TEORIJA AFEKTIVNOG VEZIVANJA: NEKE IMPLIKACIJE ZA GEŠTALT

TERAPIJU
Neil Harris

Rezime: Teorija vezivanja je razvijena tokom poslednjih pedeset godina, kao jedan od načina
razumevanja temelja naše sposobnosti i potrebe da napravimo i održimo odnose. To je napravilo
važan doprinos, ne samo za način na koji posmatramo razvoj najranijih odnosa u našim životima,
već i za naše razumevanje procesa odvajanja i gubitka. Implikacije za psihoterapiju u celini
postaju jasnije, a u ovom članaku posebna pažnja se posvećuje načinima na koje može biti
korisna za Geštalt terapeute da budu svesniji ključnih koncepata vezivanja, kako se oni mogu
pojavljivati u našem radu, i kako se oni mogu koristiti terapijski.

Ključne reči: Teorija vezivanja, Geštalt terapija, terapijski odnos

Uvod

Nedavno sam bio zaintrigiran da čujem od klijenta šta je mislila kada je rekla da možda ima
obrazac "izbegavajuće vezanosti". Pošto sam se podsetio njene prefinjenosti kao konceptualnog
mislioca, kao i njenog značajnog iskustva terapeuta, počeo sam da posmatram njenu
komunikaciju. Moje iskustvo u radu sa njom kao terapeuta, kada sam se fokusirao na pitanja
životne sredine i samopodrške, bilo je da je ona često odgovorila brzim povlačenjem, i da sam je
tada napuštao sa osećajem povećane udaljenost između nas. Nekako, mi nismo razvili uspešan,
živahan, terapeutski savez. Često mi se činilo da plešemo jedno oko drugog, u središtu rada,
umesto da se borimo sa problemima. Jednom prilikom smo razgovarali o njenom odgovoru na
prekid terapije. Ona je zakazala dve sesije sa kiropraktičarem koje su se poklapale sa naša dva
planirana sastanaka, nakon mog povratka. Ona je komentarisala, sa očiglednim čuđenjem i
zabavom, o tome kako je napravila ovaj dogovor ne shvatajući posledice. Dala mi je to do znanja
u pismu, tonom koji je bio "ljutit" i nagli, ali ona nije bila u kontaktu sa besom koji sam osetio u
rečima.

Pitao sam se kako se to može uklopiti u njen concept vezanosti, i kako bi moje vlastite refleksije
na, i razumevanje vezivanja najbolje mogle poslužiti terapiji. Kakva je bila priroda njene
vezanosti za mene? Koji fiksirani geštalt može postati figura u našem radu kao rezultat njenih
iskustava sa prethodnim figurama vezivanja? Koje su implikacije načina na koji sam radio na
podršci njoj, kao i načina na koje je podržavala samu sebe? Kako su moja osećanja o njoj i radu
sa njom bila u vezi sa ovim aspektom našeg odnosa?

U ovom radu predstavljam svoje razmišljanje o vezivanju kao konceptu koji ima centralne
implikacije za praksu Geštalt terapije, a u isto vreme se slažem sa Geri Jontefom (1993, str. 454)
da je "Geštalt terapija umetnost bazirana na jasnoj, fenomenološki zasnovanoj svesnosti i
dijaloškom kontaktu, i svaka sugestija na osnovu podataka grupe, kao što su dijagnoze, samo su
sugestivni i korisni za rast terapeuta u perspektivi". U nadi da mogu napraviti neke korisne
sugestije, ja sam ušao u trag, ukratko, istorijskom razvoju teorije vezanosti, diskusiji o
relevantnim nedavnim otkrićima, razmišljanjima i istraživanjima, posebno u oblasti obrazaca
vezivanja odraslih, i razmatranju detaljnijih implikacija za klijenta i terapeuta sveopšteg
prisustva obrazaca vezivanja u terapijskom polju.

Šta je vezanost?

Tokom 1950-ih - delom i kao razvoj, ali i kao reakcija na opise odnosa koje su pružale analitičke
teorije, a delom kao posledica posmatranja dečjih odnosa, nastalih tokom perioda stresa i
razdvajanja u Drugom svetskom ratu - razvijena je nova paradigma za razumevanje obrazaca
naših ranih odnosa. Centralno za ovo je bilo razmišljanje Džona Bolbija. Izdanak jedne porodice
iz više britanske klase, u kojoj su njegovi roditelji bili daleke figure (bar u našem modernom
zapadnom shvatanju porodičnih odnosa), a na čijem su početku života u mnogome materinstvo
obezbedile dadilje, i roditeljstvo neke vrste internat, Bolbi je bio pod uticajem pisanja Čarlsa
Darvina i etologa kao što je Konrad Lorenz. Pošto je radio kao vojni psihijatar u ratu, on je
kasnije postao ključna figura u Tavistok Institutu i uveo je obuku za psihoterapiju dece tamo.
Nasleđe rata, kao što su odvajanja i gubitci su bili duboke karakteristike u polju iz kojih su se
pojavile studije vezanosti kao jedna figura.

Radio je sa decom, porodicama i njihovim majkama, i snimio je film o distresu dvogodišnjaka

kao reakciji na njegovo odvajanje od roditelja, kada su primljeni u bolnicu. Jedna od
revolucionarnih posledica ovog rada je bila da su posete postale šablon u bolnici, a podržana je i
želja za održavanjem bliskog kontakta između dece i njihovih ključnih odraslih u ovom trenutku.
On se, takođe, pozvao na dokaze iz studije institucionalnog uzgoja male dece (npr Spitz 1945,
1946), koja je ukazivala, sve jasnije, na ozbiljne i dugoročne štetne posledice po dečije emotivno
blagostanje nedostatka bliskog hraniteljskog odnosa. Nakon toga, na osnovu Bolbijevog je
teorijskog pristupa, radnici, kao što su Mari Ainsvorth i Meri Main (1991 npr Marej Parks i dr.)
su obeležili kvalitete odnosa koji imaju veze sa vezivanjem. To su osobine koje su, kada su
umanjene, faktori koji dovode do poteškoća pravljenja zadovoljavajućeg kontakta i
prepoznavanja figure iz pozadine, što dovodi do smanjene samopodrške (upravo su to razlozi, u
stvari, da mnogi klijenti traže pomoć od nas psihoterapeuta).

Vezivanje ima veze sa kapacitetom da se osećamo sigurnim, bezbednim, sa podržavanjem i

negovanjem kada smo u neposrednoj blizini osobe koja je figura vezanosti. Za malu decu ovo je
predstavljalo doslovno traganje za bliskošću, sigurnu bazu iz koje može preduzimati istraživanje,
interesovanje za okolinu i izazov novih iskustava. Jedan od dva osnovna obrazaca će biti
uspostavljen; kada se na odgovarajući način zadovolji vezanost, rezultat će biti 'bezbedna
vezanost'; a kada ne, za dete se kaže da je "nesigurno vezano". Uz zdrav razvoj dolazi i
sposobnost da razvije unutrašnje radne modele sigurnosti, da bi postali naša sopstvena baza
bezbednosti. (Holrnes 1993, str. 67).
 Šta razlikuje odnose vezanosti?

Postoje neke ključne karakteristike ponašanja koje bebe pokazuju, a naročito u odnosima
vezanosti. Za pomoć ovom tumačenju, to može biti shvaćeno, zajedno sa informacijama iz našeg
subjektivnog doživljaja o bezbednosti, sigurnost i spremnost da "pokušamo novo”:

* Traženje blizine - možemo uočiti da dete istražuje svoju okolinu unutar zaštitnog opsega.
Veličina ovog opsega varira u zavisnosti od starosti i mobilnost, ali i detetovog osećaja
sigurnosti. Deca već mogu nositi introjekt o relativnoj sigurnosti ili opasnosti od sveta i o
konkretnim rizicima koji mogu biti 'izvan'. Dok istražuju u ovom opsegu, ako naiđu na nešto što
izaziva njihovu anksioznost, oni će se vratiti osobi koju smatraju sigurnom, njihovoj figuri
vezanosti, da povrate osećaj sigurnosti. Oni traže blizinu ove osobe kada osete strah, zabrinutost,
zbunjenost ili neprijatnost, stidljivost i sramotu.

* Efekti sigurne baze - prisustvo figure vezanosti podstiče sigurnost, tako da, kada se dete vrati
u svoju sigurnu bazu, postoji smanjenje uzbuđenja, osećaj zadovoljstva i zatim spremnost, posle
nekog vremena, da se uputi u svet ponovo. Možda postoji ciklični obrazac interesa, istraživanja,
anksioznosti, vraćanja u bazu i opuštanja. Naravno, važno je imati na umu da je "baza" u stvari
osoba, a detetova spremnost da napusti bazu i istražuje, povezana je sa verovanjem u sigurnost te
osobe. Privlačnost da se vrati toj osobi zbog udobnosti, izgleda da se povećava u odnosu na
(proporcionalna je sa) fizičku udaljenost od te osobe. Ako se osoba doživljava kao nesigurna ili
nepouzdana, onda je poluprečnik u kojem je dete spremno da istražuje manji i svet deteta je
fizički više ograničen.

* Separacioni protest - kada se dete odvaja od svoje figure vezanosti, on ili ona će se žaliti,
često glasno, ponekad tiho, ali nikad manje napeto. Oni zahtevaju povratak te osobe i mogu se
boriti sa osobom koja je sprovela odvajanje.

* Izazivanje pretnjom - kada je svet zastrašujuće mesto ili kada ga deca vide kao takvo,
ponašanje vezanosti će biti stalna figura. Oni će ostati u blizini osobe koja daje osećaj sigurnosti
i njihova istraživanja će se smanjiti.

* Nedostupnost svesne kontrole - model udaljavanja da bi istraživali, vraćanje nazad da bi se

osećali sigurnim i uplitanja sa ovim anksioznosti i drugih jakih vodećih afekata, su univerzalna
iskustva. Ipak, ona su ta koja, za većinu ljudi, većinu vremena, funkcionišu van svesti. Ona
predstavljaju osnovnu konfiguraciju polja, originalnu mapu koji se razvija u prvih nekoliko
meseci života. Ona postaju glavne odrednice za način na koji susrećemo sredinu, naš stil traženja
podrške i postojanja samo-podržavanja; koreni našeg stila kontakta.

* Upornost - Ponašanje vezanosti ne slabi kroz privikavanje. U idealnom svetu dete ponovo
doživljava potrebu za sigurnošću i vraća se figuri vezanosti koja daje podržavajući i zaštitni
odgovor. Međutim, iskustveni nagon da se bude blizu i siguran ne nestaje i vezanost u dugim
vezama izgleda pouzdano kao u novoosnovanim odnosima. Pored toga, ako zadovoljavajući
odgovor figure vezanosti nije nastupio, ponašanje vezanosti i čežnja za sigurnom vezanošću
opada samo izuzetno sporo, ako uopšte opadne. U stvari, dete ili odrasla osoba može zatim
nastaviti da čezne za figurom vezanosti kroz opšti izgled očaja, a novi introjekt o nemogućnosti
dobijanja ove potrebe je uspostavljen.

* Neosetljivost na iskustvo sa figurom vezivanja - Detetova potraga za sigurnom vezanošću

opstaje uprkos zlostavljanju i zanemarivanju. Tu može biti intenzivne ambivalentnosti o figuri
vezanosti, i ovde mogu biti u vezi sa osećanjima ljutnje ili realizacijom zlostavljanja koje se
dešava, ali u uslovima pretnje će se tražiti blizina figure vezanosti, zato što još uvek nosi
mogućnost bezbednosti za dete. U polje su urezane rane potrebe i iskustva i dramatično sporo se
menja sa iskustvom.

Razne kritike su više puta stizale na Bolbijev rad, od kojih nije najmanja feministička kritika.
Ono što su zamerali je način na koji je Bolbi bio fokusiran na majka-dete dijadu i samim tim
podrazumevao da je nužno nedostatak u pružanju nege majki bio taj koji je doveo do loše
vezanosti i naknadnog pogoršanja u psihološkom funkcionisanju. U skorije vreme je postalo
jasno da nije neizbežno da glavna figura vezivanja bude detetova majka; većina dece formira
mrežu od nekoliko odnosa sa odraslima u kojima je kvalitet vezivanja važan. Za pojedinu decu,
obrasci vezivanja koje pokazuju mogu biti različiti u različitim odnosima vezanosti.

Vezanost u odraslom dobu

Teorija vezanosti je proširena na neke aspekte odnosa odraslih, kao i način na koji se odnosi
vezanosti preispituju kroz adolescenciju. Faza "razgradnje” (McConville, 1995) u ranoj
adolescenciji označava početak smanjenja intenziteta vezanosti za figuru vezivanja u detinjstvu i
traganje za revizijom tih odnosa u spoljnom svetu. Weiss (u Murray Parkes, Stevenson-Hinde i
Marris, 1991) ističe stav da "odnosi vezanosti i odnosi u zajednici prave različite doprinose
dobrobiti”. Većina odraslih ima nekoliko odnosa koji su važan deo njihovog osećaja blagostanja,
osećaja da su shvaćeni i priznati, da su sigurni; kada su proučavali razdvojene parove, velika
većina je pokazivala naznake istraje vezanosti. To je verovatno zato što su radni modeli za ovu
vrstu odnosa ustanovljeni u odnosima vezanosti u detinjstvu. Bolbi kaže (Bowlby 1979, str. 105)
"Zdravo funkcionalna osoba je sposobna za promenu uloga kada se situacija menja. U jednom
trenutku on obezbeđuje sigurnu bazu iz koje njegov saputnik ili saputnici mogu da rukuju; u
drugom trenutku mu je drago da se može pouzdati u nekog od njegovih saputnika da se pobrine
sa iste takve baze za uzvrat”. On, takođe, ističe da zbog naglaska na autonomiju "koja potiče od
vrednosti zapadne kulture, zahtev odraslih za sigurnom bazom često se previđa, pa čak i
unižava". (Bowlby 1979, str. 104).

Šta vezanost nije

Odnos vezanost nije međusobni odnos, tu ne postoji jednakost u prirodi uloga. Jedna osoba je
figura vezanosti, idealno deluje kao sigurna baza za druge. Drugi traži sigurnost u blizini, i sa
pozicije bezbednosti je u mogućnosti da istražuje svoje okruženje. Kako Mery Main kaže (1996),
"Odnos vezanosti je asimetričan odnos u kojem jedna osoba traži, a druge, nadam se,
obezbeđuju. To nije odnos uzajamnog emocionalog regulisanja”.

Odnosi vezanosti nisu odnosi u kojima su koncepti zavisnosti i nezavisnosti korisni. Ovi
koncepti su zamenjeni konceptima poverenja, oslanjanja i samo-oslanjanja. Na taj način, mislim
da teorija vezanosti podržava ideju zdravog odnosa dobrog funkcionisanja na granici kontakta, i
cilj sopstvenog razvoja bića je sposobnost da daju i dobiju podršku i samo-podršku.

Vezanost ne podrazumeva infantilne kvalitete u vezi. Boulbi kaže, (Bowlby 1979, str. 116)
"nevoljno odvajanje i gubitak su potencijalno traumatični tokom mnogih godina ranog detinjstva,
detinjstva i adolescencije, i sa odgovarajućim intenzitetom, sklonost da pokaže ponašanje
vezanosti je zdrava karakteristika i nema osećaja infantilnosti”. Međutim, takođe je važno
naglasiti da se odnosi vezanosti obično formiraju u prvih sedam meseci života.

Bebe ne pokazuju "jaku" ili "slabu" vezanost. “Jaka” se možda može izjednačiti sa sigurnom, ali
neka deca, za koju se kaže da su "veoma privržena" roditelju, kada posmatramo njihovo
vezivanje i imanje problema razdvajanja, npr. kada kreću u školu, su u stvari nesigurano vezana i
pokazuju primetnu separacionu anksioznost.

Obrasci vezanosti u detinjstvu

Ponašanja vezanosti kod dece pokazuju varijacije na temu. Da bi poboljšali te opservacije,

razvijene su tehnike da se napravi razlika u odgovorima dece koja prolaze kroz odvajanje od
figure vezanosti. Test koji je nastao koristio se u stotinama studijama. On se zove “Situacija sa
strancem” (Ainsworth i Wittig & 1969). On traje dvadeset minuta i počinje sa majkom i njenim
jednogodišnjim detetom u igraonici sa posmatračem. Majka odlazi na tri minuta, a onda se vraća.
Zatim dete ostaje samo tri minuta i posle toga se svi ponovo okupljaju. Šta god bismo mogli
komentarisati o etici ovog eksperimentalnog pristupa, rezultati su zanimljivi. Kao pojedinci, na
način koji je stabilan tokom vremena, deca imaju tendenciju da pripadaju jednom od četiri
obrasca vezanosti:

Siguran - Ova deca su obično uznemirena pri razdvajanju. Pri povratku njihovog roditelja, ona
pozdravljaju svoje roditelje, primaju utehu i vraćaju se igranju. Oko 60% dece pripadaju ovoj
kategoriji. Oni generalno imaju roditelje koji odgovaraju na adekvatan način i dosledno reaguju
na njihovu uznemirenost.

Ambivalentan - Ova deca postaju veoma uznemirena kada su bez roditelja i ne mogu se smiriti
kada se roditelj vrati. Primećeno je i da traže fizički kontakt i da mu se odupiru. Oni se smenjuju
između ljutnje i vezivanja i ulažu najviše pažnje na održavanje vezanosti. Oko 10 - 15% dece
pripadaju ovoj kategoriji, a odrasli sa kojima su opservirani imaju tendenciju da nedosledno
odgovaraju.
Izbegavajući - Ova deca pokazuju malu otvorenost znakova uznemirenosti pri odvajanju od
svojih figura privrženosti. Oni ignorišu odrasle koji su sa njima kada se vrate i dalje su oprezni.
Njihov povratak u igru je inhibiran, ali oni imaju obrazac usmeravanja većine pažnje na sredinu,
i teško se fleksibilno vraćaju da daju pažnju figuri vezanosti. Oko 20% dece pripadaju ovoj
kategoriji, a odrasla osoba koja je njihova figura vezanosti izgleda ne reaguje na njihove potrebe
za sigurnošću i bezbednošću.

Neorganizovan - Ova deca čine malu grupu i imaju tendenciju da dolaze iz porodica u kojima
postoji brutalni prekid odgovarajućih negujućih odnosa, kao što se dešava kada postoji fizičko i
seksualno zlostavljanje odojčadi i male dece, ili kada su deca bila u zastrašujućim situacijama sa
starateljima za koje nisu imala rešenje. Oni pokazuju "zamrznuti" stil nedostatka interakcije i
budnosti. Pokazuju stereotipna ponašanja, ponavljajući ponašanje kome očigledno nedostaje
svrhe i odaju izgled zbunjenosti o svetu i događajima. U stresnim situacijama kasnije u životu,
ova deca će biti podložnija disocijacijama (razdvajanju psihičkih funkcija), i duboki gubitak
kontakta to podrazumeva.

Obrasci vezanosti u odraslom dobu

Stilovi vezanosti su, takođe, bili istraživani retroaktivno u odraslom dobu putem strukturiranog
intervjua, Intervju za vezanost odraslih (AAI – Adult Attachment Interview), koji procenjuje
unutrašnji svet ili radne modele odraslih u odnosu na vezivanje (Fonagy et al., 1994). Utvrdio je
da se odgovori mogu svrstati u jednu od četiri kategorije: autonoman-siguran, odbacujući-
odvojen (ravnodušan), preokupiran-upleten, i nerešen-neorganizovan.

Oni u autonomnoj-sigurnoj grupi daju opis sigurnog vezivanja u detinjstvu i oni su u stanju da
ispričaju svoju priču na koherentan i interno konzistentan način. Oni su u stanju da dožive i
obuhvate i bolne događaje i da ih prevaziđu. Preokupirani-upleteni ispitanici daju opise koji su u
suprotnosti i čini se da su uhvaćeni u nedovršenim pitanjima iz svoje prošlosti uz utisak da se
borba nastavlja. Odbacujuća-odvojena grupa je nailaza na poteškoće u pružanju kompletanog
izveštaja o sebi. Oni će reći da imaju neke uspomene iz detinjstva i idealizuju detinjstvo
jednostavnim primedbama, poput "Sve je bilo u redu". Nerešeno-neorganizovana grupa se odnosi
na nerešene traumatične događaje, kao što su zlostavljanje u detinjstvu ili iskustva velikih
gubitka.

Obrasci iz odgovora roditelja na AAI imaju tendenciju da visoko koreliraju sa obrascima iz

“Situacije sa strancem” njihove dece. Tako autonomno-sigurni odrasli imaju tendenciju da imaju
sigurnu dece; preokupirano-upleteni roditelji imaju tendenciju da imaju ambivalentnu decu; i
odbacujuće-odvojeni roditelji imaju tendenciju da imaju izbegavajuću decu. Međutim, ove
kategorije ne treba posmatrati kao kategoričane ili determinističke! Ako pogledamo svu decu
majki ocenjenih kao nesigurne u razgovoru kada su bile trudne, 20% njihove dece će biti
sigurno vezani (ali 80% dece majki ocenjenih kao sigurne u AAI će biti ocenjeni kao sigurna u
Situaciji sa strancem).
Dakle, koristeći ovu pojedinačnu mapu, ona može pokazati da postoje značajne odlike odojčad-
roditelj odnosa koje mogu biti dosledane, na neki način, kroz generacije. Karakteristike ovog
odnosa koje imaju veze sa vezanošću su opisane, na neki način, u psihoterapijskom odnosu.
Hoću, sada, da pogledamo ovo detaljnije sa posebnim osvrtom na Geštalt model odnosa i
iskustva.

Stilovi terapijskog odnosa

U osnovi, razmatranje terapijskog odnosa je znanje da je ključni kvalitet sigurne veze aktivan, tj.
uzajamna interakcija (Holms, 1993). U proučavanju odnosa između bebe i negovatelja, Stern je
koristio imidž "usklađenost", jednog aktivnog i uzajamnog procesa u kojem su najranije mape
intersubjektivne oblasti postavljene i 'kontura' intersubjektivnog responsitivnog roditelja se
ponaša kao šablon da oblikuje i stvara odgovarajuće intrapsihičko iskustvo za dete (Stern 1985,
str. 207 ff.). Kako Holms ističe, "pasivni kontakt sam ne promoviše vezanost” (Holmes 1993, str.
107). Aktivni kvalitet odnosa koji hrani sigurnu vezanost podrazumeva: osobu koja predstavlja
sigurnu bazu koja aktivno promoviše ovo i drugu koja traži oba: i sigurnost, i podršku u
istraživanju. Ovaj kvalitet je deo opisa Geštalt terapijskog odnosa, uz obraćanje pažnje na
sredinu i samopodršku, terapijskog dijaloga, kao i mogućnosti zajedničkog susreta u dubljem
kontaktu.

Pitanja nastaju u vezi terapijskog zadatka i njenih ciljeva. Da li vezanost znači da, kao terapeuti,
mi negujemo usklađenost sa našim klijentima, i da je naš fokus intersubjektivna responsivnost,
kako bi se obezbedila neku vrsta 'reparacije'? Da li imamo za cilj da pomognemo našim
klijentima prelazak iz jednog obrasca nesigurne vezanosti u sigurni obrazac? Ili je cilj da
otkrijemo klijentov ponavljajući obrazac odnosa i kako prekidaju odnose, i rad na osvešćivanju
ovih obrazaca? Lynne Jacobs i Steven Tobin (e.g.Jacobs 1992, Tobin 1990), između ostalog, su
pisali o odnosu Teorije intersubjektivnosti i Self-psihologije i Geštalt teorije i prakse. Sugerisao
bih da i Teorija vezanost može da doprinese obrazloženju za držanje ovih teorija na umu kada
radite kao Geštalt terapeut, jer dodaje boju slici intersubjektivnog polja (Jacobs 1992, str. 27)
koji podržava "razvoj" self-strukture ili “kapaciteta za samoregulaciju”. Sledeći Godon Viler-a
(Wheeler 1991 118 str.), video bih odnos vezivanja kao jednu od struktura pozadine koja je
glavni uslov za formiranje figura i da vrsta postignute figure zavisi od vrste odnosa vezivanja
koji leže u istoriji klijenta.

Koristan model može biti da vidite poremećaje vezanosti kao liniju na spektru ili kontinuumu.
Ovo je kontinuum težine uticaja koji ovi obrasci imaju na našu sposobnost da formiramo odnose
na koje možemo da se oslonimo, a koji neguju naše samopouzdanje. Mi svi možemo da budemo
u stanju da prepoznamo svoje kretanje gore i dole na ovom spektru, u različitim vremenima i u
različitim odnosima, i raspon načina na koji izražavamo svoj obrazac vezivanja. Kada radite sa
klijentima koji su bazično sposobni za sigurnu vezanost, aktivno možemo birati da podržimo
razvijanje svesti klijenta o njihovim obrascima odnosa. Sa klijentima koji su nesigurno vezani, to
može biti moguće, ali ćemo morati priznati sebi da je "roditeljska funkcija” uvek u terapijskom
polju, i da nastavimo sa više naglašavanja na empatijskom vezivanju. Tada možemo preći na rad
na svesnosti o obrascu vezivanja, kako i kada procenimo da je to prikladno s obzirom na
razvojne sposobnosti klijenta da koriste podršku i da podržavaju sami sebe. Sa klijentima čiji su
obrasci vezanosti ozbiljno poremećeni, možda ćemo morati da "odbacimo" mnogo od našeg
neposrednog pristupa svesnosti i da prihvatimo da je rad na obezbeđenju sigurne baze i prisustva
nje na bilo koji način da to možemo, može da ima prednost tokom većeg dela terapije. Ja
sugerišem da Teorija vezanost podržava 'i / i', radije nego 'ili / ili” model za ovaj terapijski
pristup. Teorija vezanosti predviđa da će to morati da bude faktor u većini terapijskih odnosa, a
naročito kod onih koje dugo traju(koje se održavaju u vremenu), ili koji su intenzivni u pogledu
nivoa klijentovog poremećaja i nedostatka psihološke zrelosti.

Ako posmatramo sigurnu vezanost kao osnovu za uspostavljanje kapaciteta za agresiju u okolinu
iz pozicije bezbednosti i samopodrške, i kao osnovu za razvoj zdravog funkcionisanja kontakt
granice, tada kao terapeuti moramo obratiti pažnju na kvalitet vezanosti u terapijskom odnosu, i
na ciljeve terapije. Sa detetove tačke gledišta, razvojni cilj može biti da razvije dovoljno solidan
osećaj selfa da bi se diferencijacija i svesnost mogle pojaviti, a samim tim i mogućnost kontakta.
Isto tako, ovo može da bude terapijski cilj. Baš kao što deca otkrivaju svoj dominantni stil
vezivanja u igri, klijenti mogu da učine isto u terapiji, naročito u eksperimentima vezanim za
separaciju i spajanje, kao i u prekidima u terapiji. Oni sa istorijom ambivalentnih i izbegavajućih
stilova mogu ponavljati repetativne obrasce prekida kontakta koji su bili kreativna adaptacija,
dizajnirani da održe najbolji mogući odnos vezivanja deteta, uprkos neodgovaranju na potrebe.
Preciznije, kako možemo koristiti našu svesnost o obrascima vezivanja da usavršimo svoj rad sa
klijentima koji pokazuju sigurno ili nesigurano vezivanje?

Rad sa klijentom čije je dominantno iskustvo bilo sigurno vezivanje

U radu sa klijentom koji je imao rano iskustvo sigurnog vezivanja, nalazim da vrlo brzo postoji
osećaj terapijskog saveza. Saznajem o priči te osobe, koja će pričati o sebi koherentno i potpuno,
sa osećajem smisla koji je kontinuiran i bogat i sa kojim je relativno upoznata.

Kvalitet njihove komunikacije jeste doslednost, koherentnost i saradnja. Main (1996) pokazuje
kako je ova lingvistička analiza ljudskog govora o svojim odnosima sa svojim roditeljima ili
ključnim starateljima, snažno povezana sa istorijom sigurne vezanosti.

U 'povezanosti' sa njima mogu da doživim, relativno lako, stvaranje empatijskog odgovora.

Pozitivna osećanja, kao i negativna, još češće su u potpunosti izražena, sa osećajem pravog
kontakta. Njihov stil sigurne vezanosti može se ispoljiti u olakšavanju kompletiranja geštalta, i u
više iskustva u zadovoljstvu i povlačenju. Eksperimenti će izgledati kao da se pojavljuju sa
manje napora i planiranja i oni će raditi na višem nivou očiglednog ličnog rizika nego kod
klijenta koji nema sigurnu vezanost. Mogu ih opisati kao "dopadljive", "posvećene", kreativne”,
"samostalane".

Primer 1: Sally
Sali je žena u srednjim četrdesetim godinama, majka dvoje dece u srednjem tinejdžerskom
uzrastu. Udata je za Trevora osamnaest godina. On ima stalan posao kao vodoinstalater i oni su
živeli u svom sadašnjem domu poslednjih osam godina. Kada sam je prvi put upoznao, ona je
brzo priznala svoju anksioznost zbog dolaska na zakazanu seansu i rekla mi je da nikada nije
očekivala da viđa terapeuta, ali joj je prijatelj predložio da dođe kod mene da bi porazgovarala o
nekim pitanjima koja su je zabrinjavala u ovom trenutku. Ona je bila preokupirana, spavala loše i
nezainteresovana u svojoj kući, koja je ranije bila u mnogome u fokusu njene energije. Izgledala
je posađeno u stolici i njen položaj je izgledao udobno, njeno disanje čak i pravilno. Ona pravi
direktan kontakt očima na način koji nije nametljiv, intruzivan. Kada sam je pitao šta joj je
problem, ona mi je rekla da joj je majka umrla iznenada i neočekivano od izliva krvi u mozak pre
godinu dana. Iako ona smatra da dolazi sa temom osećaja gubitka, više nego sa osećanjem
optimizma u pogledu budućnosti, primetila je da se oseća skučeno i frustrirano u vezi sa onim što
vidi kao njene izglede. Slažili smo se da se sastajemo i otvoreno da istražujemo ova pitanja.

Kako se rad odvijao, javljala se potpunija priča o njenom detinjstvu i ja sam slušao o kontrastnim
stilovima njenih roditelja. Njena majka je bila veoma kompetentna da organizuje porodični život
i obezbedi svojoj deci osnovne potrebe. Seli se seća kako se osećala što je mogla da se osloni na
svoju majku da će uvek biti kod školske kapije na kraju dana, i pričala mi je o vremenu kada je
isekla prst na nekom slomljenom staklu igrajući se ispred kuće. Njena majka ju je tešila i pričala
joj priču o mudroj ženi koja je napravila napitke koji isceljuju sve boli, dok joj je čistila ranu. Ali
Sally, mlađa od dve ćerke, nije osetila pravu toplinu od nje, nego više direktnu, praktičnu brigu.
Ona bi se okretala svome ocu za lake spontane igre, praktične šale i uživanja u stiskanju u
njegovom snažnom zagrljaju. Međutim, u to vreme, on je imao posao koji ga je odvodio daleko
od kuće, na periode od nedelju dana. Njena sestra živi blizu njega i sada često učestvuje u
podržavanju njega, i plaća redovne posete da bi se uverila da je dobro, nahranjen i siguran.

Sally radi brzo i spontano, prihvatajući moje predloge o tome kako bismo mogli da radimo.
Izgleda spremna da se fokusira na njenu trenutnu svesnosti i da otkrije kako nikada nije potpuno
izrazila razočarenje što njena majka nikada nije bila potpunije emotivno dostupna za nju.
Međutim, kada odgovara sebi iz uloge njene majke, ona izražava moć dosledne brige koju je
iskusila od svoje majke, u smislu predvidivosti i sigurnosti, pouzdanosti i prisustva. Ona shvata
da je ona sama bila u stanju da izrazi sve ovo u svom stilu majčinstva, ali sada kada je njena
majka mrtva, ona je zaturila realizaciju nedostatka lake spontanosti koju je njen otac koristi za
prikazivanje. Kada je trebalo da se uvede prekid u terapiju od nekoliko nedelja, u kratkom roku,
ona doživljava, i sposobna je da razmišlja o njenom mešovitom iskustvu sa mnom -
predvidljivosti u mojim sastancima, dostupnosti i stilu, ali ipak i odlaženju iznenada, kao što je
njen otac radio kada je bila mala.

Po mom povratku, ona mi je brzo ispričala da oseća da je zamah izgubljen, da se osećala

neodlučno da li treba da dođe ponovo, i da je njen muž bio pažljiv i slušao je dobro njene
frustracije. Ona mi je ovo govorila na živ, penušav i osvežavajuće konfrontativan način.
Istraživala je mogućnosti za obuku u hortikulturi i našla je kurs koji je pokrenut u blizini kuće.
Činjenica je, kao što sam istakao, da je do mnogih pozitivnih promena u njenom izgledu i otkrića
o mogućnostima podrške u njenim trenutnim odnosima, došlo dok sam bio odsutan. Radili smo
još nekoliko sesija da bi učvrstili ovo i doneli više sopstvene spontanosti u njenu svesnost. Tada
je u terapiji došlo do uzajamnih pregovora o kraju.

U mom radu sa njom sam iskusio njenu osnovnu čvrstinu i njen kapacitet za zdravo
samooslanjanje u vezi sa njenom spremnošću da se obrati drugima za pomoć. Ona ne doživljava
odvajanje samo kao frustrirajuće i kao razočarenje, nego je i u stanju da mi stavi to do znanja u
isto vreme priznajući dobitke koju su nastali kao posledica. Ona je u stanju da opiše svoju majku
u smislu koji sadrži oba pola; i pozitivan - "dosledna, brižna, kompetentna" - i negativan -
"nedostatak stvarne topline". Dok razmišlja o prošlosti, ona je u stanju da radi u "ovde-i-sada" i
imam osećaj živog terapeutskog saveza sa osobom koja je u velikoj meri “osvežena”.

Kao klijent ona fleksibilno modulira kontakt i lako omogućava našu kreativnu interakciju,
fluidno kretanje iz njenog unutrašnjeg iskustva na spoljašnju okolinu, ostavljajući me sa
osećajem razigranog i spontanog angažmana.

Rad sa klijentom čije je dominantno iskustvo bilo nesigurno vezivanje

Ne dolaze svi naši klijenti sa kapacitetom da se kreću u odnosu koji ima kvalitete sigurnosti za
njih. Dogod možemo biti prisutni savesno i na odgovarajući način u ugovoru, u granicama
terapije, u pitanjima bezbednosti klijenta i terapeuta i svim karakteristikama dobre, profesionalne
podrške okoline, neki klijenti će imati rano iskustvo odnosa u kojima njihova 'mapa vezivanja'
predviđa određene kreativne adaptacije odvajanja i gubitka, opaženih ili stvarnih. U grupi
klijenata koji nisu iskusili sigurnu vezanost (i ne zaboravite da to opisuje oko trećinu opšte
populacije, i možemo pretpostaviti, veći procenat onih koji traže psihoterapiju), predlažem da
vredi razlikovati stilove vezivanja koje sam prethodno opisao. Ovo je važno zbog implikacija za
nas kao terapeute, za način na koji biramo da radimo, da podržavamo i predlažemo
eksperimente, može biti korisna informacija, i ta mapa nam može pomoći da postignemo 'bolje'
terapeutske ishode.

A: Ambivalentan stil

Ljudi koji su kao bebe pokazali ambivalentan obrazac vezivanja u “Situaciji sa strancem”, kako
protestuju i drže se, prijanjaju i sporo obnavljaju igru, mogu da se pojave kao odrasli klijenti kao
prilično ograničeni i nezgrapni, skloni hronično niskom nivou zavisnosti. (preokupirano-upletena
grupa na AAI). Iako su poslušni i imaju tendenciju da se slažu sa sugestijama mogu izgledati
manje sposobni da se uključe u slobodno kreativno razmišljanje ili eksperiment. Kada se
raspitam o njihovoj priči mogu mi reći o roditeljima koji su bili nametljivi, intruzivni u
reagovanju na njihovu uznemirenost, ili su paničili, ili su bili previše uključeni. Kao adolescenati
su uklopljeni u njihovu porodicu u "underbounded stilu" koji je opisao McConville, sa granicama
razdvajanja i definisanja sopstvene individualnosti koja postaju zbunjena, a rezultira konfuzijom
oko "vlasništva nad i odgovornošću za iskustvo selfa” (McConville 1995). Oni se mogu i dalje
boriti da nađu smisao sebe kao odvojenih od svoje porodice, kao posebnog lica sa sopstvenim
pravima. Konfluencija će se pokazati kao veliki modulator kontakta sa mnom. Kada su nastojali
da mi kažu nešto o tome, mnogi veliki nezavršeni geštalti iz prošlosti su se pojavili, i ove teme
mogu da ih zaokupljaju na takav način da mi je teško da osetim energiju na kontakt granici u
sadašnjosti. Možda su se viđali sa drugim terapeutima i stekli žargonski jezik kojim opisuju
svoje "probleme" i pokušaje koje su napravili da ih reše. Pričali su mi nadugačko o zamršenosti
njihovih odnosa sa starateljima, i u pričama sadašnjost se često zamagljivala prošlošću. Da li mi
pričaju o tome kako su se osećali frustrirani u prisustvu njihove majke prošle nedelje ili je to o
vremenu kada su bili malo dete?

Između sesija ili možda očiglednije, u vreme pauze u terapiji, oni mogu ponovo iskusiti taj
osećaj napuštanja, a onda podhraniti po mom povratku, a ja ću ih doživeti kao prijanjajuće (da se
drže) - možda će biti ekstra telefonskih poziva meni između sesija. Potreba za nekom vrstom
predmeta ili pisma kao podsetnika za njih o kontinuitetu našeg odnosa, može biti tom prilikom
neophodna. Pitanja koja moram postavljati samom sebi su: “Da li sam previše uključen sa ovim
klijentom? Da li imam želju da "pobegnem" od njega, na način koji će izgledati nepredvidiv za
njega? Da li je moj osećaj kretanja unutar i van, prema i dalje, tamo-amo sa njim? "

B: Izbegavajući stil

Kada sretnem osobu koja je imala izbegavajući stil ponašanja vezanosti kao dete, oni mogu imati
poteškoća u pričanju svoje priče zbog nedostatka koherencije i jednog oštećenog osećaja
njihovog ličnog kontinuiteta (odbacujuće-odvojena grupa na AAI). Njihova priča može biti
kratka, ostavljajući me sa osećajem o neregistrovanim godinama, intrigama, praznini i
nedostajućim podacima, a ponekad mogu osećati zbunjenost oko detalja i doći do toga da se
priča promenila. Oni mi mogu, međutim, pričati o roditeljima koji ih ni malo nisu primećivali ili
odgovarali na njihovu uznemirenost i istovremeno se boriti da nađu primere da otelotvore sebe i
svoju istoriju napolju. Osećaj je da, moje početno očekivanje da budu povezani sa svojom
pričom, izgleda je sahranjen. Njihov stil prekida može, u stvari, biti duboka desenzitizacija i
retrofleksija, posebno ljutnje i agresivnih osećanja, ili njihov protest može biti projektovan na
druge koje doživljavaju kao ljutite ili protestujuće ili agresivne. Dubina njihove retrofleksije
može biti izražena u delima samo-povređivanja, na primer, u površinskom zasecanju.

Oni mogu dobro slagati sa našim ugovorom o pohađanju, ali kad sam daleko, ili postoji prekid u
terapiji, oni će malo to pominjati i prikazivati malo osećanja o tome. Oni “se drže sami za sebe” i
osećaju “teškoću u dosezanju". Kada pitam o njihovoj spoljašnjoj podršci u smislu odnosa izvan
terapije, mogu mi reći da imaju nekoliko prijatelja, čak i da ne osećaju potrebu za prijateljstvima
i vole svoju firmu. U svojoj izolaciji oni zapravo mogu naći da im je teško da drže sebe
diferenciranim, i kao adolescenti su možda imali "overbounded" stil u McConville terminologiji
(McConville 1995, str. 105), uzevši u obzir polarizovanu poziciju razdvajanja i pobune, pokušaj
diferencijacije smatraju teškim. Oni mogu biti razumljivo oprezni u 'pokušavanju novog’, i treba
puno podrške da bi krenuli u akciju i eksperimentisanje, "budni" i alertni za potencijalni gubitak
sigurnosti.

Primer 2: Ian

Ian je čovek u svojim kasnim dvadesetim koji dolazi da me vidi na predlog svog lekara opšte
prakse. On kaže da nekoliko puta nedeljno, kada je na javnom mestu, on doživljava rastuću
stegnutost oko grudi i osećaj straha. Potom odlazi u zadnji deo neke radnje i pronalazi mesto za
sebe. Obično strah jenjava, a on je u stanju da nastavi sa svojim danom, ali jednom prilikom,
kada su prodavnice bile zatvorene, njegovo osećanje straha je eskalirao i on je morao da pita
prolaznika za pomoć. Hitna pomoć je pozvana i on je odveden u odeljenje u lokalnoj bolnici gde
je ponovo proverio i uverio se da je fizički dobro. On tapka usta prstima kao što govori i njegove
oči kruže po sobi. Prsti njegove desne ruke su duboko nikotinski obojeni, a na njima su izbledele
samonapravljene tetovaže slova M - U – M. On mi je rekao da je trenutno odvojen od svoje
partnerke, Sarah, sa kojom ima sina od tri godine i zove se Daniel. On kaže da želi da ima drugo
dete, ali da ne može da se suoči sa dodatnim zahtevima i zbog tih dubokih neslaganja, on je
odlučio da ode u ovom trenutku. Od odvajanja počele su epizode straha.

Ja ga pitam o njegovoj porodici. On sleže ramenima i kaže da ih ne viđa mnogo, iako žive u
istom gradu. On mi je rekao da je imao "dobar provod" kao dete; njegov otac je bio “čvrst, ali
fer”, njegova majka “sve što dete može da poželi”. Ipak, u neko drugo vreme je sugerisao da mu
je možda neko pomogao “prema vrsti tableta koje moja majka koristi za svoje živce nakon što je
imala nervni slom". On takođe kaže da je otišao od kuće kada je imao šesnaest godina “da
pobegnem od njih". On se retko obraća drugima u svom životu, osim ako ga direktno ne pitam,
međutim i kada pitam, ostajem sa slikom njega kao nedostižnog. To je kao da se kamuflira protiv
pozadine koja je van fokusa, sa nekoliko čvrstih referentnih tačaka. Ja sam imao poteškoća u u
potpunom ispoljavanju sebe, postajući nejasan i donekle konfluentan sa njim. Uspostavljanje
određenog modus operandi za rad nikada nije jednostavno, a on je nastavljo da definiše cilj kao
“oslobađanje od straha".

On je vrlo oprezan u vezi obraćanja pažnje na bilo koji od njegovih gestova, kao da želi
direktivni savet i brzo rešenje za svoje simptome. Kada sam mu skrenuo pažnju na gest koji
pravi svojim prstima, on kaže, "Žao mi je", i odmah se zaustavlja. Potrebno je mnogo sesija
blagog rada i prisutnosti na uspostavljanju terapijskog saveza, pre nego što možemo da počnemo
da pričamo o njegovom disanju na našim sastancima i pre početaka otkrivanja kako se oni
odnose na njegova osećanja anksioznosti. Ponekad mi kaže da njegova iskustva i naši razgovori
o njima, "nemaju smisla". Ponekad sam se osjećao frustriranim tempom rada, a kad sam pokušao
da nađem način da uvedem ovo, on je brzo ugledavao ovo kao kritiku njega.

Kada postoje pauze u terapiji, jednu ili dve nedelje, on otkriva da ima nekoliko napada "straha".
U nekoliko navrata otkazuje svoj sledeći sastanak, ne ostavljajući nikakvu poruku, rekavši da "je
nešto iskrslo” i da je bio zauzet, kad je sledeći put prisustvovao. Na kraju, on mi je rekao da je
odlučio da pokuša da se pomiri sa Sarom i zato što su njegovi simptomi manje zabrinjavajući,
odlučio je da prestane da dolazi na terapiju. Ostao sam sa jakim osećajem nepotpunosti našeg
rada i osećanjem da nikada nisam stvarno mogao da ga upoznam.

Razmišljajući o radu, ponovo sam primetio manjkavost njegove priče, praznine, sukobljene
izjave i način na koji je površno idealizovao iskustvo. Nemam nikakvu vrstu slike o tome kako
su njegovi roditelji odgovarali ili ne, njegovim emocionalnim potrebama, a on nije prenosio ni
prošlost ni njegovu trenutnu situaciju sa bilo kojim jakim osećanjem. On čak i poriče da je pauza
događaj, ali kada sam bio daleko on je izgleda okretao svoju pažnju prema spolja, da bi bio
zauzet kada je trebao da bude sastanak. Čak i unutar sesija drži svoju pažnju oprezno na okolini,
naizgled zabrinut i nesiguran. Trudio sam se da stepenujem eksperimente sa pažnjom, ali čak i
ono što ja smatram pažnjom niskog rizika za senzaciju, izgleda je bilo previše neprijatno za
njega. Kao “staratelj”, nisam baš registrovao njegov distres, nekako sam to krio od uticaja na
mene. Biti u potpunosti usklađen, praktikovati inkluziju, bilo je teško za mene sa njim. Sada, u
retrospektivi, pitam se šta je bilo njegovo iskustvo, kako je možda osećao odbačenost od strane
mene i imam žaljenje što nisam našao reči da učinim ovo eksplicitnim na način koji bi mogao da
oseti kao podršku.

C: Neorganizovan stil

Ljudima koji su iskusili neorganizovane, nepredvidive, zbunjujuće ili čak nasilne odnose
vezivanja, može biti teško da se angažuju, pokazuju malo izražavanje pozitivnih osećanja, imaju
poteškoća u razmeni emocionalnog jezika, i napuštaju terapeuta sa osećajem da je granice teško
održavati, i da postoji početni ili aktuelni haos ili rizik, bilo za klijenta ili sebe. Iako je za neke,
možda, bilo zdravijih odnosa vezanosti koji ublažavaju neke od štetnih posledica njihovih, manje
nego adekvatnih, ranih negovanja, za druge to će biti zbir njihovog ranog iskustva, i njihove
potrebe kao klijenata su velike. Rasprava o terapijskim opcijama, dileme i mogućnosti u ovoj
situaciji, mogle bi biti predmet posebnog članka. Mnoga pitanja su postavljena sa velikom
jasnoćom od Yontef-a (19931, u njegovom poglavlju "Tretiranje ljudi sa karakternim
poremećajem”; reklo bi se da su kreativna prilagođavanja koja su pojedinci pravili ukupno ispod
mere za svoje potrebe vezivanja, dovela do slike funkcionisanja koja se može opisati kao
"borderline”.

Dalje implikacije za terapeuta

Značaj za mene, kao terapeuta, da budem svestan mog dominantnog stila vezivanja, će biti
očigledna posledica gledanja terapijskog odnosa na ovaj način. Koje su moje reakcije na
odvajanja i gubitke? Koliko koherentno mogu ispričati svoju priču? Gde su se moje potrebe za
vezivanjem aktuelno susrele i kako se podržavam u tom pogledu?

Možemo prepoznati sve osobine koje sam opisao, u sebi, u različitim vremenima, kao što smo
možda bili u stanju da napravimo DSM-IV dijagnozu većine poremećaja ličnosti za sebe, kada
smo čitali dijagnostički priručnik! Sugerišem da se ovo moglo odraziti zbog naših različitih
odnosa vezivanja sa različitim negovateljima, i da zbog toga treba da obratitimo pažnju na ovo u
našoj terapiji i obuci kako bi se povećao potencijal terapijskih odnosa koje pravimo sa našim
klijentima. Istovremeno, moramo da prepoznamo kako smo postali vezani za naše klijente.
Mislim da je generalno prepoznato kako smo došli radeći kao terapeuti do dela negovanja našeg
sopstvenog razvoja i lečenja naše sopstvene boli .. Moje iskustvo je da, iako mogu da izađem iz
vatre rada sa klijentima sa poremećajem ličnosti kao integrisanija osoba, moja sposobnost da
eksperimentišem sa novim, biće razigrana, javljajući se prvi put u radu sa klijentima kao što je
Sally, koji su sigurni i dovoljno čvrsti za mene da se oslonim na njih da preuzmu odgovornost za
sebe. Oni predstavljaju sigurnu bazu za mene kao terapeuta.

Kada smo obratili pažnju na podršku, jedan aspekt moramo da razmotrimo, mogućnost klijenta
da doživljava mesto i sebe kao sigurnu bazu, i terapijski odnos kao prisutan, među mnogim
stvarima, za njegove ili njene potrebe vezivanja. Moj stav je da možemo raditi prema klijentovim
individualnim sposobnostima da dožive sami sebe i njihove trenutne odnose kao sigurnu bazu, i
ta istraživanja klijenta mogu zauzeti mesto u saznanju da oni imaju svoje sopstveno sigurno
utočište u koje mogu da se vrate kada se pomere izvan poznatih granica i očekivanja. Klijentova
vezanost onda može biti resurs za njega / nju iz kojeg, i sa kojim, može proširiti svoje iskustvo
kontakta sa svetom.

Takođe treba imati u vidu preverbalnu prirodu iskustva koje konfiguriše ove aspekte polja, i
razumeti doslednu borbu koju klijenti mogu doneti dok pokušavaju da artikulišu svoju potrebu
da se osećaju sigurno i bezbedno, ili dok komuniciraju sa patnjom, i istorijski i u sadašnjosti, te
je rezultat potrebe za vezivanjem ispunjen.

Zaključak

Trebalo bi da budemo svesni kao terapeuti da postoji mogućnost da budemo uvučeni u ples
ponavljanja ranih odnosa vezivanja, u kome smo deo figure vezivanja, i da dok klijenti ponovo
donose svoje poznate obrasce modeliranja kontakta koji su bili skovani kada su bili odojčad, kao
kreativno prilagođavanje stilovima njihovih negovatelja, mi terapeuti zauzimamo ulogu
staratelja. Kao Geštalt terapeuti možemo primetiti to, posebno u pogledu karakterističnih
modulacija kontakta, stilova samopodrške, i varijacije u kreativnosti i sposobnosti da
eksperimentišu. Mi možemo tada delati na načine koji mogu biti relativno nepoznati za nas, ali
poznati našim klijentima. Ne neminovno, naravno, ali vezanost je sveprisutana, jedna od valuta
života, i bolje bi bilo da je njena mapa u našoj torbi veština, resursa i znanja kada krenemo u
obilazak pejzaža (zemlje) psihoterapije. Biće potreba izvan vezivanja i drugih mogućih ciljeva, i
za njih, naravno, potrebne su nam druge mape.