1

Šiko Buarke

BUDIMPEŠTA

Prevod: Ana Marković

Naslov originala Chico Buarque BUDAPEST

Alfa 2005

2
 Trebalo bi da je zabranjeno

Trebalo bi da je zabranjeno podsmevati se ljudima koji se odvaţe

da progovore strani jezik. Jednog jutra, izašavši na pogrešnoj stanici
metroa, plavoj poput njene stanice, imena sličnog imenu stanice na
kojoj se silazi kada se ide kod nje, pozvao sam je iz govornice i rekao
joj: „Stigao sam, skoro.“ Istog trenutka posumnjao sam da sam
izgovorio glupost, jer me je profesorka zamolila da ponovim
rečenicu. Dakle, stigao sam, skoro... verovatno je problem bio u reči
skoro. Jedino što me je, umesto da mi ukaţe na grešku, naterala da je
ponovim, da je ponovim, da je ponovim, a potom je počela da se
grohotom smeje, na šta sam joj spustio slušalicu. Kada me je ugledala
na vratima ponovo ju je uhvatio napad smeha, a što se više trudila da
obuzda smeh, više se tresla i smejala celim telom. Konačno mi je rekla
da je razumela da ću doći malo-pomalo, prvo će doći nos, potom
jedno uvo, potom jedno koleno, što zapravo i nije bilo tako duhovito.
I uistinu, Kriška se vrlo brzo nekako rastuţila i, ne umevši da se
izvini, zagolicala me vrhovima prstiju po mojim drhtavim usnama.
Danas, međutim, mogu slobodno da kaţem da savršeno govorim
mađarski, ili skoro. Kada noću počnem da mrmljam sam sa sobom, i
sama pomisao na strani izgovor koji me tu i tamo odaje strašno me
zaboli. U krugovima po kojima se krećem, gde glasno raspravljam o
temama od nacionalnog značaja, koristim retke glagole i ispravljam
obrazovane ljude, neočekivani strani izgovor bio bi poguban. Kako
bih odagnao sumnje, jedino što mogu da uradim jeste da se obratim
Kriški, koja takođe nije mnogo pouzdana u cilju da me, dajući mi da
jedem iz njene ruke, zadrţi kraj sebe, kao što verovatno ţeli, uvek mi
uskraćujući poslednju mrvicu hleba. Pa ipak, povremeno je, u
poverenju, priupitam: „Je l‟ sam izgubio pravilan izgovor?“ Svaki put
mi odgovori: „Malo-pomalo, prvo nos, potom jedno uvo...“ i počne
da se valja od smeha, potom joj bude ţao, zagrli me oko vrata i tako
ukrug.
Zadesio sam se u Budimpešti zahvaljujući nepredviđenom
sletanju, na letu iz Istanbula za Frankfurt, gde je trebalo da uhvatim
avion za Rio. Avio-kompanija nam je obezbedila prenoćište u hotelu
u blizini aerodroma, a tek su nas ujutru obavestili da je tehnički
problem, zasluţan za ovo presedanje, bila zapravo informacija o

3
podmetnutoj bombi. U međuvremenu sam, gledajući odsutno
ponoćni dnevnik, već bio zaintrigiran prepoznavši avion nemačke
avio-kompanije na pisti lokalnog aerodroma. Pojačao sam ton, ali je
dnevnik bio na mađarskom, jedinom jeziku na svetu koji, kako tvrde
zli jezici, đavo poštuje. Isključio sam televizor, u Riju je bilo sedam
sati uveče, pravo vreme da telefoniram kući; javila se telefonska
sekretarica, nisam ostavio poruku, a ne bi ni imalo smisla reći:
zdravo, draga, ja sam, u Budimpešti sam, avion se pokvario, ljubim
te. Bilo je očekivano da budem pospan, ali mi se ipak nije spavalo,
tako da sam napunio kadu, sipao mirišljavu so u toplu vodu i opustio
se na nekoliko minuta, praveći mehuriće. Leţao sam tako u kadi, kad
je najednom, zil, neko pozvonio na vrata, još uvek sam se sećao da se
na turskom zvonce kaţe zil. Umotao sam se u peškir, otvorio vrata i
ugledao starca u hotelskoj uniformi sa brijačem u ruci. Pozvonio je na
pogrešna vrata, a kada me je ugledao ispustio je jedno guturalno 0,
kao da je gluvonem. Vratio sam se u kadu i pomislio kako je čudno
da jedan tako otmen hotel zaposli gluvonemu osobu kao kurira.
Međutim u glavi mi je i dalje bio zil, to je odlična reč, zil, mnogo bolje
nego zvonce. Ubrzo ću je zaboraviti, kao što sam zaboravio i haiku
pesme koje sam naučio napamet u Japanu, arapske poslovice, Oči
čornije koju sam pevao na ruskom, iz svake zemlje donesem ponešto,
poneki neuhvatljivi suvenir. Imam neku vrstu dečjeg sluha uz pomoć
koga lako učim i zaboravljam jezike, kad bih se potrudio bio bih u
stanju da naučim grčki, korejski, pa čak i baskijski. Međutim, nikada
nisam sanjao da ću naučiti mađarski.
Već je bilo prošlo jedan kada sam go otišao u krevet. Ponovo sam
uključio televizor i ugledao onu istu ţenu koju sam video u ponoć:
upadljivo našminkanu plavušu, kako ponovo iščitava vesti iz
prethodnog dnevnika. Shvatio sam da je u pitanju repriza jer sam već
video seljanku širokog lica kako gleda u kameru izbečenih očiju
drţeći u rukama kupus veličine sopstvene glave. Istovremeno je
klatila glavom, mlatila kupusom gore-dole i neprekidno pričala, ne
dozvoljavajući novinaru da dođe do reči. Potom je počela da zabada
prste u kupus, da plače i jeca, a lice joj je postajalo sve upaljenije i
podbulije, potom je ponovo zabola prste u kupus i sada sam osećao
kako su mi leđa potpuno ukočena i napeta, ne zbog onoga što sam
video na televiziji već zbog mukotrpnog pokušaja da uhvatim barem

4
jednu reč. Reč? Bez ikakve predstave o izgledu, strukturi, samom
obliku reči, nisam mogao da znam gde koja reč počinje, a gde se
završava. Bilo bi uzaludno pokušati odvojiti jednu reč od druge, kao
kad biste pokušali da noţem presečete reku. Meni je čak zvučalo kao
da mađarski nije sastavljen od jezičkih jedinica, od reči, već je jedino
moguće naučiti ga celog odjednom. Na pisti se ponovo pojavio avion,
snimljen izdaleka, mračan, nepomičan, zbog čega je još više izbio u
prvi plan muški glas koji se čuo u pozadini. Više me nije zanimala
vest o avionu, misterija aviona bila je potpuno izbledela pred
misterijom jezika na kom je vest bila saopštena. Dok sam slušao te
stopljene zvuke iznenada sam uhvatio uljeza, reč Lufthanza. Da,
Lufthanza, sasvim sam siguran da ju je voditelj izgovorio, nemačku
reč koja je prodrla u zid mađarskih reči, pukotinu koja će mi
omogućiti da odmrsim čitav rečnik. Nakon dnevnika otpočeo je
okrugli sto čiji učesnici kao da se nisu najbolje razumeli, nakon toga
dokumentarni film o tajnama morskih dubina, sa providnim ribama,
a tačno u dva sata ponovo se pojavila moja našminkana prijateljica,
jedan sat starija. Vremenska prognoza, skupština, berza, studentski
protesti, trţni centar, seljanka sa kupusom, moj avion i već sam
pokušavao da izgovorim nekoliko reči nakon reči Lufthanza. Tada se
na ekranu pojavila devojka sa crvenim šalom preko ramena i crnom
punđom, izgledalo je kao da će da progovori na španskom, ustuknuo
sam od straha. Prebacio sam na neki engleski kanal, potom na neki
drugi, pa na treći, pa na nemački kanal, italijanski i ponovo na
intervju sa andaluzijskom igračicom. Isključio sam zvuk i usredsredio
se na titl, posmatrajući po prvi put slova mađarskih reči, izgledalo mi
je kao da posmatram kosture: ö az álom élötti talajon táncon.
U šest sati ujutru, kada je zazvonilo naručeno buđenje, sedeo sam
na ivici kreveta. Još malo i bio bih u stanju da uporedo sa voditeljem
odrecitujem vest o avionu, da dobrih dvadeset sekundi pričam
mađarski jezik. Pošto sam to i postigao, obukao sam preko volje
odeću od prethodnog dana, budući da su nam dozvolili da iznesemo
samo ručni prtljag, i sišao u predvorje koje je ličilo na Vavilon. Što se
više jezika čulo, više je bilo ţalbi protiv terorizma, prigovora na račun
avio-kompanije, na račun dodatnih troškova koje je hotel naplaćivao.
Glasovi su zvučali vedrije tek kada su otvorili restoran za besplatan
doručak, međutim, tada se dogodilo nešto strašno: potraţio sam u

5
glavi moje mađarske reči, ali sam jedino pronašao reč Lufthanza.
Ponovo sam pokušao da se usredsredim, pogledao sam u zemlju,
prošetao gore-dole, ali ništa. Ugledao sam u dnu sale nekoliko
kelnera kako razgovaraju i pomislio kako bih, u krajnjem slučaju,
mogao da od njih uhvatim poneku reč. Međutim, kako su me
primetili, tako su zaćutali i ponudili mi da sednem za sto prekriven
ţitaricama, ljuskama od voća i ostacima sira, sa četiri ispijene flašice
jogurta. U korpi za hleb bile su crvenkaste kiflice, izvesno mađarski
domaći specijalitet, koji sam probao oprezno i uljudno. Testo je bilo
lagano, slatkasto, koje je posle nekog vremena ostavljalo gorki ukus u
ustima. Pojeo sam jednu, dve, na kraju sam pojeo četiri kiflice jer sam
bio gladan, a i nisu bile tako loše, liz čaj, naravno. U pitanju su bile
kiflice od bundeve, kako nam je šef restorana objasnio na engleskom,
međutim, mene nije zanimao recept, ţeleo sam da okusim naziv tih
kiflica na mađarskom. „In Hungarian“1, bio sam uporan, čak sam
pomislio da su ljubomorni na sopstveni jezik jer se šef nije dao
prevariti; izgovorio je jedno guturalno 0, stavio mi u tanjir gomilu
kiflica, koje gosti za ostalim stolovima nisu ni dotakli, i pljesnuo
dlanovima kako bi me poţurio, dajući mi do znanja da se restoran
ispraznio. U predvorju je stjuardesa sa listom i voki-tokijem u
rukama vikala: „Mister Kosta! Mister Kosta!“ tako da sam se ja
poslednji priključio povorci koja se tiskala na pokretnoj traci, na deset
metara od hotela. Doklizali smo do izlaza prolazeći kroz dugačku i
blistavu slobodnu teritoriju, kroz zemlju bez jezika, otadţbinu
brojeva, znakova i logotipa. Brkati sluţbenik na pasoskoj kontroli
lenjo je prelistavao svaki pasoš pojedinačno i vraćao ga, ne udarajući
nikakav pečat. Sa njim je nestao i poslednji tračak moje nade da
čujem još jednu mađarsku reč, budući da iz njegovih usta nije izašlo
ni dobar dan, ni hvala lepo, ni srećan put, odnosno dođite nam
ponovo. Ko zna, moţda mi se zauzvrat, čim sam seo na svoje mesto u
biznis klasi, vratio ukus kiflica od bundeve koji je sada ponovo bio
sladak. Vezao sam pojas, zatvorio oči, pomislio da više nikada neću
uspeti da zaspim, popio pilulu za spavanje i avion je poleteo. Pri-
slonio sam lice uz prozor, bilo je veoma oblačno, pilula je počinjala da
deluje. Kada su se oblaci razmakli, učinilo mi se da prelećemo
Budimpeštu, presečenu po sredini rekom. Dunav, pomislio sam, to je

1
Na mađarskom, engleski

6
Dunav, ali nije plav, već ţut, ceo grad je ţut, krovovi, asfalt, parkovi,
smešno, ţuti grad, Budimpešta je ţuta, a ja sam mislio da je siva.

7
 U slučaju dece

Novi preokret u slučaju dece sa iskopanim očima. Sinoć se

vaspitačica sirotišta, za koju se sumnjalo da je pobegla u Paragvaj,
svojevoljno pojavila u policijskoj stanici u Volti Redondi. Pričala je
usporeno i jednolično, Vanda je sigurno snimila njenu izjavu rano
ujutru. Inspektor je odbio da kaţe da li vaspitačicina izjava moţe da
oslobodi krojačicinog ljubavnika ili da još više oteţa njegov poloţaj.
Ne, ne, još uvek nismo došli ni do kakvih zaključaka, dotična
gospođa je ili pod sedativima ili u stanju šoka, govorila je nepovezane
rečenice, Vanda se ponovo pojavila uţivo najavljujući nakon
ekonomsko-propagandnog programa ţenski fudbal, čistim glasom, sa
prigodnim blagim osmehom, čitajući obe vesti sa podjednakom
suzdrţanošću; imala je senku na očima, skupljenu kosu, ogrlicu od
šarenih perlica. Seo sam na krevet, telefonska sekretarica je svetlucala
na nahtkasni: „Ze, ovde Alvaro, trebalo bi da si već... Vandice, ja sam,
Vanesa, fosforescentne lopte... Ze, ovde Alvaro, čoveče, došao je
Nemac... Vanda, Ţeronimo na telefonu, moţeš li me da me pozoveš, u
potkrovlju sam. Vandice, ovde Vanesa mislila sam da su lopte... Ze,
Alvaro, već je podne, čoveče, ti...“ Popio sam vino, pilule za spavanje,
avion je poleteo iz Frankfurta sa zakašnjenjem, morali smo da sletimo
u Sao Paulo, izgubili su mi prtljag, vremenska razlika, dţetleg,
istuširao sam se, pojeo dve banane, spustio se polako do plaţe,
provozao tik uz biciklističku stazu, devojke su vozile bicikl, rolšue,
jesenje sunce, zaustavio sam kola na Ipanemi. Na kiosku nije bilo
nikoga, naručio sam kokos i naslonio laktove na pult, spustio sam
glavu na dlanove, ljudi su prolazili iza mojih leda: „Videla si mu izraz
lica, ološ, potpuno je bio prebledeo... pomerila je gaćice i svi smo
videli bubuljicu... isključivo najbolja oprema, prepune loţe... a posle
će da kaţu da je to za crnce... tako da sam mu rekla da imam
menstruaciju... međutim bio je spreman da dobro plati... zamenik
direktora mi je rekao preko telefona... po mom mišljenu stvari stoje
baš tako...“ Pomislio sam da skinem cipele i pokvasim noge, ali more
je bilo daleko i mrzelo me je da šetam po pesku. Trebalo je da pro-
duţim u agenciju, ušao sam u kola, a baš me je mrzelo.
Nekada, kada smo dočekivali mušterije u kancelariji tri sa četiri
metra, u centru grada, ništa me nije mrzelo. Tačnije, ja sam ih

8
dočekivao, budući da je Alvaro provodio dane na ulici, sklapajući
ugovore, preduzimajući sve šta je neophodno. A kada je oglašavao
agenciju u novinama, odštampao bi crnim podebljanim slovima reč
poverljivo. I zaista pojavljivali bi se neki postiđeni likovi, spuštenog
pogleda, progovarali bi kriveći usne u stranu; tada sam prihvatao sve
narudţbine. Ne zbog novca, kojim smo jedva uspevali da platimo
iznajmljivanje kancelarije; plaćali su mi u skladu sa tadašnjim
visinama honorara, kao što se po stranici plaća kakav stari pisar,
daktilograf ili prepisivač enciklopedija. Plaćali bi u gotovini čim bi im
bila predata roba, a potom bi uţurbano odlazili, poneko bi tu i tamo
otvorio kovertu i proverio koliko ima stranica. Za mene su te
monografije, disertacije, advokatske peticije, ljubavna, oproštajna,
očajnička pisma, učene, pretnje samoubistvima, tekstovi koje bih
pokazivao Alvaru pre nego što bih ih izbrisao iz kompjutera,
posluţili za veţbanje stila. On bi pogledao u ekran i govorio: „Genije,
genije, genije41, misleći na neke druge stvari; Alvaro nikad nije mislio
upravo na ono u šta gleda. A Vanda je odmah počela da mi pravi
probleme u vezi sa njim, čim smo počeli da se zabavljamo, kada bi
pominjala Alvara, nazivala bi ga vampir, jer sisa moj talenat, jer me
drţi zatvorenog u agenciji, dok se on šeta po koktelima. Tako je
govorila jer me je volela, ne moje tekstove, njih nikada nije čitala,
Vanda nije tačno ni znala u koju vrstu pisaca ja spadam. Upoznala
me je kada sam već uveliko stajao na svojim nogama i nije mogla da
zna koliko je Alvaro nekada verovao u mene i uloţio u mene, još od
Filozofskog fakulteta pa sve do agencije, koju smo osnovali na
njegovu inicijativu. Imao je nešto porodičnog novca, imao je veze, a
kada se pribliţio određenim političkim krugovima, ja sam već bio u
stanju da od najobičnije beleške ili kratkog intervjua sastavim govor
za svaku priliku. Govori za političke kampanje plaćani su veoma
dobro, međutim ostavljali su me nezadovoljnog, potpuno nesrećnog.
Govornik bi često izbacivao moje omiljene delove, ne oklevajući da
preskoči čitave pasuse u slučaju da mu je dan veoma ispunjen i da
mora da poţuri ili u slučaju da prţi sunce. Ili bi neočekivano
ubacivao hirovite izlive zanosa koji bi dolazili iz njegove glave,
kojima bi narod tapšao, a potom bi spuštao listove papira na govorni-
cu odakle bi ih odnosio vetar. Tako da sam profesionalnu na-
doknadu, pravu pravcatu, dobio tek pojavljivanjem mojih novinskih

9
članaka u visokotiraţnim novinama. Naravno, moje ime se nije
pojavljivalo, ja sam oduvek bio osuđen na senku, međutim činjenica
da su moje reči pripisivane uglednim i cenjenim prvacima davala mi
je veliki podstrek, osećao sam se kao da napredujem iz senke.
Kulturna agencija Kunja i Kosta već je imala tri poslovna prostora s
pogledom na Kopakabanu, a Alvaro je palo na pamet da urami i
okači po zidovima moja najuspelija dela. Bili su to članci napisani u
ime predsednika Udruţenja proizvođača, predsednika Saveznog
vrhovnog suda, kardinala nadbiskupa Rio de Ţaneira, ukratko, bila je
to galerija koju je Alvaro pokazivao svakome ko bi kročio u agenciju,
govoreći: „Ţoze Kosta je genije.“ Dovodio bi preduzeća, predstavnike
vlade, fondacije, sindikate, klubove, restorane, otvarao bi album sa
mojim člancima i govorio: „Ţoze Kosta je genije“. „Ali, Alvaro, a šta
ćemo s poverljivošću?“ On bi se nasmejao svojim škrtim osmehom,
smešnim za tako velikog i dlakavog čoveka, i tvrdio da su naše
mušterije prve započele reklamnu kampanju agencije Kunja i Kosta.
Čak se i oni koji nisu naše mušterije unaokolo hvale da su otpustili
svoje saradnike odlučivši da plate malo više za naše brojne usluge,
ovo su bile Alvarove reči. Meni su, u međuvremenu, smetali članci
na zidu, smetao mi je tako izloţen album, osećao sam se kao da kršim
zavet. To sam mu i rekao u jednom iskrenom razgovoru, a Alvaro me
je slušao, dok su mu misli bile negde drugde. I nastavio je da uvećava
galeriju, zaposlio je čak i osobu koja će se baviti isključivo albumom
koji je u to vreme već ispadao iz poveza. U svakom slučaju, sada je,
kada bi se javno hvalio našom fabrikom tekstova, barem obraćao
paţnju da izostavi moje ime; ukoliko bi ga pitali da li je on lično autor
tekstova, Alvaro da Kunja, neuhvatljivi knjiţevnik, spustio bi pogled
i promrmljao: „Ma, k‟o da je to bitno.44
Nakon što sam se oţenio, počeo sam da dolazim kući kasno noću i
to nervozan, a Vanda bi se ljutila, proklinjala Alvara i podgrevala mi
supu. Ja sam je ostavljao u tom uverenju jer nije bilo načina da joj
objasnim da, nakon radnog vremena, opsednut čitanjem, svojevoljno
ostajem u agenciji. U te kasne Časove, pogled na moja dela koja su
potpisali drugi ljudi davao mi je neku vrstu napetog zadovoljstva,
nešto poput obrnute ljubomore. Jer za mene ti ljudi nisu preuzimali
moje tekstove već sam ja bio taj koji ih je pisao u njihove sveske. Pao
bi mrak, a ja bih i dalje iščitavao rečenice koje sam znao napamet,

10
potom bih naglas ponavljao ime i prezime dotične osobe, mlatio
nogama i dugo se smejao na kauču, osećao bih se kao da se nalazim u
ljubavnoj avanturi sa tuđom ţenom. A ako su mi rečenice
pothranjivale sujetu, utoliko sam se, svestan da sam pisac koji deluje
iz senke, osećao još sujetnije. Nisu bili u pitanju ponos ili gordost,
prirodno tiha osećanja, već prava pravcata sujeta, sa potrebom za
šepurenjem i prikazivanjem, što daje utoliko veći značaj mojoj
suzdrţanosti. Potom su stizale narudţbine za nove članke koji bi
izlazili u novinama sa najavom na naslovnoj stranici, potom bi ih
narednog dana čitaoci hvalili, a ja sam se sve vreme dobro drţao. Na
taj način se u meni gomilala sujeta, činila me snaţnim i lepim,
dozvoljavala mi da se posvađam sa sluţbenikom na telefonskoj
centrali i da kurira nazovem glupanom i istovremeno mi uništavala
brak jer, čim bih ušao u kuću, počinjao sam da vičem na Vandu, a
ona bi me gledala razrogačenih očiju jer nije uspevala da shvati
odakle mi pravo da se osećam tako gordo. Zaista sam bio loše naravi
kada je u agenciju stigao poziv za godišnji skup anonimnih pisaca
koji će se odrţati u Melbumu. Pismo je stiglo iz Klivlenda, bez
dodatnih podataka o pošiljaocu, a bilo je naslovljeno na Agenciju
Kunja i Kosta, u crnoj koverti koju je Alvaro otvorio i prosledio mi uz
opasku kako je cela ideja veoma duhovita. Bacio sam pismo u fioku
sa nevaţnim stvarima, upravo zbog toga što nije bilo nikakvih
dodatnih podataka osim imena hotela i datuma koji sam slučajno
pribeleţio skup se odrţavao na Vandin rođendan. Nekoliko meseci
kasnije, stigavši kući u dva sata ujutru, zatekao sam moju ţenu kako
sedi na krevetu pospanog lica, jer se, od kada je počela da vodi dnev-
nik, budila veoma rano. Kada me je pitala da li ţelim supu, naglo
sam joj odgovorio da na televiziji izgleda kao papagaj, jer čita vesti ne
znajući o čemu govori. Obula je papuče, pregmula heklanu kućnu
haljinu preko pidţame, lagano otišla u kuhinju, uključila
mikrotalasnu pećnicu i, ne podigavši glas, rekla da sam ja gori od nje
jer pišem gomilu stvari koje niko ne čita. Odgurnuo sam supu, izašao
iz kuće u odeći koju sam imao na sebi i prespavao u agenciji, gde sam
ašikovao sa mojim tekstovima sve dok me na kauču nije pobedio san.
Nakon nekoliko noći provedenih u agenciji, sa ostacima srdţbe i bola
u leđima, pomislio sam da se vratim Vandi, budući da joj se bliţio
rođendan, kad sam se setio poziva u fioci. Alvaro se nije usprotivio

11
mom odlasku u Australiju, čak je i napravio neki komentar u vezi sa
globalizacijom i tome slično. Imao sam dovoljno novca, imao sam
više od trideset godina, nikada pre nisam putovao van zemlje, tako
da sam ocenio da ću u najgorem slučaju rashladiti glavu putujući
avionom oko sveta. Otišao sam kući da se spakujem, Vanda nije bila
u stanu. Ostavio sam joj poruku da odlazim na svetski kongres
pisaca.
Etika, izdavačko zakonodavstvo, krivična odgovornost, autorska
prava, pojava intemeta, spisak tema o kojima se raspravljalo na
skupu, iza zatvorenih vrata, u jednom mračnom hotelu u Melbumu,
bio je veoma obiman. Govornici različitih nacionalnosti smenjivali su
se izlaţući svoje ideje koje sam ja, putem opreme za simultano
prevođenje, pratio na španskom. Međutim, već drugog dana, kako se
pribliţavala noć, pitanja od opšteg interesa počela su da ustupaju
mesto ličnim, neprijatnim izjavama. Sve je počinjalo da liči na susret
anonimnih alkoholičara koji ne boluju od alkoholizma već od
anonimnosti. Pisci veterani su se, izazivački ističući svoje ime na
reveru, tukli oko mikrofona kako bi se siti nahvalili. Citirali su
ogroman broj svojih dela i, bez ikakve potrebe, otkrivali identitet
navodnih autora čas bi to bio veliki drţavnik, čas ovenčani
romanopisac, mislilac, istaknuti intelektualac, izazivajući nemir i
smeh u publici. Treće večeri bio sam čvrsto odlučio da napustim salu,
kad je mikrofon došao do mene, a učesnici prekrstili ruke i počeli da
me posmatraju. Početnik sam, moţda im izgledam čudno, do sada
sam čuo samo kompromitujuće ispovesti, nema mi spasa, moja tišina
bila bi shvaćena kao izazov. Izvinivši se što se obraćam na
portugalskom, izneo sam svoju saţetu biografiju, pomenuo temu
mog diplomskog rada, naišao na odobravanje publike, a potom
pristao da odrecitujem neke od mojih rečenica lagano, kako bi
prevodioci uspeli da ih prevedu kako treba. Nakon toga objasnio sam
u kakvom okruţenju radim, napravio aluziju na ličnosti koje mi
duguju značajne usluge i ubrzo počeo da izbacujem izmešane
odlomke iz svih mojih članaka kojih sam uspevao da se setim. Sada je
to već bila nuţnost, goreo sam, govorio sam, govorio, govorio bih sve
do zore da nisu isključili ozvučenje. Kada sam ugledao praznu salu i
prepun lift, popeo sam se u jednom dahu sve do sedmog sprata; bio
sam lagan, bio sam mršav, kada sam se popeo, osetio sam se šuplje.

12
Mučnina koju sam osetio po ulasku u sobu pratiće me još dugo,
zadah hodnika uvukao mi se u nozdrve; nekoliko meseci kasnije,
svaki put kad bih seo na stari kauč u agenciji, s namerom da se
naslađujem starim člancima, ponovo bih osetio miris narandţastog
tepiha hotela u Melbumu. Moja soba bila je zagušljiva, prozori se
nisu otvarali, kroz njih su se videla dva reda uličnih svetiljki i
pravilan beskrajni bulevar. Poţeleo sam da pozovem nekoga u
Brazilu, međutim telefon je bio mrtav. Proveo sam noć gledajući u
plafon, a kada su pokucali na vrata, noseći doručak, osetio sam
ogromnu zahvalnost, insistirao sam da kelner sedne i doručkuje sa
mnom; bio je Filipinac, jedva je govorio engleski, naučio me je da
izgovorim nekoliko reči na malezijskom i imao je sitne šake, koje sam
napunio novčićima. Bio sam nakraj srca, sišao sam u salu u ţelji da se
ponovo sretnem sa kolegama, ali su od tog jutra skupovi odrţavani
gotovo u tišini, dok su se učesnici izleţavali na svojim sedištima.
Nekolicina koja se usuđivala da preuzme reč obraćala se veoma tiho,
prizivajući u sećanje poteškoće na koje se nailazi u ovom poslu koji
mnogi napuštaju, u potrazi za uspehom i slavom. Odavane su počasti
odsutnim kolegama, preminulim u samoći ili u ustanovama za
šizofreničare, ili obelodanjenim kolegama, javno razotkrivenim, a
nekima čak i krivično gonjenim i osuđenim u sopstvenim zemljama
za zločin mišljenja, profesionalcima koji po duţnosti nemaju svoje
mišljenje. Na zatvaranju je odrţano nekoliko govora u odbranu
privatnosti i slobodnog izraţavanja, međutim predlog da se sastavi
otvoreno pismo bio je istog trenutka odbačen; konačno, zar postoje
novine koje bi objavile peticiju pisaca koji se nikada ne potpisuju.
Sada smo mi, koji smo pre nedelju dana došli snaţno lupajući
vratima od taksija i poţurujući nosače prtljaga, odlazili zajedno
polako, vukući kofere pune knjiga do iznajmljenog autobusa koji je
stajao preko puta hotela. Na aerodromu smo razmenili adrese i
zagrljaje, poneko je i zaplakao, a svi su obećali da će doći na sledeći
skup u Kazablanki, nakon čega je svako otišao ka svom izlazu.
Putovao sam trideset sati u praznim mislima, a kada sam pitao da li
mogu da spavam kod kuće, Vanda me nije ništa pitala, sipala mi je
supu i namestila mi kosu. Tog dana sam, lišen samoljublja, Vandi na-
pravio dete.
Stomaka koji se već nazirao i uz gomilu hirova, Vanda je odlučila

13
da osmisli naš večito odlagani medeni mesec. Provešćemo njenih
mesec dana odmora u Njujorku, međutim bilo mi je nelagodno da od
Alvara ponovo zatraţim odmor. Ali, Vanda se nije dala, nahuškala
me je, pomogla mi da uočim da ja ne radim za njega, već da sam
njegov ortak kome pripada gotovo pedeset odsto agencije. Seo sam
da porazgovaram sa Alvarom, pokazao mu moj novi lap top, rekao
kako su ţene uopšteno nepopustljive, a on mi je rekao da slobodno
putujem i čak obećao da će mi dati vodič sa odličnim mestima na
Menhetnu. I iskoristio priliku da mi saopšti da će uskoro, ako ja
nemam ništa protiv, verovatno preraspodeliti neka od mojih
zaduţenja. To sam razumeo tek po povratku s medenog meseca,
kada sam za stolom preko puta mog zatekao jednog mladića i
njegovih šest članaka uokvirenih na zidu. Kao što mi je objašnjeno,
Alvaro je već duţe vreme obučavao mladića da piše ne kao drugi, već
kao što ja pišem za druge, što mi je zvučalo dvosmisleno. Jer moja
ruka će uvek biti moja ruka, a moje rukavice su zapravo bile te koje
su pisale za druge, na isti način na koji se glumac uţivljava u hiljadu
ličnosti, kako bi hiljadu puta glumio samog sebe. Ne bih odbio da
jednom pripravniku pozajmim moje oruđe: moje knjige, moje
iskustvo i ponešto od moje tehnike, međutim Alvaro je nameravao da
mu prenese nešto što nije moje vlasništvo, već moja suština. Kako ne
bih gubio ţivce, odlučio sam da ne obraćam paţnju na mladićeve
tekstove, a sedeo sam mu okrenut leđima, jer nije moguće stvarati
dok nas nepoznata osoba netremice posmatra. Međutim jedne večeri
bio sam sam u agenciji i, lutajući pogledom po zidovima, ugledao
sam novinski članak u baroknom okviru čiji mi je naslov Dama i
starosedelac zvučao poznato. Pogledao sam ga, u pitanju je bio tekst
koji je nedavno potpisao predsednik Brazilske knjiţevne akademije,
za koga, uzgred, ja nikada nisam ništa napisao, tako da je jedino
moglo da bude mladićevo delo. Pročitao sam prvi red, pročitao sam
ga ponovo i zastao, morao sam da priznam da sam poraţen; ja bih za
taj članak umeo da sastavim uvod jedino tim istim rečima. Zatvorio
sam oči, pomislio da mogu da pogodim sledeću rečenicu, i ona je bila
tu, takva kakvu sam je zamislio. Pokrio sam tekst rukama i postepeno
pomerao prste, otvarao sam reči, slovo po slovo, poput igrača pokera
koji reda karte, a preda mnom su se pojavljivale reči koje sam
očekivao. Tada sam pokušao sa manje očekivanim rečima,

14
kovanicama, arhaizmima, nek‟ sam proklet, ni manje ni više,
dosetljive metafore koje su mi padale na pamet i sve što sam mogao
da izmislim već se nalazilo odštampano u mojim rukama. Bolelo je,
kao kada nam sagovomik uporno izvlači reči iz usta, bio sam očajan.
Kao da se preda mnom nalazi plagijator koji uspeva da me
preduhitri, kao da mi se u glavi nalazi špijun, kao da mi curi mašta.
Počeo sam da posmatram mladića ispod oka, pomislio sam da ga
izazovem da se obračunamo u četiri oka, da ga pribijem uza zid, ali je
ubrzo došao još jedan mladić, pa još jedan, a Alvaro je svima
nameravao da nametne moj stil, pokušavajući da me ubedi da je moj
lični stil, još onda davno, na samom početku, zapravo bio njegovo
vešto otkriće. Kad sam shvatio da se oko mene nalazi sedam pisaca,
svih sedam u štraftastim košuljama poput mojih, sa istim naočarima
za čitanje poput mojih, svi sa mojom frizurom, mojom markom
cigareta i mojim nakašljavanjem, preselio sam se u sobicu koja je
sluţila kao ostava, iza prostorije u kojoj smo dočekivali mušterije. Tu
mi se ponovo vratila volja za pisanjem, jer su novinski članci budili u
meni tugu, imao sam utisak da oponašam moje suparnike. Počeo sam
da pišem autobiografije, u čemu me je Alvaro podrţao, tvrdeći da je
u pitanju roba široke, ali probrane potraţnje.
Umetnici, političari i poznati bogataši kucali su na moja vrata, ali
sam sebi dozvoljavao taj luksuz da prihvatam samo mušterije mračne
poput mene. Mušterije koje su me podsećale na kancelariju tri sa
četiri metra u centru grada, jedino što su sada bile dovoljno bogate da
plate Alvarove previsoke tarife i što su pokrivale troškove izdavanja
knjige kako bi je razdelile rođacima i prijateljima. Likovi poput starog
uzgajivača zebua u stenovitim oblastima zemlje, čije sam uspomene
sastavio sa mnogo seksa, prekookeanskih brodova, kokaina i
opijuma, omogućivši mu pokoji predah u bolničkom krevetu. Starac
se doduše zaista nalazio u bolnici, jedva je imao snage da mi napiše
autogram u jednom primerku svog Strastvenog inventara, koji sam
poneo sa sobom u Istanbul na skup anonimnih pisaca. Odabrao sam
najbolje odlomke za javno čitanje, međutim moje kolege su zahtevale
da im pročitam roman od prve do poslednje stranice; iako potpisani
pisac nije nikakva poznata osoba, u samom romanu pojavljuje se
mnoštvo poznatih ličnosti, a dok sam čitao o filmskim glumicama,
prvim damama, gospođama iz visokog društva i prinčevima koje je

15
starac odveo u krevet, slušao sam komešanje i smeh publike. Moja
tadašnja stvaralačka delatnost bila je veoma obimna, a dan pred
odlazak u Tursku obavezao sam se da sastavim knjigu pustolovina
koje je u Riju doţiveo nemački biznismen, koji me je sada čekao u
agenciji. Međutim, bila me je savladala neka lenjost, dovezao sam se
plaţom natenane, posmatrao sam devojke na biciklima, zaustavio
sam se da popijem kokosovu vodicu, zamalo sam zaspao naslonjen
na pult, a kada sam stigao, Nemac je već bio izašao. Ostao sam tako
neko vreme na ulazu, ne znajući šta da radim, dok je Alvarov piskavi
glas probijao zidove: „Ali ideja da se podele pomorandţe bila je
guvernerova... e, onda bi bilo dobro da stavi broj na svakog konja...
naravno, niko ne dobija herpes preko telefona... OK, brate, ako hoćeš,
mogu da organizujem novo klađenje... onda ništa, drugi put, ćao,
ćao... halo!“ Sekretarica je htela da me najavi Alvaru, međutim nije
neophodno, potpuno me je savladala neka lenjost, moţda zbog
vremenske razlike, dţetlega, moţda zato što sam ţeleo da idem kući.
Gurnuo sam ključ u bravu, u dnevnoj sobi nije bilo nikoga, u
kuhinji se čula voda iz česme, bila je to sluţavka. Prošetao sam
hodnikom, vrata od sobe bila su zatvorena, nečujno sam spustio ruku
na kvaku. Popodnevno sunce već je zalazilo, provlačeći se kroz
roletne i projektujući rešetkaste senke na pod i prekrivač na krevetu.
Vrata od kupatila bila su otvorena i bilo je upaljeno svetio. Vanda je,
umotana u peškir i raširenih stopala, zamahnula glavom ispred sebe,
gotovo dotičući pod, kao u kakvom pokajničkom zanosu. Spustila je
četku na potiljak i počela da raščešljava smeđu kosu od korena ka
krajevima, a ja sam posmatrao njene noge, njene ruke, njena gola ra-
mena, njenu koţu, podjednako tamnoputu po ćelom telu, osim na
grudima i ispod gaćica. Pa ipak, ponovo sam se, ugledavši Vandu
tako iznenada i tako izbliza, iznenadio; moja prva sumnja, svaki put
kad bih se vratio s puta, bila je da li se Vanda u mom odsustvu
prolepšala ili proruţnela. Podigla je zajapureno lice, ugledala me u
ogledalu i uzdrhtala: „Je 1‟ si ušao preko terase? Ne, ukrao sam ključ.
Ti si potpuno lud, moj muţ moţe svaki čas da se vrati! Tvoj muţ je u
Istanbulu. Nemoguće, čekam ga još od juče! Srušio mu se avion. Oh!“
Zakoračio sam ka njoj i zagrlio je, bez štikli dolazila mi je jedva do
brade, stajali smo tako neko vreme gledajući se u ogledalu, drţao
sam je oko struka onako kako ona voli. Onda se umorno okrenula

16
prema meni, pognute glave udesno, poluotvorenih usana, zatvorenih
očiju i nemirnih trepavica; nakon poljupca, kada nam se budu
rastavile usne, reći će da joj se spava. Usne su nam se rastavile,
naslonila se na lavabo, pogledala me svojim još uvek zatvorenim
očima, protrljala ih i rekla: „Ne mogu da gledam koliko mi se spava.“
Prošla je pored mene poput mesečarke, sporim, ali pravilnim
koracima i tromo se, uvijena u beli peškir, sručila na krevet. A sunce
se uvlačilo u sobu i roletna je iscrtavala kavez na peškiru u koji je bilo
umotano telo na krevetu. Vanda se pretvarala da spava, nadajući se
da ću je zagolicati tako što ću je poljubiti iza uveta. Namemo sam je
pustio da čeka, posmatrajući kako se peškir pretvara u njen savršeni
kalup; kad bih ga polako odlepio od njenog tela, verovatno bih uspeo
da izvajam još jednu Vandu koja leţi na stomaku. Konačno sam
kleknuo na pod i poljubio je iza uveta koje je mirisalo na sapun.
Iznenada je skočila iz kreveta, pomislio sam da će da nastavi šalu o
muţu, ali nije. U pitanju je bio majčinski njuh koji je predosetio sina u
blizini, tu dole, na igralištu ili u garaţi, i zaista, posle samo nekoliko
minuta njegov plač se začuo u stanu. Vanda se već nalazila na
vratima od sobe, u košulji i farmerkama: „Šta se dogodilo? Šta se
dogodilo?“ Nije se dogodilo ništa, neki dečak ga je udario tako da ga
je dadilja dovela ranije iz obdaništa. Sada sam ja bio taj koji se,
ispruţivši se čitavom duţinom po krevetu, pretvarao da spava, iako
sam uspeo da primetim da se mali ugojio. Moj sin je gojazan.
Nemao nije imao kosu, bradi nije bilo ni traga, kao uostalom ni
obrvama, bio je potpuno kusav. Nije bio star, ali mu je koţa na licu
bila potpuno osušena, najverovatnije posledica brazilskog sunca,
sedam leta mu se ljuštila koţa za koţom, za koţom, dok nije stigla do
ove koţe, koţe koja je podsećala na hartiju, na privremenu ljusku
koja nekim čudom nije otpala. Uspravljao bi se na stolici svaki put
kad bih uključio diktafon i govorio neki egzotični, ali ipak tečni
portugalski, koji bi se prekidao samo radi stavljanja nove kasete, ili
kad bi Alvaro ulazio u sobicu. Ulazio bi bez kucanja, bez ikakvog
razloga, potom bi izlazio, vratio bi se sa ugovorom koji je Nemac
trebalo da popuni, izlazio bi, ostavljao bi za sobom otvorena vrata.
Nemac je već bio otišao, a on je i dalje svaki čas ulazio, uvek bi imao
nešto da mi saopšti vireći u moj kompjuter, čime me je primoravao
da rukama prekrijem ekran kako bih zaštitio moje beleške. Tek bih se

17
predveče, kada bi on i njegovi pripravnici napustili agenciju, opustio
i nastavio s radom. Dohvatio bih jednu od dvadeset kaseta sa
nasnimljenim Nemčevim ţivotom, prvu koja bi mi se našla pod
rukom, rasejano bih slušao njegov glas, spustio bih ruke na tastaturu
i pretvarao se u plavokosog čoveka rozikastog tena koji je pre sedam
godina isplovio iz Hamburga i uplovio u zaliv Gvanabara. „Nisam
ništa znao o ovom gradu, niti sam nameravao da naučim ovdašnji
jezik, poslali su me da zavedem red u preduzeću, a u preduzeću se
pričao nemački. Nisam računao na to da ću upoznati Terezu, koja me
je odvela u kafanu Pohotljivi pijanac, gde se cele noći pije pivo i peva
samba. Tu sam prvi put progovorio ovaj jezik na kom se usuđujem
da sopstvenom rukom napišem ovu knjigu, što bi bilo nezamislivo
pre sedam godina, kada sam isplovio iz Hamburga i uplovio u zaliv
Gvanabara. Nakon prvog dodira sa jezikom, klimom, hranom,
gradom, ljudima, sa svime, sve mi se učinilo tako besmisleno i
neprijateljski da sam legao u krevet i, probudivši se nekoliko dana
kasnije, zgroţeno ugledao moje ćelavo telo i opale dlake na čaršavu.
Kasnije sam upoznao Terezu i naučio toliko toga o ovoj zemlji, bio
sam u kafani, bio sam u faveli, bio sam na fudbalskoj utakmici, a za
plaţu mi je trebalo malo više vremena da se odvaţim jer me je bilo
sramota. Kada bih odlazio u krevet sa Terezom gasio bih svetio,
međutim ona bi mi milovala celo telo, govoreći mi da sam zgodan i
gladak kao kobra. Pre sedam godina, kada sam isplovio iz
Hamburga, nisam mogao ni da sanjam da ću se zabavljati sa crnkom
poput Tereze. I oţenio bih se njom, u kapeli na ostrvu u zalivu
Gvanabara, da me nije ostavila zbog jednog švajcarskog kuvara, a
kada se to dogodilo potpuno sam oćelavio, opale su mi čak i stidne
dlačice, dlake ispod pazuha, sve, lekar je zaključio da je u pitanju
alopekija na nervnoj bazi. Rekao je da je u pitanju privremena
ćelavost, međutim nije bila privremena i ubrzo sam se navikao na
sebe bez dlaka koje mi nisu nedostajale ništa više od Tereze, a
navikao sam se da ţivim i bez Tereze. Zaboravio sam Terezu kao što
sam prethodno zaboravio Hamburg i napustio sam preduzeće kako
bih osnovao nevladinu organizaciju, ili bolje, kako bih saletao ţene
po plaţi, što bi pre sedam godina, kada sam uplovio u zaliv
Gvanabara, bilo nezamislivo, i od uzbuđenja sam potpuno ostao bez
dlaka međutim, ovaj moj tekst nije bio kako treba, klizio je, ali se nije

18
razvijao. Nešto me je usporavalo, padale su mi na pamet čudnovate
reči, potpuno sam izlizao prste na tastaturi, a sve što sam napisao
sam, kasnije te iste večeri, bacio u smeće. Stigao sam kući obnevideo
od umora i zatekao na mom delu kreveta gojazno dete. Inače, sa
Vandom nisam više ni načinjao tu temu, jer je ona uvek imala
spreman odgovor za sve. Dečak je, pored toga što je bio ogroman,
trebalo svaki čas da napuni pet godina i nije uopšte pričao, umeo je
da kaţe marnai, dada, pipi, a Vanda je govorila da ni Aristotel nije
progovorio do svoje osme godine, ne znam samo odakle joj to. U
zoru ga je nešto uhvatilo te je počeo da zamuckuje nepovezane
slogove i izmišlja razdraţujuće zvuke, nekakvo pucketanje uglovima
usana; nemam mira ni u sopstvenom krevetu, suzdrţavao sam se,
grizao sam se za usnu, ali sam na kraju izgubio strpljenje: „Ućuti, za
boga miloga!“ Ućutao je, ali je Vanda stala u njegovu odbranu: „Šta ti
je, samo te je oponašao.“ „Koga je oponašao?“ „Tebe! Pričao si u
snu.“ „Ja?“ „Ti.“ „Ja?“ „Ti.“ „Otkad pa to?“ „Otkad si se vratio s
puta.“ Eto. Tog trenutka sam otkrio da u snu pričam mađarski.
Kratak boravak u Budimpešti rasuo se po mom mozgu. Sećanje na
njega proţivljavao sam poput saobraćajnog udesa, poput snimka koji
bi se zadrmao na kaseti mog pamćenja. Nestvaran događaj, moţda,
koji nisam ispričao ni Vandi niti ikome drugom. Doduše Vanda se
nije mnogo trudila da sazna s kakvim se ja to velikim piscima srećem
svake godine, po kongresima sa kojih niko ne izveštava. Moţda je na
taj način odbijala da posumnja u muţeve ljubavne avanture po belom
svetu, sa pesnikinjama, dramskim spisateljicama, profesorkama an-
tropologije zbog kojih gubim glavu i avione. Zbog toga bi, budući da
ni ja sam nisam bio duboko ubeđen u ono što se dogodilo, bilo glupo
prepričati Vandi, koja ne bi ni ţelela da čuje, moju usamljenu noć
provedenu u Budimpešti. A danas bi ta
Budimpešta bila uveliko mrtva i sahranjena, da je mališan nije
probudio iz mog sna. Pokušaj da mi se pribliţi, kako mi je odmah
zatim objašnjeno, koji sam ja odbio s neopisivom grubošću. Narednih
nekoliko dana naterao sam se da ustajem tačno u pola sedam ujutru,
kada je majku i sina budio budilnik. Počeo sam da dečaku
posvećujem višak vremena pre odlaska na posao, kada bih se
uglavnom razvlačio po kući, razmišljao o ţivotu i čitao novine u
kupatilu. Sada bih, pošto bi Vanda otišla na televiziju, sedeo u

19
trpezariji i doručkovao sa mojim sinom. Povremeno bih,
posmatrajući ga kako jede sladoled i pije koka-kolu, pokušao da na
njegovom nadutom licu rekonstruišem izgubljene crte lice i moram
da priznam da su to bile crte lica jednog“ veoma lepog dečaka. Brisao
bih mu ivicama salvete ostatke hrane oko usta i pronalazio majčine
pune usne, kao što su majčine bile i njegove crne oči. Spremao sam se
da mu sklonim smeđe uvojke sa očiju, ali sam se na vreme suzdrţao,
potpuno zbunjen; moje ruke su napravile onaj isti pokret koji je
milovao Vandino lice. Više od mesec dana nadao sam se da će
ponoviti reči iz mog sna, jer bih se samo tako osećao iskupljeno.
„Progovori, sine“, gotovo sam ga preklinjao, drţeći ga čvrsto za
zglobove šaka, međutim on bi u tom trenutku zaplakao, povikao
mama, povikao dada. Dadilja je barem delila moju zabrinutost za
dečakovu afaziju. Rekla mi je da je, čim je počela da radi kod nas,
upozorila gospođu Vandu: beba koja vidi svoj odraz u ogledalu
nikad ne progovori. Vanda se, kada sam joj preneo dadiljin
komentar, nije nasmejala, već je počela da me uverava da dečak, kada
nije sa mnom, veoma lepo napreduje; posesivna kakva je, htela je da
kaţe da ga moje neprekidno prisustvo guši. Ja sam se nakon toga, za
svaki slučaj, vratio svojim navikama i nastavio da se razvlačim po
krevetu.
Međutim, i dalje sam uporno razmišljao o mađarskim rečima, u
krevetu, u kupatilu, a najviše u agenciji, ispred kompjutera, gledajući
u prazan ekran boje leda. Sve dok jednog dana Alvaro nije uleteo u
moju sobicu mašući novinama: „Pogledaj, bre, čoveče, onaj tvoj
stranac postade prava zvezda.“ U kulturnoj rubrici stajala je vest o
tome kako Kaspar Krabe, biznismen koji se svojevremeno doselio u
Rio, radi na poslednjoj ispravci svojih romansiranih memoara.
Uplašio sam se, pomislio sam da okrenem Nemca, trebalo je da ga
obavestim da je došlo do izvesnog zastoja u poslu, međutim pogled
mi se spustio na vest u dnu stranice: večeras će se, u čast istaknutog
pesnika Ferenca Kočiša, odrţati prijem u mađarskom konzulatu.
Mrzelo me je da izlazim na večere, niko me nije pozivao ni na
kakve proslave, pozorište mi je išlo na ţivce, što se novih filmova tiče,
sačekao bih da se pojave na video-kaseti, tako da Vandu, kada sam
joj telefonirao iz agencije, nije ni zanimalo gde tačno idemo; rekla je
sluţavki da ispegla moje sivo odelo i otrčala u trţni centar. Po kući se

20
već bila navikla da šeta u najobičnijoj majici, šorcu, bermudama,
farmerkama, što moţda podseća na garderobu osobe koja se pomirila
sa sudbinom, mada je to u mojim očima već predstavljalo njenu mar-
ku i stil. ?ak i kad bi čitala vesti na televiziji, imala bi na sebi
neformalan, jednostavan kostim. Stoga nije bilo neobično što se
mališan uplašio kada ju je ugledao u crnom sakou i suknji, na
visokim tankim štiklama, sa ogrlicom i mindušama, rumenilom,
karminom i punđom pričvršćenom ukrasnim šnalama. Kako bi
smirila i uspavala sina morala je da se presvuče, skine šminku,
raspusti kosu, tako da joj je posle trebalo još pola sata da se ponovo
sredi i siđe u garaţu gde sam je čekao. Dok smo se vozili plaţom
Flamengo izgovarao sam izmišljene pohvale na račun Ferenca
Kočiša, velikog tumača mađarske duše i istakao Tajne tercine kao
njegovo najčuvenije delo. Izmislio sam te tercine u trenutku,
međutim Vanda je, ni pet, ni šest, rekla da je pročitala recenziju o
njima u jednom knjiţevnom dodatku. Dodala je da je Kočiševa knjiga
odnela veliki broj nagrada u mnogim zemljama i da je prevedena čak
i na kineski, bilo je zabavno slušati je kako trabunja, smejao sam se u
sebi, uvek sam se svetio svojoj ljubavi prema Vandi. Kada smo stigli
u konzulat, gde nije bilo fotoreportera, ni obezbeđenja, ni kola sa
tablicama diplomatskog kora, ni portira, još uvek je ćaskala o Tajnim
tercinama. Nije bilo nikoga, ispred zgrade nalazila se ulična svetiljka,
dve sitne palme i parking mesto gde sam ostavio kola. Noćni čuvar
nam je otvorio gvozdenu kapiju ne upitavši nas ništa, a kada sam
pritisnuo dugme od lifta primetio sam kako mi pomalo drhte ruke.
Dok smo se pribliţavali šestom spratu, Vanda i ja smo se pogledali; ja
sam se duhovno pripremio za budimpeštanski jezik manje-više kao
što se ona nakinđurila. Izašli smo iz lifta u uski hodnik, tih i osvetljen
isključivo špijunkom stana 602. Međutim, tek što sam se usudio da
odgumem vrata, u konzulatu je odjeknuo aplauz. Pedesetak ljudi,
koliko se nalazilo u dnevnoj sobi, okrenutih ka prozoru, istog
trenutka se opustilo i počelo da se meškolji, šetka po prostoriji i
međusobno razgovara. Kako sam prodirao u prostoriju tako se preda
mnom otvarala melodičnost mađarskog jezika. Oko mene lebdeli su
mađarski glasovi, ni ne sumnjajući da svoje tajne otkrivaju pred
uljezom. A budući da ništa nisam razumeo, jasnije sam primećivao
jezičke modulacije; obraćao sam paţnju na svaki završetak rečenice,

21
na svako dvoumljenje, na svaku prekinutu rečenicu, na svaku reč
presečenu na pola poput voćke koju moţemo da posmatramo
iznutra. Tek sam se kasnije, budući da sam se bio stopio sa samim
jezgrom proslave, setio Vande, koju sam bio ostavio na vratima. I
dalje je stajala na vratima, okruţena gomilom starijih gospođa koje su
je verovatno prepoznale sa televizije. Pribliţio sam se kako bih video
šta ju je to toliko zabavljalo, međutim, govorile su joj nešto, takođe na
mađarskom, na šta je ona potvrdno klimala glavom. Vanda je zaista u
toj prostoriji punoj sredovečnih ljudi, koji su svi izgledali slično u
običnoj međusobno sličnoj odeći, u raspoloţenju koje je podsećalo na
kakvu porodičnu proslavu, bila prava atrakcija. Jedan gospodin u
sivom odelu poput mog, moţda baš sam konzul, drţao je u ruci oblu
flašu dugačkog grlića i sluţio zvaniee; ugledavši mene i Vandu
praznih ruku, odmah nam je brţe-bolje pruţio dve čaše i sipao neki
veoma sladak liker od kajsije. Iza njega stajala je ţena tamnocrvene
kose s posluţavnikom punim kiflica u rukama. Kiflice od bundeve,
pomislio sam, međutim ona se okrenula, a sledeći njen primer svi
prisutni su zaćutali i ponovo se okrenuli ka prozoru. Pred nama je
stajao izduţen i pomalo pogrbljen čovek, verovatno mlađi nego što je
izgledao, budući da je podsećao na kakvog starmalog mladića.
Njegovu tanku kosu pomerao je vetar, a u pozadini se videla
osvetljena Glava Šećera, boje bundeve. To je jedino mogao da bude
Ferenc Kočiš, sa knjigom u jednoj i čašom u drugoj ruci. Budući da je
pesnik pričao tiho, veoma tamnim i dubokim glasom, pokušao sam
da mu se pribliţim, a Vanda je krenula za mnom. Recitovao je pesmu
koju su svi prisutni poznavali i zajedno sa njim šaputali kadencu:
egyetlen, erintetlen, lefordithatatlan. Vanda se, s osmehom na
usnama popela na prste kako bi mi nešto šapnula, nisam mogao da
verujem da će da se usudi da mi prevede stihove. „Ţoakinče“,
šapnula mi je, jer je pesnik, izgovarajući te tri reči, gornjim delom
jezika lagano pucketao kako nije pucketao ni naš sin kad me je
oponašao. Pesma je, nekom čudnom slučajnošću, dobijala na snazi
kako je vetar sve snaţnije udarao o prozor, mrseći pesnikovu kosu i
okrećući stranice knjige. Međutim, Ferenc Kočiš više nije čitao iz
knjige oštre reči; njegove svetle oči traţile su oči svakog gledaoca
ponaosob, uključujući i moje. Njegove plave i zakrvaveljene oči
konačno su se zaustavile na crnim očima moje ţene. Napravio je

22
pauzu, naiskap popio liker i nastavio da recituje ne skidajući oči sa
moje ţene. Posmatrao sam je krišom, stajala je poluotvorenih usana,
nemirnih trepavica, lice joj je crvenilo, a kada je dotični izveštačeno i
svečano izgovorio poslednji stih: egvetlen, erintetlen,
lefordithatatlan! iz levog oka potekla joj je suza. Odjeknuo je snaţan
aplauz, nakon čega su se svi prisutni opustili, počeli da se meškolje i
šetkaju po prostoriji, osim Vande, koja je, gledajući u Mađara, stajala
poput svetice koja za vreme molitve gleda u nebo, sa još uvek
sastavljenim šakama nakon poslednjeg aplauza. Morao sam da je
prodrmam, da je povučem za ruku, provukli smo se između zvanica i
izašli ni ne pozdravivši se. Dok smo se vozili plaţom Botafogo,
Vanda je insinuirala kako sam imao napad ljubomore, molim, zar nije
primetila da je pesnik homoseksualac. Kada smo stigli na
Kopakabanu upitao sam je da li joj se ide u japanski restoran,
zamislila se. Na Ipanemi je padala kiša, a ona mi je, spustivši ruku na
moju butinu, rekla da kod kuće imamo supu od graška. U garaţi sam
je poljubio u usta, ona se snuţdila, pretvarajući se da je stojeći zaspala
u liftu, i tako je prošlo i to veče.
Ujutru bih, kada Vanda nije kod kuće, mogao da primam
mušterije u jednom delu dnevne sobe i da nastavim svoj posao, a da
me niko ne prekida. Često sam razmišljao da donesem kući
kompjuter i rečnike, međutim moţda je Alvaro upravo to čekao kako
bi imao izgovor da me isključi iz preduzeća. Već je bio značajno
smanjio moju dobit, donekle s razlogom; zašto bi on bio duţan da
isplaćuje plate za čitavo tuce pisaca koji kako najbolje znaju i umeju
obavljaju moja zaduţenja. Međutim, sa pet posto od ukupne zarade
agencije Kunja i Kosta, govorio je on, mogu da ţivim kao bubreg u
loju, da ručavam u Parizu i večeravam u Njujorku, da odvedem ţenu
na ronjenje na Karibe, da se sit naputujem po svetu. I zaista sam, od
onog dana kad je Alvaro uleteo u sobicu razgovarajući preglasno
preko beţičnog telefona, počeo da razmišljam o Vandinom sledećem
odmoru. Naime, to je bio prvi put da vidim mobilni telefon tako da
sam, potpuno rasejan, zamalo zaboravio da prekrijem monitor
rukama. Međutim, mora da je između mojih prstiju ugledao herc,
karo, kralja, osmicu pik, zeleni ekran; već neko vreme uključivao sam
kompjuter samo da bih igrao pasijans. Na vezi je imao Nemca kome
se izvinjavao u moje ime zbog date reči, zbog prekoračenog roka,

23
zbog predujma preusmerenog na brojne račune u inostranstvu, zbog
smešne kazne koju je po ugovoru trebalo da mu isplatimo. Prekinuo
je vezu i rekao mi da će, ako ja nemam ništa protiv, da poveri rad na
Nemčevoj knjizi jednom mladiću kog je upravo zaposlio, a koji je čist
genije; nisam znao da li blefira ili je zaista nameravao da me ponizi.
Bilo kako bilo, istog tog trenutka prekinuo sam sa pasijansom,
zavmuo rukave, spustio prste na tastaturu, isplovio iz Hamburga,
uplovio u zaliv Gvanabara i odlučio da zaboravim Nemčeve kasete.
Uplovio sam u zaliv Gvanabara još kao plavokosi mladić čeličnog
zdravlja, a lutajući ulicama Rio de Ţaneira upoznao sam Terezu. Čim
sam čuo Terezu kako peva, zaljubio sam se u njen jezik, osetio sam
kako mi se nakon tri sušna meseca Nemčeva ţivotna priča nalazj na
vrhovima prstiju. Reči su izlazile same od sebe, u ritmu koji nije bio
moj, a upravo sam na Terezinoj potkolenici napisao prve reči na
ovdašnjem jeziku. U početku joj se čak i dopadalo, bila je polaskana
kada sam joj rekao da na njoj pišem knjigu. Posle je postala
ljubomorna, odbila mi je svoje telo, rekla mi je da sam s njom samo
da bih na njoj pisao knjigu, a kada me je napustila, knjiga je već bila
kod sedmog, osmog poglavlja. S njom sam izgubio i nit pripovedanja,
vratio sam se na predgovor, moje poznavanje jezika je nazadovalo,
čak sam pomislio da sve napustim i da se vratim u Hamburg.
Provodio sam čitave dane gledajući u prazan list papira, bio sam
potpuni Terezin zavisnik. Pokušao sam da pišem na samom sebi,
međutim nije mi išlo od ruke, tako da sam otišao na Kopakabanu u
potrazi za kurvama. Plaćao sam im da pišem na njima, a moţda sam
im plaćao i više nego što treba budući da su glumile orgazme koji su
mi potpuno rušili koncentraciju. Pozvonio sam na Terezina vrata,
udala se, zaplakao sam, pruţila mi je ruku, dozvolila mi da napišem
nekoliko reči na njoj dok se muţ ne vrati. Počeo sam da uhodim
srednjoškolke, koje su mi povremeno dozvoljavale da pišem na
njihovim košuljama, na podlaktici gde ih je golicalo, potom na suknji,
na butinama. Pokazivale su ove rukopise drugaricama u školi, a
njima su se veoma dopadali, te bi dolazile u moj stan i traţile da
pišem knjigu na njihovom licu, na vratu, potom bi se svlačile i nudile
mi grudi, stomak i leđa. Potom bi pokazivale moje rukopise drugim
drugaricama, koje bi dolazile u moj stan i preklinjale me da im
strgnem gaćice kako bi moja crna slova blesnula na njihovim

24
ruţičastim zadnjicama. Devojke su ulazile i izlazile iz mog ţivota, a
moja knjiga se rasipala na sve strane, svako poglavlje odlazilo je na
svoju stranu. Tada se pojavila ona koja je legla u moj krevet i naučila
me da pišem unatraške. Posvećena mojim delima, jedino je ona,
ogledajući se u ogledalu, umela da ih čita, a noću bi brisala ono što je
napisano u toku dana, kako nikada ne bih prestao da pišem moju
knjigu na njoj. Potom je ostala u drugom stanju, a u njenom stomaku
knjiga je dobijala novo obličje, i tako sam provodio dane i noći radeći
bez predaha, bez hrane, zatvoren u sobici, u agenciji, sve dok, na ivici
snage, nisam napisao i poslednju rečenicu: a voljena ţena, čije sam
mleko već prethodno okusio, dala mi je da popijem vodu kojom je
oprala svoju košulju. Vratio sam se na početak teksta u kompjuteru;
dok sam iščitavao knjigu, sve sam se više vezivao za nju. Ona će
uskoro dobiti novog autora, a uvek je teško odvojiti se od završene
knjige, spremne za štampanje, čak i za iskusnog profesionalca kao što
sam ja. Međutim nisam uspevao da se naslađujem Nemčevom
knjigom, moţda zato što sam je napisao tako, u jednom dahu, reči su
mi prosto beţale pred nosom. Tek napisane reči su, istom brzinom
kojom su bile napisane, prestajale da mi pripadaju. Posmatrao sam
svoje napisane reči na ekranu i, zgroţen, pomislio kako me napuštaju
baš kao što je i Nemac ostajao bez dlaka. Odštampao sam knjigu,
prelistao je poslednji put, a budući da sam imao utisak da je to moja
poslednja knjiga, pomislio sam da nema tog novca za koji bih je
prodao. Čak sam gurnuo original u fioku, zaključao je, potom sam
pokušao da zamislim Alvarov izraz lica i ponovo otvorio fioku.
Stavio sam rukopis u jednu sivu kovertu i rukom napisao naslov
Ginograf, slova su bila bleda, kao da je moje lično mastilo bilo na
izdahu. Prošao sam kroz prostoriju u kojoj su se nalazili mladi
pripravnici, tišina je bila ogromna tako da mi se učinilo da sam čuo
kako im se pomeraju oči dok me prate pogledom. Ušao sam bez
kucanja u Alvarovu kancelariju i bacio na sto kovertu sa knjigom od
dvesta stranica, međutim on je pričao preko telefona i nije mnogo
obratio paţnju na mene. Izašao sam na Atlantski bulevar, padala je
slaba kiša, plaţa je bila pusta, a more tamno i uzburkano. Zaklonio
sam se ispod jednog kioska i zapitao da li bih ikada umeo da ţivim
daleko od mora, u gradu koji se ne završava ovako naglo, već se
batrga sa svih strana. Posmatrao sam neko vreme talase i vodu koja je

25
sve više nadolazila na pesku, osetio sam kako mi se telo povija
unapred, kao da nije plima ta koja se penje, već je kontinent taj koji se
naginje. Prešao sam ulicu i uputio se unutrašnjim ulicama
Kopakabane, ušao sam ţumo u apoteku poţelevši dobro veče
prodavačici, a potom sam izašao ne znajući ni zbog čega sam ušao.
Naručio sam pivo u baru na ćošku, ugledao turističku agenciju tačno
preko puta ulice, ostavio pivo, prešao ulicu i kupio dve avionske
karte za Budimpeštu.
Vanda je dovela dečaka do lifta kako bi ga uverila da putujem
sam, sa pet velikih kofera i dva ručna prtljaga. Čekao sam je četrdeset
minuta u taksiju koliko joj je trebalo da prevari dete i pošalje ga u
krevet. Krenuli smo u tišini ka aerodromu gde joj je šalterska
sluţbenica zatraţila autogram i primetila da imamo više prtljaga
nego što je dozvoljeno. U VIP čekaonici sam poručio dve čaše
šampanjca, kucnuli smo se uz reči Uveli i to je bilo sve. Kada se začuo
poziv za let za London, učinilo mi se da sam na Vandinim usnama
ugledao blagi osmeh, ali je uţurbano ustala, poljubila me u čelo i
nestala vukući za sobom torbu na točkiće. Zatraţio sam još jednu
čašu šampanjca prelistavajući časopis pun zamagljenih lica. Nisam
uspevao da oteram iz glave Vandin izraz lica, kada je otvorila kartu
koju sam joj predao u antilopskom novčaniku, uvijenom u ukrasni
papir: „Budimpešta? Šta ćemo da radimo u Budimpešti?“ Teško je
odgovoriti na to pitanje: da posmatramo Dunav? da pijemo likere? da
slušamo pesnike? Vanda ţeli da usavrši svoj engleski, da vidi čuvene
mjuzikle, a uostalom njena sestra bliznakinja, Vanesa, ţivi u
Londonu, njih dve bi mogle da šetaju po Sohou, da igraju tenis, u
Budimpešti ne zna nikoga, ima li u Budimpešti velikih robnih kuća?
Ne znam, verovatno ima poslastičamica, značajnih muzeja. U
Budimpešti? Otkud ti to! Otišla je u turističku agenciju i zamenila
svoju avionsku kartu, poput onih koji otrče do butika da zamene
poklon pogrešnog konfekcijskog broja. Mogao sam i da se osetim
povređeno, ali nije bilo vremena, ona se osetila povređeno pre mene,
rekla mi je da je, još od medenog meseca, ovo prvi put da odbijam da
s njom provedem njen godišnji odmor. Nekoliko dana i noći nije
progovorila nijednu jedinu reč, ţeleći da mi nametne krivicu za svoje
ponašanje. A sada mi je, kada sam začuo poslednji poziv za let za
Pariz, gde sam presedao za Budimpeštu, bilo pomalo ţao Vande koja

26
je sama preletala Atlantski okean, moţda razmišlja o tome kako se
nepravedno ponela. Moţda se upravo kaje što ne poleće za
Budimpeštu, drţeći se sa mnom za ruke. Nisam znao da je, u dubini
svoje duše, verovatno ne bih ni pozvao da pođe sa mnom u
Budimpeštu, da nisam bio siguran da ću leteti sam.

27
 Nikada nisam video

Kriška se neočekivano skinula, nikada do tada nisam video tako

belo telo. Cela njena koţa bila je tako bela da ja ne bih znao kako da je
uzmem, gde da spustim ruke. „Bela, bela, bela“, govorio sam, „bela,
bela, bela“, moj rečnik je bio veoma siromašan. Pošto sam je tako
posmatrao neko vreme, jedino što sam poţeleo bilo je da neţno
dodirnem njene ruţičaste bradavice, ali još uvek nisam znao kako se
na mađarskom traţe stvari. A ne bih se ni usudio da pokušam bez
njenog odobrenja, budući da je Kriška bila veliki pobornik discipline.
Za vreme prvih časova iznurivala me je od ţeđi, jer sam govorio
„voda, voda, voda“, ne uspevajući da ubodem pravi akcenat. Kiflice
od bundeve, jednom je donela u dnevnu sobu punu činiju vrućih
kiflica, stavila mi ih je pod nos, a potom ih je bacila u đubre jer nisam
uspeo da se setim kako se kaţu. Međutim, pre nego što zapamtimo i
naučimo da pravilno izgovaramo reči stranog jezika, jasno je da smo
u stanju da ih prepoznamo, da uhvatimo njihovo značenje: sto, kafa,
telefon, rasejana, ţuto, uzdisati, špageti bolonjeze, prozor, loptica,
radost, jedan, dva, tri, devet, deset, muzika, vino, pamučna haljina,
golicanje, lud, i tako sam jednog dana otkrio kako Kriška voli
poljupce u vrat. I tako je svukla preko glave dugačku haljinu, ispod
koje nije imala ništa, a ja sam ostao potpuno obnevideo od tolike
beline. Na trenutak sam pomislio da ona nije od onih ţena koje
dodirujemo svuda pomalo, već da me poziva da jednim jedinim
potezom dodirnem celu njenu koţu. Čak sam se uplašio da će mi
istog trenutka reći: uzmi me, vodi ljubav sa mnom, obljubi me, pojebi
me, kresni me, ko zna kako Mađarice govore te stvari? Međutim nije
progovorila ni reč, zagledana, nisam znao da li ju je ganuo moj
pogled koji se šetao po njenom telu ili moje usporene mađarske reči:
bela, bela* bela, bela, bela, bela. Ja sam takođe bio ganut i uzbuđen,
znajući da ću ubrzo upoznati skrivene delove njenog tela i, s
podjednakom ili moţda čak većom poţudom, njihove nazive.
Kriškini noćni časovi nekada su trajali sve do jutra, iz njene kuće
odlazio bih pravo u hotel. Na putu do hotela, ili čak usred časa, ili
čim bih se probudio, ili umesto da spavam, ponekad bih se zapitao
šta li sada radi Vanda u Londonu. Znao sam da voli da se budi rano
kako ne bi propustila izlete, da upoznaje ljude, da slika spomenike,

28
da jede stojeći, da čeka u redu, da se popne do vrha stepenica, ne bi
bilo ništa neobično ukoliko bismo se, na našim zajedničkim
putovanjima, sreli tek u vreme večere. Ne mogu da je krivim; ja sam
iz aviona video toliko gradova da mi već svi izgledaju isto. Trebalo
mi je neko vreme da uvidim da je, da bi se dobro upoznao jedan grad,
bolje zatvoriti se u kakvu kuću u njemu nego obići ga uzduţ i
popreko u dabldekeru. To nije jednostavno, znao sam da neće biti
jednostavno uvući se u Budimpeštu. Već sam na aerodromu morao
da se oduprem olakšicama koje se nude pridošlici, devojke iz
turističkih agencija, taksi vozila koja su me čekala otvorenih vrata:
ser, sinjore, mesje, mister. Predao sam prtljag jednom suzdrţanijem
profesionalcu nakon čega smo seli u kola i ostali tako jedan minut ne
progovorivši ni reč. Konačno sam odlučio da rizikujem, Hotel Plaţa,
to mi je jedino palo na pamet, budući da u svakom gradu postoji
hotel koji se tako zove. „Io, io“, odgovorio mi je vozač i poveo me
mračnim prigradskim naseljima sa uličnim osvetljenjem na ţivin gas.
Bio sam prilično umoran, pekle su me oči, na trenutak sam zaspao i
iznenada smo se vozili tako osvetljenim gradom da se nisu videle
fasade, ćoškovi, trgovi, već samo svetla. Jedan od tih natpisa
pripadao je Hotelu Plaţa, koji »se kao i većina hotela Plaţa nije
nalazio ni na kakvom trgu, već u jednoj strmoj ulici. Sorry, desole2,
nisu uspevali da pronađu moju rezervaciju, ali ja sam nastavio da se
pravim lud lupkajući prstima po pultu tako da su me na kraju
smestili u jednu sobu s terasom. Izašao sam, ulica je bila puna
restorana i turističkih atrakcija: buona sera3, bienvenue4, the real
goulash5, the crazy czardas6, se habla espanol7... Popeo sam se ulicom
koja je sve više ličila na otmeno naselje, sa drvoredima, mimo, sa
kamenitim spratovima iz XIX veka. Već sam bio prepešačio sedam
blokova uzbrdo kada sam začuo jauke, poput jecanja promukle ţene i
ranjenog muškarca, i učinilo mi se da vidim muškarca i ţenu kako se
previjaju od bolova iza jedne topole. Zastao sam, zaključio sam da je
pametnije da se spustim nazad do hotela, međutim tada se plavokosa

2 Ţao mi je, engl.

3 Dobro veče, ital.
4
dobrodošli, francuski
5
pravi gulaš, engleski
6 Ludi čardaš, engl.
7 Ovde se govori španski, špan.

29
devojka odmaknula od drveta i obratila mi se. Učinilo mi se da mi je
zatraţila nešto, moţda cigaretu, osetio sam se vaţno, počastvovano
zapravo, jer su mi se obratili na mađarskom. Nisam imao cigarete,
prestao sam da pušim pre godinu dana, međutim mahinalno sam
odgovorio: „Io, io.“ Plavokosa devojka se okrenula, na šta joj se
zalepršala suknja, i veoma uzbuđeno saopštila nešto drvetu, odakle je
izašao mladić snaţnih ruku, bez košulje, u smeđem prsluku punom
dţepova, poput onih fotoreporterskih prsluka. Dali su mi znak, ona
rukom, a on klimnuvši glavom, da skrenem sa njima ulevo u
poprečnu ulicu. Krenuo sam za njima, pomalo uplašen jer sam
strahovao da ću da izgubim orijentaciju ako budem napustio ulicu u
kojoj se nalazio hotel. Međutim, naše odredište nalazilo se na sto
metara ispred nas, mala kućica sa crvenim neonskim pisanim
slovima: The Asshole8.
Bar sa engleskim imenom, sa enterijerom koji podseća na engleske
pabove, sa zvučnicima iz kojih se čuo rokenrol, odmah sam
pretpostavio da The Asshole posećuju isključivo Mađari. Međutim
mlađana klijentela nije ni obratila paţnju na mene iako sam bio
stranac i iako sam već ušao u četrdesete i kosa mi je bila sve reda i
reda. Seli smo za sićušni okrugli sto, ja, plavokosa devojka u
ruţičastoj suknji, verovatno maloletnica, i njen mladić fotograf, koji je
imao najmanje trideset godina. Prišla nam je kelnerica, iako je niko
nije pozvao, razmenila po tri poljupca sa oboma i spustila nam tri
čaše rakije. Stala je pored mene zveckajući vrećicom punom novčića,
oslonivši se golom butinom punom celulita o ivicu stola, i tek tada
sam shvatio da su me pozvali da finansiram noćnu pijanku. Rado
sam izvadio moje forinte i platio ovu i još deset ili dvanaest tura
rakije, za koju nisam uspeo da utvrdim od čega je, jer je bila ledena i
smrdela je na čist alkohol. Doneli su nam i nekoliko konzervi piva,
koje je plavokosa devojka ispila plešući između stolova, udarajući o
stolove i vešajući se ljudima o vrat. Nezadovoljna učinkom, počela je
da se zanosi tačno ispred mene, dok je mladić pušio tompus i gledao
u tavanicu, a svi oko nas urlali pokušavajući da nadjačaju preglasnu
muziku. Plavokosa devojka ponašala se veoma drsko, upirala je
prstom u mene i zajedno s fotografom umirala od smeha: „Samo da
znaš da ću večeras da spavam s ovim likom“, ili: „Sa mnom u

8 Engleski uvredljivi izraz

30
krevetu, ovaj lik ima da nauči šta je dobro“, ili: „Samo da znaš da ću
večeras da spavam s ovim likom, mora da je dobar u krevetu“, ili
nešto poput toga; već sam bio uveren da skoro u potpunosti vladam
mađarskim jezikom, kada ga govore jasno i glasno. Ići ćeš sa ovim
likom u krevet, mogao bi da ti bude otac, pretpostavio sam da joj je
fotograf odgovorio, nakon što je iskrivio usta i pokazao na mene
bradom. Potom je bacio tompus na pod, zgazio ga, ustao i stao ispred
nje, bio je dva puta veći od nje, mogao je da je smrvi jednim udarcem.
Uhvatio ju je za struk, bacio je uvis, prihvatio je jednom rukom,
spustio na zemlju i okrenuo par puta ukrug, videle su joj se crvene
gaćice, potom se popeo na sto, ukrstio noge i skočio raširivši ih
vodoravno u vazduhu. Bio je to jedan od onih savitljivih tipova,
prostrujao je čizmom tik iz kelneričin konjski rep, dok je ceo bar
tapšao u ritmu rokenrola. Plavokosa devojka je bezuspešno
pokušavala da ga oponaša, prisutni su joj se smejali, a ja sam
zaključio da je vreme da se povučem. Nesigurno sam ustao i pohrlio
ka vratima, budući da je trup bio brţi od nogu. Udahnuo sam jutarnji
vazduh, krenuo udesno, oklevajući na trenutak, vratio sam se, ‟a
mladić i devojka su ponovo bili tu i mahali mi ispred bara The
Asshole.
Ponudili su se da mi pomognu da se vratim, ió, ió, zaista mi je bio
potreban neko da mi pokaţe put. Izašli su hodajući ispred mene, ona
poput deteta obešenog o njegovu ruku, prosto sam se razneţio
posmatrajući ceo prizor, podsećao me je na jedan film, ne sećam se
kako se zove. Zastali su pored jednog drveta, pored one iste topole
gde sam ih sreo, pozdravio sam se stidljivo im mahnuvši rukom,
mislio sam da ponovo ţele da vode ljubav. Međutim, nastavili su sa
mnom nizbrdo, bila je to potpuno suvišna ljubaznost budući da sam
već znao da se nalazim na samo sedam blokova od hotela. Ušli su u
hotel za mnom, provukli su se u predvorje dok sam ja uzimao ključ, a
potom su me sustigli u liftu. Čim sam otvorio vrata od sobe, fotograf
se ispruţio na moj krevet i zapalio tanku lulu. A plavokosa devojka
me je odvela na terasu s koje se videla cela Budimpešta. Rađao se
oblačan dan i grad je bio siv; neobično je to što sam ja oduvek mislio
da je Budimpešta ţuta, međutim bila je potpuno siva, zgrade,
parkovi, pa čak i Dunav koji ju je, račvajući se na samom kraju grada,
sekao u obliku slova Y. Plavokosa devojka je uzela moju ruku,

31
proučila je, uzdahnula, počela da iscrtava noktom slova po mom
dlanu i da uzdiše. Potom ju je spustila na svoje grudi kako bih osetio
ubrzano lupanje njenog srca. Potom me je drţeći za ruku odvela
nazad u sobu, gde je fotograf sedeo na ivici kreveta i mahao rukom.
Pomislio sam s gađenjem kako masturbira na mom krevetu, međutim
nije masturbirao, vrteo je burence revolvera. Pokazao mi je stolicu
ispred sebe, a plavokosa devojka je kleknula na pod. Na nahtkasni je
stajalo pet metaka, koje je polako stavio u jedan od dţepova na
prsluku, brojeći do pet savršenom dikcijom: „Unu, doi, trei, patru,
tchintche.“ Pogledao je u tavanicu, odzviţdao neku melodiju, a
potom iznenada spustio revolver na sopstveno uvo, kao da se
uţurbdno javlja na telefon. Napravio je grimasu, ona je skupila
ramena, on je povukao oroz, začulo se samo klik. Nakašljao se,
spustio pištolj na pod, nakon čega je zavladala potpuna tišina; u
Budimpešti nije bilo ptica, nije se čak čuo ni petao u daljini, niti pas,
palo mi je na pamet da se nasmejem, ali je iz mojih usta izašao naj-
običniji metalni smeh. Plavokosa devojka je uzela revolver, takođe je
bila levoruka, i prekrstila se desnom rukom. Spustila je cev na uvo,
revolver je izgledao ogromno u njenoj ruci, pomislio sam kako njen
kaţiprst neće uspeti da dohvati oroz, međutim, uspeo je. Prethodno
je čak gurnula cev u uvo, kao da pokušava da ga uglavi što dublje
kako bi metku obezbedila najkraći mogući put, povukla je oroz, i
ništa, klik. Pogledala me je između očiju, bila je pomalo razroka, i
gurnula mi revolver u ruku, to je bio prvi put da uzimam u ruku
vatreno oruţje. Otvorio sam usta, plavokosa devojka mi je
namignula, pritisnuo sam cev na nepce, nisam se plašio. Povukao
sam oroz i strah me je obuzeo tek nakon čuvenog klik, cev je počela
da udara o moje zube, nisam mogao da odlepim revolver od prstiju,
ruka mi se potpuno ukočila, spustio sam revolver na nahtkasnu
međutim nisam uspevao da ga ostavim, lupkao je po drvetu brţe od
kastanjeta. Ruka je konačno omekšala, opustili su mi se svi mišići na
telu, sustigao me je umor od cele prethodne noći, plus od noći
provedene u avionu, plus od prethodnih noći u krevetu s Vandom i
mališanom koji bi me tu i tamo išutirao. Kapci su posustali, osetio
sam breme svih nagomilanih neprospavanih noći.
Kada sam se trgnuo i otvorio oči ugledao sam fotografa kako
ponovo drţi revolver u drhtavoj ruci; na trenutak sam pomislio kako

32
nije ruka ta koja drhti, već revolver na koji sam ja preneo svoje
drhtanje. Prineo ga je glavi, spustio ga, proučio ga, prodrmao ga,
spustio ga na tepih, i što se mene tiče sve je bilo savršeno, prošao je
mamurluk i vreme neustrašivosti. Već sam se spremao da ga zagrlim,
da poljubim plavokosu devojku u ruku, da ih otpratim do vrata, da
im napunim dţepove flašicama iz frigobara, kad je on počeo da
vrhom cipele gura revolver prema meni. Mora da je otkrio da ne
pričam mađarski, jer je uporno ponavljao polukruţne pokrete rukom.
Hteo je da kaţe da je ruski rulet počeo u smeru kazaljke na satu, a da
sada treba ići obrnutim smerom, odnosno treba početi od mene. Vara,
izmislio je to glupavo pravilo, hteo sam da se pobunim, ali nisam čak
znao ni kako se na mađarskom kaţe ne. Tada mi je pritrčala u pomoć
plavokosa devojka, uzela je revolver i pokušala da ga vrati nazad u
mladićevu ruku, na šta ju je on nazvao vaca9. Rekao je vaca od slova
do slova, kao što mi Latini nazivamo kravu još od Starog Rima, tako
da sam zaključio da galamdţija takođe ne priča mađarski. Bio je
Rumun, na grudima je nosio bronzani medaljon, imao je alku u
uvetu, prsten na svakom prstu, bio je rumunski Ciganin, i bila je u
pravu plavokosa devojka kad mu je rekla: „Sinto asco do teu
espetaculo grotesco10“, učinilo mi se da sam tako čuo. A da bi ga
ponizila, prislonila je revolver na sopstvenu glavu i opalila, ni ne
trepnuvši. Dobro je, nije bilo metka, Ciganinu nije bilo izlaza; uzeo je
revolver, spustio ga na slepoočnicu, pomislio sam kako će encefalična
masa da se rasprsne po devojčinoj plavoj kosi, odvratno. Biće jezivo,
međutim nisam uspevao da ne gledam, video sam kako mu se savija
prst oko oroza, čak sam čuo i kako je zaškripao feder obarača, i klik.
Ništa, nije poginuo, bacio mi je revolver u krilo, pokazao plavokosoj
devojci svoje zlatne zube, a potom su me oboje značajno pogledali.
Bilo je očigledno da su nekim veštim lukavstvom, nekom ciganskom
čarolijom, sačuvali za mene metak u burencetu. Hteli su moj novac,
osmišljavali su moju smrt od samog početka. Smrt koja bi za njih bila
toliko korisna koliko sramna za mene, samoubistvo pijanog turiste u
Budimpešti. Ustao sam s uspravljenim pištoljem i krenuo da izađem
iz sobe hodajući unatraške, jer nisam ţeleo da okrenem leđa ovako

9 krava, portugalski
10 gadi mi se ova tvoja neukusna predstava, portugalski

33
sumnjivim tipovima. Oboje su ustali u isto vreme i opkolili me, on je
pokazivao mišiće, pesnice, oštro prstenje, ali je njen pogled bio pravi
pogled ubice. Kretala se ka meni uspravna, izbačene vilice, šireći
nozdrve, sa izopačenom nadmenošću niskih ljudi, i ma koliko da sam
nišanio i jednom i drugom u glavu, nisu usporavali korak. Tada sam
počeo da sumnjam da igra moţda i nije nameštena jer, osim na filmu,
niko ne ide golim grudima na napunjeni revolver. A kada sam
petama dodirnuo zid stavio sam cev u usta čime sam povratio
njihovo poštovanje. Zaustavili su se na pola puta i sada je red bio na
mene, nalazio sam se u poziciji cirkuskog artiste. Potom sam stavio
revolver na uvo, na srce, na jedno, pa na drugo oko, prešao sam
vrhom cevi po ustima, kao da je u pitanju karmin, i ponovo ga
gurnuo u usta, odlučivši da okončam šalu. Otkočio sam obarač, ona
je skupila ramena, on je napravio grimasu, a ja sam osetio neki čudan
ukus. Osetio sam na nepcu da se u pištolju nalazi olovo, već sam na
jeziku osećao miris olova, sada je bilo kasno, nisam više mogao da
odustanem. Jedino što sam mogao da uradim bilo je da polako
povlačim oroz, u nadi da će metak izaći polako, ali je u
međuvremenu neko pokucao na vrata. U hodniku se začula opšta
pometnja, povici, lupanje na vrata, koraci glomaznih ljudi. Cigani su
ustuknuli, što sam iskoristio da uperim pištolj u zid preko puta, kako
bih video da li će ovaj put zaista opaliti. Međutim, začuli smo
zvonjavu iznad naših glava, sva budimpeštanska zvona zazvonila su
u isto vreme. Otvorio sam vrata, hodnikom je prolazila grupa Danaca
u bermudama, pridruţio sam im se. Ugurao sam se na silu u prepun
lift, u prizemlju sam se sudario sa Ciganima koji su uţurbano silazili
niz poslednji nivo stepenica. Ponašao sam se kao da ih ne poznajem i
izašao na plato ispred hotela, gde su se, ispred autobusa, okupljali
Danci dok im je vodič delio turističke prospekte. Već sam jednom
nogom bio u autobusu, kada sam ugledao mladića i devojku kako
odlaze uzbrdo ulicom, ona mu se obesila o ruku, hramala je.
Odustao sam od obilaska, popeo sam se u sobu, legao u krevet i
otvorio prospekt, to je u stvari bio ilustrovani plan grada, sa belim
ulicama na drap podlozi, sa parkovima u zelenim nijansama i plavim
Dunavom. Na levoj obali reke, Pešta, na desnoj, Budim, gde je Hotel
Plaţa bio obeleţen crvenom strelicom. Nisu bila ispisana imena ulica,
a ulica u kojoj se nalazio hotel bila je iscrtana kao dugačka prava

34
linija koja se pela od reke i izlazila tamo gde se završavao plan grada.
Kad bih se uputio jednom poprečnom ulicom, našao bih se na tri
prsta od istorijskog centra Budima, nepravilnog spleta ulica išaranog
različitim strelicama, i krugovima različite boje, i krstićima koji
predstavljaju crkve, i zvezdicama koje upućuju na legendu sa
objašnjenjima na engleskom. Ali ja nisam traţio objašnjenja, jedino
što sam ţeleo bilo je da mirno prošetam oči po toj gradskoj vrevi. U
toku dana nastavio sam da paţljivo proučavam ulice i ćoškove
Budima, drsko sam se prošetao po njenim zidinama i ušao kroz zid u
njen srednjovekovni zamak. Nije mi smetalo što se tako šetkam po
najobičnijem planu grada, moţda zbog toga što sam oduvek imao
blagi predosećaj da sam i ja najobičnija ljudska mapa. Ostavio sam
ovu moju razbibrigu tek kasnije, kada su mi privukli paţnju neki
ljudi koji su vikali na televiziji, u nekoj političkoj emisiji koju sam,
iako sam bio mrtav umoran, odgledao skroz do kraja, bez tona.
Utišao sam zvuk neposredno pošto sam uključio televizor, jer je taj
tako neobičan jezik već počeo da me čini razdraţljivim. Pomislio sam
da će, dok budem spavao, taj jezik da napadne moju onemoćalu
glavu, pomislio sam da ću, kada se budem probudio, na sopstveno
iznenađenje, progovoriti na ovom čudnom jeziku. Pomislio sam da
ću narednog dana šetati ovim čudnim gradom govoreći jezik koji će
svi razumeti, osim mene. Već je bilo veoma kasno, isključio sam
televizor, uključio sam televizor, pojačao sam ton, ponovo sam ga
potpuno utišao, upalio sam i ugasio lampu, naručio sam još nekoliko
jastuka i sendviča, a kada sam u tri ujutru na vestima ugledao
mađarsku voditeljku kako otvara i zatvara usta setio sam se Vande.
Telefonirao sam u Hotel Plaţa u Londonu, jer sam pomislio kako
moţda, kao i ja, leţi u krevetu, jede sendvič sa šunkom i sirom i gleda
vesti na BBC-ju. Voleo bih da je čujem kako mi prepričava svoje
dogodovštine u Londonu, budući da ne priča engleski ništa bolje
nego što ja pričam mađarski. Ali i bolje što je nisam pronašao; Vanda
bi znala da je ne zovem ni zbog čega određenog, već tek onako, da joj
čujem glas. Pa ipak, ubrzo sam pozvao ponovo, uzalud, sigurno je
izašla sa sestrom; ostavio sam na recepciji moje ime i broj, ostao sam
tako još neko vreme razmišljajući o mojoj ţeni, pomislio da više nika-
da u ţivotu neću uspeti da zaspim, a potom sam popio pilulu za
spavanje. Probudila me je sunčeva svetlost koja je ulazila u sobu,

35
zvona su zvonila objavljujući šest sati, televizor je bio uključen i u
toku je bio dnevnik, trebalo mi je neko vreme da shvatim da je nema
voditeljka ona ista debeljuca koju sam već video i da su svi ti jastuci
oko mene oni isti jastuci na kojima sam i zaspao, mada ne bih umeo
da kaţem da li sam spavao tri sata ili dvadeset sati. Ponovo sam
pozvao Vandu, međutim još uvek se nije bila vratila u hotel, što je, u
neku ruku, bilo i bolje; da sam osetio makar i trunku nesigurnosti u
svom glasu, sigurno bih poskočio: Budimpešta... šta sam ti rekao?
Pribliţio sam se prozoru i zamišljeno počeo da posmatram grad,
potom sam se vratio u krevet, bio sam u stanju da spavam do
sutradan. Tada sam se setio plana grada, potraţio sam crvenu strelicu
koja je označavala hotel, nalazio sam se na dlan od reke. S obzirom na
gustinu strelica, krstića, zvezdica, ţutih kruţića, zaključio sam da je
Pešta mnogo ţivlja od Budima. Tu su se nalazili najznačajniji hoteli i
restorani, pozorišta, bioskopi, butici, trţni centri, a u jednoj ulici gde
se nalazilo veoma mnogo prodavnica primetio sam niz zelenih
aviončića koji su, u skladu sa legendom, predstavljali avio-
kompanije. Pre ili kasnije moraću da rezervišem povratak, budući da
imam kartu s otvorenim povratkom. Ukoliko bih platio beznačajnu
razliku sigurno bih mogao da je iseckam i da, na primer, provedem
vikend u Londonu. Čak bih mogao da krenem te iste večeri, naravno,
ukoliko bi to bilo izvodljivo, budući da sam Budim već poznavao
napamet, a za Peštu sam imao čitav dan. Skočio sam iz kreveta i sišao
niz stepenice, dan je bio veoma sunčan, autobus je dovozio Dance u
hotel. Stajao sam tako nekoliko minuta i posmatrao Dunav kako teče,
zelen poput mahovine i mnogo širi nego što izgleda na planu grada.
Prešao sam most gotovo trčeći, našao sam se na širokom trgu na čijoj
se sredini nalazila statua, uţurbano sam osmotrio neoklasične fasade,
balkone u stilu art nuvo, vizantijske lukove, na trećem ćošku osetio
sam miris duvana, čokolade, crnog luka, skrenuo sam udesno, pored
mene su se nizali Kodak, Beneton, C&A, prošao sam kroz jedan
hodnik kako bih skratio put, skrenuo sam ulevo, Lufthanza,
Ameriken erlajns, Alitalija, ali je predstavništvo Er Fransa još uvek
bilo zatvoreno. Stao sam ispred ulaza, kako bih sebi obezbedio
prvenstvo, dok su ljudi prolazili iza mojih leđa izgovarajući rečenice
bez početka i kraja. ?ekao sam, čekao, a onda je pao mrak tia šta sam
zaključio da sam se probudio u šest sati uveče. Pokušao sam da

36
pronađem put nazad, ali su me ometale svetiljke, barovi, diskoteke,
picerije kojih nije bilo u dolasku. Počela je da pada kiša, nije bilo
praznog taksija, ugledao sam jednu otvorenu knjiţaru i ušao; ako
sutra budem otišao iz ove zemlje ne naučivši nijednu jedinu reč,
barem ću poneti sa sobom rečnik kao suvenir. Pribliţio sam se jednoj
polici sa debelim knjigama, preleteo pogledom preko mađarskih
naslova na koricima, učinilo mi se da se preda mnom nalazi zaista
neorganizovana, haotična biblioteka. Potom sam pogledao malo
bolje, same knjige stajale su u savršenom redu, slova su bila ta koja su
izgledala neuredno. Zbog toga mi je privukla paţnju najskromnija
knjiga, koja je međutim imala čitljiv naslov: Hungarian in 100
Lessons11. Dok sam je prelistavao upala su mi u oči veţbanja za
konverzaciju: ovaj voz ide za Bugarsku? moja supruga je
vegetarijanac; koliko je visok stari obelisk? hteo bih da kupim jeftine
svećnjake; gde stanuje onaj vojnik? Tada sam primetio kako jedna
visoka devojka sa rancem na leđima posmatra knjigu u mojim
rukama i odmahuje glavom. Pomislio sam da je prodavačica i da
verovatno nije dozvoljeno uzimati robu u ruke. Spremno sam joj
pruţio knjigu, ona mi ju je istrgla iz ruku i nemarno bacila u dno
jedne police. Pretpostavio sam da je odsečnost njenih pokreta tipična
za Hune, kao i jagodice njenog lica, prilično visoke, kao i usta koja su
mi, budući previše tanka, izgledala nekako surovo. A kada mi je
rekla da se mađarski jezik ne uči iz knjiga, ostao sam potpuno u čudu
jer mi je njena rečenica zazvučala savršeno razumljivo. Zapitao sam
se da li se izrazila na portugalskom, ili na engleskom, ili čak na
rumunskom, međutim bio je u pitanju mađarski čiju nijednu jedinu
reč nisam poznavao. Pa ipak bio sam savršeno siguran da je rekla da
se mađarski jezik ne uči iz knjiga. Moţda je ova devojka govorila neki
pevljivi mađarski tako da sam, i bez razumevanja, uspevao da je
razumem po sluhu. Moţda sam razumeo šta je htela da kaţe samo na
osnovu melodije. Ili mi se činilo da je, budući da razumem muziku
jezika, jednostavno pogoditi značenje reči. Stoga sam ostao tako
iščekujući da progovori nove reči, međutim ona je naglo i
neočekivano izašla poput munje, prelećući glavom iznad polica koje
su se nalazile na sredini knjiţare. Izašla je, zaustavila se ispod
nadstrešnice i stala da posmatra sitnu kišu, a tek kada sam je sustigao

11 Mađarski u 100 lekcija, engl.

37
primetio sam da je na rolšuama. Stao sam pored nje i, ne znajući kako
da joj se obratim, slučajno izvukao iz dţepa plan grada i promrmljao:
Hotel Plaţa. Istrgla mi ga je iz ruku, pomislio sam da će da ga baci u
šaht, jer ni Budimpeštu nije moguće upoznati iz planova grada.
Međutim raširila je plan grada i proučila ga: „Plaţa... Plaţa... Plaţa...
Plaţa... io.“ A na putu do hotela imao sam moj prvi, i to peripatetički,
čas mađarskog jezika, koji je izgledao ovako: ona je davala imena
stvarima na koje sam ja upirao prstom: ulica, rolšue, kapljica vode,
bara, noć, picerija, diskoteka, bar, galerija, izlog, odeća, fotografija,
ćošak, pijaca, bombona, duvan, vizantijski luk, balkon art nuvo,
neoklasična fasada, statua, trg, most, reka, zeleno poput mahovine,
uzbrdica, predvorje, hotelski bar, mineralna voda i Kriška.
Kriška je hodala ne zatvarajući usta, rolšue su odjekivale po
pločniku, ulični natpisi i farovi svetlucali su po našim licima,
međutim tek što smo seli pod postojano osvetljenje hotelskog bara,
zapalila je cigaretu i zanemela. Naravno, to je bilo jedno tako prazno i
ogoljeno okruţenje da mi, nakon što sam uperio prstom na glatke
zidove, na stakleni stočić, na metalnu stolicu, na kelnera u belom
sakou, na flašu, na čašu, na pepeljaru, na upaljač, na vatru i na
cigaretu marke fecske, što bi značilo lastavica, budući da je na paklici
bila iscrtana lastavica, nije više padala na pamet nijedna tema za
razgovor. Ostali smo tako dobrih pola sata, posmatrajući pepeo u
pepeljari, jer nije bilo načina da uperim prstom na stvari koje su mi
prolazile kroz glavu, moja ţena u Londonu, devojke na rolšuama na
Ipanemi, podmukli osmeh mog ortaka, plave oči moje mušterije bez
trepavica, čovek koji je pisao po ţenama, anonimni pisci okupljeni u
Istanbulu, devojke na rolšuama na Ipanemi, moja ţena u Londonu.
Međutim, dve osobe ne mogu dugo da, jedna pored druge, svaka sa
sopstvenom tišinom, odrţavaju ravnoteţu; na kraju jedna od dve
tišine proguta onu drugu, što se i dogodilo kada sam se okrenuo
prema njoj, koja me nije ni primećivala. Nastavio sam da posmatram
njenu tišinu, izvesno mnogo dublju od moje, i na neki način mnogo
tišu od moje. Ostali smo tako još pola sata, ona duboko u sebi, a ja
utonuo u njenu tišinu, pokušavajući da na brzinu pročitam njene
misli, pre nego što se pretvore u mađarske reči. Ona se potom
potpuno protresla, kao da ju je iznenada obuzela neka jeza, skinula
ranac sa leđa i potraţila u njemu vizitkartu, na kojoj je nešto

38
naškrabala olovkom i pruţila mi je. Ustala je i otišla ni ne pozdravivši
sc, klizeći rolšuama po tepihu. Mislim da mi se dopala ta tišina tako
da sam se, kako bih je produţio, povukao u svoju sobu gde sam
proveo ostatak noći gledajući u tavanicu. Bio sam pomalo gladan, ali
nisam ništa naručio iz restorana. Pomalo sam razmišljao i o Vandi, ali
joj nisam telefonirao u London. Kada sam začuo jutarnja zvona,
lupanje vratima, ispuštene posluţavnike, polomljene čaše i
spremačice kako se raspravljaju u hodniku, zaspao sam. Spavao sam
čitavih dvanaest sati odjednom, jer sam sada imao jednu jednostavnu
misao. Moja misao bila je vizitkarta na nahtkasni, sa njenim odštam-
panim imenom, Fiilemiile Krisztina, i adresom, Tćth utca, 84, 17,
Ujpest, i sa zabeleţenim vremenom za kada je bio zakazan čas, 20.00
22.00, i sa iznosom, 3.000 forinti, što mi je izgledalo kao razumna
dnevnica.
Za svaki slučaj sam nešto ranije uzeo taksi, koji me je za dvadeset
minuta dovezao u ulicu Tćth, 84. Stojeći tako ispred električne kapije,
sačekao sam da prođu i ostalih četrdeset minuta kako bih se najavio
preko interfona: Ţoze Kosta. Kroz kapiju se ulazilo u dvorište sa
nekoliko istih kuća, Kriška me je čekala na pragu kuće broj 17; bez
rolšua bila je gotovo sitna i nije izgledala kao devojčurak. Rekla je:
„Zoze Košta... Zoze Košta...“ odmeravajući me od glave do pete, kao
da je moje ime kakvo neodgovarajuće odelo. Pustio sam je da govori
Zoze Košta dok se ne navikne tako da nisam ispravljao njen izgovor,
a nije mi čak ni padalo na pamet da je zadirkujem zbog toga, štaviše,
zaključio sam da je u pravu i počeo da se po Budimpešti predstavljam
kao Zoze Košta. Ubrzo je prestala da me zove Zoze i počela da mi se
obraća sa Kosta, verujući da je to moje kršteno ime, jer se ono kod
Mađara navodi nakon prezimena. Meni je rekla da je zovem Kriška,
kao što se zovu sve mađarske Krištine, samo Kriška. Mislim da smo
brzo napustili određene formalnosti budući da sam je posećivao na
samom početku noći, zatičući ih, nju i kuću, opuštene i neuredne.
Često bi, da bi nam napravila prostor na stolu na kom smo učili, gur-
nula na suprotni kraj stola stolnjak sa prljavim sudovima od večere.
Takođe bi uţurbano podizala kosu vezujući je gumicom, a kao što bi
joj uvek pokoji pramen padao preko lica, tako bi i po stolu uvek
ostajalo nekoliko mrvica. A da ne pominjem da se svaki drugi, treći
dan, njen sin motao oko nas, uzimao moje stvari, smejao mi se, ne bi

39
se smirio dok ga Kriška ne bi poslala u krevet. Pišta se zabavljao
gledajući odraslog čoveka kako posmatra crteţe u raznobojnoj
slikovnici, kako nespretno i nesigurno izgovara: „Kišobran, kavez,
uvo, bicikl, Kerekport, kerekpart, kerekpar.“ Kriška me je terala da
svaku reč, slog po slog, ponovim hiljadu puta; trudio sam se da je
oponašam, ali je najveći domet mog zalaganja bio neki ţenstveni, a ne
mađarski jezik. Gubila bi strpljenje, grizla bi usne, prosipala bi kafu,
stavljala bi cigarete naopako u usta pokušavajući da zapali filter, ali
sve je bilo uzalud, bio sam i sam dovoljno samokritičan; prvih
nekoliko dana bio sam uveren da, osim što ću ponovo početi da
pušim, na ovim časovima neću naučiti ništa. Časovi su me iscrpljivali,
nakon dva sata učenja sve bi mi odzvanjalo u glavi, ali i uprkos tome
nije mi se išlo nazad u hotel. A ni Kriška me ne bi poţurivala; pošto bi
odloţila slikovnice u ranac, sipala bi mi čašu likera od kajsije i počela
da obavlja kućne poslove ponašajući se kao da ne postojim, ili kao da
sam jedan od ukućana, što mu dođe na isto. Odnela bi tanjire u ku-
hinju, uključila bi mašinu za pranje sudova, istresla bi stolnjak kroz
prozor, prošetala bi se po dnevnoj sobi sa iskrivljenom glavom,
pridrţavajući ramenom beţični telefon. Dopunila bi mi čašu i ne
gledajući, uključila bi veoma tiho muzički stub, otišla bi da pokrije
sina i vratila bi se pevušeći, spustila bi roletne pevušeći, namestila bi
kosu pevušeći. Verujem da se sve to vreme pravila vaţna kako bih je
primetio, kao što mi je sva vaţna u slikovnicama pokazivala zvezde i
konje, međutim dok bih posmatrao Krišku u pokretu uspevao bih da
naučim mnogo više.
Kako bih uspeo da naštimujem sluh na nov jezik, moram da se
odreknem svih ostalih jezika. Poslušao sam Kriškin savet, ako se ne
uzme u obzir desetak engleskih reči bez kojih ne bih imao čistu odeću
niti tanjir supe u hotelskoj sobi. Odlučio sam da se za svaki slučaj
nikada ne javljam na telefon, koji uzgred nije nikada ni zazvonio, a
takođe sam se odrekao i radija i televizije, čiji je lokalni program, po
Kriškinim rečima, bio zaraţen stranim izrazima. Tako mi je, nakon
mesec dana u Budimpešti, već zvučala poznato kadenca mađarskih
reči, sa uvek naglašenim prvim slogom, manje-više poput francuskog
izgovorenog unutraške. Mesec dana u Budimpešti značilo je zapravo
mesec dana sa Kriškom, jer sam bez nje izbegavao da se otisnem u
grad; strahovao sam da ću, u gradskoj vrevi, izgubiti nit jezika koji

40
sam prepoznavao samo uz pomoć njenog glasa. Provodio sam čitave
dane u sobi gledajući u sat na nahtkasni, iščekujući trenutak kada ću
se uputiti ka njenoj kući, sve dok mi nije dozvolila da je sačekujem
posle posla. Počeo sam da je svaki dan u pet po podne sačekujem
ispred ulaza u Institut, koji nije bio internat u kom je ona učila decu
da pišu, kao što sam razumeo na osnovu njene mimike, već ludnica
gde je ona čitala priče bolesnicima. Izašla bi s rancem na leđima, a
ukoliko bi mi pruţila vezane rolšue kako bih ih obesio oko vrata, to
bi značilo da ćemo se usput prošetati ulicama Pešte i obalom Dunava.
Već sledećeg dana izašla bi na rolšuama luđačkom brzinom i ne bi mi
predstavljalo problem da trčim tri kilometra pokušavajući da je, na
putu do Pištine škole, sustignem. Međutim došla je jesen i kiša je
padala sve češće tako da je sklonila rolšue u stranu. I tako bismo
parnim danima odlazili u jedan kafić, gde bi ponovo prelazila
određene lekcije i ispitivala me, a neparnim danima bismo išli
metroom da sačekamo Pištu ispred škole, nakon čega bismo
večeravali kod kuće. Jednog od tih dana, sa Kriškom priljubljenom uz
moje grudi u krcatom vagonu metroa, palo mi je na pamet, iako me
niko ništa nije pitao, da izgovorim reč szivem. Szivem znači moje
srce, a dok sam je izgovarao pogledao sam je pravo u oči, kako bih
video da li sam je pravilno izgovorio. Međutim Kriška je spustila
pogled, potom je pogledala u stranu, kroz prozor, usredsredila se na
reklame, tunel njene oči su izbegavale tu temu.
Pišta je bio istog uzrasta kao i moj sin, iako je bio sitniji, a od
mame je nasledio široko lice sa visokim jagodicama, tanke usne, crnu
ravnu kosu, zapovedni ton. Dok bi Kriška spremala večeru, on bi me
odveo za ruku da igramo fudbal u mračnom dnu dvorišta. Postavio
bi me na mesto golmana, potom bi otpočeo paljbu penala i veoma je
cenio to što bih se bacao na kamenitu i vlaţnu zemlju. Pošto bih,
blatnjavog lica, zadobio njegovo poverenje, naivno bih poverovao da
mogu da računam na njega za čašicu razgovora. „Okrugla lopta“,
progovorio bih, ili „veličanstvena cipela“, ili „Kosta umoran“,
međutim on bi odbio da sarađuje i samo bi mi uputio mutan pogled.
Onaj isti pogled koji su mi upućivali sobarica, recepcionar, osoblje
hotela kada sam počeo da im se obraćam na mađarskom. Pa ipak,
svaki dan bio sam sve ponosniji na moje znanje, nije me bilo briga za
to što su mi svi Mađari upućivali onaj teleći pogled. Poput lika koji je

41
sedeo pored mene u metrou, kada sam, budući da mi nije padalo na
pamet ništa pametnije, prokomentarisao: „Mirišljavi v a g o n T o g
dana bila je nedelja po prvi put sam se odvaţio da sam uđem u metro
tako da sam od uzbuđenja greškom izašao na stanici Ujpest-
Varoskapu umesto na sledećoj stanici, nedaleko od Kriškine kuće,
UjpestKoszpont. Kriška me je bila pozvala na ručak, spremala je
špagete bolonjeze samo za nas dvoje, odlučio sam da je pozovem iz
telefonske govornice. Nazvao sam je iako nije bilo neophodno, tek
onako, da bih se napravio vaţan, jer sam prethodno osmislio rečenicu
od tri reči: „Stigao sam skoro.“ Ona: „Šta si rekao?“ Ponovio sam
rečenicu. Ona, prepredeno: „Nisam te čula.“ Ja, urlajući: „Stigao sam
skoro!“ Ona, preklinjući me: „Ponovo!“ Ja, budala: „Stigao sam
skoro!“ Ona, koja se inače nije mnogo smejala, umirala je od smeha
zbog glupavog loše upotrebljenog priloga: „Samo još jednom!“ Tog
dana ušao sam u njenu kuću s namerom da izravnamo račune i
prekinemo s tim glupavim časovima. Međutim, pre nego što odem
ima da joj sve saspem u lice na portugalskom, na pravom brazilskom
uličnom portugalskom, sa rečima naglašenim na poslednjem slogu sa
završetkom na ao, sa indijanskim nazivima drveća i afričkim jelima,
pa da vidim da li će da je uplaši jezik pred kojim njen mađarski ima
da se upiški u gaće od straha. Nisam to učinio zbog toga što je bilo
očigledno da joj je krivo, a razlog zbog kog nije zatraţila oproštaj jeste
činjenica da u mađarskom ne postoji ta reč, odnosno, postoji ali ona
odbija da je koristi jer je u pitanju galicizam. Mađarski izraz koji se
koristi u svakodnevnom jeziku kada neko ţeli da okaja svoje grehe je-
ste vegteleniil biintess meg, tj. beskrajno me kazni, što ne bi bio baš
najbolji prevod. Dakle to je bilo ono što mi je rekla, znajući da neću
razumeti reči, već iskrenost s kojom budu rečene. Zagolicala me je
vrhovima prstiju, zatvorila oči i prošaputala: „Vegtelenül büntess
meg“, nakon čega su njene usne i dalje stajale otvorene, tako da sam
razumeo da me je zamolila da je poljubim u usta. Poljubio sam je,
njene usne nisu bile tako tvrde kao što su izgledale. Kod drugog
poljupca, ona je bila ta koja me je ljubila više nego ja nju, a nakon
usana poturila mi je vrat i sklupčala se jer su je moji poljupci golicali,
iskobeljala se iz mog zagrljaja i otrčala. Pronašao sam je u polumraku
njene sobe kako me stojeći čeka pored kreveta. Jednim jedinim
pokretom svukla je haljinu preko glave, a kada sam je ugledao golu

42
zavrtelo mi se u glavi. „Bela, bela“, govorio sam, „bela, bela, bela“, a
pošto sam potrošio sve reči, ostao sam tako, nepokretan. Uplašio sam
se da ću je u zanosu privući na moje grudi i početi da izgovaram reči
koje sam umeo da kaţem samo na mom jeziku, puneći njene uši
neumesnim izrazima, ko zna, moţda čak i afričkim. Ona je takođe
stajala nepomično tačno naspram mene, moţda jer se i ona plašila da
izgovori reči koje mi još uvek nije ispredavala. Onda je konačno
zavmula prekrivač, legla u krevet, ispruţila ruke ka meni i rekla:
„Dođi.“ Zastao sam za trenutak jer nisam uspevao da je vidim u tom
smenjivanju svetla i tame, a ona je govorila: „Dođi.“ Njena koţa bila
je tako bela da je bilo nemoguće razlučiti obrise njenog tela na lanenoj
posteljini, a ona je govorila: „Dođi.“ Legao sam pored Kriške, a da
bih je bolje zagrlio, pomislio sam na Vandu.
Van Mađarske nema ţivota, kaţe poslovica, a budući da ju je
shvatala doslovno, Kriška nikada nije poţelela da sazna nešto o mojoj
prošlosti, ko sam bio pre, šta sam radio, odakle sam došao. Neki grad
koji se zove Rio de Ţaneiro, njegovi tuneli, vijadukti, kartonske kuće,
lica njegovih stanovnika, jezik koji se tamo govori, lešinari i dečji
zmajevi, raznobojna odeća i miris mora, sve to za nju nije bilo ništa,
postojalo je samo u mojim snovima. Često bih, usred časa, uhvatio
samog sebe kako razmišljam, recimo, o Glavi Šećera, ili o kakvom
dečaku obrijane glave kako puši marihuanu, ili o Vandi kako dolazi s
puta, o Vandi kako pita za mene, o Vandi umotanoj u beli peškir,
međutim, ukoliko bi Kriška primetila moju rasejanost, pljesnula bi
rukama i rekla: „Stvarnost, Kosta, vrati se u stvarnost.“ A naša
stvarnost, pored svakodnevnih časova, bila je Budimpešta kojom smo
se šetali svakog drugog vikenda kada bi Pišta odlazio kod oca. A taj
bivši muţ sa kojim je ona komunicirala isključivo preko sina, kog je
jedno od njih dvoje dovodilo u školu, a drugo sačekivalo posle škole,
za mene kao da nije ni postojao, bio je neka vrsta Kriškinog
priviđenja. Stvarnost su bile šetnje po ostrvu Margit gde je nedeljom
postojao zabavni program, sa dunavskim klovnovima, sa trkama
ovaca, sa slovenskim marionetama, sa artistima koji govore iz stoma-
ka. Stvarnost su bila okupljana u Udruţenju knjiţevnika, rotirajuća
diskoteka na vrhu kule Atila, zore provedene u Obudimu, starom
Budimu, trščani restorani u kojima smo jeli nedopečenu picu. I boca
tokajca koju bismo poneli kući gde bismo je ispijali na njenom kauču

43
slušajući mađarske operete. I srceparajuću baladu Plavobradine ćerke
koju me je ona naučila da pevam u a kapela stilu, pevao bih je mojim
impostiranim baritonom što bi njoj nateralo suze na oči. Naga Kriška,
koja mi pruţa ruke i moli da je kaznim, potom usnula Kriška,
skupljena na krevetu, na crnoj svilenoj posteljini, koju sam joj poklo-
nio, izguţvanoj ispod njenog bleštavog tela, sa tragovima mojih zuba
na njenom ramenu. Kriška koja počinje da hrče, ja koji je drmam
preklinjući je da mi kaţe još nešto, šta? Bilo šta. Kako bilo šta? Kako
se broji do deset. Egy... ketto... harom... negy... uprkos iskrenoj dobroj
volji ne bi uspela da stigne ni do pet, imala je lak i dubok san. Tada
bih ja ustajao; nikada mi nije rekla da smem da prespavam kod nje.
Pokupio bih svoju odeću sa zemlje izbegavajući da je pogledam, jer je
nema i nepokretna Kriška u poloţaju fetusa bila nešto nestvarno,
odviše savršeno telo, odviše glatka koţa, tajanstvena kombinacija. U
tim kasnim jutarnjim satima nije bilo ni metroa ni taksija, čak je, kako
se pribliţavala zima, sve teţe bilo sresti ljude na ulici. Šetao bih pola
sata do centra Pešte, s namerom da popijem nešto toplo, međutim u
to doba sve bi još uvek bilo zatvoreno. Potom bi mi ostalo još pola
sata pešačenja pod oblačnim nebom, povremeno bih se naslonio na
ogradu mosta posmatrajući Dunav, mračan i tih. Prošlo bi dosta
vremena pre nego što bih se uverio da se pomera tako da bi se tu i
tamo zaustavila poneka kola radoznala da vide da li ću da skočim ili
ne. Međutim prava zima došla je preko noći, te noći Kriška je
insistirala da mi pozajmi kapu i kaput koji su mirisali na kamfor. Bili
su to ostaci jednog glavatog čoveka sitnijeg trupa od mog; debeli
vuneni kaput stezao me je u ramenima, sprečavajući me da prekrstim
ruke. Izlazio bih, hodajući sredinom ulice, u kaputu u kom sam
izgledao kao majmun, i šetao gradom u kom nije bilo ni ţive duše.
Duvao bi vlaţan vetar, a čak ni sa kapom koja mi je pokrivala uši
nisam više uspevao da zastanem i posmatram reku. Kako bih se
pribliţavao hotelu, tako bih ubrzavao korak, a često bih preskočio
pult i sam dohvatio ključ budući da je noćni recepcionar imao običaj
da spava na duţnosti.
Zatvarao bih se u sobu, peklo bi me grlo od centralnog grejanja,
kisela voda iz frigobara ne bi pomagala, sobna posluga se ne bi
odazivala na telefonski poziv, ponestajale bi mi cigarete. Vuneno
ćebe me je grebalo, češao bih se, češao bih se, zario bih nokte u telo,

44
bilo je neizdrţivo, kao da imam šećer ispod koţe. Jedne zore pozvao
sam Rio protiv svoje volje: „Zdravo, pozvali ste Vandu, trenutno
nisam u mogućnosti da vam se javim, molim vas, ostavite poruku
posle zvučnog signala.“ Kasnije sam ponovo pozvao znajući da
Vanda ne bi ostavila dečaka samog preko noći: „Zdravo, pozvali ste
Vandu, trenutno nisam u mogućnosti da vam se javim...“ Potom sam
pozvao ponovo i ponovo i ponovo, sve dok nisam shvatio da zovem
iz najobičnije potrebe da čujem svoj matemji jezik: „Zdravo, pozvali
ste Vandu...“ Tada sam poţeleo da posle zvučnog signala ostavim
poruku, jer je već bilo tri meseca, ili četiri, manje-više, kako nisam
pričao svoj jezik: „Zdravo, ovde Ţoze „ Veza je bila loša, tako da sam
čuo zakasneli odjek sopstvenih reči ovde Ţoze od čega sam imao
utisak da reči ispadaju iz mojih usta: Vanda, Vanda, Vanda, Vanda.
No, nastavio sam sa tim, rekao sam: „Glava Šećera, osa, pometnja,
stezati, Gvanabara“, izgovarao sam reči koje su mi padale na pamet
samo da bih na osnovu njihovog odjeka čuo kako zvuče.
Kriška nije preterivala kada mi je preporučila da izbegavam ostale
jezike dok traje kurs. Nakon noći koju sam proveo pričajući moj jezik
i sanjajući Krišku kako priča portugalski, osetio sam kao da sam
izgubio pisak za mađarski jezik, poput muzičara koji uzalud
pokušava da svira svoj instrument. Proveo sam celo popodne
pokušavajući da se sporazumem sa sluţbenicom u avio-kompaniji,
koja me je terala da sričem svaku reč, iako je i sama, zbog francuskog
akcenta, govorila neki nerazumljivi mađarski. Kada sam stigao
ispred Instituta, već je bio pao mrak i Kriška je već bila otišla; nije mi
se išlo kod nje, ali sam ipak otišao. Otvorila mi je vrata veoma
uznemirena i rekla da je zvala hotel, policiju, bolnicu i mrtvačnicu.
Verujem da je, kada sam uzeo njene ledene ruke, ona već naslućivala
ono što sam usput odlučio da joj saopštim. Osmislio sam u svojoj
glavi iskren govor o tome šta osećam prema njoj, kao i saţeto
objašenjenje za moj odlazak. Mislio sam da usput pomenem i da,
pored ostalih problema u mojoj dalekoj zemlji, imam bolesnog sina i
stariju ţenu, a ono što kojim slučajem ne bude zvučalo uverljivo moći
će da se pripiše mom ograničenom rečniku, loše prevedenim
mislima. Međutim, neočekivano, gledajući u Kriškine oči, dok su
njene ruke pokušavale da se iskobeljaju iz mojih, jedina reč koja mi je
na njenom jeziku pala na pamet bila je zbogom. „Nisam te

45
razumela“, rekla je Kriška, ponovio sam: „Viszontlátásra!
Viszontlátásra!“ Konačno sam shvatio da me je razumela, jer je ostala
tako nekoliko minuta ne progovorivši nijednu jedinu reč. Potom je
iznenada počela da izbacuje bujicu komplikovanih reči, nisam znao
da li me tera iz sobe ili me moli za milost, da li me preklinje da joj
spremim kakav topao napitak ili me optuţuje da sam bacio na nju
čini, da sam ukrao kakav predmet, moţda zlatan sat: „Sat? Ali evo ga
vaš sat“, branio sam se potpuno izgubljen, upirući prstom na
šklopociju na njenoj ruci, međutim, nije o tome bilo reč, Krišku je, već
prilično uznemirenu zbog mog odlaska, moje neznanje bacalo u
očajanje. Tada sam zauvek odustao od mađarskog jezika, spustio
pogled, ramena, ruke, a ona se bacila na mene, zalepila se za mene,
zarila mi prste, kao da ţeli da ih zakopa u moja leđa, jer sam ja jedan
surov, divan, grozan čovek, jer rasipam najvrednije trenutke njenog
ţivota. Čak sam pomislio da ţeli da vodimo ljubav, tako da sam je
poljubio iza uveta. Ona me je odgurnula i skrenula pogled, na tre-
nutak je izgledalo kao da umesto očiju ima dve krvave rane. Potom
se polako pribliţila prozoru, gurnula prste između letvica roletne i
ostala tako, okrenuta leđima prema meni, blago drhteći. Prošetao
sam se po dnevnoj sobi, otišao u njenu sobu i spustio na krevet kaput
i kapu njenog bivšeg muţa. Otišao sam u kupatilo, u kuhinju, ponovo
prošetao po dnevnoj sobi i setio se da joj dugujem novac za dva časa,
šest hiljada forinti. Spustio sam novac na sto, ispod termosa,
međutim, izgledalo je čudno, uzeo sam ga nazad. Otvorio sam vrata,
napolju je padao sneg, ali sam ipak izašao.
Avion je, zbog mećava koje su zahvatile celu Evropu, poleteo sa
zakašnjenjem. Sleteli smo u Kopenhagen, u Parizu mi je pobegao
avion, poslali su me u Buenos Ajres, ali sam ipak bio srećan što ću
stići kući gotovo u ponoć. Mališan je sigurno već zaspao, a i Vanda
verovatno samo što ne ode u krevet. Sigurno pijucka vino, ili navlači
zavese, ili leţi u kadi, ili traţi sede dlake ispred ogledala, bilo mi je
vaţno da je uhvatim nespremnu, hteo sam da vidim s kakvim
iznenađenjem će me dočekati. Gurnuo sam ključ u bravu, u dnevnoj
sobi stajala je boţićna jelka, Vanda je bila u sobi, iz hodnika sam
začuo njen glas: „Ţene su leti nekako smelije, imaju potrebu da
pokazuju svoje telo...“ Verovatno sam odviše naglo otvorio vrata, jer
je dadilja, koja je sedela na ivici kreveta, skočila na noge. Međutim,

46
mališan se nije ni pomerio, i dalje je leţao naslonjen na uzglavlje
kreveta, očiju uprtih u televizor. Nisam znao da Vanda sada vodi
večernji dnevnik, a na prvi pogled učinilo mi se da joj se smanjila
glava. Potom sam primetio da je posvetlila kosu, da je ispeglala
kovrdţe, da je stavila maškaru, da ima minduše, bluzu sa kragnom,
muški sako sa naramenicama. Tek što sam seo pored mališana,
okončala je intervju sa modnim kreatorom, najavila društveno-
zabavni program koji je sledio i poţelela nam prijatno veče i laku noć.
Okrenuo sam se ka mom sinu, međutim on je upravo bio zaspao u
tom sedećem poloţaju, s jastukom ispod leđa. Zagrlio sam ga,
pokušao sam da ga podignem, ali bio je odviše teţak, dadilja je brţe-
bolje utekla, a ja nisam imao snage da ga prenesem u njegovu sobu.
Nisam čak bio u stanju ni da ga pomerim kako bih ga spustio u leţeći
poloţaj, morao sam da ga s kraja kreveta povučem za gleţnjeve.
Skinuo sam cipele i vunenu odeću i legao na skučeni prostor, jer se u
međuvremenu mališan razbaškario po krevetu. Upalio sam lampu,
na Vandinoj nahtkasni stajao je časopis za unutrašnji dizajn, na
televiziji je bila u toku neka rasprava između bubuljičavih mladića i
devojaka sa pirsingom po ćelom telu. Ispod časopisa pronašao sam
papirić sa nekim telefonskim brojem, čudan rukopis. U Vandinoj
fioci, šnale, rajfovi, gumice za kosu, turpija za nokte, poklopac od
olovke i kutijica za nakit u kojoj se nalazio jedan mlečni zub. Lampica
na telefonskoj sekretarici je svetlucala: „Zdravo, ovde Ţoze, Vanda,
Vanda, Glava Šećera, osa, pometnja, stezati...“ Počinjao je film o
policijskim maricama, sa jednim belim i jednim crnim policajcem,
međutim nisam uspevao da pratim zaplet, svaki put kada bih začuo
zvuk kola izlazio bih na prozor da vidim da li je to Vanda. A na
televiziji škripanje guma, naglo kočenje, potpisivanje točkovima,
pucnjevi u vazduh koji su uznemiravali mališana, trljao je oči. U
jednom trenutku kada mi se učinilo da je mališan u polubudnom
stanju, pomilovao sam ga po kosi i upitao: „Ţoakinče, gde je mama?“
Pokrio je lice i zajecao, izvesno je i film smetao njegovom snu, moje
ponašanje nije bilo baš najpedagoškije. Uspeo sam da ga malo
pomerim odgumuvši ga nogama, izvukao sam mu jastuk ispod ruke,
legao sam i ugasio lampu i televizor. Posle nekoliko minuta ponovo
sam uključio televizor, lakše mi je padala pucnjava i buka motora od
tišine u iščekivanju Vandinog dolaska. Međutim, ubrzo je otpočeo

47
teleseks sa voditeljkom velikih grudi, a kada sam začuo kako neko
dole trubi, odmah sam pomislio da je Vanda, uvek nestrpljiva kada
su u pitanju automatska vrata. Pogledao sam kroz prozor i, zaista,
crni dţip se spuštao u garaţu. Vratio sam se u krevet i pokušao da se
usredsredim na emisiju, kako je ne bih, kada bude ušla u sobu,
dočekao s pogledom punim nestrpljenja. Na televiziji je u toku bila
reklama sa tri gole ţene koje su se međusobno dodirivale, belkinja,
crnkinja i kosooka, potom se ponovo pojavila voditeljka sa guskom u
krilu, Vanda nikako da uđe, prodrmao sam mališana: „Gde je
mama?“ Emisija se završila, završio se televizijski program, napolju
više nije bilo saobraćaja, pa ipak, seo sam na prozor, sklon da
poverujem da će Vanda moţda doći peške. Ostao sam tako neko
vreme, posmatrajući potpuno pustu ulicu, ako se ne uzme u obzir tip
koji je stajao na pločniku, sa cigaretom u ustima. Tip je povremeno
gledao u moj prozor, pomislio sam kako i on čeka Vandu. I ja sam
zapalio cigaretu, kako bih obeleţio teritoriju, a on je, kako bi mi
uzvratio, upalio, uz pomoć prve, i drugu cigaretu, moţda u nameri
da mi pokaţe kako je on čeka duţe od mene. Međutim, to je, kao što
sam imao priliku da ustanovim sa prvim sunčevim zracima, bio
portir, tada sara. se setio da mališan treba da ide u školicu, tako da
sam ga prodrmao za ramena. Kada je otvorio oči, upitao sam ga:
„Gde je mama? Gde je mama?“ Počeo je glasno da plače, da zamuc-
kuje, dadilja je ušla u sobu i odvela ga. Opruţio sam se posred
bračnog kreveta koliko sam dug i teţak, ali sam ubrzo shvatio da
neću uspeti da zaspim. Pronašao sam svoj bade-mantil tamo gde je
oduvek stajao, prošetao po stanu, mališan je u trpezariji jeo
palačinke, a dadilja se smejala. Čistačica je pevala, kuvarica je
zviţdukala, kada gazdarica spava van kuće, sluţavke kolo vode.
Rekao sam dadilji da odvede mališana u školicu i naručio omlet i
sveţe oljušteno voće, međutim, još uvek nisu otišle na pijacu, a
mališan je na raspustu.
Začulo se škripanje lifta, koraci u hodniku, već mi je bilo svejedno
da li je to Vanda ili neko drugi. Još jedno škripanje, tišina, tišina,
tišina, otvorio sam vrata, na otiraču su stajale novine. Mojsije
demantuje mito u gasovodima, to je bio glavni naslov; odmah ispod,
slovima koja sam jedva uspevao da pročitam, pisalo je nešto poput:

48
„po rečima uvaţenog portparola...12 Otišao sam u sobu da uzmem
naočare za čitanje, potraţio sam ih po dţepovima od odeće u kojoj
sam putovao, u ručnom prtljagu, ali ništa. Zamolio sam sluţavku da
pogleda po koferima, seo sam u dnevnu sobu i uzeo časopis iz
maraţoarske* korpe; bio je to modni časopis koji sam prelistao
posmatrajući slike i naslove: Materijali za rukave, Osobe na poloţaju,
Propalice, Oko za oko, zub za zub. Spustio sam časopis, posmatrao
neko vreme kako se pale i gase lampice na boţičnoj jelci, popušio
jednu, dve, tri cigarete, odlučio da se prošetam do agencije, ali mi se
nije ţurilo. Tako, rano ujutru, mogao bih da zateknem jedino
čistačicu, u najboljem slučaju sekretaricu. Ili Alvara, ukoliko bi tog
dana pravio obračun, što bi bio izuzetak. U tom slučaju bio bi
nedostupan, zatvorio bi se u svoju kancelariju zajedno sa
knjigovođom, proveravao bi prihode firme, rashode, poreze koje je
valjalo odbiti, likvidna sredstva, njegov i moj deo dobiti. Verujem da
se Alvaro, kada bi popunjavao ček na moje ime, koji je išao na moj
račun u banci, uvek osećao oštećeno, iako me je uvek pomalo
potkradao. Leţeći u iskrivljenom poloţaju, u obliku slova L, na
kauču, potraţio sam nasumice po korpi neki drugi časopis, ali sam
dohvatio neku knjigu mekanih korica, boje senfa. Udaljio sam je i
zaškiljio očima pokušavajući da odgonetnem nečitka slova u gornjem
delu naslovne strane, bila su to gotska slova. Izgledala su poput
mrlja, jarkocrvenih mrlja, naslov koji sam pokušavao da pročitam bio
je pravi pravcati miraţ, a ime pisca beţalo je čitav korak ispred moje
najstrašnije uobrazilje. Izašao sam na terasu, izneo knjigu na sunčevu
svetlost, pročitao, ponovo pročitao, dakle naslov je zaista bio taj,
Ginograf, pisac, Kaspar Krabe. Pa to je moja knjiga. Ali to nikako ne
moţe da bude moja knjiga, bačena u maraţoarsku korpu,
mušterijama nikada ne dajem kućnu adresu. Svoje apokrifne knjige
drţim u zaključanoj fioci od mog pisaćeg stola u agenciji, a ovu
knjigu čak nisam ni stigao da vidim u knjiţarama. Pa ipak, Nemčev
autobiografski roman nalazio se ispred mene, sa njegovim imenom
na koricama, sa njegovom fotografijom u pozi pisca, sa bradom
naslonjenom na ruku, na poleđini. Presavio sam knjigu i palcem
prelistao list po list, poput špila karata, u trenutku je pred mojim

12
Maražo je ostrvo na severoistoku Brazila, pripada brazilskoj državi Para

49
očima protrčalo, s kraja ka početku, hiljade i hiljade nečitkih reči,
poput opšte pometnje u mravinjaku. Sve dok nisam stigg0ydo prve
stranice, prazne, sa čitkom posvetom, pomalo nesigurnih, ali
ogromnih slova: „Za Wandu, da se seća našeg tet-a-tet, očaran, K. K.“
Očaran, tet-a-tet, Wanda, nisam razumeo tu posvetu. Gledao sam
knjigu u mojim rukama i nisam je razumeo. Gledao sam korice boje
senfa, crvena gotska slova, gledao sam poleđinu i nisam razumeo
Nemčevu ćelu, očaran, tet-a-tet, gledao sam kuvaricu koja se pojavila
sa šoljicom kafe, nisam razumeo tu kuvaricu, palcem sam otvarao
knjigu kao da je lepeza, a knjiga se, poput lepeze, zatvarala i uvek me
ponovo vraćala na onu belu stranicu sa posvetom, Wanda, da se seća,
tet-a-tet, očaran, K. K., ogromna slova, nisam razumeo zvonjavu u
mojoj glavi, u kuhinji je zvonio telefon. Krenuo sam da se javim,
međutim dadilja je već dala slušalicu mališanu. „Mama... mama...
mama... mama...“ govorio je, jedino to. Uzeo sam slušalicu, čuo sam
Vandu: „Ko malom Ţoakinu peva: điha, điha četiri noge?“ „Vanda“,
prošaputao sam, „gde si ti?“ „U hotelu.“ „U kom hotelu?“
Progovorio sam kroz zube, sve tri sluţavke pogledale su me
začuđeno. Prebacili su je u Sao Paulo, zašto u Sao Paulo? Kako zašto,
zato što se večernji dnevnik uređuje u Sao Paulu, tako da se od
ponedeljka do petka Vanda pojavljuje na drţavnoj televiziji. To je
napredak u karijeri, rekla je, do te mere da je u Iţijenopolisu svi
zaustavljaju na ulici, čak ume da bude i zamorno. Rekla je da s druge
strane uţiva u kulturnoj uzavrelosti Sao Paula, već je posetila gomilu
izloţbi. Noću odlazi u najbolje restorane, a predveče ide u teretanu.
Da ne priča da tri puta nedeljno ide kod fonoaudiologa, jer oseća
zamor na glasnim ţicama. Razmišlja da iznajmi stan, međutim u
hotelu se oseća bezbednije. Rekla mi je i da je od uprave' hotela
traţila da joj zamene dušek, tako da je sada manje boli kičma, potom
me je pitala kakva je Budimpešta. Zapleo sam se, ne .znajući odakle
da počnem, što je ona iskoristila da mi kaţe da ce doći u subotu,
prvim jutarnjim avionom i zatraţila da ponovo čuje sina. Uspeo sam
da čujem: „Ko će malom Ţoakinu dovesti Deda Mraza?“ Otrčao sam
u sobu jer bih s drugog telefona imao hrabrosti da zatraţim
objašnjenje u vezi sa knjigom. Podigao sam slušalicu i začuo
mališanov glas: „Mama... mama... mama...“ a s druge strane čuo se
signal za zauzeće, Vanda je već bila prekinula vezu. Uzeo sam od

50
dadilje broj hotela, ali se u Vandinoj sobi niko nije javljao.
„K-r-a-b-e“, sricao sam slovo po slovo, pruţajući sluţavki imenik,
budući da je prethodno odustala od traţenja mojih naočara. Nemac
se javio pospanim glasom, a kada je začuo moj glas, zaćutao je.
Nadao sam se da će mi odgovoriti sasvim prirodno: zdravo, Ţoze
Kosta, kako si? nema te da se javiš, knjiga je odlična, poslaću ti još
koliko danas jedan primerak, ćao. Na taj način bi se podrazumevalo
da je nekog od prethodnih dana posvetio knjigu i izvesnoj Vandi, ni
ne sluteći da je to moja ţena. Nije bilo isključeno da ju je ugledao na
ulici, baš kao što sam je i ja upoznao dok je šetala ulicom, ruku pod
ruku sa svojom sestrom bliznjakinjom Vanesom, u društvu nekoliko
mladića i devojaka. I da se odmah zaljubio u nju, baš kao što sam se i
ja neočekivano zaljubio one noći, iako po sopstvenom izboru, jer se ni
na trenutak nisam dvoumio između nje i one druge koja joj je bila
identična. I da je tada krenuo za njom, baš kao što sam i ja napravio
polukrug i ušao u dvoranu, gde sam stojeći iza nje odslušao ceo
rokenrol koncert pevajući sve pesme po redu, a da nijednu nisam
poznavao. Bilo je očekivano da joj priđe, baš kao što sam joj i ja prišao
na izlazu i ponudio bliznakinjama da ih povezem, predloţivši usput
da svratimo u jedan kafić na Lagoi, gde smo popili pivo i gde sam se
pohvalio svojim postdiplomskim studijama na katedri za knjiţevnost
i svojim poznavanjem jezika, čak sam, da bih se napravio vaţan,
rekao da se kornjača na nemačkom kaţe ţaba sa oklopom, na šta su
one počele da se kikoću kao lude, ko zna, moţda su se prethodno
uduvale. Potom je Vanda počela da prepričava neke dogodovštine
kojih se ne sećam, ali bih, čitajući sa njenih usana, mogao da ih se
setim, jer još uvek dobro pamtim te usne koje sam posmatrao, baš
kao što je bilo očekivano i da Nemac posmatra boju njenih ramena i,
ne skidajući pogled s njenog dekoltea, njene bele grudi, da posmatra
Vandin hod dok zajedno sa sestrom odlazi u toalet i da, baš kao i ja,
ne uspevajući da odvoji oči od nje, zaključi da je očigledno da će se
vratiti sama. Nikada ne bih mogao da mu zamerim što se posluţio
obrazloţenjima kojima sam se i ja svojevremeno posluţio i što ju je
preklinjao onako kako sam je i ja preklinjao kako bi je odveo u svoju,
baš kao što sam je ja tada odveo u moju garsonjeru. Bilo bi
besmisleno da ga mrzim zbog toga što je uradio isto što bih i ja
uradio na njegovom mestu, zbog toga što ju je, na primer, zamolio da

51
prvo skine donji veš pa tek onda odeću i tome slično. Kada bih je
ujutru vozio kući, da sam on, i ja bih takođe izvukao iz kasete jedan
primerak Ginografa, spustio ga u njeno krilo u polumraku kola i
napisao sledeću posvetu: „Za Wandu, da se seća našeg teta-tet,
očaran, K. K.“, iako bih znao da će pročitati samo poslednju stranicu,
u liftu. I da će je, procenivši da je knjiga tanka i osrednja, a samim tim
nedostojna mesta na polici, baciti u korpu sa časopisima. I da će tako
i zaboraviti na nju, baš kao što će zaboraviti i Nemca, koji će je takođe
zaboraviti, kao što je ona zaboravljala svog muţa koji ju je
zaboravljao u Budimpešti, i kraj priče. Jedino što je sada imalo smisla
da kaţem Nemcu bilo je: kako si? ja sam odlično, bio sam na putu, šta
je s našom knjigom? jedva čekam da je vidim, OK, čujemo se, ćao.
Međutim, jok, nakon duţe pauze, on je bio taj koji je progovorio: „Šta
hoćeš od mene?“ Osećao se snaţan nemački akcenat što je značilo da
mu je pao mrak na oči. Kada sam začuo njegov uznemireni glas,
pobesneo sam, reagovao sam veoma grubo: „Moramo odmah da se
vidimo.“ A on: „Je li ti to meni pretiš?“ „Čekam te kod moje kuće“,
rekao sam, a kako bi moja bila poslednja: „Pretpostavljam da znaš
gde ţivim.“ Hteo sam da mu zalupim slušalicu, ali je on bio brţi, za-
lupio ju je pre mene.
Istuširao sam se vrućom vodom i obrijao ispod tuša, polako mi je
postajalo jasno da me je Nemac potraţio u agenciji kako bi mi
pokazao svoju knjigu. Pošto su mu rekli da sam van zemlje, zatraţio
je moju adresu od Alvara, koji mu ju je dao bez razmišljanja, baveći
se u svojoj glavi nekim drugim stvarima. Umesto da pošalje knjigu
poštom, a i budući da nema poverenja u naše javne sluţbe, odlučio je
da je lično odnese na njeno odredište; ţeleo je da bude siguran da će
knjiga stići u ruke čoveka koji ju je svojim velikodušnim perom obo-
gatio rečima i mislima koje njegov duh nikada ne bi bio u stanju da
osmisli. Knjigu će predati ličnom sekretaru, ili kakvom rođaku, ko
zna, supruzi, ukoliko je čovek oţenjen, nekome od poverenja ko će
mu po povratku jednostavno reći: Doneo ju je neki ćelavi stranac,
ostavio ju je i otišao. Pre nego što ode, ostaviće mu poruku, ili kratku
posvetu u stanju da izrazi svu njegovu zahvalnost, a da istovremeno
ne dovede u pitanje poslovnu tajnu. Međutim dogodilo se sledeće,
pošto mu je otvorila vrata ţena od oko trideset godina, u beloj
plisiranoj suknji i bluzi bez rukava, smeđe kose, crnih očiju,

52
preplanulog lica, nogu i ruku, odmah je, u dnevnoj sobi osvetljenoj
zalazećim suncem, osetio ţelju da se osveti velikodušnom čoveku.
Predstavio se: „Kaspar Krabe, za koga ste verovatno već čuli, ne u
svojstvu veoma poznatog nemačkog pisca, već u svojstvu prijatelja
vašeg odsutnog supruga Ţozea.“ Tada je njena lepota prebledela, iz
njenih očiju nestao je sjaj, njena koţa je posivela, potpuno ju je
zaklonila neka senka; na svetlosti koja je ulazila kroz terasu pojavila
se neka druga ţena, koja je ličila na onu prvu poput dve dame iz
istog špila karata, ali različitih znakova. Nema sumnje, to je supruga
Ţozea Koste, pozvala ga je da sedne i rekla da ga poznaje po imenu,
ne iz muţeve priče, naime njen muţ je veoma oprezan kada je posao
u pitanju, već iz članaka u knjiţevnim dodacima. Pitala ga je šta će da
popije, zamolila sluţavku da im donese led i rekla da joj je ţao što ne
moţe da čita njegove knjige u originalu. Prošla je pored njega, u
teniskoj suknjici, otvorila sanduk u uglu dnevne sobe i izvadila bocu
skupog viskija. „Suština piščevog stila gubi se čak i u najboljim
prevodima“, rekla je pevljivim glasom, u trenutku kada je ušla
sluţavka sa posudom punom leda. Dodala je: „Ja i Vanesa jedino
znamo da se na nemačkom kornjača kaţe gušter s oklopom.“ „Zbog
toga ne treba da se brinete11, rekao je Kaspar Krabe, i izvadio iz
koverte Ginografa, njegovo prvo delo napisano na portugalskom
jeziku. Ţeleo bih da vam poklonim ovu knjigu tako što ću vam
prethodno, kao što je to običaj u Hamburgu, pročitati nekoliko
odlomaka kako bih video da li vam je po volji, kao što se degustira
vino. Ustao je, pročitao otprilike prve dve stranice, a kada je krenuo
da se pozdravi, začuo je Ţozeovu ţenu: „Ne idite, molim vas, hoćemo
još.“ Nastavio je sa čitanjem, dopadao mu se sopstveni glas, zvučao
mu je u skladu sa njegovim pritajenim stranim izgovorom, budući da
se Ţoze Kosta, sa čudnovatim umećem, potrudio da u rukopis utka i
taj pritajeni strani izgovor. Padala je noć, niko se nije setio da upali
svetla, a polumrak je Kasparu Krabeu dobro stajao; znao je da je
polumrak u stanju da baci u zaborav njegovu smešnu siluetu,
njegovu uglačanu glavu, ubrzo će se jedino videti njegove svetle oči
kako lebde u dnevnoj sobi na metar i devedeset centimetara od poda.
Oči koje su se sijale dok bi izgovarao imena ţena koje su mu u
romanu zadavale ogromna uţivanja i patnje, ţena koje su sve imale
smeđu kosu, crne oči, sve sa podjednako preplanulom koţom, licem,

53
nogama i rukama, osim ispod gaćica i po sitnim grudima boje peska.
Ne gledajući više u knjigu, Kasper Krabe je odvaţno recitovao
napamet, a sekund pre nego što će zavladati potpuni mrak video je
poluotvorene usne Ţozeove supruge, suzu u krajičku njenog levog
oka, čašu s ledom u desnoj ruci, prekrštene noge na kauču, spuštene
na mesto one druge dame; one druge dame, za koju je shvatio da se
povukla jer je začuo korake po tepihu i bešumno zatvaranje vrata.
Nastavio je Kaspar Krabe svoj resital, vlaţio je prst pljuvačkom i
okretao stranice jednu za drugom, kao da po dodiru prepoznaje svaki
pasus, rečenicu, posle svake nove zapete začuo bi se snaţan uzdah
Ţozeove supruge bilo je očigledno da je, pored toga što je Ţozeova
supruga, to jedna ostavljena ţena, a videvši je unapred u svom
zagrljaju, Kasper Krabe je poţurio sa čitanjem. I zaista, Vanda samo
što nije pala u Nemčev zagrljaj, a ja bih voleo da sam mogao da
prestanem da zamišljam taj prizor. Pa ipak, ceo prizor bio je
zamračen, uţivao sam slušajući Vandine uzdahe, bilo mi je potrebno
da čujem zvuk mojih reči, ja sam u stvari ţudeo za trenutkom u kom
će Vanda podleći mojim rečima. Tada je Kaspar Krabe rekao: „A
voljena ţena, čije sam mleko već prethodno okusio, dala mi je da
popijem vodu kojom je oprala svoju košulju.111 zatvorio knjigu. I
zaćutao, svestan da je svaka suvišna reč, koju bi njegova prosta glava
mogla da smisli, mogla da zaledi i ukoči Ţozeovu suprugu, kao što
joj se moţda i gadilo da dodirne njegovu ljigavu koţu. Pomućenog
razuma, Kaspar Krabe se bacio na ţenu ne skinuvši sa sebe odeću,
poloţio je u obliku slova L, na kauču u obliku slova L i tako ju je i
uzeo. Na kraju ljubavnog čina povikao je neke gotske reči, potom ju
je upitao kako se zove, napipao olovku ispod sakoa i napisao posvetu
ogromnim slovima, kao što pišu slepci. Napisao je Vanda sa W, kako
bi potvrdio da je na jednu noć ona bila Wanda, Nemčeva ţena: pre
nego što je zalupio vratima, učinilo mu se da u dnu hodnika čuje
dečji plač. Što se tiče Vande, nije čula ni dete ni vrata, bacila je knjigu
u maraţoarsku korpu i zaspala. I tu ju je namemo ostavila kako bih je
ja, ukoliko jednog dana ponovo odlučim da odem u Budimpeštu,
primetio i uzeo, savio i prelistao poput špila karata, pročitao posvetu
i saznao da je na jednu noć pripadala jednom pravom piscu.
Oprao sam kosu Vandinim šamponom, balsamom, kremom za
oblikovanje frizure, obrisao sam se njenim peškirom. Odabrao sam

54
sportsku odeću i patike sa gumenim amortizerima, u kojima sam
skoro dostigao Nemčevu visinu. Međutim, kada me je portir preko
interfona obavestio da mi je u posetu došao jedan gospodin, zastao
sam nasred dnevne sobe; najiskrenije, nisam verovao da ima
hrabrosti da se odazove mom pozivu tako da sada, neočekivano,
nisam znao kako da postupim. Da li da zatraţim zadovoljenje? Da ga
ošamarim rukavicom po licu? Da izazovem Kaspara Krabea na
dvoboj? Začulo se zvonce, otišao sam nogu pred nogu do vrata,
pogledao kroz špijunku i ugledao Alvarov baburasti nos, što me je
ispunilo radošću. Otvorio sam mu vrata, raširio ruke kako bih ga
zagrlio, ali me je on, nakon nekoliko meseci koliko se nismo videli,
pozdravio na sledeći način: „Dao sam mu reč, čoveče, zagarantovao
sam mu da nećeš praviti probleme.“ Saznao sam da dolazi od
Nemca, koji mu je, kako stoje stvari, ispričao sve pojedinosti svoje
avanture sa mojom ţenom. A Alvaro još ima obraza da dođe u moju
kuću i moli za oproštaj toj barabi. Usuđuje se da mi svojim piskavim
glasom kaţe da bi skandal ukaljao pre svega moj ugled, da bi trebalo
da pomislim na sramotu koju će doţiveti Vanda, na prezime mog
sina, na poslovni ugled. Ako je u pitanju novac, rekao je, moguće je
napraviti prijateljski dogovor, uostalom i zbog toga što sam ja
potpisao standardni ugovor za privatne usluge u neprofitabilne
svrhe. Da nije preuzeo zadatak njegovog knjiţevnog agenta i razradio
strategiju reklamne kampanje koja je optimizovala proizvod, Nemčev
autobiografski roman bio bi još jedna knjiţica u mojoj fioci, rekao je. E
sad, kada se sračunaju buduća izdanja knjige, a da ne pominjemo
mogućnost prodaje autorskih prava u inostrantsvu kao i moguću
adaptaciju za male ekrane, fer je da i ja primim još nešto preko
ugovora. Kaspar Krabe, po Alvarovom mišljenju, ne drţi mnogo do
novca, čak mu je iskreno bilo teško da prihvati i uspeh koji mu je, tek
tako, pao s neba. Međutim, kada ga je konačno prihvatio, postao je
pohlepan, počeo je da strahuje da ga jednom ne izgubi, ne pristaje čak
ni da ga podeli sa mnom. Svako jutro, rano u zoru, izlazi da kupi
novine koje odmah ispred novinamice pročita od prve do poslednje
stranice, traţeći u kulturnim dodacima kakav moj tekst, moje pismo u
rubrici čitalaca, javno obaveštenje o kupljenom delu, članak kojim
preuzimam svoja autorska prava nad Ginografom. Kada bi davao
autograme, u toku intervjua na radiju ili u televizijskim zabavnim

55
emisijama, čak i za vreme jednog neobaveznog razgovora sa
Vandom, u večernjem dnevniku, postajao bi napet, gledao bi u
stranu, okretao bi se iza sebe, strahujući kako bih svaki čas mogao da
se pojavim, da mu upadnem u reč i razotkrijem ga. Stoga, nakon mog
neumesnog telefonskog poziva, ima razloga za paniku, naročito
pošto se ispostavilo da Alvarova reč i obećanje da neću praviti
probleme nemaju nikakvu snagu. Neophodno je da Kasparu Krabeu
dam čvrst dokaz da neću izloţiti riziku njegovo dostojanstveno
postojanje, govorio je Alvaro, da neću dovesti u pitanje dobro
obavljen posao u zamenu za reflektore slave za kojima nikada nisam
ţudeo. Neophodno je da pokaţem da sam i dalje onaj stari Ţoze
Kosta, ljubomoran na svoje ime, koji se ni za šta na ovom svetu ne bi
odrekao anonimnosti.
Na putu do agencije, Alvarova kola su, sa zatvorenim prozorima,
mirisala na onu istu kolonjsku vodu iz naših studentskih dana, kada
me je često vozio do kuće moga oca. Iako sam ţiveo u predgrađu,
benzin za Alvara nije bio veliki izdatak kada se uzmu u obzir
seminarski radovi koje sam pisao za njega, a koji su dobijali veće
ocene od mojih. Četrdeset četiri kilometara dnevno, u kolima jedan
pored drugog, to je bila dovoljna kilometraţa da se upoznamo, da se
krajičkom oka divimo jedan drugome, da se tu i tamo poverimo jedan
drugome, da stvorimo naš jezik, da se ponekad ozbiljno posvađamo
uz ciku i vrisku. Pa ipak neki unutrašnji nagon uvek bi nas sprečio
da, kada bismo bili blizu toga, ponizimo jedan drugog, kao i da
odviše otvorimo dušu. Uz pomalo suzdrţanosti i pomalo nagomilane
mrţnje, naše prijateljstvo se učvrstilo; za razliku od ljubavi, koja svaki
čas preplavljuje, prijateljstvu su neophodne brane. Pa tako Alvaro, na
primer, nikada nije ni pokušao da sazna čime se bavi moj otac, ili šta
se dogodilo s mojom majkom, kao što ga ni ja nikada nisam pitao što
do đavola toliko stavlja kolonjsku vodu. Sada sam se ponovo, iako mi
je pomalo bilo muka, osećao udobno u njegovim kolima, spremnost
da izađem u susret njegovom zahtevu ostavljala mi je neki setni ukus
u ustima. Činilo mi se kao da smo ponovo kvit, jer je, pomenuvši
Vandin poslovni susret sa Nemcem, zapravo oslobodio Vandu
optuţbi koje je smislila moja pokvarena mašta, čime kao da je
odgovorio na moj prećutni poziv u pomoć. Međutim, zaključio sam,
na osnovu našeg razgovora, da se i dalje oseća kao duţnik, jer mi je

56
usput saopštio da je odlučio da se vrati na izvorne okolnosti našeg
preduzeća, deleći ravnopravno sa mnom upravljanje i zaradu
agencije Kunja i Kosta. Bio je veoma paţljiv, pitao je da li mi smeta
ako uključi klimu, zaključio da je odlično što pušim u kolima, pustio
klasičnu muziku na CD uređaju. Pustio me je da prvi uđem u lift i
otvorio mi vrata od agencije, a iz antrea sam zadovoljno ugledao
moju netaknutu sobicu, moje rečnike, moju rotirajuću stolicu.
Sekretarica još uvek nije bila došla, a Alvaro me je uputio u njegovu
kancelariju koja se nalazila na drugom kraju hodnika. Uvek bih se
osećao pomalo neprijatno dok bih prolazio kroz moju nekadašnju
radnu prostoriju, zakrčenu nameštajem i mladićima koje sam jedva
poznavao. Međutim, ovaj put sam ugledao samo jedan sto, sa
dečakom od oko petnaest godina, koji je igrao bilijar na kompjuteru,
potom sam ugledao prašnjave prozore sa talogom prljavštine od
morskih isparenja, a potom sam pogledao u Alvara. Ukratko me je
obavestio da je, u cilju boljeg poslovanja, odlučio da smanji troškove
preduzeća i pozvao me da pogledam uokvirene isečke iz novina na
kojima sam video fotografije Kaspara Krabea. Na kauču u glavnoj
kancelariji, pored beleţnika koji je u krilu drţao knjigu crnih korica,
čekao me je Kaspar Krabe glavom i bradom. Ustao je, napravio dva
koraka i pruţio mi ruku; imao je na sebi uobičajeni sako bez kravate, i
dalje se lagano njihao celim telom, kao da je upravo sišao s broda, bio
je prividno onaj isti čovek koji je bio i pre nego što je postao slavan,
jedino su njegovi pokreti odavali jedva primetnu staloţenost.
Beleţnik je spustio registarsku knjigu na Alvarov sto, otvorio je i
naglas pročitao zvaničnu izjavu, kojom Ţoze Kosta potvrđuje da je
Kasparu Krabeu pruţio usluge unošenja u kompjuter njegovog
autobiografskog dela Ginograf u kom nije imao nikakvo autorsko
učešće; potpisao sam dokument, Alvaro se potpisao kao prvi svedok,
a na nama je ostalo da drugog svedoka potraţimo kasnije. Potom sam
potraţio u mom pisaćem stolu i predao Kasparu Krabeu, kako je
prethodno dogovoreno, dvadeset audio-kaseta sa njegovim glasom
nasnimljenim na A i B stranama, sa dvadeset sati loše ispričanih
priča, neupotrebljivih. Uzvratio mi je jednim primerkom svoje, da ne
kaţem moje knjige, koju je potpisao na licu mesta, ogromnim i
sigurnim slovima: „Za gospodina Ţozea Kostu, ovi skromni zapisi,
srdačno, K. K.“ Izvinio se za ovo svoje početničko delo koje, uprkos

57
sjajnom prijemu kod čitalaca, nije ni izbliza uspelo da zadovolji
njegova knjiţevna stremljenja. Čitajući roman s određenom
vremenskom distancom, naišao je na gomilu gluposti, preterivanja,
ponavljanja, oskudnu maštu u opisivanju ţenskih likova, jednom
rečju, na gomilu nedostataka koje će prevazići u svojoj sledećoj au-
tobiografskoj knjizi, koju je već počeo da osmišljava. Nemac je mislio
ozbiljno, gledao me je pravo u oči i još je dodao da će me ubrzo
kontaktirati u vezi sa prekucavanjem nove knjige.
Stajale su poredane u izlogu, ali i na pultu pored kase, gomila
knjiga. Ljudi su ulazili, uzimali po jedan primerak u ruke i plaćali na
kasi, ili bi se uputili pravo ka kasi kao da kupuju cigarete: „Dajte mi
jedan Ginograf.“ Drugi su se pribliţavali, razgledali knjige na
policama, pokušavali da razluče cene stranih knjiga, obilazili oko
odeljka sa najnovijim izdanjima i na kraju završavali ispred gomile na
pultu. „Svi je kupuju“, rekao bi prodavač, ili „do Boţića će sigurno
rasprodati sto hiljada primeraka“, takva preporuka uvek pogađa
usred srede, „zapakovati još jedan Ginograf za poklon“. Stajao sam
tako čitavo popodne nasred knjiţare, a posle nekoliko sati već sam
bio izgubio tačan broj mušterija koje su izašle sa mojom knjigom u ru-
kama. Prolazili su pored mene ni ne pogledavši me, sudarali su se sa
mnom ne sluteći ko sam ja, što me je ispunjavalo taštinom kakvu
odavno nisam osetio. Moţda zbog toga što je zaključio kako ometam
promet, prodavač je u zlo doba odlučio da mi se obrati: „Mogu li da
vam pomognem?“ Nisam ništa rekao, samo sam mu pokazao svoj
primerak Ginografa otvorivši stranicu na kojoj se nalazio autogram,
kako bi video da nisam kradljivac knjiga. Stajao sam tako, huktao i
značajno gledao budalu, mrmljajući reči prezira, jer da nije moje
knjige, odavno bi mogao da zatvori vrata svoje barake. Izašao sam tek
kada sam s druge strane izloga ugledao Vandu kako, u kratkoj
haljinici i sa slamnatim šeširom na glavi, ide na plaţu. Naravno, to
nije bila Vanda, otrčao sam kako bih osmotrio njeno lice, međutim
nije imala nikakve veze sa njom, iako bi mogla da bude njena sestra,
po načinu na koji hoda. Jer na ćelom svetu ne postoje dve ţene
istovetnog hoda, čak ni kad su u pitanju manekenke, gejše ili sestre
bliznakinje. Kada bi se, nekim čudom, Kriška pojavila na ulici, upala
bi mi u oči čak i na kilometarskoj razdaljini. Međutim, Kriška se ne
vaţi jer je Mađarica, a ni na jednoj plaţi u Riju ne postoji ţena koja

58
hoda kao Mađarica. Na Ipanemi, i sama pomisao na Krišku delovala
mi je suvišno, pa ipak ja sam i dalje pomalo mislio na nju. A nasmejao
sam se setivši se da sam, pre nego što sam upoznao njeno telo, čak
posumnjao da nešto s njim nije u redu, budući da su njeni pokreti bili
tako različiti od Vandinih. Osim kada bi vozila rolšue, jer je njihanje
tela na jočkićima gotovo neutralno i sve ţene međusobno podsećaju
jedna na drugu. Ponekad, posmatrajući je kako se šeta po dnevnoj
sobi, fitajući mi diktat ili neki drugi zadatak, posavetovao bih je da
obuje rolšue; zbog toga što bih joj se na taj način još više divio, ili
zbog toga što bi me onda podsećala na Vandu, iako Vanda nikada
nije vozila rolšue. Kriška bi mi izašla u susret, pomalo zbunjena,
misleći verovatno kako je u pitanju neka moja nastranost. Počela je da
neprestano vozi rolšue po kući, čak i pred sinom, na kraju sam morao
da je zamolim da prestane s tim. I tako sam se vremenom sve više
zaljubljivao u Kriškine prirodne pokrete, ali ne do te mere da
zaboravim Vandu, utoliko što sam je, na samom kraju plaţe, ponovo
prepoznao u jednoj drugoj devojci, ne po hodu, već po načinu na koji
je nepokretno sedela na klupi, posmatrajući more. Vrlo dobro sam
znao da je Vanda u Sao Paulu, međutim pomislio sam, to je Vanesa,
koja ume na isti način da prekrsti obe noge u jednu stranu, kao da za
nekoga čuva mesto, verovatno neka urođena bliznačka navika.
Naravno, to nije bila Vanesa, bio je to neki poodrasli devojčurak, a tek
kad sam joj se pribliţio s leđa, primetio sam znake ţivota, njena
ramena su se neţno i usporeno pomerala u ritmu disanja. Već sam
bio ubeđen da veţba jogu, kada me je uplašio nagli pokret njene leve
ruke. Pogledao sam preko njene glave, upravo je okrenula stranicu
knjige. Tek sam tada primctio da čita, a ono što je drţala u krilu ličilo
je na moju knjigu. Seo sam na ivicu klupe pored njenih nogu i uverio
se da se radi o naslovnoj stranici boje senfa na kojoj je pisalo
Ginograf, knjiga koju je ona čitala očima koje su se kretale cikcak.
Takođe sam otvorio svoj primerak i počeo da krajičkom oka pratim
njeno čitanje, njene poluotvorene usne, sa protezom za zube.
Halapljivo je okretala stranice, kako joj ne bi utekla nit pripovedanja,
ili melodičnost mojih rečenica, i već se nalazila na pola knjige kada su
joj se oči zaustavile na vrhu jedne neparne stranice, namrštila se,
izgledalo je kao da se spotakla o kakvu reč, uplašio sam se da će da
odustane od čitanja. I zaista, zatvorila je knjigu, obeleţivši drvcetom

59
od sladoleda dokle je stigla, stavila je u slamnatu korpu, i šutnula me
blago dok je otplitala noge, izvinila se, nije me videla. Tada sam
pokazao korice boje senfa u mojim rukama, kakva slučajnost, potom
sam potraţio stranicu na kojoj se nalazila posveta, objasnio da je pisac
moj prijatelj, međutim, ona je već bila otišla. Osvrnuo sam se oko
sebe, plaţa se praznila, ljudi su pili pivo na kioscima, sunce je zalazilo
iza brda Dva brata.
Nekada bih, kad bih morao da se odlučim između dva slepila,
odlučio da budem slep pred lepotom mora i planina, pred zalaskom
sunca u Rio de Ţaneiru, kako bih imao oči da čitam veličanstvena
dela, ispisana cmim slovima na beloj površini. Odlazio bih u bioskop,
na platnu bi se pojavljivale zanosne ţene, film bi proticao na kakvom
nepoznatom jeziku, a ja ne bih uspevao da odvojim oči od titla. Ali
me sada, i kad bih uspeo da pronađem naočare za čitanje, ne bi
obradovalo da otvorim svoju sopstvenu knjigu, čijeg sam se sadrţaja
sećao kao kroz maglu. Niti bih, čak i da sam zdrav i smotren, a ne
ispijen od nesanice koja me prati još od Budimpešte, otvorio novine
bačene na kraj kreveta ili nagomilane knjige na mojoj nahtkasni. Ako
su mi se oči umorile još pre nego što sam došao u tridesete godine, ne
bi me začudilo kad bih u četrdesete ušao s glavom zasićenom od
pisane reči. Moţda mi je za reči ostao jedino dobar sluh, a u potrazi
za zvučnim rečima otisnuo sam se u noć skačući s jednog na drugi
televizijski kanal. Ko zna, moţda naiđem na kakav knjiţevni
program, po mogućstvu s okruglim stolom na kom se raspravlja o
mojoj knjizi, sa kakvom zgodnom glumicom koja čita odlomke.
Međutim, nakon što sam odgledao odlomke brojnih serijskih,
humorističkih, muzičkih i zabavnih programa, zaustavio sam se, u
iščekivanju Vandinog dnevnika, na nekom gangsterskom filmu. Već
me je obuzimao san, posmatrao sam glumce na ekranu, ali su se moje
misli udaljavale od njih, otprilike kao kada se sinhronizovane reči ne
podudaraju sa pokretima glumčevih usana. A kada sam nakon špice
za dnevnik začuo Vandin glas, mislim da sam već dremao, pomučio
sam se da otvorim oči. Protrljao sam oči, izgnječio ih, bio sam
potpuno slep. Pokušao sam da se saberem, zagrizao sam jastuk,
pokušao sam da se usredsredim na Vandin glas, da obratim paţnju
na njene reči: ministarstvo, hladan talas, gasovodi, krvoproliće, tie

60
break13“... Njen glas zvučao je prilično vedro, raspevano, a vođen
njime postepeno sam ponovo tonuo u san, mireći se sa novim
okolnostima; sutra ću smisliti nešto, moţda bi trebalo da kupim psa,
ili tako nešto. Su: tra će mi u svakom slučaju pomoći Vanda, jer će,
čim bude saznala šta se dogodilo, sigurno traţiti od televizije
slobodne dane. Na kraju krajeva, slepilo mi i nije izgledalo tako
strašno, ako bi to značilo da ću ceo ţivot da provedem pored Vande.
Išao bih s njom na plaţu, u bolnicu, u biblioteku, u restoran, u
London, za njenim glasom rado bih išao bilo kuda. Lišen vida, lakše
bih naslutio da li je vesela, da li laţe, da li me saţaljeva, da li šapuće
preko telefona, da li se stidi što ima slepog muţa. A ona bi mi svake
noći čitala novu knjigu, stavljajući mi na kapke obloge koje su mi
jedino pomagale da je još više volim. Obloge bi ponekad bile potpuno
vrele, a ponekad bi bile natopljene limunovim sokom. Vanda
ponekad danima ne bi progovarala nijednu reč, gledajući me kako se
sudaram sa stvarima, ponekad bi čitala jedino parne stranice knjige,
ali joj ja nikada ništa ne bih zamerio, ni to što stari i što kao da joj se
na glasu pojavljuju bore. Pravio bih se da ne primećujem kako
povremeno plače usamljena u svom kutku, čas zbog toga što je
ostarila, čas zbog toga što je protraćila ţivot vodeći za ruku
najobičnijeg gotovana. Iz osvete, bila bi čak u stanju da jedno jutro
dočeka priljubljena uz mene, ali potpuno hladna, ledena u krevetu,
poput skulpture od leda, a naš sin bi zavrištao na vratima od sobe.
Mališan je vrištao u hodniku kao lud, a pored upaljenog televizora u
oči mi je išlo i svetio koje se uvlačilo kroz roletne. Kada sam na
budilniku video da je devet sati, skočio sam iz kreveta, .odlučan da
iznenadim Vandu. Stići ću u Sao Paulo u vreme ručka, pokupiću je u
hotelu, obići ćemo izloţbe, otići ćemo u teretanu, u televiziju,
odvešću je na večeru u indijski restoran. Međutim, kada sam se
pogledao u ogledalo, zatekao sam jedno izobličeno, podbulo lice,
nadutih očiju, moţda me u ovakvom stanju ni ne puste da uđem u
avion. Obrijao sam se prethodnog dana, ali mi je brada ipak bila
zarasla, izgledala je kao trodnevna brada, tada sam shvatio da sam
spavao najmanje trideset sati odjednom. Setio sam se mališanovog
vrištanja, otišao sam u dnevnu sobu, vrata su bila otvorena, a portir i

13
Deo nadmetanja u toku petog seta odbojkaške utakmice, kada se stigne do 15.
poena, kao i kod 13. gema teniskog seta, u kom se odlučuje nerešenost, engleski.

61
taksista su unosili u stan gomilu uvijenih poklona koje su stavljali
ispod boţične jelke. Začuo sam smejanje i na kauču u obliku slova L
ugledao Vandu kako leţi preko mališana, trljajući nos o njegovo lice.
Kosa joj je bila vlaţna, ponovo tamna i kovrčava, nikada nisam
poţeleo nijednu ţenu kao što sam tada ţeleo nju, a kada se okrenula
prema meni, trebalo joj je nekoliko sekundi da me prepozna.
Nisam stigao ni da se obrijem, jer me je Vanda praktično izbacila
iz kuće. Svesna moje nedruţeljubivosti, koja se povremeno pretvarala
u neprijateljsko raspoloţenje, i činjenice da novinari i fotoreporteri
umeju da se u tuđoj kući ponašaju krajnje bezobzirno, jedva mi je
dozvolila da navučem bermude i japanke; isterala me je na vrata za
poslugu, jer se ekipa koja je dolazila da je intervjuiše pela glavnim
liftom. Zapalio sam cigaretu ispred zgrade i krenuo u šetnju. Kada
bih nastavio pravo, stigao bih na plaţu, ali sam skrenuo udesno,
udesno, udesno i udesno, jer nisam bio vođen linearnim mislima.
Moje misli vrtele su se oko Vande, tako da sam napravio nekoliko
krugova oko bloka sve dok nisam ugledao kako kola s novinarima iz-
laze iz garaţe. U isto vreme iz garaţe je izašao i dţip, zatrubio mi na
uvo, bila je to ona, na zadnjem sedištu sedela je dadilja sa mališanom,
u ogromnom dresu brazilske reprezentacije. Popeo sam se u stan
sam, jer mi se, čak i da sam bio pozvan, nije išlo kod Vanese na ručak.
Radije ću pojesti sendvič i sačekati Vandu na terasi, pušeći. Pušio sam
dok nisam potrošio moju poslednju paklicu cigareta fecske, zguţvao
sam je, u nedostatku mađarskih cigareta prestaću da pušim bez
ikakvih problema. Već sam jednom uspeo, pre dve godine, kada me
je Vanda ubedila da će Ţoakinče da se pretvori u pasivnog pušača,
tako da mi ni na terasi nije dozvoljavala da povučem koji dim.
Zgnječio sam paklicu fecskea, ali sam se odmah pokajao; konačno,
jedino što sam doneo iz Budimpešte bila je ta paklica cigareta i ta
napisana reč, fecske. Duvana više nema, ali moţda neću uspeti da se
tako lako otarasim te mađarske reči. Spustio sam paklicu na butinu,
ispravio je i pomislio da je stavim u neku zbirku pesama nedostupnu
Vandi, na visokoj polici i na francuskom jeziku. Na taj način mogao
bih da je krišom gledam svakog jutra, u početku, potom svakog
drugog dana, potom povremeno, na vaţne datume, sve dok mi
jednog dana reč fecske, na poţutelom papiru sa crteţom lastavice, ne
bude više govorila ništa. Međutim, kada sam začuo Vandin glas,

62
ponovo sam zguţvao paklicu i u refleksu je bacio dole, u mrak.
Otišao sam da pomognem majci i dadilji, koje su u rukama nosile
usnulog mališana; uhvatio sam ga za noge, a potom smo ga u
vodoravnom poloţaju odneli u njegov krevet. Vanda mu je skinula
kopačke i šapnula mi da potraţim poklone ispod drveta. Pronašao
sam sedam poklona i poredao ih oko kreveta, u kom je pored
mališana leţala Vanda, pevajući mu „Deda Mraze, Deda Mraze“,
iako je Boţić bio tek za tri dana. Otišao sam da donesem drugu turu;
po povratku Vanda više nije pevala, već ga je samo milovala po kosi.
Kada sam stigao sa video-igricama i triciklom u rukama, ugledao
sam Vandu zatvorenih očiju, priljubljenu uz sina. Povukao sam se u
našu sobu i legao, očekujući je da se svaki čas probudi zbog
neudobnog poloţaja i dođe kod mene. Došla jc tek ujutru, na
vrhovima prstiju, a ja sam je pustio da misli da spavam. Uţivao sam
u prirodnosti s kojom je Vanda skidala bluzu, ispod koje nije imala
grudnjak, potom je otkopčala suknju i ostala samo u gaćicama,
primetio sam da udaljenost od sunca nije uticala na njen ten. Kada
sam pomislio da traţi pidţamu ili spavaćicu, skinula je sa vešalice
jednu laganu haljinu sa bretelama, koju je navukla odozdo. Ustao
sam, nakašljao se, ona se uplašila i brţe-bolje, pre nego što sam stigao
da je išta upitam, poţurila da mi kaţe da mora da uhvati prvi avion
za Sao Paulo. Okrenula se prema zidu, rekla da ima zakazan doručak
u gradskoj većnici, potom je rekla da treba da izveštava s nekog
događaja na hipodromu, da mora da promeni hotel, a ja nisam
razumeo zašto mi sve to saopštava okrenutih leđa. Naime, čekala je
da joj pomognem da zakopča haljinu, a dok sam je zakopčavao, video
sam kako se na njenoj koţi stvara blaga falta, koju rajsferšlus zamalo
što nije uštinuo. Poljubila me je u obraz, izašla munjevitom brzinom,
sustigao sam je tek u hodniku uhvativši je za ruku, na šta se setila da
je i meni kupila poklon. Izvukla je iz torbe mali zamotuljak, shvatio
sam po obliku da se radi o knjizi. Nisam morao da pogađam o kojoj
knjizi je reč, jer je ukrasni papir bio pocepan tako da se video delić
naslovne stranice boje senfa sa gotskim slovima. Izvinila se što ju je
otvorila u avionu; već ju je bila pročitala dva puta, ali je morala da je
pročita i treći put: „Knjiga je prosto divna.“ Ušla je u lift i kroz
zatvorena vrata ponovila: „Prosto divna.“
Kritike na račun mojih dela izrečene naglas, pohvalne ili ne,

63
naučio sam da ih slušam ravnodušno, još od vremena kada sam
odlazio među narodne mase kako bih pratio svoje tek napisane
političke govore. A kasnije, kada sam počeo da pišem za novine,
voleo sam da uđem u neki od onih barova na Kopakabani, gde
usamljeni ljudi provode popodne uz pivo i novine. Ukoliko bih
primetio da neko čita moj članak, seo bih za sto pored njegovog,
siguran da će ubrzo početi da preda mnom komentariše tekst, ni ne
sluteći da sam ja njegov autor. Stvar je u tome što ljudi sa mnom
stalno ćaskaju, pretpostavljajući da im je odnekud poznato ovo moje
prosto lice, tako bezlično kao i ime Ţoze Kosta; kada bi postojao
telefonski imenik sa fotografijama, bilo bi više mojih istovetnih lica
nego pretplatnika sa imenom Ţoze Kosta. Često bi likovi već
poodmakli s pivom i samo bi me blago gurnuli laktom kako bi mi
skrenuli paţnju, citirajući odlomke članaka, s poletom, ili eventualno
s negodovanjem i prezirom. U prvom slučaju, uvek bih se usudio da
se sloţim s njima, kako bih ih još više podstakao, sve dok se konačno
ne bi popeli na barski šank i počeli da čitaju najuspelije rečenice; u
suprotnom, uvek bih imao spremno objašnjenje, kako bih stavio
tačku na ceo razgovor. Međutim, kada sam se oţenio, prestao sam
da, u danima kada sam bio uveren da sam napisao tekst velikog
nadahnuća, marim za barske utiske; ono što sam ţeleo bilo je da ga
pročita Vanda. Tada bih kupovao nekoliko primeraka novina i
ostavljao ih otvorene kod mog članka na njenoj uobičajenoj putanji,
na trpezarijskom stolu, pored telefona, u detetovom krevecu, ispred
ogledala u kupatilu. Posmatrati Vandu kako čita moja slova, kako se
osmehuje, kako joj se dopada moj tekst, ne znajući da je moj, bilo bi
kao da je posmatram dok sa sebe skida odeću, ne znajući da je
posmatram. Međutim ništa, ona bi uzimala novine i okretala stranice,
gledala bi fotografije, čitala bi podnaslove, Vanda nikada nije imala
strpeljenje za čitanje. Zbog toga sam se iznenadio kada mi je lično
rekla da je pročitala moju knjigu, ne jedanput, već tri puta. Čak je i
dobro što je ţurila pa me nije ni pogledala dok mi je govorila to što
mi je rekla, budući da sam se u tom trenutku zaista poneo kao pravi
početnik. Verovatno sam potpuno pocrveneo, ugrizao sam se za
donju usnu, oči su mi se napunile suzama, bilo mi je ţao samog sebe,
ali sam istovremeno bio i ponosan na samog sebe, kao da su te dve
njene reči nadoknadile sedam godina neprimećivanja. Nakon

64
privremene paralize, shvatio sam da joj se nisam ni zahvalio na
paţnji; strčao sam niz stepenice i izleteo na ulicu, tačno na vreme da
je vidim kako odlazi u radio-taksiju. Otišao sam u apoteku, kupio
naočare, naslonio se na pult, otvorio knjigu, ali sam odmah osetio
kako neću uţivati u čitanju, jer sam u stvari ţeleo da pročitam knjigu
njenim očima. Ponovo sam je nekako uvio, kako bih je sačuvao onako
kako sam je primio iz njenih ruku, prosto divnu. Sa njenim rečima
koje su mi odzvanjale u glavi, moj lični stav o knjizi ne bi bio ni od
kakve koristi, vredeo bi koliko i mišljenja pijanaca sa Kopakabane ili
koliko mišljenje o tekstovima koje mi je poslao Alvaro u albumu koji
nisam ni otvorio. Album je trebalo da mi posluţi kao podstrek da se
vratim na posao: „Čoveče, ne uspevam da se otarasim Nemca, moraš
da se baciš na novu knjigu, čak sam uspeo da pronađem i
sponzora...11 Zakazan je sastanak u agenciji kako bi Kaspar Krabe
nasnimio svoje izjave, međutim nisam se pojavio, rekao sam da sam
premoren, to što očekuju od mene da štancujem bestselere jedan za
drugim prosto me je vređalo. Alvaro je bio uporan, zvao me je svaki
čas, njegov glas bi odzvanjao u praznim prostorijama agencije, a da
sam kakav skot savetovao bih mu da moja zaduţenja poveri nekom
drugom sluţbeniku. Znao sam da su ga mladi pripravnici napustili,
jedan po jedan, da su mu preoteli mušterije, da su osnovali uspešne
agencije u kojima se pisalo sve ţivo osim autobiografskih romana koji
bi mogli da se mere sa mojim romanima. A i kad bi ih pisali, ne samo
da bi ih ţestoko naplaćivali, već bi zahtevali i svoje ime na vrhu
naslovne stranice; konačno, pripadali su tom novom staleţu
renomiranih ghost-writersa14 čak su im u novinama izlazile i
fotografije, na kojima bi grlili visoke zanosne ţene. Međutim, nisam
Alvaru pomenuo mlade pripravnike, samo sam ga zamolio da
prestane da me tako često zove kući. Mogao bi da mi hitno zatreba
telefon, budući da sam tih dana bio sam sa mališanom i dadiljom, a
moţda i Vanda upravo pokušava da me dobije kako bi čula šta se de-
šava u porodici, kako bi nam dala svoju novu adresu u Sao Paulu ili
broj svog mobilnog telefona. A kada bude pozvala, iskoristiću priliku
da joj kaţem koliko mi se dopao njen poklon, priznajući da sam
prijatno iznenađen njenim knjiţevnim ukusom. Onda bi ona, sva
vaţna, otpočela priču o pripovedačkom toku i stilskim vrednostima

14 nevidljivi, anonimni pisci, engleski

65
knjige, a budući da bi je drţala u ruci pročitala bi mi čitave pasuse
koje je prethodno podvukla. Telefon nije pozvonio, ali iščekivanje nas
je zbliţilo, mene i mog sina; sklopio sam njegove boţične poklone,
policijski helikopter, vatrogasni kamion, krokodila na daljinski
upravljač; jeli smo zajedno u kuhinji, za Badnje veče naručio sam da
nam iz poslastičamice donesu četiri torte. Pozvao sam ga u moj
krevet da zajedno gledamo dnevnik, a već sam uspevao i da
razmenim nekoliko reči sa njim: „Ko je lepa teta na televiziji?“
„Mama.“ „Ko je Ţoakinčetova ljubav?“ „Mama.“ „Ko će dočekati
Novu godinu sa tatom?“ „Mama.“ „Spavaj sad. Điha, điha, četiri
noge, sve četiri krute, naravno da su krute, kad je u pitanju stolica.
Računao sam da će Vanda doći za doček Nove godine, pre svega
zato što te večeri nema dnevnika koji bi je zadrţao u Sao Paulu.
Mogli bismo da odgledamo vatromet na Kopakabani i da, kao kada
smo tek počeli da se zabavljamo, bacimo belo cveće u vodu, poţelimo
ţelju i poljubimo se u usta u ponoć. Nova godina, novi ţivot; obećao
bih joj na uvo da se više nikada neću udaljavati od nje i da sam
spreman na sve kako bih joj dokazao moju ljubav, čak i da se
preselim u Sao Paulo. Ja sam iskreno razmišljao da definitivno
napustim agenciju, knjige, moj posao. Moţda se i meni, kao i mnogim
nesrećnim umetnicima, pokidala stvaralačka nit nasred ţivotne zrelo-
sti. Međutim, to me nije mučilo, to ne bi bio razlog zbog kog bih
potraţio utočište u piću ili u crkvi. A u tom slučaju ne bih čak morao
ni da se povučem iz javnosti, ili da se krijem, jer, budući da sam
anonimac, a ne umetnik lišen slave, nije postojala opasnost od javnog
podsmeha. Ne bih pao u zaborav, niti bih bio proglašen za varalicu,
za prevaranta, za plagijatora sopstvenih dela. Niti bi mi išta
nedostajalo, budući da sam imao neku ušteđevinu, da ne pominjem
da Vanda verovatno dobro zarađuje na televiziji. A kada bih počeo
od nule ona bi, ugledavši ponovo u meni onog zanesenog mladića,
koji uvek govori šta misli, uvek spreman da izrazi svoja najuzvišenija
osećanja, ostala očarana. Jer sam na samom početku braka za nju bio
nesumnjivo divan suprug, iako sam još uvek bio skroman pisac. Ali
kako sam se postepeno usavršavao u pisanju, tako sam prirodno
počinjao da se opuštam u ophođenju prema Vandi. Od tolike
posvećenosti poslu, od tolikog pisanja i prepisivanja, ispravljanja i
doterivanja tekstova, bavljenja svakom rečju koju sam stavljao na

66
papir, nisu mi ostajale lepe reči za nju. Pred njom više nisam ni imao
ţelju da se izraţavam, a kad bih se i izraţavao, govorio bih gluposti,
sluţio bih se opštim mestima, jednoličnim kakofoničnim rečenicama,
sa sintaksičkim greškama. A kada bi mi ponekad, u toku noći, pored
nje u krevetu, padale na pamet boţanstvene reči, sputavao bih ih,
štedeo bih ih za buduću praktičnu upotrebu. Dakle, računao sam da
će Vanda doći za doček Nove godine, ali sam samom sebi priznao da
ima razloga da se ne pojavi. Već sam gotovo prihvatao pomisao da je
s nekim drugim čovekom, ko zna, moţda s nekim skromnim piscem
iz Sao Paula, koji joj ukazuje paţnju koju zasluţuje. Mališan ju je
takođe čekao ne skidajući oči s ekrana, nisam uspevao da mu
objasnim da te večeri nema dnevnika. Pogledali smo vatromet u
Moskvi, Atini, Berlinu, sve mi je izgledalo isto, a mislim da sam
zaspao kada je Nova godina dolazila u Lisabon. U daljini se čuo
simfonijski orkestar i hor, gubio se, gubio, povlačeći se pred điha,
điha četiri noge u dva glasa, ne, to nije san, Vanda i Vanesa
uspavljuju mališana, obe su imale ispeglanu kosu, minđuše,
dijamantske ogrlice, narukvice, dugačke haljine sa šljokicama. Skočio
sam na noge, Vanesa se nasmejala ugledavši moje bokserice, a Vanda
se iznenadila da ţelim da idem na doček.
Uf, kako je toplo... u liftu se već čuo karnevalski marš. Vrata su se
otvorila na poslednjem spratu gde sam naleteo na fotografa sa
aparatom uperenim pravo u mene. Uspeo sam da na sočivu objektiva
ugledam svoje lice, buljave oči, otvorena usta, onako kako izgledam
na svim fotografijama koje imam, na fotografiji u pasošu. Ugledao
sam fotografov kaţiprst, krenuo je da okine, ali se potom
predomislio. Sklonio sam se, e tako već moţe, slikao je nasmejanu
Vandu i Vanesu, sa jednom nogom u stanu, a drugom u liftu. Ostale
su tako nepokretne nekoliko sekundi, kao iznenađene u pokretu,
pred fotografom koji je bio podjednako zaleđen. Sve dok Vanesa nije
izgubila osmeh, opustila lice, izašla iz kadra, tako da je slikao Vandu,
jedanput, dvaput, triput, četiri puta. Pogledao sam ljude oko sebe, svi
su bili u svetloj odeći, odnosno više bleštavoj nego svetloj, i zaključio
da će na ovom novogodišnjem dočeku moje sivo odelo prilično
upadati u oči. Iz zvučnika je treštao karnevalski marš: Prošli smo kroz
Saharu... nekoliko ljudi se njihalo u mestu. Ogroman dnevni boravak
koji se završavao staklima, od plafona do poda, kroz koja se videla

67
Kopakabana: povremeno bi tu i tamo zasijala svetlost, bilo je teško
razlučiti vatromet na plaţi od bliceva u stanu. Uhvatio sam Vandu za
ruku, potraţio za nas dvoje neki mirniji kutak, iako je zapravo ona
bila ta koja me je vodila, ali ona je traţila svetlost, vukla je moje mrač-
no telo. Konačno je njena ruka pustila moju, poput ruke davljenika,
ugledao sam Vandu kako gotovo leti, kako hrli ka najvećoj svetlosti u
dnevnoj sobi. Bili su to reflektori, pod kojima se iznad svih glava
blistala crvena ćela Kaspara Krabea. Davao je intervju novinaru kog
sam poznavao sa televizije, obojica su bili u letnjim sakoima, obojica
su urlali u mikrofon, ali odande gde sam stajao jedino se čuo marš:
Došli smo iz Egipta... Ubrzo se pojavio i Alvaro, u zlatnoţutom
smokingu, pokazujući pred kamerama primerak Ginografa, sva
trojica su se izgrlili grohotom se smejući: „Zdravo, gde si, bre, druţe,
Zdravo... „ Izgledalo je kao da pevaju u horu. Tada je novinar pozvao
Vandu, koja je ušla u kadar zračeći kao nikada do tada. Potpuno se
uspravila na vrhovima prstiju kako bi razmenila dva poljupca sa
Kasparom Krabeom, uspeo sam da joj pročitam s usana: „prosto
divno“. Sunce je prţilo i potpuno smo izgoreli... čuo se marš, a kada
su se ugasili reflektori, Vanda mi je utekla. Promuvao sam se po
prostoriji, promuvao sam se, ali sam jedino naleteo na Vanesu;
pruţila mi je čašu šampanjca, kucnuli smo se, a potom me je povukla
uz stepenice, na jednu otvorenu terasu. Prošli smo kroz Saharu... tu
je, ispred orkestra, stajao pevač, a svi su, u havajskim košuljama,
stajali na pozornici iza bazena. Vanesa se nagnula preko ograde,
pokazala rukom na plaţu, mislim da me je zamolila da je odvedeni na
plaţu, ali je ja nisam razumeo. Ispraznili smo čaše, izašao sam da
potraţim kelnera, ali sam naleteo na Alvara, koji se peo uz stepenice
sa ţenom grubih crta lica, koja je izgledala kao transvestit. „Gde je
Nemac?“ upitao sam ga, ali je on pogledao na sat i rekao: „Pola
dvanaest11, potom me je prodrmao za ramena i povikao na moje uvo
nešto u vezi sa marketinškim strategijama, autorskim pravima...
Alalaô, ooô ooô sada su svi pevali, skačući s podignutim rukama duţ
ivice bazena. A na drugom kraju bazena ugledao sam Vandu kako
ponovo pozira pred fotografima. Sedela je na boku, s prekrštenim
nogama na ivici bazena, pokrivenim srebrnom haljinom, moţda je
glumila sirenu. Kad bih uspeo da pronađem kelnera, odneo bih joj
šampanjac, ali sam tada ugledao Kaspara Krabea kako joj se

68
pribliţava sa čašama u rukama. Podigla je ruku, na šta joj je naru-
kvica skliznula od zgloba do lakta, a čak i na toj razdaljini uočio sam
blagi pokret njenih usana: „prosto divno11. Kako bih zaobišao bazen
prošao sam kroz grupu pijanih zvanica, kroz grupu koja je udisala
etar, kroz grupu političara, Amerikanaca, homoseksualaca: „Zdravo,
gde si, bre, druţe, Zdravo...“ Konačno sam se našao ispred Vande i
Kaspara Krabea, koji su sedeli jedno pored drugog, gledajući se u oči.
Stajao sam tako, mlatio nogama, posmatrajući Nemca kako tiho priča
sa Vandom, a po izrazu lica, pomislio sam da joj verovatno opisuje
svoje bolno detinjstvo. Otrpeo sam još malo sjaj u Vandinim očima,
ne primećujući kako mi se grči ruka i kako steţem praznu čašu koja
mi neočekivano ispada iz ruke. Parčići stakla popadali su po
Nemčevim nogama, ali on čak ni tada nije prekinuo svoj razgovor,
izgledalo je kao da se vrti oko jedne te iste teme, s onim upornim
namučenim izrazom lica. A ja sam već manjeviše uspevao da
odgonetnem reči koje su izlazile iz njegovih usta: „proveo sam
bezbroj dugačkih jesenjih noći nad praznim listom hartije“, ili: „moje
dugačke bele vlasi opale su poput jesenjeg lišća“, a Vanda: „prosto
divno“. Konačno sam ga kucnuo po leđima, na njegovom sakou ostao
je trag mojih krvavih prstiju. Pogledao me je tek tada, prilično
nezainteresovano, naime, bilo mu je pametnije da u javnosti ne
pokazuje da se poznajemo; u skladu sa poznatim okolnostima, ja sam
bio najobičniji daktilograf koji mu je ponudio svoje usluge. Vanda je,
s druge strane, bila moja supruga, ali me je pogledala s podjednakim
gađenjem. Moţda se stidela mog sivog odela, budući da je bila u
društvu pravog dţentlmena obučenog u skladu sa prilikom. Ali i da
sam polugo, u boksericama, i dalje sam njen muţ, stoga sam joj
pruţio ruku i rekao: „Dođi.“ Zamahnuo sam rukom kako bih je
poţurio i rekao: „Hajde da plešemo.“ Ostavila je moju ruku u
vazduhu, gadila joj se moja ruka sa koje je kapala krv, e to je već
nedopustivo, meni se nikada nije gadila njena krv. Zgrabio sam je za
zglob, podigao je, snaţno je cimnuvši, a ona je još jednom pogledala u
Kaspara Krabea, koji ni prstom nije mrdnuo. Izašao sam na terasu
vukući je za sobom, saplitala se zbog visokih štikli, alalaô, ooô ooô...
prošao sam kroz grupu homoseksualaca, Amerikanaca, političara,
jedan fotograf je iskočio ispred mene i okinuo jednu, dve, tri, četiri
fotografije. Vanda je pokrivala lice, plakala, odgurnuo sam fotografa,

69
prošao sam pored AMara, pored transvestita, prošao sam ispred
orkestra: uf, kako je toplo... Iza pozornice se nalazio uzani, mračni
hodnik, pun crnih futrola, poput sarkofaga u obliku muzičkih
instrumenata, to je miran kutak, savršen za nas dvoje. Vanda se
opirala, odgurivala me nogama, krivila se, a ja sam je tako iskrivljenu
dovukao u ovu jazbinu, gde njene oči više nisu sijale, niti njena
haljina, niti išta drugo. Tu je počela da mlatara nogama, izvesno je
mislila da ću joj strgnuti haljinu, da ću joj lupiti šamar i hteti da
vodim ljubav sa njom. Međutim, samo sam je uspravio, blokirao
mojim telom, pritisnuo njene kukove uz pozornicu, jer sam jedino
ţeleo da provedem jedan minut nasamo sa njom. Čak nisam
nameravao ni da vičem na nju, samo sam čekao kraj cele te pometnje
kako bih joj rekao nekoliko reči. Uhvatio sam je obema rukama za
kosu, priljubio svoj nos uz njen, osetio njen dah koji je mirisao na
šampanjac, ili je to bio moj dah, osetio kako nam lupaju srca, a potom
smo ostali tako neko vreme. Sve dok orkestar jednoglasno nije
odsvirao jedan šturi akord, a pre nego što se začuo aplauz, pucnjava i
povici, na trenutak je zavladala tišina. U tom šupljem trenutku,
nekim tuđim glasom, rekao sam joj: „Ja sam pisac knjige.“
Kada sam poslednji put pogledao Vandu, stajala je razrogačenih
očiju, a lice joj je osvetljavao vatromet: zlatno, srebrno, plavo, zeleno i
ruţičasto. Potom sam pobegao strčavši niz stepenice, neodlučno sam
ušao u lift, izgledalo je kao da će zgrada da se sruši od svih tih raketa.
Prešao sam ulicu, spustio se na plaţu načičkanu ljudima, izuzev
prostora ograđenih svećama sa Jemanţaura15 od peska. Došao sam
do vode, gde su ţene, pridrţavajući suknje, i muškarci, sa zavrnutim
pantalonama, bacali belo cveće u more. Naišao je jači talas, ustuknuo
sam kako ne bih pokvasio cipele; morska pena stigla je do mojih
nogu izbacivši granu ljiljana na pesak. To je značilo da ţelja neće biti
ispunjena, zato što je prevelika ili nedovoljno iskrena, ili nejasna, ili
nepristojna, ko zna. Podigao sam granu, sa tri natopljena cveta,

15
Crnačko boţanstvo poreklom iz zapadne Afrike koje se u Brazilu
sinkretizovalo sa evropskom sirenom i nekim vodenim boţanstvima juţno
američkih Indijanaca; ima riblji rep i dugu kosu i veruje se da su ribari koji
stradaju u morskim olujama najvrliji muškarci koje ona odabira da joj budu
ljubavnici. Brazilci joj u novogodišnjoj noći, obučeni u belo, prinose darove i
cveće koje polaţu u more nadajući se da će im Jemanţa ispuniti ţelju.

70
uvenula, ali i dalje čitava, i pomislio da uđem u more, u odelu i
cipelama, i da je bacim najdalje što mogu. A moţda se Jemanţa
naljuti kada ponovo ugleda tu granu ljiljana, taj ljiljan koji je upravo
odbila. Pa ipak, ljiljani su ljiljani, a svi ljiljani su isti, nije na njoj da
ocenjuje ljiljane, već ţelje. Dakle, zatvorio sam oči i napravio dva, tri
koraka, svefdok nisam shvatio da mi ne pada na pamet nijedna ţelja
koju bih poţeleo. Ja koji sam, iako ne verujem u Jemanţu, uvek
donosio darove i bivao uslišen, sada sam bio čovek pun vere sa su-
višnim darom u rukama. Kada bih je samo zamolio da učini kao da
nisam rekao ono šta sam rekao Vandi. Kada bih je samo zamolio da
preškraba te reči, da ih zameni nekim drugim rečima, da ih izbriše iz
moje istorije, međutim takvu ţelju nije u stanju da ispuni čak ni
kraljica mora. Ostavio sam ljiljane i prošetao se po pesku sve do
tvrđave na Kopakabani, potom po Ipanemi, da bih konačno dočekao
izlazak sunca na Leblonu. Ušao sam u kuću na vrhovima prstiju,
vrata od sobe bila su otvorena, Vanda je i dalje bila u srebrnoj haljini.
Spavala je potpuno sklupčana, grleći samu sebe, skrenuo sam pogled,
iz straha da jc ne poţelim. Skinuo sam kofer sa ormana, bacio ne*
koliko stvari unutra i uţurbano ga zatvorio. Iz laţnog dna u flori
izvukao sam pasoš, kreditnu karticu, nešto novca, dolare, forinte.
Verovatno sam, dok sam spuštao kofer, probudio Vandu, jer je rekla:
„Ţoze.“ Već sam izlazio iz dnevne sobe kada sam začuo: „Podgrejaću
ti supu.“

71
 Veliki gospodin

„Ma neka veliki gospodin jede govna.“ Kriška bi lupila dlanom o

sto, nije podnosila kada bi sin za vreme večere govorio ruţne reči.
„Ma neka mi veliki gospodin popuši k u r a c “ . J a bih u tišini jeo
moju porciju piletine, kupusa, vode, hleba, pa ipak radovale su me
večeri kada bi Pišta dolazio kući. Ostalih večeri došao bih s posla,
odslušao trake, pohvatao beleške, podgrejao u mikrotalasnoj pećnici
prvo na šta bih naišao, oprao sudove, rasklopio moj leţaj u ostavi,
zatvorio oči i počeo da izmišljam imena zemalja. Izmišljao bih
istorijske gradove, vulkane, davao bih imena velikim rekama i
njihovim pritokama, a, ako bih imao sreće, uspevao bih i da zaspim.
Ali gotovo uvek probudio bi me Kriškin povišeni glas. Vraćala bi se
kući kasno noću jer bi odlazila da pije vermut, a pošto bi popila
mnogo vermuta, dovodila bi kući muškarce. A kada bi dovela
muškarca kući, insistirala bi da mu pokaţe mene kako spavam: „Ovo
je lik o kom sam ti pričala”, a muškarac: „Znači nesrećnik ovde ţivi“,
a ona: „Ovde ţivi nesrećnik.“ Potom bi odlazili u njenu sobu ne
obazirući se da za sobom zatvore vrata. Tada bih se uspravio na
krevetu, stavio slušalice na uši, uključio magnetofon i pojačao do
kraja zvuk da ne bih morao da ih slušam. Slušao bih sonete, drame,
dijaloge, monologe, ali u tim situacijama najviše bi mi odgovarale
velike rasprave, iako, budući da su svi govorili uglas, ne bih uspevao
da pohvatam pola reči. Najmučnije su bile pauze na snimcima,
pesničke tri tačke, onemoćali glas starijih govornika. Ili trenutak u
kom bih menjao traku, kada bih bio prifriiđen da napravim malo
slučajne buke: njam njam njam, njom njom njom, mada bih čak i tada
ponekad uspevao da čujem stenjanje u sobi. A kad bih preterao s
mojom bukom, njih dvoje bi se u sobi zacenili od smejanja; Kriška i
dan danas misli da je njam njom njom jezik koji se govori u Juţnoj
Americi.
Kada mi je pronašla posao, Kriška mi je rekla sledeće: „To je
crnački posao, za doseljenika kao što si ti.“ Reči su bile uvredljive, ali
posao ne, naprotiv; da Kriška nije imala poznanstva u Udruţenju
knjiţevnika, teško da bi oni pod svoje okrilje primili stranca koji se još
uvek spoplitao na mađarskom jeziku. Doduše, ti intelektualci se,
kada je u pitanju semantika, semiologija i hermeneutika, nikada nisu

72
obraćali osoblju niţeg ranga. A za pomeranje nameštaja, instaliranje
mikrofona, podešavanje zvuka, bilo mi je dovoljno samo nekoliko
mađarskih reči: „Izvinite, proba, jedan, dva, tri...“ Po završetku
radnog vremena, donosio bih magnetofon kući, koristeći kao izgovor
odrţavanje, i neumorno preslušavao trake pokušavajući da usavršim
svoje znanje mađarskog jezika. Narednog dana odlazio bih na posao
noseći magnetofon na leđima, ostavio bih trake u kabinetu, uzeo bih
druge prazne trake i zauzeo svoje mesto u jednom uglu biblioteke.
Čim bi ušao prvi član Udruţenja uključio bih magnetofon i drţao
spremnu rezervnu traku, jer su sve reči izgovorene u tom kruţoku
morale da ostanu sačuvane. Ponekad bi čitave trake snimale tišinu jer
bi knjiţevnici utonuli u čitanje, ili u razmišljanje, ili bi nešto pisali, ili
bi spavali u svojim foteljama. Međutim skoro svako predveče neko
bi, na zadovoljstvo kolega, predloţio raspravu o kakvom aktuelnom
problemu od kulturnog značaja. Takođe su imali običaj da
razgovaraju o klasicima svetske knjiţevnosti, ukoliko neki pesnik,
obuzet iznenadnim nadahnućem, ne bi ustao i počeo da recituje svoje
neobjavljene stihove. A subotom uveče auditorijum Udruţenja
knjiţevnika bio je otvoren i za javno prikazivanje knjiţevnika, iako je
knjiţevnost, po mom skromnom mišljenju, jedina umetnost koja
nema potrebu da se prikazuje u javnosti. Dolazio bih tri sata ranije,
proveravao bih ţice, kablove, utikače, pomerao bih stolove, pokrio
bih ih crnim stolnjakom, iza stolova bih poredao stolice, a ispred
svake stolice stavio bih po jedan mikrofon. Nekoliko minuta pre nego
što će se podići zavesa, donosio bih čaše i flaše mineralne vode i
sedao na ivicu stola sa ozvučenjem. Odatle bih, isteţući vrat, mogao
da vidim deo publike, a da ne budem viđen, mogao bih da vidim da
li je Kriška došla u nečijoj pratnji ili ne, budući da je uvek sedela u
prvom redu. Iako se nisam video u mraku, u tim prilikama stavio bih
kravatu i obukao teget odelo koje sam u očuvanom stanju kupio na
bugarskoj pijaci. Na toj istoj pijaci sam, od prve akontacije, kupio
jedan knap vuneni kačket i jednu ogromnu jaknu od medveđeg
krzna, koju nisam skidao ni kada sam odlazio na spavanje. Jer u
ostavi nije bilo grejanja, a ta zima je bila surova čak i za Evropljane, a
kamoli za mene, koji sam došao potpuno nepripremljen. U koferu
koji sam spakovao na brzinu nisam doneo dovoljno vunene odeće, a
nisam se ni pobrinuo za to po dolasku, računajući na kaput i na kapu

73
koje je Kriška imala u kući. Nisam mislio da će me, nakon mog
neočekivanog odlaska, dočekati s poljupcima, ali sam još manje
očekivao da će odbiti da zimogroţljivom čoveku di toplu odeću koja
čak nije ni mirisala na nju. Kaput i kapa tamo nekog bivšeg muţa,
mogao bih čak da obrazloţim da u neku ruku više pripadaju meni
nego njoj. Ali Kriška nije htela ni da čuje. Mislim da me je Kriška
pustila da uđem u kuću jer, u slučaju da sam došao da izdahnem na
njenim ulaznim vratima, nije ţelela da ima probleme s policijom.
Prvo šta sam se pobrinuo da uradim, po samom dolasku u Hotel
Plaţa, bilo je da telefoniram Kriški. Ostavio sam joj moj telefon na
telefonskoj sekretarici i uzalud čekao da me nazove. Drugog dana
poslao sam joj cveće sa porukom: „Draga Kriška, zauvek ostajem u
Budimpešti, Kosta.“ Ništa. Trećeg dana odlučio sam da je sačekam na
izlazu iz ludnice, video sam na prozoru lice koje je ličilo na njeno, ali
ako je i izašla, učinila je to na neka zadnja vrata. Pao je mrak, sačekao
sam metro, otišao sam u ulicu Tćth, 84 i pritisnuo interfon stana broj
17. Zvonio sam, zvonio, niko nije odgovarao, bilo mi je sve hladnije,
stanica metroa bila je već zatvorena, vratio sam se u hotel odlučnim i
brzim korakom. Sledeće večeri otišao sam u ludnicu, predstavio se i
rekao da traţim Krišku, na šta je ţena na prijavnici ćutke nastavila da
me gleda, verovatno je bila jedan od pacijenata. Otišao sam ka
zadnjim vratima, obišao ludnicu sedam puta, obišao kafiće koje smo
nekad zajedno posećivali, već sam bio ubeđen da je Kriška
otputovala u neki skijaški centar ili u neki centar za klizanje na ledu.
Krenuo sam po navici ka njenoj kući, pozvonio sam bez mnogo nade
na interfon, a kada sam začuo Pištino halo, obradovao sam se: „Ovde
prijatelj Kosta! Ovde golman Kosta!“ Pišta nije rekao ništa, nije mi
otvorio električnu kapiju, Ostavio me je poprilično vremena na toj
zimi. Kada mi se ponovo obratio preko interfona, prsti su mi već bili
utrnuli od hladnoće, a uši su mi ličile na staklo, on mi je dubokim
glasom rekao kako gospođa Filmil više ne ţivi u toj kući. Petog dana
već su mi škripala pluća, ne znam da li od cigareta fecske ili je to bio
početak upale pluća. Odlučio sam da kupim rukavice, kačket i kaput
od kašmira u jednoj robnoj kući, ali, kada sam hteo da platim, nisu
hteli da prihvate moju kreditnu karticu. „U čemu je problem?1 upitao
sam, međutim prodavačica je bila nervozna, čini mi se da je govorila
na nekom čudnom narečju, nije htela ni da pogleda moj pasoš.

74
Potraţio sam bankomat, ukucao moju šifru, pojavilo se neko
nerazumljivo obaveštenje, ali ne i novac. Ponovio sam ćelu operaciju,
ekran se zamračio, mašina je progutala karticu. Istog trenutka sam
pomislio: Ovo je Alvarovo maslo, blokirao mi je račun u banci kako
bi me ucenjivao, kako bi me ponovo drţao kao roba u skučenoj sobici
u agenciji. Potom sam malo bolje razmislio: ovo je Vandina smicalica,
ţeli da se vratim, kako bi me vodila na proslave, kako bi me upoznala
sa gomilom prijatelja, kojima mora da je odala da je njen suprug
pravi pisac Ginografa. Stajao sam tako nekoliko trenutaka i gledao u
ekran, međutim psovati mašinu bilo bi podjednako neumesno kao i
napadati Vandu zbog toga što je svima ispričala ono što sam joj ja
sam rekao. Uputio sam se najprometnijim ulicama Budimpešte,
ulazio sam i izlazio iz trţnih centara, peo sam se i silazio u stanice
metroa, potraţio sam barove prepune ljudi koji pričaju mađarski;
zaključio sam da ću tako oterati iz glave reči koje sam rekao Vandi.
Manje-više sam i uspevao, znajući pri tom da su i dalje tu, poput
muzike u pozadini, poput neprekidnog zujanja u mojim mislima.
Moţda je, da bih zaboravio te reči, potrebno da zaboravim jezik na
kom su izgovorene, kao što se selimo iz kuće koja nas podseća na po-
kojnika. Moţda je moguće u glavi zameniti jedan jezik za drugi, malo
po malo, brišući po jednu reč posle svake nove naučene reči. Moja
glava će tako neko vreme ličiti na kuću s radovima u toku, sa novim
rečima koje će se peti i ulaziti u jedno uvo i šutom koji će silaziti
izlazeći iz drugog uveta. Sigurno će mi biti ţao da vidim kako se,
zbog nekoliko komada koje sam nespretno upotrebio, bacaju tolike
divne tanane reči. Ali za uzvrat, kada se jednom budem konačno
oslobodio celog latinskog rečnika, uz Kriškinu pomoć biću u stanju
da progovorim čist mađarski jezik. A ako Kriška i dalje bude odbijala
da me primi, ipak ću nekako naučiti mađarski, na ćoškovima, od
kurvi, u pivnicama, u onoj birtiji gde sam se opijao one večeri do
kasno u noć sve dok nisu isterali mušterije. Kada sam izašao na ulicu,
padala je sitna kiša i terala me da hodam brţe, da trčim, da jurim u
pravcu Budima. Kada sam već stigao do polovine mosta shvatio sam
da ne mogu da se vratim u hotel. Moje ime, na zaplenjenoj kreditnoj
kartici, mora da se već uveliko nalazi na kakvoj crnoj listi i upravnik
Plaze bi svaki čas mogao da zatraţi da izravnam svoj dug. Poslednje
forinte potrošio sam na pivo i cigarete, što znači da bih bio priveden i

75
bespovratno otpremljen u Brazil. Okrenuo sam se, pretrčao tri
kilometra, prepešačio još nekoliko i vukući se stigao do Kriškine
kapije. Pozvonio sam na interfon i pomolio se da mi odgovori, kiša je
padala sve jače i jače, bio sam mokar do gole koţe. Kada sam ponovo
pozvonio, nisam čak uspevao ni da podignem ruku, ukočenu i sivu,
sa prstima priljubljenim jedan uz drugi, više je ličila na šapu kakve
čudne ţivotinje, zgrčenu ka unutra. Pomislio sam da potraţim bilo
kakvo utočište, kakvu garaţu, kapelu na groblju, međutim moja
kolena su se potpuno stvrdnula, nisam uspevao da se pomerim s
mesta. Grbio sam se protiv svoje volje, osećao sam se bolje pošto sam
gurnuo vrat između ramena. Lice mi se grčilo, zatvorio sam oči, spu-
stio sam bradu na grudi, dok imam vazduha mogu da hukćem u
grudi zagrevajući ih toplim dahom. Hladnoća po nogama takođe je
nestajala, jer više nisam osećao noge, koje su se neočekivano savile,
ne znam kako. Pao sam na kolena i udario glavom o rešetke od
kapije, ali me udarac nije zaboleo, samo je odjeknuo u mojoj glavi.
Potom sam osetio kako mi se vrela krv sliva niz lice i pomislio kako
ću moţda u tom poloţaju uspeti malo da odspavam. Stajao sam tako
kada sam iza mojih leđa začuo motor automobila, lupanje vratima,
smeh, korake, muški glas: „Šta je sad pa ovo?“ i jedan ţenski glas:
„To je onaj o kom sam ti pričala”, a muškarac: „Nesrećnik je na
izdisaju“, a ona: „Na izdisaju je, ispred moje kapije.“
Probudio sam se na kauču u pidţami, ispod pokrivača, s glavom u
zavojima, pogledao sam u Krišku i pomalo se uplašio od njenih
tankih usana. Počeo sam da pričam o mojoj nemaštini, o mom
poloţaju beskućnika u Budimpešti, rekao sam da sam pobegao iz
moje zemlje jer su me tamo progonili iz političkih razloga i čuo je
kako duboko uzdiše. Naime potresao ju je moj mađarski koji je tako
strašno i brzo nazadovao. Rekla mi je da umuknem, povređena s
razlogom, jer jezik koji se tako brzo zaboravi mora da je za nju poput
njene bele koţe koju sam verovatno zaboravio istom brzinom.
Naredila mi je da ustanem, na šta sam unapred počeo da drhtim,
uveren da će me s groznicom i u stanju u kom sam se nalazio ponovo
izbaciti na ulicu. Ali Kriška je dobra, smestila me je u svoju ostavu,
gde sam raspolagao jednim trščanim leţajem i kratkim ćebetom,
poput onih iz aviona. Tu sam ozdravio za ne znam tačno koliko dana,
jer je bila u pitanju zatvorena prostorija sa neprekidno upaljenom

76
sijalicom od dvesta vati. Jedino bih ustajao da odem do kupatila, a na
osnovu odraza u ogledalu sticao bih neke predstave o vremenu, po
bradi koja je rasla i po prljavom zavoju oko moje glave; pošto bih se
istu^irao, ponovo bih obukao prljavu pidţamu i, gadeći se samog
sebe, vratio bih se u krevet. Tu i tamo, video bih Krišku nakratko,
kada bi mi donosila hranu i čašu vode na tanjiriću sa antibiotikom.
Ne bi se baš moglo reći da je progovarala, moţda iz opreza, kao što
verovatno iz istog razloga preda mnom nije skidala čak ni šal. A
ţiveći tako povučeno od sveta, ubijao bih vreme grizući nokte, češući
se po glavi, čapkajući sedam kopči koje sam imao na čelu, gledajući u
sijalicu na plafonu sve dok mi ne bi zasuzile oči i pevušeći
karnevalske pesme, u pokušaju da potisnem neţeljene uspomene. I
tako je, usred Budimpešte, moj nesrećni mađarski nazadovao.
Mađarski koji sam slušao bili su nejasni glasovi u daljini, glasovi na
radiju ili komšijske svađe. Ili Pišta koji bi provirio u ostavu i povikao
nešto, što bi mi zazvučalo kao turski. Ili Kriškin glas, izmešan sa
glasovima nepoznatih muškaraca, koji bi me probudio iz sna, a ono
što bi govorili nije imalo nikakvog smisla. Jednoga dana Kriška mi je
donela punu posudu kiflica od bundeve, poturila mi ih je tako vruće
pod nos i upitala: „Hany?“ Hany, pomislio sam da hany znači koliko.
Hteo sam da zatraţim pet, međutim u trenutku nisam mogao da se
setim kako se kaţe pet, ni četiri, ni tri, niti bilo šta. Primetivši da je
moj mađarski ozbiljno doveden u pitanje, Kriška se uplašila; da me
voli, ne voli me, ali je ţena i izvesno ne bi volela da se u potpunosti
udaljim od nje. Odmah mi je dala otpusni list i pronašla mi posao;
učinilo mi se da mi je rekla da ću morati da radim kao cmac kako bih
joj platio smeštaj i hranu.
Kada je izašla knjiga Ogrlica od šljiva, zbirka pripovedaka Ištvana
Hidegkutija, već sam poznavao neke odlomke koje je autor
prethodno iz prve ruke pročitao u Udruţenju knjiţevnika.
Šetajući u pravcu bugarske pijace, gde sam išao da kupim
ventilator, ugledao sam ovu knjigu u izlogu jedne knjiţare i, nakon
što sam uvideo da nova knjiga Kosta koliko i polovni ventilator,
odlučio se za nju. Znojio sam se kao prase dok sam čitao pripovetke,
jer je leti u ostavi kao u kotlu, ali sam i uprkos tome ostao potpuno
očaran, ni sam ne znam da li prozom ili sopstvenim uspehom, naime
uspeo sam da razumem otprilike osamdeset posto od onoga što je

77
bilo napisano, nagađajući značenje ostalih dvadeset posto. Pre te
knjige, jedino što sam pročitao na mađarskom bili su dnevni zapisnici
Udruţenja knjiţevnika. Međutim, to je za mene predstavljalo
pojednostavljenu lektiru, budući da sam prisustvovao sastancima i
da sam ih prethodno nekoliko puta preslušao na magnetofonu.
Krajem leta sam čak kupio jednu staru pisaću mašinu i počeo da
prekucavam sadrţaj traka, kako bih ih poredio sa zapisnikom i
procenio kako napredujem sa pisanjem. Uţivao sam u tome, tako da
krajem godine skoro uopšte nisam pravio pravopisne greške. Mislio
sam kako bi Kriška, kada bi videla moja veţbanja, bila ponosna na
svog bivšeg učenika; iako mi je i dalje upućivala tek po koju reč, sada
je češće večerala sa mnom, a umela je i da svoju čašicu vermuta
popije kod kuće. Stoga bih ja pre večere završio prekucavanje traka i
spustio otkucane stranice na sto, kao slučajno, posle kafe. Oprao bih
svoje sudove i povukao se ostavu, odakle bih slušao Kriškine
mađarske operete. A ako Pišta ne bi bio kod kuće, pojačavala bi zvuk
pre svake arije i pevala zajedno sa sopranom. Kada bi prestala
muzika, otišao bih u dnevnu sobu gde bih, pored lampe, ispod flaše
vermuta, pronašao moje papire ispravljene crvenom olovkom. A
odahnuo bih kada bih video da većina podvučenih grešaka nisu
moje, već greške uvaţenih mađarskih knjiţevnika, koji su u
razgovornom registru ili u ţaru rasprave takođe skloni gramatičkim
istupanjima. Tada bih doterivao zapisnik i predavao ga sledećeg jutra
zapisničaru Udruţenja, zajedno sa trakama. Stari Šandor Puškaš
pogledao bi se oko sebe i brzo gurnuo papire u dţep kao da je u
pitanju mito. Podrazumeva se, ne bi mi se zahvalio, niti bi me
pogledao u oči, pomalo postiđen jer mu obavljen posao stiţe na noge,
bez ijedne greške, čime je uštedeo dan koji bi u suprotnom proveo
preslušavajući i lekturišući te govore. A čak se toliko navikao na ovaj
način rada da bi me, ukoliko bih se slučajno pojavio u njegovom
kabinetu bez prekucanih govora, razrogačeno pogledao i
promrmljao: „Lusta vastagbörü“, ili „lenji debelokošcu“. Ali nije bila
moja krivica to što se Kriška povremeno vraćala prethodnom načinu
ţivota, zadrţala bi se duţe napolju vraćajući se kući umorna i nespo-
sobna da mi pomogne. Međutim, i uprkos tome, zahvaljujući njenim
prećutnim časovima, za samo nekoliko meseci ovladao sam i učenim
jezičkim standardom i počeo da sam ispravljam mađarski jezik

78
najvećih mađarskih pisaca. Radio sam danonoćno, bez predaha,
odričući se svake razonode, čak sam i nedeljno popodne provodio
nad spisima koje bih ispravio prethodne večeri. Kao one prolećne
nedelje kada sam se mučio ispravljajući zapise sa skupa o
onomatopejama, kojima mađarski jezik obiluje. Međutim neki
učesnici su, moţda preterujući, videli zvukove iz prirode u korenu
svih. reči. A kako bi odbranili svoju teoriju, ispuštali su neke čudne
zvuke i nejasne foneme, oponašajući ţivotinjske glasove. A kao za
inat, povrh svega toga sve vreme se na četiri kanala na kojima smo
snimali, čulo neko metalno lupanje, plehek, plehek, a na meni je bilo
da svim tim zvucima dam knjiţevni oblik. Takođe sam snimio, s
duţnim oprezom, mišljenje publike i prepirke između članova za
stolom, budući da je tema bila kontroverzna, izazivala je
negodovanje, podsmeh, teške uvrede, a što su se više rasplamsavali
duhovi to je jezik više trpeo. Kada sam završio ispravku, bio sam
potpuno iznuren, a dok sam premotavao poslednju traku, pa čak i
nakon što sam skinuo slušalice, i dalje sam čuo: plehek, plehek.
Pogledao sam kroz prozor i tek sam tada shvatio da je to zapravo
Kriška koja ispred kuće vozi rolšue. Mislim da joj je proleće prijalo;
dobila je boju u licu, imala je na sebi kratku suknju, a te večeri je
umesto zamrznute gotove hrane spremila špagete bolonjeze. Rekla
mi je i da otvorim bocu italijanskog vina koje sam jedva srknuo, u
strahu da mi ga ne naplati na kraju meseca. A pre nego što je došao
red na kafu, uzela je papire koje sam prethodno spustio na sto i
počela da ih čita preda mnom. Ne znam da li zbog kjantija, ili zbog
proleća, ili je jednostavno te večeri Kriška bila blagonaklona prema
meni, bilo kako bilo, dok je čitala moje ispravljene stranice nije ni
okom trepnula; cigareta joj je potpuno dogorela između prstiju, a
pored njenog tanjira stajala je netaknuta crvena olovka. Pošto je
pročitala i poslednju stranicu, spustila je pogled i rekla:
„Feddhetetlen“, ili „bez greške“. Izgovorila je to drhtavim glasom,
primetio sam suze u njenim očima. Shvatio sam da me je Kriška
ponovo zavolela. A verovatno je pretpostavljala da ću joj, čim u
potpunosti ovladam mađarskim jezikom, ponovo okrenuti leđa. Tada
sam je uhvatio za ruku i rekao: „Zauvek ću biti tvoj ponizni i
zahvalni u č e n i k “ . D o k joj se poslednja suza spuštala niz lice,
osmehnula se i rekla: „Nastavi da govoriš, molim te.“ A ja: „Najbolje

79
reči koje poznajem naučio sam od tebe, tebi dugujem njihovu snagu i
njihovu lepotu.“ A ona: „Samo još malo, preklinjem te.“ A ja: „Moj
glas pripada samo tebi, tebi ću posvetiti moje dane i moje noći.“ E,
tada mi je Kriška rekla kako je moj izgovor veoma smešan.
Za doseljenika, nesavršen izgovor jeste neka vrsta osvete, način na
koji se iţivljava nad jezikom koji ga sputava. On će ţvakati
neophodne reči jezika koji ne ceni, reči koje su mu dovoljne za
svakodnevni ţivot, uvek jedne te iste reči, ni manje ni više. A čak će i
te reči, na kraju ţivota, zaboraviti kako bi se vratio rečima iz svog
detinjstva. Onako kako se zaboravljaju imena bliskih osoba, kada
pamćenje počinje da popušta, kao što se bazen prazni malo po malo,
kao što se zaboravlja jučerašnji dan od kog ostaju samo najdublje
uspomene. Ali za onoga ko je prisvojio novi jezik, poput majke koju
biramo, za onoga ko se potrudio da zavoli sve njegove reči, nesavršen
izgovor predstavlja neku vrstu nepravedne kazne. Ponekad bih, u
krevetu, pohvalio Kriškine debele obrve ili ravan stomak, na šta bi se
ona iznenada zacenila od smeha, kao da je golicam: „Prestani, Kosta,
imaj milosti, prestani“, čak bi je zaboleo stomak od tolikog smejanja.
Gde sam to pogrešio, kod kog suglasnika? „Prestani, Kosta,
preklinjem te, prestani.*1 Sa Pištom mi je ponekad takođe bilo
neprijatno, iako sam bio odlučan u nameri da mu usadim poštovanje
prema meni, posebno sada kada je manje-više bio moj pastorak;
zahtevao sam da mi pokaţe ocene iz škole, ispravljao sam njegove
pismene zadatke, nisam mogao da shvatim da učenik srednje škole
ne ume da koristi lični infinitiv. „Učenik čega?“ Ponovio bih:
„Kozepiskola“, tako se kaţe „srednja škola“. A Pišta: „Molim.“ A ja:
„Kozepiskola.“ On: „Ponovo.“ Ja: „Kozepiskola, zar se ne kaţe tako?“
„Ne, budalo, već kozepiskola“, a najgore je što ja nisam primećivao
razliku. Trudio sam se da govorim potpuno ispravan mađarski tako
da je moţda baš zbog toga povremeno zvučao veštački. Moţda je, tu i
tamo, poneka odviše paţljivo izgovorena reč privlačila paţnju poput
staklenog oka koje izgleda bolje od pravog oka. U Udruţenju
knjiţevnika sam, za svaki slučaj, ćutao kao zaliven, iako sam često
dolazio u iskušenje. Za uzvrat sam, ispravljajući zapisnike, veoma
slobodno i sigurno ispravljao jezičke nedoumice. Jer čak ni pisci, na
primer, Hidegkutijevog ranga nisu nadahnuti svaki boţji dan. Lično
sam, i protiv svoje volje, ispravio u zapisnicima i neka veoma

80
prizemna razmišljanja uglednih intelektualaca. A ona su često bila
objavljivana u mesečnom izdanju Knjiţevnog časopisa, koji se pre
svega čitao u akademskim krugovima. Dakle, kako bih sačuvao
ugled i jednih i drugih, dao sam sebi slobodu da određene
budalaštine zamenim dosetljivim izjavama, napisanim mojim perom.
To je bila opasna igra, jer ukoliko se moje posredovanje ne dopadne
uvaţenom piscu, krivica će pasti na zapisničara. A matori Puškaš bi,
zaboravivši na svoje gotovanstvo, bio u stanju da me razapne kako bi
sačuvao svoje radno mesto. Međutim, ta gospoda nisu se nikada
poţalila na moje reči, štaviše, svaki čas bi ih recitovala kao da su
zaista njihove: „Kao što sam pre neki dan rekao...“ I krišom bi
pogledali u starca, koji bi rastao i rastao, ali se ne bi setio da
krajičkom oka pogleda u ugao u kom sam ja sedeo. Budući da je
raspolagao silnim vremenom za dokoličarenje, Šandor Puškaš je
počeo da posećuje biblioteku, gde je uţivao ugled koji je rastao iz
dana u dan. A za vreme subotnjih rasprava otvorenih za publiku,
sedeo bi za stolom pored čuvenih imena kao što su prozni pisac
Ištvan Hidegkuti i pesnik Ferenc Kočiš, a iza kulisa obraćao mu se
čak lično gospodin .... A što se mene tiče, budući da nisam više morao
da Kriški dajem novac za kiriju, odlučio sam da zaposlim jednog
Bugarina, tonca, koji je radio sa magnetofonom. Ja sam prešao u
Puškašov kabinet, uveren da neće imati ništa protiv da mi pozajmi
svoju rotirajuću stolicu. Tu sam se javljao na telefon, čitao romane,
eseje, novine, vesti o lokalnim političkim zbivanjima, kulturne
dodatke, sportske stranice, pa čak i oglase. A jednoga dana palo mi je
na pamet da u novinama objavim oglas u kom ću ponuditi svoje
usluge lekturisanja monografija, diplomskih radova, govora i
knjiţevnih dela, u Udruţenju knjiţevnika. Ne znam da li je s moje
strane bilo u redu to što sam u lične svrhe dao adresu Udruţenja i što
sam se i posle radnog vremena zadrţavao u prostorijama Udruţenja.
Međutim, mislio sam da je mala verovatnoća da se članovi
Udruţenja, ljudi koji čitaju isključivo otmena i prefinjena štiva,
upuste u čitanje oglasa; u svakom slučaju, kako bih izbegao probleme
potpisao sam se kao Šandor Puškaš, zapisničar. A zamolio sam ih da
podebljanim slovima odštampaju reč bizalomgerjesztö, što bi značilo
poverljivo.
Oglas je izašao u nedeljnom izdanju lista Magyar Hirlap, a već u

81
ponedeljak ujutru usluţio sam dve mušterije, jednog mladog
studenta knjiţevnosti i jednu crvenokosu drţavnu činovnicu u
penziji. Nju sam odmah otpisao jer je traţila da joj napišem pesmu, a
ja nikada pre nisam pisao poeziju; pri tom je u pitanju bio
nesporazum, htela je da pesma bude posvećena njoj, na papiru sa
odštampanim logotipom Udruţenja knjiţevnika. Mladić je pak
zatraţio da mu napišem seminarski rad od pet stranica o mađarskom
narečju szekely. Budući da mi tema nije bila u potpunosti nepoznata,
obećao sam da ću mu predati rad za dvedeset četiri časa, po ceni od
pet hiljada forinti, bez priznanice. „Szekely, moţda jedno od
najzaostalijih mađarskih narečja, govori se u zapadnoj Transilvaniji.“
Tako je počinjao, pisanim slovima, u praznoj svesci otvorenoj na
starom Puškasovom stolu od ebanovine, moj prvi pisani rad na
mađarskom jeziku. „Moţda jedno od najzaostalijih mađarskih
narečja, szekely, govori se u zapadnoj Transilvaniji.“ „U zapadnoj
Transilvaniji govori se szekely, moţda jedno od najzaostalijih
mađarskih narečja.“ „Jedno od najzaostalijih mađarskih narečja
jeste...“ Pao je mrak, Udruţenje je zatvorilo svoja vrata, a ja nisam
napredovao. Ušao sam ljutito u kuću, rekao da neću da večeram i
zatvorio se u ostavu, koju sam pretvorio u privatnu radnu sobu;
uključio sam kompjuter, električnu grejalicu i zapalio cigaretu. „U
zapadnoj Transilvaniji...11 Ostavio sam na neko vreme po strani
seminarski rad i pokušao da se vratim svojim uobičajenim dnevnim
obavezama, stavio sam slušalice na uši, počeo da prekucavam trake i
da ispravljam tekst. Završio sam zapisnik, Kriška je pevušila u sobi,
ali ja još uvek nisam mogao da idem u krevet, moja profesionalna
budućnost bila je dovedena u pitanje. „Szekely, moţda jedno od
najzaostalijih mađarskih narečja...“ Nepunih mesec dana pre toga,
nekim slučajem je jedan čudan čovek, ispred mene u redu u duvanu,
zatraţio paklicu cigareta facske. Ispravio sam ga: „Izvinite,
gospodine, pravilan izgovor je fecskeAli on je bio uporan: facske. Po-
kazao sam rukom na reklamu koja se nalazila tačno ispred njega,
pokazao sam mu sliku lastavice, podvukao natpis, slovo po slovo:
„Fecske, zar ne umete da čitate?“ Na šta je on progunđao: „Facske.
Kaţe se facske. Facske.“ Verovatno bismo obojica uporno nastavili sa
sopstvenim argumentima, da nije bilo prodavca, koji je posredovao u
razjašnjenju prepirke; obojica smo u pravu, ja sa mojim pravilnim

82
budimpeštanskim govorom i on sa svojim izvornim narečjem
szekely. Sprijateljio sam se sa seljakom; odveo sam ga na kafu na trg
Cibor, platio sam mu četiri ili pet čašica rakije i pohvatao nekoliko
osnovnih osobenosti njegovog narečja. Potom smo se prošetali
ulicama Pešte koju on nije poznavao, odigrali smo nekoliko partija
bilijara, pojeli smo kobasice, potpuno se oduševio seks-šopom, izašao
je ponavljajući: „Sise, pička i dupe“, na svom narečju. Potom smo
otišli u jedan trţni centar, naterao sam ga da stane na pokretne
stepenice, ušli smo u nekoliko butika, kupio je tamne naočari, dobio
je na poklon engleski kačket, popili smo pivo na terasi s pogledom,
ali tada mi je već dosadilo njegovo ponašanje. Platio sam račun,
ustao, izašao, sišao pokretnim stepenicama, a on je krenuo za mnom.
Bilo mi je neprijatno, govorio je previše glasno, ponavljao je: „Sise,
pička i dupe“, a to su, iako je pričao na narečju, svi razumeli. Pretrčao
sam ulicu van pešačkog prelaza, sustigao me je, uskočio sam u jedan
taksi, i dalje sam ga čuo kako govori: „Facske, facske“, dok sam mu
zamalo priklještio prste zalupivši vratima auta. Međutim, zahva-
ljujući tom događaju počeo sam da se zanimam za narečja mađarskog
jezika. Uzeo sam nekoliko knjiga iz biblioteke i sakupio gomilu
podataka o narečjima, ni ne sanjajući da će mi sve to tako brzo biti od
koristi. Ali, iako su moja lingvistička i antropološka znanja bila
oskudna, zaključio sam da sam, uz pomoć brojnih stilskih resursa
kojima raspolaţem, u stanju da napišem obiman seminarski rad. A u
međuvremenu, „u zapadnoj Transilvaniji...“ Pušio sam, pušio,
pokušao sam da se oprobam pišući o nečem drugom, o predmetu u
mojoj ruci, o paklici cigareta, na primer. Naškrabao sam nekoliko
redova nadahnutih paklicom cigareta, ohrabrio se i nastavio. Čak
sam počeo i da se zabavljam, zabavljao me je neuobičajeni izgled mog
ličnog rukopisa. Rečenice jesu bile moje, ali nisu bile rečenice. Reči
jesu bile moje, ali nisu imale istu teţinu. Pisao sam kad da šetam po
svojoj kući, ali gazeći po vodi. Kao da moj prozni tekst (lobija oblik
poezije. Ali ja ne umem da pišem poeziju, pa ipak pisao sam pesmu o
lastama. Znam da je poezija, jer nije moguće prevesti je, osim na
narečje szekely, gde se u reči lastavica, facske, takođe čuje klaparanje
krila, fecske. Završio sam pesmu, pročitao je nekoliko puta na
ekranu, prigušenim glasom, i ostao zadivljen. A ugledavši kroz dim
Kriškino lice, rekao sam joj da sam ja jedan srećan čovek i da evo,

83
samo što nisam, dolazim u krevet. Kriška mi je odgovorila da je
napolju svanulo i da izgledam kao obnevideo. Ali ne, grizao sam se
za jezik, ne smem da joj otkrijem da sam, na mom matemjem jeziku,
pisac. A doduše ni ona ne bi poverovala kad bih joj tek tako saopštio
da sam na mađarskom jeziku postao pesnik.
Na skupovima subotom uveče sedeo bih za stolom sa ozvučenjem,
kako Kriška ne bi saznala za bugarskog tehničara; sigurno bi me
pitala šta onda radim u slobodno vreme. A slobodno vreme sam
uzalud provodio u zapisničarevoj kancelariji, iščekujući mušterije
koje se zanimaju za poeziju. Moju jedinu pesmu, onu o lastavici,
čuvao sam u dţepu od teget sakoa, odštampanu na papiru sa
logotipom Udruţenja. Hteo sam da je prodam drţavnoj činovnici u
penziji koja ju je i naručila i uporno bih, za vreme subotnjih skupova,
u potrazi za njom istezao vrat sa pozornice. Posebno kada bi izlagao
Ferenc Kočiš, istaknuti pesnik, oboţavan od strane svih crvenokosih
penzionerki. Međutim, gledajući ih tako okupljene u publici nisam
uspevao da odredim koja je moja. Bilo je tu na desetine gospođa koje
su posmatrale Ferenca Kočiša otvorenih usta, imale su običaj da ga
prate u horu dok recituje svoje pesme, kao da se radi o pevaču i
njegovim starim hitovima. Te pesme sam čak i ja znao napamet, jer je
Ferenc Kočiš uvek ponavljao jedne te iste pesme. A predstavljanje bi
završavao svojom najpoznatijom pesmom, poemom koju su
penzionerke recitovale u krešendu, dostiţući vrhunac u stihu:
„Egyetlen, érintetlen, lefordithatatlan!“ Imao sam utisak da sam taj
stih poznavao iz nekih davnih vremena, još pre nego što sam naučio
mađarski; a Kočiš me je takođe podsećao na jednog mađarskog
pesnika kog sam sreo u Brazilu, pre mnogo godina. Međutim, pored
znakova starenja, bilo je i oštećenja druge prirode po kojima se ovaj
gospodin mutnog pogleda razlikovao od onog gordog pesnika. I bilo
mi ga je ţao na tim skupovima subotom uveče jer ga publika, osim
crvenokosih ţena, nije baš prihvatala s oduševljenjem. Na samu
pomenu njegovog imena, u publici bi se začulo coktanje. U pauzama
između njegovih stihova začuli bi se zajedljivi komentari, a mlađi ili
zahtevniji ljudi, poput Kriške, napuštali bi prostoriju usred resitala.
Njegove kolege za stolom razmenjivali bi značajne poglede,
došaptavali se, smejali krišom, a gospodin .... bi mi, i dalje iza kulisa,
davao znak da prekinem snimanje, koje bih ja već prethodno

84
zaustavio. Ferencu Kočišu nije bilo naklonjeno ni društvo koje se u
toku nedelje okupljalo u biblioteci, moţda zato što nije bio u milosti
gospodina .... U Udruţenju knjiţevnika gospodin .... imao je veliki
uticaj, iako nije baš bio rečit čovek, niti je ikada išta objavio, barem
koliko ja znam. Sve je slušao sa velikim zanimanjem, ili strpljenjem,
ali čim bi progovorio Ferenc Kočiš, spustio bi pogled i odmahnuo
glavom. To bi bilo dovoljno da pesnik izgubi nit i da njegove ionako
mračne misli ostanu nedovršene, a njegova retka javljanja za reč
izbrisana iz objavljenih zapisnika. Štaviše, u poslednje vreme imao je
običaj da, čim stigne u Udruţenje, samo svrati do biblioteke kako bi
se upisao u knjigu prisutnih, i da odmah potom izađe i nastavi da se
šeta po hodnicima. Govorio je sam sa sobom, sricao poznate stihove,
sve dok jednog dana nije zadihano uleteo u kabinet. Papir, zatraţio
mi je papir jer mu je hitno potreban, a ja sam mu bez razmišljanja
pruţio novu novcijatu svesku koju sam kupio za moje buduće pesme.
Seo je ispred mene, sa druge strane stola od ebanovine, u stolicu
predviđenu za moje mušterije. Otvorio je svesku, izvadio iz dţepa
jednu staru olovku, pomučio se da skine poklopac, drhtala mu je
ruka, drhtala je kao da pomamno piše, po vazduhu. Međutim tek što
je spustio olovku na papir, drhtavica je prošla, ruka se smirila, nije se
dogodila ni jedna jedina reč. Pogledao sam pesnika u lice, primetio
graške znoja na brazdama njegovog čela, primetio poţutele zube,
pomislio kako se smeje, ali je to u stvari bio grč na njegovim usnama.
Potom su njegovi nervi počeli da se opuštaju, ramena su se spustila,
celo njegovo telo kao da se izduvalo, olovka mu je skliznula iz ruke, a
Ferenc Kočiš je mlitavim ustima rekao: „Gotovo je.“ Povukao se
polako, bez ijedne reči, nije doduše ni imao zašto da bilo šta kaţe,
verovatno nije ni znao ko sam ja. Pa ipak, bilo kako bilo, svečano je
otvorio moju svesku poezije. Ostavio je jednu crnu tačku u vrhu prve
stranice, tamo gde je spustio olovku. Nadovezujući se na tu. tačku
napisao sam jedan stih, potom drugi, a potom i treći. Pročitao sam
svoje stihove i ostao veoma zadovoljan, moţda su to upravo one reči
koje Ferenc Kočiš traţi već godinama. Sledećeg dana napisao sam još
jednu strofu od tri stiha koju bi izvesno Kočiš takođe voleo da je on
napisao. Tri stiha napisanih trećeg dana već su mi izgledala na nešto
višem nivou, mada su i dalje podsećala, izdaleka, na stil Ferenca
Kočiša. Od tada, svakog dana pisao sam strofu koja je bila bolja od

85
strofe napisane prethodnog dana, napunio sam svoju svesku poezije
stihovima kakve Ferenc Kočiš nikada nije ni sanjao da će da napiše.
Zamislio sam njegovo iznenađenje kada bude spustio pogled na ovo
delo, potpisano njegovim imenom, i tako sam, ganut, odlučio da mu
ne naplatim rad koji me, u krajnjem slučaju, nije ništa ni Kostao.
Jedno jutro sam ga na određenoj razdaljini pratio po hodnicima sve
dok nisam ugledao kako ulazi u WC. Dok smo piškili jedan pored
drugog, predao sam mu bez reči svesku sa dugačkom poemom, koja
je nosila naslov Titkos Háromsoros Versszakok ili Tajne tercine.
„Mađarski jezik se ne uči iz knjiga.“ „Molim?“ „Mađarski jezik se
ne uči iz knjiga“, ponovio sam Kriški na uvo. Hteo sam da je
podsetim na prvu rečenicu koju mi je rekla, kada smo se prvi put
sreli u ovoj istoj knjiţari. Kriški je trebalo neko vreme da shvati,
potom mi je šapnula nešto na šta nisam mnogo obratio paţnju, jer
sam prisluškivao domunđavanje mladića i devojke koji su stajali iza
nas. Iako se okupila gomila sveta, promocija Tajnih tercina odvijala se
u veoma uzvišenom raspoloţenju. Jedan gudački kvartet svirao je na
improvizovanoj pozornici i bilo je teško prisluškivati tuđe reči u tom
ţamoru ljudi koji su uzimali, pokazivali, gladili, prelistavali, pričali o
knjizi na sve strane. Televizija je snimala dokumentarnu emisiju o
Ferencu Kočišu tako da se red za autogram nije pomerao. Svaki put
kad bi se kakav poznati umetnik ili kakva zanosna ţena pribliţili
stolu, Kočiš bi ustao, pruţio ruku, ponovo seo, ponovo ustao, pruţio
ruku, ponovo seo, i tako bezbroj puta, kako bi prizor bio snimljen iz
različitih uglova. Potom bi se neočekivano pojavio kakav ministar ili
senator, sluţbena pratnja bi se probijala kroz red, red bi se pomerio
unazad i ponovo bismo se našli ispod nadstrešnice. Počeli smo da
kisnemo tako da sam se pobunio: „Neshvatljivo je da kulturni
događaj od ovakvog značaja moţe da se pretvori u vašar za
povlašćene.“ Kriška me je zamolila da spustim glas, ali su me susedi
u redu podrţali klimajući glavom. „Ne, Kriština Filmil, nije u redu da
pravi ljubitelji lepe knjiţevnosti prisustvuju proslavi s druge strane
ograde.“ Te noći osetio sam kako moj mađarski dostiţe savršenstvo,
moţda je jedino bio malo više nazalizovan, kao što govore pripadnici
starih budimskih porodica, i zaista, kasnije mi je prišlo nekoliko ljudi
u ţelji da se rukuju sa mnom. „Za mnom, Kriština Filmil, dosta smo
se ovde gurali sa svetinom“. Povukao sam je za ruku i uputivši tu i

86
tamo kakvu prezrivu opasku probio sam se u knjiţaru sve do dna,
gde sam se sudario sa nekoliko gorila koji su stajali oko stola.
„Pesniče“, povikao sam, mašući svojim primerkom knjige, „da li bi
me udostojio svojim autogramom?“ „Seci!“ povikao je odnekud
reţiser; reflektori su se ugasili, a meni je prišao jedan ljigavac: „Hej,
ti, šta bre misliš ko si pa ti?„ „Pitaj pesnika ko sam ja, bezoblično
stvorenje“, rekao sam, dok mu je Ferenc Kočiš davao znak da me
pusti da prođem. Spustio sam knjigu na sto, on se premišljao da li da
je potpiše, ruka mu je drhtala iznad bele stranice. „Za Zozea Koštu“,
rekao sam, „nisi valjda zaboravio ime ovog tvog sluge.“ Za Zozea
Koštu, srdačno, K. to je bila njegova posveta. Potom sam iz Kriškinih
ruku uzeo njen primerak: „Još jedan za moju dragu, Kristinu Filmil.“
Okrenuo sam se prema snimateljima: „Samo izvolite, gospodo,
dozvoljavam vam da snimate moju prelepu suprugu.“ „Kosta, bre“,
rekla je Kriška, ali reflektori su se upalili i Kočiš Ferenc je tri puta
ustao kako bi je pozdravio, a potom je potpisao knjigu: za Kristinu
Filmil, srdačno, K. Nameravao sam da još malo uţivam u prijemu, da
odslušam violine, da probam pića i poslastice, ali je Kriška bila
uznemirena, izašla je iz knjiţare i potraţila taksi. Ubedio sam je da se
vratimo kući peške, budući da je kiša već prestala da pada i da je to
bilo prvo prijatno prolećno veće. Spuštajući se bulevarom Boţik, sa
njenim procvetalim brezama, nisam uspeo da se suzdrţim te sam
počeo da recitujem prve stranice knjige, pretvarajući se, sa naočarima
na nosu, da čitam. Bio sam ubeđen da će se Kriška oduševiti Ptičjim
uvodom u kom reči oponašaju jutarnju pesmu mađarskih ptica. I
zaista, odslušala me je u tišini tako da sam odlučio da nastavim sa
poemom, barem do Nimfomanske simfonije, gde sam računao da ću
izvući od nje koji zlobni osmeh. Ali nije se nasmejala, moţda zato što
je počela da pada sitna kiša, terajući nas da ubrzamo korak. A budući
da smo hodali brzo, mahinalno sam, na uštrb izraţajnosti, ubrzavao
recitovanje. Kada smo već bili blizu kuće, kiša je počela da pljušti
tako da smo se sakrili ispod jedne topole. To je bilo pravo proviđenje,
budući da sam se pribliţavao kraju poeme tako da sam mogao da
recitujem sa odgovarajućom intonacijom. Odrecitovao sam, sa
knedlom u grlu, završne stihove, Sutone poput ogledala. Zatvorio
sam natopljenu knjigu, koja se gotovo raspadala u mojim rukama, i
upitao Krišku: „Je l‟ ti se dopada?“ „Onako“, rekla je. „Kako, onako?“

87
Tada je pogledala ulicu punu bara, pogledala je kišu koja nije
prestajala i odlučila: „Idemo“; skinula je cipele na štikle i potrčala
drţeći ih u rukama. „Kako, onako?“ pitao sam je kada smo ušli u
kuću, a namrgođeni Pišta se, sa kauča, poţalio da je kasno i da umire
od gladi. Kriška je otišla u kuhinju, a dok se presvlačila mene je peklo
ono njeno onako. „Kako, onako?“ upitao sam je kad smo seli za sto.
„Daj bre, to je samo moje mišljenje.“ „Tvoje mišljenje, šta pa o
knjiţevnosti zna ţena koja po ceo dan čita glupave priče umnim
bolesnicima?“ Kriška je progutala hranu, popila gutljaj vina i
nastavila da ćuti. „Nemoj da se ljutiš, draga Kriška, ali tvrdim da naš
Pišta bolje razume poeziju Ferenca Kočiša od tebe.“ Otvorio sam
knjigu i odrecitovao Pišti Rapsodiju dijaspore, izvesno
najbombastičnije stihove Tercina. „Dakle, Pišta, šta misliš?“ A on je
odgovorio: „Strava“, reč koja se u ţargonu mađarske mladeţi koristi
za vanredne stvari, kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu.
„Strava dobro ili strava loše?“ „Onako, strava“, rekao je Pišta. Tada
sam pobesneo, rekao sam kako je predgovor napisao profesor Zoltan
Buzanski, rekao sam kako su ljudi u redu za autogram hvalili Ferenca
Kočiša. „Pa dobro, Kosta, ima ko voli egzotične stvari.“ „Egzotične?
Kako, egzotične?“ „Tako lepo, Kosta, ne liči na mađarsku poeziju.“
„Šta kaţeš?“ „Ne liči na mađarsku poeziju.“ Nisu me toliko uvredile
same reči koliko bezazlenost s kojom ih je Kriška izgovorila. Još je i
dodala: „Kao da je napisano stranim izgovorom.“ Tu rečenicu
izgovorila je gotovo pevušeći, na šta mi je pao mrak na oči. Dohvatio
sam tanjir sa špagetama i zafrljačio ga o zid. Tanjir se razbio u
paramparčad, a na zidu je ostao sos od paradajza sa mlevenim
mesom, najboljim delom špageta; bio je kašast jer ga je Kriška uvek
prekuvavala. Nije me smirio čak ni ovaj moj divljački potez. Kao da
mi nije bilo dovoljno, pogledao sam je pravo u oči i počeo da vičem
kako mrzim špagete bolonjeze. Zavladala je tišina, sve dok Pišta nije
uperio prst na zid i rekao: „Strava.“ Kriška je ustala, smireno odšetala
do kuhinje, vratila se sa metlom, lopaticom, kantom sa vodom i
krpom, išla mi je na ţivce u tom čučećem poloţaju, kao da mokri, sa
haljinom koja joj je, natopljena od kiše, kapala po podu. Sakupila je
komadiće, hranu oko svojih klompi, skinula debeli sloj prljavštine sa
zida, otišla u kuhinju i vratila se sa sunđerom. Trljala je sunđerom po
zidu u širokim pokretima, namemo je povećavala crvenu mrlju,

88
shvatio sam da u toj kući za mene više nema mesta.
Sve moje stvari stale su u jedan omanji kofer, na nebu su se videle
zvezde, krenuo sam ka centru grada. Međutim, pre nego što sam
stigao u centar usput sam ugledao hotel skromnog izgleda, iznad
čijih je ulaznih vrata stajao gvozdeni natpis Zaharije. Prodrmao sam
zvonce na pultu, na cenovniku je pisalo da jednodnevni boravak u
jednokrevetnoj sobi Kosta četiri hiljade forinti. Izračunao sam da bih
tu mogao da odsednem nešto više od mesec dana, budući da je
Ferenc Kočiš insistirao da mi za moje usluge i ćutanje plati dvesta
hiljada forinti. Već sam se spremao da ponovo pozvonim kada se,
nameštajući tregere, pojavio jedan starac. Zatraţio je, na
katastrofalnom engleskom, moja dokumenta, rekao je: „Mister Kosta,
mister Kosta“, potraţio nešto u jednoj fioci, rekao yes, očekuju me još
od srede. Dao mi je ključ od sobe broj 713 i jednu plastičnu karticu, na
kojoj je pisalo Mr. Costa i odmah ispod Brazil. Stajao sam kao
ošamućen, pogledao sam u karticu, pa u starca, obavestio me je da se
sastanak odrţava u suterenu. Tada sam shvatio da se u
budimpeštanskom hotelu Zaharije odrţava godišnji skup anonimnih
pisaca. Nisam ih nikada više potraţio, iz nekog razloga osećao sam se
kao da sam ih nedostojan, tako da sam, kada sam saznao da i dalje
računaju na mene, ostao iskreno ganut. Sišao sam niz stepenice, a
kada sam otvorio vrata ugledao sam prostoriju bez prozora, sa
nekoliko redova poredanih stolica i otprilike tridesetak glava koje su
se okrenule prema meni. Odmah sam ih prepoznao, obuzela me je
neka jeza. Nisam ih video još od Istanbula, ne znam tačno koliko je
godina prošlo, moţda bih mogao da ocenim posmatrajući paţljivo
svako lice pojedinačno. Međutim bilo je zastrašujuće ugledati sva ta
lica odjedanput, izgledalo je kao da su ostarila u tom trenutku, preko
noći. Ostala staračka lica koja sam pamtio nisu bila tu, a na drugom
kraju prostorije stajao je jedan čovek, ni star ni mlad, koji je ne
obraćajući paţnju na moj dolazak nastavio da čita preko mikrofona,
njega se nisam sećao. To je bio jedan blizak i prisutan čovek, kojeg u
prostoriji punoj lica iz daleke prošlosti nisam uspevao da se setim. A
takođe mi nije bio nepoznat ni tekst koji je on čitao na mađarskom,
iako ga nisam slušao od početka. Sećao sam se rečenica koje je iz-
govarao, ali mi nisu bile poznate okolnosti u kojima sam ih
prethodno čuo, kao da se nalazim u kući koju poznajem ne

89
uspevajući da se setim kako izgleda spolja. Jedva sam uspeo da
manje-više rekonstruišem priču, čini mi se da se radilo o jednom
grbavom psihijatru, a pripovetka se, ako se ne varam, zvala
Ispitivanje zečeva. A čovek koji ju je čitao bio je glavom i bradom
gospodin ...., govorio je promuklim glasom za koji nisam bio siguran
da sam ga prethodno čuo. Odgovarajući glas za priču punu
mrtvačkih događaja, na koje gledaoci, sa slušalicama na ušima, nisu
reagovali. Ali nešto kasnije, u jednom otrcanom delu, svi su
uzdahnuli, jer ni najspretniji prevodilac ne uspeva da u simultanom
prevođenju savlada mađarski jezik. U poslednjem redu sedelo je šest
prevodilaca sa opremom, seo sam pored njih kako ne bih remetio mir
za vreme izlaganja. A kada je gospodin .... završio čitanje svoje
pripovetke, začuo sam u narednih par minuta odjek njenog tragičnog
raspleta na šest različitih jezika. Tada su se iz publike začule ovacije i
snaţan smeh nakon što je gospodin .... izgovorio ime navodnog auto-
ra, Ištvana Hidegkutija, i spisak knjiţevnih nagrada uručenih
čuvenom novelisti. I ja sam tapšao, iz pristojnosti, jer ako ćemo
iskreno Hidegkutijeva proza na mene nikada nije ostavila jak utisak,
kao ni proza gospodina .... Doduše istina je i da od određenog
trenutka nisam više obraćao paţnju, jer je pripovetka već postajala
preopširna, a ja sam počeo da nestrpljivo lomim prste razmišljajući
kako da se domognem mikrofona. Ali gospodin .... nije nameravao da
ga se tako lako odrekne; mlateći crnom kosom, uzeo je da čita
odlomke iz svojih romana, eseja, pozorišnih komada, dela pripisanih
najrazličitijim autorima, smirio sam se kada sam video da nema
poezije. Završio je svoje izlaganje, gotovo bez glasa, pročitavši
nekoliko velikodušnih kritika na račun tih istih dela, koje je objavio u
novinama potpisavši se kao uvaţeni profesor Zoltan Buzanski, na šta
je publika skočila na noge. A pre nego što će se neko drugi dočepati
mikrofona, izvukao sam svoju knjigu iz tašne i širokim koracima
prišao govornici. Stao sam pored gospodina ...., kome je na reveru
pisalo Mr Hungary, i sačekao da pokupi svoje knjige u koţnim
povezima. Tek me je tada ugledao, a kada me je prepoznao samo što
nije ispustio knjige; pridrţao ih je bradom i odmerio me od glave do
pete, iako je bio mnogo niţi od mene. Seo je na stolicu na početku
reda, zauzeo svojim knjigama još dve stolice, a kada je u mojim
rukama video vlaţnu raspadnutu knjiţicu, bez naslovne strane,

90
zavalio se, raširenih nogu. Međutim ponovo se uspravio kada sam
najavio Tajne tercine, poemu koju sam napisao u ime uvaţenog
Ferenca Kočiša, sa predgovorom poštovanog profesora Zoltana
Buzanskog. Nameravao sam da pročitam predgovor, ali ga nisam
pročitao, predgovor pravog Buzanskog, čiji bi stil, mnogo uzvišeniji
od njegovog, mogao da ga ponizi. Odlučio sam da ga ponizim
poezijom, umetnošću koju ne poznaje, znajući da će ga to boleti
mnogo više jer neće znati gde ga boli. Recitovao sam stihove polako,
određene reči sam gotovo sricao jer sam uţivao posmatrajući ga kako
se komeša na stolici. Pravio sam velike pauze, trenutke tišine koje
sebi moţe da priušti samo pravi pesnik, na šta je on spuštao pogled,
gledao u stranu, u gomilu svojih knjiga, a potom je stavio knjige u
krilo i dao do znanja da se sprema da ode. Ali ja sam bio iznad toga,
izgovarao sam napamet svoje stihove, recitovao sam Apoteozu
pesnika znajući da će ostati sve do kraja. Nisam se mnogo bavio
ostalim učesnicima, jedni su brisali suze, drugima je sve bilo smešno,
treći su se okretali i upućivali značajne poglede prevodiocima, koji su
čupali kose u poslednjem redu; pretpostavljam da je svako od njih
pred nerešivim zadatkom prevođenja mađarske poeme govorio ono
šta mu je prvo padalo na pamet. Čitao sam za gospodina ...., a njemu
sam se i poklonio kada sam završio poemu, obasut oduševljenim
aplauzima i zviţducima. Hitro sam izašao iz sale, video da lift ne radi
i poleteo uz stepenice brzinom koja je nestala već kod trećeg sprata.
Prošla je čitava večnost dok nisam, sa koferom u ruci, zadihan i od-
marajući se povremeno tako što bih se naslonio na zid, stigao na
sedmi sprat. Kako sam ušao u sobu, osetio sam mučninu, otišao sam
do toaleta, gurnuo prst u usta, međutim nisam mogao da povraćam
jer nisam ni večerao. Legao sam, poţeleo da čujem Krišku, ali je
telefon bio potpuno nem. Pomislio sam da se vratim kući, ali nisam
imao snage, nisam imao ključeve, vrtelo mi se u glavi, po glavi mi se
vrtela poema, nisam više hteo da čujem ni za kakvu poemu. Na sreću
noć je već bila poodmakla i već se među krošnjama nazirala svetlost
dana kada je neko pokucao na vrata. Ustao sam, i dalje ošamućen,
ubeđen da su mi doneli doručak, bio bih u stanju da zagrlim kelnera,
da ga poljubim u oba obraza; umirao sam od gladi, bio bih u stanju
da u jednom zalogaju progutam sedam kiflica od bundeve. Ali u
hodniku je stajao jedan krupan čovek koji se predstavio kao inspektor

91
Grosič iz Savezne policije. Upitao me je da li sam ja gospodin Zoze
Košta, zaposlen u Udruţenju knjiţevnika, i zatraţio da mu pokaţem
pasoš. Prelistao ga je, upitao me da li raspolaţem još nekim
dokumentima, da li imam dozvolu boravka, radnu dozvolu, i
objasnio mi kako je moja situacija u Mađarskoj potpuno nezakonita.
Zatraţio je moju avionsku kartu, ali sam je ja već bio bacio jer nije
više ničemu sluţila, doputovao sam u Budimpeštu sa kartom u
jednom pravcu. Naloţio mi je da se, ukoliko nemam novac za
povratnu kartu, obratim brazilskoj ambasadi; u obavezi sam da u
roku od četrdeset osam sati zauvek napustim mađarsku teritoriju.
Lutao sam ulicama Pešte sa koferom u rukama sve dok se nije
otvorila avio-kompanija. Sluţbenica koja me je usluţila skoro da
uopšte nije govorila mađarski, ali sam joj uz pomoć ono malo
francuskog koji sam poznavao pomogao da mi rezerviše mesto na
letu u nedelju uveče. A potom sam iznenađeno primetio kako se u
početku pomirljivo, potom odahnuvši i konačno radosno opraštam
od mađarskog jezika. „Gvanabara“, promrmljao sam, „gojabada”16,
Glava Šećera.“ Rekao sam: „Arrivederci“17, progovorio sam nekoliko
nemačkih reči nasred ulice, čak sam se setio i nekoliko turskih reči.
Štipkao sam tu i tamo reči iz svih jezika sa kojima sam se ikada sreo,
kao kada dojučerašnji neţenja krene da obilazi bivše devojke. Taksisti
sam se obratio na engleskom, pustivši ga da misli da sam neoprezni
stranac, tako da je obišao nekoliko krugova ulicom Toth; ionako
nisam znao kako da za jedan i po dan u Budimpesti potrošim sve
forinte mada mi ih nije ostalo mnogo. Mogao sam i da produţim
pravo na aerodrom, da se prošetam, popijem nekoliko pića,
pogledam šta ima u fri-šopu, odspavam u sali nakon pasoške
kontrole, da nisam morao da se oprostim od Kriške i pokušam da joj
ostavim bolju uspomenu na mene od tanjira zafrljačenog u zid. Kada
sam ušao u našu ulicu, izdaleka sam ugledao naselje sa načičkanim
istovetnim kućicama, razlučio sam kućicu ravnog krova gde sam
proveo tolike godine. Setio sam se Kriške kada me je prvi put
dočekala na pragu: „Zoze Košta... Zoze Košta...“ Odgovorio sam u
sebi: „Stigao sam, skoro, bela, bela, cigarete fecske, sto, kafa, rolšue,
bicikl, prozor, lopta, radost, jedan, dva, tri, devet, deset“, trgnuo sam

16 slatkiš koji se pravi od brazilske voćke gojabe

17 doviđenja, italijanski

92
se; naučiti mađarski bilo je mačji kašalj, ono što će zaista biti teško
jeste izbrisati ga iz glave. Uzdrhtao sam pomislivši kako će mi,
uskoro, daleko od Kriške i njene zemlje, sve mađarske reči biti
korisne koliko i sitniš koji nakon puta pronađemo u dţepovima.
Rekao sam taksisti: „Stanite odmah tu desno, posle onog starog
kamiona, kod broja 84.“ Pogledao me je čudno, ne zbog toga što sam
najednom progovorio mađarski jezik, već zbog toga što sam tako
snuţdenim glasom izgovorio tako običnu rečenicu. „Ja sam“, rekao
sam preko interfona, a Pišta mi je, nakon velike pauze, otvorio kapiju.
Vrata kuće bila su otvorena, a dnevna soba prazna, pogledao sam u
pravcu zida, koji je, na prvi pogled, izgledao netaknuto. Međutim, iz-
bliza su se na hrapavoj površini videli crveni i braonkasti ostaci
hrane. Kriška je sedela na krevetu, sa otvorenim prozorima od sobe,
iskosa ju je obasjavala svetlost lampe ističući joj jagodice izgledala je
nekako istočnjački. Oprezno sam joj se pribliţio, seo pored nje, potom
je polako uhvatio za ruku; nije rekla ništa, a ni ja ne bih znao šta da
joj kaţem. Opustio sam se, legao, spustio lice u njeno krilo i
neočekivano počeo da grcam, gušio sam se, ponestajao mi je vazduh,
jecao sam groktajući' poput praseta, trebalo mi je neko vreme da
shvatim šta mi se događa. Oči su mi se napunile suzama koje su
počele da mi se slivaju niz obraze, padajući na Kriškinu spavaćicu,
gurnuo sam Kriškinu spavaćicu u usta kako bih osetio ukus suza. A
Kriška je govorila: „Proći će, proći će, evo već je prošlo11, misleći da
plačem zbog fleke na zidu. „Ionako bismo uskoro morali da
krečimo“, rekla je, češkala me je vrhovima prstiju po ćelavoj glavi i
govorila: „Spavaj, spavaj, spavaj, spavaj.“ Kada sam se probudio,
ugledao sam Krišku kako širom otvara prozor, napolju je sijalo sunce.
Bila je u bermudama i rekla mi je da će Pišta preko vikenda ostati kod
oca. Otvorila je moj kofer, izvadila na krevet presavijenu odeću i
pruţila mi farmerke. Pozajmila mi je Pištinu zeleno-belu majicu, sa
brojem napadača kluba Ferencvaroš, 9, u kojoj sam izgledao debelo.
Spremila je korpu sa sirom i vinom, nameravala je da popodne pro-
vedemo na ostrvu Margit.
Na ostrvu Margit duvao je snaţan vetar, stolnjak se prevrtao, letele
su papirne salvete, a Kriška se smejala. Njen slamnati šešir je leteo, a
ona je upirala prstom u moju glavu, pokazujući mi kako se moja
proređena kosa leprša, umirala je od smeha. Otišli smo kući da se

93
presvučemo, ispeglala je moje teget odelo i obukla ruţičasti komplet.
Bila je subota uveče, ali nije bilo ni govora o tome da ponovo kročim
u Udruţenje knjiţevnika. Na sreću, predloţila je da odemo negde da
plešemo, nije kraj sveta ako jednom izostanem sa posla, a uostalom...
Htela je da kaţe da ćemo uostalom na taj način izbeći tercine Ferenca
Kočiša. Uostalom danas je godišnjica naše veridbe, izmislila je na licu
mesta. Otišli smo u rotirajuću diskoteku, igrali smo dok nismo
popadali s nogu, potom smo otišli na picu u stari grad, a iz restorana
smo poneli kući bocu tokajca. Hodali smo tako zagrljeni, pomalo
ukrivljeni, previše je duvalo na mostu, a Dunav je bio veoma
uzburkan. Ispili smo flašu vina na njenom kauču, pevajući uglas
srceparajuću baladu Plavobradine ćerke. Kada smo ušli u sobu,
skinula je odeću u mraku i rekla: „Dođi.“ Legao sam preko nje, a čak i
u mraku video sam izraz njenog lica, voleo sam da je posmatram tako
zanesenu, dok joj pogled neprekidno luta, kao da ne zna gde sam ja.
Kada je zaspala, pokušao sam da je probudim, prodrmao sam je,
zamolio sam je da kaţe nešto, bilo šta, šta? bilo šta. „Sutra ćemo da
okrečimo...“ to je bilo jedino šta je promrmljala. Proveo sam noć u
bdenju, paţljivo posmatrajući fosforescentne vrhove kazaljki na
budilniku. Popušio sam sve cigarete koje sam imao, izvukao jednu
paklicu iz Kriškine fioke i dokrajčio i nju. U podne sam ustao, okupao
se, obukao, Kriška je spavala gola, a njeno telo je u polumraku
izgledalo kao i onda kada sam je upoznao. Sakupio sam svoju odeću
razbacanu po tepihu, ugurao je nazad u kofer i zatvorio ga. Potom
sam ga ponovo otvorio, zatvorio i otvorio, povukao rajsferšlus
nekoliko puta, jer mi je izgledalo poštenije da probudim Krišku
metalnim zvukom nego da je neţno pozovem njenim imenom. Kriška
je upalila lampu, naglo ustala iz kreveta, pogledala u kofer, pa u
mene, pa u kofer, pa u mene, a ja sam joj rekao: „Zbogom.“ Rekao
sam joj da idem u Rio de Ţaneiro, u Brazil, nisam morao ništa više da
joj kaţem. Gledala je netremice u mene, ali nisam nameravao da joj
kaţem da su me izbacili iz zemlje. Nisam nameravao da joj kaţem za
inspektora policije koji me je, očigledno primivši anonimni poziv,
neočekivano posetio prethodnog jutra, u jednom mračnom hotelu.
Nisam mogao da otkrijcm ime anonimnog pisca, zavidljivog na moj
uspeh, kog sam izazvao na okršaj za vreme tajnog susreta anonimnih
pisaca. A ni za šta na svetu nisam nameravao da joj otkrijem da sam i

94
ja anonimni pisac, autor zbirke pcsama koja se njoj, povrh svega,
dopada onako. Stajao sam nepokretan, puštajući je da misli šta hoće,
čekajući da me pljune u lice i da me izgrebe noktima, da mi potom
zarije nokte u oči i iskopa ih iz očnih duplji, sve bih to izdrţao. Ali
Kriška nije ni prstom mrdnula, nije me ni dotakla. Duboko je
udahnula, otvorila usta da nešto kaţe, a ja sam predosetio kako će mi,
jednom jedinom rečju, naneti mnogo veći bol. Kriška će me jednom
jedinom rečju prekriti sramotom, pretvoriti u bogalja, naterati da do
kraja ţivota hodam pogrbljen pod bremenom pokajanja. Reč joj je
stajala na vrhu jezika između njenih drhtavih usana, mora da se radi
o reči koju se nikada pre nije usudila da izgovori. Mora da se radi o
nekoj drevnoj reči, izgovorenoj glasom kakve noćne ptice, reči koja je
zbog svoje surovosti nestala iz upotrebe. Mora da je ta reč jedina reč
mađarskog rečnika koju ne poznajem, mora da je to neka
veličanstvena reč. Nisam uspeo da se suzdrţim, počeo sam da je
preklinjem: „Reci!“ Kriška je ćutala. Izdahnula je sav vazduh iz svojih
grudi, odmahnula glavom, vratila se u krevet, pokrila, okrenula na
drugu stranu i ugasila svetlo.

95
 Uz zvuk mora

Zore su bile kao stvorene za šetnju duţ obale, po mogućstvu u

potpunom mraku, uz zvuk mirnog mora. Jedino bi se videli kolski
farovi, niko ne bi trubio, niko ne trubi u prazno. Ja bih šetao
ujednačenim korakom, povremeno bih ubrzao jer ne volim da šetam
paralelno sa drugima. Kako bi naišli šetači u suprotnom smeru, tako
bi i prošli, a sa njima i izgovorene reči, delići reči. Postepeno bi se
podizala izmaglica, planine bi rasterivale oblake, grad bi pokazivao
svoje telo. Pa ipak, ljudi na koje bih nailazio, koliko god da su se
smejali i njihali celim telom, nisu mi izgledali u skladu sa
okruţenjem. Povremeno bi mi izgledali poput filmskih statista koji
šetaju gore-dole ili voze bicikl drţeći se reţiserovih instrukcija. Kad
bi zaista bilo tako, devojke na rolšuama bile bi profesionalci, crnčići
što prose na ulici dobijali bi dnevnice, za volanom bi sedeli kaskaderi,
izvodeći vratolomije po bulevaru. Mislim da sam sačuvao jednu
fotografsku uspomenu na Rio jer mi je sada sve što se u njemu
pomeralo izgledalo nekako veštački. Konačno bih seo na klupu pored
obale i posmatrao čamce; čak je i okean u mom sećanju bio
nepomičan. Međutim, moje osamljivanje ne bi dugo potrajalo, jer bi
se uvek pojavio kakav dokoličar i seo pored mene. Počeo bi da ćaska
ni ne sluteći da je u tom trenutku njegovo nasilno uvlačenje u moje
uši u stanju da mi izbije vazduh iz grudi. Lupio bi me po ramenu, po
kolenu, izvesno bi me pomešao s nekim, pozivao bi se na događaje
kojima sam navodno prisustvovao, pominjao bi ljude s kojima sam
navodno blizak. Ili bi otvorio novine kako bismo zajedno iščitali na-
slove, koji su se odnosili na događaje i imena koji mi takođe nisu
ništa značili. „Je l‟ si video, pohapsili su one zlikovce?“ a potom bi
nadlanicom išamarao tamnu fotografiju, u novinama ukrasno
ispisanih naslova. „Pogledaj zlikovce“, pokazivao bi mi fotografiju na
kojoj su se videla dva tela kako leţe na zemlji, jedan crnac i jedan
mulat. Pogledao bih fotografiju, potom bih pogledao u pravcu plaţe,
u pravcu devojaka koje su igrale odbojku, ponovo bih pogledao
fotografiju, jedan debeli crnac i jedan visoki mulat, prerezanog grla.
„Zlikovci iz mlekare, zar se ne sećaš? Sigurno se sećaš, je l‟ tako da se
sečaš? Pogledaj ih samo.“ Trebalo mi je neko vreme da se obavestim
o događajima, već sam prve noći, čim sam stigao u Rio, izašao

96
osluškujući ulične razgovore, ali nisam ništa razumeo, tako da sam se
konačno zaustavio ispred jednog kioska sa sokovima, oko kog je
stajala gomila mladih ljudi. Tada sam prvi put imao utisak da sam se
iskrcao u zemlju nepoznatog jezika, što je za mene uvek dobar osećaj,
kao da ţivot počinje iz početka. Ubrzo sam prepoznao brazilske reči,
ali mi je ipak i dalje zvučao kao nepoznat jezik. Nisu bili u pitanju
novi ţargonski izrazi, nepravilnosti i gramatičke greške. Ono što mi
je najviše privlačilo paţnju bila je neka vrsta nove melodičnosti,
postojala je neka vrsta metabolizma u govornom jeziku koji su
moţda samo odviknute uši bile u stanju da primete. Poput neke nove
muzike na koju putnik, posle duţeg odsustva, naiđe kada neo-
čekivano otvori vrata sobe. I tako sam, ispijajući sok, krenuo na moj
najduţi put, jer je između mog jezika, onakvog kakvog sam ga se
sećao, i ovoga koji sam sada osluškivao, pomalo potišten, a pomalo
zanesen, bilo nekoliko godina razdaljine. Tako sam se slučajno
naslonio na pult i pribliţio dvojici najpričljivijih mladića, gledao sam
ih krajičkom oka, čime mora da sam ih uznemirio, jer su iznenada
ućutali i odlučili da se suoče sa mnom. Bili su veoma mišićavi,
obrijanih glava, sa istetoviranim reptilima koji su im se penjali po
ruci, a onaj drugi sa razbacanim hijeroglifima po golim grudima.
Ţvakali su sendviče s otvorenim ustima i gledali me s gađenjem, ko
zna, moţda su mislili da sam peder. Pravio sam se da je sve u redu,
pogledao sam u izloţeno voće u kiosku, izašao polako, a potom iza
mojih leđa začuo korake u čizmama, na šta sam poţurio. Kada sam
bio blizu ćoška pomislio sam kako više ne obraćaju paţnju na mene, i
zaista, kada sam se okrenuo, stajali su mirno pored jednog motocikla.
Izvesno ih je taj moj pogled u nazad ponovo razljutio; mora da su to
oni skinhedsi što vole da tuku homoseksualce. Začuo sam zvuk
motora, skrenuo sam u jednu poprečnu ulicu u koju je njima bilo
zabranjeno skretanje, počeo da trčim iako sam znao da je uzalud, jer
će ući u suprotnom smeru i dočepati me u svakom slučaju. Ponovo
sam skrenuo ulevo, u jednu još mračniju ulicu i pretrčao još jedan
blok zgrada sa moticklom za vratom, koji je jurio tik uz pločnik.
Umorio sam se, usporio korak, oni su ubrzavali i usporavali, brundali
motorom i škripali točkovima kako bi me doveli do ludila. Tada sam
stao i slegnuo ramenima, čekajući da se bace na mene i polome mi
vrat, daj da završimo već jednom s tim. Prošli su pored mene,

97
parkirali motor na pločniku, sišli, vozač je ostao neko vreme da
proveri da li je motor u redu, a onaj što je sedeo iza njega krenuo je ka
meni. Prišao je sa cigaretom u ustima i, dajući mi znak prstima,
zatraţio upaljač. Opipao sam dţep u kom sam obično drţao cigarete,
nije bilo ničega, ali on je i dalje išao prema meni, sve dok se praktično
nije priljubio uz mene. Bio je za glavu viši od mene, moje oči su
gledale pravo u njegove grudi, na trenutak sam pomislio da moţda
mogu da odgonetnem istetovirane hijeroglife. Potom sam ga
pogledao u oči kojima me je netremice posmatrao, bile su to ţenske
oči, veoma crne, pa ja odnekud poznajem te oči Ţoakinče. Da, to je
moj sin, malo je falilo da mu se obratim imenom; kad bih mu se
osmehnuo i raširio ruke, kad bih ga očinski zagrlio, moţda me ne bi
razumeo. A moţda on od samog početka zna da sam mu ja otac,
moţda me upravo zbog toga ovako gleda, moţda me je zbog toga
pribio uza zid. Stegnuo je pesnicu, spremio se za udarac, mislim da je
nameravao da me udari u jetru, kada su se pored mene začuli neki
glasovi. Iz zida su počeli da izlaze neki ljudi, iz jedne crne rupe, koja
je predstavljala zadnji izlaz od nekog bioskopa, počelo je da izlazi sve
više i više sveta. Pomešao sam se sa publikom, nastavio u gomili u
pravcu bulevara, prošao ispred glavnog bioskopskog ulaza, barova,
apoteke, novinamice, uleteo među kola kako bih prešao ulicu i
konačno ušao u hotel.
Bio sam u stanju da pešačim od Leblona do Kopakabane, moţda
zbog toga što sam prestao da pušim, gore-dole, gore-dole, od svitanja
do zalaska sunca. Kada bih se vratio u hotel osetio bih glad, popeo
bih se u sobu, naručio bih sendviče kojima bi bila potrebna čitava
večnost da stignu, a kelneri bi odbijali forinte koje sam im nudio kao
napojnicu. Upravnik hotela takođe je bio neprijatan prema meni jer je
bilo prošlo nedelju dana, a ja još uvek nisam platio račun. Otišao sam
do banke, gde su mi rekli da moj račun više ne postoji, a takođe niko
nije čuo ni za Kulturnu agenciju Kunja i Kosta. Što se tiče Alvara, čuo
sam da se preselio u Braziliju i da radi u kabinetu nekog poslanika,
nekog njegovog daljeg rođaka. Došao sam do telefona kabineta,
sluţbenica je zapisala moju poruku, ali me Alvaro nije pozvao.
Sigurno je zaključio kako i ja traţim posao u Braziliji, iako sam ja
jedino ţeleo da se na brzinu raskusuramo, nije bilo sumnje da mi
duguje neki novac. Dva dana kasnije ponovo sam telefonirao sa

98
recepcije hotela i pred upravnikom hotela grubo napao i izvređao
sluţbenicu u kabinetu. Tvrdim izgovorom koji sam doneo iz
Mađarske, rekao sam da poznajem ljude u novinama i zapretio da ću
da napravim opštu pometnju, pomoćnik saveznog poslanika mi
duguje skoro milion dolara, a ja se ovde brukam u Hotelu Plaţa.
Alvaro mi ni tada nije odgovorio, ali sam barem kod upravnika
zadobio neki kredit. Dobio sam na vremenu za osmišljavanje izlaza;
moţda bi saveznog poslanika mogla da zanima autobiografija. Sedeo
sam na krevetu i rasejano škrabao po papiru sa znakom hotela, to
nisu bile reči već bezoblični likovi, dečji crteţi. Pitao sam se kakav bi
bio moj ţivot da su mi, kao detetu, umesto što su me naučili prvim
slovima, pokazali isključivo knjige o slikarstvu. Zamišljao sam
anonimne nepismene slikare kako tajno crtaju platna velikih majstora
slikarstva. Ti slikari sigurno bi bili okruţeni paţnjom, jeli bi najbolja
jela, krišom bi se sastajali sa ljubavnicama, ali bi iznad svega voleli da
vide svoja remek-dela potpisana od strane velikih majstora, izloţena
po muzejima širom sveta. Međusobno bi bili zahvalni jedni drugima,
čuli bi se svakoga dana, međusobno bi se raspitivali za zdravlje, a
velikani bi ţiveli onoliko dugo koliko bi bila plodna inspiracija
njihovih stvaralaca. Provodio sam čitave noći u takvim
razmišljanjima, crtajući ţivotinjice, u iščekivanju zore stvorene za
šetnju. A jednoga dana, šetajući se Kopakabanom, ispred zgrade u
kojoj se nekada nalazila agencija, nešto me je uhvatilo te sam pretrčao
ulicu, rekao portiru „dobar dan“ i ušao u lift. U prostorijama agencije
Kunja i Kosta sada se nalazila zubarska ordinacija, a bolničarka me je
upitala da li imam zakazan pregled. Pogledao sam u pravcu dna
prostorije, utrčao u moju bivšu sobicu, gde je, sa povezom preko
usana, nagnut nad stolicom, stajao protetičar, koji je, kada me je
video, gotovo pao sa svoje stolice; pomislio je da se radi o pljački tako
da mi je pruţio nekoliko gipsanih kalupa sa zlatnim zubima. Ali,
kada je shvatio da nisam razbojnik i da jedino ţelim da znam gde se
nalazi moj pisaći sto, razbesneo se, skinuo mantil, izašao na hodnik i
pozvao obezbeđenje. Izašao sam iz zgrade potpuno obeshrabljen, više
nikada neće biti moguće doći do knjiga koje sam čuvao zaključane u
fioci. Uvrteo sam sebi u glavu da ću, ukoliko ih budem prepisao
rukom, jednu po jednu, dobiti novi podstrek za nove porudţbine.
Otvorio bih svoju sopstvenu agenciju, postao bih milioner, ko zna,

99
moţda bih kupio ceo jedan sprat Hotela Plaţa. Pomislio sam da
telefoniram u Braziliju, ali Alvaro sigurno nije sačuvao moje starudije,
u najboljem slučaju imao je jedan primerak Ginografa, a Ginograf je
bio poslednja stvar koju sam ţeleo da vidim. U međuvremenu sam,
šetajući se ulicama Kopakabane, ugledao knjiţaru čiji je izlog bio pun
knjiga boje senfa. Pribliţio sam se, moţda je sunčev odraz menjao
boju, jer su se korice knjiga prelivale u oker boju sa zelenim slovima.
Pribliţio sam se još malo i već se jasno video naslov Ginograf, ispisan
gotskim ljubičastim slovima na koricama boje cimeta. Ali kada sam se
potpuno pribliţio izlogu, knjiga je bila svetloplave boje i zvala se
Brodolom. Ušao sam, prelistao nekoliko primeraka poredanih po sto-
lu, pogledao iz radoznalosti šta se nalazi na ostalim policama, prišao
prodavcu i rekao: „Molim vas, dajte mi jedan primerak
Ginografa.“ „Molim?“ „Ginograf“ „Mora da ste pogrešili,
verovatno mislite na Brodolom koji je već prodao više od sto hiljada
primeraka.“ Bio sam uporan: „Ginograf“. Pitao me je da li je u pitanju
kakva stručna literatura, nikada nije čuo za taj naslov. Kakav laţov,
dobro ga se sećam, zaradio je čitavo bogatstvo na mojoj knjizi.
Proverio je bazu podataka u kompjuteru, upitao kako se piše
ginograf i pronašao: „Vodič kroz Gibraltar... gimnastička pravila...
girice... nema nikakvog ginografa. Da ne znate kako se zove pisac?
Kaspar Krabe? K-r-a-b-e? Krabe... Krabe... Kaspar... nema nikakvog
Kaspara Krabea. Da pokušamo moţda sa izdavačem?“
Kada sam ušao u sobu, ugledao sam kovertu gumutu ispod vrata.
U njoj se nalazilo pismo u kom me uprava Hotela Plaţa podseća da je
prošlo tačno sto dana od mog prijavljivanja u hotel, dodajući u
prilogu račun koji se nisam usuđivao da pogledam. Čak sam
pomislio da su zaboravili na mene, uostalom i zbog toga što se
osoblje restorana oglušivalo na moje narudţbine. A budući da me
upravnik hotela više nije potraţio, pretpostavio sam da je moje ime,
zajedno sa sobom 707, nekim čudom izbrisano iz memorije hotelskog
kompjutera. Kuriri su mi okretali leđa, portiri mi nisu otvarali vrata,
a na recepciji verovatno nisu uspevali da shvate ko je pa ovaj gost i u
koju to sobu svaki dan ulazi i izlazi. Međutim od tada sam odlučio da
je pametnije da više ne izlazim. Šetnje, samo po sobi, ionako po ceo
dan nemam ništa da radim. Već sam iţvrljao sve listove papira, ali mi
se ionako više ne crta. Televizor sam uključio samo jednom, i to u

100
trenutku rasejanosti, ali sam ga isključio čim sam začuo nervoznu
špicu za dnevnik. Nisam telefonirao, nisam više uključivao lampu,
soba 707 ţivela je u mraku. Spremačicama nisam oteţavao posao, nije
bilo prljave odeće za pranje, šetao sam se po sobi go, a na bravi je
neprekidno visio natpis do not disturb .18 Jeo sam neredovno,
ponekad bih pojeo pileći batak i povrće, ponekad pirinač, a ponekad
parče hleba sa nepojedenim straganov sosom. Čak je moglo i da mi, u
zavisnosti od sadrţaja posluţavnika koje bi gosti iz susednih soba
gurnuli ispred vrata, zapadne parče francuskog sira i pola čaše vina
sa tragom karmina na staklu. Jedne večeri spokojno sam sedeo u
svojoj sobi i pijuckao čašicu razvodnjenog viskija, kada je zazvonio
telefon. Zazvonio je otprilike deset puta za redom, prestao, ponovo
zazvonio, čak sam pomislio da bi mogao da bude Alvaro, ali niko ne
telefonira toliko dugo u ţelji da namiri dugove. Sigurno su ovi iz
uprave Hotela Plaţa, jer počinje turistička sezona, svi hoteli su puni,
oprostićete nam gospodine, ali upravo je stigao jedan bračni par iz
Argentine, hitno nam je potrebna soba 707, međutim nisam
nameravao da se javim, pravio sam se da sam mrtav. Noć je već bila
poodmakla, na kraju sam se navikao na tu zvonjavu, na upornost,
već sam prepoznavao poslednji zvuk jednog poziva, brojao bih do
sedam i pogađao početak sledećeg poziva. Zvuk koji me je do
malopre nervirao postepeno me je smirivao, a uz njegov ravnomemi
uljuljkujući zvuk sam i zaspao, kao što spavaju oni koje ţive pored
ţeleznice. A kao što taj isti građanin, kada usred noći ne čuje da
prolazi voz, skoči iz kreveta, tako sam i ja skočio iz kreveta kada je
telefon prestao da zvoni. Bez zvonjave osećao sam se ranjivo, neko bi
svaki čas mogao da dođe i sruši vrata, mogla bi da uleti policija i
razvali sve oko sebe. Izvukao sam iz kofera odelo, obukao se na
brzinu i odlučio da preduhitrim protivnika tako što ću mu izaći u
susret. U tamnom odelu i kravati bio sam u stanju da na ravnoj nozi
pregovaram sa bilo kim. Mogao bih da od upravnika zatraţim rok da
pronađem drugi hotel, pozvao bih se na pravo na barem jednu
prospavanu noć, ko zna, moţda bih zatraţio da nastave da mi
redovno telefoniraju sve do svitanja. Dole se, međutim, nalazio samo
noćni portir kog nisam poznavao i koji mi je poţeleo dobro veće.

18 ne uznemiravaj, engleski

101
Izašao sam na ulicu, udahnuo sveţ vazduh, prešao ulicu da izbliza
pogledam more i zaţalio što ranije nisam otkrio kako je prijatno šetati
se u to doba noći kada, iz straha od napasnika, na ulici nema više
nikoga. Tako je čitav pločnik duţ plaţe pripadao meni, čak nije bilo
ni napasnika, a da sam hteo, mogao sam da prošetam čitavom
duţinom stepujući. Stigao sam do Arpoadora, vratio se do kraja
Leblona, prošetao se po unutrašnjim ulicama naselja, a kada sam se
osvestio shvatio sam da sam stigao na moju staru adresu. Oprezno
sam se udaljio, krenuo ka hotelu, ali mora da sam se izgubio, jer sam
se nakon nekoliko krugova ponovo našao ispred zgrade u kojoj sam
nekada ţiveo sa Vandom. Kada sam treći put prošao tuda, ugledao
sam jedno poznato lice i sakrio se iza jednog zidića. Bio je to portir
koji je, gledajući u nebo, pušio van svoje kućice. Svetla su bila
pogašena u svim stanovima, ali se na jednom prozoru na sedmom
spratu upalio mali plamen, neko je pušio u Vandinoj sobi. Povukao je
tri, četiri duboka dima za redom i bacio kroz prozor opušak koji je
pao pored portira koji je vrhom prethodne cigarete palio novu. Već se
iza zgrade rađalo sunce, portir je gledao u nebo, a ţar je crveneo u
mračnoj sobi, kada sam začuo škripanje točkova, obasjala su me dva
fara, stajao sam ispred ulaza u garaţu. Pribio sam se uza zid, dţip je
krenuo da silazi u garaţu, ukočio je kada je prošao pored mene,
stajao sam pored vozačevog prozora, imao sam utisak da me oni
unutra posmatraju. Ali kroz tamna stakla nisam ništa uspevao da
vidim, jedino sam u tom ogledalu video samog sebe, sa
podočnjacima, izraslom bradom, u izguţvanom odelu. Zatrubila je
sirena, kapija od garaţe se otvorila škripeći. Kola su se spustila u
garaţu, portir se vratio u svoju kućicu, a kapci na Vandinom prozoru
već su bili spušteni.
Već je uveliko bio dan kada sam projurio pored recepcije, nisam ni
stigao do sobe, a telefon je već zvonio. Nešto mi je govorilo da ovaj
put treba da se javim, ovo je neka dobra vest, ovo je neka dobra vest.
Ovo je preokret u mom ţivotu, znam da jeste, imam takav
predosećaj, a u međuvremenu nisam uspevao da otključam vrata.
Provlačio sam magnetsku karticu kroz bravu, ali ništa, palila se
crvena lampica, telefon je zvonio, ovo je preokret u mom ţivotu.
Telefon je prestao da zvoni, izbrojao sam do sedam, ali je zazvonio
tek kada sam stigao do trinaest, verovatno sam brojao prebrzo.

102
Zelena lampica, preokret, pojurio sam u sobu, telefon je prestao da
zvoni, izbrojao sam do dvadeset: „Halo!“ „Da li je to gospodin Zoze
Košta?“ „Termeszetesen!“ potvrdio sam. „Hvala bogu!“ rekao je
čovek, predstavio se i rekao da je mađarski konzul. Već je razgovarao
sa svim Ţozeima Kostama koji se nalaze u telefonskom imeniku, a od
sinoć me traţi po svim hotelima u Riju. Za ime boga, nastavite da
pričate vaš oboţavani jezik, primetio sam da je moja mađarska
prozodija ostala netaknuta. Međutim, nastavivši uporno na svom
zastrašujućem portugalskom, konzul me je upitao da li sam slučajno
čuo za Lantos, Lorant & Budai. Da, naravno, Lantos, Lorant & Budai,
veliki mađarski knjiţari, izdavači najistaknutijih mađarskih pisaca,
između ostalih i Ferenca Kočiša. Dakle, rekao je konzul, u rukama
drţi avionsku kartu Rio Budimpešta koju su na moje ime kupili
Lantos, Lorant & Budai. Rio Budimpešta? Na moje ime? Je l‟ ovo
neka šala? Viza za ulazak u zemlju, sa pravom na neograničen
boravak, takođe će mi biti izdata u konzulatu. Karta za Budimpeštu,
stalna dozvola boravka, sada je sve jasno; Ferenc Kočiš je, pritisnut
od strane svojih izdavača koji su ţeleli da ponove gromoglasni uspeh
Tajnih tercina, priznao svoju neumešnost kada je reč o poeziji.
Međutim, budući da je i sam bio alav za novom slavom, savetovao
im je, između četiri zida, da iz Brazila dovedu prognanog pesnika
Zozea Koštu. Preko Milana, rekao je konzul, mogao bih da krenem te
iste večeri. Odgovorio sam da moram da razmislim, imam da
završim neka posla u Riju, neka nerazrešena pitanja, upitao sam da li
ću leteti u prvoj klasi, ali je moja glava već poletala, misli su mi
navirale u stihovima.

103
 Ova napisana knjiga

Kameleonske korice, nisam uspevao da shvatim o kojoj jc boji reč,

naslov Budimpešta, nisam shvatao odštampano ime Zoze Košta, ja
nisam napisao ovu knjigu. Nisam znao šta se događa, sav taj svet oko
mene, nisam imao nikakve veze sa svim tim. Hteo sam da vratim
knjigu, ali nisam znao kome, primio sam je od izdavača Lantos,
Lorant & Budai i ostao zaslepljen. Reflektori su mi zamračili pogled,
bila je to Duna Televfzio, nisam razumeo tu Duna Televizio, morao
sam da izađem odatle, iza mene su se zatvorila vrata od carine.
Posmatrao sam aerodromske natpise, a ljudi su me gledali kroz
prozor i mahali mi knjigom neodređene boje. Ugledao sam Pištino
nasmejano lice, Pišta koji se nikada ne smeje, a ţena koja je stajala
pored njega sa malom kamerom ličila je na Krišku, ali ne, to nije ona,
jeste to je ona, ali izgleda drugačije. Malo po strani osmehivao mi se
gospodin ...., nikada nisam video te pocrnele desni. Pogledao sam u
Pištu, pogledao sam u gospodina ...., obojica su bili izduţeni i glavati,
crne kose, nisam uspevao da shvatim kako to da iznenada toliko liče
jedan na drugoga. Potraţio sam Kriškin pogled, ali je njeno levo oko
bile zatvoreno, a desno se krilo iza kamere, i nikako mi nije ulazilo u
glavu da je ona nekada spavala sa ovim čovekom. Kada mi je Kriška
kasnije objasnila kako je on čovek velikog srca, saslušao sam je u
tišini, nisam mogao da joj kaţem: tvoj bivši muţ je najobičnije đubre.
Ali tada još uvek ništa nisam razumeo, put je bio dug, a ja sam
popio previše vina i pilula za spavanje. Bio sam potpuno ošamućen,
klatio sam se celim telom i zanosio u jednu stranu. Konačno sam se
uspravio, zagledao ispred sebe, ţenice su mi bile raširene, a Kriškino
poluotkriveno lice izgledalo mi je nekako zaokrugljeno, učinilo mi se
da se prilično ugojila. A kada sam shvatio da je trudna, počeo sam da
drhtim celim telom, napravio sam grimasu ustima i oduzeo se.
Zaledio sam se, poluzrikav i iskrivljenih usta, jer je Kriška pritisnula
pauzu na videu kako bi smirila dete, koje je počelo da plače. Kada ne
bi dojila, volela je da pušta svoje filmove, nemirne snimke,
zamagljene zumove; bio je tu snimak mog dočeka na aerodromu,
snimak bebe u porodilištu, zaduţila me je da snimim porođaj, ali mi
je pozlilo tako da sam morao da izađem iz sale. A kada ne bi puštala

104
nijedan snimak niti bi dojila bebu, Kriška bi čitala knjigu. Sada je, na
porodiljskom odsustvu, neumorno čitala knjigu, već ju je bila
pročitala tridesetak puta naglas. Zaista neverovatno, govorila bi,
gledajući me zadivljeno, i komentarisala: „Kiflice od bundeve, odakle
si to izvukao? Artisti koji govore iz stomaka, zaista neverovatno, pa
ovaj grad Rio de Ţaneiro, ove plaţe, ovi ljudi koji besciljno šetaju
gore-dole, pa ova ţena Vanda, odakle si sve to izvukao?“ Zaista
neverovatno, zaista neverovatno, osetio bih kako mi krv juri u
mlazevima u mozak. I još mi je govorila kako je njen bivši muţ dobar
kao hleb, kako se raspitivao kod Pište za njeno zdravlje, kako je rekao
Pišti da poruči majci da će on gledati da preduzme sve što je u
njegovoj moći kako bi doveo njenog čoveka nazad u Budimpeštu.
Njegove reči su naivnoj Kriški naterale suze na oči, jer su retki bivši
muţevi koji umeju da budu tako nesebični, tako da je rekla Pišti da
ocu prenese reči njene najdublje zahvalnosti. U međuvremenu,
nitkov je pisao knjigu. Krivotvorio je moj rečnik, moje misli i maštu,
izmišljao je moj autobiografski roman. A kao i u slučaju mog
krivotvorenog rukopisa u njegovom delu, priča koju je izmislio ličila
je do te mere na moju priču da mi je ponekad izgledala istinitije nego
da sam je ja lično napisao. Kao da je dodao boje u cmobeli film koji
sam ja snimio, „oh, Kosta, ovaj novogodišnji doček, ova pesma o
Egiptu, ovaj ćelavi Nemac“, nisam to više mogao da slušam. Jedne
večeri sam se, u krevetu, bacio na Krišku, zafrljačio knjigu, uhvatio je
za kosu i ostao tako, zadihan. Ja nisam pisac moje knjige, hteo sam da
joj kaţem, ali mi reči nisu izlazile iz usta, a kada sam se konačno
odvaţio, rekao sam: „Ti si sve što imam.“ Kriška je prošaputala: „Ne
danas“. Mališan je spavao odmah tu, u kolevci u dnu kreveta, jer je
morala da ga doji na svakih pola sata. Ja nisam pisac moje knjige,
izvinio sam se u Udruţenju knjiţevnika, ali su mi svi klicali praveći
se da me ne čuju, moţda zbog toga što sam se, što bi se reklo, nalazio
na mestu zločina. A uvaţeni pesnik Ferenc Kočiš je povodom svečane
promocije Budimpešte insistirao da odrţi svečani govor u knjiţari
Lantos, Lorant & Budai. Dobro raspoloţen, rekao je da ţali što njego-
ve Tajne tercine nisu plod mašte Zozea Košte, čime je nasmejao sve
prisutne. „Ja nisam pisac moje knjige“, objasnio sam, na šta su
prisutni prasnuli u smeh. Ovo nije šala, ali budući da je sledećeg dana
ova moja izjava objavljena, zajedno sa mojom fotografijom na

105
naslovnoj stranici lista Magyar Hirlap, telefonirali su mi Lantos,
Lorant & Budai da mi kaţu kako je prodato celo prvo izdanje.
Prolaznici su me zaustavljali na ulici i traţili da im se potpišem u
knjigu, a ja bih im drhtavom rukom ispisivao neke čudne posvete.
Neki čudni tekstovi sa mojim imenom izlazili su svaki dan u štampi.
Bio sam svečani gost na prijemu u Skupštini, večerao sam u
Nadbiskupskoj rezidenciji, na Pečujskom univerzitetu uručili su mi
titulu doktora nauka, na čemu sam zahvalio jednim kitnjastim
govorom, koji se nekim čudom zadesio u mom dţepu. Moj hod je
postao sporiji, išao bih tamo gde su me odvodili, znao bih šta me
očekuje, kao da pisanje moje knjige i dalje traje. Za vreme javnih
obraćanja, pokušao bih tu i tamo da improvizujem, pala bi mi na
pamet kakva doskočica, ali su ih moji čitaoci već poznavali, sve
redom. Osmišljavao bih upadljive reči, izgovarao bih rečenice
unazad, tako mi boga, ni manje ni više, ali čim bih krenuo da otvorim
usta, već bi neki nastrani lik iz publike preduhitrio moje reči. Bilo je
mučno, bilo je veoma tuţno, mogao sam da se u gaćama prošetam
posred centra grada i opet niko ne bi primetio ništa. Na sreću, još
uvek sam imao snove, a u snovima sam uvek stajao na mostu preko
Dunava, u gluvo doba noći, i posmatrao njegovu vodu boje olova.
Podigao bih noge i klatio se, naslonjen stomakom na ogradu,
presrećan zbog svesti da bih svakog trenutka mogao da svojoj priči
dam rasplet kakav niko nije predvideo. Dugo bih stajao tako
uţivajući u svojoj svemoći, a u međuvremenu bi svanulo jutro, sunce
bi obojilo vodu u zeleno, i uskoro bih ponovo zakoračio svojim
sitnim koracima. Policajci, vatrogasci, bolničari, prolaznici, svi bi
pokušavali da me spreče: „Ne činite ludosti, uvaţeni knjiţevniče
Zoze Košta, imajte vere u Boga, uvaţeni knjiţevniče Zoze Košta.“
Sveštenik, rabin, Ciganin, svako bi me vukao na svoju stranu,
verovatno su ţeleli da se pojave u knjizi. Batrgao bih se, pokušavao
bih da se iskobeljam iz te svetine, a potom bih se probudio na
izguţvanom čaršavu i odahnuo uvidevši da se nalazim pored Kriške,
koja se, ako ništa drugo, nalazi u knjizi od samog početka. A kada je
stiglo proleće, predosetio sam, posmatrajući Kriškin hod, kako se
posleporođajna apstinencija privodi kraju. Celo popodne pevušila je
pesme od prethodnih proleća, uveče je uspavala bebu u Pištinoj sobi,
okupala se i legla u krevet u svilenoj spavaćici. Zamolila mi je da joj

106
čitam knjigu. „Molim?“ „Knjigu.“ Nikada ne bih čitao tuđu knjigu,
nikada se ne bih podvrgao takvom poniţenju. Ali nije previše
insistirala, moţda zato što je znala da ću pre ili kasnije uslišiti njenu
ţelju. Samo mi je spustila knjigu u krilo i ostala tako u krevetu. Uzeo
sam knjigu, stranice su se raspadale u mojim rukama, nisam uspevao
da shvatim zašto moram da čitam naklapanja koja je ona pročitala
više od dvesta puta. „Ali u svakom delu postoje nijanse“, rekla je
Kriška, „koje je moguće primetiti samo u piščevom glasu.“ Nesvesno
mi je pruţala priliku da joj odlučno saopštim da nije moguće da sam
ja pisac knjige na čijoj se naslovnoj strani nalazi moje ime. Malo je
nedostajalo da pocepam moje ime sa tih umrljanih, prljavih korica, ali
sam, ugledavši Kriškin spokojni osmeh, njen tugaljivi pogled, njenu
skoro providnu koţu, shvatio da ne ţelim da je povredim. Ona bi
izvesno više volela da nastavi da veruje da je knjiga koju svukud nosi
sa sobom moja. Laskala joj je činjenica da je jedan toliko nagrađivani
pisac, kog uvaţeni Zoltan Buzanski smatra poslednjim puristom
mađarske knjiţevnosti, ovaj neotesanko kog je ona uvela u mađarski
jezik. Dakle, stavio sam naočare, otvorio knjigu i počeo: „Trebalo bi
da je zabranjeno podsmevati se ljudima koji se odvaţe da...“ „Polako,
Kosta, sporije malo“, bilo je najteţe izboriti se sa prvim stranicama.
Saplitao sam se kod interpunkcije i ostajao bez vazduha na pola
rečenice, kao da čitam tekst koji sam ja lično napisao, ali je neko drugi
naknadno ispremetao reči. Kao da čitam o nekom meni paralelnom
ţivotu i kao da, govoreći u prvom licu, kroz usta meni paralelnog
junaka, zamuckujem. Ali pošto sam naučio da se distanciram od
piščevog ja, moje čitanje je postalo veoma tečno. Budući da je tekst
bio veoma jasan, a stil veoma čist, već se nisam ustručavao da korak
po korak prepričavam krivudavu ţivotnu putanju piščevog Ja. A što
je više glavni junak patio, to je Kriška pokazivala sve manje
saţaljenja. Jer ako joj je piščevo Ja priraslo za srce, onda je njegovim
neljudskim tvorcem bila potpuno očarana. A kada bih ostajao
nasamo sa njom, u polumraku zadimljene sobe, čak bih i samog sebe
uspevao da ubedim da sam ja pravi autor knjige. Koristio bih se
odlomcima, melodičnošću mog mađarskog jezika, naslađivao bih se
sopstvenim glasom. „Brţe, Kosta, brţe“, govorila bi Kriška, kada bih
se nepotrebno zadrţavao na epizodama koje se odvijaju u Rio de
Ţaneiru. Ali kada bi se u priči pojavljivala ona, zatraţila bi da joj

107
ponovo pročitam prethodnu stranicu: „Samo još jednom, Kosta, iz
početka.111 kikotala bi se, kao da pišem perom po njenoj koţi, ova
rotirajuća diskoteka, zaista neverovatno. Znao bih da će se pred kraj
romana pribliţiti i spustiti glavu na moje rame. Legla je u krevet i
naslonila glavu na moje rame, svesna da, ne prekidajući čitanje, uţi-
vam dok posmatram njene gleţnjeve koji su provirili ispod spavaćice.
Tada je polako presavila jednu nogu ispod druge, ostavljajući jasan
odraz svojih butina na svili. Sledećeg trenutka se zbunila, jer sam
sada čitao knjigu istovremeno dok se ona događala. „Draga Kriška11,
upitao sam je, „znaš li da sam zbog tebe noćima pisao knjigu koja se
sada završava?“ Ne znam šta je pomislila, jer je zatvorila oči, ali je
potvrdno klimnula glavom. A voljena ţena, čije sam mleko već
prethodno okusio, dala mi je da popijem vodu kojom je oprala svoju
košulju.

108
 Beletka o piscu

FRANSISKO BUARKE DE OLANDA rodio se u Rio de Ţaneiru,

1944. Poznat je kao kantautor, a objavio je i dramska dela Roda viva
(Opšta pometnja) (1968), Calabar (nigerskokongoanski jezik koji se
govori u dolini reke Niger) (1973), Gota d‟água (Kap vode) (1975) i
Opera do malandro (Gotovanska opera) (1979); novelu Fazenda
modelo (Imanje za primer) (1974) i romane (Poteškoća) (1991) i
Benjamim (Benţamin) (1995).

109
 Sadržaj

Trebalo bi da je zabranjeno.................3
U slučaju dece ......................................8
Nikada nisam video..............................28
Veliki gospodin ...................................72
Uz zvuk mora .......................................96
Ova napisana knjiga............................104
Beleška o piscu

110