UVOD U DELO MELANI KLAJN

Hana Segal
 SADRŽAJ:

SADRŽAJ:...................................................................................................

PRIZNANJA.................................................................................................

UVOD.........................................................................................................

RANI RADOVI MELANIE KLEIN.....................................................................

PARANOIDNO-SHIZOIDNA POZICIJA.............................................................

ZAVIST.......................................................................................................

PSIHOPATOLOGIJA PARANOIDNO-SHIZOIDNE POZICIJE..................................

DEPRESIVNA POZICIJA................................................................................

MANIČNE ODBRANE....................................................................................

REPARACIJA...............................................................................................

RANE FAZE EDIPALNOG KOMPLEKSA...........................................................

POSTSKRIPTUM O TEHNICI.........................................................................

REČNIK......................................................................................................

BIBLIOGRAFIJA...........................................................................................

2
 PRIZNANJA

Sama ova knjiga je priznanje duga koji imam prema pokojnoj

Melanie Klein.
Zahvalna sam mojim pacijentima i saradnicima u analitičkom
poslu, a posebno onima koji su mi dali dozvolu da njihov materijal
koristim kao ilustraciju za tekst.
Dužnik sam generacija studenata Instituta za Psihoanalizu u
Londonu koje su mi dale stimulus svojim pitanjima, kritikama i
sugestijama.
Prvo izdanje ove knjige pojavilo se pod okriljem Melanie Klein
Trusta i od njih sam dobila vrednu pomoć, posebno od gospođice
Betty Joseph i dr Eliotta Jaquesa.
Gospođa Jean McGibbon je napravila index za prvo izdanje i
pomogla mi oko finalne verzije rukopisa.
Zahvalna sam svom mužu na pomoći i podršci.

H. S.

3
 UVOD

Ova knjiga se bazira na seriji predavanja koja su održavana

tokom niza godina u Institutu za Psihoanalizu u Londonu. Pošto su
mi studenti stalno iznova tražili beleške po kojima sam držala
predavanja, zaključila sam da bi bilo korisno da ih sredim i izdam
kao knjigu.
Kurs je trebalo da studentima predstavi doprinos Melanie
Klein psihoanalitičkoj teoriji i praksi. Pošto je držan pred studentima
treće godine, pretpostavljalo se da postoji temeljno poznavanje
Freuda. Kod ograničenog broja predavanja moguće je samo dati
prilično pojednostavljene i shematske opise teoretskog doprinosa
Melanie Klein, ali, pošto je psihoanalitička teorija proizašla iz
kliničkog iskustva koje treba da osvetli, osloniću se na kliničke
ilustracije koje ću dati da ih potpunije objasne.
Ova predavanja su zamišljena kao uvod u dela Melanie Klein,
ne kao zamena za njih. Mogu da budu koristan vodič pri čitanju.
Tokom teksta nisu posebno naznačene reference, jer bi bile previše
brojne; umesto toga, na kraju je je dodat spisak literature *. Izuzetak
je načinjen u poglavlju ”Psihopatologija paranoidno-shizoidne
pozicije” jer Bionov rad ovde zauzima jedinstveno mesto, i koristila
sam njegovu terminologiju. Dodat je i potpun spisak bibliografije M.
Klein dostupne na engleskom.
Redosled poglavlja je isti kakav je bio i redosled predavanja.
Na neki način, razvoj psihoanalitičke teorije je obrnut razvoju
individue. Proučavanje odraslih neurotičara dovelo je Freuda do
otkrića najpre o detinjstvu a zatim i o ranom detinjstvu, pri čemu je
svako otkriće u vezi sa ranijim fazama obogaćivalo i osvetljavalo
poznavanje kasnijih. Slično, Melanie Klein je rad sa decom doveo
do otkrića da su i Edipov kompleks i super-ego prisutni u mnogo
ranijem uzrastu nego što se mislilo; dalje istraživanje ju je dovelo do
ranih korena Edipovog kompleksa, pa do formulisanja depresivne
pozicije i, konačno, paranoidno-shizoidne pozicije. Ako pratimo
hronološki red dela Melanie Klein, postaje nam mnogo jasnija veza
njenog rada sa Freudovim, i možemo da pratimo razvoj njenih
teorija u svakoj fazi. Sa druge strane, kako to sada, u svetlu teorije
Melanie Klein vidimo, postoji velika prednost kad se počne sa ranim
detinjstvom i pokuša da se opiše psihološki rast individue. Ipak, ako
bi tako počeli, morali bi da krenemo od onih faza razvića u kojima
su psihološki fenomeni najudaljeniji od odraslog iskustva, najteži za
proučavanje, i prema tome, najkontroverzniji. Ja sam odlučila da
pokušam da kombinujem oba pristupa: u prvom poglavlju dajem
pregled ranih radova Melanie Klein, posebno Psihoanalize dece.
Nastavljam opisujući implikacije njenog dela u vezi sa konceptom
nesvesne fantazije. Onda napuštam istorijski pristup kako bih
*
Ovde }e biti navedeni samo radovi vezani za delo M. Klein, jer su studenti
klasi~nu analiti~ku literaturu ve} obra|ivali tokom prethodnih godina svoje
obuke.

4
predstavila njene definitivne poglede na psihološki rast. Prikupili
smo dovoljno znanja i naša teorija je dovoljno opsežna da dozvoli
pokušaj da se ovo predstavi kao celina.
Najveći broj poglavlja posvećen je opisivanju fenomena
paranoidno-shizoidne i depresivne pozicije, pa ja mislim da bi bilo
korisno na početku razjasniti pojam “pozicija”. U izvesnom smislu,
paranoidno-shizoidna pozicija i depresivna pozicija su faze razvića.
One mogu da se sagledaju kao podgrupe oralnog stadijuma, pri
čemu prva obuhvata prva tri do četiri meseca života a druga je
prati obuhvatajući drugu polovinu prve godine. Paranoidno-
shizoidnu poziciju karakteriše nesvesnost odojčeta o “osobama”
(ono ima odnose sa delimičnim objektima) i prevalencija procesa
splitinga i paranoidne anksioznosti. Prepoznavanje majke kao cele
osobe označava početak depresivne pozicije, koju karakteriše odnos
prema celim objektima i prevalencija integracije, ambivalencije,
depresivne anksioznosti i krivice. Ali, Melanie Klein bira termin
“pozicija” da naglasi činjenicu da fenomen koji opisuje nije samo
“stadijum” ili “faza” kao što je, na primer, oralna faza; njen termin
implicira specifičnu konfiguraciju objektnih odnosa, anksioznosti i
odbrana koje perzistiraju dalje kroz život. Depresivna pozicija nikad
potpuno ne smeni paranoidno-shizoidnu poziciju; integracija koja se
postiže nikada nije kompletna, a odbrane protiv depresivnih
konflikata dovode do povratka paranoidno-shizoidnih fenomena,
tako da individua uvek oscilira između ta dva. Problem sa kojim se
sreće u kasnijim stadijumima, kao što je, na primer, Edipov
kompleks, može da preuzme paranoidno-shizoidni ili depresivni
obrazac odnosa, anksiznosti i odbrana, a paranoidno-shizoidna ili
manično-depresivna ličnost mogu da razviju neurotske odbrane.
Način na koji se objektni odnosi integrišu u depresivnoj poziciji
ostaju baza strukture ličnosti. Ono što se dešava kasnije u razvoju
je da se depresivne anksioznosti modifikuju i postepeno postaju
manje bolne.
Izvesne paranoidne i depresivne anksioznosti ostaju aktivne
unutar ličnosti, ali kada je ego dovoljno integrisan i kada je tokom
prorade depresivne pozicije uspostavio relativno siguran odnos
prema realnosti, psihotične mehanizme postepeno zamenjuju
neurotski. Tako je, sa tačke gledišta Melanie Klein, neuroza odojčeta
odbrana protiv paranoidne i depresivne anksioznosti, i način da se
one uokvire i prorade. Integrativan proces iniciran u depresivnoj
poziciji se nastavlja, anksioznost se smanjuje, a reparacija,
sublimacija i kreativnost teže da zamene i psihotične i neurotične
mehanizme odbrane.

5
 Prvo poglavlje

RANI RADOVI MELANIE KLEIN

Doprinos Melanie Klein psihoanalitičkoj toriji i tehnici mogao

bi grubo da se podeli na tri odvojene faze.
Prva faza počinje njenim radom “O razvoju deteta”, a
kulminira publikacijom Psihoanaliza dece 1932. Tokom ove faze,
ona je postavila osnove dečije analize i povezala Edipov kompleks i
super-ego sa ranim razvojnim korenima.
Druga faza vodi formulisanju koncepta depresivne pozicije i
maničnih odbrambenih mehanizama, opisanih pretežno u njenim
radovima “Doprinos psihogenezi manično depresivnih stanja”
(1934) i “Oplakivanje i njegove veze sa manično depresivnim
stanjima” (1940).
Treća faza, pretežno formulisana u njenom radu “Beleške o
nekim shizoidnim mehanizmima” i u njenoj knjizi Zavist i
Zahvalnost (1957), ticala se najranijeg stadijuma koji je ona nazvala
paranoidno-shizoidna pozicija.
Od trenutka kada je formulisala koncept pozicije, 1934.
godine, postoji značajna promena u njenom teoretskom stavu. Do
tada je ona pratila Freuda i Abrahama opisujući svoja otkrića u
okvirima libidinoznih stadijuma i strukturalne teorije ega, super-ega
i ida. Od 1934. nadalje, ona svoja otkrića formuliše pre svega u
okvirima njenog ličnog strukturalnog koncepta pozicije. Koncept
“pozicije” ne suprotstavlja se konceptu ega, super-ega i ida, već
pokušava da definiše aktuelnu strukturu super-ega i ega i karakter
njihovih odnosa u okvirima paranoidno-shizoidne i depresivne
pozicije.
Ovo poglavlje želim da posvetim radovima Melanie Klein koji
potiču od pre 1934., da bih pokazala kako se razvijaju iz klasične
Frojdijanske teorije, u kojoj tački su počeli da se od nje razlikuju, i
kako su rane ideje nagovestile kasnije formulacije.
Kada je Melanie Klein počela da analizira decu 1920-tih, bacila
je novo svetlo na rani razvoj deteta. Kao što je često slučaj u
naučnom razvoju, korišćenje novih alata pratila su nova otkrića, što
je za uzvrat vodilo usavršavanju alata. U slučaju analize deteta,
novi alat je bila tehnika igranja. Prateći nagoveštaj proistekao iz
Freudovog opažanja da se deca igraju sa stvarnošću, (1920),
Melanie Klein je videla da detetova igra može da simbolično
predstavlja njegove anksioznosti i fantazije. Pošto ne možemo da
tražimo od male dece da slobodno asociraju, ona je njihovu igru u
sobi za igranje tretirala na isti način na koji je tretirala njihovu
verbalnu ekspresiju, tj kao simbolično izražavanje njihovih
nesvesnih konflikata.

6
 Ovaj pristup joj je dao put do detetovog nesvesnog: prateći
izbliza transfer i anksioznosti, kao u analizi odraslih, ona je mogla
da otkrije bogat svet dečije nesvesne fantazije i objektnih odnosa.
Njene opservacije iz sobe za igru direktno su potvrdile
Freudove teorije infantilne seksualnosti. Ipak, mogli su da se uoče i
fenomeni koji nisu očekivani.
Mislilo se da Edipov kompleks počinje oko treće ili četvrte
godine starosti, ali ona je opservirala decu staru dve i po godine
koja su reprodukovala Edipalne fantazije i anksioznosti koje su
očigledno već imale predistoriju. Šta više, izgledalo je da su
pregenitalni kao i genitalni trendovi uključeni u ove fantazije i da
igraju važnu ulogu u Edipalnoj anksioznosti. Kad je u pitanju Edipov
kompleks kod starije dece, ovi pregenitalni trendovi su izgleda
takođe igrali važnu ulogu i značajno doprinosili Edipalnoj
anksioznosti. Super-ego se pojavio mnogo ranije nego što bi se
očekivalo u skladu sa klasičnom teorijom, i izgledalo je da ima
veoma divlje karakteristike - oralne, uretralne i analne. Tako je, na
primer, Ernin * materinski super-ego, “Ribarka” i “Žena od gume”,
ispoljavao iste analne i oralne crte koje su karakterisale i seksualne
fantazije same Erne. Ritu *, staru dve godine i devet meseci, u
njenim noćnim morama plašili su majka i otac koji bi joj odgrizali
genitalije i uništavali njene bebe. Strah od ovih roditeljskih imaga
paralisao ju je u igri i njenim aktivnostima. I drugi pacijenti ispoljili
su slično opasne super-ego-e.
Prateći, kroz transfer, simbolizaciju i ponavljanje detetovih
ranih objektnih odnosa i anksioznosti, sagledala je kako se dečiji
objektni odnosi prostiru daleko u prošlost, sve do odnosa sa
delimičnim objektima kao što su dojke i penis, koji prethode
odnosima sa roditeljima kao sa celim ljudima. Takođe je otkrila da
anksioznost podstaknuta ovim najranijim objektnim odnosima može
da ima trajan uticaj na kasnije odnose i oblik Edipovog kompleksa.
Obeležje ovih ranih objektnih odnosa bio je značaj fantazije. Što je
mlađe dete bilo njime su jače gospodarile omnipotentne fantazije, i
mogla je da prati kompleksnu međuigru između detetovih
nesvesnih fantazija i njegovog stvarnog iskustva i postepenog
načina na koji je dete razvijalo realističnije odnose sa spoljašnjim
objektima. Potvrdilo se da je konflikt između agresije i libida, dobro
poznat iz analize odraslih, još intenzivniji u ranim fazama razvića, i
ona je opazila da je anksioznost (u skladu sa Freud-ovom kasnijom
teorijom anksioznosti) mnogo povezanija sa dejstvom agresije nego
libida, i da se odbrane podižu primarno protiv agresije i
anksioznosti. Pokazalo se da su među ovim odbranama poricanje,
spliting, projekcija i introjekcija aktivne pre nego što se organizuje
potiskivanje. Melanie Klein je videla da mala deca, podbadana
anksioznošću, konstantno pokušavaju da cepaju svoje objekte i
osećanja, da zadrže dobra osećanja i introjektuju dobre objekte, dok
loše objekte proteruju i projektuju loša osećanja. Prateći dečije
objektne odnose i konstantnu međuigru između realnosti i fantazije,
*
Slu~aj je opisan u Psihoanalizi dece (1932)
*

7
spliting, projekciju i introjekciju, videla je kako dete gradi unutar
sebe kompleksan unutrašnji svet. Super-ego je, naravno, bio
poznat kao unutrašnji objekat fantazije; ali sagledavajući kako se
postepeno gradi u detinjem unutrašnjem svetu, Melanie Klein je
videla da je ono što je bilo poznato kao super-ego u genitalnim
stadijumima bilo tek poslednji stadijum kompleksnog razvića.
Takođe je moglo da se uoči da nema samo ego odnose raznih vrsta
sa internalizovanim objektima, već dete doživljava da i sami
internalizovani objekti imaju međusobne odnose. Tako, na primer,
detinja fantazije u vezi roditeljske seksualnosti, kada je roditeljski
par introjektovan, postaje važan deo strukture unutrašnjeg sveta.
Njen rad sa decom i odraslima, predstavljen velikim brojem
radova i knjigom Psihoanaliza dece, vodio je formulisanju najranije
faze Edipovog kompleksa i super-ega u okvirima ranih objektnih
odnosa, sa naglaskom na anksioznosti, odbranama i, delimičnim
kao i celim, objektnim odnosima.
U oralno-sadističnoj fazi dete napada majčinu dojku i
inkorporira je i kao uništenu i kao uništivačku - “loša proganjajuća
unutrašnja dojka”. Po Melanie Klein, ovde leže najraniji koreni
proganjajućih i sadističkih aspekata super-ega. Paralelno sa ovom
introjekcijom, u situaciji ljubavi i gratifikacije, odojče introjektuje
idealnu voljenu i voleću dojku koja postaje koren ego-ideal aspekta
super-ega.
Uskoro, delimično i pod uticajem frustracija i anksioznosti u
odnosu sa dojkom, detinje želje i fantazije se proširuju na celo
majčino tela. Ono fantazira da majčino telo sadrži sva bogatstva,
uključujući i nove bebe i očev penis. Pošto se ovo okretanje ka
majčinom telu dešava u vreme kad predominiraju rana osećanja i
fantazije, prvi osvit percepcije roditeljskog seksualnog odnosa je
oralne prirode, sa shvatanjem da majka tokom polnog odnosa
inkorporiše očev penis. Tako je jedno od bogatstava majčinog tela i
taj inkorporisani penis.
Dete okreće ka majčinom telu sve svoje libidinozne želje, ali,
zbog frustracije, zavisti i neprijateljstva, i svu svoju destruktivnost.
Ove želje takođe uključuju fantazije o objektima unutar majčinog
tela, i u vezi s njima odojče takođe ima pohlepne libidinozne želje i
fantazije da ih odatle vadi i proždire, ili da ih, zbog njegove mržnje i
zavisti, agresivnih fantazija, grize, cepa i uništava - kao u Erninoj
fantaziji da pravi “salatu od očiju” od sadržaja majčinog tela.
Uskoro, oralnom sadizmu biva pridodat uretralni sadizam sa
fantazijama o davljenju, sečenju i spaljivanju, i analni sadizam koji
je u ranoj analnoj fazi predominantno eksplozivne vrste, dok u
kasnijoj analnoj fazi postaje tajniji i otrovniji. Ovi napadi na majčino
telo vode fantazijama da je to užasno mesto puno uništenih i
osvetoljubivih objekata, među kojima očev penis stiče poseban
značaj.
Baš u vezi sa njenim razumevanjem detinjeg odnosa prema
majčinom telu Melanie Klein je shvatila značaj fantazije i nesvesne
anksioznosti u dečijem odnosu sa spoljnim svetom i ulogu simbol-
formiranja u dečijem razvoju. Kada na vrhuncu oralne ambivalencije

8
dete penetrira u svojoj fantaziji i napada majčino telo i njegove
sadržaje, njeno telo postaje objekat anksioznosti koji prisiljava dete
da preusmeri svoj interes sa njenog tela na svet oko sebe. Tako se
kroz simbolizaciju njegov interes za majčino telo proširuje na ceo
svet oko njega. Neophodan okidač za ovaj razvoj je izvesna količina
anksioznosti. Ipak, ako je anksioznost prekomerna, ceo proces
simbol-formiranja se zaustavlja. U svom radu “Značaj simbol-
formiranja u razvoju ega” (1930) Melanie Klein opisuje psihotično
dete, Dika, kod koga je simbol-formacija ozbiljno ometena, zbog
čega on ne uspeva da pokloni svetu oko sebe nikakav interes. U
njegovom slučaju, analiza je razotkrila da je njegov napad na
majčino telo doveo do tako jake anksioznosti da je on porekao ma
kakav interes za nju i tako nije mogao da ovaj interes simboliše u
druge objekte ili odnose. Melanie Kleinin opis Dikove fantazije
penetriranja u majčino telo, praćene projekcijom i identifikacijom,
nagovestio je njene kasnije formulacije mehanizma projektivne
identifikacije. Ona je takođe bila prva koja je primetila da je sama
priroda simbol formiranja ta koja je pogođena u psihotičnom
procesu. Ovaj aspekt njenog rada je imao fundamentalan uticaj na
kasnije istraživanje prirode psihotičnih stanja.
Kako dete postaje svesnije razdvojenih identiteta svojih
roditelja, i sve više ih vidi kao par koji je okupiran polnim odnosom a
sve manje kao majku koja inkorporiše oca, detinje žudnje i, kad je
besno ili ljubomorno, njegovi napadi proširuju se na roditeljski par.
Ovi napadi su dve vrste: odojče može da fantazira kako ono samo
direktno napada roditelje, ili da projektuje svoju agresiju tako da u
njegovoj fantaziji roditelji napadaju jedno drugo, što doživljaj
primalne scene kao sadističke i zastrašujuće čini još jačim. Tako
roditeljski par, kao majčino telo, postaje objekt straha.
Detinji strahovi na vrhuncu ovih fantazija mogu da budu
dvojaki: to je istovremeno strah od spoljašnjih roditelja i strah od
introjektovanih roditelja, pošto se najpre majka a onda i oba
roditelja introjektuju, narastajući do zastrašujućih, kažnjavajućih
internalizovanih likova. Baš u vezi sa ovim fantazijama Melanie
Klein je prvi put obratila pažnju na značaj i splitinga i međuigre
introjekcije i projekcije, koje je opservirala kao vrlo aktivne
mentalne mehanizme kod male dece. Suočeno sa anksioznošću
koju pojačavaju zastrašujuće internalizovane figure, dete pokušava
da odcepi svoju sliku dobrih roditelja i sopstvena osećanja ljubavi,
dobra osećanja, od slike loših roditelja i svoje sopstvene
destruktivnosti.
Što su sadističkije njegove fantazije prema roditeljima i više
zastrašujuće prema tome njihove slike, tim se više dete oseća
primorano da ova osećanja drži dalje od svojih dobrih roditelja i tim
više pokušava da ponovo introjektuje one dobre spoljašnje roditelje.
Ipak, introjekcija loših figura ne može da se izbegne. Tako će u
ranim stadijumima razvoja odojče introjektovati i dobre i loše dojke,
penise, majčino telo i roditeljski par. Ono pokušava da se nosi sa
lošim introjektima, koji postaju izjednačeni sa fecesom, analnim
mehanizmom kontrole i izbacivanja.

9
 Po Melanie Klein, super-ego ne samo da prethodi Edipovom
kompleksu već potpomaže njegov razvoj. Anksioznost koju
produkuju internalizovane loše figure tera dete da traga sve očajnije
za libidinoznim kontaktom sa svojim roditeljima kao spoljašnjim
objektima. Postoji žudnja da se poseduje majčino telo ne samo
zbog libidinoznih i agresivnih razloga već takođe i zbog
anksioznosti, kako bi se u njenoj stvarnoj osobi našla sigurnost od
zastrašujućih unutrašnjih figura. Takođe postoji i želja da se
stvarna majka kroz stvarni polni odnos obnovi i reparira od štete
koja joj je učinjena u fantaziji. Slično, sa ocem, stvarni otac i njegov
penis su osiguranje protiv zastrašujućeg introjektovanog
unutrašnjeg penisa i oca. Kao libidinozni objekat, njegov dobar
penis se sagledava kao osiguranje protiv lošeg unutrašnjeg penisa,
a kao rival stvaran otac je mnogo manje zastrašujući nego
unutrašnji, izobličen predstavnik. Tako pritisak anksioznosti koju
produkuju unutrašnji objekti tera dete prema Edipalnom odnosu sa
pravim roditeljima. Istovremeno, anksioznosti oralnog i ranog
analnog stadijuma pokreću dete da se odrekne ove pozicije i pređe
u genitalnu, manje sadističku.
Melanie Kleinina istraživanja ranih stadijuma Edipovog
kompleksa vodila su neslaganju, po nekim važnim pitanjima, sa
Freudovom formulacijom ženske seksualnosti a posebno značaja
falusnog stadijuma. Kako ona sagledava stvari, mala devojčica,
okrećući se od dojke ka majčinom telu, baš kao i mali dečak, ima
fantaziju da grabi i poseduje sve njegove sadržaje za sebe, a
posebno očev penis unutar majke i njene bebe. Kao i mali dečak,
pošto su njene fantazije veoma ambivalentne, sadržaji majčinog
tela, uključujući i penis, mogu da se dožive kao vrlo dobri ili vrlo
loši, ali pod uticajem ranih frustracija i zavisti ona se sve više
okreće očevom penisu, najpre u majčinom telu a zatim kao
spoljašnjem atributu očevog tela, na oralno inkorporativni način.
Melanie Klein je primetila da kod male devojčice postoji rana svest o
njenoj vagini i da se pasivan oralni stav pomera sa usta na vaginu,
trasirajući put za genitalno edipalnu poziciju. U ovom ranom stavu
prema majci ima elemenata i heteroseksualnog i homoseksualnog
razvoja. Rani super-ego majke može za malu devojčicu da bude
previše strašan da bi se rivalski suočila sa majkom, što onda
doprinosi homoseksualnosti. Slično, ako penis njenog oca postane
previše loš kao objekat, to može da vodi strahu od seksualnog
odnosa sa njim. Pod uticajem krivice i straha, restitutivne fantazije
u vezi sa telom njene majke mogu takođe da postanu snažna
determinanta homoseksualnosti. Sa druge strane, rana žudnja da
se zauzme majčino mesto i poseduju njena blaga, okretanje očevom
penisu kao objektu žudnje, restitucije i reparacije u vezi sa
unutrašnjom majkom, i želja da se ova unutrašnja majka snabde
dobrim penisom i bebama, doprinose heteroseksualnom razvoju.
U vezi sa Edipovim kompleksom dečaka takođe je došlo
do izvesne promene. Po Melanie Klein, u razvoju Edipovog
kompleksa kod dečaka kao i kod devojčica rani odnos prema
majčinoj dojci i fantazije u vezi sa njenim telom igraju važnu ulogu.

10
Rano okretanje od dojke ka penisu dešava se isto kao kod male
devojčice, što postavlja temelje za žensku poziciju dečaka; i vrlo
rano kod malog dečaka, kao i kod male devojčice, postoji borba
između ženske pozicije u kojoj se on okreće od majke dobrom
očinskom penisu, i njegove muške pozicije u kojoj on želi da se
identifikuje sa ocem i žudi za majkom. Anksioznost koju pokreću
njegovi unutrašnji objekti vodi ga da sve više okreće seksualne želje
prema svojoj stvarnoj, spoljašnjoj majci.
Nije lako proceniti šta je centralni doprinos Melanie Klein
psihoanalitičkoj teoriji i praksi u tom stadijumu. Njena otkrića u vezi
ranih objektnih odnosa svakako su bacila novu svetlost na
seksualnost, i mušku i žensku, otkrivajući kod oba pola ranu svest o
vagini i značaj fantazija u vezi sa telom majke i njegovim
sadržajima. Ženska seksualnost pojavljuje se kao nešto za sebe, a
ne kao kastrirana verzija muške seksualnosti, a ženska pozicija
dečaka dobija veći značaj. Ona je istražila istoriju Edipovog
kompleksa i istakla značaj koji za razvoj Edipovog kompleksa i
super-ega imaju pregenitalni stadijumi i odnosi sa delimičnim
objektima. Uloga agresije je dobila na značaju: do detalja je opisala
rani konflikt između instikata života i smrti, i anksioznosti i odbrane
koje ovaj konflikt podstiče. Studija o introjektovanim objektima
bacila je svetlo, daleko detaljnije nego što je to pre bilo moguće, na
unutrašnju strukturu super-ega i ega.
U njenim ranim radovima, Melanie Klein nije pravila
konceptualnu razliku između anksioznosti i krivice (sem u radu
“Rani razvoj savesti kod deteta” (1933)), već oba sagledava kao
elemente koji promovišu rast ega, a u patološkim slučajevima
njegovu inhibiciju. Proučavanje uzajamnog delovanja agresije i
libida vodi opažanju uloge reparacije u psihičkom životu. U svom
radu “Značaj simbol-formiranja za razvoj ega” (1930), Melanie Klein
opisuje ulogu anksioznosti i krivice zbog napada na majčino telo i
nagon da se to popravi kao važan faktor kreativnog impulsa – tema
koju će bogatije i potpunije razraditi kada počne da formuliše
karakteristike depresivne pozicije.
Prateći transfer i simbolizam dečije igre Melanie Klein je
stekla put ka razumevanju unutrašnje strukture deteta. Ovo
razumevanje dečije igre kao simbolizacije njegovih fantazija vodilo
ju je da shvati da ne samo igra već i sve aktivnosti deteta – čak i
one koje su najviše okrenute realnosti - istovremeno sa svojom
funkcijom u realnosti, služe da izraze, kontejniraju i kanališu dečije
nesvesne fantazije putem simbolizacije. Fundamentalna uloga koju
u razviću deteta igraju nesvesna fantazija i njeno simbolično
izražavanje vodili su je ka proširenju i reformulaciji koncepta
nesvesne fantazije.

11
 Drugo poglavlje

FANTAZIJA

U prethodnom poglavlju sam pomenula da je Melanie Klein

opazila koliko je u mentalnom životu deteta važna dinamična
nesvesna fantazija. Vođena značajem koji je pripisala ovome,
proširila je i ponovo formulisala koncept nesvesne fantazije. Mislim
da je za razumevanje njenih teorija esencijalno razjasniti kako ona
koristi ovaj koncept, i da to može da pomogne da se prevaziđu
mnogi uobičajeni nesporazumi (na primer u vezi prirode
“unutrašnjih objekata” ili projektivne identifikacije).
Neki psiholozi zamerali su Freudovom opisu uma da je
antropomorfan - čudan prigovor, naizgled, pošto se psihoanaliza
bavi opisivanjem čoveka. Oni su u stvari zamerali Freudu da, kada
opisuje takve koncepte kao što je super-ego, sagledava mentalnu
strukturu kao da ona sadrži objekte koji su antropomorfni ili čoveku
slični. Razumevanje koncepta nesvesne fantazije prilično bi
doprinelo uklanjanju ove zamerke. Freud, u svom opisu super-ega,
ne implicira da se u našem nesvesnom zaista nalazi mali čovek, već
da je to jedna od nesvesnih fantazija koje imamo o sadržaju našeg
tela i naše psihe. Freud nikad specifično ne ukazuje na super-ego
kao na fantaziju, ali ipak razjašnjava da ovaj deo naše ličnosti
postoji zahvaljujući introjekciji - u fantaziji - roditeljske figure,
roditeljske fantazirane figure izobličene fantazijom samog deteta.
Istu vrstu kriticizma ispoljili su psihoanalitičari prema
Klajnijanskom opisu unutrašnjih objekata. Jednako kao i u
prethodnom slučaju, unutrašnji objekti nisu “objekti” smešteni u
telo ili psihu; kao Freud, i Melanie Klein opisuje nesvesne fantazije
koje ljudi imaju o onome što se u njima nalazi. U njenom radu,
Freudov koncept nesvesne fantazije je veoma proširen i data mu je
veća težina. Nesvesne fantazije su ubikvitarne * i uvek aktivne kod
svake individue. Da tako kažem, njihovo prisustvo ne ukazuje ništa
više na bolest ili manjak osećaja za realnost nego što ukazuje
prisustvo Edipovog kompleksa. Karakter psihologije individue će
odrediti priroda nesvesnih fantazija i način na koji su povezane sa
spoljnom stvarnošću.
Susan Isaacs u svom radu “O prirodi i funkciji Fantazije”
razrađuje Melanie Kleinino sagledavanje odnosa između nesvesne
fantazije i instikata i mentalnih mehanizama. Ona tvrdi da fantazija
može da se smatra za psihičkog predstavnika ili mentalnog
korelata, mentalnu ekspresiju instikata. James Strachey, u
uredničkoj beleški Freudovom radu “Instikti i njihova promenljivost”
skreće pažnju na činjenicu da se Freud koleba između dve definicije
instikata. U tom radu on opisuje instikt kao “koncept na granici

*
svuda prisutne (prim. prev.)

12
između somatskog i mentalnog, psihičkog predstavnika stimulusa
koji potiču iz organizma a stižu do mozga”, ili, u drugom radu, kao
“koncept granice između somatskog i mentalnog, psihičkog
predstavnika organskih sila.” Strachey kaže:
“Izgleda da ove procene jasno pokazuju da Freud nije pravio
razliku između instikta i njegovog “psihičkog predstavnika”. On je
očigledno mislio na sam instikt kao na psihičkog predstavnika
somatskih sila. Ako sad, ipak, pogledamo kasnije radove u ovoj
seriji, izgleda da nalazimo kako povlači vrlo oštru crtu između
instikata i njihovih psihičkih predstavnika.”
I Strachey nastavlja da daje reference, na primer citirajući rad
o “Nesvesnom”:
“Instikt nikad ne može da postane objekat svesnog - samo
ideja koja predstavlja instikt može. Čak i u nesvesnom, instikt ne
može da se predstavi drugačije nego idejom.”

Meni izgleda da način na koji Susan Isaac koristi koncept

fantazije premošćuje jaz između dva načina na koja je Freud
sagledavao instikt. “Ideje” koje predstavljaju instikt bile bi
originalne primitivne fantazije. Kad se ovako sagleda, delovanje
instikta je izraženo i predstavljeno u mentalnom životu fantazijom o
zadovoljenju tog instikta od strane prikladnog objekta. Pošto
instikti deluju od rođenja, može da se predpostavi da od rođenja
postoji i nekakav grubi život fantazija. Prva glad i instiktivna borba
da se glad zadovolji praćeni su fantazijom objekta koji može da tu
glad zadovolji. Kako fantazije proističu direktno iz instikata na
granici između somatske i fizičke aktivnosti, ove originalne fantazije
se doživljavaju i kao somatski i kao mentalni fenomeni. Dokle god
je zadovoljstvo-bol princip u usponu, fantazije su omnipotentne i
nema diferencijacije između fantazije i realnog iskustva. Fantazirani
objekti i zadovoljstvo koje iz njih proističe doživljavaju se kao fizički
događaji.
Na primer, odojče koje se sprema da zaspi, zadovoljno
mljackajući ustima ili sisajući sopstvene prste, fantazira da u stvari
sisa ili inkorporira dojku i zaspaće sa fantazijom da u stvari u sebi
ima dojku koja daje mleko. Slično, gladno, besno odojče koje vrišti i
šutira, fantazira da stvarno napada dojku, cepa je i uništava, a
sopstvene krike koji ga razdiru i povređuju doživljava kao da ga
pocepana dojka napada u samoj njegovoj unutrašnjosti. Prema
tome, ono ne samo da doživljava želju, već njegova patnja zbog
gladi i njegovi sopstveni krici mogu da se dožive kao persekutorni
ataci na njegovu unutrašnjost.
Formiranje fantazija je funkcija ega. Tačka gledišta po kojoj su
fantazije mentalna ekspresija instikata posredstvom ega
podrazumeva viši stepen ego organizacije nego što obično Freud
predpostavlja. To podrazumeva da je ego od rođenja sposoban, i da
je u stvari potaknut instiktima i anksioznostima, da formira
primitivne objektne odnose u fantaziji i stvarnosti. Od trenutka
rođenja odojče mora da se nosi sa pritiskom realnosti, što počinje sa
samim iskustvom rođenja i nastavlja se beskrajnim doživljavanjem

13
gratifikacije i frustracije njegovih želja. Ova realna iskustva
momentalno utiču na nesvesnu fantaziju, a i ona utiče na njih.
Fantazija nije pretežno bekstvo od realnosti, već je konstantantno u
harmoniji sa realnim iskustvima, u stalnoj interakciji sa njima.
Primer kako fantazije utiču na reagovanje na stvarnost
možemo da vidimo kad se gladno, gnevno odojće, pošto mu je
ponuđena dojka, mesto da je prihvati okreće od nje i neće da jede.
Ovde fantazija može da bude napadanje i uništavanje dojke, koja se
zauzvrat oseća kao napadajuća i loša. Konkretna spoljna dojka se,
prema tome, kada se vrati da bi nahranila bebu, ne oseća kao
dobra dojka koja hrani, već je ovim fantazijama izokrenuta u
zastrašujućeg persekutora. Ovakve fantazije mogu lako da se uoče
u igri veoma male dece, kao i u igri i govoru nešto starije dece.
One mogu da perzistiraju u nesvesnom deteta pa i odraslih,
omogućavajući poremećaje ishrane.
Neki analitičari misle da ove fantazije nastaju kasnije i da se
retrospektivno projektuju u rano detinjstvo. Ovo je svakako
nepotrebna dodatna hipoteza, posebno zato što već postoji jasna
saglasnost između onoga što opserviramo u ponašanju odojćeta, u
fantazijama koje se u stvari ispoljavaju kada se jednom postigne
stadijum igranja i govora, i analitičkog materijala iz ordinacije.
U sofisticiranijim slučajevima može da se vidi kako, čak i ako
realnost može precizno da se opservira i percipira, nesvesne
fantazije određuju koja vrsta kauzalnog redosleda se pripisuje
događajima. Tipičan primer za to je dete čiji roditelji u stvari imaju
loš odnos pun svađa. Kroz analizu se često pokaže da dete oseća
da je ovaj odnos rezultat njegovih sopstvenih želja da se roditelji
svađaju, i da su njegovi fekalni i urinarni napadi uprljali i pokvarili
roditeljski odnos.
Ako nesvesna fantazija konstantno utiče i menja percepciju ili
interpretaciju stvarnosti, suprotnost takođe sadrži istinu: stvarnost
pogađa nesvesnu fantaziju. Uzmimo, na primer, odojče koje postaje
gladno i koje prevazilazi glad omnipotentnom halucinacijom o tome
da ima dobre grudi koje hrane; njegova situacija biće radikalno
drugačija ako bude ubrzo nahranjeno od one kakva bi bila ako bi
dugo vremena bilo ostavljeno gladno. U prvoj situaciji, stvarne
grudi koje mu majka nudi će se, kako odojče doživljava, stopiti sa
fantaziranim grudima, i odojče će imati osećaj sopstvene dobrote, i
da su dobri objekti snažni i trajni. U drugom slučaju, odojče će biti
preplavljeno glađu i gnevom, i, u njegovoj fantaziji, iskustvo lošeg i
proganjajućeg objekta će postati snažnije, pri čemu se
podrazumeva da je njegov sopstveni bes moćniji nego njegova
ljubav i da su loši objekti jači nego dobri.
Ovaj aspekt uzajamnog odnosa između nesvesne fantazije i
aktuelne spoljne stvarnosti je vrlo značajan kad neko pokušava da
proceni relativni uticaj okruženja na razvoj deteta. Okruženje je
zaista od velikog značaja u ranom detinjstvu, ali nije istina da, bez
lošeg okruženja, ne bi bilo agresivnih i persekutornih fantazija i
anksioznosti. Značaj faktora okruženja može ispravno da se proceni
samo u vezi sa onim šta ono predstavlja u okvirima instikata i

14
fantazija samog deteta. Kao što je rečeno, realno loše iskustvo
dobija na značaju tek kada dete, pod uticajem gnevnih fantazija,
napada na grudi, zato što potvrđuje ne samo njegov osećaj da je
spoljašnji svet loš, već takođe i osećaj da je ono samo loše a da su
njegove zlobne fantazije omnipotentne. Dobra iskustva, s druge
strane, teže da umanje bes, preobraze proganjajuće doživljaje i
mobilišu bebinu ljubav i zahvalnost i njenu veru u dobar objekat.
Do ovog trenutka naglasak je bio na ulozi fantazije kao
mentalnog izraza instikata, što je u suprotnosti sa sagledavanjem
fantazije kao prostog instrumenta odbrane i sredstva za bekstvo od
spoljne stvarnosti. Funkcije fantazije su, ipak, mnogobrojnije i
komplikovanije i fantazija ima odbrambene aspekte koji moraju da
se uzmu u obzir. Pošto je cilj fantazije da ispuni instiktivne porive,
bez uvida u spoljašnju realnost, gratifikacija koja proizilazi iz
fantazije može da se posmatra kao odbrana protiv spoljašnje
stvarnosti ili lišavanja. Ipak, ona je više od toga: ona je takođe i
odbrana od unutrašnje realnosti. Individua, fantazirajući o
ispunjenju želje, nije samo izbegla frustraciju i prepoznavanje
neprijatne spoljašnje stvarnosti, takođe je, što je možda i značajnije,
odbranila sebe od realnosti sopstvene gladi i besa - njene
unutrašnje stvarnosti. Fantazije, šta više, mogu da se koriste kao
odbrane protiv drugih fantazija. Tipične za ovo su manične
fantazije, čiji je glavni cilj da se izbegnu depresivne fantazije koje
leže iza njih. Tipična manična fantazija je ona o tome da self sadrži
progutani idealni objekat čiji ‘sjaj’* osvetljava ego; ovo je odbrana
od fantazije o sadržavanju objekta koji je nepopravljivo uništen i
osvetnički i čija ‘senka’** pada na ego.
Kada razmatramo način na koji se nesvesne fantazije koriste
kao odbrana, problem je kako odrediti njihov pravi odnos sa
mehanizmima odbrane. Ukratko, postoji razlika između konkretnog
procesa i njegove specifične, mentalne reprezentacije. Na primer,
moguće je reći da individua u datom momentu koristi procese
projekcije i introjekcije kao mehanizme odbrane. Ali procesi sami po
sebi će biti doživljeni u okvirima fantazija koje izražavaju ono u šta
osoba oseća da je uvučena ili odakle je izbačena, načina na koji ona
to radi i rezultata koje oseća da ova dela imaju. Pacijenti često
opisuju svoje iskustvo procesa potiskivanja, na primer, tako što
govore o brani unutar njih koja bi mogla da eksplodira pod pritiskom
nekakve bujice. Ono što opserver može da opiše kao mehanizam,
doživljeno je i opisano od strane same osobe kao detaljna fantazija.
Komplikovaniji primer dat je u sledećem materijalu: pacijent
koji je nedavno počeo sa analizom je često kasnio, izostajao i
redovno zaboravljao veliki deo onoga što je analizirano. Nekoliko
dana smo mogli da radimo sasvim koristan analitički posao, a onda
bi se on pojavio sa jedva par uspomena na ono što je prorađivano i
bez konkretnih efekata na njegovu ličnost, kao da su ceo proces i
njegovi rezultati poništeni. Meni i mom pacijentu (mogli smo da
imenujemo proces) je bilo sasvim jasno da koristi mehanizme
*
Abraham: A short study of the development of the libido, 1917.
**
Freud: Mourning and melancholia, 1917.

15
splitinga i poricanja kao odbranu od analitičke situacije. Jednog
dana on je zakasnio, propustivši u stvari pola svoje seanse, i rekao
da se izgubio u Loudon Road-u, ulici blizu moje kuće, i da je tamo
proveo prvu polovinu svoje seanse. Asocijacija na Loudon Road bila
je ‘Luodonske veštice’; izgledalo je kao da je pocepao analitičku
situaciju da bi mogao da sačuva dobar odnos za mnom tokom pola
seanse, dok je odvojen loš odnos sa ‘lošim’ analitičarem - vešticom
prenesen sa mene na Loudon Road. Par dana kasnije pojavila se
prilika da dam ovom pacijentu interpretaciju u vezi njegovog
odnosa sa dojkom, i tada je on imao vrlo živu fantaziju. Iznenada je
video sebe kako uzima veliki nož, odseca moje grudi i baca ih na
ulicu. Fantazija je bila tako živa da je pacijent postao jako
anksiozan. Onda smo mogli da razumemo da je on, kada smo
govorili o procesima splitinga i poricanja, u stvari doživljavao
ekstremno živu fantaziju. Proces splitinga on je u stvari osetio kao
uzimanje noža i cepanje - odsecanje - jedne od analitičarkinih dojki
koju je odbacio na ulicu, nakon čega je dojka postala “veštica” u
Loudon Road-u. Poricanje persekutornih osećanja u vezi sa
njegovom analitičarkom doživljeno je kao odsecanje veze između
dve dojke, dobre i loše. Posle ove seanse spliting i poricanje su se
prilično smanjili i on je postao sposoban da dovoljno redovno dolazi
na analizu.
Ovo iskustvo, kao i mnoga druga, naglašava činjenicu da je
interpretacija mehanizama odbrane često neefikasna dok ne iskrsne
prilika da se oni interpretiraju tako da imaju smisla za pacijenta u
okvirima onoga što on stvarno oseća da transferom radi -
analitičaru, svojim drugim objektima ili delovima svog ega - dok
koristi ove mehanizme odbrane.
Odnos između mehanizama odbrane i nesvesne fantazije
ponekad može veoma jasno da se opservira kroz snove pacijenata.
Evo dva sna koja je pacijentkinja ispričala na seansi koja je
prethodila mom odlasku na odmor. U prvom snu, pacijentkinja je
bila u tamnoj sobi u kojoj su dve ljudske figure stajale blizu jedna
drugoj, a bilo je i drugih, slabije definisanih ljudi. Ove dve figure
bile su potpuno iste, sem što je jedna izgledala siva i mračna, dok je
druga bila osvetljena. Pacijentkinja je bila sigurna da je samo ona
mogla da vidi osvetljenu figuru koja je u snu bila nevidljiva za druge
ljude.
Ova pacijentkinja je u velikoj meri koristila mehanizme
splitinga, poricanja i idealizacije. Iste nedelje imala je priliku da me
vidi u sobi punoj ljudi, situacija neuobičajena za nju, a njena
asocijacija na san bila je da te dve figure predstavljaju mene. Jedna
je bila ličnost koju je svako u pretrpanoj sobi mogao da vidi, ali
druga je bila ‘njen analitičar’, njen specijalan posed. Osećala je da
joj pauza zbog odmora neće smetati ništa više nego što joj je
smetalo ili što je bila ljubomorna kada me je videla sa drugim
ljudima, jer je imala taj specijalan odnos sa mnom koji je
permanentno bio samo njen. U ovom prvom snu jasno je da se
suočava sa svojom ljubomorom kroz spliting i idealizaciju,
pokrenuta i susretom sa mnom među drugim ljudima i pauzom u

16
analizi; ona ima osvetljenu idealizovanu analitičarku koju niko ne
može da joj uzme.
U drugom snu pacijentkinja je sanjala malu devojčicu koja
sedi na podu i parom makaza seče papir. Isečene delove čuvala je
za sebe; pod je bio prekriven odbačenim komadićima papira koje su
druga deca skupljala. Drugi san je druga, potpunija verzija prvog;
pokazuje kako je ona u stvari doživela ovaj spliting i idealizaciju.
Spliting je izražen sečenjem. Ona je mala devojčica koja od svoje
analitičarke odseca konturu koja, kao osvetljena figura iz prvog sna,
predstavlja dobar deo njene analitičarke. Ljudi koji su mogli da vide
samo sivu analitičarkinu figuru predstavljeni su u drugom snu
decom koja nemaju ništa sem odbačenih delova. Spliting, viđen u
prvom snu, u drugom snu se doživljava kao napad, konkretno
sečenje njene analitičarke na idealan deo i bezvredan deo; a ono
što je u prvom snu predstavljalo idealizaciju, doživljeno je u drugom
snu kao krađa i zadržavanje za sebe najboljih odsečenih parčića
njene analitičarke. Drugi san je razjašnjavao da pacijentkinja
procese splitinga i idealizacije doživljava kao vrlo agresivne,
pohlepne i grešne aktivnosti.
Razmatrajući odnos između fantazije i mehanizama
introjekcije i projekcije možemo da rasvetlimo kompleksne veze
između nesvesne fantazije, mehanizama i mentalne strukture.
Susan Isaac je diskutovala o poreklu fantazija iz matriksa Ida,
i o odnosima koje one uspostavljaju sa mentalnim mehanizmima.
Pokušaću da uspostavim još dve veze, vezu između fantazije i
strukture ličnosti i vezu između fantazije i viših mentalnih funkcija
kao što je mišljenje.
Freud je opisivao ego kao ‘talog napuštenih objekata’ *. Ovaj
precipitat sastoji se od introjektovanih objekata. Prvi od tih
objekata koji je opisao sam Freud je super-ego. Analiza ranih
projektovanih i introjektovanih objektnih odnosa razotkriva fantazije
o objektima introjektovanim u ego još od najranijeg detinjstva,
počevši sa introjekcijom idealne i proganjajuće dojke. Za početak,
introjektuju se delimični objekti, kao što su dojke i, kasnije, penis;
onda celi objekti kao majka, otac, roditeljski par. Što je introjekcija
ranija, to su intojektovani objekti fantastičniji i deformisaniji onim
što se u njih projektuje. Dok se razvoj nastavlja i osećaj za realnost
sve potpunije deluje, unutrašnji objekti postaju sve sličniji stvarnim
ljudima u spoljnom svetu.
Sa nekima od ovih objekata ego se identifikuje - introjektivna
identifikacija. Oni se asimiluju u ego i doprinose njegovom rastu i
karakteristikama. Drugi ostaju kao odvojeni unutrašnji objekti i ego
zadržava odnos sa njima (takav objekat je super-ego). Takođe
postoji doživljaj da su unutrašnji objekti u vezi jedni sa drugima; na
primer, doživljava se da unutrašnji progonitelji napadaju idealan
objekat isto kao što napadaju i ego. Tako se gradi kompleksan
unutrašnji svet. Struktura ličnosti je uglavnom determinisana

*
S. Freud: The Ego and the Id (1923.), Standard Edition, 19, p. 29.

17
najtrajnijim od fantazija koje ego ima o sebi i objektima koje
sadrži.
Činjenica da je struktura blisko povezana sa nesvesnom
fantazijom je posebno važna: to je ono što nam omogućava da, kroz
analizu, utičemo na strukture ega i super-ega. Analizirajući odnose
koje ego ima sa objektima, unutrašnjim i spoljašnjim, i menjajući
fantazije o ovim objektima, možemo konkretno da utičemo na
permanentnije strukture ega.
Na kraju, sledeći san koji je pacijent ispričao u prvoj nedelji
svoje analize ilustruje odnos između nesvesne fantazije, stvarnosti,
mehanizama odbrane i ego strukture. Sigurno je da ovaj pacijent
nikada nije čitao analitičku literaturu i nikad nije čuo za ove
koncepte, posebno za super-ego, jer bi inače san morao da se
sagleda sa mnogo više skepticizma. Pacijent, koji je bio mornarički
oficir, sanjao je piramidu. Na dnu piramide bila je gomila grubih
mornara koji su glavama nosili tešku zlatnu knjigu. Na ovoj knjizi
stajao je mornarički oficir istog čina kao i on sam, a na njegovim
ramenima admiral. Izgledalo je, kako je rekao, da admiral na svoj
način vrši veliki pritisak odozgo i da je onoliko zastrašujući koliko su
bili i mornari koji su formirali osnovu piramide i pritiskali odozdo.
Pošto je ispričao ovaj san, rekao je: “To sam ja, to je moj svet.
Zlatna knjiga predstavlja zlatnu sredinu, put koji se trudim da
pratim. Ja sam smrvljen između pritiska mojih instikata i onoga što
hoću da radim, i zabrana koje mi stižu od savesti.” Kasnije
asocijacije omogućile su mu da admirala identifikuje kao oca. Ali
ovaj admiral, njegov otac, se veoma razlikovao od stvarnog oca
kakvog se sećao. Činjenica da je ovaj admiral bio jednako snažan i
zastrašujući kao i mornari, koji su predstavljali pacijentove instikte,
razjasnila je da je ovde strogost super-ega postojala zahvaljujući
projekciji njegovih sopstvenih agresivnih instikata u oca. Ovde
možemo da vidimo odnos između fantazije i spoljne stvarnosti, kako
je stvarna ličnost njegovog oca izmenjena projekcijom. Njegov
glavni odbrambeni mehanizam, potiskivanje, je predstavljen u
fantaziji kombinovanim pritiskom od strane admirala - super-ega, i
mornaričkog oficira - ega, u pokušaju da se instikti zadrže ispod.
Struktura njegove ličnosti je takođe jasno predstavljena kroz tri
sloja, instikata koji guraju naviše, super-ega koji pritiska naniže
odozgo, i njegovog osećaja sopstvenog ega zgnječenog i
ograničenog između ova dva. U ovom snu takođe jasno možemo da
vidimo i kako deluju projekcija i introjekcija: on projektuje u svog
oca sopstvenu agresiju, a introjekcija njegovog oca formira njegov
super-ego.
Sve ovo - strukture i mentalni mehanizmi (projekcija,
introjekcija i represija) - predstavio je sam pacijent u svom snu. A
kad je rekao: “To sam ja - to je moj svet”, razjasnio je da je opisivao
fantazije koje je imao o sebi i svom unutrašnjem svetu. Formiranje
fantazija je primitivna funkcija - da bi se razumeo njen značaj za
ličnost, treba sagledati njenu važnost za više mentalne funkcije kao
što je mišljenje.

18
 Fantazija originalno spada u funkcionisanje, u okvirima
zadovoljstvo-bol principa. U “Dva principa mentalnog
funkcionisanja” Freud kaže:
“Uvođenjem principa realnosti jedna vrsta misaone aktivnosti
je odsečena; drži se podalje od testa realnosti i ostaje podređena
samom principu zadovoljstva. Ova aktivnost je fantaziranje.”
Misao je, sa druge strane, razvijena da bi služila za testiranje
realnosti, prvenstveno kao sredstvo za podnošenje napetosti i
odlaganje zadovoljstva. Citirajući dalje isti rad:
“Mišljenje je obdareno karakteristikama koje
mentalnom aparatu omogućavaju da toleriše povećanu
tenziju koju stvara stimulus dok je proces rasterećenja
odložen.”
(Po ovom stanovištu fantazija se pojavljuje kasnije u životu
odojčeta, pošto se uspostavi testiranje realnosti.)
Ipak, ove dve mentalne aktivnosti imaju jednu zajedničku
stvar. One obe omogućavaju egu da podnese tenziju bez
momentalnog motornog rasterećenja. Odojče koje može da otrpi
fantaziju nije naterano da se oslobađa “što je sredstvo rasterećenja
mentalnog aparata zbog pojačanja stimulusa”. Ono može da
izvesno vreme podnese svoju želju uz pomoć fantazije, dok
zadovoljenje u realnosti ne postane dostupno. Ako je frustracija
velika, ili odojče ima mali kapacitet za održanje fantazije, dolazi do
motornog rasterećenja često praćenog dezintegracijom nezrelog
ega. Tako, dok se dobro ne uspostave testiranje realnosti i misaoni
proces, fantazija ispunjava u ranom mentalnom životu neke od
funkcija koje kasnije preuzima mišljenje.
U belešci u “Dva principa mentalnog funkcionisanja” Freud
kaže:
“Ispravna će biti primedba da organizacija koja je bila rob
principu zadovoljstva i odbacivala stvarnost spoljašnjeg sveta ne
može da sama ostane u životu ni najkraće vreme, tako da u stvari
uopšte ni ne može da nastane. Upotreba fikcije kao što je ova, ipak,
može da se opravda kada se uzme u obzir da odojče - obezbeđujući
takvu fikciju koja uključuje i negu koju prima od svoje majke - skoro
odmah realizuje psihički sistem ove vrste.”
Naglašavam reč “skoro” zato što, od samog početka, zdravo
odojče ima izvesnu svest o sopstvenim potrebama i kapacitetu da
ih saopšti majci. Od trenutka kada odojče otpoćne interakciju sa
spoljašnjim svetom, ono je okupirano testiranjem svojih fantazija u
realnom setingu. (Ovo gledište zavisi naravno od koncepta
primitivne fantazije koji prethodi razvoju misli.) Želim da ovde
predložim da poreklo misli leži u ovom procesu testiranja fantazija
nasuprot realnosti; to jest, da misao nije samo suprotnost fantazije,
već se bazira na njoj i proistiće iz nje.
Ovaj princip realnosti, znamo, nije ništa drugo nego princip
zadovoljstva modifikovan testiranjem realnosti. Mišljenje može da
se sagleda kao modifikacija nesvesne fantazije, modifikacija koju na
isti naćin proizvodi testiranje realnosti. Bogatstvo, dubina i opseg
mišljenja neke osobe zavisiće od kvaliteta i prilagodljivost njenog

19
nesvesnog života fantazija i njenog kapaciteta da ga podredi testu
realnosti.

20
 Treće poglavlje

PARANOIDNO-SHIZOIDNA POZICIJA

U prethodnom poglavlju nagovestila sam da način na koji

Melanie Klein koristi koncept nesvesnih fantazija ukazuje na viši
stepen ego organizacije nego što to Freud obično predpostavlja.
Spor među analitičarima oko stanja ega u najranijim mesecima
detinjstva nije pitanje uzajamnog nerazumevanja ili različite
upotrebe jezika. To je važan i stvaran sukob oko suštine stvari i,
naravno, svaka tačka gledišta o tome kakvo iskustvo novorođenče
ima mora da se bazira na slici onoga kakav je njegov ego u ma kom
datom stanju. Bilo koji smisleni opis procesa koji su uključeni mora
da otpočne opisom ega.
S tačke gledišta Melanie Klein, ego je već na porođaju
dovoljno jak da iskusi anksioznost, koristi odbrambene mehanizme i
formira primitivne objektne odnose u fantaziji i stvarnosti. Ovo
gledište nije potpuno u suprotnosti sa Freudovim. Neki od njegovih
koncepata ukazuju na postojanje ranog ega. On takođe opisuje
rane odbrambene mehanizme, na primer defleksiju instikta smrti,
koja se pojavljuje na početku života, a njegov koncept
halucinatornog ispunjenja želja ukazuje na ego sposoban da stvara
odnos sa fantaziranim objektom.
Pretpostaviti da ego ima od početka kapacitet da doživi
anksioznost, koristi odbrambene mehanizme i formira objektne
odnose ne znači implicirati da ego na rođenju liči u ma kom
upadljivom obliku na ego dobro integrisane bebe od šest meseci, da
ostavimo po strani ego deteta ili potpuno razvijenog odraslog.
Za početak, rani ego je uglavnom neorganizovan, mada, u
skladu sa celokupnim trendom fiziološkog i psihološkog razvića, ima
od početka tendenciju ka integraciji. Povremeno, pod uticajem
instikta smrti i nepodnošljive anksioznosti, ova tendencija nestane a
pojavi se odbrambena dezintegracija, o kojoj ćemo više govoriti
kasnije.
U ranim fazama razvića, prema tome, ego je labilan, u stanju
konstantnog protoka, stepen njegove integracije varira od danas do
sutra, ili čak od trenutka do trenutka.
Nezreli ego odojčeta je od rođenja izložen anksioznosti koju
pokreće urođena polarnost instikata - momentalni konflikt između
instikta života i instikta smrti. On je takođe smesta izložen uticaju
spoljne stvarnosti, koja i stvara anksioznost (npr. trauma rođenja), i
daje život (npr. toplota, ljubav i hrana koje prima od majke). Kad se
suoči sa anksioznošću koju produkuje instikt smrti, ego ga uklanja.
Ovo uklanjanje (defleksija) instikta smrti, koje je opisao Freud, sa
tačke gledišta Melanie Klein sastoji se delom od projekcije a delom
od konverzije instikta smrti u agresiju. Ego se cepa i projektuje taj
deo sebe koji sadrži instikte smrti napolje, u originalni spoljašnji

21
objekat - dojku. Tako se dojka, koja se doživljava kao da sadrži
najveći deo novorođenčetovog instikta smrti, doživljava kao loša i
preteća za ego, podstičući osećaj proganjanja. Na taj način,
originalni strah od instikta smrti je promenjen u strah od
progonitelja. Smeštanje instikta smrti u dojku se često doživi kao
njeno cepanje na mnogo delića, tako da se ego suočava sa velikim
brojem progonitelja. Deo instikta smrti koji ostaje u selfu
preokrenut je u agresiju i usmeren protiv progonitelja.
Istovremeno, uspostavlja se odnos sa idealnim objektom. Kao
što se instikt smrti projektuje napolje, da bi se suzbila anksioznost
izazvana njegovim prisustvom, i libido se takođe projektuje kako bi
se stvorio objekat koji će zadovoljiti instiktivnu borbu ega za
očuvanje života. Isto što se dešava sa instiktom smrti, dešava se i
sa libidom. Ego projektuje delove napolje, a ono što preostane
koristi se da se uspostavi libidinozni odnos sa idealnim objektom.
Tako prilično rano ego ima odnos sa dva objekta: primarni objekat,
dojka, postaje u ovoj fazi podeljen na dva dela, idealnu i
proganjajuću dojku. Fantazija o idealnom objektu stapa se sa
gratifikujućim doživljajem ljubavi i hranjenja od strane stvarne,
spoljašnje majke koji ovu fantaziju potvrđuje, dok se fantazija
proganjanja slično stapa sa stvarnim iskustvom lišavanja i patnje
što odojče pripisuje proganjajućim objektima. Gratifikacija, prema
tome, ne samo da ispunjava potrebu za utehom, ljubavlju i negom,
već je takođe potrebna i da uokviri zastrašujuće proganjanje; a
lišavanje postaje ne samo nedostatak gratifikacije već i pretnja
uništenjem od strane progonitelja. Odojčetov cilj je da pokuša da
stekne, da zadrži u sebi i identifikuje se sa idealnim objektom, koji
se sagledava kao životodavan i zaštitnički, i da drži po strani loše
objekte i one delove selfa koji sadrže instikt smrti. Vodeća
anksioznost u paranoidno-shizoidnoj poziciji je da će persekutorni
objekat ili objekti prodreti u ego i preplaviti i uništiti i idealni objekat
i self. Zbog toga što ovu fazu razvoja karakterišu anksioznost i
objektni odnosi, Melanie Klein ju je nazvala paranoidno-shizoidna
pozicija, pošto je vodeća anksioznost paranoidna, a stanje ega i
njegovih objekata karakteriše spliting, koji je shizoidan.
Protiv preplavljujuće anksioznosti od uništenja ego razvija
seriju mehanizama odbrana, verovatno prvo počinje sa
odbrambenim korišćenjem introjekcije i projekcije. Videli smo kako
se ego upinje da introjektuje dobro i projektuje loše, što je izraz
instikata ali i odbrambena mera. Ovo, ipak, nije jedina upotreba
introjekcije i projekcije. Ima situacija kada se projektuje dobro, kako
bi se sačuvalo od doživljaja zla koje iznutra preplavljuje, i situacija u
kojima se progonitelji introjektuju i čak se sa njima identifikuje u
pokušaju da se nad njima stekne kontrola. Trajno obeležje je da se
u situacijama anksioznosti rascep širi a projekcija i introjekcija
koriste kako bi se proganjajući i idealni objekti držali što je moguće
dalje jedni od drugih, a svi pod kontrolom. Situacija može da brzo
fluktuira, a progonitelji da se doživljavaju čas kao spoljašnji, dajući
osećaj spoljne pretnje, čas kao unutrašnji, produkujući strahove
hipohondrijalne prirode.

22
 Cepanje (spliting) je povezano sa rastućom idealizacijom
idealnog objekta, kako bi se on držao po strani od proganjajućeg
objekta i bio nepovredljiv. Takva ekstremna idealizacija je takođe
povezana sa magijskim omnipotentnim poricanjem. Kada je
persekucija previše intenzivna i nemoguće ju je podnositi, može da
bude potpuno poreknuta. Takvo magijsko poricanje utemeljeno je
na fantaziji o totalnom uništenju progonitelja. Drugi način na koji
omnipotentno poricanje može da se koristi protiv prekomerne
persekucije je idealizacija samih proganjajućih objekata, koji se
tretiraju kao idealni. Ponekad se ego identifikuje sa ovim pseudo-
idealnim objektima.
Ova vrsta idealizacije i omnipotentnog poricanja persekucije
se često viđa u analizi shizoidnih pacijenata, koji su bili “perfektne
bebe”, nikada nisu protestvovali i plakali, kao da su sva njihova
iskustva bila dobra. U odraslom životu, ovi mehanizmi vode
nerazlikovanju dobra od zla, i fiksaciji na loše objekte koji moraju da
budu idealizovani.
Iz originalne projekcije instikta smrti razvija se drugi
mehanizam odbrane, ekstremno važan u ovoj fazi razvoja, naime
projektivna identifikacija. U projektivnoj identifikaciji delovi selfa i
unutrašnji objekti se otcepljuju i projektuju u spoljašnje objekte, koji
onda postaju zaposednuti, kontrolisani i identifikovani sa
projektovanim delovima.
Projektivna identifikacija ima mnoge ciljeve: može da bude
usmerena prema idealnom objektu da bi se izbegla separacija, ili
prema lošem objektu da bi se zadobila kontrola nad izvorom
opasnosti. Razni delovi selfa mogu da se projektuju sa različitim
ciljevima: loši delovi selfa mogu da se projektuju u druge kako bi ih
se rešili, ali i da bi objekat bio napadnut i uništen; dobri delovi
mogu da se projektuju da bi se izbegla separacija ili da se sačuvaju
od loših stvari unutra, ili da se spoljašnji objekat poboljša kroz vrstu
primitivne projektivne reparacije. Projektivna identifikacija počinje
kada se uspostavi paranoidno-shizoidna pozicija, najpre u odnosu sa
dojkom, ali ona opstaje i često se intenzivira kada majka počne da
se opaža kao ceo objekat, projektivnom identifikacijom ulazi se u
celo njeno telo.
Primer uzet iz analize male, petogodišnje devojčice ilustruje
neke aspekte projektivne identifikacije. Pred kraj seanse koja se
odigrala par nedelja pre duge pauze, ona je počela da razmazuje
lepak po podu sobe za igranje i po svojim cipelama. U to vreme je
bila posebno okupirana trudnoćom. Interpretirala sam da je želela
da se zalepi za pod kako ne bi bila poslata odatle na kraju seanse
što bi predstavljalo prekid njenog lečenja. Ona je ovo potvrdila
verbalno i onda nastavila da razmazuje lepak na još neuredniji i
prljaviji način, rekavši sa velikim zadovoljstvom: “Ali to je takođe i
’bolest’ na sred vašeg poda”. Interpretirala sam da ona želi da se
zalepi ne samo za pod u sobi, već i za unutrašnjost moga tela gde
rastu bebe, i da je isprlja i zamrlja ’bolešću’. Sledećeg dana donela
mi je veliki crveni geranijum. Pokazala je na stabiljku i mnoštvo
pupoljaka oko nje i rekla: “Je l’ vidite? Sve te bebe su izašle iz

23
drške. Ovo je poklon za vas.” Interpretirala sam da sada ona želi
da mi da penis i sve male bebe koje iz njega izlaze da bi se iskupila
za zbrku koju je napravila sa mojim bebama i unutar mog tela
prethodnog dana.
Malo kasnije tokom seanse pacijentkinja je ponovo uzela
lepak i rekla da će da nacrta životinju na podu - “lisičju rukavicu *”.
Onda je oklevala i rekla: ”Ne, lisičja rukavica je cvet.” U stvari je na
umu imala lisicu. Nije znala kako se zove cvet koji mi je poklonila.
“Može da bude i i lisičija rukavica.” Dok je crtala lisicu po podu,
koristeći lepak kao boju, nastavila je da ćaska o lisicama. “Dopuze
unutra a da ih niko ne primeti. Imaju velika usta i zube i jedu male
piliće i jaja.” Takođe je sa velikim zadovoljstvom rekla: “Ovo je
jedna vrlo klizava lisica jer je niko neće videti na podu i ljudi će se
okliznuti na nju i slomiti noge.”
I tako je cvet “lisičija rukavica” koji mi je ponudila bio izraz
“klizavo lisičijeg” dela njene ličnosti. To je bio loš, oštečujući,
“klizavo lisičiji” deo nje (takođe i identifikovan sa penisom njenog
oca) koji je želela da propusti u mene kako bi nastavio da živi u
meni i uništava moje bebe i jaja. Radeći to uspela je da se reši dela
sebe koji joj se nije sviđao i u vezi s kojim je osećala krivicu, i u isto
vreme, u fantaziji, zaposela je telo svoje analitičarke-majke i uništila
druge bebe, isto što je uradila ’bolešću’ na prethodnoj seansi. Pošto
se rešila lošeg dela sebe mogla je da oseti da je dobra, dobra mala
devojčica koja nudi cvet svojoj analitičarki, dok ju je u stvari
skriveno povređivala. “Klizava lisica” koju niko nije video tako je
istovremeno postala i simbol njene hipokrizije.
Na sledećoj seansi bila je prilično uplašena pri ulasku u sobu:
ušla je oprezno, probala pod i veoma nevoljno otvorila svoju fioku.
To je za ovu fazu njene analize bilo neuobičajeno ponašanje i
uspomena na raniji period kada se bojala igračke lava u svojoj
ladici. Dan pošto je nacrtala klizavu lisicu, soba za igranje i fioka -
koja je predstavljala moje telo - postali su mesto koje sadrži opasnu
životinju. Kada joj je ovo interpretirano ona je priznala da je imala
noćnu moru u kojoj se pojavljuje krupna životinja. Njena
anksioznost se smanjila, i otvorila je svoju fioku.
Do ove tačke ja sam doživljavana kao da sadržim opasan deo
nje od koga se sada osećala potpuno razdvojena; njene asocijacije
na snove takođe su pokazivale da sam ubrzo stvarno ja postala
opasna lisica. Ovo se pokazalo kasnije na seansi kada je rekla da
opasna životinja u njenom snu ima “naočare, kao vi, i ista velika
usta”.
U gornjem primeru projektivna identifikacija se koristi kao
odbrana protiv preteće separacije i kao sredstvo za kontrolu objekta
i napadanje rivala - nerođenih beba. Projektovani deo, “bolest” i
“klizava lisica” je pretežno loš, pohlepan i destruktivan deo, “klizava
lisica” je takođe identifikovana sa lošim introjektovanim penisom
formirajući bazu za loše homoseksualne odnose. Kao rezultat ovih
projekcija, analitičarka je za početak doživljavana kao da sadrži loš
*
digitalis (naprstak, pustikara, zuba~ica): vrsta cveta, na engleskom se zove
“lisi~ija rukavica” (prim. prev.)

24
deo koji je kontroliše i sa kojim postepeno postaje potpuno
identifikovana.
Kada mehanizmi projekcije, introjekcije, splitinga, idealizacije,
poricanja i projektivne i introjektivne identifikacije ne uspeju da
zagospodare anksioznošću i ego je njome preplavljen, onda kao
odbrambena mera može da se pojavi raspad (dezintegracija) ega.
Ego se cepa na fragmente i male delove kako bi se izbegao doživljaj
anksioznosti. Ovaj mehanizam, veoma oštećujući za ego, obično se
pojavljuje u kombinaciji sa projektivnom identifikacijom,
fragmentirani delovi ega bivaju odmah projektovani. Ovaj tip
projektivne identifikacije je, ako se iole koristi, patološki i o njemu
ćemo potpunije pričati u sledećem poglavlju.
Razni mehanizmi odbrane se koriste da bi se odojče zaštitilo,
u početku od doživljaja straha od unutrašnje smrti, a kad se instikt
smrti ukloni od progonitelja, spoljašnjih i unutrašnjih. Svi oni, ipak,
produkuju za uzvrat i sami anksioznost. Na primer, projekcija loših
osećanja i loših delova selfa ka spolja produkuje spoljnu persekuciju.
Reintrojekcija persekutora pojačava hipohondrijalnu anksioznost.
Projekcija dobrih delova napolje produkuje anksioznost da će se
dobrota iscrpsti i da će se biti zaposednuto progoniteljima.
Projektivna identifikacija produkuje niz anksioznosti. Dve najvažnije
su: strah da će napadnuti objekat uzvratiti na isti način projekcijom;
i anksioznost da će nečiji delovi biti od strane objekta u koji su
projektovani zarobljeni i kontrolisani. Ova poslednja anksioznost je
posebno jaka kada se projektuju dobri delovi selfa, što stvara osećaj
da su ti dobri delovi opljačkani i kontrolisani od strane drugih
objekata.
Dezintegracija (raspad) je najočajniji od svih pokušaja ega da
se liši anksioznosti: kako bi izbegao patnje anksioznosti, ego se iz
sve snage trudi da ne postoji, pokušaj koji pojačava specifičnu
akutnu anksioznost - da će se raspasti na deliće i rasprsnuti.
Sledeći materijal nepsihotičnog pacijenta pokazuje neke od
ovih shizoidnih mehanizama. Pacijent, sredovečni advokat, počeo
je seansu napominjući da sam ja pet minuta zakasnila. Dodao je da
je primetio, u onih nekoliko prilika kada se to već desilo, da sam ili
zakasnila na prvu seansu toga dana ili na prvu posle pauze za
ručak. Rekao je da sam, prema tome, kasnila zato što je moja
dokolica prešla i na analitičku seansu. On sam nikad ne kasni na
sastanak sa klijentom zbog privatnih obaveza, ali često kasni zato
što dozvoljava da se vreme jednog klijenta preklopi sa vremenom
drugog. U ovom kontekstu sasvim je jasno stavio do znanja da
smatra da je njegovo ponašanje mnogo manje za pohvalu nego
moje; i dao je nekoliko napomena u vezi sopstvene nesposobnosti
da se suoči sa agresijom svojih klijenata i, prema tome, o svojoj
nesposobnosti da okonča razgovore sa njima na vreme. Oboma
nam je bila dobro poznata njegova nesposobnost da vodi svoje
poslove, kao i njegov osećaj povređene nevinosti jer nikad ništa ne
radi za sebe samoga - bilo je neizbežno da se neki od njegovih
klijenata sreću jedni sa drugima. Ubrzo posle ovih komentara rekao
je da je sanjao san koji je u stvari imao veze sa kašnjenjem. Rekao

25
je da je san o “pušaćima”. (Relativno nedavno pacijent je imao
profesionalno posla sa delikventima sa kojima se ponašao na
veoma omnipotentan način. To mu je donelo mnogo novca i
uspeha, ali je kao posledicu svoj uspeh doživeo kao bedan i osetio
se i postiđeno i krivo. Neki od ovih klijenata delikvenata bili su
okoreli pušaći i ponekad ih je pominjao kao “pušaće”).
U snu su njegov stan i pridružena kancelarija bili okupirani
gomilom pušaća. Oni su svuda okolo pušili i pili i pravili ogroman
nered; želeli su njegovo društvo i konstantno nešto tražili od njega.
Iznenada u snu on postaje svestan da je u njegovoj čekaonici klijent
kome je zakazao sastanak u određeno vreme, i shvata da neće moći
da ga vidi jer su pušaći okupirali stan. Besno očajan, počinje da
tera pušaće i izbacuje ih da bi mogao da vidi klijenta na vreme.
Dodao je da sada, kada se seća sna, misli da je verovatno uspeo da
izbaci pušaće iz stana i da misli da je video klijenta na vreme. U
jednom trenutku u snu dolazi njegova žena i kaže mu da je umesto
njega ona imala sastanak sa njegovom analitičarkom, pošto je bilo
potpuno jasno da on ne može da izađe na kraj sa pušačima i
klijentom koji ga čeka u čekaonici, i da istovremeno stigne na vreme
na seansu. Ovo ga u snu prilično oneraspoloži. Njegove asocijacije
na san bile su uglavnom o pušaćima. Komentarisao je pohlepan,
neuzdržan način na koji su pušili i pili, njihovu neurednost, prljavost,
grubost, haos koji su napravili u stanu. Bio je siguran da ti pušaći
predstavljaju deo njega koji je, pohlepom za uspehom, novcem i
jeftinim zadovoljstvima, zabrljao njegov život i analizu.
U njegovim asocijacijama, ipak, mada su bile autentične, bila
je jedna upadljiva omaška: nije se osvrnuo na činjenicu da sam ja
prilično okoreli pušać, mada smo se sa tim prilično često susretali u
analizi, “pušaći” su u prošlosti često predstavljali mene kao opasnu,
falusnu ženu.
Ovde nisu navedeni detalji seanse koja je sledila jer je san po
sebi vrlo jasan a nas interesuju njegovi teoretski aspekti - ilustracija
izvesnih mehanizama. Pušaći su primarno predstavljali deo mene.
U snu je pacijentov objekat, ja koja sam tu umesto roditeljske figure,
pocepan. S jedne strane postoji analitičar kod koga želi da ode na
seansu; s druge strane postoji gomila pušaća koji okupiraju njegov
stan i sprečavaju njegov dolazak. Dok sam dobar objekat,
predstavljena sam kao jedna figura, njegov analitičar, i moguće
takođe kao jedan klijent koji ga čeka u čekaonici i s kojim oseća da
može da izađe na kraj. Loš deo mene, ipak, nije predstavljen
jednim pušaćem već čitavom gomilom pušaća. To jest, loš objekat
se opaža kao pocepan u mnoštvo proganjajućih fragmenata.
Rascep između mog dobrog aspekta i pušačkog aspekta je održavan
tako rigidno da u sopstvenim asocijacijama pacijent nije povezivao
pušače sa mnom.
Ovaj rascep pacijentovog objekta bio je udružen sa, i u stvari
izazvan, rascepom njegovog sopstvenog ega. Dobar deo je bio
predstavljen pacijentom koji, u snu, želi da dođe na seansu - takođe
i pacijentom koji, kao dobar advokat, želi da vidi svog klijenta na
vreme. Loš deo njega, koji je nekontrolisan, pohlepan, zahtevan,

26
ambiciozan i sve zabrlja, on nije mogao da toleriše. Cepa ga na
mnoštvo delića i projektuje u mene, tako cepajući mene takođe na
mnoštvo delića; i pošto ne može da podnese rezultujuću persekuciju
i gubitak svog dobrog analitičara, on dalje odcepljuje loš,
fragmentovan deo mene i pomera ga na “pušaće” - tako me
delimično čuvajući kao dobar objekat.
Materijal je učinio jasnim zašto nikad nije uspeo sa svojom
praksom i klijentima. Njegovi klijenti nisu bili doživljeni kao ljudi.
Svaki klijent predstavljao je za njega odcepljene delove loše
roditeljske figure koju sam u transferu predstavljala ja. Ova figura
sadržala je odcepljene i projektovane delove njega. U stvari, nije
mogao da se nosi sa svojim klijentima ništa više nego što je mogao
da se nosi sa ovim lošim delovima sebe.
U svetlu sna takođe je postalo jasno zašto je pacijent moje
kašnjenje posle časova dokolice doživeo kao preporučljivo
ponašanje, u poređenju sa njegovim kašnjenjem do koga je dolazilo
samo zbog drugih, mada ga je tako doživeo i zbog poricanja
stvarnog osećaja napuštenosti zbog mog kašnjenja. Ono što je on
hteo da saopšti je osećaj da sam ja sposobna da preuzmem
odgovornost za sopstveno loše ponašanje a da ga ne projektujem.
Mogu da izrazim pohlepu, nekontrolisanje svoje agresije, tako je on
osećao, i takođe da za njih preuzmem punu odgovornost; dok je za
sebe osećao da je toliko pohlepan, destruktivan i zbrkan da ne
može da preuzme odgovornost za kontrolu tih delova sebe i mora
da ih projektuje na druge ljude, najviše na svoje klijente.
Ovaj san je pokazao čitav niz shizoidnih mehanizama; spliting
objekta i selfa na dobar i loš deo; idealizaciju dobrog objekta i
spliting na male fragmente lošeg dela selfa; projekciju loših delova
u objekat sa rezultujućim osećanjem da ga mnoštvo malih objekata
progoni. Metod projektovanja loših delova selfa pocepanih u mnogo
fragmenata, tipičan za shizoidne odbrane, bio je karakterističan za
ovog pacijenta. Jednom je sanjao da obrađuje rezultate malih
Japanaca - svojih neprijatelja. Njegove asocijacije su pokazale da
Japanci predstavljaju njegov urin i feces u koje je smestio delove
sebe kojih je želeo da se reši - urin i feces su onda projektovani u
njegove objekte. Drugom prilikom je napisao članak za strane
novine za koji je osećao, kako je shvatio kroz analizu, da bi mogao
da ima vrlo loš moralni efekat na čitaoce. Tešio se činjenicom da je
to “veoma daleko” i da ga, prema tome, posledice neće dosegnuti.
U kasnijem snu, članak je predstavljen kao “malo govno u Kini”.
Ovaj pacijent je koristio shizoidne mehanizme uglavnom kao
odbranu protiv anksioznosti depresivne pozicije, posebno krivice, ali
odbrana u snu vezanom za pušaće bila je samo delimično uspešna
zato što projekcija njegovih loših impulsa u pušaće nije bila
potpuna. Čak i u samom snu, pacijent se osećao odgovornim za
pušaće, krivim zbog svog odnosa prema klijentu u čekaonici i meni,
i u stvari svesnim osećanja gubitka dobrog objekata.
Ta krivica, ipak, kako je osećao u snu, nije doživljena direktno
u vezi sa njegovom pohlepom, ambicijom itd. Doživljena je kao
krivica zbog sopstvene slabosti; to je izjavio na početku seanse kad

27
je rekao da uvek kasni zbog sopstvene slabosti da se suoči sa
klijentom. Ova slabost, koja je svesno i jako doživljena, bila je
povezana sa projekcijom agresivnih delova njega napolje, što je
učinilo da se oseća bespomoćno licem u lice sa persekucijom
projektovanih delića njega samoga kojih nije mogao da se ne
odrekne, a istovremeno se osećao slabo i bespomoćno jer je osećao
da je njegov ego osiromašen projekcijom čak i onoga što je osećao
da su loši delovi njega.
Opisujući paranoidno-shizoidnu poziciju istakla sam
anksioznosti i odbrane koje ih prate. Ovo bi moglo da pruži
pogrešnu sliku o ranim mesecima odojčeta. Treba se setiti da
normalno odojče ne provodi većinu vremena u stanju anksioznosti.
Naprotiv, u poželjnim okolnostima, ono najveći deo vremena
provodi spavajući, hraneći se, doživljavajući stvarna i halucinirana
zadovoljstva, i tako postepeno asimilira idealni objekat i integriše
svoj ego. Ali sva odojčad imaju periode anksioznosti, i anksioznosti
i odbrane koje su nukleus paranoidno-shizoidne pozicije su
normalan deo ljudskog razvoja.
Nijedno iskustvo u ljudskom razviću nikad se ne briše ili
odbacuje; ne smemo da zaboravimo da će i kod najnormalnijih
individua biti situacija kada će se najranije anksioznosti uzburkati i
kada će delovati najraniji mehanizmi odbrane. Šta više, u dobro
integrisanoj osobi uključene su sve faze razvoja, ništa nije
odcepljeno ili odbačeno; i izvesna dostignuća ega u paranoidno-
shizoidnoj poziciji su zaista veoma važna za kasniji razvoj, za koji
postavljaju temelje - imaju ulogu koju igraju i kod najzrelije i
najintegrisanije ličnosti.
Jedno od dostignuća paranoidno-shizoidne pozicije je spliting.
Spliting je taj koji dozvoljava egu da ispliva iz haosa i sredi svoja
iskustva. Ovo sređivanje iskustava koje se dešava uz proces
splitinga na dobar i loš objekat, koliko god preterano i ekstremno
može u početku biti, ipak sređuje univerzum dečijih emocionalnih i
senzornih utisaka i preduslov je za kasniju integraciju. To je osnova
za ono što će kasnije postati sposobnost da se razlikuje dobro i zlo.
Takođe postoje i drugi aspekti splitinga koji ostaju i važni su u
zrelom životu. Na primer, sposobnost da se obrati pažnja ili da se
potisnu osećanja kako bi se stvorila racionalna procena ne bi se
postigli bez kapaciteta za privremeni reverzibilni spliting.
Spliting je takođe osnova za ono što kasnije postaje represija.
Ako je rani spliting bio prekomeran i rigidan, kasnija represija će
verovatno biti preterano neurotski rigidna. Kad je rani spliting bio
manje oštar, represija će biti manje obogaljujuća i nesvesno će
ostati u boljoj komunikaciji sa svesnim umom.
Tako je spliting, ako se obezbedi da ne bude prekomeran i ne
vodi u rigidnost, ekstremno važan mehanizam odbrane koji ne samo
da polaže temelje za kasnije i manje primitivne mehanizme, kao što
je represija, već produžava da funkcioniše u modifikovanom obliku
celog života.
Sa splitingom su povezane persekutorna anksioznost i
idealizacija. Naravno da obe, ako ostanu u originalnom obliku i u

28
odraslom dobu, kvare rasuđivanje, ali izvesni elementi persekutorne
anksioznosti su preduslov za moć prepoznavanja, procenjivanja i
reagovanja na konkretne situacije opasnosti u spoljašnjim
okolnostima. Idealizacija je osnova za verovanje u dobrotu objekta i
neke osobe, i prekursor dobrih objektnih odnosa. Odnos sa dobrim
objektom obično sadrži izvestan stepen idealizacije, a ova
idealizacija postoji u mnogim situacijama kao što su zaljubljivanje,
poštovanje lepote, stvaranje socijalnih ili političkih ideala - emocije
koje, mada ne moraju biti striktno racionalne, doprinose bogatstvu i
raznolikosti naših života.
Projektivna identifikacija, takođe, ima svoje vredne aspekte.
Za početak, to je najranija forma empatije, i na projektivnoj kao i
introjektivnoj identifikaciji se zasniva sposobnost da se “uđe u tuđe
cipele”. Projektivna identifikacija takođe obezbeđuje osnovu za
najranije oblike simbol-formiranja. Projektujući delove sebe u objekt
i identifikujući delove objekta sa delovima selfa, ego formira svoje
prve, najprimitivnije simbole.
Moramo, prema tome, da na mehanizme odbrane koji su
korišćeni u paranoidno-shizoidnoj poziciji gledamo ne samo kao na
mehanizme odbrane koji štite ego od momentalne i preplavljujuće
ankioznosti, već takođe i kao na postepene korake u razviću.
Ovo nas dovodi do pitanja kako normalna individua prerasta
paranoidno-shizoidnu poziciju. Da bi paranoidno-shizoidna pozicija
postupno, na mekan i relativno neuznemirujući način proizvela
sledeći korak u razvoju, depresivnu poziciju, neophodan preduslov
je da dobra iskustva preovlađuju u odnosu na loša. Ovoj prevagi
doprinose i unutrašnji i spoljašnji faktori.
Kada postoji prevaga dobih u odnosu na loše iskustva, ego
stiće uverenje da idealni objekt ima nadmoć nad persekutornim
objektima kao i da njegov sopstveni instikt života ima nadmoć nad
instiktom smrti. Ova dva uverenja, u dobrotu objekta i u dobrotu
selfa, idu ruku pod ruku, pošto ego kontinuirano projektuje
sopstvene instikte napolje, tako izobličavajući objekat, i introjektuje
svoje objekte, identifikujući se sa njima. Ego se ponovljeno
identifikuje sa idealnim objektom, tako stićući sve veću snagu i veći
kapacitet da se suoći sa anksioznostima bez korišćenja nasilnih
mehanizama odbrane. Strah od persekutora se smanjuje a
smanjuje se i rascep između persekutornih i idealnih objekata.
Persekutorima i idealnim objektima se dozvoljava da se približe, i
tako su spremniji za integraciju. Dok ego jaća, rascep u njemu se
smanjuje, a libido buja. Ego biva bliže povezan sa idealnim
objektom a manje uplašen od sopstvene agresije i anksioznosti koju
ova budi, i dobrim i lošim delovima ega je dozvoljeno da se približe.
U isto vreme, dok se spliting smanjuje a ego stiće veću toleranciju
prema sopstvenoj agresiji, smanjuje se i neophodnost projekcije i
ego je sve više sposoban da toleriše sopstvenu agresiju, da je oseti
kao deo sebe, i nije konstantno potaknut da je projektuje u svoje
objekte. Na taj način, ego se priprema za integraciju svojih
objekata, integraciju sebe samoga, a kako projektivni mehanizmi
slabe, raste diferencijacija onoga što je self od onog što je objekat.

29
Time je popločan put za depresivnu poziciju. Ipak, mnogo je
drugačije ako postoji prevaga loših nad dobrim iskustvima, situacija
koju ću opisati kada se budemo bavili patologijom paranoidno-
shizoidne pozicije.

30
 Četvrto poglavlje

ZAVIST

U prethodnom poglavlju sam rekla da je za poželjan razvoj

deteta esencijalno da u paranoidno-shizoidnoj poziciji dobra
iskustva predominiraju nad lošima. Ono što odojće u stvari
doživljava zavisi i od spoljašnjih i od unutrašnjih faktora. Spoljna
deprivacija, fizićka ili mentalna, ometa gratifikaciju; ali čak i ako
okolina omogućava gratifikujuća iskustva, ona i dalje mogu da budu
modifikovana ili čak i sprećena unutrašnjim faktorima.
Melanie Klein opisuje ranu zavist kao jedan takav faktor, koji
deluje od rođenja i formalno utiće na najranija iskustva odojćeta.
Zavist je, naravno, već dugo vremena priznata kao najvažnija
emocija u psihoanalitičkoj teoriji i praksi. Freud posebno obraća
veliku pažnju penisnoj zavisti kod žena. Značaj drugih vrsta zavisti,
ipak - muške zavisti zbog tuđe potencije ili muškarćeve zavisti zbog
ženskih poseda ili pozicije, zavist žena jednih prema drugima - nije
bila specifićno prepoznata. U analitičkoj literaturi i u opisima
slućajeva zavist ima značajnu ulogu, ali, sa izuzetkom specijalnog
slućaja penisne zavisti, postoji tendencija da se zavist zameni sa
ljubomorom. Prilično interesantno, u analitičkim delima nailazimo
na istu konfuziju kao i u svakodnevnom govoru kada se zavist
obićno naziva ljubomorom. S druge strane, u stvari je veoma retko
da ljubomora bude opisana kao zavist; svakodnevni govor - a ovo
se reflektuje i u analitićkom govoru - izgleda da izbegava koncept
zavisti i teži da ga zameni konceptom ljubomore.
Melanie Klein u Zavisti i zahvalnosti pravi prikladnu razliku
između emocija zavisti i ljubomore. Ona smatra da se zavist javlja
ranije, i dokazuje da je jedna od najprimitivnijih i fundamentalnih
emocija. Rana zavist mora da se diferencira od ljubomore i
pohlepe.
Ljubomora je bazirana na ljubavi i ima za cilj posedovanje
voljenog objekta i uklanjanje rivala. Povezana je sa triangularnim
odnosima i prema tome dobom života kada se objekti jasno
prepoznaju kao razlićiti jedni od drugih. Zavist, sa druge strane, je
dvostrani odnos u kom subjekat zavidi objektu zbog posedovanja ili
kvaliteta; nikakav drugi živi objekat ne mora u to da bude umešan.
Ljubomora je nužno odnos celih objekata, dok se zavist u suštini
doživljava u okvirima delova objekta, mada perzistira i u odnosima
celih objekata.
Pohlepa ima za cilj posedovanje svih vrlina koje mogu da se
izvuku iz objekta, bez obzira na posledice; rezultat toga može biti
uništenje objekta i kvarenje njegovih bogatstava, ali uništenje je
nebitno zbog nemilosrdnog zahteva. Zavist ima za cilj da se bude
jednako dobro kao što je objekat, ali kad se oseća da to nije
moguće, ona ima za cilj da pokvari dobrotu objekta, da ukloni izvor
zavidnih osećanja. Taj kvareći aspekt zavisti je onaj koji je toliko

31
destruktivan za razviće, pošto sam izvor blagostanja od koga odojče
zavisi postaje loš, a dobre introjekcije ne mogu da se dosegnu.
Zavist, mada se stvara iz primitivne ljubavi i divljenja, ima manje
jaku libidinoznu komponentu nego pohlepa i bliska je instiktu smrti.
Pošto napada izvor života, može da se smatra za najraniju direktnu
eksternalizaciju instikta smrti. Zavist se javlja čim odojče postane
svesno dojke kao izvora života i dobrog iskustva: stvarna
gratifikacija koju ono doživljava na dojci, ojaćana idealizacijom, tako
moćnom u ranom detinjstvu, ćini da ono oseća da je dojka izvor
sveg zadovoljstva, fizićkog i mentalnog, neiscrpan rezervoar hrane i
topline, ljubavi, razumevanja i mudrosti. Blaženo iskustvo
zadovoljstva koje ovaj predivan objekat može da pruži pojaćaće
njegovu ljubav i želju da ga poseduje, sačuva i zaštiti, ali isto
iskustvo rađa u njemu i želju da ono samo bude izvor takve
perfekcije: ono doživljava bolna osećanja zavisti koja sa sobom nose
žudnju da se pokvare kvaliteti objekta koji može da izazove tako
bolna osećanja.
Zavist može da se spoji sa pohlepom, što stvara želju da se
objekat u potpunosti iscrpi, ne samo da bi se posedovalo svo
njegovo blago već takođe da bi se objekat iscedio potpuno kako
više ne bi posedovao ništa na ćemu bi se moglo zavideti. Ta
primesa zavisti je ono što pohlepu često čini tako kvarećom, i tako
očigledno upornom u analitičkom tretmanu. Ali zavist se ne
zaustavlja na iznurivanju spoljašnjeg objekta. I sama hrana koja je
uneta, dokle god se doživljava kao deo dojke, sama po sebi je
objekat zavidnih napada, koji se okreću i protiv unutrašnjih
objekata. Zavist takođe deluje i preko projekcije, čak najćešće tako.
Kada odojče doživljava sebe kao puno anksioznosti i zla a dojku kao
izvor svih dobara, u svojoj zavisti ono želi da pokvari dojku
projektujući u nju loše i kvareće delove sebe; tako u fantaziji dojka
biva napadnuta pljuvanjem, uriniranjem, defekacijom, puštanjem
gasova i penetrirajućim, projektivnim pogledom (zlo oko). Kako se
razvoj nastavlja, ovi napadi se nastavljaju u vezi sa majčinim telom
i njenim bebama, i roditeljskim odnosom. U slučajevima patološkog
razvoja Edipovog kompleksa, zavist prema roditeljskom odnosu igra
važniju ulogu nego istinsko osećanje ljubomore.
Ako je rana zavist veoma intenzivna, ona ometa normalno
delovanje shizoidnih mehanizama. Proces cepanja na idealni i
proganjajući objekat, tako važan u paranoidno-shizoidnoj poziciji, ne
može da se održi pošto je idealni objekat taj koji stvara zavist i koji
se napada i kvari. Ovo vodi u konfuziju dobra i zla koja ometa
spliting. Pošto spliting ne može da se održi a idealan objekat da se
sačuva, introjekcija idealnog objekta i identifikacija sa njim je grubo
ometena, a sa time i razvoj ega mora nužno da trpi. Jaka osećanja
zavisti vode u očaj. Idealni objekat ne može da se nađe, prema
tome nema nade u ljubav ili pomoć ma odakle. Uništeni objekti su
izvor beskrajnog proganjanja i kasnije krivice. Istovremeno,
nedostatak dobre introjekcije lišava ego njegovih kapaciteta za
razvoj i asimilaciju, koji bi smanjili osećaj užasnog jaza između

32
njega i objekta, i stvara se začarani krug, u kom zavist sprečava
dobru introjekciju a tako se zauzvrat pojačava zavist.
Moćna nesvesna zavist često leži u korenu negativne
terapijske reakcije i beskrajnih lečenja; to može da se opservira kod
pacijenata koji imaju dugu istoriju prethodnih promašenih lečenja.
Ovo se jasno pokazalo kod pacijenta koji je došao na analizu posle
mnogo godina raznih psihijatrijskih i psihoterapijskih tretmana.
Svako lečenje donelo bi poboljšanje, ali posle završetka sledilo bi
pogoršanje. Kada je otpočeo analizu, uskoro se pokazalo da je
glavni problem jačina njegove negativne terapijske reakcije. Ja sam
uglavnom predstavljala uspešnog i potentnog oca, a njegova
mržnja i rivalstvo sa ovom figurom bili su tako intenzivni da je
analiza, koja je predstavljala moju potentnost kao analitičara, uvek
iznova nesvesno napadana i uništavana. Na površini, to je izgledalo
kao pravo Edipalno rivalstvo sa ocem; ali u ovoj Edipalnoj situaciji
nedostajao je važan elemenat, naime ma kakva snažna ljubav ili
privučenost prema ženama. Žene su bile poželjne kao posed oca i
izgledalo je da same po sebi nemaju vrednosti. Ako bi mogao da ih
poseduje, u svojoj glavi bi ih pokvario i uništio na isti način na koji je
pokušavao da pokvari i uništi druge očeve posede, kao što su
njegov penis ili njegova dostignuća. U ovim okolnostima, on nije
mogao da introjektuje očevu potenciju i da se identifikuje sa njom, i
nije mogao da introjektuje, sačuva ili iskoristi moje interpretacije.
Tokom prve godine njegove analize, sanjao je da u prtljažnik
svojih malih kola stavlja alat koji pripada mojim kolima (koja su veća
nego njegova), ali kada je stigao tako gde je pošao i otvorio
prtljažnik, sav alat je bio polomljen. Ovaj san je simbolisao njegov
tip homoseksualnosti; on je želeo da primi očev penis u svoj anus i
ukrade ga, ali tokom tog procesa njegovo neprijateljstvo prema
penisu, čak i intojektovanom, bilo je toliko da bi ga slomio i ne bi
mogao da ga iskoristi. Na isti način je komadao na deliće i
dezintegrisao interpretacije za koje bi osetio da su kompletne i
pomažuće, tako da su posebno dobre seanse koje bi donosile
olakšanje bile praćene njegovim osećajem konfuznosti i
progonjenosti pošto su ga fragmentisane, izokrenute,
poluupamćene interpretacije zbunjivale i napadale iznutra. Uskoro
smo se sreli sa besnim napadima na roditeljski par - ma kakva
ujedinjenost između dvoje ljudi, kakav god njen karakter i pol
učesnika bio, predstavljali su za njega roditeljski polni odnos koji je
morao da bude napadnut i uništen. Ovo je vodilo problemima u
očuvanju veze sa mnom ili, unutra, veze između misli, ideja i
osećanja. Dok se njegova analiza nastavljala, u prvi plan je sve više
istupao materinski transfer sa očajnom zavišću u vezi sa
majčinskom figurom, ženskim genitalijama i orgazmom, trudnoćom
i, posebno, grudima.
Jedan od njegovih najupornijih simptoma bila je nesposobnost
da jede u društvu, a posebno da jede hranu koju bi pripremila
njegova žena. Često je imao iluziju da je njegova hrana
kontaminirana i otrovana ili pokvarena tako što je predugo
ostavljena van frižidera. Ako bi njegova žena ili kućna pomoćnica

33
pričale dok bi jeo, to je osećao kao napad na sebe i momentalno bi
dobio akutne bolove u stomaku. U transferu je uvek osećao da ja
držim stranu njegovoj ženi, ignorišući njenu agresivnost i da,
interpretirajući mu, ponavljam ženine napade na njega. Uskoro je
postalo jasno da je žena koja ga hrani, čak i ako mu daje
gratifikaciju, objekat takve zavisti da je njena hrana momentalno
napadana urinom i fecesom i prema tome kontaminirana čim bi
došla u dodir s njim.
Ovi gnevni napadi na dobre objekte, oca, roditeljski par,
majku koja hrani, ometali su sve njegove procese introjektovanja.
Kao rezultat, on je patio od problema sa učenjem, mišljenjem,
radom i hranjenjem. Intelektualne poteškoće bile su posebno bolne
za njega, pošto je, u skladu sa svojim zavidljivim karakterom, patio
od prilično neumesne ambicije koju nikad nije mogao da ispuni.
Svi ovi problemi su izašli na površinu kada je, nakon nekoliko
godina analize i znatnog poboljšanja, po prvi put trebalo da
predstavi kolegama neke rezultate svojih laboratorijskih
istraživanja. U njegovoj glavi to je bio događaj koji će potresti svet.
Nadao se da će njegovo istraživanje smrviti i ispuniti zavišću šefa
njegovog odeljenje kome je zavideo i neverovatno mu se divio. U
isto vreme, bio je užasnut da će postati objekt ismevanja i prezira.
U transferu, povremeno, nadolazeći događaj je bio sagledavan kao
veliki uspeh, stvoren da bi mi pokazao kako je on mnogo kreativniji
nego ja i da bi me ispunio zavišću; povremeno je to trebalo da bude
kompletna propast koja bi demonstrirala svetu kakvu štetu sam mu
ja nanela i diskreditovala me zauvek. Istovremeno je bio svestan
da ne bi mogao da upotpuni i prezentuje svoj rad bez analitičke
pomoći i pokušao bi da me vrati nazad na, kako je rekao
“pijedestal”, i da se identifikuje sa mnom. U takvim trenucima je
osećao da posao obavljam ja unutar njega.
Par dana pre onog kada je trebalo da predstavi svoj rad,
mogla sam da mu ukažem da je izgleda nesposoban da vizuelizuje
sastanak ili da realno predvidi na kakav prijem će njegov rad naići.
On je onda shvatio da ne može to da uradi zato što oseća da će, šta
god da se desi, na kraju završiti lud. Znao je da za njega ne postoji
ideja o umerenom uspehu. Ako bi njegovo istraživanje bilo uspešno
- a jedna reč pohvale od ma koga bi bila dovoljna da oseti da je
njegov rad nešto najvažnije ikad urađeno na tom polju - bojao se da
ne bi bilo zadrške za njegovu grandioznost i da bi poludeo uz
grandiozne iluzije. Sa druge strane, nedostatak uspeha - a ponovo,
jedan kritički komentar, znao je, on bi shvatio kao kompletnu
propast - vodio bi takvoj depresiji i proganjanju da bi počinio
samoubistvo.
Narednog dana ispričao je sledeći san: on hoda Londonom
držeći se za ruku sa dinosaurusom; London je prilično prazan, nigde
ni žive duše. Dinosaurus je gladan i pohlepan i pacijent ga hrani
zalogajima iz svog đepa veoma anksiozan da bi, kada više ne bude
hrane, dinosaurus mogao da pojede njega. On misli da je možda
London prazan zbog toga što je dinosaurus već pojeo sve ostale
stanovnike. Prva asocijacija bila je da dinosaurus predstavlja

34
njegovu neograničenu taštinu. San je povezao sa krajem prethodne
seanse i mislio da predstavlja dilemu koju je imao u vezi sa poslom.
Morao je da hrani svoju taštinu ili bi ga ona ubila, ali, ako je hrani,
ona će samo narasti još veća i postati još opasnija. Taština je bila
naličje njegove zavisti, njen izraz kao i odbrana protiv nje. To je oko
njega stvorilo vakum pošto je ona proždirala sve objekte i bila
konstantna pretnja njegovom životu. Dalje asocijacije na san
razjasnile su da je osećao da će ga, ako pokuša da zadovolji svoju
zavist, mučiti usamljenost, kajanje, krivica i proganjanje, i njegova
zavist je rasla pošto je bio nesrećan. Ako je ne bi zadovoljio, bio je
preplavljen destruktivnom proždirućom zavišću koja ga je
uništavala i trovala.
Pošto jaka zavist u vezi sa primarnim objektom pojačava
takve akutne patnje i beznadežnost, protiv nje se mobilišu moćne
odbrane. Kvarenje, koje sam opisala kao cilj zavisti, je delimićno i
odbrana od nje pošto pokvaren objekat ne budi zavist. Ono može
da se preobrati u obezvređivanje kako bi se objekat saćuvao od
potpunog kvarenja tako što će mu se prosto umanjiti vrednost. Ovo
kvarenje ili obezvređivanje je obićno povezano sa moćnom
projekcijom zavidnih osećanja u objekat.
Nasuprot obezvređivanju i projekciji zavisti, može da se
pribegne rigidnoj idealizaciji u pokušaju da se neki idealni objekat
oćuva. Takva idealizacija ipak je opasna, pošto je zavist utoliko
intenzivnija ukoliko je objekat idealniji. Sve ove odbrane doprinose
obogaljenju ega.
Ove odbrane su bile vrlo jasne kod gore opisanog pacijenta.
Na primer, dalja analiza sna sa dinosaurusom pokazala je da
dinosaurus takođe predstavlja i mene, koja sam tu umesto
internalizovanog oca. Kada bi se pacijent osetio iole uspešan,
osetio bi da puni svoje objekte sopstvenom mostruoznom zavišću.
Tako je imao doživljaj da njegov super ego zavidi i kvari, napada sve
što on radi, sva njegova dostignuća i dobra koja poseduje.
Istovremeno je pacijent probao da se zaštiti u ovoj očajnoj
situaciji pokušavajući da koristi spliting i idealizaciju. Negde bi se u
njegovom materijalu uvek pojavio idealizovan objekat koji je mogao
da introjektuje i da se sa njim delimićno identifikuje. Ovaj objekat
se brzo menjao i prekrajao. Idealizacija je, ipak, bila podređena
jednom osnovnom uslovu: idealan objekat je morao da bude
doživljen kao da ga je on ne samo posedovao već i stvorio.
Posebno je ova fantazija bila razlog neuobičajene dužine njegovih
tretmana. Bio mu je potreban spoljašnji objekat koji bi ga održavao
celim i pružao mu neprekidnu gratifikaciju; pod tim uslovima mogao
je da fantazira kako je on sam izvor hrane, a spoljašnji objekat je
mogao da bude potpuno poreknut ili ponižen. Bilo koja frustracija bi
ga učinila svesnim toga da je majčina dojka a ne on sam izvor
života i hrane, a ovo bi momentalno vodilo razornim napadima. Na
primer, tokom jedne seanse dokazao je sebi da sam ja potpuno
propala, (propadanje njegovih objekata je bila fantazija koja se uvek
iznova pojavljivala), da ništa ne valjam kao psihoanalitičar i da je
moja karijera verovatno na svom kraju. Prema njemu, bila sam “u

35
slivniku”. Istog tog dana naišao je u jednom popularnom časopisu
na belešku o mom radu. Izgleda da ga je ovo uznemirilo, ali samo
na kratko. Dve seanse kasnije veličao je analizu i moj rad na način
kako to nikad ranije nije uradio. I sam je bio začuđen ovom
promenom i nastavljao je da se čudi zašto me toliko idealizuje i
zašto me je smestio na “takav pijedestal”. Onda je postalo jasno da
je, u njegovoj fantaziji, činjenica da sam ja pomenuta u časopisu
bila u redu pošto je osećao da je, idealizujući me, on to uradio; on
me je smestio “na taj pijedestal”. Bilo mi je dozvoljeno da budem
idealna pošto sam mu trebala kao idealan objekat kako bih se
suprotstavljala njegovoj unutrašnjoj destruktivnosti; ali samo pod
uslovom da može omnipotentno da me uvuće “u slivnik” ili uzvisi na
“pijedestal”. Identifikujući se sa ovim idealnim objektom koji je sam
stvorio osećao se omnipotentan i grandiozan. Njegova raspoloženja
varirala su između ponora depresije, kada bi osećao da je sve u
njemu uništeno njegovim zavidnim napadima, i uzvišenih
raspoloženja grandioznosti.
Kod ovog veoma ometenog pacijenta možemo da vidimo i
kako odbrane protiv zavisti doprinose psihopatološkom razviću, i
kako su bezuspešne u prevenciji destuktivnih delovanja zavisti. Kod
ljudi koji su manje bolesni to nije slućaj. Odbrane od zavisti mogu
da budu mnogo uspešnije. Na primer, zavidna osećanja i fantazije
mogu da se odcepe rano tokom razvoja, i ego može da da bude
dovoljno jak da spreći njihovo ponovno pojavljivanje. Zato bih htela
da materijalu koji sam upravo predstavila suprotstavim materijal
mnogo manje ometene pacijentkinje kako bih ilustrovala dejstvo
zavisti i odbrana protiv nje kod bolje prilagođene ličnosti.
Ova pacijentkinja je bila sredovečna žena, srećno udata, koja
je radila posao koji ju je interesovao i u kome je bila uspešna. Došla
je na analizu zbog tendencije ka depresiji i inhibicije u poslu. Radila
je u akademskoj profesiji i, mada je imala uspešnu karijeru, otkrila
je da ima blokade koje se ponavljaju u vezi sa kreativnijim
aspektima svoga posla koji bi bili nagrađeniji.
Nije pokazivala nikakve vidne manifestacije zavisti, nije imala
inhibicije u ućenju i primanju, i bila je sposobna da plodno sarađuje
sa kolegama. U transferu nije bilo otvorenih manifestacija
negativne terapijske reacije, a njen analitički napredak išao je
glatko. Zavist prema majci se nije mnogo ispoljavala; i mada su
osećanja rivalstva bila intenzivna i vodila jasnoj reakciji krivice, ona
su stalno bila povezana sa triangularnom situacijom ljubomore i
snažnom posesivnom ljubavlju. Tako smo, kroz njenu analizu, otkrili
jaka osećanja suparništva u vezi sa njenom mlađom sestrom, koju
je doživljavala kao mezimicu roditelja, naroćito oca. Kroz svoju
analizu ona je obnovila i jaka osećanje ljubomore i rivalstva prema
sestri zbog očeve ljubavi, i prožimajuću krivicu i depresiju kada je
njena sestra umrla u ranom detinjstvu, pre nego što je pacijentkinja
napunila četiri godine.
Penisna zavist je bila glavna u njenoj analizi, i povezana sa
triangularnim rivalstvom; ona se takmičila sa ocem i starijim
bratom oko majčine ljubavi. Ova zavist bila je takođe pojačana

36
njenim snažnim nagonima za reparacijom prema sestrinskim
figurama, koji su vodili latentnom homoseksualnom obrascu. Ideja
rivalstva sa majkom je uvek bio najteži deo njene analize; mada je
žudela za svojim ocem i divila mu se, rivalstvo sa majkom je obično
bilo pomereno na figure brata ili sestre. U homoseksualnom
obrascu, s druge strane, rivalstvo sa njenim ocem i bratom oko
njene majke bilo je mnogo slobodnije priznato. U transferu,
takmičenje za mene kao majčinsku figuru potpuno je zasenjivalo
rivalstvo sa mnom. Eventualno je, ipak, moglo direktno da se
proradi nešto Edipalnog materijala.
U to vreme ja verovatno nisam bila dovoljno svesna značaja
ocepljene zavisti, jer bih inaće pažljivije pratila odcepljena osećanja
zavisti kada sam se suočavala sa otporima pacijentkinje prema
osećanjima rivalstva u transferu, kao i sa njenom vidnom
inhibicijom ambicija. Ona je mogla da svoj posao obavlja
profesionalno zbog velikog interesovanja koje je imala za svoj rad i
njegovog snažnog korektivnog značaja za nju, ali ma kakva svest o
njenim sopstvenim ambicioznim ciljevima brzo bi dovela do
inhibicije u radu. Zavist je prilično kasno isplivala, kada je izgledalo
da je većina njenih problema razrešena. Bila je najavljena velikim
brojem tegoba i pojavljivanjem materijala bliskog psihotičnom. Pre
svega, inhibicija kreativnog rada, koja se dugo nije javljala, ponovo
se pojavila, udružena sa depresijom i anksioznošću. Onda su počele
da se pojavljuju iluzije: osećala je da njene kolege, naročito
muškarci, rade protiv nje, da njen brat pokušava da zakaže
razgovor sa mnom kako bi za sebe dobio sastanak iza njenih leđa,
da joj je muž možda neveran, itd. Kad bi joj ove misli pale na
pamet ona je znala da su čiste fantazije, ali ju je uznemiravala
njihova halucinatorna priroda i intenzitet iracionalnih osećanja.
Uplašilo ju je kad je shvatila koliko je fragilna barijera između
zdravlja i ludila. Sadržaj njenih sumanutih ideja bio je prilićno
manifestan. Bila je zabrinuta zbog svog suparništva sa muškarcima
i uplašena od njihove odmazde; takođe ih je reparirala u fantaziji,
dodeljujući svom suprugu bolju i manje frustrirajuću partnerku, a
svom bratu dobru majku-analitičarku. Postepeno su sumanute ideje
nestajale, ali pacijentkinja je ostala inhibirana u svom radu i
nestabilna u svojim raspoloženjima. Osećala je da njena “ludost”
nije u potpunosti analizirana.
Nekoliko meseci pacijentkinja je imala malu bradavicu na vrh
glave. Mada naizgled nije brinula zbog toga, obično je tokom
analize to pominjala. Kada bi se uznemirila zbog svojih fantazija i
iracionalnih osećanja, žalila bi se da ima “bradavicu na mozgu”, i
ova ju je ponekad asocirala na rast penisa koji je smešten u njenoj
glavi a izražen kroz njen intelektualni rad. Jednog dana je isprićala
da su ona i njen muž bili na zabavi na kojoj su dobili balone koje su
odneli kući deci. Ovaj događaj ju je asocirao na uspomene iz
detinjstva kada bi nalazila balone ili smešne šeširiće i papirne
lepeze u svojoj sobi ujutru pošto bi njeni roditelji veće pre toga išli
na maskenbal. Ovoga se sećala kao potpuno srećnnog doživljaja
povezanog sa mladim, privlačnim roditeljima i njihovim

37
misterioznim i uzbudljivim životom. Pokloni koje su donosili bili su
doživljeni kao njihov pokušaj da ove stvari podele sa njom.
Jedna stvar ju je izgleda uznemirila na zabavi. Bili su sa
grupom prijatelja, jedna od njih bila je neudata žena, Joan. Ona nije
imala plesnog partnera i otišla je malo pre kraja zabave.
Pacijentkinja je bila izuzetno zabrinuta zbog toga što ih Joan nije
sačekala da je prevezu. Joan se povremeno pojavljivala u analizi
ove pacijentkinje; bila je sredovečna usedelica kojoj su u kosi
nedostajali delovi zbog alopecije od nervoze. U ranom detinjstvu je
bila usvojena i pacijentkinja je obično povezivala njenu alopeciju sa
tom činjenicom.
Sledećeg dana pacijentkinja je ispričala san: imala je izraslinu
na glavi; izgledalo je da je to kožna bolest, ali vrlo zastrašujućeg
izgleda. Možda je bila i kancerogena, mada ona u snu nije bila
alarmirana, već delimično zgađena a delimično zabrinuta. Posebno
je primetila da je to raslo pored njene bradavice i izgledala
začuđena time. U snu je pomislila: “I mala bradavica takođe!”, kao
da je očekivala da je izraslina evoluirala iz bradavice ili ju je
zamenila, ne da može da boluje od obe. Pokazala je tu izraslinu
mužu kao da želi da mu nešto demonstrira. Nije bila sigurna da li je
to trebalo da bude ispovest ili molba za smirivanjem i pomoći.
San ju je zaintrigirao i uznemirio. Užasnu izraslinu na svojoj
glavi povezala je sa Joaninom alopecijom. Dva puta je napravila
omašku i nazvala Joan “Jean”. Tu omašku je povremeno pravila i
ranije – Jean je na neki način bila suprotnost Joan, zgodna mlada
žena koja se nedavno porodila. Pojavu izrasline je povezala sa
slajdovima raka materice i dojke koje je videla. Ipak, bila je istrajna
u tome da je u pitanju kožna bolest. Povezala ju je i sa nečim nalik
na izduvan balon, ali je poništila ovu asocijaciju. Asocijacije joj nisu
izgledale baš smisleno ali uz jednu, asocijaciju na Joan, bilo je
vezano nešto više osećanja. Setila se kako je zavidela sestri na
lepoj kosi, a Joan je njoj i njenoj sestri izgledala kao lišena svega,
bez lepe kose, bez roditelja. Joan, koja nije imala muža ili decu,
predstavljala je činjenicu da njena sestra nikad nije dorasla da
postane žena pošto je umrla kad je bila dete. Pacijentkinja je
osećala da je bolest vlasišta u njenom snu ispaštanje. Ali, mada je
ova asocijacija donela izvesno olakšanje i razumevanje, izgledala je
nepotpuna, i iznenada, na kraju seanse, shvatila je da je mislila da
je to što ima na koži lišaj, i setila se da je pre par dana čula špansku
izreku koja bi u grubom prevodu glasila: “Kad bi zavist bila lišaj,
koliko bi ljudi sa lišajevima bilo na svetu”. Kad je to rekla doživela je
neverovatno olakšanje i razumevanje; iznenada je osetila da je sve
došlo na svoje mesto.
Na sledećoj seansi shvatila je da je zavist, kao lišaj ili rak -
poništena asocijacija predstavljala je opasnost koju negira - bila
prava “bradavica na njenom mozgu” koja je prodrla u sve njene
odnose i aktivnosti. Misao u snu, “I mala bradavica takođe!”,
predstavljala je njeno iznenadno shvatanje da je bila zavidna i
želela sve za sebe: grudi, matericu, bebe, sva ženska dostignuća, i
penis takođe. Sad je shvatila da ju je, kada su njeni roditelji išli na

38
zabave, u stvari proždirala zavist. Njen odnos sa mlađom sestrom
bio je kompleksniji nego što je izgledao. Ne samo da se takmičila sa
njom oko roditeljske ljubavi, želela je da je vidi lišenu svega, ne
samo zato što je bila ljubomorna, već i zato što joj je lišena mlađa
sestra bila potrebna kao predmet za projekciju. Želela je da mlađa
sestra, a ne ona, pati od nagrđujuće i kvareće zavisti. Prvi objekat
njene zavisti bila je njena majka, koju je u njenim asocijacijama
predstavljala Jean, a majčini baloni - dojke, materica - su bili ono što
je uzimala i kvarila (pokvareni baloni u njenim asocijacijama na
san). Lišena Joan predstavljala je njenu majku kao i njenu sestru,
omaška (Joan - Jean) je ukazivala na identitet njih dve. Njena
zavist zbog penisa bila je sekundarna u odnosu na zavist prema
majci. Ona je bila delom pomerena sa dojke, a delom zavist ne
zbog muškog atributa već zbog još jedne poželjne majčine svojine.
Na sledećim seansama osetila je da zavidi svima i svačemu.
Zavidela je muškarcima na penisu i ženskoj ljubavi; zavidela je
majkama na njihovim bebama; dojiljama na grudima; udatim
ženama na muževima; ali je takođe zavidela i neudatim ženama na
njihovom slobodnom vremenu, bez briga oko porodice i finansija, i
ponekad na njihovom većem profesionalnom uspehu.
Ono što je ona imala, brak, deca, profesionalne sposobnosti i
uspeh, bilo je pokvareno krivicom. Osećala je da je sve to povezano
sa dejstvom njene zavisti. Osećala je krivicu zbog pohlepe jer je
zaista uspela da ima i muška i ženska dostignuća. Ali najveće
osećanje krivice bilo je povezano sa njenim prepoznavanjem da je
podsvesno koristila svoja dobra da podstakne zavist, kao što je u
prošlosti pokušavala da zavist projektuje u mlađu sestru.
Njen uspeh je morao da bude umeren jer je osećala previše
krivice i straha od svoje projektovane zavisti; posebno nije mogla
da dozvoli sebi kreativnost u svom poslu, koji je za nju predstavljao
takmićenje sa majkom oko kreativnih, ženstvenih atributa,
takmičenje u kome bi, ako bi bila uspešna, projektovala u majku svu
svoju preplavljujuću zavist. Zavist je zaista bila “bradavica na
njenom mozgu” koja je ometala njenu kreativnost. Prava bradavica
se osušila i otpala par dana posle analize sna. Zavist prema meni je
potpuno izbila u prvi plan analize. To može da se vidi kroz izduvane
balone koji su takođe predstavljali njenu zaravnjenu analizu u kojoj
je mogla da dozvoli samo vrlo umeren uspeh, i sebi i meni, kao
naćin da u obema unapred spreči zavist.
Kroz materijal ove pacijentkinje može da se vidi kako, kad je
zavist uspešno otcepljena, ličnost može relativno dobro da se
razvija, ali po cenu prilične neproduktivnosti. Šta više, otcepljena
zavist je ostajala konstantan izvor nesvesne krivice i konstantna
pretnja da psihotični deo može još uvek da se probije.
U normalnijem razvoju zavist postaje integrisanija.
Gratifikujuća iskustva na grudima stimulišu divljenje, ljubav i
zahvalnost istovremeno kad i zavist. Ova osećanja dolaze u konflikt
ćim ego počne da se integriše, i, ako zavist nije preplavljujuća,
zahvalnost preovladava i ljubav modifikuje zavist. Idealna dojka,
introjektovana s ljubavlju, gratifikacijom i zahvalnošću postaje deo

39
ega, ego je puniji sušte dobrote. I tako, u začaranom krugu, zavist
se smanjuje a gratifikacija raste, nestanak zavisti dozvoljava još
više gratifikacije što u krug još više smanjuje zavist. Zavidna
osećanja prema primarnim objektima, mada oslabljena, ostaju za
uvek. Neka od ovih osećanja bivaju pomerena sa primarnog
objekta na rivala, stapajući se sa ljubomornim osećanjima prema
rivalu. Zavist prema majčinoj dojci je premeštena na očev penis,
pojačavajući rivalstvo sa ocem. Takva zavist koja ostaje u odnosu
na primarne objekte, kada se više ne doživljava kao nepopravljivo
destruktivna, može da postane osnova za takmićenje i rivalstvo sa
primarnim objektom, na način koji je ego-sintoničan i ne pospešuje
preplavljujuća osećanja krivice i persekucije.
U patološkom razvoju, izrazita rana zavist utiće
fundamentalno na tok paranoidno-shizoidne pozicije i doprinosi
njenoj psihopatologiji.

40
 Peto poglavlje

PSIHOPATOLOGIJA PARANOIDNO-SHIZOIDNE POZICIJE

Ne čudi što je psihopatologija najranije faze razvoja

najopskurniji i najteži problem u psihoanalitičkim istraživanjima. To
je faza razvoja koja je najudaljenija od uzrasta u kome mi u stvari
vidimo pacijenta, uzrasta u kome su najranija iskustva sigurno
modifikovana, izvrnuta i pomešana sa kasnijima. Šta više, kada se
opservira ponašanje odojčadi, što su mlađa teže ga je interpretirati.
Poteškoće sa kojima se susrećemo u proučavanju najranijjih faza
veoma se pojačavaju u prisustvu patoloških fenomena: što je
odojče poremećenije, to je njegovo iskustvo dalje od opserviranih
introspektivnih iskustava odraslih. Ipak, proučavanje ove faze je od
ogromnog značaja. Znamo da fiksacione tačke leže u najranijim
fazama ranog detinjstva. Šta više, znamo da se kod psiholoških
bolesti dešava regresija ne u fazu razvoja koja je bila normalna, već
u onu u kojoj su bili prisutni psihološki problemi, stvarajući blokove i
formirajući fiksacione tačke. Tako moramo da pretpostavimo, a
naša klinička iskustva su to opširno potvrdila, da kada psihotičar
regredira u najranije faze ranog detinjstva, on regredira u faze
razvoja koje već poseduju patološka obeležja u njegovom
detinjstvu. Proučavanjem istorija bolesti shizofrenih i shizoidnih
pacijenata i opservacijom odojčadi od rođenja, sada sve bolje
možemo da dijagnostifikujemo shizoidne odlike u ranom detinjstvu i
predvidimo buduće poteškoće. Detaljna psihoanaliza shizofrenih
pacijenata svih uzrasta, uključujući i psihotičnu decu, baca izvesnu
svetlost na dinamiku psiholoških poremećaja u ranom detinjstvu.
Naglasila sam u prethodnom poglavlju da, kad je razvoj
normalan, paranoidno-shizoidnu poziciju karakteriše rascep između
dobrih i loših objekata, ega koji voli i ega koji mrzi, rascep u kome
dobra iskustva predominiraju nad lošima. Ovo je neophodan
preduslov za integraciju u kasnijim fazama razvoja. Takođe sam
naglasila da u ovom stadijumu odojče počinje da organizuje svoje
percepcije projektivnim i introjektivnim procesima. Svi ovi procesi
su poremećeni kad, zbog spoljašnjih ili unutrašnjih, a najčešće
kombinovanih razloga, loše iskustvo predominira nad dobrim.
Pokušaj da se napravi prikaz mnogih patoloških promena koje mogu
da se dese u takvoj situaciji daleko premašuje mogućnosti ovog
poglavlja. Posvetiću se opisu nekoliko karakterističnih patoloških
fenomena.
Pod nepovoljnim uslovima u paranoidno-shizoidnoj poziciji
projektivna identifikacija se koristi drugačije nego u normalnom
razvoju. Obeležja patološke projektivne identifikacije prvi je opisao
W. R. Bion.
Kada je razvoj normalan, odojče projektuje deo selfa i
unutrašnjih objekata u grudi i u majku. Ovi projektovani delovi su

41
relativno nepromenjeni procesom projekcije, i kad se odigra
subsekventna re-introjekcija mogu da se ponovo integrišu u ego.
Takođe, ovi projektovani delovi prate izvesne psihološke i fiziološke
demarkacione granice. Na primer, može da se projektuje “loše” ili
“dobro”, ili mogu da se projektuju izvesni organi percepcije kao što
su vid i sluh, ili seksualni impulsi. “Klizava lisica” u dečijem
materijalu predstavljenom u poglavlju o paranoidno-shizoidnoj
poziciji je primer takve projekcije.
Kad su anksioznost, neprijateljstvo i zavidni impulsi intenzivni,
projektivna identifikacija se ipak drugačije odvija. Projektovani deo
je raskomadan i dezintegrisan u sićušne fragmente, i ti sićušni
fragmenti se projektuju u objekat dezintegrišući ga, za uzvrat, na
sićušne delove. Cilj ove silovite projektivne identifikacije je dvojak.
Pošto je, kod patološkog razvoja, iskustvo realnosti doživljeno
prvenstveno kao persekucija, postoji silovita mržnja prema svakom
doživljaju realnosti, spoljašnjem ili unutrašnjem. Komadanje ega
predstavlja pokušaj da se reši svih percepcija, a perceptorni organi
su ti koji prvi bivaju napadnuti, uništeni i začepljeni. Istovremeno
se javlja mržnja prema objektu koji je odgovoran za percepciju, a
projekcija ima za cilj da uništi taj komadić realnosti - omraženi
objekat - kao i da se oslobodi organa za percepciju koji ga
primećuju. Kada je zavist intenzivna, percepcija idealnih objekata je
jednako bolna kao iskustvo sa lošima, pošto idealni objekat
uzburkava nepodnošljiva osećanja zavisti. Prema tome, ovaj tip
projektivne identifikacije može da bude usmeren i na idealne
objekte kao i na proganjajuće.
Kao posledica ovog procesa fragmentacije nema “urednog
rascepa” između idealnih i loših objekata, već se objekat doživljava
kao da je pocepan na sićušne komadiće, od kojih svaki sadrži
sićušne i nasilne delove ega koji su neprijateljski. Bion je ove
komadiće opisao kao “bizarne objekte”. Sam ego je ozbiljno
oštećen ovim dezintegrativnim procesom, i njegovi pokušaji da se
reši bola koji mu nanosi percepcija samo vode pojačavanju bolnih
percepcija, i zbog persekutorne naravi “bizarnih objekata” i zbog
bolnih osakaćenja perceptivnih organa. Tako se uspostavlja circulus
viciosus, u kome bolna realnost vodi patološkoj projektivnoj
identifikaciji, koja za uzvrat dovodi do toga da realnost postaje
izuzetno bolna i proganjajuća. Deo realnosti koji je zahvaćen ovim
procesom bolesno odojče doživljava kao ispunjen “bizarnim
objektima” ispunjenim neverovatnim neprijateljstvom,
ugrožavajućim za osiromašen i izvitoperen ego.
Po mom iskustvu, neki pacijenti pokušavaju da sačuvaju
odcepljene delove objekta i ono što ostaje od ega pokušavajući da
odcepe i izoluju ove “bizarne objekte” u neku vrstu “treće oblasti”.
Na primer, border-line shizoidni pacijenat je rekao: “Ja ne mogu da
dođem u dodir sa vama. Ovde je moja glava na jastuku a tamo ste
vi u fotelji. Ali između vrha moje glave i vas nema ničega sem
nekakve krvave papazjanije.” Kroz dalju analizu razumeli smo da je
ova “krvava papazjanija” bila asocijacija na njegovo iskustvo
dojenja, kada se na dojci formirao apces. On je “papazjaniju”

42
opažao kao odgrizene deliće dojke, koji su sadržali feces, urin i
odlomljene deliće zuba samoga pacijenta. On je mogao da sačuva
nešto od svoje “glave”, što predstavlja njegovo zdravlje, i udaljenu
analitičarku u fotelji, ali nije bilo odnosa između nas dvoje. Pravi
odnos između njegovih usta i dojke odvijao se u “trećoj oblasti”, u
“papazjaniji” odcepljenoj i od analitičarke-majke i od pacijenta-
odojčeta.
Slično, hebefrenična adolescentkinja koja je bila moj pacijent
nije obraćala pažnju na mene već je bila potpuno okupirana
jastukom na kauću. Kroz analizu se pokazalo da je jastuk
predstavljao dojku koja je sadržala projektovanu glavu odojčeta.
Interpretacija o jastuku koji predstavlja dojku nije za nju imala
nikakvo značenje, ali kada sam interpretirala da jastuk predstavlja
dojku koja sadrži njenu glavu i da je odcepila ovaj glava-dojka odnos
od odnosa između nje i njene majke, vidna promena se pojavila u
transferu. Pacijentkinja je postala svesna mene i doživela otvoreno
neprijateljski i proganjajući transfer. Kad god je transfer postajao
previše intenzivan, ona bi ponovo odcepila “treću oblast” i postajala
isključivo zainteresovana za jastuk i prekrivać na kauću.
Napad na stvarnost putem projektivne identifikacije je
povezan sa drugim procesom karakterističnim za paranoidno-
shizoidnu poziciju, takođe opisanim od strane Biona, napadom na
povezivanje: svaka funkcija ili organ za koje odojče opaža da
povezuje objekte je nasilno napadnut. Tako odojčetova sopstvena
usta i bradavica bivaju uništeni pošto su veza između odojčeta i
dojke. Kao kod pacijenta koga sam citirala gore, umesto veze
između pacijenta i analitičara, bebe i majke, njegovi napadi stvaraju
“krvavu papazjaniju”. Slično, hebefrena adolescentkinja je imala
naviku da izvlači končiće iz jastuka i kauća, i da ih onda cepa na
tanka vlakna. Kada bi imala uvid, priznavala je da je pokušavala da
pokida veze sa spoljnim svetom, svoje “lance”, kako ih je nazivala.
Na taj način su napadnute i slomljene veze između selfa i objekta,
unutrašnjeg i spoljašnjeg, i raznih delova selfa, tj. veze između
funkcija osećanja i mišljenja. Veze između drugih objekata postaju
za uzvrat predmet užasnih zavidnih napada, pošto odojče sebe
oseća kao nesposobno da se veže i posebno je zavidno na kapacitet
drugih za međusobno povezivanje. Naravno, što više ono napada
veze između unutrašnjih objekata, to je manje sposobno za
povezivanje i postaje sve zavidnije.
Veze koje se opažaju između objekata se momentalno
seksualizuju i mnogi analitičari koji se bave shizofrenima su uvereni
da shizoidno odojče ima preuranjene genitalne fantazije i iskustva,
preuranjenu, nasilnu seksualnu zavist i ljubomoru. Edipov kompleks
onda ostaje na oralnom nivou i karakteriše ga ne ljubomora već
intenzivna zavist na roditeljski odnos.
Shizoidno odojče živi u mnogo drugačijem svetu nego
normalno dete. Njegovi organi za percepciju su oštećeni, ono sebe
doživljava kao okruženo dezintegrišućim neprijateljskim objektima,
njegove veze sa stvarnošću su ili slomljene ili veoma bolne, a
njegov kapacitet za povezivanje i integraciju je veoma ometen.

43
Kako bi opstalo pod takvim okolnostima, odojče mora da pokuša na
sve načine da sačuva deo ega sposoban za hranjenje i da uspostavi
dovoljno dobar objekat u vezi s kojim mogu da se postignu
hranjenje i drugi introjektivni procesi kao što je učenje. Ono se
suočava sa zadatkom da odcepi i održi idealni objekat zaštićen od
razornih efekata projektivne identifikacije. Ovde bih htela da dam
primer takvog jednog pokušaja.
Pacijent koji se žalio na “papazjaniju” prolazio je kroz fazu
akutnih persekutornih osećanja prema svojoj ženi. Posebno ju je
sumnjićio da mu namerno kvari hranu, u stvari da ga truje. Takođe
ju je sumnjićio da je opasno ambivalentna i čak smrtonosna za
njihovu bebu. Često me je optuživao da držim stranu njegovoj ženi,
i postepeno su njegove sumnje sve potpunije iznošene u transferu.
Istovremeno, pacijent je idealizovao sebe, posebno svoj odnos
prema bebi i svom poslu. Kada je nešto od ovog materijala
prorađeno, a posebno kad su delimično analizirane njegova self-
idealizacija i projekcija loših delova, jasno je i osećajno prepoznao
svoje prethodne napade na analizu, koja je predstavljala i majčinu
hranu i njenu kreaciju - bebu.
Posle posebno ubedljivog uvida došao je na seansu u potpuno
drugačijem raspoloženju. Njegovoj bebi te noći nije bilo dobro i on
je čuo njen plać, ali nije ustao. Napravio je kontrast između svog
ponašanje i ponašanja svoje žene, koja je momentalno bila spremna
da se posveti bebi, njene velikodušne ljubavi i brige, i njenog
strpljenja kojim se nosila i sa bebom i sa njim. Takođe je
komentarisao moje strpljenje u vezi sa njegovim brojnim optužbama
i projekcijama. Dodao je, ipak, podrugljivim glasom: “Pošto, kad
god ja kažem nešto loše o svojoj ženi, vi interpretirate da su to loši
delovi mene koje ja smeštam u nju, pretpostavljam da ćete sad,
kada govorim takve dobre stvari o njoj, interpretirati da su to dobri
delovi mene, koje vidim samo u drugima.” Premda je ova
asocijacija bila podsmešljiva, interpretirala sam da to i jeste ono što
on oseća. Predložila sam da mora da projektuje ove dobre delove
jer, ako bi ih zadržao u sebi, izložio bi se konfliktu i morao bi da radi.
Ako bi zadržao ljubav prema bebi, morao bi da ustane u sred noći i
da se pobrine za nju. Ako bi zadržao svoju ljubav za analizu, morao
bi da brine za nju u sebi i da je brani od sopstvenih loših impulsa.
Čim je pacijent postao svestan sopstvene destruktivnosti,
morao je da projektuje napolje svoje dobre delove da ne bi u
unutrašnjem konfliktu bili preplavljeni lošim delovima. Tako je
postavio svoju ženu i mene, koje smo predstavljale njegovu majku,
kao idealne objekte koji su sadržali sve dobre delove njega,
ostavljajući ga potpuno lošeg i osiromašenog. Ova konfiguracija
odgovarala je mnogim situacijama u kojima je pacijent prepustio
sve što treba da se uradi meni u transferu ili supruzi kod kuće. Ova
idealizacija je, ipak, bila veoma opasna. Na pola seanse pacijent se
gnevno setio kako je ženi prepustio najbolji deo vezan za finansije, i
mrzeo ju je zbog toga. Osećao se opljačkano i osiromašeno. Ovo je
bilo praćeno žalbom da mu analiza otima samopoštovanje i čini da
se oseća bezvredno. Njegovi idealni objekti su smesta doživljeni

44
kao persekutori. On nije mogao da toleriše efekte sopstvene
idealizacije. Od trenutka kad je svom idealnom objektu prepustio
“najbolje delove” osećao je da mu je ovaj ukrao njegovu vrednost.
Istovremeno je njegova zavist neverovatno narasla, tako da je
idealni objekat ponovo postao fokus napada i neprijateljskih
projekcija.
Evo još jedne ilustracije kompleksnih teškoća koje se javljaju
kada treba očuvati idealne objekte a preovlađuju paranoidno-
shizoidni procesi. Pacijent, sredovečna žena, je prolazila kroz fazu
akutne hipohondrijaze sa maničnim, depresivnim i paranoidnim
odlikama. Verovala je da pati od opšte mikrobne infekcije, i osećala
je da je ova odgovorna za njenu opštu iscrpljenost i nestabilnost
raspoloženja. Grozno i veoma plastično je opisala kako mikrobi
napadaju njen centralni nervni sistem, ometajući joj misli, rad
nadbubrežnih žljezda, i iscrpljujući je; kako osvajaju njene čulne
organe, izazivajući preoštar vid i sluh. Nije bilo sumnje da su njeni
unutrašnji persekutori spadali u vrstu “bizarnih objekata”. Bili su
odcepljeni od ljudi sa kojima je pacijentkinja pokušavala da očuva
odnos lišen persekucije.
Ljudi sa kojima je imala odnose bili su podeljeni u dve
kategorije. Ljude u prvoj kategoriji doživljavala je kao zavisne od
sebe. Osećala se odgovorno za njih, brinula zbog njih i osećala je
krivicu ako bi ih zanemarivala. Svi su oni doživljavani kao da su na
rubu “nervnog sloma”. Ovi ljudi su bili kontejneri za njen sopstveni
projektovani “slom”. U drugoj kategoriji bilo je manje ljudi:
intenzivno je idealizovala svog muža i još jednog ili dva muškarca, i
zavisila od njih, mada je energično poricala zavisnost. Uskoro se
pokazalo, ipak, da cepanje nije uspešno. Jedan po jedan od njenih
idealnih objekata bio je sumnjičen da ima “slom”. Urin je uvek
igrao glavnu ulogu u njenoj analizi. U tom kontekstu, imala je
doživljaj da su delovi nje i njeni unutrašnji objekti tako iscrpno
dezintegrisani da su svi oblici izgubljeni, što stvara njen urin; urin je
doživljavan kao potok mikroba koji je sipala u svoj objekat. Njen
govor, maničan, potapajući, zahtevan i nametljiv, doživljen je i
korišćen kao potok urina kojim je mogla da projektuje svoj “slom” u
objekat.
Neko vreme je pacijentkinja bila u jakom otporu prema
transfernim interpretacijama, dok jednog dana nije ispričala da je
sanjala san. San je bio o noćnoj posudi koju nije mogla da koristi jer
je bila pokrivena poklopcem od cica - situacija koja ju je u snu bacila
u očaj i gnev. Ovaj san je povezala sa činjenicom da me je
prethodnog popodneva zvala telefonom da se dogovorimo oko
pomeranja seanse i našla da sam bila kratka i osorna.
Rad na snu osvetlio je pacijentkinjin odnos sa mnom kao
idealnim objektom. Njen idealni objekat u tom trenutku bio je
noćna posuda - dojka u koju je mogla da sipa urin, objekat koji je
mogao da kontejnira njen “slom” a da se ne slomi. Ako bi izgledalo
da pacijentkinjine projekcije ne utiču na mene, doživljavala me je
kao da blokiram njene projektivne identifikacije, da sam beskorisna
kao noćna posuda pokrivena tkaninom; onda bi bila ostavljena da

45
eksplodira od mikroba i urina. Ako bih, ipak, na bilo koji način
izgledalo kao da na mene utiću pacijentkinjine projekcije, na primer
ako bih bila bleda ili malo prehlađena, pacijentkinja je doživljavala
da je sav “slom” bio projektovan u mene, što me je u prvi mah
činilo objektom za koji se trebalo malo brinuti; ali uskoro bih se
okrenula u persekutora, sipajući nazad u nju mikrobe i
dezintegraciju. U retkim prilikama kada bi pacijentkinja stekla uvid
u celi proces, mogla je da me doživi kao idealni objekat koji
ispunjava njene zahteve, prima njen “slom” i toleriše ga a da se u
stvari ne slomi i ne postane osvetnički. Takvo iskustvo donosilo je
privremeno olakšanje, ali je pojačavalo njenu zavist i pomamne
urinarne napade. Prepoznavanje njenog odnosa sa originalnim
idealnim objektima, izraženo kroz san u kome je posuda stajala
umesto analitičarke - dojka-posuda, bilo je toliko nepodnošljivo da je
morala da ga podeli na tri tipa odnosa koji su je okupirale: sa
njenim mikrobima (čista persekucija), sa njenim idealnim objektima
i objektima za koje je brinula (mešavina depresije i persekucije).
Ovo cepanje njenih objekata branilo ju je od razumevanja da su
njeni sopstveni napadi konvertovali njene idealne objekte u mikrobe
iz urina; i da je njena upotreba ovog inficiranog urina za napad na
spoljašnje objekte ono što je dovodilo do sloma njenih idealnih
objekata.
Kako bih potpunije ilustrovala neke patološke procese, daću
skoro potpun prikaz prve seanse sa adolescentnom shizofrenom
devojkom. Zbog jasnoće ću seansu podeliti na nekoliko sekvenci.
Pacijentkinja je bila šesnaestogodišnja devojka koja je imala
dugu istoriju shizofrenije. Došla je u London iz malog grada, X,
nedugo pošto je njen otac izvršio samoubistvo. Pacijentkinji to nije
rečeno i nije se očekivalo da zna da je u pitanju bilo samoubistvo.
Kada joj je majka rekla o dogovoru oko lečenja pitala je samo da li
je analitičarka udata i ima li dece.
Prva sekvenca: Ušla je, pogledala okolo, promuvala se po sobi
i momentalno počela da prića. Rekla je da je došla na lečenje jer
nije mogla da se koncentriše na posao, ali ne misli da će bog zna
šta da uradi zato što zna da ja od nje očekujem da prića, a kad ljudi
hoće da ona prića ona želi da ćuti. Želi da prića samo kad drugi
žele da ona ćuti. U svakom slučaju, pričanje je besmisleno. Ljudi
uvek govore o zdravlju i braku i deci i ni o čemu drugome. Ona
nema ništa od toga, pa je te teme uopšte ne interesuju. Onda se
pacijentkinja osvrnula okolo i promrmljala ispod glasa: “Ja mogu da
pričam samo o bolesti a to nije dobro za mene, od toga mi je samo
još lošije. U svakom slučaju, cela moja porodica ništa drugo ne radi
nego se samo svađaju i pričaju o bolestima.”
U prvoj sekvenci pacijentkinja je pokazala iznenadnu promenu
percepcije. U početku “ljudi uvek govore o zdravlju, braku i deci”, a
na kraju “ne rade ništa sem što se svađaju i govore o bolesti”. U
osnovi ove promene percepcije leži dinamički proces. Ona mene
vidi kao zdravu udatu osobu koja ima decu, što ponavlja njen
doživljaj roditelja kao bračnog para. U poređenju sa mnom - svojim
roditeljima - ona oseća da ne sadrži ništa sem bolesti. Zavidi mi,

46
kao što je zavidela roditeljima zbog njihovog zdravog bračnog
stanja, i oseća da pričajući može da projektuje u njih bolest (“Ja
pričam samo bolesno i od toga se svi razbole”), i tako procesom
njenog pričanja, čini da se njena porodica svađa i da je bolesna.
Onda oni za uzvrat bolešću napadaju nju. Osećaj zavisti prema
njenim roditeljima i analitičarki je nesvestan i ona je samo nejasno
svesna prirode svojih napada. Ono čega jeste svesna je, ipak,
opasnost od pričanja *.
Druga sekvenca: Posle moje interpretacije, ukazivanja na njen
napad i strah od odmazde, pacijentkinja je rekla da i onako u
ljudima “ne vidi ništa drugo nego projekcije likova iz knjiga”.
Opisala je kako je volela da čita knjige, da ih proždire. Ličnosti iz
knjiga, rekla je, su za nju bile mnogo realnije nego drugi ljudi, a ipak
su bile tako nestvarne. Likovi iz knjiga su mogli da imaju sve
emocije: njoj samoj su one nedostajale. Likovi iz knjiga su bili divni
jer je mogla da sa njima radi šta god bi joj se svidelo. Nije joj čak
smetalo da ih povređuje zato što se nikad nisu menjali.
U drugoj sekvenci pacijentkinja pokazuje rascep koji postoji u
njenoj glavi. Stvarni ljudi oko nje, oseća, postaju bolesni putem
projekcije i postaju persekutori koji za uzvrat projektuju u nju i čine
je bolesnom. Zato svu svoju ljubav smešta u likove iz knjiga i ovi
postaju njeni idealni objekti. Ali kad je projektovala svu svoju bolest
- zlo - u stvarne ljude, i svu svoju ljubav i idealne kvalitete u likove
iz knjiga, pacijentkinja se osetila potpuno osiromašenom. Nije imala
nikakvih osećanja ni sadržaja, ni dobrih ni loših. Da bi se
suprotstavila tome, morala je da proždire knjige u pokušaju da
uzme u sebe ove idealne objekte i da povrati projektovane delove
sebe koji su sad u njima. Takođe je dala nagoveštaj zašto likovi u
knjigama pre nego stvarni ljudi postaju njeni idealni objekti. Oni su
bolje ispunjavali njene uslove za idealan objekat, koji je morao da
bude ne samo perfektan i neuništiv, već i potpuno predusretljiv.
(“Mogu da im radim šta god mi se svidi.’)
Treća sekvenca: Dala sam kratku interpretaciju, ukazujući na
cepanje i idealizaciju, i upotrebila izraz “a sada treba da primite u
sebe te likove iz knjiga”. Kada je čula reč “ u sebe”, pacijentkinja je
pokazala iznenadnu promenu ponašanja. Pokazala je nepogrešive
znake doživljavanja nasilne unutrašnje persekucije. Stezala je ruke,
meškoljila se, stenjala i mrmljala sebi u bradu, tako da sam mogla
da uhvatim samo reči “unutra”, “bolovi”, “telesni osećaj”, “bol u
noktima”. Interpretirala sam njen strah da će reči stići u nju,
kontrolišući je i zadajući joj bol. Bez odgovora, počela je novi niz
asocijacija.
Četvrta sekvenca: Počela je da govori na živahan način o
svojoj prošlosti - o tome kako je od svoje četvrte godine bila u
internatu i kako je to bilo divno. “Nije bilo važno šta ste radili i
kome ste to radili”. Onda je rekla da su ona i mama ostavile tatu
kada je imala dve godine *. Skupljali su sve bolesne ljude iz voza i

*
ovaj primer je ve} objavljen u Zavisti i zahvalnosti, i interesantno je zabele`iti
kako, u analizi psihoti~nih, odmah u prvi plan istupi nesvesna zavist.

47
uz put i evakuisali ih sa njima. U četvrtoj godini je odlučila da ide u
internat i ostavila oba svoja roditelja.
Kao odgovor na moj komentar o tome da je ostavila oca za
sobom, rekla je : “Oh, to ni najmanje nije bilo važno. Nisam ni
razlikovala jednu osobu od druge.” Onda je počela da se veoma
anksiozno ogleda po sobi. Predložila sam da možda traži oca i da joj
možda nedostaje, i da joj je nedostajao kad je imala dve godine.
Nasmejala se i rekla: “Da mi nedostaje tata sada - u Londonu?
Nemoguće, ne ovde! Ljudi vam ne nedostaju tamo gde nikada nisu
bili. Da sam u X-u, možda bih osećala nešto prema njemu, ali ne
mogu da osećam nešto za njega u Londonu kada sam ga ostavila u
X-u.” Interpretirala sam da je osećala da je ostavila deo sebe iza i
odsekla od sebe sopstvene uspomene, ostavljajući ih u X-u, a ona je
vrlo glasno rekla: “O, da. Samo, te te stvari prate okolo, crvi,
gusenice, stvari u snovima i skeleti koji iskaću iz ormana ** ”.
U ovoj sekvenci pacijentkinja je pokazala reintrojekciju
projektovane bolesti. Njen otac, koga je ostavila iza sebe, postao je
u njenoj glavi rascepljen na hiljade bolesnih ljudi, za koje ona oseća
da prvo treba da ih primi unutra a onda da ih “evakuiše”. Takođe
pokazuje neke od mehanizama odbrane protiv krivice i persekucije,
koje proistiću iz destrukcije njenog objekta - oca. Na primer, cepa
se u vremenu i prostoru, ostavljajući deo sebe u svakom mestu koje
napusti. Otac, koji je umro u X-u, i deo nje koji ga je introjektovao,
su odsečeni, ostavljeni u X-u, i momentalno ona veruje da su su
omnipotentno poništeni. Odmah, ipak, priznaje manu ovog
mehanizma: oseća da je ovi uništeni objekti, pocepani na male
komadiće, kao i delovi nje koje je pokušala da ostavi iza sebe, prate
uokolo u obliku crva, gusenica itd.
Sledeći deo seanse ticao se odnosa sa njenom mlađom
sestrom, i neću o tome prićati ovde jer prati obrazac veoma sličan
njenom odnosu sa ocem. Pred kraj seanse, dala je jasan opis svog
unutrašnjeg sveta.
Peta sekvenca: “To je prilično slično čoveku iz Biblije. On živi
u divnom zamku u kom skuplja sve vrste blaga, ali taj zamak je
okupiran od strane užasnih čudovišta i štetoćina i on biva prognan u
malu kolibu”. Kad sam interpretirala da je to ono što ona oseća u
vezi sebe i da je to bio njen unutrašnji svet iz koga je proterana kao
iz zamka i mora da živi u maloj kolibi, rekla je veoma tužno,
izgledajući prvi put tokom seanse razumno: “Da, ali on na prvom
mestu to nije trebalo da radi, ne na taj način.”
U ovoj poslednjoj sekvenci pacijentkinja je vrlo jasno pokazala
osećanja u vezi svog unutrašnjeg sveta. Oseća se pocepano,
postoji deo nje koji je kao zamak, pun bogatstva, njenih idealnih
objekata i njihovih čudesnih kvaliteta, i drugi deo koji je siromašan i
štetan. Ona oseća da je dobre stvari uzimala pohlepno i zavidno i
da je, radeći to, lišila ljude svih dobara. Oni su postali prazni i loši i
*
u stvari je sa majkom u drugoj godini evakuisana a kad je imala ~etiri bila je,
o~igledno na sopstveni uporan zahtev, ostavljena u školi u koju je tada išla.
**
Ova nesvesna referenca na samoubistvo njenog oca je tipi~na za shizofreno
mišljenje.
pretvorili su se u štetoćine koje je proganjaju. Ona se oseća
okupiranom od strane štetočina (bolest na početku seanse),
prognana je iz zamka svojih snova, i u svom unutrašnjem svetu
mora da živi u odcepljenom, ispražnjenom delu sebe - maloj kolibi -
lišena osećanja, senzacija i ma kog iskustva sem doživljaja
siromaštva i persekucije.
 Šesto poglavlje

DEPRESIVNA POZICIJA

Opisujući paranoidno-shizoidnu poziciju pokušala sam da

pokažem kako uspešno savladavanje anksioznosti doživljene u ranim
mesecima razvoja odojčeta vodi postepenoj organizaciji njegovog
univerzuma. Kako procesi splitinga, projekcije i introjekcije pomažu da
sortira svoja opažanja i osećanja i razdvoji dobro od zla, odojče oseća
sebe kao konfrontirano idealnom objektu, koji voli i pokušava da
dostigne, zadrži i identifikuje se s njim, i lošem objektu, u koji je
projektovalo svoje agresivne impulse i koji je doživljen kao pretnja
njemu i njegovom idealnom objektu.
Ako su okolnosti razvića povoljne, odojče će sve više osećati da
su njegov idealni objekat i njegovi sopstveni libidinalni impulsi jaći od
lošeg objekta i loših impulsa; biće sve sposobnije da se identifikuje sa
svojim idealnim objektom i, zbog ove identifikacije, kao i zbog
psihološkog rasta i razvića njegovog ega, ono će pojačano osećati da
njegov ego postaje jaći i sposobniji da brani sebe i svoj idealni objekat.
Kada odojče oseti da je njegov ego jak i sigurno poseduje idealni
objekat, biće manje uplašeno od sopstvenih loših impulsa i prema
tome manje potaknuto da ih projektuje napolje. Kako se smanjuje
projekcija loših impulsa, smanjuje se i snaga pripisana lošim
objektima, dok će ego jačati jer je sve manje osiromašen projekcijom.
Raste i odojčetova tolerantnost prema instiktu smrti u njemu, a
njegovi paranoidni strahovi se smanjuju; opadaju spliting i projekcija, a
poriv prema integraciji ega i objekta može postepeno da preuzme
vlast.
Od početka postoji tendencija ka integraciji, kao i prema
splitingu, i tokom razvoja dete će čak i u najranijim mesecima doživeti
i trenutke manje - više potpune integracije. Ali kad integrativni procesi
postanu stabilniji i kontinuiraniji, rađa se nova faza razvića -
depresivna pozicija.
Melanie Klein je definisala depresivnu poziciju kao fazu razvića u
kojoj odojče prepoznaje ceo objekat i odnosi se prema ovom objektu.
To je krucijalni momenat u razvoju odojčeta, onaj koji će jasno
prepoznati i laik. Svako iz odojčetovog okruženja će primetiti promenu
i prepoznati je kao ogroman korak u njegovom razviću - opaziće i
komentarisati činjenicu da odojče sada prepoznaje majku. Uskoro će,
kao što znamo, ono naglo početi da prepoznaje i druge ljude iz svog
okruženja, prvo obično oca. Kada dete prepozna majku, to znaći da je

50
sada opaža kao ceo objekat. Kada kažemo da odojče prepoznaje
majku kao ceo objekat, to vidimo u kontrastu i prema odnosima sa
delovima objekta i prema odnosima sa odcepljenim objektima; odojče
se, da tako kažemo, sve više odnosi ne samo prema majčinoj dojci,
rukama, licu, očima kao odvojenim objektima, već prema njoj kao celoj
osobi, koja može da bude povremeno dobra, povremeno loša, prisutna
ili odsutna, i koja može i da se voli i da se mrzi. Ono počinje da vidi da
njegova dobra i loša iskustva ne potiću od dobre i loše dojke ili majke
već od iste majke koja je podjednako izvor i dobra i zla. Ovo
prepoznavanje majke kao cele osobe ima vrlo široke implikacije i
otvara ceo svet novih iskustava. Prepoznavanje majke kao cele osobe
znači takođe prepoznavanje nje kao individue koja vodi sopstveni život
i ima odnose sa drugim ljudima. Odojče otkriva svoju bespomoćnost,
potpunu zavisnost od ne, i svoju ljubomoru na druge ljude.
Zajedno sa ovom promenjenom percepcijom objekta javlja se
fundamentalna promena ega jer, dok majka postaje ceo objekat, i
odojčetov ego postaje ceo ego i sve manje je pocepan na dobre i loše
komponente. Integracija i ega i objekta se nastavlja simultano.
Smanjenje projektivne identifikacije i veća integracija ega znaći da se
objekat percipira kao manje izobličen, tako da su loši i idealni objekti
dovedeni bliže jedni drugima. Istovremeno, introjekcija sve potpunijeg
objekta promoviše integraciju ega. Ove psihološke promene su
pomognute psihološkim sazrevanjem ega koje dalje pomažu,
sazrevanje centralnog nervnog sistema dozvoljava bolju organizaciju
percepcije što se ogleda u raznim psihološkim oblastima, i dozvoljava
razvoj i organizaciju pamćenja. Kada je majka opažena kao ceo
objekat, odojče je sposobnije da je se seti, to jest da se seti prethodne
gratifikacije onda kada izgleda da ga lišava, i prethodnog iskustva
lišavanje (deprivacije) kada ga gratifikuje. Kako se ovi procesi
integracije nastavljaju, odojće shvata sve jasnije da ista osoba - ono -
voli i mrzi istu osobu - njegovu majku. Ono je tada suočeno sa
konfliktima vezanim za sopstvenu ambivalenciju. Ova promena
integracije ega i objekta donosi sa sobom i promenu fokusa odojčetove
anksioznosti. U paranoidno-shizoidnoj poziciji, glavna anksioznost je
ta da će ego biti uništen od strane lošeg ili loših objekata. U
depresivnoj poziciji, anksioznosti proistiću iz ambivalencije, i detetova
osnovna anksioznost je da je njegova lična destruktivnost ta koja je
uništila ili će uništiti objekat koji ono voli i potpuno zavisi od njega.
U depresivnoj poziciji introjektivni procesi su intenzivirani. To je
delimično vezano za smanjenje projektivnih mehanizama, a delom za
odojčetovo otkriće sopstvene zavisnosti od objekta koji sada opaža
kao nezavisan i sposoban da ode. Ovo povećava njegovu potrebu da
poseduje objekat, zadrži ga unutra i, ako je moguće, zaštiti ga od
sopstvene destruktivnosti. Depresivna pozicija počinje u oralnoj fazi
razvoja kada ljubav i potreba vode proždiranju. Omnipotencija oralnih
introjektivnih mehanizama vodi anksioznosti zbog straha da će moćni

51
destruktivni impulsi uništiti ne samo dobri spoljni objekat već takođe i
dobar introjektovani objekat. Ovaj dobar unutrašnji objekat formira
srž ega i odojčetovog unutrašnjeg sveta, tako da odojće oseća sebe
kao suočeno sa anksioznošću da ne uništi ceo svoj unutrašnji svet.
Integrisanije odojče koje može da se seti i zadrži ljubav prema
dobrom objektu čak i kad ga mrzi, biće izloženo novim osećanjima
malo poznatim u paranoidno-shizoidnoj poziciji: oplakivanju i čežnji za
dobrim objektom koji se doživljava kao izgubljen i uništen, i krivici, što
je karakteristično depresivno iskustvo, koja narasta iz osećaja da je
dobri objekat uništilo sopstvenom destruktivnošću. Na vrhuncu svoje
ambivalencije, izloženo je depresivnom očaju. Seća se da je volelo, i
zaista još voli svoju majku, ali oseća da ju je prožderalo ili uništilo tako
da više nije dostupna u spoljašnjem svetu. Šta više, takođe ju je
uništilo i kao unutrašnji objekat, koji se sada doživljava kao da je u
komadićima. Odojčetov unutrašnji svet doživljava se kao da je u
delovima zbog identifikacije sa objektom, i ono prolazi kroz akutni
osećaj gubitka, kao i krivice, čežnje i bespomoćnosti da ga ponovo
stekne. Ovoj patnji s njegove strane pridodata je majčina patnja, zbog
neumrle ljubavi koju ima za nju i konstantne introjekcije i identifikacije
sa njom. Njegovu patnju dalje povećava osećaj persekucije, delom
zato što se, na vrhuncu depresivnih osećanja, pojavljuje ponovo
izvesna regresija tokom koje će loša osećanja ponovo biti projektovana
i identifikovana sa unutrašnjim persekutorima, a delom zato što se
dobar objekat, sada u komadićima što stimuliše intenzivan osećaj
gubitka i krivice, ponovo u izvesnoj meri doživljava kao persekutor.
Evo tipičnog sna pacijentkinje koja je osećala da joj preti
depresivni očaj. Ona je bila manično-depresivna, ali u tom periodu nije
bila ni manična ni depresivna. Dan pre nego što ga je sanjala postalo
je jasno da je nastavak njene analize ugrožen zbog novčanih problema
i pitala me je da li bih nastavila lečenje ako ne bi mogla da plati na
vreme. Pošto su njene poteškoće u stvarnom svetu izgledale vrlo
realne, dala sam joj neke naznake da ne razmatram kraj njenog
lečenja u ovom trenutku.
Sledećeg dana pacijentkinja je otvorila seansu žaleći se da je
moja čekaonica veoma hladna. Takođe je mislila, prvi put, da izgleda
vrlo dosadno i turobno i žalila je što nema zavesa u sobi. Prateći ove
asocijacije ispričala je san. Rekla je da je san veoma jednostavan -
prosto je sanjala more puno santi leda, nailazile su u beskrajnim
talasima, tako da nisi mogao da vidiš more, plavo more, već samo
neverovatne bele planine koje su dolazile u velikim talasima, jedna za
drugom. U snu je oštro svesna da su ove sante išle veoma duboko, i
da su velike bele planine koje je videla na površini mora samo deo
ogromnog leda ispod površine. Rekla je da je pri buđenju njena prva
misao bila da se plaši da bi uskoro mogla ponovo da je stisne
depresija. San je, rekla je, jasnije nego i jedan prethodni pokazao
kakva je u stvari njena depresija - kao da je stisnuta među ovim

52
santama leda, koje su je tako ispunile da ništa od njene ličnosti nije
preostalo - ona sama je bila gurnuta u sante bez ikakvih osećanja ili
topline koji bi u njoj preostali. Onda je asocirala na sante leda u pesmi
o drevnim i napuštenim brodovima koji izgledaju kao uspavani
labudovi. Takođe su je podsetile na sedu, talasastu kosu njene stare
prijateljice, gospođe A, koja je bila vrlo ljubazna prema njoj i pomagala
joj, a ona ju je zanemarila, što je u njoj izazvalo prilično krivice i tuge.
Posle ovih asocijacija, interpretirala sam da je boja čekaonice
ista kao boja hladne ledene sante u njenom snu i da mora da oseća da
me je njen zahtev da plati manje ili da ne plati uopšte kompletno
iscrpeo i osiromašio - čekaonica koja je siva, dosadna i bez zavesa - da
me je, u stvari, ubila tako da sam postala kao santa leda, puneći je
krivicom i persekucijom.
Onda je dodala još nekoliko asocijacija. Iznenada je shvatila da
su ovi divlji talasi bili u obliku dojki, mislila je da su slični mrtvim ili
smrznutima dojkama, i takođe da su reckavi krajevi slični zubima. Šta
više, rekla mi je da je prethodne noći bila kod gospođe A na zabavi;
htela je da doda gospođi A šolju čaja, ali je ova na to rekla “Ne, hvala”,
više joj se sviđala kafa. U tom trenutku je pacijentkinja prvi put tog
dana osetila slab nagoveštaj da će se depresija vratiti. Pomislila je da
gospođa A izgleda hladno i neodobravajuće, a onda se utešila pomišlju
da možda gospođa A izgleda tužno prosto zato što je njen zet nedavno
umro.
Ove asocijacije su dalje rastumačile san. Za početak, pojasnile
su da je pacijentkinjin zahtev u okviru finansija upućen meni doživljen
kao pohlepan, ujedajući, proždirući napad na moje grudi. Dalje, da je
ono što izvlači osećaj depresije u stvari njen doživljaj da su njena
osećanja nedovoljna da me restauriraju nakon ovog napada (što je
predstavljeno gospođom A). Ona čini pokušaj reparacije, nudeći
gospođi A šolju čaja, ali njena reparacija je odbijena - gospođa A više
voli kafu. Iz ostalog materijala sa analize ove pacijentkinje bilo je
jasno da je ona osećala da je gospođa A odbila čaj zato što je
pacijentkinja žena. Ona je želela šolju kafe od svog zeta, koji
predstavlja pacijentkinjinog brata. Pošto pacijentkinja nije muškarac,
oseća da ne može da popravi dojku, i u tom trenutku išćezava njena
želja za reparacijom i čak je i njena tuga nestala, a gospođa A je
doživljena kao persekutor: ona je hladna i neodobravajuća. U snu,
ovaj element persekucije predstavljen je santama leda - dojkama koje
imaju zube. Pošto je pacijentkinja osetila da je ispraznila dojku i pojela
je, sad doživljava osećaj praznine, hladnoće, smrti i grizućih dojki koje
je potpuno ispunjavaju i uništavaju njen ego, u snu predstavljen
plavim morem koje ne može da se vidi.
Iskustvo depresije mobiliše u odojčetu želju da popravi svoj
uništen objekat ili objekte. Ono žudi da nadoknadi oštećenje koje je
nanelo u svojoj omnipotentnoj fantaziji, da popravi i povrati izgubljene
voljene objekte, i da im vrati život i celovitost. Verujući da su njegovi

53
sopstveni destruktivni napadi odgovorni za uništenje objekta, ono
takođe veruje da njegova sopstvena ljubav i briga mogu da ponište
efekte njegove agresije. Depresivni konflikt je konstantna borba
između odojčetove destruktivnosti i njegove ljubavi i reparativnih
impulsa. Neuspešnost represije vodi očaju, uspeh obnovljenoj nadi. O
uslovima reparacije će više biti reči kasnije. Dovoljno je ovde reći da
postepeno razrešenje depresivne anksioznosti i ponovno sticanje
dobrih objekata spolja i iznutra može da se postigne reparacijom koju
obavlja odojče u stvarnosti i omnipotentnoj fantaziji, na svojim
spoljašnjim i unutrašnjim objektima.
Depresivna pozicija označava krucijalni korak u odojčetovom
razvoju, i njena prorada je praćena radikalnom promenom njegovog
pogleda na realnost. Kada ego postaje integrisaniji, kada se smanji
proces projekcije i kada odojče počinje da percipira svoju zavisnost od
spoljnih objekta i ambivalenciju u vezi sopstvenih ciljeva i instikata,
ono otkriva sopstvenu psihičku realnost. Odojće postaje svesno sebe i
svojih objekata kao odvojenih od sebe. Ono postaje svesno sopstvenih
impulsa i fantazija i počinje da razdvaja fantaziju od spoljne stvarnosti.
Razvoj njegovog osećaja psihičke realnosti je neraskidivo povezan sa
njegovim rastućim osećajem spoljne realnosti, i ono počinje da pravi
razliku između ova dva.
Testiranje realnosti postoji od rođenja. Dete “testira” svoje
doživljaje, i klasifikuje ih kao dobre ili loše. Ali u depresivnoj poziciji
ovo testiranje realnosti postaje stabilnije, značajnije i bliže povezano
sa psihičkom realnošću, kada odojče postaje potpunije svesno
sopstvenih impulsa, dobrih i loših, oni bivaju doživljeni kao
omipotentni, ali briga za objekat tera ga da pažljivo prati uticaj svojih
impulsa i dela na njega, i ono postepeno testira snagu svojih impulsa i
elastičnost svog objekta. U poželjnim okolnostima, majčino ponovno
pojavljivanje posle odsustva, njena briga i pažnja, postepeno
modifikuju odojčetovo verovanje u omnipotentnost sopstvenih
destruktivnih impulsa. Neuspeh njegove magične reparacije na sličan
način uklanja njegovu veru u omnipotentnost njegove ljubavi. Ono
postepeno otkriva ograničenja i svoje ljubavi i svoje mržnje, i sa
rastom i razvojem njegovog ega ono otkriva sve više konkretnih
načina da utiće na spoljašnju realnost.
U isto vreme, dok se depresivna pozicija razvija i prorađuje,
ojačava se ego rastom i asimilacijom dobrih objekata, koji su
introjektovani u ego i takođe u super-ego.
Kada je jednom postignut ovaj korak u razvoju, odojčetov odnos
prema stvarnosti je uspostavljen. Fiksaciona tačka psihotične bolesti
leži u paranoidno-shizoidnoj poziciji i u početku depresivne pozicije.
Kada se pojavi regresija na ove rane tačke razvoja, osećaj realnosti je
izgubljen i individua postaje psihotična. Ako je bila dosegnuta
depresivna pozicija, i makar delimično prorađena, poteškoće sa kojima

54
se individua sreće u kasnijem razvoju neće biti psihotične već
neurotične prirode.
Dok se prorađuje depresivna pozicija, menja se potpuno odnos
prema objektima. Odojče stiće kapacitet za ljubav i poštovanje ljudi
kao odvojenih, različitih jedinki. Ono postaje sposobno da prepozna
svoje impulse, da iskusi osećaj odgovornosti za njih, i da toleriše
krivicu. Novi kapacitet da oseti brigu za svoje objekte pomaže mu da
postepeno nauči da kontroliše svoje impulse.
Karakter super-ega se menja. Idealni i persekutorni objekti koji
su introjektovani u paranoidno-shizoidnoj poziciji oblikuju prve korene
super-ega. Persekutorni objekat je doživljen kao kažnjavajući na
osvetoljubiv, nemilosrdan način. Idealni objekat sa kojim ego teži da
se identifikuje postaje ego-ideal, deo super-ega, često takođe
persekutoran zbog velikih zahteva za savršenstvom.
Kako se idealni i persekutorni objekti približavaju u depresivnoj
poziciji super-ego postaje sve integrisaniji i doživljen kao unutrašnji
ceo, ambivalentno voljen objekat. Povreda ovog objekta pojačava
osećanja krivice i prigovaranja sebi. U ranim fazama depresivne
pozicije super-ego je još uvek doživljen kao vrlo strog i proganjajući
(ledena santa sa zubima u snu teško depresivne pacijentkinje), ali kako
se potpunije uspostavlja odnos sa celim objektom super-ego gubi neke
od svojih monstruoznih aspekata i približava se viđenju dobrih i
voljenih roditelja. Tako super-ego nije samo izvor krivice već takođe i
objekt ljubavi, od deteta doživljen kao pomažući u borbi protiv
sopstvenih destruktivnih impulsa.
Patnja tugovanja doživljena u depresivnoj poziciji i reparativni
porivi razvijeni da obnove voljene unutrašnje i spoljašnje objekte su
osnova kreativnosti i sublimacije. Ove reparativne aktivnosti su
usmerene i prema objektu i prema selfu. Obavljaju se delimično zbog
brige za i krivice u odnosu na objekat, i želje da se obnovi, sačuva i da
mu se podari večiti život; a delimično u interesu samoočuvanja, sada
više okrenutog ka stvarnosti. Odojčetova žudnja za ponovnim
stvaranjem izgubljenih objekata daje mu impuls da spoji ono što je bilo
razdvojeno, da rekonstruiše ono što je bilo uništeno, da ponovo stvori i
stvara. Istovremeno, njegova želja da poštedi svoje objekte vodi ga ka
sublimaciji sopstvenih impulsa kad su ovi doživljeni kao destruktivni.
Tako njegova briga za objekat modifikuje njegove instiktivne ciljeve i
uvodi inhibiciju instiktivnih poriva. I, dok ego postaje bolje
organizovan a projekcije slabe, represija zamenjuje spliting. Psihotični
mehanizmi postepeno ustupaju pred neurotskim mehanizmima:
inhibicijom, represijom i pomeranjem.
U ovoj tački može da se vidi geneza simbol-formiranja. Kako bi
se poštedeo objekat, odojče delimično inhibira svoje instikte i
delimično ih pomera na supstitute - početak formiranja simbola.
Procesi sublimacije i simbol-formiranja su blisko povezani i oba su
proizvod konflikata i anksioznosti povezanih sa depresivnom pozicijom.

55
 “Jedan od Freud ovih najvećih doprinosa psihologiji bilo je otkriće
da je sublimacija proizvod uspešnog odricanja od instiktivnog cilja;
htela bih da ovde iznesem kako takvo uspešno odricanje može da se
desi samo kroz proces oplakivanja. Dizanje ruku od instiktivnog cilja ili
objekta je ponavljanje i istovremeno ponovno proživljavanje dizanja
ruku od dojke. Ono može da bude uspešno, kao u ovoj prvoj situaciji,
ako objekat koga se treba odreći može da se asimiluje u ego procesom
gubitka i unutrašnjeg uspostavljanja. Mislim da tako asimilovan
objekat postaje simbol unutar ega. Svaki aspekt ovog objekta, svaka
situacija u kojoj treba tokom odrastanja od nečega dići ruke, pojačava
simbol-formiranje.
Po ovom gledištu simbol-formiranje je rezultat gubitka, ono je
kreativan posao koji uključuje patnju i kompletan rad žaljenja.
Ako je psihička realnost doživljena kao razdvojena od spoljne
realnosti, simbol se razlikuje od objekta *; on se doživljava kao stvoren
od strane selfa i self može slobodno da ga koristi.” **
Tada se u depresivnoj poziciji menja celokupna klima misli. To je
vreme kada se razvija kapacitet za povezivanje i apstrakciju, i formira
osnova za onaj način mišljenja koji želimo kod zrelog ega, nasuprot
razdvojenom i konkretnom mišljenju karakterističnom za paranoidno-
shizoidnu poziciju.
Kako odojče prolazi kroz ponovljeno iskustvo žaljenja i reparacije,
gubitka i oporavka, njegov ego postaje obogaćen objektima koje je
moralo da ponovo stvori unutar sebe i koji postaju deo njega. Njegovo
pouzdanje u sopstveni kapacitet za oporavak ili zadržavanje dobrih
objekata se povećava, kao i njegova vera u sopstvenu ljubav i
potencijale.
Volela bih da ilustrujem razne aspekte integracije koji se
pojavljuju u depresivnoj poziciji sledećim primerom. Materijal je uzet iz
analize četvorogodišnje devojčice. Dve seanse čije ću delove da
opišem desile su se na Uskršnje veče što je koincidiralo sa Aninim
rođendanom. Ovaj praznik je na neki način bio posebno traumatičan
za Anu jer je prethodnog praznika postojala neuobičajeno duga pauza
u njenom lečenju. Ta dva praznika ona je doživela pre svega u
okvirima fantazija o rođenju i ranoj oralnoj deprivaciji.
Nešto pre Uskrsa počela je da dolazi na seanse noseći mek beli
jastuk pored obraza i sisajući palac. Seanse su uglavnom bile u vezi
njenih sumnji da li ju je majka dojila ili joj je od početka davala flašicu,
zadržavajući grudi za sebe. (U stvari, Ana je od početka hranjena na
flašicu). Dve nedelje pred praznik ozbiljno se prehladila i morala da
propusti nekoliko seansi. Kada se vratila bilo je jasno da je osećala

*
ovo je kontrast “ujedna~avanju simbola” u kome se simbol izjedna~ava sa
originalnim objektom što poja~ava konkretno mišljenje. Vide “Beleške o simbol
formiranju”, International Journal of Psychoanalysis, 1957
**
H. Segal, “A Psychoanalytic contribution to Aesthetics”, International Journal of
Psychoanalysis, 1952.

56
kako me je ubila i uništila (ja sam predstavljala njenu lošu majku koja
ju je lišila grudi) i da je njena prehlada doživljena kao da sadrži lošu i
otrovnu dojku koja ju je osvetoljubivo oštećivala. Pokušavala je da se
nosi sa tom situacijom potpunim premeštanjem. Kad se vratila posle
prehlade, ja sam trebala da budem bolesno dete u krevetu a ona
majka koja hrani, ali kao majka koja hrani loše me je tretirala, nije me
hranila kad sam bila gladna stalno me ostavljajući da bi “otišla na
predstavu”, i zasipajući me poklonima koje ja nije trebalo da stvarno
želim jer nisu bili zamena ni za njeno prisustvo ni za njenu hranu. Bila
je takođe ekstremno kontolišuća i uskoro se pokazalo da mora da me
kontroliše jer je osećala da, kao beba koja zavisi od nje i oseća se
lišena, mogu samo da je mrzim. Uprkos tome što je igrala ulogu
majke, često je sisala palac i pripijala se uz jastuk, koji je nosila sa
sobom čak i kad je “išla na predstavu”. Mogla sam da joj pokažem da
se identifikovala sa majkom kojoj je zavidela jer je majka imala cele
grudi za sebe da u njima uvek uživa, i takođe kako se, uprkos njenom
posedovanju grudi što joj je omogućilo da me odgurne u poziciju lišene
bebe, i dalje sama osećala veoma infantilno, kao da je grudi mogla da
upotrebi samo kao što bi ih beba upotrebila, da ih sisa i uživa u njima.
Protiv depresivne anksioznosti vezane za nadolazeću separaciju i
njene atake na unutrašnju dojku branila se premeštanjem i
projektivnom identifikacijom. Projektovala je svoj deo bebe u mene,
dok se magično identifikovala sa mnom - majkom - introjekcijom. Ovo
je trajalo nekoliko dana dok, pred kraj seanse četvrtog dana pred
praznik, nije tražila da joj napravim okrugli sat. To je bilo prvi put
posle njene prehlade da je na ma koji način priznala moju odraslost i
tražila od mene pomoć. Kad sam joj napravila sat od papira, tražila je
da ga prikačim na dugu uzicu. Pitala sam je koje vreme pokazuju
kazaljke i bez oklevanja je odgovorila “sedam sati”. Upitana zašto,
rekla je da je to “vreme za ustajanje”. Nije joj bilo dozvoljeno da ide u
sobu roditelja pre sedam sati ujutru.
Interpretirala sam da sat uglavnom predstavlja njen osećaj za
realnost; u suštini je osećala da sam ja majka sa okruglim grudima
predstavljenim satom i da je ona beba. Takođe sam interpretirala da
moj odmor doživljava kao dugu noć tokom koje će biti sama, dok ću ja
- ili majka - biti odsutna sa ocem. Ali sedam sati predstavlja vreme za
ustajanje, njenu nadu da će se vratiti na lečenje posle praznika. Kad bi
imala sat - osećaj za realnost - to bi značilo da mora da iskusi dugu
noć - praznik - i kontroliše svoje impulse da je prekine; ali s druge
strane pomoglo bi da zna da ću se vratiti i će me ponovo steći kao što
ponovo stiće majku svakog jutra u sedam sati.
Sledeću seansu je otpočela ponovo me stavljajući u krevet kao
bolesnu devojčicu, ali me je momentalno pitala da ustanem i da joj
napravim još jedan sat. Rekla mi je da ga ofarbam bledo plavo i da
stavim dugu uzicu na njega. Takođe me je pitala da li može da ga
ponese kući sa sobom. Na prethodnoj seansi nisam obratila dovoljno

57
pažnje na uzicu; sad sam interpretirala njenu želju da uzme u sebe
dojku predstavljenu svim tretmanima koje je imala, a uzicu sam
interpretirala kao njenu želju da ostane u vezi sa mnom kroz ovu
dobru internalizaciju. Pacijentkinja je onda tražila da joj napravim još
jedan sat isti kao prvi, ali da ga obojim žuto i ne stavim uzicu na njega.
Onda je duže vreme razmišljala o oba sata. Kad sam istakla njihovu
sličnost i razliku u boji rekla je da su ovo dve “iste dojke” ali “ispunjene
nečim drugim”. Jedna je bila puna “raskošne boje”, a druga “ka-ka”.
(Spliting).
Pošto je prethodno prosula čašu vode na kauć kada me je
smeštala u krevet, interpretirala sam da je jedan sat mamina dojka
puna mleka, dok je drugi mamina dojka kad je osećala da ju je besno
napunila sa ka-ka. Takođe sam rekla da na žutom nije želela uzicu jer
nije želela da uzme lošu “ka-ka” dojku u sebe. Onda je sa šeretskim
osmehom izvadila sat koji sam joj napravila prethodnog dana i
pokazala mi da je u njemu makazama isekla velike rupe. I sada su tu
bile tri dojke, dobra puna mleka, loša puna ka-ka, i srednja koja je
prethodnog dana bila dobra, ali koju mi je pokazala isečenu, i prema
tome pokvarenu od strane nje. Interpretirala sam joj da je drugi razlog
zbog koga nije želela uzicu prikačenu na lošu žutu dojku taj što nije
želela da vidi vezu između sopstvenih gnevnih aktivnosti, ujedanja i
uriniranja u besu, i dojke koja postaje loša. Onda je uzela plavi i žuti
sat, povezala ih uzicom i obesila na ručke dve najviše male ladice na
komodi punoj fioka, i posmatrala ih veoma zadovoljno. Interpretirala
sam joj kako su dobra i loša dojka postale integrisane kroz njeno
otkriće sopstvene ambivalentnosti. Na to je postala zainteresovana za
donju ladicu komode, pokušala je da stavi ključ u ključaonicu i rekla:
“Ja ne mogu da je imam, zar ne?” Interpretirala sam joj da sada
gornje ladice predstavljaju majčine grudi a da donja ladica predstavlja
njene genitalije, koje oseća da ne može da ima jer su tatine i samo
njegov ključ - penis - pasuje. Rekla sam joj da je u meni videla ne
samo dojku, ložu ili dobru, već celu osobu čije grudi izgledaju dobre ili
loše u skladu sa onim što oseća prema meni i šta misli da mi radi. Ona
me je videla kao osobu sa celim telom i u genitalnoj vezi sa tatom, u
koju ona nije imala pristup.
Ono što upada u oči u ovom materijalu je kako su blisko
povezani razni aspekti integracije i kako je ova integracija praćena
napretkom njenog osećaja za realnost. Interpretacija njene
projektivne identifikacije omogućila je detetu da ponovo stekne lišena-
beba deo sebe. Postajući ponovo beba, ponovo je doživela spliting
grudi (žut i plavi sat). Moja interpretacija splitinga učinila ju je
svesnom njene agresivnosti i dojke su postale integrisane (tri sata
povezana uzicom). Integracija dobre i loše dojke je momentalno
praćena pretvaranjem delimičnih objektnih odnosa u odnose celih
objekata, ne samo u okvirima kontrasta između dobra i zla, već i u
okvirima kontrasta između delimičnih i celih objekata, postavljajući

58
pozornicu za Edipov kompleks. Zajedno i u zavisnosti od toga,
nastupilo je njeno prepoznavanje sopstvene ambivalentnosti i
omnipotentnih fantazija. Istovremeno je ipak njeno verovanje u
omnipotenciju ovih fantazija bilo modifikovano kroz testiranje
realnosti, koje joj je omogućilo da sačuva realističnu ideju o meni kao o
osobi koja će otići na praznike i vratiti se nepromenjena u dogovoreno
vreme.
Depresivna pozicija se nikad potpuno ne proradi. Anksioznost
vezana za ambivalenciju i krivicu, kao i situacije gubitka koje bude
depresivna iskustva, ostaju zauvek uz nas. Dobri spoljni objekti u
odraslom životu uvek simbolizuju i sadrže aspekte primarnog dobrog
objekta, unutrašnjeg i spoljašnjeg, tako da svaki gubitak u kasnijem
životu ponovo budi anksioznost da će se dobar unutrašnji objekat
izgubiti, a uz tu i sve druge anksioznosti originalno doživljene u
depresivnoj poziciji. Ako je odojče uspelo da u depresivnoj poziciji
uspostavi dobar unutrašnji objekat relativno sigurno, situacije
depresivne anksioznosti neće voditi u bolest već u plodnu proradu što
će voditi daljem obogaćenju i kreativnosti.
Kada depresivna pozicija nije dovoljno prorađena, i kad vera u
ljubav i kreativnost ega i njegov kapacitet da ponovo zadobije dobre
objekte unutra i spolja nisu čvrsto uspostavljeni, razvoj je mnogo
manje poželjan. Ego je u škripcu zbog neprekidne anksioznosti da će
doći do totalnog gubitka dobrih unutrašnjih situacija, oslabljen je i
osiromašen, njegov odnos sa realnošću može da bude beznačajan, i
postoji stalna strepnja a ponekad i stvarna pretnja da će doći do
regresije u psihozu.

59
 Sedmo poglavlje

MANIČNE ODBRANE

Iskustvo depresije koja se vraća i čak očaja sa kojim je odojče

suočeno kada oseća da je konačno i nepovratno uništilo majku i njene
grudi je nepodnošljivo, i ego, kada je izložen ovom stanju, koristi sve
odbrane. Ove odbrane * spadaju u dva naslova - reparacija i manične
odbrane. Kada ego može da se nosi sa depresivnim anksioznostima
mobilizacijom reparativnih želja, one vode daljem rastu ega.
To ne znaći da je pojava maničnih odbrana sama po sebi
patološki fenomen; one igraju važnu i pozitivnu ulogu u razviću.
Razrešenje depresije reparacijom je spor proces i egu treba puno
vremena da stekne dovoljnu snagu kako bi osetio pouzdanje u
sopstvene reparativne kapacitete. Često patnja može da se prevaziđe
samo maničnim odbranama koje štite ego od krajnjeg očaja; kada se
patnja i pretnja smanje, manične odbrane mogu postepeno da ustupe
mesto reparaciji. Kada su, ipak, manične odbrane preterano jake,
pokreće se začarani krug i formiraju se fiksacione tačke koje ometaju
budući razvoj.
Organizacija maničnih odbrana u depresivnoj poziciji uključuje
mehanizme koji su bili evidentni već u paranoidno-shizoidnoj poziciji:
spliting, idealizaciju, projektivnu identifikaciju, poricanje, itsl. Ono što
je različito kad se ove odbrane kasnije upotrebljavaju je to što su vrlo
dobro organizovane da održe integrisanije stanje ega, i to što su
specifično usmerene protiv iskustva depresivne anksioznosti i krivice.
Ovo iskustvo se javlja kada ego dostigne nov odnos prema realnosti.
Odojče otkriva svoju zavisnost od majke, osećaj da je vrednuje i,
zajedno sa ovom zavisnošću, ono otkriva sopstvenu ambivalenciju i
doživljava intenzivna osećanja straha i gubitka, žaljenja, čežnje i
krivice prema objektu, spoljnom i unutrašnjem.
Organizacija maničnih odbrana usmerena je protiv celokupnog
ovog iskustva. Pošto je depresivna pozicija povezana sa iskustvom
zavisnosti od objekta, manične odbrane će biti usmerene protiv svakog
osećaja zavisnosti, koji će biti predupređen, poreknut ili preokrenut.
Pošto su depresivne anksioznosti povezane sa svešću o unutrašnjem
svetu u kome se nalazi visoko vrednovan unutrašnji objekat koji može
da bude oštećen sopstvenim impulsima, manične odbrane će biti
korišćene kao odbrana protiv ma kog iskustva vezanog za postojanje
unutrašnjeg sveta ili ma kakvih vrednih objekata u njemu, i protiv ma

*
O tome da li i o reparaciji treba razmisliti kao o mehanizmu odbrane
diskutova}emo u slede}em poglavlju.

60
kog aspekta odnosa između selfa i objekta koji preti da sadrži
zavisnost, ambivalenciju i krivicu.
Tehnički, manične odbrane su od ogromnog značaja, pošto su
primarno usmerene protiv iskustva psihičke realnosti, to jest protiv
kompletnog cilja analitičkog procesa, u toliko što je ovaj cilj da se
uvede uvid i pun doživljaj psihičke realnosti. Poricanje psihičke
realnosti može da se održi ponovnim buđenjem i jačanjem
omnipotencije, a posebno omnipotentnom kontrolom objekta.
Manični odnos sa objektom karakteriše trijada osećanja -
kontrola, trijumf i prezir. Ova osećanja su direktno povezana sa, i
odbrana su protiv depresivnih osećanja vrednovanja objekta i
zavisnosti od njega, straha od gubitka i krivice. Kontrola je način
poricanja, nepriznavanja zavisnosti, a ipak primoravanja objekta da
ispuni potrebu za zavisnošću, pošto je objekt, ovako potpuno
kontrolisan, do izvesne mere takav da se na njega može osloniti.
Trijumf je poricanje depresivnih osećanja vrednovanja i brige; povezan
je sa omnipotencijom i ima dva važna aspekta. Jedan je u vezi sa
primarnim napadom na objekat u depresivnoj poziciji i sa trijumfom
doživljenim kad je objekat poražen, posebno ako je napad bio jako
determinisan zavišću. Drugo, osećaj trijumfa raste kao deo maničnih
odbrana zato što drži uokvirena depresivna osećanja kao što su čežnja
i žudnja za objektom za koji se oseća da nedostaje, a koja bi inaće bila
uzburkana. Prezir prema objektu je ponovo direktno poricanje
vrednosti objekta i ono deluje kao odbrana protiv iskustva gubitka i
krivice. Objekat prezira nije objekat vredan krivice, i prezir koji se
doživljava u vezi sa takvim objektom opravdava dalje napade na
njega.
Htela bih da ilustrujem kako deluju manične odbrane protiv
iskustva zavisnosti i pretećeg gubitka materijalom pacijenta koji se
nalazio pred pauzom u analizi. Bio je anksiozan jer se bojao da ću
prerano završiti njegovo lečenje i da je odmor u stvari uvod u kraj. U
njegovim asocijacijama često se pozivao na istoriju
nezadovoljavajućeg hranjenja i na činjenicu da ga je majka dojila samo
dan ili dva. Od anksioznosti se branio maničnim odbranama.
Sredovečan biznismen, obično je bio uspešan u poslu, ali u to vreme
povukao je nekoliko posebno uspešnih poteza. Imao je fantaziju da se
povlači i odlazi da živi u inostranstvu, gde bih ga ja posetila tokom
odmora i bila raskošno zabavljena. Ubrzo pošto je spomenuo ovu
fantaziju ispričao je sledeći san:
Išao je u kafanu i usput sreo gospođicu X, sa kojom je imao
prolaznu vezu pre mnogo godina. Gospođica X je izgledala pregaženo
i neuspešno, i očigledno je želela da nastavi vezu s njim. Njemu je bilo
neprijatno, malo krivo, a bio je malo i u iskušenju, i imao je neku vrstu
kompulsivnog seksualnog osećanja koje je često doživljavao prema
ženama za koje je mislio da su jako nesrećne ili vrlo neprivlačne.

61
 Njegove asocijacije su ga najpre odvele u mladost. Onda je bio
poslovođa jedne u lancu radnji, vrlo samouveren i srećan što upravlja
ljudima, posebno devojkama, uživao je u osećaju moći; bio je veoma
promiskuitetan i osećao da su prodavačice prirodne žrtve za mlade
rukovodioce. Gospođica X je radila na odeljenju mlečnih proizvoda.
Obično je smatrao da su devojke sa tog odeljenja posebno privlačne.
Nosile su elegantne uniforme u kojima su izgledale veoma čisto i
zabranjeno, i imao je poseban osećaj trijumfa kada bi ih odveo u
krevet. Sećao se svega toga sa prilično nelagodnosti i krivice, pošto
se njegovo seksualno ponašanje potpuno izmenilo tokom analize, i bio
je kritičan prema svojoj promiskuitetnoj prošlosti. Posebnu krivicu je
osećao prema gospođici X, pošto se prema njoj poneo na najgori
mogući način. Spavao je sa njom samo jednom ili dva puta i odbacio
je.
Interpretirala sam da devojke koje rade na odeljenju mlečnih
proizvoda predstavljaju majku koja doji, koja ga je nahranila samo
jednom ili dva puta, a njegov odnos sa gospođicom X kao osvetu
majci. Pošto je kafana iz sna bila kafana na uglu ulice u kojoj sam ja
živela, interpretirala sam da gospođica X takođe predstavlja i mene u
transferu, i povezala san sa pacijentovom fantazijom da me sreće i
zabavlja u inostranstvu. Iza želje da me zabavi bila je želja i da okrene
situaciju zavisnosti - to što postajem siromašna, bolesno mu sklona i
želim da obnovim vezu s njim - i da se osveti. Pacijent se iznenada
nasmejao i rekao da je shvatio zašto je gospođica X u njegovim
mislima povezana sa gospođicom Y, drugom devojkom sa kojom je
imao sličnu kratku vezu u drugom periodu svog života. Za razliku od
ostalih njegovih devojaka koje su obično bile visoke i zgodne, ove dve
su bile ekstremno niske i obe su imale ogromne grudi, kombinacija
zbog koje su izgledale skoro groteksne. Mislio je da za njega možda
nisu bile ništa više nego vagina povezana sa grudima.
Onda je pomislio da to što su tako male mora da znaći da
predstavljaju njegovu malu rođaku, nekoliko godina mlađu od njega, sa
kojom se igrao seksualnih igara u detinjstvu. Interpretirala sam da je,
u svojoj fantaziji, pripisao majčine grudi maloj devojčici kako bi se
zaštitio od doživljaja zavisnosti i pretnje gubitka koju je ovaj osećaj
implicirao. Ako bi maloj devojčici dao grudi, mogao je da ih poseduje,
kontroliše, kažnjava, trijumfuje nad njima i da ih koristi a da nikad ne
doživi da zavisi od njih.
U ovom materijalu može da se vidi kako su pacijenta njegove
manične odbrane štitile od depresije. Suočen je sa perspektivom
separacije tokom koje bi mogao da doživi produženje svoje zavisnosti,
ambivalencije i gubitka. Nosi se sa tim fantazirajući da, kroz ličnost
male rođake, prototipa svih njegovih kasnijih seksualnih objekata,
poseduje grudi. Ljubav, zavisnost i krivica su potpuno poreknute, i sa
njima se nosi obezvređivanjem i splitingom. Mala rođaka je pocepana

62
u mnogo nevažnih ljubavnica, da bude posedovana i odbačena po
želji.
Trijumf kao glavno obeležje sistema maničnih odbrana je
pokazan u sledećem materijalu drugog pacijenta koji je takođe bio
tipična manična ličnost.
Rano u analizi ispričao je dva sna. U prvom je negde u pustinji
gledajući ljude naoružane koljačkim noževima koji seku i jedu meso.
Mada ne može da vidi šta tačno jedu, video je mnogo tela razbacanih
okolo i sumnja da u stvari jedu ljudsko meso. U drugom snu, iste noći,
sedi u šefovoj kancelariji, za njegovim stolom. Ne lići na sebe - debeo
je i veliki i težak, kao da je obilno jeo.
Pacijent je povezao ova dva sna i shvatio da mora da je on sam
jeo ljudsko meso. Mora da je pojeo svog šefa, koji predstavlja
njegovog oca, i eto kako sedi u šefovoj stolici i oseća se tako
neuobičajeno velik i težak. Ovi snovi ilustruju ono što Freud
podrazumeva pod “maničnom gozbom”. Objekat je proždran i sa njim
se identifikovalo bez ikakvog osećanja gubitka i krivice. U prvom snu
krivici se suprotstavlja projekcijom.
Posle nekoliko dana pacijent je ispričao san koji ilustruje i
manične odbrane i depresivnu situaciju koja leži iza njih. Važno je za
razumevanje ovog sna znati da je ovaj pacijent imao nesrećno rano
detinjstvo. Kad je imao osamnaest meseci majka ga je dovela u
London sa Kontinenta ostavljajući njegovog oca. U njegovoj analizi se
pojavilo obilje materijala koji je pokazivao da je ovo odvajanje od oca
doživeo kao očevu smrt. Čim su stigli u London, njegova majka je
otišla u bolnicu, tako da je suočen sa brzim sledom gubitka i oca i
majke.
Pre nego što je ispričao san, počeo je da se smeje i imao je
prilične poteškoće da kontroliše smeh dovoljno da bi ispričao san.
Rekao je da je imao tako užasno smešan san tokom noći da se smejao
u snu, i smejao se kad se probudio, i sada se smeje kad pomisli na to.
Evo sna: Bio je u brijačnici. Čovek po imenu Joe je sedeo u stolici za
brijanje a brijao ga je majmun. Majmun je bio veoma taman i nosio je
naočare - to je bilo ekstremno smešno! Osećao se prilično prijateljski
prema njemu: “Bio je to tako sladak mali majmun!” Ali, rekao je
majmunu da kod kuće ima malo mače koje mnogo bolje brije. Plašio
se da će majmunova osećanja biti povređena, i bilo mu je žao zbog
toga, jer je majmun bio simpatičan i nije želeo da bude neprijatan
prema njemu. U kasnijem delu sna odlazi u čekaonicu brijačnice i vidi
veliki red, u kome dvojica glasno gunđaju i kažu da berberi u ovoj
zemlji nisu ni približno tako dobri kao oni na Kontinentu. Oni kažu da u
Evropi nema redova i da tamo brže rade.
Pacijentova prva asocijacija ticala se ove dvojice ljudi koji
gunđaju. Jedan je bio pisac komedija koji je pisao strašno smešne
farse; na ovom mestu pacijent je prasnuo u smeh, sećajući se ovih vrlo
smešnih šala. Taj pisac je patio od vrlo ozbiljnih periodičnih depresija,

63
ali to nije bilo važno jer kad god bi ih imao otišao bi na E.C.T. i ponovo
bio “zdrav kao dren”. Drugi čovek koji je gunđao bio je hirurg,
ginekolog na koga je pacijenta upozorio prijatelj koji ga je opisao kao
“pravog kasapina”. Sam pacijent je uspostavio vezu između ovih
asocijacija i prethodnog sna u kome su bili ljudi sa koljačkim noževima.
Otac Joe bio je porodični prijatelj koji je brinuo o njemu izvesno
vreme tokom bolesti njegove majke, kada je porodica stigla sa
Kontinenta. Otac Joe je umro i pacijent je rekao da je uvek imao
nejasan osećaj krivice zato što, mada je mislio da se ovaj čovek dobro
i ljubazno brinuo o njemu, nikad nije održavao kontakt sa njim niti ga
posećivao kada je odrastao a otac Joe bio star i bolestan.
Povezao je majmuna sa mnom i mače sa svojom devojkom, koju
su zvali Maca, a koja se često takmičila sa mnom i davala mu
sopstvene interpretacije. Kada je asocirao na mene kao na majmuna,
očigledno se osećao nelagodno i uveravao me na vrlo patronizirajući
način da to nije napad na mene, to što me je predstavio kao majmuna,
pošto je to stvarno bio tako simpatičan majmunčić.
Red u brijačnici i gunđanje je u svojoj glavi povezao sa
poređenjem koje je često pravio između slatke i lake analize kakva je
zamišljao da je na Kontinentu, u poređenju sa ogromnim listama
čekanja i dugim analitičkim poslom ovde. Iznenada je sam sebe
prekinuo: prošle noći je išao u šetnju po East Endu i čuo sirene u
daljini, a kad god čuje sirene postaje veoma tužan i dirnut - ne zna
zašto.
Predstavila sam glavne asocijacije na san ne pokušavajući da
pokažem međuigru pacijentovih asocijacija i analitičarevih komentara.
Materijal je dat da pokaže ispoljavanje glavnih anksioznosti i korišćene
mehanizme odbrane. Situacija koja je stajala iza svega je bila ta da je
otac Joe umro i ceo vic, cela šaljivost sna vrtela se oko te situacije.
Brijačnica je predstavljala unutrašnju situaciju u kojoj pacijent oseća da
sadrži mrtvog oca koga je zanemario i napustio. Analiza je bila proces
u kome ja, kao spoljašnji otac, pokušavam da vaskrsnem pacijentovog
unutrašnjeg oca i pacijentov unutrašnji svet. Ova analiza je u snu
groteskna - groteskna šala pokušaja da se mrtav čovek brijanjem vrati
u život. Analitičar je predstavljen grotesknim malim majmunom koji
pokušava da oživi mrtvaca brijući ga, i čak je u tom bezuspešnom
pokušaju inferiorniji od mačeta. Cela situacija depresije i krivice u vezi
sa unutrašnjim mrtvim objektom je kompletno poreknuta, kao i
pacijentova zavisnost od spoljnog oca - analitičara. Ova zavisnost je u
stvari ogromna, pošto je pacijent zavisio od analitičara da ga spasi od
njegove očajne unutrašnje situacije. Ova situacija zavisnosti je
poreknuta i preokrenuta kroz majmunče koje je učinjeno malim,
smešnim i ljubomornim na mače.
Prvi deo sna pokazuje poricanje ljubavi, žaljenja i krivice u vezi
sa unutrašnjom figurom, i zavisnosti u vezi sa spoljašnjom figurom. U
sledećem delu sna, koji se tiće reda, predstavljene su dalje odbrane,

64
posebno spliting i projektivna identifikacija. Dva gunđajuća čoveka
predstavljaju odcepljene i projektovane delove pacijentove sopstvene
ličnosti. Hirurg kasapin stoji umesto pacijentove ubistvenosti u odnosu
na oca, što je postalo jasno u prethodnim snovima; takođe, pošto je
ginekolog, on uvodi i pacijentovu zabrinutost za majku, što je došlo u
fokus na kasnijim seansama. Drugi čovek, koji je asocirao na pisca
komedija, predstavljao je pacijentovu duboku depresiju, kao i njegova
manična poricanja. U stvari, pacijent je mislio da je njegov san smešan
kao i piščeve farse. Oba dela njegove ličnosti, depresivan deo i deo
koji mrzi, su projektovani i odcepljeni jedan od drugog; čak i u
projektovanom obliku, pacijent ne može da dozvoli vezu između
mržnje i ubistva oca i rezultujuće depresije. Takođe je poreknuta i
pišćeva depresija - on je “zdrav kao dren”. Ipak, u zadnjem delu sna,
poricanje slabi pošto ljudi gunđaju što moraju da čekaju: iza ovog
opanjkavanja, napada i kritika nalazi se delimično priznanje
pacijentove zavisnosti, njegovog besa zato što mora da između seansi
čeka na analizu, i trajne ozlojeđenosti zbog toga što tokom odmora
mora da čeka.
Baš dok je asocirao na ovaj deo sna pacijent se setio da je ćuo
sirene. Kada su mu interpretirani sadržaj sna i manične odbrane,
njegovo raspoloženje se kompletno promenilo - setio se zvuka sirena
što ga je asociralo na sirene koje mora da je ćuo tokom svog prvog
putovanja i separaciju od oca, koju je doživeo kao smrt. Tada je opazio
aluzije u snu vezane za Kontinent.
Na kraju seanse iznenada se setio da nije ispričao kako je
prethodne noći - to jest, noći kada je sanjao ovaj san - njegovom ocu
iznenada pozlilo i odveden je u bolnicu na operaciju koju, pacijent se
plašio, možda neće preživeti. Postalo je potpuno jasno da je vic u snu
vic o smrti njegovog oca, a ceo san manični naćin na koji se nosio sa
depresijom i anksioznošću koje su ležale u pozadini.
Ovaj san ilustruje neke od opasnosti koje su povezane sa
maničnim odbranama. Integracija koju je pacijent očigledno postigao
u depresivnoj poziciji ometena je splitingom njegovih objekata i ega.
Projektivni mehanizmi su ga osiromašili. Odnos sa celim objektima
postao je pretnja, “majmunče” je nehumana figura - delimična
regresija na odnose sa delovima objekata. Kako bi se poricanje
njegove depresivne anksioznosti i krivice održalo, morao je takođe da
porekne brigu za objekat, a ovo je vodilo obnavljanju napada na
objekat, oca nad kojim se trijumfuje i koji se opet napada prezirom i
podsmehom.
Ovaj materijal pokazuje kako konstantna potreba da se obnove
napadi na originalni objekat ljubavi i zavisnosti pokreću začarani krug
koji je tako karakterističan za manične odbrane. Objekat je originalno
napadnut na ambivalentan način u depresivnoj poziciji. Kada krivica i
gubitak u ovoj situaciji ne mogu da se podnesu, na scenu stupaju
manične odbrane. Objekat se onda tretira sa prezirom, nad njim se

65
trijumfuje i on se kontroliše. Reparativne aktivnosti ne mogu da se
izvedu, a stalno obnavljani napadi pojačavaju i destrukciju objekta i
njegovu osvetničku odmazdu, tako produbljujući depresivne
anksioznosti i čineći depresivnu situaciju sve više beznadežnom i
persekutornom.
Ponekad može delimično da bude očuvana izvesna briga za
objekat, a manični mehanizmi mogu takođe da se koriste na
reparativni naćin, pri ćemu manična reparacija predstavlja sama za
sebe poseban problem.

66
 Osmo poglavlje

REPARACIJA

Kada odojče ulazi u depresivnu poziciju i suočeno je sa osećajem

da je omnipotentno uništilo majku, njegova krivica i očaj što ju je
izgubilo bude u njemu želju da je obnovi i ponovo stvori kako bi je
ponovo zadobilo spolja i iznutra. Iste reparativne želje bude se i u vezi
sa drugim voljenim objektima, spoljašnjim i unutrašnjim. Reparativni
nagoni izazivaju dalji korak u integraciji. Ljubav je dovedena u mnogo
oštriji sukob sa mržnjom i aktivna je i u kontrolisanju destruktivnosti, i
u reparaciji i obnavljanju počinjene štete. Želja i kapacitet za
obnavljanje dobrog objekta, unutrašnjeg i spoljašnjeg, je osnova za
kapacitet ega da održi ljubav i odnose kroz konflikte i poteškoće. To je
takođe i osnova za kreativne aktivnosti, kojima je temelj u odojčetovoj
želji da popravi i ponovo stvori svoju izgubljenu sreću, svoje izgubljene
unutrašnje objekte i harmoniju unutrašnjeg sveta.
Reparativne fantazije i aktivnosti razrešavaju anksioznosti
depresivne pozicije. Akutni intenzitet depresivne anksioznosti je
ublažen ponavljanim iskustvom gubitka i oporavka objekta. Ponovno
pojavljivanje majke posle odsustava, koja se doživljavaju kao smrt, i
nastavak ljubavi i brige koju odojče prima od okoline, čini ga svesnijim
elastičnosti njegovih spoljnih objekata i manje uplašenim zbog
omnipotentnih efekata napada koje na njih vrši u svojim fantazijama.
Njegov sopstveni rast i oporavak koji nosi u vezi sa svojim objektima
donosi pojačano poverenje u njegovu sopstvenu ljubav i kapacitet da
oporavi unutrašnji objekat i zadrži ga kao dobrog, čak i pred
lišavanjem od strane spoljašnjih objekata. Ovo ga za uzvrat čini
sposobnijim da doživi lišavanje a da ne bude preplavljeno mržnjom.
Kako raste njegovo verovanje da njegova ljubav može da oporavi i ono
što njegova mržnja uništi, mržnja takođe postaje manje zastrašujuća.
Kroz repeticiju iskustava gubitka i oporavka, doživljenih delimično kao
uništenje mržnjom i ponovno stvaranje kroz ljubav, dobar objekat
postaje postepeno bolje asimilovan u ego, zato što, dokle god ego
unutra oporavlja i ponovo stvara objekat, ovaj objekat sve više pripada
egu koji može da ga asimiluje pa on doprinosi njegovom rastu. Otud
obogačenje ega putem procesa oplakivanja. Skupa sa ovim
emocionalnim promenama, veštine i kapacitet u stvarnim spoljašnjim
aktivnostima donose ponovljeno uveravanje u reparativne kapacitete
ega. Dok rastu reparativni nagoni, pojačava se testiranje realnosti; a
važan deo reparacije je učenje da se odrekne omnipotentne kontrole
nad svojim objektom i prihvati ga onakvog kakav zaista jeste.

67
 Ilustrovaću snom neke aspekte reparacije koji su posebno u vezi
sa unutrašnjim objektima. Pacijentkinja je bila manično-depresivna i
sanjala je san u trenutku kada je, osećajući da je nakon nekoliko
godina analize prilično napredovala, razmatrala terminaciju.
Sanjala je da se vozi svojim kolima na posao. U tom delu sna
postojala je nekakva uznemirenost jer je struja bila isključena, ali onda
je shvatila da ima malu baterijsku lampu koja radi. Kada je stigla na
posao čekala je doktora koji je trebalo da joj pomogne; ali kad se
pojavio imao je slomljenu ruku u gipsu i bio beskoristan. Polako je
shvatala da posao koji je trebala da izvede predstavlja otvaranje
ogromne masovne grobnice. Počela je da kopa pod svetlom svoje
male baterijske lampe. Postepeno, dok je kopala, shvatala je da nisu
svi ljudi zakopani u grobnici mrtvi. Šta više, što ju je jako ohrabrilo, oni
koji su još bili živi momentalno su počeli da kopaju sa njom. Na kraju
ovog sna imala je veoma jak osećaj da su postignute dve stvari: jedna,
da su svi koji su još bili živi spašeni iz ove masovne grobnice i postali
su joj pomagaći; i, drugo, da oni koji su bili mrtvi mogu sada da budu
odneseni iz bezimenog groba i (ovo joj je u snu izgledalo ekstremno
važno) mogu da budu propisno sahranjeni sa svojim imenima na
grobovima.
U jednom trenutku je u snu pomislila kako su sve žrtve žene.
Jedna od njenih asocijacija na zajedničku grobnicu bila je da je
pročitala knjigu o Varšavskom getu. Nemoguće je ovde zaći u sve
njene asocijacije, a ova je imala dugu prethodnu istoriju. Njena majka
je bila delom Jevrejka i anti-semitizam je imao veliku ulogu u njenoj
analizi. Masovne grobnice i mase tela su se često javljale ranije,
obično udružene sa ubistvenim napadom na njenu majku i mene u
Edipalnoj situaciji. Na doktora koji je imao slomljenu ruku imala je
mnogo asocijacija u vezi sa svojim tadašnjim životom, ali uglavnom je
on predstavljao njenog oca koga je u ranoj Edipalnoj situaciji kastrilala,
nesposobnog da joj pomogne da oporavi majku. Isključenje struje
predstavljalo je prestanak lečenja, a njena baterijska lampa ju je
asocirala na njen sopstveni uvid, koji je stekla kroz analizu.
Ukratko, san je predstavljao njeno postepeno rešavanje
depresivne anksioznosti. Ići na posao sa sopstvanom baterijskom
lampom značilo je da se sama suoči sa potpunim opsegom sopstvene
depresivne situacije, sa zlobnim napadima na svoju majku i sve
predstavnike majke, što je vodilo do masovne grobnice unutar nje,
anonimne depresije, kada nije znala za čim žali. Dejstvo žaljenja u
ovom snu sastojalo se u spasavanju i obnavljanju onog što je moglo da
se spasi i obnovi. Objekti koje je obnovila momentalno su se pretvorili
u pomagaće; to jest, objekti koje je najpre uništila a zatim obnovila
asimilovani su u nju i ojačali su njen ego.
Ali nije sve što je uništeno moglo da bude obnovljeno. Ona je
takođe morala da se suoči sa onim situacijama u kojima je objekat bio
zaista mrtav, kao mnogi od njenih rođaka, i sa situacijama u kojima je

68
osećala da je nanela zlo koje ne može da se poništi. Ovde je važan
momenat taj da je svaka od ovih situacija i osoba morala da bude
propisno sahranjena i imenovana, to jest morali su da budu prepoznati
i ožaljeni bez poricanja, ne izgubljeni u masovnoj grobnici. Kada su
propisno sahranjeni, moglo je od njih da se eventualno odustane i nisu
morali da budu magično održavani u životu, tako da je pacijentkinjin
libido mogao da se oslobodi fiksacije.
Ipak, u snu postoji zlokoban element koji ukazuje na još uvek
aktivnu maničnu organizaciju. Ovaj element je pacijentkinjino
insistiranje na tome “da sve mora da uradi sama”. To nije samo
prepoznavanje njene potrebe da postane nezavisna od analize, već je i
insistiranje na njenoj omnipotenciji. Očinska figura u snu ostaje
kastrirana i nije joj dozvoljeno da pomogne. Majku treba da obnovi
pacijentkinja sama, bez ma kakve pomoći od strane oca, jasna
indikacija poteškoća koje će imati u vezi sa Edipalnom situacijom, koja
zahteva obnavljanje roditeljskog para.
Pomenula sam u prethodnom poglavlju da sama reparacija može
da bude i deo maničnih odbrana. U tom slučaju, čini se pokušaj da se
objekat oporavi na maničan i omnipotentan način. On onda može da
bude delimično tretiran kao objekat brige. Ne-manična i manična
reparacija se ipak razlikuju po važnim pitanjima. Pravilna reparacija
jedva da se može smatrati za odbranu, pošto je bazirana na
prepoznavanju psihičke realnosti, doživljaju patnje koji ova realnost
izaziva i preduzimanju prikladnog dela da se ona ublaži u fantaziji i
realnosti. To je, u stvari, mehanizam sasvim suprotan odbrani, to je
mehanizam važan i za rast ega i za njegovu adaptaciju na realnost.
Manična reparacija je odbrana po tome što je njen cilj da popravi
objekat na takav način da se krivica i gubitak nikad ne iskuse.
Esencijalno obeležje manične reparacije je to da ona mora da bude
izvršena bez priznavanja krivice, i prema tome pod specijalnim
uslovima. Na primer, manična reparacija se nikad ne obavlja u odnosu
na primarni objekte ili unutrašnje objekte, već uvek u odnosu na
udaljenije objekte; drugo, objekat u odnosu na koga se vrši reparacija
ne sme nikad da bude doživljen kao da ga je ta osoba oštetila; treće,
objekat mora da bude doživljen kao inferioran, zavisan, i, u dubini,
odvratan. Ne može da postoji prava ljubav ili poštovanje objekta ili
objekata koji su popravljeni, pošto bi to pretilo povratkom istinskih
depresivnih osećanja. Manična reparacija nikad ne može potpuno da
se završi, zato što bi, ako bi bila potpuna, potpuno obnovljen objekat
ponovo postao poštovan i dostojan ljubavi, i sobodan od manične
kontrole i prezira. Potpuno obnovljen do nezavisnosti i ponovo
obdaren vrednošću, bio bi ponovo izložen momentalnom napadu
mržnje i prezira.
Zbog ovih uslova, krivica koja leži u pozadini i koju manična
reparacija pokušava da olakša u stvari se ne smanjuje i reparacija ne
donosi trajno olakšanje. Objekti koji su popravljeni tretiraju se nekad

69
nesvesno a nekad svesno sa mržnjom i prezirom, stalno se doživljavaju
kao nezahvalni i, makar nesvesno, od njih se strepi kao od
potencijalnih persekutora.
Ova vrsta manične reparacije može ponekad da se vidi u
dobrotvornim ustanovama kada, na primer, oni koji kontrolišu vide
sebe kao da troše dobročinstvo i reparaciju na bezvredne i nezahvalne
ljude za koje osećaju da su u suštini loši i opasni.
Postepenu promenu od manične do prave reparacije htela bih da
pokažem na primeru materijala četvorogodišnje pacijentkinje. Seansa
koju želim da opišem desila se par dana pred letnji raspust, kada se
Ana posebno bavila napadima na mene i potrebom za reparacijom.
Moj odlazak na odmor predstavljao je za nju roditeljski polni odnos i
majčinu trudnoću. U njenoj igri kutija boja predstavljala je primarno
majčine grudi, a ladica u kojoj sam držala njene igračke telo njene
majke puno beba. U danima koji su prethodili dvema seansama koje
ću opisati, furiozno je napadala kutiju sa bojama, iskopavajući boje
svojim nožem, mešajući ih i topeći ih u vodi. Onda je koristila prljavu
obojenu vodu da “udavi” male igračke u ladici. Ovo joj je
interpretirano uglavnom kao da napada majčine grudi noktima i
zubima, praveći rupe u njima, kvareći ih i koristeći pokvareno mleko
pretvoreno u feces i urin da napadne majčino telo i pokvari i udavi
nove bebe. Razlog za ove napade bila je deprivacija zbog praznika i
njena ljubomora i zavist kada je zamišljala da ću ja, koja predstavljam
njenu majku, otići i imati polni odnos i još beba.
Važan aspekt ove agresivne situacije bio je Anin napad na reči.
Ili bi utopila moje reći vrišteći i pevajući, ili bi vikala i ponavljala ih
besmisleno, delila ih na slogove i pevušila “bla, bla, bla”. Ovaj napad
na moje reći sam interpretirala kao ekvivalent komadajućem napadu
na majčine grudi i ponekad na roditeljski polni odnos, a njeno vrištanje
i vikanje “bla, bla” kao produkciju lošeg fecesa - koji je bacala na
mene.
Pred kraj jedne od seansi tražila je da nacrtam malu devojčicu.
Mala devojčica, rekla je, bila je Ana i ona će da joj oboji zadnjicu.
Odmah zatim je nabacila neverovatnu količinu braon boje svuda oko i
između nogu male devojčice. Kada je ovo interpretirano kao stolica
koju ona pravi od hrane, brzo je napravila sličnu braon gomilu koja
izlazi iz glave male devojčice. Interpretirala sam da kada me mrzi u
svojoj glavi radi sa mojim rečima isto što i u stomaku sa maminom
hranom. Potvrdila je to rekavši da je bla, bla u stvari plop, plop (reč
koju je kao beba upotrebljavala za stolicu)
Na sledećoj seansi predominantna je bila manična represija.
Ušla je u sobu, momentalno otišla do svoje kutije sa bojama i shvatila
da su do sad postale neupotrebljive. Pitala me je da li imam novu
kutiju za nju, i, kada je videla da nemam, odnela ju je do sudopere i
rekla: “Sada vrlo brzo moraš da je opraviš da bude ista kao što je bila
pre.” Donela je nešto belog lepka u prahu, stavila malo u udubljenja

70
gde su stajale boje, shvatila da to nije dovoljno i rekla: “Moraš ti to da
uradiš za mene, ali vrlo brzo, ja ću da pevam.” Dok sam punila
udubljenja sa belim prahom i malo vode, i mešala ostatke boje da dam
nešto boje prahu, ona je skakutala sa noge na nogu pevajući vrlo
glasno: “lako žurimo, hajde da radimo”, uzbuđujući se sve više i vićući
mi da požurim. Momentalno je prihvatila interpretaciju da ja to treba
da uradim magijom i rekla da njena pesmica predstavlja čini i da je
magija veoma brza.
Naglasak je bio na reparaciji koja se obavlja magijom, brzo, na
tome da se kutija učini “istom kao pre”. Razlog za ovo bio je taj da se
poreknu krivica i gubitak; reparacija mora da bude tako brza i potpuna
da Ana nema vremena da žali ili oseti krivicu. Reparacija koju sam ja
mogla da učinim na kutiji nije očigledno bila ni blizu dovoljno magična
da bi zadovoljila njene potrebe. Nekoliko puta je prekidala pevanje i
pretvarala se da će da ode da spava nadajući se da neće da vidi
uništenje kutije za boje, dok je relativno spora reparacija napredovala.
Želela je da se probudi i otkrije da je sve magično opravljeno, ali njena
anksioznost i nestrpljivost nisu joj dali da ode da spava kako treba i
posle minut ili dva žurila bi ponovo do sudopere i provirila u kutiju za
boje.
Iza uzbuđenja rastao je bes. Ponovo i ponovo je uzimala kutiju iz
mojih ruku misleći da bi brže mogla sama, onda bi postala ljuta na
kutiju, oprala sve što je dotle urađeno i dala kutiju meni a onda bila
besna na mene što ne radim dovoljno brzo. Sve vreme me je
kontrolisala i vikala na mene sve ljuće.
Njen bes na kutiju bio je bes na originalno napadnuti objekat -
majčinu dojku koja je, ne dozvoljavajući da bude dovoljno brzo
opravljena, izlaže bolnim osećanjima gubitka i krivice i tako podiže
sledeći napad mržnje. Njen odnos sa mnom bio je komplikovan. Za
početak, htela je da porekne svu zavisnost od mene i nadala se da će
opraviti kutiju sopstvenom magijom. Ipak, bila je naterana da zatraži
moju pomoć. Mogla je da upotrebi moju pomoć samo ako me je
tretirala kao delimičan objekat, koji ona potpuno kontroliše. Moj utisak
je bio da sam ja, kao delimičan objekat, bila penis uz čiju je pomoć Ana
htela da magično opravi majku. Ali ovaj objekat koji joj je trebao i koji
je koristila za reparaciju morao je da bude potpuno kontrolisan, i ona
ga je sve više mrzela pošto nije mogla da ga kontroliše i upotrebi na
način na koji je htela. Šta više, i kutija i ja smo doživljene kao sve više
proganjajuće; pošto me je obdarila čarobnim moćima osećala je da to
što ne popravljam kutiju na način na koji je ona htela možda radim sa
namerom da joj prkosim, sveteći se zbog njenog grubog pokušaja da
me kontroliše.
Tokom ove seanse njen napad na moje reći je postajao sve
mahnitiji. Ovo je bilo lako shvatljivo jer je Ana moje reči i interpretacije
doživljavala kao podsećanje na moje nezavisno postojanje kao cele
osobe, koja ima sopstvene ideje i misli, i od čije pomoći sama Ana

71
zavisi, dok je ona želela da ja budem samo delimičan objekat
kompletno pod kontrolom. Šta više, moje interpretacije, koje su
povezivale Anine aktivnosti sa njenim prethodnim oštećavanjem kutije,
su je suočavale sa pravom istinom koju je pokušavala da izbegne, to
jest da je potreba za reparacijom rezultat njene prethodne agresije.
Pošto je cela njena reparacija bila okrenuta poricanju te činjenice, moje
interpretacije nisu doživljene kao pomoć već kao konstantno ometanje
njenih magičnih reparativnih aktivnosti. Kako je sat prolazio, ipak,
postajala je nešto toplija i bila pomalo spremna da sasluša celu
interpretaciju kojom sam pokušala da povežem njene sadašnje
aktivnosti i osećanja sa prethodnom seansom i nadolazećim
raspustom.
Sledeća seansa je pokazala potpunu promenu raspoloženja, na
njoj su manični mehanizmi ustuknuli i uspostavila se prava reparacija.
Čim je ušla u sobu ponovo je otišla do kutije, otvorila je, malo
uzdahnula i rekla: “Zar nije šteta što je tako pokvarena?” Onda se
okrenula prema meni i rekla: “Hajde da pokušamo da je zajedno
popravimo.” Ovaj put nije insistirala na brzini niti je želela da kutija
bude ista kao ranije. Uz pomoć belog praha, vode i malo boje koja je
zaostala ona i ja smo uspele da obnovimo dovoljno materije u boji da
bi mogla da sledećeg dana koristi kutiju za boje. Onda je otišla do
stola, tražila papir i počela da crta kuću. Pošto još nije mogla sama da
nacrta kompletnu kuću, tražila je da joj pomognem. Takođe mi je
tražila i bojice kako bi nadomestila neadekvatne boje. Na taj način je
delimično nacrtala a delom obojila kuću. Rekla je da je to lepa kuća i
tražila da skiciram veću kuću okolo nje. Pitala sam je da li misli da je
mala kuća unutar velike kuće ona u mami, ali Ana mi je pokazala
špicast krov male kuće i rekla sa velikim ubeđenjem da je to tata u
mami. Onda sam mogla da joj interpretiram da je popravka kutije sa
bojama značila popravku maminog tela i da je osećala da joj je
potrebna tatina, tj moja pomoć kako bi učinili da mama ponovo bude
dobro. Tatina kuća unutar mamine predstavljala je oporavljene mamu
i tatu, koji oporavljaju jedno drugo, tata čini mamu boljom i daje joj
nove bebe. Onda je okrenula list papira i pokazala mi na poleđini
braon masu boje koju je prethodno prosula po stolu, i rekla: “Opet je
prljavo.” Interpretirala sam da čim dozvoli tati da učini mamu boljom
tako što je u njoj i sa njom ona ponovo oseti ljubomoru i želi da ih
isprlja svojom kakom. Tražila je još bojica i želela da crta još kuća.
Dok smo crtale i bojile kuće, nekoliko puta je bacala papiriće i
strugotinu na moju haljinu, svaki put me pažljivo čisteći. Kad god bi to
uradila, rekla bi sa poluosmehom: “Oh, dušo, opet sam to uradila,
moramo da čistimo opet, i opet...” Na taj način dala mi je priliku da
direktno interpretiram kroz transfer njene ponavljane napade na mene
i zadatak reparacije sa kojim se suočavala ako je želela da nastavim da
joj budem dobar analitičar. Posle izvesnog vremena, obojila je šaru i
tražila da joj pomognem da imenuje boje koje je pokušavala da

72
zapamti... Onda sam mogla da joj interpretiram da sam ja bila otac
koji joj je trebao da oporavi svoju unutrašnju majku i dovede u red njen
unutrašnji svet; i da povežem njen zahtev da se imenuju boje sa
njenim priznanjem da je prava pomoć koju sam ja mogla da joj pružim
u tome da imenujem razna osećanja unutar nje pomažući joj da ih
upozna, razlikuje i tako se oseti sposobnija da ih kontroliše.
Na ovu seansu može da se gleda kao na potpuni kontrast
prethodnoj: i na njoj je Ana bila zabavljena reparacijom kutije, koja je
predstavljala njenu majku, koristeći pomoć analitičara koji je
predstavljao njenog oca. Ali dok je na prethodnoj seansi reparacija
bila magična, zasnovana na potpunom poricanju krivice i brige, sa
nemilosrdnim stavom prema majci kao objektu reparacije i ocu koji je
tretiran kao delimičan objekat, na ovoj seansi njena reparacija je bila
rezultat iskustva krivice i gubitka. Počela je rekavši da je šteta što je
kutija pokvarena. Sa ovom promenom išao je i promenjen stav prema
meni; prihvatila me je kao celu osobu, oca, koji je izvršio reparaciju nje
i njene majke, i pomogao joj da izvrši onakvu reparaciju kakvu je
mogla. Postojalo je priznanje potrebe i zavisnosti od oba roditelja, i
neophodnosti da oba budu oporavljena i da se ima njihova pomoć u
procesu reparacije. Istovremeno, postojalo je i priznanje ne samo
agresije u prošlosti već i agresije koja se nastavlja. Kada je roditeljima
dozvoljeno da budu zajedno kao dve kuće, ponovo je izbila agresija.
Sa priznanjem psihičke realnosti, ljubomore i agresivnih osećanja išlo
je i shvatanje da je reparacija težak zadatak. Kroz svoju igru bacanja
piljevine na mene i onda pažljivog čišćenja priznala je da bitka sa
agresijom mora da se nastavi sve vreme i ne može da se dobije
magično, jednom za svagda. Istovremeno je shvatila da je
prepoznavanje psihičke realnosti pomoć. Ovde postoji pun uvid da se
analitičarkina pomoć ne sastoji u davanju novih bojica, papira itd, već
u “imenovanju”, to jest, u osposobljavanju nje da razvrsta svoja
osećanja i impulse, kao i odnose sa spoljnim i unutrašnjim figurama.
Korak koji je Ana napravila između ove dve seanse bio je krucijalan, po
tome što joj je omogućio da se odrekne makar privremeno magične
upotrebe njene analize u korist realističnije analize pune uvida.
Interesantno je primetiti da su i san odrasle pacijentkinje i
materijal male devojčice uveli “imenovanje” kao važan element
reparacije. “Imenovanje” u oba slučaja predstavlja prihvatanje
realnosti, fundamentalni elemenat stvarne reparacije, koji nedostaje u
maničnoj reparaciji. Prihvatanje psihičke realnosti uključuje i odricanje
od omnipotencije i magijskog, smanjenje splitinga i povlačenje
projektivne identifikacije. To znači prihvatanje ideje separacije -
diferenciranja sopstvenog selfa od roditeljskog, sa svim konfliktima
koje to implicira. To takođe uključuje, kao deo reparacije,
dozvoljavanje svojim objektima da budu slobodni, da se vole i
oporavljaju jedni druge nezavisno. Svi ili većina ovih elemenata

73
nedostaju kada je reparacija deo maničnih odbrana protiv depresivne
anksioznosti.

74
 Deveto poglavlje

RANE FAZE EDIPALNOG KOMPLEKSA

iz Melanie Kleinine definicije depresivne pozicije podrazumeva se

da Edipov kompleks počinje da se razvija tokom ove faze, čiji je
integralni deo. Kada majka biva opažena kao celi objekat, javlja se
promena ne samo u odojčetovom odnosu prema majci već i u njegovoj
percepciji sveta. Ono prepoznaje ljude kao individue, razdvojene, koji
imaju odnose jedni sa drugima; posebno, odojče postaje svesno važne
veze koja postoji između njegovog oca i majke. Ovo postavlja
pozornicu za Edipov kompleks. Ali odojčetova percepcija odnosa
drugih ljudi je vrlo različita od percepcije odraslog ili čak i starijeg
deteta. Pošto projekcija boji sve njegove percepcije, kada oseti
libidinoznu vezu između svojih roditelja ono projektuje na njih svoje
sopstvene libidinozne i agresivne žudnje. Dok je pod
uticajemsopstvenih moćnih impulsa ono fantazira da su njegovi
roditelji u skoro neprekidnom seksualnom odnosu, a priroda tog
seksualnog odnosa će varirati sa fluktuacijama njegovih sopstvenih
impulsa. Ono će fantazirati da njegovi roditelji razmenjuju
gratifikacije, oralne, uretralne, analne ili genitalne, u skladu sa time
koji od njegovih sopstvenih impulsa koje projektuje na njih
predominira. Ova situacija, u kojoj odojće percipira svoje roditelje u
okvirima sopstvenih projekcja, podstiće osećanje najakutnije
deprivacije, ljubomore i zavisti, pošto se roditelji percipiraju kao da
konstantno daju jedno drugom baš one gratifikacije koje odojće želi za
sebe.
Dete na ovu situaciju reaguje pojačavajući agresivna osećanja i
fantazije. Roditelji će u njegovim fantazijama biti napadani svim
agresivnim sredstvima koja su mu na raspolaganju, i u fantaziji će biti
percipirani kao uništeni. Pošto je introjekcija tokom ove faze razvoja
veoma aktivna, ovi napadi i uništeni roditelji se momentalno
introjektuju i dete ih doživljava kao deo svog unutrašnjeg sveta. To
jest, u depresivnoj situaciji odojće ne mora da se nosi samo sa
uništenom unutrašnjom dojkom i majkom, već i sa uništenim
roditeljskim parom rane Edipalne situacije.
Sledeći snovi ilustruju ranu Edipalnu situaciju jedne veoma
depresivne pacijentkinje. Simptomi na koje se najviše žalila u to
vreme bili su osećaj da je mrtva iznutra, nesposobnost da primi stvari
u sebe, a posebno analizu, i opšti osećaj paralize i beživotnosti.
Jednog dana je ispričala tri sna koja je sanjala jedan za drugim.

75
 Prvi san: Sanjala je da jede đem od trešanja i imala je užasan
osećaj da su joj iz usta cure komadići trešanja i sok. Osećala se kao da
odgriza krvareće deliće nečega. Mislila je da je sve to krivica dr X.
Njene asocijacija je bila da je prethodne većeri večerala sa
gospođicom P koja joj je rekla da ju je dr Y pitao da održi seriju
predavanja o psihologiji u njegovoj bolnici. Pacijentkinja nije bila
svesna ma kakve ljubomore. Dr X je mladić u koga je pacijentkinja bila
zaljubljenapre nego što je postala depresivna i na ćiju ženu je bila
intenzivno ljubomorna. Gospođica P je vrlo dobra figura u
pacijentkinjinom životu i obično predstavlja dobar aspekt analitičarke i
majke. Čak i kad je pacijentkinja veoma depresivna može da podnese
da vidi gospođicu P mada oseća da ne može da uspostavi ma kakav
stvaran odnos ni da “primi nešto od nje”. Te većeri pre nego što je
sanjala nije imala apetita mada je većera gospođice P bila veoma
dobra. Njena druga asocijacija na san povezala je dr Y sa dr Xom i
držanje predavanja gospođice P sa mojim sopstvenim predavanjima u
Institutu. Ali najjaće osećanje u snu bilo je u u vezi krvarećih
odgrizenih delića. U to je, kako je osećala, ona pretvorila većeru
gospođice P. Kako su se njene asocijacije nastavljale postalo je jasno
da gospođica P predstavlja mene i majku, a njena hrana grudi, kao i da
je, ćim je dr Y pomenut, što je pokrenulo u pacijentkinji moćnu
nesvesnu edipalnu ljubomoru, ona imala doživljaj da zubima napada
dojku i pretvara je u krvave deliće predstavljene đemom od trešanja.
Drugi san: Ona jede ovsenu kažu iz slatke male činije po kojoj su
male bele ptičice, ali čim počne da jede kažu oseća gađenje i strah
zato što u njoj nalazi tri predmeta koja joj raseku usne i zaglave joj se
u grlu. Ta tri objekta su bila mali slomljeni krst, pocepan novčanik i
kavez sa udicama.
Male ptičice na činiji su je asocirale na moje ime. Što se tiće tri
objekta

OSMO POGLAVLJE

Rana faza edipalnog kompleksa

Deo definicije Melani Klajn o depresivnoj poziciji je da je edipalni

kompleks počinje da se razvija tokom ove faze čiji je integrallni deo.
Kada se majka opazi kao ceo objekat postoji promena ne samo u
odojčetovom odnosu prema majci već i u njegovoj koncepciji sveta.
Ona prepoznaje ljude kao individue i odvojene i kao da imaju odnose
jedni sa drugima; posebno odojče postaje svesno značajne veze koje
postoji između njegovog oca i njegove majke. Ovo postavlja pozornicu
za edipalni kompleks. Ali odojčetova percepcija odnosa drugih ljudi se
veoma razlikuje od percepcije koju ima odrastao ili čak i starije dete.
Kako projekcija boji sve njegove percepcije, kada oseća

76
libidolibidinoznu vezu između svojih roditelja ona projektuje u njih
sopstvene libidinozne i agresivne želje. Dok je pod vlašću sopstvenih
moćnih impulsa ona fantazira da njegovi roditelji imaju skoro
neprekidno seksualni odnos i priroda ovog odnosa će varirati u vezi sa
fluktuacijama njigovih sopstvenih impulsa. Ono će fantazirati da
njegovi roditelji razmenjuju gratifikacije, oralne, uretralne, analne ili
genitalne u skladu sa trevalencijom njegovih sopstvenih impulsa koje
ono projektuje u njih. Ova situacija u kojoj odojče doživljava svoje
roditelje u okvirima svojih sopstvenih projekcija pojačava osećanja
najakutnije deprivacije, ljubomore i zavisti pošto se roditelji opažajukao
da konstantno daju jedno drugom tačno one gratifikacije koje odojče
želi za sebe.
Dete reaguje na ovu situaciju, tako što se povećavaju njegova
agresivna osećanja i fantazije. Njegovi fantazi, roditelji će biti
napadnuti i svim agresivnim sredstvima koje su u njegovom posedu i
biće opaženi u fantaziji kao uništeni. Pošto je introjekcija veoma
aktivna tokom ove faze razvoja ovi napadi i uništenje roditelja se
momentalno introjektuju i dete ih doživljava kao deo njegovog
unutrašnjeg sveta. To jest on depresivnoj situaciji odojče ne mora
samo da se nosi sa uništenom unutrašnjom dojkom i majkom, već
takodje i sa unutrašnjim uništenim roditeljskim parom u ranoj
edipolnoj situaciji.
Sledeći snovi ilustruju rano edipolnu situaciju kod vrlo depresivne
pacijentkinje. Simptomi na koje se žalila najveći deo vremena su bili
osećaj da je iznutra mrtva, nesposobnost da primi stvari u sebe, a
posebno analizu, i opšti osećaj paralize i beživotnosti. Jednog dana je
ispričala tri sna koja je sanjala za redom.
Prvi san:
Sanjala je da jede džem od trešanja i imala užasan osećaj da iz njenih
usta curi i cede se komadići trešanja i sok od trešanja. Osećala se kao
da je jela krvareće parčiće nečega. Mislila je da je to sve greška doktor
X.
Njena asocijacija bila je vezana za prethodno veče kada je večerala sa
gospodjicom P. i kada ju je gospodjica P. rekla da ju je doktor Y pitao da
drži seriju predavanja o psihologiji u njegovoj bolnici. Pacijentkinja nije
bila svesna ma kakve ljubomore. Doktor X je mladić sa kojim je
pacijentkinja imala ljubavnu vezu pre nego što je upala u depresiju i na
čiju je ženu bila intenzivno ljubomorna. Gospodjica P je vrlo dobra
figura u pacijentkinjinom životu i obično predstavlja dobar rasplet
analize i majku. Čovek i kad je pacijentkinja veoma depresivna može
da podnese da vidi gospodjicu P mada oseća da ne može da uspostavi
ma kakav stvaran kontakt ili ,,primi išta od nje,,. Noć pre nego što je
sanjala nije imala apetita mada je večera koju joj je gospodjica P
obezbedila bila veoma dobra. Njena druga asocijacija na san bila je
vezana za Doktora Y i doktora X , i Gospodjičino P držanje predavanja
u vezi sa onim koja držim predavanja na institutu. Ali najjače osećanje

77
u vezi sna bilo je u vezi krvarećih pojedenih parčića. A ovi, osećala je,
su bili ono u šta je promenila večeru gospodjice P. Kako su se njene
asocijacije nastavile postalo je jasno da gospodjica P stoji umesto
mene i da majka i njena večera stoje umesto dojke, i da čim je doktor
Y pomenut pokrećući u pacijentkinji moćnu nesvesnu edipolnu
ljubomoru, osetila je da je napela dojku svojim zubima i preokrenula je
krvareće komadiće predstavljene džemom od trešanja.
Drugi san:
Jela je kašu iz slatke posudice po kojoj su bile male bele ptičice, ali čim
je počela da jede kašu osetila je gadjenje i uplašila se jer je u kaši
našla tri predmeta koji su joj sekli usne i zaglavili su joj se u grlu. Ova
tri predmeta bili su mali slomljeni krst, pocepan novčanik i kavez sa
kukicama.
Male ptice na činiji je povezala sa mojim imenom. U vezi ova tri
objekta, nakon izvesnog oklevanja asociralo je na krst sa sopstvenim
raskršćem, a novčanik sa vaginom . Morala sam da joj dam sugestiju
da je kavez sa kukicama predstavljao vaginu koji sadrži penis.
Ovaj san je nastavio da iznosi temu njene nesposobnosti da ,, primi u
sebe ,, kao vezanu sa njenim poteškoćama na dojci kada je bila
suočena sa edipolnom situacijom. Činija kaše je ponovo predstavljala
dojku, ali ova dojka je sa nje puna seksualnih delova roditelja kao da
se seksualni odnos odigravao baš u dojci. Seksualni odnos je doživljen
kao vrlo loš i komadići roditeljskih genitalija se osećaju ne samo kao
oštećeni (pocepan novčanik, slomljen krst) već takođe i kao
osvetoljubivi i oštećujući. Kao u prvom snu ona je suočena sa
situacijom u kojoj edipovanksioznosti izgleda da joj smetaju da uzme
dobru hranu od majke i materinskih figura.
Ova dva sna ilustruju interakciju između odnosa prema dojci i
edipalnih problema-influks edipalne zavisti i ljubomore vode
povećanim napadima na dojku i sa njima inhibiciji u hranjenju i
produbljivanje depresije. Nasuprot tome postoji drugi materijal koji je
pokazivao kako njen ambivalentni odnos prema dojci pojačava njene
edipalne poteškoće u tome što dojka-majka nikad nije dovoljno
uspostavljena kao dobri unutrašnji objekat sa kojima bi se
pacijentkinja mogla indentifikovati. Treći san, sanjan iste noći, ima
posla sa drugim aspektom njene depresije-njenim osećanjima
paralisanosti i umrtvljenosti. U ovom snu ona ide na baštensku zabavu
i vidi čoveka koji ide 222 ,, da radi hopa cupa.,, Onda je u nčemu što
izgleda kao tajna bašta i vidi 2 ptice koje su naslonjene kljunom uz
kljun ali su nepokretne zato što su njihovi kljunovi probodeni kljunom
treće ptice. Dve ptice su bele treća ptica koja ih probada ne može
jasno da se seti ali misli da je crna. Njena asocijacija je bila povezana
sa knjigom Grahama Greena Kraj veze u kojoj se ljubavna veza
završava samoubistvom. U toj knjizi se pojavljuje izraz ,, da rade hopa
cupa,, , u vezi sa ponižavajućim oblikom seksualnog odnosa; dve ptice
ponovo asociraju na moje ime.

78
Za ovaj san je postojala obimna pozadina. Pacijentkinja je obično imala
seansu uveče, pošto ju je trebalo primiti sa izvesnom hitnošću a ja
nisam imala vremena tokom dana. Prethodne nedelje mogla sam da
promenim njen večernji sastanak za uobičajeni dnevni termin, i ona mi
je rekla kako joj je bilo drago na pomisao da ću sada moći da provodim
večeri u bašti sa svojim suprugom. Tajna bašta u njenom snu, je
referenca na knjigu koju je čitala u detinjstvu i kojoj se ćesto okretala
tokom analize. U periodima kada je imala više nade imala je osećaj da
postoji u njoj tajna bašta u kojoj su stvari dobre i žive, i kada bi samo
mogla tamo da prodre bilo bi joj ponovo dobro. Sanjajući san ju je
učinio prethodno depresivnom kada je shvatila po buđenjuda da u
svom snu našla tajnu baštu ali u njoj ptice nisu bile žive već
paralisane.
San je predstavljao njen napad na mene i mog muža koji smo stajali
umesto roditelja u edipalnoj situaciji. Moja bašta u kojoj bi trebalo da
provodim večeri sa svojim suprugom postala je baštenska zabava u
snu. Naš seksualni odnos postao je prlljava veza u kojoj muž odlazi u
222 ,, da radi hopa cupa,, i izvršava samoubistvo. Alternativa u ovoj
situacije tajna bašta; u njoj se ona pridružuje roditeljima u
seksualnom odnosu-dve bele ptice oslonjene kljunom uz kljun-i
imobiliše ih parališe njihov seksualni odnos. Tajna bašta predstavlja
njen unutrašnji svet a posebno njene genitalije, u kojima se sadrži
paralisane roditeljske figure, i kroz indentifikaciju sa njima mora da
bude frigidna i nepokretna. U spoljnoj situaciji ona ne može da se
okrene ni svom ocu, koji je postao veoma loš seksualni objekat, ni
svojoj majci, čije dojke doživljava da su uništene u edipalnom
rivalstvu.
Ovaj san ima mnogo otvorenije genitalne elemente nego dva
prethodna, ali ima sve karakteristike vrlo ranog edipalnog kompleksa,
roditeljski par sa kojim se suočava na način tipičan za depresivnu
poziciju: embivalentno ih napada, i projektuje ih u unutrašnji svet i
delimično se indentifikuje sa njima. Paraliza roditeljskog para i njene
idealizacije, njih u ovom paralisanom stanju je manična odbrana.
Protiv situacije deprivacije, ljubomore, zavisti, akutne destruktivnosti i
rezultujuće depresije odbrane koje sam napisala kao zaostaloj iz
paranoidnošizoidne i depresivne pozicije neizmenično su naravno
razvrstane. Poricanje SPLITING i idealizacija mogu da uzmu različite
oblike. Mo+e da postoji SPLITING kao između dobrih aseksualnih
roditelja i loših seksualnih roditelja. Spliting između majke i oca može
da se pojavi, jedan roditelj joj postaje idealan,dok je drugi doživljen
kao persekutor. Ovo je poslednji oblik splitinga može veoma da
podseća na genitalnu edipalnu situaciju sem kad se uzmu u obzir
ekstremna idealizacija roditelja za kojim se žudi, i ekstremna mržnja i
persekucija doživljena u vezi sa roditeljem koji je rival. Takođe sa
takvim ekstremima idealizacije i persekucije, uloga idealnog objekta i
persekutora obično brzo prelaze sa jednog roditelja na drugog.

79
Važnu ulogu u ranom edipalnom kompleksu igra fantazija, spojenih
roditelja. Ova fantazija se pojavljuje najpre kada odojče postaje svesno
svoje majke kao celog objekta ali još uvek ne razlikuje oca od nje; ona
fantazira da je penis oca deo njegove majke, njegova idealizacija nje
čini da odojče vidi kao kontejner svega poželjnog, grudi, beba, penis.
Zavidni napadi i projekcija mogu da ovu figuru učine zastrašujućim
persekutorom.
Kako roditelji postaju sve potpunije razdvojeniji i njihov seksualni
odnos uzburkava ljubomoru i zavist, dete može da se vrati i ovoj
fantaziji spojenih roditelja kao odbrani. Roditeljski odnos se poriče i u
omnipotentnoj fantaziji menja u spojenu roditeljsku figuru.
Istovremeno se diže detinja agresija koju je podstakao seksualni odnos
i projektuje u ovu figuru. Roditelji u omraženom seksualnom odnosu
postaju jedan zastrašujuće mrsko čudovište. Ova zastrašujuća figura
često čini srž dečijih noćnih mora i iluzija persekucije.
Od onoga što sam do sada rekla biće potpuno jasno da po godištu
Melani Klajn dete veoma rano ima svest i o muškim i o ženskim
genitalijama i da falusna faza i fantazije u vezi sa falusnom ženom,
odbrambene strukture-jedna od verzija spojenih roditelja.
Spojena roditeljska figura pojavljuje se u snu koja je sanjala
pacijentkinja u maničnoj fazi baš pre nego što je otpočeo letnji odmor.
Sanjala je da je na sajmu i postajala je mala sporedna predstava. Na
ovoj sporednoj predstavi bio je monstruozno debeo trudan muškarac
koji ima ogromne zube izlagao sebe i držao govore. Svi okolo su se
smejali a ona sama nije, nije znala da li da joj bude žao čoveka da li da
bude zgadjena ili da se smeje sa svima drugima. Za ovu pacijentkinju
veoma neuobičajeno nije imala direktne asocijacije u vezi ovoga sna;
veći deo svoga sata je provela tajno me napadajući sadržajno i
podsmehom, ali nije bilo direktne veze sa smešnom situacijom u snu.
Pred kraj ovog sata pomenula je, ipak, da je baš čula nešto u vezi
mene. Pre par nedelja neko joj je rekao da ću da držim predavanje na
Kembridžu. Ona je mislila da će to biti jedan od velikih koledža ali je
upravo čula da će to uglavnom biti mali govor pred studenskom
organizacijom. Ova je asocijacija momentalno razjasnila san. Sporedna
predstava je bila studentska organizacija a debeo trudan muškarac koji
se izlaže sam bila ja držeći predavanje. Studentsko društvo u koje ona
nije mogla da ode je postala bedna mala sporedna predstava. Iz
predhodnog materijala znamo da je pacijentkinja bila ekstremno
zavidna na ma kakve moje izlaganje; ono je za nju predstavljalo mušku
potenciju i moju žensku plodnost i sve to istovremeno. Povremeno su
radovi predstavljali bebe koje smo združeno stvorili ja i moj suprug u
dobrom seksualnom odnosu.
Ova situacija sa roditeljima koji imaju dobar seksualni odnos, i majkom
koja stvara bebu je za nju vrhunac situacije ljubomore i zavisti. Sa tim
se ona suočava spajajući dva roditelja u monstruoznu figuru. Ona
takodje u tu svoju figuru projektuje sopstvenu oralnu agresiju tako što

80
joj podaruje neverovatne zube. Takvu figuru je pacijentkinja često
doživljavala kao neverovatnu zastrašujuću i proganjajuću. Uovom snu,
ipak, može da se nosi sa njom maničnim prezirom i podsmehom.
Monstruozan trudan muškarac kao smešna figura je poricanje njene
ljubomore i zavisti u vezi roditelljske situacije, napad na nju prezirom i
podsmehom, i poricanjem proganjanja u vezi sa ovom figurom, koja se
i napada i sadrži projektovanu agresiju, maničnom kontrolom i
podsmehom.
Ovo je naravno ekstremno neizvesna situacija i dalje snovi pokazauju
da kada prezir nije mogao da se održi i kada se pojavio strah,
pacijentkinja se nosila sa njim u svojo maničnoj fazi indentifikujući se
sa ovom zastrašujućom figurom; tako je nekoliko noći posle toga
sanjala san u kome je bilo jasno indentifikovano sa moćnim kamionom
koji se izmakao kontroli.
U snu koji sam upravo opisala, ako je dolazio od veoma bolesne
pacijentkinje, možemo da opserviramo vrlo ranu fazu edipalnog
kompleksa. Ovu ranu fazu karakteriše akutnost ambivalencije, pre
dominiranje oralnih tendencija i nesiguran izbor seksualnog objekta.
Bilo bi teško zaključiti iz ma kog od ovih snova koji od roditelja je
poželjniji i koji se tretira kao rival. Oboje su i poželjni i omraženi, i
predimirajući napad je na njihov uzajamni odnos. Tokom razvoja izbor
roditelja će varirati kao i libidinozni i agresivni ciljevi, oba u izboru
objekta i značaju libidinoznih zona. Libidinozni ciljevi razvija ju se iz
ranog oralnog cilja koji je oralno inkoporisanje dojki ili penisa kroz
uretralne i aralne želje do potpunih genitalnih želja. Sada smo skloni
da mislimoda su genitalne tendencije prisutne mnogo ranije nego što
se pretpostavlljalo, mada ne prodominiraju sve do kasnijih faza
odojčetovog čitavog razvoja. Ovaj razvoj od oralne do genitalne
pozicije ne dešava se direktno i pravolinijski; postoji konstantna
fluktuacija. Detetov psihološki razvoj samog deteta kao i frustracije
njegovih ranih želja teraju ga ka naprednijim. Frustracije i anksioznosti
sa kojima se suočava u novoj poziciji, teraju ga da ponovo regredira.
Tako postoje konstantne fluktuacije preklapanja i konflikti izmedju
različitih želja sve dok se postepeno ne uspostavi genitalna nadmoć, i
dete mora da doživi i proradi potpuni sudar sa genitalnom
ljubomorom. Slično postoji i konstantna fluktuacija u izboru pretežno
poželjnog roditelja i već u oralnoj situaciji postavljena je osnova i za
heteroseksualni i za homoseksualni izbor objekta.
I žensko i muško odojče prvi objekt želje je majčina dojka, a otac je za
početak doživljen kao rival. Ali sagledavajući parsekulturnu i
depresivnu anksioznost koju dete doživljava u vezi sa majkom i
njenom dojkom i njenim grudima, očev penis ubrzo postaje i za malu
devojčicu i za malog dečaka alternativni objekat oralne želje kome će
se okrenuti od dojke.
Za malu devojčicu ovo prvo oralno okretanje penisu je
heteroseksualan pokret koji trasira put za genitalnu situaciju i za želju

81
da se penis inkorporira u njenu vaginu. Ali istovremeno ona doprinosi
njenim homoseksualnim tendencijama tako što je u toj fazi razvoja
oralna veza povezana sa inkorporacijom i indentifikacijom iželje da
bude nahranjena od strane penisa udružena je sa željom da poseduje
sopstveni penis.
Za malog dečaka ovo okretanje očevom penisu je alternativa majčinoj
dojci i primarno pokret prema pasivnoj homoseksualnosti, ali
istovremeno ova inkorporacija očevog penisa pomaže da se
indentifikuje sa njim i na taj način ojačava njegovu heteroseksualnost.
Bilo bi previše komplikovano zalaziti u moguće kombinacije oralnih
odnosa prema roditeljima i razne načine na koje se oni razvijaju u
genitalni. Treba samo reći da vrlo uskoro oralne situacije bivaju
udružene sa analnim uritralnim i genitalnim željama i da ovo okretanje
očevom penisu i za malu devojčicu i za malog dečaka uskoro razvije u
genitalnu situaciju želju za polnim odnosom sa njim i želju da se od
njega dobiju bebe.
Istovremeno, naravno rastu genitalna osećanja u vezi sa majkom.
Žudnja da se ponovo zadobije rani odnos sa dojkom menja se u želju
za genitalnim sjedinjenjem; a depresivna osećanja u vezi sa
oštećenjem koje doživljava da je učinjeno na majčinom telu i njenim
grudima su stimulans za razvoj genitalnih tendencija, i sa njima za
želju da se majčino telo obnovi genitalnim seksualnim odnosom koji bi
joj povratio penis bebe i napunio njene grudi mlekom. Taj odnos prema
majci može da se pretežno doživi kao prema spoljnom objektu u tom
slučaju ona postaje cilj genitalnih želja, heteroseksualnih kod dečaka i
homoseksualnih kod devojčice; ili ove želje mogu da budu pretežno
usmerene na unutrašnju majku sa kojom se dete indentifikuje. U ovom
drugom slučaju ova želja da se obnovi majka kroz genitalije pojačava
heteroseksualne želje kod male devojčice a homoseksualne kod malog
dečaka.
Kako se razviće produžava genitalni cilj postaje predominirajući, i sa
njegovim predominiranjem izbor izmedju dva roditelja će sve manje
fluktuirati a definitivniji i trajniji izbor će biti načinjen u odnosu na
roditelja suprotnog pola kao objekta za libidinozne želje, dok će i
rivalstvo i indentifikacija rasti u vezi sa roditeljem istoga pola. Rastući
osećaj za realnost nosi sa sobom percepciju pola samoga odojčeta, i
pomaže da dodje do delimičnog odricanja od homoseksualnih želja i
prihvatanja pola koga je dete. Tako se postepeno postavlja pozornica
za klasičan edipalni kompleks u genitalnim okvirima.
Masturbacija koja je bila pregenitalna ili genitalna postepeno postaje
pretežno ili isključivo genitalna; masturbacione fantazije koje su
otpočeleu vezi sa oralnim i analnim i uretralnim fantazijama čak i kada
je masturbacija bila genitalna, postoje takodje konstitentnije povezane
sa genitalnim seksualnim odnosom. U središtu dečačkih fantazija je u
vezi seksualnog odnosa sa majkom i kastracijalnih strahova; devojčice
fantaziraju o seksualnim odnosom sa ocem i anksioznosti u vezi

82
napada na majku. Ove anksioznosti zauzvrat izazivaju regresivne
pokrete sve dok genitalnost nije potpuno uspostavljena.
Ali naravno ništa u razvoju individue se nikad potpuno ne prevaziđe ili
potpuno izgubi, i tako edipalno genitalna situacija nosi tragove ranijih
želja uključujući i njihove simbolične predstavnike, što će uskoro
postati jasno kroz analizu. Genitalni čin će biti sagledavan kao da
inkorporira i simboliše sve ranije oblike odnosa. Takođe znamo da
heteroseksualni izbor nikad nije kompletno završen i da udružen sa
klasičnim pozitivnim edipalnim kompleksom uvek nalazimo u
potisnutim simboličnim oblicima njegove suprotne strane, negativan
edipalni kompleks. Sledeći materijal ilustruje neke od ovih
komleksnosti i za otvoreno pozitivnog genitalnog edipalnog
kompleksa.
Pred pauzu vezanu za božić što je u pacijentovoj glavi bilo povezano sa
fantazijama o analitičarkinoj trudnoći, pacijent je ispričao sledeći san.
,,Trebalo je da idem na odmor u južnu afriku. Karta je koštala dve funte
ali nije bio siguran da ima pare. Pogledao je ponovo i otkrio da ima
kutiju četvrtastog stranog novca i imao je osećaj da je u vezi sa tim
novcem nešto magično pošto je bio prilično neiscrpan. Sedeo je u
čekaonici čekajući da ode u avion i kupio je sebi dva piva. Takodje je
mogao da uzme i viski ako je želeo.Osećao se veoma bogato i udobno
i polako išao ka avionu dok je neko komentarisao njegovu zgodnu
pojavu, ispred aviona sreo je svoju sestru i njenog sina.,,
Njegove asocijacije prvo su bile usmerene na sastanak koji je
prethodne noći imao sa južnoafričkim psihoanalitičarem, doktorom S;
koji je došao u Englesku da nastavi svoje studije. Osećao se veoma
inferiorno u odnosu na doktora S pošto je smatrao da je on mnogo
ozbiljnija i vrednija osoba nego što je on sam. Ipak doktor S je živeo u
poredjenju sa njim vrlo siromašno teško radio ponekad čak bio gladan i
patio zbog hladne zime. Uporedjenju s njim moj pacijent se osećao
veoma bogato i udobno i posebno je osećao krivicu zato što je
nasuprot doktoru S osećao da su njegove sopstvene aktivnosti
uglavnom usmerene ka bogaćenju. Imao je brojne asocijacije na južnu
afriku kao na toplu misterioznu zemlju sa džunglama i na sopstvenu
žudnju za toplotom. Novac misllio je predstavlja njegovu potentnost i
ključ za one stvari za kojima žudi. Takođe se pitao da liću ja otići tokom
odmora u južnu afriku tokom ovog božića što sam uzela nešto duži
odmor nego što je uobičajeno.
Na površini ovo je bio pravi edipalni san. Tokom božićnih praznika
pacijent je ostavljen na hladnom dok se pretpostavilo da će analitičar
otputovati utople zemlje u društvu sa doktorom S, koji tu stoji umesto
muža ili ljubavnika. U snu i asocijacijama vezanih za njega ova
situacija je preokrenuta. Doktor S je bačen da pati od hladnoće i gladi
dok pacijent putuje u južnu afriku sa svojim analitičarem; i on je taj koji
ima potentan penis-novac kojim će postići ovakav kraj. Pacijent je

83
praktično sam interpretirao svoj san i to je prouzrokovalo veoma malo
anksioznosti.
Sva njegova anksioznost bila je usmerena na jedan detalj sna-
četvrtosnovac. Novac je uvek bio anksiozna tema za ovog pacijenta;
veliki deo njegove omnipotencije i graničnog nepoštenja je bio
usmeren na njega.
Njegova prva asocijacija je bila ta da je četvrtosnovac magičan pošto u
snu ima doživljaj da je neiscrpan; drugo, učinilo mu se da nepostoji
tako nešto kao što je četvrtosnovac; ,,četvrt,, takodje asocirano, sa
četvrtastim dogovorima i poštenjem; osećao je da je njegov novac
magičan i omnipontentan i da nije mogao da bude stečen na ,,
četvrtast,, način. Takodje je osećao da ga možda koristi na nepošten
način. Njegova kasnija asocijacija na ,,četvrt,, vadila ga je da je
uspomena iz detinjstva. U oblasti gde je živeo neka mesta su bila
nazvana ,,četvrti,, mada nisu bila četvrtasog oblika. Jedna je bila
posebno važna u njegovom detinjstvu i to je bila zabranjena teritorija,
pošto su dečaci koji su tamo živeli bili neprijateljski nastrojeni prema
dečacima iz njegove ulice. Da bi stigli tamo morali ste da prođete kroz
dugačak uzak prolaz i on je osećao da je to veoma misteriozno i
veoma opasno. Prolaziti kroz taj prolaz značilo je ići da se boriš.
Takodje dečaci koji su živeli u toj četvrti bili su bogatiji i višeg
društvenog statusa nego moj pacijent i njegovi drugovi.
Sve ove asocijacije bile su bremenite anksioznošću, a uskoro postalo
očigledno zašto. Prevara u vezi njegovog novca bila je dvojaka: prvo
novac, koji je predstavljao penis, bio je stečen na magičan i pogrešan
način pomeranjem i pljačkanjem njegovog oca; drugo postojala je
prevara i u vezi upotrebe njegovog penisa i otvorenog cilja da se ima
seksualni odnos-pravi cilj je bio da se vrati kroz uzak prolaz kroz
matericu i okupira poziciju nove bebe. Biti u južnoj africi predstavljalo
je biti u materici i steći sva bogatstva koja se nalaze unutra unutar
majčinog tela. Dve čaše piva asocirao je na grudi a viski koji je takodje
mogao da ima na penis. I tako je iza otvorenog gnitalnog edipalnog
cilja ležala grešna želja da se steknu bogatstva koja su sadržana
unutar žene.
Ova tema je okupirala sledećih nekoliko dana. Onda noć pre nego što
je očekivao da će od mene dobiti račun, sanja drugi san u kom mu
neko šalje ček na 89 ili 98 funti. Njegova prva asocijacija na osmicu i
devetku su meseci trudnoće. Takođe je mislio na neke čekove koje je
primio od kojih su neka bila ,, post morten ,, iz zaostavštine ljudi koji
su umrli. Osećao se veoma neugodno u vezi tih čekova. Veliki deo
seansebio je vezan za njegova anksioznost zbog budućnosti kroz koju
je postalo jasno da njegovo predominirajuće osećanje da bi želeo da
ostane u analizi što je u tom trenutku predstavljalo njegovo postojanje
kao bebe sve dok ne bude bogatiji veći i bolji nego što je analitičar.
Ovaj san kao i prethodni bio je vezan za preokret; ovaj put je
preokrenuo situaciju trudnoće. On je trudna majka; prima čekove, koje

84
ovde stoje umesto trudnoće, i čekovi se zovu ,, post morten,, to jest
nakon analitičarkine smrti čije mesto kao trudne majke on zauzima.
Njegova ideja da ostane u analizi dok ne postane bogatiji i bolji nego
analitičarka je povezana sa fantazijom, da će ostati beba u utrobi sve
dok ne uzme toliko mnogo da će njegova bogata trudna majka umreti
a on će postati ona. I tako je očigledna samo njegova genitalna
pozicija, (a jedan od njegovih tadašnjih sindroma bila je i kompulsivna
promiskvitetna). Njegova potpuna fantazija je da koristi penis kako bi
prodro u matericu zaposeo je najpre kao beba u materici ali sa
eventualnim ciljem da opljačka svoju majku i postane ona. Svi drugi
ciljevi su podređeni kasniijoj genitalnoj razradi njegove originalne
zavisti i rivalstva prema majci.
Suprotna od ove bila je pozicija jednog drugog pacijenta koji je, kada
se njegova analiza završila, mogao da zadovoljavajuće uključi
homoseksualne komponente u svoj heteroseksualni život. Kada je
imao 9 meseci ovaj pacijent je izgubio oca.
Njegova osnovna žalba kada je došao kod mene bila je
homoseksualnost u vezi sa decom i malim dečacima, i
heteroseksualnoj impotenciji. Uskoro je postalo očigledno da je jedan
od njegovih nesvesnih problema bile pasivne homoseksualne želje i
strahovi vezani za starije ljude koji su stajali umesto njegovog mrtvog
oca; ove želje nikad nisu svesno doživljene pošto je mrtav otac bio
takođe i zastašujući persekutor čijih se napada on plašio. U svojoj
patologiji on je ovaj problem rešio projekcijom i preokretanjem sa
sobom u ulozi napastvujućeg oca. Pred kraj njegove analize izgubio je
simptome i srećno se oženio. Takodje je postojao i vidan napredak
njegovim ličnim odnosima. Nešto pred kraj analize oko božića i kada se
nadao da je njegova žena trudna sanjao je sledeći san.
Sanjao je da deda mraz silazi niz dimnjak i daje mu omot koji on,
pacijent, treba da da svojoj ženi za božić. U ovom snu deda mraz stoji
umesto mene, analitičara, koji mu daje poklon potencije a takođe i
umesto mrtvog i idealizovanog oca koji mu daje potenciju i bebe koje
će on dati svojoj ženi. Silazak niz dimnjak očigledno predstavlja analni
seksualni odnos. Ali ovde nasuprot prethodnom pacijentu,
homoseksualni dar koji šalje od svog oca postaju bebe njegovoj
potenciji i kreativnosti u vezi sa ženom. Dalje asocijacije su takođe
razjasnile da je ova kombinacija homo i heteroseksualnih elemenata
izražavala njegovu želju da ponovo ujedini svoga oca i majku
simbolično kroz sopstveni brak.
Naravno nemoguće je u jednom poglavlju potpuno pokriti temu
edipalnog kompleksa. Ja sam izabrala da komentarišem samo neke
aspekte koji bi mogli da pšomognu ilustrovanju velikog značaja ranih
korena edipalne konstalacije i načina kako se on razvije od primitivno
oralnog odnosa u genitalnu situaciju koju je opisao Frojd.

85
 Deveto poglavlje

RANE FAZE EDIPALNOG KOMPLEKSA

Iz Melanie Kleinine definicije depresivne pozicije podrazumeva se

da Edipov kompleks počinje da se razvija tokom ove faze, čiji je
integralni deo. Kada majka biva opažena kao ceo objekat, javlja se
promena ne samo u odojčetovom odnosu prema majci već i u njegovoj
percepciji sveta. Ono prepoznaje ljude kao individue, razdvojene, koji
imaju odnose jedni sa drugima; posebno, odojče postaje svesno važne
veze koja postoji između njegovog oca i majke. Ovo postavlja
pozornicu za Edipov kompleks. Ali odojčetova percepcija odnosa
drugih ljudi je vrlo različita od percepcije odraslog ili čak i starijeg
deteta. Pošto projekcija boji sve njegove percepcije, kada oseti
libidinoznu vezu između svojih roditelja ono projektuje na njih svoje
sopstvene libidinozne i agresivne žudnje. Dok je pod uticajem
sopstvenih moćnih impulsa, ono fantazira da su njegovi roditelji u
skoro neprekidnom polnom odnosu, a priroda tog polnog odnosa će
varirati sa fluktuacijama njegovih sopstvenih impulsa. Ono će
fantazirati da njegovi roditelji razmenjuju gratifikacije, oralne,
uretralne, analne ili genitalne, u skladu sa time koji od njegovih
sopstvenih impulsa koje projektuje na njih predominira. Ova situacija,
u kojoj odojće percipira svoje roditelje u okvirima sopstvenih
projekcija, podstiće osećanje najakutnije deprivacije, ljubomore i
zavisti, pošto se roditelji percipiraju kao da konstantno daju jedno
drugom baš one gratifikacije koje odojće želi za sebe.
Dete na ovu situaciju reaguje pojačavajući agresivna osećanja i
fantazije. Roditelji će u njegovim fantazijama biti napadani svim
agresivnim sredstvima koja su mu na raspolaganju, i u fantaziji će biti
percipirani kao uništeni. Pošto je introjekcija tokom ove faze razvoja
veoma aktivna, ovi napadi i uništeni roditelji se momentalno
introjektuju i dete ih doživljava kao deo svog unutrašnjeg sveta. To
jest, u depresivnoj situaciji odojće ne mora da se nosi samo sa
uništenom unutrašnjom dojkom i majkom, već i sa uništenim
roditeljskim parom rane edipalne situacije.
Sledeći snovi ilustruju ranu edipalnu situaciju jedne veoma
depresivne pacijentkinje. Simptomi na koje se najviše žalila u to
vreme bili su osećaj da je mrtva iznutra, nesposobnost da primi stvari
u sebe, a posebno analizu, i opšti osećaj paralize i beživotnosti.
Jednog dana je ispričala tri sna koja je sanjala jedan za drugim.
Prvi san: Sanjala je da jede džem od trešanja i imala je užasan
osećaj da joj iz usta cure komadići trešanja i sok. Osećala se kao da
odgriza krvareće deliće nečega. Mislila je da je sve to krivica dr X.

86
 Njena asocijacija je bila da je prethodne večeri večerala sa
gospođicom P koja joj je rekla da ju je dr Y pitao da održi seriju
predavanja o psihologiji u njegovoj bolnici. Pacijentkinja nije bila
svesna ma kakve ljubomore. Dr X je mladić u koga je pacijentkinja bila
zaljubljena pre nego što je postala depresivna i na ćiju ženu je bila
intenzivno ljubomorna. Gospođica P je vrlo dobra figura u
pacijentkinjinom životu i obično predstavlja dobar aspekt analitičarke i
majke. Čak i kad je pacijentkinja veoma depresivna može da podnese
da vidi gospođicu P, mada oseća da ne može da uspostavi ma kakav
stvaran odnos ni da “primi nešto od nje”. Te večeri, pre nego što je
sanjala, nije imala apetita mada je večera gospođice P bila veoma
dobra. Njena druga asocijacija na san povezala je dr Y sa dr X-om i
držanje predavanja gospođice P sa mojim sopstvenim predavanjima u
Institutu. Ali najjaće osećanje u snu bilo je u vezi krvarećih odgrizenih
delića. U to je, kako je osećala, ona pretvorila večeru gospođice P.
Kako su se njene asocijacije nastavljale postalo je jasno da gospođica P
predstavlja mene i majku, a njena hrana grudi, kao i da je, ćim je dr Y
pomenut, što je pokrenulo u pacijentkinji moćnu nesvesnu edipalnu
ljubomoru, ona imala doživljaj da zubima napada dojku i pretvara je u
krvave deliće predstavljene đemom od trešanja.
Drugi san: Ona jede ovsenu kažu iz slatke male činije po kojoj su
bele ptičice, ali čim počne da jede kašu oseća gađenje i strah zato što
u njoj nalazi tri predmeta koja joj raseku usne i zaglave joj se u grlu.
Ta tri objekta su bila mali slomljeni krst, pocepan novčanik i kavez sa
udicama.
Male ptičice na činiji su je asocirale na moje ime. Što se tiće tri
objekta, nakon izvesnog oklevanja povezala je krst sa sopstvenim
raskršćem, a novčanik sa vaginom. Morala sam da joj dam sugestiju
da kavez sa udicama predstavlja vaginu koja sadrži penis.
Ovaj san je nastavio da iznosi na videlo temu njene
nemogučnosti da “primi u sebe”, povezanu sa poteškočama na dojci
kada je bila suoćena sa edipalnom situacijom. Činija kaše je ponovo
predstavljala dojku, ali ova dojka je za nju puna seksualnih delova
roditelja, kao da se seksualni odnos odigravao baš u dojci. Polni odnos
je doživljen kao vrlo loš, a komadići roditeljskih genitalija ne samo kao
oštećeni (pocepan novčanik, slomljen krst), već takođe i kao
osvetoljubivi i oštečujući. Kao u prvom snu, ona je suoćena sa
situacijom u kojoj izgleda da je edipalne anksioznosti ometaju da primi
dobru hranu od majke i materinskih figura.
Ova dva sna ilustruju interakciju između odnosa sa dojkom i
edipalnih problema - influks edipalne zavisti i ljubomore vodi
pojačanim napadima na dojku i sa njima inhibiciji u hranjenju i
produbljivanju depresije. Nasuprot tome, bilo je drugog materijala koji
je pokazao kako njen ambivalentan odnos prema dojci pojačava njene
edipalne poteškoće time što dojka-majka nikad nije uspostavljena kao
dobar unutrašnji objekat sa kojim bi pacijentkinja mogla da se

87
indentifikuje. Treći san, sanjan iste noći, bavi se drugim aspektom
njene depresije - njenim osećanjima paralisanosti i umrtvljenosti. U
ovom snu ona je na baštenskoj zabavi i vidi čoveka koji ide u bordelj
“da radi ’hopa cupa’ ”. Onda je u nećemu što lići na tajnu baštu i vidi
dve ptice koje su naslonjene kljunom uz kljun ali su nepokretne zato
što su njihovi kljunovi probodeni kljunom treće ptice. Dve ptice su
bele, treće ptice koja ih probada ne može jasno da se seti ali misli da
je crna. Njene asocijacije su bile povezane sa knjigom Grahama
Greena Kraj ljubavne veze u kojoj se ljubavna veza završava
samoubistvom. U toj knjizi se pojavljuje izraz “da rade hopa cupa”, u
vezi sa ponižavajućim oblikom seksualnog odnosa; dve ptice ponovo
asociraju na moje ime.
Za ovaj san je postojala obimna pozadina. Pacijentkinja je
obično imala seansu uveće, pošto ju je trebalo primiti sa izvesnom
hitnošču a ja nisam imala vremena tokom dana. Prethodne nedelje
uspela sam da promenim njen većernji sastanak za uobičajeniji, dnevni
termin, i ona mi je rekla kako joj je bilo drago kad je pomislila da ću
sada moći da provodim većeri u bašti sa svojim suprugom. Tajna
bašta u njenom snu je referenca na knjigu koju je čitala u detinjstvu i
kojoj se često okretala tokom analize. U periodima kada je imala više
nade imala je osećaj da u njoj postoji tajna bašta u kojoj su stvari
dobre i žive, i kada bi samo mogla tamo da prodre bilo bi joj ponovo
dobro. San ju je učinio posebno depresivnom jer je kada se probudila
shvatila da je u svom snu našla tajnu baštu ali u njoj ptice nisu bile
žive već paralisane.
San je predstavljao njen napad na mene i mog muža koji smo
predstavljali roditelje u edipalnoj situaciji. Moja bašta, u kojoj bi
trebalo da provodim većeri sa svojim suprugom, postala je baštenska
zabava u snu. Naš polni odnos postao je prljava veza u kojoj muž
odlazi u bordelj “da radi hopa cupa”, i izvršava samoubistvo.
Alternativa u ovoj situaciji je tajna bašta; u njoj se ona pridružuje
roditeljima u seksualnom odnosu - dve bele ptice oslonjene kljunom uz
kljun - i imobiliše ih, parališe njihov seksualni odnos. Tajna bašta
predstavlja njen unutrašnji svet a posebno njene genitalije, koje sadrže
paralisane roditeljske figure, a ona kroz identifikaciju sa njima mora da
bude frigidna i nepokretna. U spoljašnjoj situaciji ona ne može da se
okrene ni svom ocu, koji je postao veoma loš seksualni objekat, ni
svojoj majci, za čije dojke doživljava da su uništene u edipalnom
rivalstvu.
Ovaj san ima mnogo otvorenije genitalne elemente nego dva
prethodna, ali ima sve karakteristike vrlo ranog Edipovog kompleksa,
naćin na koji se suočava sa roditeljskim parom tipičan je za depresivnu
poziciju: ambivalentno ih napada, introjektuje ih u unutrašnji svet i
delimično se identifikuje sa njima. Paraliza roditeljskog para i njeno
idealizovanje njih u ovom paralisanom stanju je manična odbrana.

88
 Protiv situacije deprivacije, ljubomore, zavisti, akutne
destruktivnosti i rezultujuće depresije upotrebljavaju se odbrane za
koje sam opisala da pripadaju paranoidno-shizoidnoj i depresivnoj
poziciji. Poricanje, spliting i idealizacija mogu da poprime razlićite
oblike. Može da postoji spliting između dobrih, aseksualnih i loših,
seksualnih roditelja. Može da se pojavi spliting između majke i oca,
jedan roditelj postaje idealan dok je drugi doživljen kao persekutor.
Ovaj poslednji oblik splitinga može veoma da podseća na genitalnu
edipalnu situaciju ako se izuzme ekstremna idealizacija roditelja za
kojim se žudi, i ekstremna mržnja i persekucija doživljena u vezi sa
roditeljom koji je rival. Takođe, kad su idealizacija i persekucija tako
ekstremne, uloga idealnog objekta i persekutora obično se brzo
prebacuju sa jednog na drugog roditelja.
Važnu ulogu u ranom Edipovom kompleksu igra fantazija o
spojenim roditeljima. Ova fantazija se pojavljuje najpre kada odojće
postane svesno svoje majke kao celog objekta ali još uvek ne razlikuje
oca od nje; ono fantazira da je penis oca deo njegove majke, njegova
idealizacija ćini da je odojće vidi kao kontejner svega poželjnog, grudi,
beba, penisa. Zavidni napadi i projekcija mogu da ovu figuru ućine
zastrašujučim persekutorom.
Kako se roditelji sve potpunije diferenciraju a njihov seksualni
odnos uzburkava ljubomoru i zavist, dete može da se ovoj fantaziji o
spojenim roditeljima vrati kao odbrani. Roditeljski odnos se poriće i u
omnipotentnoj fantaziji menja u spojenu roditeljsku figuru.
Istovremeno, detinja agresija koju je podstakao seksualni odnos raste i
projektuje se u ovu figuru. Roditelji u omraženom seksualnom odnosu
postaju zastrašujuće, mrsko čudovište. Ova zastrašujuća figura često
čini srž dečijih noćnih mora i persekutornih halucinacija.
Iz onoga što sam do sada rekla biće potpuno jasno da po Melani
Klajn dete veoma rano ima svest i o muškim i o ženskim genitalijama, i
da su falusna faza i fantazije u vezi sa falusnom ženom odbrambene
strukture - verzije spojenih roditelja.
Spojena roditeljska figura pojavljuje se u snu koji je sanjala
pacijentkinja u maničnoj fazi baš pre nego što je otpoćela letnja pauza.
Sanjala je da je na sajmu, odigravala se mala sporedna predstava. Na
ovoj sporednoj predstavi bio je monstruozno debeo, trudan muškarac
sa ogromnim zubima koji je izlagao sebe i držao govore. Svi okolo su
se smejali a ona sama nije znala da li da joj bude žao čoveka, da li da
bude zgadjena ili da se smeje sa svima drugima. Za ovu pacijentkinju
veoma neuobičajeno, nije imala direktne asocijacije u vezi sa ovim
snom; veći deo svoga sata je provela tajno me napadajući prezirom i
podsmehom, ali nije bilo direktne veze sa smešnom situacijom u snu.
Pred kraj ovog sata pomenula je, ipak, da je baš čula nešto u vezi
mene. Par nedelja pre toga neko joj je rekao da ću da držim
predavanje na Cambridge-u. Ona je mislila da će to biti na jednom od
velikih koledža ali je upravo ćula da će to uglavnom biti mali govor

89
pred studenskim udruženjem. Ova je asocijacija momentalno
razjasnila san. Sporedna predstava je bila studentska organizacija a
debeo, trudan muškarac koji se izlaže sam bila ja koja držim
predavanje. Studentsko društvo u koje ona nije mogla da ode je
postala bedna mala sporedna predstava. Iz prethodnog materijala smo
znali da je pacijentkinja bila ekstremno zavidna na ma kakvo moje
izlaganje; ono je za nju predstavljalo i moju mušku potenciju i moju
žensku plodnost, sve to istovremeno. Povremeno su radovi
predstavljali bebe koje smo združeno stvorili ja i moj suprug u dobrom
seksualnom odnosu.
Ova situacija sa roditeljima koji imaju dobar seksualni odnos i
majkom koja stvara bebu bila je za nju vrhunac situacije ljubomore i
zavisti. Sa tim se ona nosi tako što spaja dva roditelja u monstruoznu
figuru. Ona takodje u tu figuru projektuje sopstvenu oralnu agresiju
obdarivši je neverovatnim zubima. Takvu figuru je pacijentkinja često
doživljavala kao neverovatno zastrašujuću i proganjajuću. U ovom
snu, ipak, može da se nosi sa njom maničnim prezirom i podsmehom.
Monstruozan trudan muškarac kao smešna figura je poricanje njene
ljubomore i zavisti u vezi sa roditeljskom situacijom, napad na nju
prezirom i podsmehom, i poricanje proganjanja u vezi sa ovom
figurom, koja se i napada i sadrži projektovanu agresiju, maničnom
kontrolom i podsmehom.
Ovo je naravno ekstremno opasna situacija i dalji snovi pokazuju
da se pacijentkinja, kada prezir nije mogao da se održi i kada se
pojavio strah, nosila sa njim u svojoj maničnoj fazi indentifikujući se sa
ovom zastrašujučom figurom; tako je nekoliko noći posle toga sanjala
san u kome se jasno indentifikovala sa moćnim kamionom koji se
izmakao kontroli.
U snu koji sam upravo opisala, a koji je poticao od veoma
bolesne pacijentkinje, možemo da opserviramo vrlo ranu fazu
Edipovog kompleksa. Ovu ranu fazu karakteriše oštra ambivalencija,
predominiranje oralnih tendencija i nesiguran izbor seksualnog
objekta. Bilo bi teško zaključiti iz ma kog od ovih snova koji od
roditelja je poželjniji a koji se tretira kao rival. Oboje su i poželjni i
omraženi, a predomirajući napad je na njihov uzajamni odnos. Tokom
razvoja, variraće izbor roditelja kao i libidinozni i agresivni ciljevi, oba u
izboru objekta i značaju libidinoznih zona. Libidinozni ciljevi razvijaju
se iz ranog oralnog cilja - oralne inkoporacije dojke ili penisa, preko
uretralnih i analnih do potpunih genitalnih želja. Sada smo skloni da
mislimo da su genitalne tendencije prisutne mnogo ranije nego što se
predpostavljalo, mada ne prodominiraju sve do kasnijih faza
odojćetovog razvoja. Ovaj razvoj od oralne do genitalne pozicije ne
dešava se direktno i pravolinijski; postoji konstantna fluktuacija.
Psihološki razvoj samog deteta kao i frustracije njegovih ranih želja
teraju ga ka naprednijem. Frustracije i anksioznosti sa kojima se
suočava u novoj poziciji teraju ga da ponovo regredira. Tako postoje

90
konstantne fluktuacije, preklapanja i konflikti izmedju različitih želja
sve dok se postepeno ne uspostavi genitalna nadmoć, i dete mora da
doživi i proradi potpuni sudar sa genitalnom ljubomorom. Slično tome,
postoji i konstantna fluktuacija u izboru pretežno poželjnog roditelja, i
već u oralnoj situaciji postavljena je osnova i za heteroseksualni i za
homoseksualni izbor objekta.
I za žensko i za muško odojće prvi objekat želje je majčina dojka,
a otac se za početak doživljava kao rival. Ali, u svetlu persekutorne i
depresivne anksioznosti koju dete doživljava u vezi sa majkom i njenim
grudima, očev penis ubrzo postaje i za malu devojčicu i za malog
dečaka alternativni objekat oralne želje kome će se okrenuti od dojke.
Za malu devojčicu, ovo prvo oralno okretanje penisu je
heteroseksualan pokret koji trasira put genitalnoj situaciji i želji da se
penis inkorporira u njenu vaginu. Ali ono istovremeno doprinosi
njenim homoseksualnim tendencijama time što su, u toj fazi razvoja,
oralne želje povezane sa inkorporacijom i indentifikacijom, a želju da
bude nahranjena od strane penisa prati želja da poseduje sopstveni
penis.
Za malog dečaka ovo okretanje očevom penisu je alternativa
majčinoj dojci i primarno pokret prema pasivnoj homoseksualnosti, ali
istovremeno mu ova inkorporacija očevog penisa pomaže da se
indentifikuje sa njim i na taj naćin ojaćava njegovu heteroseksualnost.
Bilo bi previše komplikovano zalaziti u moguće kombinacije
oralnih odnosa sa roditeljima i razne naćine na koje se oni razvijaju u
genitalni odnos. Treba samo reći da uskoro oralne situacije prate
analne, uretralne i genitalne želje, i da ovo okretanje oćevom penisu i
kod male devojčice i kod malog dečaka uskoro razvija u genitalnoj
situaciji želju za polnim odnosom sa njim i želju da se od njega dobiju
bebe.
Istovremeno, naravno, rastu genitalna osećanja prema majci.
@udnja da se ponovo zadobije rani odnos sa dojkom menja se u želju
za genitalnim sjedinjenjem; a depresivna osećanja u vezi sa
oštećenjem koje se doživljava da je učinjeno na majčinom telu i njenim
grudima su stimulans za razvoj genitalnih tendencija, i sa njima za
želju da se majčino telo obnovi genitalnim seksualnim odnosom koji bi
joj povratio penis, bebe, i napunio njene grudi mlekom. Ovaj odnos
može da se pretežno doživi prema majci kao prema spoljnom objektu,
u tom slučaju ona postaje cilj genitalnih želja, heteroseksualnih kod
dečaka i homoseksualnih kod devojčice; ili ove želje mogu da budu
pretežno usmerene na unutrašnju majku sa kojom se dete identifikuje.
U tom slučaju ova želja da se obnovi majka kroz genitalije pojačava
heteroseksualne želje kod male devojčice a homoseksualne kod malog
dečaka.
Kako se razvoj produžava genitalni cilj postaje predominirajući, i
sa njegovim predominiranjem izbor izmedju dva roditelja će sve manje
fluktuirati a definitivniji i trajniji izbor će biti načinjen u odnosu na

91
roditelja suprotnog pola kao objekta za libidinozne želje, dok će i
rivalstvo i identifikacija rasti u vezi sa roditeljem istoga pola. Rastući
osećaj za realnost nosi sa sobom percepciju pola samoga odojčeta, i
pomaže da dođe do delimičnog odricanja od homoseksualnih želja i
prihvatanja pola koga je dete. Tako se postepeno postavlja pozornica
za klasičan Edipov kompleks u genitalnim okvirima.
Masturbacija, koja je bila pregenitalna ili genitalna, postepeno
postaje pretežno ili isključivo genitalna; masturbacione fantazije koje
su u početku bile povezane sa oralnim, analnim i uretralnim
fantazijama čak i kada je masturbacija bila genitalna, postaju takodje
konzistentnije okrenute genitalnom seksualnom odnosu. Dečačke
fantazije se usmeravaju na seksualni odnos sa majkom i kastracione
strahove; devojčica fantazira o seksualnom odnosu sa ocem a
anksioznost je da će je majka napasti. Ove anksioznosti zauzvrat
izazivaju regresiju, sve dok se genitalnost potpuno ne uspostavi.
Ali, naravno, ništa u razvoju individue se nikad potpuno ne
prevaziđe ili izgubi, i tako genitalna edipalna situacija nosi tragove
ranijih želja, uključujući i njihove simbolične predstavnike, što će
uskoro postati jasno kroz analizu. Videće se da genitalni čin
inkorporira i simboliše sve ranije oblike odnosa. Takođe znamo da
heteroseksualni izbor nikad nije konačan i da, udružen sa klasičnim
pozitivnim Edipovim kompleksom, uvek nalazimo u potisnutoj,
simboličnoj formi i njegovu suprotnost, negativan Edipov kompleks.
Sledeći materijal ilustruje neke od kompleksnosti koje leže iza
naizgled pozitivnog genitalnog Edipovog kompleksa.
Pred Božičnu pauzu, koja je u pacijentovoj glavi bila povezana sa
fantazijama o analitičarkinoj trudnoći, pacijent je ispričao sledeći san:
“Trebalo je da ide na odmor u Južnu Afriku. Karta je koštala dve
funte ali nije bio siguran da ima pare. Pogledao je ponovo i otkrio da
ima kutiju četvrtastog stranog novca. Imao je osećaj da je u vezi sa
tim novcem nešto magično, pošto je bio prilično neiscrpan. Sedeo je u
čekaonici, čekajući da uđe u avion, i kupio je sebi dva piva. Takodje je
mogao da uzme i viski da je hteo. Osećao se veoma bogato i udobno i
polako išao ka avionu, dok je neko komentarisao njegovu zgodnu
pojavu. Ispred aviona sreo je svoju sestru i njenog sina.”
Njegove asocijacije prvo su bile usmerene na sastanak koji je
prethodne noći imao sa južnoafričkim psihoanalitičarem, doktorom S,
koji je došao u Englesku da nastavi svoje studije. Osećao se veoma
inferiorno u odnosu na doktora S, pošto ga je smatrao za mnogo
ozbiljniju i vredniju osobu nego što je on sam. Ipak, doktor S je, u
poredjenju sa njim, živeo vrlo siromašno, teško radio, ponekad čak bio
gladan i patio zbog hladne klime. U poredjenju sa njim, moj pacijent
se osećao veoma bogato i udobno, a posebno je osećao krivicu zato
što je, nasuprot doktoru S, mislio da su njegove aktivnosti uglavnom
usmerene ka bogačenju. Imao je brojne asocijacije na Južnu Afriku kao
na toplu, misterioznu zemlju sa džunglama, i na sopstvenu žudnju za

92
toplotom. Novac, mislio je, predstavlja njegovu potentnost i ključ za
one stvari za kojima žudi. Takođe se pitao da li ću ja tokom Božića otići
u Južnu Afriku, pošto sam uzela nešto duži odmor nego što je
uobičajeno.
Na površini, ovo je bio pravi edipalni san. Tokom Božićnih
praznika pacijent je ostavljen na hladnom dok se pretpostavlja da će
analitičarka otputovati u tople zemlje u društvu sa doktorom S, koji tu
predstavlja muža ili ljubavnika. U snu i asocijacijama vezanih za njega
ova situacija je preokrenuta. Doktor S je izbačen da pati od hladnoće i
gladi dok pacijent putuje u Južnu Afriku sa svojom analitičarkom; on je
taj koji ima potentan penis - novac kojim će postići ovakav kraj.
Pacijent je praktično sam interpretirao svoj san i to je prouzrokovalo
veoma malo anksioznosti. Sva njegova anksioznost bila je usmerena
na jedan detalj sna - četvrtast novac. Novac je uvek bio anksiozna
tema za ovog pacijenta; veliki deo njegove omnipotencije i graničnog
nepoštenja je bio usmeren na njega.
Njegova prva asocijacija je bila da je četvrtast novac magičan
pošto u snu ima doživljaj da je neiscrpan; drugo, učinilo mu se da ne
postoji tako nešto kao što je četvrtast novac; “četvrtast” ga je takodje
asociralo na četvrtaste dogovore i poštenje; osećao je da je njegov
novac magičan i omnipotentan i da nije mogao da bude stečen na
“četvrtast” način. Takodje je osećao da ga možda na nepošten naćin
koristi. Njegova kasnija asocijacija na “četvrt” vodila ga je do
uspomena na detinjstvo. U oblasti gde je živeo neka mesta su bila
nazvana “četvrti”, mada nisu bila četvrtastog oblika. Jedna četvrt,
posebno važna u njegovom detinjstvu, bila je zabranjena teritorija,
pošto su dečaci koji su tamo živeli bili neprijateljski nastrojeni prema
dečacima iz njegove ulice. Da bi stigli tamo morali ste da prođete kroz
dugačak, uzak prolaz i on je osečao da je to veoma misteriozno i
veoma opasno. Prolaziti kroz taj prolaz značilo je ići da se boriš.
Takodje, dečaci koji su živeli u toj četvrti bili su bogatiji i višeg
društvenog statusa nego moj pacijent i njegovi drugovi.
Sve ove asocijacije bile su bremenite anksioznošću, a uskoro je
postalo očigledno zašto. Prevara u vezi sa novcem bila je dvojaka:
prvo, novac, koji je predstavljao penis, bio je stećen na magičan i
pogrešan naćin, uklanjanjem i pljačkanjem njegovog oca; drugo,
postojala je prevara i u vezi sa upotrebom njegovog penisa i otvorenog
cilja da se ima seksualni odnos - pravi cilj je bio da se vrati kroz uzak
prolaz u matericu i okupira poziciju nove bebe. Biti u Južnoj Africi
značilo je biti u materici i steći sva bogatstva koja se nalaze unutar
majčinog tela. Dve čaše piva asocirale su ga na grudi, a viski koji je
takodje mogao da ima na penis. I tako je iza otvorenog genitalnog
edipalnog cilja ležala grešna želja da se steknu bogatstva sadržana u
ženi.
Ovom temom smo se bavili nekoliko narednih dana. Onda, noć
pre nego što je oćekivao da će od mene dobiti račun, sanja drugi san u

93
kome mu neko šalje ček na 89 ili 98 funti. Njegova prva asocijacija na
osmicu i devetku su meseci trudnoče. Takođe je mislio na čekove koje
je primio, od kojih su neki bili “post mortem”, iz zaostavštine ljudi koji
su umrli. Osećao se veoma neugodno u vezi tih čekova. Veliki deo
seanse ticao se njegove anksioznosti zbog budučnosti, postalo je jasno
da je njegovo predominirajuće osećanje da bi želeo da ostane u
analizi, što je u tom trenutku predstavljalo njegovo postojanje kao
bebe, sve dok ne bude bogatiji, veći i bolji nego što je analitičarka.
Ovaj san, kao i prethodni, ticao se premeštanja; ovaj put je
pomerio situaciju trudnoće. On je trudna majka; prima čekove, koji
ovde predstavljaju trudnoću, a čekovi se zovu “post mortem”, to jest
nakon analitičarkine smrti ćije mesto kao trudne majke on zauzima.
Njegova ideja da ostane u analizi dok ne postane bogatiji i bolji nego
analitićarka povezana je sa fantazijom da će ostati beba u materici
sve dok ne uzme toliko mnogo da će njegova bogata, trudna majka
umreti a on će postati ona. I tako je očigledna samo njegova genitalna
pozicija (a jedan od njegovih tadašnjih simptoma bila je i kompulsivna
promiskuitetnost). Njegova potpuna fantazija je da koristi penis kako
bi prodro u matericu, zaposeo je, najpre kao beba u materici, ali sa
eventualnim ciljem da opljačka svoju majku i postane ona. Svi drugi
ciljevi su podređeni kasnijoj genitalnoj razradi njegove originalne
zavisti i rivalstva prema majci.
Suprotna ovoj bila je pozicija jednog drugog pacijenta koji je,
kada se njegova analiza završila, mogao da u svoj heteroseksualni
život na zadovoljavajući način ukljući homoseksualne komponente.
Kada je imao 9 meseci ovaj pacijent je izgubio oca. Njegove osnovne
tegobe kada je došao kod mene bile su homoseksualnost u vezi sa
decom i malim dečacima, i heteroseksualna impotencija. Uskoro je
postalo očigledno da su neki od njegovih nesvesnih problema bile
pasivne homoseksualne želje i strahovi vezani za starije ljude koji su
predstavljali njegovog mrtvog oca; ove želje nikad nisu svesno
doživljene pošto je mrtav otac bio takođe i zastašujući persekutor čijih
se napada on plašio. U svojoj patologiji, on je ovaj problem rešio
projekcijom i pomeranjem sebe u ulogu napastvujučeg oca. Pred kraj
analize izgubio je simptome i srećno se oženio. Takodje je postojao i
vidan napredak u njegovim ličnim odnosima. Nešto pred kraj analize,
oko Božića, kada se nadao da je njegova žena trudna, sanjao je sledeći
san:
Sanjao je da Deda Mraz silazi niz dimnjak i daje mu omot koji on,
pacijent, treba da da svojoj ženi za Božić. U ovom snu Deda Mraz
predstavlja mene, analitičara, koji mu daje poklon potencije, a takođe i
mrtvog i idealizovanog oca koji mu daje potenciju i bebe koje će on
dati svojoj ženi. Silazak niz dimnjak očigledno predstavlja analni
seksualni odnos. Ali ovde, nasuprot prethodnom pacijentu,
homoseksualni dar koji dobija od svog oca postaju bebe njegove
potencije i kreativnosti u vezi sa ženom. Dalje asocijacije su takođe

94
razjasnile da je ova kombinacija homo- i heteroseksualnih elemenata
izražavala njegovu želju da ponovo simbolično ujedini svoga oca i
majku kroz sopstveni brak.
Naravno, nemoguće je u jednom poglavlju potpuno pokriti temu
Edipovog kompleksa. Ja sam izabrala da komentarišem samo neke
aspekte koji bi mogli da pomognu da se ilustruje veliki značaj ranih
korena edipalne konstelacije i način na koji se on razvija od primitivno
oralnog odnosa u genitalnu situaciju koju je opisao Frojd.

95
 Deseto poglavlje

POSTSKRIPTUM O TEHNICI

Veoma je teško steći ideju o psihoanalitičkoj tehnici kroz opis. U

stvari, jedini naćin da se upozna tehnika drugog analitičara je kroz
diskusiju slučajeva na seansama supervizije, seminarima ili
studentskim grupama. Prethodna poglavlja u ovoj knjizi posvećena su
diskusiji o teoretskim konceptima, a klinički materijal je korišćen samo
za ilustraciju. Iz izveštaja o slučajevima, u kojima sam se trudila da
dam redosled asocijacija i interpretacija, kao što je dečiji materijal u
sedmom i osmom poglavlju, mogu da se prikupe izvesne ideje o
tehnici. Druge kliničke ilustracije mogu ipak da daju pogrešan utisak o
tehnici. Na primer, koristila sam snove da ilustrujem izvesne osnovne
mentalne mehanizme ili strukture, stvarajući možda pogrešan utisak
da je takav materijal interpretiran tim terminima, bez uspostavljanja
predsvesnih veza sa pacijentovim aktuelnim spoljašnjim životom, itd.
Često se postavljaju pitanja u vezi veličine uticaja koji Melanie
Kleinina otkrića i koncepti imaju na psihoanalitičku tehniku, i obrnuto,
do koje mere ova tehnika može da utiće na razumevanje materijala
pacijenta. Nema sumnje da postoje izvesne razlike u tehnici kada
radimo sa materijalom koji proistiće iz Melanie Kleininih teorija, i da
njena tehnika za uzvrat ima uticaja na vrstu materijala koja postaje
dostupna. Tehnički pronalazak, tehnika analize dece, je to što je
Melanie Klein pružilo pristup primitivnijim slojevima uma i dovelo je do
otkrića kompleksnog unutrašnjeg sveta u glavi deteta i značaja uloge
koju projekcija i introjekcija igraju u izgradnji dečije unutrašnje
mentalne strukture i spoljašnjih odnosa. Ova tehnika uticala je na
teoriju.
Nasuprot tome, novo teorijsko znanje stećeno na taj način
neizbežno se reflektovalo na njenu tehniku u radu sa odraslima.
Koncepti kao što su paranoidno-shizoidna i depresivna pozicija
prirodno su uticali na način na koji se sagledava analitički materijal.
Na primer, u analiziranju edipalne situacije, analitičar koji je familijaran
sa ovim konceptima biće posebno svestan uloge koju projektivna
identifikacija može da igra u percepciji roditeljskog seksualnog odnosa,
prirode internalizovanih roditeljskih figura i načina na koji se sa njima
postupa u unutrašnjem svetu.
Melanie Klein se suprotstavlja ideji da je infantilna neuroza naćin
da se povežu i prorade ranije anksioznosti psihotične prirode. Ovo
gledište je danas široko prihvaćeno od strane večine analitičara, čak i
ako se razlikuju njihovi pogledi na precizne mentalne sadržaje ranih
infantilnih anksioznosti. Ovo ima dalekosežne tehničke implikacije. Za

96
mnoge analitičare to je indikacija da treba menjati osnovni
psihoanalitički metod. Sa njihove tačke gledišta, psihoanalitički metod
davanja interpretacija je efikasan u odnosu na triangularnu Edipalnu
situaciju celih objekata, ali kada je esencijalno suočiti se sa ranijim
anksioznostima koje proistiću iz odnosa između bebe i dojke, brane se
oni, psihoanalitički metod nije sam po sebi dovoljan i analitičar mora
da obezbedi faktor okoline kako bi nadoknadio nedostatak u ranom
detinjstvu. Po njima, ovo iziskuje rastanak sa neutralnom,
interpretativnom ulogom analitičara.
Vežno je za razumevanje Melanie Kleinine tehnike naglasiti da
ovo nikad nije bio njen stav. Tu su ponovo intimno povezane tehnika i
teorija. U ranim pokušajima analize dece, kada su rasprave o tehnici
bile na vrhuncu, klasično gledište je bilo da je ego malog deteta
nedovoljno zreo a super-ego previše slab da bi se uspostavio
psihoanalitički proces, i da prema tome analitičar treba da usvoji ulogu
vodeće figure kako bi podržao ego i ojaćao super-ego. Gledište
Melanie Klein je bilo da je super-ego male dece neprijatniji i više
persekutoran nego u kasnijim stadijumima razvoja, i da je prema tome
uloga analitičara da umanji strogost super-ega interpretacijama,
dozvoljavajući tako egu da se slobodnije razvija. Onako kako je ona
gledala na stvari, svako skretanje sa neutralne uloge analitičara
ometalo bi ovaj proces. Ona je otkrila da kod svakog deteta koje može
da govori postoji dovoljno razvijen ego da se uspostavi psihoanalitički
odnos. Otkrila je da je to slučaj čak i kod psihotične dece koja ne
govore (“Značaj simbol formiranja u razvoju ega”). Njena kasnija
otkrića i konceptualizacija razvojnih pozicija ni na koji naćin ne menjaju
ovo gledište. U stvari, ona i njeni sledbenici smatraju da što je analiza
dublja a mobilisani procesi primitivniji, to je važnije rigorozno se držati
psihoanalitičkog metoda. Ako pacijent treba da razlući šta je
unutrašnje a šta spoljašnje, u kojoj meri njegove poglede na svet boje
njegove sopstvene omnipotentne fantazije, to može da uradi samo ako
analitićar ostaje nepromenjen dejstvom pacijentovih projekcija. Ovo je
sažeto objasnio jedan moj shizofreni pacijent. On je često kasnio, i
jednom kada je došao skoro pred kraj seanse vršio je veliki pritisak na
mene da prekoraćim vreme, što sam zbog njegove neizvesne situacije
bila vrlo u iskušenju da uradim. Ali pošto sam mu interpretirala
situaciju u koju me je stavio, okončala sam seansu. Sledečeg dana
izrazio je neverovatno olakšanje koje je osetio i rekao: “U mom svetu
vi ste jedina osoba koja zna za vreme. Kad vi ne bi znali koje je vreme,
sve bi bilo izgubljeno.”
Naravno, rigorozno prianjanje uz osnovni psihoanalitički metod
ne sme da postane rigidnost. Sa izvesnim pacijentima možda je
ponekad neophodno početi sa sedam puta nedeljno; sa nekim
psihotičarima kao i sa malom decom, možda će morati da se napravi
dogovor da budu donošeni na seansu i odnošeni sa nje, itd. Ali kada
se jednom seting uspostavi, ne bi trebalo da bude kontrolisan

97
pacijentovom bolešću. Pacijent projektuje na analitičara svoje
unutrašnje figure i delove svoga ega. Što je pacijent bolesniji to je
nesvesno odlučniji da pridobije analitičara da odigrava za njega ove
projekcije. Svako takvo odigravanje * od strane analitičara ima za ishod
potvrđivanje pacijentove omnipotencije, ali takođe i osiromašenje
njegove ličnosti kroz gubitke kojima se izlaže ovakvim projekcijama.
Analitičarev pristanak i razumevanje ovih projekcija bez njihovog
odigravanja i postepeno vračanje pacijentu psihičkog sadržaja su ono
što pacijentu daje bazičnu sigurnost sadržanu u psihoanalitičkoj
situaciji.
@elim da naglasim da osnovni psihoanalitički seting, stav i
metodologija ne samo da se ne menjaju našim teoretskim gledištem,
već čak bivaju njime ojačani. Na primer, razumevanje toga kako
projektivna identifikacija deluje još više pokazuje zašto je esencijalno
da analitičar ne iskoraći iz svoje uloge. S druge strane, na tehničke
detalje, konkretno rukovanje materijalom, neizbežno utiće nečiji
pogled na uključenu psihodinamiku. Na primer, praćenje procesa
projekcije i introjekcije u građenju unutrašnjeg sveta vodi
konzistentnijoj intervenciji kroz interpretacije. Analitičar više
interpretira ono što mu pacijent pripisuje i kako ga internalizuje. Može
da prati efekat ovih interpretacija na dalji pacijentov materijal, i
uopšte je više okupiran tamo-amo razmenom nego što je to slučaj kod
klasične tehnike. Naglasak na transferu je takođe veći. Ovo je ponovo
povezano sa teoretskim gledištem. Kao što sam pokušala da pokažem
u poglavlju o fantaziji, Klajnijanci smatraju da odnos sa spoljašnjim
svetom, i u stvari interes za spoljašnji svet proistiću iz eksternalizacije i
simbolizacije nesvesne fantazije. Pošto analitičar dolazi da predstavi
unutrašnje figure, sav materijal koji pacijent donosi sadrži dinamičke
elemente transfera. Kada kažem “transferna interpretacija”, ne
mislim pod tim na sada-i-ovde interpretaciju. Potpuna transferna
interpretacija ukljućuje sadašnje spoljašnje odnose u pacijentovom
životu, pacijentov odnos sa analitičarem, i odnos između ovih odnosa i
odnosa sa roditeljima u prošlosti. Takođe ciljam na uspostavljanje veze
između unutrašnjih i spoljašnjih figura. Naravno, takva interpretacija
bi morala da bude duga i retko potpuno data, ali, da bi transferna
interpretacija bila kompletna u jednom ili drugom trenutku, treba
spojiti ove elemente.
Naše razumevanje uloge nesvesne fantazije u mentalnoj
strukturi vodi prema tome jaćem naglašavanju transfera. Ono takođe
vodi drugom naćinu interpretiranja mentalnih mehanizama. Pitanje
koje se ćesto postavlja glasi: “U ćemu je razlika između interpretiranja
projekcije i interpretiranja projektivne identifikacije?” Kad se
interpretira projekcija, ukazujemo pacijentu na to da da drugoj osobi
pripisuje svoje karakteristike. Kada interpretiramo projektivnu
identifikaciju, pokušavamo da interpretiramo detalje fantazije. Primer
*
acting out (prim. prev.)

98
za ovu vrstu interpretacija dala sam u trećem poglavlju, kroz dečiji
materijal o lisici. Cilj nam je da ućinimo pacijenta svesnim motiva
projektivne fantazije, i njenih efekata na percepciju objekta i selfa. Na
primer, možemo da pokažemo pacijentu kako projekcija njegove
sopstvene agresivne seksualnosti u roditeljski seksualni odnos
pojačava i percepciju njegovih roditelja kao okrutnih i seksualno
opasnih, i percepciju njega samog kao lišenog agresije i seksa. Kada
se interpretira projektivna identifikacija veoma je važno da se ono što
pacijent projektuje ne “gurne nazad” automatski. Ad hoc
interpretacije tipa “smeštate u mene svoj bes” ili “vaše nepoverenje u
mene”, bez dalje elaboracije, pacijent doživljava kao persekutorno
guranje nazad onoga što je projektovao. Treba interpretirati uvek u
kontekstu celokupnog odnosa, uzimajući u obzir pacijentove motive,
anksioznosti i cilj projekcije. Imala sam pacijentkinju koja je pre
analize kod mene imala nekoliko analitičkih tretmana koji zbog njenog
tvrdoglavog čutanja nisu imali uspeha. Za početak, njeno čutanje je
bilo povezano sa projektivnom identifikacijom, ali kako se nastavljalo,
njegovo značenje se menjalo. Najpre sam ga interpretirala
prvenstveno kao komunikaciju: interpretirala sam da ona hoće da me
natera da doživim kako je to biti odsećen i nesposoban da
komuniciraš. Kasnije, kada je bila na pragu depresivne pozicije,
interpretirala sam da želi da osetim kako je to imati beživotan
unutrašnji objekat (nju na kauću), i osećati i krivicu zbog toga i
bespomoćnost da se oživi. Kasnije, kada su se pacijentkinjina muka i
potreba da projektuje kako bi komunicirala u znatnoj meri smanjile,
kada je ćutala ćutanje je postalo mnogo agresivnije. Sada sam mogla
da interpretiram kako u mene projektuje osećaj promašenosti i
neadekvatnosti, motive koji su dvojaki: delimično je želela da se reši
ovih osećanja a delom je želela da ih projektuje u mene zbog osvete,
inata i zavisti. U ma kojoj od ovih situacija, kada je ćutala uspostavljao
se začarani krug, u kome je njeno projektovanje bolnih osećanja u
mene vodilo anksioznosti da ću ih ja gurnuti nazad njoj i tako je
ćutanje poprimilo i odbrambeni aspekt - čutati da ne bi dozvolila da
penetriram u nju interpretacijama; i ovo je moralo da se interpretira.
Sad se naravno postavlja pitanje koliko interpretirati, posebno sa
pacijentom koji čuti. Tu je stil svakog analitičara različit, i vodiće ga
ukupna situacija. Kod pacijentkinje koju sam opisala, za početak sam
prilično interpretirala, i bilo je sasvim jasno da neće progovoriti dok ne
uspostavim kontakt sa njom putem razumevanja njene projektivne
identifikacije, i omogučim joj da toleriše reintegraciju njenih aktivnih
delova kako bi mogla da progovori. Ali kasnije tokom lečenja, posebno
kad je tišina bila agresivna, ili odbrana protiv konteksta koji je izgledao
blizak svesnom, i ja bih dugo čutala. Pacijentkinja je i sama bila
svesna razloga promene u načinu na koji sam se nosila sa njenim
čutanjem jer je jednog dana, pošto se gorko žalila da sam joj u

99
prošlosti interpretirala čutanje ali sad sve ćešće i ja čutim, dodala: “Ali
predpostavljam da onda niste ni imali drugog izbora”.
Razmatranja tehnike ne možemo da razdvojimo od posmatranja
dinamskih faktora u analitičkom procesu i od terapijskog cilja. Kada je
Freud otkrio dinamične nesvesne procese i odbrambeni mehanizam
potiskivanja, cilj psihoanalitičke tehnike je bio da ukloni potiskivanje i
predstavi nesvesno svesnom - “tamo gde je bio Id, biće Ego”. Da li se
kasnijim otkrićima ovaj cilj promenio? U osnovi je terapijski cilj ostao
isti - osloboditi ego i omogučiti mu da raste i sazreva i uspostavi
zadovoljavajuće objektne odnose. Sada, ipak, znamo više o
kompleksnoj strukturi unutrašnjih objekata i o rastu ega, ne samo kao
o procesu sazrevanja već i kao o procesu koji je potpomognut ili
ometen odnosom sa unutrašnjim objektima. Znamo ponešto o
poremečajima u okviru ego-razvića koji su vezani za odnose sa
unutrašnjim objektima uslovljenim anksioznošću, i odbrambene
procese koji direktno utiću na celovitost ega, kao što su na primer
spliting, fragmentacija, patološka projektivna identifikacija. Analiza
ovih procesa oslobađa ego kapacitete za korektniju percepciju
objekata i omogučava mu da dosegne konstruktivnije objektne odnose
koji za uzvrat mogu da odigraju svoju ulogu u razvoju.
Na analitičkim simpozijumima se često pokreće problem da li su
uzajamni faktori u psihoanalizi povezaniji sa uvidom ili sa korektivnim
objektnim odnosom. Meni izgleda da su ova dva faktora nerazdvojiva,
zato što pravi uvid može da se razvije samo u sigurnosti analitičkog
odnosa, sa analitičarom kao partnerom, koji ne projektuje i ne reaguje
već mu je cilj da razume. Sa druge strane, samo kroz uvid u nečiju
psihu mogu da se uspostave bolji objektni odnosi u vezi i sa
spoljašnjom i sa unutrašnjom realnošću. Traganje za psihičkom
stvarnošću ostaje primarni objekat psihoanalitičkog procesa.

Deseto poglavlje

POSTSKRIPTUM O TEHNICI

Veoma je teško steći ideju o psiho-analitičkoj tehnici kroz opis. U

stvari, jedini naćin da se upozna tehnika drugog analitičara je kroz
diskusiju slučajeva na seansama supervizije, seminarima ili
studentskim grupama. Prethodna poglavlja u ovoj knjizi posvećena su
diskusiji o teoretskim konceptima, a klinički materijal je korišćen samo
za ilustraciju. Iz izveštaja o slučajevima, u kojima sam se trudila da
dam redosled asocijacija i interpretacija, kao što je dečiji materijal u
sedmom i Osmom poglavlju, mogu da se napabirče izvesne ideje o
tehnici. Druge kliničke ilustracijemogu ipak da daju pogrešan utisak o

100
tehnici. Na primer, koristila sam snove da ilustrujem izvesne osnovne
mentalne mehanizme ili strukture, stvarajući možda pogrešan utisak
da je takav materijal interpretiran, tim terminima, bez uspostavljanja
predsvesnih veza sa pacijentovim aktuelnim spoljašnjim životom, itd.
Često se postavljaju pitanja u vezi veličine uticaja koji Melanie
Kleinina otkrića i koncepti imaju na psiho-analitičku tehniku, i obrnuto,
do koje mere ova tehnika može da utiće na rzumevanje materijala
pacijenta. Nema sumnje da postoje izvesne razlike u tehnici kada
radimo sa materijalom koji proistiće iz Melanie Kleininih teorija, i da
njena tehnika za uzvrat ima uticaja na vrstu materijala koja postaje
dostupna. Tehnički pronalazak, tehnika analize dece, je to što je
Melanie Klein pružilo pristup primitivnijim slojevima uma i dovelo je do
otkrića kompleksnog unutrašnjeg sveta u glavi deteta i značaja uloge
koju igraju projekcija i introjekcija u izgradnji dečije unutrašnje
mentalne strukture i spoljašnjih odnosa. Ova tehnika uticala je na
teoriju.
Nasuprot tome, novo teorijsko znanje stećeno na taj način
neizbežno se reflektovalo na njenu tehniku u radu sa odraslima.
Koncepti kao što su paranoidno-shizoidna i depresivna pozicija
prirodno su uticali na način na koji se sagledava analitički materijal.
Na primer, u analiziranju Edipalne situacije, analitičar koji je familijaran
sa ovim konceptima biće posebno svestan uloge koju projektivna
identifikacija može da igra u percepciji roditeljskog seksualnog odnosa,
prirode internalizovanih roditeljskih figura i načina na koji se sa njima
postupa u unutrašnjem svetu.
Melanie Klein se suprotstavlja ideji da je infantilna neuroza naćin
da se povežu i prorade ranije anksioznosti psihotične prirode. Ovo
gledište je danas široko prihvaćeno od strane večine analitičara, čak i
ako se razlikuju njihovi pogledi na precizne mentalne sadržaje ranih
infantilnih anksioznosti. Ovo ima dalekosežne tehničke implikacije. Za
mnoge analitičare to je indikacija da treba menjati osnovni psiho-
analitički metod. Sa njihove tačke gledišta, psihoanalitički metod
davanja interpretacija je efikasan u odnosu na triangularnu Edipalnu
situaciju celih objekata, ali kada je esencijalno suočiti se sa ranijim
anksioznostima koje proistiću iz odnosa između bebe i dojke, brane se
oni, psiho-analitički metod nije sam po sebi dovoljan i analitičar mora
da obezbedi faktor okoline kako bi nadoknadio nedostatak u ranom
detinjstvu. Po njima, ovo iziskuje rastanak sa neutralnom,
interpretativnom ulogom analitičara.
Vežno je za razumevanje Melanie Kleinine tehnike naglasiti da
ovo nikad nije bio njen stav. Tu su ponovo intimno povezane tehnika i
teorija. U ranim pokušajima analize dece, kada su rasprave o thnici
bile na vrhuncu, klasično gledište je bilo da je ego malog deteta
nedovoljno zreo a super-ego previše slab da bi se uspostavio
psihoanalitički proces, i da prema tome analitičar treba da usvoji ulogu
vodeće figure kako bi podržao ego i ojaćao super-ego. Gledište

101
Melanie Klein je bilo da je super-ego male dece neprijatniji i više
persekutoran nego u kasnijim stadijumima razvoja, i da je prema tome
uloga analitičara da umanji strogost super-ega interpretacijama,
dozvoljavajući tako egu da se slobodnije razvija. Onako kako je ona
gledala na stvari, svako skretanje sa neutralne uloge analitičara
ometalo bi ovaj proces. Ona je otkrila da kod svakog deteta koje može
da govori postoji dovoljno razvijen ego da se uspostavi psiho-analitički
odnos. Otkrila je da je to slučaj čak i kod psihotične dece koja ne
govore (“Značaj simbol formiranja u razvoju ega”). Njena kasnija
otkrića i konceptualizacija razvojnih pozicija ni na koji naćin ne menjaju
ovo gledište. U stvari, ona i njeni sledbenici smatraju da što je analiza
dublja a mobilisani procesi primitivniji, to je važnije rigorozno se držati
psihoanalitičkog metoda. Ako pacjent treba da razlući štaje unutrašnje
a šta spoljašnje, u kojjoj meri njegove poglede na svet boje njegove
sopstvene omnipotentne fantazije, to može da uradi samo ako
analitićar ostaje nepromenjen dejstvom pacijentovih projekcija. Ovo je
sažeto objasnio jedan moj shizofreni pacijent. On je često kasnio, i
jednom kada je došao skoro pred kraj seanse vršio je veliki pritisak na
mene da prekoraćim vreme, što sam zbog njegove neizvesne situacije
bila vrlo u iskušenju da uradim. Ali pošto sam mu interpretirala
situaciju u koju me je stavio, okončala sam seansu. Sledečeg dana
izrazio je neverovatno olakšanje koje je osetio i rekao: “U mom svetu
vi ste jedina osoba koja zna za vreme. Kad vi ne bi znali koje je vreme,
sve bi bilo izgubljeno.”
Naravno, rigorozno držanje do osnovnog psihoanalitičkog
metoda ne sme da postane rigidnost. Sa izvesnim pacijentima možda
je ponekad neophodno početi sa sedam puta nedeljno; sa nekim
psihotičarima kao i sa malom decom, možda će morati da se napravi
dogovor da budu donošeni i odnošeni na seansu, itd. Ali kada se
jednom seting uspostavi, ne bi trebalo da bude kontrolisan
pacijentovom bolešću. Pacijent projektuje na analitičara svoje
unutrašnje figure i delove svoga ega. Što je pacijent bolesniji to je
nesvesno odlučniji da pridobije analitičara da odigrava za njega ove
projekcije. Svako takvo odigravanje * od strane analitičara ima za ishod
potvrđivanje pacijentove omnipotencije takođe osiromašenje njegove
ličnosti kroz gubitke kojima se izlaže ovakvim projekcijama.
Analitičarev pristanak i razumevanje ovih projekcija bez njihovog
odigravanja i postepeno vračanje pacijentu psihičkog sadržaja su ono
pto pacijentu daje bazičnu sigurnost sadržanu u psihoanalitičkoj
situaciji.
žElim da naglasim da osnovni psihoanalitički seting, stav i
metodologija ne samo da se ne menjaju našim teoretskim gledištem,
već čak bivaju njime ojačani. Na primer, razumevanje tokga kako
projektivna identifikacija deluje još više pokazuje zašto je esencijalno
da analitičar ne iskoraći iz svoje uloge. S druge strane, na tehničke
*
acting out (prim. prev.)

102
detalje, konkretno rukovanje materijalom, neizbežno utiće nečiji
pogled na uključenu psihodinamiku. Na primer, prateći procese
projekcije i introjekcije u građenju unutrašnjeg sveta vodi
konzistentnijoj intervenciji kroz interpretacije. Analitičar više
interpretira šta mu pacijent pripisuje i kako ga internalizuje. Može da
prati efekat ovih interpretacija na dalji pacijentov materijal, i uopšte je
više okupiran tamo-amo razmenom nego što je to slučaj kod klasične
tehnike. Naglasak na transferu je takođe veći. Ovo je ponovo
povezano sa teoretskim gledištem. Kao što sam pokušala da pokažem
u poglavlju o fantaziji, Klajnijanci smatraju da odnos sa spoljašnjim
svetom, i u stvari interes za spoljašnji svet proistiću iz eksternalizacije i
simbolizacije nesvesne fantazije. Pošto analitičar dolazi da predstavi
unutrašnje figure, sav materijal koji pacijent donosi sadrži dinamičke
elemente transfera. Kada kažem “transferna interpretacija”, ne
mislim pod tim na sada-i-ovde interpretaciju. Potpuna transferna
interpretacija ukljućuje sadašnje spoljašnje odnose u pacijentovom
životu, pacijentov odnos sa analitičarem, i odnos između ovih odnosa i
odnosa sa roditeljima u prošlosti. Takođe ciljam na uspostavljanje veze
između unutrašnjih i spoljašnjih figura. Naravno, takva interpretacija
bi morala da bude duga i retko potpuno data, ali, da bi transferna
interpretacija bila kompletna u jednom ili drugom trenutku, treba
spojiti ove elemente.
Naše razumevanje uloge nesvesne fantazije u mentalnoj
strukturi vodi prema tome jaćem naglašavanju transfera. Ono takođe
vodi drugom naćinu interpretiranja mentalnih mehanizama. Pitanje
koje se ćesto postavlja glasi: “U ćemu je razlika između interpretiranja
projekcije i interpretiranja projektivne identifikacije?” Kad se
interpretira projekcija, ukazujemo pacijentu na to da da drugoj osobi
pripisuje svoje karakteristike. Kada interpretiramo projektivnu
identifikaciju, pokušavamo da interpretiramo detalje fantazije. Primer
za ovu vrstu interpretacija sam dala u trećem poglavlju, kroz dečiji
materijal o lisici. Cilj nam je da ućinimo pacijenta svesnim motiva
projektivne fantazije, i njenih efekata na percepciju objekta i selfa. Na
primer, možemo da pokažemo pacijentu kako projekcija njegove
sopstvene agresivne seksualnosti u roditeljski seksualni odnos
pojačava i percepciju njegovih roditelja kao okrutnih i seksualno
opasnih, i percepciju njega samog kao lišenog agresije i seksa. Kada
se interpretira projektivna identifikacija veoma je važno da se ono što
pacijent projektuje ne “gurne nazad” automatski. Ad hoc
interpretacije tipa “Smeštate u mene svoj bes” ili “vaše nepoverenje u
mene” bez dalje elaboracije, pacijent doživljava kao persekutorno
guranje nazad onoga što je projektovao. Treba interpretirati uvek u
kontekstu celokupnog odnosa, uzimajući u obzir pacijentove motive,
anksioznosti i cilj projekcije. Imala sam pacijentkinju kojaje pre analize
kod mene imala nekoliko analitičkih tretmana koji zbog njenog
tvrdoglavog čutanja nisu imali uspeha. Za početak, njeno čutanje je

103
bilo povezano sa projektivnom identifikacijom, ali kako se nastavljalo,
njegovo značenje se menjalo. Najpre sam ga interpretirala
prvenstveno kao komunikaciju: interpretirala sam da ona hoće da me
natera da doživim kako je to biti odsećen i nesposoban da
komuniciraš. Kasnije, kada je bila na pragu depresivne pozicije,
interpretirala sam da želi da osetim kako je to imati beživotan
unutrašnji objekat (nju na kauću), i osećati i krivicu zbog toga i
bespomoćnost da se oživi. Kasnije, kada su se pacijentkinjina muka i
potreba da projektuje kako bi komunicirala u znatnoj meri smanjile,
kada je ćutala ćutanje je postalo mnogo agresivnije. Sada sam mogla
da interpretiram kako u mene projektuje osećaj promašenosti i
neadekvatnosti, motive koji su dvojaki: delimično je želela da se reši
ovih osećanja a delom je želela da ih projektuje u mene zbog osvete,
inata i zavisti. U ma kojoj od ovih situacija, kada je ćutala uspostavljao
se začarani krug, u kome je njeno projektovanje bolnih osećanja u
mene vodilo anksioznosti da ću ih ja gurnuti nazad njoj i tako je
ćutanje poprimilo i odbranbeni aspekt - čutati da ne bi dozvolila da
penetriram u nju interpretacijama; i ovo je moralo da se interpretira.
Sad se naravno postavlja pitanje koliko interpretirati, posebno sa
pacijentom koji čuti. Tu je stil svakog analitičara različit, i vodiće ga
ukupna situacija. Kod pacijentkinje koju sam opisala, za početak sam
prilično interpretirala, i bilo je sasvim jasno da neće progovoriti dok ne
uspostavim kontakt sa njom putem razumevanja njene projektivne
identifikacije, i omogučim joj da toleriše reintegraciju njenih aktivnih
delova kako bi mogla da progovori. Ali kasnije tokom lečenja, posebno
kad je tišina bila agresivna, ili odbrana protiv konteksta koji je izgledao
blizak svesnom, i ja bih dugo čutala. Pacijentkinja je i sama bila
svesna razloga promene u načinu na koji sam se nosila sa njenim
čutanjem jer je jednog dana, pošto se gorko žalila da sam joj u
prošlosti interpretirala čutanje ali sad sve ćešće i ja čutim, dodala: “Ali
predpostavljam da onda niste ni imali drugog izbora”.
Razmatranja tehnike ne možemo da razdvojimo od posmatranja
dinamskih faktora u analitičkom procesu i od terapijskog cilja. Kada je
Freud otkrio dinamične nesvesne procese i odbrambeni mehanizam
potiskivanja, cilj psihoanalitičke tehnike je bio da ukloni potiskivanje i
predstavi nesvesno svesnom - “tamo gde je bio Id, biće Ego”. Da li se
kasnijim otkrićima ovaj cilj promenio? U osnovi je terapijski cilj ostao
isti - osloboditi ego i omogučiti mu da raste i sazreva i uspostavi
zadovoljavajuće objektne odnose. Sada, ipak, znamo više o
kompleksnoj strukturi unutrašnjih objekata i o rastu ega, ne samo kao
o procesu sazrevanja već i kao o procesu koji je potpomognut ili
ometen odnosom koji ima sa unutrašnjim objektima. Znamo ponešto
o poremečajima u okviru ego-razvića, vezanim za odnose sa
unutrašnjim objektima koji su uslovljeni anksioznošću, i odbranbene
procese koji direktno utiću na celovitost ega, kao što su, npr, spliting,
fragmentacija, patološka projektivna identifikacija. Analiza ovih

104
procesa oslobađa ego kapacitete za korektniju percepciju objekata i
omogučava mu da dosegne konstruktivnije objektne odnose koji za
uzvrat mogu da odigraju svoju ulogu u razvoju.
Na analitičkim simpozijumima se često pokreće problem da li su
uzajamni faktori u psihoanalizi povezaniji sa uvidom ili sa korektivnim
objektnim odnosom. Meni izgleda da su ova dva faktora nerazdvojiva,
zato što pravi uvid može da se razvije samo u sigurnosti analitičkog
odnosa, sa analitičarom kao partnerom, koji ne projektuje i ne reaguje
već mu je cilj da razume. Sa druge strane, samo kroz uvid u nečiju
psihu mogu da se uspostave bolji objektni odnosi u vezi i sa
spoljašnjom i sa unutrašnjom realnošću. Traganje za psihičkom
stvarnošću ostaje primarni objekat psihoanalitičkog procesa.

REČNIK

Cilj ovog rečnika nije da bude sveobuhvatan. On sadrži termine

za koje studenti najčešće traže da se objasne. Neke od njih uveli su
Melanie Klein i njeni saradnici, drugi su uobičajeno u analitičkoj
upotrebi ali su ipak dati zbog specifičnog načina na koji se koriste u
delu Melanie Klein.
Anksioznost: smatra se da je to odgovor ega na delovanje
instikta smrti. Kada je instikt smrti pomeren, uzima dva glavna oblika:
Paranoidna anksioznost se javlja zbog projekcije instikta smrti u
objekat ili objekte koji se onda doživljavaju kao persekutori.
Anksioznost se javlja iz straha da će ovi persekutori uništiti ego i
idealni objekat. Poreklom je iz paranoidno-shizoidne pozicije.
Depresivna anksioznost je anksioznost da će nečija sopstvena
agresija uništiti ili je uništila nečiji dobar objekat. Oseća se u odnosu
na objekat i u odnosu na ego koji se doživljava kao ugrožen zbog
identifikacije sa objektom. Poreklom je iz depresivne pozicije, kada se
objekat percipira kao ceo objekat a odojče doživljava sopstvenu
ambivalenciju.
Kastraciona anksioznost je pretežno paranoidni tip poreklom iz
dečije projekcije sopstvene agresivnosti, ali može da sadrži i
depresivne elemente; na primer, anksioznost da će neko izgubiti penis
kao organ reparacije.
Bizarni objekti: su rezultat patološke projektivne identifikacije u
kojoj se objekat percipira kao rascepan na minijaturne fragmente, a
svaki sadrži projektovan deo selfa. Ovi bizarni objekti se doživljavaju
kao da su opterečeni velikim neprijateljstvom.
Spojeni roditelji: fantazirana figura roditelja sjedinjenih u
seksualnom odnosu. Nastaje kad otac nije potpuno diferenciran od
majke a njegov penis se doživljava kao deo majčinog tela. Kada se
uzburkaju edipalne anksioznosti ova fantazija se ponovo aktivira

105
regresivno, kaos redstvo poricanja roditeljskog seksualnog odnosa.
Obično se doživljava kao zastrašujuća figura.
Depresivna pozicija: pojavljuje se kada odojče prepozna svoju
majku kao ceo objekat. To je kkonstelacija objektnih odnosa i
anksioznosti koju karakteriše odojčetovo iskustvo napadanja
ambivalentno voljene majke i gubitak nje kao spoljašnjeg i unutrašnjeg
objekta. Ovo iskustvo podstiće patnju, krivicu i osećaj gubitka.
Depresija: je stanje duha u kome se delimično ili potpuno
doživljavaju bolna osećanja depresivne pozicije. Može da bude
normalna reakcija na doživljaj gubitka ili patološka na neurotičan ili
psihotičan naćin.
Rana zavist: se doživljava od strane odojčeta pretežno u
odnosu na dojku koja hrani. To je verovatno najranija spoljašnja
manifestacija instikta smrti dok napada ono što se doživljava kao izvor
života.
Ekcesivna rana zavist je važan faktor u psihopatologiji.
Rani Edipov kompleks je edipalni odnos koji odojče doživljava
od početka depresivne pozicije. Pre nego što se dosegne genitalnost
doživljava se u pregenitalnim okvirima.
Krivica: je bolno shvatanje da nečiji voljeni objekat ili objekti
oštećeni. Nastaje u depresivnoj poziciji kada se doživljava
ambivalencija prema roditeljima koji se percipirajukao celi objekti.
Ambivalentno voljeni roditelji introjektovani u depresivnoj poziciji
formiraju srž super-ega.
Idealizacija: je shizoidan mehanizam povezan sa splitingom i
poricanjem. Neželjene osobine objekta se poriću i odojčetov sopstveni
libido se projektuje u objektat. Mada spada uglavnom u paranoidno-
shizoidnu poziciju, idealizacija može da se koristi kao deo maničnih
odbrana protiv depresivne anksioznosti.
Identifikacija: smatra se da je uvek proizvod introjektivnih ili
projektivnih procesa.
Introjektivna identifikacija je prizvod kada je objekat
introjektovan u ego koji se onda identifikuje sa nekim ili svim njegovim
karakteristikama.
Projektivna identifikacija je rezultat projekcije delova selfa u
objekat. Njen rezultat može da bude opažanje da objekat poseduje
karakteristike projektovanog dela selfa, ali rezultat takođe može da
bude i to što self postaje identifikovan sa objektom svoje projekcije.
Patološka projektivna identifikacija je rezultat dezintegracije na deliće
selfa ili delova selfa koji se onda projektuju u objekat i dezintegrišu;
rezultira kreiranjem “bizarnih objekata”.
Unutrašnji objekti: su objekti introjektovani u ego.
Unutrašnji svet: je rezultat delovanja nesvesne fantazije, u
kojoj su introjektovani objekti i stvara se kompleksan unutrašnji svet
unutar ega, u kom se doživljava da unutrašnji objekti imaju odnos
jedni sa drugima i sa egom.

106
 Manične odbrane: uspostavljaju se u depresivnoj poziciji kao
odbrana protiv iskustva depresivne anksioznosti, krivice i gubitka.
Bazirane su na omnipotentnom poricanju psihičke realnosti i objektni
odnosi se karakterišu trijumfom, kontrolom i prezirom.
Paranoidno-shizoidna pozicija: je najranija faza razviča.
Karakterišu je odnos prema delimičnim objektima, prevalenca splitinga
u egu i objektu i paranoidna anksioznost.
Delimični objekti: su objekti karakteristični za
paranoidno-shizoidnu poziciju. Prvi delimičan objekat koji
odojće iskusi je dojka. Uskoro se iskuse i drugi delimični
objekti - prvi od svih penis.
Idealni objekat - dojku ili penis odojče doživljava u paranoidno-
shizoidnoj poziciji kao rezultat splitinga i poricanja persekucije. Sva
odojčetova dobra iskustva, stvarna ili fantazirana, se pripisuju ovom
idealnom objektu koji ono žudi da poseduje i da se identifikuje sa njim.
Loš (ili persekutorni) objekat se doživljava kao rezultat splitinga
u paranoidno-shizoidnoj poziciji. U njega se projektuje svo odojčetovo
neprijateljstvo i sva loša iskustva se pripisuju njegovim aktivnostima.
Dobar objekat: dobar delimični objekat se obično odnosi na
dojku ili penis kako se u depresivnoj poziciji doživljavaju u vezi sa
dobrim iskustvima. Doživljava se kao izvor života, ljubavi i dobrote, ali
nije idealan. Njegove loše osobine se prepoznaju i mogu da se dožive
kao frustrirajuće u kontrastu sa idealnim objektom; doživljava se kao
vulnerabilan na napade, i prema tome često se doživljava kao oštećen
ili uništen. Dobra dojka i dobar penis se osećaju kao da pripadaju
dobroj majci i dobrom ocu, ali mogu da se dožive pre nego što se
potpuno uspostavi odnos sa celim objektima.
Persekutori: su objekti u koje je delom projektovan instikt
smrti. Oni pojačavaju paranoidnu anksioznost.
Psihička stvarnost: Doživljaj psihičke stvarnosti je doživljaj
nečijeg unutrašnjeg sveta, uključujući i doživljaj impulsa i unutrašnjih
objekata.
Osećaj realnosti: je kapacitet da se doživi psihička realnost
takva kakva je i da se diferencira od spoljašnje stvarnosti. Uključuje
simultana iskustva i korelacije između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.
Reparacija: je aktivnost ega usmerena na obnavljanje voljenih
povređenih objekata. Uspostavlja se u depresivnoj poziciji kao reakcija
na depresivne anksioznosti i krivicu. Reparacija može da se koristi kao
deo sistema maničnih odbrana, u kom slučaju ima manične kvalitete
poricanja, kontrole i prezira.
Spliting: može da ukljući ego i objekat. Najraniji spliting je
između dobrog i lošeg selfa i dobrog i lošeg objekta. Pomeranje
instikta smrti uključuje spliting dela za koji se oseća da sadrži
destruktivne impulse od dela koji se oseća da sadrži libido.
Celi objekti: opisuju percepciju druge osobe kao osobe.
Percepcija majke kao celog objekta karakteriše depresivnu poziciju.

107
Ceo objekat je u kontrastu i sa delimičnim objektom i sa objektima koji
su rascepani na idealne ipersekutorne delove. Ambivalencija i krivica
se doživljavaju u vezi sa celim objektima.

108
BIBLIOGRAFIJA

109