pokrivao je najveći deo njene kose,
sve osim tamnih gustih uvojaka u pozadini. Ali lepo su se videle zelene,
duboke oči, tako krupne da čak ni šešir nije mogao da ih sakrije.
Gledao sam u tu neobičnu fotografiju, ljubio je i plakao nad njom, srećan
što je to nekad bilo istina. I sećam se jednog popodneva kada sam je poneo
na obalu potoka, stavio je na kamen i molio joj se. A u kuhinji je bila moja
mama, zatočena šerpama i loncima: ona koja više nije bila predivna žena sa
slike.
 Tako je to bilo sa mnom, dečakom koji dolazi kući iz škole.
U drugim prilikama radio sam druge stvari. Stajao bih pred ogledalom na
komodi i držao sliku pored uva, zagledan u to okruglo ogledalo. Obuzela bi
me neka plahost, neko uzdrhtalo ushićenje. Kako je neverovatna ta velika
dama, ta kraljica! Nisam mogao da progovorim.
Mama u kuhinji nije u tom trenutku bila moja majka. Nisam je želeo. Ovo
je bila moja majka, ova dama s velikim šeširom. Zašto nisam mogao da se
setim bilo čega u vezi s njom? Zašto sam morao da budem tako mlad kad sam
se rodio? Zašto nisam mogao da budem rođen sa četrnaest godina? Ničega se
nisam sećao. Kada se mama promenila? Šta je dovelo do promene? Kako je
ostarila? Da sam ikad video mamu tako lepu kao što je bila na toj slici,
odmah bih je pitao da se uda za mene. Ona mi nikada ništa nije odbila, i
osećao sam da me ne bi odbila kao svog muža. Razrađivao sam tu misao, čak
pronalazio način da se otarasim oca: mama bi mogla da se razvede od njega.
Ako crkva ne bi odobrila razvod, mogli bismo da čekamo i venčamo se čim
otac umre. Tražio sam u katihizisu i molitveniku zakon koji kaže da majke ne
mogu da se udaju za svoje sinove. Bio sam zadovoljan kad ništa od toga
nisam pronašao.
Jedne večeri sam gurnuo sliku ispod pojasa i poneo je ocu. Sedeo je na
tremu i čitao novine.
„Vidi“, rekao sam. „Pogodi ko je to?“
Pogledao je kroz koprenu dima od cigare. Nervirala me njegova
ravnodušnost. Proučavao je sliku kao da je neka buba ili nešto; parče bajate
torte ili nešto. Pogled mu je triput kliznuo preko slike, odozgo naviše, zatim
još triput poprečno. Okrenuo je i proučavao poleđinu. Više ga je zanimala
kompozicija nego sam predmet fotografije, a ja sam se ponadao da će mu se
oči razrogačiti i da će uzviknuti od uzbuđenja.
„To je mama!“ rekao sam. „Zar je ne prepoznaješ?“ Umorno me pogledao.
„Vrati je tamo gde si je našao“, rekao je, podigavši novine.
„Ali to je mama!“
„Blagi bože!“ rekao je „Znam ko je! Ja sam čovek koji se oženio njom.“
„Ali pogledaj!“
„Odlazi“, rekao je.
„Ali tata! Pogledaj!“
„Odlazi. Čitam.“
Došlo mi je da ga lupim. Bio sam zbunjen i tužan. Nešto se dogodilo u tom
trenutku i slika nikad više nije bila tako čudesna. Postala je kao i svaka druga
slika − samo slika. Retko kad sam je ponovo gledao, i posle te večeri nisam
više otvarao mamin kovčeg da bih iskopao blago sa njegovog dna.
Pre nego što se udala, mama je bila Marija Skarpi. Bila je ćerka Đuzepea i
Stele Skarpi. Oni su bili seoski ljudi iz Napulja. Đuzepe Skarpi je bio obućar.
[1] On i njegova žena došli su iz Italije u Denver. Moja majka, Marija Skarpi,
rođena je u Denveru. Bila je četvrto dete. Sa svojom braćom i sestrama išla je
u školu časnih sestara. Onda je tri godine išla u državnu srednju školu. Ali ta
srednja škola nije bila kao škola časnih sestara, i njoj se nije dopala. Dva
njena brata su se oženila i četiri sestre udale odmah posle srednje škole.
Ali Marija Skarpi nije htela da se uda. Rekla je svojima da je brak ne
zanima. Htela je da bude opatica. To je šokiralo čitavu porodicu. Njena braća
i sestre mislili su da je takva težnja potpuno besmislena. A šta je sa decom?
Šta je sa domom i dobrim mužem, finim čovekom kao što je Pol Karnati? Na
sva ta pitanja žena koja je postala moja majka dizala je nos i čvrsto se držala
svojih ambicija da postane opatica. Bila je buntovnik, a njena braća i sestre
su u kuću dovodili raznorazne poželjne prosioce, samo da bi je ubedili da
prevaziđe svoju nerazumnost. Ali Marija Skarpi je bila hladna i okrutna, nije
htela čak ni da razgovara sa njima. Kad bi čula glasove u prizemlju,
zaključala bi se gore u svoju sobu i ostajala tamo sve dok oni ne bi otišli.
Pol Karnati je imao pekaru. Zarađivao je mnogo para, imao je dosta
dobrih ideja i bio je lud za mojom mamom. Jednog dana dovezao se do kuće
Skarpijevih u svojim novim novcijatim čezama sa gumenim točkovima, koje
je vukao divan mladi konj. Taj Karnati je imao toliko novca da je u stvari
hteo da pokloni mami konja i kočiju. Mama nije htela ni da ih pogleda; nije
čak htela ni da siđe, i Pol Kamad je otišao, toliko ljut i uvređen da se nikada
više nije vratio. Posle toga je iz svoje ojađenosti duplo više naplaćivao hleb
porodici Skarpi, sve dok nisu prestali da kupuju kod njega i, povrh svega,
odmah se naprasno oženio nekom drugom. Italijani to zovu brak iz inata.
Mama mi je pričala o svom prvom susretu s mojim ocem. Bilo je to 1910,
u avgustu, na praznik svetog Roka, značajnog sveca zaštitnika svih Italijana.
Na taj veliki dan Italijani su izašli na ulice Severne strane grada, a sredinom
ulice prošla je svečana parada, sa tri orkestra i Sinovima svetog Roka u
crvenim uniformama, sa belim perjem na šeširima. Prodefilovali su i
Kolumbovi vitezi sa svojim orkestrom, i Sinovi Male Italije sa svojim. Svi su
bili tamo, uz mnogo Amerikanaca koji se ne računaju, ali koji su došli samo
da gledaju i smeju se, jer su im te proslave na Severnoj strani uvek bile
zabavne.
 Parada je prošla niz ulicu Osaž do Belmonta, i krenula na istok od
Belmonta do crkve Svetog Stefana. Mama je stajala na uglu Osaž i Belmonta,
ispred dućana koji je i sad tamo, i gledala paradu.
Bila je sama, okružena mladim Italijanima koji su pohrlili na ulicu iz
bilijarske sale u Star holu, sa bilijarskim štapovima u rukama i šeširima
zabačenim na potiljak. Znali su moju mamu, mladi ljudi su je znali, znali su
sve o njoj. Svi na Severnoj strani znali su za Mariju Skarpi koja bi da bude
opatica umesto da bude supruga. Stajala je okrenuvši im leđa, mrzeći ih; to
su bile bitange, prvi među gangsterima koji su kasnije ukaljali dobar glas
Italijana u Denveru.
Pretvarali su se da ih zanima parada. Ali nije ih zanimala parada. To je bio
blef. Njih je zanimala samo moja mama. Bila je to čudna situacija, strana
bitangama. Šta čovek da kaže devojci koja treba da postane opatica? Ništa
nisu rekli, ni reč. Samo su stajali i tapšali dok je parada prolazila.
U pozadini je nastalo komešanje. Neko se probijao. Laktajući se i režeći
da bi sebi dao na važnosti − nije bio krupan čovek, pa je po potrebi režao
dvaput glasnije − krčio je sebi put, sve dok − oho, ko je to pred njim? Ta
devojka sa velikim šeširom? Gvido Toskana je bio razdragan od belog vina, ali
je tako mnogo jasnije sagledao lepotu. Zastao je, odbijajući dimove iz patrljka
cigare. Ostali su ga ignorisali. Šta je taj umislio − ko je uopšte on? Nikad ga
ranije nisu videli, mada su bili sigurni da je Italijan, isto kao i oni.
Mama je osetila njegovu blizinu, obod njenog šešira dodirivao je njegovo
rame. Pomerila se napred. Ali ne daleko. Slivnik je bio na pedalj od njenih
stopala.
„Dobar dan!“ rekao je Gvido Toskana.
„Ne poznajem vas“, rekla je ona.
„Ho!“ rekao je on. „Ho ho! Zovem se Gvido Toskana. Kako se ti zoveš?“
Osvrnuo se i namignuo mladim ljudima iza sebe. Lica su im se zaledila.
Mamin pogled preletao je po licima s druge strane ulice, tražila je nekog od
svoje braće. Pijani muškarac. A ona je devojka koja hoće u opatice! O dragi
Bože, molila se, molim te pomozi mi! Ali očigledno je čak i dragi Bog uživao u
ovome, ili je bio previše zauzet gledanjem parade u čast svog sveca Roka, jer
je dopustio Gvidu Toskani i druge slobode. Ispunivši usta dimom cigare, moj
budući otac se nagnuo i − puffi! − dunuo dim ispod oboda šešira moje
buduće majke. Beli dim koji štipa za nos i oči. Zagrcnula se i zakašljala se u
maramicu. Toskana se grohotom nasmejao i okrenuo se ka mladim ljudima
očekujući odobravanje. Pretvarali su se da ništa nisu videli. Ah, pomislio je
Gvido Toskana, to je znači: žabari!
 Mami je svega bilo dosta. Pridržavajući šešir, odgurnula ga je u stranu,
probila se kroz gomilu Italijana i brzim korakom pošla niz ulicu. Kuća
Skarpijevih bila je tri ulice odatle. Kad je došla do ugla, skrenula je,
pogledavši preko ramena.
Dah joj je zastao. On je išao za njom! Skinuo je šešir dok se probijao kroz
gomilu, i mahao joj, pozivajući je da se vrati. Tada je potrčala. I on je potrčao.
„Mama!“ vikala je Marija Skarpi. „Mama! Mama!“
U jednom skoku savladala je šest stepenika trema. Mama Skarpi, velika i
široka kao tri obične majke, otvorila je vrata i Marija je utrčala. Vrata su
tresnula, brava je škljocnula. Gvido Toskana je zadihan trčao ulicom. Sve je
bilo mirno i tiho kad je stigao do kuće Skarpijevih. Roletne su bile spuštene i
nikakav dim nije izlazio iz dimnjaka. Mesto je izgledalo napušteno. Ali on je
ostao tu. Nije hteo da ode. Hodao je tamo-amo ispred kuće kao neki stražar.
Tamo-amo. Tamo-amo. Iza zavesa na spratu provirivala je glava Marije
Skarpi. A GvidoToskana je samo hodao tamo-amo. Tamo-amo.
Neustrašiva mama Skarpi otvorila je vrata. I dreknula je na kreštavom
italijanskom: „Šta hoćeš, skitnico pijana? Odlazi odavde! Gubi se!“
„Hoću da popričam sa mladom damom“, rekao je Gvido Toskana.
„Skloni se od ove kuće, svinjo pijana!“
„Ja nisam pijan, hoću da popričam sa mladom damom.“ „Idi svojim putem
da ne bih pozvala policiju, svinjo pijana!“
Pokušao je da osmehom rastera svoj strah od policije. „Samo jednu reč sa
mladom damom i odlazim.“ „Policija!“ ciknula je mama Skarpi. „Policija!“
Gvido Toskana se trgao, sklopio oči, i na licu mu se ukazala grimasa. Stavio je
dlanove ispred lica, kao da su krici mame Skarpi boce koje lete ka njegovoj
glavi.
„Policija! Policija! Policija!“
Nešto se pokrenulo na gornjem prozoru. Roletna se podigla uz škripu i
klepetanje. Prozor se otvorio i ukazala se glava Marije Skarpi.
„Mama!“ doviknula je. „Molim te ne viči. Ljudi će misliti da smo ludi!“
Njen glas je za GvidaToskanu bio kao glas one devojčice iz grla Enrika
Karuza.
„Ne viči, mama! Da vidimo šta hoće.“
„Da“, rekla je velika mama. „Šta hoćeš, svinjo pijana!“ Stao je ispod
prozora, pogledao naviše i progovorio na italijanskom.
„Kako se zoveš?“
 Uzdah.
„Marija Skarpi.“
„Hoćeš li da se udaš za mene?“
Mama Skarpi je bila potpuno zgađena.
„Napolje iz ovog dvorišta!“ dreknula je. „I vrati se pijanim svinjama − ti
svinjo pijana!“
On je nije slušao. Otvorio je usta i zapevao. Ništa ga nije moglo zaustaviti.
Ljudi koji su se vraćali sa parade zapanjeno su blenuli. Mama Skarpi je ušla
unutra i zalupila vrata. Moja majka, nevična dosetkama, devojka mekog srca
koja je htela da postane opatica i moli se za grehe ovog sveta, ostala je
prikovana za prozor.
I sada je bila prikovana. I sada se pitala. A to je umelo da me nervira,
dečaka koji se vratio iz škole.
„Nisam znala šta da radim“, rekla bi. „Svi ti ljudi i sve − bilo mi ga žao.“
„Šta je pevao?“
„Tu ludačku pesmu, onu koju peva kad se brije.“
Znao sam tu pesmu. Svi u kraju su je znali. Kad god bi on stao pred
ogledalo sapunjajući lice pomislio bih na njega pod prozorom u Denveru,
godinu dana pre nego što sam se rodio. Pesma je bila: „Avaj meni!“

Ah, devojko, povredila si me tužno.

O, tužno.
Moje srce krvari sad teško.
Da, teško,
Krv života mog polako ističe,
i tu bujicu zaustavit ne mogu.
Avaj meni! Život mi podari!
Poljubac mi daj. Poljubac mali.
Ne odbijaj mi to!
Poljubac mali nije neka šteta.
Saberi se, ne budi koketa.
Šta je mali poljubac za tebe?
Vidi šta si učinila od mene.
 Sažali se malo, poljubac mi daj!

„I šta je bilo posle toga, mama?“

Čistila je kuhinjski pod, zastajući tu i tamo da dosegne parčiće uglja iz
šupljina nogu od šporeta. Lepo sam čuo krckanje njenih zglobova kad se
sagnula.
„Moj brat Džo je došao kući i video tvoga oca.“
„I šta je ujka Džo rekao?“
„Ne znam. Ne sećam se.“
„Da, sećaš se. Šta je ujka Džo rekao?“
„Smejao se.“
„Zar se nije naljutio?“
„Ne. Nimalo.“
„Kladim se da se uplašio od tate.“
„Nimalo.“
„Svejedno, kladim se da se smrznuo od straha.“
„Neka bude po tvom onda.“
„Šta je ujka Džo uradio ako nije bio ljut?“
„Pozvao je tvog oca da uđe.“
„Zar se nisu potukli ili nešto? Zar ga tata nije odalamio ili nešto?“
„Ne. Ništa od toga.“
„Da li je tata ušao?“
„Da.“
„Šta si ti radila?“
„Ne sećam se.“
„Da, sećaš se.“
„Bilo je tako davno − zaboravila sam.“
„Ne, nisi. Samo nećeš da mi kažeš.“
Uspravila se, zadihana.
„Ostala sam neko vreme gore u sobi, a onda se ujka Džo popeo i rekao mi
da siđem. Sišla sam.“
„I šta se desilo?“
 „Ništa.“
„Nešto mora da se desilo! Šta se desilo?“
„Ništa se nije desilo!“ iznervirano je rekla. „Tvoj ujak mi je rekao ko je
tvoj otac, pa smo se rukovali. I to je sve!“
„Zar je to sve?“
„To je sve.“
„I šta se još desilo?“
„Tvoj otac mi se udvarao, i posle nekoliko meseci smo se venčali. To je
sve.“
Ali to mi se nije dopalo. Bilo mi je glupo. Nisam to mogao da prihvatim.
Nisam mogao da poverujem u to. Nikad ne bih poverovao.
„Ne, ne“, rekao sam. „Nije se tako desilo.“
„Ali jeste! Zašto bih te lagala? Nemam šta da krijem.“ „Zar ti ništa nije
uradio? Zar te nije oteo ili nešto?“
„Ne sećam se da sam bila oteta.“
„Ali bila si oteta!“
Sela je, s metlom među kolenima, njene šake su stezale dršku, glavu je
oborila na njih. Bila je tako umorna, a ipak je zamor iščezao s njenog lica i
onda se nasmešila, izbledelim osmehom dame sa slike.
„Da!“ rekla je. „Oteo me je! Došao je jedne noći dok sam spavala i odveo
me.“
„Da!“ rekao sam. „Da!“
„Odveo me u neku razbojničku jazbinu u planinama!“ „Naravno! I nosio
je pištolj, zar ne?“
„Da! Veliki pištolj! Sa drškom od sedefa.“
„I jahao je crnog konja.“
„O“, rekla je, „nikada neću zaboraviti tog konja. Bio je prelep!“
„I zaledila si se od straha, zar ne?“
„Bila sam paralisana“, rekla je. „Potpuno paralisana.“ „Vikala si upomoć,
zar ne?“
„Vikala sam i vikala.“
„Ali on je ipak utekao s tobom?“
„Da, utekao je.“
 „Odveo te u razbojničku jazbinu.“
„Da, tamo me je odveo.“
„Prepala si se, ali ti se dopalo?“
„Baš mi se dopalo.“
„A držao te zarobljenu?“
„Da, ali je bio dobar prema meni.“
„Da li si nosila onu belu haljinu? Onu sa slike?“ „Naravno. A zašto?“
„Samo sam hteo da znam“, rekao sam. „Koliko te je dugo držao
zarobljenu?“
„Tri dana i tri noći.“
„I treće noći te zaprosio?“
Njene oči su se sklopile, kao da se priseća.
„Nikada to neću zaboraviti“, rekla je. „Pao je na kolena i molio me da se
udam za njega.“
„Ali u početku nisi htela da se udaš za njega?“
„Nisam. Baš nisam! Dugo je prošlo pre nego što sam rekla da.“
„Ali si na kraju ipak rekla?“
„Da“, rekla je. „Na kraju.“
To je bilo previše za mene. Previše. Zagrlio sam je i ljubio, osetivši na
usnama jetki ukus suza.
 ZIDAR U SNEGU

Te zime u Koloradu bile su nemilosrdne. Svakog dana sneg je padao sa

neba, a sunce je predveče bilo depresivno crveno dok je zalazilo s druge
strane Stenovitih planina. Oblaci su skrivali planine, tako niski da smo ih
dosezali grudvama. Beli potop nije davao mira drveću. Vetar je nanosio sneg
u mrtve gomile na ogradama i šupama za ugalj.
Voda je bila suviše ledena za piće. Zubi su trnuli od nje, pa smo je samo
oprezno srkutali. Ako ne bismo ostavili otvorene slavine celu noć, čekali
bismo do podne da se otkrave. Ložili smo mnogo uglja, koji je bio skup i to je
mom ocu kvarilo raspoloženje.
Moj otac je bio zidar. Zbog snega nije mogao da radi. Malter se smrzavao
pre nego što prione na zid, a očevi prsti postajali su ukočeni i nezgrapni. Ali
on je bio čovek od akcije, neprestano je morao da radi nešto, i taj dugi niz
belih dana samo bi ga ozlojedio, pa je stalni boravak u kući činio od njega
opasnog čoveka. Pušio je jednu cigaru za drugom, bučno krckao prstima i
hodao od sobe do sobe kao čovek u gvozdenom kavezu. Kad je tako hodao,
mi deca bila smo užasnuta, i sklanjala smo se čim bi se ukazalo njegovo
stameno telo. Kud god je išao, za njim je ostajao snažan vonj njegovih
iskrivljenih Toskaneli cigara.
Otac se trudio da ostane zaposlen. Provodio je vreme nad svojim
nacrtima. Nagnut nad velikim pisaćim stolom koji je odudarao od ostalog
nameštaja u trpezariji, crtao je sve, od kamina do katedrala. Zabranjivao je
glasan razgovor dok to radi. Ponekad ne bi mogao da pronađe svoj uglomer
ili kompas, tada nek nam je bog u pomoći! Sebi u bradu mumlao bi
najstrašnije psovke i nastavljao je tako s narastajućim gnevom sve dok moja
mama ili neko od dece ne bi pronašli njegov uglomer u mašini za pranje veša,
ili u kadi, ili u frižideru, ili gde god deca sakrivaju uglomere i onda zaborave
na njih. Mama bi uvek bila kriva. Ako joj ne bi direktno prebacio što ostavlja
uglomer u kadi, okrivio bi je što podiže decu koja mogu da urade tako nešto.
Mi deca, oslobođena krivice, lepo smo se slagala s njim i mrštila se na mamu,
nemo je optužujući, kao da govorimo: „Vidiš! Tako ti i treba!“
Nama je bilo veoma zabavno kada je otac samo besposleno sedeo i žvrljao
šta god mu padne na pamet. Tada je obično crtao satirične karikature.
Njegove najomiljenije teme bili su njegovi šuraci, braća moje majke. Nacrtao
bi magarca s licem ujka Karla, ili svinju koja je ličila na ujka Tonija.
Gromoglasno se smejao tim crtežima. Davao ih je nekom od nas, pa su onda
išli iz ruke u ruku. I mi bismo se smejali. Nismo u stvari mislili da su crteži
smešni, ali smejali smo se zato što se on smejao. Naša srca bi najzad osetila
slobodu kada se on smejao, i ponekad bi moja mala sestra Klara smeh
okončala suzama. Terao nas je da odnesemo crteže u kuhinju.
„Pokažite ih mami“, govorio je.
Mama bi hladno pogledala u njih, a onda bi ih ravnodušno vratila.
„Sram ga bilo“, rekla bi. „Kažite mu da sam rekla: ‘Sram ga bilo’.“ I mi
bismo svi zajedno otišli kod njega u trpezariju.
„Rekla je da ti kažemo: ‘Sram ga bilo’.“
On bi zadovoljno frknuo.
Crtao je lica dece, uvek s velikom ozbiljnošću. Mala Klara mu je bila
omiljena. Obavio bi krpu za sudove ili neku maramu oko njene kose, dok bi
ona klečala, ruku sklopljenih u molitvi. Niko nije smeo da pisne u tim
trenucima. Zabranio bi majci i nama dečacima da ulazimo u sobu. Sestra bi
klečala, gledajući naviše. On bi udobno sedeo, s cigarom u jednoj ruci i
olovkom u drugoj. Crtajući, uvek bi tugaljivo mumlao reči one melodije „U
senci stabla stare jabuke“. Znao je samo pet reči te pesme, i samo ih je
beskonačno ponavljao:

U senci stabla stare jabuke,

u senci stabla stare jabuke,
u senci stabla stare jabuke.

Zastavši, nasmešio bi se ćerki.

„Ko je tatina mala Bogorodica?“
Trepereći od sreće, Klara bi uperila majušni kažiprst u svoje lice, kikoćući
se.
„Tako se razgovara“, rekao bi on. „To ja zovem pravim razgovorom!“
Ona bi ciknula od ushićenja kad bi videla crtež, a majka i svi mi uzbuđeno
bismo ga proučavali. Mama je uvek bila zadovoljna. Sasvim ozbiljno pitala bi
oca: „Zašto ne otvoriš radnju za prodaju slika?“
„O, bože!“ žalio se otac. „To samo žena može da smisli.“
 Nikada ne bi dozvolio da sačuvamo njegove crteže, i ni najmanje ga ne bi
pokolebale sestrine suzice. Posle nekih sat vremena naglo bi se umorio i
počeo bi da gužva crteže u grudve i baca ih u šporet u kuhinji. Tačno je znao
koliko je bilo crteža, jer kad bismo pokušali da sakrijemo neki, on bi to
odmah uočio i tražio ga je od nas, preteći da će nas prebiti, sve četvoro bez
razlike. Crtež koji nedostaje uvek bi bio vraćen.
 II

Otac je svake zime donosio nove odluke, čvrsto nameravajući da se izvuče

iz dugova i ulepša svoj dom. Došao bi kući usred popodneva s kantom boje i
počeo bi da kreči neku od soba. Dva sata bi zviždukao i mumlajući pevušio
pri svom radu. Bio je srećan, ta njegova vedrina prenosila se na čitavu kuću, i
svi su u njoj bili srećni. A onda bi se u njega ušunjao zamor. Prekrio bi kantu
s bojom i seo kraj prozora, zamišljen zbog snega i novca koji zbog snega ne
može da zaradi. Ponovo je bio opasan. Nismo smeli da mu priđemo. Ostavio
bi krečenje za sutra. Ali to sutra nikad ne bi došlo. Na kraju bi mama
okončala taj poduhvat, u retkim predasima između svojih uobičajenih
poslova, deo po deo.
Oca bi grizla savest, pa bi štitio sebe od sebe tako što je kritikovao njene
napore.
„Gledaj ti to“, rekao bi. „Ne kreči se tako. Farba sa gromuljicama. Nemoj
da ti tako kaplje sa četke.“
„Zašto to onda sam ne uradiš?“
„Kasno je sad. Sve si pokvarila.“
Loše je spavao, njegovo telo tražilo je iscrpljenost rada pod suncem i bol
napregnutih mišića. Kad je bio besposlen, njegov mozak ga je napadao i
izazivao u njemu nemir koji nije mogao da obuzda. Bilo je jutara kad bi
uzbunio sve u kući, tako što bi skočio iz kreveta u četiri sata, oblačio se i
žurno izlazio u dvorište. Mama je znala šta ga muči i nije pokušavala da ga
uteši, jer su besposlica i tešenje bili baš ti đavoli koji su ga mrcvarili. Kad bi
ustala kasnije ujutro, videla bi ga kroz prozor kako u dvorištu polako odbija
dimove cigare dok lopatom probija staze u snegu koji je tako ludački mrzeo.
Njegovi su napori bili čudovišni. Sneg se gomilao na sve strane, čitavo
dvorište bilo bi na kraju raščišćeno sve do crnog zamrznutog tla. S
rukavicama i u džemperu ušao bi na doručak, telo bi mu kiptelo od vrelog
znoja, a šake bi mu živnule od okrepljujućeg bola.
Strpljivo bi čekao na majčinu pohvalu za svoj rani jutarnji napor i svaki
čas gledao kroz prozor u bele planine snega s obe strane dvorišta, taj podvig
njegovih ruku. Mama u početku ništa ne bi rekla, jer nikada nije bila sigurna
u sebe. Proždirao je hranu, nestrpljivo iščekujući njen komentar, da bi na
kraju rekao:
 „Pogledaj u dvorište.“
Onda bi se ona pretvarala da ga tek sad vidi.
„O!“ rekla bi. „Ti si to uradio?“
On bi klimnuo glavom.
„Sam? Sve to?“
„Naravno.“
„Mora da si se umorio.“
„Umorio? Ja? Ne bih rekao.“
Toga dana bio bi srećniji, i te bi noći bio nežniji, spavajući s rukom
prebačenom preko nje, možda bi čak rekao nešto da je nasmeje.
On je bio i pronalazač. Njegov radni kabinet bila je dnevna soba. Doneo bi
kući drvenu kutiju od cigara i gajbicu za voće. Sa čekićem i testerom
oblikovao je svoje zagonetne izume. Mama i mi deca bili smo radoznali
posmatrači. Niko od nas nije mogao da pogodi šta bi to moglo da bude. Nije
imalo nikakve svrhe pitati ga, jer nisi mogao da ga navedeš da progovori.
Čitavo subotnje popodne radio bi na tome. Na kraju bi bilo gotovo, šta god to
bilo. Mora da je bilo gotovo, jer bi prestao s radom i podigao to sa poda.
I šta je to bilo? Sam bog zna. Niko nije znao. Ali šta bi on rekao? Rekao bi
da je to naprava za izvlačenje automobila kad se zaglave u snegu. Mi smo
potpuno drugačije mislili.
„Liči na violinu“, rekao je moj brat.
„Ja sam mislio da je to gitara“, rekao sam ja.
Mama je odbijala da učestvuje u tome. Zadržavši dah, povlačila se u
kuhinju pod izgovorom da će krompir da zagori. Ali on ju je čuo kako se
smeje, i onda bismo se svi smejali, svi osim njega. Pomisao da bi to mogla da
bude i gitara navela bi ga da se počeše po glavi i upita se da li je izmislio
napravu sa dvostrukom namenom. Nikad ništa ne bi bilo od tih izuma.
Povlačili bi se po kući, mama bi ih premeštala iz jedne ostave u drugu, ali
nikad ništa ne bi bilo od toga.
 III

Jednog popodneva mama ga je zamolila da donese kantu uglja. Uzeo je

praznu kantu iza šporeta u kuhinji, i pri izlasku iz kuće rekao joj da uspori
malo sa ugljem.
„Košta“, rekao je. „Bolje loži novine.“
Ubrzo se vratio s punom kantom i ponovo izašao. Onda se vratio s drugom
kantom punom uglja. Mama ga je radoznalo posmatrala. Ništa nije rekao pre
nego što je ponovo izašao. Kroz kuhinjski prozor ga je videla kako gotovo trči
ka šupi. Sada nije više bilo kanti. Mama ga je videla kako nestaje u šupi i
onda izlazi s teškom komadinom uglja u šakama. Uneo ju je u kuću i smestio
je na dve pune kante. Onda je ponovo izašao. Bio je u nekom mahnitom
stanju, i mama je bila uplašena. Kad se vratio, pobunila se.
„Ne donosi više“, rekla je.
„Znam šta radim“, rekao je i žurno izašao.
Naslagao je planinu od uglja iza šporeta, preko metar i po visoku. Nije
ostao ni pedalj prostora između šporeta i zida. Veliki crni stub preteći se
njihao nad šporetom. Otac je morao da se propne na prste da bi postavio
poslednji grumen. Onda je završio. Povukao se unazad i sa zadovoljstvom
posmatrao svoje delo. Mama je bila nepomična, kao opčinjena. Okrenuo se
ka njoj, šake su mu bile crne od uglja.
„Eto“, rekao je. „Eto ti tvoj ugalj.“
„Ali čemu toliko?“ prigovorila je.
Bio je duboko pogođen, ili se pretvarao. „Zar to nije tipično za ženu?“
upitao je zamišljenu publiku. „Tražila je ugalj, zar ne? I ja sam joj doneo
ugalj, zar ne? A sad je besna što sam joj doneo ugalj!“ Tužno je zavrteo
glavom, glumeći beznadežnu nedoumicu. Onda je rekao: „Majko na
nebesima, šta čovek da radi sa ženom?“
Mama je uzdahnula. „To grumenje je preveliko“, rekla je. „Neće stati u
peć.“
„Uzmi čekić“, rekao je. „Polomi ga.“
Pokušala je da podigne grumen sa vrha. On ju je posmatrao. „Zašto ne
staneš na stolicu?“ rekao je. „Možeš se povrediti.“
 „Zašto ne ućutiš?“ planula je. „Dovoljno si ludosti napravio donoseći
toliki ugalj u ovu malu kuhinju!“
Nevino je slegnuo ramenima. „Samo sam hteo da pomognem“, rekao je.
Nagnut nad sudoperom, prao je ugljenu prašinu s ruku. Šešir mu je, kao i
uvek, bio naheren na jednu stranu glave; trebalo ga je podsetiti na postojanje
šešira, ili ga nikad ne bi skinuo. Stajao je raširenih nogu i bučno prao ruke.
Jedna od stvari kojima se dičio bila je njegova čvrstina. Hvalio se da nikada
ne koristi sapun za umivanje. Za radničko lice, rekao je, najbolji na svetu je
tvrdi sapun za sudove.
Mama se borila s teškom komadinom uglja, pažljivo je povlačeći sa gomile
iznad svoje glave. Nazubljena površina onemogućavala ju je da je čvrsto
uhvati. Planina je škripala i pucketala, a onda počela da se ruši na nju.
Odskočila je u stranu. Ugalj se s treskom sručio na pod, lomeći se u hiljade
komada. Kuhinja se zatresla. Prozori su zakloparali. Mama je bila preplašena
i namrštena.
„Eto!“ rekla je. „Eto! Šta sam ti rekla?“
On je bio samo blago iznenađen, sa njegovih mokrih šaka cedila se
sapunica. Coknuo je jezikom i zavrteo glavom nad rasutim ugljem.
„Nemoj sad samo da stojiš!“ rekla je mama. „Šta ja sad da radim sa svim
ovim ugljem?“
„Lepo sam ti rekao da uzmeš stolicu. Zar ti nisam rekao da uzmeš čekić?“
„Muka mi je od tebe!“
Pogledao je u crni krš na podu i tiho se nasmejao. Njemu je to bila vrlo
komična situacija.
„Šta sad“, rekao je. „Htela si ugalj i eto ti ugalj.“ „Molim te prestani!“
Bio je ogorčen. Nema te žene na ovom svetu koja će tim tonom govoriti s
njim.
„Bolje da ti prestaneš!“
„Ali pogledaj ovaj lom. Vidi šta si napravio!“
„Ja?“ rekao je, zapanjen. „Ja?“ Na licu mu se ukazao izraz bola. „Ništa ja
nisam uradio. Stajao sam ovde i prao ruke.“ Mama je umorno sklopila oči.
Ah, ništa se nije moglo uraditi s njim. Oteo joj se dubok uzdah, prepun
rezignacije i praštanja, a onda je posegla za metlom.
 IV

Bilo je rano popodne. Mi deca bila smo u školi. Moj brat Majk je došao
kući. Bacio je kapu negde, školske knjige na neko drugo mesto, kaput na
treće, i onda njuškajući ušao u kuhinju da pojede nešto. Posle škole, ako otac
nije bio kod kuće da nas spreči, jeli smo gomile hleba i džema i tako kvarili
apetit za večeru.
Mama je čistila razbacane komadiće uglja.
„Blagi bože!“ rekao je Majk. „Vidi sav taj ugalj! Šta ćeš da radiš s njim?“
„Ložiće se“, rekao je otac. „Šta se obično radi s ugljem?“
„Znam, ali...“
„Ali da ćutiš! Ni reč da nisi rekao!“
„Tvoj otac ga je doneo ovamo“, sarkastično je objasnila mama, uspravivši
se. „Tako je dobar u tome.“
„Pa nije morao sve to da unese, a?“
„Nebitno“, rekao je otac.
Na trenutak su ćutali. Onda se otac prisetio nečeg. Iznenada se okrenuo i
pogledao u Majka, zatim u mamu.
„Reci“, zamišljeno je progovorio. „Da li ti je ovaj mali đavo doneo kantu
uglja pre nego što je jutros pošao u školu?“
Majk je pobeleo. Oči su mu se izbečile. Nije to uradio. A to je uvek značilo
nevolju. Uzmicao je kuhinjom, rukama se držeći za zadnjicu. Otac je sporo i
preteći pošao ka njemu. Stigavši do vrata, Majk je potrčao. Otac je skočio i
zamahnuo nogom. Veoma blizu, ali je ipak promašio. Jeknuvši od olakšanja,
Majk je istrčao napolje. Otac mu je uputio niz psovki, mašući pesnicom ka
vratima. Mama je dodirnula njegovu mišicu da ga smiri.
„Molim te“, rekla je. „Čemu te besramne reči?“
„Besramne!“ rekao je. „Šta sam to besramno rekao?“ Otišao je do ormana i
uzeo kaput. Posmatrala ga je dok se borio da ga navuče.
„Gde ćeš sad?“ rekla je. „Uskoro će večera.“
„Otkud znam gde ću?“ viknuo je.
Uvek je tako divljački izlazio iz kuće da je to izvlačilo svu snagu iz nje i
činilo je potpuno bespomoćnom. Tražila je izgovore da bi ga nekako zadržala
u kući. Ali bio je tako žestok da to nije imalo nikakvog dejstva na njega.
„Da skuvam večeras špagete?“ namešila se.
„Ma briga me“, rekao je. „Kuvaj bilo šta.“
Zakopčavao je kaput. „Da“, rekao je. „Skuvaj špagete. Sa dosta sira.“
„Sav sir sam upotrebila prošli put“, rekla je.
„Kupi ga onda“, rekao je.
Prišla mu je.
„Htela sam da te pitam“, rekla je. „Imaš li pola dolara?“ „Otkud mi pola
dolara?“
Uhvatio ju je za mišicu i poveo je do prozora, uklonio zavese i pokazao joj
sneg.
„Vidiš li ga? Sneg! Hoćeš li sada da mi kažeš gde da nađem pola dolara?“
Ona se namršteno ispravila, namrštena od straha pred njim. „Samo sam
pomislila da možda imaš“, rekla je. „Ne vidim zašto moraš toliko da se ljutiš
zbog toga.“
Pesnicom je lupio u dlan druge ruke i razdraženo uzviknuo: „Nemam!
Čuješ li me? Nemam!“
„Ali nemoj tako da se uzbuđuješ! Razumem.“
„Ah, vi žene! Ništa vi ne razumete.“
Izvadio je cigaru iz unutrašnjeg džepa i nabio je u lice, usta su mu skočila
za njom. Cigara je bila ono što mu je poslednje ostalo. Pripalio je, raspirujući
žar.
„Kad odeš u dućan“, rekao je, „uzmi mi cigare.“
Mama je sela i šakom prekrila oči. „Ne mogu više da uzimam cigare na
dug“, rekla je. „Prosto ne mogu. I neću. Kad bi samo znao kako me bakalin
gleda. Tako me sramota!“
Otac nikada nije razumevao bilo kakvo oklevanje da se uveća već ionako
neverovatno visok dug kod bakalina, ali on nikada nije odlazio u dućan.
Uvek je slao majku ili neko od nas dece.
„Kaži bakalinu da će dobiti svoj novac kad ja dobijem svoj“, rekao je.
Mama se prisetila nečega. Ustala je sa stolice. „Sačekaj malo“, rekla je.
Nestala je u spavaćoj sobi. Otac nikada nije pamtio gde ostavlja opuške
cigara. Ostavljao ih je gde god stigne. Svuda: u spavaćoj sobi, u kupatilu, na
komodi, na daskama prozora, na tremu, na stolicama, na ramovima slika i
ogledala; svuda. Ponekad je slao čitavu porodicu u potragu za određenim
opuškom. Mi deca smo se uvek pitala kako razlikuje ovaj od onog opuška, jer
su nam svi izgledali isto, ali on bi samo odmahivao glavom dok mu ne bismo
doneli onaj pravi.
I tako je mama, znajući njegove čudne navike, sakupila veliki broj tih
opušaka u drvenu kutiju od cigara. Vratila se iz spavaće sobe i pružila mu
kutiju, otvorenog poklopca, i on je pogledao unutra, upitno se namrštivši,
iznenađen.
„Odakle ti ovo?“
Bila je vrlo ponosna na svoj podvig. „To su tvoji!“ rekla je.
„Ne, nisu“, slagao je.
„Ali jesu!“
„Ne, nisu.“
„Ali jesu! Ne misliš valjda... „
„Hm.“ Pažljivo ih je proučavao. Pružio je ruku u kutiju i stisnuo jedan
opušak. Suvo je zapucketao i raspao se među njegovim prstima. Zavrteo je
glavom.
„Ne mogu ništa s njima“, rekao je. „Mnogo su stari.“ „Pogledaj malo
bolje“, ubeđivala ga je. „Možda nađeš neki svež.“
„Jesi li ikad pušila cigaru?“
„Nisam“, rekla je.
„U redu onda. Treba mi još cigara. Baci ovo.“
„Ali ne mogu više da se zadužujem za cigare! One su luksuz i gospodin
O‘Nil se toliko ljuti!“
„Mani se O‘Nila. Kaži mu da pričeka. Pitaj ga da li je ikad pokušao da zida
po snegu. Samo ga jednom pitaj i vidi šta će da ti kaže.“
Ostavio ju je da stoji s kutijom opušaka u ruci. Gledala ga je kroz prozor
kako teško korača ulicom, pogleda uperenog ka nebu, dok je vrteo glavom u
beznadežnoj neverici. Pomislila je na štene izgubljeno u snegu.
 PRVA PRIČEST

Kako dobro pamtim svoju prvu ispovest i prvu pričest!

Tada mi je bilo devet godina. Taj dan je uzvišen i jasan u mom duhu.
Sećam se da je trebalo da ispovedim šest grehova. Trebalo je da kažem
ispovedniku da sam šest puta rekao ružne reči. Nisam želeo da mu to kažem.
Nisam hteo da navedem reči. On je bio sveti čovek. Klečao sam u klupi i
pokušavao da smislim reči koje bi izrazile suštinu mojih greha. Svašta mi je
padalo na pamet. Pomislio sam kako bih mogao da kažem: „Šest puta sam
rekao ružne reči“, ili: „Šest puta sam zgrešio protiv Treće zapovesti“, ili: „Šest
puta sam upotrebio nedolične reči“, ili: „Šest puta sam ružno govorio“, ili:
„Šest puta sam rekao nešto loše“.
Mesec dana su nas časne sestre učile ozbiljnosti i obredu ispovesti. Imali
smo po sedam ili osam ili devet godina. Devojčice su klečale ispred dečaka, u
prve dve klupe. Jedna ružna devojčica, koja je kasnije postala opatica, klečala
je ispred mene. Zvala se Ketrin. Bila je niska rastom, providne bele kože,
isturenih lopatica. Neutešno je plakala. Ramena su joj se grčila i krivila kad
sam oslonio bradu na klupu ispred sebe i žonglirao sa svojih šest grehova.
Stara hladna crkva bila je prazna, osim nas šesnaestoro i časne sestre.
Ketrinini jecaji su se uzdizali i punili crkvu kao sramežljivi pramenovi dima.
Njena haljinica je poigravala u ritmu jecaja. Sestra je na prstima došla iz
predvorja. Obgrlila ju je rukom u crnini i nežno joj pomilovala uvojke.
„De, de“, prošaptala je. „Nemoj tako teško da ti pada. Sigurna sam da naš
Gospod zna da se kaješ zbog svojih greha.“
Mi dečaci podrugljivo smo pogledali jedni u druge. Mamina maza, kaje se
zbog svojih greha! Ketrin, mamina maza, kaje se zbog svojih greha!
Kaje se zbog svojih greha? Pogledao sam u razigrane uvojke. Zašto bi ona
plakala? Ako je bilo nekog u tom razredu ko je imao puno pravo da plače, to
sam bio ja. Ketrin plače? Pih! Mamina maza, mamina maza! Čekaj samo dok
bude morala nešto stvarno loše da ispovedi. Onda će zaista moći da plače.
Čekaj samo dok bude morala da ispovedi ono što ja moram da ispovedim.
Mala mamina maza Ketrin!
Istog trenutka stekao sam lošu naviku koja se od tada zadugo uvrežila u
meni. Počeo sam da proučavam njenu savest umesto nje. Tražio sam u njoj
mane velike kao što su moje. Ona je bila veoma dobra devojčica. Imala je
odlične ocene. Napamet je znala „Uzvišeni“ i „Vodi me, nežna svetlosti“.
Preleteo sam u mislima raspuste i dane otkako je znam. Nisam pronašao
ništa vredno plakanja nad tim. Zamislio sam je u činu greha. Izveo sam je iz
klupe u crkvi i prebacio je na benzinsku pumpu, moje omiljeno mesto.
Naslonio sam je na zid benzinske pumpe, u usta joj gurnuo opušak cigarete i
naveo je da psuje, da kaže, recimo, šest loših reči. Ali nije bilo ubedljivo.
Mamina maza Ketrin to jednostavno nikad ne bi uradila. Nikada ne bi mogla
da psuje kao ja. Niko nije mogao da psuje kao ja. Niko nije imao hrabrosti da
psuje kao ja. Niko nije bio dovoljno loš da psuje kao ja. Niko nije bio
dovoljno pokvaren. Niko... prezrivo sam frknuo.
Prevazišao sam malu Ketrin u cmizdrenju mnogo pre nego što je
sveštenik sišao iz sakristije. Bio sam najgori tip koji se ikad rodio. Stavio sam
šaku preko nosa i zario lice u nju. Dečak s moje leve strane tiho je plakao.
Dečak s moje desne je grcao. Bele maramice lepršale su između devojčica u
prednje dve klupe. Svi su plakali. Sestra, i sama dovedena do ekstatičnih
suza, proglasila nas je za svoj najuzorniji razred.
 II

Sveštenik je došao iz sakristije i nakratko kleknuo i pomolio se kod oltara.

Možda se, pomislio sam, moli našem Gospodu, i preklinje ga da u
ispovedaonicu ne šalje nikog ko treba da ispovedi ružne reči. Figura Hrista,
njegova toga otvorena ka crvenom i krvavom srcu probodenom sa dva
bodeža, tražila je oproštaj za nas sa vrha mermernog oltara. Siguran sam bio
da sam video kako se Njegove oči pomeraju. Siguran sam bio da sam video
kako diše. Siguran sam bio da je krv curila iz Njegovog srca.
Uronio sam lice u svoj lakat i prigušeno zakukao: „O preblagi Isuse,
nikada to više neću reći! Biću dobar! Nikada se više neću motati oko
benzinske pumpe! Videćeš! Daj mi još jednu šansu i videćeš!“
Sveštenik je sa oltara sišao do ispovedaonice. Njegova stopala padala su
po tepihu kao gvozdeni lanci. Izvadio je čačkalicu iz usta i ispljunuo iver od
nje na pod. Nas šesnaestoro ga je posmatralo s radoznalošću i teskobom,
zaustavivši dah. Onda je izduvao nos i obrisao ga maramicom. Načas se
zagledao u galeriju za hor kao da je zaboravio nešto. Nasmešio se sestri,
prebrojao nas, uzdahnuo, i ušao u ispovedaonicu.
Ispovest je počela. Devojčice su bile prve. Svaka bi ustala iz svoje klupe i
bojažljivo pogledala unazad ka sestri. Ona bi ljubazno klimnula glavom i
pokazala ka ispovedaonici. Devojčice su tiho ulazile, jedna po jedna. Kroz
staklo na vratima mogli smo da vidimo svaku pokajnicu ponaosob kako kleči
u kabini. Od male klizne rešetke koja je odvajala sveštenika od pokajnica
dopiralo je klik-klak, klik-klak, u razmacima od po dva minuta. Jedna za
drugom, devojčice su ulazile i izlazile. Oči su im i dalje bile namreškane od
suza, ali im se na usnama ukazivao krotki osmeh olakšanja.
Prvi dečak koji se ispovedio izašao je uz mnogo buke. Oholo je uzdigao
bradu. Sledeći je nakon ispovesti imao neku samouverenost u pogledu:
sitnica! govorilo je to.
Iznenada sam rešio da se iskreno ispovedim. Sada sam počeo neustrašivo
da se kajem. Hteo sam da uđem i okončam tu priču. Zalio sam sveštenika.
Moja ispovest će mu spržiti utrobu.
Kad je konačno došao red na mene, jedva sam čekao da uđem. Skočio sam
iz klupe i ušao. Kleknuo sam i prekrstio se. Kabina je bila mračna i hladna,
mirisala je na frižider. Klizna pregrada se otvorila uz jedno klik. Tu je bio
sveštenik s nosem u maramici. Duboko sam udahnuo. Otpočeo sam propisani
obred. Odjednom me izdala hrabrost.
„Pomilujte me, oče, ispovedam se Svevišnjem Bogu i vama, Oče, da sam
grešio. Ovo je moja prva ispovest.“
A onda: „Zgrešio sam šest puta. Rekao sam nešto vrlo ružno, oče. A znao
sam da je to greh. Rekao sam nešto što vam se neće dopasti, oče. Nikada to
više neću učiniti, oče. Užasno mi je žao i kajem se, oče. I sada tražim pokoru i
razrešenje greha od vas, oče.“
„Ne mogu ti dati pokoru i razrešenje dok ne znam grehe koje si počinio“,
prošaputao je sveštenik.
„Oni su užasno loši, oče. Mislim da ćete se naljutiti kada ih budem rekao,
oče.“
„Ne, neću se naljutiti. Moraš mi ih reći.“
„Ah, oče! Bili su zaista užasni. Neće vam se dopasti, oče.“ Sveštenik je
promenio stav, pomerivši ruku. Skočio sam. Pomislio sam da će me udariti.
Rekao je: „Da li si upotrebio ime Gospodnje?“
„O, bilo je mnogo gore od toga, oče. Ne znate koliko je to loše bilo, oče.“
„Da li si govorio nepristojne reči? Moraš mi reći. Ne treba da se bojiš.“
„O, užasno mi je žao, oče.“
„Reci mi. Sveštenik je tvoj prijatelj.“
„O, užasno mi je žao, oče.“
Sveštenik je uzdahnuo.
„Da li si rekao ‘prokletstvo’?“
„O, bilo je nešto mnogo gore, oče.“
„Da li si rekao: ‘Isuse Hriste’?“
„Ne, oče, nikad to ne govorim.“
„Da li si rekao ‘kopile’?“
„Ne, oče. Mada skoro da je bilo to, oče.“
„Da li je bilo ‘kurvin sine’?“
„Da, oče.“
Sveštenik je uzdahnuo.
„Da li je to sve?“
„O, da, oče.“
 Izdeklamovao sam ostatak formule: „I kajem se zbog ovih i svih grehova
iz mog proteklog života, i molim pokoru, oprost i razrešenje od vas, oče.“
Dao mi je moju pokoru − nekoliko kratkih molitvi. Podigao je ruku u
znak nemog razrešenja. Izašao sam iz ispovedaonice. Bio sam srećan, veoma
srećan. Kleknuo sam kod oltara i rekao svoju pokoru. Izašao sam na sunčevu
svetlost mirnog popodneva. Nikada se nisam osećao tako čisto. Bio sam
komad sapuna. Bio sam bistra voda. Bio sam sjajni staniol. Bio sam novo
odelo. Bio sam šišanje. Bio sam Badnje veče i neotvorena bombonjera.
Lebdeo sam. Zviždukao sam. Jednog dana biću sveštenik. A sad bolje da
otrčim kući i nahranim piliće i pokosim travu i unesem ugalj i drva i odem u
dućan.
 III

Sledećeg jutra je nas šesnaestoro trebalo da primi prvo sveto pričešće.

Dečaci je trebalo da budu u belim košuljama i tamnim kratkim pantalonama.
Mama mi je bila u bolnici, pa je otac rekao mojoj babi da se pobrine za mene
i obuče me. Nisam imao belu košulju, ali je baba rekla da će to srediti, bez
brige. I sredila je, nego šta! Iz ormana je uzela jednu od očevih belih košulja.
Odsekla joj je rukave do lakata. Sada mogu da je obučem, rekla je. Mislio sam
da je to grandiozna košulja za mene, košulja moga oca. Prekrila me je kao
čaršav. Njeni džepovi padali su mi ispod pojasa. Rukavi su i dalje bili suviše
dugački. Kraj košulje nabrekao je kao jastuk. Baba se složila: to je stvarno
bila grandiozna košulja. Blagoslovila me i onda sam otišao na misu u devet
sati. Trebalo je da svoje prvo pričešće posvetim uspehu majčine operacije.
Tog jutra je trebalo da je na kolicima odvezu u operacionu salu.
Ali samo smo baba i ja mislili da imam grandioznu košulju. Sestra
nadzornica je ciknula kad me je videla kako stojim u redu s mojim parom.
Pritrčala mi je. Povukla je moj rukav, koji se klatio s neodrezanim koncima.
Rukav se oparao sve do lakta.
„Nebesa! Idi kući i obuci nešto!“
Teško mi je bilo da shvatim. Mislio sam da je to jedna grandiozna košulja,
košulja moga oca. Dečaci su se smejali i pominjali neke šatore, tende i
džakove. Misa je trebalo da počne za pet minuta.
Mama će srediti moju košulju. Ali trebalo je da požurim. Uskoro je
trebalo da počnu operaciju. Znao sam te stvari, jer se to desilo već dva puta te
godine.
Pretrčao sam preko celog grada − dvadeset blokova − do bolnice.
Uspentrao sam se uz tri sprata stepenica do sobe moje majke. Otvorio sam
vrata i video kako je sestre podižu sa kreveta i prebacuju na krevet sa
točkovima. Video sam majku. Bila je suviše bela da bi šila. Izgledala je kao da
joj je lice prekriveno talkom; kosa joj je bila vezana u kiku, kao devojci.
Ugledala me je. Uzela me za ruku i nasmešila se.
„On je anđeo“, rekla je sestri. „Otišao je jutros na pričešće zbog mene.
Zato se ne plašim.“
Promucao sam: „Nisam još otišao, mama.“
 Nije me čula. Upola sam to ponovio, ali mi je sestra preko usta stavila
šaku koja je čudno mirisala. Odvezli su majku. Pratio sam ih niz gumom
prekriven hodnik čudnog mirisa. Krevet na točkovima nečujno je stigao do
operacione sale. Mama me je videla u hodniku. Rekla je sestrama da stanu.
Mahnula mi je, i ja sam na prstima dotrčao do nje.
„Zar to nije tatina košulja?“ upitala je.
„Aha“, rekao sam.
„Daj da je popravim.“
„Ne možete sad“, rekla je sestra. „Doktor čeka.“
„Treba mi samo pribadača“, rekla je mama.
Sestra joj je dala jednu. Prikačila ju je na lakat otkinutog rukava, da se ne
bi dalje parao.
„Reci baki da je popravi“, rekla je mama. Poljubili smo se.
Ugurali su je unutra, a ja sam sišao niz bolničke stepenice. Bilo je
prekasno za moje prvo pričešće. Polako sam hodao prema kući. Ubrzo sam
zaboravio na sve u vezi sa pričešćem. Bio sam ponosan na tu grandioznu
košulju, košulju moga oca.
Skinuo sam kragnu i pustio da mi povetarac prođe oko pojasa. Košulja se
naduvala kao balon.
Pokušao sam da objasnim babi. Ona je slabo govorila engleski, a još ga je
manje razumela.
„Nema pričešća“, rekao sam. „Košulja ne valja. Sestra ne voli. Rukav
mnogo dug. Sestra otkine. Mama kaže ti popravi.“
„Ja, ja“, rekla je. „Ja popravi.“
Uzela je makaze i odsekla rukave. Sada mi je košulja padala do lakata.
 IV

Te večeri je otac uzdahnuo kad je video svoju lepu košulju tako

amputiranih rukava, pravio je neke zvuke zubima i jezikom: c-c-c.
„Pomoli se bogu kad ti se majka vrati kući“, rekao je.
Kada je saznao razlog, tanjiri su zakloparali po stolu od njegove pesnice.
Bio je besan na časnu sestru. Posmatrao sam ga i slušao s velikim ponosom.
Zarežao je i pritisnuo slepoočnice.
„Isusa mi Hrista, sutra ćeš na pričešće, i to u plavoj radničkoj košulji, jel’
ti jasno? U radničkoj košulji. Ne u beloj košulji, ne u zelenoj košulji, nego u
plavoj košulji. Plavoj košulji. Plavoj! Plavoj! Plavoj! I ispisaću te iz te
katoličke škole. I upisaću te u državnu školu. Ionako mi je dosta plaćanja
tolikih poreza.“
„Umukni!“ rekla je baba na italijanskom. „Stalno samo pričaš, pričaš,
pričaš, a ništa ne govoriš. Stalno. Umukni više!“
„Ti umukni!“ rekao je otac. „Ko vodi ovu kuću? Ja ili ti?“
„Bla-bla!“ rekla je baba. „Blebetalo!“
Sledećeg jutra bilo je svakojakih iznenađenja pored mog kreveta. Nove
kratke pantalone. I nove cipele. I tri nove bele košulje. I nove čarape. I dva
para novih gaća. I nova kapa. I dve nove kravate.
U kuhinji sam čuo oca kako mumlajući pevuši za doručkom. Proveo je
veći deo noći u bolnici s majkom, njena je operacija dobro prošla.
Baba je rekla ocu: „Zašto si mu kupio bele košulje? One se lako prljaju i
pocepaće ih. Plave su najbolje.“
Otac je rekao: „Moj sin nikada neće nositi plavu košulju.“
„Ti si lud“, rekla je baba.
„Znam ja šta radim“, rekao je otac.
„Ti si lud“, rekla je baba.
„Daj još slanine“, rekao je otac.
Otišao sam u crkvu. Kad su se zvona oglasila, prošao sam između klupa do
ograde za pričešće. Milion cvrčaka pevalo je u mojim novim cipelama. Ljudi
su dizali glave sa svojih molitvi da vide ko to pravi buku. Krivili su vratove da
vide moje nove cipele!
O, čoveče!
 MINISTRANT

Jednom sam služio na misi sa Ejlijem Sejlerom, i on je služio s desne

strane. Mislim, on je bio taj koji svešteniku dodaje vino i zvoni zvoncima i
lista knjigu mise i radi skoro sve važne stvari koje rade ministranti. Svi mi
dečaci ministranti više smo voleli da služimo s desne strane, zato što je toliko
važna. Onaj koji služi s desne strane mnogo je važniji od onog s leve strane.
Taj jedva da išta radi. Samo se klanja i drži činijicu sa hostijom prilikom
svetog pričešća.
Stigli smo do sakristije desetak minuta pre početka mise, i kad je došao
trenutak da rešimo ko će biti s desne strane, rekao sam da ću ja, a on je rekao
da će on. Počeli smo da govorimo ružne stvari jedan drugom i tada je ušao
otac Endru. Rekao je: „Stanite malo, šta se ovde zbiva?“
Rekli smo mu.
On je rekao: „Ma to je nevažno. Rešiću to tako što će jutros Ejli dobiti
desnu stranu.“
Mrzeo sam taj izraz na Ejlijevom licu, kao da se već odavno dogovorio sa
ocem Endruom da ću ja dobiti levu stranu, i otac je gledao pravo u Ejlija, kao
da uopšte nisam tu, i to je bilo kao da mu kaže: „Volim te više nego njega, i
tvoj otac ima dragstor, a njegov otac nikad ne ide u crkvu, i zato ti dobijaš
desnu stranu.“
U katihizisu se kaže da je kad zlo misliš isto kao da to i radiš, pa sam
odmah znao da sam zgrešio jer sam hteo da se pravim važan dok sam tu
stajao, i znao sam da su moji gresi odvratni, možda čak i smrtni gresi, jer sam
tu stajao i želeo da je otac Endru samo čovek a ne sveštenik, i više moje
visine, pa da mogu da ga prebijem i tako mu se osvetim. Nisam poželeo ništa
slično u pogledu Ejlija, jer bi to bila straćena želja. Znao sam da mogu
pošteno da ga nalupam posle mise. I on je to znao. Lepo sam to mogao da
vidim.
Ali sve je bilo gotovo. Ejli je dobio desnu stranu, pa smo počeli pripreme
za misu. Otac je obukao svoju mantiju, Ejli je zapalio sveće, a ja sam
pripremio vodu i vino.
Vino uopšte nije bilo pravo vino. Moj otac ima odličnu crvenu tečnost u
svom podrumu, ali ovo je bio samo crnkastocrveni sok od grožđa, pomalo
gorak i gust kao mastilo. Dečaci su krišom tu i tamo otpijali po gutljaj i
pravili se da ih to uzbuđuje, ali ja nisam jer nije imalo lep ukus, a moj otac
kaže da možeš da sručiš u sebe puno bure toga, a da te uopšte ne omami.
Otac Endru je voleo svoje vino čisto, bez mešanja sa vodom, oko dva prsta za
svaku misu. Mislim, vino bi bilo dva prsta duboko u posudi.
Dok sam pripremao vino, odjednom mi je sinulo kako da se osvetim. Sada
nije bilo neke razlike u još jednom grehu, grehu odmazde, jer već sam
počinio smrtni greh kada sam svešteniku poželeo zlo. Jedan smrtni greh je
isto tako loš kao i dvadeset grehova. Mislim, ako počiniš jedan, ideš u pakao
istom brzinom kao da si počinio dvadeset. Tako kaže katihizis. Znao sam da
je u fioci s raznim priborom i bočica crvenog mastila, pa sam otvorio fioku i
uzeo je. Niko nije gledao, pa sam je ulio u flašu, oko petinu bočice, a onda
dopunio ostatak tim sokom od grožđa.
Misa je počela, i dok sam klečao kod oltara počeo sam da razmišljam o
tome šta sam uradio. Otac Endru se polako kretao napred-nazad pred
oltarom i zatvorenih očiju izgovarao molitve na latinskom, i lepo se videlo
koliko sveto izgleda. Orgulje su svirale tužnu duhovnu muziku. Tada sam
najednom shvatio šta sam počinio. Počinio sam grozan greh, jer će mastilo
koje sam sipao u flašu postati osveštano i pretvoriti se u telo i krv našeg
Gospoda. Užasna mi je bila pomisao da je Isus raspet zbog mojih greha, i eto
mene, klečim pred tom žrtvom a da me nije čak ni sramota.
Smrtno sam se prepao. Nisam znao šta da učinim. Lepo sam video koliko
sam nezahvalan prema našem Gospodu. Mogao sam da ga vidim gore na
Nebu, dok mu krv curi iz stopala, i on roni krvave suze zbog onog što sam
učinio. Samo sam ponavljao: „Preblagi Isuse, oprosti mi! Preblagi Isuse,
oprosti mi! Preblagi Isuse, oprosti mi!“ Znao sam da sam zaslužio da zauvek
gorim zbog svog greha, ali sam svejedno nastavio da molim našeg Gospoda za
oproštaj, jer se u katihizisu kaže da je istinsko pokajanje dovoljno za spas, i
hteo sam da pokažem koliko sam stvarno tužan zbog svog greha.
Pri osveštanju, Ejli je dao ocu vino, i on ga je i ne trepnuvši progutao, pa
mislim da ništa nije primetio. Ali ja sam sve to vreme klečao na zelenom
tepihu koji prekriva stepenice oltara i ludački se molio našem Gospodu da mi
oprosti. Molio sam se iz sve snage, pokušavajući da osetim besprekorno
kajanje. Besprekorno kajanje vredi isto kao ispovest ako ne možeš da se
ispovediš. Ako ozbiljno pritisneš sebe, ako zaista čvrsto pritisneš sebe, i ne
misliš ni na šta osim na tugu, tugu, tugu, ubrzo osetiš stvarnu tugu, i to je
bilo ono što sam hteo.
 Posle mise sam izvršio još jedan čin pokajanja, tako što sam pride
izgovorio nekoliko zdravomarija. Onda sam ušao u sakristiju, i otac Endru mi
se nasmešio, jer on voli da vidi svete ljude, a kad se nasmešio zubi su mu bili
crveni kao da je jeo višnje. Nisam se nasmejao ili nešto kad sam video
njegove crvene zube. Bio sam stvarno uplašen, i da nisam znao da je to
mastilo, zakleo bih se da je to krv našeg Gospoda. Dešavaju se takva čuda tu i
tamo.
Otac Endru me je potapšao po ramenu, pa sam otišao na drugu stranu
crkve i skinuo svoju halju i košulju za misu. Ejli Sejler je već otišao. Požurio
sam i istrčao napolje i video ga stotinak metara dalje. Sneg je počinjao da se
topi, osećalo se proleće, i Ejli je hodao kroz bljuzgavicu.
Dotrčao sam do njega, stavio mu šaku na grudi a desnu nogu iza njegovih
kolena i gurnuo ga, što je zahvat iz džiu-džice. Trik je savršeno uspeo. Ejli je
seo u najmokriju, najblatnjaviju bljuzgu. Tako sam se obračunao s njim. Niko
nije saznao za crveno mastilo osim oca Džozefa. Rekao sam mu na ispovesti,
Za kaznu, naterao me je da obećam da to neću ponoviti, i obećao sam, i još da
kažem pet očenaša i pet zdravomarija. Sve u svemu, prilično sam dobro
prošao.
 II

Prvog maja, jer je maj mesec naše Majke, a pod tim mislim na Blaženu
Devicu, svi ministranti treba da se poređaju u dugačku vrstu po dvoje i da
jedan po jedan par priđe oltaru Blažene Device u crkvi i tamo izgovori
krunicu. Ušli bismo u crkvu sa svojim parom i klekli u prolaz između klupa, a
onda bi Harold Megvajer, koji je bio glavni ministrant, počeo glasno da
govori krunicu. Mislim ovako. Evo šta bi rekao: „Zdravo Marijo, milosti puna,
Gospod je s tobom, blagoslovena među ženama i blagosloven je Isus, plod
utrobe tvoje.“ Tu bi stao, a onda bismo mi nastavili, samo što smo se mi
molili ovako: „Zdravo Marijo, majko Božja, moli se za nas grešnike sada i u
času naše smrti. Amin.“
Moj par je bio Vorms Keli. Vorms je užasno mrzeo Megvajera, a mrzeli su
ga i svi ostali dečaci, mada ga je Vorms mrzeo najviše, jer je Megvajer bio
tužibaba, a imao je i neku šemu sa časnim sestrama. A šema je bila da kad
god Megvajeru nešto treba od sestara, kao da recimo ide svaka dva minuta u
toalet, puštale su ga, a nisu nikog drugog, osim možda dve-tri devojčice sa
sličnom šemom. Nisam voleo da gledam Megvajera. Bio je šonja, imao je
naočare od crnog celuloida sa debelim staklima. Šake su mu bile majušne.
Znao je da u podne sedi na stepenicama sa svojim Biblijskim pričama, tako da
sestra nadzornica može da ga vidi. Nosio je ručak u plavoj kantici, a sendviči
su mu bili umotani u beli papir za salvete koji se kupuje, umesto u dobri stari
papir za hleb. Njegov svakodnevni dezert bila je velika jabuka, ili kolač, ili
pita, ili nešto slično. Majka je dolazila po njega posle škole u svom
studebejkeru. Bila je veoma visoka, i izgleda da je imala jake mišiće. Ona je
bila predsednica Ženskog crkvenog društva, i kad bi dolazila po Harolda,
nagnula bi se kroz vrata od auta i s odvratnim ulagivanjem govorila sa
sestrom Marijom, koja je odozgo motrila s prozora na nas dečake da ne
izlazimo iz reda.
Haroldu je dobro išla krunica i sve je bilo u redu do trenutka kada je
Vorms iznenada počeo da pravi neke zvuke ustima. Sestra Sesilija je bila u
prvoj klupi. Nije odmah pogledala, ali svi su se dečaci osim Harolda osvrtali i
gledali pravo u Vormsa i mene, jer smo klečali jedan pored drugog. Svi smo se
kikotali kao ludi, pa je Vorms postajao sve drskiji i drskiji. Bio je sve bučniji i
bučniji. Sestra Sesilija se pomerila malo, kao da ju je nešto zasvrbelo, pa je
Vorms prestao s tim. Bilo mi je drago, jer je Vorms bio moj par, pa bi mogla da
okrivi mene.
Stigli smo do Pete radosne tajne, što je poslednji deo krunice, kada je
Vorms bez ikakvog povoda proizveo ubedljivo najsmešniji zvuk. Odjek se
odbio visoko iznad cevi orgulja. Svi smo se osim Megvajera svalili na pete i
pucali od smeha. Megvajer se okrenuo prema sestri kao da traži pomoć od
nje. To je bilo odvratno. Hteo sam da prestanem da se smejem, jer je težak
greh kada u crkvi iskazuješ nepoštovanje, ali nisam mogao. Prosto nisam
mogao. Smejao sam se i smejao, kao i Vorms, kao i svi ostali.
Sestra Sesilija je bila crvenija od cvekle. Podigla je ruku zahtevajući
tišinu, kao Musolini u bioskopskim žurnalima.
Rekla je: „Niko neće izaći iz ove crkve dok ne otkrijem svinju koja je to
uradila.“
Svi smo ćutali. Bili smo tihi koliko god se to može biti.
„Dobro“, rekla je. „Ostaćete dok to ne otkrijem.“
Morali smo da klečimo ispravljenih leđa, i kolenima je postalo prilično
nezgodno. Čulo se kako skroz pozadi u predvorju crkve kuca sat. Nakon pola
sata, kucanje je zvučalo kao da teško kamenje pada po crepovima krova.
Dečaci su počeli da gledaju u Vormsa, kao da hoće da mu kažu da ode i
prizna, ali što je duže bio nepomičan postajalo je sve gore, tako da se na kraju
uopšte nije usuđivao da progovori. Onda se stari Megvajer okrenuo i video
kako svi dečaci gledaju u nas dvojicu, i posle minut vremena je ustao i otišao
do mesta gde je sedela sestra Sesilija. Tužakao je, eto šta je radio. Bilo je jasno
kao dan.
Počeli smo da šištimo: „Tužibaba Jeca! Tužibaba Jeca! Tužibaba Jeca!“ I
Megvajer je osigurao sebi batine od nas.
Sestra je pogledala pravo u mene i Vormsa i rekla: „Molim te, pođi za
mnom u sakristiju.“
Samo što se nisam srušio. Zadržao sam dah i treptao i pitao se šta sad.
Jedino što sam mogao da učinim je da preuzmem na sebe Vormsovu krivicu.
Dečaci su šaputali: „Drž’ se!“ i lepo je to bilo čuti, ali nije mnogo pomoglo.
Znao sam da ću nastradati. Gadno sam pogledao Megvajera u prolazu, i
kladim se da je znao da ću ga srediti kad ga dohvatim nasamo, jer ću to i
učiniti. Sestra Sesilija je bila spremna za mene.
Držao sam krunicu i igrao se njom dok sam stajao pred sestrom Sesilijom i
čekao da uradi to što će uraditi.
„Ostavi krunicu“, rekla je. Ostavio sam je.
Podvrnula je svoje crne rukave, malo se odmakla, zaječala, i svom snagom
me ošamarila po obrazu. Gadno me zapeklo i pustio sam neku suzu, ali ne
mnogo. Dečaci mora da su čuli šamar, jer je odjeknuo baš kao kad se prelomi
i sruši stablo drveta. Osećao sam se više nego jadno. Obraz mi je bio veoma
vruć. Protrljao sam ga. I sestra Sesilija je plakala, pa sam pomislio kako mora
da je luda, jer ja dobijam batine a ne ona. Ali bilo mi je žao nje, mada nisam
znao zašto.
Rekla je: „Vrati se i klekni, divljaku mali. Videćemo se kasnije.“
Dečaci su videli moje lice, koje je bilo veoma crveno. Prilično sam se
jadno osećao zbog toga. Ponovo sam ružno pogledao Megvajera. Dobiće on
svoje. Dečaci će ga dohvatiti sutra. Ja i dečaci. Nismo mogli da ga sredimo
posle krunice, jer će njegova majka doći u svom studebejkeru da vodi tog
šonju kući.
Svi dečaci su pošli kućama, a ja sam, naravno, morao u učionicu, gde sam,
naravno, morao petsto puta da napišem „Ne smem iskazivati nepoštovanje u
crkvi“. Nisam to završio sve do sedam sati uveče. Kad je sunce zašlo iza
vrhova planina, nije bilo svetla osim od uličnih svetiljki. Bio sam sam i
uplašen. Kada sam konačno završio, ostavio sam hartije na sestrinom stolu i
pošao kući.
Moj otac me čekao kad sam stigao do kuće. Rekao bih da je čekao. Sve je
znao. Sestra Sesilija je tužakala, isto kao i Megvajer. Otac je počeo da me juri
čim sam ušao u kuću. Ono što mi je uradio bilo je gore od onog što mi je
uradila sestra Sesilija, ali nisam plakao ili nešto. Podneo sam to kao pravi
muškarac. A to zato što sam znao da je on moj otac i da će prestati da me
mlati pre nego što me ozbiljnije povredi. Samo je ponavljao da će me ubiti,
ali on mi je otac i ne može da me zaplaši takvim pričama.
Sledećeg dana u podne svi ministranti izašli su u podne iz škole da bi se
popeli u brda i nabrali cveće za oltar Blažene Device. Glavni razlog što se
molim Blaženoj Devici je to što zahvaljujući njoj gubimo mnogo nastave.
Krenuli smo u koloni po dvoje i trebalo je da prođemo pravo kroz grad sa
sestrom Sesilijom, koja nas uvek vodi kao da smo grupa robijaša ili nešto.
Kao da smo opasni. To mi se uopšte ne sviđa. Protestanti stalno zastaju i
gledaju u nas kao da smo nakaze. A i sestre čudno izgledaju u svojoj čudnoj
odeći.
Hodali smo pravo kroz grad do podnožja brda. Tu je bilo puno žutih
anemona, belih rada i ljubičica. Anemone i bele rade je lako brati. Ljubičice
lepo mirišu, ali nezgodne su za branje. Treba ti milion njih da napraviš buket.
Izašli smo iz kolone i moj par Vorms mi je pokazao novo novcijato paklo
kamela. Vorms je stalno pušio. Čak je uvlačio dim. Sestra Sesilija je otišla da
bere cveće, a Vorms i ja smo se odšunjali iza nekog žbunja i otpuzali na
šakama i kolenima do jedne jaruge koja je nekad bila potok. Pripalili smo i
uživali.
Ubrzo smo dokrajčili naše cigarice i ispuzali iz jaruge. Videli smo dečake
raštrkane po brdima. Bili su veoma daleko od nas. Neki od njih bili su u
grupama, a neki su bili sami, s punim rukama cveća. Jedva smo videli ko je
ko, toliko su daleko bili. Mogli smo da vidimo sestru Sesiliju u crno-belom.
Hođala je na drugoj strani od nas i uživala. Dan je bio čudesno lep i blag. Nije
bilo ni oblačka ili vetra, i bilo je toplo. Vorms i ja smo hteli da odemo na
pecanje.
Odjednom, ko je nabasao na nas iza žbunja? Niko drugi nego Harold
Megvajer. Nosio je cveće u kapi. Bio je toliko iznenađen da se smrtno uplašio.
I mi smo bili iznenađeni, ali nismo se uplašili. Bili smo samo iznenađeni.
Ovo je bila naša šansa da se obračunamo, i znali smo to, a znao je i on.
Kao da je naš Gospod isplanirao da nas sretne. Ali ne znam da li je naš
Gospod nama isplanirao da se obračunamo, jer je to ozbiljan greh. Mislim da
naš Gospod ništa nije imao s tim. Mislim da je to isplanirao Đavo.
„Aj’ da ga istamburamo“, rekao je Vorms.
„Ajde“, rekao sam.
Potrebna su dvojica da istamburaju čoveka. Oboriš ga na leđa i jedan ga
uhvati za ruke a drugi za noge, i onda ga dižeš i spuštaš što jače, tako da mu
dupe lupa o zemlju.
Harold je bio toliko isprepadan da se nije ni branio. Rekli smo mu da
legne na leđa i on je to uradio. Rekli smo mu da skine naočare i on je to
uradio. Rekli smo mu da ćemo ga naučiti da ne cinkari, i on je rekao da neće
više nikad. Počeo je da plače. To me je navelo da požurim.
Kad smo ga prvi put tresnuli, prodrao se najglasnije moguće. Dečaci i
sestra su ga čuli, jer su dotrčali sa svih strana. Šteta što dečaci nisu bili bliže.
Baš bi uživali u prizoru. Sestra Sesilija je gotovo trčala. Bila je skoro pola
kilometra odatle.
Ugledao sam kaktus sa kratkim bodljama, vrlo kratkim.
„Aj’ da ga metnemo na to i onda begamo“, rekao sam.
Uradili smo to. Metnuli smo ga na kaktus i pobegli.
Skoro su nas izbacili iz škole zbog toga što smo uradili. Mislim na časne
sestre.
Morali smo da tražimo oproštaj od njih i od oca Endrua i od čitave škole.
Dobili smo batine i kod kuće i u školi. Morali smo punih mesec dana da
ostanemo svakog dana do pet u školi. Nismo smeli da odemo na banket
ministranata.
Ali nimalo se nismo potresli. Obračunali smo se. Možete bilo kog dečaka
da pitate kakav je sad Harold Megvajer. Kazaće vam da je nekad bio tužibaba,
ali sada više nije. Sada je dobar tip.
 III

Bil Šefer je najgori ministrant u čitavoj grupi. On krade stvari, i žvaće

žvaku na pričešću. Nije mi jasno kako mu to prolazi. Mislim da njegovu
majku nije briga, jer sam ga video da jede meso petkom. To je bio sendvič.
Njegova majka mu sprema užinu. Da je briga, naterala bi ga da jede ribu. Bil
kaže da nije njegov greh ako jede meso. To je njen greh. Ona ga je stavila u
sendvič. Bil ima četiri nedeljna odela. Često ih nosi u školi. Njegova majka
baš dobro izgleda. Da moja majka tako dobro izgleda, stvarno bi mi prijalo.
Ne mislim da moja majka ne izgleda lepo ili nešto. Mislim da Bilova majka
stvarno dobro izgleda.
Bil mi je pokazao kako da zdipiš klikere u radnji. Otvoriš džep i onda se
skroz nagneš preko tezge. Kada devojka ne gleda, samo skotrljaš klikere u
džep. To je dobra šema. Uvek prolazi. Ne verujem da je Bil na ispovesti rekao
svoje, ali ja sam rekao ocu Endruu svoje.
Otac Endru je rekao da moram ili da vratim klikere ili da ih platim.
Stvarno je bio ljut. Skoro je urlao na mene. Bil je osvojio sve moje klikere,
tako da ću jednom morati da ih platim. Uradiću to kad porastem. Kladim se
da Bil nikad ne plaća svoje.
Jednom sam se sa Bilom vraćao kući iz škole. Imao je deset centi, pa smo
ušli kod Drejka da uzmemo Eskimo sladoled.
Kad smo ušli, Bil je rekao: „Ej, treba li ti penkalo?“
Rekao sam: „Naravno.“
On je rekao: „Pričekaj malo.“
Onda je rekao g. Drejku: „Ej, gospodine Drejk, mogu li da telefoniram?“
G. Drejk je rekao: „Naravno.“
I tako je Bil otišao iza tezge do telefona. U početku sam se pitao šta to
radi. Onda sam znao da će da zdipi penkalo za mene. Ali ja ne tužakam; ja
nisam tužibaba. Nisam gledao šta radi, jer bi stari Drejk možda ukapirao.
Otvarao je Eskimo sladolede, i gledao sam u njegovu ćelu. Skoro da nije imao
vrat. Počeo sam da mislim da će možda neko ući u radnju. Možda neko i uđe,
i onda će nas uhvatiti i poslati nas u Golden. U Goldenu je veliki popravni
dom. Sestra kaže da tamo nema katoličkih dečaka. I da ih nikad nije bilo. Ako
nas uhvate, bićemo prvi katolici tamo. Nisam želeo da me uhvate. Pomislio
sam da je najbolje da se molim da nas ne uhvate.
Gledao sam u ćelu starog Drejka i molio se. U glavi, mislim.
Rekao sam: „Zdravo Marijo, molim te ne daj da neko uđe. Molim te ne daj
da neko uđe.“
Blažena Devica je čula moju molitvu, jer se Bil baš u tom trenutku vratio.
Kad smo izašli, rekao je: „Ej, mrdni malo. Pakleno pojuri.“ Pakao nije
ružna reč. Pakao je na svakoj stranici katihizisa. Može da se govori.
Nismo stali dok nismo dotrčali do mosta na Dvanaestoj ulici i zavukli se
ispod njega.
Bil je rekao: „Ej, to je stvarno bilo lako kao kliker.“
Ja sam rekao: „Idi, Bile, ti stvarno umeš da zdipišeš!“ On ništa nije rekao.
Znao je da smo počinili smrtni greh, ali ništa nismo rekli.
Otvorio je pojas i pokazao mi. Mislio sam da je zdipio jedno penkalo, ali
on ih je zdipio petnaest. Bila su u plišanoj kutiji. To su bila penkala koja
mnogo koštaju. Na jednom od njih je bila cena. Pisalo je „18 Stravično sam se
prepao.
Bil je rekao: „Ej, koje ti treba?“
Nisam hteo da Bil pomisli da sam šonja ili plašljiv ili kukavica.
Rekao sam: „Ma uzeću ovo.“ Uzeo sam najjeftinije. Koštalo je pet dolara.
On je uzeo ono od osamnaest dolara i rekao: „Ej, šta ćemo s ostalim?“
Rekao sam: „Ne znam.“
On je rekao: „Nek se nose.“ Bacio ih je u vodu. Na dnu je bio pesak. Lepo
su se videla penkala.
Hteo sam da pobegnem. Nisam ćaknut, i ne može penkalo da me uplaši,
ali hteo sam da pobegnem. Nisam hteo da idem na ispovest, jer kad sam
poslednji put ispovedio da sam krao klikere, otac Endru se naljutio. Mislim,
stvarno je glasno govorio. Kad bih mu rekao da sam zdipio penkalo od pet
dolara, kladim se da bi vikao. Čuli bi ga sveti ljudi napolju.
BU je rekao: „Ej, bolje da palimo. Idem ja prvi. Ti sačekaj pet minuta.“
Otpuzio je gore i ostavio me sasvim samog sa penkalima.
Penkala me ne plaše ili nešto, ali plašio sam se nečega. Uzeo sam neko
kamenje i mulj i pokrio penkala. Voda se zamutila i postala blatnjava.
Pojavila se dugačka pruga blatnjave vode. To je učinilo da se osetim kao
lopov. Ali Bil je to uradio.
Najednom mi je došlo da potrčim. Otpuzio sam gore i potrčao. Trčao sam i
trčao. Zaboravio sam kuda sam krenuo dok se nisam stvorio baš ispred
Drejkove radnje. Samo što se nisam srušio kad sam video gde sam. Ostao sam
bez daha, ali sam ponovo potrčao. Trčao sam još brže. Ubrzo sam se stvorio
pred crkvom. Crkva i škola su jedna pored druge. Pomislio sam da je potpuno
suludo biti ponovo tu, jer je bilo skoro pet popodne, a škola je potpuno levo
mesto da budeš tamo u pet popodne. Pitao sam se otkud ja tu, pa sam pošao
kući.
Stigao sam do sledeće ulice, a onda sam pomislio kako je bolje da se
vratim u crkvu i pokajem se. Onda sam uvideo da sam u gadnoj nevolji, jer se
u katihizisu kaže da čin pokajanja vredi samo ukoliko ispovest nije moguća, a
bio sam samo jednu ulicu od sveštenikove kuće. Sveštenik će saslušati moju
ispovest ako ga zamolim. Mislio sam da je bolje da pođem i okončam sve to.
Otac Endru će sigurno biti mnogo ljut.
Onda mi je sinula odlična ideja. Potražiću oca Džozefa. On nije znao za
klikere, pa neće biti toliko ljut na mene. To je bila zaista dobra ideja, jer sam
sada mogao da se ispovedim, i penkala me neće plašiti. Mislim, neću se
plašiti. Penkala su ništa. Suludo je plašiti se od njih. Vratio sam se u crkvu.
Trčao sam skroz do nje.
Pitao sam čistačicu za oca Džozefa, i on je sišao. Otac Džozef ima veoma
veliki trbuh i podvaljak. On me voli. Kaže da sam odličan bacač. On zna
jednog bacača u Sent Luis Bratmsima. On kaže da sam ja rođeni bacač. Ja baš
mnogo volim oca Džozefa.
Rekao sam: „Oče, hoću da se ispovedim.“
On je rekao: „Zašto da ne? Svi to rade.“
Ušli smo u crkvu, i otac je ušao u ispovedaonicu.
Rekao sam mu šta sam uradio. Nisam tužio Bila. Samo sam rekao da sam
maločas bio u lošem društvu i da sam ukrao penkalo. Nisam ja tužibaba.
Otac Džozef je rekao da moram da vratim penkalo ili da platim koliko ono
vredi, jer mi inače neće oprostiti. Rekao sam da hoću. On mi je dao
razrešenje. Otišao sam do oltara i rekao svoju pokoru, koja je bila pet očenaša
i pet zdravomarija posvećenih Blaženoj Devici. Otac Džozef je baš dobar tip.
Ništa nije učinio da se jadno osećam. Teško da je išta i rekao.
Izašao sam i pošao kući. Odlično sam se osećao. Počeo sam da zviždućem
himne kao što uvek radim nakon ispovesti. Sve sam smislio u vezi sa
penkalom od pet dolara. Zadržaću ga. Reći ću majci da sam ga našao. To jeste
laž, ali laž je ipak oprostiv greh. Ne ideš u pakao ako imaš oprostive grehe na
duši. Ideš u čistilište. A onda ideš u raj. Platiću jednog dana starom Drejku za
penkalo. Uradiću to kad porastem. Kladim se da Bil Šefer nikad ne plaća.
 IV

Bil Šefer je često žvakao žvaku na pričešću. Bio je ubeđen da je mangup.

Bio je ubeđen da je mnogo bistar. Kada ideš na pričešće ne smeš posle ponoći
da jedeš ili piješ ništa što je hrana i piće. Moraš da postiš. Bil je prilazio nama
dečacima na pričešću i pucao nam balone od žvake na uši. Bio je ubeđen da je
mnogo bistar.
Sestra ga je uhvatila da to radi i naterala ga da ispljune žvaku. To je zaista
bilo lepo od nje, to kad mu je rekla da je pljune. On je ispljunuo i svi smo se
mi dečaci glasno smejali. Bili smo isto u crkvi, ali u predvorju. Bil je bio
ubeđen da je mangup. Nismo se smejali kao da je to zaista smešno. Smejali
smo se drukčije, tako da se Bil oseti pomalo glupo.
Smejali smo se ovako: „He he he he.“
Bil je rekao: „Ej sestro, čemu to? Žvaka nije ni jelo ni pice.
Sestra je rekla: „Žvaka ima šećera u sebi.“
To nas je stvarno zabavilo. Bil je bio ubeđen da je mnogo bistar. A mora
da se glupo osećao.
Sledećeg dana je to ponovo uradio na pričešću. Mislim pucao balone. Bio
je ubeđen da je mangup.
Jedan od dečaka ga je tužio. Znao sam ko je to uradio, ali neću da ga
cinkarim zato što je on tužio Bila. Nisam ja tužibaba.
Sestra je ubrzo dotrčala tamo gde je stajao Bil. Stajao je i pravio balone od
žvake. Uhvatila ga je za kosu i cimnula ga i rekla: „Ispljuni to! Ispljuni to“!
Bil je rekao: „Ej, sestro! Nema šećera u ovoj žvaki. Ovo je stara žvaka.
Sačuvao sam je.“
Sestra je rekla: „Slušaj, mladiću, dosta mi je ovoga. Jutros ne smeš na
sveto pričešće. Kakve su to ideje! Mladiću, hoću da odeš kod oca Endrua
odmah posle mise.“
Posle podne, na času katihizisa, sestra je sela pravo ispred Bila i rekla mu
šta ima, tu ispred nas dečaka. Rekla mu je šta misli o dečaku koji žvaće žvaku
na pričešću. Čoveče, stvarno ga je opeglala! Starom Bilu nije bilo lako. Sestra
je rekla da neko ko radi tako nešto mora da dolazi iz neke čudne kuće.
Mislim da je sestra u pravu, jer sam video da Bilova majka stalno žvaće žvaku.
A baš dobro izgleda. Mislim Bilova majka. Ne sestra. Sestra smešno izgleda.
Onda nam je sestra ispričala razne priče o bistrim tipovima kao što je Bil.
Rekla nam je kako su se trudili da budu pametnjakovići u odnosu na našeg
Gospoda i kako ih je on doveo u red. Pošteno se obračunao s njima.
Sestra je rekla da je jednom bio neki pametnjaković kao što je Bil, koji je
svakog dana išao da se pričesti. Išao je toliko puta da mu je to prešlo u
naviku, i ubrzo je počeo da iskazuje nepoštovanje. Jednog jutra je smislio da
uradi nešto. O da, bio je ubeđen da je mnogo bistar. Smislio je da uradi nešto
posebno. Smislio je da izvadi svetu hostiju iz usta kad je primi, i onda je
odnese kući. I tako je otišao na pričešće.
Uradio je to što je rekao sebi da će uraditi. Kad se vratio sa oltara, stavio
je svetu hostiju u prljavu maramicu. To je bilo odvratno. Ne mogu ni da
zamislim tipa koji bi uradio takvu stvar. Ali naš Gospod ga je naravno
pošteno doveo u red.
Kad je taj odvratni tip došao kući, izvadio je maramicu i bog da te sačuva
kako se prepao! Maramica je bila skroz krvava. Krv našeg Gospoda bila je u
njoj!
Kad je tip to video, pao je na kolena i molio Boga da mu oprosti, u ime
Božje. Onda je ustao i otišao iz kuće i postao sveštenik. Bio je toliko svet da
su ga imenovali za biskupa. I sada je taj. Negde na Istoku.
Stari Bil je samo ponavljao: „Laž! Laž! Laž!“ Bio je ubeđen da je mnogo
bistar. Izvadio je maramicu i pretvarao se da traži krv. Bio je ubeđen da je
mnogo pametan tip.
Posle škole, Bil je rekao meni i Ejliju Sejleru: „Ej, kladim se da je izmislila
tu priču sa biskupom.“
Ejli je rekao: „Kladim se da nije.“
Bil je rekao: „Ej, u šta ćete da se kladite da ću to uraditi a da mi ne okrvavi
maramicu?“
Ja sam rekao: „Kladim se u milion dolara.“
Bil je rekao: „Daj ruku!“
Pružili smo jedan drugom ruku. Ja nisam mislio na pravih milion dolara.
Imam samo dva dolara u kasici.

Sledećeg jutra posle mise, Bil je potrčao za mnom i Ejlijem.

Išli smo kući na doručak. U maju idemo svakog jutra na pričešće.
Rekao je: „Ej, ljudi, stanite! Da vam pokažem nešto.“ Sišli smo u toalet u
podrumu škole. Tu su visili neki klinci iz četvrtog razreda.
Bil je rekao: „Ej, klinci, brišite odavde.“
Ušli smo u toalet i zaključali vrata. Bil je izvadio maramicu. U njoj je bila
sveta hostija. Bila je zgužvana i topila se. Videlo se da ju je izvadio iz usta.
Rekao sam: „O, bože!“
Ejli se prekrstio. Pomislio sam da je to dobra stvar, pa sam se i ja
prekrstio. Bil se samo smejao.
Rekao je: „Ej, gde je krv?“
Nije bilo ni kapi na maramici.
Ejli je rekao: „Hajdemo, Džime. Moram da idem.“
Bil je rekao: „Ej, gde je krv?“
Rekao sam: „Bile, Bog će se sigurno obračunati s tobom zbog ovoga.“
Bil je rekao: „Ej, ako me ikad ocinkarite, budite sigurni da ću se ja
obračunati sa vama.“
Rekli smo da nećemo.
Kad smo izašli iz toaleta, čuli smo povlačenje vode. Kladim se da je Bil
bacio tamo hostiju. To je svetogrđe, i to veliko. Kladim se. Bil će dobiti svoje.
Naš Gospod će ga kazniti. On je ubeđen da je mangup. Ubeđen je da je
mnogo bistar.
 V

Moj omiljeni svetac je Sveti Džejms. To je onaj po kome sam dobio ime.
Sveti Džozef je nekad bio moj omiljeni svetac, ali kako nije bilo nikakve
vajde od pisama koja sam mu pisao, vratio sam se Svetom Džejmsu, a Sveti
Džozef nije više ono što je bio. Čudno je kad pomisliš, ali kad god se molim
svetom Džozefu mislim na Džoa Krauta. Tojest, kad god mu se molim a ne
stojim pred njegovim kipom, koji bi trebalo da liči na njega, mislim na Džoa
Krauta, a nije baš prijatno misliti na Džoa Krauta. Džo ima samo jedanaest
godina, a već ima tri ili četiri dlake na bradi, ima spljoštenu bradu i debeo je.
Možda je zato teško moliti se Svetom Džozefu, zato što onda mislim na Džoa
Krauta, a to nije baš neka prijatna misao. Ali ja volim Džoa Krauta. On uvek
ima neku paru, pa odemo u pekaru posle škole i kupujemo pite od juče.
Na neki način, mislim da me je Sveti Džozef izigrao, nakon svih pisama
koja sam mu slao. Pišemo mu svake godine na njegov praznik, mislim svi
dečaci i devojčice treba da napišu malu poruku šta najviše žele, i da napišu
koliko će molitvi reći da to dobiju, a onda sestra Egnis pokupi sve te poruke
na gomilu i spali ih, s podignutim poklopcem od peći, da bi ih Sveti Džozef
pročitao u dimu. To je bar ono što sestra kaže, ali ne mislim više mnogo o
tome, jer Sveti Džozef možda nikada ne čita moje poruke, a ako ih baš i čita,
onda me ne voli baš mnogo.
Njegov praznik je jednom godišnje, i na taj dan sam već tri puta uzastopce
tražio bicikl. Tražio sam jedan od onih lepih Rendžer bicikala, sa smeđim
ramom, niklovanim žbicama i vakumiranim gumama. Nikada nisam dobio to
što sam želeo.
Kada prva dva puta nisam dobio bicikl, otišao sam kod sestre Egnis i pitao
je kako to. Ona je rekla, eto, pošto svetac zna samo ono što je dobro za nas,
možda je osetio kako bi bicikl mogao da mi naškodi. Možda me neko pregazi i
ubije. I to je razlog što ga nijednom nije poslao. Još je rekla da sam možda
tražio previše, ali ja mislim svetac je svetac, a bicikl nije za njega nešto
previše da mi ga nabavi, i, osim toga, ništa me neće pregaziti, jer ja bolje
vozim bicikl od bilo koga. Kad pročita tvoju poruku, Sveti Džozef ide kod
Boga i kaže mu šta je šta, a Bog ne može lako da odbije, zato što je Sveti
Džozef bio poočim bebe Isusa kada je On bio ovde dole.
Ostali dečaci valjda nisu tražili toliko kao ja, pa ipak su mnogi od njih
dobili to što su želeli. Rajnhard je tražio novu loptu za ragbi i otac mu je
sledećeg dana doneo kući lepu novu spolding loptu. Mada mislim da znam
kako je došlo do toga. Mislim da je sestra Egnis pročitala poruku Svetom
Džozefu, a onda telefonirala Rajnhardovom tati, koji je uzeo loptu iz svoje
radnje, jer on prodaje spoldingove stvari u svojoj radnji.
Odmah posle ovog poslednjeg puta kada sam pisao Svetom Džozefu,
otišao sam kod sestre Egnis i rekao: „Sestro, ovo je sad treći put kako tražim
Svetom Džozefu bicikl.“
Rekao sam joj to zato što sam imao neki osećaj da će telefonirati mome
ocu, i onda ću možda dobiti bicikl. Sve vreme sam takođe stalno u sebi
govorio Svetom Džozefu. Mislim, molio sam se, i to ovako: „O Sveti Džozefe,
dragi, preblagi Sveti Džozefe, ako ne pošalješ bicikl neću ti se više moliti.“
Kad sam se tako molio, mislio sam da će bicikl sigurno stići, jer ukoliko Sveti
Džozef sazna da ću prestati da mu se molim ako ne pošalje bicikl, onda će ga
poslati. On neće hteti da ga napustim.
Pisao sam mu kako želim da taj bicikl bude na našem tremu kad se
sledećeg jutra probudim. Mislio sam da bi baš bilo zgodno da se probudim i
nađem ga tamo. A mislio sam još ako je sestra telefonirala mome ocu, on će
do sledećeg jutra imati vremena da stavi bicikl na trem.
Otišao sam baš rano te noći u krevet, oko osam ili pola devet, i molio se
Svetom Džozefu sve dok nisam zaspao. Rekao sam i svoje večernje molitve.
Hteo sam da budem siguran da sam rekao dovoljno molitvi.
Sledećeg jutra sam ustao i odmah istrčao na trem. Bicikl je zaista bio
tamo. Ali nije bio ono što sam ja hteo. To je bio polovni bicikl koji je odavno
stajao u Bensonovom izlogu. Bio je sav upljuvan od muva. Boja mu se
oljuštila. Imao je sumanut starinski upravljač. Sredio sam ga, ipak, i obojio
ga, ali bio sam užasno razočaran, jer sam hteo novog Rendžera.
Moja mama je plakala kad sam joj rekao koliko mi je krivo zbog toga. Ali
ona plače u vezi svega što je u vezi s Bogom. Rekla je da se bicikl pohabao
dok je silazio s Neba. Ona sigurno misli da sam stravično glup.
 ŠAŠAVA PESMA MOJE MAJKE

Mama ne veruje da su me uhapsili zbog krađe karbida.

Trudim se i trudim da joj dokažem, ali neće da mi poveruje. Ne vredi
razgovarati sa njom.
Ovako je to bilo. Diber i ja uhapšeni smo u nedelju, odmah posle službe
božje. Imali smo papirne kese. Otišli smo iza zgrade Kompanije za
snabdevanje rudnika države Kolorado. Sakrili smo se u visokoj travi pored
puta. Niko nije gledao, pa sam bacio ciglu u prozor na zadnjoj strani zgrade.
Stravično je puklo, baš kao kad cigla tresne u prozor. Diber i ja smo se
prilično prepali. Ali niko se nije pojavio.
Diber i ja smo se provukli kroz razbijeni prozor. Karbid je bio tu, u
velikim crnim kantama. Svaka kanta je bila teška dvesta pedeset kila, tako da
nismo mogli baš da odvučemo neku od njih. Čak i da smo mogli da odvučemo
neku od njih, morali bismo da provalimo vrata. Čak i da smo provalili vrata,
morali bismo da teglimo kantu do kuće, a to je bilo mnogo teško. Čak i da
smo odneli kantu do kuće, ne bismo znali gde da je sakrijemo. Čak i da smo
znali gde da je sakrijemo, imali bismo previše karbida. Zato smo napunili
papirne kese.
Nismo čuli nikakav šum. Ali baš kad smo obavili posao, iz prednjeg dela
radnje ušao je g. Krasovič. On nije bio neko od koga bi se čovek prepao. O ne
− ni najmanje! Bio je samo vlasnik radnje, tek toliko.
Rekao je: „Stanite malo, momci.“
Diber je pokušao da iskoči kroz prozor. G. Krasovič ga je zgrabio za
pantalone. Mene je dohvatio za kravatu. Nedeljom uvek nosim tu glupu
kravatu. Ali nisam ni pokušao da bežim.
Rekao je: „Pođite sa mnom, momci.“
Poveo nas je u kancelariju. Onda je uzeo telefon. Nije pozvao nikog
naročito važnog. O ne − nikog naročito važnog. Samo je pozvao pandure, tek
toliko. Spustio je slušalicu. Obrnuo se na stolici i pogledao u mene i Dibera.
Mislio je da je strašan.
Diber je rekao: „Gospodine Krasoviču, ako nas pustite, obećavamo da
nikada više nećemo krasti od vas.“
 G. Krasovič je rekao: „Ne, momci. Poslaću ja vas dvojicu na robiju.“ Ali
takvom pričom nije mogao da zaplaši mene i Dibera. Diber i ja nismo tako
glupi kao što mislite.
Sedeo je tu kao da je bog i batina. Nama ionako nije trebao njegov stari
karbid.Trebale su nam samo dve kesice toga da izbijemo pampure iz flaša.
Onda je g. Vagner, brzi pandur, stigao na svom motociklu. Aj-jaj! Čim sam
ga video, znao sam da sam pečen. On nije naročito važan. Ne poznaje nikog
naročito važnog. O, ne! Poznaje samo moga oca, tek toliko. I g. Vagner i moj
otac članovi su Elksa. Kad je saznao šta se dogodilo, g. Vagner je rekao da će
nas policija obojicu strpati na petnaest godina robije.
Izveo nas je do motocikla i naterao nas da sednemo u prikolicu. Plakao
sam malo, sasvim malo. I Diber je, i to mnogo. I vi biste. G. Vagner je dao gas
i motocikl je krenuo.
G. Krasovič je dreknuo za nama: „E pa zbogom, momci. I srećno vam
bilo!“ On je od onih vickastih tipova. Mislio je da je duhovit.
G. Vagner nas je vozio kroz grad do suda. Ljudi su samo blenuli u nas. Bilo
mi je drago što sedim ispod Dibera. Niko me nije video. Diber mi je sedeo u
krilu. Video ga je čitav grad. Mora da se osećao veoma jadno.
G. Vagner nas je poveo niz stepenice i strpao nas u zatvor. Nismo ni
pokušali da bežimo ili nešto. To je bio odličan zatvor. Niko nije nikada
pobegao iz njega. Mada je to jednom uspelo trojici lopova. G. Vagner se
popeo gore i telefonirao našim očevima. Rekao im je da odmah dođu. Dok
smo Diber i ja čekali šta će da se desi, izvadili smo peroreze i urezali naša
imena na zidu. Ako ikada uđete u taj zatvor, videćete naša imena. Samo
pogledajte kraj prozora.
Videćete kako je Diber urezao: „Kanzas Siti Lenon“.
Ja sam urezao: „Revolveraš iz Toskane, Mala Smrt“.
Vrlo brzo, u sud je došao Diberov otac. Bio je besan kao ris. Vikao je dok
je silazio niz stepenice.
Urlao je: „Gde je on? Gde je?“ − mislio je na Dibera.
G. Vagner je otvorio vrata ćelije i g. Lenon je upao unutra. Jurio je Dibera
po ćeliji. Prevalio ga je preko ležaja. I tu, ispred mene i g. Vagnera, počastio je
Dibera takvim batinama kakve nikad niko nije dobio. Osim mene. Diber mora
da se osećao veoma jadno. Mislim, znate već.
Onda je Diberov otac prestao da mlati Dibera i odveo ga kući. Odvukao ga
je za uvo uz stepenice. Čuo sam Dibera kako se dernja kroz čitav hodnik, pa
čak i kad su izašli ispred zgrade, pa čak i kad su prešli ulicu. Diberu nije bilo
lako, ali dobro je prošao.
Posle nekog vremena, niz stepenice je sišao moj otac. On nimalo nije
žurio. G. Vagner je otvorio vrata ćelije i otac je polako ušao.
Rekao je: „Sad si znači i lopov, a?“

Rekao sam: „Ne, tata. Nisam namerno lopov.“

Rekao je: „Namerno! E, bogami, pokazaću ja tebi šta je namerno!“
O, Diber je stvarno dobro prošao u odnosu na ono što sam ja dobio. O,
moj otac me počastio kaišem. On nosi kaiš zato što voli da se šepuri. Mislim,
čemu kaiš kad već imaš tregere? Po meni, to je šepurenje. Moj otac me još
gore prebio, jer ako mislite da zidari ne biju jako, samo im opipajte mišiće.
Bridelo je i bridelo i bridelo. Pantalone su gorele kao peć.
Kad se otac umorio od vitlanja kaišem, gurnuo me u ćošak i vratio kaiš na
pantalone.
Rekao je: „Kad stigneš kući, kaži majci šta si uradio, bitango mala. I ako
ona ne ubije boga u tebi, onda ću, kunem se, ja to uraditi.“
„Već si to uradio“, rekao sam.
„Onda ću, kunem se, opet to uraditi.“
Izašao sam iz zatvora, uz stepenice i niz hodnik i napolje i niz stepenice
ispred zgrade i preko ulice. Potrčao sam. Hteo sam da stignem kući pre oca,
kako bih od majke dobio svoje druge batine, jer ako ona to ne uradi, otac će
me ponovo prebiti, još gore od nje. To bi bilo dva nula za njega, a ja bih
radije primio sto pedeset miliona batina od majke nego čak i pola jednih
batina od oca.
Ho-ho! Trebalo bi da vidite moju majku kad me bije. Hoho! Trebalo bi da
je vidite. Ho-ho! Bije me kao neka mala slabašna devojčica i još misli da
umirem od toga. Ja stenjem i pravim grimase, pa njoj već posle dva-tri udarca
bude toliko žao da mora da prestane, i ubrzo je ona ta koja plače, a ne ja.
Potpuno sam ostao bez daha kad sam stigao do kuće. Mama je bila pozadi
u dvorištu, hranila je piliće. Ispričao sam joj šta se desilo. Rekao sam joj samo
istinu i ništa osim istine. Govorio sam joj i govorio.
Rekao sam: „Mama, ukrao sam karbid. Uhapšen sam. Strpali su me u
zatvor. Tata me izvadio. Prebio me. Rekao je da me i ti prebiješ.“
Ali ona je mislila da se šalim. Govorio sam joj i govorio, ali nikako nije
htela da mi poveruje.
 Rekla je: „Nemoj da pričaš takve stvari.“
Kazao sam joj da požuri i prebije me. Cak sam našao šibu. Nije htela da je
uzme. Ušli smo u kuću. Bojao sam se da će svakog časa stići otac. On veoma
brzo hoda. Znao sam da stiže.
Ali mama je samo sela i rekla: „Nemoj da pričaš takve stvari.“
Onda sam smislio kako da joj dokažem. Telefonirao sam g. Krasoviču.
Rekao sam mu da pričeka na sekund. Ali mama nije htela da razgovara s
njim.
Rekla je: „Spusti slušalicu. Neću da razgovaram s njim.“ Rekao sam: „Ali
časna reč, mama.“
Rekao sam: „Kunem se, mama.“
Rekao sam: „Tako mi Boga, mama.“
Rekao sam: „Dabogda crko, mama.“
Onda je otac stigao kući. Čuo sam bat njegovih cipela na tremu. Nisam
imao sreće. Ušao je ne skinuvši šešir.
Rekao sam: „Tata, mama ne veruje da su me uhvatili kako kradem i neće
da me bije. Reci joj ti.“
Rekao je: „Naravno da ću joj reći, ali kasnije. A sad uđi tamo“ − mislio je
na mene. I na spavaću sobu.
Ušao sam tamo. Ponovo sam ih dobio. Dobio sam stravične batine.
Najgore koje sam ikad dobio u životu, osim kad sam ono razbio Alobaksov
prozor i onda kad sam šutnuo brata u glavu i onda kad sam ukrao maminu
tašnu, Sve u svemu, bile su to baš gadne batine. Zarilo je i žarilo i žarilo.
Onda me je otac bacio na krevet i otišao da razgovara s majkom.
Rekao je majci. Čuo sam ga. Govorio joj je i govorio. Ali ona nije htela da
mu poveruje. Rekla je da sam još previše mali da bih krao i da bi me hapsili.
To je izludelo oca.
Rekao je: »Boga mu poljubim, ti i ne znaš kakav je to đavo.“ A moj otac je
u pravu, jer ja sam prilično nezgodan.
Izašao je. Mama je ušla u spavaću sobu. Još sam plakao. Imao sam puno
pravo da plačem, jer su to bile najgore batine u mom životu. Mama je uzela
melem sa mentolom i spustila mi pantalone. I dalje mi nije verovala. Mentol
je bio kao led, hladni led. Dok me je trljala, pokušavala je da me ubedi kako
ja to nisam uradio. Ali rekao sam joj da jesam, naravno. Rekla je: »Znam da
nisi to uradio.“
Rekao sam: „Znam da jesam.“
 Rekla je: „Hajde, reci da nisi.“
Rekao sam: „Ali ja to jesam uradio.“
Rekla je: „O ne, nisi.“
Rekao sam: „Ali jesam!“
Rekla je: „Ne, nisi. Ne možeš prevariti svoju majku.“ Rekao sam: „Ma
đavola nisam! Ako ne veruješ, idi do zatvora i pogledaj. Idi tamo i videćeš da
smo Diber i ja urezali naša imena na zid.“
Ali ona je samo zavrtela glavom, što je značilo da je i dalje mislila kako se
šalim s njom.
Otišla je iz sobe, i onda sam je čuo u kuhinji. Pevala je. Moja mama uvek
peva istu staru pesmu, a to baš i nije neka pesma. Odavno je znam, još od kad
sam bio u prvom osnovne. To je »Seljak u dolini“.
Ovako se peva „Seljak u dolini“:

Seljak u dolini,
seljak u dolini,
haj ho, baš veselo,
seljak u dolini.

To je stvarno glupa pesma, ali ovako je moja mama pevala, a to je činilo

vrlo šašavom pesmom:

O ja znam da nije
Uradio on to nije,
haj ho, baš veselo,
uradio on to nije.

Mislila je na mene, mislila je da ja to nisam uradio, što je suludo, jer ja to

jesam uradio. I ako joj treba dokaz, može slobodno da ode do zatvora i vidi
moje i Diberovo ime urezano na zidu.
Diber je urezao svoje: „Kanzas Siti Lenon“.
Ja sam urezao svoje: „Revolveraš izToskane, Mala Smrt“.
Moje mi se više sviđa.
 SMEJTE SE DIBERU LENONU

Diber Lenon ima starijeg brata. On se zove Pet Lenon.

Diber mi je rekao da će njegov brat Pet jednog dana biti papa. E, pa Diber
se grdno prevario. Diber je rekao da će Pet biti najveći papa na svetu, veći čak
i od pape Pia. Smejte se Diberu Lenonu!
Evo zašto.
Pet Lenon je bio u osmom razredu kad smo Diber i ja bili u trećem
razredu. Sećam se ja njega. I to mi je neki stariji brat! Bio je tužibaba, eto šta
je bio. Bio je šampion tužibaba ove škole i još uvek drži rekord. Diber to ne
zna. A i otkud bi znao? Bio je Petov mali brat, i otkud bi mali brat znao da je
njegov veliki brat tužibaba? Ko bi mu to rekao? Niko. E pa smejte se Diberu
Lenonu.
Čuo sam neke starije dečake iz škole kako pričaju o Petu Lenonu. Oni
znaju. Pričali su o vremenu kad su išli na praktičnu nastavu, ali nisu išli,
nego su bežali sa nastave. Svi osim Peta Lenona. On je bio suviše dobar da bi
bežao. I šta je uradio? Poveo je g. Simonsa i odveo ga do drvenog mosta.
Dečaci su bili ispod mosta i pušili. G. Simons je podelio kečeve svima osim
Petu Lenonu. Eto kakvog brata ima Diber Lenon. A to je isti taj brat za koga
je Diber rekao da će biti papa.
Kada je Pet Lenon išao u našu školu, ja sam bio tek u trećem razredu. Ali
sećam ga se. Bio je vrlo čudan tip. Izgledao je kao ludak. Nosio je naočare.
Oči su mu šetale. Pogledao bi u nešto, i oči bi mu vrljale levo-desno. Nosio je
sandale. I to mi je neki stariji brat! Stariji dečaci su rekli da je Pet u prvom
razredu nosio šiške! I on da bude papa! Ho ho.
Naša škola svake godine pravi predstavu. Sećam se kad je Pet Lenon igrao
u tim predstavama. Te predstave nikad nisu valjale. Mislim, grozne su. Sestre
ih pišu.To nisu čak ni komadi. Glupe su. Nema nikakve akcije u njima, niko
ne bude mrtav i niko nikad ne kaže ništa smešno. Devojčicama nije
dozvoljeno da igraju u njima. Dečaci se oblače u neke haljine od čaršava. Sve
je to suludo. Svako ima neku glupu ulogu. Neki dečak bude Greh. Drugi bude
Vrlina. Treći je Vera. Sledeći je Milost. I to baš dugo traje, a svi pobožno
govore, kao Isus.
 Greh izađe na binu. I on kaže nešto tim pobožnim rečima. Onda izađe
Vera. I taj dečak kaže: „Hvaljeni bili! Jer ja sam Vera! Poruku vam nosim!“
Onda izađe Nada. Taj kaže ljudima ko je i šta radi. Sledeći dečak je
Dobročinstvo, ili je Čednost, ili nešto podjednako glupo. Svi stoje nasred
scene i čekaju. I šta čekaju? Čekaju Ljubav! A ko je bio Ljubav? Pet Lenon!
Svaki put! Izašao bi i galamio: „Hvaljeni bili! Jer ja sam Ljubav! Mir na
zemlju donosim, dobru volju ljudima!“ Ljudi u publici mislili su da su to
predivne reči. Tapšali su i tapšali. I to mi je neki papa!
Pet Lenon je imao jaku šemu za sestre. Imao je bicikl. Obavljao im je sve i
svašta. Ostajao je do uveče u školi. Prao je sunđere i table. Čak je ispravljao
zadatke drugih učenika. Stariji dečaci su mu govorili da će mu razbiti nos ako
im da keca. Ali morao je da podeli dva-tri keca da bi sve to ličilo na nešto. I
šta je radio? Davao je kečeve devojčicama. A zašto? Jer su one bile jedina
deca u školi koju je mogao da bije! A Diber je govorio da će on biti papa! Da
pukneš od smeha!
Rasel Meskimen je bio jedan od starijih dečaka. Često je izduvavao gume
na Petovom biciklu. Jednom je Rasel morao da ostane posle škole zato što je
pisao bezobrazne reči po trotoaru. Sestra Kletus mu je bila učiteljica. Obećala
mu je da će ga pustiti kući ako je nešto posluša. Rasel je rekao da hoće, jer je
mislio da će se lako izvući. Ali prevario se.
Sestra Kletus je rekla: „Idi do ‘Gejlsa’ i kupi dvadeset rolni toalet-papira,
neka ih stave na račim Časnih sestara.“
Aj-jaj. To je bilo nezgodno.
Ali Rasel nije mogao da kaže ne. Kazao je da. A nije želeo to da obavi.
‘Gejls’ je u samom centru grada. Šta će svi ti ljudi da pomisle? Jedna ili dve
rolne nisu ništa − ali dvadeset! I još za sestre! Zna se kakvi su ljudi. Smeju ti
se u lice ni za šta. Rasel je otišao po bicikl.
Kod pregrada za bicikle video je Peta Lenona.
„Ej, Pet“, rekao je Rasel, „jel bi voleo da ti obećam da ti neću više
izduvavati gume?“
„Ti bi bilo fenomenalno“, rekao je Pet.
„Ako odeš do grada umesto mene, obećaću ti“, rekao je Rasel.
I tako je Pet otišao do ‘Gejlsa’. On ništa nije mislio o tome. Samo je ušao i
zatražio dvadeset rolni. I on je tip za koga je Diber rekao da će biti papa! I to
mi je neki papa! Dvadeset rolni! Kad se vratio, Rasel je uzeo rolne i odneo ih
sestri Kletus. Izlazeći, Rasel je ugledao Petov bicikl u pregradi. Počeo je da
razmišlja. I smislio je − ako je Pet toliko glup, ne treba mu vazduh u
gumama. I tako ih je izduvao. Što dokazuje nešto.
Bob Armstrong je bio još jedan stariji dečak. On i Pet su bili ministranti.
Zajedno su služili tokom mise. Bob je voleo da krade vino. Jednog dana je
popio previše, pa su se ocu Vokeru otvorile oči. Pitao je Boba da li je on to
uradio.
Bob je rekao: „Ne, oče. Časna reč.“
Onda je otac Voker upitao Peta.
Pet je rekao: „Bob je to uradio, oče. Video sam ga.“
Da, da. Kakva tužibaba!
Posle mise, Bob je sačekao Peta. Napao ga je iza grma jorgovana. Kakav je
borac ispao Pet Lenon? Baš prljav borac, jer se šutirao. Čak je i grebao! Bob je
pobesneo još više. Pošteno ga je izudarao.

Često sam išao kod Lenonovih. Diber i ja smo se svašta igrali. Napravili
smo kućicu na drvetu i iskopali pećinu. Posle igre, Diber bi me poveo u kuću
da pojedemo nešto. Lenonovi imaju lepu kuću, jednu od najlepših u gradu.
Nije ni čudo − g. Lenon ima prodavnicu nameštaja. Svuda imaju tepihe, čak i
u podrumu. Imaju tvrd zeleni tepih u kuhinji, i zelene stolice, i zeleni šporet,
čak i zelene ručke na sudovima. To je baš lepa kuhinja. Mnogo je bolja čak i
od naše dnevne sobe.
Pet Lenon ima laboratoriju u podrumu. Gledao sam kako se igra s
priborom za hemiju. Stajao sam kod vrata. On je ćutao. Nije voleo što se
igram sa Diberom. Gledao je u mene tim vrljavim očima. Plašio sam ga se.
Posle nekog vremena pokazao mi je epruvetu s nečim zelenim.
„Vidiš ovo?“ rekao je.
Rekao sam da vidim.
Onda mi je pokazao na epruvetu s nečim žutim.
„Vidiš ovo?“
Rekao sam da vidim.
Rekao je: „Sipaj ovo zeleno u žuto.“
Sipao sam.
I bilo je − fu!
Spržilo mi je kosu i prste. Bolelo je. On se smejao dok mu naočare nisu
pale s nosa. Onda sam se i ja smejao. Ali samo sam se pretvarao. Nije bilo
smešno. Bilo je tužno. Bio sam povređen. Prst me boleo. Bio sam ljut. Mrzeo
sam tu budalu. Isuse, kako sam ga mrzeo. I to mi je papa!
Jednom sam otišao s Diberom do uklete kuće kraj potoka. Poneli smo
praćke da pobijemo duhove. Peli smo se svuda, tražeći ih. Bilo je paukovih
mreža i slepih miševa, ali nigde duhova. Čuli smo gore buku i pripremili
praćke. Zvučalo je kao da su duhovi. Ali to nisu bili duhovi. To je bio samo
Pet Lenon. Muvao se gore. Izvadio je kredu iz džepa i napisao na podu:
Oprez! Daske su trošne. Oprez!
„Šta to znači?“ upitao je Diber.
Nije mu rekao. Rekao je da je to tajna. Ali dao mi je novčić, a onda i
Diberu. Rekao nam je da odemo do vođe skauta i kažemo mu šta je napisao.
Rekao je da će dobiti medalju za to. Diber je otišao tamo. Ja nisam. Mislio
sam da je to još jedna šala kao ono s epruvetama. Prešao sam ga. Uzeo sam
još jedan novčić i otišao u igraonicu.
Pet Lenon ima tajne žice razapete u dnu dvorišta. Sve što bi dodirnuo
ožarilo bi te i oborilo. On je rekao da je to protiv lopova koji kradu kokoške.
Ali ja sam znao šta se desilo s kokoškama. Pet ih je ubio. I prema mačićima je
bio surov. Motao im je žice oko nogu i davao im šokove. Gonio bi kokošku i
gonio kokošku i gonio kokošku sve dok ne bi pala od umora. Onda bi joj
lupio šok. Mešao je nešto u laboratoriji i ubijao mačiće. U njihovom dvorištu
bio je mravinjak. On je na vrhu mravinjaka vezao mače za štap.
Posle osnovne škole, Pet je otišao u srednju. Lenonovi su imali pakarda.
Pet je u njemu vozio devojčice iz škole na misu. Sedele su u klupi Lenonovih.
One nisu bile katolkinje. Ako si katolik, ne treba da izlaziš sa njima. To nije
greh, ali ne treba to raditi. Mada su imale baš lepe noge. Lepše od katoličkih
nogu. One nisu slušale misu. Samo su sedele. Jedna je bila riđokosa i žvakala
je žvaku. Ja sam sedeo u susednoj klupi kad je došla. Stalno je zapitkivala:
Zašto je to uradio? − misleći na sveštenika.
Diber je rekao da Pet dovodi protestantkinje na misu da bi ih preobratio.
Budalaštine! Pet Lenon nikog nije pokušavao da preobrati. Ja to znam. Vratio
se jednom sa službe božje i smeškao se. Trljao je stomak i oblizivao usne.
Riđokosa je gledala u njega. „Fenomenalno!“ rekao je. „Fenomenalno!“
Svetogrđe je tako govoriti. Sveta služba božja nije nimalo fenomenalna. Ne
možeš čak ni da je okusiš. I to mi je neki papa! Smejte se Diberu Lenonu!
Glavna devojka Peta Lenona bila je Dagmar Hajne. I nju je dovodio u
crkvu. Sviđa mi se Dagmar. Slatka je. Lepe noge. I zlatna kosa. Pre nego što je
porasla i pošla u srednju školu dolazila je na naše brdo da se sanka na svojim
Letećim sankama. Svake godine je postavljala rekord. Živela je blizu nas,
odmah ispod brda. Majka joj je bila mrtva. Njen otac je radio za železnicu.
 Papa ne psuje, ali lepo sam čuo Peta Lenona kako psuje pred Dagmar. To
je bilo na teniskom terenu Lenonovih. Pet je igrao protiv Dagmar. Pobeđivala
ga je. Smejala mu se. Pao je na mrežu pa je morala da prekine igru koliko se
smejala. Pet se naljutio i nije hteo da igra dalje. Rekao je da je umoran. Ali ja
znam zašto je odustao. Bio je ponižen. A tada je bio u srednjoj školi. I to mi je
neki papa!
Pitao sam ga da mi pozajmi svoj reket.
Rekao je: „Pitaj onu drolju.“
„Ali Pet!“ rekla je Dagmar.
„Jebi se!“ rekao je on.
I to mi je neki papa!
Čitavo leto je bio sa Dagmar. Ona je dolazila kod njega kući. Video sam ih
kako se grle i ljube. Pet je skidao naočari kad to radi. Posred njegovog lica je
bilo udubljenje od okvira. Dagmar je to videla, ali se i dalje ljubila. Nisam
mogao da vidim kako je to radila. Želeo sam da sam stariji, da bih mogao da
je ljubim. Ale ne posle tog tipa.
Ako smo Diber i ja bili u našoj pećini, Pet i Dagmar su bili u našoj kućici
na drvetu. Ako smo mi bili u kućici na drvetu, oni su bili u pećini. Pokušavali
smo da ih oteramo. Nisu hteli da odu. Dagmar nam je nudila novac da ih
pustimo. Dali su nam dolar. Diber i ja smo ga podelili. Znao sam šta rade u toj
kućici na drvetu, mrzeo sam to. Tresla se kao da je zemljotres. I to mi je neki
papa!
Diber mi je uvek govorio da će Pet studirati za lekara. Jednom smo pitali
Dagmar šta će ona biti, i ona je rekla da će biti medicinska sestra za Petove
pacijente. A onda je najednom ceo grad počeo da priča kako Pet Lenon ide u
sveštenike. Mislio sam da je to veoma čudno. Otac Voker nije to objavio kao
kad je Runi otišao. Nisam verovao u to. Pitao sam majku. Ona je rekla kako
misli da je to istina. Ali ja i dalje nisam verovao u to. Pitao sam Dibera. On je
rekao da je to činjenica. Rekao je da je Pet u samostanu u Kentakiju.
Onda je Diber počeo da se hvali. Pričao mi je o pismima koja dobijaju od
Peta. Hvalio se i hvalio. Jednom je Pet pisao da je radio u vinogradu
samostana. Onda je učio kineski. Onda je ljuštio krompir. Onda se povukao
na šest nedelja, i nije bilo pisama dok je povlačenje trajalo. Povlačenje je kad
ne radiš ništa osim što se moliš. Ne možeš da pišeš pisma. Bilo mi je drago.
Dagmar je dolazila kod nas kući. Pričala je s mojom majkom. Nije mogla
da poveruje da je Pet otišao u sveštenike. Rekla je mojoj majci da nikada
neće poverovati u to. Plakala je i bila veoma tužna. Sveštenici ne mogu da se
žene. Zato je bila tužna. Bila je zaljubljena u tog tipa. Dagmar je ponekad
donosila mojoj sestri časopise. Ostajala je i razgovarala pre nego što ode.
Pitao sam je da li će biti medicinska sestra. Rekla je da ne zna.
Čuo sam majku kako razgovara s njom. Sve je to bilo suludo, to što joj je
moja majka govorila. Rekla je Dagmar da bi trebalo da bude veoma ponosna
sada kad će Pet postati sveštenik. Rekla je da će Pet obasjati njen život
osveštanom milošću. Rekla je da je Dagmar najsrećnija osoba na svetu jer joj
sveštenik upućuje molitve. Fuj! To mi je zvučalo suludo. Sveštenik je nešto
dobro − kao otac Voker − on je dobar čovek. Ali ne i Pet Lenon. Znao sam ja
njega. Mene nije mogao da prevari. Znao sam tog tipa. Znao sam kako je
ubijao kokoške i mačiće. Znao sam ga. Možda će i postati sveštenik, ali neće
biti omiljen. Video sam mrtvo mače. Ne možeš to uraditi i biti svetac. Ni za
milion godina.
Onda je ponovo došla zima. Brdo je bilo pokriveno snegom. Ubrzo je
postao tvrd i blistav, pa smo se spuštali sankama. Posle ručka smo bili na
brdu. Ja i Diber i moj brat i svi dečaci. Staza je prolazila pored kuće u kojoj je
živela Dagmar. Videli smo je kako stoji kraj prozora. Gledala nas je. Vikali
smo joj da izađe sa svojim Letećim sankama, kao što smo to radili kad je
postavljala rekorde, ali nije došla. Svetla bi se pogasila i njena kuća je
postajala crna. Vukli smo naše sanke uzbrdo pored njene kuće i pitali se šta
joj je.
Sankali smo se do kasno uveče. Jedan po jedan, dečaci su odlazili kućama.
Onda je Diber otišao kući, pa smo na brdu ostali samo moj brat i ja. Rešili
smo da se spustimo još jednom. Bio je red na moga brata, pa je on vukao
sanke uzbrdo. Svetla na kući u kojoj je živela Dagmar bila su i dalje
pogašena. Kad smo se popeli na vrh brda, svetla su se ponovo upalila. Dagmar
je u bundi izašla na trem. Stari Hajne je bio s njom. Sišli su niz stepenice i
pošli kroz najdublji sneg do Rivsovog pašnjaka. To je bilo veoma nezgodno.
Nije bilo nikakve staze preko pašnjaka. Teško su koračali, probijajući se kroz
duboki sneg. Kad su stigli do brestova nismo više mogli da ih vidimo. Ne
znam da li su oni videli nas. Zato njoj nisam viknuo zdravo.
Nisam to mogao da shvatim. Moj brat i ja smo otišli u krevet. Nisam
mogao da zaspim, razmišljao sam o Dagmar i njenom ocu kako se probijaju
kroz sneg prema brestovima.
Sledećeg dana sam to ispričao Diberu Lenonu.
„Čudno je to“, rekao je.
„Nego šta je“, rekao sam.
„Hajdemo da je vidimo“, rekao je.
 Otišli smo te večeri pre sankanja. Garaža Hajneovih bila je otvorena.
Videli smo Dagmarine sanke sa zarđalim metalnim saonicima kako vise sa
greda. To je bilo tužno. Kakve su to bile sanke! Najbrže sanke ikad viđene na
našem brdu! A eto ih sad, zarđale i ostarele.
Onda je Diber zazviždao i Dagmar je izašla na trem. Pitala je Dibera sve i
svašta, uglavnom o Petu i šta im piše u pismima. Diber je odmah počeo da se
hvali. Rekao je da Peta u samostanu pripremaju da postane sledeći papa, što
je bila laž, jer se niko ne priprema da bude papa, nego te biraju. O taj Diber!
Možeš samo da mu se smeješ. Dagmar je samo stajala i slušala ga. Baš je lepo
izgledala u toj bundi.
Onda je g. Hajne proturio glavu kroz vrata.
„Dagmar!“ rekao je. „Uđi u kuću!“
Odvukli smo naše sanke uz brdo i počeli da se sankamo. Sankali smo se do
jedanaest. Bilo je veoma hladno. Dečaci su počeli da odlaze kućama. Diber i
ja smo čekali na brdu. Niko nije mogao da nas vidi odozdo. Posle nekog
vremena Dagmar je izašla sa ocem. Krenuli su preko pašnjaka, probijajući se
kroz najdublji sneg. Nigde nisu išli − samo su napravili veliki krug oko
brestova i natrag do kuće. Posle toga su to radili svake noći. Diber i ja smo
bili na brdu i posmatrali ih. Ležali smo potrbuške pa nisu mogli da nas vide.
Ništa nisu radili, samo su hodali. Nikada nisu išli stazom. Uvek kroz svež
sneg koji im je sezao do kukova.
Onda je Dagmar otišla. Bilo je to pred Božić. Čuo sam kad je mama
govorila o tome. Bila je veoma besna. Stalno je nazivala Dagmar ubicom.
Posle Nove godine stiglo nam je pismo za moju sestru. Bilo je od Dagmar.
Mama ga je iskidala na parčiće.
„Ubica!“ rekla je mama. „Ubica!“
„Koga je Dagmar ubila?“ rekao sam.
„Gledaj svoja posla“, rekla je ona.
Ako je Dagmar nekog ubila, to je i zaslužio. Nemam ništa protiv. Osim
toga, u redu je ako Dagmar ubije nekog, jer je ona protestant, a protestanti
nemaju smrtne grehe u svojoj crkvi. Osim toga, ja volim Dagmar. Osim toga,
Dagmar ima lepe noge. Osim toga, ona ne bi ubila mače onako kako je Pet
Lenon to uradio. Ja to znam.
Taj Pet Lenon! A Diber se hvalio njime. Pet Lenon je bio prevarant. Reći
ću vam zašto je bio prevarant. Posle snega je došlo proleće i sezona bejzbola.
Jedne noći posle vežbanja Diber i ja smo pošli kući. Diber se hvalio. Imao je
drskosti da mi kaže kako će Pet postati papa do leta. Prelazili smo ulicu.
Automobil je prošao pored nas. Bio je to pakard Lenonovih. Pet Lenon je bio
u njemu. Diber je povikao. Auto nije stao. Vozio je pravo niz ulicu i dizao
prašinu za sobom. Onda je Diber rekao da to nije Pet. Jer Pet je u samostanu
gde uči za sveštenika. Ali to je bio Pet.
Kad smo došli do dragstora na ulici Pajn, bio je tamo, u pakardu.
Riđokosa što žvaće žvaku bila je s njim. Meni nije izgledao kao sveštenik.
Kragna mu nije bila izvrnuta naopako i nije nosio crno odelo. Izgledao je isto
kao uvek. Diber mu je pritrčao.
Rekao je: „Ej, treba li sada da te zovem Oče?“
Pet se nasmejao.
„Ne“, rekao je. „Zovi me Pet kao i uvek.“
„Jesi li sad sveštenik?“ rekao je Diber.
Riđokosa se nasmejala.
„Prekini, droljo!“ rekao je Pet.
Diber je bio gadno iznenađen. To je bio prvi sveštenik koga je on ikada
čuo da to kaže. Pravi sveštenici su vrlo dostojanstveni. Oni znaju mnogo
ružnih reči, ali ih ne koriste u govoru.
„Nikad neću biti sveštenik“, rekao je Pet. „Izgleda da sam omašio poziv.“
Diber je bio zgađen.
„Kakva bruka!“ rekao je. „A ja sam svima rekao da si sledeći papa!“
Pet se smejao. Izvadio je nešto novca i dao ga Diberu.
„Zaboravi“, rekao je. „Povedi Artura na milkšejk.“
Otišli smo niz ulicu. Diber je bio prilično bedno raspoložen. Ja dugo ništa
nisam progovorio. Ali kad smo stigli do banke morao sam da kažem nešto.
„I to mi je neki papa!“ rekao sam. „Da pukneš od smeha!“
„Umukni više!“ rekao je.
Ali nisam. Smejao sam mu se skroz do kuće. Stalno sam ga zvao Papa.
Sada ga svi u školi tako zovu. Ranije su ga zvali Diber, ali sada treba samo da
kažeš Papa, i Diber se osvrne. Mada mu ne smeta toliko. Misli da je to bolje
od Diber.
 PRVOLIGAŠ

Pre mnogo godina, kad sam bio mali učenik drugog razreda, gradili su
novu školu. Oko podne smo često odlazili na gradilište i uzimali smolu.
Žvakali smo je.
Zbog smole me sestra Egnis nije volela kad sam bio mali učenik drugog
razreda. Ali nisam ja bio kriv što se ona zalepila. Klupe su bile tako male u
drugom razredu, pa je zauzela skoro sav prostor kad je sela pored mene, a ja
nisam znao da je smola na klupi.
Trebalo je da recitujemo, ali sam ja žvakao smolu. Sestra Egnis me je
videla. Pošla je ka mojoj klupi. Kad sam video da dolazi, uplašio sam se.
Izvadio sam smolu iz usta i ispustio je. Mislio sam da je pala na pod. Ali pala
je na klupu. Uf! Nisam to znao. Nisam znao da će ona da sedne na moju malu
klupu. Ali sela je.
Zapretila je prstom i rekla: „Koliko puta moram da ti kažem da ne žvaćeš
to?“ Bila je ljuta. Ćutao sam i onda je ustala. Mislim, skoro da je ustala.
Mislim, pokušala je da ustane. Mislim, smola joj nije dala.
Haljina joj se zalepila. Pokušao sam da pomognem. Haljina je počela da se
cepa. Postala je veoma ljuta. Rekla mi je da sklonim ruke. Ošamarila me. Baš
je puklo. Onda je rekla jednoj devojčici da donese makaze. Isekla je malu
rupu na haljini.
Rekla je: „Ti si bezobrazan dečak, i trebalo bi da te umlatim.“
Morao sam da ostanem posle škole i očistim klupu. I sestra Egnis je ostala.
Morao sam da stružem nožem. Nije se sva smola skinula. Bilo mi je užasno
žao, ali joj to nisam rekao. Ne volim da govorim ljudima da mi je žao. Mada
nisam bio uplašen. Ko je ikada čuo da se ja plašim časnih sestara?
Sastrugao sam crno parče tkanine i bacio ga u korpu za otpatke. Sestra
Egnis je i dalje bila ljuta. Nije čak ni gledala u mene. Znala je da sam m, ali
nije gledala u mene. Bilo je čudno reći joj laku noć, ali morao sam to da
kažem.
I tako sam rekao: „Laku noć, sestro.“
Ona je rekla: „Idi do korpe i uzmi to parče tkanine.“ Tkanina je bila
lepljiva od smole. Jadno sam se osećao dok sam joj to pružao. Bilo mi je žao
nje. Mislio sam da će tim smolastim parčetom da prišije rupu. Smola joj se
lepila za prste. Uplašio sam se. Glupo sam se osećao.
Rekla je: „Ti si loš dečak.“
Rekla je: „Ti si veoma loš dečak.“
Rekla je: „Ti si veoma, veoma loš dečak.“
Pravio sam se da je ne čujem. Gledao sam u vrata. Pravio sam se da trljam
smolu prstima. Mislio sam da je bolje da joj kažem da mi je žao. Ali to bi bilo
kukavički. Nisam rekao. Rekla je: „Čuješ li ti mene?“
Mislio sam o kukavicama.

Rekao sam: „Šta?“

Sestrama ne treba da govoriš „Šta?“ Treba da kažeš: „Šta ste rekli, sestro?“
Tako da sam opet pogrešio. Opet sam se podmetnuo.
Znao sam da stiže, ali nisam se sagnuo. Prilično sam se dobro pokazao za
malog učenika drugog razreda. Uopšte nije bolelo. Zabolelo bi nekog drugog,
ali ja sam bio čvrst.
Rekla je: „To je sve. Idi kući.“
Tada je trebalo da kažem: „Žao mi je.“ Trebalo je to da kažem, ali nisam.
Posle toga, sestra Egnis me nije volela. Jednom je pred celim razredom
glasno rekla da su mi ruke prljave. Morao sam da izađem i operem ih.
Jednom sam prosuo mastilo, a nisam imao upijač.
Sestra Egnis je prošla između klupa.
„Brzo!“ rekla je. „Stavi upijač! Brže malo!“
Svako treba da ima upijač. Ja ga nisam imao. Pozajmio sam ga od jedne
devojčice.
Sestra Egnis je pred svima povikala: „Posle ovoga donesi svoj. Nebesa, oni
koštaju samo jedan peni!“ Osećao sam se jadno. Deca su mislila da sam
siromašan.
 II

Sestra Egnis nije bila učiteljica drugog razreda kada smo sledeće godine
pošli u treći razred. Drugi razredi su dobili drugu učiteljicu. Prišao sam joj i
pitao je za sestru Egnis. Rekla mi je da je sestra Egnis u Filadelfiji, odakle
dolaze veliki igrači bejzbola.
Te godine sam bio tek učenik trećeg razreda, ali bio sam najbolji igrač
bejzbola u celoj školi. Bacao sam. Tukao sam bolje od njih četrdeset. Izveo
sam dvadeset houmranova. Trebalo je da sestra Egnis bude tamo. Trebalo je
da vidi meč u kome sam bacao protiv Vitmena. Trebalo je da vidi kako tučem
i optrčavam teren u četvrtom razredu. Trebalo je da vidi kako tučem u petom
razredu i mojih šezdeset devet homera i osamdeset sedam triplera. Trebalo je
da prošle godine bude ovde i vidi kako ih izbacujem iz igre, jednog... drugog...
trećeg. I to u svakom meču! Stvarno sam čudo.
Šta mislite, ko je prošlog septembra ponovo učio druge razrede? Sestra
Egnis! Sreo sam je u holu. Uf! Kad je pošla prema meni, osećao sam se isto
kao onda kad je prošla između klupa i sela na smolu. Mada nije pomenula
smolu. Rekla je da je čula sve o mom čudesnom bacanju. A to dokazuje da
kad si velik, prosto si velik, pa čak i kad uradiš nešto loše i dalje si velik.
Svakog dana mi se sve više i više sviđala. Pomagala mi je kad god sam
morao da ostanem posle časova. Ta šašava sestra Žisrin, upravnica, naterala
me je da ostanem. Da me je tim imao kao bacača, dobili bismo meč sa školom
Emerson. Sada dečaci iz Emersona misle da katolici nemaju pojma. Tu vam je
sve jasno. Mislite li da je šašavu sestru Žistin briga što nas dečaci iz Emersona
zovu „kulovi“ i „papani“? Nije, naravno!
Rekla je: „On mora biti kažnjen. Pokazaću ja tom dečaku da ovde ne može
da radi šta mu padne na pamet.“ Bla bla bla.
Ali je sestra Egnis bila dobra. Došla bi u učionicu posle časova i navijala za
mene, govoreći mi da brže radim. Skoro svakog dana sam morao petsto puta
da napišem: „Ne smem da se smejem tokom molitava.“ Dugo je trebalo da se
sve to napiše. Meč bi već bio upola okončan dok bih ja stigao do „smejem“.
Pogledao bih naviše, i sestra Egnis bi bila ispred mene, posmatrala me je
kako pišem. O, baš je bila lepa! Kosa joj je bila riđa, baš riđa kao cigle. I jedva
si mogao da vidiš sićušne pege po njenom licu. Ho ho! To je bilo smešno.
Zasmejavalo me, jer je sestra Egnis često govorila: „Zdravo, ti riđokosa
italijanska bitango pegavog lica!“ Baš lepo! A šta je s njenom riđom kosom?
Šta je s njenim pegama?
Nagnula bi se i rekla: „Brže, brže, brže. Misli na one daleke lopte! Misli na
ona optrčavanja terena!“
Itekako sam mislio na njih! Itekako! Pisao sam ludačkom brzinom. Ona je
brojala svaku reč. Mislio sam da nikada neću završiti. Kad sam završio, dao
sam papire onoj šašavoj sestri Žistin. Onda sam trčao skroz do škole Emerson.
Ali svi su već otišli. Zakasnio sam. Nikoga nije bilo na terenu, i nastojnik mi
je rekao kako je katastrofalno potučena škola Svete Katarine. Naš tim uvek
bude katastrofalno potučen kad ja ne igram.

Sestra Egnis me uvek pitala kako je kod kuće. Uvek je govorila da će doći
kod mene kući da vidi da li sam loš prema svojoj majci. Drago mi je što nije
došla. Moja kuća nije baš neka. To u stvari i nije moja kuća. To je kuća moga
oca. Nije baš neka. Prednji prozor je razbijen. Moj brat je to uradio
potkovicom. Zbog te rupe kuća izgleda kao sirotinjska kuća. Naš trem je
nekada bio beo, ali kad se igramo loptom tučemo u zidove i stubove. Sada
trem sumanuto izgleda. Sestra Egnis će pomisliti da smo užasno siromašni
ako ga vidi. U dvorištu ispred kuće, gde nam je prva baza, druga baza, treća
baza, mesto za bacača i kućna baza, sva trava je izgažena. Sestra će videti
koliko smo siromašni ako to vidi. Drago mi je što nije došla.
Mama se uzbudila kad sam joj rekao da sestra Egnis hoće da dođe. Rekla
mi je da saznam kada će doći. Ali nisam. Lagao sam. Rekao sam mami da
sestra Egnis neće doći do letnjeg raspusta.
Nije bilo pristojno što je mama poželela da sestra Egnis dođe kod nas
kući. Sestre ne jedu napolju. One imaju svoje mesto. Zato su sestre. Osećao
bih se stravično jadno kad bi sestra Egnis došla. Naša kuća nije neka. Mislila
bi da smo stravično siromašni kad bismo počeli da jedemo. Mama bi skuvala
makarone. Sestra bi mislila da je sve to suludo. Mi nemamo stolnjak. Mama
uvek raširi novine. Ona stavi deo sa stripovima pod tanjir moga brata, a deo
sa rezultatima bejzbol-mečeva pod moj. Kada jedem, mogu da vidim šta se
radi u Prvoj ligi. Izgleda da će Atlete i ove godine biti prvi.
 III

Jednog dana je mama pisala sestri Egnis. Otišao sam dole do potoka i
pročitao poruku. To nije bila dobra poruka. Bila je umrljana. Mama je pisala
onim starim penkalom. A napravila je i grešku. Potpisala se ovako: „Marija
Toskana“. Što je pogrešno. Kada druge majke pišu sestrama, one to pišu
ovako:
„Gđa „ i onda napišu svoje prezime. One ne koriste svoje ime. Moja mama
je trebalo ovako da se potpiše: „Gđa Toskana“. Kad se potpiše: „Marija
Toskana“, ljudi znaju da smo siromašni.
Mama je napisala:

Draga sestro Meri Egnis,

Zaista mi je žao što ne možete da dođete kod nas. Moj dečak skoro svakog
dana priča o vama i jedva čekam da vas upoznam. Mogu li vam nekad poslati
činiju makarona? Samo mali znak pažnje zbog tako lepog odnosa prema
mom dečaku.
Marija Toskana

Baš nezgodno. U poruci je pisalo da je mojoj majci zaista žao, a Sestra će

pomisliti da je to čudno, jer je nisam ni pozvao da dođe, tako da nije ni mogla
da odbije, pa zašto je onda mojoj majci žao?
Nisam znao šta da radim. Na kraju nisam ni otišao u školu. Seo sam na
klupu na železničkoj stanici i gledao vozove. Atlete se voze takvim velikim
vozovima.
Tamo je tip koga zovu Džambo, i on je došao do klupe. Hteo je da zna da
li sam zbrisao iz škole. On nije dete ili nešto. On je čovek. Hteo je da zna
zašto sam zbrisao iz škole. Pokazao sam mu poruku i rekao mu.
Iscepao je poruku na parčiće. Rekao je da treba da odem kod sestre Egnis
i lično je pitam hoće li da proba makarone moje majke. To je bila zaista dobra
ideja.
Otišao sam u školu i rekao sestri Žistin da nisam došao na jutarnju
nastavu jer je moju majku ponovo boleo stomak, pa sam morao da odem po
lek u apoteku. I znate šta? Ta glupa sestra Žistin ponašala se kao da mi ne
veruje! Gle ti nje! Misli da može da veruje šta god njoj odgovara, samo zato
što je upravnica. Dobro, izradio sam je.
Posle škole sam otišao do učionice sestre Egnis. Džambova ideja je zaista
bila dobra. Ne smeta mi da lično pitam ljude da jedu makarone moje majke,
ali mi smeta da im dajem poruke. To je skroz drugačije.
Sestra Egnis je svirala orgulje. Bila je sama. Učionica i orgulje i sestra
Egnis i sve ostalo podsetilo me na ono vreme kad sam bio dete. Pogledao sam
oko sebe i znate li šta sam tražio? Tražio sam onu malu klupu na koju se
zalepila smola. I naravno, eto i nje, u zadnjem delu učionice. Seo sam u nju.
Ah, bilo je tužno. Eto mene, najvećeg bacača koga je ova škola ikad imala, i
sedim u istoj onoj maloj klupi gde sam sedeo kada mi je sestra Egnis bila
učiteljica.
Orgulje su prestale da sviraju i čuo sam je kako kaže: „Nebesa, šta sad
radiš tamo pozadi?“
Rekao sam: „Ma ništa.“
Ona je rekla: „Dođi ovamo, pa ćemo da pričamo.“
Počeo sam da se izvlačim iz te male klupe.
Ali ona je rekla: „Čekaj. Hoću da ti pokažem nešto.“ Prošla je između
klupa.
Bilo je potpuno isto kao kad je onda prošla između klupa i sela na smolu.
Mislio sam da se ne seća smole, ali to je bilo ono što je htela da mi pokaže.
Uh, baš sam pocrveneo. Sav sam se sledio kad me zatekla u istoj onoj maloj
klupi.
Ali nije bilo tako strašno. Povukla me za kosu i rekla mi za kažnjenike
koji se vraćaju na mesto zločina. Nasmejao sam se, pa se i ona nasmejala, i
onda smo se oboje smejali. Uh, baš je bila lepa. Voleo bih da sam davno,
davno mogao da kažem: „Zao mi je“. Trebalo je tada to da kažem, ali i dalje
ne volim da to govorim ljudima.
Umesto toga sam rekao: „Moja mama hoće da probate njene makarone.“
Ona je rekla: „Naravno! Zahvali majci i reci joj da će mi biti drago da
pojedem pun lonac.“
Baš sam bio iznenađen! Nisam mislio da sestre jedu makarone. Ali valjda
jedu. Mada sestra nije mislila na pun lonac. Mislila je na pun tanjir. Ali
pretpostavljam da je mama pomislila da je ona mislila na pun lonac.
O bogovi! Sledećeg dana morao sam da teglim pun lonac makarona u
školu. Urlao sam, ali to ništa nije pomoglo. Otac je bio kod kuće. Išao sam
sporednim uličicama da me ne vidi niko od dečaka. Ušunjao sam se na zadnja
vrata škole i dao lonac sestri Kuk i rekao joj da ga da sestri Egnis.
Sestra Egnis je rekla da su to bile najbolje makarone koje je ikad okusila.
Ipak, kladim se da se pretvarala. Znam ja te stvari. Znam da je mama jednom
dala neke makarone Dovsima. I oni su isto rekli da su bili dobri. Ali Arčer
Dov je rekao da su imali šugav ukus, i video sam ih posle u kokošarniku.
Osetio sam se toliko jadno da sam prebio Arčera. Znam ja ljude. Znam šta
rade.
Posle tih makarona, sestra Egnis me još više zavolela. Preskakao sam
treninge da bih pričao sa njom. Dobrom igraču kao što sam ja ionako ne
treba trening. Sestra Egnis me je vrlo kratko nagovarala da postanem
sveštenik. Onda je računala prosek mojih udaraca. Znala je kako. Sračunala
je da pogađam 599, što je mnogo bolje od Rodžera Hornsbija. Na terenu sam
tako dobro tukao loptu samo da vidim šta će da kaže sestra Egnis. Tukao sam
osam homera, pet triplih i tri duple u meču protiv škole Toro. I bacao sam.
Sad vam je jasno. Sestra Egnis nije verovala da toliko toga mogu da uradim u
jednom meču. Rekao sam klincima iz drugog razreda da joj sve ispričaju.
 IV

Sestra Egnis je sračunala da ne mogu da postanem sveštenik pre trideset

pete godine.
Rekao sam: „Ej, Sestro, koliko ste vi stari?“
Ona je rekla: „Nikad ne pitaj opaticu za godine.“
Onda je podigla upijač sa svog stola i pokazala mi sliku. To su bili njena
majka i njen otac i sestra Egnis kad je bila devojka. Sestra Egnis je imala
visoki šešir sa perom. Dugo sam je gledao.
Uzela mi je sliku i stavila je ispod upijača.
„A sad“, rekla je, „koliko misliš da imam godina?“ Rekao sam: „Kladim se
da ću pogoditi.“
„Pogodi“, rekla je.
„Dvadeset pet“, rekao sam. Pogađao sam bilo koji broj za starije ljude.
Nasmejala se. To je značilo da sam pogodio. Kad se ljudi tako smeju, to
znači da si pogodio.
Pre nego što mi je rekla laku noć, rekla mi je da odem do sakristije i
molim našeg Gospoda da postanem sveštenik. Otišao sam. Molio sam se
onako kako mi je rekla, ali nisam se baš svojski molio, jer i nisam baš želeo
da budem sveštenik. Biću prvoligaš. Mada nisam molio da zaigram u prvoj
ligi, jer se to molim nedeljom. Zato idem na pričešće. Zato radim i novenu.
Novena je kada devet puta za redom ideš na Sveto pričešće. Ako savršeno
uradiš novenu možeš da tražiš od našeg Gospoda bilo šta na svetu. Ali meni u
suštini ne treba novena da zaigram u prvoj ligi. Već sada sam veliki igrač.
Novena mi to samo osigurava.
Baš kad sam ustao da odem, sinula mi je odlična ideja. Ponovo sam
kleknuo i izmislio molitvu. Odličnu molitvu. Evo je: „O draga, preblaga bebo
Isuse, ako mi pomogneš da uzmem sliku sestre Egnis, izmoliću sledeću
novenu da postanem sveštenik.“ Molio sam se iz sve snage. Bio sam svet.
Klečao sam uspravnih leđa. Nisam razdvajao dlanove u molitvi.
Posle molitve sam otišao u učionicu sestre Egnis. Hteo sam da je zamolim
da mi da sliku. Baš sam je želeo. O, trebalo je da vidite tu sestru Egnis!
Nije bila tamo. Ali lepo su se čule viljuške i noževi u samostanu. To je
značilo da sestre večeraju. Baš sam želeo tu sliku.
I tako sam je ukrao. Stavio sam je ispod majice. Išunjao sam se i požurio
kući. Posle večere sam otišao u potkrovlje i sakrio sliku. Tamo držim sve
važne stvari i niko ne može da vidi sliku. Niko osim mene.
Sledećeg dana sam se zamislio i nisam znao šta da radim. Bilo je grozno,
jer je sestra Egnis znala da sam ja to uradio. Kad sam stigao u školu, nisam
izašao u dvorište. Sakrio sam se u kupatilo i zaključao se dok nije zvonilo.
Ostao sam tamo i u podne, za vreme odmora.
Posle škole sam izašao iz reda i otrčao iza crkve. Džordž Meklar me video,
pa sam ušao u crkvu da izmolim pokajanje, jer je krađa smrtni greh. Dok sam
tamo klečao, prišao mi je Džordž Meklar.
Rekao je: „Ej, traži te sestra Egnis.“
Rekao sam: „Zašto?“
Rekao je: „Otkud znam.“
Rekao sam: „Jel’ izgleda ljuta ili nešto?“
Pre nego što sam otišao da je vidim, pomolio sam se još jednom. Bila je to
prilično dobra molitva. Evo je: „O draga, preblaga bebo Isuse, ako si ikad
ikom pomogao, pomozi sad meni.“
Sestra Egnis je svirala orgulje. Čula je kako ulazim. Bio sam toliko uplašen
da nisam mogao da progovorim. Bio sam sav napet i ukočen. Bio je to isti
osećaj kao onda kad sam bio mali učenik drugog razreda, a ona došla između
klupa.
Rekla je: „Zdravo!“ To nije bilo iskreno. Znam ja to.
Rekao sam: „Zdravo.“
Rekla je: „Nikad više ne smeš da uđeš ovamo.“
Rekla je: „Nikad više ne smeš da mi se obratiš.“
Onda je viknula: „Jesi li me čuo?“
Rekao sam: „Da, sestro.“
Rekla je: „Idi kući.“
I posle toga me nikad više nije volela. Znao sam da me nikad više neće
voleti. Znam ja to.
Mada nisam otišao kući. Otišao sam na teren za bejzbol, Rešio sam da
uvežbavam udaranje dugih lopti. I jesam. Te večeri sam odvalio šest homera i
pet triplih.
 BITANGA

Sestra Meri Egnis bila mi je osam godina direktor u školi Svetog Vinsenta.
Više je znala o meni od moje majke. Ali takva je bila moja mama.
Na primer, sestra Egnis me je izvadila iz zatvora u koji su me strpali zbog
razbijanja uličnih lampi. Narednik policije pozvao je mamu, ali mama mu
nije poverovala. Narednik Koreli uhvatio je Džeka Džensona i mene u šteti.
Stajao sam baš tamo kad je narednik Koreli telefonirao mami. Mogao sam da
čujem njen glas iz slušalice.
„To mora da je neka greška“, rekla je, „moj sin Džimi nikada ne bi uradio
tako nešto.“
„Kažem vam da je to vaš dečak“, rekao je narednik Koreli. „Evo ga ovde.
Džejms Kenedi.“
„O, ne“, rekla je mama, „ja znam da ste pogrešili. Ima mnogo Kenedija na
ovom svetu. Moj Džimi nije takav.“ Spustila je slušalicu. Narednik Koreli je
zavrteo glavom. „Baš si je sludeo“, rekao je. Onda me je pitao u koju školu
idem.
Rekao sam mu da idem u osmi razred škole Sveti Vinsent. Telefonirao je
sestri Meri Egnis, jer je ona bila direktor i sestra nadzornica. Uskočila je u
taksi i odmah stigla do policijske stanice.
Otac Džeka Džensona stigao je tamo otprilike u isto vreme. Nismo se
slagali, g. Dženson i ja. Zapretio mi je prstom. „Ti si kriv za ovo.“
„Ja sam razbio dve lampe“, rekao sam. „Džek je razbio druge dve.“
„Lažeš“, rekao je Džek., Ja sam zveknuo onu na uglu Devete i Borove, ti to
odlično znaš. Sredio si samo jednu. Ja sam sredio tri.“
„Ali Džek“, rekao sam, „nije baš tako.“
„Đavola nije.“
„Ne znam ko je šta sredio“, rekao je narednik Koreli, „ja znam samo za
četiri razbijene lampe. Gradsko dobro.“
Sestra Egnis je zakokodakala. „To je skandalozno“, rekla mi je, „apsolutno
skandalozno. Zar da ti, katolički dečak, sin katolika, vaspitan u katoličkoj
školi, ideš naokolo i uništavaš javna dobra. Džejmse, upozorila sam te
jednom, upozorila sam te hiljadu puta − kloni se lošeg društva.“
Usta i oči g. Džensena naglo se otvoriše. „Stanite malo, gospođice“, rekao
je, „ne možete za mog sina reći da je ‘loše društvo’. Možda ste vi svetica,
gospođice, ali neću trpeti da mog sina nazivate kriminalcem.“
Baš tada je Džek isplazio jezik sestri Egnis.
„Ja nisam rekla da je kriminalac“, rekla je sestra Egnis. „Ostavimo se
prepirke i posvetimo se suštini ovog dela“, rekao je narednik Koreli. „Da
čujem: zašto ste vi, deco, to uradili?“
Džek je pogledao u mene. „Hajde, reci mu.“
„Kladili smo se“, rekao sam.
Sestra Egnis je duboko uzdahnula. „Šta to čujem, Džejmse Kenedi? Još i
kockanje. Ti znaš da je kockanje greh.“ „Ne baš veliki greh“, rekao sam.
„Kladili smo se u sitno.“ „Kakav bezobrazluk!“ rekla je.
„Šta ste se kladili?“ upitao je narednik Koreli.
Džek mu je rekao: „Kladio sam se sa dve cigare u paklo cigareta da mogu
da polupam više lampi od njega.“
„Cigare!“ rekao je g. Dženson. „Tako mi znači nestaju cigare.“
„Cigarete!“ rekla je sestra Egnis. „Znači opet pušiš.“
Mi ništa nismo rekli. Bili smo iskreni, ali tome kao da niko nije poklanjao
nimalo pažnje, niti je to umeo da ceni.
„Tu smo“, rekao je narednik Koreli. „Oni sve priznaju. A sad − šta da
radim s ovom decom?“
G. Dženson je otvorio usta, a zubi su mu bili kao vučji očnjaci. „Znam šta
ću ja uraditi“, rekao je.
Džek je progutao knedlu i prevrnuo očima.
„A ja mislim da mogu da se pobrinem za ovog mladog čoveka“, rekla je
sestra Egnis.
Džek je na prstima izašao iz stanice. G. Dženson ga je čvrsto držao za levo
uvo. Bilo mi je žao sirotog Džeka. Bio je tako osetljiv, bilo je tako lako
povrediti ga, a njegov otac uopšte nije bio takav. Džek je umeo da svira klavir
i pevao je u horu metodističke crkve. G. Dženson je bio poslovođa u državnoj
firmi za izgradnju autoputeva.
„Vodim te kod oca Kunija“, rekla je sestra Egnis. Zamolila je narednika
Korelija da pozove taksi. Narednik je rekao kako će mu biti drago da nas
neko od njegovih poveze policijskim vozilom. To je šokiralo sestru Egnis.
 „Ne bih to mogla da prihvatim“, rekla je, „ali mnogo vam hvala,
naredniče. Baš ljubazno od vas.“
Narednik je uzeo telefon i pozvao taksi. Sestra Egnis i ja seli smo na klupu
kraj prozora i čekali. Bio sam povijen napred i pokušavao da smislim nešto
lepo što bih mogao da joj kažem. Sestra Egnis je poljubila raspeće na kraju
tamne brojanice koja je visila s njenog pojasa i počela da govori krunicu.
„Sedi pravo“, prošaptala je.
Ispravio sam se i skrstio ruke.
„Zar nećeš da se pomoliš?“ upitala je. „Trebalo bi da si zahvalan
Svevišnjem što nisi iza rešetaka. Trebalo bi da klekneš, ponudiš mu
zahvalnost i moliš ga da ti oprosti ovaj dan.“
„Ovde?“ rekao sam. „U policijskoj stanici?“
„Moli se bar u svom srcu“, rekla je sklopivši oči.
Zažmurio sam i smislio molitvu: Dragi Gospode, mnogo ti hvala što si me
spasao ove bede. Mislim da je sve to običan blef, pošto ne mogu ništa
naročito da mi urade jer mi je samo trinaest godina. Ali sve je moglo da bude
mnogo gore. Zato još jednom hvala. I molim te, dragi Spasitelju, potrudi se
da središ da sestra Egnis ne telefonira mome ocu. Molim te, Gospode. Ako si
ikad učinio nekom uslugu, molim te, molim, ne daj joj da kaže mome ocu.

Bil Kalen je bio vlasnik firme Bulder taksija. Parkirao se uz ivičnjak, pa

smo izašli iz stanice i sišli niz stepenice. Bil je nekada bio jedan od učenika
sestre Egnis. Otvorio je vrata taksija i pomogao joj da uđe.
„Ima li nekih problema, sestro?“ rekao je. „Mogu li da učinim nešto?“
„Ništa, Bile“, nasmešila se sestra. „Baš ništa. Samo nas vrati do samostana,
molim te.“
„I njega?“
Ponovo se nasmešila.
Ušao sam i seo pored sestre Egnis. Bil me pogledao i ponovio sve redom:
„Ako mogu nešto da učinim, sestro, bilo šta, samo recite.“
„Hvala ti, Bile.“
On je gledao u mene i znao sam da se priseća kako smo mu za Noć veštica
strpali kozu u taksi. „Ne zaboravite, sestro. Tu sam ako zatreba.“
„Čuli ste je“, rekao sam. „Gnjavite. Oterajte ovaj krš do samostana − ako
može da dobaci donde.“
 „Slušaj“, rekao je, „nimalo mi se ne sviđaš.“
„Joj“, rekao sam, „srce me zabole.“
„Ne volim male dripce koji se odaju kriminalu, a onda im treba sestra ili
naš Gospod da ih vade iz popravnog doma.“ To me je naljutilo, ali nisam mu
pokazao.
„Zlikovče“, rekao sam, „kreni više.“
Zalupio je vrata i seo za volan. Sestra Meri Egnis je sedela sasvim
uspravno, njene duge bele šake bile su joj sklopljene u krilu. Vozili smo se
niz ulicu Perl i kroz centar grada. Leto samo što nije počelo, poslednja
nedelja škole, još nekoliko dana do mature.
„Šta ćemo sad, sestro?“ upitao sam.
„Prvo te vodim kod oca Kunija.“
To nije bilo loše. Otac Kuni nije bio neki propovednik, ali je bio dobar za
pokajanja. Dovoljno je bilo da oboriš glavu i napraviš tužno lice, i sve bi ti
oprostio.
„Otac Kuni će biti veoma razočaran zbog mene“, rekao sam. „Sve bih
učinio samo da ne moram pred njega.“
„Moja je dužnost da ovo prijavim“, rekla je.
„Znam. Užasno me je stid. Jadni otac Kuni.“
„A onda, naravno, moram to reći tvom ocu.“
„Mom ocu? Mislite mom ocu?“
„Tvom ocu.“
Otac Kuni je bio otac Kuni, ali je moj otac bio nešto sasvim drugo. Moj
otac je bio snažan ćutljiv tip. Uglavnom je bio snažan i voleo je da se razmeće
svojom snagom. A nije bio ni preterano ćutljiv. I još nešto: nije imao mašte.
Postojao je samo jedan način na koji je rešavao ovakve situacije. Nije bilo
nimalo prijatno misliti o tome.
„Telefoniraću mu večeras“, rekla je.
Nasmejao sam se. Nije to bio glasan smeh. Bio je prigušen.
Pogledala me. „Zašto se smeješ?“
„Pa nekako je smešno“, rekao sam, zavrtevši glavom. „Baš maločas sam se
molio našem Gospodu da ne dozvoli da moj otac sazna za ovo. A sada ćete mu
vi reći.“
„Naravno da ću mu reći.“
 „Znam“, rekao sam. „Morate. To vam je dužnost. Ne bi bilo pravo ako mu
ne biste rekli. Pa ipak, katihizis kaže da će se onom ko moli sve ostvariti.
Znam da morate reći mome ocu. Jasno mi je to. Ali to ipak pokazuje da ono
što se uči u katihizisu ponekad ne važi u stvarnom životu.“
Posmatrala me je svojim krupnim plavim očima. Prezrivo sam iskrivio
usta, mlitavo se zavalio na sedištu i smeškao se kao čovek koji je tužan ali se
ne boji, koji je spreman na sve što može da ga snađe. Ona je čitavim putem
uzbrdo do Svetog Vinsenta sedela i posmatrala kako drveće i kuće lebde i
promiču, ne progovorivši ni reč. Tu i tamo bi se ugrizla za usnu i pogledala u
mene. Ni ja nisam progovorio.

Otac Kuni je večerao. Rekao je svojoj kućepaziteljki, gđi Henli, da je

slobodna. Sestra Meri Egnis i ja posmatrali smo je kako odlazi. Otac Kuni je
baš stigao do dezerta, a to je bila čokoladna torta. On je bio visok i krupan
čovek sa ćelom na temenu. Pokazao je na prazne stolice oko stola.
„Sedite, molim vas“, rekao je. „Voliš li čokoladnu tortu, Džimi?“
„O, kakvo pitanje!“
Sestra Egnis nije sela. Otac Kuni je uzeo nož za tortu i odsekao veliko
parče za mene.
„Posle onoga što je ovaj mladi čovek uradio“, rekla je sestra Egnis, „mislim
da ne treba da bude nagrađen čokoladnom tortom.“
„Nije valjda?“ rekao je otac Kuni i pogledao u mene. „Šta je to, Džimi? Šta
si to uradio?“
„Upao sam u nevolju.“
„Nevolju? Kakvu nevolju?“
Oborio sam glavu i ništa nisam rekao. Otac Kuni je stavio parče torte na
tanjir ispred mene. Sestra Egnis je skrstila ruke na grudima. Izraz njenog lica
govorio je: ostavi se torte. Utonuo sam u stolicu i sedeo s rukama u krilu.
Otac Kuni nas je posmatrao. Podigao sam ruke ispod stola i uzeo viljušku.
Torta je bila đavolja hrana, sa debelom čokoladnom glazurom. Pogledao sam
u sestru Egnis. Izazivala me da probam tortu. Kada sam pomerio viljušku
prema torti prišla je stolu i spustila mi ruku na rame.
„Nisi rekao ocu Kuniju zašto si ovde“, rekla je.
Nisam ostavio viljušku, ali sam oborio glavu od stida.
„Uhapšen sam, oče. Još jedan dečak i ja privedeni smo zbog razbijanja
uličnih lampi.“
 „Nije valjda“, rekao je otac Kuni.

Rekao sam mu kako se to desilo.

„On nije katolički dečak“, rekao sam. „Bolje da se nisam družio s njim.“
„Nema razloga da se ne družiš s onima koji nisu katolici“, rekao je otac
Ktmi„,ako su to dobri dečaci.“
„On nije tako loš dečak“, rekao sam. „Jedino što je rekao da može da
polupa više lampi od bilo kog katoličkog dečaka u gradu.“
„I ko je pobedio?“ pitao je otac Kuni.
„Bilo je nerešeno. Po dve.“
„Aha.“
Pojeo je još jedan veliki zalogaj torte i otpio malo kafe. Razmišljao je.
Ponovo sam pomerio viljušku prema tanjiru. Ovog puta sestra Egnis me nije
zaustavila. Torta se topila u mojim ustima. Zavalio sam se na stolici i uživao u
gustoj slatkoj čokoladi na mojim zubima i jeziku, čitavim putem ka stomaku.
„Baš je ukusna“, rekao sam.
Otac Kuni je još jednom pokušao da nagovori sestru Egnis da sedne.
„Probajte ovu tortu“, rekao je. „Čudesna je.“
„Ne, hvala vam, oče. Čeka me večera u samostanu. Dovela sam ovog
mladog čoveka jer osećam da treba da bude strogo ukoren. Uništavanje javne
imovine je vrlo ozbiljan prestup.“
„To jeste ozbiljan prestup“, rekao je otac Kuni. „Apsolutno. I ja
nameravam ozbiljno da ga kaznim.“
Sestri Egnis je momentalno bilo bolje. Ali ja nisam bio zabrinut. U našoj
parohiji bio je čovek po imenu Fips, koji je uhapšen zato što je pretukao
svoju ženu. Otac Kuni je i za njega rekao da će ga ozbiljno kazniti. Ali sve što
je uradio bilo je da izvuče Fipsa iz zatvora i plati njegovu kiriju i račune u
dućanu.
„Odmah ću telefonirati gospodinu Kenediju“, rekla je sestra Egnis.
„Odlična ideja“, rekao je otac Kuni.
Torta je odjednom postala bljutava. Nisam više mogao da gutam. Sestra
Egnis je rekla zbogom ocu Kuniju. Zastala je kod vrata da kaže kako želi da
me vidi pre nego što pođem kući. Kad je otišla, bilo mi je bolje. Otac Kuni mi
je dao čašu mleka i još jedno parče torte. Dugo smo jeli i ništa nismo govorili.
Onda sam završio s tortom i zavalio se na stolici. Otac Kuni je pripalio cigaru.
 „Prošle noći sam čitao o životu svetog Pavla“, rekao je. „Predivan čovek −
zaista predivan.“
Počelo je. Sledila je propoved o svetom Pavlu, a svi su u parohiji mislili da
su otac Kuni drži najgore propovedi od svih sveštenika u dijecezi.
„Apostol Pavle verovao je u učenje koje se ne zasniva samo na veri, već na
veri potkrepljenoj dobrim delima, veri koja nije samo služba molitvama
našem blagoslovenom Spasitelju, već je i služba samilošću i dobrim delima,
čime je pružio lep primer, kako ranim hrišćanima, tako i paganima.“ „Da,
oče.“
Otresao je pepeo sa cigare i nagnuo se napred. „Da ti objasnim ovako,
dečače moj. Kako bi bilo da je, u ranim danima borbe mlade crkve, sveti
apostol, umesto da pruži primer dobrim delima, išao naokolo i razbijao
ulične lampe? Kakve bi onda šanse imalo hrišćanstvo?“
„Nikakve“, rekao sam.
„Baš tako.“
„Da li su imali ulične lampe u to vreme, oče?“
„Možda jesu, a možda i nisu. Svetlost vere u Hrista svejedno je sijala u
srcima svetog Pavla i njegovih odanih sledbenika. Pristajali su, i čak im je
bilo drago da se izlože proganjanju i smrti u Njegovo ime. U tim krotkim
ljudima svetlost hrišćanskog milosrđa i bratstva hranila se dobrotom u
njihovim srcima. Kud god da su putovali, pružali su primer kojim su postajali
dragi Bogu i ljudima. To nije bila svetlost uništavanja, razbijanja stvari. To je
bila svetlost vere, nežnosti, humanog bratstva. Shvataš li šta hoću da kažem,
sine?“
„Da, oče.“
„Dobro. Lepo. Još torte?“
„Ne, hvala vam, oče.“
Odgurnuo je stolicu i ustao.
„Sad možeš da ideš.“
Spustio mi je ruku na rame i otpratio me do vrata. „Proveriću kod Uprave
za elektriku kolika je šteta. Ali obećaj mi da to nećeš više raditi.“
„Obećavam.“
Rukovao se sa mnom kao da sam odrastao čovek. „Laku noć, Džimi.“
„Laku noć, oče. Hvala vam na torti.“
 Bilo je skoro šest uveče. Opatice su živele u zapadnom krilu školske
zgrade. Ostalo je da se vidim sa sestrom Egnis, pa sam rešio da uđem na
zadnja vrata. U to vreme bilo bi krajnje neuobičajeno da neko pokuca na
glavni ulaz samostana. To bi značilo samo jedno − da je taj nešto gadno
zabrljao. Osim toga, sestra Meri Tomas je bila u kuhinji samostana. Ona je
kuvala opaticama. Uvek je bila darežljiva prema nama s kolačima ili
parčetom pite.
Kad sam pokucao, sestraTomas je otvorila zadnja vrata. Ona je bila
najstarija opatica u samostanu. Neki ljudi su govorili da joj je skoro
sedamdeset godina. Lice joj je bilo crveno i sjajno od vrele peći, a ruke su joj
bile brašnjave, Kuhinja je mirisala kao nebo od jabuka i cimeta.
„Moram da vidim sestru Egnis“, rekao sam.
„Ti uvek moraš da vidiš sestru Meri Egnis. Šta je sad bilo, mali čoveče?“
„Ništa posebno.“
„Naravno da nije. Samo neka sitnica kao što je pljačka banke ili nešto
slično. A ti verovatno ne bi voleo ni parče pite od jabuka.“
„Samo parčence.“
„Znam“, rekla je, „samo parčence.“
Seo sam na kraj dugačkog stola koji se pružao duž čitave odaje. Na stolu
se pušilo šest vrućih francuskih pita od jabuka. Sestra Tomas mi je odsekla
skoro polovinu pite.
„Imamo i sladoled od jagoda“, rekla je, „ali pretpostavljam da ga nećeš; ne
mnogo, u svakom slučaju.“
„Samo malčice.“
Stavila je tri velike kugle sladoleda od jagoda na vruću pitu.
„To je mnogo“, rekao sam.
„Jesi li siguran?“
„Apsolutno.“
Pita je bila tako vrela da se sladoled topio i ružičasti krem je curio u
jabuke sa cimetom. Bilo je čudesno. Bilo je čak bolje od torte oca Kunija.
Sestra Meri Tomas je pričekala dok nisam stigao skoro do poslednjeg
zalogaja, pa je tek tada pozvala sestru Egnis kućnim telefonom. Sve opatice
su se mnogo plašile sestre Egnis. Kao sestra nadzornica, ona je svima izdavala
naredbe.
Stavljao sam poslednji zalogaj pite u usta kad je sestra Egnis ušla u
kuhinju.
 „Šta ovo znači?“ rekla je.
„Izgledalo je kao da je gladan“, rekla je sestra Tomas.
„Gladan? On uvek izgleda kao da je gladan − bitanga.“
Ustao sam i nadlanicom obrisao usta. Sestra Egnis je bila toliko ljuta da je
lupila nogom u pod. Prišla je mom praznom tanjiru i zveknula viljuškom po
njemu.
„Sestro Meri Tomas“, rekla je, „zabranila sam vam da hranite ove dečake.
Rekla sam vam više puta: prestanite − hraniti − dečake. Kako se uopšte mogu
nadati da održim disciplinu u ovoj školi ako oni bivaju nagrađeni umesto da
budu kažnjeni? Ponoviću to još jednom i poslednji put: prestanite − hraniti −
dečake!“
Sirota stara sestra Meri Tomas slegla je ramenima, pogledala u pod i
obrisala svoje brašnjave ruke o kecelju. Sestra Egnis se naglo okrenula i
pogledala me. Skinula je naočare i namrštila se.
„Ti“, rekla je. „Ti bitango mala. Nakon sve sramote koju si naneo svojoj
besmrtnoj duši − nakon sveg poniženja kojem si izložio svoju crkvu i svoj
grad − imaš toliko drskosti da stojiš ovde preda mnom, prežderan
čokoladnom tortom i pitom od jabuka.“ Pogledala je naniže u moj tanjir. „I
sladoledom od jagoda.“
Pomerio sam malo nogu, ali nisam progovorio.
„Dobro − šta imaš da kažeš na sve to?“
„Ništa, valjda.“ Smislio sam kako je bolje da odmah nešto uradim. Zato
sam oborio glavu i počeo da jecam.
„Šta ti je otac Kuni rekao?“
Ćutao sam. Samo sam stajao i gledao u svoje cipele i tiho plakao. Lice
stare sestre Meri Tomas počelo je da se bora i znao sam da joj je bilo strašno
žao mene. Ali sestra Egnis bila je tvrda kao kamen.
„I sad još plačeš“, rekla je.
Sručio sam se na stolicu, zagnjurio lice u dlanove i jecao. Čuo sam svoje
glasne jecaje kako pune kuhinju. Neko vreme niko ništa nije rekao.
Onda je sestra Egnis progovorila: „Bar se nazire da je ostala neka trunčica
ljudske pristojnosti u njemu.“
Zakukao sam.
„Bolje da sad odeš kući“, rekla je.
I dalje skrivajući dlanovima lice, oteturao sam se do vrata. „Laku noć,
sestro Tomas“, rekao sam.
„Laku noć, Džejmse.“

„Hvala za pitu“, zagrcnuto sam rekao.

Kad sam otvorio vrata, prišla mi je sestra Egnis. „Samo trenutak“, rekla je.
Spustila mi je ruku na rame i smešila se − tim slatkim prelepim osmehom.
„Zaista verujem da ti je žao zbog ovog što se danas desilo.“
„Grozno se osećam“, rekao sam, oborene glave. „Sve te ulične lampe. Sva
ta pita i torta. Odvratno se osećam.“
Podigla mi je lice vrhom kažiprsta. „I meni je žao što se to desilo“, rekla
je. „Ali kad si već pokazao tako iskrenu žalost, potrudićemo se da zaboravimo
sve to.“ Ponovo se osmehnula. „Što se tiče tvoga oca, ne treba da brineš. Neću
mu telefonirati.“
Rekao sam: „O, sestro. Hvala vam!“
„A sad idi kući što brže umeš. I ne bacaj nikakvo kamenje − ni na šta.“
Žurno sam se udaljio preko travnjaka. Osim što sam previše pojeo,
prilično sam se dobro osećao. Duge senke javorova padale su preko
travnjaka. Rub velikog zlatnog sunca tonuo je iza planina, a planine su bile
tamnoplave. Hodao sam veoma brzo nekoliko blokova, a kad sam pomislio
šta je moglo da se desi da je otac saznao, stao sam i duboko udahnuo.
Prisetio sam se svoje male molitve bogu, kada sam ga zamolio da otac ne
sazna. To me je ispunilo. Naslonio sam se na jedno stablo javora u Desetoj
ulici i zaplakao. Nije to bila ista vrsta plača kao u kuhinji sestre Tomas. Ovo
je bio pravi plač koji me je čitavog uzdrmao, sve dok nisam pomislio da ću se
raspasti na komade. Nisam mogao da prestanem. Ljuštio sam koru s drveta i
dugo dugo plakao. Onda sam pošao kući.
 JEDAN OD NAS

Mama je odnosila poslednje tanjire od večere u kuhinju kad se čulo zvono

na vratima. Svi smo ustali kao po komandi i pohitali da otvorimo. Majk je
prvi stigao do vrata. Širom ih je otvorio, i svi smo priljubili noseve na zaštitnu
mrežu. Tamo je stajao momak u uniformi, s kapom u ruci i telegramom u
kapi.
„Telegram za Mariju Toskanu“, rekao je.
„Telegram, tata!“ viknuo je Majk. „Neko je mrtav! Neko je mrtav!“
Telegram je stizao u našu kuću samo kad bi neko iz familije umro. To se
desilo tri puta u životima nas dece. Ta tri puta bila su smrt mog dede, smrt
moje babe, a onda smrt mog ujaka. Jednom je, ipak, telegram stigao kod nas
greškom. Našli smo ga ispod vrata kad smo jedne večeri kasno došli kući. Svi
smo bili strašno iznenađeni, jer je bio rođendanska čestitka nekoj dami po
imenu Elsi, koju niko od nas nije znao. Ali najšokantnije u vezi sa tim
telegramom bilo je što nije bio vest o smrti. Sve do tada nije nam padalo na
pamet da telegram može da ima i druge svrhe.
Kada je otac čuo Majka kako viče, ispustio je salvetu i odgurnuo stolicu.
Mi smo kod vrata poskakivali od uzbuđenja.
Paralisana brigom, mama je stajala u kuhinji. Otac je s važnim izrazom na
licu prišao vratima i, kao čovek koji je celog života potpisivao prijeme
telegrama, potpisao je prijem ovog. Posmatrali smo kako cepa žuti koverat3
da se dovoljno rastvori za njegove glomazne prste koji su vadili papir.
Namrštio se na nas i stao nasred dnevne sobe, pod luster. Visoko je držao
papir, skoro iznad glave. Čak i skačući, mi deca nismo mogla da ga vidimo, a
moj mali brat Toni, koji je bio još žgebe, suviše mali da bi čitao, peo se uz
očev bok, kao da je to drvo, pa se otac stresao i Toni je pao na pod.
„Ko je umro?“ pitao je. „Ko je umro?“
„Mirni, mirni“, rekao je otac, kao da govori štencima što skaču. „Tiše tamo.
Mirni, mirni.“
Zažmirivši, presavio je zloslutan žuti papir i vratio se na svoje mesto za
stolom. Išli smo za njim. Rekao nam je da se sklonimo, ali samo smo se gurali
oko njegovih ramena, a Toni se popeo na prečku od stolice i uhvatio se
prstima za njegovu kragnu. Mama je stajala u kuhinji i grizla usne. Briga joj
je zgužvala lice. Šake su joj se pod kariranom keceljom pomerale kao mačići.
Napregnuto smo čekali. Napregnuto smo pokušavali da pogodimo na
koga su se tužne vesti odnosile. Nadali smo se da to nije tetka Luiz, jer nam je
uvek slala tako divne božićne poklone. Nismo, ipak, marili ako je to tetka
Tereza, jer čemu je uopšte služila za Božić? Baš ničemu. Sve što smo ikad
dobili od nje bila je čestitka, i znali smo da je koštala samo peni, jer je bila
ista kao one koje je mama kupovala. Ako je bila mrtva, to je i zaslužila zato
što je takva cicija.
Otac se oslobodio od nas, Oštro nam je rekao da se vratimo na svoja
mesta. Mama je tiho sela. Svoje malo zabrinuto lice prekrila je raširenim
prstima, kao žena koja prikuplja snagu za veliko iskušenje. Imala je mnogo
braće i sestara koje nije videla još od devojaštva, jer je bila veoma mlada kad
se udala.
Mogli smo da vidimo kako očev um luta ne bi li otkrio najbrži i najbolji
način da saopšti žalosnu i šokantnu vest kada mama bude bila spremna da je
prihvati. Ona je podigla glavu i pogledala ga širom otvorenih očiju.
„Ko, Gvido?“ upitala je. „Ko?“
„Klito“, rekao je. „Sin tvoje sestre Karlote.“
„Mrtav?“
„Ubijen. Pregažen. Mrtav je.“
Mama je nemo sedela, kao kip u cicanoj haljini. Posle nekog vremena
podigla je glavu ka onom mestu gde je verovala da je večni život. Njene usne
su se napućile kao u oproštajnom poljupcu. Oči su joj bile previše tužne da bi
ostale otvorene.
„Znam da je njegova mala duša predivna u božjim očima“, prošaptala je.
On je bio naš brat od tetke, jedino dete ujka Frenka i tetke Karlote, starije
majčine sestre. Živeli su u Denveru, trideset milja južno od našeg malog
mesta. Klito je bio samo dan stariji od našeg Majka. Klito i Majk su deset
godina ranije rođeni u istoj bolnici u Denveru. Isti ih je lekar uveo u život i −
što je najlepše! − oba su dečaka bila upadljivo slična u licu i telu. Među
mnogim pripadnicima našeg razbacanog klana na njih se uvek gledalo kao da
su blizanci, jer su bili nerazdvojni kada je naša porodica do pre tri godine
živela među Italijanima u Severnom Denveru, i, mada su se često svađali,
činilo se da postoji dublje srodstvo među njima nego između Majka i mene,
ili između Majka i Tonija. Ali naša porodica se pre tri godine odselila iz Den
vera u ovaj gradić u planinama, i Majk otada nije video svog brata od tetke.
 To su bili razlozi zašto je, u tišini nakon što je otac progovorio, mama sa
tolikim žarom, tako posesivno piljila u Majka, i oči su polako počele da joj
blude. Majk je osetio njen pogled. Bio je još suviše mlad da bi osetio tragično
značenje Klitove smrti, ali osetio je mamine oči, koje kao da su ga upijale, i
nervozno se uzvrteo, gledajući u oca kao da od njega traži pomoć. Mama je
odgurnula stolicu i otišla u spavaću sobu. Čuli smo kako je legla, a onda smo
čuli njene jecaje.
„Kladim se da je Klito u raju“, rekao je Majk. „Kladim se da nije morao da
stane usput u čistilištu.“
„Naravno“, rekao je tata. „On je bio dobar dečak. Otišao je pravo u raj.“
Mama se javila iz spavaće sobe.
„Majk“, pozvala ga je, „dođi kod mame.“
On nije hteo da ustane od stola. Ali pogledao je u oca koji je klimnuo
glavom, pa je ustao i oklevajući se udaljio. Čuli smo kako ga je mama povukla
da sedne pored nje na krevet, i čuli smo vlažne, žestoke poljupce po
njegovom licu i vratu. Čuli smo zvuk cmoktanja usana i posesivne majčine
uzdahe. „Ali to nisam ja!“ govorio je Majk. „Vidiš! Ja nisam mrtav.“
„Hvala Bogu! Hvala Svevišnjem Bogu!“
Kada je otac ustao od stola, telegram je ostao otvoren tamo gde ga je
spustio, jednim krajem u činiji za salatu, žuti papir upijao je ulje iz salate kao
upijač. Bacili smo se na njega. Prvi sam ga zgrabio i držao ga iznad sebe, van
domašaja moje sestre Klare, koja se propela na prste i posezala za njim.
Popeo sam se na očevu stolicu i i držao papir gotovo na plafonu. Sestra se
odmah popela na stolicu i stala iza mene. Čitao sam vest nad glavom dok se
ona držala za mene, a moj mali brat Toni povlačio me za pantalone,
pokušavajući da me svrgne sa tog trona.
„Daj da pročitam!“ vikao je.
„Budalo mala!“ rekla je Klara. „Ti još ne umeš da čitaš. Ne ideš još ni u
školu!“
„E baš umem! Ne znaš ti sve i gotovo!“
U telegramu je pisalo: „Klita udario kamion dok je vozio bicikl. Umro
danas popodne u četiri. Sahrana u nedelju u tri.“
Papir mi je propao kroz prste i u cik-cak odlebdeo ka podu. Klara i Toni
su se bacili na njega i on se u trenutku pretvorio u parčiće, razbacane
naokolo. Bacakanje po linoleumu privuklo je Majka i mamu, koji su žurno
došli iz spavaće sobe. Mama je ugledala deliće iscepkanog telegrama na podu
i, obrisavši suze ivicom kecelje, rekla: „Nisam ni stigla da ga vidim. Kako je
umro?“
„Pregazio ga bicikl“, rekao sam.
Otac je bio u dnevnoj sobi, čitao je novine.
„Ne“, ispravio me. „Dečaka je pregazio kamion.“
„Ne, nije“, rekao sam. „On je naleteo na kamion.“
„Kamion je naleteo na njega.“
I tako smo, uz neprestana prekidanja, potpuno izgubili svaku predstavu o
tome šta se stvarno dogodilo. Posle nekog vremena rekao sam da se naš sada
mrtvi Klito vozio pozadi u kamionu sa biciklom pored sebe, i da je ispao kad
je kamion naleteo na džombu. Svi smo proizvoljno nagađali. Čak je i Toni
imao svoju verziju. Tvrdio je da je i on pročitao telegram, ali rekao je da je
Klita ubio nemački pilot koji je bacao bombe iz aviona. U čitavoj pometnji
niko više nije imao nikakvu novu ideju.
Onda je Klara rekla: „Možda niko od vas nije u pravu. Možda ga je
pregazio motocikl.“
Mama je u očajanju upitala da li je pomenut pogreb.
„Utorak.“
„Ponedeljak.“
„Petak.“
„Da nije nedelja?“ rekla je Klara.
Dok smo se beznadežno preganjali, mama i Majk su sakupili komadiće
žutog papira i spojili ih na stolu.
 II

Posle ručka mama nije pustila Majka napolje. Ostale je pustila, ali je Majk
morao da ostane s njom u kuhinji. Mogao je da nas čuje kako vičemo u
dvorištu, pa je plakao i šutirao šporet, ali mama nikad nije bila tako
nepopustljiva. Čak je i otac bio iznenađen. Kad je ušao u kuhinju i rekao joj
da je luda i nerazumna, okomila se na njega, i dalje uplakanih očiju, i rekla
mu je da se vrati svojim novinama i gleda svoja posla. Sisajući čačkalicu,
buljio je u pod, slegao ramenima i vratio se novinama.
„Ali mama“, ponavljao je Majk, „nisam ja mrtav! Vidiš?“ „Hvala Bogu.
Hvala Svevišnjem Bogu.“
Te večeri su ujka Đuzepe i tetka Kristina došli kod nas. Tetka Kristina je
bila najmlađa sestra moje majke i tetke Karlote. I ona je dobila telegram.
Mama je obrisala ruke mokre od pranja sudova kad je videla kako Kristina
ulazi u kuću, pa su se dve žene čvrsto zagrlile u dnevnoj sobi, a onda su samo
stajale i plakale. Mama je zabila nos u rame tetka Kristine i jecala, a tetka
Kristina je jecala i milovala maminu kosu. „Jadna Karlota!“ govorile su.
„Jadna Karlota!“
Niko nije gledao Majka u kuhinji. Uočio je svoju šansu i išunjao se na
zadnja vrata. Optrčao je oko kuće i pridružio nam se u dvorištu. Naša braća
od tetke, sinovi tetka Kristine, došli su sa njom, tako da je sad čitava gomila
nas šutirala konzervu naokolo.
Mama je zaboravila na Majka. Ona i otac i tetka Kristina i ujka Đuzepe
posedali su u dnevnoj sobi i razgovarali o Klitovoj smrti. Dve žene su sedele
jedna pored druge na stolicama za ljuljanje. Mama je još držala krpu za
sudove, i njene suze su kapljale na nju. Tetka Kristina je plakala u majušnu
zelenu maramicu koja je mirisala na karanfile. Neprestano su ponavljale
jedno te isto.
„Jadna Karlota! Jadna Karlota!“
Otac i ujka Đuzepe pušili su cigare i ćutali. Smrt je bila najveća misterija
za ove ljude, i žene su se grozničavo prepustile zamislima Svevišnjeg. Ali
muškarci su se držali drevnih otrcanih fraza, drevnih kao čovečji um. Kako to
nije bio njihov sin, smrt tog dečaka nije ih upadljivo dirnula. Bilo im je žao
što je mrtav, ali im je bilo žao samo zato što treba da im bude žao, tako da je
njihova žalost bila samo pristojnost, a ne nešto što dolazi iz njihovih srca.
 „Eh“, rekao je otac, „nikad ne znaš. Svako mora jednom da ode.“
Tamna glava i iskrivljene usne ujka Đuzepea polako su se složile s tim.
„Loše“, rekao je. „Baš loše.“
„Ali bio je tako mlad!“ rekla je mama.
Otac je setno uzvratio: „Možda mu je sad bolje.“
„Ah, Gvido! Kako možeš da kažeš tako nešto? Kako misliš da je njegovoj
sirotoj majci? A sirotom Frenku?“
„Muškarac nikad ne misli šta je u ženskom srcu“, rekla je tetka Kristina.
„Ne, oni ne znaju. Nikada neće znati. Muškarci su tako sebični.“
Otac i ujak su buljili u svoje cigare, u neveseloj postiđenosti.
„Eh“, rekao je otac, „sve što znam je da svi moramo jednom da odemo.“
Ujka Đuzepe se ozbiljno trudio da oseti bol. Zažmurio je i rekao: „Ne.
Nikad ne znamo. Sutra, prekosutra, noćas − sledeće godine, sledećeg meseca,
nikad ne znamo.“
„Jadna Karlota“, rekla je mama.
„Jadna žena“, rekla je tetka Kristina.
„Šteta za Frenka“, rekao je otac. „Nedostajaće mu dečak.“
Ujka Đuzepe je bespomoćno sedeo, bilo mu je neudobno na stolici s
ravnim naslonom. Gledao je i gledao u plafon i zidove kao da ih nikad ranije
nije video. Onda je proučavao svoju cigaru, kao da je i to neki nov i neobičan
predmet. Otac je sedeo opuštenije, jer je bio u svojoj kući. Sedeo je s cigarom
među zubima, raširenih i ukočenih stopala, s palčevima zadenutim za tregere
umrljane od znoja, oči su mu žmirile da izbegnu uvojke dima iz cigare. Hteo
je da kaže nešto drugačije na temu smrti, ali ništa novo nije mogao da smisli.
„Najbolji od nas moraju da umru“, izjavio je.
„Kako je to istina“, rekao je ujak.
Tetka Kristina je mnogo puta izduvala nos, a onda mu je cedila vrh sve
dok nije postao crven kao rotkvica. Ona je bila zdepasta žena koja se uvek
trudila, ali nikada nije uspevala da prekrsti svoje kratke debele noge.
„Kako je Majk?“ upitala je. „On i Klito su bili tako dobri drugari. Toliko su
voleli jedan drugog.
Mamine oči su se raširile od straha, pa se okrenula na stolici i užasnuto
pogledala iza sebe.
„Majk!“ viknula je. „Gde si, Majk?“
 Nije bilo odgovora. Iskrivljenog tela, napeto je gledala u kuhinju. Nikog
nije videla. Ustavši, zarila je prste u svoju gustu kosu i vrisnula.
„Majk!“ ciknula je. „Gde si, Majk?“ Vrati se, Majk!“ Otac je skočio sa
stolice kao da je ugledao duha. Uhvatio ju je s obe ruke.
„O Dio!“rekao je. Smiri se, ženo!“
„Nađi Majka! Tako ti boga, nađi ga!“
Ujka Đuzepe je otišao do ulaznih vrata i video nas kako se u sumraku
igramo iza crnog drveća u dvorištu. Majk je bio malo po strani od nas,
naslonjen na najveće stablo, delimično skriven u senkama.
„Majka te zove“, rekao je ujka Đuzepe. „Zar je ne čuješ?“ Rekao je samo:
„Uf, šta sad hoće?“
„Idi, Majk“, rekli smo. „Idi vidi šta hoće.“ Jer je majčin krik prekinuo našu
igru kao neočekivani blesak munje. Onda su se vrata s mrežom naglo otvorila
i tresnula u zid, i mama je mahnito istrčala iz kuće. Stala je i podigla Majka
visoko iznad sebe kao bebu i, smejući se i plačući, ljubila ga i ljubila i
gugutala mu.
„Mali mamin dečko“, dahtala je. „Nikad nemoj da me ostaviš. Nikad,
nikad, nikad, nikad nemoj da me ostaviš.“ „Nisam ja Klito“, rekao je. „Nisam
ja taj koji je mrtav.“ Odnela ga je u dnevnu sobu, svi su ponovo seli, i, mada je
Majk to mrzeo, morao je da joj sedi u krilu i istrpi milion njenih poljubaca.
Spavali smo u istom krevetu, Majk i ja, i veoma, veoma kasno te noći −
negde posle ponoći − mama je došla u našu sobu i tiho legla između nas, ali
je i dalje Majk bio taj o kome je brinula. I, dok je ležala leđima okrenuta
meni, probudila ga je milovanjem. Kada se vratila u svoj krevet morao sam da
obrnem jastuk, jer je bio sav mokar od njenih suza.
 III

Ko ide na pogreb? U nedelju ujutru majka i otac su se u kuhinji žestoko

prepirali povodom toga. Mama je htela da povede Majka, ali je otac hteo da
povede mene.
„Ne“, rekla je mama. „Hoću da pođe Majk.“
„Čemu to?“ rekao je otac. „Zašto otežavati tim ljudima? Ti znaš da kako će
se Karlota i Frenk osećati kad ugledaju Majka.“
„O“, podrugljivo je rekla mama, „o čemu ti uopšte pričaš?“
„Ja dobro znam o čemu pričam“, rekao je otac. „Koji je đavo vama
ženama?“
„Kažem da Majk ide sa mnom“, rekla je mama. „I ići će. Ako Džimi hoće
da ide, neka pođe.“
„A ja?“ rekla je Klara.
„Ništa od toga“, rekao je otac.
„Ja i Džimi i Majk“, rekao je Toni.
Otac ga je prezrivo pogledao.
„Pih!“ rekao je. „A ko si sad ti?“
„Uf‘, rekao je Toni. Bio je toliko mali da nikada nije umeo da odgovori na
to pitanje.
U telegramu je pisalo da će pogreb biti u tri popodne. Bilo je samo sat
vozom do Denvera, ali kad god bi neko iz naše porodice negde išao, morali
smo da izvrnemo celu kuću. Mama nije mogla da pronađe svoje ukosnice, a
Majk nije mogao da nađe svoju novu kravatu. Kad ju je konačno našao u
ostavi, ispostavilo se da su miševi progrizli rupu u njoj, pa je zato dobio jednu
staru očevu kravatu.
Uvlačeći beskrajnu kravatu u pantalone, vikao je: „Ne sviđa mi se! Vidi
kolika je! To je kravata za starca.“
„Ko kaže da je to kravata za starca?“ rekao je otac. „Stavi je i smiri se.“
Ali mama je htela da on lepo izgleda. Uopšte nije obraćala pažnju na moj
izgled, ali nije dopustila da Majk nosi tu kravatu. Naterala je Tonija da ode
preko puta do kuće Olivera Holmsa i pozajmi svetloplavu kravatu za Majka, a
ja sam otišao da pozajmim ukosnice od gđe Dejli, dok je ona sedela na
krevetu u podsuknji, raspuštene kose i preplitala prstima, ušivajući dugme na
Tonijev kaputić.
Kad smo najzad bili spremni za polazak, nije mogla da pronađe svoj šešir.
Umorna i razdražena, stajala je usred hrpe kutija u plakaru i dozivala sve nas
da tražimo njen cmi šešir.
Otac ga je našao na potpuno drugom kraju kuće, pod krevetom moje
sestre Klare, ali je Klara rekla da ne zna otkud šešir tamo, i to je bila masna
laž, jer Klara uvek krišom nosi mamine stvari. Kada je otac nabio šešir preko
grudvi majčine kose, uzdahnuo je i rekao: „Blagi bože, obriši taj puder s
vrata. Izgledaš kao da si pravila tortu.“
Pljuvačkom je nakvasila kraj maramice i tapkajući uklonila puder. Onda
je zgrabila Majka za zglob na ruci i jurnula napolje. Potrčao sam za njima, s
njenom tašnom koju je zaboravila.
Otac, Klara i Toni stajali su na tremu i gledali kako idemo niz ulicu. Kad
smo malo odmakli, otac nam je zazviždao. Nas troje smo se okrenuli.
„Požurite!“ viknuo je, dovoljno glasno da ga čuje čak i gluva gospođica
Jejts, koja je otvorila prozor i pogledala napolje. „Požurite! Imate samo još
pet minuta da uhvatite voz!“ Mama je stegla Majkovu šaku i požurila onoliko
koliko joj je dozvoljavala izlizana peta na desnoj cipeli, a po tome kako se
Majk trzao dok je češao stomak video sam koliko mu je muka od svega i da je
spreman da brizne u plač.
 IV

Stigli smo na voz i sat kasnije bili smo na stanici Denver Junion. Odatle
smo išli žutim tramvajem do kuće tetke Karlote i ujka Frenka. Čim smo ušli i
seli u tramvaj, mama je počela da plače, tako da su joj kapci bili crveni kad
smo sišli u tetka Karlotinoj ulici. Zastali smo na uglu da mama zategne
podvezice, a Majk i ja piškimo iza žive ograde, pa smo produžili ulicom.
Ispred tetkine kuće je bilo toliko ljudi i automobila da je to bio najveći
pogreb u istoriji naše familije, i bilo je toliko cveća da su neki buketi bili
naslagani čak i na tremu, pa si mogao da namirišeš pogreb čim izađeš iz
tramvaja.
Popeli smo se stepenicama do predsoblja. Tamo je stajalo desetak
Italijana u prazničnim odelima, i tužnih lica gledalo preko ramena ljudi
ispred sebe ka salonu, gde je kovčeg bio izložen nasred prostorije zagušene
mirisom tamjana. Poklopac je bio otvoren, a voštano i sjajno lice Klitovog
tela spavalo je večnim snom, dok su se oko njega čuli jecaji, uzdasi i molitve
tamnoputih žena u crnini, koje su grcale u suzama i povremeno klečale a
povremeno se dizale, prvo na jedno pa na drugo koleno, da poljube ledenu
ručicu sićušnog tela okovanu brojanicom, u sivom sanduku sa srebrom
optočenim ručkama.
Majk i ja smo sve to gledali iz predsoblja, kroz noge muškaraca, a onda
nas je mama povukla kroz gomilu i uz stepenice do tetka Karlotine spavaće
sobe.
Tetka je ustala sa kreveta, pa su sestre pale jedna drugoj u zagrljaj i
neutešno plakale. Tetka Karlota je toliko plakala da joj je lice bilo kao rana.
Ruke su joj bile oko majčinog vrata, šake su mlitavo visile, a nokti su joj bili
izgriženi do krvi. Zatvorio sam vrata, pa smo Majk i ja stajali i gledali.
Onda smo ugledali ujka Frenka. Stajao je kraj prozora. Nije se pomerio
kad smo ušli, samo je stajao sa svojim dlakavim šakama u zadnjim
džepovima. Retko je govorio sa nama, ali je bio ljubazan i darežljiv, i svake
godine slao nam je pidžame za Božić. Nismo mnogo znali o njemu, osim da je
električar. Bio je visok čovek tankog vrata; ispod njegove preplanule kože
kičma mu se ocrtavala kao konopac, pa se uvek činilo da je uredno podšišan.
Telo mu se nije grčilo od jecaja, i kad smo na oknu videli odraz njegovog
mršavog lica suvih očiju, začudilo nas je što ne lije suze. Nismo to mogli da
shvatimo.
„Zašto on ne plače?“ prošaptao je Majk. „On je tata, zar nije?“
Mislim da ga je ujka Frenk čuo, jer se polako i podozrivo okrenuo, kao što
se neko okrene da pažljivije oslušne glas neke nepoznate ptice. Video je
majku i mene, a onda je uočio Majka. Njegova kolena kao da su istog časa
klecnula i on je ustuknuo ka prozoru prekrivši dlanom usta. Taj prizor je
naveo mog brata da vrisne, a onda je zgrabio majku oko struka i sakrio lice u
udubljenje njenih leđa.
Ujka Frenk je ovlažio usne.
„O“, rekao je, protrljavši oči. „O, to si ti, Majk.“
Seo je na krevet, dahtao je i provlačio obe ruke kroz kosu. Tada je tetka
Karlota ugledala Majka i srušila se na krevet, lice joj je podrhtavalo u
naborima ružičastog prekrivača. Ujka Frenk ju je potapšao po ramenu.
„De-de“, promumlao je. „Moramo biti hrabri, moglie mia.“ Ali nije plakao,
i to je bilo sve čudnije što sam više mislio o tome.
Mama se sagla da popravi Majkovu iskrivljenu kravatu, „Budi dobar
dečko“, rekla je, „i poljubi ujka Frenka i tetka Karlotu. I ti, Džimi.“
Ja sam ih poljubio, ali Majk nije hteo da priđe ujka Frenku. „Ne, ne, ne!“
vikao je. „Ne, ne!“
Pošao je za mnom kad sam se uputio ka prozoru koji je gledao na
dvorište. Pogledali smo napolje u vrelo nedeljno popodne i videli ono u šta je
gledao ujka Frenk kad smo ušli. Bio je to polomljeni bicikl. Ležao je pored
jame za pepeo, presavijena gomilica gvožđa. Majk je i dalje gledao preko
ramena u ujka Frenka, kao da iščekuje udarac, i kad je ujka Frenk ustao s
kreveta, prišao prozoru i stao pored nas, Majk se privio uz mene i počeo da
cvili od straha. Ujka Frenk se tužno nasmešio.
„Ne boj se, Majk. Neću te povrediti.“
Pogladio me je po kosi, i čak sam kroz nju osetio kako mu je suva ruka i
koliko je tuge u njoj.
„Vidi“, rekao je. „Džimi se ne boji svog ujka Frenka, zar ne, Džimi?“
„Ne, ujka Frenk. Ne bojim se.“
Ali Majk se skupio da se ukloni od njegovih tužnih dlanova. Ujka Frenk se
upinjao da se osmehne, da bi najednom izvadio dve kovanice od pola dolara
iz džepa. Ja sam uzeo jednu, ali je Majk oklevao, gledajući u majku koja je
sedela na krevetu. Ona je klimnula glavom. Blaženi osmeh ukazao se na
dečakovom licu, pa je šmrcajući prihvatio novčić i prepustio se zagrljaju ujka
Frenka.
„Mali dečak Majk“, rekao je ujka Frenk. „Mali dečak Majk, tako sličan
mom malom dečaku Klitu.“ Ali nije plakao.
Posadio je Majka sebi na krilo, i do trenutka kada je trebalo da povorka
krene ka groblju, moj brat mu je postao duboko privržen. Sišli su niz
stepenice do parkiranih automobila, Majk je držao ujka Frenka za ruku i
radoznalo i s divljenjem gledao naviše u njegovo lice.
Ujka Frenk je bio jedini koji nije plakao tokom pogreba. Stajao je malo
iza pročelja groba, tetka Karlota se jecajući oslanjala na njega, oči su mu bile
sklopljene, vilica stegnuta. Oko groba se tiskala gomila ljudi, muškarci sa
šeširima u ruci, maramice žena lepršale su u beživotnoj popodnevnoj jari,
jecaji su prštali kao nevidljivi mehurići, sveštenik je škropio svetom vodicom,
pogrebnik je s profesionalnim dostojanstvom stajao u pozadini, kovčeg je
polako tonuo, a brat i ja smo stajali jedan pored drugog, zagledani u crnu
zemlju koja se pojavljivala dok se sanduk spuštao, oči su nam bludele i
bludele, grudi su nas bolele, srca su nam pucala od užasa i prve patnje dok je
Klitov život poslednji put navirao iz naših sećanja, živo i tužno; naša mama je
tiho jecala i grizla maramicu, remeni oko sanduka su pucketali, srebrni
čekrci su škripali, sunce je blistalo na njima, sveštenik je neprestano
mrmljao, muškarci su postiđeno kašljali, žene su naricale, tetka Karlotu je od
slabosti hvatala nesvestica, pa se držala za ujka Frenka, a on je bio tu,
stegnute vilice i sklopljenih suvih očiju, misleći misli oca, misleći − samo Bog
zna o čemu je mislio. Onda je sve bilo gotovo.

Vratili smo se do tetka Karlotine kuće i seli u dnevnu sobu, tetka Karlota
je i dalje plakala, a moja mama ju je tešila. Ošamućen i beo, ujka Frenk je
stajao kraj prozora, Majk je gledao u njegovo lice.
Majk je rekao: „Je 1’ ti nikad ne plačeš, ujka Frenk?“ Čovek je samo
pogledao naniže i slabašno se osmehnuo. „Pa je 1’ plačeš?“
„Majk!“ rekla je mama.
„Pa zašto ne plače? Zašto ne plačeš, ujka Frenk?“ „Majk!“
„Smiri se, Majk“, rekao sam.
„Pa zašto ne plače?“
Ujka Frenk je pritisnuo slepoočnice.
„Ja plačem, Majk“, rekao je.
„Ne, ne plačeš.“
 „Majk!“
„Pa ne plače.“
„Ućuti više, Majk“, rekao sam.
„Ali nisi plakao na groblju, a svi ostali su plakali.“ „Majk!“
„On jedini nije plakao, gledao sam.“
„Majk! Izađi napolje.“
Ozlojeđeno je izašao na trem i seo na stolicu za ljuljanje kod prozora,
leđima okrenut ujka Frenku. Počeo je žestoko da se ljulja, ukočivši noge dok
se odbacivao unazad. Ujka Frenk se okrenuo od prozora, izašao napolje i
nagnuo se nad Majkovom stolicom, smešeći mu se. Onda je progovorio.
Gledao sam kroz prozor, ali nisam mogao da čujem šta je rekao. Majk se
nasmejao, pa su zajedno sišli niz stepenice i izašli na ulicu.
„Kuda idu?“ rekla je mama.
„Ne znam“, rekao sam.
Kako se ni nakon pola sata nisu vratili, mama i tetka su me poslali da ih
tražim. Pošao sam ulicom do dragstora na uglu, i tu sam ih pronašao. Bili su u
delu sa sladoledom, Majk je pio sladno mleko, pohlepno ga uvlačeći kroz
slamku. Ujka Frenk je sedeo naspram njega, s dlanovima preko lica, krupne
suze curile su mu niz obraze i kapale na sto dok je gledao Majka kako srče
mleko.
 ŽENA ZA DINA ROSIJA

Zvao se Dino Rosi i bio je berberin u severnom Denveru, dole u

italijanskom kvartu, gde smo živeli kad smo bili deca. On se nekada udvarao
mojoj majci. To je bilo negde 1909, pre nego što je moj otac stupio na scenu.
Dino Rosi nije mogao da bude preterano žestok u svom udvaranju; bio je
suviše nežan za tako nešto, bio je tako tanušan, tako je tiho govorio, imao je
tako male šake i stopala. Nije mogao da se meri s mojim ocem, koji je bio
zidar, nije mu bio nikakva konkurencija. Otac i majka venčali su se Dinu
ispred nosa. Dino Rosi je jedna od mojih najranijih uspomena. Sećam se kako
sam jahao konja na njegovim kolenima, kako sam cupkao gore-dole na
njegovim koščatim kolenima.
Šest ili sedam puta godišnje Dino je dolazio kod nas na večeru. Obično je
tata navaljivao da on dođe. Tata je sa svog puta skretao do Dinove berbernice
da bi ga pozvao na večeru. Nama deci, Majku, Toniju, Klari i meni, razlog je
bio oči-gledan: tata je voleo da Dino dođe zato što je Dinu propao sav trud da
se oženi mamom, dok je tata uspeo u tome. Tu je bila mama, koja je sve
vreme ulazila i izlazila iz sobe, kružila oko stola i posluživala večeru, nagrada
jednom muškarcu i gubitak za drugog. Kad god je Dino bio tu, tata je
pokazivao upadljivu nežnost prema mami. Sa mesta gde je sedeo između
Tonija i mene, Dinove krotke oči gledale su kako tata grli mamu kad god bi
došla iz kuhinje donoseći pečenje, ili makarone, ili šta god da je spremila. U
drugim navratima tata bi hvatao mamu i žestoko je ljubio.
To je bilo nešto nesvakidašnje i bilo je odvratno, jer tata to nikada nije
radio osim kad je Dino bio tu. Tata je bio sklon promenama raspoloženja:
danima bi bio zlovoljan i pravio je scene zbog beznačajnih stvari: ili su mu
jaja bila suviše rovita, ili mu maramice nisu bile opeglane, ili mu je falilo
dugme na košulji, dizao je obe pesnice ka plafonu, čupao sebi kosu i urlao
pretnje. Ako bi na stolu nedostajao hleb ili so ili biber, obično bi nas
opominjao, posebno mamu, da mu je svega dosta i da će da ode od kuće i živi
sam. Navikli smo na te njegove ispade i niko nije obraćao pažnju na njih, čak
ni sam tata.
A kad je Dino bio tu, mamma mia, koliko je tata bio drugačiji! Tada mi je
bilo četrnaest, ali je čak i moj brat Toni, kome jedva da je bilo šest godina,
osećao skriveni bodež iza tatinog čudnog ponašanja. Tata ga je zabadao,
mučeći Dina, koji je živeo u dve sobe iza berbernice na ulici Osedž, i
verovatno nikada ne bi mogao da nađe ženu koja bi vodila brigu o njemu.
Tata je uvek potezao temu braka − Dinovog − u prisustvu svih nas, za samim
stolom.
„Šta je kog đavola s tobom, Dino? Jesi li ti muško ili šta si? Već ti je skoro
četrdeseta, ćelaviš, a i dalje živiš u toj rupi iza berbernice. Nađi sebi ženu,
Dino! Madonna, kako to uopšte izdržavaš? Kako možeš da živiš bez žene?“
Onda bi se okrenuo i dohvatio mamu oko struka, stežući je svojim grubim
šakama dok se mama strpljivo smešila, njeno ljubazno lice molilo je Dina za
razumevanje, molilo je da oprosti tati.
„Vidi mene!“ nastavio bi tata. „Vidi šta ja imam. I vidi ovu hranu na stolu.
Kakvo kuvanje, tako dobro za stomak muškarca! Jesi li ikad probao ovakve
raviole, a Dino?“
Dino bi se nasmešio u znak pohvale.
„Odgovori mi, Dino! Ne boj se. Nemoj da se stidiš pred mojom ženom.
Nekada si bio zaljubljen u nju. Nekada si čak pokušao da se oženiš njom.“
Dino je uvek govorio na italijanskom.
„Ravioli su izuzetni, Gvido“, odgovorio bi. „Ambrozija!“ I on bi prstima
skinuo poljubac sa usta, upućen tanjiru.
„Naravno. Sve je ambrozija kada ti tvoja žena kuva. Ah, Dino, kakva si ti
budala što živiš u tom ćumezu. Ti, sa svom svojom ušteđevinom, i šta imaš od
toga? Ništa! Usamljenost, sedu kosu, starenje.“ Onda bi se u njegovom glasu
ukazao poverljiv ton. „Dino, ti mora da imaš bar dvadeset pet ili trideset
hiljada dolara u banci, a Dino?“
Dino bi pogledao u pod, i svi bismo patili zajedno s njim, jer Dino nije bio
čovek koji se hvalio onim što poseduje, a bio je darežljiv, Dino Rosi,
besplatno nas je šišao i davao nam svakom po kvoter[2] kad god bi došao kod
nas kući, a uvek i lepe poklone za Božić.
Posle večere bilo bi još gore. Dino bi pomogao mami i Klari oko sudova, a
onda bi došao u dnevnu sobu, gde je tata sedeo i nestrpljivo ga čekao, pun
prezira prema odraslom muškarcu koji učestvuje u beznačajnim ženskim
poslovima. Pijuckali su aniset i pušili cigare. Posle večere je na nas bio red,
mi smo tada postajali žrtve očeve taštine.
Uvek bismo se tiho iskrali iz kuće, van njegovog vidnog polja i domašaja,
ali bi nas on neizbežno pozvao, glas bi mu bio odvratno nežan, pa ipak sa
prizvukom komande koja nas je plašila. Ostavili bismo igračke i ulazili u
kuću, oborenih usana, nesrećni zbog Dina, a još nesrećniji zbog onog što nas
čeka.
Tata bi sedeo kraj prozora u velikoj stolici za ljuljanje , a Dino bi sedeo na
sofi kod police sa knjigama. Umarširali bismo na sredinu sivog tepiha kao
drveni vojnici, i tamo smo stajali dok su nam se ruke budalasto klatile, svako
od nas dece svesno da je tatin jaki burgundac sada dostigao svoje puno
dejstvo nad njim. Tu je sedeo tata, Neron na svom tronu, tela duboko
zavaljenog u stolicu za ljuljanje, mlitavih ruku na doručjima, ispruženih
nogu. Majk, Toni i ja bismo uvek poželeli da otrčimo daleko u noć i tamo u
stidu sakrijemo svoja lica. S Klarom je bilo drukčije; tata nije mnogo mario za
nju, zato što je bila devojčica.
„Evo ih, Dino“, počeo bi tata. „Moji sinovi. Meso mog mesa, kost moje
kosti. Mojih ruku delo, Dino. Ja sam stvorio ove dečake, ja i niko drugi. Ah,
Dino! Radost stvaranja sinova! Pogledaj ih; bistre oči, gusta kosa, jake kosti,
zdrava koža. Oni nose moje ime, oni me čine besmrtnim, oni me spasavaju od
groba. Kad me ne bude više na zemlji, moj duh će živeti i živeti u telu ovih
dečaka, i njihovih sinova, i sinova njihovih sinova.“
Nas trojica bismo se pogledali, zbunjeni, s osećanjem užasne ogoljenosti,
naše bi oči postavljale jedno drugom isto pitanje: Zašto on ovo radi? Ali na
kraju bi mali Toni najgore prošao, jer je bio najmlađi i najslađi, pa je on bio
taj koga bi tata pozvao da mu priđe. Toni bi se mrštio dok bi vukao noge
prema tati, a tata bi podigao Tonija na krilo i držao ga tu, stežući ga u zagrljaj
svojih velikih ruku kad god bi Toni pokušao da se izmigolji. Siroti Toni! Majk
i ja bismo otrčali iza kuće, odahnuvši, govoreći: „Nek se nosi, nek se nosi!“ Ali
Toni je morao da sedi tamo i cupka na tatinim kolenima, i čak da trpi
poljupce, što je bilo poprilično gadno, jer je tata pušio svoje jake crne
Toskaneli cigare, i kad bi se Toni konačno oteo, usta bi mu ostala stisnuta,
kao da i dalje pokušava da se ukloni od tatinog lica.

★ ★ ★
„Našao sam ženu za Dina Rosija.“
To je tata rekao. Bili smo u krevetu, četvoro nas u jednom krevetu, Toni i
Hugo, naš terijer, u sredini, Majk i ja na spoljnoj strani kreveta. Klara je
spavala na sofi u dnevnoj sobi. Tata tek što je stigao kući iz Kluba Mala
Italija, i mogli smo da ga čujemo kako u susednoj sobi govori mami dok se
svlačio, novčići i ekseri zveckali su mu u džepovima dok je skidao pantalone.
 „Našao si ženu?“
To je bio mamin glas, zaškripali su federi na krevetu, i znali smo da je sela
kad je čula njegove reči.
„Ženu. Dino Rosi će se oženiti, tako mi boga!“
„Ali kada? S kim?“
„S Koletom Drigo“, rekao je tata.
„A ko je Koleta Drigo?“
„Žena“, rekao je tata.
„Ali ko je ona? Kakva žena?“
„Prelepa žena. Iz Čikaga.“
„Da li je Dino voli?“
„Nije je još ni upoznao.“
Mama je duboko udahnula. Majk i ja smo seli, iščekujući da čujemo još
nešto. Hugove uši su se podigle i načuljile, i počeo je da reži. Zbog tišine smo
znali da je mama ostala bez reči. Dugo se odande nije čuo nikakav zvuk.
Jedna od tatinih cipela je lupila o pod, onda i druga. Hugo je počeo da liže
Tonijevo lice, pa je i Toni seo u krevetu. Čuli smo kako Tata tapka bosim
nogama po podu, čuli smo kako je isključio svetlo i još jednom tapkanje
njegovih stopala dok je prelazio na svoju stranu kreveta.
„Ti mora da si poludeo“, rekla je mama. „Dino ne želi da se ženi. On je
veoma srećan.“
„Ne, nije“, rekao je tata.
„Kakva je ta žena?“
„O“, rekao je tata, „nije tako loša.“ Po načinu na koji je to rekao znali smo
da Koleta Drigo, ko god da je, mora da je prilično loša žena. Tata je zevnuo.
„Večeras sam je upoznao“, rekao je. „Nova je u gradu. Dolazi sutra na večeru.
I Dino.“ „Misliš − dolazi ovamo, u ovu kuću?“
„Naravno“, rekao je tata. „A gde si mislila?“
Mama je ustala iz kreveta, žurno prešla preko sobe i upalila svetlo, koje je
prošlo je i u našu sobu, jer su vrata bila odškrinuta. „Neću tu ženu u svojoj
kući“, rekla je. „Čuješ li me? Nećeš je dovesti pod moj krov, da jede za mojim
stolom. Neću da imam ništa s tim.“
„Kako to misliš u tvojoj kući?“ rekao je tata. „Kako to misliš, pod tvojim
krovom? Za tvojim stolom? Ja pravim pare u ovoj porodici, i biće kako ja
kažem.“
 „Čuo si me!“ rekla je mama. „Siroti Dino, siroti nevini Dino. E pa neće
moći!“ Čuli smo klaparanje vrata plakara, oblačenje kućne haljine, onda mek
šum maminih stopala dok ulaze u papuče. Svetlo u dnevnoj sobi preplavilo je
ostali deo kuće kad je mama izašla iz spavaće sobe. Čuli smo je kako hoda
naokolo, kao da besno ide u krug.
„Žena za Dina!“ zadihano je rekla. „Pazi molim te!“ „Dođi u krevet!“
viknuo je tata. „Ja sam zidar, ako si slučajno zaboravila. Moram da budem na
poslu u sedam ujutru.“ Mama je pogasila svetla i vratila se u krevet. Čuli smo
je kako nešto tužno govori sama sa sobom. Majk i ja smo ležali u mraku i
osluškivali. Toni je zaspao, Hugova njuška bila je položena preko njegovog
vrata, Hugove debele usne su duvale i uvlačile vazduh. Posle nekog vremena
mama je zaječala i obrnula se u krevetu. Ponovo je sela. Tata je uzdahnuo.
„Šta je sad?“
„Ona neće doći. Ne želim je u kući.“
„Čula si me već. Ona dolazi na večeru, a dolazi i Dino. Vreme mu je da se
oženi, i tako mi boga pobrinuću se da to i uradi.“
„Neću da kuvam večeru. Neću to da radim.“
„Da, hoćeš.“
Prepirka se nastavila, sve dok Majk nije zaspao, a Hugu se toliko smučilo
od galame da je iskočio iz kreveta i otišao na svoje mesto iza šporeta u
kuhinji. Slušao sam njihove glasove u mraku, ali ništa više nije rečeno što bi
razjasnilo misteriju Kolete Drigo. Mamin glas je bio ogorčen. Stalno se čulo
„ta žena“, ali nijednom njeno ime. Čak i kad sam zaspao, svađa se nastavila,
mama je uporno govorila da neće kuvati večeru za tu ženu, a tata ju je
upozoravao kako je bolje da to uradi.
Tata je pobedio u toj prepirci. Što se toga tiče, tata nikada nije izgubio ni
u jednoj prepirci sa mamom, ali znao sam da je ponovo pobedio tek kad sam
se sledećeg popodneva vratio iz škole i nanjušio bogat miris sosa za raviole
koji se širio po kući. Ravioli su značili jednu ili dve stvari u našoj kući: ili je
to bila Uskršnja nedelja, ili Božić, ili su nam dolazili gosti. A nije bio ni Božić
ni Uskrs.
Dovoljno je bilo videti Hugove tužne oči i oborene uši i znao sam da je
mama opasna. Hugo nije čak ni hteo da uđe u kuću. Ušao sam u kuhinju, a
mama se okrenula, lice joj je bilo vrelo i znojavo, i naredila mi da izađem.
Kecelja joj je bila brašnjava i pokušavala je da oduva pramen kose sa očiju.
„Hoću samo krišku hleba sa kikiriki-puterom“, rekao sam.
Podigla je ruku i pokazala ka vratima. Nisam se pomerio. Stajala je,
pokazujući rukom i duvajući ka svojoj kosi. Slegnuo sam ramenima i udaljio
se. Toni je prošao isto kao ja. Bunio se, galamio i tražio da dobije svoju
redovnu krišku hleba s kikiriki-puterom, ali nije vredelo. Kad je Majk stigao
kući, i on se vratio praznih šaka u dvorište. Klara je jedina nešto dobila.
Ostala je s mamom u kuhinji. Sedeli smo pod stablom jabuke, nemi i
pokunjeni. Ta žena, ta Koleta Drigo, bila je kriva za sve.
Tata je došao kući nekoliko minuta pre šest. Dvorište se rumenelo pri
zalasku sunca. Čuli smo tatu u kući, blokeji na njegovim petama zvonko su
odjekivali po podu, a onda se začula i pesma koju je zviždukao prilikom
brijanja. Duge senke pružile su se iza ograde zadnjeg dvorišta. Ni reč nismo
progovorili. Posle nekog vremena tata je prestao da zvižduće, i Hugo je
nemirno zacvileo. Čudan neki mir nastao je s mrakom. Sedeli smo i gledali u
prozor kuhinje, posmatrali mamu kako se kreće tamo-amo od stola do
šporeta i natrag. Ubrzo je tata izašao u dvorište. Bio je obrijan i namirisan,
lepo smo mogli da ga osetimo, bilo je kao da sediš kod frizera. Nosio je malu
čašu vina. Seo je na stepenice zadnjeg trema i pijuckao ga u zloslutnoj tišini.
Jednom je bučno coknuo usnama, ali to je bilo samo junačenje, jer bilo je
neke krivice u tome kako je gledao oko sebe; a kad je pucnuo prstima i
dozvao Huga, pas je ustao i polako se udaljio.
Onda je stigao Dino. Mama je proturila glavu kroz vrata i rekla nam da
uđemo. Tata je skočio.
„Dino!“ rekao je. „Da li je to Dino stigao? Pa da li je moguće?“
To je bilo kao da pokušava da ubedi sve nas da je Dinov dolazak
neočekivan događaj, uprkos činjenici da je on lično pozvao Dina da dođe na
večeru. Ušli smo u kuću. Tata je strčao u podrum do svojih buradi sa vinom, a
Dino je stajao kod šporeta, oči su mu se pobožno sklapale dok je udisao
predivnu aromu maminog paradajz-sosa. Dino je umeo takve stvari. Mamino
kuvanje je bilo mnogo bolje kad je on bio tu da ga pohvali pokretima svojih
malih prstiju i iskrama zahvalnosti u spokojnim očima.
Stajali smo uz kuhinjski zid i posmatrali ga iz potpuno drugačije
perspektive nego ikad ranije. Hugo je podozrivo njuškao njegove cipele.
Uvek smo nekako neodređeno žalili Dina, a sada nam ga je bilo otvoreno žao
i bili smo postiđeni što znamo tajnu, što znamo šta ga čega. Žena će uzeti
Dina. To nam ništa nije značilo, a ipak je to bila katastrofa, mada nismo znali
zašto. Kad je video naša tužna lica nije mu bilo pravo. S neočekivanim
poletom pljesnuo je rukama.
„Šta je sad?“ rekao je. „Zašto ste tako pokisli?“
Zavukao je ruku u džep i izvadio sve svoje srebrne novčiće da nam ih
razdeli. Nije moglo jednako da se podeli. S nestrpljivim osmehom izručio je
sve novčiće u Tonijeve šake. „Podelite ih među sobom.“ Zahvalili smo mu se
bez oduševljenja. Dok smo se povlačili u dnevnu sobu, on je stajao na pragu
kuhinje i češkao se po glavi, na licu mu se ogledalo čuđenje.
„Šta im je?“
„Verovatno su umorni“, rekla je mama.
Ali šta je sa misterioznom Koletom Drigo? Naša žarka želja da je vidimo
činila je da se ukočimo pri najmanjem šumu sa prednjeg trema. Hugo je
spustio njušku do pukotine na dnu vrata i iščekujući ležao tamo, povremeno
bi nesigurno zarežao.
U kuhinji je tata sipao vino sebi i Dinu. Glas mu je imao neuobičajen,
odbrambeni ton. Kao da je po svaku cenu hteo da odvuče Dinovu pažnju, i
išao je do apsurdnih krajnosti, samo da bi se Dino osećao što ugodnije.
Postavljao je silna suluda pitanja o Dinovom zdravlju, njegovom poslu, i kako
spavaš ovih dana, Dino, i da li ti je vino dovoljno hladno, i kako ti odgovara
ovo vreme? Ako je Dino i posumnjao nešto, to je prikrivao, jer se ponašao
kao i uvek, glas mu je bio jednako blag kao i njegove oči.
„Večera je spremna“, rekla je mama. „Naravno, ta žena će kasniti.“
„Još neko dolazi?“ rekao je Dino.
Tata se pretvarao da je zapanjen.
„Pa da, Dino. Dolazi Koleta Drigo. Zar nisi znao? Zar ti Marija nije rekla?“
„Nije mi rečeno“, kazao je Dino.
Tata je viknuo na mamu: „Na šta to liči, zašto nisi rekla Dinu da Koleta
dolazi? Zar ti nisam rekao da mu kažeš? Kakva si ti to uopšte žena?“
Mamine oči su bile grumeni leda.
„Slušaj me sad. Ja nemam ništa s tim, jesi li razumeo? Apsolutno ništa.“
To je ućutkalo tatu, koji se zacrveneo od nemog besa. Izašao je iz kuhinje
i pošao prema nama u dnevnu sobu, svih deset prstiju napadalo je njegovu
kosu, lice mu je bilo kao uzburkana voda kad je pomerio zavesu i pogledao
na ulicu.
„Svakog časa će da stigne“, rekao je sebi.
Znali smo zašto je izašao iz kuhinje: pogrešio je, sve je zabrljao, i pobegao
je od Dinovog spokojstva da bi se pribrao. Sigurno će biti svađe kada Dino
ode. Tata je uvek išao do kraja sa svojim zamerkama, i on neće zaboraviti da
je mama odbila da sarađuje.
Vraćao se u kuhinju kad je Hugo zalajao i onda smo čuli kako se kola
zaustavljaju ispred kuće. Tata je pohrlio ka prozoru i pogledao napolje.
„Došla je!“ uzviknuo je. „Evo je!“ To je iz kuhinje dovelo mamu i Dina,
uplašenih lica. Tata i Hugo su istrčali napolje. Hugo je radosno skakao. Ustali
smo i stali kod vrata, na vreme da vidimo tatu kako grli ženu višu od sebe i
ljubi je u obraz. Tata ljubi drugu ženu! Čak je i Hugo izgledao zapanjen.
U tami nismo dobro videli njeno lice, ali je njena silueta naspram ulične
svetiljke bila zaobljena, meka i uspravna. Ruku pod ruku, ona i tata ušli su u
kuću. Njena pojava, upadljiva lepota te žene, ostavila nas je zabezeknute,
otvorenih usta kad je pogledala naniže u nas, njeni beli zubi su blistali.
Tata nas je predstavio: prvo mene, onda Tonija, zatim Klaru i na kraju
Majka. Hugo je stajao i srećno se smejao, jezik mu je visio iz usta, ali bio je
samo pas, i svi su ga ignorisali. Nismo mogli a da ne budemo veoma ponosni
na tatu, običnog zidara, ali uprkos tome čoveka koji je mogao da bude
ležeran u prisustvu lepotice kakvu nikad nismo videli. Kada me je uzela za
ruku i stisnula je svojim dugim, mekim prstima, dok su teške zlatne
narukvice na njenom zglobu zveckale kao zvonca, toliko sam se uzbudio da
sam se naglas zakikotao.
Nisam mogao da ne pozavidim Toniju. Koleta ga je zagrlila, prošla mu
prstima kroz kosu i privila ga uz sebe. Bio je preplavljen ushićenjem, njegovo
lice ozario je osmeh kakav nikad ranije nisam video. Na trenutak je izgledao
uplašeno, a onda je podigao ruke i klonulo joj se prepustio, obgrlivši je oko
struka, sklopivši oči dok se privijao uz nju.
Mama i Dino su došli iz kuhinje. Mamino lice je bilo strogo, ali je Dino
izgledao spreman na sve. Mama je obrisala šake o kecelju i rukovala se sa
Koletom. „Kako ste?“ rekla je mama.
„Dobro, hvala na pitanju“, rekla je Koleta. „A vi, gospođo Toskana?“
Mama nije odgovorila.
Bile su možda istih godina, ali je trideset pet godina moglo da bude
četrdeset pet ako bi se po maminom licu merilo vreme, dok je Koletino lice
moglo da pokazuje dvadeset pet. Na maminom licu se videlo četvoro dece,
video se čak i Hugo; videla su se stoleća briga, milenijumi napora, eoni rada i
nevolja. Na licu Kolete Drigo nije bilo tragova dece, ni briga ni napora;
umesto svega toga video se redak spoj mladosti i zrelosti; videli su se zanosi;
videli su se veliki gradovi, srećna vremena, čitav čudesni svet, a iznad svega
njena lepota, crna kosa, crne oči, preplanula koža. Mogao si da budeš siguran
da njen ljubimac, ukoliko ga ima, nije pas nego mačka, sijamska mačka.
Stojeći pored mame, Dino je više nego ikad izgledao kao jedan od nas, naš
brat ili naš ujak, a lepota Kolete Drigo činila je tu ženu samom i izdvojenom
od nas. Pružila je Dinu ruku, kao klonulog belog labuda, i nasmešila se kad je
Dino obrisao znoj sa dlanova o svoj bok i, ostavši bez daha, s oklevanjem
prihvatio njenu ruku. Slabašno je stisnuo njene prste, naklonivši glavu tako
da je mogla da vidi začetak ćelavosti na njegovom temenu. Njene crne oči
širom su se otvorile u znak spoznaje, kao da ga markiraju, kao da samoj sebi
govori: „Znači ovo je taj dasa!“
„Čast je upoznati vas“, rekao je Dino.
„Hvala“, rekla je. „Hvala vam, Dino.“
Njegovo ime oblikovano njenim usnama dalo mu je snage. Odvažno je
pogledao u nju, promena se dešavala na njegovom licu i telu, sreća je zračila
iz njegovog osmeha. Tata se uzmuvao naokolo, nervozan, kezeći se, i mogli
smo da vidimo kako je već počeo da oseća da će, nakon svega, večera ipak biti
uspešna.
Prineo je stolicu Koleti, koja je svukla svoju bundu na neki čudan način,
kao da je gola ispod nje. Majku, Toniju i meni zastao je dah dok smo gledali
kako se ispod bunde pojavljuje crni saten pripijen uz telo, i kao jedan smo
jurnuli da prihvatimo njenu bundu. Završilo se nerešeno, osam pesnica
stezalo je crno-belo krzno. Hugo je zario zube u rukav koji se klatio, pa je i
on cimao, sve dok ga tata nije naterao da otvori čeljust. Odneli smo bundu u
maminu sobu i s ljubavlju je prostrli na krevet. Onda ju je Majk zgrabio u
zagrljaj i uronio lice u duboki okovratnik.
„Sveti Mojsije! Omiriši − jooo!“
„Parfem“, rekla je Klara.
Hugo je kinuo.

★ ★ ★
To je bila večera za pamćenje. Tata je insistirao da Dino sedne pored
Kolete, ali je Dino već našao sebi mesto između Majka i mene. Mama je došla
iz kuhinje i hladno gledala u Koletu.
„Nisam večeras gladna“, rekla je mama. „Ništa ne bih mogla da pojedem.“
Kako je mamino mesto uvek bilo između tate i Dina, stolica je sada bila
slobodna.
„Dobro!“ dočekao je tata. „Baš lepo. Koleta, ti sedi na mesto moje žene, a
ti, Dino, dođi ovamo i sedi pored Kolete.“
Koleta je ustala i senzualno skliznula na maminu stolicu. Kad god bi se
pomerila činilo se da je gola. Dino je bio veoma učtiv, ali je odbio da se
premesti. Raširio je ruke preko Majka i mene, spustivši ih na naša ramena.
„Zadovoljan sam ovde“, rekao je. „Između svoja dva dečaka.“
„Ti si moj gost!“ rekao je tata, tresnuvši pesnicom o sto. „Moraš da sedneš
tamo gde ti ja kažem.“
Koleta je oborila pogled.
„Možda Dino ne želi da sedne pored mene“, promrmljala je.
Dino je skočio sa stolice. Svečano se poklonio.
„Oprostite mi“, rekao je na svom učtivom italijanskom. „Nisam mislio da
vas uvredim, sinjorina Drigo. Bio bih više nego radostan da sednem pored
vas.“
„To sam hteo da čujem!“ rekao je tata. „Sada smo na pravom putu. Sedi
ovde, Dino, pa da jedemo. Gladan sam kao zver. Marija!“
Mama se pojavila iz kuhinje.
„Šta hoćeš?“
„Hranu!“ viknuo je tata, sva njegova dotadašnja galantnost je iščezla. „Šta
kog đavola misliš da hoću?“
Mama nas je bez reči poslužila. Nasred tog širokog stola od mahagonija
stavila je pladnjeve piletine u lovačkom sosu sa raviolima. Zatim je donela
činije salate i povrća. Lice joj je bilo kao od sivog kamena; oči su joj gledale
pravo ispred sebe. Nijednom nije progovorila. Jedna njena reč, jedan osmeh,
i večera bi bila spasena. Umesto toga je bila potpuna havarija. Njeno
pojavljivanje iz kuhinje unelo je napetost koja te sprečavala da jedeš. Čim je
ponovo otišla, tata je pokušao da razbije tišinu mahnitom bujicom reči. To je
samo povećalo napetost. Večera je propala i svi su to znali, pogotovo Koleta.
Ali ne i Dino. Bio je to isti stari Dino, sa uvek spremnim osmehom i
blagim očima, neuznemiren sukobom koji se odvijao pred njim. Dok smo svi
mi samo bockali viljuškama, on je uzeo po dve velike porcije od svega,
žvaćući i gutajući sa istim sporim, idolopokloničkim obožavanjem maminog
kulinarstva.
Za dezert je bila čokoladna torta. Čokoladna torta! Magija mamine
čokoladne torte! Umrli bismo za čokoladnu tortu, mi deca, ali te večeri
jednostavno nismo želeli nikakvu čokoladnu tortu. Niko nije želeo
čokoladnu tortu. Kafu, da. Čak je i Koleta pristala na šolju crne kafe, ali ne i
na tortu.
Svi osim Dina. Napeto smo gledali kako jede jedno parče i onda traži
drugo, s očima punim divljenja prema svakom zalogaju. Koleta je sedela
uzdignute brade, s junačkim osmehom na usnama. Jednom je otvorila
torbicu, izvadila paklo cigareta, za trenutak se dvoumila, a zatim s
rezigniranim škljocajem zatvorila torbicu. Bilo nam je žao Kolete. Mamin
nemi revolt bio je napad na nju, i ona se činila tako sama, kao predivna
ranjena ptica. Stideli smo se mamine okrutnosti. Žalili smo tatu, koji je
prekidao tišinu patetičnim izjavama u stilu: „Odlična večera!“ i „Ljudi moji,
kakva hrana!“ i „Najbolje jelo koje sam ikad jeo!“ Sto se tiče Dina, on je jeo s
apetitom male svinje.
Kad je završio sa svojim poslednjim parčetom torte, mama je došla da
pokupi prljave tanjire. Dino je ustao da joj pomogne.
„Molim te, Dino“, rekla je mama, „nemoj da se mučiš.“ „Ah, Marija“, rekao
je Dino, „mala pomoć nije ništa posle tako izvrsne hrane.“
Tata je namignuo Koleti.
„Tako znači! Nije ti bilo dovoljno što si odbijao da sedneš pored počasnog
gosta. Sada bi da je ostaviš sa mnom dok pomažeš mojoj ženi oko prljavih
sudova!“
„Možda bismo svi mogli da joj pomognemo“, rekao je Dino.
„Naravno!“ složila se Koleta i ustala.
Ali mama je odbila. Jasno je pokazala da neće da vidi nikakvu Koletu
Drigo u svojoj kuhinji. Sve se okončalo tako što su mama i Klara obavile
posao, dok smo se mi ostali okupili u dnevnoj sobi. Koleta je kliznula
dlanovima iza bokova, poravnavajući haljinu pre nego što je sela nasred
divana. S uzdahom se zavalila. Tata je seo pored nje. Mi smo se izvalili po
tepihu na sredini sobe, ležeći potrbuške, zagledani u prelepu ženu. Ona je
prekrstila noge i njena svilena kolena bila su kao zlatne narandže. Buljili smo
u čudu, uživajući. Hugo je nakrivio glavu i naćulio uši. Na drugoj strani sobe,
u ćošku, Dino je seo na stolicu za ljuljanje. Pripalivši cigaru, ispustio je tanak
dim iz ugla usta.
„Šta radiš čak tamo, Dino?“ rekao je tata. „Zašto ne možeš da budeš
kavaljer i sedneš pored Kolete?“
Dino je pogledao u cigaru, nesiguran.
„Savim mi je jasno da se ne dopadam Dinu“, rekla je Koleta. „Osećam to
čitavo veče.“
To je duboko žacnulo Dina. Ustao je, prislonio dlanove na grudi i rekao:
„Oprostite mi, sinjorina. Tako sam neotesan.
Nisam vičan društvenim manirima. Vidite, nisam baš često u prilici da
budem s nekim tako lepim kao što ste vi. Biće mi velika čast da sednem kraj
vas, ako mi to dopustite.“
Ona je ljubazno klimnula glavom i on je seo, uplašen i spreman na sve.
„On pravo kaže, Koleta“, rekao je tata. „Govori ti istinu. On ne zna ni ‘ž’ o
ženama.“
Tata je odjednom postao vrlo prijateljski nastrojen. Raširio se po celom
divanu, ispružio noge i podigao obe ruke na naslon divana. Njegova desna
ruka je kao slučajno pala preko Koletinih glatkih ramena, ali je nije sklonio,
njegov dlan je prekrio zaobljenu mekoću i nežno je stisnuo.
„Jeste li ikad čuli onaj o ledadžiji i ženi u kadi?“
„Ne“, rekla je Koleta. „Molim vas, ispričajte ga.“
Tata je premestio cigaru. „Eto, ta žena se kupala u kadi. Naravno da nije
imala ništa na sebi, a onda je čula ledadžijin kamionet pa se setila da nije
stavila porudžbinu na prozor. I tako je strčala dole, potpuno gola, da stavi
porudžbinu na prozor, ali kad je sišla, čula je kako neko dolazi, pa je
pomislila da je to ledadžija. Zato je utrčala u ostavu, a ništa nije imala na
sebi. Ali to uopšte nije bio ledadžija. To je bio čitač struje koji je hteo da očita
strujomer, pa je otvorio vrata od ostave, i eto nje, potpuno gole, koja mu
govori: „O! A ja mislila da ste ledadžija!“
Koleta se smejala, skrivajući šakom lice. Dino je sedeo skrštenih ruku i
smeškao se; bilo je očigledno da nije shvatio vic, a nismo ni mi. Tata se setio
još jednog.
„Jeste li ikad čuli onaj za farmera koji je hteo da se ženi?“ „Ne“, rekla je
Koleta. „Molim vas ispričajte ga.“
„Eto, taj farmer je hteo da se ženi. “Tata je zastao i osvrnuo se, kao da
sumnja da neko prisluškuje. Onda je ugledao nas na podu. Kao da pojma nije
imao kako smo sve vreme tu. „Šta kog đavola radite vi klinci ovde?“
Mi smo se naslađivali Koletinom lepotom. Uopšte nismo bili spremni za
takvo pitanje. Ništa nismo mogli da mu odgovorimo.
„Gubite se“, rekao je. „Idite napolje da se igrate.“
Povukli smo se prvo u trpezariju, gde su mamine ruke i dalje razdraženo
sklanjale prljave tanjire, krv joj se skroz povukla iz bledih usana. Stajali smo
tamo, zadovoljni što bar čujemo melodiju Koletinog glasa.
„I ti, Hugo“, rekao je tata. „Gubi se.“
Hugo se neodlučno udaljio, pogledavši nekoliko puta za sobom. Onda
smo to osetili iza nas, svaki od nas u isto vreme, i pre nego što smo se
okrenuli i pogledali u nju postali smo svesni te agonije koja je navirala,
preplavljivala nas, i svi smo se u isti mah okrenuli, a ona je tamo stajala i
gledala u nas, i izgledala je milion godina stara, mama, naša majka, i mi deca
osetila smo njeno skrhano srce, stajala je pred vratima kuhinje, s keceljom
koja je skrivala svu bedu njenih malaksalih šaka, mali potoci iščezle lepote
zaludno su krivudali niz pustoš njenih obraza.
Jednom sam i ja bila kao Koleta, govorile su njene neme usne, ali sve to
što sam nekad bila otišlo je u vas četvoro, i u njega, i tu sad stojite, moja
muka i moja nagrada. Osetili smo njenu poruku, ali nismo mogli da je
shvatimo, jer nas je zbunila i prestravila nas; i radije nego da patimo zajedno
s njom prošli smo pored nje i izašli pozadi u dvorište, dok su suze klizile niz
njene obraze a tatin grohotan smeh odjekivao kroz kuću. Ali Klara je ostala,
držeći mamu za ruku.
Na prstima smo prošli oko kuće, kroz leje jagoda i nane, sve dok nismo
stigli do prozora dnevne sobe. Bio sam dovoljno visok, a bili su i Majk i Hugo,
ali čak i kad se propne na prste, Tonijeve oči nisu dosezale do prozora. Šištali
smo mu da bude tih, ali on je dahtao i propinjao se, daj da vidim, daj da
vidim, cimao nas je za košulje i besneo kroz suze, a onda je počeo da nas
šutira i oborio je Huga, histerično je cičao na nas da mu nađemo sanduk da
stane na njega ili će sve pokvariti. To me uplašilo: čupao je kosu i grizao prste
kao u nastupu ludila. Otrčao sam do šupe za ugalj i brzo doneo sanduk.
Popeo se na njega i istog trenutka se smirio, samo je blenuo i blenuo u lepotu
Kolete Drigo, dok su poslednji od njegovih jecaja prelazili u neku vrstu
uzdaha blaženog zadovoljstva.
Uzdrhtao sam od prizora. Koleta je i dalje sedela između tate i Dina,
prekrštenih nogu, i s prozora sam mogao da vidim čak i više od kolena.
Zateturao sam se od senzualnog šoka dok sam očima gutao njihovu
zaobljenost obloženu zlatnom svilom. To je bilo nešto tamno i grešno, i hteo
sam da u potaji uživam u tome; nerviralo me prisustvo Majka, Tonija i Huga.
Osetio sam gnev što možda i Majk oseća isto i uživa u tome, a možda i Toni,
mada je bio tako mali. Odjednom mi je došlo da tresnem Majka u nos, tog
pokvarenog malog majmuna. „Zašto ne isparite?“ rekao sam.
„Tako da imaš ceo prozor za sebe? Nema šanse! Mi ostajemo − zar ne
Toni? Zar ne, Hugo?“
Hugo je zalajao, a Toni me upozorio: „Opet ću da plačem.“ „Dobro“, rekao
sam, pakosno ga uštinuvši za ruku i ćušnuvši Huga u stranu. „Ostanite, baš
me briga.“ Hugo me je dočepao za nogavicu i počeo da je cima, da reži i trese
glavom. Pomilovao sam ga, pa se umirio.
 Tata je govorio. I ne samo to, tata je sad spustio šaku na Koletino koleno,
tapšući ga i urlajući od smeha. „Čim se Pet sakrio pod krevet, ušao je Majk.“
Smejao se i smejao, presamitivši se i puštajući taj grohot iz sebe, tapšući i
stežući njeno koleno. To je bio zarazan smeh. Koleta se smejala zajedno s
njim, kao i Dino, a onda smo se nas trojica na prozoru smejali i smejali, Hugo
je lajao i lajao, i niko od nas nije znao zašto. Samo smo se smejali i smejali,
sve dok Toni nije pao sa sanduka i otkotrljao se na travu, rukama se
hvatajući za stomak, Hugo je stajao nad njim i srećno režao, a Majk i ja smo
ga posmatrali, dok se iz sobe i dalje razlegao smeh, divlji brutalni smeh koji
je bilo nemoguće razumeti.
Smeh se okončao isto tako naglo kako je i počeo, pa sam pomislio da su
mama i Klara ušle u sobu, ali nisu. Toni se još jednom popeo na sanduk. Sada
tamo nije bilo baš nikakvog smeha, i neka natmurenost navukla se na tatino i
Koletino lice. Ona je glancala svoje nokte o bedro i pretvarala se da je veoma
zauzeta ovim poslom. Tata je povukao šaku s njenog kolena. Sedeo je kao
Dino, stoički prekrštenih ruku, zubima premeštajući cigaru, a Dinovo lice se
smešilo kao i uvek, pokazujući jednostavnu zahvalnost što je zajedno sa
njima.
Ćutanje je ispunilo sobu. Dino je pogledao prema kuhinji. „Ali šta je s
Marijom?“ upitao je. „Ah, trebalo je da joj pomognemo.“
Osluškivali su sve dok se nije začuo zveket tiganja u sudoperi. Dino je
ustao i naklonio se.
„Molim vas da me izvinete.“
Posmatrali su ga kako izlazi iz sobe. Trenutak kasnije mogli smo da ga
čujemo kako u kuhinji razgovara sa mamom i Klarom, i znali smo da im
pomaže oko sudova. Tata i Koleta su sada bili sami. Tata je namignuo Koleti
kroz dim svoje cigare. Nagnuo se bliže i nešto joj tiho govorio. Nismo to
mogli da čujemo sa prozora. Njegovo levo oko je čkiljilo dok je govorio, i bilo
je očigledno da govori o Dinu. Tata je čkiljio na određeni način za svaku
temu o kojoj je govorio. Mogli smo da pogledamo njegovo lice i nepogrešivo
saznamo da govori o politici. Ili o ratu. Ili o ženama. Ili o novcu. Sada smo
znali da tata govori o novcu. Ne o svom novcu − znali smo da ga nema − već
Dinovom novcu. Samo je klimao glavom i njegovo čkiljenje je postajalo sve
izraženije. Koleta se igrala narukvicama na svom zglobu i zamišljeno se
smešila. Zgledali smo se, što je bio naš način neodobravanja zavere koja se
kovala u toj sobi, mada ni reč nismo mogli da čujemo.
Čim je začuo korake, tata je ustao sa divana. Veoma glasno je rekao, skoro
uzviknuvši: „I tako mu ja kažem: Džordž, ono što ovom gradu treba je pošten
gradonačelnik, jer ako nemamo poštenje na vrhu, ne možemo ga očekivati na
dnu.“ Ušavši u sobu, mama je zabacila kosu i zagladila je pocrvenelim
šakama. Njene hladne oči bile su namenjene Koleti i tati, govorile su da
nema šta da kaže nijednom od njih dvoje. Koleta je ustala.
„Moram sad da idem“, rekla je. „Divna je bila večera, gospođo Toskana.
Zaista je prijala.“
Tata se nakezio. Videlo se da se oseća vrlo počastvovano. Obgrlio je mamu
oko struka i potapšao je po zadnjici. „Ništa ti još nisi probala, Koleta. Ova
stara cura stvarno zna da kuva.“ Onda se nasmejao. „Šta ti misliš, zašto sam se
oženio njom? Možda ne izgleda kao ti, ali ljudi moji, kako samo kuva!“ Mama
je ustuknula, lice joj je bilo bledo i ukočeno. Dino je uhvatio obe mamine
šake i rastvorio njene dlanove. Sagnuo se i ovlaš poljubio svaki dlan, u
sredinu.
„Hvala ti, Maria mia“, rekao je na svom uobičajenom italijanskom. „Te
umorne male šake imaju suviše strpljenja za sve nas.“ Mrgodnost je nestala s
maminog lica i ona se prvi put osmehnula. „Hvala ti, Dino“, rekla je.
Tata je izašao iz sobe i ubrzo se vratio s Koletinom bundom. Hugo je
zarežao i mi smo ga ućutkali.Tatine oči su blistale dok je držao bundu, i
videlo se da su mu prsti iznenađeni takvom mekoćom. Sa strahopoštovanjem
ju je pridržavao Koleti, držeći je raširenu s obe ruke, kao da je neka životinja
koja ga ostavlja u nedoumici. Koleta je prešla kao leopard preko sobe, do
ivice divana, gde je ostavila maramicu. Svi mi, oni u kući i mi na prozoru,
zapanjeno smo je gledali i divili se čudu njenih zanosnih pokreta.
Onda je tata progovorio. „Koleta, kad već ideš do grada, zašto ne povezeš
Dina?“
„Naravno!“ rekla je.
Dino se pobunio: zašto bi se mučila, hodalo mu se, on voli noćni vazduh,
treba mu šetnja, stan mu je samo dve ulice daleko. Okrenuli smo se od
prozora da pogledamo auto koji je stajao ispred kuće, njegove glatke linije
topile su se u noći. Izgledao je baš kao što treba, taj auto. Koleta je pripadala
samo tom automobilu i nijednom drugom; bio je deo nje kao i tamna kosa,
crno krzno, pokreti leoparda.
Dino je uzalud protestovao. I Koleta i tata s prezirom su odbacili njegovu
želju za šetnjom, i kada mu je tata dao njegov šešir, Dino je slegnuo
ramenima, pobeđen.
„Hajde sad, vas dvoje“, rekao je tata. „Uskačite u kola.“
Uzeo je Dinovu levu šaku i podvukao je pod Koletinu desnu mišicu. Dino
je pogledao u mamu tražeći pomoć, i mama je shvatila, ali ništa nije mogla da
učini. Koleta je stidljivo oborila pogled, gledala je u Dina, jer je bila viša od
njega.
Rekla je: „Izgleda da nema ničega Što možemo da učinimo u vezi s tim,
zar ne, Dino?“ A Dino se nasmešio da prikrije svoju zbunjenost i stid. Tata je
stao iza njih, stavio im ruke na ramena i skoro ih oborio kada ih je stisnuo
zajedno i gurnuo ih prema vratima.
„Hajde sad, vas dvoje!“ rekao je. „Izađite pod mesec i pod one tamo
zvezde i stvarno se upoznajte!“
Toni je pogledao u nebo.
„O čemu on priča? Nema nikakvih zvezda.“
„A ni meseca“, rekao je Majk.
„Ćutite“, rekao sam.
Čuli smo ih na tremu. Potrčali smo oko kuće i bacili se potrbuške u leju
jagoda. Koleta i Dino su sišli s trema, ruku pod ruku, i pošli stazom prema
kolima. Dino je nežno pokušao da izvuče svoju ruku. Na to je tata povikao: „E
nećeš, Dino! Šta ti je? Zar ni pet minuta ne možeš da budeš kavaljer?“ I tata
se smejao.
Bili smo toliko zgađeni tatom da smo zarili lica u leju jagoda, a meni se
toliko smučio da sam zubima čupao travu. Kad su izašli na ulicu, Dino je ipak
izvukao svoju šaku ispod Koletine mišice i pošao ka limuzini, hitro otvorivši
vrata da ona uđe. Ali Koleta jedva da ga je i videla, prošla je pored blistavog
čudovišta, a onda zastala pred izubijanom krntijom koja je bila parkirana iza
njega. Ta olupina je bila neki stari ford, ulubljenog krova, slupanih
blatobrana, oljuštene farbe. To je bio takav krš da ga do tada nismo čak ni
primetili.
„Ne, Dino“, rekla je Koleta. „Sirota ja. Ovo su moja kola.“
Šokirani, razočarani, u neverici, sve troje smo ustali sa tla. Nismo više
marili da li nas neko vidi. Koleta je sela za volan, a Dino je seo pored nje.
Motor je zakrkljao i pokrenuo se nakon serije tandrkanja i odvratnog
škripanja dok je Koleta dodavala gas. Kola su otkloparala niz ulicu, dok je
Hugo jurcao za njima i ogorčeno lajao, a mi stajali i podsmešljivo gledali trag
prljavog dima iz auspuha koji je gotovo skrivao tablicu Čikaga.
„Bljak“, rekao je Majk. „Ona je prevarant.“
„Mrzim je“, rekao je Toni.
„Pozerka“, rekao sam.
 Hugo se vratio do mesta gde su kola bila parkirana. Užurbano je njušio
ovde-onde i, pogledavši niz ulicu u pravcu kuda su otišli, dlaka mu se
nakostrešila na vratu i preteći je zarežao.

★ ★ ★
Nedelju dana nakon Koletine posete naša kuća je bila prilično teško
mesto za život. Mama je potpuno zapustila svoju kosu, prestala je da koristi
puder, i stalno je nosila istu cicanu haljinu sa belim tufnama. Tako je uvek
bilo u našoj kući. Mama i tata bi se posvađali, i onda bi mama potpuno
prestala da vodi računa o sebi.
Sa tatom je bilo sasvim suprotno. O, on se lickao više nego ikad. Glancao
bi cipele i sve vreme zviždukao, kao da će se nešto vrlo uzbudljivo desiti te
noći, neki bal, ili banket u Klubu Mala Italija.
Dok bi mama kuvala večeru bio je veoma nežan prema nama, davao je
Klari novčić zato što mu je očetkala odelo ili otišla po skupe cigare, jer je u
tim periodima sukoba sa mamom, tata uvek pušio Čenselors, ostavljajući po
kući njihov bogati očinski miris. Onda bismo seli za večeru, tata sav ustreptao
u beloj košulji bez kravate, i smejao se i pričao nam herojske priče o tome šta
je radio u stara vremena, kad su muškarci bili muškarci, a zidari pravi
umetnici, i kada je podigao čitavu crkvu svojim rukama.
Tada smo ga obožavali: bio je uzbudljiv, i odgovarao je na sva pitanja
čudesnim pričama koje su se završavale onako kako to ne biva ni u snovima.
Ponekad bismo se ljutili na mamu jer bi odgurnula svoju stolicu i odlazila od
stola usred neke od njegovih priča. Senka bi prešla preko njegovog lica dok
ju je gledao kako odlazi, mi bismo ga bučno molili da nam ispriča šta je dalje
bilo, a on bi se trgao kao da je sve to samo san, rekavši: „O, da, gde sam ono
stao?“ Mi bismo mu rekli, a onda bi on uzdahnuo i završio priču.
Ali njegove priče su uvek bile bolje kad ih je mama slušala. Nismo mogli
da shvatimo zašto je mama i dalje ljuta na njega; ponekad smo krivili mamu,
mada nam je na neki način bilo drago što su u svađi, jer tata nikada nije
pričao te lude priče iz svoje prošlosti osim ako on i mama ne bi govorili jedno
s drugim. Mnogo sam mislio o tome u tim danima, i govorio sam koliko je
mama nerazumna, i mislio sam kako ne bih, da sam ja ona, nikada mogao da
se ljutim na čoveka tako uzbudljivog kao što je tata.
Četiri noći nakon Koletine posete} tata je došao kući pijan. Mora da je bilo
oko pet ujutru, jer dan je već ulazio kroz prozore kad smo se probudili. Čuli
smo ga kako se tetura po dnevnoj sobi i peva „La donna e mobile „. Odjednom
se začulo rušenje nameštaja, a zatim tišina. Svetlo se upalilo, pa smo iskočili
iz kreveta i pohitali u dnevnu sobu, gde smo zatekli tatu ispruženog na
tepihu, ležao je na leđima, s blaženim osmehom na licu. Hugo je prišao i
liznuo mu nos, a tata je rekao odi-odi i pokušao da poljubi Huga. U ćošku se
još mrdala Majkova lopta, koja je tamo odskočila kad je tata stao na nju.
Znali smo da nije povređen, jer se ne bi tako srećno smešio. Hugo je nanjušio
tatin dah i zgroženo ustuknuo.
„Tata je pijan“, rekao je Toni, a mi smo pogledali jedni u druge i nasmešili
se. Stari dobri tata, balsamovan od pića i veoma srećan, i nakezili smo se s
razumevanjem, osećajući se kao zreli muškarci. Tata se često napijao. Bio je
tako širokogrud kad se napije. Mnogo smo ga voleli kad se napije. Ali mama
je drugačije gledala na to. Mrzela ga je kad je takav. Gledala je naniže u
njega, stisnuvši zube.
„Pogledajte ga“, rekla je. „Pogledajte samo tog bestidnog čoveka, oca
četvoro nevine dece!“
Nismo voleli da nam se govori kako smo nevina deca, pa smo branili tatu,
a Majk je iznenadio mamu kad je rekao: „Muškarac ima pravo da se ponekad
napije.“
„Hajde da ga probudimo“, rekao je Toni. „Možda će nam dati neke pare.“
„Vidi!“ pokazala je Klara. „Krv! Sva mu je košulja krvava.“ Pali smo na
kolena pored njega. Toni i Majk su počeli da plaču, a to je navelo Huga da
zacvili. „Tata je ranjen“, rekao je Majk. „Naš tata je ranjen. On je mrtav, mrtav
je.“ Rekao sam im da ućute, i, dok je mama raskopčavala tatin kaput, toliko
su se zainteresovali da su prestali da plaču.
„Čudna neka krv“, rekla je Klara. „Ružičasta.“
Ispod tatine kragne bio je otisak karmina u obliku ženskih usta. Oni to
nisu znali, Majk i Toni i Klara, ali mama je znala, a znao sam i ja. Pogledali
smo se, i morao sam da uklonim pogled pred sivim besom u maminim očima.
Bez reči je ustala i otišla u spavaću sobu. Bacila se na krevet i ostala da leži,
nema i nepomična.
„Neko ga je ujeo“, rekao je Toni.
Tata se probudio, tek toliko da se nakezi, pogleda oko sebe i pita koliko je
sati. Rekli smo mu, a Toni je rekao: „Tata, jesi li mrtav ili nisi?“ On je
spokojno odmahnuo glavom i ponovo sklopio oči. Pokušao je da zapeva „La
donna e mobile“, ali jezik mu je toliko otežao da se samo nasmejao sebi i
zadovoljio se da slabašno mumla melodiju dok je ponovo tonuo u san,
njegove krupne pesnice izbrazdane od rada držale su Tonijevu ručicu s
nežnošću kojom bi držao ruku nekoj devojci. „Tata“, rekao je Majk, „imaš li
deset centi?“
„Naravno. Možeš da dobiješ šta god ti treba. Samo kaži tati kad ti nešto
zatreba i budi siguran da ćeš to dobiti. Jer te tvoj tata voli mnogo više nego
što te mama voli.“
„Daj“, rekao je Majk.
Tata je opipavao pantalone da pronađe džepove. Toni mu je rado
pomogao u tome, uzevši tatinu mlitavu šaku i gurajući je u džep. Tamo je i
ostala, jer je tata naglo zaspao, utonuo je u san iz koga nije mogao da se
probudi, mada smo ga drmusali iz sve snage; onda je Majk skupio šake nad
tatinom uvom i viknuo: „Ej, tata! Gde su deset centi?“
Bilo je uzalud. Spavao je sa širokim osmehom preko celog lica, i ubrzo je
glasno zahrkao. Šaka nije mogla da se izvadi iz džepa. Pomislili smo da ga
polijemo vodom po licu, ali smo se plašili da bi ga to do te mere otreznilo da
bi uzeo remen za oštrenje brijača. Gurali smo ga tamo-amo po podu, a Hugo
mu je grizao cipele kada se mama vratila u sobu. Videlo se da je plakala.
Pažljivo mu je izvukla ruku iz džepa i izvadila nekoliko novčića. Dala nam je
svakom po jedan i vratila se u krevet.
Posle nekog vremena mama me je pozvala. Ustao sam, jutro je bilo
blistavo i hladno. Svukla je tatu, podmetnula ćebad ispod njega, stavila mu
jastuk pod glavu, i pokrila ga tu na podu. Odeća mu je bila složena i
prebačena preko stolice za ljuljanje, sve osim košulje, koju je zgužvala i
bacila u ćošak.
„Video si šta je to?“ upitala me.

„Znam“, rekao sam. „Ali neću da pričam.“

„Dobri moj dečko.“ Mada je mirno govorila, suze su joj tekle iz očiju. „To
je ta žena“, rekla je. „Znam da je ta žena.“
„To nije ništa ozbiljno.“
„Možda i nije“, rekla je. „Poljubac. Ne − ništa to nije. Ali ovo je ozbiljno,
ovo što mi on ovde radi“, i pritisnula je svoje srce. Tata se probudio,
progunđao nešto i prevrnuo se na podu, sve sa prekrivačima.
„Šta se ovde dešava?“ rekao je. „Šta će sve te žene u mom krevetu?“
To me je nasmejalo. Bilo mi je žao mame, ali vratio sam se u krevet
smejući se tatinim rečima.
 U sedam sati smo ustali da pođemo u školu. Tata nije bio na podu.
Pogledali smo u spavaću sobu, ali ni tamo ga nije bilo. Doručkovali smo u
kuhinji.Tamo je bila mama, polirala je šporet. Mahnito je radila, znoj je
izbijao kao izmaglica po linijama na njenom čelu. Šporet je bio veoma vruć,
na nekim mestima usijan, i u kuhinji se osećao prodoran miris paste za
poliranje i nagorelih krpa. Posedali smo i nakljukali se tostom i jajima.
„Gde je tata?“ rekla je Klara.
„Otišao je“, zadihano je rekla mama. „Otišao je na posao.“
Majk je zapušio nos.
„Fuj! Nešto gadno smrdi!“
Pogledali smo u krpu u maminoj ruci. Majk i Toni i Klara nisu to
primetili, ali ja sam po preostalim dugmadima prepoznao da je to tatina
košulja od prethodne noći. Pogledao sam u mamino lice. Osveta je blistala na
njemu. Tost mi je zapeo u grlu kao pesak. To me preplašilo, pa sam pogledao
u stranu.

Posle škole smo imali probu hora, pa nisam došao kući sve do šest
popodne. Na tremu je bio tata, spavao je dubokim snom na stolici za
ljuljanje, kapci su mu bili bledi i natekli, usta širom otvorena, njegova porcija
za ručak bila je pored njega na podu. Mrlje maltera na njegovim šakama i
rukavima pokazivale su koliko je naporno radio tog dana. Ispod njegovog
šešira pramen kose bio mu je zalepljen za čelo, tužan, sasušen od znoja.
To me je zabolelo. Tata me zaboleo, njegov izgled, s kostima koje su ga
bolele, s njegovim kvrgavim, deformisanim, pa ipak tako junačkim šakama,
smlavljenim od godina i godina rintanja. O, to me zabolelo duboko u
grudima, zaplakao sam, moj jecaj je lebdeo u toplom sutonu. I odjednom sam
zamrzeo mamu.
Utrčao sam u kuhinju i bacio knjige na pod. Nanjušio sam ribu, pečenu
ribu, što je značilo da je petak. Mama je stajala nad šporetom, lice joj je bilo
smrknuto kao i tog jutra.
„Zašto to radiš?“ rekao sam. „Zašto ga ostavljaš samog tamo napolju?
Usamljen je. Zašto ne razgovaraš sa njim?“
Nije odgovorila.
„Ti si loša. Zla si prema njemu. Nije ništa ozbiljno učinio. Vidi kako teško
radi svakog dana.“
Sa šporeta je podigla lonac sa kuvanim krompirima i ponela ga do cediljke
u sudoperi, para iz lonca skrivala je njeno lice. „Molim te, skloni se“, rekla je.
Dok je gnječila krompire sedeo sam za stolom, posmatrao njeno ukočeno lice,
nepromenljivu liniju njenih usana. Nisam to mogao da shvatim: dan za
danom jednak izliv gneva, taj neprestani odsjaj u njenim očima. U redu je
bilo naljutiti se ponekad i ostati neko vreme takav, ali zašto ostati danima
ljut, bez prestanka? Na kraju krajeva, šta smo mi imali s tim, Majk i Toni i ja?
I mi smo tu morali da živimo.
Izvadila je pečenu ribu iz rerne i probola je viljuškom. Bila je gotova.
Otišla je do zadnjeg trema i pozvala Majka, Tonija i Klaru, koji su bacali
potkovice u dvorištu. Umarširali su u kuću i seli za sto u trpezariji, mada nisu
oprali ruke i umili se, a ruke su im bile žute od prašine. Mamu nije bilo briga.
Majk i Toni počeli su da štrpkaju ribu prstima i bacaju parčiće Hugu pod sto.
Ona ni reč nije rekla. Ćušnuo sam Huga nogom i isterao ga odatle, a onda
pokušao da ih nateram da operu ruke i umiju se, ali samo su digli noseve ka
meni i rekli ko sam ja da im bilo šta govorim. To me toliko razbesnelo da ni ja
nisam oprao ruke. Sedeli smo za stolom, sva su mesta bila zauzeta osim
tatinog.
„A šta je s njim?“ rekao sam.
„Zovi ga“, rekla je mama. „Mislim, ako ti je toliko stalo.“
Izašao sam na trem i prodrmao tatu da se probudi. Uteturao se u kuću,
mišići su ga boleli. Nagnuo se nad sudoperom i umio se, dahćući od ledene
vode. Onda se očešljao pred malim ogledalom na zidu, ušao u trpezariju i seo.
Mama je pobledela kada ga je ugledala. Odgurnula je svoj tanjir i otišla u
spavaću sobu, zatvorivši vrata. Jeli smo u tišini. Riba je bila zagorela, pire od
krompira je bio vodnjikav; nije bilo salveta na stolu, i svaki čas je neko od nas
ustajao da donese nešto što je trebalo da bude na stolu.
Čim smo završili s večerom, tata je ušao u spavaću sobu. Mama je istog
trenutka izašla iz sobe i ušla u kuhinju. Čuli smo kako se tata presvlači u
spavaćoj sobi. Sada mu je bilo bolje, zviždukao je, i čuli smo ga kako se
žustrije kreće naokolo.
Zviždukao je „La donna e mobile“, a kad je izašao, na sebi je imao novo
odelo i zviždukao je celom svetu kao najbezbrižniji čovek. To je toliko
razbesnelo mamu da je uzela veliki porcelanski pladanj za ribu i tresnula ga o
pod. Hugo je uplašeno urliknuo i pobegao iz kuhinje, sakrivši se pod krevet.
Mama je šutnula parčad u stranu i žurno otišla u spavaću sobu. Hugo je
ispuzao ispod kreveta i vratio se da pojede ribu s poda. Posle nekog vremena,
mama se vratila u kuhinju, počistila lom sa poda i oprala sudove od večere.
Sedeli smo za trpezarijskim stolom i igrali kazino. Mama se vratila u
spavaću sobu i zatvorila vrata. Posle sat vremena me je pozvala. Ušao sam i u
mraku stao pored kreveta. Mogao sam da osetim njen očaj i suze koji su
prožimali sobu.
„Idi kod Dina“, rekla je. „Kaži Dinu da odmah dođe.“
„Zašto?“
„Uradi to što sam ti rekla.“
Navukao sam džemper i izašao. Dinova berbernica bila je blizu prolaza na
ulici Osaž, stotinak metara od mosta. Od Dina si mogao da čuješ i nanjušiš
reku Plate. To je bila berbernica s jednom stolicom, ne mnogo veća od naše
dnevne sobe. Pored berbernice je bio Rekreativni klub Severni pol, gde bi
tata igrao pangini, jednu kartašku igru, i ponekad se napijao. Dinova radnja
bila je zatvorena, mutno plavo svetlo gorelo je iznad otvorene kase. Dino je
živeo u sobi i kuhinji iza radnje. Nekada davno, tu je bila kovačka radionica, i
kad uđeš unutra mogao si još uvek da osetiš miris konjske opreme i zadah
sprženih kopita.
Prošao sam iza zgrade do zadnjeg ulaza. Iz dva prozora na kuhinji sijalo je
svetlo. Prebacio sam se preko ograde. Iznutra je dopirao smeh, Koletin
razdragani smeh i grohotan smeh moga oca. Prikrao sam se prozoru i
pogledao unutra. Sedeli su za malim stolom nasred Dinove bele, besprekorno
čiste kuhinje, s flašom vina pred sobom: Koleta, Dino i tata. Dino je sedeo
kao za sebe, malo po strani od Kolete i tate, koji su bili sasvim blizu, stolice
su im bile priljubljene. Prethodnog puta je bila u crnom. Sada je bila u
belom, ali boja nije činila nikakvu razliku − i dalje je izgledala zanosno gola.
Progutao sam knedlu. Blagi bože! Kakva lutka!
Tata je mahao rukama pri govoru i povremeno ju je grlio, ne prestajući da
govori.
„Pogledaj ga tamo!“ rekao je tata. „On nije muško, Koleta. On je
polučovek, eto šta je.“
Dino se ravnodušno smešio.
„Ne smej se“, upozorio ga je tata. „Znamo mi tebe, varalice, ingannatore.
Ti samo nemaš petlje da izađeš i nađeš ženu. To je njegov problem, zar ne,
Koleta?“
Koleta je oborila pogled i ništa nije rekla.
„Gledaj, Dino. Da ti pokažem.“
Tata je obgrlio Koletu oko ramena i privukao je sebi. „Vidiš? Ne moraš da
poljubiš ženu, Dino. Treba samo da im pokažeš ko je gazda, a ne bubašvaba.“
 Dino je podigao čašu s vinom i trepnuo u čudu. Tatin savet očigledno nije
imao nikakvog dejstva. To ga je razgnevilo. Skočio je sa stolice, naglo se uneo
Dinu u lice i, ispruženih ruku, prstima koji su treperili ispod Dinovog nosa,
preklinjao ga na italijanskom:
„Dino Rosi, u ime Svetog Roka, priberi se. Ja sam tvoj najbolji prijatelj,
Dino. Ovo ti govori Gvido Toskana, onaj koji te voli više od samog života. Dao
bih ti svoj jezik, iščupao bih ga iz korena da ga zatražiš. Pokušavam da ti
pomognem, Dino. Probudi se, Dino! Avanti! Nemoj da njuškaš po ulicama i
budžacima tražeći sebi ženu. Našao sam je za tebe, Dino. Ovde je pred tobom,
cvet sa planina Sorenta. Pokreni se, Dino. To ti govori tvoj prijatelj Gvido
Toskana, koji je znao tvoju glupu majku, tvog bezvrednog oca i tvog
idiotskog brata.“
To je bilo previše za Koletu. Ustala je i zatražila da tata ućuti. Gipkim
mačjim pokretima prešla je preko kuhinje i onda stala, podbočivši se rukama,
usne su joj bile iskrivljene od jeda. Tata je klečao pred Dinom, a kad je ona
progovorila, uspravio se da je sasluša.
„Mislim da imam da kažem nešto o svemu ovome“, rekla je. „Slučajno sam
pristojna žena, a ne od onih koje se bacaju pred noge bilo kom muškarcu koji
naiđe.“
„Vidiš li šta si učinio, Dino?“ rekao je tata. „Uvredio si je. Napravio si
budalu od nje.“
Dino je pocrveneo.
»Ali ja. . . „
„Ali ništa!“ rekao je tata. „Prijatelj ili ne, trebalo bi da ti razbijem nos.“
„Nipošto!“ rekla je Koleta.
To je ostavilo tatu bez reči, zbunilo ga.
„Molim vas, draga damo“, rekao je Dino, ispruživši ruke. „Molim vas da mi
oprostite. Toliko sam ništavan, toliko neučtiv. Nisam hteo da vas uvredim.
Samo ne želim da... „
„Eto ga!“ rekao je tata. „Opet je počeo. Traži oproštaj. To je sve što zna:
oprosti mi, oprosti mi, oprosti mi.“ Tata je to sarkastično deklamovao. To je
povredilo Dina. Ukočeno je gledao u pod i grizao usne.
„Oprosti mi! Govori to otkad se rodio. Pre petnaest godina je pokušavao
da se oženi mojom ženom.“ Tata se podrugljivo nasmejao. „On! Od mene je
pokušao da otme ženu! Govorio je istu stvar: oprosti mi, oprosti, oprosti.
Oprostio sam mu, naravno! Pokupio sam mu Mariju ispred nosa − tako sam
mu oprostio!“
 To je bilo kao nož među Dinova rebra. Zgrčio se na stolici, žile na
njegovom vratu nabrekle su kao konopci. Onda sam video njegove oči,
plakao je. Tata je zapanjeno pogledao u Koletu. I ona je bila iznenađena.
Dino je jecao, oborivši glavu na grudi, grcavo izbacujući svoju nesreću.
„Siroti Dino“, rekla je Koleta. „Povredio si ga.“
Obgrlila ga je s leđa. „Siroti Dino, siroti, siroti Dino.“ Priljubila je svoj
obraz na njegov, svoje grlo na njegov vrat. „Siroti Dino, siroti nežni Dino.“
Tata ih je podozrivo posmatrao. Koletin prst je prolazio kroz Dinovu kosu.
Njen glas je pevušio u njegovo uvo, i Dino je duboko uzdahnuo. Sklopio je
oči i opustio se u njenim rukama.
„Tako je, Dino!“ rekao je tata. „Tako se to radi.“
Najednom je Dino ponovo briznuo u plač, jecajući u svoje šake. Koleta je
pokušala da ga uteši, ali je on plakao bez stida. Koleta je zavrtela glavom, a
tata je nestrpljivo rekao: „Zašto kog đavola plače?“
To je izazvalo novi napad, Dino je grcao u suzama. Ogorčeno je pogledao
u tatu. Koletina maramica je zalepršala dok mu je brisala suze. Nasmešio se i
podigao lice ka njoj.
Koleta je rekla: „Bolje da odeš, Gvido.“
Tata je već uzeo svoj šešir. Dino se pobunio što tata odlazi, i dok su se
žestoko prepirali oko toga preskočio sam ogradu i otrčao niz ulicu. Za pet
minuta bio sam kod kuće. Bila je topla noć; video se mesec. Zatekao sam
mamu na tremu, u stolici za ljuljanje. Ustala je kad sam ušao u dvorište.
„Gde je Dino?“ upitala je.
„Nisam uspeo da ga nađem.“
Ubrzo smo začuli zvuk blokeja sa ulice i zviždukanje „La donna e mobile“.
Tata je šepureći se dolazio kući. Ušao sam unutra i posmatrao sa ulaznih
vrata. Tata i mama su se pogledali, ali ništa nisu rekli. Onda je tata seo na
stepenice trema, a mama se vratila na stolicu za ljuljanje. Sat vremena su bili
napolju pod mesečinom. Zrikavci su pevali, tu i tamo bi prošišao neki
automobil, ali tata i mama ni reč nisu progovorili. Zajedno su ušli u kuću i
legli zajedno u krevet, i dalje ne progovorivši ni reč.

★ ★ ★
Tek tri dana kasnije ponovo su počeli da razgovaraju jedno s drugim. To
se desilo tako obično da smo jedva i primetili. Svi smo sedeli za večerom, svi
smo jeli i niko nije govorio, kad je mamin pogled potražio nešto na stolu.
Korpica sa hlebom bila je pored tatinog lakta. Video je kako ona gleda i traži
nešto, ali kao da je to ignorisao. Tada se dogodilo.
„Gvido“, rekla je mama, „molim te dodaj mi hleb.“ Tata je pogledao oko
sebe, pretvarajući se da je veoma zbunjen. „Hleb? Rekla si hleb?“ Pogledao je
preko ramena i svuda po sobi, kao da hleb ima noge i da će da pobegne na
vrata. „O, hleb! Naravno, hleb. Evo ga, tu je.“ Pružio joj je hleb, i od tog
trenutka čitava kuća kao da se vratila u život, kao samrtnik koji konačno
otvara oči da bi ipak preživeo.
„Ovo je dobar kupus“, rekao je tata. „Stavila si lovor u njega?“
„Samo malo“, rekla jer mama. „Ne verujem u previše lovora. Više volim
ruzmarin. Ali treba biti vrlo oprezan sa ruzmarinom. Ponekad staviš previše i
sve pokvari. Toliko sam puta to videla.“
„U pravu si“, rekao je tata. „Apsolutno. Znaš li šta ja volim? Reći ću ti.“
Skupio je prste da pokaže vrlo malu količinu. „Volim origano. Samo mrvicu.
Mislim da bi mogla jednom da probaš s origanom. Odličan začin.“
„O Gvido! Nisam znala da voliš origano! Pa trebalo je da mi kažeš! Zar to
nije čudno! Pa ja imam puno origana, Gvido. Koliko god ti duša ište.“
„Predivan začin. Tamo kod nas u Italiji stalno smo ga koristili. „
„Je l’ da, Gvido? Pa imam punu kutiju u ostavi.“
Tata je bio zabezeknut.
„Punu kutiju! Ooooo! Baš bih voleo da ga ponekad upotrebiš.“
„Ma naravno, Gvido. Čekaj. Pokazaću ti.“
Pohitala je u ostavu i čuli smo kako mahnito pretura po kutijama i
papirima. Vratila se sa malom zelenom kutijom, lica ozarenog od uzbuđenja.
Tata je uzeo kutiju i u čudu je posmatrao. Naglas je čitao šta piše na njoj:
„Origano. Pet unci. Šilingov proizvod. Cena: deset centi. Pakovano u
Kaliforniji, SAD, Šilingovi začini, Los Anđeles, Kalifornija, SAD.“ Tata je
klimnuo glavom. „To je to, dabome. To je to, nego šta.“ Pogledao je u nas
decu, i stari sjaj mu se vratio u oči. Nije više bio pripovedač herojskih priča,
onaj što rasipa novčiće i nežnost. Ponovo je bio svoj. Nedelju dana je
iscrpljivao sebe nežnošću prema nama. Svemu je tome bio kraj. Sada se
klatno sa sečivom zanjihalo. Sada će ponovo biti strog.
„Ti“, rekao je, uperivši prst. „Zašto jutros nisi uneo ugalj i drva za
potpalu?“
„Ali jesam“, promucao sam, lažući.
 „Nisi. Video sam tvoju sirotu majku kako jutros tegli punu kofu uglja.
Dođi ovamo.“
Ustao sam i stao pred njega. U ćošku se Hugo pridigao, dlake su mu se
nakostrešile na vratu.
„Okreni se“, rekao je tata.
Okrenuo sam se i malo se nagnuo. Hugo je zacvileo. Dlan tatine ruke
odjeknuo je po mojoj zadnjici. Zakukao sam, ne od bola, već samo da bih
preuveličao efekat. Hugo je samilosno zalajao. Majk i Toni su se radosno
zakikotali. Nije me bilo briga. I na njih će doći red. Dobio sam još tri udarca,
ali nije-dan me nije ožario kao prvi. Pretvarajući se da strahovito patim,
oteturao sam se na svoju stolicu i nastavio da jedem. Hugo je prišao i gurkao
me njuškom, tešeći me. Majk i Toni su se ućutali. Tata je gledao u njih.
„Ti“, rekao je Majku.
„Ništa nisam uradio“, rekao je Majk.
Hugo je ponovo zacvileo.
„Otkud znaš?“ rekao je tata. „Pomažeš li majci ovde u poslu? Ne. Samo
jurcaš naokolo po ceo dan i puštaš je da rinta sama. Kako ćeš da dokažeš da
ništa nisi uradio?“
„Pitaj mamu“, rekao je Majk. „Mama, da li sam uradio nešto loše? Zar
nisam bio dobar dečko?“
Ali mama je bila suviše zadovoljna tatom da bi se umešala.
„To je između tvog oca i tebe, Majk. Morate to sami rešiti.“
Majk je počeo da plače. „Izdajice jedna. Obična si izdajica.“
„Ho!“ rekao je tata. „Tako znači! Tvoja majka je izdajica a? Naučiću te ja
da pokažeš malo poštovanja ovde. Dođi ovamo!“
„Nikad ništa nisam uradio“, rekao je Majk, ustajući. „Nikad ništa.“
„O, ne“, podrugljivo je rekao tata. „Vređaš osobu koja te je donela na svet,
ali nikad ništa nisi uradio. Pokazaću ti ja! Okreni se!“
On i Hugo su cvileli dok je zauzimao stav, i Majk je suznim očima
optužujući gledao u mamu. Tata ga je šljepnuo nekoliko puta, udarci su
odjeknuli; mora da su ga pomalo i štrecnuli, ali nisu zavredili toliku njegovu
dreku. Znao sam da ne jauče zbog bola, već zato što veruje da ga je mama
izneverila. Dva minuta kasnije, dok je jeo žele za dezert, prestao je da plače, i
dok mu je Hugo lizao prste pogledao je i video kako mu se mama smeši, a
senka osvete prešla mu je preko lica.
Toni je bio sledeći. Bio je još tako mali, a pravio je toliko buke i problema
da je počeo da plače čak i pre nego što ga je tata optužio. I tako je sedeo i
plakao u svoj žele, a tata još ni reč nije rekao. Ali Toni je bio tatin ljubimac i
retko je, možda sedam-osam puta godišnje dobijao batine. A to i nisu bile
neke ozbiljne batine. Buka je bila ono što je plašilo Tonija, jer bi tata zvonko
pljesnuo s obe šake o Tonijevu zadnjicu, a Toni bi panično vrisnuo.
„A sad ti“, rekao mu je tata.
„Bolje nemoj“, rekao je Toni. „Otići ću od kuće. Povešću Huga i mi ćemo
pobeći i nikada se više nećemo vratiti.“ „Slušaj ko mi priča“, rekao je tata.
„I hoću“, rekao je Toni. „Pobeći ću i pridružiću se cirkusu. Ja i Hugo.
Hoćemo li, Hugo?“
Hugo je izgledao veoma nesrećno.
Sve u vezi sa cirkusom plašilo je mamu, koja se gadila zmija i uzdrhtala bi
čak i od njihove slike u novinama. „Da se nisi usudio!“ rekla je mama. „Ne
pomišljaj na to.“
„Onda mu bolje reci da me ne bije.“
Ali ipak je dobio svoje, isto bučno, bezbolno šljepkanje koje bi uvek
dobio, i bio je besan i ponižen preda mnom i Majkom.
„Odlazimo u cirkus“, rekao je kroz plač, teturajući se ka spavaćoj sobi.
„Hajde, Hugo, da pobegnemo iz ove grozne kuće.“ Hugo je pošao za njim u
spavaću sobu i vrata se zatvoriše. „Sad pakujem svoj kofer“, obavestio nas je, i
čuli smo kako nešto vuče po podu. Hugo je režao i cimao nešto zubima. „Sad
stavljam stvari u kofer“, jadao se Toni. „Evo sad idu moje cipele, i evo sad
džemper, i evo čarape, i neću da nosim nikakve gaće ni majice i možda se
prehladim i umrem.“ Smejali smo se, a smejao se i tata, ali su se na maminom
čelu ukazale brižne linije. Počela je da ustaje. Tata je zavrteo glavom.
„Evo polazimo“, objavio je Toni. „Sve smo spakovali i sad izlazimo. Idemo
da se pridružimo cirkusu. Idemo, Hugo.“ Gledali smo kako se vrata otvaraju.
Pojavio se leđima okrenut nama, vukući kofer, velik koliko i on, toliko težak
da nije mogao da ga podigne, dok je Hugo cimao remen sa drugog kraja, šape
su mu klizile po linoleumu. „Zbogom svima“, plakao je. „Idemo da se
pridružimo cirkusu. Zbogom mama, zbogom tata, zbogom Majk, zbogom
Klara, zbogom Džimi. Lepo postupaju s decom u cirkusu. Ne tuku te i samo
hraniš životinje. Zbogom svima.“
Smejali smo se dok je pokušavao da prevuče teški kofer ka ulaznim
vratima, Hugov snažni vrat se ukrutio dok je polako vukao Tonija nazad ka
spavaćoj sobi. Naš smeh je toliko razljutio Tonija da je još glasnije vikao,
trošeći snagu na mahnita cimanja kofera, kojima je Hugo lako parirao. Mama
to nije više mogla da podnese. Ustala je i zagrlila ga.
„Daću ti nikl[3] ako ne odeš“, rekla je. Ušmrknuo je, prešao rukom preko
nosa, i razmotrio njenu ponudu. „Neka bude dajm[4]“, rekao je.
Mama ga je podigla sa poda i poljubila ga, a Hugo je radosno zalajao. Tata
je prošaptao Klarino ime. Ona je zajecala, pritrčala mu, a on ju je podigao na
krilo i poljubio je.
★ ★ ★
U našoj kući ponovo je bio mir. Tata je režao i prigovarao, ali to je bio
dobar znak: to je značilo da je u dobrim odnosima sa celim svetom. Mama je
živela u oblacima, njene usne su se smešile, misli su joj bile daleko od nas.
Svakog dana je za večerom nosila svoju skupu nedeljnu haljinu, onu koju joj
je dala tetka Luiz. Bila je dobra prema nama; dopuštala je da se Hugo kupa u
kadi s nama, upozoravajući nas da ništa ne pričamo tati o tome.
Kada bismo prikucali obruče od bureta na zidove dnevne sobe i igrali
košarku, nikad ni reč nije rekla. Razbili smo prozor i polupali vazu, ali ona je
samo stajala nad šporetom, mešajući palentu, s licem kao u anđela, daleko u
mislima, i nije čak ni čula buku. Niti je išta rekla kada smo otkinuli bradu
Benita Musolinija, čija je slika visila iznad tatinog stola. Tata je te večeri
video sakaćenje sa stola za kojim smo večerali, ali imali smo sreće, jer je tata
baš tada pročitao nešto u večernjim novinama što ga je navelo da progunđa:
„Taj probisvet Musolini!“ i kad je pogledao u sliku i video da Duče nema
bradu samo je trepnuo nekoliko puta i kao da je bio zadovoljan prizorom. On
i mama su ranije uvek razgovarali o Dinu Rosiju, ali sada uopšte nisu
spominjali čak ni njegovo ime. Što se tiče Kolete Drigo, svi smo osećali da je i
sama pomisao na nju tempirana bomba.

U nedelju ujutro, prve nedelje posle pomirenja, ustali smo da odemo u

crkvu. To je bilo jedino jutro u nedelji kada je tata duže spavao. Morali smo
da šapućemo i hodamo na prstima. To je bilo dovoljno loše. Ono što je činilo
sve još gorim bilo je što smo to morali da radimo u svojoj prazničnoj odeći,
nove cipele su nas tištale, kravate gušile. Mama je pripremala doručak.
Nismo obraćali pažnju na nju. Onda smo navukli kapute i krenuli u crkvu.
Čim sam izašao iz kuće osetio sam da nešto ne valja. Nešto je bilo
naopako, nešto je nedostajalo, a do tada to uopšte nisam primetio. Vratio sam
se u dnevnu sobu i stajao tamo. Onda sam jasno osetio šta je, kuća mi je
govorila o tome: tata nije bio tu, instinkt mi je govorio da tata nije u kući.
Otvorio sam vrata spavaće sobe. Mama se vratila u krevet. Tatino mesto
pored nje bilo je prazno, glatko: on te noći nije tu spavao.
Muka mi je pripala. Došlo mi je da jurnem u sobu i izudaram to prazno
mesto. Mama se okrenula i otvorila oči, Pre nego što je stigla da progovori
zatvorio sam vrata i izašao iz kuće. Nisam tog jutra otišao u crkvu. Pošao sam
da pronađem oca i kažem mu da je sve predaleko otišlo.
Trčao sam celim putem do Dinove berbernice. Kad sam stigao do ograde u
prolazu iza berbernice, uplašio sam se i zbunio. Na kraju krajeva, šta ja
uopšte mogu da kažem tati? Ko sam ja uopšte da upravljam njegovim
životom? On neće preći preko toga; prebiće me, naravno. Ali svejedno sam
mogao da mu kažem da dođe kući. Mogao sam to da kažem pristojno, da ga
ne iznerviram.
Dino je otvorio kad sam pokucao. Na sebi je imao belu spavaćicu i noćnu
kapicu u obliku dimnjaka. Protrljao je sanjivo lice i rekao mi da uđem.
„Gde je otac?“ rekao sam.
„Šta, zar noćas nije došao kući?“
„Nije.“
Coknuo je usnama. „Loše. Baš loše.“
„Gde bi mogao da bude?“
Raširio je dlanove. „Ko zna?“
„Kladim se da je s njom − sa onom Koletom.“ Pritisnuo je dva prsta na
moje usne. „Ne smeš da govoriš takve stvari o svom ocu. Ne, ne. Nikad o
svom ocu.“ „Svejedno. Kladim se da je s njom.“
„Ne“, nesigurno je rekao. „To je nemoguće.“
„On ne bi smeo da radi takve stvari, Dino.“ Osećao sam se zrelo i pun
drevne mudrosti. „Čovekovo mesto noću je s njegovom ženom i decom.“
Onda sam se prisetio još nečeg što je tata voleo da kaže. „U tome je i problem
sa današnjim svetom, Dino. Nema više porodičnog života.“
Potapšao me po ramenima,
„Idi kući“, rekao je. „Naći ću tvog tatu.“
Ali nije pronašao tatu. Te večeri došao je u deset sati kod nas kući,
umornog lica i bolnih stopala. Majk, Toni i Klara su već bili u krevetu, ali bili
su i dalje veoma bučni. Ušao sam u spavaću sobu. Perje je letelo na sve
strane. U uglu je bio Hugo, komadao je ono što je ostalo od jastuka.
„Gledaj!“ rekao je Toni.
Podigao je jastuk i bacio ga preko sobe. „Drž’ Koletu, Hugo! Drž’ je!“ Pas
je skočio preko kreveta i navalio na jastuk, divljački ga kidajući. Ućutkao sam
ih. Ugasio sam svetlo i izbacio Huga iz sobe.
Dino je u kuhinji izuo cipele. Pretražio je čitav severni Denver, svaku salu
za bilijar i svaku sobu za kartanje, svako mesto za kuglanje i svaki bar, ali
tate nigde nije bilo. Mama je donela lavor tople vode sa Epsomovim solima;
Dino je potopio stopala u lavor, jeknuvši od olakšanja.
„Nema razloga za brigu“, rekao je. „Gvido ume da se vodi računa o sebi.“
„I te kako ume“, rekla je mama. „Otac četvoro dece, koji juri za
opajdarom!“
Dino je žestoko zavrteo glavom.
„Ne, ne, Marija! Ne smeš da govoriš takve stvari. Nemaš nikakvih dokaza
za to. Gvido je nesmotren čovek, ali je dobar čovek, Marija. Porodičan čovek.“
„Naravno“, rekla je mama. „Za svačiju porodicu.“
Ali mama nije plakala. Izgledala je kao da je provela dosta vremena
razmišljajući o svemu, i da je konačno donela odluku. Nije bilo osmeha na
njenom licu, ali ono je bilo blago i mirno. Nije bilo mnogo toga da se kaže.
Dino je mrdao prstima u vodi, odsutno gledajući u njeno mreškanje. Kao da
je jedva čekao da otvori svoje srce, ali mami nasamo, i mogao sam da osetim
kako ga moje prisustvo zabfinjava, i da on oseća kako sam suviše mlad da bih
bio upetljan u to. Mama je razumela njegove poglede upućene meni.
„Džimi je moj najstariji“, rekla je. „Hoću da on shvati ove stvari.“
„Pobogu, Dino“, rekao sam, „nisam juče rođen!“

Dino je i dalje bio skeptičan.

„U redu je“, rekao sam. „Preda mnom možeš da kažeš šta god hoćeš, Dino.
Imam četrnaest, uskoro ću i petnaest.“
Ni to ga nije ubedilo, i sve troje smo utonuli u beznadežno ćutanje.
Rekao sam: „Vidi, mama. Nikud nećemo stići ako samo sedimo ovde.
Hajde da preduzmemo nešto. Šta nameravaš da učiniš? Šta ćeš kad je takav
čovek, mislim da bi mogla da tražiš razvod.“
Na tu reč, mama je pozelenela. Užasnuto me je pogledala. Istog trenutka
sam znao da to nisam smeo da izgovorim, jer smo katolici, i u našoj crkvi ne
postoji tako nešto kao što je razvod. Osetio sam Dinov ljubazni pogled, tračak
osmeha na njegovim usnama. Vidiš, kao da je govorio, ti ipak ne razumeš
takve stvari.
„Dobro, pametni Dino“, rekao sam. „Kad si toliko bistar, šta bi ti uradio?“
 „Razvod!“ rekla je mama, kao da se guši. „Jesi li čuo šta je rekao, Dino?
Još je dete a tako govori!“
„Neko mora nešto da učini!“ rekao sam.
„Sram te bilo!“ rekla je mama. „Tvoji rođeni otac i majka. Sram te bilo!“
„Mislio sam da si ljuta na njega“, rekao sam.
„Sram te bilo“, rekla je mama. „Sramota, sramota!“
„Šššš“, rekao je Dino. „Slušajte.“
Izdaleka smo čuli nekog, slabašno, ali sve čujnije − to je bio tata − kako
zvižduće La donna e mobile; zatim bum-bum potpetica na tremu, otvaranje
vrata, i istegli smo vratove da ga vidimo kako ulazi u dnevnu sobu. Oklevao je
pre nego što je zatvorio vrata. Ugledali smo njegovo lice, crvenkasto, veselo,
ozareno, oči sjajne kao veveričje. Nije baš bio pijan, ali su nagib njegovog
šešira i razmetljivost njegovih ramena ukazivali da nije štedeo burgundac.
„Zdravo!“ mahnuo je. „Zdravo, zdravo, zdravo! I kako je moja srećna
familija noćas? Moja blagorodna žena, moja anđeoska deca?“
„Uf‘, progunđala je mama. „Kakva je to zver!“
„I Dino je tu!“ rekao je tata. „Dobri stari Dino, bliski porodični prijatelj. I
on je tu.“
Naslonio se na dovratak, podbočivši se rukom, šešir mu se nakrivio ka
potiljku. Namignuo mi je, ali mama me je pažljivo posmatrala, pa sam se
plašio da mu uzvratim.
„Molim te nemoj da mi kažeš gde si spavao prošle noći“, rekla je mama.
„Molim te nemoj. Ja sam samo tvoja žena. Nemam nikakvog prava da te
ispitujem.“
„O!“ rekao je tata. „Sad smo i sarkastični!“
Majk i Toni su došli do vrata spavaće sobe. „Ej, tata“, rekao je Toni. „Daj
paricu.“
Tata se okrenuo. „Da ti dam paricu? Daću ti deset parica. Evo!“
Dao je Toniju novčanicu od jednog dolara, i Toni ju je bojažljivo uzeo,
ustuknuvši, uzbuđen i podozriv, ta novčanica je bila nešto neverovatno u
njegovim šakama. Otrčao je, i onda smo ga čuli kako skiči od radosti kad je
skočio na krevet, Majk i Hugo pošli su za njim. Slušali smo ih, Hugo je lajao,
Majk je vikao: „Meni pola, meni pola!“
„Ko vas najviše voli?“ viknuo je tata. „Vaš otac ili vaša majka?“
„Naš otac!“
 Tata se nakezio mami.
„Eto“, rekao je, raširivši ruke. „Vidiš?“
Mamin bes gotovo ju je iskidao. Stajala je kraj sudopere, tresla se i grizla
usne. „Ti − ti − ti – bitango! Ti − ti − ti − ti psu, životinjo!“
Vrtela se ukrug, tražeći nešto, njene šake su posezale za bilo čime.
Napipale su sapun na sudoperi, i u magnovenju je dograbila veliki komad
sapuna Beli kralj i bacila ga na tatu. Tata je rekao uh kad ga je sapun pogodio
pravo u grudi i pao na pod. Toliko je bio iznenađen da ga je to otreznilo.
Mama je i dalje kružila i kružila, njene šake su ponovo tražile.
„Tako znači stoje stvari!“ rekao je tata. „To je znači hvala za sav moj znoj!“
Ustuknuo je kad je to rekao, jer je mama na peći našla slanik i bibernik.
Dino je skočio da je zaustavi, ali je pomislio kako je bolje da se sagne kad je
zamahnula. Slanik i bibernik su proleteli, daleko iznad tatine glave, a tata je i
dalje uzmicao ka ulaznim vratima, rukama štiteći glavu kao bokser,
dovikujući Dinu na italijanskom: „Jesi li video, Dino! Ti si svedok činjenice
da me je napala u rođenoj kući!“ Mama je upala u ostavu i pojavila se s
punim šakama šolja i tanjirića. Tata je počeo da beži ka ulaznim vratima.
„Video si, Dino! Sve si video!“
Čim je nestao, mama se skljokala, telo joj se treslo. Prekrila je lice
šakama, a sto je podrhtavao od njenih jecaja. Dino se nagnuo da je uteši, ali
ona je zatresla glavom i zamolila da je ostavi samu. Njena patnja ispunila je
prostor.
„Mala Marija“, šaputao je Dino. „Mala moja Marija. Ne plači, mala moja.
Sve će biti dobro.“
Mama se uspravila na stolici, otrla suze i jedva čujno izduvala nos u rub
svoje kecelje. I Dino je zaplakao. Dovoljan je bio jedan pogled u njegove
suzne oči da mama zajeca i ponovo se prepusti plaču. Oboje su plakali, mama
je grcala u suzama, Dino je tiho plakao, gutajući svoj jad. Ubrzo sam i ja
plakao sa njima, ne zbog mame, već zbog Dina, jer je bio tako dobar mali
čovek, jer je toliko voleo mamu i često ju je viđao kako pati, nemoćan da bilo
šta učini. Uzeo je jednu od njenih šaka i svojim belim prstima nežno milovao
žuljeve nastale dugogodišnjim radom u kući.
„Ne plači, mala Marija. Rešićemo to zajedno. Bog će nam pomoći.“
„Šta može Bog da učini? To je on, Dino. I ta žena. Ta grozna putana[5]!“
Dino je izduvao nos i uzeo šešir.
„Ima načina“, rekao je. „Naći ćemo neki.“
 Pri izlasku me potapšao po ramenu: dopao mu se moj plač. „Dobar si ti
dečak, Džimi.“ Tiho je prošao kroz kuću do ulaznih vrata. Zatim se vratio, i ja
sam se smejao i plakao, jer je otišao bos, i morao sam da stegnem zube da se
ne bih smejao dok je navlačio čarape i obuvao cipele. Onda je ponovo prošao
kroz kuću i izašao, čuo sam njegove korake na ulici.
Pokušao sam da navedem mamu da ode u krevet, ali ona je sakrila lice i
odgurnula me. Svukao sam se i legao u krevet. Hugo je ležao na mom mestu,
žvakao je iskidanu jastučnicu. Izbacio sam ga, a on se zavukao pod krevet,
odvukavši svoju žrtvu. Posle nekog vremena ugasilo se svetlo u kuhinji i znao
sam da mama sedi u tami. Čuo sam njen prigušeni plač. Činilo mi se da bi i ja
trebalo da plačem, i pokušao sam da osetim patnju, ali je nije bilo, sve dok
nisam pomislio šta će biti s nama ako tata zaista ode, kakva ćemo biti
sirotinja i kako će se druga deca smejati mojoj staroj odeći, i dok sam tonuo u
san toliko mi je bilo žao sebe da se jastuk sav ulepio od suza.
Probudila me vika, bat koraka, treskanje vrata, smeh, neko je pevao.
Svetla su se upalila usred kuće. Mi deca smo seli u krevetu. Bilo je tri noću, i
pevač je bio tata, pesma je bila „Evo ide mlada“, a smeh je bio Koletin.
Ustali smo iz kreveta i otišli do vrata, baš kad se mama pojavila iz kuhinje,
širom otvorenih očiju.
„Dobrodošla u moju kuću!“ vikao je tata. „Buduća gospođa Dino Rosi!“
Pojavili su se, tata ruku pod ruku sa Koletom. Koleta je stupala visoko
uzdignute brade, prkosnih očiju. Iza njih je bio Dino, i činilo se da je smrtno
preplašen.
„Uzmi kaput“, tata je rekao mami. „Oni sad idu da se venčaju. Ja i ti smo
svedoci.“
„To ne može biti“, rekla je mama, skrivajući reči nadlanicom. „To je
nemoguće.“
„To ti misliš“, rekao je tata. „Hajde, uzmi kaput. Idemo u Golden da ih
venčamo.“
Dino je uhvatio mamine šake.
„Marija, mi te molimo za blagoslov, Koleta i ja.“
„Ah, Dino“, rekla je mama. „Ne smeš to da uradiš. Ne smeš!“
Koleta joj je prišla. Njeno lice je bilo besno.
„Vi se ne mešajte u to!“
Mama ju je ignorisala. „Ne, Dino. Ne smeš.“
Najednom je Koleta nasrnula između Dina i mame, i šakom zapušila
mami usta. Mama je ustuknula, ali je Koleta nije puštala. Mama je
pokušavala da dođe do vazduha i kaže nešto, obrazi su joj se nadimali a lice
joj je postalo ružičasto. Hugo je zarežao. Stajali smo, uplašeni. Tata i Dino su
pokušavali da odvoje Koletine šake sa maminog lica.
„Drž’ je, Hugo!“ rekao je Toni. „Drž’ Koletu!“ Iskeženih zuba, Hugo se
provukao između tate i Dina. Zario je njušku pozadi u Koletu i ujeo je. Ona je
ciknula i s obe ruke uhvatila se za zadnjicu. Besno je napala Huga, šutirajući
ga. On se povukao pod sto, lajući na nju. Koleta se okrenula i pogledala u sve
nas.
„Divni ljudi!“ rekla je. „Gospode, kakvi ljudi!“
„Molim te“, rekao je Dino. „Nemojmo se svađati.“
„Ti da ćutiš“, rekla je Koleta. „Kepecu glupi.“
„Stani malo“, rekao je tata.
„I ti!“ rekla je Koleta. „Majmune!“
„Ko je majmun?“ rekao je tata.
„Ti si majmun!“
„Napolje odavde!“ rekao je tata. „Niko ne sme da kaže za Gvida Toskanu
da je majmun. Napolje!“
Koleta je pogledala u sve nas, polako, pažljivo, vrteći glavom. „Kakvi
ljudi! Kakvi grozni ljudi.“
Okrenula se i ponosno krenula napolje iz kuće, uzdignute brade. Dino je
pošao za njom, moleći je da se vrati. Pred vratima se naglo okrenula i
pogledala ga. Onda je počela da se smeje, kikoćući se dok je odmeravala Dina
od glave do pete. Čuli smo je kako se smeje čitavim putem do kola. Onda je
motor zakrkljao i grunuo i ona se odvezla.
Tata je spustio šaku na Dinovo rame.
„Zaboravi je, Dino. Ne valja ona.“
„Ah, ali. . . „
„Ostani neženja, Dino. Bolje ti je tako.“
„Si. Si. Ali... „
„Zaboravi je, Dino. Nema ničeg osim nevolja kad se oženiš. Deca.
Problemi. Dugovi. Ostani neženja, Dino. Poslušaj moj savet.“
Dino je pogledao u mamu, a mama se smešila. I Dino se nasmešio. Onda je
ispod stola izašao Hugo, oborenih ušiju, podvijenog repa. Dino se sagnuo i
potapšao ga po glavi.
 „Dobra ker“, rekao je na engleskom. „Lepa terijer.“
„Vi deco“, rekao je tata, „vratite se u krevet.“
Dino je kopao po džepovima. Dao nam je svakome po kvoter. Ali Toni je
dobio dva kvotera.
„Neki hamburg za ker“, rekao je Dino.
Dino je otišao kući, i kada su se svetla pogasila čuli smo kako mama i tata
razgovaraju u spavaćoj sobi.
„Gde si bio prošle noći?“ rekla je mama.
„U gradu.“
„A ko je bio s tobom?“
„Niko!“ Tako je divljački viknuo da se mama nije usudila da nastavi.
 U PROLEĆE

Jeli smo dezert kad je Barton zazviždao. Otac mi je uputio jedan od svojih
pogleda.
„Evo tvoje bitange od prijatelja.“
„Bitanga?“ prekinuo sam s jelom. „Slušaj, gospodine. Ti ne znaš o čemu
govoriš. Ralf Barton je slučajno jedan od najboljih igrača prve baze koje je
ovaj grad ikada iznedrio.“ „Oprostićeš, ali za mene je on i dalje samo bitanga.“
„To je zato što ne znaš šta se dešava u svetu.“
Barton je ponovo zazviždao. Ustao sam od stola i požurio napolje. Otac je
samo ostao da sedi, zagledan u svoj žele od jabuka. Imao je skoro četrdeset tri
godine, stario je, i pojma nije imao o važnim stvarima.
Bilo je skoro sedam sati, ali nije bio mrak. Barton se krio iza bresta u
dvorištu.
„Hoćeš da bacamo malo?“
„Ne“, rekao sam. „Bolje da popričamo.“
Hodali smo dva bloka do rečice koja je tekla kroz Bulder. Barton je
izvadio neotvoreno paklo cigareta, pa smo seli na obalu. Barton je baš imao
sreće: njegov matori ih je kupovao na boks. Moj je pušio cigare.
„Baš mrzim ovaj grad“, rekao je Barton.
„Mesto za seljake“, rekao sam. „Nije dovoljno velik čak ni za treću ligu
bejzbola.“
Barton je pogledao u nebo. „Zašto sam morao ovde da se rodim?“ rekao je.
„Zašto se nisam rodio u nekom gradu koji je u prvoj ligi? Bar u Kanzas Sitiju,
ili makar u nekom gradu Istočne lige Teksasa? Zašto sam morao da se rodim
u Bulderu, Kolorado?“
Lepo je bilo maštati. Povukao sam dim i pustio ga da izlazi sa dahom.
„Kad bih morao sve ponovo“, rekao sam, „rodio bih se u kući preko puta
Jenki stadiona. Dovoljna bi bila obična neokrečena straćara s krovom koji
prokišnjava. Šta je novac? Ne bih mario za to.“
„Novac nije bitan“, rekao je Barton. „I nije bitno kakvo je mesto u kome
živiš. Bitno je samo imaš li to u sebi, umeš li da udaraš lopticu.“
 Voda je žuborila kroz kamenje u potoku.
„Džejk“, rekao je Barton. „Imam jedno pitanje za tebe. Veoma lično
pitanje. Ali nemoj da se izvlačiš. Kaži mi istinu.“ „Da čujem, Barte. Poznaješ
me.“
„Evo šta hoću da znam: da li sam dovoljno dobar, sada i u ovom trenutku,
za prvu ligu?“
Ne možeš tek tako da odgovoriš na takvo pitanje. Dugo sam razmišljao.
Onda sam rekao: „Bartone, po mom iskrenom mišljenju, dovoljno si dobar
sada i u ovom trenutku da držiš prvu bazu u bilo kom klubu prve lige u
zemlji. Video sam te u akciji, druže. Ti si kao zmija oko te baze. Što se tiče
udaranja, imaš dva najoštrija oka koja sam ikad video.“
„Uh, ne bih tako daleko išao.“
„Samo si previše skroman, Barte. Mislim da si spreman za prvu ligu. I to
odmah.“
„Hvala ti, Džejk. Cenim tvoju iskrenost.“
Pao je mrak i bilo je hladno. Na zapadu su planine počele da iščezavaju
iza velikih belih oblaka. Osećalo se na prolećni sneg. Dah nam je izlazio u
malim beličastim pramenovima. Zapalili smo vatru između dva kamena i
hranili je komadima drveta koje je potok naneo uz nasip. Gledali smo u
plamen. Pržio nam je lica, a leđa su nam zebla. Kamenje je od vreline naprslo
i raspalo se. Toplih očiju, zurili smo u plamen.
„Barte“, rekao sam. „Na mene je red da ti postavim jedno pitanje.“
„Samo napred.“
„Istinu, Barte. Mogu da je podnesem.“
„Ja nikad ne lažem, Džejk.“
„Da li sam dovoljno dobar za prvu ligu?“
„Apsolutno. Ti si najveća bacačka nada koju sam ikad video.“
„Ne, Barte. Dobro razmisli o tome. Nemoj samo da mi laskaš. Promisli
malo.“
„Važi.“
Nije progovorio punih pet minuta. Onda je rekao: „Po mom mišljenju,
imaš najnezgodniji izbačaj lopte u Sjedinjenim Američkim Državama. Nikada
nisam igrao protiv Vika Rejšija ili Elija Rejnoldsa, ali sam se već mnogo puta
suočio sa tobom, Džejk. Znam šta je bacanje. To je moj posao, jer ja treba da
tučem. Mislim da si dobar kao bilo ko u prvoj ligi, ako ne i bolji.“
 Sve vreme dok je pričao, posmatrao sam njegovo lice. Nije lagao. Osetio
sam to u kostima.
„Barte“, rekao sam, „hvala ti na iskrenom mišljenju.“
„Problem je“, rekao je on, „što smo suviše mladi za prvu ligu.“
„Suviše mladi? Ma šta pričaš, Barte! Za deset godina ćemo imati po
dvadeset četiri. Zamisli to − dvadeset četiri! Stari ljudi. Oni tamo vape za
mladom krvi. Miki Mentl, uzmi samo njega. Koliko je on − šest godina stariji
od nas?“
Vetar je počeo da duva, pa smo se pribili uz vatru. S druge strane potoka
upalile su se ulične svetiljke. Grejao sam ruke i mislio o naslovu u Denver
Postu: Dečak iz Kolorada sam rešio meč Prve lige.
Onda sam na drugi način mislio o sebi − onako kako je moj otac želeo.
Godine su prošle i ja sam bio građevinski inženjer, radio sam u birou,
razmatrao nacrte. Nemirno sam šetao po svom birou. Stajao sam očajan kraj
prozora jer sam sada bio suviše star da igram bejzbol. Bio sam u braku, imao
sam zaokrugljen stomak, bio sam vezan za ženu i gomilu dece. I dok sam
gledao kroz prozor, proklinjao sam oca što je upropastio moj urođeni talenat
bacača, jer mogao sam da postanem besmrtnik prve lige, s imenom u Holu
slavnih. Ali bio sam poslušan sin. Otišao sam u koledž kao što je otac hteo.
Zaboravio sam na bejzbol. Sada sam bio star i bilo je prekasno. Slomljenog
srca, otvorio sam prozor i skočio − samoubistvo.
„Barte“, rekao sam, „moj otac me žestoko maltretira. On me uopšte ne
razume.“
„Isti je kao moj.“
„Hoće da postanem inženjer, Barte.“
„Šališ se?“ Bart se nasmejao. „Ti − najveći umetnik u bacanju frljoka u
Stenovitim planinama? Ne smeš mu to dozvoliti, Džejk. To je kriminal.“
„Reci to mome ocu.“
Barton je oborio glavu i ćutao.
„Šta je sad?“
„Moji žele da budem sveštenik.“
Sada je na mene bio red da se smejem.
„Ti sveštenik? Oni mora da su ludi. Da li je iko u tvojoj familiji video kako
tučeš lopticu da preleti ceo teren? Ili bar da optrčiš do treće baze? Ti imaš
kvalitete novog Lua Geriga. Ne daj im da ti to urade Barte. Odupri se!“
 „Oni me ne razumeju, Džejk.“
„Ni mene moji.“
Sada je bilo veoma hladno. Voda će se te noći zalediti u baricama i proleće
nikad neće doći.
„Još jedan problem s ovim gradom je vreme“, rekao sam. „Odvratno je.“
„Pričaj mi o tome.“
„Dole na jugu je sad lepo i toplo, dole u Arizoni. Tamo Divovi treniraju
ove godine, u Feniksu.“
„Ah, vrelo sunce, plavo nebo, zelena trava, udaranje palicom, hvatanje
lopti.“
„Tuširanje posle treninga, onda večera u hotelu Ric, i zezanje s tipovima
kao što je Bobi Tompson i Leo Duroher...“
„A sutradan vrhunski doručak, još sunca, i samo igraš bejzbol po ceo dan.“
Toliko je bilo lepo misliti o tome da je bolelo. Ugasili smo vatru i vratili se
na ulicu. Barton je živeo šest ulica od mene. Polako je hodao trotoarom,
visok dečak, imao je oko 180, velikih šaka i stopala. Bio je levoruk i tako je i
hodao, oborivši levo rame. Stvarno je umeo da udari po lopti. I ništa nije
moglo da prođe pored njega. Pokrivao je prvu bazu kao da je gorila na dve
noge.
Sada se vraćao u malu belu kuću u Bulderu, Kolorado, gde je živeo s
roditeljima i svoja dva brata. Išao je da podeli krevet sa svojim bratom
Edijem. Sutra će ustati i poći u školu. Sledeći dan će biti isti, i sledeći, i
sledeći, dan za danom, ista monotonija u istom zabačenom gradiću.
Bio sam isti kao Barton. I ja sam spavao sa bratom. Sutra ću se probuditi i
pojesti doručak i otići u školu, i samo ću sedeti tamo, slušajući, sanjareći, i to
će samo da se nastavi, dan za danom, mesec za mesecom, kroz čitavu srednju
školu, kroz čitav koledž, godine i godine u istom žrvnju. A zašto? Da bih
postao inženjer, zatočen u kancelariji. Što sam više mislio o tome, sve sam
više mrzeo oca koji je mrvio moj život i uništavao mi najbolje godine.
Ušao sam u kuću. Otac je sedeo pored lampe i čitao novine. Tresnuo sam
ulaznim vratima.
„Šta te muči?“ rekao je.
„Moja stvar.“
Slegnuo je ramenima i vratio se novinama. Pogledao sam oko sebe: isti
stari zidovi, isti stari plafon, isti stari pod. Eto mesta u kome živim. To je bio
kavez u kome su me hranili i davali mi mesto za spavanje.
 „Zarobljen“, rekao sam. „Kao životinja. Zarobljen u ovoj rupi.“
Otac je onjušio vazduh i spustio novine.
„Ti. Dođi ovamo.“
„Ma nosi se.“
Odbacio je novine i uhvatio se rukama za doručja fotelje.
„Pušio si.“
„Matori je prilično bistar. Sve provali.“
„Već sam ti rekao. Nema pušenja.“
„Rekao si mi. Pa šta?“
Skočio je iz fotelje i dohvatio me za ramena svojim velikim šakama. Ali
otimao sam se. Nisam se dao. To je od sada bila borba za život, pre nego što
smrvi moj duh, pre nego što bude prekasno i budem star i debeo i radim u
kancelariji. Snažno me je prodrmusao, a ja sam ga i dalje gledao pravo u oči.
„Gospodine“, rekao sam, „savetujem vam da skinete svoje šape s mene. Ili
to, ili nikad više nećete videti svog sina.“
Popustio je i skrstio ruke.
„Šta te muči, dečko?“
„Nemoj ti meni ‘dečko’“, rekao sam. „Nisam nešto lud za tim.“
„Ma šta reče, bedni mali crve!“
Obrnuo me i šutnuo u tur. Nije bilo bolno, ali bilo je veoma uvredljivo,
prekardašio je. Stigli smo do raskrsnice naših puteva.
„To je bilo to, gospodine“, rekao sam. „Kajaćete se zbog ovoga dok ste
živi.“
„Možda ću se kajati, dečko, ali ne zbog ovoga. U suštini, ovo je nešto što
mi je najviše godilo u poslednje dve nedelje.“
Vratio se u svoju fotelju, pripalio cigaru i podigao novine.
Izašao sam napolje i seo na trem. Konačno sam došao do toga − do velike
odluke. To mi se motalo po glavi još od avgusta, kada sam ovladao bacanjem
frljoka i shvatio svoj životni poziv. Od svih ljudi na ovom svetu, samo je
Barton to razumeo. I Barton će poći, jer sam sad sve smislio, i preostalo je
samo jedno: pobeći ćemo od kuće, pobeći u Arizonu i pokušati da se
priključimo njujorškim Divovima.

Nisam morao da zviždim Bartonu. Sedeo je na tremu svoje kuće,

neraspoložen, grickajući nokte.
„Dosta mi je“, rekao je. „Podneo sam sve što čovek može da podnese.“
„Šta se desilo?“
„Vidiš ovu baštu? Petnaest metara dugačka, osam metara široka. Sutra
moram da je okopam.“
„Celu?“
„Tako on kaže, gnjavator.“
„Zašto tvoj brat Edi to ne uradi?“
„Jer je mezimac u ovoj kući. Uzima časove klavira. On je genije.“
„A šta si ti? Šta ako se povrediš kao Sesil Bim?“
„Sesil Bim?“
„U gipsu je. Čistio je lopatom sneg sa trotoara.“
, Je 1’ ozbiljno?“
„Nikada više neće igrati bejzbol.“
Ta misao je progorela rupu u Bartonovom mozgu. Zaškrgutao je zubima.
„Neće oni mene u gips“, rekao je. „Mogu da pokušaju, ali im to nikada neće
uspeti.“
„Slušaj, Barte.“
Rekao sam mu za stopiranje do Arizone i priključenje njujorškim
Divovima.
„Važi. Idem.“
Skovali smo plan da pođemo sledećeg jutra.

Poslednja moja noć kod kuće. Plakao sam u krevetu i prisećao se raznih
stvari: svoje braće i sestre, Božića, svog psa, svojih zečeva, svoje majke, svojih
školskih dana, mirisa vrućeg hleba. Bio je to oproštaj od svega, od mame, tate
i Kolorada.
Ujutru će otkriti da me nema. Verovatno time uništavam život svoje
majke, ali to neće mnogo značiti mome ocu. Kajaće se, naravno, mogao sam
da ga vidim tu, kad prođu godine, kako sa suzama u očima drži moju sliku i
govori: „Vrati se, sine: sve ti je oprošteno. Igraj bejzbol ako je to ono što
voliš.“
Posmatrao sam sat na komodi. Barton i ja smo se dogovorili da se nađemo
u šest. U dva noću bio sam još budan i slušao kako otac hrče u susednoj sobi.
 To je bio pravi trenutak. Izvukao sam se iz kreveta i na stomaku otpuzio
po podu do stolice preko koje su bile prebačene očeve pantalone. Moji prsti
su u zadnjem džepu pronašli novčanik, pa sam ga pregledao pod mesečinom.
U njemu su bile dve novčanice − od pet i od deset. Tih deset je bilo više nego
što sam se nadao. Otpuzio sam iz dnevne sobe i vratio se u krevet, iščekujući
novi dan.
Barton me čekao ispred Prve nacionalne banke. Bilo je šest ujutru i bilo je
veoma hladno. Beli oblaci su prekrivali planine, a sa severa je duvao vetar. To
je značilo sneg.
„Baš smo izabrali dan“, rekao je Barton.
On nije imao previše sreće. Ničega nije bilo u džepovima njegovog oca, pa
je bio prinuđen da ukrade sedam dolara ispod babinog madraca. „Imamo
dvadeset dva dolara“, rekao sam. „Lako ćemo.“
Bili smo na magistrali. Saobraćaj je bio tako redak da je prošlo petnaest
minuta pre nego što smo ugledali prvi automobil. Onda je prošao kamion sa
mlekom. Baronovi zubi su cvokotali, i rekao je da su mu se noge smrzle.
„Nikada nećemo stići do Feniksa, Džejk. Nećemo čak ni izaći iz Buldera.“
Počeo je da pada sneg − u početku samo u krupnim pahuljama. Do pola
sedam vejao je kao da se nebo provalilo. Prošlo je još nekoliko vozila, nijedno
u našem pravcu. Nismo bili odeveni za sneg. Bili smo u našim crvenim
bejzbol-jaknama s velikim belim slovom B na grudima.
„Dobro, eto nas“, rekao je Barton. „I dalje u Bulderu, Kolorado. Hajdemo
dole do škole, da sednemo u ložionicu. Nikada nećemo stići do Arizone po
ovoj mećavi.“
„Znači kukavica si“, rekao sam.
„Nisam kukavica.“
„A šta si onda?“
„Samo je hladno.“

Čuli smo kako dolazi kamion. Jedva se išta videlo u snežnoj oluji. Istrčao
sam na put i mahao. Kamion je stao. Unutra su bila dva čoveka. Vozili su u
Fort Kolins, dvadeset pet milja odatle.
„Ima mesta pozadi“, rekao je vozač.
Ukrcali smo se. Prikolica kamiona bila je natovarena kutijama punim
konzervi. Cirada ih je štitila od snega. Podvukli smo se pod ciradu i ležali
potrbuške i slušali hrskanje snega pod gumama. Neko vreme je bilo dobro, ali
je hladnoća postajala sve gora. Podigli smo ciradu i pogledali napolje. Peli
smo se obronkom planina, mećava je besnela. Kamion je milio u prvoj brzini.
Vetar je prohujao kroz prikolicu, bodući nas ledenim iglama. U osam sati stali
smo na benzinskoj pumpi u Fort Kolinsu. Vozač je podigao ciradu.
„To je to, dečaci.“
Bili smo tako ukočeni od hladnoće da je morao da nas izvlači napolje.
Oteturali smo se u benzinsku pumpu i skupili se pored male grejalice. Jedan
starac u bundi od ovčje kože opsluživao je pumpu. Rekli smo mu da idemo u
Feniks, u Arizoni.
„Kad sam bio u vašim godinama imao sam ponosa“, rekao je, istovremeno
žvaćući duvan i pušeći lulu. „Nikada nisam molio da me neko poveze. Uvek
sam putovao prvom klasom.“
„Mi imamo samo dvadeset dva dolara“, rekao je Barton.
„Čitavo bogatstvo“, rekao je starac. „Dovoljno da vas odvede na put oko
sveta.“
„Ali kako?“
„Ništa ne košta da uskočite na teretni voz. Jedan polazi odavde u šest
uveče za Solt Lejk. Vozi nekih osam sati. Onda hvatate drugi koji ide južno ka
Arizoni. Treba putovati kako valja, o tome pričam.“
„I smrznuti se“, rekao je Barton.
Starac je odbijao dimove iz lule i proučavao nas. „U toj odeći, da. Uzmite
lepo dva vojnička ćebeta, nekoliko konzervi pasulja i kesu duvana, i
putovaćete kao kraljevi, pravo u zemlju bejzbola.“
„Ma koji teretni voz“, rekao je Barton. „Ja sam igrač prve baze, nisam
skitnica.“
„To je protiv naših principa“, rekao sam.
Starac je zavrteo glavom i pljunuo u grejalicu. „Niste vi za Divove. Ne vi
klinci. Mnogo ste mekani. Niste borci.“ „Nismo došli ovde da nas vređaju“,
rekao je Barton. „Idemo, Džejk.“
Na drugoj strani ulice bio je kafe. Nismo doručkovali i bili smo veoma
gladni. Starac nam je doviknuo sa pumpe: „Imajte ponosa, momci. Uhvatite
taj voz u šest.“
Pojeli smo obilan doručak i kupili neke čokoladice. Sada kad mi je bilo
toplo i nisam više bio gladan, hteo sam da uhvatimo taj voz. Izašli smo iz
kafea i hodali ulicom. Sneg je prestao da pada. Nebo je bilo plavo, s oblacima
koji su se spoticali jedni o druge dok su plovili ka jugu. Stali smo ispred
vojno-pomorske radnje i buljili u hrpe ćebadi i cokula i rančeva. Hodali smo
dalje, ali nismo govorili o teretnom vozu.
Na kraju ulice bila je železnička stanica. Dve lokomotive su gurale
vagone. Stali smo i posmatrali. Razmišljali smo o onome što je starac rekao,
ali nismo govorili o tome. Vratili smo se oko podne u centar grada i rešili da
odemo u bioskop.

Žurnal je presudio. Čitav jedan prilog prikazivao je njujorške Divove na

prolećnom treningu u Feniksu. Sedeli smo na ivici svojih sedišta i gledali
kako prvoligaške veličine razbijaju po kampu za trening Divova. Kad se to
završilo, odmah smo požurili napolje, kao potpuno novi ljudi.
„Moramo da se iščupamo odavde“, zagrcnuto je rekao Barton. „Moramo se
dokopati Arizone.“
Na drugoj strani ulice bila je vojno-pomorska radnja. Kupili smo ćebad,
rančeve, rukavice i vunene kape. Našli smo bakalnicu i napunili naše rančeve
s konzervama svinjetine sa pasuljem, lepinjama, sardinama i duvanom. Sve
se to veoma brzo odigralo. Kad smo završili, proverili smo svoj budžet. Spao
je na tri i po dolara. To nije zabrinulo Bartona.
„Odvešće nas na pola puta oko sveta“, rekao je.
Hodali smo gore-dole ulicom, s rančevima na leđima i ćebadima pod
rukom. U četiri sata ponovo je zahladnelo. Nebo je postalo sivo i spremao se
novi sneg.
„Voleo bih da još jednom pogledam taj žurnal“, rekao je Barton.
U bioskopu, glavni ljubavni film bio je upola završen. Nikog nije bilo osim
nas dvojice. Stalno smo gledali u zidni sat koji je stajao iznad jednog od
izlaza. Žurnal je počeo u 5 i 25. Prilog o bejzbolu trajao je tačno dva minuta.
U 5 i 28 bili smo ponovo napolju. Bio je skoro mrak i žestoko je vejalo. Ali mi
smo i dalje osećali sunce iz žurnala.
Spustili smo se ulicom do železničke stanice. Tamo je bila sastavljena
dugačka kompozicija, lokomotiva je brektala u mestu, usmerena ka
jugozapadu. Izabrali smo jedan otvoreni teretni vagon pri kraju voza i popeli
se u njega. Nije nam bilo prvi put da uđemo u teretni vagon, ali sada je bilo
veoma čudno. Zatvorili smo vrata i u mraku pošli napred. U vagonu se osećao
neki bajat, odvratan vonj. Umotali smo se u ćebad i posedali. Iz nekog
razloga počeli smo da šapućemo umesto da govorimo normalno.
„Zaboravio sam svoju rukavicu prve baze“, prošaptao je Barton.
„Uprava Divova daje svu opremu“, rekao sam.
 Dugo nismo progovorili.
Onda sam ovako rekao Bartonu: „Barte, sada kad smo na pravom putu,
hoću da ti postavim jedno pitanje. Reci mi istinu, pravu istinu. Misliš li da
smo dovoljno dobri da utrčimo u ekipu Divova?“
„Sumnjam“, rekao je Barton. „Ali udenućemo se negde. Utrapiće nas
nekom. Možda u ligu Obale Pacifika.“
„To i ne bi bilo tako loše.“
„Hoćeš da znaš istinu?“ rekao je Barton. „Otvorenu, čistu, pravu istinu?“
„Reci.“
„Postoji šansa da ne utrčimo ni u Obalnu ligu. Ali jedno je sigurno: negde
ćemo se udenuti – u Teksašku ligu, ili bar u Južnu udruženu ligu.“
„Ili u ligu Tri oka.“
„Ili u Jugoistočnu ligu.“
„Ili u ligu države Arizone.“
„Igraću besplatno“, rekao je Barton. „Samo za hranu i smeštaj.“
Nismo mogli da smotamo duvan u mraku. Barton je iskopao paklo
cigareta pa smo pripalili.
„Čim stignemo u kamp, nema više pušenja.“
„Tako je.“
„Daj ruku.“
U mraku smo pronašli jedan drugom ruku,
Oborio nas je strahovit tresak. Voz se pokrenuo. Čuli smo udaljeni
zvižduk lokomotive. Voz se sporo kretao, lokomotiva je brektala kao luda,
točkovi su se klizali po zaleđenim šinama. Nezgodna vožnja. Otpuzili smo do
vrata i virnuli napolje u večernju tamu i sneg koji je vejao.
„Mogli bismo na spavanje“, viknuo je Barton, jer je sada bilo bučno, vagon
je kloparao i škripao. Ispružili smo se, zgrejani i veoma umorni.

Ne znam koliko smo dugo spavali. Odjednom se začuo užasan tresak koji
je skoro smaknuo ćebad sa nas.
„Možda je sudar“, rekao je Barton.
Sve je bilo tiho i nepomično. Seli smo. Voz se ponovo pokrenuo. Naš
vagon se kretao napred-nazad. Onda se začuo zvižduk, lokomotiva je
zabrektala, a naš vagon je ostao u mestu.
 Povukli smo klizna vrata. Sneg je padao u dubokoj tišini. Naš vagon je
stajao sam u snežnoj noći. Bili smo u nekim niskim brdima. Naš vagon je
pomeren na sporedni kolosek pored rampe za utovar stoke.
Bili smo uplašeni. Činilo se kao da smo poslednja dva preostala čoveka na
zemlji. Vratili smo se u tamu i umotali se u ćebad. Barton mi je ponudio
cigaretu, ali nije mi se pušilo.
„Nemoj da zaspiš“, rekao je Barton. „Znaš već šta biva s ljudima kad zaspu
u mećavi.“
Znao sam, ali sam ga svejedno pitao.
„Ne probude se.“
Seo sam razmišljajući o svom životu, svom straćenom životu, i o svim
nevoljama koje sam priredio svojim roditeljima. Prisetio sam se sveg novca
koji sam ukrao iz očevih pantalona i majčine torbice i sestrine prasice.
Prisetio sam se kokoške koju sam iz blizine razneo očevom dvocevkom. Sve
me je to odjednom spopalo, sva ta zbrka koju sam napravio od svog života −
padanje iz algebre tri godine za redom, varanje na ispitima, slušanje tuđih
prljavih priča i pričanje svojih.
Razmišljajući o tome, poželeo sam da ponovo proživim svoj život: poželeo
sam još jednu šansu. Hteo sam da preživim tu mećavu da bih mogao da se
vratim kući u Bulder, Kolorado, i učim za inženjera.
Onda sam čuo Bartona kako jeca: „Ja sam obična bitanga, Džejk“, rekao je.
„Obična bitanga.“
„Ne, nisi. Za mene si sasvim dobar.“
Ali on je insistirao da nije dobar tip, i ispričao mi je neke stvari koje je
uradio u životu − lupio je majku pesnicom u stomak, krao je knjige iz
biblioteke, polupao ulične svetiljke, prodao nov par cipela svoga oca, kidao
znakove sa automobila i tako dalje. Pomenuo je jednu zaista lošu stvar: kako
je zapalio sopstvenu kuću. To se desilo kad mu je bilo deset godina, i niko
nikad nije saznao da je on to uradio − niko osim mene.
Trudili smo se da ostanemo budni, ali smo bili suviše umorni, pa smo ipak
zaspali, a onda smo se probudili, sunčeva svetlost probijala se kroz pukotine
vagona. Povukli smo vrata i pogledali napolje. Bio je potpuno vedar dan sa
plavim nebom. Stotinak metara odatle, buldožeri su krčili sneg sa magistrale.
Iza buldožera je milelo na desetine vozila. Zgrabili smo jedan drugog i počeli
da skačemo od radosti.
„Spaseni smo!“ povikao je Barton. „Spaseni!“
Ostavili smo stvari u vagonu i probili se kroz sneg do magistrale. Primila
su nas prva kola iza buldožera. Vozač je bio farmer, i zanemeli smo kad smo
čuli ono što nam je rekao. Ušli smo u pogrešan voz u Fort Kolinsu. Sada smo
bili samo milju od Tačera i četiri milje od kuće. Ali meni je bilo dosta. Kao da
su prošle čitave godine otkako sam otišao. Hteo sam da budem sa svojim
roditeljima, sa braćom i sestrom.
„Dobro“, rekao je Barton. „Ponovo se krećemo − polako ali sigurno.“
„Aha.“
„I dalje si za Arizonu?“
„Naravno, Barte“, slagao sam. „A ti?“
„Ne možemo sad da stanemo.“
„Tako je.“
Farmer je zaustavio kola ispred pomoćne šerifove stanice u Tačeru. Grad
je imao samo jednu ulicu. Stajali smo tu. Hteo sam da odustanem od svega. I
Bart je to hteo, ali teško je bilo pokazati slabost.
Onda je stiglo šerifovo patrolno vozilo. Dva policajca su sedela u njemu.
„Jesi li ti Džejk Krejn?“ upitao je jedan od njih.
„Da, gospodine.“
Policajac je otvorio zadnja vrata. „Upadajte, dečaci.“ „Ništa nismo uradili“,
rekao je Bart.
„Samo upadajte.“
Onaj što je vozio okrenuo je kola i onda smo se vozili magistralom prema
Bulderu. Sedeli smo skrštenih ruku.
„Arizona!“ podrugljivo je rekao Barton. „To je bila tvoja ideja.“
„Svejedno, ja nisam kukavica“, rekao sam.
„A ko je kukavica?“
„Bio si uplašen od početka. Noge su ti se smrzle. Hteo si da odustaneš.“
„ I trebalo je“, rekao je. „Ti i tvoji suludi planovi. Pogledaj nas sad.
Uhapšeni.“
„Jesmo li uhapšeni?“ upitao sam policajca.
„Gde stanuješ?“ rekao je.
„U Arapaho devetsto pedeset devet.“
Osvrnuo se i pogledao u Bartona. „A ti?“
„U Orahovoj petsto dvadeset devet.“
 To je bilo sve što su policajci rekli. Barton se podrugljivo zacerekao. „Ti i
tvoja frljoka“, rekao je.
„Dovoljna je da tebe izbaci iz igre“, rekao sam.
„Završili smo priču“, rekao je Barton. „Moj matori je bio u pravu. Ti si loše
društvo.“
„Neću čak ni da ponovim šta moj matori kaže za tebe.“ „Pih! Zidar. Šta taj
uopšte zna?“
„Mnogo više nego tvoj glupi moler.“
Kola su nas dovezla ispred moje kuće. Policajac se okrenuo i otvorio
vrata. Izašao sam. Barton je sedeo kao Indijanac, skrštenih ruku.
„Barte“, rekao sam. „Ne zameri.“
Na trenutak me nije čak ni pogledao.
Onda se nakezio. „Vidimo se, Džejk. Sve najbolje.“
Okrenuo sam se od kola. Tamo na tremu stajao je otac. Polako sam išao
ka njemu, proučavajući njegovo lice. Nije bilo gneva na tom licu. Stajao je s
rukama u džepovima, uspravan i kao da se malo smešio.
„Zdravo, tata.“
„Zdravo, dečko.“
Odjednom se sve sručilo na mene − sav užas onog što sam uradio svom
tati, i stajao sam tamo i plakao i grcao i nisam bio u stanju da progovorim.
Obgrlio me oko ramena. „Hajde, dečko. Doručak je na stolu.“
„O, tata!“
„Zaboravi.“
Zajedno smo ušli u kuću.
 JA SAM PISAC ISTINE

Istina je često neprijatna, ali istina se mora reći. U ovom slučaju istina je
da Dženi nije lepa devojka. Ona je žalosna heroina ove priče. Mala je i debela,
s faltama sala koje poskakuju na njoj. Njena glupost je van domena mog
pera. U suštini, ona mi se gadi. Ne, to nije istina, ne gadi mi se. Ali ona čini
nešto što uopšte nije dobro. Ona me rastužuje. Kada razmišljam o njoj
obuzima me neka beznadežnost, neko osećanje da ništa ne mogu da učinim
povodom nejednakosti muškaraca i žena. Ja ne mrzim Dženi, ali svakako
prezirem sve iza čega ona stoji. A šta je to, zaista ne znam.
Jedne večeri, bez daha je utrčala u moju sobu, raširenih ruku. Cičala je od
ushićenja, njene sive oči trijumfalno su se smejale i smejale. Okrenuo sam se
od pisaće mašine i zamolio je za objašnjenje.
„Gledaj!“ rekla je. „Gledaj moju ruku! Gledaj! Dao mi ga je moj dečko!“
Bio je to ručni sat.
„Dženi“, rekao sam, „tako ti boga prekini više sa tim ‘dečko’. Odvratna mi
je ta reč. Mrzim je!“
Dženin dečko je tip po imenu Majk Švorc. On je Jevrejin − monstruozan
tip. Već mnogo puta sam ga video, on je stokilaš, snažan i ćudjiv, i dolazi
ovamo svako božje veče da poseti Dženi u njenoj sobi. Njegova snažna
ćutljiva priroda ne može me obmanuti. Ja lično nisam ni snažan ni ćutljiv, ali
svestan sam da je ćutljiva priroda kod krupnih ljudi neprocenjiva. Kada se on
na svoj ćutljiv način penje uz stepenice, lako mogu da shvatim šta on želi od
Dženi. Naravno da mogu! Svestan sam da ćutljiva priroda ima svoje
prednosti.
Što se tiče ručnog sata, Dženi je stenografkinja u kancelariji, dole u
centru Los Anđelesa. Tog popodneva, rekla je, Majk Švorc je došao tamo.
Ćutljivo je došao, veliki čovek koji nosi ručni sat u maloj kutiji. Tu je stajao,
snažan i ćutljiv. Lepo sam mogao da vidim čitavu scenu. Mislim da je to
monstruozno; istina je da moram da se smejem kad pomislim na to. Majk
Švorc ju je pitao kako joj se sviđa sat.
„Sladak je“, rekla je Dženi.
Sladak! O, Gospode! Kakav grozan opis. Sladak! Kakva odvratna reč!
Ručni sat može biti zanimljiv ili šarmantan, pa čak i prekrasan. Ali nikad
sladak. Nikad! Samo osoba ograničene inteligencije kao što je Dženi može
reći za ručni sat da je sladak.
Majk je rekao: „To je za moju prijateljicu − devojku koja je pred udajom.
To je svadbeni poklon.“
To je razočaralo Dženi, koja je mislila da je sat za nju. Bez ijedne reči
vratila mu je sat. Bio je sladak, i to je bilo dovoljno. Lepo mogu da vidim
čitavu scenu. Dok joj je nos podrhtavao, vratila je sat.
Majk Švorc se uputio ka izlazu iz kancelarije. Okrenuo joj je leđa i hodao
ka vratima. Govorim vam tačno ono što mi je Dženi rekla. Ja sam pisac. Vidim
sve to veoma jasno. Kod vrata se okrenuo, i suze su bile u njegovim očima.
Suze u njegovim očima! Zamislite to! Snažan, ćutljiv čovek, div od čoveka, sa
suzama u očima. Želim da budem iskren, po meni je tip od četrdeset godina
sa suzama u očima običan magarac. Okrenuo se, i suze su bile u njegovim
očima, nesumnjivo i suze na njegovoj košulji i kravati, i on se vratio, pao na
kolena pred Dženi, koja ima dvadeset godina i debela je, i zdrobio je u
zagrljaju.
„Zadrži ga, Dženi!“ vikao je. „Zadrži ga. Lagao sam. To nije svadbeni
poklon. To je za tebe. Zadrži ga − zauvek!“
Zauvek! Suze u njegovim očima! Kakav cirkus! Lepo mogu da vidim sve
to, i moram da se smejem i smejem. Eto njega, snažnog i ćutljivog čoveka od
četrdeset godina, kako na kolenima jeca pred devojkom dvadeset godina
mlađom od sebe! Gospode, kako je to smešno. Smejem se i smejem.
Budaletina! Mene te suze ni najmanje ne bi dirnule. Ja bih mu se smejao u
lice.
Ni Dženi nisu dirnule. Ali Dženi je prepredena, gramziva, promućurna.
Sada je sat postao više nego sladak. Sada je to postao prekrasan sat, pa je i
ona plakala. I eto njih, dvoje ljudi koji plaču nad običnim ručnim satom. I
tako je te večeri Dženi donela sat u moju sobu i pričala mi o njemu,
dosađivala mi čitavom tom besmislicom, govorila mi da je Majk Švorc
dotakao njenu dušu i da je plakala zbog njegove nežnosti.
„To je bilo jače od mene, gospodine Bandini“, rekla je meni − piscu,
tumaču ljudske duše.
Odbio sam da joj poverujem. I više od toga, odbio sam da poverujem kako
je plakala zbog toga. Ona je suviše promućurna, suviše je gramziva, suviše je
debela za tugu i nežnost. Moja teorija je da su, ukoliko je uopšte zaplakala, to
bile suze radosti, suze posedništva, jer je sada postala vlasnik sata, sada je
pripadao samo njoj, i ona je plakala u svom trijumfu.
 „Da vidim taj sat“, rekao sam.
Ravnodušno sam ga proučavao. Bio je to Bulova Baget, ili neka slična
tričarija. Sićušan srebrni sat sa srebrnim lančićem − zaista apsurdan sat,
obična igračkica, jedva video i sat, a kamoli kazaljke: šala od sata, besmislica
na kojoj se ne može ni videti koliko je sati. Obrnuo sam ga na dlanu.
Poleđina je bila izgrebana perorezom, kao da je neko brisao monogram.
Polovan sat. Nesumnjivo polovan sat.
„Ha!“ rekao sam. „Nošena roba! Polovan sat! Baš ono što sam i mislio.
Čovek je prevarant. Gnjida. Jeftini šarlatan.“ Dženi je znala da je polovan, jer
je zaista bila promućurna. Znala je i više od toga. Otišla je kod zlatara i
procenila sat. Može to Dženi!
„Dobro“, rekao sam. „I šta kaže zlatar?“
Odbila je da mi odgovori.
„Prilično je skupocen“, rekla je.
„Budi iskrena, molim te“, rekao sam. „Ja sam pisac − čovek istine.
Hipokrizija je strana mojoj prirodi. Koliko je zlatar rekao da vredi?“
„Poprilično“, nasmešila se.
„Dobro“, rekao sam. „Ni najmanje me ne zanima da zabadam nos u tvoje
prozaične aktivnosti. Ali ako hoćeš da znaš istinu, kažem ti sada i ovde da
mogu da nađem bolji sat od toga za tri dolara i pedeset centi. Mnogo bolji
sat.“
Vratio sam joj sat.
„Nema baš mnogo svrhe braniti tog čoveka preda mnom“, rekao sam. „To
je nesumnjivo prevarant. Običan fakir. On je surogat. Zabavlja me do entog
stepena. Kad izađeš iz ove sobe počeću da se smejem zbog njega.“
Bez reči je stavila sat na ruku i otišla. Bila je povređena. Sad ne nosi sat.
Nije ga ni nosila. Eno ga u njenoj komodi, u maloj kutiji koju sam otkrio
jedne noći kad sam preturao po njenim stvarima tražeći cigarete.
Ručni sat nema nikakvog značaja. To je bio zaista jeftin sat, i Majk Švorc
je mogao da nađe i bolji. Ali Dženi koja dolazi u moju sobu i pita me šta
mislim o njemu − ah! Eto sad nečeg što toliko toga znači! To otkriva njene
sumnje. Običan pisac bi detaljno hvalio sat, izvrćući istinu. Ali ne i ja. Moje
reči probadaju kao usijani noževi. Jer ona duboko u srcu zna šta Majk Švorc
stvarno želi, a znam to i ja. Sat je bio mizeran izgovor, bedna uvreda. Ali sve
se to mene nimalo ne tiče, niti me posebno zanima.
 Ničega nema između Dženi i mene. Ja živim s jedne strane hodnika, a ona
živi s druge, gore na prvom spratu jednospratne zgrade. Treća prostorija je
kupatilo. Kad sam došao ovamo, mislio sam da ima nečega u tome. Čuo sam
lupkanje visokih štikli u hodniku i drugoj sobi, a u kupatilu su se sušile njene
bledoplave stvari. Dodirnuo sam ih jer su mi se dopale, a njihova nežnost i
miris prijatno su delovali na moju maštu. Ali ništa se nije dogodilo.
Kad sam začuo lupkanje visokih štikli sedeo sam u svojoj sobi, uvek je to
bilo uveče, i silovito sam kucao na pisaćoj mašini, žestoko sam lupao po njoj,
pisao sam šta god mi dođe, bilo šta, govor Abrahama Linkolna ili Šekspirov
sonet, bilo šta, svom snagom udarajući po tipkama, tako da se zvuk nadaleko
čuo, jer ima nekog ko će po buci pisaće mašine znati da je u susednoj sobi
pisac, pa će doći do vrata i pitati ga šta piše − mislim na žene − to mi se već
mnogo puta desilo, jer sam živeo ovde-onde u ovom velikom gradu, u
kućama, stanovima i hotelima, i znao sam da divljačko lupanje po pisaćoj
mašini uvek upali, ono bi uvek dovelo nekoga, muškarca ili ženu, dovoljno
često ženu koja je usamljena i radoznala; i ponekad, još češće, muškarca,
muškarca koji peni od besa i govori ti da prestaneš s bukom kako bi mogao
da se naspava.
Živeo sam u toj kući tri dana pre nego što sam video Dženi. Buka moje
velike mašine nikada je nije namamila, nikada je nije navela da zastane pred
mojim vratima i zapita se, i možda izvidi šta se tu dešava. To me je
iznenadilo, pa sam pomislio na druge metode. Međutim, sve je na ovaj ili
onaj način izviralo iz moje pisaće mašine, i ništa više nisam mogao da učinim,
pa sam samo još jače lupao po tipkama. To je bilo noću, kad bih čuo da je već
legla u krevet. Ali buka je nikada nije uznemirila. Očigledno je spavala
čvrstim snom. Na kraju je ona namamila mene.
To je bio telefon. Svake večeri je redovno zvonio na dnu stepeništa, i uvek
je bilo za nju. Na kraju sam klonuo, odvojio bolne vrhove prstiju sa tastature,
stao kraj vrata i slušao telefonski razgovor. Ovog puta razgovarala je sa
osobom koja se zove Džimi.
„O, Džimi, srce si!“
„O, Džimi, baš si bezobrazan!“
„Džimi, mnogo si bezobrazan!“
„Džimi! Ne preteruj!“
Dugo sam slušao ovakav razgovor, zapanjen idiotizmom tako banalnih
dijaloga. Čim je završila razgovor, ustremio sam se na pisaću mašinu i ponovo
počeo da treskam po njoj. Ali nije vredelo. Njena stopala popela su se uz
stepenice i bez zastoja prošla niz hodnik, a onda su se vrata njene sobe
zatvorila.
Kasnije sam upoznao tog Džimija. Bio je ekstremno glup, šminker sa
kariranim sakoima i varvarskim kravatama, prostak koji nije bio
impresioniran drskom jednostavnošću mojih bosih stopala, uprkos tome što
su bila na Dženinom stolu i što sam pušio veću i dužu lulu od bilo koje lule u
gradu Los Anđelesu. Džimi je bio agent koji skuplja pretplatu na časopise.
„Prodajem sve samim facama“, rekao je. „En Harding je jedna od mojih
mušterija.“
Nesumnjivo je očekivao da ću da padnem sa stolice kad to budem čuo.
Pušio sam u tišini, dok su Dženi i on čekali moj komentar.
„Ko?“ rekao sam. „Da nije možda filmska glumica? Tragično. Zaista
tragično.“
Kasnije mi je Dženi rekla čak i više o toj apsurdnoj En Harding. „Ona sve
časopise kupuje od Džimija. Na desetine časopisa.“
„To je“5 rekao sam, „krajnje nezanimljivo. Čak i činjenica da su moje priče
nesumnjivo objavljivane u tim časopisima nije u stanju da iznedri moj
entuzijazam.“
Ponovo je moja bistra urbana opaska bačena na prostačko i neplodno tle.
Ali to nije bilo važno, jer nisam bio bogzna koliko zainteresovan, i njeno
druženje sa Džimijem nimalo me se nije ticalo.
Reći ću vam istinu o svom prvom razgovoru sa Dženi. Bila je noć kada nas
je gazdarica međusobno upoznala. Pozvao sam Dženi na čašu vina u svoju
sobu. U stvari sam pokušavao da je šokiram. Pušila je cigaretu, naslonjena na
komodu, a ja sam ja sipao vino. Pogledao sam u nju.
„Ne smeta ako ti kažem Dženi?“ upitao sam. „To ime ima zabavan
bukolički ukus.“
„Nipošto!“ nasmešila se, jer nije znala šta znači bukolički. Pružio sam joj
čašu vina.
„Mmmm!“ rekla je. „Hvala!“
Pažljivo sam proučavao njeno lice, proučavao sam ga kao što bi ga
proučavao tumač ljudske duše, pisac. To ju je učinilo pomalo nervoznom.
Podigla je čašu.
„Za tebe!“ rekla je. „Sigurna sam da si veliki pisac.“
Dotakao sam njenu čašu i nasmejao se. Za trenutak sam postao svestan
da, uprkos svemu, devojka nije potpuno beznadežna.
„To će rešiti istorija“, rekao sam. „Ja sam čovek Istine. Dozvoli mi da
formulišem jedno zapažanje koje se odnosi na tebe.“
Podigla je čašu.
„Samo napred, gospodine Čarls Dikens! Ispalite iz obe cevi!“
„Dženi“, rekao sam. „Ja sam kao i moj veliki prethodnik, Haneker[6]. Ništa
na ovom svetu nije mi dosadnije od jarcanja kokote.“
„Kokota?“ rekla je. „Šta je kokota?“
„Opajdara“, nasmešio sam se.
„Opajdara?“ rekla je „Zagrizla sam, profesore. Šta je to?“ Tužno sam
zavrteo, glavom.
„Opajdara“, rekao sam „je aspida.“
„Šta je aspida?“
„Aspida“, rekao sam „je kalaštura.“
„Opet te me našli, profesore. Šta je kalaštura?“ „Kalaštura je fuksa.“
„Fuksa?“ Namrštila se, onda se nasmejala. „Dobro zvuči, ali i dalje sam
zbunjena.“
„Lilit“, rekao sam. „Dalila. Mesalina. Jezavelja.“
„Daj još nešto“, rekla je.
„Eno ti rečnik, pa pogledaj.“
Spustila je čašu i pošla po rečnik.
„Evo ga!“ rekla je. „Koju da tražim?“
„Probaj fuksa“, rekao sam.
I našla je. Onda je sklopila rečnik.
„Ali kakve to veze ima sa mnom?“
Nisam siguran šta sam tačno rekao. Ali niko ne može da porekne da je to
imalo zvuk i snagu zapanjujuće analize, prave bombe, bila ona istinita ili
lažna, vredne da eksplodira samo zbog efekta.
„Dženi“, rekao sam. „Sav ženski rod je sklon kurvanju još u samom
embrionu. Ta sklonost je neodoljiva, i žena od puberteta mora da se bori sa
tim kao sa tifusom.“
Spustila je čašu, zgnječila cigaretu i izašla iz sobe.
„Grozan si“, rekla je. „Zbilja si odvratan.“

Ali kako je vreme prolazilo ništa je više nije šokiralo, šta god da sam
rekao. Razgovarali smo svake noći, uglavnom sam ja govorio, a ona nije
obraćala pažnju na to što govorim. Ako mene pitate, nije bilo moje reči ili
fraze koju je Dženi mogla da upamti. To je bila tragedija. Rekao sam neke
izuzetne stvari, čak bih ponekad i samog sebe iznenadio. Ne mogu sada da ih
se prisetim, ali pamtim da su u tom trenutku bile spektakularne, prekrasno
sročene i apsolutno vredne pamćenja.
Rekao sam kako želim da govorim istinu. Moram sad priznati da nisam
uspeo. Rekao sam da je Dženi debela i da nije lepa. To je prilično daleko od
istine, jer Dženi nije ništa od toga. Ne. Dženi je lepotica. Ona je vitka i gipka.
Njeno držanje je arogantno kao ruža. Radost je živeti u njenoj blizini. Njena
kosa je zanosna. Nije ni riđa ni zlatna, već i jedno i drugo, i ona je vrlo
zagonetno češlja, pokupi je na vratu kao što to rade slovenske žene. Bila je
udata, ali sada je razvedena. Njen muž je bio pilićar. To me zabavilo.
„Dženi“, rekao sam, „kako izgleda pilićar?“
Nisam to morao da je pitam. Kad smo već kod toga, ja odlično znam kako
izgleda pilićar. Moj ujak u Kolorado Springsu posluje sa živinom, i ja sam
celo jedno leto radio na njegovom ranču.
Majk Švorc je udovac. Mogao bih da ga svrstam u lepotane. Ima sina,
divan dečak, star šest godina. Ponekad Majk dovodi dečaka ovamo da vidi
Dženi. Dečak ima izuzetno snažno malo telo, noge kao od uglačane slonovače
i kovrdžavu kosu. Divan dečak − na kakvog bih bio vrlo ponosan da je moj.
Veoma je bučan. Ponekad zaluta u moju sobu, pa ga posadim pred pisaću
mašinu i puštam ga da lupa po tipkama kao majmun. On uživa u tome. Divan
dečak. Tragično je što je njegov otac toliko glup. Dečak je pokazao izrazit
literarni talenat. Da je moj, napravio bih od njega književnog genija.
Pobrinuo bih se da u dvanaestoj godini napiše i objavi autobiografiju. To bi
bilo pravo remek-delo, i za to bih se pobrinuo. Ovako, dečak će nepobitno
izrasti u soma kakav je i njegov otac, čovek bez ikakve poezije u sebi, čovek
koji pada na kolena i dere se kao magarac dok poklanja devojci parče metala.
Dženi se uzbudi kada Švorc dovede dečaka. To onda izgleda kao da će se
Švorc oženiti njom. Ona drži dečakovu fotografiju na komodi i obožava je.
Meni je prilično muka od te fotografije. Kad god uđem u njenu sobu da
pozajmim cigaretu, moram da trpim da mi je gura pod nos, zajedno sa
zbirkom njegovih bistrih izreka. One su nesumnjivo bistre, ali to me uopšte
ne zanima. Ja volim dečaka, divan je to dečak, ali dosadni su mi njegovi
detinji epigrami. Zaista me ne zanimaju.
Majk Švorc redovno dolazi da vidi Dženi. Svake večeri pred njegov
dolazak Dženi upada u moju sobu i pita me da li joj haljina dobro stoji, da li
joj kosa lepo izgleda, da li mi se sviđaju ove ili one cipele. Majk Švorc ima
para, debele štosove novčanica u banci. On je vlasnik ciglane. I to nije sve.
Ima kuću u Los Anđelesu, vilu na Bel Eru, da ne pominjemo dva pakarda i
pontijaka.
„Dženi“, rekao sam, „on može da ima ciglanu i zamak na Bel Eru, ali ima li
on dušu? Ima li on ikakvu dubinu? Ja sam ga pažljivo osmotrio i nisam uspeo
da otkrijem ni trunku lepote u njegovoj prirodi. On je hladni, beskrvni,
srebroljubivi, prizemni materijalista.“
„Užasno je sladak“, rekla je Dženi.
„To je savršeno besmislena procena. Ima li on ikakvu percepciju vrednijih
stvari u životu? Dubljih, trajnijih stvari?“
„On je prosto sladak. I tako krupan kakav je, umiljat je kao jagnje.“
Prevrnuo sam očima ka plafonu.
„Ah, Dženi. Tvoja naivnost budi tugu u meni. Dođe mi da slepo odem u
noć i plačem na visokom usamljenom brdu zbog ženske nesreće. Puka
činjenica da je Švorc umiljat ništa ne dokazuje. I krava je umiljata. Ono što
hoću da kažem je ima li on ikakve poezije u krvi?“
„Nikada mi nije napisao nešto.“
„Čovek je prevarant. Zasmejava me. Ima poezije u sebi koliko i irigator
stomaka.“
„Mislim da je užasno sladak.“
„To je zato što ima dva pakarda, pontijak i kuću na Bel Eru.“
Samo se nasmešila, jer nije čak ni slušala moju procenu čitave situacije.
Da kažem istinu, ja nisam nikakav materijalista. Ali voleo bih da kažem
Dženi neke stvari. Voleo bih da joj kažem kako sam u svoje vreme bio vlasnik
automobila. Bila su to prekrasna kola, od blistavog čelika, s pumpom za
benzin visoke kompresije, nelomljivim staklima, spojlerima, reflektorskim
farovima i vakumiranim gumama.
Nemojte pogrešno da me shvatite. Govorim o plimutu da bih vam
objasnio da sam živeo, manje ili više, životom tog tikvana Švorca. Nije dugo
trajalo, jer je banka ubrzo okončala sve to. Ali nije mi teško palo, jer sam se
već umorio od toga, a postojala je hrpa novih priča koje sam hteo da
napišem. Pa ipak bih voleo da imam sad taj auto. Iz jednog jedinog razloga.
Dženi mi neprestano podnosi obimne izveštaje o bogatstvu Majka Švorca. To
me stvarno ne zanima. Ja sam samo filozofski nastrojena osoba, pomalo sam
veseo, i pomalo sam tužan.
 Pa ipak, uprkos svemu tome, voleo bih da imam plimuta. Voleo bih da ga
imam samo na sat vremena. Znam kako se to radi. Povezao bih jedne večeri
Dženi u njemu. Najoholije moguće sedeo bih pored nje, s rukama na volanu,
i ništa ne bih govorio, ni reč. Pustio bih Plimuta da govori umesto mene.
Vozili bismo se do Santa Monike i parkirali auto na brdu, gde se more susreće
sa zvezdama. Ravnodušnim dodirom prstiju pritisnuo bih dugme na
instrument-tabli, i radio bi odgovorio iz trbuha mašine, emitujući kreketanje
Binga Krozbija. Ostao bih snažan i ćudljiv, i ništa ne bih radio. Ne bi bilo
nikakve potrebe da kažem Dženi kako me njena kosa omamljuje, da je samo
pogled u njene sive oči dovoljan da zaboravim, bar nakratko, prozu i sižea i
slične zamorne stvari. Sve bi odradila mašina; ali samo nakratko, samo na sat
vremena i bilo bi dovoljno. Plimut i Bing Krozbi dirnuli bi Dženi u dubinu
duše, i nakratko bi bilo dobro. Ubrzo bi mi sve to dosadilo, možda za sat
vremena, pa bismo se odvezli natrag u grad. Kasnije bi Dženi pričala drugima
da zna pisca sa plimutom. Ne običnog pisca, nego pisca sa plimutom. Mada bi
to bilo sasvim nevažno.
 SANJAR

Policajac mi je rekao za sobu. Rekao je da je gore na Bunker Hilu, velika

sivo okrečena zgrada. Otišao sam gore. Pre trideset pet godina Bunker Hil je
bio otmen kraj, ali ne i danas. Ti pansioni sa dvadesetak soba sada su ruine.
Velika sivo okrečena zgrada. Eto je. Zazvonio sam. Meksikanka mi je
otvorila vrata. Bila je snažna i uspravna.
Kosa joj je imala blistavo crni sjaj. Tako tamna, tako sjajna, davala je
njenom licu narandžastu nijansu. To je bila gospođa Flores.
Zakup je bio deset dolara nedeljno. Dao sam joj četrdeset. „Bolje prvo
vidite sobu“, rekla je.
Ali bio sam umoran od traženja soba. Hteo sam bilo šta, samo četiri zida.
Hteo sam da budem sam sa svojom pisaćom mašinom. Čekalo me je dosta
posla. Nije me bilo briga kakva je soba. Gospođa Flores me povela gore na
sprat. Veoma stara zgrada. Debela visoka vrata. Kvake od mesinga.
Videvši sobu, oklevao sam. Bila je tako gola. Samo četiri komada
nameštaja: krevet, komoda, stolica i sto. Bez tepiha. Bez zavesa. Bez slika na
zidu.
„Mnogo je to za ovo mesto, gospođo Flores.“
„Rekla sam da prvo vidite.“
Nije bila ljuta. Kao da joj nije bilo važno. Kada je progovorila opazio sam
njene bele zube. Bili su prekrasno besprekorni. Ona je bila odevena po
običajima svog naroda − seoska suknja i bluza, srebrne minđuše,
odgovarajući srebrni ukras na vratu. Na svojim malim stopalima imala je
huarače[7]. Izgledale su izdržljivo i udobno.
Otišla je po sapun i peškire. Otvorio sam torbu i izvadio tih nekoliko
stvari koje sam posedovao. Dve-tri košulje, veš, kravate, čarape. Čitav ris
čistog belog papira. Nije mi baš išlo u to vreme. A trebalo je toliko toga da
napišem. To me je poprilično tištalo.
Otvorio sam portabl-mašinu i stavio je na sto ispod prozora. Video sam
sebe kako mahnito pišem, kako danonoćno kucam u toj sobi, dok se veliki
grad pruža ispod mene. Ispred prozora je bio vrh neke stare palme. To će me
nadahnuti, razbiće monotoniju četiri zida.
Gospođa Flores se vratila sa sapunom i peškirima. Njene tamne oči su se
razrogačile kad je ugledala pisaću mašinu. Objasnio sam joj kako to ide sa
mnom − tako ja zarađujem za život, pišem.
„Moraćete da odete“, rekla je.
„Da odem? Zašto?“
Izvadila je četrdeset dolara iz džepa na suknji i spustila ih na komodu.
„Zbog buke mašine“, rekla je. „Čoveku iza susednih vrata potreban je san.“
Vrata između moje i susedne sobe bila su od punog orahovog drveta.
Zidovi su bili debeli. A moja mašina je bila tiha. Pokazao sam joj, lupivši
nekoliko tipki. Obećao sam joj da neće biti buke. Ali ona nije popustila.
Vrtela je glavom, sporo i uporno. Počeo sam da trpam stvari natrag u torbu.
Pomislio sam da je vrlo nerazumna. Mrzeo sam čoveka u susednoj sobi, ko
god on bio; proklinjao sam ga.
Iz hodnika su se začuli koraci. Pojavio se, taj čovek koji je živeo u
susednoj sobi.
„Kristo!“ rekla je žena.
Stajao je i gledao u mene, i video sam kako je lice gospođe Flores ozarila
ljubav, obožavanje je zaiskrilo u tim tamnim očima.
„Zdravo“, rekao je.
To joj je rekao nekako mehanički, hladno. Uočio je njenu ozarenost. Nije
je želeo. Čuvao se od nje. Bio je visok, markantan, privlačan Filipinac od oko
trideset pet godina. I prelepo odeven, njegova žuta mašna blistala je kao
malo sunce s njegovog vrata.
„Nešto ne valja?“ upitao je.
„On piše mašinom“, rekla je gđa Flores. „Nećete spavati ako on ostane.
Treba vam vaš odmor. Ne spavate dobro.“
„Dobro spavam“, rekao je. „Otkud to znate − kako ja spavam? Virite?“
Tražio je odgovor. Njegove oči su je ozlojeđeno gledale. Gospođa Flores je
oborila glavu.
„Loše za ženu da gleda muškarca dok spava“, upozorio ju je. „Ne sviđa mi
se to.“
Podnela je to mirno, stoički. Kristo mi se nasmešio. „Molim ostani,
prijatelju“, rekao je. „Dobro kad je obrazovan čovek u blizini, i to sa
mašinom.“
 Zahvalio sam mu se, pa smo se rukovali.
„Prezime Sijera. Kristo Sijera.“
„Džon Lejn“, rekao sam mu.
Ali posmatrao sam gospođu Flores. Nije pokazivala nikakvu emociju.
Hteo sam da je čujem kako kaže, sa mnogo reči, da je soba moja. Kristo je
držao kvaku na vratima dok je izlazila, i tada mi je uputila hitar, nedokučiv
pogled. Onda sam ostao sam u svojoj sobi. Seo sam i pokušao da radim. Kroz
glavu mi je prošla strast u očima gospođe Flores, način na koji je gledala u
Krista, ali to nije htelo da siđe na papir.
Ne, ništa nije htelo da siđe. Nakon tri dana, od svega što je ključalo u
mom mozgu mogao sam da pokažem samo loptice zgužvanog papira. Hodao
sam po škripavom podu. Lupio sam se po glavi, izvalio se na krevet, buljio u
plafon. Napet, osluškivao sam zvuke koji su dopirali iz zgrade. Svakog jutra
sam čuo kako Kristo odlazi. Nije ga bilo do kasno uveče, ponekad se vraćao
tek posle ponoći. Na spratu su bila još dva stanara. Stari gospodin Ešli imao je
srčane probleme i retko se čuo. Nikada nisam video drugog čoveka. Ali sada
sam zatekao sebe kako večito slušam mačje šuštanje huarača gospođe Flores.
Njeno ime mi je smetalo. Rekao sam sebi da bi sa svojom mladošću i lepotom
trebalo da se zove Dolores ili Marija, nešto što se slaže s njenim preplanulim,
privlačnim licem.
Svakog jutra kad bi Kristo otišao, čuo sam je u njegovoj sobi. Čistila ju je i
nameštala njegov krevet. Njeni jecaji bi se otimali kao lepršanje ulovljene
golubice.
Čuo sam ponešto o njoj od starog Ešlija. On je dvadeset godina živeo u toj
zgradi. Pamtio je kada ju je gospođa Flores kupila, tri godine ranije. Bila je
ratna udovica. Muž joj je dovoljno ostavio da može da kupi tu zgradu. Ako je
Ešli i mislio da je ona zaljubljena u Krista, nije to rekao. Ali bilo je
indikativno što je odmah počeo da govori o njemu. Kristo je radio za jednu
trgovinu voćem, bio je poslovođa u magacinu.

Razgovarao sam sa Kristom nedelju dana kasnije. Tada sam prvi put video
njegovu sobu. Već je pao mrak nakon još jednog jalovog dana, bez ičega na
papiru. Pokucao je na vrata koja su razdvajala naše sobe. Kad sam se javio,
on je okrenuo ključ i otvorio vrata
„Zdravo“, rekao je. „Jesi li za malo piće?“ Namrštio se kad je video na šta
liči moja soba.
„Gospođa Flores mi je obećala korpu za otpatke“, rekao sam.
 „Težak posao, a?“ rekao je, klimnuvši glavom ka pisaćoj mašini.
Dopadao mi se taj Kristo. Eto bar jedne osobe koja shvata moje probleme.
Napravio je korak u stranu i naklonio se ka svojoj sobi.
„Izvoli.“
Od njegove sobe mi je zastao dah. Već sam skoro zaboravio da postoje
takva mesta. Tu su bile lampe: tri podne lampe koje su blago osvetljavale
tako bogato nameštenu sobu da sam samo blenuo u neverici. U jednom uglu
je bio kamin. Ispred njega bile su dve luksuzne fotelje od crvene kože, niski
sto između njih, a na njemu su s elegantnom jednostavnošću bile postavljene
boce sa pićem, činija sa ledom i poslužavnik sa čašama.
Sa strahopoštovanjem sam gledao oko sebe. Na zidovima su u
skupocenim ramovima bile reprodukcije Kerijera i Ajvsa[8]. To je bila soba na
samom uglu zgrade, dva zida bila su obložena borovim drvetom. Dodirnuo
sam draperije koje su visile sa velikih dvostrukih prozora. Bile su od plavog
damasta sa zlatnim vezom. A Kristo me je sve vreme zadovoljno posmatrao.
Stajao je ispred kamina i točio viski preko leda, usne su mu se izvijale u
osmeh. Kao da me je pozivao da prošetam po sobi. Svuda sam zavirio, otvorio
sam vrata plakara za odeću. Odela su uredno visila, kao obezglavljene figure
njega samog. Tu su bile i kravate − ne u tolikom broju koliko sam zamišljao,
petnaestak možda − ali svaka je bila gozba za oči. Zatvorio sam plakar i
zastao pred sledećim vratima.
„Smeta li?“ upitao sam. „Kad sam već krenuo, mogu sad sve da vidim.“
„Samo izvoli.“
Našao sam se u kupatilu. Apsolutno privatnom kupatilu Krista Sijere.
Kada sam video tuš-kabinu s kliznim vratima od mutnog stakla prvi put sam
pozavideo Kristu.
„Imate sreće“, rekao sam.
Odgovorio je samo slegnuvši ramenima. Pružio mi je čašu. Prešao sam
preko sobe do činije sa voćem i vaze sa cvećem na stolu pored kanabeta.
„I vi volite cveće?“ rekao sam.
»Ne.“
„Volite li gospođu Flores?“
„Dobra žena“, rekao je, pokazavši rukom naokolo. „Dala mi sve ovo. Kirija
pet nedeljno. Volim da platim više. Ona neće da uzme.“
„Ona ima dobar ukus.“
„Dobra žena. Ali ne za Kristo Sijera.“
 „Čujem je svakog dana ovde. Ona plače.“
„Znam. Ne vredi. Nije moj tip.“
Pitao sam se kakav je njegov tip, ali ništa nisam rekao.
Izvalili smo se u kožne fotelje, pušili i pijuckali svoje piće. Kao da smo
znali da nam predstoji ozbiljan razgovor. Ispili smo viski i ponovo napunili
čaše.
„Gospodine Lejn“,rekao je. „Ja imam velik san. Velik. Ti si pisac. Ti ćeš
razumeti.“
Njegov san je bio da se trijumfalno vrati u svoje rodno selu u Vilazonu,
sedamdeset milja severno od Manile. Pre dvadeset godina, kada mu je bilo
petnaest, Kristo je došao u Ameriku. Uspeo je nekako da pobegne od bede i
pustoši Vilazona, samo da bi upao u klopku šljašteće bede u Kaliforniji. Ali to
je sada bila prošlost. Preživeo je to. Brao je grožđe u Modestu, pamuk u
Bejkersfildu, špargle u Sakramentu, celer u Venisu, dinje u Imperijal Veliju.
U San Pedru je pakovao tunjevinu u konzerve. Gladovao je u Oksnardu,
Lompoku i San Diegu. Jednom je skoro umro od upale pluća u bolnici okruga
Sater. Jednom je živeo punih mesec dana na železničkoj stanici u Berkliju.
Ali nijednom za sve te godine nije se zaljubio, niti je sreo san svoje duše.
Sada mu je bilo drago što je tokom tog gorkog vremena nije pronašao. Mogao
je da je izgubi, jer ne bi mogao da je oblači i hrani. Ipak, konačno su došla
dobra vremena za Krista. Godinama je štedeo novac. Naučio je kako se radi i
bio je dobro plaćen za svoje znanje. Sada je bio poslovođa, šef magacina.
„Vidi. Pokažem ti.“
Izvadio je knjižicu u kojoj je bio upisan njegov štedni ulog u banci.
Pogledao sam cifru. Skoro sedam hiljada.
„Uskoro vraćam se u Vilazon“, rekao je. „Kupim tamo plantažu duvana.“
Jer on je tačno znao šta hoće. Stotinu jutara u brdima iznad svoj rodnog
sela. Kao dečak se igrao sa psom u tim brdima. Uskoro će se vratiti kao junak
i doneti blagostanje svojoj porodici.
„Uskoro?“
„Uskoro čim nađem ženu. To moj san.“
„Možda je nećete naći. To može godinama da potraje.“
Zavrteo je glavom. Sada je bio spreman da je nađe. Sada je imao novac. U
tome je razlika.
„Gospođa Flores bila bi savršena supruga.“
 „Nije moj tip.“
„Šta je vaš tip?“
„Nije tip gospođe Flores. Drugačiji.“
„Gde je tražite?“
„Svuda po Los Anđeles. Svaku noć. Po ceo dan subota i nedelja. Šetam
ulicom, ulazim u radnje. Stalno tražim. Idem na noćni šou, idem u kafe. U
nedelja tražim u crkvi. Tražim po cela Južna Kalifornija. Ponekad idem u
Long Bič, San Bernardino. Vrlo uskoro je nađem.“
„I vi hoćete američku devojku?“
„Mora bude američka. Tipična američka devojka. Nekad imale predrasuda
prema Filipinci. Nema više. Mora bude američka, zbog dece. Da rodi pionire,
za plantažu.“
„Gospođa Flores je Amerikanka.“
„Nije moj tip“, odsečno je rekao.

Posle toga se moje stanje na Bunker Hilu popravilo. Kristo je ostavljao

svoja vrata otvorena da mogu slobodno da koristim njegov tuš. Insistirao je
da se služim voćem iz činije. Obično se s posla vraćao oko šest uveče. Svake
večeri dolazio bi do vrata i gledao u novu korpu za otpatke koju mi je donela
gospođa Flores. Obično je bila puna zgužvanog papira, dokaza o još jednom
jalovom danu. Posle nekog vremena, istuširan i lepo odeven, s impresivnom
kravatom oko vrata, Kristo bi odlazio, i ja sam znao da će cunjati po ulicama i
kafeima, u potrazi za svojom ženom iz snova.
Jednog dana je zbog prehlade ostao u sobi. Nije bio ozbiljno bolestan, više
je bio mrzovoljan. Gospođa Flores je pokušala da uđe i namesti krevet, ali
čuo sam kako ju je oterao. „Bolesni ste“, rekla je. „Mogu li da vam
pomognem?“ „Ne. Samo prehlada. Hoću budem sam.“
Gospođa Flores je odmah zatim ušla u moju sobu. Izgledala je zabrinuto.
Držala je bokal sa vrelom vodom i paketić. „Molim vas“, rekla je. „Hoćete li
da mu date ovo?“
U paketiću su bile obloge od senfa za bronhitis i kapi za nos. Odneo sam
to Kristu. S užasom je pogledao sve to, kinuo i gadljivo okrenuo glavu.
„Ona luda žena. Evo najbolje za prehladu.“
Nalio je sebi viski i s naporom ga progutao.
Sledećeg jutra je ponovo bio na nogama. Čuo sam ga kako iskače iz
kreveta i odlazi na posao. Kad sam pošao na doručak sreo sam gospođu
Flores. Nije mogla da prikrije svoju brigu.
„Kako je on?“ upitala je.
„Izlečen“, rekao sam. „Otišao je na posao.“
„Znači da su lekovi pomogli?“
„Nego šta.“
Nasmešila se s velikim olakšanjem. Bila je srećna.
Kada sam se vratio s doručka zatekao sam neke prijatne novitete u sobi.
Na prozoru su bile čiste bele zavese, ispred kreveta je bila lepa mala krpara i
još jedna stolica u sobi − stolica za ljuljanje.

Kristo Sijera je našao svoju devojku iz snova četiri nedelje posle mog
dolaska u pansion gospođe Flores. Siguran sam u taj datum, jer mi je tada
istekla zakupnina, a nisam više imao para.
Negde oko ponoći u subotu, Kristo je ušao u moju sobu. Sedeo sam u
stolici za ljuljanje i čitao hrpu ništavnih rukopisa, pokušavajući da sačuvam
nekoliko rečenica. Kristo se nije obradovao tom prizoru. Izgledao je više kao
kupac automobila koji je konačno pronašao baš to što je hteo.
„Vidim je večeras“, rekao je. „Ona čarobna. Baš ono što tražim.“
„Kako izgleda?“
„Tipična američka devojka.“
„Jesi li razgovarao sa njom?“
Ne, nije je čak ni upoznao. Samo ju je video u noćnom klubu.
„Hoću da čujem šta ti misliš“, rekao je. „Sutra vodim te da je vidiš.“
Izašli smo iz zgrade u nedelju uveče i sišli niz Anđeoski let do centra Los
Anđelesa. Kristo je bio veličanstven u odelu od plavog gabardena sa
dvorednim zakopčavanjem, preko crne košulje s purpurnom kravatom.
Osećao sam se jadno i otrcano pored njega, moje bezoblične pantalone
mlitavo su visile. Ali bilo mi je drago što sam izašao iz kuće, nisam više
mogao da pišem tamo. Razmišljao sam da se preselim.
Uzeli smo taksi i odvezli se do Sanset Stripa. Duga vožnja, skoro deset
milja. Negde kod Vilšera Kristo je rekao vozaču da stane ispred cvećare.
„Šta je dobro cveće za čarobna žena?“
Rekao sam mu da sve one vole orhideje.
Ušao je i pojavio se nakon pet minuta sa velikom kutijom.
 „Uzeo si znači ruže?“ rekao sam.
„Orhideje. Vrlo skup cvet.“
„Dovoljna je jedna orhideja.“
„Za nju kupio dvanaest.“
Koštale su koliko i šest nedelja zakupa za moju sobu. Sada smo se vozili
Stripom, drečava neonska svetla bleštala su duž bulevara. Kristo je bio
spokojan, pušio je cigaru i posmatrao saobraćajnu gužvu. Nije izgledao niti se
ponašao kao zaljubljen čovek. To je za njega bio posao.
Lokal se zvao Tempiko. Izašli smo iz taksija i Kristo je platio enormnu
sumu za vožnju. Tempiko je zračio nekom pompeznom jednostavnošću, što
se odražavalo čak i na snobovski nastrojenom vrataru koji je bio otvoreno
uvređen mojom neformalnom odećom, ali ništa nije rekao. Kristo je ušao s
uglađenom veselošću. Predao je cveće glavnom konobaru, sve sa pet dolara
napojnice, i odmah smo seli za sto ispred podijuma za ples.
Nakon moje male sobe dobro mi je bilo na takvom mestu − prigušena
svetla, muzika, namirisane lepe žene.
„Radi li ona ovde?“ rekao sam.
Samo se nasmešio. Podijum se raščistio i počeo je šou. Tada sam je
ugledeo. Pevala je sentimentalne pesme, visoka, plava, čudesno vitka, u
srebrnom lameu, s orhidejama u kosi. Predstavljena je kao Šarlin Šeron i
pevala je napuklim glasom o izmučenoj ljubavi, o ljubavnoj patnji, o čoveku
koji se zvao Bil i koji ju je ponekad tukao, ali ga je ona svejedno volela.
Prilično je dobro pevala i bila je veoma dražesna, ali se jednostavno nije
uklapala u vlasnicu plantaže duvana u zabačenom zaleđu Filipina. Posmatrao
sam Krista dok je pevala. Njegovo hladno priznanje bilo je pomalo
zastrašujuće. Nije čak ni tapšao kad je Šarlin Šeron završila svoj treći bis i
poklonila se. Više je bio zainteresovan za ovacije koje je dobila.
„Vidiš“, rekao je, shvativši da nisam baš ubeđen. „Vole je.“
Šta sam ja imao s tim? Bio sam samo čovek iza susednih vrata koji se muči
da stavi nešto na papir. Odjednom mi je bilo dosta Tempika, pa sam ustao.
„Hajdemo odavde.“
Izašli smo i ušli u taksi. Zavalio se i kao da je čekao da kažem nešto o
pevačici. Ali izneverio sam ga. Namerno ništa nisam rekao.
Najzad me upitao: „Kako ti sviđa moja žena?“
Slegnuo sam ramenima. Već je bila njegova − devojka koju je video, ali je
nikada nije upoznao. To je bilo beznadežno, mala tragedija. Kristo će
neminovno biti povređen. Ponovo. Pamtio sam priču o njegovoj mladosti u
Americi, o usamljenosti, o patnjama koje je pretrpeo jer je druge rase, i o
neprobojnom oklopu koji je stvorio da se zaštiti. Došao je pre dvadeset
godina preko Pacifika u Kaliforniju da nešto stekne. Mučno i očajnički je
preživljavao i uspeo je u tome. Isto očajanje privuklo ga je sada ka ženi kao
što je Šarlin Šeron. Kristova Amerika je bila zemlja sa razglednice. Njegova
idealna američka žena bila je heroina sa razglednice. Ona će postati njegova
nevesta, ona mora postati njegova nevesta, jer je pobrkao simbole. Po
njegovom, ona je bila Amerika. A on je hteo da se u Vilazon vrati kao osvajač,
s Amerikom pored sebe.
Sve što se desilo te noći nije mi dalo da zaspim, i prevrtao sam se u
krevetu sve do svitanja. Ali nisam bio jedini koji nije mogao da zaspi. Pred
zoru sam u hodniku čuo meki korak huarača gospođe Flores. Vodio je do
Kristovih vrata. Zatim se vratio i nestao niz stepenice.
A onda su krenula ljubavna pisma. Evo šta se desilo: nekoliko noći nakon
što smo otišli u Tempiko, Kristo mi je pokazao zlatnu tabakeru koju je kupio
za Šarlin Šeron. Hteo je da joj uz nju pošalje i ljubavnu poruku. Da li bih je
napisao za njega?
„Platim“, rekao je. „Deset dolara.“
Dugovao sam zakupninu. Pristao sam. Ubacio sam list papira u mašinu i
napisao da je beskrajno volim, da je izdaleka obožavam, da ona peva kao
vetar u letnjoj noći. Kristo je bio veoma zadovoljan. Odmah mi je dao deset
dolara. Onda mi je dao još pet.
„Dobar posao“, rekao je. „To bonus.“
Umotao je tabakeru u papir i, potpisavši pismo samo svojim imenom,
prikačio ga je za paketić. Ukazao sam mu da nije napisao adresu pošiljaoca.
Tajanstveno se nasmešio.
„Ne još“, rekao je. „Ona još ne sme zna.“
I to je bilo to. Počeo sam da shvatam njegov plan. Tokom sledeće dve
nedelje napisao sam šest ljubavnih pisama devojci u Tempiku. To je bilo
jedino što sam napisao za sve to vreme. Do tada je stvaralačka iskra potpuno
zgasnula u meni. Proganjao me je mučni osećaj krivice. Znao sam da sam
šarlatan koji prodaje svoj oskudni talenat da bi obmanuo jednu nevinu
osobu. Uzdrhtao bih od samog pogleda na pisaću mašinu i, mada sam se bolje
hranio nego nedeljama pre toga, moj duh je polako izdisao od gladi. Uz svako
pismo upućeno Šarlin Šeron išao je i neki skupoceni poklon − parfem, nakit,
deset pari najlonki.
 Na kraju je Kristo ušao u moju sobu sa najuzbudljivijim poklonom za
svoju devojku iz snova. To je bila velika kutija, i već dok ju je otvarao
pribojavao sam se onoga što ću videti. Znao sam nekako da će to prevazići sve
do tada. Bila je to kapa od srebrne lisice. Dodirnuo sam je i ostao bez reči.
„Dobra, a?“
„To je to“, rekao sam. „Ne možeš više od toga.“
„Tako je. Večeras joj kažem ko sam. Ti napišeš veliko ljubavno pismo.“
Trebalo mi je dva sata da napišem poruku na jednoj stranici. Bio sam
isceđen. Ali na kraju sam ga završio − poslednje Kristovo ljubavno pismo.
Bilo je bezbojno i puno klišea, što on nije ni primetio. Potpisao ga je imenom
i prezimenom, a ispod toga je napisao svoju adresu.
„Sad čekamo odgovor.“

Stigao je sledećeg popodneva. Doneo ga je raznosač telegrama koji je

tražio Krista Sijeru. Potpisao sam prijem. Pred vratima zgrade stajala je
gospođa Flores, njene tamne oči prodorno su gledale, ne skrivajući
uznemirenost.
Prineo sam telegram prozoru. Poželeo sam da ga otvorim, da svojim
očima pročitam kako Šarlin Šeron odbija Krista Sijeru. Morala je da ga
odbije. Drugačije nije moglo biti. Pamtio sam je onakvu kakvu sam je video u
Tempiku, prelepu, primamljivu. Najednom sam se prisetio nečega što mi je
do tog trenutka sasvim promaklo. Bila je hladna − hladna kao led. Bila je kao
Kristo. Tada sam postao siguran da će se ta ljubavna priča i ostvariti. Legao
sam na krevet i zagledao se u plafon. Krivio sam sebe, pa ipak nisam mogao
da shvatim zašto bih ja bio nesrećan zbog Kristove sreće.
Stigao je kući oko sedam. Čuo sam ga u susednoj sobi. Osetio sam njegovo
iščekivanje. Otvorio je vrata i provirio unutra, nakezivši se.
„Kod pisaće mašine“, rekao sam.
Stajao je nad telegramom i trljao ruke. Pocepao je koverat i pročitao
poruku, osmeh mu se širio licem. Dao mi je poruku i izašao iz sobe. Telegram
je potpisala Šarlin Šeron. Pisalo je: „Molim vas dođite da me vidite.“
Obukao se, sve po propisu − smoking, crna leptir-mašna, lakovane crne
cipele, crni ogrtač. Posmatrao sam ga kako se još jednom gleda u ogledalu.
Izgledao je osvajački.
„Obavesti me kako je bilo“, rekao sam.
„Tebi kažem prvom. Moj prijatelj Džon Lejn“, rekao je. „Dobar prijatelj.“
 Mislio je na pisma. Ništa nisam rekao. Kad je otišao, natočio sam sebi
burbon iz njegove zalihe. Bilo je pola devet. Predstojala je duga noć.
U petnaest do devet čuo sam šuštanje huarača gospođe Flores. Pokucala
je na moja vrata. Sve do tada pokušavao sam da sakrijem od nje kako
koristim Kristovu sobu. Sada nisam više mario za to. Doviknuo sam joj da
uđe, otvorila je vrata i kroz moju sobu ušla kod Krista.
„Dobro veče“, rekao sam.
„Zašto ste toj ženi pisali pisma?“ upitala je.
„Preturali ste po mojoj korpi za otpatke, gospođo Flores, To nije lepo.“
„Lepo? A od vas?“
„Platio mi je da ih napišem.“
„I vi ste prihvatili posao.“
Nemoguće je bilo odrediti kako se osećala. Nije delovala gnevno, ali me je
ostavila u nedoumici. Prišla je bliže.
„Kakva je ona, ta Šarlin?“
„Veoma privlačna.“
»A ja?“
Iznenađen, pogledao sam u nju.
„Vi ste mnogo više od toga“, rekao sam.
To ju je obradovalo. Sela je u crvenu fotelju naspram mene i prekrstila
noge. Bile su čvrste i glatke i smeđe.
„Pretpostavljam da Kristo u njoj vidi tipičnu američku devojku.“
„To su baš njegove reči.“
„Jadni Kristo“, rekla je.
Ustala je.
„Nemojte da vas brine zakupnina“, nasmešila se. „Neću vas izbaciti.“
Nakon sat vremena još sam mislio o njoj kad sam začuo Kristove korake u
hodniku. Bili su to koraci osuđenog, koraci poraza, odjekivali su gorkim
neuspehom. Ušao je sivog lica čoveka koji je preživeo teško iskušenje. Ruke
su mu bile pretovarene paketima. Bacio ih je na stolicu i stajao nad njom, i
ponovo sam ugledao kapu od srebrne lisice, bočice parfema, nakit. Pogledao
me, dubok unutrašnji bol zategao je mišiće oko njegovih usta, oči su mu bile
suve i svetle i tražile su mrak. Ustao sam i izašao iz njegove sobe. Zatvarajući
vrata, čuo sam prigušen jecaj. Onda je zaplakao.
 Nakon tri dana i dalje je bio u svojoj sobi. Nisam se zabrinuo za njega;
trebala mu je samoća, druženje sa samim sobom. Ono što me mnogo više
uznemirilo bio je iznenadni nestanak gospođe Flores. I stari Ešli je bio
zabrinut. Hteo je da zove policiju.
„Poznajem ovaj grad“, rekao je. „Nešto joj se dogodilo. Previše je lepa.“
Četvrte noći nakon Kristovog samonametnutog izgnanstva počeo sam da
mislim kako je Ešli u pravu.
Pokucao sam na Kristova vrata. Otvorio je. Izgledao je nervozno,
uznemireno.
„Gospođa Flores je nestala“, rekao sam mu.
„Loše. Vidi.“
Soba mu je bila u haosu. Trebalo je počistiti tepihe, kanabe je bio sav
zarozan, čaše su bile razbacane po doručjima fotelja, a pepeljare prepune.
Činija sa voćem bila je prazna, osim ljuski od jabuka i koštica od breskvi.
Cveće u vazi je uvelo.
„Gde ona ode?“
„Niko to izgleda ne zna.“
„Loše“, ponovio je. „Dobra žena.“
Vrativši se u sobu, čuo sam korake u hodniku − zvuk visokih štikli.
Zastale su ispred mojih vrata. Kucanje. Otvorio sam.
Tu je stajala žena, uspravna plavuša, njenu svetlu kosu razmahao je vetar.
Na sebi je imala haljinu od zlatnog satena, tesnu i izazovnu − miris njenog
parfema ostavio me bez daha. Samo sam blenuo u nju.
„Dobro veče“, nasmešila se.
„Gospođo Flores!“
Ušla je u sobu i onda sam je natenane razgledao, od prstiju u sandalama
sa visokom štiklom do tračice u njenoj blajhanoj kosi. Bilo je potpuno
neverovatno, pa ipak je to bila ona. Bilo je i pomalo tužno.
„I šta sad?“ rekao sam.
Klimnula je ka Kristovim vratima.
Pokucao sam i otvorio vrata. Stajala je pored mene, u nekom napadno
elegantnom stavu, ali osetio sam njenu nervozu kad se Kristo okrenuo na
fotelji i pogledao u nas.
„Hoću da upoznaš jednu prijateljicu“, rekao sam.
U prvi mah je nije prepoznao. Duboko je udahnuo ustajući. Njegove
smeđe oči su se raširile. Usta su mu se otvorila. Ona mu je odvažno prišla,
netremice ga je gledala.
„Zdravo, Kristo“, rekla je.
„Gospođo Flores! Gospođo Flores!“
Ponavljao je to i ponavljao, gledajući je u neverici. „Gospođo Flores −
zašto to uradili?“
To je bilo sasvim nevino ali brutalno pitanje. Stavila je ruku preko usta,
kao da hoće da zadrži reči.
„Ja sam budala“, zagrcnuto je rekla. „Takva budala.“ Onda je istrčala iz
sobe i niz hodnik. Čuli smo kako trči niz stepenice i kako za sobom
zaključava vrata svoga stana. Kristo je gledao za njom.
„Ona tako lepa“, rekao je. „Lepša od moja Šarlin.“ „Ona te voli.“
„Za mene uradila ovo. Postala plavuša. To čarobno. Ja velika budala.
Dvadeset godina u Amerika ja traži pogrešna stvar. To ne odeća. To ne svetla
kosa. To ljubav. Ona ovde.“ Potapšao se po srcu.
„Kaži joj to, Kristo.“
„Pravi dobre pionire.“
„Najbolje.“

Gledao sam kako uzdiže ramena i odlazi niz hodnik. S vrha stepeništa
video sam ga dole, kako kuca na vrata gospođe Flores. Otvorila su se i ona je
stajala tamo.
„Hoću mnogo izvinem se“, rekao je.
„O, Kristo!“
Zagrlila ga je. Posmatrao sam ih za trenutak. A onda se sve razbistrilo u
meni. Sve te nedelje, sve ono što sam imao da kažem, sve što sam hteo da
napišem − sve sam to mogao da napišem sada, sva ta osećanja u mojoj krvi;
ona će se pomešati s mastilom na traci i pružiti se preko poljana belog papira.
Pohrlio sam natrag u sobu i seo pred pisaću mašinu i poteklo je kao magijom.
 DODATAK

Stablo juke u pustinji Mohava

 PROLOG ZA „UPITAJ PRAH“

Upitaj prah na drumu! Upitaj stabla juke što usamljeno stoje tamo gde
počinje Mohava. Upitaj ih za Kemilu Lopez, i ona će šaputati njeno ime. Da,
jer je poslednja osoba koja je videla moju devojku Kemilu Lopez bio čovek
koji je umirao od tuberkuloze u kolibi na ivici Mohave, a ona je išla ka istoku
sa psom kojeg sam joj dao, i pas se zvao Pančo, i niko više nije video ni Panča.
Nećete poverovati u to. Nećete poverovati da bi devojka pošla preko pustinje
Mohava u oktobru, bez ikoga osim mladog policijskog psa po imenu Pančo,
ali to se dogodilo. Video sam otiske psećih šapa na pesku, i video sam otiske
Kemilinih stopala pored njegovih, i ona se nikada nije vratila u Los Anđeles,
njena majka je nikada više nije videla, i osim ukoliko se nije desilo neko
čudo, ona je noćas mrtva tamo u Mohavi, kao i Pančo. Ne moram da smišljam
zaplet ove, druge svoje knjige. To mi se desilo. Devojka je nestala, bio sam
zaljubljen u nju a ona me je mrzela, i to je moja priča.
Upitaj prah na drumu. Upitaj starog Hunipera Seru[9] dole na Plazi, tamo
je njegov kip, kao i one pruge po njemu, tamo gde sam palio šibice, pušio
cigarete i posmatrao čovečanstvo kako prolazi pored mene, ja, Džon Fante i
Arturo Bandini, dvojica u jednom, podjednako prijatelj i ljudi i životinja. To
su bili dani! Lutao sam tim ulicama i upijao i njih i ljude na njima kao upijač
mastila. Arturo Bandini, s jednom prodatom kratkom pričom, veliki pisac s
velikim planovima. Još uvek mogu da vidim tog tipa, tog Bandinija, sa
zelenim časopisom pod miškom, uvek pod miškom, kako hoda ovim gradom,
nežno trpeljiv, podjednako i prema ljudima i prema životinjama, filozof, tako
mlad, obična priča o piscu koji se zaljubio u devojku iz kafea i kome je
rečeno da ode.
Ali slušajte, pokušaću da ispričam svoju priču. Zaljubio sam se u devojku
po imenu Kemila Lopez. Ušao sam jedne večeri u kafe, i eto nje, i uvek, čak i
sada, noćas, dok pišem o tome, zagrcnem se kad pomislim na lepotu te
devojke. Bila je tamo, pored mene, bila je konobarica, donela mi je kafu i
meni se činilo da je to kafa za skitnice i onda smo razgovarali. Dolazio sam
zatim ponovo i ponovo, i ubrzo sam postao tako ludo zaljubljen da sam se
ponašao kao budala, a ona je sve vreme volela nekog drugog, volela je
šankera u Liberti bifeu gde je radila, a šanker nije mogao ni da je gleda. I
tako je izlazila sa mnom, da ga zaboravi, svuda je išla sa mnom, i ja sam bio
potpuno lud za njom, i bio sam sve luđi, a ona je bila sve luđa za šankerom.
Počela je da puši marihuanu. I mene je navukla da pušim. Doživela je slom.
Strpali su je u ludnicu. Ostala je tamo mesec dana. Izašla je, i ponovo sam je
video. Bila je i dalje zaljubljena u šankera Semija. On nije mogao ni da je
gleda. Nije mogao da je gleda jer je ona za njega bila samo Meksikanka, a on
je bio Amerikanac, i ona je za njega bila niže biće, i to je cela priča − tema
Ramone, samo što je ovog puta priča jedan Italo-Amerikanac, a on, Bandini,
saoseća sa devojkom, jer je i sam dobro upoznat sa društvenim
predrasudama, i on je ludo voli, a ona nije u stanju da ga razume i prihvati.
On je pisac. Sam je u Los Anđelesu. On piše devojci sonete. Ona čita sonete i
baca ih na ulicu. Upitaj prah na ulici, upitaj piljevinu na podu Uberti bifea,
upitaj odvratnu prljavu piljevinu na tom podu i ona će ti reći da je dobila
parčiće papira, a to su bili moji soneti, jer devojka nije marila za mene, samo
sam je zabavljao, bila je luda za Amerikancem Semijem.
Mislite da nemam roman? Slušajte sad, upoznao sam Kemilu i prve noći
smo otišli na plažu i plivali goli, i ona je daleko otplivala, daleko iza linije gde
se lome talasi u zalivu Santa Monika, odvezli smo se tamo njenim kolima, i
ona je otplivala, daleko na mesečini, predivna devojka, predivna Kemila,
O kako sam voleo tu devojku, i o kakvu mi je lošu kartu podelila, mislila
je da sam ludak, da govorim čudne stvari, otplivala je, previše daleko za
normalnu devojku, još u tom hladnom okeanu u dva noću, i kad sam je video
na mesečini naslutio sam da je ona devojka koja puca pod društvenim
pritiskom, bilo je nešto tako nežno i lepo u njoj čak i tada i uvek, čudesna
devojka, crne kose, preplanule kože, plivala je na mesečini, izazivajući me da
otplivam čak tamo gde je ona otplivala, ali nisam, otplivao sam ka njoj i onda
se umorio i ona se vratila
I umotali smo se u ćebe tu na plaži i zaspali − dvoje golih klinaca, ali
osetio sam to tada dok sam ležao uz nju − osetio sam da ta devojka nikad
neće biti moja, osetio sam da je ona na neki način otrov i da se to nikad neće
desiti, osetio sam strast bez želje, osetio sam njenu čudnovatost, osetio sam
sigurnost sise svoje majke, i ono što je proždiralo prelepu devojku iz Meksika
koja je pripadala toj zemlji, pod tim nebom, a nije bila prihvaćena. I ja, onaj
što saoseća, što podjednako voli i ljude i životinje, upitajte pesak duž zaliva
Santa Monika da li je veliki Arturo Bandini bio tako veliki ljubavnik te noći,
ne ne ne, zato jer mi je bilo žao nje kao što je čoveku žao njegove male
devojčice, i nisam osetio strast, već samo želju, i to je bilo sve što je ikad bilo.
A onda u pet ujutro, dok je sunce izlazilo na istoku, odvezli smo se niz Vilšer
i bilo joj je tako drago što je nisam ni dodirnuo, vozila je auto, i rekla je nešto
čudno i tako značajno, tačno pamtim njene reči, rekla je: „Ovo je bila tako
divna noć. Nikada se više neće ponoviti.“ Ali uvek je u meni ostala sumnja da
sam se ponašao kao budala, ne samo te noći, nego svake noći kad sam bio s
njom, dok smo išli po mnogim čudnim i fascinantnim mestima u ovom
ogromnom gradu. Govorim li o Holivudu s njegovim drečavim šljokicama? O
filmovima? Govorim li o Bel Eru i Lejksajdu? Govorim li o Pasadeni i
glamuroznim mestima? Ne i hiljadu puta ne. Kažem vam da je ovo knjiga o
devojci i mladiću u drugačijoj civilizaciji: ovo je priča o Mejn stritu i Spring
strim i Bunker hilu, o ovom gradu samo od ulice Figeroa, i niko nije slavan u
ovoj knjizi i ništa čuveno i poznato neće biti spomenuto, jer ništa od toga ne
pripada ovoj knjizi, niti će duže biti ovde. Ovo je Ramona naopačke. I dobro
je. To sam ja.
I tako sam nazvao svoju knjigu Upitaj prah, jer je prah sa Istoka i
Srednjeg zapada na ovim ulicama, i to je prah iz koga ništa ne niče, kultura
bez korena, sumanuta žudnja za urastanjem u to do, isprazna žestina
izgubljenih beznadežnih ljudi koji mahnito žele da se dokopaju te zemlje
koja im nikada neće pripasti. I devojka zavedena na pogrešan put koja misli
da su ti mahniti srećni, i koja pokušava da postane jedna od njih.
Arturo Bandini, ja, veliki pisac, s jednom prodatom pričom Amerikan
Merkjuriju, pričom koja je uvek u mom džepu samo da bi dokazala moj
uspeh dok se smucam oko zgrade Opere i posmatram bogate kako ulaze,
ponekad se izmaknem iz gomile da slučajno dodirnem krzno hermelina,
samo tip u prolazu, oprostite, gospođice, i u dugim noćnim satima mislim o
njoj, pitam se ko je ona − možda je čak junakinja mog velikog romana,
razgovaram sa njom dok se crvena i zelena svetla hotela Sveti Pol pale i gase
po mom krevetu.
To su bili dani. Upitaj prah na drumu, upitaj paukove mreže u mojoj sobi
u Svetom Polu, idi kod miševa što izlaze iz ugla moje sobe, ah, tako
druželjubivih miševa, bili su moji kućni ljubimci, govorio sam im: „Zdravo
mišu, kako si noćas, gde su ti drugari?“ Dabome, čovek koji podjednako voli
ljude i životinje, hranim miševe i pravim od njih prijatelje, veliki čovek,
ljubazna duša, čitalac Toroa i Emersona, veliki budući pisac koji mora da
bude trpeljiv, bacam mrvice svojim miševima da jedu noću dok se svetla
Svetog Pola pale i gase, i ja ležim i gledam ih kako trčkaraju tamo-amo, sve
dok to nije moralo da se okonča, postali su suviše privrženi, peli su se na moj
krevet i čučali u podnožju, bili smo veliki prijatelji, ali množili su se kao
Kinezi, a soba je bila tako mala.
Da li pričam kao bezumnik? Dajte mi onda bezumlje, dajte mi opet one
dane. Dajte mi hirovit roman o čoveku koji je žalio ljudski rod, o velikoj
ličnosti Bandiniju, tvorcu veličanstvenih obrta, dajte mi da žalim sve to, taj
apsurdni grad oko mene, srećnog poočima mog genija, i gore uz Anđeoski let,
uz dve stotine blagoslovenih stepenica usred grada, do Bunker hila, Bandini
se peo njima do besmrtnosti! Jednog dana, ljudi, vi što stalno govorite da, te
će stepenice odzvanjati od mojih uspomena, i tamo na tom visokom zidu biće
zlatna pločica, a na njoj bareljef moga lica. Jesam li sad usamljen? Pih! Moja
usamljenost donosi plod, i postojaće Los Anđeles sutrašnjice koji će pamtiti
da se Glas peo tim stepenicama, i Beni Dleto dole na uglu Treće i ulice Hil
plakaće od radosti dok priča svom unuku kako je jednom govorio sa čovekom
za sva vremena. I tako do moje sobe, na razgovor sa sobom u ogledalu. Ili da
možda malo vežbam za dane svoje slave, da postavim ogledalo pod
određenim uglom, da vidim kako izgledam za pisaćom mašinom, velikan pri
svom radu, odgovara na pitanja za novine, strpljivo trepće dok blicevi sevaju.
„Gospodo! Gospodo! Molim vas! Moje oči, gospodo − na kraju krajeva, imam
i ja svoj posao, znate već.“ Smeh gospode iz novina. „Isuse, ovaj Bandini je
baš dobar lik, slava ga nije pokvarila. Isti je kao bilo koji od nas, običnih
novinara − baš dobar lik.“
Upitaj prašnjave hodnike, upitaj prašnjavi hol, upitaj prašnjave ljude u
prašnjavom holu Svetog Pola, umorne prašnjave ljude koji stare i ubrzo će
postati prah, ovde će umreti, stari ljudi, prah Indijane i Ohaja i Ilinoja u
Ajove u njihovoj krvi, da umru i postanu prah u prašnjavoj zemlji bez
korena. Prošlo je šest godina i toliko je njih već postalo prah, ali ima nekih
koji pamte velikog pisca, nema praha u njegovim ustima, ne, ne, nema praha
u njegovim ustima, veliki lažov pisac što govori o velikim pričama u Setrdej
Ivning Postu i dokazuje to pričom u zelenom časopisu. Veliki pisac, česti
posetilac prašnjavih knjižara, gde podiže prašnjave časopise i oduvava prah sa
svoje voljene priče, kupuje ih, svoju priču, koja ne sme postati prah. Da,
upitaj prah na drumu.
Ho ho, veliki pisac piše pisma mami, velikom piscu nije lako, ali vidi,
mama, izlazi mi uskoro priča u Atlantiku, na Pacifiku, i pošalji mi zato pet
dolara, mama, pošalji mi pet dolara. I tako sa pet dolara, sa deset dolara,
veliki pisac sa zelenim časopisom razgovara u preskupom noćnom baru sa
prašnjavom plavušom i priča joj o velikom danu. Da li je čitala Carissima mia
od Artura Bandinija? Nije, baš šteta. A da li je čitala Mea culpa od Artura
Bandinija? Da, čitala je. Čudno. Jer to nikad nije napisano. Ali pet dolara i
deset dolara, iz praha Kolorada, da pomognu maminom sinu − mea culpa,
mea culpa, mea maxima culpa.
Knjiga vrvi od ljudi, prašnjavih sirovih ljudi. Stvarni Los Anđeles, Bunker
Hil, deo grada ispod ulice Figeroa, i Arturo Bandini koji sanja o velikim
danima. Ljudi koji sreće na svom putu: Markus, prodavac vina, koji me
zaposlio da raspremam stolove jer je mislio da pišem feljtone u SetIvPostu.
Gđa Adolfa Langa sa svojim debelim ružičastim sisama koje mi je nudila,
živeo sam u sobi pored njene u Sent Polu, nudila mi je svoje ružičaste debele
sise jer je bila majka Božja pa je trebalo da i ja okusim mleko života. Dejv
Majers, komunista sa ugla Treće i ulice Hil, sa svojom kljastom nogom iz koje
je prodavao cigarete marihuane. Stare dame koje su bile od boga izabrane i
morale su da mu prinesu žrtvu, krv jagnjeta, ali nisu imale jagnje, pa su ubile
predivnu sijamsku mačku. Debeli crnac koji je poveo Kemilu i mene niz dugu
crnu zloslutnu uličicu do Centralne avenije i gore uz neke trošne stepenice
do sobe u napuštenom hotelu, gde su muškarci i žene ležali naokolo kao
mrtvi, i debeli crnac ih je oborio s kreveta, rasekao madrac i prodao nam
marihuanu iz pukotine. Kasnije smo je pušili u mojoj sobi. Jedna cigareta,
ništa. Druga. Soba se muti. Arturovo telo se diže. Diže se iznad poda, jedan
inč, dva. Sve više i više, i o apsurdni svete, apsurdna Kemilo, i Arturo se
smejao i smejao, ali ne i Kemila, usta su joj se opustila, bela pljuvačka kao
niti svile na njenim razbludnim usnama koje se nežno rastvaraju da izgovore
njegovo ime: Arturo, Arturo. Da i amin. Jaka stvar. Isuse, kakav roman! Dve
lezbijke sviraju klavir u Embasiju, sviraju Strausove valcere za Kemilu, a
Arturo tone i proliva pivo po klaviru i u kosu violinistkinje. Pijani slikari u
ateljeu iznad njih, tužni slikari, slikari bez nade, škola svetog Mekdonalda
Rajta, poslednji tračak slikarske struje koja teži ujedinjenju Istoka i Zapada.
Stotine sumnjivih noćnih klubova u donjem delu Pete ulice, prepuni
prelepih žena, devojaka koje pišu kući u Ajovu i Indijanu kako se penju i
penju u velikom gradu, fuj, nisu se penjale, samo su se jebale sa svim i
svakim, Filipinci, Japanci i crnci u tim mestima zasićenom obiljem lepote. Ah
ti noćni klubovi, zbog kojih sam se naučio lutanju i dokonosti, ponekad sa
novcem od još jedne prodate priče, ponekad praznih džepova, često
pozajmljujući od devojaka.
Kutija za sirotinju kod crkve na staroj Plazi, iz koje sam ukrao šezdeset
centi jer sam bio sirotinja. Filipinska sala za ples u kojoj je bila racija zbog
droge, upala je policija, svetla su se pogasila, žandari su urlali i ludački se
tukli u mraku, a smireni mali Filipinci stajali su po ćoškovima, izbacivali su
brijače ispod kažiprsta brzinom metaka iz mitraljeza i sekli lica žandara na
trake.
Čudnovato i neobično i lepo: jedne noći, žena previše lepa za ovaj svet
došla je na krilima parfema, nisam to mogao da izdržim, nisam mogao da
odolim da je ne pratim, nikada nisam doznao ko je ona, žena sa crvenom
lisicom oko vrata i s izazovnim šeširićem, pratio sam je jer je bila lepša od
sna, gledao sam je kako ulazi u Bernštajnovu riblju pećinu, gledao je u transu
kako jede, kroz izlog u kome su plivale žabe i pastrmke i, kad je završila,
dečak ulazi u Pećinu, seda na isto mesto na kome je ona sedela, opipava
salvetu koju je koristila, jer je bila tako lepa i − samo tanjir supe molim,
nisam gladan, samo tanjir supe za petnaest centi. Ljubav za male pare,
besplatna heroina, da se pamti kroz izlog u kome plivaju pastrmke i žabe.
Hamsunova Glad, ali ovo je glad za životom u zemlji praha, glad da vidiš i
učiniš. Da, Hamsunova Glad. Klarens Melvil, pijani veteran iz špansko-
američkog rata, živeo je na drugoj strani hodnika. Imao je svetlu nastojničku
sobu. Bio je sit narandži. Imao je auto. Seli smo jedne noći u njega. Znao je
gde da pronađe meso. Odvezli smo se u San Fernando. Parkirali smo auto.
Provukli smo ispod ograde od bodljikave žice i ušli na pašnjak. Na prstima
smo došli do štale. Tu je bilo tele. Klarens ga je lupio macolom u glavu.
Odvukli smo krvavi trup u kola i vozili natrag u Los Anđeles. Vukli smo ga na
zadnji ulaz i sve do njegove sobe. Bože, kakva je to bila noć! Tele nije htelo
da umre, koliko god ga jako lupali po glavi. Onda krv po podu, tepihu,
zidovima, kadi. Bilo mi je muka. Nisam to mogao da jedem. Krv u hodniku,
došla je policija.
Zatekli su Klarensa u kadi, kako kasapi tele. Dobio je šezdeset dana, i sve
vreme dok su mu sudili i dok je bio u pritvoru nisam izlazio iz sobe, mnogo
tog vremena proveo sam moleći se, ne Hamsunu ili Hajneu, već našem
blaženom Gospodu i Spasitelju, Isusu Hristu. Spasi me Gospode, nevin sam.
Pitajte Kemilu Lopez. Pitajte je. Reci mu, Kemila. Ispričaj tom trezvenom
izdavaču o nama. „Pa eto, vidite: zovem se Kemila i Arturo me je voleo, i
mislila sam da je malo šašav, pisao mi je sonete i ništa ih nisam razumela.
Delila sam ih naokolo pijanim advokatima u Liberti bifeu, i oni su se smejali,
vidite da je bio šašav, jer su se čak i advokati smejali. Jednom sam mu rekla:
Arturo, hoću da budem pametna kao ti. I onda mi je kupio rečnik sa
izgovorom i rekao mi da učim po pet reči svakog dana, i jesam − prvog dana −
ali on nije bio kao Semi, šanker. O, taj Semi! Kakve oči! Semi je bio muško, a
ne neki šašavi pisac, nije bio šonja, i volela sam Semija, a on me mrzeo, o
bože kako me je mrzeo. Zato što sam Meksikanka, zvao me ganka, zvao me
griserka, stalno me vređao. Ali on! Taj Arturo, rekao mi je kako treba da
budem ponosna što sam Meksikanka, čak je rekao da će krotki naslediti
zemlju, Isuse, ja nisam htela zemlju, samo sam htela Semija, i bacila sam mu
rečnik u lice, jer volim da je muškarac muško, ne volim muškarca koji je
samo reči, reči, reči, to je sve što je on bio, taj Arturo, upitajte krevet u kome
smo spavali, pet puta sam mu dala šansu, pet puta, a on je pričao sa mnom
kao sa lutkom, ali me nikad nije dodirnuo, i zabacila sam kosu i smejala se i
rekla mu: Arturo, ti nisi muško, nešto nije u redu s tobom, jer ti nisi muško.
Ali ionako ga nisam htela, nije mi bilo do njega, samo sam htela da
zaboravim Semija, a tu je bio Arturo u krevetu i plakao je, govorio je da ne
zna zašto ne može, toliko me voli, toliko me voli. Odlazila sam kod njega u
sobu, u hotel Sveti Pol, bacala sam mu kamenčiće u prozor, i on bi me
povukao kroz prozor u sobu, i ostala bih, jer sam znala da me neće dodirnuti,
i onda sam ga mrzela zato što stalno govori kako treba da budem ponosna što
sam Meksikanka, i onda sam ga izazivala da me dodirne, zadigla sam haljinu i
bacila mu je preko lica, a on koji toliko zna i toliko je bistar na rečima, samo
je pocrveneo i rekao molim te ne radi takve stvari, Kemila. A kad smo sišli
dole na Glavnu ulicu do streljane i pucali u glinene golubove, koliko sam ih
srušila? Sve redom! Baš sve. A on? Sve ih je promašio! Nijednog nije pogodio
− ali Semi nije bio takav, i Semi ih je sve redom rušio. Cesto smo se vozili
noću, Arturo i ja. Vozili smo se do ostrva Terminal, do San Pedra, i volela sam
lude stvari, kao što je jahanje na cisterni kamiona, ali da li bi Arturo to
uradio? Ne, ne bi, rekao je da je to apsurdno, tako je on to nazvao, ali vozač
kamiona nije tako mislio, ne, vozač kamiona se smejao, i ostavila sam Artura
tamo i vratila se sa vozačem kamiona. I onda bi on posle toga došao u Liberti,
cmizdreći za mnom, i davao mi pesmu, ali bila sam tako besna na njega što
nije kao Semi, iako me je Semi tukao, iako me je zvao ganka. Ali ponekad je
bio sladak, ponekad mi je davao cveće, kupovao mi je po jedan cvet, zvao ga
je kamelija, kao moje ime, tako da sam na kraju valjda ponešto i naučila od
njega, jer nisam znala da se ti beli i ružičasti cvetovi zovu isto kao ja. Ali
nisam baš nešto marila za njih, nisu mirisali ni upola toliko kao gardenije.“ A
ja, Bandini, očajnički sam patio i vukao se po prašini, hteo sam da umrem.
Napiši zato samoubilačku poruku, Bandini, dobro je napiši − jednu dugačku
za Kemil. I napisana je, duga samoubilačka poruka napisana slomljenim
srcem, suze su kapale po tipkama tokom duge noći dok je pisao, onda je
zaspao na stolici, na kraju se odvukao u krevet, suviše umoran da se ubije. I
ujutru je uz kafu čitao svoju samoubilačku poruku, i o kako je dobro ispala!
Samo mu je naslov trebao, i stavio ga je i poslao je sve to poštom i za
nekoliko dana dobio je ček i poruku od izdavača zelenog časopisa: „Dragi
Bandini − ovo je jedan od najzabavnijih tekstova koje smo ikad pročitali.
Radujemo se što ste nam ga poslali i nadamo se da ćete nam poslati još takvih
tekstova. Ček je u prilogu.“
Bandini, veliki humorista, trči niz Anđeoski let da odnese svoju priču
Kemili: vidi, čudesna je, vrlo smešna. Nova strana mog talenta: ja sam
humorista! I ona je čitala i smejala se, i onda je on umro smrću na koju je
zaboravio te noći, jer se nadao da će ona videti tragediju, ali ne, čak je i ona
mislila da je to smešno.
Prah u mojim ustima, prah u mojoj duši, tako daleko od praha kraj
zelenog mora, s devojkom u zelenoj haljini na Long Biču, s pogledom na
more, i cele noći flaša džina i devojka u zelenom, greškom joj je govorio
Kemila, sve dok nije povikala: „Prestani da mi govoriš Kemila! Moje ime je
Doris − ne Kemila.“ Spavanje sa devojkom u zelenom, zamišljajući da je to
Kemila, cele te noći i celog sledećeg dana kraj zelenog mora − dve stotine za
novu priču i imaću Kemilu na svoj način, jer sam te imao, Kemila, na svoj
način. Ceo taj dan, a onda predveče paraliza smrti nad zemljom, šuštava
tišina gnevnog praha, i soba se najednom ljulja, kuća se raspada, zidovi
stenju, prašina se diže, žene vrište sa svih strana i kad stignemo na ulicu
nema ni jedne ptice u letu, ne rumeni se suton u toj martovskoj večeri, samo
prah od zemljotresa, i u prahu i ruševinama svuda su mrtvi, i ja zahvaćen
panikom, zemlja se grči od mržnje zbog mojih grehova, jer zemlja mrzi i
mene i sve nas, mrtvi pod krvavim čaršavima na travnjacima, ptice su nestale,
i prah je prekrio svet. Onda žurim natrag u Los Anđeles, nadam se da je
mrtva, nadam se da je Kemila među onima koji su se vratili prahu.
Ali veliki čovek mora da prašta, i tako je veliki čovek sedeo u svojoj sobi,
zadubljen u neurotičnu dušu svoje ljubavi i osudio je sebe zbog njene
sramote − ona nije bila ništa više kriva nego što bi ma koja fina američka
devojka bila kriva što vrišti svoju mržnju vulgarnošću i prostaštvom pijace na
Glavnoj ulici. Neophodno je bilo pismo izvinjenja, napisano biranim rečima,
perom i mastilom na jednostavnom belom papiru i potpisano punim,
procvalim, pažljivo uvežbanim potpisom. I odmah je bilo gotovo, pažljivo
pismo kojim ne priznaje svoju veliku ljubav i koje se završava sa: „Iskreno
tvoj“.
Nakon nekoliko noći opet zvuk kamenčića na oknu mog prozora, i ona se
smešila ispod njega, zaboravila je i oprostila, i da dokaže svoju velikodušnost
spavala je sa mnom dok sam se ja prevrtao i drhtao od te želje bez strasti.
Zatim dani koji su doneli promenu u njoj, njeno propadanje, mutne oči,
klonulost, laži, laži, laži. Noć kad se pojavila s modricom preko oka, sudar
automobilom, rekla je. Onda je Semi dobio tuberkulozu i morao je da ode u
pustinju, a ona je pošla tamo za njim i on ju je oterao, rekao joj je da mu ne
prilazi, da želi da bude sam i umre sam u kolibi od gline koju je napravio na
ivici pustinje.
Semi, moj neprijatelj, i on je postao pisac, a ona mi je donela njegove
tričave glupe priče „zato što si ti pametan, Arturo, ti možeš da pomogneš
Semiju da postane pisac“. Čitao sam ih i smejao se od radosti što mogu da ih
sahranim, i uradio sam to: sve tri priče koje mi je poslao sahranio sam
rečenicu po rečenicu, napisao sam mu kako je bolje da se drži šankerisanja,
ali veliki čovek mora biti podjednako prijatelj i ljudi i životinja, pa sam
pocepao pismo i ponovo ga napisao, dao sam sve od sebe, dao sam mu ono za
šta sam mislio da zvuči kao savet, i on je počeo da mi piše iz pustinje, taj
glupi Semi, ali je u osnovi bio dobar čovek, pomalo hladne krvi, uvek je o
Kemili govorio: „mala ganka“, i poveravao mi da je dobra za krevet i da će biti
moja ako budem postupao kako treba. „Samo grubo s njom, Bandini, kao da
je zemlja pod tvojim nogama, kao da je prašina na putu, maltretiraj je pa će
se omotati oko tvog kurca i umreti na njemu.“ I to je bio čovek u koga je
Kemila bila zaljubljena − to je bio moj suparnik.
Pa zašto da ne? Isprobao sam Semijev savet. Došla je jedne noći, a
Bandini je čekao. „Zdravo, glupačo mala, iz koje rupe noćas dolaziš?“ Oči su
joj se raširile, usne su se nasmešile i bila je neobično tiha dok je Bandini
terao dalje: Imam posla; ako si došla da traćiš moje vreme, odlazi. I uspelo je!
Tada sam spoznao da ona ne želi da se prema njoj odnose kao prema kraljici,
kao da je prava ljubav, kao Kejbelov[10] san o čistoj ženi. Naučena je bila na
osornost i plašila se obožavanja. Smučilo mi se od toga, povraćalo mi se, pa
sam je izbacio, uhvatio je za mišku, poveo je do vrata i rekao joj da ide i
nikad se više ne vrati. Otišla je pomamna od žudnje, spremna da padne u
prah pod mojim nogama. Bože, jadnog li Bandinija te noći, njegova kraljica
više voli da bude robinja.
Onda noć kad smo pušili marihuanu. Dole noge, ostanite dole, ali podigle
su se i bio sam stopu od poda, s obe noge, i nisam mogao da se spustim, a ona
je bila tako apsurdna, njeno telo tako nestvarno, njena lepota nešto čemu se
možeš smejati − i to je bila noć strasti bez želje i zavođenja, iz Bodlera i De
Kvinsija. Ali ta noć je okončala sve za nas, ona je otišla a ja ostao da ležim u
krevetu i moje telo nije htelo da se spusti, ali kako je dejstvo popuštalo glava
mi je bila teška i osetio sam nešto što nisam osetio još od detinjstva, tu
potrebu za ispovešću, za odmazdom, za kaznom, jer sam pokvario san i
prekršio božji i ljudski zakon. Moje noge i dalje nisu htele da se spuste, i
dalje sam se osećao odvojen od zemlje, čeznuo sam da se vratim, i posegao
sam za bokalom sa vodom, razbio ga o pod i hodao po polomljenom staklu
sve dok se ekstaza odmazde nije izoštrila u slabost i stao sam da se ne bih
onesvestio. To je bila noć kad sam ćopao do male katoličke crkve u
meksičkom kvartu i proveo duge sate sedeći u tišini, pokušavajući da
preustrojim svoj život, kovao sam planove i vapio da postanem bolji čovek.
Uvek biti bolji čovek, to je bila ideja s Arturom Bandinijem, biti veliki čovek,
iznad praha na drumu, čovek koji podjednako voli ljude i životinje. Da ide i
ne greši više.
Dani su prolazili i naporno sam radio, i kao i uvek kad naporno radim,
bilo je uspeha. Nema više Kemile, klonio sam je se, a ona se nije vratila da
baca kamenčiće u moj prozor. Prošla su tri meseca a sreća i rad su se udružili
u iznenadnu i ozbiljnu promenu, i komad koji sam napisao otkupljen je za
film i dobio sam skoro deset hiljada dolara.
I tako veliki čovek kroji novo odelo, i namirisan, u luksuznim kolima
vraća se na poprište svojih ranih borbi, da dobroćudno poćaska sa Benijem
Dletom i gurne mu pet dolara za decu. „I pozdravi ženu, Beni. Reci joj da je
odlično pamtim!“ Onda do Markusa, insistiram da mu dugujem deset, on
insistira da mu ne dugujem, primoravam ga da ih uzme, prekorevam ga zbog
lošeg pamćenja, zadovoljan da dam deset dolara za takav trijumf, pošten
čovek, veliki čovek, namiruje stare dugove.
Zatim poslednja stanica. Ali ona nije tamo, druga devojka je tamo umesto
nje, i svet je odjednom samoća, a Bandinijev uspeh šupalj i nepotpun. Ali ona
bi morala da zna. Ako ONA ne zna, onda se to nije ni dogodilo. Ali svi ćute i
niko ne zna šta je bilo s njom. Mito novoj konobarici i dobijam njenu adresu.
Odlazim tamo, upoznajem njenu majku − ženu nalik na moju majku, dobru
ženu slomljenog srca, koja živi u straćari u meksičkom kvartu, žena tragičnog
lica govori mi da su Kemilu odveli u Paton, u ludnicu. Plakali smo zbog toga i
ja odlazim u Paton, ali ne daju mi da je vidim. Mesec dana kasnije puštena je
i video sam devojku sablast, užas u njenim očima i samoću koja je ubija.
Htela je jednu stvar od mene - da li bih joj kupio psa? I to je učinjeno. Zvali
smo ga Pančo, i ona je bila srećna s njim i ništa više, spavala je s njim, pričala
s njim, devojka sablast, čija je sablasnost bila kao bolest, i kako su dani
prolazili i Pančo je postao sablast, čudan pas izgladnelog usamljenog izgleda
kao i njegova gospodarica. Stalno je plakala, sedeli smo pod stablom
eukaliptusa u njenom dvorištu i suze bi neobjašnjivo potekle, Pančo bi počeo
da zavija, onda bi se i njegove oči ovlažile, i znao sam da je ona i dalje
zaljubljena u Semija. A onda je jednog dana došio pismo od njega iz pustinje,
tražio je da dođem i odvedem nju i njenog prokletog psa, motala se oko
njegove kolibe kao prosjak i tražila mrvice ljubavi, nije mogao da je gleda, i
mogu li da dođem i odvedem je. Vozio sam sto milja do tamo. Ona je nestala.
Njen olupani žuti ford, izduvanih guma, bio je parkiran pored prašnjavog
druma, u šumarku bodljikavih stabala juke. Gde je ona? Semi nije znao.
Oterao ju je, bacao je kamenje na psa, muka mu je bilo od nje i nimalo ga
nije zanimalo gde je. I tako je to, niko ništa ne zna o njoj. Njena kola su još
tamo, gume su poskidane, sve što može da se skine pokradeno je. Ona je
nestala, progutala ju je pustinja. Možda ju je neko pokupio i poveo je u
Meksiko. Možda se vratila u Los Anđeles i umrla u prašnjavoj sobi. Znam
samo da je nestala, pas je nestao, i ništa nije ostalo osim njene priče koju
hoću da ispričam.
 Prevodilac zahvaljuje Robertu Nemečeku koji mu je skrenuo pažnju na
knjigu The Big Hunger − Fanteove priče koje nisu ranije objavljene ni u
jednoj zbirci. U ovom izboru, osim priča iz knjige The Wine of Youth,
prevedene su tri priče iz knjige The Big Hunger: „Smejte se Diberu Lenonu“,
„Ja sam pisac istine“ i „Prolog za Upitaj prah“.
 Napomene

[1] Skarpe (scarpe) : cipele (ital.). Prev.

[2] Dvadeset pet centi. Prev.
[3] Pet centi.
[4] Deset centi. Prev.
[5] Kurva. Prev.
[6] James Gibbons Huneker (1857-1921), američki pisac i kritičar, po
sopstvenim rečima „Amerikanac sa velikom misijom“. Prev.
[7] Pletene meksičke sandale. Prev.
[8] Currier & Ives: poznati američki ilustratori XIX veka. Prev.
[9] Španski sveštenik i misionar (1713-1784). Prev.
[10] James Branch Cabell (1879-1958), američki pisac. Prev.