Beše to mračna noć bez zvezda.

Mirovali smo na severu Tihog

okeana. Tačan položaj ne znam jer je sunce čitave te nedelje sumorne
bezvetrice skrivala magla koja kao da je lebdela iznad nas, negde o
vrhovima jarbola, pokatkad se spuštala i poput pokrova obavijala
more oko nas.
Kako ne beše vetra, ustalismo kurs i ja ostadoh jedini na palubi.
Posada, koju sačinjavaše dva muškarca i jedan mladić, spavala je u
sobičku ispod pramca, a Vil - moj prijatelj i zapovednik našeg malog
broda - u krevetu s leve strane skučene stražnje kabine.
Iznenada, iz okolne tmine, začu se pozdrav:
„Škuno, pozor!”
Povik beše toliko neočekivan da nisam namah od iznenađenja ni
otpozdravio.
Začu se ponovo - glas neobično grlen i neljudski, dozivajući
odnekud s mračnog mora podalje od levog boka:
„Škuno, pozor!”
„Zdravo da ste!” uzviknuh pošto sam se unekoliko pribrao. „Ko ste?
Šta želite?”
„Ne bojte se”, uzvrati zagonetni glas, primetivši verovatno u mom
tonu trag zbunjenosti. „Ja sam običan starac.”
Stanka se činila neobičnom, ali sam tek kasnije shvatio njen
značaj.
„Zašto se onda ne približite?” upitao sam pomalo naprasito jer mi
se nije dopalo što je natuknuo da sam se neznatno uznemirio.
„Ne... ne... ne mogu. Bilo bi opasno. Ja...” Glas zanemi i nastupi
tišina.
„Kako to mislite?” upitah dok je u meni raslo zaprepašćenje. „Zašto
opasno? Gde ste?”
Osluškivao sam jedan tren, ali ne beše odgovora. Potom, obuzet
iznenadnom neodređenom sumnjom, ni sam ne znam zbog čega, hitro
istupih ka kućištu kompasa i izvadih upaljenu svetiljku. U istom
trenutku potpeticom kucnuh po palubi da probudim Vila. Zatim se
vratih na bok i uperih žuti levak svetlosti u nemo prostranstvo s one
strane ograde. Kako sam to učinio, začu se nejak, prigušen uzvik, a
potom pljusak kao da je neko naglo uronio vesla. No, ne mogu
pouzdano da kažem da sam nešto video, osim, činilo mi se, što se u
prvom bljesku svetlosti nešto naziralo na površini vode gde sada ne
beše ničega.
„Hej, vi tamo!” poviknuo sam. „Kakvo je ovo glupiranje!”
Ali do nas dopreše tek nejasni zvuci čamca koji odmiče u noć.
Potom začuh Vilov glas iz pravca palubnog okna na krmi:
„Džordže, šta se dešava?”
„Dođi ovamo, Vile!” rekoh.
„Šta je?” upita dok je prelazio palubu.
Prepričao sam mu zagonetni događaj. Postavio je nekoliko pitanja,
a potom je, utihnuvši na trenutak, prineo ruku usnama i povikao:
„Čamcu, pozor!”
Iz velike udaljenosti stigao je slabašan odgovor, pa je moj saputnik
ponovo pozvao. Uskoro, posle kratke tišine, do nas dopreše prigušeni
zvuci vesala te Vil ponovo uzviknu.
Ovoga puta začu se odgovor:
„Ugasite to svetlo.”
„Đavo me odneo ako to učinim”, promrmljah, ali mi Vil reče da
uradim kako je glas zatražio, pa sam svetiljku gurnuo pod linicu.
„Priđite bliže”, reče, a zaveslaji se nastaviše. Onda, na udaljenosti
od nekih šest hvatova, opet utihnuše.
„Približite se”, povika Vil. „Nemate se ovde čega plašiti!”
„Obećajte da nećete podići svetiljku?”
„Šta vam je”, prasnuh, „kad se bojite svetlosti ko samog đavola?”
„Zbog...” započe glas i naglo zastade.
„Zbog čega?” brzo upitah.
Vil mi stavi ruku na rame.
„Ućuti malo, stari”, reče tiho. „Ja ću se njime pozabaviti.”
Nagnu se još malo preko ograde.
„Vidite ovako, gospodine”, reče, „ovo je vrlo sumnjiva rabota, da vi
tako nabasate na nas, usred prokletog Pacifika. Kako da znamo da
niste smislili nekakvu podvalu? Kažete da ste sami. Kako to da
proverimo, ako ne možemo nakratko da vas pogledamo - a? I što vam
to smeta svetlost?”
Kako je završio, ponovo sam čuo zvuk vesala, a onda je dopro glas,
ovog puta s veće udaljenosti, dirljiv i ispunjen beznađem.
„Izvinite... Izvinite! Ne bih vam smetao, ali gladan sam, a... i ona je.”
Glas je zamro, a do nas se proneo zvuk neravnomernog uranjanja
vesala.
„Stanite!” uzviknu Vil. „Ne želim da vas oteram. Vratite se! Nećemo
iznositi svetiljku, ako vam se to ne sviđa.”
Okrenu se ka meni:
„Ovde je nešto prokleto sumnjivo, ali mislim da nemamo čega da
se plašimo?”
U njegovom tonu čulo se pitanje, pa odgovorih.
„Nemamo, mislim da se jadnik tu negde nasukao i poremetio
pameću.”
Zvuk vesala se približavao.
„Gurni tu svetiljku u kućište kompasa”, reče Vil, a zatim se nagnu
preko ograde i oslušnu. Premestih lampu i vratih se pored njega.
Uranjanje vesala prestade na udaljenosti od oko dvanaest lakata.
„Hoćete li sad prići?” upita Vil mirnim glasom. „Naložio sam da
vrate lampu u kućište kompasa.”
„Ne... Ne mogu”, odvrati glas. „Ne usuđujem se da priđem bliže. Ne
usuđujem se ni da vam platim za... za hranu.”
„Nema problema”, reče Vil, pa zastade. „Možete uzeti kolikogod
želite...” Ponovo zastade.
„Veoma ste dobri”, uzviknu glas. „Neka vas Bog, koji sve razume,
nagradi...” Glas promuklo utihnu.
„A... A dama?” odjedared upita Vil. „Je li ona...”
„Ostavio sam je na ostrvu”, stiže glas.
„Na kom ostrvu?” ubacih se.
„Ne znam mu naziv”, uzvrati glas. „Kako bih samo želeo...!” započe,
pa se iznenada suzdrža.
„Zar ne možemo da pošaljemo čamac po nju?” upita Vil tada.
„Ne!” reče glas s neverovatnom žestinom. „Bože moj! Ne!” Na tren
nastade tišina, a glas potom dodade, tonom u kom se nazirao zaslužen
prekor: „Nužda me je nagnala da se otisnem... jer me muči njena
patnja.”
„Ja sam jedan zaboravan prostak”, uzviknu Vil. „Sačekajte samo
trenutak, ko god da ste, odmah ću vam nešto doneti.”
Vrati se za nekoliko minuta, s rukama punim raznih jestvina.
Zastade kod ograde.
„Možete li da priđete da ih uzmete?” upita.
„Ne... Ne usuđujem se”, odgovori glas, a meni se učini da sam u
njemu prepoznao trag potisnute žudnje... Kao da mu je sopstvenik
ućutkao strahovitu želju. Sinu mi tada da jadni starac tamo u tmini
zasigurno pati od istinske potrebe za tim što Vil držaše u rukama, a da
se, usled nekog nerazumljivog straha, suzdržava da ne jurne do boka
naše male škune i primi milostinju. S tim uverenjem što sevnu ko
munja dođe i svest o tome da taj Nevidljivi nije lud nego se pri zdravoj
pameti suočava s nekakvim nepodnošljivim užasom.
„Dođavola, Vile!” rekoh, ispunjen oprečnim osećanjima, među
kojima preovladavaše beskonačno saosećanje. „Daj neku kutiju.
Moramo sve to pustiti da otpluta do njega.”
Tako i učinismo, gurnuvši kutiju od lađe, u tamu, pomoću čakije.
Ubrzo do nas stiže slabašan povik Nevidljivog, te smo znali da je
privezao kutiju.
Malo potom, on uzviknu u znak pozdrava i blagoslovi nas tako
srdačno da nas je, siguran sam, učinio boljima. Zatim se, bez daljeg
odlaganja, zvuk vesala pronese tamom.
„Brzo je nestao”, primeti Vil, možda tek neznatno povređen.
„Čekaj”, uzvratih. „Nekako mi se čini da će se vratiti. Mora da mu je
očajnički potrebna hrana.”
„A dama?” reče Vil. Na trenutak utihnu, pa nastavi:
„Ovo je najčudnija stvar koja me je ikad zadesila, otkad ribarim.”
„Jeste”, rekoh i utonuh u razmišljanje.
I tako se vreme izvuče - jedan sat, dva, a Vil i dalje stajaše kraj
mene jer mu je zagonetni događaj odagnao svaku želju za snom.
Prođoše i tri četvrti trećeg sata kad opet začusmo zvuk vesala
preko bešumnog okeana.
 „Čuj!” reče Vil, s prigušenim tragom uzbuđenja u glasu.
„Dolazi, baš kao što sam pretpostavio”, promrmljah.
Uranjanje vesala čulo se sve bliže i primetih da su zaveslaji
snažniji i duži. Hrana mu zaista beše potrebna.
Zaustaviše se nedaleko od boka, a zagonetni glas do nas ponovo
donese tama.
„Škuno, pozor!”
„Jeste to vi?” upita Vil.
„Da”, odgovori glas. „Iznenada sam vas napustio, ali... ali nužda je
bila velika.”
„Dama?” zapita Vil.
„D... dama je zahvalna tu na zemlji. Uskoro će biti i zahvalnija na...
na nebu.”
Vil poče nešto da odgovara, zatečenim glasom, ali zbuni se, pa
ubrzo zastade. Ja ne rekoh ništa. Razmišljao sam o neobičnim
pauzama i, sem začuđenosti, ispunjavalo me je veliko saosećanje.
Glas nastavi:
„Mi smo... ona i ja, razgovarali smo, pošto smo uživali posledice
božje milosti i vaše...”
Vil se umeša, ali nepovezano.
„Preklinjem vas, nemojte... Nemojte umanjivati značaj svog čina
hrišćanskog dobročinstva”, reče glas. „Budite uvereni da Njemu to nije
promaklo.”
Zasta, te nastupi pun minut tišine. Potom se ponovo začu:
„Razgovarali smo o tome što... što nas je zadesilo. Mislili smo da do
sudnjeg dana nikome ne kažemo za stravu koja nam je zaposela...
živote. Ona se slaže sa mnom u uverenju da je večerašnji događaj
izuzetak i da je božja volja da vam ispričamo sve što smo propatili od...
od...”
„Da?” reče Vil nežno.
„Od potonuća Albatrosa.”
„A!” ote mi se uzvik. „Taj brod se otisnuo iz Njukasla za Friško pre
nekih šest meseci i od tada mu se izgubio trag.”
„Da”, odgovori glas. „Ali nekoliko stepeni severno od ekvatora
uhvatila ga je strašna oluja i slomila mu jarbol. Kad je osvanuo dan,
otkrili smo da gadno propušta, pa su ubrzo, kad se vreme stišalo,
mornari pobegli čamcima ostavivši... Ostavivši jednu mladu damu...
moju verenicu... i mene na olupini.
„Bili smo u potpalublju i skupljali ono malo stvari što smo imali
kad su otišli. Strah ih je lišio svakog osećanja, a kad smo izašli na
palubu, od njih su ostale tek sićušne siluete daleko na horizontu. No,
nismo očajavali nego smo se latili posla i sastavili mali splav. Na
njega smo stavili onoliko stvari koliko je mogao da ponese, među
njima nešto vode i biskvita. Onda, kad je lađa bila duboko u vodi,
popeli smo se na splav i otisnuli.
„Tek kasnije sam primetio da smo izgleda naišli na nekakvu struju,
koja nas je od broda nosila pod uglom, te posle tri časa, po mom satu,
nismo više nazirali njegov trup, ah su mu se polomljeni jarboli videli
još neko vreme. Onda se u povečerje spustila magla i nije se dizala
celu noć. Sledećeg dana još nas je obavijala magla, a vreme je bilo
mirno.
„Četiri dana struja nas je nosila kroz tu čudnu izmaglicu dok, uveče
četvrtog dana, nismo počeli da razaznajemo mrmor lomnih talasa u
daljini. Postepeno je postajao sve jasniji da bi, nešto posle ponoći,
zvučalo kao da su s obe strane nedaleko od nas. Splav su nekoliko
puta podigli valovi mrtvog mora i onda smo se obreli u mirnim
vodama, a huka lomnih talasa ostala je iza nas.
„Kad je osvanuo dan, shvatili smo da smo u nekakvoj prostranoj
uvali, ali smo tada tome pridali malo pažnje jer se ispred nas uzdigao
trup neke velike lađe. Složno smo pali ničice i zahvalili se Bogu
pomislivši da je to kraj našim mukama. Mnogo toga smo još imali da
saznamo.
„Splav se primakao brodu i viknuli smo da nas prime, ali nije bilo
odgovora. Ubrzo potom splav je dotakao bok lađe pa sam, ugledavši
uže kako visi, zgrabio to uže i počeo da se penjem. Ali morao sam
svojski da se pomučim na tom usponu zbog nekakve sive gljive nalik
lišaju što je napala konopac i na boku broda ostavila bezbojne mrlje.
„Stigao sam do ograde i preturio se preko nje na palubu. Video
sam da su i velike površine paluba prekrivene sivim masama, a neke
su se uzdizale u gromuljama visokim i po sedam stopa, ali tada sam
više razmišljao o mogućnosti da na brodu ima ljudi nego o tome.
Povikao sam, ali nije bilo odgovora. Onda sam otišao do vrata pod
krmicom. Otvorio sam ih i provirio. Zapahnuo me je strašan miris
ustajalosti te sam u trenutku shvatio da unutra nema ničeg živog i u
tom saznanju hitro zatvorio vrata jer sam se iznenada osetio
usamljeno.
„Vratio sam se do boka uz koji sam se popeo. Moja... Moja draga je
i dalje mirno sedela na splavu. Kad me je ugledala, doviknula je ima li
ih mnogo na brodu. Odgovorio sam da lađa izgleda kao da je davno
napuštena, ali ako malo sačeka, pogledaću ima li nečeg nalik
merdevinama pa može da se popne na palubu. Onda ćemo zajedno da
pretražimo lađu. Malo potom, na suprotnoj strani palube, pronašao
sam merdevine od užeta. Preneo sam ih preko palube i trenutak
kasnije, bila je kraj mene.
„Zajedno smo istražili krmene kabine i sobe, ali nigde nije bilo
znakova života. Tu i tamo u samim kabinama naišli smo na mrlje one
zagonetne gljive, ali to se, kako je moja draga rekla, moglo očistiti.
„Konačno, pošto smo se uverili da je krmeni deo lađe prazan,
oprezno smo krenuli ka pramcu, između ogavnih sivih gromulja tog
čudnog rastinja, i tu smo nastavili pretragu koja je pokazala da smo
uistinu sami na brodu.
„Pošto je to sad bilo van svake sumnje, vratili smo se do krme i
smestili se što udobnije. Zajedno smo raskrčili i očistili dve kabine, a
posle toga sam ja pretražio brod u potrazi za nečim jestivim. Ubrzo
sam nešto i našao i u sebi sam se zahvalio Bogu na dobroti. Osim
toga, otkrio sam gde se nalazi pumpa za pijaću vodu i pošto sam je
popravio, uvideo sam da se voda može piti, premda joj je ukus bio
pomalo neprijatan.
„Nekoliko dana smo proveli na tom brodu, a da nismo pokušali da
se domognemo obale. Dali smo se na posao da mesto učinimo što
pogodnijim za život. No, već tad nam je postalo jasno da je naš posed
manje primamljiv no što se moglo zamisliti, jer iako smo prvo
sastrugali neobične površine obrasle rastinjem raštrkanim po
podovima i zidovima kabina i salona, iznova bi se izdiglo gotovo do
svoje prvobitne veličine u roku od dvadeset i četiri sata, što nas je
obeshrabrilo i ispunilo nejasnim osećajem nelagode.
„Ipak, nismo hteli da priznamo poraz, pa smo ponovo prionuli na
posao, i ne samo da smo sastrugali gljivu nego smo i mesta na kojima
je bila natopili fenolom čiju sam punu kantu našao u ostavi. No, do
kraja nedelje rastinje je ponovo nabujalo, i još se proširilo na druga
mesta, kao da smo dodirom omogućili prenošenje klica.
„Sedmog jutra moja draga se probudila i otkrila malu izraslinu na
svom jastuku, u blizini lica. Na to je dojurila do mene čim se obukla. U
tom trenutku sam u brodskoj kuhinji odlagao vatru za doručak.
„‘Dođi, Džone’, rekla je i povela me prema krmi. Kad sam ugledao
tu tvar na njenom jastuku stresao sam se i na licu mesta smo se
dogovorili da ćemo odmah da napustimo brod i proverimo da li bismo
mogli udobnije da se smestimo na obali.
„Užurbano smo prikupili ono malo stvari što smo imali, a čak sam
i na njima video trag gljive, jer se kod ruba jednog njenog šala
nalazila mala izraslina. Sve sam bacio preko ograde, a da njoj nisam
ni rekao.
„Splav je bio još tu, ali je bio težak za upravljanje, pa sam spustio
jedan mali čamac što je visio preko krme, te smo se u njemu zaputili
ka obali. No, dok smo joj se približavali, postepeno sam uviđao da
opaka gljiva, koja nas je oterala s broda, tamo raste u izobilju. Na
pojedinim mestima uzdizala se u zastrašujuće, nestvarne humke, koje
gotovo kao da su podrhtavale, naizgled ispunjene neprimetnim
životom, kad bi vetar dunuo preko njih. Tu i tamo uzela je oblik
neizmerno dugačkih prstiju, a na drugim mestima samo se prostirala
ravna, glatka i varljiva. Ponegde se javljala u vidu grotesknog
zakržljalog drveća što izgledaše neverovatno izuvijano i čvornovato - i
sve se to povremeno odvratno treslo.
„Isprva nam se činilo da na obali nema ni jednog jedinog mesta
koje nije skriveno pod masama ogavnog lišaja, ali sam shvatio da u
tome grešimo jer smo nešto kasnije, ploveći duž nje na maloj
udaljenosti, uočili glatku belu površinu nečeg što je ličilo na pesak, pa
smo tu pristali. To nije bio pesak. Ne znam šta je bilo. Primetio sam
samo da na njemu gljiva ne raste, dok svuda naokolo, osim gde
peskoliko tlo zagonetno vijuga poput staza među sivom pustoši lišaja,
nema ničega sem gnusnog sivila.
„Teško mi je da vam opišem koliko smo se obradovali kad smo
našli mesto bez imalo rastinja, pa smo tu spustili stvari. Potom smo se
vratili do broda po ono što nam se činilo potrebnim. Između ostalog,
uspeo sam da iznesem na obalu jedno jedro, pomoću kojeg sam
podigao dva mala šatora što su poslužila nameravanoj svrsi, uprkos
nadasve sklepanom obliku. U njima smo živeli i čuvali različite
potrepštine, i tako je tokom neke četiri nedelje sve proticalo lako i bez
naročite potištenosti. Zapravo, mogao bih reći u zadovoljstvu... Jer... Jer
bili smo zajedno.
„Na palcu njene desne ruke pojavila se prva izraslina. Reč je o
majušnoj okrugloj tački, veoma nalik sivom mladežu. Bože moj! Kako
me je obuzeo strah kad mi je to pokazala. Zajedno smo očistili to
mesto, ispravši ga fenolom i vodom. Ujutro narednog dana ponovo mi
je pokazala ruku. Siva bradavičasta guka opet se pojavila. Neko vreme
smo posmatrali jedno drugo u tišini. Onda smo, i dalje ćutke, ponovo
počeli da je uklanjamo. Usred tog poduhvata ona iznenada progovori.
„‘Šta ti je to na obrazu, dragi?’ Glas joj je odisao oštrinom od
uznemirenosti. Podigao sam ruku da opipam.
„‘Tu! Pod kosom kod uha. Još malo napred’ Prst mi je dotakao to
mesto i tada sam shvatio.
„‘Hajde da prvo sredimo tvoj palac’, rekao sam. Povinovala se samo
stoga što se bojala da me dotakne dok ga ne očistimo. Kad sam
završio ispiranje i dezinfekciju njenog palca, pozabavila se mojim
licem. Posle smo seli i porazgovarali o mnogo čemu jer su nam se u
život uvukle iznenadne, jezive misli. Najednom smo se uplašili nečeg
goreg od smrti. Razmatrali smo ideju da čamac natovarimo hranom i
vodom i da se otisnemo na more, ali bili smo bespomoćni, iz mnogo
razloga, i... i rastinje nas je već napalo. Odlučili smo da ostanemo. Bog
će o nama odlučiti kako on misli da treba. Odlučili smo da čekamo.
„Prošao je mesec, pa dva, onda tri, a izrasline su unekoliko porasle
i pojavile su se druge. No, tako žustro smo se borili sa strahom da je, s
obzirom na okolnosti, sporo napredovao.
„Povremeno smo odlazili do broda da uzmemo potrebne zalihe.
Videli smo da gljiva tamo uporno raste. Jedna od gromulja na glavnoj
palubi ubrzo je porasla do visine moje glave.
„Tad smo već odustali od svake pomisli i nade da ćemo napustiti
ostrvo. Shvatili smo da bi bilo nedopustivo otići među zdrave ljude s
onim od čega smo patili.
„S tom odlukom i spoznajom znali smo da ćemo morati da pazimo
na hranu i vodu jer tada nismo pretpostavili da ćemo poživeti mnogo
godina.
„To me je podsetilo da sam vam rekao da sam starac. Sudeći po
godinama nije tako. Ali... Ali...”
Zastade, a onda pomalo iznenadno nastavi:
„Kao što rekoh, znali smo da ćemo morati da povedemo računa o
hrani. Ali nismo ni slutili koliko malo je ostalo hrane o kojoj treba
voditi računa. Tek nedelju dana kasnije otkrio sam da su svi preostali
tankovi s hlebom - za koje sam pretpostavljao da su puni - bili prazni
te da (osim pokoje konzerve povrća i mesa i nekoliko drugih
namirnica) nismo imali čime da se hranimo, izuzev hleba u tanku koji
sam već bio otvorio.
„Kad sam to saznao, uzeo sam da uradim što mogu, pa sam počeo
da pecam u uvali, ali bezuspešno. Zbog toga sam počeo pomalo da
očajavam dok mi nije sinulo da pokušam van uvale, na otvorenom
moru.
„Tu bih, povremeno, upecao pokoju ribu, ali toliko retko da su one
jedva pomogle da odagnamo glad što nam je pretila.
„Činilo mi se da će nas verovatno zadesiti smrt od gladi, a ne od
rasta te tvari što nam je zaposela tela.
„U tom psihičkom stanju bili smo pri isteku četvrtog meseca, kada
sam došao do neopisivo užasnog otkrića. Jednog jutra, nešto pre
podneva, stigao sam s broda s porcijom preostalih biskvita. U otvoru
njenog šatora video sam je kako sedi i nešto jede.
„‘Šta je to, draga moja?’ doviknuo sam dok sam iskakao na obalu.
No, kad je začula moj glas, delovala je zbunjeno i, dok se okretala,
potajno je nešto bacila prema rubu čistine. Nije daleko dobacila, a u
meni se probudila nejasna sumnja, prešao sam preko čistine i podigao
bačeni predmet. Bio je to komad sive gljive.
„Dok sam hodao prema njoj s tim u rukama, prebledela je kao leš,
a onda pocrvenela.
„Osećao sam se čudno pometeno i uplašeno.
„‘Draga moja! Draga moja!’ rekao sam, i zanemeo. No, na te reči
osećanja su je savladala te je gorko zaplakala. Postepeno sam, kad se
pribrala, doznao od nje da je probala gljivu prethodnog dana i... I
dopala joj se. Naterao sam je da obeća na kolenima da je više nikad
neće dotaći, koliko god da smo gladni. Pošto mi je obećala, rekla mi je
da ju je želja za gljivom iznenada spopala i da, sve do trenutka kad je
osetila tu želju, ništa nije gajila prema njoj osim izvanredne
odbojnosti.
„Kasnije tog dana, osećao sam se neobično uznemireno, i veoma
potreseno zbog svog otkrića, te sam krenuo jednom od staza -
sačinjenom od bele, peskolike materije - što je vodila kroz gljivasto
rastinje. Već sam, jednom ranije, tuda krenuo, ali nisam daleko
odmakao. Ovog puta, utonuo u zamršene misli, odmakao sam daleko
više.
„Iznenada me je iz misli prenuo zagonetan hrapav zvuk s leve
strane. Brzo se okrenuvši, video sam kretanje u masi gljive
izvanrednog oblika, nadomak svog lakta. Nesigurno se gibala, kao da
je živa. Najednom, dok sam zurio, dođoh na pomisao da ta stvar
groteskno liči na figuru izobličenog ljudskog stvora. Upravo kad mi je
sinula ta fantastična zamisao, začuo se slabašan, odvratan zvuk
kidanja, i ugledao sam jedan od udova nalik grani kako se odvaja od
ostatka sive mase i primiče mi se. Glava te stvari - bezoblična siva
lopta, nagnula se u mom pravcu. Stajao sam smeteno, a ogavni ud mi
je prešao preko lica. Oteo mi se uplašen krik i otrčao sam nekoliko
koraka nazad. Na usnama mi se zadržao slatkast ukus na mestu gde
me je ta stvar dotakla. Oblizao sam ih i istog trena me je ispunila
neljudska želja. Okrenuo sam se i zgrabio komad gljive. Potom još i...
još. Bio sam nezasit. Dok sam je proždirao, sećanje na otkriće od tog
jutra uvuklo mi se u pometeni um. Poslao ga je Bog. Razbucao sam
komad koji sam držao nadomak zemlje. Onda, potpuno očajan i
ophrvan strahovitim osećajem krivice, uputio sam se nazad do malog
logora.
„Mislim da je znala, posredstvom nekakve čudesne intuicije koju
mora da joj je ljubav podarila, čim me je ugledala. Njeno nemo
saosećanje pružilo mi je olakšanje, te sam joj rekao za svoju
iznenadnu slabost, ali nisam pomenuo začudni događaj što joj je
prethodio. Želeo sam da je poštedim bespotrebnog užasa.
„Ah, u sebi sam pohranio nepodnošljivo saznanje koje podstiče
neumitan užas u meni, jer nisam sumnjao u to da sam svedočio kraju
jednog od ljudi što su na ostrvo stigli brodom u uvali, a u tom
čudovišnom kraju prepoznao sam i naš.
„Od tada smo se uzdržavali od te gnusne hrane, iako nam je
žudnja za njom ušla u krvotok. No, bližila nam se žalosna kazna jer
nam je, iz dana u dan, čudovišnom brzinom, gljivasto rastinje
zahvatalo jadna tela. Nismo ništa mogli da uradimo da ga fizički
zaustavimo, pa smo... Pa smo... mi koji smo nekad bili ljudi, postali...
Pa, svakog dana je sve manje važno. Ali... Ali bili smo muškarac i
žena!
„A iz dana u dan borba je sve strašnija, da se suzbije gladna želja
za jezivim lišajem.
„Pre nedelju dana smo pojeli poslednje ostatke biskvita i od tada
sam upecao tri ribe. Večeras sam ovde pecao kad je struja iz izmaglice
do mene donela vašu škunu. Pozdravio sam vas. Ostalo znate i neka
vas Bog, iz svog velikog srca, blagoslovi za dobrotu prema ... paru
jadnih prognanih duša.”
Čulo se uranjanje vesla... i zatim još jednom. Onda se ponovo začuo
glas, poslednji put, odzvanjajući kroz okolnu izmaglicu, sablastan i
žalostan.
„Bog vas blagoslovio! Zbogom!”
„Zbogom”, zajedno povikasmo, promuklo, srca ispunjenih mnogim
osećanjima.
Osvrnuo sam se oko sebe. Shvatio sam da je počelo da sviće.
Sunce je bacilo zalutali zrak preko skrivenog mora, tromo se
probilo kroz izmaglicu i osvetlilo čamac što je odmicao tmurnom
svetlošću. Nejasno sam video kako se nešto kima između vesala.
Pomislio sam na sunđer - veliki, sivi sunđer što se kima - a vesla
nastaviše svoj posao. Bila su siva - kao i čamac - i uzalud sam na
trenutak tražio spoj šake i vesla. Pogled mi je sevnuo ka... glavi.
Zanjihala se napred dok su vesla išla unazad u pripremi za sledeći
zaveslaj. Potom vesla uroniše, brod nesta iz vela svetlosti, a... a ona
stvar ode kimajući u izmaglicu.
 „U pitanju je materija”, rekao je stari brodski lekar, „materija i
uslovi... I možda”, dodao je sporo, „treći faktor, da, treći faktor, ali tu...
tu već...” Prekide svoju polumeditativnu rečenicu i poče da puni lulu.
„Nastavite, doktore”, rekosmo predusretljivo i s nemalim
iščekivanjem. Nalazili smo se u pušačkoj prostoriji broda Sendali, koji
je prelazio Severni Atlantik, a doktor beše zanimljiv čovek. Završio je
punjenje lule i zapalio je, a onda se udobno smestio i počeo da razvija
misao.
„Materija je”, reče ubeđeno, „neizbežno medijum izražavanja
životne sile - tačka oslonca, takoreći; koju ako nema, ne može da se
ostvari sama ili, zapravo, da se izrazi u bilo kojem obliku ili na bilo
kakav način što bi nam bio razumljiv ili očigledan. Toliko potencijala
ima udeo materije u kreiranju toga što zovemo život i toliko je željna
životna sila da se izrazi, da sam ubeđen da bi se, pod odgovarajućim
uslovima, ispoljila čak i preko naizgled sasvim beznadežnog medijuma
kao što je jednostavan komad pretesterisanog drveta. Jer kažem vam,
gospodo, životna sila je i silovito preka i neizbirljiva poput vatre -
uništavač. No, neki su danas sve bliže stavu da je upravo to suština
neobuzdanog života. Postoji tu, čini se, jedan začudan paradoks”,
zaključio je, klimajući starom, sedom glavom.
„Da, doktore”, rekao sam. „Ukratko, vaša teza je da život predstavlja
predmet, stanje, činjenicu ili element, nazovite to kako hoćete, koji
zahteva materiju kroz koju će se ispoljiti, te da, ukoliko mu se da
materija, kao i uslovi, nastaje život. Drugim rečima, život je samo
jedan razvojni proizvod, koji se manifestuje kroz materiju i nastaje u
određenim uslovima, je F tako?”
„Prema našem poimanju te reči”, rekao je stari doktor. „Ipak, imajte
na umu, možda postoji i treći faktor. Ali, duboko u duši ja verujem da
je sve stvar hemije - uslova i odgovarajućeg medijuma. Ali ako se
steknu uslovi, neman je toliko moćna da će se dočepati bilo čega kroz
šta će se ispoljiti. Ona je sila koju generišu uslovi, ali to nas, međutim,
ni za jotu ne približava njenom objašnjenju, ništa bliže nego
objašnjenju elektriciteta ili vatre. Oni su, sve troje, deo spoljnih sila -
čudovišta praznine. Šta god da uradimo, nećemo uspeti da stvorimo
nijedno od njih; naša moć leži tek u sposobnosti da ih, pod
odgovarajućim uslovima, nateramo da se ispolje pred našim fizičkim
čulima. Jesam li jasan?”
„Da, doktore, na neki način, jeste”, rekao sam. „Ali ne slažem se s
vama iako mislim da vas razumem. I elektricitet i vatra su, da tako
kažem, prirodne pojave, ali život je nešto apstraktno - svojevrsna
budnost koja sve prožima. Oh, ne mogu to da objasnim! Ko bi i
mogao? Ali život je duhovan, nije samo nešto što nastaje iz pojedinog
uslova, poput vatre, kao što kažete, ili elektriciteta. Ta vaša misao je
strašna. Život je svojevrsna duhovna misterija.
„Polako, moj dečače!” reče stari doktor, blago se smejući za sebe.
„Ili ću te možda zamoliti da mi pokažeš duhovnu misteriju života
morskog puža ili krabe, recimo.” Osmehnuo mi se s neopisivom
izopačenošću. „Kako bilo”, nastavio je, „kao što ste svi pretpostavili,
rekao bih, imam jednu pripovest za vas u prilog mom utisku da život
nije ništa veća misterija ili čudo od vatre ili elektriciteta. Ali, molim
vas da se setite, gospodo, iako smo uspeli da imenujemo i valjano
iskoristimo te dve sile, da su one i dalje u jednakoj meri misterije,
suštinski kao što su oduvek i bile. I, bilo kako bilo, to što ću vam
ispričati neće objasniti misteriju života, već će vam samo predočiti
jedan od razloga na kojima zasnivam svoj osećaj da je život, kao što
rekoh, sila što se ispoljava kroz uslove - odnosno, prirodna hemija - te
da zarad svoje svrhe ili cilja, može da iskoristi najmanje verovatnu i
zamislivu materiju, jer bez materije ona ne može da se ovaploti - ne
može da se ispolji...”
„Ne slažem se s vama, doktore”, prekidoh ga. „Vaša teorija bi
poništila svu veru u život nakon smrti. Ona bi.
„Ćuti, sinko”, reče starac, uz tihi smešak pun razumevanja. „Počuj
prvo šta imam da ispričam. A, uostalom, šta ti zameraš materijalnom
životu nakon smrti? I ako imaš zamerke na to da ga posmatraš u
kontekstu materije, opet bih želeo da se setiš da ja govorim o životu,
onako kako tu reč razumemo u ovom našem životu. Sad stvarno tiho,
dečko, inače nikad neću završiti.

„Beše to kad sam bio mlađan momak, što će reći pre mnogo leta,
gospodo. Položio sam bio ispite, ali sam ostao toliko iscrpljen od
prekomernog truda da je pala odluka kako bi mi dobro došlo
putovanje na moru. Svakako nisam bio imućan, pa mi naposletku beše
milo kad sam obezbedio nominalno nameštenje kao doktor na
putničkom kliperu za Kinu.
„Brod se zvao Biospsi i ubrzo, čim sam ukrcao svu svoju opremu,
otisnuo se iz luke, te smo se spustili niz Temzu i sutradan bili već
dobrano zašli u Lamanš.
„Kapetan se zvao Ganington. Bio je vrlo pristojan, premda sasvim
nepismen čovek. Prvi oficir, gospodin Berlis, beše tih, pomalo strog i
povučen, izuzetno načitan. Drugi oficir, gospodin Selvern, bio je,
verovatno, po poreklu i vaspitanju, najkulturniji od njih trojice, ali nije
bio izdržljiv i srčan kao prva dvojica. Više je bio osetljiv čovek -
emocionalno i mentalno najbudniji od njih.
„Na putu smo pristali na Madagaskaru, gde smo iskrcali neke
putnike. Potom smo krenuh ka istoku, s namerom da pristanemo na
australijskom Severozapadnom rtu, ali stotinjak stepeni istočno
naiđosmo na veoma strašno nevreme, koje nam je potrgalo sva jedra i
pokidalo prikosnik i gornji nastavak jarbola.
„Oluja nas je nosila nekoliko stotina milja na sever, a kad nas je
naposletku ostavila, videli smo da smo u veoma lošem stanju. Brod je
bio izobličen i primio je gotovo tri stope vode preko spojeva. Glavni
kosni nastavak bio je polomljen, kao i prikosnik i gornji nastavak
jarbola, dva čamca smo bili izgubili, kao i jedan svinjac sa tri dobre
svinje, koje je voda odnela s palube samo pola časa pre nego što će
vetar krenuti da se stišava, što se ubrzo i dogodilo iako je more ostalo
vrlo nemirno još nekoliko sati nakon svega.
„Vetar nas je ostavio tik pred sumrak, a kad je jutro svanulo, vreme
beše božanstveno - mirno i tiho talasasto more, sjajno sunce, bez
vetra. Videsmo takođe i da nismo sami jer otprilike dve milje od nas
ka zapadu ugledasmo još jednu lađu, koju mi pokaza gospodin
Selvern, drugi oficir.
 „‘Ono je prilično čudnovat poštanski brod, doktore’, rekao je i
dodao mi durbin.
„Pogledao sam tu drugu lađu i video na šta misli, ili sam barem
mislio da sam video.
„‘Da, gospodine Selvern’, rekoh. ‘Izgleda kao da je prilično starog
kova.’
„Nasmejao mi se s njemu svojstvenom ljubaznošću.
„‘Odmah se vidi da niste moreplovac, doktore’, rekao je. ‘Ima celo
tuce čudnovatih stvari na toj lađi. To je olupina koja unaokolo pluta,
reklo bi se po njenom izgledu, već mnogo leta. Pogledajte joj izgled
obline, pramčeva i kljuna. Stara je kao Biblija, što bi se reklo, i trebalo
je da završi na dnu mora još davnih dana. Pogledajte kako je obrasla i
primetite gustinu njene nepomične opute; ono je sve skorena so, rekao
bih, ako vidite onu belu boju. Nekad je to bio mali bark, ali snast mu
sad nema ni jard, zar ne vidite? Sve je spalo s užadi, sve je istrulilo.
Čudi me kako i nepomična oputa nije propala. Voleo bih da nam
zapovednik dopusti da uzmemo čamac da ga malo osmotrimo. Vredelo
bi.’
„Međutim, delovalo je da su slabi izgledi za tako nešto, jer celoj
posadi beše naređeno da se tokom dana ozbiljno posveti popravljanju
štete na jarbolima i ostaloj opremi, a to je potrajalo, kao što možete da
pretpostavite. Neko vreme sam pomagao i okretao pritezno vitlo na
palubi jer mi je fizička vežba prijala jetri. Stari kapetan Ganington se
složio, te sam i njega ubedio da se pridruži i proba isti lek, što je i
učinio, pa smo se prisno združili uz taj posao.
„Raspričali smo se o olupini, a on je primetio kako smo imali sreće
što nismo iz sve siline naleteli na nju u onoj tami jer se nalazila tačno
u našoj zavetrini, sudeći po načinu na koji smo plutali u oluji. I on je
smatrao da olupina čudno izgleda i da je prilično stara, ali o potonjem
je očigledno imao daleko manje znanja od drugog oficira jer je bio,
kao što rekoh, nepismen čovek i o brodogradnji je znao samo ono što
ga je iskustvo naučilo. Nedostajalo mu je knjiško znanje koje je drugi
oficir imao o lađama iz starog doba, što je olupina, reklo bi se, i bila.
„‘Matora je, doktore’, beše njegov stepen zapažanja u tom smislu.
„No, kad sam mu pomenuo da bi bilo zanimljivo popeti se na nju i
temeljno je pogledati, klimnuo je glavom kao da mu je ta zamisao već
bila na pameti i u skladu s njegovim namerama.
„‘Kad završimo posao, doktore’, rekao je. ‘Sad nam treba svaki
čovek, znate. Moramo dovesti brod u red i spremiti ga što bolje
možemo. Ali uzećemo moj čamac i otići tokom druge straže.
Barometar je miran, pa će nam to biti kratak izlet.’
„Tog sutona, nakon rane večere, kapetan je naredio da se čamac
očisti i spusti u vodu. Drugi oficir je želeo da pođe s nama, a
zapovednik mu reče da su dva ili tri fenjera spuštena u čamac budući
da će uskoro pasti mrak. Nemalo zatim plovili smo preko morske
tišine nošeni zaveslajima šestočlane posade, i to prilično dobrom
brzinom.
„Dakle, gospodo, obavestio sam vas s velikom tačnošću o svim
činjenicama, velikim i malim, kako biste mogli pratiti korak po korak
svaki događaj ove neobične pripovesti, te sad želim da obratite
najpomniju pažnju. Sedeo sam između krme i zadnjih klupa u čamcu
zajedno sa drugim oficirom i kapetanom, koji je kormilario, i dok smo
prilazili sve bliže neznanoj lađi, promatrao sam je sa sve većom
pažnjom, baš kao i kapetan Ganigton i drugi oficir. Nalazila se, kao što
znate, zapadno od nas, a zalazak sunca je tvorio ogromni plamen
crvene svetlosti iza nje tako da nam se ukazala pomalo maglovito i
nerazaznatljivo usled oreola od svetlosti koji ju je okruživao i gotovo
sprečavao svaki pokušaj oka da osmotri njene trule oblice i
nepomičnu oputu, uronjene, takoreći, u žarki sjaj sutona.
„Upravo zbog te posledice zalaska sunca morali smo da priđemo
veoma blizu olupini, uslovno rečeno, pre nego što smo videli da je
sasvim okružena nekakvom neobičnom skramom, čija boja beše teško
odrediva zbog crvene svetlosti u atmosferi, ali za koju smo kasnije
otkrili da je smeđa. Ta skrama se pružala u celosti oko starog plovila,
u vidu nekoliko stotina jardi ogromne površine nepravilnog oblika, čiji
se veliki deo prostirao ka istoku, na desnom boku čamca, dvadesetak
hvatova dalje.
„‘Čudna stvar’, reče kapetan Ganington, nagnuvši se ka boku da
osmotri. ‘K6 da je nešto od tereta istrunulo i iscurilo između spojeva.’
„‘Pogledajte joj pramac i krmu’, rekao je drugi oficir. ‘Pogledajte
samo kako je olupina obrasla!’
„Ispod pramca i po kratkoj oblini krme behu, kako je rekao,
ogromne grudve morskih gljiva neobičnog izgleda. S patrljka
preostalog od prikosnika i s kljuna, visile su ogromne sive vlati i
morsko rastinje koje je upadalo u skramu što je držala lađu. Njen
desni bok bio je okrenut nama - sav u beživotnoj, prljavoj beloj boji,
neodređeno prošaran i istačkan zagasitim masama jače boje.
„‘Neka para ili izmaglica se diže s broda’, reče drugi oficir, ponovo
progovorivši. ‘Vidi se spram svetla. Pojavljuje se i nestaje. Pogledajte!’
„Onda sam video na šta misli - na slabašnu izmaglicu ili paru, koja
je ili visila iznad lađe ili se uzdizala s nje. I kapetan Ganington je
video isto.
‘Sama se zapalila!’ uzviknuo je. ‘Moraćemo da pazimo kad budemo
podigli poklopce grotla, sem ako se neki jadni đavo nije popeo na
palubu. AT to je malo verovatno’
„Sad smo bili dvesta jardi od stare olupine i zašli u onu smeđu
skramu. Dok je curila s podignutih vesala, čuo sam jednog mornara
kako mrmlja sebi u bradu: ‘Vražja melasa!’ I, zaista, skrama je bila
sasvim slična melasi. Kako je čamac napredovao sve bliže starom
brodu, skrama je postajala gušća tako da nas je, najzad, osetno
usporila.
„‘Navalite, momci! Zapnite malo!’ uzviknuo je kapetan Ganington. I
potom ne bi više nikakvog zvuka sem dahtanja ljudi i slabašnog,
neprestanog klokota turobne i smeđe skrame na veslima dok je čamac
grabio napred. Dok smo plovili, bio sam svestan neobičnog mirisa u
večernjem vazduhu i premda nisam sumnjao da se uzdiže od
pljuskanja vesala u skrami, nemoguće mi beše da ga imenujem; no, na
izvestan način, bio mi je poznat odnekud.
„Sad smo već bili veoma blizu staroj lađi i ona se uskoro nađe
visoko iznad nas spram svetlosti na umoru. Kapetan onda poviku da
se ‘dignu pramčana vesla i pripremi kuka’ što i bi učinjeno.
„‘Ehej, posado! Pozor! Ehej, posado! Pozor!’ vikao je kapetan
Ganington, ali nije bilo odgovora. Čulo se samo kako tupi odjek
njegovog glasa nestaje na pučini, svaki put kad bi se oglasio.
„‘Pozor! Ehej, posado! Pozor!’ vikao je iznova, ali nam je odgovarala
samo turobna tišina stare ruine. I nekako, dok je on vikao, tokom čega
sam ja s delimičnim iščekivanjem zurio gore u lađu, obuze me čudan i
slabašan osećaj teskobe, koja se bezmalo premetnu u nervozu. To me
prođe, ali sećam se kako sam najednom postao svestan da se
smrkava. Mrak pada prilično naglo u tropima iako ne tako brzo kako
mnogi pisci misle, reklo bi se; ali nije se nadolazeći sumrak tako
osetno zacrnio u tom kratkom vremenu od svega nekoliko trenutaka,
već sam ja zbog napetosti živaca najednom postao pomalo preosetljiv.
Posebno pominjem svoje stanje jer obično nisam nervozna osoba, a
nagla reakcija mojih živaca je značajna u svetlu onog što se dogodilo.
„‘Ovde nema nikakve posade!’ rekao je kapetan Ganington.
‘Prionite, ljudi!’ Jer je posada čamca instinktivno bila polegla preko
vesala dok je kapetan dovikivao nekoga na starom plovilu. Ljudi se
ponovo dadoše na veslanje, a onda drugi oficir uzviknu uzbuđeno: ‘Ma
pogledajte tamo, ono je naš svinjac! Vidite, na kraju mu piše Biospsi.
Doplutao je ovde i skrama ga je uhvatila. Čudo božje!’
„Beše to, kako je on rekao, naš svinjac koji je oluja zbrisala s
palube i delovalo je krajnje neobično što smo tu naišli na njega.
„‘Povući ćemo ga sa sobom kad krenemo nazad’, rekao je kapetan i
doviknuo posadi da prionu na vesla jer čamac jedva da se kretao
pošto je skrama bila tako gusta i zbijena oko starog broda da ga je
doslovno sprečavala da se kreće. Sećam se da mi je palo na pamet,
onako polusvesno, kako je neobično što je taj svinjac s tri mrtve svinje
unutra uspeo da doplovi tako daleko bez ikakve pomoći dok smo mi
jedva uspevali da se probijemo čamcem sad kad smo sasvim zašli u
skramu. Ali brzo sam zaboravio na tu pomisao jer se tako mnogo
stvari odigralo u narednih nekoliko minuta.
„Mornari su uspeli da priteraju čamac uz bok broda, na dve stope
od olupine, a čovek s kukom se zakačio za nju.
„‘Jesi l’ je zakačio tamo napred?’ pitao je kapetan Ganington.
„‘Da, kapetane!’ rekao je veslač, a dok je govorio, začu se čudan
zvuk cepanja.
„‘Šta to bi?’ pitao je kapetan.
„‘Pocepa se, kapetane. Načisto se pocepa!’ reče mornar, a po glasu
mu se čulo da je pretrpeo neku vrstu šoka.
 „‘Zakači je ponovo, onda!’ reče kapetan Ganington razdražljivo. ‘Ne
misliš valjda da je ova poštanska barka juče sagrađena! Zabij kuku u
glavnu policu.’ Mornar to učini vrlo obazrivo, moglo bi se reći, jer
meni je u sve gušćoj pomrčini delovalo da nije uopšte pritisnuo kuku
premda, naravno, nije ni bilo potrebe - vidite, čamac nije mogao
daleko odmaći od broda u onoj masi što ga je držala. Sećam se da
sam razmišljao o tome dok sam takođe gledao gore u nabrekli bok
stare lađe.
„Potom sam čuo glas kapetana Ganingtona: ‘Gospode, al’ je stara! I
kakve je samo boje, doktore! Pola farbe joj je otpalo, zar ne? Hajde
sad, neko, daj jedno veslo!’ Dobio je veslo i naslonio ga uz prastari,
nabrekli bok; potom je zastao, doviknuo drugom oficiru da upali dva
fenjera i da bude spreman da ih doturi gore jer se mrak već beše
spustio iznad mora.
„Drugi oficir upali dva fenjera i reče jednom mornaru da upali i
treći i drži ga pri ruci u čamcu. Potom je kročio na drugu stranu,
noseći po jedan fenjer u obe ruke, do mesta gde je kapetan Ganington
stajao kraj vesla naslonjenog na bok broda.
„‘Hajde sad, momče’, rekao je kapetan čoveku koji je vodio
veslanje, „leti gore, pa ćemo ti dodati fenjere.”
„Mornar skoči da izvrši naređenje, dohvati veslo, navali se na njega
svom težinom, a kako to učini, nešto kao da malo popusti.
„‘Pogledajte!’ povika drugi oficir i pokaza na nešto s fenjerom u
ruci. ‘Utonulo je!’
„Tako je i bilo. Veslo je u priličnoj meri uleglo u podbuli, pomalo
ljigavi bok stare lađe.
„‘Buđ, reko bih’, kazao je kapetan Ganington, nagnuvši se ka
olupini da pogleda. Potom se obratio mornaru: ‘Penji se, momče,
pohitaj! Šta stojiš tu i čekaš?’
„Na to mornar, koji je bio zastao na tren kad je osetio da je veslo
popustilo pod njegovom težinom, poče da se vere i za nekoliko sekundi
nađe se na palubi, pa se nagnu preko ograde da traži fenjere.
Dodadoše mu ih, a kapetan mu doviknu da pridrži veslo. Potom se i
kapetan Ganington uzverao, pozvavši mene za sobom, a potom i
drugog oficira.
 „Kad je promolio glavu preko ograde, kapetan je uskliknuo od
čuda.
„‘Buđ, za ime sveta! Buđ - na tone. Gospode bože!’
„Čim sam ga čuo kako je to povikao uzverao sam se još brže za
njim, te sam za tren ili dva mogao da vidim na šta je mislio - gde god
je svetlost dva fenjera padala nije bilo ničega sem glatkih, prostranih
masa i površina prljavobele budi. Prešao sam ogradu, dok me je drugi
oficir pratio u stopu, i stao na palubu prekrivenu budi. Moguće je da
ispod te budi nije ni bilo oplate, koliko smo mogli da osetimo pod
nogama. Ugibala se pod našim koracima, odajući utisak kao da je reč
o sunđeru ili pudingu. Prekrivala je palubnu opremu starog broda
tako da je oblik svakog predmeta i uređaja ispod nje često bio tek
samo nagovešten.
„Kapetan Ganington je dograbio fenjer od onog mornara, a drugi
oficir je posegnuo za preostalom svetiljkom. Držali su fenjere visoko
iznad glave, pa smo svi pomno gledali. Sve je bilo krajnje neobično i
nekako sasvim gnusno. Ne pada mi bolja reč na pamet, gospodo, koja
bi tako dobro opisala prevladavajuće osećanje što me je obuzimalo u
tom trenutku.
„‘Mili bože!’ ponovio je kapetan Ganington nekoliko puta. ‘Mili
bože!’ Ali ni drugi oficir ni mornar ne zucnuše ni reč dok sam ja i
dalje piljio i istovremeno počeo pomalo da njuškam vazduh jer u
njemu beše nejasan trag nečeg delimično poznatog, što mi u neku
ruku izazva osećaj donekle bliskog straha.
„Okretao sam se tamo-amo i piljio, kao što rekoh. Buđ je
mestimično bila tako gusta da je u celosti skrivala šta se nalazi ispod
nje, preobrativši opremu na palubi u nerazaznatljive humke od plesni,
u potpunosti prljavobele, istačkane i prošarane nepravilnim, zagasitim
i ljubičastim pečatima.
„Beše nešto čudno u vezi s budi na koju nam je kapetan Ganington
skrenuo pažnju - stopala nam se nisu zabijala u nju niti propadala
kroz njenu površinu, kako se to moglo očekivati, već su je samo
ugibala.
„‘Nikad nisam video ’vako nešto! Nikad!’ rekao je kapetan pošto se
nagnuo i prineo fenjer da osmotri buđ pod našim nogama. Udario ju
je petom, a buđ ispusti nekakav tup, pudingast zvuk. Kapetan se
ponovo brzim pokretom pognu i zagleda, prinevši fenjer blizu palube.
‘Sačuvaj me bože ako ovo nije prava koža!’
„Drugi oficir, mornar i ja se sagnusmo i pogledasmo. Drugi oficir ju
je pritisnuo prstom, a sećam se da sam je ja nekoliko puta kucnuo
zglavcima šake, osluškujući beživotni zvuk koji je ispustila i primetivši
stisnutu i čvrstu teksturu budi.
„‘Testo!’ reče drugi oficir. ‘Nalik je vražjem testu! Pih!’ Ustao je
naglo. ‘Čini mi se da pomalo zaudara’, rekao je.
„Čim je to rekao, odjednom mi je sinulo šta mi je bilo poznato u
neodređenom mirisu koji je visio u vazduhu - taj vonj je imao notu
životinjskog u sebi; notu nalik onom mirisu, samo snažniju, koji biste
osetili na svakom mestu gde vrvi od miševa. Počeo sam da gledam na
sve strane s iznenadnom i veoma osetnom nelagodom. Na brodu je
moglo da bude bezbroj gladnih pacova, koji bi umeli da se ispostave
kao izuzetno opasni ako su bili izgladneli. No, kao što ćete razumeti,
donekle sam oklevao da predočim svoju zamisao kao razlog za oprez -
bila je suviše maštovita.
„Kapetan Ganington beše već krenuo ka krmi duž glavne palube po
buđavom pokrovu zajedno s drugim oficirom. Obojica su držali fenjere
visoko iznad glave kako bi dobro osvetlili prostor na lađi. Brzo sam se
okrenuo i pošao za njima, a onaj mornar se držao meni za petama,
očigledno uznemiren. Dok smo hodali, postadoh svestan da se u
vazduhu oseti i neka vlaga, te se setih one retke izmaglice ili dima
iznad olupine, što je podstakla kapetana Ganingtona da kao
objašnjenje navede spontano samozapaljenje.
„A sve vreme, dok smo išli, osetio se onaj neodređen, životinjski
vonj; najednom pomislih kako bih voleo da smo dobrano udaljeni od
stare lađe.
„Iznenada, nakon nekoliko koraka, kapetan zastade i pokaza
rukom na niz oblika sakrivenih ispod budi sa obe strane glavne
palube. ‘Topovi’, reče. ‘Bio sam kapetan plaćeničkog broda u davna
vremena, reko bih - možda i nešto gore! Pogledaćemo i dole, doktore.
Možda ima nečeg što bi vredelo dohvatiti. Lađa je starija nego što sam
mislio. Gospodin Selvern misli da ima dve stotine leta, al’ čisto
sumnjam.’
„Nastavismo dalje ka krmi i sećam se da sam shvatio kako hodam
sve laganije i opreznije, kao od nesvesnog straha da ću propasti kroz
trule, buđave palube. Mislim da su i ostali unekoliko delili to osećanje
sa mnom, imajući u vidu kako su hodali. Povremeno bi nam se ona
meka tvar stegnula oko peta, pa ih oslobodila uz tih i turoban gnjecaj.
„Kapetan se probi malo ispred drugog oficira i znam da mi je
sugestija koju je lično izrekao - da je ispod palube možda bilo nečeg
što je vredelo poneti - podstakla maštu. Drugi oficir je, međutim,
unekoliko počinjao da se oseća isto kao i ja, ili sam bar imao takav
utisak. Hoću da kažem, da nije bilo nepokolebljive hrabrosti kapetana
Ganingtona, da je tako opišem, svi bismo se mi vrlo brzo vratili preko
ograde jer sasvim izvesno na brodu vladaše neki nezdrav osećaj zbog
kojeg je svakom na čudan način nedostajalo petlje, a uskoro ćete
videti da je taj osećaj bio opravdan.
„Samo što je kapetan došao do nekoliko stepenika prekrivenih budi
koji su vodili na kratku polukrmicu, odjednom postadoh svestan da je
onaj osećaj vlažnosti u vazduhu postao još izrazitiji. Sad je na mahove
bio uočljiv kao retko i vlažno isparenje nalik magli, koje se začudno
pojavljivalo i nestajalo, te kao da je s vremena na vreme pomalo
skrivalo palube od pogleda. U jednom trenu neobičan dašak te pare
prhnu iznenada i zapahnu me preko lica, noseći čudnovat, mučan i
težak zadah koji me nekako nezamislivo uplaši nagoveštajem
vrebajuće i napola pojmljene opasnosti.
„Isprativši kapetana Ganingtona uz tri buđava stepenika, sad smo
lagano koračali po zadnjoj palubi. Kapetan Ganington zastade kod
krmenog jarbola i približi mu fenjer. ‘Za ime sveta, gospodine’, rekao
je drugom oficiru, ‘poprilično je obrastao u buđ! Ma, jamčim vam da je
bezmalo četiri stope debeo.’ Obasjao je fenjerom mesto gde se jarbol
spajao s palubom. ‘Mili bože!’ rekao je. ‘Pogledajte morske vaške na
njoj!’ Priđoh i beše kako je rekao - vrvelo je od morskih vaški, neke su
bile ogromne, ništa manje od velikih buba, a sve prozirne, bezbojne,
poput vode, izuzev na mestima gde su imale sive tačkice po sebi.
„‘Nikad nisam video ništa slično, sem na živom bakalaru’, reče
kapetan Ganington izuzetno zbunjeno. ‘Za ime sveta! Kakve grdosije!’
Zatim je krenuo dalje, ali nakon nekoliko koraka prema krmi, ponovo
je zastao i prineo fenjer budi na palubi.
„‘Bog da me sačuva, doktore’, uzviknuo je nešto tiše. ‘Jeste li ikad
videli išta slično? E, ako nije stopu dugo, nije ni jedan inč.’ „Nagnuo
sam mu se preko ramena i video na šta misli - beše to prozirno,
bezbojno stvorenje otprilike stopu dugo i oko osam inča visoko, s
povijenim leđima koja su bila neobično uzana. Dok smo ga svi zajedno
gledali, to biće se čudno i blago trgnu i nestade.
„‘Odskoči!’ reče kapetan. ‘E, ovakvog džina od morske vaške nikad
ne videh. Čini mi se da je odskočila celih dvadeset stopa.’ Ispravi se i
počeša po glavi na tren, klateći fenjerom u ruci na sve strane dok nas
je posmatrao. ‘Šta li rade na ovome brodu?’ reče. ‘Uglavnom ćete ih
videti - ta stvorenjca - na kakvom krupnom bakalaru il’ slično. Ubijte
me, doktore, ako razumem.’
„Prineo je lampu velikoj humki od budi koja je zauzimala deo
zadnjeg kraja donje krmice, malo istureno parče odakle je počinjao
dve stope visok ‘prelaz’ ka nekoj vrsti druge i izdignutije krmice, što se
pružala ka krmenoj ogradi. Humka je bila prilično velika, široka
nekoliko stopa i visoka preko jednog jarda. Kapetan Ganington joj
priđe.
„‘Rekô bih da je ovo okno’, primetio je i snažno ga udario nogom.
Jedina posledica udarca beše duboko ulegnuće u ogromnoj, beličastoj
humki od buđi, kao da je zabio nogu u masu nekakve tvari nalik testu.
No, nisam baš sasvim u pravu kad kažem da je to bila jedina
posledica jer se desilo i nešto drugo. Iz udubljenja koje je načinila
kapetanova noga iznenada pokulja tečnost ljubičaste nijanse, koja mi i
jeste i nije bila delimično poznata. Deo te tvari nalik budi bio se
zalepio za vrh kapetanove čizme i s njega isto tako poteče nekakav,
takoreći, znoj iste boje.
„‘Dakle?’ reče kapetan Ganington, iznenađeno, i podiže nogu da još
jednom odalami gomilu budi. Ali zastade na povik drugog oficira.
„‘Nemojte, gospodine’, reče drugi oficir.
„Nakratko sam ga osmotrio, pa mi je svetlost fenjera u ruci
kapetana Ganingtona pokazala smeten, prilično preplašen izraz na
oficirovom licu, kao da se najednom i nenadano delimično uplašio
nečega i kao da je jezik odao taj iznenadni strah mimo njegove volje
da progovori. Kapetan se takođe okrenuo i zagledao u njega.
„‘Zašto, gospodine?’ pitao je, pomalo zbunjenim glasom kroz koji je
prominuo slabašan nagoveštaj ozlojeđenosti. ‘Moramo da sklonimo
ovaj glib ako hoćemo dole.’
„Pogledao sam drugog oficira i učinilo mi se da je on, začudo,
manje slušao kapetana, a više neki drugi zvuk. Najednom je rekao,
neobičnim glasom: ‘Slušajte, svi!’
„No, ništa nismo čuli izuzev slabašnog žagora ljudi koji su
razgovarali u čamcu kraj olupine.
„‘Ja... Ne čujem ništa’, reče kapetan Ganington, zastavši nakratko.
‘A vi, doktore?’
„‘Ne’, rekoh.
„‘Šta vam se učinilo da ste čuli?’ upita kapetan, okrenuvši se opet
drugom oficiru. Ali oficir čudno pognu glavu, gotovo razdražljivo, kao
da ga kapetanovo pitanje prekide u osluškivanju. Kapetan Ganington
je na trenutak zurio u njega, a potom podigao fenjer i pomalo
nespokojno se osvrtao oko sebe. Znam da sam osetio neku čudnu
napetost. Ali na svetlosti se ne pokaza ništa sem sivkaste, prljave
beline od budi što se prostirala na sve strane.
„‘Gospodine Selvern’ reče najzad kapetan, pogledavši ga, ‘nemojte
da umišljate. Saberite se, dođavola. Znate da ništa niste čuli?’
„‘Prilično sam siguran da sam nešto čuo, gospodine’, reče drugi
oficir. ‘Čini mi se da sam čuo...’ Zaćuta naglo i kao s bolnom
usredsređenošću poče da osluškuje.
„‘Kako je zvučalo?’ pitao sam.
„‘U redu je, doktore’, reče kapetan Ganington i nežno se nasmeja.
‘Možete mu dati tonik kad se vratimo. Skloniću ovo odavde.’ Kročio je
unazad i po drugi put udario nogom ogavnu masu za koju je držao da
krije stepenište u potpalublje. Posledica njegovog udarca beše
zapanjujuća jer je cela humka zadrhtala ljigavo, poput kakve pihtije
nezdravog izgleda.
„Brzo je izvukao nogu iz nje i odmakao se korak unazad. Gledao je
u masu i uperio fenjer ka njoj. ‘Boga mu’, rekao je, a na njemu se
jasno videlo i da je uznemiren, ‘ova vražja stvar je smekšala!’
 „Mornar je otrčao nekoliko koraka od najednom omlitavele humke.
Izgledao je smrtno preplašen premda sam siguran da nije imao
nikakvu predstavu od čega tačno. Drugi oficir je stajao na svom mestu
i zurio. A ja - sećam se da me je obuzela neka vrlo odurna nelagoda.
Kapetan je nastavio da osvetljava fenjerom drhtavu masu i da gleda.
„‘Sva se pretvorila u kašu’, rekao je. ‘Nema tu okna. Unutra nema
proklete drvenarije! Pih! Kakav čudnovat zadah!’
„Prošao je s druge strane te neobične humke da bi video ima li
ikakvih tragova otvora ka potpalublju u pozadini te ogromne hrpe od
budi. A zatim...
„‘Slušajte!’ reče drugi oficir ponovo, krajnje čudnim glasom.
„Kapetan Ganington se uspravi i usledi izuzetno napet muk, u
kojem se čak ni žagor razgovora ljudi u čamcu nije čuo. Svi smo ga
čuli - nekakvo prigušeno i tiho tup, tup, tup, tup, negde u potpalublju
ispod nas, no tako neodredivo da bih posumnjao da sam ga uopšte
čuo da ne beše ostalih koji su ga isto čuli.
„Kapetan Ganington se iznenada okrenu prema mornaru koji je
stajao.
„‘Reci im...”, zaustio je, ali čovek nešto uzviknu i pokaza rukom. Na
njegovom pomalo bezizražajnom licu ukaza se neka neobična
napetost, te kapetan isprati njegovu kretnju istog trena. I ja sam se
zagledao, kao što možete pretpostaviti. Veliku humku je mornar
pokazivao. Video sam na šta misli. Iz dve pukotine nastale od čizama
kapetana Ganingtona u masi nalik na buđ, kuljao je mlaz ljubičaste
tečnosti na začudno pravilan način, gotovo kao da ga je isterivala
nekakva pumpa. Časna reč! Ali sam gledao! I dok sam gledao, još jači
mlaz šiknu napolje i pljusnu čak do mornara, isprskavši mu čizme i
nogavice.
„On već i ranije beše nervozan, na neki nehajan i neuk način, a
bojazan u njemu rasla je polako; no, pred tom tečnošću, naprosto
kriknu i okrenu se da pobegne. Zastao je na tren, kao da ga je
odjednom obuzeo strah od mraka koji je obavijao palube između
njega i čamca. Zgrabio je fenjer drugog oficira, istrgao mu ga iz ruke i
poleteo iz sve snage preko gnusnog poteza od budi.
„Gospodin Selvern, drugi oficir, ne izusti ni reč; samo je neprestano
piljio u dva zagasitoljubičasta mlaza neobičnog mirisa koji su kuljali
iz drhtave humke. Kapetan Ganington, međutim, zagrme i naredi
mornaru da se vrati, ali ovaj nastavi da hita dalje preko budi. Delovao
je da mu se stopala zaglavljuju u masi, koja kao da je najednom
smekšala. Trčao je cik-cak i mlatarao fenjerom, pomahnitalo kružeći
dok je čupao stopala uz neprestano klok-klok. Čak i tamo gde sam
stajao, čuo sam njegove prestravljene uzdahe.
„‘Vrati se ovamo s tim fenjerom!’ grmeo je kapetan ponovo, ali
mornar i dalje nije obraćao pažnju.
„I kapetan Ganington poćuta nakratko dok su mu se usne začudno
i neartikulisano izobličavale, kao da ga je na tren zabezeknula sama
silovitost vlastite srdžbe zbog mornareve neposlušnosti. I u toj tišini
ponovo začuh one zvuke - tup, tup, tup, tup! Sad vrlo razgovetno -
udarci, najednom mi se učinilo, tačno pod mojim nogama, ah duboko
ispod palube.
„Gledao sam u buđ na kojoj sam stajao, s naglim i odvratnim
osećajem užasa posvuda oko sebe. Zatim sam pogledao kapetana i
zaustio da kažem nešto, a da ne delujem uplašeno. Video sam da se
opet okrenuo ka onoj humci i da mu na licu više nije bilo tragova
srdžbe. Upravio je bio fenjer ka humci i osluškivao. Usledio je makar
još jedan trenutak potpunog muka; nisam bio svestan nikakvog zvuka
na svetu sem onog neobičnog tup, tup, tup, tup, dole negde u
ogromnom brodskom koritu ispod nas.
„Kapetan promeni položaj naglim i nervoznim pokretom, a dok je
podizao stopala, iz budi se začu klok-klok! Brzo me je pogledao,
pokušavši da se osmehne, kao da je mislio da se ne radi o nečemu
važnom.
„‘Šta mislite o ovome, doktore?’ rekao je.
„‘Mislim...’ zaustio sam, ali drugi oficir me prekide jednom jedinom
rečju, pomalo povišenim glasom i tonom zbog kojeg se obojica smesta
zagledasmo u njega.
„‘Pogledajte!’ rekao je i pokazao rukom ka humci. Sad je cela
polako drhturila. Neobičan mali talas valjao se od nje, duž palube,
nalik onima koje vidite kako se valjaju ka obali s mirnog mora. Stiže
do jedne humke malo ispred nas, za koju sam pretpostavio da je
vidnjača kabine, te na tren ta druga humka potonu gotovo na nivo
paluba oko sebe, podrhtavajući mlitavo na krajnje neobičan način.
Iznenadan i nagao potres izvuče buđ ispod nogu drugog oficira, a
njemu se ote promukao i tih krik. Oficir raširi ruke da održi ravnotežu.
Potres u budi se proširi, pa se kapetan Ganington zanjiha i razmače
noge, opsovavši iznenada od straha. Drugi oficir skoči ka njemu i
uhvati ga za podlakticu.
„‘Čamac, gospodine!’ rekao je, saopštivši upravo ono što ja nisam
imao petlju da kažem. ‘Za ime boga...’
„Ali nikad nije završio rečenicu jer ga je prekinuo strahovit i
promukao krik. Svi su se trgnuli i okrenuli da pogledaju. Ja nisam
morao da se osvrćem. Mornar koji je bežao od nas stajao je na sredini
broda, otprilike jedan hvat od palubne ograde na desnom boku. Njihao
se s jedne na drugu stranu i jezivo vrištao. Delovalo je kao da
pokušava da digne noge, a svetlost njegovog zanjihanog fenjera
otkrivala je gotovo neverovatan prizor. Buđ se posvuda oko njega živo
kretala. Stopala su mu potonula i nestala iz vida. Činilo se da mu se
masa obavija oko nogu i najednom se na njima ukaza gola koža.
Gnusna tvar mu je pokidala nogavicu kao da je od papira. Ispustio je
naprosto mučan krik, a potom, uz neizmeran napor, oslobodio jednu
nogu. Bila je delimično osakaćena. Sledećeg trena pao je ničice, a
masa se bacila na njega, kao da je zapravo vrcala od nekog
zastrašujućeg, grozomornog života, naprosto paklena. Mornar nestade
iz vida. Na mestu gde je pao, sad se nalazila izdužena humka koja se
grčila i neprestano i jezovito rasla dok je delovalo kako se buđ kreće
ka njoj u čudnim valovima sa svih strana.
„Kapetan Ganington i drugi oficiri ćutali su kao zaliveni,
zaprepašćeni i u neverici od užasa, ali ja sam već bio počeo da
izvlačim groteskan i strašan zaključak, koji je moje stručno
obrazovanje i potpomoglo i otežalo.
„Mornari u čamcu kraj broda vikali su glasno. Video sam iznenada
dva lica kako se pomaljaju iznad ograde. Na tren su se jasno ukazali
pod svetlošću fenjera koji je mornar zgrabio od gospodina Selverna jer
je nekim čudom ta lampa još stajala uspravno i neoštećeno na palubi,
tik ispred one strašne, izdužene i sve veće humke, koja se još vrzmala i
migoljila, nezamislivo užasna. Fenjer se podiže i pade na nadolazeće
talase budi baš kao što biste - doslovno - videli čamac kako se diže i
pada preko sitnih valova. Meni je u interesu sad, psihološki govoreći,
da se setim kako sam u tom uzdizanju i propadanju fenjera više od
svega prepoznao nepojmljivu i stravičnu neobičnost svega.
„Lica mornara nestaše uz iznenadne povike, kao da su se
najednom okliznuli ili povredili, a sa čamca se začu novi talas vike.
Mornari su nas dozivali da bežimo - da bežimo. Istog časa osetio sam
kako mi nešto naglo i silovito vuče nadole levu čizmu, strašno i bolno
je stegnuvši. Iščupao sam je iz stiska, kriknuvši od besnog straha.
Ispred nas videh da je ona opaka površina sva u pokretu i najednom
začuh sebe kako vičem neobičnim i prestrašenim glasom: ‘Čamac,
kapetane! Čamac, kapetane!’
„Kapetan Ganington se osvrnu preko desnog ramena i pogleda na
neki čudan i tup način koji mi reče da je u potpunosti ošamućen od
zgranutosti i nepojmljivosti svega oko nas. Krenuh ka njemu brzim,
teškim i nervoznim korakom, zgrabih ga za ruku i žestoko prodrmah.
‘Čamac!’ povikao sam na njega. ‘Čamac! Za ime božje, recite
mornarima da dođu čamcem do krme!’
„Verovatno mu je zatim humka usisala stopala jer je najednom
divljački zaurlao sav užasnut, pa je njegova trenutna apatija ustupila
mesto raspomamljenoj energiji. Njegovo korpulentno i izuzetno
mišićavo telo se presavi i zgrči od neizmernog napora, te on udari
besno ispustivši fenjer. Iščupao je noge iz mase, a dok je to činio nešto
se pokida. Ozbiljnost i neminovnost situacije mu se ukazala u svojoj
surovosti, pa je zaurlao na mornare u čamcu: ‘Dovezite čamac do
krme! Do krme! Do krme!’ Drugi oficir i ja smo besomučno dovikivali
isto.
„‘Za ime boga, pohitajte, momci!’ urlao je kapetan i žustro se
sagnuo da podigne fenjer, koji je još goreo. Stopala mu opet utonuše, a
on ih istrgnu, bogohuleći bez daha, odskočivši ceo jard od napora.
Potom je potrčao ka boku, izvlačeći stopala iz mase sa svakim
korakom. U istom trenutku drugi oficir je nešto povikao i ščepao
kapetana.
„‘Uhvatilo me je za noge! Uhvatilo me je za noge!’ vrištao je. Noge
su mu bile potonule do gornje ivice čizama, a kapetan Ganington ga je
snažnom levom rukom dograbio oko struka, silovito povukao i u trenu
ga oslobodio; ali ostao je bio bez oba đona. Ja sam, s druge strane,
skakutao pomamno s noge na nogu da me buđ ne bi povukla i
zatrčao se ka boku broda. Ali pre nego što sam tamo stigao, začudan
jaz se otvorio u budi između nas i boka, najmanje dve stope širok, ali
nisam video koliko dubok. Zatvorio se u trenu, a sva buđ na mestu
gde se jaz otvorio rasplinu se u svojevrsni nalet groznih talasa tako da
sam pobegao odatle jer se nisam usudio da zakoračim na to mesto.
Onda mi je kapetan doviknuo: ‘Na krmu, doktore! Na krmu, doktore!
Ovuda, doktore! Trčite!’
„Potom sam video da me je pretekao i da je stajao na zadnjem,
izdignutom delu krmice. Preko ramena mu je, poput vreće, sav
otromboljen i miran, ležao drugi oficir. Gospodin Selvern beše izgubio
svest, pa su mu duge noge mlitavo i bespomoćno udarale o
kapetanova krupna kolena dok je ovaj trčao. Video sam, neobično i
nesvesno primetivši sitne pojedinosti, kako istrgnuti đonovi sa čizama
drugog oficira mlataraju i poskakuju dok se kapetan teturao ka krmi.
„‘Pozor, čamcu! Pozor, čamcu! Pozor, čamcu!’ vikao je kapetan, a
utom sam se i ja našao kraj njega i povikao isto. Mornari su
odgovarali glasnim uzvicima ohrabrenja i bilo je jasno da se očajnički
trude da doteraju čamac do krme kroz gustu skramu oko broda.
„Došli smo do prastare krmene ograde obrasle u buđ i osvrtali se
unaokolo bez daha u polumraku kako bismo videli šta se događa.
Kapetan Ganington je ostavio fenjer pored one velike humke kad je
podigao drugog oficira i dok smo stajali zadihani, otkrili smo
odjednom da sva buđ između nas i svetlosti vrvi od kretanja. No, deo
na kojem smo mi stajali, i otprilike šest do osam stopa ispred nas, i
dalje beše čvrst.
„Svako malo smo dovikivali mornarima da pohitaju, a oni su nam
odgovarali da stižu za tren. I sve vreme smo posmatrali palubu te
sablasne olupine, doslovno osećajući mučninu, makar u mom slučaju,
od luđačke napetosti, spremni da skočimo s broda u onu gnusnu
skramu posvuda oko nas.
„Negde dole u ogromnom koritu broda neprestano se čulo ono
neobično, tupo i potmulo tup, tup, tup, tup - sve glasnije. Kao da sam
osećao kako ceo trup olupine počinje da se trese i podrhtava sa
svakim tim tupim udarcem. Usled groteskne i užasavajuće sumnje o
poreklu te buke, za mene ona beše ujedno i najstrašniji i
najneverovatniji zvuk koji sam ikad čuo.
„Dok smo očajnički iščekivali čamac, neprestano sam posmatrao
onoliko sivobelog trupa koliko je fenjer osvetljavao. Delovalo je da se
sve palube neobično pomeraju. Ispred fenjera sam nejasno video kako
se humke od budi njišu i užasavajuće klate van kruga najjače
svetlosti. Još bliže, pod punim sjajem fenjera, humka koja je trebalo da
skriva vidnjaču kabine postupno se nadimala. Na njoj su se videle
grozne, ljubičaste žile, a dok se nadimala, učinilo mi se da žile i pege
na njoj postaju jasnije, da se izdižu kao da su nabrekle, baš kao kad
vidite kako se vene nadimaju na telu snažnog, punokrvnog konja.
Krajnje čudno. Humka za koju smo mislili da prekriva stepenište ka
potpalublju beše potonula i poravnala se s okolnom budi i nisam više
video da izbacuje mlazove one ljubičaste tečnosti.
„Podrhtavanje humke poče daleko ispred fenjera i krenu u naletu
ka krmi i prema nama, a videvši taj prizor, ja se popeh na sunđerastu
ogradu i nanovo povikah ka čamcu. Mornari mi odgovoriše vikom, što
mi reče da su blizu, ali prokleta skrama beše tako gusta da se jasno
videlo da se čamac s teškom mukom uopšte i kreće. Kraj mene je
kapetan Ganington besomučno drmusao drugog oficira, koji se pomeri
i zajauka. Kapetan ga ponovo prodrma: ‘Budite se! Budite se,
gospodine!’ drao se.
„Drugi oficir se istetura iz kapetanovog naručja i najednom pade,
kriknuvši: ‘Moje noge! O, bože! Noge!’ Kapetan i ja ga odvukosmo od
humke i stavismo u sedeći položaj na krmenu ogradu, gde je nastavio
da jauče bez prestanka.
„‘Drž’te ga, doktore’, reče kapetan. A dok sam ja to činio, on otrča
nekoliko jardi ispred i zagleda se dole preko ograde na desnom
kvartiru. ‘Za ime boga, pohitajte, momci! Pohitajte! Pohitajte!’
dovikivao je mornarima, a oni su mu odgovarali bez daha, iz blizine,
no i dalje suviše daleko da bi nam čamac bio i od kakve koristi u tom
trenutku.
 „Držao sam polusvesnog oficira koji je zapomagao i piljio ispred
sebe duž palube na krmici. Nalet budi je pristizao, polako i bešumno. A
zatim, iznenada, videh nešto bliže.
„‘Pazite, kapetane!’ povikah. Čak i dok sam vikao, buđ kraj njega se
najednom neobično razvodni. Video sam kako mu se talas prikrada
kroz buđ. On snažno i nezgrapno skoči i dočeka se na čvrstom delu
budi, ali ono gibanje je pristizalo za njim. Okrenuo se i dočekao ga,
opsovavši žestoko. Posvuda oko njegovih nogu najednom se otvoriše
sitne pukotine, koje su grozomorno klokotale. ‘Vratite se, kapetane!’
povikao sam. ‘Vratite se, brzo!’ Dok sam vikao, talas mu dođe do
stopala i dotače ih, a on mahnito krenu da ga gazi i odskoči unazad,
pokidavši pola čizme na jednoj nozi. Besno je opsovao od bola i srdžbe
i hitro skočio na krmenu ogradu.
„‘Idemo, doktore! Preko!’ povikao je. Zatim se setio prljave skrame i
predomislio, da bi najzad očajnički zagrmeo na mornare da požure. I
ja sam gledao dole.
„‘Drugi oficir?5 rekao sam.
„‘Ja ću ga preuzeti, doktore’, reče kapetan Ganington i uhvati
gospodina Selverna. Dok je govorio, učini mi se da vidim nešto ispod
nas, nekakve obrise spram skrame. Nagnuh se preko krme i zagledah.
Nešto beše ispod levog kvartira.
„‘Dole ima nečeg, kapetane!’ povikao sam i pokazao rukom na
tminu. On se snažno nagnu preko ograde i zagleda.
„‘Čamac, za ime božje! Čamac!’ proderao se i počeo da se migolji
brzo duž krmene ograde, vukući za sobom drugog oficira. Krenuh za
njim. ‘Čamac je, sigurno!’ uskliknuo je nekoliko trenutaka kasnije i
podigavši drugog oficira iznad ograde, hitnuo ga dole u čamac, na čije
je dno ovaj pao uz tresak.
„‘Skačite, doktore!’ doviknuo mi je i silovito me svukao s ograde i
bacio za oficirom. Dok je to činio, osetio sam kako čitava prastara,
sunđerasta ograda začudno i odvratno podrhtava i počinje da se
koleba. Pao sam preko drugog oficira, a kapetan doskoči za nama
gotovo istog trena, ali srećom pade pored nas, na pramčanu klupu,
koja puče pod njegovom težinom uz glasan prasak i cepanje drveta.
„‘Hvala bogu!’ čuo sam ga kako mrmlja. ‘Hvala bogu! Reko bih da
smo za dlaku završili u Hadu.’
„Zapalio je šibicu baš kad sam ja ustao, a između nas je opružen
ležao drugi oficir na jednoj od uzdužnih klupa. Dovikivali smo
mornare u drugom čamcu, govoreći im gde smo i videli svetlost
njihovog fenjera kako se probija iza obline na desnom boku olupine.
Odazvali su nam se i doviknuli da daju sve od sebe, a potom, dok smo
čekali, kapetan Ganington zapali drugu šibicu i poče da razgleda
čamac u koji smo upali. Beše to savremen čamac s dvostrukim
pramcem, a na krmi mu je pisalo Ciklon, Glazgov. Bio je u prilično
dobrom stanju i očigledno ga je voda donela do skrame u kojoj se
zadržao.
„Kapetan Ganington zapali nekoliko šibica i priđe olupini.
Odjednom me pozva i ja preskočih klupu da dođem do njega.
‘Pogledajte, doktore’, rekao je i videh na šta misli - na pramcu čamca
beše gomila kostiju. Nagnuh se da ih osmotrim. Bile su to kosti bar tri
osobe, sve čudno pomešane i vrlo čiste i suve. Istog trena mi je nešto
palo na pamet u vezi s kostima, ali nisam ništa rekao jer mi je misao
bila donekle nejasna i ticala se groteskne i neverovatne ideje koja mi
beše sinula kao objašnjenje uzroka onog tupog i potmulog tup, tup,
tup, tup koje je tako đavolski bilo unutar olupine i moglo se čuti čak i
sad kad više nismo bili na samoj lađi. A sve vreme sam, znate, imao u
glavi mučnu i jezovitu sliku te stravične budi kako se migolji po
olupini.
„Kad je kapetan Ganington kresnuo još jednu šibicu, videh nešto od
čega se zgrozih, a i kapetan to ugleda istog trena. Šibica se ugasi, a on
nespretno potraži drugu i kresnu je. Videsmo ono opet. Nismo bili
pogrešili. Ogromna sivobela usna štrcala je iznad ivice čamca -
ogroman režanj budi prilazio nam je kradom, živa masa same olupine!
Te kapetan Ganington najednom uzviknu tačno ono što sam i ja
mislio o toj grotesknoj i neverovatnoj stvari: ‘Živa je!’
„Nikad nisam čuo takvo razumevanje i užas u glasu nekog čoveka.
Upravo mi je stravična ubeđenost u tu stvar učinila realnom pomisao
koja mi se prethodno tek vrzmala u podsvesti. Znao sam da je u
pravu; znao sam da je objašnjenje koje su moji razum i obrazovanje
ujedno i odbijali i dokučili bilo istinito. O, pitao sam se da li je iko
uopšte mogao da pojmi naša osećanja u tom trenutku. Svekoliki užas i
nepojmljivost svega!
„Dok je svetlost šibice gorela punim plamenom, video sam da je
masa žive materije koja nam je prilazila prošarana ljubičastim žilama
što su štrcale, strahovito nabrekle. Cela stvar je neprestano
podrhtavala sa svakim potmulim tup, tup, tup, tup tog džinovskog
organa koji je pulsirao unutar ogromne sivobele olupine. Plamen
šibice dosegnu kapetanove prste i do mene dođe slabašan i oduran
miris spaljenog mesa, ali delovalo je da on nije svestan bola. Potom se
plamen ugasio uz kratko cvrčanje, no u poslednjem trenutku ugledah
neobično čudovišan prizor vidljiv na kraju onog monstruoznog režnja
što je štrcao. Postao je orošen ogavnim, ljubičastim znojem. A s tamom
se iznenada pojavi i zadah kosturnice.
„Čuo sam kako se kutija šibica raspada u rukama kapetana
Ganingtona dok ju je otvarao. Potom je opsovao, čudnim i preplašenim
glasom, jer je bio potrošio šibice. Okrenuo se nespretno u tmini i
prevrnuo preko najbliže klupe u želji da stigne do krme čamca, a za
njim sam krenuo i ja. Jer znali smo da ono stvorenje dolazi ka nama
kroz tamu, preko one uboge i ispremetane gomile ljudskih kostiju
pobacanih zajedno ispod pramca. Besomučno smo dozivali mornare, a
umesto odgovora videsmo pramac njihovog čamca kako se nejasno
pomalja na vidiku iza obline desnog boka olupine.
„‘Hvala bogu!’ ote mi se, ali kapetan Ganington zaurla na njih da
upale svetlo. No, to nisu mogli da učine jer su upravo bili zgazili fenjer
dok su očajnički pokušavali da se probiju čamcem do nas.
„‘Brzo! Brzo!’ vikao sam.
„‘Za ime boga, pohitajte, ljudi!’ grmeo je kapetan.
„I obojica se suočismo s tamom pod oblinom levog boka odakle je,
znali smo, ali nismo mogli da vidimo, ono dolazilo ka nama.
„‘Veslo! Hitro, odmah - dodajte mi veslo!’ vikao je kapetan i pružio
ruku kroz tminu prema nadolazećem čamcu. Video sam nečiju siluetu
kako stoji na pramcu i pruža nam neki predmet preko skrame prostrte
između nas. Kapetan Ganington zamahnu rukama kroz tamu i dohvati
ga.
„‘Imam ga! Pusti!’ rekao je brzo i britko.
 „Istog trena čamac u kojem smo bili optereti neka ogromna težina
na desnom boku. Potom čuh kako kapetan viče: ‘Spustite glavu,
doktore!’ I odmah zatim zavitla teškim veslom od četrnaest stopa oko
glave i mlatnu po pomrčini. Najednom se začu grgoljenje i kapetan
ponovo udari, divljački stenjući od razjarenosti. Nakon tog udarca
čamac se polako ispravi, te odmah potom drugi čamac nežno udari u
naš.
„Kapetan Ganington ispusti veslo i skočivši ka drugom oficiru,
podiže ga s klupice i prebaci ga kolenom i rukama preko pramca
među mornare. Potom povika meni da i ja pređem, što učinih, a onda i
on dođe za mnom, ponevši veslo. Odneli smo drugog oficira na krmu,
a kapetan je doviknuo mornarima da vrate čamac malo unazad.
Potom su odvojili pramac od čamca iz kojeg smo netom izašli, te
krenusmo kroz skramu ka otvorenom moru.
„‘Gde je Tom ’Arison?’ ote se jednom mornaru usred napora. On
beše posebno dobar prijatelj s Tomom Harisonom, te mu kapetan
Ganington kratko odgovori: ‘Mrtav! Veslaj! Bez priče!’
„E sad, ma koliko da je bilo teško čamcu da se probije kroz skramu
da nas spasi, bekstvo iz nje je delovalo deset puta teže. Posle pet
minuta veslanja, činilo se da je čamac prešao jedva jedan hvat, ako je
i toliko, i ponovo me obuze smrtni strah, koji je jedan od zadihanih
mornara iznenada ovako sročio: ‘Uhvatilo nas je! Kao i jadnog Toma!’
Beše to mornar koji je pitao gde je Harison.
„‘Zaveži i veslaj!’ zagrmeo je kapetan. I tako prođe još nekoliko
minuta. Iznenada mi se učini kako se ono tupo i potmulo tup, tup, tup,
tup još jasnije čuje kroz mrak, pa sam pomno zurio preko krme. Obuze
me blaga mučnina jer mogao sam gotovo da se zakunem da nam je
tamna masa čudovišta zapravo još bliže - da se primicala kroz tminu.
Kapetan Ganington je zasigurno pomislio isto jer je, bacivši kratak
pogled ka pomrčini, skočio napred i pridružio se veslaču na krmi.
„‘Prođite ispred vesala, doktore’, rekao mi je gotovo bez daha.
‘Stanite na pramac i vidite da li možete malo da oslobodite pramac od
ovog čuda.’
„Učinih kako mi je rekao i minut kasnije obreo sam se na pramcu
čamca, uklanjajući veslom skramu s jedne i druge strane u pokušaju
da razgrnem taj žitki i lepljivi gnoj. Težak i gotovo životinjski vonj
dizao se sa skrame, a vazduh kao da je u celosti ispunjavao ubistveni,
nepodnošljiv zadah. Nikad neću moći da nađem reči kojima bih bilo
kome na svetu opisao sav užas tog događaja - opasnost koja kao da
nam je nad glavama visila u samom vazduhu i tik iza nas tu
neverovatnu stvar što nam je, kako sam čvrsto verovao, prilazila sve
bliže, te skramu što nas je stezala, kao napola osušen lepak.
„Minuti su promicali smrtonosni i večni, a ja sam sve vreme gledao
unazad preko krme u mrak, ne prestajući da razgrćem onu prljavu
skramu koju sam udarao i gurao s jedne u drugu stranu dok me nije
znoj probio.
„Najednom se kapetan Ganington oglasi: ‘Odmičemo, momci.
Veslajte!’ I osetih kako se čamac osetno probija napred kad mornari
prionuše s novom nadom i snagom. Uskoro nije bilo sumnje da je tako
jer nedugo zatim ono gnusno tup, tup, tup, tup ostade sasvim daleko i
nejasno negde u pozadini i više nisam mogao da vidim olupinu
budući da noć postade strahovito mračna, a nebo tamno, prekriveno
teškim oblacima. Kako smo prilazili obodu skrame, čamac se sve lakše
kretao, dok se najednom uz čist, umilan i vedar zvuk nije obreo na
otvorenom moru.
„‘Hvala bogu!’ rekoh naglas, izvadih kuku iz vode i krenuh ka krmi
gde je kapetan Ganington ponovo sedeo za rudom. Video sam ga kako
nespokojno gleda ka nebu i preko mora ka mestu gde su gorela svetla
naše lađe, a zatim kao da opet pažljivo osluškuje, te shvatih da i ja
činim isto.
„‘Šta je to, kapetane?’ rekoh naglo jer mi je delovalo da daleko iza
nas čujem neki zvuk, nešto između čudnog cvilenja i tihog zviždanja.
‘Staje to?’
„‘Vetar, doktore’, reče on tiho. ‘Dao Bog da smo na brodu.’ A onda
reče mornarima: ‘Veslajte! Poturite leđa dobro inače dobrog ’leba
nikad više nećete jesti!’ Mornari ga bespogovorno poslušaše i
bezbedno stigosmo do lađe. Čamac čvrsto privezaše pre nego što je
stigla oluja, koja se pojavi u obliku furiozne bele magline sa zapada.
Video sam je nekoliko minuta pre toga, kako diže more u tami u zid
fosforescentne pene; a kako se bližila, ono neobično cvilenje ili
zviždanje postade sve glasnije dok najzad ne zazvuča poput ogromnog
parnog piska koji je jurio ka nama. A kad dođe, zaista nas veoma
snažno pogodi, tako da nam jutro ne otkri ništa sem komešanja
uzburkanog mora, a ona turobna olupina ostade miljama daleko iza
nas u maglini, sasvim izgubljena, taman onoliko koliko su naša srca
žudela da je ostave za sobom.
„Kad sam došao da pregledam stopala drugog oficira, video sam
da su u veoma neobičnom stanju. Tabani su izgledali kao da su bili
delimično svareni - ne znam koju bih drugu reč iskoristio da tako
precizno opišem njihovo stanje, a agonija kroz koju je taj čovek prošao
je zasigurno bila stravična.
„Dakle”, zaključio je doktor, „to ja zovem slikovitim primerom. Kad
bismo tačno znali kakav je tovar ona stara lađa nosila i raspored
različitih predmeta među njenim teretom, kao i toplotu i trajanje
kojima je bila izložena, te jednu ili dve vrednosti koje samo možemo
pretpostaviti, razotkrili bismo hemiju životne sile, gospodo. Ne nužno
njeno poreklo, pazite, ali barem bismo napravili veliki korak ka tome.
Mnogo puta sam zažalio zbog one bure, znate - na izvestan način,
zapravo, na izvestan način... Bilo je to posve neverovatno otkriće, ali
istovremeno sam osećao isključivo zahvalnost što smo ga se otarasili.
Sasvim neverovatna prilika! Cesto razmišljam o načinu na koji se ono
čudovište probudilo iz obamrlosti. I o onoj skrami! I mrtvim svinjama
zarobljenim u njoj! Zamišljam da je to bila nekakva jeziva mreža,
gospodo. Uhvatila je mnogo šta. U..
Stari doktor uzdahnu i klimnu glavom.
„Da sam samo mogao da dobijem njenu teretnicu”, rekao je s
očima punim žala. „Da sam... Mogao sam saznati nešto korisno. Ali,
kako bilo...” Opet je krenuo da puni lulu. „Pretpostavljam”, završio je,
pogledavši nas ozbiljno, „pretpostavljam da smo mi ljudi u najboljem
slučaju gomila nezahvalnih bednika! Ali... Ali kakva prilika? Kakva ...
prilika, zar ne?”
 Cele je te noći četvorojarbolni brod Taruak nepomično mirovao u
toku Golfske struje budući da je naišao na „mirnu deonicu”, na
potpunu mir koji je sad već trajao dva dana i dve noći.
Sa svake strane, da je bilo svetla, mogle bi se videti guste mase
plutajuće golfske trave koja se pružala na okeanu sve do dalekog
obzorja. Te mase trave bile su mestimično tako velike da su tvorile
duge sprudove nad vodom, koji su na dnevnoj svetlosti mogli da
ostave pogrešan utisak da je reč o niskom kopnu.
Na zavetrinskoj strani krmice, Duti, jedan od kadeta, stajao je
nalakćen na ogradu i zurio preko skrivenog mora, ka mestu na
istočnom obzorju gde su se ukazivali prvi ružičasti i limunžuti zraci
zore - slabašne, nežne pruge i slojevi boje.
Prođe izvesno vreme i površina mora sa te strane poče da se
ukazuje - veliko prostranstvo sive, prošarano mestimičnim,
svetlucavim pojasevima srebrne. A na sve strane, crne tačke i ostrvca
trave.
Ubrzo, sunčeva crvena kupola izbi na videlo ponad mračne ivice
horizonta i najednom posmatrač Duti opazi nešto - ogromnu,
bezobličnu masu koja se pružala miljama od desnog boka lađe i
ukazivala se crna i upadljiva spram turobne crvene mase izlazećeg
sunca.
„Nešto je na vidiku na levom boku, gospodine”, obavestio je oficira,
koji je pušio naslonjen na ogradu što se pružala duž prelaza između
krmice i gornje palube. „Ne mogu baš da razaznam šta je.”
Oficir se podiže iz svog udobnog položaja, protegnu se, zevnu i
priđe momku.
„Gde, Tobi?” pitao je, umorno, ponovo zevnuvši.
„Tamo, gospodine”, reče Duti, alijas Tobi, „pod pravim uglom u
odnosu na kobilicu i tačno na tragu sunca. Izgleda pomalo kao velika
kuća na vodi ili plast sena.”
Oficir se zagleda u naznačenom pravcu i ugleda predmet koji je
zbunio momka. Odjednom mu umor nesta iz očiju i s lica.
„Dodaj mi dogled sa svetlarnika, Tobi”, zapovedio je i mladić ga
posluša.
Pošto je proučavao neobični predmet jedan minut, recimo, pružio je
dvogled Tobiju i rekao mu da „zrakne” i kaže na šta mu liči.
„Meni deluje kao neki od onih starih brodova koji prevoze barut,
gospodine”, uzviknuo je momak posle izvesnog vremena, a na njegov
opis oficir klimnu glavom s odobravanjem.
Kasnije, kad se sunce donekle podiglo, mogli su pobliže da
pogledaju olupinu. Delovalo je da se radi o plovilu izuzetno starog
kova, bez jarbola, na čijem je trupu bilo podignuto nadgrađe nalik
krovu, čiju svrhu nisu mogli da odrede. Olupina je ležala nadomak
granica spruda od trave, a sa svih strana je bila prošarana
zelenkastim rastinjem.
Upravo se zbog njenog položaja, unutar granica trave, začuđeni
oficir pitao kako je tako neobična lađa, nesposobna za plovidbu,
dospela toliko daleko u beskraj okeana. Jer najednom mu je sinulo da
ona nije bila ništa više do olupina iz neizmernog Sargaškog mora -
plovilo koje je, verovatno, za svet nestalo, pre mnogo, mnogo, možda i
nekoliko stotina leta. Ta ideja potaknu oficira na ozbiljno razmišljanje,
te se on baci na proučavanje prastare olupine s još većim
zanimanjem, razmišljajući o svim tim samotnim i strašnim godinama
što su morale proći kraj nje dok je ležala tako čamotna i zaboravljena
u sumornom groblju okeana.
Tokom celog tog dana, olupina je bila predmet najvećeg zanimanja
sve posade Taruaka, čiji je svaki dalekozor stavljen u upotrebu kako bi
se ona proučila. No, iako je bio ne dalje od šest ili sedam milja od nje,
kapetan nije pristao na oficirove predloge da se čamac spusti u vodu i
da se neznanom brodu ode u posetu. Jer kapetan beše obazriv čovek, a
barometar ga je upozoravao da se može očekivati iznenadna promena
vremena, tako da nije želeo da iko napušta brod bez preke potrebe. Ali
i pored sve obazrivosti, radoznalosti mu svakako nije manjkalo, pa je
ceo dan s vremena na vreme upravljao durbin ka prastaroj olupini.
Potom je, reklo bi se posle šestog zvona1 druge brodske straže, s
krme primećeno jedro, koje se polako ali sigurno pojavljivalo. Do
osmog zvona uspeli su da razaznaju kako omaleni bark donosi vetar
sa sobom, s krstovima pod pravim uglom i svim jedrima razapetim.
No, noć je žurno odmicala i beše gotovo jedanaest časova pre nego što
vetar dosegnu posadu Taruaka. Kad je najzad prispeo, začulo se tiho
šuškanje i treperenje jedara, uz povremenu škripu mestimice, u tami
među snastima, dok se svaki deo nepomične i pokretne opute zatezao.
Ispod pramaca, i duž bokova, čuli su se tihi zvuci bućkanja dok je
lađa hvatala zalet, te su tako, veči deo narednog časa, jezdili kroz
vodu brzinom nešto manjom od nekoliko čvorova na šezdeset minuta.
S desnog boka mogli su da vide crveno svetlo malog barka, koji je
sa sobom doneo vetar, i sad se polako probijao napred, očigledno
sposobniji od velikog, teškog Taruaka da iskoristi tako blag povetarac.
Otprilike četvrt sata pre dvanaest, pošto je nova smena straže
probuđena, primetili su da se svetla kreću tamo-amo po brodici, a do
ponoći je bilo očito da ona, iz ovog ili onog razloga, usporava.
Kad je prvi oficir došao na palubu da odmeni drugog, potonji ga
izvesti o mogućnosti da se nešto neobično dogodilo na barku, rekavši
mu za svetla na njegovim palubama2 i kako je u poslednjih četvrt sata
on počeo da usporava.
Čuvši izveštaj drugog oficira, prvi posla jednog od momaka po
noćni dvogled, te kad mu ga ovaj donese, poče pomno da osmatra onu
drugu lađu, koliko mu je tmina to dozvoljavala. Jer je čak i kroz noćni
dvogled ona delovala samo kao nejasni oblik, nad kojim su se
nadvijala tri maglovita tornja sačinjena od njenih jarbola i jedara.
Iznenada, oficir glasno uzviknu jer iza barka beše nešto drugo što
se nejasno ukazalo u vidnom polju. Posmatrao je izuzetno predano,
zanemarivši na tren pitanja drugog oficira o tome što ga je nagnalo
da usklikne.
Odjedared, on reče, uz blagu notu uzbuđenja u glasu: „Olupina!
Bark je uleteo u travu oko te matore kršine!”
Drugi oficir promrmlja nešto u znak iznenađenog odobravanja i
udari šakom po ogradi.
„To je dakle!” reče. „Zato mi prolazimo pored njega. A to objašnjava
i svetla. Ako se nisu zaglavili u travi, verovatno su iz sve sile naleteli
na prokletu olupinu!”
 „Treba imati jedno na umu”, reče oficir, spuštajući dvogled i
počevši da traži lulu, „nije mogao imati dovoljan zalet da načini veliku
štetu”.
Drugi oficir, koji je i dalje piljio kroz dvogled, promrmlja odsutno
da se slaže i nastavi da gleda. Oficir pak napuni i zapali lulu,
napomenuvši u međuvremenu svom podređenom koji ga nije slušao
da se onaj blagi povetarac stišava.
Najednom drugi oficir skrenu pažnju svom pretpostavljenom i u
istom trenu, kako se činilo, sve slabiji vetar uminu u potpunosti, jedra
se opustiše i nabraše, uz blago šuštanje i lepetanje olabavljenog
platna.
„Šta se zbiva?” pitao je oficir i podigao dvogled.
„Nešto se čudno događa onamo”, reče drugi oficir. „Pogledajte kako
se svetla kreću i... Videste li ono?”
Žurno je završio obraćanje, s oštrim naglaskom na poslednjoj reči.
„Šta?” pitao je oficir, pomno zagledan.
„Pucaju”, odgovori podređeni. „Pogledajte! Opet onamo!”
„Besmislica!” reče oficir s nevericom i sumnjom u glasu.
Pošto je vetar utihnuo, nastade beskrajni muk na pučini. I
najednom, iz velike udaljenosti preko vode, pronese se dalek, prigušen
prasak topa, praćen gotovo istovremeno s nekoliko sitnih, ali jasno
određenih hitaca nalik pucketanju biča u onoj pomrčini.
„Tako mi boga!” povika oficir. „Rekao bih da ste u pravu.” Zastao je
i zagledao se. „Tamo!” reče. „Video sam bleske. Pucaju s krmice, rekao
bih... Moram da pozovem starog.” Okrenuo se i žurno štrcao u salon,
pokucao na vrata kapetanove kabine i ušao unutra. Upalio je fenjer i,
prodrmavši zapovednika da bi ga probudio, reče mu za događaj koji je
verovao da se odvija na barku.
„Pobuna je u pitanju, gospodine. Pucaju s krmice. Trebalo bi da
nešto preduzmemo... ” Oficir je mnogo toga rekao, bez daha, jer bio je
mlad čovek. Kapetan ga, međutim, prekide, tiho podigavši ruku.
„Pridružiću vam se za minut, gospodine Džonsone”, rekao je, a
oficir shvati primedbu i otrča na palubu.
Pre nego što je minut istekao, zapovednik broda bio je na krmici i
piljio kroz noćni dvogled prema barku i olupini. No, sada su svetla
iščezla i video se tek poneki blesak upotrebljenog oružja - preostao je
samo zagasiti, jednoličan crveni odsjaj svetla na levom boku, a iza
njega, kroz noćni dvogled videli su se senoviti obrisi lađe.
Kapetan postavi pitanja oficirima, tražeći dodatne pojedinosti.
„Sve je uminulo dok vas je prvi oficir zvao, gospodine”, objasnio je
drugi oficir. „Pucnji su se čuli vrlo jasno.”
„Čini se da su koristili top, kao i revolvere”, ubaci se prvi, ne
prestavši da zuri u tminu.
Neko vreme njih trojica nastaviše razgovor na tu temu dok su se
dole na glavnoj palubi okupile dve straže duž desne ograde, te se tihi
žamor razgovora pronosio celim brodom.
Ubrzo, kapetan i oficir donesoše odluku. Ako je došlo do pobune,
ona je već okončana, kakav god da joj je ishod bio, te nikakvo
mešanje Taruakove posade u tom trenutku verovatno ne bi donelo
ništa dobro. Bili su u potpunom mraku - ne samo u doslovnom smislu
- i, koliko su znali, moguće je da nikakve pobune nije ni bilo. Ako je do
pobune pak došlo i pobunjenici pobedili, onda su već učinili najgore
što su nameravali. Ako su pak oficiri pobedili, onda je sve dobro i
pravo. Uspeli su da to urade bez ikakve pomoći. Naravno, da je Taruak
bio ratni brod s brojnom posadom, sposoban da izađe na kraj sa
svakom situacijom, bilo bi krajnje jednostavno poslati moćnu i
naoružanu posadu u čamcu da sprovede istragu. No, kako se radilo o
pukom trgovačkom plovilu, s nedovoljno brojnim ljudstvom, kako je
danas uobičajeno, morali su postupati oprezno. Sačekaće jutro i
signalizirati im. Za dva sata će svanuti. Onda će se voditi okolnostima.
Oficir priđe kraju krmice i doviknu ljudima: „Hajde sad, momci
moji, vratite se u postelju, imate voljno, pa odspavajte malo. Možda
ćete nam biti potrebni već posle petog zvona.”
„Razumem, gospodine”, začu se horski žamor i neki članovi posade
krenuše napred ka pramnici, ali su se ostali što dobiše voljno zadržali
budući da im je radoznalost prevladala želju za snom.
Na krmici, tri oficira nagnuta preko ograde na desnom boku,
razgovarala su neobavezno dok su čekali osvit zore. Nešto dalje od
njih stajao je Duti, kojem je, kao najstarijem kadetu što je završio
obuku, data uloga vršioca dužnosti trećeg oficira.
 Ubrzo, nebo na desnom boku poče da svetli od svečanog dolaska
zore. Svetlost je rasla i jačala, pa su pogledi posade Taruaka sve
pomnije pretraživali onaj potez obzorja gde se videlo sve bleđe crveno
svetlo na boku barka.
Potom, upravo u trenutku kad ceo svet ispunjava muk osvita dana,
nešto se pronese preko tihog mora, prominuvši s istoka - vrlo slab,
razvučen, vrištav i piskav zvuk. Gotovo kao da se čuo huk vetrića koji
je dolutao iz zore preko mora - sablasno i piskutavo ječanje, tako
tanano i neuhvatljivo. Ali bi u njemu nečeg čudnog, gotovo pretećeg,
što je govorilo trojici ljudi na krmici da vetar nije mogao načiniti tako
postojan i neljudski zvuk.
Oglašavanje uminu, iščeznuvši u beskrajnom zujanju osobenom za
komarce; sve dalje, nejasnije i sitnije. I tako ponovo nastade tišina.
„To sam čuo i noćas, kad su pucali”, reče drugi oficir, govoreći
veoma polako i gledajući prvo u kapetana, a zatim u oficira. „Čulo se
dok ste vi bili ispod palube i dozivali kapetana”, dodao je.
„Pst!” reče oficir i podiže ruku u znak upozorenja, ali iako su
osluškivali, ne ču se nikakav zvuk, pa su se dali na postavljanje
nepovezanih pitanja i nagađanje odgovora, kao što zbunjeni ljudi
inače čine. Pokatkad bi posmatrali bark dvogledima, ali nisu otkrivali
ništa vredno pomena izuzev što su, kad bi se svetla pojačala, primetili
da mu se prikosnik zabio u nadgrađe olupine, načinivši u njoj golemu
rupu.
Ubrzo, kad je dan u dovoljnoj meri odmakao, prvi oficir naredi
trećem da uzme dva kadeta i donese na palubu signalne zastave i
knjigu kodova. Tako bi učinjeno i „signal” istaknut, ali oni na barku se
nimalo ne obazreše na to. Otuda kapetan naposletku zapovedi da se
zastave slože i vrate u ormarić.
Nakon toga je sišao s palube da pogleda barometar, a kad se
nanovo pojavio, on i oficiri zapodenuše kratak razgovor, posle kojeg
su izdata naređenja da se čamac za spašavanje s desnog boka spusti
u vodu. To su u narednih pola časa i uspeli, da bi zatim šestorici
mornara i dvojici kadeta bilo zapoveđeno da siđu u njega.
Potom je u čamac spušteno šest pušaka s municijom, kao i
istovetan broj sablji. Mornari ih podeliše među sobom, na zgražavanje
dvojice kadeta koji su se ražalostili što i njima nije dodeljeno oružje.
No, njihova osećanja se promeniše kad prvi oficir siđe u čamac i pruži
im obojici po jedan napunjen revolver, upozorivši ih, međutim, da se
ne „majmunišu” s oružjem.
Tik pre nego što će se čamac otisnuti, Duti, najstariji kadet, stušti
se niz pobočne merdevine i skoči na zadnju klupicu. Dočeka se i sede,
položivši pušku koju je poneo ispod krme. Čamac se potom otisnu ka
barku.
Sad ih beše desetorica u čamcu i svi su bili dobro naoružani, pa je
prvi oficir osećao izvesnu lagodnost što će moći da se suoči s bilo
kakvom situacijom do koje bi moglo da dođe.
Posle gotovo celog sata napornog veslanja, teški čamac dođe
dvestotinak jardi nadomak barka, a prvi oficir zapovedi mornarima da
spuste vesla na tren. Potom ustade i pozva ljude na barku, ali iako je
uskliknuo „Brode, pozor!” nekoliko puta, ne beše nikakvog odgovora.
Onda je seo i dao znak mornarima da nastave s veslanjem i tako
dovezao čamac još stotinu jardi bliže barku. Tu je ponovo dozivao, ali
nikakav odgovor nije dobio. Sagnuo se da podigne dvogled i izvesno
vreme piljio je kroz njega u dve lađe - prastaru olupinu i savremeni
jedrenjak.
Potonja je bila uletela pravo preko trave i krma joj se nalazila
otprilike četiri desetine jardi od ivice onog spruda. Prikosnik barka,
kao što sam već pomenuo, bio je probio zelenilom prošarano nadgrađe
olupine, pa je njegov kljun prišao veoma blizu travom obraslom boku
napuštenog broda.
Sad beše vrlo lako uočiti da je olupina bila uistinu veoma staro
plovilo jer je s te daljine prvi oficir mogao da razluči šta je trup, a šta
nadgrađe. Krma joj se uzdizala u priličnoj meri iznad pramaca, a
posedovala je i galerije koje su išle oko obline. U prozorskim oknima
neka stakla su i dalje opstajala dok su neka bila čvrsto zamandaljena,
a pojedina su nedostajala, sa sve okvirima, ostavivši tamne rupe iza
sebe u krmi. I posvuda je raslo vlažno, zeleno rastinje, od kojeg se u
posmatraču budio čudan osećaj gnušanja. Zaista, beše toga u vezi s
celim prastarim brodom, nečeg neobično odurnog - nečeg
neuhvatljivog - nekakve otuđenosti od ljudskog roda, koja beše
gnusna na neodređen način.
Prvi oficir spusti dvogled i izvuče revolver, na šta svi u čamcu
instinktivno pogledaše vlastito oružje. Potom im naredi da zaveslaju i
upravi čamac pravo ka korovu. Čamac udari u travu s gnjecavim
prizvukom i nakon toga nastavi sporo da napreduje, jard po jard,
isključivo uz izuzetan trud.
Dopreše do obline barka i oficir ispruži ruku da mu se doda jedno
veslo koje nasloni uz bok lađe. Tren kasnije hitro se verao uz njega.
Dohvatio je ogradu i premetnuo se na palubu da bi zatim, pošto je
letimice osmotrio bark celom dužinom, uhvatio lopaticu vesla kako bi
ga smirio i naredio ostalima da krenu za njim što brže mogu. Tako su
i učinili, a poslednji mornar je poneo palamar sa sobom i vezao ga
čvrsto za kuku na jedrenjaku.
Usledila je potom žurna pretraga broda. Na nekoliko mesta na
glavnoj palubi pronašli su polupane fenjere, a na zadnjem kraju
krmice i sačmaricu, tri revolvera i nekoliko poluga od vitla koje su
ležale na palubi krme. No, iako su zavirili u svaki ćošak broda,
podizali poklopce i pretražili brodsko spremište, nijedno ljudsko
stvorenje nisu našli - bark beše potpuno pust.
Nakon prve brze pretrage, oficir sazva ljude jer je u vazduhu visio
neprijatan osećaj opasnosti, a on je smatrao da ne bi trebalo da se
razdvajaju. Potom ih je poveo napred ka jarbolu pramnice. Tamo se,
videvši da levo navigacijsko svetlo još gori, nagnuo preko pregrade,
takoreći mehanički, podigao fenjer, otvorio ga i utrnuo plamen. Potom
ga je vratio na mesto.
Zatim se popeo na pramac i prošao preko prikosnika, pokazavši
ostalima da ga prate, što su oni i učinili, niko ne izustivši ni reč i svi s
oružjem na gotovs jer su osećali pritisak Nepojmljivog oko sebe.
Oficir dođe do rupe u ogromnom nadgrađu i uđe unutra, a za njim
i ostali. Tu su se zatekli u nečemu nalik kakvom ogromnom, mračnom
zdanju, čiji je pod bio paluba prastarog broda. Nadgrađe, sagledano
iznutra, beše krasno delo brodogradnje, s predivnim potpornjima i
sponama. Nekad je zasigurno posedovalo neizmernu snagu iako je
sad bilo sasvim trulo i prepuno brojnih rupa i naprslina. Najednom
mestu, blizu samog centra, odnosno sredine broda, nalazila se
svojevrsna visoko podignuta platforma, za koju je oficir naslutio da je
mogla služiti kao „osmatračnica” iako razlog postojanja čudesnog
nadgrađa nije mogao da zamisli.
Pretraživši palube te lađe, prvi oficir se spremao da siđe u
potpalublje kad ga iznenada Duti ščepa za rukav i prošapta mu
nervozno da oslušne. To je i učinio i čuo zvuk koji je privukao pažnju
mladiću. Beše to tiho, neprekidno i piskavo cvilenje koje se uzdizalo iz
mračnog korita pod njihovim stopama, te oficir najednom postade
svestan da u vazduhu visi neki izuzetno neprijatan životinjski miris.
Već ga je on podsvesno bio primetio kad je ulazio kroz skršeno
nadgrađe, ali sad ga je, odjednom, bio svestan.
Potom, dok je stajao tako i oklevao, cvilenje odjednom preraste u
oštro, prodorno skičanje koje ispuni prostor gde su bili zatvoreni,
praćeno užasnom, neljudskom i pretečom larmom. Oficir se okrenu i
ostalima iz svega glasa povika da se povuku na bark, te i on sam,
pošto je žurno i nervozno pogledao unaokolo, pojuri prema mestu gde
je kraj barkovog prikosnika štrčao preko paluba olupine.
Čekao je, nestrpljivo i napeto, osvrćući se za sobom, sve dok nisu
napustili olupinu i onda brzo naskočili na oblicu koja im je
predstavljala most ka drugom plovilu. Dok je to radio, skičanje utihnu
i pređe u sitan, cijukav i pištav zvuk, koji ga natera da se osvrne jer je
naglo stišavanje imalo istovetan učinak kao i da se radilo o glasnoj
buci. Prizor koji je ugledao učini mu se u prvi mah tako neverovatan i
čudovišan da je bio gotovo suviše potresen da bi i uzviknuo. Potom je
podigao glas i povikao u znak upozorenja ljudima, a od mahnite žurbe
drhtala mu je svaka žila u telu dok se pentrao nazad na bark, sve
vreme dovikujući mornarima da uđu u čamac. Jer je, osvrnuvši se,
video kako cele palube na olupini vrve od živih stvorenja - ogromnih
pacova, hiljada i desetina hiljada pacova - pa je u trenutku shvatio
kako je nestala posada barka.
Sad je već bio na palubi pramnice i trčao ka stepenicama dok su
iza njega, celom dužinom nagnutog crnila prikosnika, hitali pacovi,
jureći ga. Skočio je na glavnu palubu i potrčao. Iza njega se čula
čudna buka beskonačnog topota koji se sve brže valja ka njemu.
Stigao je do stepenica na krmici i dok je jurio uz njih, osetio je
divljački ujed na levom listu. Sad se nalazio na palubi krmice i
teturavo je trčao. Dvadesetak velikih pacova skoči oko njega, šest mu
se besno zakači za leđa, a onaj jedan što ga je ščepao za list mlatarao
je pomamno s jedne na drugu stranu dok je oficir hitao dalje. Stigavši
do ograde, zgrabi je, premetnu se preko nje i upade u travu.
Ostali su već bili u čamcu, te ga snažne ruke izvukoše iz vode dok
se preostala posada preznojavala trudeći se da odmakne svoje malo
plovilo od broda. Pacovi su i dalje visili na prvom oficiru, ali nekoliko
udaraca sabljom liši ga tog smrtonosnog tereta. Iznad njih, oživevši i
zacrnivši ograde i luk krmice, jurcalo je hiljade ovih životinja.
Čamac je u tom trenu bio udaljen od barka za dužinu jednog vesla,
a Duti odjednom povika kako dolaze oni. Istog časa, bezmalo stotinu
najvećih pacova baci se ka čamcu. Većina nije uspela da ga dosegne i
pala je u vodu, ali mnogo njih upade u čamac i divljački se baci na
ljude. Nastade minut besomučnog sečenja i mlaćenja pre nego što
beštije behu uništene.
Još jednom se ljudi vratiše zadatku da se probiju kroz travu, te za
minut ili dva dođoše na nekoliko hvatova od ivice korova, veslajući
očajnički. Potom se nova strahota obruši na njih. Oni pacovi što su
prethodno skočili u prazno, behu sad svuda oko čamca. Iskakali su iz
trave, dotrčavali uz vesla i pentrali se preko bokova, a čim bi jedan
ušao u čamac, zaletao se pravo na nekog od posade tako da su njeni
članovi bili posvuda izujedani i krvavi.
Usledila je kratka, ali očajnička borba, da bi se zatim, kad je i
poslednja neman smrtno posečena, ljudi ponovo bacili na posao kako
bi izvukli čamac iz trave.
Prođe minut i čamac stiže bezmalo do oboda korova kad Duti
povika da pogledaju, našta se svi okrenuše i zagledaše u bark gde
videše šta je nagnalo kadeta da onako zagalami. Pacovi su skakali u
korov u crnim talasima od čega su ogromne vlati trave podrhtavale
dok su zveri jurile prema čamcu. Za nezamislivo kratko vreme, sva
trava između čamca i barka ožive od malih čudovišta koja su
pristizala vratolomnom brzinom.
Oficir uzviknu i, zgrabivši veslo od jednog mornara, naskoči na
krmu čamca i poče njime da mlati po travi dok su se ostali đavolski
trudili da otisnu čamac na otvoreno more. No, uprkos njihovim
mahnitim naporima i smrtonosnim udarcima oficirovog vesla dugog
četrnaest stopa, ta crna i živa masa bejaše posvuda oko broda i u
talasima se veraše u čamac pre nego što on izađe iz trave. Čim čamac
uleti u bistru vodu, oficir opsova grdno i, odbacivši veslo, stade golim
rukama da trga zveri sa sebe i da ih baca u more. No, jednakom
brzinom kojom se on oslobađao, novi naskakaše na njega, te bi on za
tren verovatno bio i oboren budući da je čamac bio krcat i vrveo od
gamadi da se neki mornari ne prihvatiše sablji i doslovno isekoše
zveri na komade, ponekad tamaneći nekoliko njih jednim udarcem. I
tako, za kratko vreme, čamac se još jednom oslobodi premda njime
upravljaše skupina bolno ranjenih i prestrašenih ljudi.
Oficir se lično dohvati vesla, kao i svi drugi koji su bili sposobni. Pa
su polako i naporno veslah od omražene olupine, od čije se čudovišne
posade čak i tad morska trava gibala prepuna ogavnog života.
S Taruaka stigoše hitni signali da požure, po čemu je oficir znao da
oluja, koje se kapetan beše plašio, sasvim izvesno pristiže ka brodu, te
je poterao sve do jednog mornara da ulože dodatni napor dok se
najzad nisu obreli u senci svoje lađe, sa zahvalnošću u dušama i
telima, krvavi, umorni i klonuli.
Polako i teško se posada čamca ispela uz bočne merdevine, a zatim
je čamac podignut na palubu. No, nisu imali vremena da ispričaju
svoju priču jer se oluja obrušavala na njih.
Stigla je pola časa kasnije, hitajući u oblaku belog gneva s istoka i
sakrivši sve tragove tajanstvene olupine i malog barka koji se
ispostavio kao njena žrtva. Nakon toga, celog iscrpljujućeg dana i noći
borili su se s olujom. Kad je prošla, ništa se više nije videlo, nijedna od
one dve lađe niti trava od koje je more vrvelo pre oluje jer ih je vetar
sve odneo desetinama milja zapadno od onog mesta, te više nisu imali
prilike - niti namere, slutim - da dalje istražuju misteriju čudne, stare
olupine iz vremena davnog i njenih pacovskih žitelja.
No, često se puta i u mnogim pramnicama ta priča ispredala i
brojne su pretpostavke postojale o pitanju kako se ta prastara lađa
obrela tako daleko na okeanu. Neki su mislili - što sam i ja zapravo
odvažno istakao kao činjenicu - da je zasigurno otplutala iz samotnog
Sargaškog mora. Istinu govoreći, teško mi je da zamislim kako to nije
najrazumnija pretpostavka. No, za pacove koji su očigledno obitavali
na njoj, ne mogu da ponudim nijedno razumno objašnjenje. Da li su to
bili pravi brodski pacovi ili vrsta što se može naći na korovom
obraslim zaravnima i ostrvcima Sargaškog mora, ne mogu da kažem.
Može biti da se radi o potomcima pacova koji su živeli na brodovima
zalutalim pre mnogo vekova u moru trave i koji su naučili da žive u
tom rastinju, stekavši nove osobenosti i razvivši dodatne sposobnosti i
nagone.
No, ne mogu ništa da tvrdim jer govorim bez ikakvog autoriteta i
pričam ovu priču kako se ona pripoveda u pramnici mnogih
starinskih jedrenjaka - u onom mračnom mestu nagriženom solju gde
mladići saznaju ponešto o misterijama sveg tajanstvenog mora.
 Sto trideset je dana kako smo se otisnuli iz Melburna i već tri
nedelje stojimo u zapari ovih mirnih voda.
Ponoć je i straža je na palubi do četiri ujutro. Izlazim i sedam na
poklopac grotla. Trenutak kasnije, Džoki, naš najmlađi vežbenik,
pridružuje mi se da divanimo. Mnoge sate smo tako sedeli i
razgovarali uz noćnu stražu; mada, zapravo je uglavnom Džoki pričao.
Meni prija da pušim i slušam, povremeno se oglašavajući da pokažem
da pažljivo pratim.
Džoki je neko vreme tih; razmišlja pognute glave. Iznenada diže
pogled, s očiglednom namerom da nešto kaže. Dok to čini, vidim kako
mu se lice koči od neopisivog užasa. Puže unazad, očiju uprtih u
nekakav neviđen užas. Potom otvara usta. Ispušta prigušen krik,
prevrće se unazad s poklopca grotla i udara glavom o palubu. U
strahu od ne znam ni sam čega, okrećem se da pogledam.
Gospode Bože! Na jarkoj svetlosti mesečine jasno se vidi kako se
iznad linice izdižu ogromna balava usta široka jedan hvat. Sa
divovskih usana s kojih cure bale vise dugački pipci. Dok je
posmatram, ta Stvar se i dalje približava preko ograde. Izdiže se,
izdiže, sve više i više. Ne vide se oči; samo ta zastrašujuća balava usta
nasađena na neizmerno velik vrat nalik deblu koji se, upravo dok
gledam, savija prema unutrašnjosti broda s pritajenom hitrošću
džinovske jegulje. Stiže u nepreglednim zavojima što se valjaju. Zar joj
nema kraja? Brod se polako, tromo zanosi udesno pod teretom. Zatim
rep, u vidu široke, pljosnate mase, klizi preko ograde od tikovine i
pada uz gromoglasan pljesak na palubu.
Nekoliko sekundi ogavno stvorenje leži kao hrpa vijugavih zavoja.
Onda, hitrim, munjevitim pokretima, čudovišna glava prelazi preko
palube. Nadomak glavnog jarbola stoje kutije s radnom opremom, a
do njih nedavno otvorena bačva usoljene govedine s labavim
poklopcem. Čini se da miris mesa privlači neman, te je čujem kako
njuška u neizmerno dugim udisajima. Onda se one usne otvaraju,
otkrivajući četiri ogromna očnjaka; glava se najednom pomera
napred, čuje se iznenadan zvuk lomljave i drobljenja, i govedina i bure
nestaju. Buka navodi jednog od mornara da izađe iz pramnice. Pošto
je došao u mrak, za trenutak ništa ne vidi. Onda, kako se dalje kreće
prema krmi, vidi, i uz krike užasa juri napred. Prekasno! Iz usta one
Stvari sevnu dugo, široko sečivo sjajne beline, optočeno oštrim zubima.
Sklanjam pogled, ali ne mogu da zanemarim odvratne, gnjecave zvuke
proždiranja što slede.
Čovek na straži, kog je privukla pometnja, svedočio je toj tragediji,
pa juri da potraži zaklon u pramnici i lupa teškim vratima za sobom.
Stolar i jedrar istrčavaju iz donje palube u gaćama. Videvši tu
groznu Stvar, beže nazad u kabinu vičući od straha. Drugi oficir
palube, bacivši pogled preko ivice krmice, trči niz palubne stepenice, a
kormilar ga prati. Čujem da zatvaraju okno i namah shvatam da sam
sam na glavnoj palubi.
Do ovog trenutka nisam razmišljao o sopstvenoj bezbednosti.
Poslednjih nekoliko minuta deluju kao deo nekog užasnog sna. Sada,
međutim, shvatam svoj položaj i, oslobađajući se užasa koji me je
spopao, okrećem se da potražim zaklon. Dok to činim, vidim Džokija
kako leži sklupčan i otupeo od straha tamo gde je i pao. Ne mogu tu
da ga ostavim. Blizu nas je prazna donja paluba - na njoj je čelična
palubna kućica s gvozdenim vratima. Vrata u zavetrini su odškrinuta.
Unutra ću biti bezbedan.
Do sada se činilo da ona Stvar nije svesna mog prisustva. Sada,
međutim, ogromna glava nalik buretu njiše se u mom pravcu; sledi
prigušen muk, a veliki jezik palaca dok se neman okreće i kovitla
prema krmi da me sustigne. Znam da nema vremena za gubljenje, te
podižem bespomoćno momče i trčim prema otvorenim vratima.
Udaljena su svega nekoliko jardi, ali ono užasno obličje vijugavo
gmiže preko palube ka meni. Stižem do palubne kućice i stropoštavam
se u nju s teretom koji nosim; ponovo izlazim na palubu da otkačim i
zatvorim vrata. Upravo dok to činim, nešto belo vijuga oko zadnjeg
dela kućice. Jednim skokom se vraćam unutra, zatvaram i
zamandaljujem vrata. Kroz debelo staklo okna vidim kako ona Stvar
briše iza kućice i uzalud me traži.
 Džoki se još nije pomerio; stoga kleknem, raskopčavam mu kragnu
košulje i prskam ga po licu s malo vode iz vedra. Dok to radim, čujem
kako Morgan nešto uzvikuje; potom se čuje gromoglasan krik užasa, i
ponovo oni odvratni zvuci proždiranja. Džoki se malaksalo meškolji,
trlja oči i iznenada seda.
„Je l’ to Morgan vikao...?” Reči mu se gube u kriku. „Gde smo?
Imao sam tako strašne košmare!”
U tom trenutku čuje se bat koraka u trku preko palube, pa
Morganov glas na vratima.
„Tome, otvori...!”
Morgan iznenada zastaje i ispušta jeziv urlik očajanja. Potom
čujem kako juri napred. Kroz okno vidim da uskače u snast na
prednjem delu i mahnito se pentra. Nešto mu se prikrada otpozadi.
Zasvetli belina na mesečini. Obavija mu se oko desnog gležnja.
Morgan se koči, vadi nož i kreće žestoko da seče tu demonsku stvar.
Ona ga pušta, pa se on za tili čas vere na vrh i juri uz snast gornjeg
nastavka jarbola ne bi li spasao glavu.
Sledi period tišine i ubrzo primećujem da rudi zora. Ne čuje se
ništa sem teškog, grcavog disanja one Stvari. Dok se sunce rađa,
stvorenje se proteže preko palube i čini se da uživa u toploti. I dalje se
ništa ne čuje, ni ljudi na pramcu ni oficiri na krmi. Mogu samo da
pretpostavim da se plaše da mu ne privuku pažnju. No, malo kasnije,
čujem pucanj iz pištolja dalje na krmi i dok izvirujem, vidim kako
zmija podiže divovsku glavu kao da osluškuje. Dok ona to čini, pažljivo
osmatram pramčani deo i na svetlosti dana vidim ono što je noć
sakrila.
Tamo, baš kod usta, nalaze se sitne, svinjolike oči, koje kao da
svetlucaju od nekakve đavolske inteligencije. Polako njiše glavom s
jedne na drugu stranu; onda se, bez upozorenja, brzo okreće i gleda
pravo kroz okno. Sklanjam se s vidika; ali nedovoljno brzo. Videla me
je i sad približava ogromna usta staklu.
Zadržavam dah. Bože moj! Šta ako razbije staklo? Sklupčavam se,
užasnut. Iz pravca okna čuje se glasan, grub, hrapav zvuk. Stresam se.
Potom se setim da postoje mala gvozdena vrata za upotrebu po lošem
vremenu. Ni trenutka ne oklevam nego ustajem i zatvaram ta
vratanca preko okna. Onda odlazim do ostalih okana i činim to isto.
Sada smo u mraku i kroz šapat kažem Džokiju da upali svetiljku, što
on, posle malo petljanja, i čini.
Oko jedan sat pre ponoći tonem u san. Nekoliko sati kasnije
iznenada me budi samrtni vrisak i zveket vrma. Čuje se tiho
komešanje; a onda onaj zvuk proždiranja od kog vam se zgadi život.
Pretpostavljam šta se desilo. Jedan od ljudi na pramcu iskrao se s
pramnice po malo vode. Očito je verovao da će tama sakriti njegove
korake. Jadnik! Taj pokušaj ga je koštao života!
Posle toga ne mogu da zaspim, iako ostatak noći protiče dosta tiho.
Pred jutro malo dremam, ali se na svakih nekoliko minuta trzam.
Džoki spokojno spava; deluje zaista iscrpljeno od jezivog napora u
poslednja dvadeset i četiri časa. Oko osam ujutru ga budim, jedemo
lagan doručak od suvih biskvita i vode - verovatno nešto glasnije nego
što je uputno, jer dok on brblja, pitajući se kako će se sve završiti,
nešto žestoko udara o bočnu stranu kućice, zbog čega ona opet zvoni.
Posle toga, Džoki je sasvim tih. Dok tako sedimo, moram da se
zapitam šta rade svi ostali, i kako je onim jadnicima na pramcu,
zatočenim bez vode, što je sinoćnja tragedija potvrdila.
Blizu podneva, čujem glasan prasak, a zatim i zastrašujuć muk.
Potom se čuju lomljava drvenarije i bolni krici ljudi. Uzalud se pitam
šta se desilo. Počinjem da razmatram situaciju. Po zvuku pucnja,
očigledno je reč o nečemu jačem od puške ili pištolja, a sudeći po
mahnitoj rici one Stvari, hitac mora da je potrefio. Kako dalje o tome
razmišljam, postajem ubeđen da su se oni na krmi nekako dočepali
malog signalnog topa koji nosimo i, premda znam da su pojedini
povređeni, možda i ubijeni, obuzima me osećaj ushićenja dok slušam
rikanje one Stvari, i shvatam da je teško, možda i smrtno, povređena.
Posle izvesnog vremena, međutim, muk se stišava, te se tek povremeno
čuje rika, koja više odražava bes nego išta drugo.
Uskoro postajem svestan, usled gibanja broda udesno, da je
stvorenje prešlo na tu stranu, i u meni se namah budi velika nada da
mu je možda dosta nas i da ide preko ograde u more. Neko vreme
vlada tišina, pa nada u meni raste. Naginjem se i guram Džokija, koji
spava glave naslonjene na sto. Trza se naglo uz glasan krik.
 „Tišina!” Promuklo šapućem. „Nisam siguran, ali mislim da je
stvorenje otišlo.”
Džokijevo lice se predivno ozaruje i on počinje nestrpljivo da me
ispituje. Čekamo još otprilike jedan sat, a nada u nama sve više raste.
Brzo nam se vraća vera. Ne čujemo apsolutno ništa, čak ni disanje
Zveri. Vadim nešto biskvita, a Džoki pretura po kredencu i vadi
parčence svinjetine i flašu brodskog sirćeta. S uživanjem navaljujemo
na jelo. Posle dugog uzdržavanja od hrane, obrok na nas utiče poput
vina, i šta bi onda Džoki drugo mogao da uradi nego da zapne da
otvorimo vrata i uverimo se kako je ona Stvar otišla. To ne
dozvoljavam i kažem mu da je koliko-toliko bezbednije da prvo
odškrinemo gvozdene kapke na oknima i izvirimo. Džoki se raspravlja,
ali sam ja neumoljiv. Postaje razdražen. Čini mi se da je momak
bunovan. Zatim, kad se okrenem da odšrafim jedan od poklopaca,
Džoki juri ka vratima. Grabim ga pre nego što skloni rezu i posle
kratkog rvanja, vraćam ga za sto. Upravo dok nastojim da ga utišam,
na vratima s desne strane - onima koja je Džoki pokušao da otvori -
čuje se prodorno, glasno njuškanje, a odmah potom gromoglasan,
hroptav urlik, pa se ispod vrata širi ogavan i truo zadah. Počinjem
žestoko da se tresem i pao bih da nije stolarove škrinje za alat. Džoki
smrtno bledi i hvata ga teška mučnina, a potom ga obuzima napad
beznadežnog jecanja.
Sati prolaze i, iznemogao do krajnjih granica, ležem na škrinju na
kojoj sam sedeo i pokušavam da se odmorim.
Mora da je oko pola tri ujutru kada me, posle duže dremke,
iznenada budi strahovita graja negde na pramcu: ljudi vrište, psuju,
mole se; ali uprkos užasu kojim odišu, glasovi su im slabi i nemoćni; a
među njima se čuje neprirodni muk Stvari koji povremeno prekida
onaj đavolski nedvosmislen zvuk proždiranja. Otelovljeni strah me
obuzima, te mogu samo da padnem ničice i pomolim se. Odveć dobro
znam šta se dešava.
Džoki je sve prespavao, na čemu sam zahvalan.
Ubrzo se ispod vrata ukazuje uska traka svetlosti, pa znam da je
osvanulo drugo jutro našeg zatočeništva. Puštam Džokija da još
odspava. Pustiću ga da uživa u miru dok može. Protiče vreme, ali ja to
jedva i primećujem. Ona Stvar je tiha, verovatno spava. Oko podne
jedem malo biskvita i pijem malo vode. Džoki i dalje spava. Tako je
najbolje.
Nekakav zvuk prekida tišinu. Brod se malo njiše, po čemu shvatam
da se ona Stvar opet probudila. Kreće se po palubi, te se brod osetno
ljulja. Odlazi na pramac, pretpostavljam da bi ponovo pretražila
pramnicu. Očigledno ništa ne nalazi tamo jer se gotovo istog trena
vraća. Na trenutak zastaje kod kućice, pa odlazi dalje ka krmi. Negde
visoko u snasti pramca odjednom se ori razuzdan smeh, mada zvuči
veoma tiho i udaljeno. Ona Strahota najednom zastaje. Pažljivo
osluškujem, ali ne čujem ništa osim glasne škripe iza zadnjeg dela
kućice, kao da se snast zateže.
Trenutak kasnije čujem udaljen krik, a gotovo odmah potom
glasan tresak na palubi od kojeg se izgleda trese brod. Čekam napet
od straha. Šta se dešava? Minuti sporo prolaze. Onda se čuje još jedan
uplašen povik. Iznenada prestaje. Neizvesnost je postala užasna i više
ne mogu da je podnesem. Veoma oprezno otvaram jedan od stražnjih
kapaka, izvirujem i vidim zastrašujući prizor. Tamo se, s repom
pruženim po palubi i neizmerno velikim telom obavijenim oko glavnog
jarbola, nalazi neman, čija se glava izdiže iznad kosnog krsta, a
ogroman pipak naoružan kandžama maše u vazduhu. Sad prvi put
jasno vidim tu Stvar. Bože dragi! Mora da je teška stotinu tona! Pošto
znam da imam dovoljno vremena, otvaram okno, provirujem i gledam
gore. Tamo na samom kraju nižeg kosnog krsta vidim jednog spretnog
mornara. Čak i odavde vidim prestravljen pogled na njegovom licu. U
tom trenutku me on vidi i slabašno, promuklo uzvikuje upomoć. Ništa
ne mogu da učinim za njega. Dok posmatram, ogromni jezik palaca i
skida ga s krsta, kao što bi pas polizao muvu s prozora.
Gore u visini, srećom izvan domašaja, nalaze se još dva čoveka.
Koliko mogu da procenim, zavezani su za jarbol iznad vršnog krsta.
Ona Stvar pokušava da ih dohvati, ali posle neuspelog pokušaja
odustaje, počinje da klizi, zavoj po zavoj, na palubu. Dok to čini,
primećujem ogromnu otvorenu ranu na njenom telu dvadesetak stopa
iznad repa.
Obaram pogled i gledam prema krmi. Vrata kabine su odvaljena
od šarki, a brodska pregrada - koja je, za razliku od donje palube,
sačinjena od tikovine - delimično se obrušila. Stresem se kad shvatim
šta je prouzrokovalo one krike posle praska topa. Okrećem se i izvijam
glavu ne bih li video prednji jarbol, ali ne uspevam. Sunce je nisko,
primećujem, i bliži se noć. Onda se povlačim unutra i pričvršćujem i
okno i kapak.
Kako li će se ovo završiti? O, kako li će se ovo završiti?
Posle izvesnog vremena Džoki se budi. Veoma je uznemiren, i iako
ništa nije jeo tokom dana, ne mogu da ga nateram da nešto okusi.
Spušta se noć. Odveć smo umorni i odveć neveseli za razgovor.
Ležem, ali ne da bih spavao... Vreme prolazi.

Vetrilo divlje zaklepeta negde na glavnoj palubi, a odande se

neprestano oglašava i onaj nerazgovetan, hrapav zvuk. Kasnije čujem
zapomaganje neke mačke u mukama, a potom se sve opet stišava.
Posle nekog vremena s boka se čuje veliki pljusak. Zatim, nekoliko sati
je svuda tiho kao u grobu. Povremeno sedam na škrinju i osluškujem,
ali do mene ni u jednom trenutku ne dopire ni najmanji zvuk.
Zavladao je potpuni muk. Čak je i jednolična škripa opreme sasvim
zamrla i u meni se konačno budi istinska nada. Onaj pljusak, ova
tišina - moja nada je sigurno opravdana. Ovog puta ne budim Džokija.
Prvo ću sam da proverim da li je napolju bezbedno. Ipak čekam. Neću
da se izlažem nepotrebnim rizicima. Posle izvesnog vremena puzim do
okna u pozadini i osluškujem, ali ništa se ne čuje. Podižem ruku i
opipavam zavrtanj, potom opet oklevam, ali ne zadugo. Bešumno
počinjem da odvrćem zavrtanj na teškom kapku. Sad je labav na
šarkama - otvaram ga i izvirujem napolje. Srce mi luđački lupa.
Napolju sve deluje neobično mračno. Možda se mesec sakrio iza
kakvog oblaka. Iznenada zrak mesečine ulazi kroz okno i brzo nestaje.
Zurim napolje. Nešto se pomera na tren. Svetlost se ponovo uvlači
unutra i sada kao da gledam u neku ogromnu pećinu na čijem dnu
drhti i uvija se nešto bledobelo.
Srce kao da je stalo! To je ona Strahota! Skačem unazad i grabim
gvozdeni kapak okna ne bih li ga zalupio. Dok to činim, nešto se
zabija u staklo, kao u manevru kljunovog udara, razbija ga u
paramparčad, i klizi pored mene u kabinu. Vrištim i odskačem u
stranu. Ono ispunjava gotovo čitavo okno. Lampa ga nejasno
osvetljava. Uvija se i mestimice savija. Debelo je poput stabla i
prekriveno glatkom ljigavom kožom. Na kraju su velika klešta kao u
jastoga, samo hiljadu puta veća. Sklupčavam se u najdaljem ćošku...
Rastura škrinju s alatom jednim škljocajem onih zastrašujućih čeljusti.
Džoki se zavukao pod jedan ležaj. Ona Stvar gamiže u mom pravcu.
Osećam kap znoja kako mi klizi niz lice - ukus joj je slankast. Bliži mi
se ta užasna smrt... Tras! Prevrćem se unazad. Ona Stvar je razbila
bačvu za vodu na koju sam se bio naslonio, te se valjam po mokrom
podu. Klešta se podižu i zatim spuštaju brzim, nepredvidivim
pokretom, udarivši o palubu tupo i teško, jednu stopu od moje glave.
Džokiju se otima uzdah užasa. Polako se ona Stvar diže i počinje da
opipava po kabini. Navaljuje na krevet, kida jednu letvu, grize je
napola i baca, pa nastavlja dalje. Opipava po palubi. Dok to čini,
nailazi na polovinu one letve. Kao da se igra s njom... Zatim je podiže i
iznosi kroz okno...
Zadah truleži ispunjava kabinu. Čuje se nekakva škripa i nešto
ponovo ulazi kroz okno - nešto belo i zašiljeno i optočeno zubima.
Posvuda se uvija, struže preko ležaja, tavanice i palube, i zvuči poput
velike testere. Dvaput mi zatreperi iznad glave te zatvaram oči. Potom
opet odlazi. Sada se čuje sa suprotne strane kabine i bliže Džokiju.
Iznenada onaj hrapav zvuk struganja postaje prigušen, kao da zubi
prelaze preko nečeg mekog. Džoki ispušta kratak i jeziv vrisak koji se
gubi u krkljanju i pištanju. Otvaram oči. Vrh džinovskog jezika čvrsto
je obavijen oko nečega što kaplje, a zatim se brzo uvlači, dozvolivši
mesečevim zracima da se opet iskradu u kabinu. Ustajem. Gledam
okolo i nekako mehanički primećujem ruševan izgled kabine,
smrskane škrinje, razvaljene ležaje, i još nešto...
„Džoki!” vičem i sav zadrhtim.
Ona užasna Stvar se opet pojavljuje u oknu. Osvrćem se ne bih li
ugledao kakvo oružje. Osvetiću Džokija. Ah! Tamo, baš ispod lampe,
gde su krhotine stolarove škrinje razasute po podu, leži mala sekira.
Skačem napred i grabim je. Mala je, ali tako oštra - tako oštra! S
ljubavlju opipavam njenu oštricu. Potom se vraćam do okna. Stajem u
stranu i podižem oružje. Ogromni jezik palaca prema onim
grozomornim ostacima. Stiže do njih. U tom trenutku, uzvikujući
„Džoki! Džoki!”, stenjem i divljački zamahujem i zamahujem i
zamahujem. Još jedan udarac i čudovišna masa pada na palubu,
uvijajući se poput kakve ogavne jegulje. Velika, topla bujica kulja kroz
okno. Čuje se zvuk lomljave čelika i gromoglasna rika. U ušima mi sve
jače i jače zvoni. Onda obrisi kabine postaju nejasni i iznenada je
ispunjava tama.

Izvod iz brodskog dnevnika parobroda Hispaniola.

24. juni - šir. - s. duž. - z. 11 pre podne - Viđen bark s četiri jarbola
oko četrdeset i pet stepeni s leve strane kako šalje SOS signal. Strčao
do njega i poslao čamac. Ispostavilo se da je to Glen Dun, u povratku
iz Melburna u London. Našli ga u strašnom stanju. Palube prekrivene
krvlju i sluzi. Čelična kućica zgnječena. Provalili vrata i našli momka
od oko devetnaest godina u poslednjem stadijumu iscrpljenosti, kao i
ostatke delova tela momka od oko četrnaest godina. Unutra je nađena
velika količina krvi i nekakva ogromna uvijena hrpa beličastog mesa,
teška oko pola tone, čiji je jedan kraj izgleda odsečen oštrim
predmetom. Našao vrata krmice otvorena kako vise na jednoj šarki.
Dovratak izbočen kao da je nešto nasilno ugurano. Ušao. Strašno
stanje stvari, krv svuda, polomljene škrinje, rastureni kreveti, ali nema
ljudi ni ostataka. Ponovo otišao prema krmi i našao momka koji
pokazuje znake oporavka. Kad je došao sebi, rekao je da se zove
Tomson. Rekao je da ih je napala ogromna zmija - misli da je morala
biti zmija. Bio je preslab za razgovor, ali nam je rekao da su neki ljudi
gore na glavnom jarbolu. Poslao sam jednog mornara gore, koji je
prijavio da su vezani za kosni krst i sasvim izvesno mrtvi. Otišao
nazad do kabine. Tu smo našli pregradu razbijenu u paramparčad, a
vrata položena na palubu blizu krmenog grotla. Našao telo kapetana u
krmenoj spremi, ali ne i oficire. Primetio u kršu deo lafeta malog topa.
Ponovo izašao na palubu.
Poslao drugog oficira sa šestoricom ljudi da dovezu bark u luku.
Tomson je s nama. Napisao je svoju verziju događaja. Pouzdano
smatramo da stanje u kom smo našli brod u svakom smislu potvrđuje
njegovu priču. (Potpisano)

Vilijam Norton (zapovednik).

Tom Brigs (prvi oficir).
 Čudnovate stvari! Naravno da se čudnovate stvari događaju na
moru. Čudnije nego bilo gde drugde. Sećam se kad sam plovio na
Alfredu Džesopu, malom barku čiji je vlasnik ujedno bio i njegov
zapovednik, naišli smo na nešto krajnje neobično.
Proteklo je već dvadeset dana otkako smo se otisnuli iz Londona i
bili smo duboko zašli u tropske krajeve. Beše to pre nego što sam
polagao kapetanski ispit. Boravio sam na pramnici, a dan je prošao
bez daška vetra i noć nas je zatekla s donjim jedrima dignutim daleko
uvis među ubralje.
Sad želim da dobro obratite pažnju na ovo što ću reći.
U mraku tokom druge straže nije bilo nijednog jedra na vidiku, čak
ni parobrodskog dima u daljini, kao ni kopna bližeg od Afrike,
otprilike hiljadu milja istočno od nas.
Naša straža na palubi trajala je od osam do dvanaest po ponoći, a
ja sam bio zadužen za osmatranje od osam do deset. Tokom prvog
sata hodao sam tamo-amo na samom vrhu pramnice, pušio lulu i
jednostavno osluškivao taj mir... Jeste li ikad čuli tišinu kakvu možete
naći samo na moru? Morali biste se obresti u kakvom starinskom
jedrenjaku, s utrnutim svetlima, na moru tihom i mirnom poput neke
tajanstvene doline smrti. E, onda poželite lulu i osamljenost vrha
pramnice, te kakvo vitlo na koje ćete se nasloniti dok osluškujete i
razmišljate. A posvuda oko vas, miljama daleko, isključivo i jedino
neizmerna tišina mora, što se sa svake strane pruža hiljadama milja u
beskrajnu i zlokobnu noć. I nigde svetla na vidiku, na celoj toj vodenoj
pustolini; niti kakvog zvuka, kao što rekoh, sem prigušenog stenjanja
jarbola i opreme, što tiho škripe i ječe dok se brod povremeno i
neprimetno valja.
I najednom, usred sve te tišine, začuh Džensenov glas s vrha
stepeništa u desnom boku kako govori: „Ču li ti to, Dupreje?”
„Šta?” zapitah, podigavši glavu. Ali dok sam ga to pitao, čuh što i
on - neprekidan zvuk tekuće vode, baš kao žubor potoka što teče niz
brdsku padinu. Taj čudni zvuk dopirao je s manje od sto hvatova od
našeg levog pramca!
„Za ime sveta!” oglasi se Džensen kroz tminu. „Vraški čudna stvar!”
„Ćuti!” prošaputah i priđoh bosonog ogradi na levom boku, gde se
nagnuh u tamu i zagledah prema začudnom zvuku.
Žubor potoka što teče niz brdsku padinu se nastavio, tamo gde nije
bilo potoka hiljadu morskih milja ni u jednom pravcu.
„Staje to?” začu se ponovo Džensenov glas, sad tek malo glasniji od
šapata. Ispod njega, na glavnoj palubi, čulo se nekoliko glasova i
njihova pitanja. „Počujte!” „Prekini razgovor!” „Eno!” „Slušaj!” „Mili
bože, šta li je to?” A zatim Džensen koji gunđa i govori im da budu
tihi.
Prođe ceo minut tokom kojeg smo svi čuli onaj potok, tamo gde
nikakav potok nikad nije mogao poteći; a zatim se iz noći prolomi
iznenadan, hrapav i nepojmljiv zvuk - uuaaz, uuaaz, arrrr, arrrr, uuaaz
- neka vrsta gromoglasnog kreketa, dubokog i nekako gnusnog, iz
crnog mraka. Istog trenutka shvatih da njuškam vazduh. Neki oduran
vonj prikradao se kroz noć.
„Napred na osmatračnicu!” čuo sam prvog oficira kako naređuje,
daleko iza. „Napred! Šta radiš to bestraga mu glava?”
Čuo sam ga kako klopara niz merdevine na levom boku što vode s
krmice, a potom i topot njegovog trka duž glavne palube. Istovremeno
se čuo bat bosih stopala budući da je straža izjurila s pramnice ispod
mene.
„Da čujem! Da čujem! Da čujem!” vikao je prvi oficir dok je hitao ka
vrhu pramnice. „Šta se događa?”
„Nešto spram levog pramca, gospodine”, rekoh. „Kao da teče voda!
A onda nekakav urlik... Vaš noćni dvogled”, predložih.
„Ne vidim ništa”, progunđa on dok je zurio u mrak. „Nekakva je
maglina. Pih! Kakav paklen smrad!”
„Pogledajte!” reče neko ispod na glavnoj palubi. „Šta je to?”
Videh ga istog trena i uhvatih prvog oficira za lakat.
„Pogledajte, gospodine”, rekoh. „Tamo je neko svetlo, tri prsta po
pramcu. Kreće se.”
Prvi oficir je piljio kroz noćni dvogled i najednom mi ga tutnuo u
ruke.
„Vidi da li ti nešto razaznaješ”, reče i smesta obavi šake oko usta i
prodera se u noć: „Pozor vi tamo! Pozor vi tamo! Pozor vi tamo!” Glas
mu je nestajao u sveopštoj tišini i tami. A razumljiv odgovor nikad ne
stiže, već samo neprekidni i pakleni žubor potoka što je tekao na
pučini mora, hiljadu milja od svakog potoka na kopnu; a spram
pramca na levom boku - bledo i bezoblično svetlucanje.
Prinesoh dvogled očima i zagledah se. Sagledano kroz dvogled,
svetlo je bilo veće i jarkije, ali nisam mogao ništa da razaznam. Video
sam samo prigušeno i izduženo svetlucanje što se neodređeno kretalo
u tmini, recimo stotinjak hvatova dalje na pučini.
„Pozor vi tamo! Pozor vi tamo!” povikao je oficir ponovo. A zatim
naredio mornarima ispod: „Tišina dole na glavnoj palubi!”
Usledi otprilike minut napetog zatišja tokom kojeg smo svi
osluškivali, ali ne ču se ništa sem neprekidnog zvuka vode kako
postojano teče.
Ja sam posmatrao neobično svetlucanje i video kako se odjednom
ugasilo na oficirov povik. Potom sam na tren spazio tri prigušena
svetla, jedno ispod drugog, kako se na mahove pale i gase.
„Ovamo, daj mi dvogled!” rekao je prvi oficir i oteo mi ga.
Pomno se zagledao na trenutak, a zatim opsovao i okrenuo se ka
meni.
„Šta misliš, šta je ovo?” pitao je naprasito.
„Ne znam, gospodine”, rekao sam. „Naprosto sam zatečen. Možda je
elektricitet ili nešto slično.”
„Do đavola!” odgovorio je i nagnuo se daleko preko ograde da
pogleda. „Gospode!” rekao je drugi put. „Kakav smrad!”
Dok je govorio, usledi nešto krajnje neobično, jer odjeknu niz
snažnih prasaka iz tmine, u onoj tišini naizgled glasnih gotovo kao
pucnji omanjeg topa.
„Pucaju!” povikao je jedan mornar na glavnoj palubi iznenada.
Oficir ne reče ništa, samo je besno mirisao noćni vazduh. „Za ime
boga!” promrmljao je. „Šta je to?”
Stavio sam ruku preko nosa jer je užasan miris kosturnice
ispunjavao noć oko nas.
 „Uzmi moj dvogled, Dupreje”, rekao je prvi oficir posle nekoliko
minuta dodatnog osmatranja. „Drži ono tamo na oku. Ja idem da
pozovem kapetana.”
Spustio se niz merdevine i požurio ka krmi. Otprilike pet minuta
kasnije, vratio se na pramac s kapetanom i drugim i trećim oficirom,
koji su svi bili u košuljama i pantalonama.
„Ima li šta novo, Dupreje?” pitao je prvi oficir.
„Nema, gospodine”, rekao sam i vratio mu dvogled. „Svetla su opet
nestala i mislim da je maglina gušća. Onaj zvuk tekuće vode i dalje se
čuje.”
Kapetan i tri oficira postajaše neko vreme na levoj ogradi vrha
pramnice odakle su osmatrali dvogledom i osluškivali. Dva puta je
prvi oficir dovikivao, ali odgovora ne beše.
Povede se neki razgovor među oficirima i shvatih da kapetan
razmišlja da sprovede istragu.
„Spremite jedan čamac za spašavanje, gospodine Kelte”, rekao je
naposletku. „Barometar je miran, vetra neće biti još nekoliko sati.
Odaberite šest ljudi. Uzmite iz obe straže, ako hoće da idu. Vratiću se
odmah, samo da uzmem kaput.”
„Na krmu! Duprej i još neki među vama”, reče prvi oficir. „Skinite
ceradu s čamca na levom boku i spustite ga u vodu.”
„Razumem, gospodine”, odgovorio sam i krenuo ka krmi s ostalima.
Spustili smo čamac u vodu za dvadeset minuta, što je dobro vreme
za jedan jedrenjak, gde se čamci uglavnom koriste kao prostor za
skladištenje suvišne opreme.
Bio sam jedan od mornara kojima je naređeno da idu na čamac,
uz još dvojicu iz naše straže i jednog s desnog boka.
Kapetan se spustio u čamac niz podigače na kraju glavne vršnjače,
a za njim i treći oficir. Treći oficir se prihvatio rude kormila i izdao
naređenja da se čamac otisne.
Odmakli smo od lađe, a zapovednik nam je rekao da obustavimo
veslanje na tren kako bi se orijentisao. Nagnuo se napred da oslušne,
što smo i svi mi učinili. Zvuk tekuće vode bio je prilično jasan u tišini,
ali mi se učinilo da više ne deluje tako glasno kao ranije.
Sad se sećam kako sam primetio koliko je maglina postala
prozirnija - nastala je neka vrsta tople, vlažne izmaglice; nimalo gusta,
ali dovoljno da noć bude tamna i vidljiva. Kovitlala se sporo u
tananim isparenjima oko navigacijskog svetla na levom boku, nalik
crvenoj maglini što se lenjo valja u odsjaju neke velike svetiljke.
U tom trenutku nije se čulo ništa drugo sem zvuka tekuće vode, te
kapetan, dodavši nešto trećem oficiru, naredi da prionemo na vesla.
Veslao sam na krmi, u blizini oficira, pa sam uspeo da nazrem
kako je kapetan pružio veliki revolver trećem oficiru. „Opa!” pomislio
sam u sebi. „Znači zapovednik smatra da je tamo nešto zaista opasno.”
Hitro sam se dohvatio rukom iza leđa i opipao korice noža da
vidim je li mi pri ruci.
Plovili smo glatko oko tri ili četiri minuta, a zvuk vode postajao je
sve jasniji negde ispred nas u tami. Iza nas, prigušeni crveni odsjaj u
noći i pari pokazivao je gde se nalazi naš brod.
Lako smo veslali kad najednom veslač na pramcu promrmlja: „Mili
bože!” Najednom nakon toga začu se glasno pljuskanje vode s njegove
strane čamca.
„Šta se događa tamo na pramcu?” pitao je zapovednik oštro.
„Nešto je u vodi, gospodine, nešto mi se petlja oko vesla”, reče
mornar.
Obustavih veslanje i pogledah unaokolo. Svi mornari učiniše isto. I
dalje se čulo pljuskanje, a voda se uzdizala i padala preko čamca.
Potom veslač na pramcu povika: „Nešto mi je uhvatilo veslo,
gospodine!”
Jasno mi je bilo da se čovek uplašio i odmah sam osetio kako je
neobična nervoza obuzela i mene - nejasna i neprijatna bojazan,
poput sećanja kakvo strašna priča ume da izazove na nekom
samotnom mestu. Siguran sam da je svaki čovek na čamcu osećao
isto. Učinilo mi se u tom trenu da je neka konačna i sparna tišina
posvuda oko nas, i to uprkos onom pljuskanju i čudnom zvuku tekuće
vode negde ispred na tamnom moru.
„Pustilo je veslo, gospodine!” rekao je mornar.
Najednom, dok je govorio, zagrme kapetanov glas: „Veslajte nazad,
svi!” vikao je. „Zapnite dobro sad! Nazad! Nazad! Zašto fenjer nije
spušten u čamac, dođavola! Nazad veslajte! Nazad! Nazad!”
 Žestoko i zdušno smo zaveslali unazad jer beše jasno da je
zapovednik imao jak razlog da vrlo brzo odmakne čamac odatle.
I bio je u pravu; premda da li je nagađao ili ga je nekakav nagon
naterao da to poviče u tom trenutku - ne znam. Jedino sam siguran
da nije mogao videti ništa u onom mrklom mraku.
Kao što rekoh, imao je pravo što nam je naredio da se povučemo
jer ne odmaknusmo ni šest hvatova kad se začu strahovit pljusak vode
tačno ispred nas, kao da kuća upade u more. Uobičajen talas morske
vode nas pogodi iz tame, podiže nam pramac i zali nas celom
dužinom čamca.
„Blagi bože!” čuh kako se ote trećem oficiru. „Šta je ovo, kog
đavola?”
„Nazad svi! Nazad! Nazad!” povikao je kapetan ponovo.
Posle nekoliko trenutaka, usmerio je kormilo unazad i rekao nam
da veslamo. Zdušno smo prionuli na vesla, kao što možete zamisliti, i
nakon nekoliko minuta nađosmo se ponovo kraj boka svog broda.
„Dakle, mornari”, reče kapetan kad smo bili na sigurnom na
palubi, „neću nikome od vas narediti da dođe, ali pošto stjuard posluži
čašicu groga svakom od nas, kogod je voljan, može da krene sa
mnom, pa ćemo ponovo pokušati da saznamo kakva se ono vražja
rabota odvija tamo.”
Okrenuo se prvom oficiru, koji je postavljao pitanja.
„Slušajte, gospodine”, rekao je, „nije pametno pustiti čamac da se
otisne bez ijednog fenjera. Pošaljite nekoliko momaka dole u ormar s
fenjerima i dajte dva svetla za sidrenje i onu svetiljku s palube što
koristite noću da otpetljate konopce.”
Naglo se okrenuo ka trećem oficiru: „Recite stjuardu da požuri s
onim grogom, gospodine Endruz. I dok ste tamo, ponesite sekire iz
soške u mojoj kabini.”
Grog je pristigao minut kasnije, a zatim i treći oficir s tri velike
sekire iz soške u kapetanovoj kabini.
„Počujte me, mornari”, rekao je zapovednik dok smo ispijali svoje
čašice. „Vi koji idete sa mnom bolje uzmite po jednu sekira od trećeg
oficira. To je vrlo moćno i dobro oružje u svakoj nevolji.”
Svi istupismo napred, a on prasnu u smeh, odalamivši se po butini.
 „E, tako vas volim!” rekao je. „Gospodine Endruz, neće biti dovoljno
sekira. Dodajte nam onu staru sablju iz stjuardove ostave. To je vrlo
jak komad gvožđa!”
Pristiže i stara sablja, te je mornar koji beše ostao bez sekire
prihvati. Do tog trenutka dvojica vežbenika su već napunila (bar smo
mi pretpostavili da jesu!) dva brodska fenjera za sidrenje, a takođe su
doneli i veliku svetiljku koju smo koristili da raspetljamo konopce u
tamnim noćima. Sa svetlima, sekirama i sabljom bili smo spremni da
se suočimo sa svim, te smo se ponovo spustili u čamac, a za nama su
došli i kapetan i treći oficir.
„Zakačite jedan fenjer na čakiju i isturite ga preko pramca”,
naredio je kapetan.
Izvršismo naređenje, te fenjer obasja vodu dva hvata ispred čamca
ublaživši nam osećaj da bi nešto moglo da nas napadne bez našeg
znanja. Potom odvezasmo palamar i otisnusmo se ponovo ka onom
zvuku tekuće vode, tamo u tmini.
Sećam se da mi se učinilo kako je naš brod malo otplutao jer mi je
delovalo da su oni zvuci još dalje.
Drugo sidreno svetlo beše postavljeno na krmu čamca i treći oficir
ga je stezao među nogama dok je kormilario. Kapetan je držao
palubno svetlo u rukama i zasecao fitilj perorezom.
Dok smo veslali, osvrnuo sam se kratko jednom ili dva puta, ali
ništa nisam video sem fenjera što je tvorio žutu auru u maglini oko
pramca na čamcu dok smo grabili napred. Iza nas, na našem kvartiru,
video sam zagasiti crveni odsjaj svetiljke na levom boku naše lađe. To
beše sve. Ništa se nije čulo na celom moru, moglo bi se reći, sem
kotrljanja naših vesala u viljuškama, a negde u tami ispred nas i onog
neobičnog zvuka vode koja tiho teče - sad se, kao što sam rekao, čula
sve slabije i delovalo je da je sve dalje.
„Opet mi je uhvatilo veslo, gospodine!” povikao je mornar za
pramčanim veslom iznenada i skočio na noge. Podigao ga je uvis uz
glasno pljuskanje vode i najednom se nešto uskomeša i zamlatara u
žutoj auri od svetlosti iznad pramca. Začu se pucanje drveta i polomi
se čamdžijska čakija. Fenjer upade u more i izgubi se. Potom se u
tmini ču glasno pljuskanje i povik iz pravca pramčanog vesla: „Nema
ga više, gospodine. Pustilo je veslo!”
„Obustavite veslanje, svi!” naložio je zapovednik. Nije da naređenje
beše potrebno jer nijedan mornar nije veslao. Kapetan poskoči i isuka
veliki revolver iz džepa na kaputu.
U desnoj ruci je držao oružje, a u levoj svetiljku. Hitro je istupio
napred preko vesala skačući s klupice na klupicu, sve dok nije stigao
do pramca, gde je svojim fenjerom obasjao vodu.
„Zaklinjem se!” rekao je. „Tako mi Boga na nebesima! Ako je iko
ikad video išta slično!”
Ja sumnjam da je iko ikad zaista video to što smo mi tad ugledali;
jer voda je jardima oko čamca vrvela i ključala od najvećih jegulja
koje sam ikad pre ili posle video.
„Zapnite, mornari”, rekao je zapovednik posle minut. „Ovo nije
objašnjenje onih krajnje čudnih zvukova onamo koje čujemo celu noć.
Zapnite, momci!”
Stajao je tačno na pramcu čamca i svetiljkom obasjavao čas jednu
čas drugu stranu.
„Zapnite, momci!” ponovio je. „Svetlost im se ne dopada. Ona će ih
držati dalje od vesala. Zapnite sad ravnomerno. Gospodine Endruz,
držite kurs tačno ka onom zvuku onamo.”
Veslali smo nekoliko minuta tokom čega sam osetio da mi nešto
dva puta povlači veslo, ali bljesak kapetanove svetiljke beše dovoljan
da natera nemani da popuste stisak.
Delovalo je da se tekuća voda sad čuje iz veće blizine. Otprilike u
tom trenutku, ponovo sam osetio neku vrstu tišine pridodate
prirodnom spokoju mora. I vratila mi se ona neobična nervoza koja
me je već prethodno obuzela. Neprestano sam pomno osluškivao, kao
da očekujem neki drugi zvuk, a ne šum vode. Najednom mi sinu da
imam istu vrstu osećaja što ga čovek doživi u pobočnoj lađi kakve
ogromne katedrale. Neki eho se čuo u noći - neverovatno slabašan
odjek pljuskanja naših vesala.
„Počujte!” rekoh čujno, ne shvativši isprva da govorim naglas. „Čuje
se neki eho...”
„A to je!” ubaci se kapetan naglo. „A ja mislio da čujem nešto
čudnovato!”
 „... ja mislio da čujem nešto čudnovato”, oglasi se tanani, sablasni
eho iz noći. „... ja mislio da čujem nešto čudnovato ... ja mislio da
čujem nešto čudnovato.” Odjekivao je mrmor i šapat reči tamo-amo u
noći oko nas, na krajnje užasan način.
„Blagi bože!” prošapta kapetan.
Svi prekinusmo veslanje i zagledasmo se oko sebe u retku maglinu
što je obavijala noć. Zapovednik je stajao sa svetiljkom iznad glave i
iscrtavao krug od svetlosti s levog na desni bok i nazad.
Najednom, dok je on to činio, shvatih da je maglina ređa. Zvuk
tekuće vode bio je vrlo blizu, ali nije bilo nikakvog odjeka.
„Ne čuje se eho vode, gospodine”, rekoh. „Čudna stvar, dođavola!”
„Čudna stvar, dođavola”, vrati mi se iz tmine s levog i desnog boka,
u brojnim odjecima, „... dođavola! ... đavola ... laaa!”
„Zapnite!” reče zapovednik glasno. „Ja ću prokljuviti ovo!”
„Ja ću prokljuviti ovo... prokljuviti ovo... ovo!” Eho se vrati kao
pravo pravcato valjanje neočekivanog zvuka. Potom smo ponovo
spustili vesla u vodu, a noć ispuni neprestano ponavljanje odjeka
naših viljuški.
Iznenada odjeci utihnuše i doživesmo čudan osećaj ogromnog
prostranstva oko sebe, a istog trena onaj zvuk vode koja teče kao da
se nađe neposredno ispred nas, ali nekako visoko gore u vazduhu.
„Snažno zaveslajte!” reče kapetan, a mi prionusmo svesrdno na
vesla, osmatrajući pomrčinu ispred sebe. Zapovednik uperi snop
svetlosti iz fenjera nagore i iscrta krugove u noći, te najednom videh
da nešto nerazaznatljivo vreba kroz naizgled sve redu maglinu.
„Pogledajte, gospodine”, povikah kapetanu. „Brzo, gospodine,
osvetlite iznad sebe! Nešto je gore!”
Kapetanova svetiljka blesnu nagore i obasja to što sam video. Ali
bilo je suviše nejasno da bi se razaznalo, čak i dok ga je zapovednik
posmatrao; tmina i maglina kao da su se obmotavali oko te stvari.
„Dajte svi dva zaveslaja!” reče kapetan. „Prekini priču tamo u
čamcu! Još! Biće dosta! Obustavi veslanje!”
Kapetan je neprestano upirao lampu ka delu tmine gde smo videli
onu stvar, te je najednom videh ponovo.
„Eno je, gospodine!” rekoh naglo. „Osvetlite malo desni bok.”
 On hitro okrenu svetlo nadesno i smesta svi jasno videsmo onaj
predmet - neobično izrađen jarbol, kako stoji usred magline i nimalo
nalik ijednom jarbolu koji sam ikad video.
Sad je delovalo da je maglina vrlo nisko iznad vode budući da je
jarbol vidno štrčao iz nje nekoliko hvatova, ali nešto niže beše skriven
u maglini, koja mi se sad, pomislio sam, činila gušćom oko nas, ali je
bila reda, kao što sam rekao, iznad nas.
„Pozor, brode!” viknu kapetan iznenada. „Ehej, pozor, brode!” Ali
nekoliko trenutaka nijedan zvuk nam se ne vrati sem neprekidnog
šuma tekuće vode, ni dvadeset jardi od nas. A potom mi se učini da
nam se nejasan eho začudno vraća iz magline: „Pozor! Pozor! Pozor!”
„Nešto nas doziva, gospodine”, reče treći oficir.
E to „nešto” beše značajno. Svedočilo je o vrsti osećanja koje nas je
sve obuzelo.
„’Vakav jarbol nikad pre ne videh!” čuo sam mornara pored mene
kako mrmlja. „Neprirodno izgleda.”
„Ehej, pozor!” proderao se kapetan ponovo iz sveg glasa. „Ehej,
pozor!”
Iznebuha poput udara groma prolomi se ka nama zvonko
brundanje - uuaz, arrr, arrr, uuaz - tako neizmerno glasno da je
delovalo kako mi rukohvat vesla drhti u šakama.
„Blagi bože!” reče kapetan i uperi revolver u maglinu, ali ne opali.
Ja sam sklonio jednu ruku s vesla i njome prigrabio sekiru. Sećam
se kako sam razmišljao da kapetanov pištolj neće biti od preterane
koristi protiv toga što je ispustilo onakav zvuk.
„Nije došlo spreda, gospodine”, reče treći oficir odsečno, s mesta
gde je sedeo i kormilario. „Mislim da se čulo odnekud s desnog boka.”
„Prokleta maglina!” reče kapetan. „Prokleta da je! Kakav đavolji
smrad! Dodajte mi Vamo onu drugu sidrenu svetiljku.”
Posegnuh za svetiljkom i pružih je mornaru kraj sebe, koji je
prosledi dalje.
„I drugu čakiju”, reče zapovednik i kad je dobi, zakači svetiljku na
kraj čakije i potom priveza celu skalameriju uspravno na pramac tako
da se fenjer nađe visoko iznad njega.
„Sad”, reče, „zapnite, ali polako! I budite spremni da zaustavite
čamac ako vam kažem... Gledajte moju ruku, gospodine”, dodao je
trećem oficiru. „Kormilarite kako vam govorim.”
Načinili smo tuce sporih zaveslaja, a ja sam se sa svakim od njih
osvrtao preko ramena. Kapetan se naginjao napred ispod one velike
svetiljke, s fenjerom u jednoj ruci i revolverom u drugoj. Neprestano je
svetlošću lampe obasjavao noć.
„Blagi bože!” rekao je odjednom. „Obustavi veslanje!”
Stadosmo i ja se okrenuh na klupici i zagledah.
Kapetan je stajao pod svetlošću sidrene svetiljke i fenjerom
obasjavao ogromnu masu što se turobno nadvijala u maglini. Dok je
mestimično šarao svetlom po toj neizmernoj masi, shvatio sam da se
čamac obreo na tri ili četiri hvata od trupa nekog plovila.
„Dajte još jedan zaveslaj”, reče kapetan tiho, nakon nekoliko
trenutaka tišine. „Polako sad! Polako! Obustavi veslanje.”
Ponovo se okrenuh na klupici i zagledah. Sad sam sasvim jasno
video deo toga, pa još više, dok sam pratio snop kapetanovog fenjera.
Nesumnjivo se radilo o lađi, ali lađi kakvu nikad nisam video. Bila je
neuobičajeno visoko iznad vode i delovalo je da je vrlo kratka, a
najednom kraju se uzdizala u začudnu masu. Ali još me je više
zbunjivao, mislim, više od svega drugog, čudni izgled njenih bokova,
niz koje se voda slivala sve vreme.
„Eto objašnjenja za onaj zvuk tekuće vode”, pomislih u sebi. „Ali od
čega je sagrađena, za ime sveta?”
Razumećete deo mojih zbunjenih osećanja kad vam kažem da je
svetlost kapetanovog fenjera na boku te čudne lađe obasjala i otkrila
kamen na sve strane - kao da beše sagrađena od kamena. Nikad se u
životu nisam osećao tako sluđeno.
„Od kamena je, kapetane!” rekoh. „Pogledajte je, gospodine!” Dok
sam govorio, pojmih izvesnu stravičnost neprirodnog... Kameni brod
plutao je u noći usred samotnog Atlantika!
„Od kamena je”, ponovih, na onaj apsurdni način kao kad čovek
nešto ponavlja zato što je sluđen.
„Pogledajte mulj na njoj!” promrmljao je drugi mornar od mene
spreda. „Pravi brod s dna mora. Pobogu! Smrdi ko lešina!”
„Pozor, brode!” zagrmeo je zapovednik iz sveg glasa. „Pozor, brode!
Pozor, brode!”
Njegov povik nam se vrati u vidu neobičnog, hladnog, metalnog
odjeka, pomalo nalik zvuku glasa u starim i napuštenim
kamenolomima.
„Nema nikog na brodu, gospodine”, reče treći oficir. „Da priteram
čamac kraj njega?”
„Da, naterajte ga, gospodine”, reče kapetan. „Prokljuviću o čemu se
ovde radi. Dajte dva zaveslaja ka krmi! Vesla u čamac i budite
spremni da se odgurnete.”
Treći oficir navede čamac duž lađe, a mi podigosmo vesla. Ja se
potom nagnuh napred preko ivice čamca i pritisnuh dlanom hladni
bok broda. Slap vode što mu se slivala niz stranu poprska me po šaci i
delu podlaktice, ali nisam razmišljao da li ću se skvasiti, jer mi ruka
beše čvrsto oslonjena na kamen... Povukoh je nazad s neobičnim
osećanjem.
„Od kamena je, nema sumnje, gospodine”, rekao sam kapetanu.
„Uskoro ćemo videti šta je”, rekao je. „Nasloni veslo uz bok i veri se.
Dodaćemo ti svetiljku čim se popneš. Zadeni sekiru iza leđa. Ja ću te
pokrivati pištoljem dok se ne ispneš.”
„Razumem, gospodine”, rekao sam iako sam se osećao pomalo
neobično kad sam pomislio da ću biti prvi na palubi tog vražjeg i
čudnovatog plovila.
Prislonih veslo uz bok broda i skočih na njega s klupice, te sam već
za tren dohvatio brodsku ogradu iznad glave. Sve na meni bilo je
natopljeno vodom koja se slivala niz brod i škropila veslo i mene.
Čvrsto sam zgrabio ogradu i izdigao glavu dovoljno visoko da
pogledam preko nje, ali ništa nisam video, zbog mraka i zato što su mi
oči bile pune vode.
Znao sam da nema vremena za gubljenje ako postoji neka
opasnost na brodu, te sam u jednom skoku preleteo ogradu. Čizme su
mi užasno zvonko, muklo i kamenito odjeknule na brodskoj palubi.
Protrljao sam oči da isteram vodu iz njih i isukao sekiru iza pojasa u
istom trenutku. Potom sam dobro pogledao ceo brod, ali bilo je suviše
mračno da bih išta video.
„Dođi ovamo, Dupreje!” povikao je zapovednik. „Prihvati fenjer.”
 Nagnuo sam se preko ograde i posegnuo za fenjerom levom
rukom, držeći desnom sekiru u pripravnosti, zagledan ka palubi. Jer
kažem vam, bio sam u tom trenutku naprosto smrtno preplašen od
bilo čega što je možda postojalo na tom brodu.
Napipao sam dršku fenjera levom rukom i zgrabio je. Potom sam
ga preneo na palubu i u celosti se okrenuo da vidim gde sam stigao.
Dakle, nikad niste videli takav poštanski brod, niti ćete ga videti za
sto ili dvesta godina, rekao bih. Imao je čudnovato malu glavnu
palubu, oko četrdeset stopa dugu, a potom je sledio stepenik od recimo
dve stope, pa zatim još jedan deo palube i neka kućica na njemu.
To je bio stražnji deo, a više nisam mogao da vidim jer svetlost
fenjera nije dopirala dalje, sem što mi je maglovito otkrila veliku i
izdignutu krmu, koja se izvijala u tami. Nikad nisam video tako
sagrađenu lađu, čak ni na starim slikama drevnih brodova.
Ispred mene se nalazio jarbol - i on beše golem komad drveta za tu
veličinu lađe. Još nešto je bilo neverovatno - delovalo je da je jarbol od
tvrdog kamena.
„Čudna lađa, je F tako, Dupreje?” začuh kapetanov glas iza leđa i
vratih se do njega jednim skokom.
„Jeste”, rekao sam. „Zbunjen sam. Zar vi niste, gospodine?”
„Pa, jesam”, reče on. „Da smo kao oni stari morski vukovi iz knjiga,
verovatno bismo se krstili. Ali meni lično treba dobar i velik kolt ili
zamašan komad čelika kakav je u tvojim rukama.”
Okrenuo se od mene i provirio preko ograde.
„Baci palamar gore, Džejlse”, rekao je veslaču s pramca. A potom
se obratio trećem oficiru: „Dovedite ih sve gore. Ako će se zbiti nešto
čudnovato, možemo makar da napravimo izlet od toga... Priveži taj
palamar za onaj klin tamo, Dupreje”, dodao je. „Izgleda kao da je od
dobrog i čvrstog kamena! Tako je. Idemo dalje.”
Obasjavao je tankim snopom fenjera ceo brod, od krme do pramca,
a potom ga opet uperio ispred sebe.
„Gospode!” rekao je. „Pogledaj onaj jarbol. Od kamena je. Odalami
ga ušicama sekire, čoveče. Ne zaboravi samo da je ovo odveć stara
lađa! Dakle, budi nežan.”
Prihvatio sam sekira nisko pri oštrici i kucnuo jarbol, koji je tupo i
tvrdo zazvečao, poput kamenog stuba. Ponovo sam ga udario, malo
jače, našta mi pored obraza frknu kamena krhotina. Kapetan prinese
fenjer mestu gde sam udario jarbol.
„Tako mi boga”, rekao je. „Ovaj brod je u potpunosti od kamena -
tvrdog kamena, koji je doplovio ovamo iz Večnosti, nasred širokog
Atlantika... Auh! Mora da ima hiljadu tona više nego što njen uzgon
može da ponese. Naprosto je nemoguće... Nije...”
Brzo se okrenuo, na neki zvuk iz tmine na palubi. Okrenuo je fenjer
u tom pravcu, daleko preko krmene palube, ali ništa nismo mogli da
vidimo.
„Pohitajte vi dole u čamcu”, rekao je strogo i prišavši ogradi,
pogledao dole. „Za promenu sam malo više poželeo vaše društvo... ”
Munjevito se vratio. „Duprej, šta to bi?” pitao je tiho.
„Nema sumnje da sam nešto čuo, gospodine”, rekao sam. „Voleo
bih da ostali požure. Tako mi boga! Pogledajte! Šta je ono?”
„Gde?” rekao je i upravio svetlost fenjera ka mestu koje sam mu
pokazao sekirom.
„Nema ničega”, rekao je pošto je kružnim pokretima obasjao celu
palubu. „Nemoj da umišljaš. Sve je ovo već dovoljno neprirodno. Ne
moraš da pridodaješ.”
Začu se pljuskanje vode i bat koraka iza nas kad se prvi mornari
popeše uz bok i nezgrapno doskočiše u odlive na levoj strani, u kojima
beše vode. Vidite, brod je bio nagnut na tu stranu, pa pretpostavljam
da se voda zato tu nakupila.
Pristigoše i ostali mornari, a zatim i treći oficir. Ukupno nas je bilo
šest i svi smo bili dobro naoružani, pa sam se osećao malo prijatnije,
kao što možete pretpostaviti.
„Digni taj fenjer, Dupreje, i idi na čelo”, reče zapovednik. „Tebi
pripada počasno mesto na ovom putovanju!”
„Razumem, gospodine”, rekao sam i istupio napred, podigavši
fenjer levom rukom dok sam u desnoj držao sekira, stežući je na
polovini drške.
„Pogledaćemo prvo na krmi”, reče kapetan i krenu prvi dok je
svetiljkom osvetljavao brod tamo-amo. Na izdignutom delu palube
zastade.
 „E sad”, rekao je na sebi svojstven način, „’ajde da pogledamo ovo...
Čukni ga sekirom, Dupreje... Ah!” dodao je kad sam udario ušicama.
„To se kod nas zove kamen, nema šta. Ovo je čudnije od svega što sam
video dok sam ribario. Idemo na krmu, pa ćemo zaviriti u palubnu
kućicu. Držite sekire spremne, ljudi.”
Polako smo prišli neobičnoj kućici, prema kojoj se paluba uzdizala
pod nagibom. Ispred te palubne kućice, kapetan zastade i obasja
svetiljkom palubu. Videh da gleda u predmet koji je očigledno bio
patrljak krmenog jarbola. Priđe mu bliže i udari ga nogom. Začu se isti
onaj tupi, puni zvuk kao i kod pramčanog jarbola. Očito se radilo o
kamenom grumenu.
Držao sam fenjer tako da bolje vidim gornji deo kućice. Na
prednjem delu postojala su dva kvadratna prozorska okna, ali ni u
jednom nije bilo stakla; a pusta tmina unutar tog čudnog malog
prostora kao da je zurila u nas.
Potom sam najednom nešto video - ogromna, kudrava glava sa
crvenom kosom uzdizala se polako na videlo kroz prozorsko okno
najbliže nama.
„Bože! Šta je to, kapetane?” povikao sam. Ali glava nestade još dok
sam to izgovarao.
„Šta?” upitao je kapetan, poskočivši od mog uzvika.
„Na oknu, gospodine”, rekoh. „Ogromna crvenokosa glava. Podigla
se tačno na prozor, a onda nestala za tili čas.”
Zapovednik priđe ravno tamnom prozorčiću i gurnu svetiljku u
mrak kroz okno. Obasjavao je prostor unutra i potom izvukao fenjer.
„Koješta, čoveče!” reče. „Ovo je drugi put da nešto izmišljaš. Opusti
se malo!”
„Video sam je”, rekoh gotovo ljutito. „Ličila je na ogromnu,
crvenokosu glavu...”
„Mani sad to, Dupreje!” rekao je, premda ne prezrivo. „Kućica je
potpuno prazna. Dođi do vrata, ako su đavolji zidari koji su je izgradili
uopšte pravili vrata! Potom ćeš i sam videti. Kako bilo, sekire na
gotovs, momci. Imam osećaj da je na ovom brodu nešto veoma
čudno.”
Prišli smo zadnjem kraju palubne kućice i videli nešto nalik
vratima.
Zapovednik dohvati neobičnu kvaku i gurnu vrata, ali ona se
čvrsto zaglaviše.
„Hajde, jedan od vas!” rekao je ustuknuvši. „Odalamite ovde
sekirom. Bolje ušicama.”
Jedan mornar istupi, a mi se sklonismo da mu napravimo mesta.
Kako njegova sekira udari, vrata se raspadoše u paramparčad uz isti
onaj zvuk što se čuje kad se razbije tanka kamena ploča.
„Kamen!” čuo sam kako kapetan mrmlja sebi u bradu. „Za ime
božje! Šta je ovo?”
Nisam čekao zapovednika. Malo me beše onespokojio, te sam
zakoračio smesta kroz otvorena vrata, podignuvši visoko lampu i
držeći spremno sekiru pri sečivu; ali ničega nije bilo unutra, sem
kamene klupe što se pružala kružno uz zid, izuzev na mestu gde su se
vrata otvarala prema palubi.
„Nađe li svoje crvenokoso čudovište?” pitao je kapetan kraj mene.
Ništa nisam rekao. Odjednom sam bio svestan da i on sav strepi od
nekog neobjašnjivog straha. Video sam kako mu pogled luta na sve
strane. A potom su nam se pogledi susreli i bilo mu je jasno šta sam
shvatio. Inače je bio gotovo neustrašiv, bar u pogledu uobičajenih
pomorskih opasnosti, da tako kažem. Ta njegova primetna napetost
snažno me je pogodila. Očigledno se trudio iz petnih žila da je potisne
i davao sve od sebe da je sakrije. Najednom sam osetio blagonaklono
razumevanje prema njemu i uplašio se da posada ne shvati u kakvom
je stanju kapetan. Čudno je da sam u tom trenutku uspeo da budem
svestan bilo čega sem svog zbunjenog straha i iščekivanja da svakog
časa nabasamo na nešto čudovišno. No, precizno opisujem šta sam
osećao dok sam stajao u toj kućici.
„Da pogledamo ispod, gospodine?” rekao sam i okrenuo se prema
mestu s kojeg su kamene stepenice vodile nadole u crnu tamu, iz koje
se dizao neobičan i vlažan miris mora - nepojmljiv spoj slane vode i
tmine.
„Vrli Duprej ide na čelo!” rekao je zapovednik, ali sad mi ništa nije
smetalo. Znao sam da ima potrebu da krije svoj strah sve dok se
ponovo ne dovede u red, a mislim i da je osetio da mu na izvestan
način pomažem. Sad se sećam kako sam sišao niz te stepenice u onu
tajanstvenu i prastaru kućicu, tog trena u jednakoj meri svestan
kapetanovog stanja i one neobične pojave koju sam upravo spazio u
prozorčiću, ili vlastite delimične bojazni od nečeg što smo svakog
trenutka mogli da vidimo.
Kapetan mi je bio za leđima dok sam silazio, a iza njega je išao
treći oficir, te ostali mornari, svi u jednoj koloni jer su stepenice bile
uske.
Izbrojao sam sedam stepenika kad mi je noga zagazila u vodu na
osmom. Nisko sam držao fenjer i piljio. Nisam primetio nikakav odsjaj,
a tren kasnije sam video da je razlog tome čudna, zagasita, sivkasta
skrama što se prostirala na površini vode, naizgled istovetne boje kao
i kamen od kojeg su bile izgrađene stepenice i pregrade.
„Stojte!” rekao sam. „Ugazio sam u vodu!”
Spustio sam nogu polako i napravio sledeći korak. Potom sam
izmerio dubinu sekirom i napipao tlo na dnu. Zakoračio sam i našao
se u vodi do pojasa.
„U redu je, gospodine”, rekao sam iznenadnim šapatom. Podigao
sam visoko fenjer i brzo osmotrio oko sebe. „Nije duboko. Ovde postoje
dvoja vrata... ”
Podigao sam sekira dok sam govorio jer sam iznenada shvatio da
su jedna vrata odškrinuta. Kao da su se pomerila dok sam piljio i
moguće je da sam umislio kako se neko nejasno talasanje valja prema
meni, preko zagasite vode prekrivene skramom.
„Vrata se otvaraju!” rekoh glasno, s naglim osećajem mučnine.
„Pazite!”
Povukao sam se od vrata i gledao, ali ništa nije doprlo do mene. I
najednom sam se sabrao jer sam shvatio da se vrata nisu pomerala.
Niti su se prethodno pomerila. Jednostavno su bila odškrinuta.
„U redu je, gospodine”, rekao sam. „Nisu se otvorila.”
Krenuo sam ponovo napred i napravio korak ka vratima kad
zapovednik i treći oficir doskočiše dole i celog me zapljusnuše vodom.
Kapetanu su nervi još poigravali, koliko sam mogao da vidim, čak i
tad, ali dobro je to krio.
„Pokušajte da otvorite vrata, gospodine. Ispustio sam vražju
svetiljku u skoku!” progunđao je trećem oficiru, koji je iz sve snage
upreo u vrata na desnoj strani od mene, ali nije uspevao da ih otvori
više od devet ili deset inča koliko su bila odškrinuta.
„Imaju i ova, gospodine”, prošaptao sam i pružio fenjer ka
zatvorenim vratima koja su se nalazila sleva.
„Pokušajte da ih otvorite”, rekao je zapovednik prigušenim glasom.
Učinismo tako, ali i ona su bila pričvršćena. Zamahnuo sam najednom
sekirom i udario snažno posred glavne ploče na vratima, koja se sva
rasuše u kamene krhotine što uz mukle zvuke pljusnuše u tminu iza
sebe.
„Gospode!” reče zapovednik preneraženo jer je moj udarac došao
tako brzo i neočekivano. Zabašurio je svoju slabost istog trena
upozorenjem: „Čuvajte se otrovnog gasa!”
Ali ja sam već bio ušao sa svetiljkom i pripravnom sekirom u ruci.
Nije bilo otrovnog gasa jer se tačno preko puta mene nalazila vidljiva
pukotina u boku broda, kroz koju sam mogao da provučem obe ruke,
tik iznad nivoa vode pod skramom.
Bio sam provalio u nekakvu kabinu, ali ona je delovala čudno i
vlažno, suviše tesno čak i da čovek udahne vazduh, a kuda god da
sam se okrenuo, video sam samo kamen. Treći oficir i kapetan
istovremeno izraziše gnušanje zbog vlažne ubogosti te prostorije.
„Sve je od kamena”, rekoh i raspalih snažno po onižem sanduku,
ugrađenom u krmenu pregradu. Uruši se, uz tresak polupanog
kamena.
„Prazan!” rekoh i okrenuh se smesta od njega.
Zapovednik i treći oficir, zajedno s mornarima koji su sad piljili u
vrata, pohrliše napolje; a ja u tom trenutku zadenuh sekiru pod mišku
i gurnuh ruku u razlupanu kamenu škrinju. Dvaput to učinih, gotovo
brzinom svetlosti, i tutnuh to što sam video u džep kaputa. Potom se
uputih za drugima; niko od njih ništa nije bio primetio. A ja - ja sam
drhtao od uzbuđenja tako da su mi kolena klecala jer sam spazio
prepoznatljivi odsjaj dragog kamenja i zgrabio ga u onom deliću
sekunde.
Pitam se da li iko može da pojmi šta sam osetio u tom trenutku.
Bilo mi je jasno da sam, ako je moja pretpostavka bila tačna, ugrabio
moć u tom čudesnom momentu, moć koja će me premetnuti iz života
običnog morskog vuka u lagodni život kakav sam živeo u ranim
godinama. Kažem vam, u tom trenu, dok sam gotovo naslepo teturao
iz tog mračnog, malog stana, nisam pomišljao ni na kakav užas koji je
možda obitavao u toj neverovatnoj lađi, što je plutala beskrajnim
Atlantskim okeanom.
Ispunjavala me je jedna jedina zaslepljujuća misao - da sam
verovatno postao bogati I želeo sam da ostanem negde nasamo što je
pre moguće, da vidim da li sam u pravu. Takođe, ako budem mogao,
nameravao sam da se vratim do one čudne škrinje od kamena, ako se
ukaže prilika, jer znao sam da je u njoj, pored dve šake koje sam
zgrabio, ostalo još mnogo toga.
Jedino, šta god da sam učinio, nisam smeo da dozvolim da iko išta
pretpostavi jer bih onda verovatno izgubio sve ili bi mi bio dodeljen
tek neznatan deo bogatstva koje sam verovao da se nalazi u onim
svetlucavim predmetima u džepu mog kaputa.
Najednom sam počeo da se pitam kakvih bi još blaga moglo biti
na tom brodu, a zatim sam, u trenu, shvatio da mi se kapetan obraća:
„Svetlo, Dupreje, proklet bio!” rekao je ljutito, polušapatom. „Koji ti je
đavo! Podigni ga.”
Sabrao sam se i digao fenjer iznad glave. Jedan mornar je vitlao
sekirom kako bi razbio vrata naizgled večito odškrinuta dok su ostali
stajali u pozadini, da mu naprave mesta. Tras - čuo se udarac sekire i
pola vrata se strovali unutra, uz kišu polomljenih kamenih krhotina
koje su zloslutno pljusnule u tami. Mornar ponovo udari i ostatak
vrata popusti, tupo pavši u vodu.
„Fenjer”, progunđao je kapetan. Ali ja sam ponovo bio pribran i
krenuo sam polako kroz vodu duboku do pojasa čak i pre nego što je
on progovorio.
Napravio sam nekoliko koraka, prošavši kroz crnu pukotinu u
dovratku, a potom sam stao i namestio fenjer tako da sagledam celu
prostoriju. Dok sam to činio, sećam se kako je mukla tišina ostavila
utisak na mene. Svi smo zasigurno zadržali dah i mora da je bilo neke
osobene težine i u vodi i u skrami što je plutala po njoj i sprečavala je
da zapljusne rubove pregrada uprkos našem kretanju.
 U prvi mah, dok sam držao fenjer (koji je slabo goreo), nisam
mogao da ga namestim valjano kako bi mi bilo šta osvetlio, sem što
sam video da sam u veoma prostranoj kabini za tako malo plovilo.
Potom sam primetio da se na sredini prostorije pruža sto, čija je ploča
bila tek nekoliko inča iznad vode. S obe strane videli su se nasloni,
očigledno ostaci nekadašnja dva reda masivnih stolica starinskog
izgleda. Na daljem kraju stola, nalazilo se nešto ogromno, nepokretno i
pogrbljeno.
Zurio sam u to nekoliko trenutaka, da bih potom polako napravio
tri koraka unapred i ponovo stao, jer se ona masa razabrala pod
svetlošću fenjera u lik ogromnog čoveka, posednutog na kraju stola,
lica nadvijenog iznad ruku. Ostao sam zapanjen i najednom me
obuzeše novi strahovi i maglovite, nepojmljive misli. Ne pomerivši se
ni korak, prineo sam svetiljku bliže, nadohvat ruke...
Čovek beše od kamena, kao i sve na tom neobičnom brodu.
„Stopalo!” čuo se kapetanov glas, koji je najednom pukao.
„Pogledajte ono stopalo!” Glas mu je zvučao krajnje prestrašeno i
muklo u onoj tišini, a reči kao da se munjevito odbiše ka meni od
slabo vidljivih pregrada.
Usmerih svetiljku ka desnom boku i videh na šta je mislio - golemo
ljudsko stopalo štrcalo je iz vode, na desnoj strani stola. Džinovske
veličine. Nikad nisam video tako ogromno stopalo. I takođe je bilo od
kamena.
A potom, dok sam piljio, videh da je iznad vode i ogromna glava,
tačno pored pregrade.
„Poludeo sam!” rekao sam naglas budući da sam video još nešto,
još neverovatnije.
„O, bože! Pogledajte kosu na glavi!” rekao je kapetan. „Raste!
Raste!” Glas mu je opet pukao.
„Pogledajte je! Raste!” povikao je još jednom.
Gledao sam. Na ogromnoj glavi sve je vidljivija bila neizmerna
masa crvene kose, koja se očigledno i nesumnjivo uzdizala dok smo je
posmatrali.
„Upravo sam to video na prozoru!” rekao sam. „Upravo sam to
video na prozoru! Kazao sam vam da sam je video!”
 „Izađi odatle, Dupreje”, rekao je treći oficir tiho.
„Bežimo odavde!” promrmljao je jedan mornar. Dvojica ili trojica
njih povikaše isto, a zatim, istog trena, jurnuše sumanuto uz stepenice.
Stajao sam nemo, na mestu gde sam se zatekao. Kosa se na
stravično životan način uzdizala na ogromnoj glavi, talasala i njihala.
Padala je preko čela i širila se najednom preko celog kolosalnog lica
od kamena, u potpunosti prekrivši njegove crte. Iznenada, opsovah je
besno i zavitlah sekirom ka njoj. Potom sam mahnito krenuo da se
povlačim ka vratima, razbacujući skramu čak do rogljeva palube u
strahovitoj žurbi. Stigao sam do stepenica i uhvatio se za kamenu
ogradu, ukrašenu u obliku konopca, te sam se izvukao iz vode. Stigao
sam do palubne kućice, gde sam prethodno video onu ogromnu glavu
s kosom. Iskočio sam kroz dovratak na palubu i osetio blaženstvo
noćnog vazduha na licu... Bože milostivi! Potrčao sam duž palube. Sa
sredine broda čuo se metež od povika i trk koraka. Neki mornari su
vikali da se uđe u čamac, ali treći oficir se drao da moraju sačekati
mene.
„Doći će”, neko je doviknuo. I onda sam se našao među njima.
„Pojačaj taj fenjer, idiote”, čuo se kapetanov glas. „Ovde nam je
svetlo preko potrebno!”
Pogledao sam dole i video da mi se fenjer gotovo ugasio. Pojačao
sam ga, a on je bljesnuo i ponovo počeo da tinja.
„Momci ga opet nisu napunili, đavo da ih nosi”, rekao sam. „Treba
im zavrnuti šije.”
Mornari su se doslovno prevrtali preko boka, a zapovednik ih je
požurivao.
„Silazi u čamac”, rekao mi je. „Daj mi fenjer. Spustiću ga dole.
Mrdaj malo!”
Kapetan je očigledno bio povratio prisebnost.
Sad je više bio nalik čoveku kakvog sam poznavao. Pružio sam mu
fenjer i prešao preko ivice broda. Svi su već bili otišli, a treći oficir je
bio na krmi i čekao.
Kad sam doskočio na klupicu u čamcu, iznenada se začula
neobična buka s brodske palube - neki zvuk, kao da se kakav kameni
predmet skotrljao s krme niz nagnutu palubu. Upravo u tom trenu
obuzeo me je, da pravo kažem, užas. Najednom mi je delovalo da sam
sklon da poverujem u neverovatne mogućnosti.
„Kameni ljudi!” povikao sam. „Skačite, kapetane! Skačite! Skačite!”
Brod se čudno gibao.
Najednom, kapetan uzviknu nešto što niko od nas u čamcu nije
razumeo. Usledio je niz gromoglasnih zvukova s palube broda, te
videh njegovu senku kako se ogromna njiše spram retke magline kad
se iznenada okrenuo s fenjerom u ruci. Dva puta je opalio iz revolvera.
„Kosa!” povikao sam. „Pogledajte kosu!”
Svi smo je videli - tu ogromnu glavu crvene kose koju smo ugledali
kako na naše oči raste s čudovišne kamene glave, dole u kabini.
Uzdigla se iznad ograde i na tren zavlada napeta tišina, u kojoj čuh
kapetanovo dahtanje. Treći oficir opali šest puta ka kamenim
pločicama, a ja sam u tom času nameštao veslo uz bok gnusnog broda
ne bih li se popeo na njega.
Dok sam to činio, začu se još jedan strahovit prasak koji pretrese
brod celom dužinom. Lađa krenu da se naginje, te moje veslo skliznu i
upade u čamac. Potom kapetan urliknu nešto kao da se davi. Brod se
zaljulja unapred i stade. Zatim je usledio još jedan prasak, pa se brod
zaklati prema nama, te opet od nas. Nastavi da se naginje spram nas i
nazresmo oblinu brodskog dna. Raspuče se staklo negde u visini, a
prigušeni odsjaj svetla na palubi uminu. Potom se lađa sasvim izvrnu
preko puta nas. Snažno nas zapljusnu džinovski talas iz tmine i dopola
napuni čamac vodom.
Čamac se zamalo prevrnu, pa se potom ispravi i ubrzo smiri.
„Kapetane!” vikao je treći oficir. „Kapetane!” Ali ništa se nije čulo,
sem neobičnog mreškanja vode što je ubrzo doprlo iz noćne tmine.
„Kapetane!” povika još jednom, ali glas mu se izgubi u mračnoj
daljini.
„Potonuo je!” rekao sam.
„Izbacite vesla”, naredio je treći oficir. „Bacite se na posao. Izbacujte
vodu bez prestanka!”
Pola časa smo kružili polako oko tog mesta. Ali neobični brod je
zaista potonuo i sišao među tajanstva dubokog mora, odnevši svoje
misterije sa sobom.
 Najzad smo promenili kurs i vratili se na Alfreda Džesopa.
Dakle, želeo bih da shvatite da je ovo što vam pričam prosto i
jednostavno istinita priča. Nije bajka i nisam još završio; i mislim da bi
ova pripovest trebalo da vam pokaže kako se neke izvanredno čudne
stvari događaju na moru, i uvek će, dok je sveta i veka. Ono je dom
svih misterija jer je to jedino mesto koje je ljudima zaista teško da
istraže. A sad slušajte...
Prvi oficir je udarao u zvono s vremena na vreme, te smo se vrlo
brzo vratili. Dok smo išli, pratilo nas je čudno ponavljanje
udvostručenog zvuka naših vesala, ali niko nije izustio ni reč jer niko
od nas nije želeo da ponovo čuje te gnusne odjeke nakon svega što
smo upravo bili prošli. Mislim da smo svi imali osečaj da je nešto
delimično pakleno bilo prisutno na onom brodu te noći.
Ispeli smo se na svoju palubu i treći oficir objasni prvom šta se
zbilo, ali ovaj jedva poverova u tu priču. Kako bilo, ništa drugo nismo
mogli da učinimo sem da sačekamo osvit dana, pa nam je naređeno
da ostanemo na palubi i da otvorimo oči i naćulimo uši.
Jedan postupak prvog oficira pokaza da je naša pripovest ostavila
veći utisak na njega nego što je hteo da prizna. Naredio je da se sve
svetiljke privežu za raspinjače na palubi i nije nam rekao da odložimo
sekire ili sablje.
Upravo dok smo boravili na palubi, ugrabio sam priliku da
pogledam šta sam pokupio na onom brodu. Kažem vam, zbog toga što
sam našao gotovo da sam zaboravio na kapetana i sve čudnovate
događaje što su se odigrali. Imao sam dvadeset šest komada dragog
kamenja u džepu, a četiri među njima bili su dijamanti od devet,
jedanaest, trinaest i po, te sedamnaest karata težine, neobrađeni,
važno je napomenuti. Prilično se razumem u dijamante. Neću vam reći
kako sam naučio to što znam, ali ne bih prihvatio hiljadu funti za ta
četiri što su mi ležala na dlanu. Među njima je bio i veliki, zagasiti
kamen, koji je delovao crvenkasto iznutra. Bacio bih ga bio u more -
toliko sam nisko mišljenje imao o njemu - ali sam pomislio da sigurno
ima neku vrednost inače se nikad ne bi našao u toj gomili. Gospode!
Nisam imao pojma šta sam našao, tad još ne. Pa, taj kamen je bio
krupan kao oveći orah. Možda ćete pomisliti kako je čudno što sam
prvo razmišljao o ona četiri dijamanta, ali shvatite, znam da
prepoznam dijamante kad ih vidim. U te se stvari razumem, ali nikad
nisam video rubin, i to neobrađen, ni pre ni posle toga. Blagi bože! Kad
samo pomislim da sam bio spreman da ga bacim u more!
Vidite, mnogi od njih nisu bili bogzna šta, to jeste, bar ne na
današnjem tržištu. Imao sam dva topaza, nekoliko oniksa i karneola -
ništa posebno. Bilo je pet kovanih zlatnih pločica od po dve unce,
recimo. A zatim, nagrada - jedan svetlucavi zeleni đavo od smaragda.
Morate se razumeti u smaragde da biste našli „oko” u njemu kad je
neobrađen, ali tu je - oko nekog skrivenog đavola što zuri u vas. Da,
smaragd sam video i pre toga i znao sam da samo u tom kamenu leže
veliki novci.
A onda sam se setio šta sam propustio i opsovao sebe što nisam
zagrabio i treći put. Ali to osećanje me držalo samo na tren. Pomislio
sam na zlu sreću koja je zadesila kapetana dok sam ja bezbedno
stajao ispod svetiljke, s bogatstvom u rukama. A potom, najednom, kao
što ćete razumeti, misli mi obuzeše suluda začuđenost i zaprepašćenje
zbog svega što se zbilo. Osetih kako je moja mašta apsurdno
nesposobna da pojmi išta razložno iz svega, sem da je kapetan sasvim
sigurno stradao, te da je mene jednako sigurno pogledala luda sreća.
Često sam, u tom iščekivanju, zastajao da osmotrim one predmete
u džepu, uvek oprezan da mi niko na palubi ne priđe i ne vidi u šta
gledam.
Iznenada se na palubi prolomi glas prvog oficira.
„Zovite doktora, jedan od vas”, rekao je. „Kažite mu da naloži vatru
i pripremi kafu.”
„Razumem, gospodine”, reče jedan od mornara, a ja shvatih da
zora bledo sviće iznad mora.
Pola časa kasnije, „doktor” promoli glavu na vratima brodske
kuhinje i povika da je kafa spremna.
Straža ispod palube se pojavi i pridruži se na kafi gornjoj straži. Svi
sedoše duž oblice položene ispod ograde na levom boku.
Kako se razdanjivalo, neprestano smo motrili preko boka, ali više
ništa nismo mogli da vidimo jer je retka izmaglica još visila iznad
mora.
 „Čuste li ono?” reče jedan mornar iznenada. I zaista, zvuk mora da
se čuo jasno u krugu od pola milje.
„Uuaaz, uuaaz, arrrr, arrrr, uuuaz...”
„Za ime boga!” reče Talet, mornar iz druge straže. „Kakav stravičan
zvuk.”
„Pogledajte!” rekao sam. „Šta je ono tamo?”
Izmaglica je bledela pred zracima izlazećeg sunca i činilo se da se
kolosalni, poluvidljivi oblici nadvijaju na levom boku. Nekoliko minuta
prođe dok smo ih posmatrali. Zatim se najednom začu glas prvog
oficira.
„Svi na palubu!” brodom se prolomio njegov povik.
Potrčao sam nekoliko koraka ka krmi.
„Obe straže su izašle, gospodine”, povikao sam.
„Vrlo dobro!” rekao je prvi oficir. „Budite svi u pripravnosti. Neki od
vas imaju sekire. Vi ostali, trebalo bi svako da uzme po jednu polugu s
vitla i da budete spremni dok ne vidim kakva je ono đavolija tamo.”
„Razumem, gospodine”, rekao sam i okrenuo se napred. Ali nije bilo
potrebe da prenosim oficirova naređenja jer su ih mornari već čuli.
Nastade gužva oko poluga na vitlu, koje umeju da posluže kao prilično
teške toljage, što svaki moreplovac zna. Ponovo smo se poredali duž
ograde i gledali preko levog boka.
„Čuvajte se, đavoli morski!” vikao je ogromni Irac Timoti Galt dok
je vitlao polugom uzbuđeno i piljio preko ograde u izmaglicu koja je
polako bledela kako je dan svitao.
Istovremeno se začu iznenadan krik. „Stene!” povikali su svi.
Nikad nisam video takav prizor. Budući da je izmaglica najzad
iščezla, videli smo ih. Celo more s leve strane bilo je doslovno
ispresecano stenovitim grebenima koji su se prostirali nadaleko. Na
nekim mestima su grebeni ležali tik ispod površine, ali na drugim su
se izdizali u neobične i fantastične kamenite šiljke, lukove i ostrva od
oštrog stenja.
„Sveti Josafate!” čuo sam kako viče treći oficir. „Pogledajte ono,
gospodine! Pogledajte ono! Gospode! Kako smo prošli čamcem kroz to,
a da ga nismo nasukali?”
Sve utihnu na tren, a mornari su samo gledali zabezeknuto tako da
sam uspeo da čujem svaku reč koja je doprla preko palube.
„Sigurno je bio neki podvodni zemljotres negde”, čuo sam kako
govori prvi oficir. „Morsko dno se naprosto ovde izdiglo, tiho i polako,
tokom noći. Hvala Bogu što nismo navrh jednog od onih ornamenata
onamo.”
A zatim sam, znate, sve shvatio. Sve što je delovalo ludo i
nemoguće postade normalno; premda beše, međutim, posve
neverovatno i čarobno.
Tokom noći beše došlo do sporog uzdizanja morskog dna usled
delovanja unutrašnjih pritisaka. Stenje se podiglo tako lagano da nije
ispustilo nijedan zvuk, a kameni brod se izdigao s njim iz dubokog
mora. Očigledno beše ležao na jednom od potopljenih grebena, te nam
je delovalo da naprosto pluta na moru. Brod je bio i objašnjenje za
onu vodu što je tekla. Bio je zapušen, moglo bi se reći, i trebalo mu je
više vremena da ispusti vodu nego da se izdigne iz nje. Verovatno je
imao neke oveće rupe na dnu. Počeo sam da shvatam „odakle vetar
duva”, što bi rekli mornari. Prirodna čuda mora nadmašuju sve
izmišljene priče koje su ikad postojale!
Oficir nam opet naloži da se ukrcamo u čamac i reče trećem
oficiru da otplovimo do mesta gde smo izgubili kapetana, te da još
jednom pogledamo, za slučaj da postoje ikakvi izgledi da ćemo negde
u blizini naći telo zapovednika.
„Stavite jednog mornara na pramac da motri na podvodne stene,
gospodine”, rekao je prvi oficir trećem dok smo se otiskivali. „Samo
polako. Još neko vreme neće biti vetra. Pokušajte da utvrdite šta je
proizvelo one zvuke dok ga tražite.”
Preveslali smo oko trideset hvatova bistre vode i za minut se
nađosmo između dva ogromna kamenita luka. Upravo tad sam
shvatio da je udvostručeni zvuk naših vesala bio eho tih stena oko
nas. Čak i na dnevnoj svetlosti, bilo je čudno ponovo čuti isti onaj
neobični odjek kao u katedrali, koji smo čuli u mraku.
Prošli smo ispod golemih lukova, s kojih je visio mulj iz dubina. I
uskoro smo išli pravo ka proseku, gde su se dva niska grebena svijala
u vršak ogromne potkovice. Veslali smo otprilike tri minuta, a potom
je treći oficir naredio da stanemo.
 „Uzmi čakiju, Dupreje”, rekao je. „Prođi napred i gledaj da ne
udarimo u nešto.”
„Razumem, gospodine”, rekao sam i uvukao veslo.
„Krenite opet polako!” rekao je treći oficir, a čamac je napredovao
još trideset ili četrdeset jardi.
„Tačno smo iznad grebena, gospodine”, rekao sam namah dok sam
gledao dole preko pramca. Spustio sam čakiju u vodu. „Dubina je oko
tri stope, gospodine”, rekoh mu.
„Obustavi veslanje”, naredi treći oficir. „Cenim da smo tačno iznad
stene gde smo sinoć našli onaj čudnovati poštanski brod.” Nagnuo se
preko boka čamca i zagledao u vodu.
„Vidim jedan kameni top na steni, tačno ispod našeg pramca”,
rekao sam. Odmah zatim sam uzviknuo: „Eno one kose, gospodine!
Eno one kose! Na grebenu je. Ima ih dve! Tri! Jedna je na topu!”
„U redu! U redu, Dupreje! Samo mirno”, rekao je treći oficir. „Vidim
ih. Dovoljno si pametan da ne budeš sujeveran sad kad je sve
objašnjeno. To su nekakve velike, dlakave morske gusenice. Pipni
jednu tom čakijom.”
Učinih tako, pomalo postiđen zbog svoje iznenadne smetenosti.
Ono stvorenje skoči poput tigra na dodir čakije. Omota se oko nje dok
joj zadnji deo ostade priljubljen za stenu, pa nisam mogao ni za pedalj
da iščupam čakiju iz njenog stiska iako sam vukao dok se nisam
preznojio.
„Prinesi joj vrh sablje, Varli”, rekao je treći oficir. „Probodi je.”
Veslač s pramca učini tako, pa neman pusti čakiju i sklupča se na
delu stene, nalik ogromnoj lopti crvene kose.
Ja privukoh čakiju i proučih je.
„Zaboga!” rekao sam. „Ovo je ubilo zapovednika - jedno od ovih
stvorenja! Pogledajte ove useke na drvetu, na mestima gde ga je
stegnulo sa stotinak nogu.”
Pružio sam čakiju unazad da je treći oficir pogleda.
„Opasne su kao sam đavo, gospodine, čini mi se”, kazao sam mu.
„Podsećaju na afričke stonoge, samo što su ove dovoljno velike i
snažne da ubiju slona, rekao bih.”
„Nemojte svi da se naginjete na jednu stranu čamca!” proderao se
treći oficir dok su mornari zurili preko ivice. „Vratite se na mesta. Za
vesla, hajde! Dobro motri ima li tragova broda ili kapetana, Dupreje.”
Gotovo ceo čas smo veslali tamo-amo iznad grebena, ali nismo
ponovo videli ni kameni brod ni starog kapetana. Neobična lađa je
verovatno potonula u crne dubine koje su se nalazile s obe strane
grebena.
Dok sam nagnut iznad pramca posmatrao podvodne stene sve to
vreme, uspeo sam da shvatim gotovo sve, sem raznih neobičnih
zvukova.
Top je nedvosmisleno ukazao da je brod koji se izdigao s morskog
dna, zajedno s grebenom, nekad bio sasvim obična drvena lađa u
vreme davno pre našega. Na morskom dnu, očigledno je prošao kroz
neki proces mineralizacije, što je objasnilo njegovu kamenitu građu.
Kameni mornari su očito bili ljudi koji su se utopili u brodskoj kabini,
a njihovo naduto tkivo je bilo podvrgnuto istom prirodnom procesu,
koji je, pak, obrazovao debele skorene naslage na njima, te je veličina
njihovih tela, kad se uporedi s uobičajenom, bila čudesna.
Misteriju kose sam već bio otkrio, ali preostali su još, između
ostalog, gromoglasni pucnji koje smo čuli. Oni su verovatno dobili
svoje objašnjenje kasnije, dok smo poslednji put pretraživali stene na
zapadu, pre povratka na brod. Tu smo otkrili raspukla i naduta tela
nekoliko neobičnih stvorenja iz morskih dubina, od jeguljine sorte.
Mora da im je obim, kad su bila živa, iznosio nekoliko stopa, a ono što
smo otprilike izmerili veslom verovatno je bilo dugo četrdeset stopa.
Očigledno su se rasprsla kad su se digla iz ogromnog pritiska na
morskoj dubini na niski vazdušni pritisak iznad vode i otuda su mogla
biti objašnjenje za glasne praske koje smo čuli. Iako ja lično mislim da
je ta glasna tutnjava verovatno bila posledica pucanja stena usled
novog naprezanja.
Kad je zvuk grmljavine u pitanju, mogu samo da zaključim da ju je
uzrokovala neobična vrsta ribe nalik pliskavici, ogromne veličine, koju
smo našli mrtvu i izuzetno nadutu na jednoj steni. Ta riba je
zasigurno imala bar četiri ili pet tona, a kad smo je dotakli teškim
veslom, iz njenih čudnih usta nalik njušci začuo se dubok i hrapav
zvuk, poput slabe imitacije gromoglasnih zvukova koje smo čuli
prethodne noći.
Što se tiče navodno izrezbarenog gelendera nalik palamaru, kraj
stepenica što su vodile u kabinu, jasno mi je da je to nesumnjivo bio
kanap nekad davno.
Kad se setim glasnog kotrljanja na palubi, tik pošto sam sišao u
čamac, mogu samo da pretpostavim da je poticalo od nekog kamenog
predmeta, verovatno od fosilizovanih točkova topa, što se valjao po
palubi kad je brod počeo da klizi sa stena, a pramac mu potonuo još
dublje u vodu.
Ona raznorazna svetla su sasvim sigurno bila upadljivo
fosforescentna tela nekih bića iz morskih dubina, koja su se kretala po
izdignutim grebenima. A onaj džinovski talas što je pljusnuo u tami
ispred čamca mora da je nastao kad se neki ogromni komad izdignute
stene prevrnuo i skotrljao u more.
Niko od posade nikad nije saznao za dragulje. Pobrinuo sam se za
to! Loše sam prodao rubin, kako sam čuo kasnije, ali ne gunđam zbog
toga danas. Dvadeset tri hiljade funti dobio sam samo za njega, od
jednog trgovca u Londonu. Kasnije sam saznao da je on zaradio dva
puta više, ali neću da kvarim sebi zadovoljstvo žalopojkama. Pitam se
kako je to kamenje dospelo tamo gde sam ga našao, ali na tom brodu
je bilo topova, kako su mi rekli, a čudnovate se stvari događaju na
moru; zaista, tako mi boga!
Onaj vonj - oh, on je valjda poticao od izdizanja sveg onog mulja
što je izronio iz morskih dubina da bi ga ljudi osetili.
Ova priča je, naravno, poznata u pomorskim krugovima i kratko se
pominje u starom Nautičkom barometru iz 1879. Niz vulkanskih
grebena (koji je nestao 1833.) ucrtan je u karte pod imenom „Plićaci i
grebeni Alfreda Džesopa”, u čast našeg kapetana koji ih je otkrio i
izgubio život na njima.
 Onima koji su izrazili sumnju u pogledu verodostojnosti priča o
velikom Sargaškom moru, tvrdeći da su romantične osobenosti ovog
izuzetnog mora trave umnogome preuveličane, ukazao bih da je ova
masa morskog korova što vreba u središnjim delovima Atlantskog
okeana nepostojana, ne nužno usredsređena na jednu oblast, već da
se fizički kreće stotinama milja u skladu s olujama i prevladavajućim
vetrovima, premda uvek s izvesnim ograničenjima.
Otuda je moguće da su ljudi koji su se upuštali u potragu za njom i
nisu je nalazili tamo gde su je očekivali, nerazborito smatrali da je
ona jedva nešto više do običan mit, nastao oko tih začudnih površina i
malih skupina trave na koje su možda nabasali. A sve to vreme negde
na severu ili jugu, istoku ili zapadu, ta neizmerna, kolebljiva masa
morske trave ležala je mirno, samotna i neprohodna - groblje
izgubljenih brodova, korova i zaboravljenih stvari. Kao što će moja
priča i dokazati svima koji je pročitaju.
Bejah, u vreme tih zbivanja, putnik na velikom barku od osam
stotina i devedeset tona, na putu ka Barbadosu. Prvih dvadeset dana
pratilo nas je veoma lepo i prijatno vreme sa promenljivim vetrom
zbog čega je posada imala mnogo posla oko krstova.
Dvadeset i prvog dana, međutim, vreme se pogorša, te kapetan
Džonson s mrakom prikrati jedro sve do glavne vršnjače i zaustavi
lađu.
Upitao sam ga za razlog tog postupka budući da vetar nije bio
neuobičajeno jak. Odveo me je dole u salon i tamo mi pomoću
dijagrama pokazao da se nalazimo unutar istočnog oboda velikog
ciklona koji se kretao ka severu iz dela nadomak polutara, ali je
neprestano naginjao ka zapadu dok je napredovao. Zaustavivši brod
kao što on beše učinio, kapetan je omogućio ciklonu da produži svoje
putovanje ka zapadu i nas ostavi na miru. Da je pak nastavio da plovi,
odveo bi nas naposletku u samo srce oluje, gde smo vrlo lako mogli
ostati bez jarbola ili čak potonuti; jer bes je tih oluja čudesan ako im
se čovek zaista nađe u domašaju.
Kapetan mi je izložio svoje mišljenje i razloge za pretpostavku da je
ta oluja, čiji smo samo rub osetili, takoreći, ciklon prilično neobične
snage i veličine. Uverio me je isto tako da će u osvit sutrašnjeg dana
sasvim verovatno postojati izvestan dokaz toga, u vidu ogromnih
površina plutajuće trave i korova na koje ćemo vrlo izvesno nabasati
kad on ponovo upravi brod da zauzme kurs ka jugu. Te mase morske
trave, obavestio me je, otrgle su se iz velikog Vira u Atlantskom
okeanu, gde su se goleme količine nje sabirale i pružale - isprekidane
ili ne - mnogim stotinama milja. Bilo je to mesto koje su svi razumni
moreplovci želeli da izbegnu.
Potom, sve se ispostavi kao što je kapetan predvideo. Oluja se
tokom noći iz sata u sat smirivala dok je ciklon promicao ka
zapadnima morima; tako da, pre nego što je zora zarudila, plutasmo
na površini unekoliko iscrpljeni talasanjem nakon promakle oluje, no
gotovo bez i najmanjeg daška vetra.
U ponoć siđoh na počinak; ali opet se za nekoliko časova nađoh na
palubi jer bejah nespokojan. Zatekao sam kapetana Džonsona kako
seta gore s prvim oficirom i pošto sam ga pozdravio, otiđoh do ograde
sa zavetrinske strane da posmatram osvit zore koja je tada već blago
obasjavala istočno nebo. Svanula je tek umerenom brzinom, jer još
nismo bili zašli u trope, i posmatrao sam je veoma pomno budući da
me je svetlost praskozorja oduvek neobično privlačila.
Prvo se na istoku pojavilo bledo treperenje svetlosti, sasvim
čudesno, stiglo je tako tiho na nebesa da je moglo biti i sablasno
svetlo što potajno uhodi usnuli svet. A onda, čak i dok sam posmatrao
tu pojavu, po severu se raspršiše nežne nijanse ružičaste, a potom i
zagasita narandžasta svetlost posred neba. Ubrzo se ukaza neizmerni
obris zelenila, posve čarobnog, visoko na nebu, a iz tog zelenog i
eteričnog sjaja potpune tišine padoše zavese žute poput limuna koje
podstakoše oči da se kroz njihovu misteriju zagledaju u izgubljenu
daljinu tako da mi misli behu prilično daleko od ovog sveta.
A ta svetla su rasla i jačala, kao da je u njima bio snažan puls, te
se čudo svetlosti praskozorja neprestano pružalo pred očima, sve
postojanijim bleštavilom, dok se istočno nebo ne ispuni zagasitom i
prozračnom bojom limuna, prošaranom popreko oblacima prozirnog
sivila i nežnog srebra. Te se naposletku ukaza malo svetlo na pučini,
čudesno i turobno, od kojeg se ceo taj beskrajni okean premetnu u još
veće tajanstvo.
I svakako, dok sam tako posmatrao more, nešto prekinu slabašno
rađanje svetla iznad voda, ali šta to beše isprva nisam mogao da
vidim tačno. Iz izmaglice izgubljenog obzorja, ubrzo se izdignu mala i
zlatna divota, pa sam znao da je sunce gotovo izašlo iz tmine. I ta
zlatna svetlost načini oreol u tom delu dalekoga sveta, bacivši zrak
preko tajanstva mračnih voda. Potom sam donekle jasnije video to što
je ležalo na vodi, između mene i udaljene svetlosti zore. Radilo se o
ogromnom, naizgled niskom ostrvu usred čamotinje okeana. No, kako
sam dobro znao iz mapa, nije bilo nijednog ostrva u tim krajevima;
zaključio sam, stoga, da se zasigurno radi o ostrvu morske trave, o
kojoj je kapetan prethodnog dana pričao.
„Kapetane Džonsone”, pozvao sam ga, tiho, jer delovalo je da tako
dubok muk vlada oko broda. „Kapetane Džonsone. Donesite dvogled.” I
ubrzo smo posmatrali tminu koja je iščezavala na toj plutajućoj zemlji
oluje.
Sad dok smo pomno gledali to mirno sivilo mora na slabo
vidljivom ostrvu, ispuni me dvostruko jače osećanje misterije i potpuni
tajac osvita dana, te svetla i jutarnji nauk koji se sa svakim
praskozorjem nemo pripoveda iznad sveta. Činilo mi se da iznova i
krajnje jasno čujem svaki zvuk i neodređeni šum oko sebe; tako da mi
je slabašno škripanje jarbola i konopaca zvučalo kao prodorno
dozivanje u toj tišini dok je more proizvodilo tupe i vlažne zvuke
udarajući u mokre bokove broda, a od bata nečijih koraka na
pramnici učini se da cela lađa odjekuje prazno.
Ali kad sam oslušnuo delove mora u daljini, čak i dok sam s
osećanjem zadivljenosti posmatrao ono sablasno ostrvo napola
vidljivo u zori, kao da nikad nikakav zvuk tamo nije postojao, izuzev
što je možda neki prigušeni vetar tumarao uzaludno u daljinama
okeana.
Sve će vam ovo pomoći da donekle razumete raspoloženje koje me
je bilo obuzelo; zaista, mislim da to raspoloženje nije bilo samo moje;
jer kapetan je bio veoma tih, i retko je progovarao, neprestano
zagledan ka sivoj tmini ostrva u zori.
A zatim, dok je sunce jasno bacalo prvi zrak preko izmaglica
skrivenog obzorja, začu se tih, tanušan zvuk iz svekolikih praskozorja
ovog sveta. Kao da čuh sitan glas miljama udaljen, kako mi pristiže s
beskrajne razdaljine.
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
Zvučao mi je vrlo slabo i naizgled izgubljeno u celom tom
tajanstvu istočnoga mora, dojezdivši iz spokoja zore. Ka istoku su se
pružali samo praznina i sivilo, i treperavi sjaj praskozorja, i prvi zraci
jutra nad srebrnosivim leskanjem mora. Samo to, i niska površina
ostrva od morske trave, možda pola milje ka istoku - pusta sena,
nečujna na vodi.
Prislonio sam ruku na uho i oslušnuo, gledajući u kapetana; i on je
jednako slušao, prvo osmotrivši dobro prizor svojim dvogledom. Ali
sad je zurio u mene napola upitnim pogledom.
Sunce se uzdizalo iznad ivice sivog i svetlucavog okeana poput
kakvog plamenog druma, napola presečeno sumornom površinom
travnatog ostrva. U tom trenutku opet se začu:
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!” dopiralo je iz jutarnje svetlosti koja se presijavala na
istočnom moru. Dalek, slab i samotan beše taj glas, i tako tanan i
eteričan da je mogao biti i neki duh što nejasno doziva iz sivog
prostranstva - senka glasa među neuhvatljivim senkama.
Zagledah se na sve strane po celom moru i zaista, na svakoj strani
videh da je prekriveno ostrvcima od trave, jasno uočljivim na srebrnoj
boji jutarnjeg mora duž spokojnih milja ka horizontima. Dok sam
gledao tamo-amo s izvesnom zapanjenošću, opet mi je do ušiju dopreo
slabašan zvuk - kao da sam čuo tihu, prigušenu melodiju na istoku,
koja je zvučala potpuno neverovatno, daleko i nestvarno iznad
mrmora vode. Reska i čamotna no nejasna beše; ubrzo je više nisam
čuo.
 Kapetan i ja smo se često zgledali za to vreme; i ponovo smo
pretražili prostranstvo istočnog mora i pustolinu na dugom, niskom
ostrvu od trave; ali nigde ničeg nije bilo što bi nam moglo pomoći da
razumemo tu pojavu koja nas je zgranula.
Prvi oficir je takođe stajao kraj nas i osluškivao. Čuo je čudno tiho
dozivanje i melodiju; ali ni on nije znao niti razumeo ništa što bi nam
pomoglo da prosudimo o čemu je reč.
Dok smo pili jutarnju kafu, kapetan Džonson i ja razgovarali smo o
tom tajanstvenom događaju i nikako nismo mogli da dođemo do
preciznijeg zaključka, izuzev da se možda radilo o nekoj usamljenoj
olupini zaglavljenoj u travi velikog ostrva što se pružalo istočno od
nas. To je uistinu bilo dovoljno dobro objašnjenje, samo da smo mogli
pružiti dokaze za njega. U tu svrhu, kapetan je naredio da se spusti
jedan čamac s brojnom posadom, u kojoj će svaki čovek biti naoružan
musketom i sabljom. Povrh toga, u čamac je spustio i dve sekire i tri
harpuna ili koplja s dvostrukom oštricom za lov na kitove, sa sečivima
od gotovo dva metra, vrlo oštra i široka poput mog dlana.
Meni je dodelio dva pištolja, čime se i on opremio, a obojica smo
imali lične noževe. I po svemu ovome možete da vidite, kao što sam
već rekao, da su kapetanu prethodne avanture s tom travom bile
poznate i da je znao za opasnosti koje su joj bile osobene.
Zaputismo se ubrzo po jutarnjoj vedrini prema ogromnom ostrvu
morske trave koje je ležalo na istoku. Ostrvo je bilo, recimo, gotovo dve
milje dugo i, kako smo otkrili, više od pola milje široko, ili kako
mornari rekoše, „s boka na bok”. Došli smo do njega vrlo brzo, pa
kapetan Džonson naredi ljudima da spuste vesla kad smo bili na
dvadesetak hvatova od same sredine ostrva koja se nalazila naspram
broda. Tu smo nakratko zastali i posmatrali travu dvogledom,
pretraživši je sa svih strana, ali nigde ne videsmo ni znak ikakve
olupine, niti trag koji bi ukazivao na postojanje ljudskog života.
No, tragovima postojanja morskih životinja nije bilo kraja budući
da je delovalo kako sva ta trava po spoljnim obodima vrvi od raznih
stvorenja iako mi to isprva nismo mogli da opazimo zbog sličnosti
njihovih boja sa žutilom korova, koji je bio veoma žut po tananim
obodnim vlatima što su se pružale po vodi. Unutar te ostrvske mase
video sam da postoji tamna i zelenija nijansa žute, te sam tamo otkrio
da je ta zelena zagasitost boja ogromnih stabljika trave koje su
sačinjavale glavnu masu ostrva, poput brojnih beskrajnih užadi ili
zmija, žutozelenih, nakvašenih i turobnih, što tumaraju unutar svojih
namotaja, zavoja i velikih spletova koji su tvorili tako neizmeran i
sumoran lavirint.
Pošto smo prilično dobro osmotrili taj deo, okrenuli smo se ka
severu i kapetan Džonson naredi ljudima da veslaju polako duž obale
velikog ostrva od trave. Tako smo prošli celu jednu milju sve dok
nismo došli do kraja i okrenuli čamac ka istoku kako bismo prešli na
drugu stranu. Sve to vreme dok smo išli dalje, kapetan i ja smo
netremice posmatrali ostrvo i more oko njega pomoću svojih dvogleda.
Tako sam video hiljadu prizora koji su mi dali povoda da se
zanimam i čudim jer su se u travi na rubovima ostrva živa bića
kretala među njenim vlatima, a more se često videlo na tom potezu,
kao i presijavanje neobičnih riba, vrlo brojnih i raznolikih.
Potom sam obratio pomnu pažnju kako bih zapazio ta
mnogobrojna stvorenja što su živela u travi jer oduvek me je zanimao
morski korov zbog mnoštva priča koje sam bio čuo o njemu, i od
kapetana Džonsona i od drugih morskih vukova što su bili
zapovednici brodova na mojim plovidbama. Nesumnjivo su ta ostrva i
nagomilane skupine korova bile deo istog onog mora trave koje je
kapetan Džonson uvek nazivao Velikim virom. Kao što rekoh, dobro
sam obratio pažnju kako bih zabeležio kakav soj stvorenja živi u toj
travi, te sam tako uskoro primetio da je kraba bilo više nego ičeg
drugog, koliko je domet mog dvogleda uspeo da mi pokaže. Jer bilo ih
je na sve strane i sve su bile žute po gornjem delu tela isto kao trava.
Neke su bile male kao vrh palca, a mnoge i manje, rekao bih, da sam
bio bliže da ih uočim. Ali ostale, što su milele među vlatima trave,
zasigurno su bile široke i čitavu stopu preko leđa, i sve su bile žute,
tako da su, osim kad se kreću, mogle da ostanu u potpunosti skrivene
zato što im se boja poklapala s nijansama rastinja u kojem su živele.
Oplovili smo severni kraj ostrva i uvideli da je ono, kao što sam
već rekao, nešto šire od pola milje ili možda tri četvrti, koliko smo
mogli da pouzdano procenimo. I dozvolite mi ovde da vam kažem
kako je visina ostrva iznad mora, što smo tad procenili budući da smo
bili veoma nisko u čamcima i gledali odozdo u travu, bila oko dobrih
dvadeset ili dvadeset pet stopa. Najviši deo bio je u središnjim
delovima, takoreći u unutrašnjosti ostrva, izgledom nalik na kakvu
onisku i gustu šumu s višim drvećem u sredini, sasvim izgubljenu u
džungli neobičnih puzavica. I to je najbolje poređenje koje mogu da
povučem između ostrva i nečeg na kopnu.
Zaobišavši severni kraj ostrva, krenuli smo ka jugu duž cele
zapadne obale pod korovom u želji da ga u celosti oplovimo i po
mogućstvu otkrijemo uzrok i mesto onog čudnog dozivanja u zoru.
Bilo je zaista jezovito prolaziti tuda; jer neprestano smo otvarali neki
mračan prostor nalik pećini, tamnozelen i sumoran, što se pružao ka
unutrašnjosti trave, među onim velikim stabljikama. I često je delovalo
da se nešto tamo kreće. I vladala je tišina u celoj toj čemernoj pustoši,
sem kad bi se neki vetrić neobično poigrao iznad nje, od čega bi žute
vlati malo zašuškale na tom mestu uz zvuke što su podsećali na tihe
uzdahe, kao da su kakva nevoljna stvorenja vrebala u masi mukle
tmine. A kad bi vetrić prošao preko mora, nastala bi dvaput dublja
tišina, tako da mi je bilo milo što smo držali čamac podalje od trave.
Tako smo se, sve pažljiviji i tiši zbog jezivosti tog vlažnog i
samotnog ostrva koje nam je sad donekle počelo da utiče na
raspoloženje, spustili do juga duž obale sa njegove zapadne strane.
Dok smo išli, sve veći muk i oprez su nas obuzimali, tako da su
mornari potapali vesla gotovo bez ikakvog zvuka, ali su veslali
pažljivo, svaki vrlo pomno i napeto zagledan u senke unutar te silne
travnate mase.
Zadesilo se da je jedan od njih nenadano prestao da vesla,
posmatrajući vrlo predano i preplašeno nešto što je primetio usred
tmine koja je vrebala među čudovišnim stabljikama trave. Na to svi
ljudi učiniše isto i zaustaviše vesla kako bi u strahu piljili u mračne
predele rastinja, uvereni da je onaj čovek video nešto vrlo strašno.
Kapetan nije pokušao da ukori ljude, već je i on zurio, kao i ja sam,
ne bi li uočio šta je to onaj čovek video. I ubrzo svaki za sebe otkri o
čemu se radi, ali isprva je jedino delovalo kao da zurimo u ogromnu i
ogavnu gomilu stabljika trave u unutrašnjosti, daleko od oboda ostrva.
No, vrlo uskoro ta stvar postade vidljivija oku i videsmo da se radi o
nekoj vrsti ribe poput raže ili hobotnice što ležaše među travom, vrlo
mirno, u senci iste one tmine, i boje kao i trava što joj beše dom. To
biće je bilo ogromno, koliko mi je pogled otkrivao, i naizgled prostrto
na sve strane među travom.
Kapetan Džonson ustade s mesta na krmi čamca i tiho reče
ljudima da spuste vesla u vodu vrlo pažljivo kako bismo ponovo
zaplovili, što su oni i učinili s izuzetnim oprezom dok je kapetan
zakormilario čamcem tako da smo se neko vreme odmicali od ostrva,
te nam je raspoloženje ubrzo postalo vedrije budući da smo se
udaljavali od tako strašne i užasne nemani.
Plovili smo tako gotovo celu milju ka jugu, držeći se podalje od
obale ostrva, i uskoro smo videli kako se trava izvija od svoje glavne
površine u nešto poput spruda ili rta. Zaobišli smo to u širokom luku i
otkrili da je obala ostrva uvučena u duboki zaliv, a u travi tog zatona
videsmo nešto zbog čega pretpostavismo da smo otkrili mesto odakle
je dolazilo ono natprirodno dozivanje u zoru; jer među travom se, blizu
njene ivice, nalazio trup lađe bez ijednog jarbola, mada nejasno vidljiv
budući da ga je korov skrivao i gušio.
Svi smo se neizmerno uzbudili zbog tog prizora, a kapetan naloži
ljudima da prionu na vesla. I zaista, najednom više nismo osećali
strah od pritajenih čudovišta zbog kojih smo prethodno bili tako tihi i
oprezni. Pošto su ljudi iz sve snage zaveslali, vrlo brzo stigosmo na
obalu zaliva gde je počivao napušteni brod i videsmo da se nalazi ne
više od otprilike deset jardi unutar trave koja beše veoma niska i
ravna na tom potezu oko njega. Ali iza broda trava se uzdizala,
mračna i turobna, dvadeset i više stopa uvis, i rasla preko njega.
Stali smo potom, zapitani kako najbolje da priđemo brodu, a sve
vreme dok je kapetan o tome razmišljao, ja sam dvogledom osmatrao
olupinu, s nevelikom nadom da ćemo naći ikoga na njoj. Jer bilo mi je
sad jasno koliko je stara i kako je propala usled godina i vremenskih
prilika, u celosti obrasla travom, koja kao da je rasla kroz drvo na
bokovima broda iako je to bilo gotovo nezamislivo. No, kad smo se
približili olupini otkrili smo da jeste tako. Pretraživao sam zatim travu
pored nje kako bih video da li ima nekih čudovišnih riba u blizini.
Kapetan Džonson je činio isto, ali ništa nismo našli. Kapetan je onda
izdao naređenje da se čamac uvuče u korov, pa smo se probijali kroz
nisku travu do brodskog boka.
Dok smo napredovali kroz travu, zapanjilo nas je kad smo uvideli
koliko života je skriveno u njoj, sasvim neprimetnog. Jer sva je trava
oko čamca sad vrvela od sićušnih kraba što su trčale duž vlati i
manjih stabljika dok je voda koja se videla između izraštaja trave bila
krcata živim bićima - velikim rakovima naoko krupnijim od kozica što
su jurcali na hiljadu strana odjednom i šarenih riba koje su brzo
promicale. Iz same trave bezbrojni insekti čudnovatog soja iskakali su
poput buva, samo što su bili stotinu puta veći. Dva-tri puta, dok smo
prolazili čamcem kroz travu, uznemirili smo ogromne krabe koje su
ležale zlovoljno ili vrebale plen. Jedna od njih, leđa velikih kao
poklopac lonca, uhvati se kleštima za veslo jednog od mornara i probi
brzo i lako tanko drvo lopatice. Posle toga pobeže, goropadna i
živahna, zatresavši travu u prolazu, što će vam dočarati kakvu je
energiju i snagu imalo to stvorenje.
Za nekoliko minuta smo se probili do broda, pomoću sekira,
noževa i vesala. Kapetan nije želeo da se sablje koriste za travu jer su
one bile oružje i tako je moralo da ostane.
Kad smo prišli brodu, videli smo da mu je trava u potpunosti
prorasla kroz bok, kao da je pustila korenje u njegovom drvetu. To nas
je sve donekle zaprepastilo, kao i još mnogo toga što smo otkrili. Jer
kad smo krenuli da se penjemo uz bok broda, shvatili smo da je drvo
omekšalo i istrunulo, te da je poput sunđera, pa smo mogli da
zabijamo vrhove cipela u trup i tako svaki za sebe smesta napravimo
merdevine do vrha.
Kad smo se ispeli na najviši deo olupine i pogledali brod, ničeg nije
bilo sem okosnice sačinjene od bokova, pramca i krme budući da
nijedna paluba nije postojala i da su grede što su ih držale delimično
nedostajale, a tek poneka od preostalih bila je cela. Dno broda bilo je
gotovo sasvim istrunulo tako da je izobilna trava rasla odozdo, gde se
videla voda, vrlo mutna i tamna. Trava je rasla kroz bokove lađe ili
preko ograda, baš kako je izgleda i odgovaralo toj neobičnoj biljki, ako
smem tako da je nazovem.
 Pun čemera beše pogled nadole, u taj napušteni trup kojeg je od
potapanja čuvao zagrljaj korova već jednu stotinu godina ili možda
dve. Kad sam pitao kapetana za starost broda, procenio ju je na nešto
više od četiri veka, govoreći tako učeno o istruleloj krmi i pramcu, te o
obliku i postavci drvenog kostura da mi je bilo jasno kako poseduje
veliko znanje o tim temama.
Ubrzo, pošto se ništa više nije moglo uraditi, siđosmo u čamac,
zabijajući vrhove cipela u meki trup starog broda da bismo imali
uporište. A pre nego što smo ga napustili, odlomih komad jednog
manjeg trupnog rebra kako bih imao uspomenu na tu avanturu.
I potom se izvukosmo iz trave, srećni što smo je se otarasili sad
kad nam je strast za pustolovinom pomalo uminula, a sećanje na ono
što vreba u njoj još uvek bilo snažno prisutno u nama. Potom smo
završili obilazak oko ostrva, za čije je oplovljavanje bilo potrebno preći
više od sedam milja. Zatim smo došli do svog broda, vrlo željni
doručka, kao što možete zamisliti.
Ceo taj dan prođe bez vetra i često sam podizao dvogled ka
ostrvcima trave koja su prekrivala druge delove mora, ali nijedno od
njih nije bilo izrazito veliko ili visoko premda sam podsećao sebe da bi
izgledala viša kad bismo im se približili čamcem. U šta smo se uverili
jer smo to popodne iskoristili da idemo čamcem od jednog ostrvca do
drugog. Našli smo izobilje kraba, riba i sitnih stvorenja, ali nijedan
trag olupine ili ljudskog života. Vratili smo se na brod uveče i dugo
razgovarali o neobičnosti onog dozivanja što je doprlo do nas u zoru,
ali razumno objašnjenje nismo mogli da dokučimo. Uskoro sam otišao
u krevet, izmoren od manjka odmora prethodne noći.
Kapetan me je drmusanjem probudio u rano jutro, a kad sam se
valjano rasanio, rekao mi je da pohitam na palubu, da je more još
mirno i da su ponovo čuli onaj glas u zoru koja je upravo svitala.
Čuvši to, odjurio sam s kapetanom Džonsonom na palubu i tamo
na krmnici zatekao drugog oficira s dvogledom, zagledanog preko
pučine ka istoku, prema ostrvu trave koje se jedva naziralo sem kao
nejasna senka, nisko spuštena iznad vode.
Drugi oficir podiže ruku ka nama i prošapta „Pst!” i svi počesmo da
osluškujemo. Nikakav zvuk se nije čuo izvesno vreme, a ja sam dotle
postao svestan posve čudesne lepote praskozorja. Nebo na istoku
delovalo je kao da je utonulo u vode tihog smaragda, od neobične i
jasne zelene do prozračnosti treperavog zelenila koje se zasigurno
protezalo do samih granica večnosti, u zagasitim svetlima što su
nosila svest kroz eterične dubine svemira, sve dok se duša ne bi
izgubila u blistavoj zori, pozdravivši neznane duhove. Ovo je nespretno
sročen opis načina na koji je svetost tog prigušenog svetla i čuda
umirila samo moje biće nemom srećom. Potom se, čak i dok sam
zapadao u to stanje svesti, s mora na istoku i iz sve te tišine u zoru,
ponovo začuo onaj daleki i nejaki glas:
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!” čulo se tiho, slabašno i neverovatno iz potpunog
muka čudesnosti i tihe čarolije na istoku. Zelenilo nižih poteza neba
bledelo je dok smo osluškivali bez daha, a visoko gore prominu mrlja
ljubičastih svetala i stopi se sa sve širim vatrenim oblacima na
nebeskim visinama, a zatim se pridruži toplijim svetlima i
srebrnosivom bledilu ranog jutra. I dalje smo čekali.
Ubrzo se na istoku pojavi zlatna toplina na bisernom spokoju
niskog neba, a rub sunca podiže se mirno i samouvereno iz izmaglice,
bacivši ceo snop svetlosti preko mora. U tom trenutku daleki,
izgubljeni glas ponovo se oglasi:
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!” dojezdi neobično do nas preko utihnulog mora, kao
da potiče iz neizmernih i beskrajnih daljina - glas slabašan i samotan,
možda nalik dozivanju kakvog duha što izjutra rida. Dok smo se
zgledali i bez reči postavljali pitanja, začu se i nejasna, nepojmljiva
melodija - daleko, daleko preko mora, tek da bi ubrzo ponovo nestala
u tišini. Niko od nas nije mogao da dokuči šta bi ona mogla da
nagovesti.
Nakon doručka istog dana kapetan Džonson naredi da se spusti
čamac i smesti brojnu posadu u njega, naoružanu kao i prethodnog
puta. Potom se otisnusmo ka ostrvu trave, ali pre nego što smo sišli s
broda, kapetan skinu manje brodsko zvono koje je visilo na krmenici
da bismo ga poneli na čamac, kao i svoj rog za komandovanje.
Celo to jutro proveli smo ploveći nanovo oko velikog ostrva trave, a
na svakih stotinu hvatova, ja sam udarao u zvono, a kapetan
dovikivao kroz trubu ka unutrašnjosti ostrva i pitao ima li kakav
napušteni brod s izgubljenim ljudima skriven u srcu korova. No, nismo
mogli da znamo da li mu se glas pronosio kroz travu ili ga je ona
prigušivala, ali smo mogli da budemo sigurni samo u jedno - da
nikakav odgovor nije stigao iz sve te pustoline pod travom, niti na
zvonjavu, niti na naše dozivanje.
Tako smo napravili pun krug oko ostrva i ništa nismo saznali, sem
što sam ja, kad smo se jednom obreli tik uz obalu, video uistinu
čudovišnu krabu, dvaput veću od bilo kakve koju sam ikad video,
daleko među ogromnim stabljikama trave. Ta kraba je bila tamne
boje, kao da je želela da se uklopi u tamne nijanse korova u
unutrašnjosti, pa sam po tome zaključio da živi daleko unutar tmine
središnjih delova tog neobičnog ostrva. A zapravo, kako sam
razmišljao, šta smo mogli da preduzmemo i da smo pronašli brod
daleko u unutrašnjosti trave? Jer kako bi bilo koji čovek mogao da se
suoči s čudovišnim bićem poput tog, a zasigurno bi bilo bezbroj takvih
nemani u središnjem delu ostrva, ne računajući onu ražu što je takođe
naseljavala travu pustog i samotnog ostrva.
Vratismo se naposletku na svoj brod, prošavši opet pored onog
čamotnog trupa na obodu travnatog ostrva. Sećam se da sam
razmišljao o dugim stolećima što su prošla otkako je ta stara lađa
nestala.
Kad smo se vratili na brod, kapetan Džonson se popeo na glavni
jarbol, a i ja s njim. S okova na vrhu dodatno smo proučili unutrašnje
delove velikog ostrva, ali trava se na sve strane uzdizala u obilnoj
masi gadnog žutila, a ponegde bi se ta boja premetnula u zagasitu
zelenkastu nijansu, tamo gde je korov bio skriven od svetlosti. Ubrzo
smo prestali da osmatramo ostrvo jer bi zasvođenost i isprepletanost
tih čudovišnih vlati s lakoćom prikrila i celu flotu brodova ukoliko bi
im nedostajali jarboli.
Da li je neki brod bio skriven u toj travnatoj pustoši - ko to može
znati? A i ako neki brod jeste bio skriven i zarobljen daleko u
unutrašnjosti trave i obrastao njome, koliko je bilo verovatno da se na
njemu nalazilo ijedno živo biće? Jer morate imati na umu ljudske
potrebe svakog takvog zatočenika, a morate se setiti i čudovišnih
nemani što su tumarale u toj ogromnoj masi trave... I opet, da se
unutar trave nalazio brod i neko ljudsko biće na njemu, zašto bi se
ono glasalo onim čudnim dozivanjem u zoru, preko mora, a da ne
odgovori na naše pozive? O svemu sam tome hiljadu i više puta
razmišljao, ali ni sam nemam pravi odgovor, izuzev da se tamo možda
nalazila neka jadna, izbezumljena duša što se očajnički još opirala
smrti tokom tih samotnih godina, na izgubljenom brodu skrivenom u
morskoj travi. To je jedino objašnjenje koje je makar izbliza
zadovoljavalo moju potrebu za rasuđivanjem. I uistinu, bilo bi čudno
ako taj neko nije tek usamljeni bezumnik, što pozdravlja svaku zoru
neobuzdanim i besmislenim rečima i pevanjima koja, reklo bi se,
mogu da znače nešto samo ubogom, poremećenom umu.
Ali da li je tako bilo ili je u toj pustolovini bilo po sredi nešto van
našeg osrednjeg znanja, ne mogu sasvim da procenim. Mogu samo da
vam kažem da smo u osvit trećeg dana tog zatišja ponovo čuli ono
daleko i neobično dozivanje koje je dopiralo do nas kroz muk i sivilo s
istočnog mora gde se pružalo ostrvo od trave. Veoma tiho i samotno
beše dozivanje:
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!” dolazio je do nas dug, razvučen i prigušen uzvik, kao
iz beskrajne daljine. Zora je rudila i otkrivala jasne naznake vetra. No,
pre nego što se vetar spusti do nas, gornji rub sunca podiže se iznad
crnog i sumornog obzorja, naizgled vrlo čamotnog i zabrađenog
vetrovitom sumaglicom. More je bilo olovno, a sunce nas obasja
snopom grimizne svetlosti, veličanstvene a ipak nekako turobne, i u
tom trenutku čusmo onaj daleki, slabašni glas poslednji put:
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
„Sine čovečji!”
A potom i onu nerazaznatljivu, prigušenu melodiju koja se sad
toliko slabo čula da gotovo nismo ni znali da li je slušamo ili ne; jer
vetar je naletevši proizvodio tih, gotovo neprimetan zvuk iznad mora.
Ubrzo vetar zamrači more na severu i napuni nam jedra dok su
mornari zakretali krstove. I zaplovismo pored duge pustoline velikog
ostrva od trave i nastavismo plovidbu, ostavivši misteriju onog glasa
šumu mora, društvu večitog tajanstva.
 „Tišina!” rekao je moj prijatelj naučnik dok sam ulazio u njegovu
laboratoriju. Zaustih da progovorim, ali sam ćutke zastao nekoliko
minuta na njegov zahtev.
Sedeo je za svojim instrumentom, a ta sprava je otkucavala poruku
na neki začudno isprekidan način - stala bi nekoliko sekundi, a onda
besomučnom brzinom nastavila.
Upravo tokom jedne pauze koja je trajala nešto duže nego inače,
postavši pomalo nestrpljiv, odvažio sam se da mu se obratim.
„Nešto važno?” pitao sam.
„Za ime boga, zaveži!” odgovorio mi je piskavim i napetim glasom.
Zurio sam. Navikao sam bio od njega na vrlo grubo ophođenje u
vreme kad bi bio snažno obuzet izvesnim ogledom, ali sad je već malo
preterivao, što sam mu i rekao.
Pisao je i, umesto odgovora, doturio mi nekoliko sporadično
ispisanih stranica uz jednu naprasnu reč: „Čitaj!”
Napola ljut, a napola radoznao, podigao sam prvu i ovlašno je
pogledao. Nakon nekoliko redova, morbidno interesovanje me je
obuzelo i čvrsto zgrabilo. Čitao sam poruku od nekoga u odsudnom
trenu. Preneću je reč po reč:
„Džone, tonemo! Pitam se da li zaista razumeš šta osećam u ovom
trenutku dok sediš udobno u svojoj laboratoriji, a ja sam ovde na
pučini, već među mrtvima. Da, gotovi smo. Za nas više ne postoji
nikakva pomoć. Tonemo - polako, neumoljivo. Bože! Moram da guram
dalje i da budem muško! Ne moram da ti govorim da sam u brodskoj
kabini. Svi ostali su na palubi - ili mrtvi unutar ovog gladnog
stvorenja što rastura brod u paramparčad.
„Ne znam gde smo i nema nikog koga bih mogao da pitam.
Poslednji oficiri su se utopili pre gotovo sat vremena, a lađa je sad tek
nešto više od svojevrsnog lukobrana za džinovske talase.
„U jednom trenutku, otprilike pre pola sata, izašao sam na palubu.
Bože moj! Prizor je bio stravičan. Malo je iza podneva, ali nebo je boje
blata - razumeš? - sivog blata! S njega vise oblaci u ogromnim
trakama. Ne oblaci kakve sam ikad pre video, već čudovišni trupovi
plesnivog izgleda. Deluju čvrsto, izuzev na mestima gde im
zastrašujući vetar kida donje ivice u ogromne krakove što se mahnito
kovitlaju iznad nas, poput pipaka nekog neizmernog Užasa.
„Takav prizor je teško opisati živima iako ga Mrtvi na Moru
poznaju i bez mojih reči. Taj prizor je takav da niko ne može da ga
vidi i preživi. On je slika za uklete i mrtve; jedna od đavoljih orgija
mora - čudovišna zluradost tog Stvorenja nad živima - recimo živih u
smrti, onih na rubu. Nemam prava da vam pričam o njemu; pričati o
njemu nekom među živima isto je što i nevinosti predočiti jednu od
paklenih misterija - pričati detetu o besprizornostima. No, ne marim!
Razotkriću, u svoj njenoj ogavnoj ogoljenosti, smrtonosnu stranu
mora. Neukleti živi treba da znaju ponešto od toga što je smrt dosad
tako dobro skrivala. Smrt ne zna za ovaj mali instrument u mojim
rukama koji me još povezuje sa živima, inače bi pohitala da me
ućutka.
„Čuj me, Džone! Spoznao sam nezamislive stvari za ovo kratko
vreme u iščekivanju. Sad znam zašto se plašimo mraka. Nisam nikad
mogao ni da zamislim takve tajne mora i groba (koji su jedno isto).
„Slušaj! Ah, ali zaboravio sam da ti ne možeš da čuješ! Ja mogu!
More se... Ćuti! More se smeje, kao da se pakao cereka kroz usta
magarca. Ruga se. Čujem jeku njegovog glasa nalik satanskoj
grmljavini usred blata na nebesima... Doziva me! Zove... Moram da
krenem... More zove!
„Oh! Bože, da li jesi Bog zaista? Možeš li sedeti gore i s mirom
gledati to što sam upravo video? Ne! Ti Bog nisi! Slab si i jadan spram
ovog nečistog Stvorenja koje si u svojoj pohotnoj mladosti stvorio. Ono
je sad Bog, a ja sam jedno od njegove dece.
„Jesi li tu, Džone? Zašto mi ne odgovoriš! Slušaj! Ja se ne osvrćem
na Boga jer ima neko jači od njega. Moj Bog je ovde, kraj mene, oko
mene, a ubrzo će biti i iznad mene. Znaš šta to znači. Nemilosrdan je.
More je sad jedini Bog što postoji! To je jedna od stvari koju sam
doznao.
„Slušaj! Ono se opet smeje. Bog je Ono, ne On.
 „Zvalo je i izašao sam na palubu. Sve je bilo stravično. U
središnjem delu trupa je - posvuda. Potopilo je brod. Samo pramnica,
most i krmica vire iz tog bestijalnog, vonjavog Stvorenja, poput tri
ostrva usred vrišteće pene. Povremeno divovski valovi udaraju brod sa
oba boka. Na tren obrazuju lukove iznad lađe - lukove zagasite,
izvijene vode što se dižu pola stotine stopa ka ogavnom nebu. Potom
se spuste - tutnjeći. Zamisli samo! Ne možeš.
„Grešna je zaraza u vazduhu - od isparenja iz Stvorenja. Ostavljeni
na natopljenim ostrvcima polomljenog drveta i železa čine najužasnija
dela. Stvorenje ih podučava. Potom sam osetio ogavni sastav njegovog
daha, ali sam pobegao ovamo - da se molim za smrt.
„Na pramnici sam video majku i njenog malog sina kako se drže
za železnu ogradu. Veliki talas se nadvi nad njima i spusti se kao
stropoštala planina od morske vode. Prođe, a njih dvoje i dalje behu
tu. Stvorenje se samo igralo s njima; no, svejedno je istrglo detetu
ogradu iz šaka, te se dete sad raspomamljeno držalo za majčinu ruku.
Video sam još jedno ogromno brdo kako se uzdiže nad levim bokom i
lebdi iznad njih. Potom se majka povila i poput divlje zveri ujedala
sinčića po rukama. Plašila se da će dodatak njegove male težine biti
više nego što bi mogla izdržati. Čuo sam njegov krik čak i na mestu
gde sam stajao - dopro je do mene uz onaj razuzdani smeh. Ponovo
mi je rekao da Bog nije On već Ono. Potom se brdo stuštilo na ono
dvoje. Učinilo mi se da je Stvorenje riknulo u skoku. Tutnjalo je oko
njih dok je pljuskalo i urlikalo. Potom se povuklo i ostalo je samo
jedno - majka. Delovalo mi je da na njenom licu ima i krvi sem vode,
naročito oko usta, ali udaljenost je bila prevelika, pa ne mogu da
budem siguran. Pogledao sam u stranu. U blizini videh još nešto -
prelepu devojku (duše ogavne od daha Stvorenja) koja se sa svojim
draganom borila za sklonište na boku navigacijske kabine. Zbacio ju
je sa sebe, ali ona ga je ponovo napala. Video sam kako rukom
zamahuje s glave, gde su se još održavali ostaci nekog obličja šešira.
Udarila ga je. Povikao je i pao u zavetrinu, a ona se osmehnula,
pokazavši zube. Toliko o tome. Okrenuo sam se drugde.
„A tamo na Stvorenju, videh odsjaje, stravične i sluteće, pod
vrhovima talasa. Nikad ih pre tog trena nisam video. Ugledao sam
robusnog mornara kojeg voda odnosi s lađe. Jedan od ogromnih
talasa ga je odneo - to behu zubi. Ono ima zube. Čuo sam kako zveče.
Čuo sam njegov krik, koji ne beše jači od zujanja komarca sred sveg
tog smeha. Ali bilo je strašno. Postoji nešto gore od smrti.
„Ova lađa se naginje vrlo čudnovato uz nekakvo mučno gibanje...

„Pretpostavljam da sam zaspao. Ne... Sad se sećam. Udario sam

glavom dok se lađa onako neobično valjala. Noga mi je presavijena
ispod tela. Mislim da je slomljena, ali nije važno...
„Molio sam se. Ja... Ja... Šta je ono? Osećam se spokojnije i
pomirenije sad. Mislim da sam bio poludeo. Šta sam ono pričao? Ne
mogu da se setim. Nešto o... O... Bogu. Mislim... Mislim da sam
bogohulio. Neka mi On oprosti! Ti znaš, Bože, da nisam bio pri zdravoj
pameti. Ti znaš da sam veoma slab. Budi sa mnom u trenucima što
slede! Zgrešio sam, ali ti si svemilosrdan.
„Jesi li tu, Džone? Kraj je sad vrlo blizu. Imao sam toliko toga da
kažem, ali sve mi izmiče. Šta sam ono rekao? Povlačim svaku reč. Bio
sam lud i... i Bog zna. On je milosrdan, a ja osećam vrlo blagu bol
sada. Malo sam pospan.
„Pitam se da li si tu, Džone. Možda, naposletku, niko nije čuo to što
sam rekao. Bolje je tako. Živi ne bi trebalo... A opet, ne znam. Ako si tu,
Džone, reći ćeš ... Reći ćeš njoj kako je bilo, ali ne... Ne... Čuj! Voda je
maločas tako zagrmela odozgo. Zamišljam kako su se dva neizmerna
mora susrela u vazduhu iznad vrha mosta i rasprsla se preko cele
lađe. Sigurno će uskoro... A bilo je tako mnogo toga što sam imao da
kažem! Čujem glasove u vetru. Pevaju. Kao neku beskrajnu žalopojku...
„Mislim da sam opet zadremao. Molim se Bogu ponizno da bude
uskoro! Nećeš... Nećeš njoj reći ništa o tome, o tome što sam možda
rekao, je li tako, Džone? Mislim, ono što nije trebalo da kažem. Šta
sam ono beše rekao? U glavi mi je sve čudnija zbrka. Pitam se da li
me zaista čuješ. Možda se obraćam samo toj beskrajnoj grmljavini
napolju. A opet, ima neke utehe ako nastavim, i neću poverovati da ne
čuješ sve što govorim. Čuj ponovo! Planina od slane vode sasvim
izvesno je počistila celu lađu. Nagnula se u stranu... Opet se vratila.
Vrlo uskoro će se dogoditi...
 „Jesi li tu, Džone? Jesi li tu? Stiže! More je došlo po mene! Hrli niz
palubne stepenice! Nalik je... Nalik je ogromnom mlazu! Moj Bože! Ja
se davim! Ja-se-da...”
 Dali, Vitlo i ja raspravljali smo o nedavnoj silovitoj eksploziji koja
se dogodila u blizini Berlina. Čudili smo se, imajući u vidu neobičan
period mraka koji je usledio i pobudio mnoge novinske komentare uz
bezbroj teorija.
Novine su došle do podatka da su ratne vlasti eksperimentisale s
eksplozivom, koji je izumeo izvesni hemičar po imenu Baumof, te su
ga neprestano nazivali „novi Baumofov eksploziv”.
Bili smo u klubu, a četvrta osoba za našim stolom bio je Džon
Staford, zvanično zaposlen kao lekar, a nezvanično u Obaveštajnoj
službi. Jednom ili dvaput, dok smo razgovarali, osmotrio sam Staforda
u želji da mu uputim pitanje jer je poznavao Baumofa. Ali uspeo sam
da zadržim jezik za zubima jer sam znao, ukoliko ga pitam direktno,
da će Staford (koji je bio dobar čovek, ali i tvrdoglav kao mazga u
pogledu svog gotovo tupavog zaveta ćutanja) odgovoriti upravo tako
što će reći kako je to tema o kojoj on smatra da nema prava da se
izjašnjava.
O, dobro sam znao tog starog magarca, a kad bi jednom to izustio,
bilo nam je jasno da nikad nećemo iscediti nijednu reč iz njega na tu
temu do kraja života. No, bilo mi je drago kad sam primetio da deluje
pomalo uznemireno, kao da je na ivici da se umeša, zbog čega sam
pretpostavio da su novine koje smo citirali sve dobrano pobrkale, na
ovaj ili onaj način, bar kad se radilo o njegovom prijatelju Baumofu.
Najednom je progovorio...
„To su potpune i zlobne besmislice”, rekao je Staford, prilično
rasrđen. „Kažem vam da se Baumofovo ime povezuje s ratnim
izumima i sličnim užasima iz čiste zlobe. Bio je najpoetičniji i
najiskreniji Hristov sledbenik kog sam u životu upoznao i samo je
surova ironija životnih okolnosti pokušala da iskoristi jedno od dela
njegovog genija u svrhu uništenja. Ali videćete da neće moći da ga
upotrebe uprkos tome što su se dokopali Baumofove formule. Kao
eksploziv, nije upotrebljiv. Suviše je, da tako kažem, nepristrasan. Ne
postoji način da se kontroliše.
„Ja verovatno znam više o tome nego ijedan živ čovek jer sam bio
Baumofov najveći prijatelj, a kad je on umro, izgubio sam najboljeg
mogućeg druga. Ne moram to da krijem od vas, društvo. Bio sam „na
dužnosti” u Berlinu i povereno mi je da stupim u kontakt s Baumofom.
Vlada ga je već dugo bila držala na oku. Bio je eksperimentalni
hemičar, kao što znate, i sveukupno zaista odveć pametan da bi ostao
zanemaren. Ali nije bilo potrebe da brinu za njega. Upoznao sam ga i
postali smo veliki prijatelji. Uskoro sam saznao da on nikad ne bi
usmerio svoje sposobnosti ka ikakvom novom ratnom izumu, te sam,
vidite, mogao da uživam u prijateljstvu s njim mirne duše - što u
našem svetu nije uvek moguće. O, kažem vam, zao je, podmukao i
prevrtljiv ovaj naš posao. Premda je neophodan, baš kao što neko
mora da bude dželat. Veliki je broj prljavih poslova koji se moraju
obavljati da bi društvena mašinerija radila!
„Mislim da je Baumof bio najzagriženiji, inteligentan Hristov vernik
koji će ikada postojati. Saznao sam da je pisao i razrađivao traktat o
krajnje neobičnim i ubedljivim dokazima u prilog teže objašnjivijim
događajima u vezi sa životom i smrću Hrista. Kad sam ga ja upoznao,
usredsređivao je pažnju naročito na pokušaje da dokaže kako je
pomračenje na krstu, između šestog i devetog sata, bilo krajnje
stvarna pojava i da je imala izuzetan značaj. Nameravao je da jednim
potezom u potpunosti poništi sve priče o pravovremenoj oluji i sve
druge manje-više neubedljive teorije koje su se iznosile s vremena na
vreme kako bi se objasnilo da ta pojava nije bila od neke naročite
važnosti.
„Baumof je imao ljutog neprijatelja, profesora fizike i ateistu po
imenu Hoč, koji ga je neprestano napadao i u svojim predavanjima i u
štampi, koristeći „čudesni” element života i smrti Hrista kao uporište iz
kojeg je poricao Baumofove teorije. Naročito je gajio ogorčenu
nevericu prema Baumofovom stavu, tvrdeći da je pomračenje na krstu
bilo ništa više do tmurnih sat ili dva, koje je u tamu preuveličala
emotivna nepreciznost istočnjačkog uma i jezika.
„Jedne večeri nakon izvesnog vremena pošto je naše prijateljstvo
postalo veoma čvrsto, pozvao sam Baumofa i zatekao ga u stanju
strahovitog gneva zbog nekog članka onog profesora koji ga je
brutalno napao, a okomio se na njegovu teoriju o značaju pomračenja.
Jadni Baumof! Bio je to svakako fantastično pametan napad - napad
savršeno obučenog, potpuno uravnoteženog logičara. Ali Baumof je
bio nešto više od toga. On je bio genije. Malo je onih koji zavređuju tu
titulu, ali on jeste bio među njima!
„Pričao mi je o svojoj teoriji i rekao da želi uskoro da mi pokaže
jedan mali eksperiment koji će dokazati njegove stavove. U tom
govoru mi je saopštio nekoliko stvari koje su me izuzetno
zainteresovale. Prvo me je podsetio na fundamentalnu činjenicu da se
svetlost do oka prenosi pomoću onog neodredivog medijuma koji
nazivamo etar. Otišao je korak dalje i ukazao mi, iz ugla koji se još
više odnosio na prvobitnu tezu, da je svetlost vibracija etra, s
određenim konačnim brojem talasa u sekundi, koja ima sposobnost da
u našoj mrežnjači izazove oset nama poznat kao svetlost.
„Na to sam klimnuo glavom budući da sam, kao i svako, upoznat s
tako opšte poznatom činjenicom. Odatle je napravio brz skok u
mislima i rekao mi da do neopisivo nejasnog, ali merivog pomračenja
atmosfere (većeg ili manjeg, u skladu sa silom ličnosti pojedinca) uvek
dolazi u neposrednoj blizini čoveka, tokom svakog osećaja snažnog
emotivnog nemira.
„Korak po korak, Baumof mi je pokazao kako ga je njegovo
istraživanje dovelo do zaključka da je neobično pomračenje (milion
puta slabije, preslabo da bi bilo očigledno ljudskom oku) moglo da
bude proizvod samo nečeg što je imalo moć da poremeti ili
privremeno prekine ili preseče vibriranje svetlosti. Drugim rečima, u
nekom trenutku neobične emocionalne aktivnosti došlo je do ometanja
etra u neposrednoj blizini osobe koja pati, što je imalo uticaja na
vibriranje svetlosti tako što ju je prekinulo i proizvelo gorepomenuto
krajnje tajanstveno pomračenje.
„‘Da?’, rekao sam kad je zaćutao i pogledao me, kao da očekuje da
sam izvukao neki određen i konačan zaključak iz njegovih napomena.
‘Nastavi.’
„‘Pa’, rekao je, ‘zar ne vidiš, to blago pomračenje oko osobe koja
pati je veće ib manje, u zavisnosti od ličnosti čoveka na mukama. Zar
ti nije jasno?’
„‘Oh!’ rekao sam, na tren ostavši bez daha kad sam, zapanjen,
razumeo. ‘Jasno mi je na šta misliš. Hoćeš... Hoćeš da kažeš, ako
agonija osobe s običnom ličnošću može da uzrokuje mali poremećaj u
etru s posledičnim slabim pomračenjem, da bi onda muke Hrista, koji
poseduje neizmernu ličnost, proizvele strašan poremećaj u etru i stoga,
može biti, vibriranje svetlosti, te da je to pravo objašnjenje pomračenja
na krstu. I da beleženje činjenice o tako neobičnom i očevidno
neprirodnom i neverovatnom pomračenju nema za cilj da umanji
čudesnost Hristovu, već da je ono još jedan nepojmljivo divan i
nepogrešiv dokaz njegove božanske moći? Je li tako? Je li? Reci mi?’
„Baumof se samo zadovoljno klatio na stolici i udarao pesnicom
jedne ruke po dlanu druge, sve vreme klimajući glavom na moj
zaključak. Kako je voleo da ga razumeju, kao što svi istraživači uvek
žude da budu shvaćeni.
„‘A sad’, rekao je, ‘pokazaću ti nešto.’
„Izvadio je sićušnu, zapušenu epruvetu iz džepa na prslučetu i
ispraznio njen sadržaj (koji se sastojao od jednog jedinog sivobelog
zrna, otprilike dva puta većeg od glave obične čiode) na svoj desertni
tanjir. Nežno ga je zdrobio u prah drškom od slonovače na nožu,
potom ga lagano navlažio jednom jedinom kapljicom vode, rekao bih,
i zatim izmešao da dobije malu količinu sivobele paste. Potom je
izvadio zlatnu čačkalicu i prineo je plamenu male špiritusne lampe,
koja je gorela nakon večere kao upaljač za lulu. Držao je zlatnu
čačkalicu na plamenu, sve dok uzani, zlatni šiljak nije sevnuo od
užarene beline.
„‘Pogledaj sad!’ rekao je i dotakao krajem čačkalice beskrajno sitnu
mrlju na desertnom tanjim. Usledio je nagao i kratak ljubičasti blesak,
te sam najednom shvatio da zurim u Baumofa kroz neku vrstu
prozirne pomrčine, koja je brzo prelazila u crnu tamu. Isprva sam
pomislio da je to prateći efekat bljeska na mrežnjaču. Ali minut prođe,
a mi i dalje ostadosmo u onoj neobičnoj tmini.
„‘Gospode bože! Čoveče! Staje ovo?’ pitao sam najzad.
„Njegov glas objasni potom da je on hemijskim putem proizveo
preuveličan efekat koji u izvesnoj meri simulira poremećaj etra nastao
od talasa što ih emituje svaka osoba tokom emotivne krize ili agonije.
Ti talasi ili vibracije, nastali njegovim eksperimentom, proizveli su
samo delimičnu simulaciju efekta koji je želeo da mi pokaže - tek
privremeni prekid vibriranja svetlosti, iz čega je proistekao mrak u
kojem smo sad obojica sedeli.
„‘Ovo bi’, reče Baumof, ‘bio izuzetan eksploziv, pod određenim
uslovima.’
Čuo sam ga kako pučka lulu dok je govorio, ali umesto vidljivog i
crvenog isijavanja žara lule, videlo se samo slabašno tinjanje koje se
kolebalo i nestajalo na krajnje neobičan način.
„‘Mili bože! ’ rekao sam. ‘Kad će ovo proći?’ I zagledao sam se u
drugi kraj sobe gde je velika kerozinska svetiljka obasjavala jedino
blago treperavi krug u tmini - maglovito svetlo koje je drhturilo i
čudno sevalo, kao da sam ga gledao kroz neizmernu, turobnu dubinu
crne i uzburkane vode.
„‘Sve je u redu’, rekao je Baumofov glas iz mraka. ‘Sad će otići. Za
pet minuta poremećaj će se smiriti i svetlosni talasi će poteći
ravnomerno od svetiljke na uobičajeni način. Ali dok čekamo, zar nije
izvanredno, a?’
„‘Jeste’, rekao sam. ‘Prelepo je, ali i prilično jezivo, da znaš.’
„‘Oh, ali imam ja nešto mnogo prefinjenije da ti pokažem’, rekao je.
‘Pravu stvar. Sačekaj još minut. Tama se razilazi. Vidiš! Sad možeš da
vidiš svetlost lampe sasvim jasno. Izgleda kao da je potopljena u
uzavrelu vodu, zar ne? Koja je sve bistrija i sve mirnija svakog časa.’
„Bilo je kako je rekao, te smo posmatrali svetiljku u tišini, sve dok
nisu uminuli svi znaci poremećaja medijuma koji prenosi svetlost.
Potom me je Baumof još jednom pogledao.
„‘Dakle’, rekao je. ‘Video si donekle usputne efekte grubog
sagorevanja one moje tvari. Pokazaću ti efekte sagorevanja u ljudskoj
peći, odnosno, u mom rođenom telu, i onda ćeš videti jedno od velikih
čuda Hristove smrti oživljeno u minijaturnoj razmeri.’ „Prišao je polici
iznad kamina i vratio se sa čašicom zapremine sto dvadeset kapljica i
još jednom malecnom, zapušenom epruvetom, koja je sadržala jedno
jedino sivobelo zrno njegove hemijske supstance. Otpušio je epruvetu i
istresao ono zrno u čašicu, a potom ga staklenim mešačem smrvio na
dnu, dodajući vodu kap po kap dok je to činio, sve dok nije bilo
šezdeset kapljica u čaši.
„‘Sad!’ rekao je, podigao čašicu i iskapio je. ‘Daćemo mu trideset
pet minuta’, nastavio je, ‘a onda, kad se karbonizacija nastavi, videćeš
da mi puls raste, kao i respiracija, i ubrzo će ponovo nastati mrak, na
najsuptilniji i najčudniji način. Ali ovaj put će ga pratiti određeni
fizički i psihički fenomeni, proistekli iz činjenice da će se vibracije koje
će emitovati stopiti sa, da tako kažem, emocionalnim vibracijama, što
ću ih proizvesti iz svog nemira. One će biti izuzetno pojačane i
verovatno ćeš doživeti krajnje zanimljivu demonstraciju valjanosti
mog teorijskog rezonovanja. Lično sam ga testirao prošle nedelje.’
Pokazao mi je zavijen prst. ‘I pročitao u klubu članak o rezultatima.
Članovi su veoma zagrejani i obećah su da će sarađivati na velikoj
demonstraciji koju nameravam da izvedeni sledećeg Velikog petka - to
je za sedam nedelja od današnjeg dana.’ „Prestao je da puši, ali je
nastavio da govori jednako tiho narednih trideset pet minuta. Klub
koji je pomenuo bio je osobito udruženje muškaraca, okupljenih pod
predsedništvom samog Baumofa, čiji je naziv bila parola - koliko
mogu da je prevedem - ‘Hristovi vernici i dokazatelji’. Ako mogu tako
da kažem, bez ijedne primisli nepoštovanja, mnogi od njih su bili
fanatično zaluđeni branioci Hrista. Složićete se kasnije, mislim, da
nisam iskoristio netačan termin za opis većine članova tog neobičnog
kluba, koji je bio vredan pažnje na svoj način, kao jedan od onih
novonastalih religijsko-manijakalnih pokreta što danas postoje
zahvaljujući nekim našim jače religiozno-emocionalno nastrojenim
rođacima s druge strane bare.
„Baumof je pogledao na sat i isturio podlakticu ka meni. ‘Izmeri mi
puls’, rekao je. ‘Brzo raste. Zanimljivi podaci, znaš.’
„Klimnuo sam glavom i izvukao sat. Već sam bio primetio da mu
se disanje ubrzava, a puls mu je lupao ravnomerno i snažno, i iznosio
je sto pet otkucaja. Tri minuta kasnije, porastao je na sto sedamdeset
pet, a respiracija na četrdeset jedan. Za još tri minuta, ponovo sam mu
izmerio puls i video da iznosi dvesta tri, ali je ritam otkucaja bio
ravnomeran. Respiracija je iznosila četrdeset devet. Bilo mi je poznato
da su mu pluća u odličnom stanju i da mu je srce jako. Pluća su mu
imala, ako mogu tako da kažem, izuzetan kapacitet, te u ovoj fazi nije
bila primetna dispnoja. Tri minuta kasnije, izmerio sam da mu je puls
dvesta dvadeset sedam, a respiracija pedeset četiri.
„‘Imaš obilje crvenih krvnih zrnaca, Baumofe!’ rekao sam. ‘Ali
nadam se da nećeš preterati.’
„Klimnuo mi je glavom i osmehnuo se, ali nije rekao ništa. Tri
minuta kasnije, kad sam mu poslednji put izmerio puls, iznosio je
dvesta trideset tri, a dve strane srca su izbacivale nejednake količine
krvi, u nepravilnom ritmu. Respiracija je bila porasla na šezdeset
sedam i postajala sve plića i neefikasnija, a dispnoja veoma izražena.
Manjak arterijske krvi iz leve polovine srca pokazao se u vidu
neobične modrine i bele senke na licu.
„‘Baumofe!’ rekao sam i krenuo da protestujem, ah on me je
zaustavio, čudnovato neumoljivim gestom.
„‘Sve je u redu!’ rekao je bez daha, uz blagu primesu nestrpljenja.
‘Znam šta radim sve vreme. Sećaš se da sam diplomirao medicinu isto
kao i ti.’
„To je bilo sasvim tačno. Setio sam se da je završio za doktora u
Londonu, pored toga što je imao šest drugih diploma iz različitih
grana nauke iz svoje domovine. A potom, upravo dok me je sećanje
uveravalo da je sasvim svestan moguće opasnosti toga što radi,
uzviknuo je neobičnim glasom bez daha: ‘Pomračenje! Počinje.
Zabeleži svaki detalj. Mene zanemari. Ja sam dobro!’
„Brzo sam preleteo pogledom po sobi. Bilo je kako je rekao. Sad mi
je bilo jasno. Delovalo je da ima nečeg neobičnog u tmini koja se širila
po sobi. Neka vrsta plavičaste, maglovite tame, koja je zasad tek malo
narušavala prozirnost atmosfere u odnosu na svetlo.
„Iznenada je Baumof učinio nešto od čega mi se smučilo. Povukao
je ruku od mene i dohvatio metalnu kutijicu poput one u kojoj se
sterilizuju špricevi. Otvorio je kutijicu i izvadio iz nje neke čiode
neobičnog izgleda, da ih tako nazovem, koje su imale šiljke od čelika
duge ceo inč, dok su duž celog obima njihovih glava (takođe od
čelika) paralelno sa središnjim šiljkom izvirivali mnogobrojni kraći
šiljci, dugi možda osminu inča.
„Zbacio je cipele s nogu, potom se sagnuo i svukao čarape, te sam
video da nosi još jedne lanene čarape ispod.
„‘Antiseptik!’ rekao je, pogledavši me nakratko. ‘Pripremio sam
stopala pre nego što si došao. Nema svrhe izlagati se bespotrebnim
rizicima.’ Uzdisao je dok je govorio. Potom je uzeo jedan od onih
neobičnih, čeličnih klinčića.
„‘Sterilisao sam ih’, rekao je i utom svesno sebi zabio jedan do
glave u stopalo između druge i treće grane dorzalne arterije.
„‘Za ime boga, šta radiš?’ rekao sam, napola ustavši sa stolice.
„‘Sedi!’ rekao je, pomalo svirepo. ‘Ne sme da bude nikakvih smetnji.
Želim samo da posmatraš. Beleži sve. Trebalo bi da mi zahvališ na
ovakvoj prilici umesto da me sekiraš. Svakako znaš da ću sve vreme
terati po svom.’
„Dok je govorio, zabio je sebi i drugi čelični klinčić do balčaka u
levi ris, vodeći takođe računa da izbegne arterije. Nije ni jauknuo;
samo mu se na licu videla posledica te dodatne neprijatnosti.
„‘Dragi moj druže!’ rekao je, primetivši moj nespokoj. ‘Budi
razuman. Tačno znam šta radim. Jednostavno mora da bude
neprijatno, a najbrži način da se to stanje dosegne jeste putem
fizičkog bola.’ Sad je izgovarao niz spazmatičnih reči između uzdaha,
a velike, bistre graške znoja presijavale su mu se na gornjoj usni i
čelu. Skinuo je kaiš i krenuo da ga vezuje oko naslona stolice i struka,
kao da očekuje kako će mu biti potreban oslonac zbog pada.
„‘Jezivo je!’ rekao sam. Baumof je pokušao da slegne ramenima
koja su mu se uzdizala, što je na izvestan način bio jedan od
najubogijih prizora koje sam ikad video budući da je najednom
razotkrio svu agoniju kojoj je taj čovek pridavao tako mali značaj.
„Sad je već čistio dlanove malim sunđerom i s vremena na vreme
ga umakao u šolju s rastvorom. Znao sam šta će uraditi i najednom
mi je, s bolnim pokušajem osmeha na licu, dao objašnjenje za onaj
zavijeni prst. Držao je bio prst na plamenu špiritusne lampe tokom
prethodnog ogleda, ali sad je, kako je pojasnio kroz uzdahe, želeo do
krajnjih granica da simulira stvarne uslove poznatog prizora koji mu
se toliko vrzmao po glavi. Tako mi je jasno stavio do znanja kako
možemo očekivati da ćemo iskusiti nešto veoma neobično da sam u
potpunosti bio svestan osećaja gotovo praznoverne nervoze.
 „‘Bolje nemoj, Baumofe!’ rekao sam.
„‘Ne ... budi ... smešan!’ uspeo je da kaže. Ali potonje dve reči su bile
više nalik jaucima nego rečima jer je između svake sebi u dlanove
zabijao do glave dva preostala čelična šiljka. Stisnuo je šake u
svojevrsnom grču od divljačke odlučnosti i video sam kako mu se vrh
jednog od onih klinčića pomalja kroz nadlanicu, između ekstenzornih
tetiva drugog i trećeg prsta. Kap krvi orosi vrh klina. Pogledao sam
Baumofovo lice i video da gleda pravo u mene.
„‘Bez ometanja’, uspeo je da izusti. ‘Nisam sve ovo izveo uzalud.
Znam ... šta ... radim. Pogledaj... Stiže. Beleži... Sve!’
„Zaćutao je, izuzev što je i dalje bolno uzdisao. Shvatio sam da
moram popustiti i kružio sam pogledom po sobi, sa začudno
pomešanim osećanjima nelagode i tek začete veoma stvarne i trezvene
ljubopitljivosti.
„‘Oh’, rekao je Baumof, nakon trenutka tišine. ‘Nešto će se dogoditi.
Siguran sam. O, čekaj ... da ... izvedem svoj ... veliki dokaz. Pokazaću ...
onom ... prostaku. Hoču... ’
„Klimnuo sam glavom, ali sumnjam da me je video jer su mu oči
izgledale kao da su se sasvim izokrenule, a dužica potpuno opustila.
Ponovo sam preleteo pogledom po sobi. Jasno se videlo povremeno
prekidanje svetlosnih zraka lampe, što je izazvalo efekat paljenja i
gašenja svetla.
„Atmosfera u prostoriji je takođe bila očito mračnija - teška,
ispunjena izvanrednim osećajem turobnosti. Plavkasta nijansa bila je
nepogrešivo sve očiglednija, ali još nije bilo one neprozirnosti koju
smo prethodno doživeli nakon jednostavnog sagorevanja, izuzev
povremenog i maglovitog paljenja i gašenja lampe.
„Baumof je ponovo progovorio, izgovarajući reci između uzdaha.
‘Ovaj moj trzaj izaziva ... bol ... na ... na ... pravom mestu. Odgovarajuće
povezivanje ... ideja ... emocija ... daje ... najbolje ... rezultate. Pratiš?
Paralelizacija svega ... koliko god ... je moguće... Usredsređivanje sve
pažnje ... na ... prizor smrti... ’
„Dahtao je bolno nekoliko minuta. ‘Dokazujemo postojanje ...
Pomračenja, ali ... ali treba tražiti i ... duševni efekat ... u rezultatima
paralelizacije ... uslova. Možda dobijemo izvanrednu simulaciju...
stvarnog događaja. Beleži. Beleži.’ Potom je najednom jasno i grčevito
planuo: ‘Bože moj, Staforde, beleži sve. Nešto će se dogoditi. Nešto ...
divno. Obećaj ... da me nećeš ... ometati. Znam ... šta radim.’
„Uzdahnuvši, Baumof je zanemeo i čulo se samo kako teško diše u
tišini sobe. Dok sam ga gledao, suzdržavajući se da mu ne kažem ni
desetinu stvari koje sam želeo, shvatio sam iznenada da ga više ne
vidim najjasnije. Neka vrsta talasanja u vazduhu između nas dala mu
je nakratko nestvaran izgled. Cela soba se vidno smračila u poslednjih
trideset sekundi, te dok sam gledao unaokolo, shvatio sam da postoji
neki neprestan i nevidljiv kovitlac sve tamnije, neobične plave tmine
što je sad naizgled sve prožimala. Kad sam pogledao lampu,
naizmenični blesci svetla i plave tame smenjivali su se neverovatnom
brzinom.
„‘Bože moj! ’ čuo sam kako Baumof šapuće u polutami, kao da se
obraća sebi. ‘Kako li je Hrist podneo klinove!’
„Zurio sam u njega preko puta s neizmernom nelagodom dok me je
mučilo bolno sažaljenje, ali znao sam da nema svrhe da ga sad
pokazujem. Video sam da je nejasno izobličen kroz drhtavo talasanje
atmosfere. Pomalo je delovalo kao da ga gledam kroz kolute vrelog
vazduha, ali su mi čudesni talasi plave tmine mestimično zaklanjali
pogled. U jednom trenu sam mu jasno video lice, prepuno beskrajne
boli, koja je sad u neku ruku bila više duhovna nego fizička, a iznad
svega je prevladavao izraz divovske rešenosti i usredsređenosti, od
kojeg je njegovo modro, znojem orošeno i izmučeno lice izgledalo
donekle herojski i veličanstveno.
„A potom, ispunivši sobu talasima i neprozirnim površinama,
vibracija njegove abnormalno stimulisane agonije najzad prekinu
vibriranje svetlosti. Poslednji kratak pogled po prostoriji pokazao mi je,
kako se činilo, da nevidljivi etar silovito ključa i komeša se, te se
najednom plamen lampe izgubi u neobično uskovitlanoj površini
svetlosti koja je označavala njegov položaj nekoliko trenutaka dok je
treperio i odumirao, treperio i odumirao... Sve dok, odjednom, više
nisam video ni to tinjanje svetlosti, niti bilo šta drugo. Najednom sam
ostao izgubljen u crnoj, neprozirnoj tami noći, kroz koju je dopiralo
Baumofovo burno i bolno disanje.
 „Prođe ceo minut (ali tako sporo da bi trebalo da kažem pet), a da
nisam merio Baumofovu respiraciju. Potom je Baumof iznenada
progovorio, glasom koji je nekako bio čudnovato drugačiji - imao je
izvestan beživotni prizvuk.
„‘Bože moj!’ rekao je iz mraka. ‘Kako li je samo Hrist patio!’
„Upravo sam u proistekloj tišini prvi put pojmio da osećam nejasan
strah, ali to osećanje je bilo suviše neodređeno i neutemeljeno, mogao
bih reći i podsvesno, da bih ga podneo. Prošla su tri minuta dok sam
izbrojao gotovo očajničke udisaje koji su dopirali kroz tminu. Potom je
Baumof ponovo progovorio, i dalje onim neobično izmenjenim glasom.
„‘Tvojom mukom i krvavim znojem’, promrmljao je. Dvaput je to
ponovio. Bilo je zaista jasno da je svu pažnju, izuzetno snažno u svom
abnormalnom stanju, posvetio prizoru smrti.
„Uticaj koji je njegova silina imala na mene bio je zanimljiv i
unekoliko neobičan. Što sam bolje mogao, analizirao sam vlastite
osećaje i emocije, kao i opšte stanje uma, i shvatih da Baumof ima
gotovo hipnotički efekat na mene.
„U jednom trenutku, delimično zato što sam hteo da se vratim u
normalno stanje pomoću običnog komentara, a takođe i zato što sam
najednom osetio dodatnu nervozu zbog promene zvuka disanja, pitao
sam Baumofa kako je. Glas mi je odzvanjao čudnom i zaista
neprijatnom bezizražajnošću u tom neprobojnom crnilu tmine.
„Rekao je: ‘Pst! Nosim krst’ I, znate, efekat tih jednostavnih reći,
izgovorenih onim novim, bezličnim glasom, u atmosferi gotovo
nepodnošljive napetosti, bio je tako snažan da sam najednom širom
otvorenih očiju čisto i jasno video Baumofa spram neprirodnog mraka
kako nosi krst. Ne onako kako slike često prikazuju Hrista, s krstom
prebačenim preko ramena, već sa čvrsto prigrljenim krstom ispod
preseka, čiji se kraj vukao po stenovitom zemljištu. Video sam čak i
izgled šare na neobrađenom drvetu, na mestu gde je kora bila
otkinuta. A ispod kraja što se teglio, nalazio se busen žilave metlušice,
koju je vučeni deo iščupao, drljao i usput zgnječio na kamenju, između
podnožja krsta i kamenitog tla. Jasno ga vidim i sad dok pričam.
Živopisnost je bila izuzetna, ali se pojavila i nestala poput bleska, te
sam ostao da sedim u tami, mehanički brojeći Baumofove izdisaje,
potpuno nesvestan da ih brojim.
„Dok sam tako sedeo, najednom mi je sinulo svekoliko čudo
Baumofovog postignuća. Sedeo sam tako u mraku koji je bio prava
reprodukcija čuda pomračenja na krstu. Ukratko, dovevši sebe u
abnormalno stanje, Baumof je razvio energiju emocije koja je sasvim
izvesno po svom uticaju bila istovetna patnji na krstu. A učinivši to,
pokazao je iz potpuno novog i prelepog ugla, neospornu istinu
Hristove čudesne ličnosti i neizmerne duhovne sile. Razvio je i približio
prosečnom shvatanju dokaz koji će ponovo oživeti stvarnost tog
svetskog čuda - HRISTA. I zbog svega toga prema njemu isključivo
gajim gotovo zapanjujuće divljenje.
„Ali u tom trenutku sam osetio da bi eksperiment trebalo zaustaviti.
Imao sam neobičnu i nestrpljivu želju da ga Baumof okonča istog
trena i da ne pokušava da naporedo stvori duševne uslove. Čak i tad
sam, uz čudnu pomoć podsvesne sugestije, imao osećaj da se bližimo
opasnosti da izrodimo svojevrsnu „monstruoznost”, umesto da
steknemo pravo znanje.
„‘Baumofe!’ rekao sam. ‘Stani!’
„Ali nije odgovorio, te je nekoliko minuta nakon toga potrajala
neprekidna tišina, iz koje se čulo samo njegovo zadihano disanje.
Najednom, između uzdaha Baumof reče: ‘Ženo... Eto ti... Sina.’
Promrmljao je to nekoliko puta, istim onim neprijatnim, bezbojnim
glasom kojim je govorio otkako je zavladala potpuna tama.
„‘Baumofe!’ ponovio sam. ‘Baumofe! Stani!’ Dok sam osluškivao da
li će odgovoriti, laknulo mi je od pomisli da mu je disanje sad bilo
manje plitko. Nenormalna potreba za kiseonikom bila je očigledno
zadovoljena, a ogromna nužda za učinkovitim radom srca umanjena.
„‘Baumofe!’ rekao sam još jednom. ‘Baumofe! Stani!’
„A dok sam govorio, najednom pomislih da se soba blago zatresla.
„Dakle, već sam, kao što ćete shvatiti, bio nejasno svestan čudne i
sve jače nervoze. Mislim da je to reč koja najbolje opisuje to stanje, do
ovog trenutka. Nakon tog čudnog malog potresa koji kao da se
prokomešao kroz potpuno mračnu sobu, najednom sam bio i više nego
nervozan. Osetio sam jezu istinskog i doslovnog straha, ipak bez
dovoljno razložnog dokaza da me opravda. Tako da sam, pošto sam
vrlo napet odsedeo nekoliko dugih minuta, ne osetivši ništa novo, rešio
da se moram sabrati i bolje kontrolisati sopstvene nerve. A onda,
upravo kad sam došao u to prijatnije stanje uma, soba se ponovo
zatrese, od krajnje neobičnog i mučnog oscilatornog kretanja, koje je
izmicalo svakom pokušaju utešnog poricanja.
„‘Bože moj!’ prošaptao sam. A potom sam u iznenadnom nastupu
hrabrosti povikao: „‘Baumofe! Stani za ime boga!’
„Ne možete ni zamisliti koliki je napor bio potreban da bi se nešto
glasno reklo u toj pomrčini, a kad sam na kraju progovorio, zvuk
rođenog glasa me ponovo dovede do ivice nerava. Pronosio se tako
prazan i sirov onom sobom, koja je delovala neverovatno prostrano. O,
pitam se da li shvatate kako sam se odurno osećao, da ne moram više
dodatno da se trudim i objašnjavam.
„A Baumof nije prozborio ni reč u znak odgovora, ali čuo sam ga
kako diše, malo dublje, iako je i dalje bolno izvijao grudni koš, željan
vazduha. Ono neverovatno podrhtavanje sobe se umiri i najednom
nastade muk, u kojem osetih da mi je dužnost da ustanem i priđem
Baumofovoj stolici. Ali nisam mogao. Nekako, tada nisam hteo da
dotaknem Baumofa ni iz jednog razloga. No, čak i u tom trenutku, kao
što danas znam, nisam bio svestan da sam se bojao da ga dotaknem.
„Potom oscilacije otpočeše ponovo. Osetio sam kako mi pantalone
klize po sedištu stolice, te sam izbacio noge i raširio stopala na tepihu
da ne bih postrance skliznuo na pod. Kad bih rekao da sam bio
uplašen, ne bih ni izbliza opisao svoje stanje. Bio sam prestravljen. I
odjednom, na najneobičniji način osetih utehu jer mi je jedna ideja
doslovno sinula u glavi i dala mi razlog za koji sam mogao da se
uhvatim. Bila je to jedna jedina rečenica: ‘Etar, duša gvožđa i svega
drugog’ koju je Baumof nekom prilikom sročio za jedno izuzetno
predavanje o vibracijama u prvim danima našeg prijateljstva.
Formulisao je ideju da je Materija u zametku, u primarnom vidu,
lokalizovana vibracija koja putuje zatvorenom orbitom. Te primarne
lokalizovane vibracije su nezamislivo sićušne, ali pod izvesnim
uslovima mogu da se kombinuju pod dejstvom vibracija osnovnih
tonova u sekundarne vibracije veličine i oblika odredivih mnoštvom
faktora koji se mogu samo pretpostaviti. One zadržavaju svoju novu
formu sve dok se ne događa ništa što bi poremetilo njihovu
kombinaciju, snizilo ili preusmerilo njihovu energiju - njihovu
celovitost delimično određuje inercija mirnog etra van zatvorene trase
koju pokriva njihova oblast aktivnosti. A ta kombinacija primarno
lokalizovanih vibracija nije ništa više niti manje do materija. Ljudi i
svetovi, nego šta! I vasione!
„A onda je izgovorio rečenicu koja je ostavila najjači utisak na
mene. Rekao je da bi bilo moguće, kad bi se mogla izazvati vibracija
etra određene energije, poremetiti ili pobrkati vibriranje materije. I da
bi se on obavezao, ukoliko bi postojala mašina sposobna da stvori
vibraciju etra dovoljne energije, da uništi ne samo svet, već celu
vasionu, a s njom i raj i pakao, ako ta mesta postoje ili ako se njihovo
postojanje manifestuje u materijalnoj formi.
„Sećam se kako sam ga pogledao, zbunjen bremenitošću i opsegom
njegove imaginacije. A sad sam se prisetio njegovog predavanja kako
bih se obodrio logikom razuma. Zar nije bilo moguće da je poremećaj
etra koji je Baumof proizveo imao dovoljno jaku energiju da naruši
vibriranje materije u neposrednoj blizini i tako uzrokuje minijaturni
potres tla oko kuće, koji ju je blago prodrmao?
„A potom, čim sam se toga setio, još jedna značajnija misao pade
mi na pamet. ‘Bože moj!’ rekao sam glasno u mraku sobe. Ona
objašnjava još jednu misteriju krsta - poremećaj etra prouzrokovan
Hristovom patnjom narušio je vibraciju materije u blizini krsta, te je
usledio manji lokalan zemljotres, od kojeg su se grobovi otvorili i
zavesa crkvena se razdrla nadvoje, verovatno oborivši stubove na
kojima je visila. Te je, naravno, zemljotres bio posledica, a ne uzrok,
kako su omalovažatelji Hrista oduvek uporno tvrdili.
„‘Baumofe!’ dozivao sam. ‘Baumofe, dokazao si još nešto. Baumofe!
Baumofe! Odgovori mi. Jesi li dobro?’
„Baumof je odgovorio oštro i nenadano iz mraka, ali ne meni: ‘Bože
moj!’ rekao je. ‘Bože moj!’ Njegov glas je dopro do mene - bio je to
urlik prave pravcate mentalne agonije. Prolazio je nekako hipnotisano
i ubeđeno kroz deo Hristovih muka.
„‘Baumofe!’ vikao sam i naterao se da ustanem. Čuo sam kako mu
stolica klopara dok je sedeo na njoj i tresao se. ‘Baumofe!’
 Neobičan potres se pronese kroz pod i začuh škripu drvenarije.
Nešto pade i razbi se u tami. Teško mi je bilo zbog Baumofovih
uzdaha, ali stajao sam u mestu. Nisam se usudio da mu priđem.
Shvatio sam tad da ga se plašim - njegovog stanja ili ne znam čega.
Ali bio sam, oh, prestravljen od njega.
„‘Bau...’ zaustio sam, ali najednom me je bilo strah i da mu se
obratim. I nisam mogao da se pomerim. Iznenada je povikao glasom
punim nezamislivog bola.
„‘Eloi! Eloi! Lama savahtani?’ Ali poslednja reč koju je izgovorio
pretvorila se iz strašne hipnotičke žalosti i muke u vrisak naprosto
paklenog užasa.
„Te se najednom stravičan, podrugljiv glas prolomi u sobi iz
Baumofove stolice: ‘Eloi! Eloi! Lama savahtani?’
„Razumete li, glas uopšte nije bio Baumofov. Nije to bio glas
očajanja, već glas pun neverovatnog, zverskog i čudovišnog prezira.
Usledio je muk potom, a ja sam stajao skamenjen od straha, svestan
da Baumof više ne uzdiše. U sobi je zavladala potpuna tišina - bilo je
to najstrašnije i najtiše mesto na celom svetu. Potom sam se dao u trk
i zapeo nogom verovatno za nevidljivu ivicu prostirača pred kaminom,
te sam naglavačke pao i video sve zvezde. Nakon čega, veoma dugo,
verovatno nekoliko sati, nisam bio svestan ničega.
„Vratio sam se u sadašnjost, s teškom glavoboljom koja me mučila
tako da nisam primećivao ništa drugo. Ali pomrčina se bila razišla.
Prevrnuo sam se na bok, video Baumofa i zaboravio čak i na bol u
glavi. Bio je nagnut ka meni. Oči su mu bile širom otvorene, ali tupog
pogleda. Lice mu je bilo neverovatno oteklo i bilo je nečeg zverskog na
njemu. Bio je mrtav i samo su ga kaiš i naslon stolice sprečavali da se
ne prevrne na mene. Jezik mu je virio u uglu usana. Zauvek ću se
sećati kako je izgledao. Cerio se kao ljudska zver, više nego kao čovek.
„Odmakao sam se od Baumofa puzeći po podu, ali nisam sklanjao
pogled s njega sve dok nisam prošao kroz vrata i zatvorio ih. Naravno,
za tren sam povratio ravnotežu i vratio se do njega, ali više nikako
nisam mogao da mu pomognem.
„Baumofu je, naravno, otkazalo srce, očigledno! Nikad neću biti
tako budalast da ustvrdim bilo kojoj razboritoj poroti da je u Baumofa,
u njegovom neobičnom, autohipnotičkom i bespomoćnom stanju,
„ušlo” nekakvo Čudovište iz Praznine koje je imitiralo Hrista. Imam
suviše poštovanja prema vlastitoj tvrdnji da sam čovek zdravog
razuma kako bih ozbiljno izneo takvu ideju! Oh, znam da možda
deluje kako govorim podsmešljivo, ali šta mogu nego da se
podsmehujem sebi i celom svetu kad se ne usuđujem da priznam, čak
ni samom sebi u potaji, šta mi je na pameti. Baumof jeste nesumnjivo
umro zato što mu je srce otkazalo, a za ostalo... Koliko toga sam
poverovao jer sam bio hipnotisan? Jedino što, tamo kraj daljeg zida,
nalazila se gomilica stakla koja je nekad sačinjavala divan komad
mletačke staklarije i koja je pala na pod sa čvrsto zavrnutog nosača.
Sećate se da sam čuo kako je nešto palo kad se soba zatresla. Soba se
zaista zatresla? Oh, moram da prestanem da mislim. Vrti mi se u
glavi.
„Taj eksploziv o kojem govore novine. Da, Baumofov je. Zbog toga
sve zvuči istinito, zar ne? Imali su pomračenje u Berlinu nakon
eksplozije. To se ne može poreći. Vlada jedino zna da Baumofova
formula može proizvesti najveću količinu gasa za najkraće moguće
vreme. Što je, ukratko, idealan eksploziv. Dakle, tako je, ali rekao bih
da će se ispostaviti da je eksploziv, kao što sam već rekao i kao što je
iskustvo dokazalo, ipak suviše nepristrasan pri svom dejstvu da bi
izazvao oduševljenje na obe strane bojnog polja. Verovatno je ovo
samo milost, ali skrivena; svakako je milost ako Baumofove teorije o
verovatnoći narušavanja materije imaju i zrnce istine.
„Ponekad sam razmišljao da možda postoji logičnije objašnjenje
tog strašnog događaja koji se na kraju odigrao. Baumofu je možda
pukao krvni sud u mozgu usled enormnog arterijskog pritiska koji je
njegov ogled izazvao. A glas koji sam čuo, ono ruganje, užasni izraz
lica i cerenje, bili su možda samo neposredan izliv i izraz prirodne
„iščašenosti” poremećenog uma, što tako često istakne jedan vid
čovekove prirode i dovede do promene u karakteru, koja je upravo
dopuna njegovog uobičajenog stanja. A naravno, uobičajeni religiozni
stav jadnog Baumofa bio je pun čudesnog poštovanja i odanosti
Hristu.
Isto tako, u prilog ovakvom objašnjenju, često sam imao priliku da
primetim kako se glas osobe koja pati od duševnog poremećaja
neretko izvanredno promeni i često poprimi odbojnu i neljudsku notu.
Pokušavam da ostanem pri stavu kako ovo objašnjenje pristaje tom
slučaju. Ali nikad neću moći da zaboravim onu sobu. Nikad.”
 Odazvavši se na uobičajeni Karnakijev poziv da dođem na večeru i
poslušam priču, žurno sam stigao na adresu Čejn Vok 427, gde sam
zatekao još trojicu pristiglih pre mene koji su uvek bili pozivani na ta
vesela, kratka druženja. Pet minuta kasnije Karnaki, Arkrajt, Džesop,
Tejlor i ja smo svi do jednog bili zauzeti „prijatnom aktivnošću”
obedovanja.
„Nisi bio dugo odsutan ovaj put”, prokomentarisao sam kad sam
pojeo supu, zaboravivši na tren da Karnaki ne voli da se čačka ni po
marginama njegove priče sve dok ne kucne čas kad je on spreman.
Onda nije štedeo reči.
„To je sve”, odgovorio je šturo, pa sam ja promenio temu,
pomenuvši da kupujem nov pištolj, našta je Karnaki znalački klimnuo
glavom i osmehnuo se. Mislim da je to bio znak iskreno dobroćudne
zahvalnosti jer sam svesno promenio temu razgovora.
Docnije, kad je večera završena, Karnaki se udobno zavalio u svoju
masivnu stolicu, i bez velikog okolišanja otpočeo priču.
„Kao što je Dodžson upravo primetio, bio sam odsutan vrlo kratko, i
to iz veoma dobrog razloga - nisam daleko putovao. Bojim se da vam
ne mogu otkriti tačno mesto svog boravka, ali udaljeno je manje od
dvadeset milja odavde. Iako ću izmeniti poneko ime, to neće pokvariti
priču. I to kakvu priču! Reč je o jednoj od najneobičnijih pojava na
koje sam ikad naišao.
„Pre dve nedelje primio sam pismo od čoveka kog moram da
zovem Anderson. Tražio je da se sastanemo. Utvrdio sam vreme, a kad
je došao, saznao sam da želi da sprovedem istragu i vidim da li bih
mogao da rešim dugogodišnji i dobro - suviše dobro - dokumentovan
slučaj ‘ukletosti’, kako je rekao. Izneo mi je detaljne podatke i najzad,
budući da je delovalo da se radi o nečemu jedinstvenom, odlučio sam
da prihvatim posao.
„Dva dana kasnije odvezao sam se do te kuće u kasno popodne.
Video sam da se radi o veoma staroj građevini, prilično osamljenoj, sa
zasebnim dvorištem. Anderson je ostavio pismo kod batlera, saznao
sam, u kojem se izvinio zbog odsustva i rekao da mi ostavlja celu
kuću na raspolaganju za istragu. Batler je očigledno znao razlog moje
posete, pa sam ga ispitivao veoma iscrpno tokom večere, koju sam
pojeo u priličnoj osami. Radi se o starom i privilegovanom slugi, koji
poznaje istoriju Sive sobe do najmanjih pojedinosti. Od njega sam
saznao više informacija o dvema stvarima koje je Anderson pomenuo,
ali vrlo uzgredno. Prva je bila da se vrata Sive sobe otvaraju u gluvo
doba noći, a zatim snažno zalupe. To se događalo iako je batler znao
da su vrata zaključana i da je ključ na svežnju u njegovoj ostavi.
Druga se odnosila na posteljinu koja bi uvek osvanula zbačena s
kreveta i pobacana na gomilu u uglu sobe.
„Ali je lupanje vrata uglavnom brinulo starog batlera. Mnogo puta
je, kako mi je rekao, ležao budan i drhtao od straha, osluškujući. Jer
ponekad bi vrata lupala nekoliko puta zaredom - tras! tras! tras! - tako
da je bilo nemoguće spavati.
„Od Andersona sam već bio saznao da istorija te sobe seže sto
pedeset godina u prošlost. Troje ljudi je zadavljeno u njoj - jedan
njegov predak sa suprugom i detetom. To je bilo tačno, što sam se
pošteno potrudio da otkrijem, te možete zamisliti kako sam se sa
osećajem da me čeka istraga izvanrednog slučaja popeo uz stepenice
nakon večere kako bih pogledao Sivu sobu.
„Piter, stari batler, veoma se uzbudio kad sam krenuo gore i
uveravao me je vrlo ozbiljno da za dvadeset godina njegovog
službovanja niko nikad nije ušao u tu sobu nakon mraka. Preklinjao
me je očinski da sačekam jutro kad prođe opasnost i rekao da bi mi
onda i on lično mogao praviti društvo.
„Naravno, osmehnuo sam se i kazao mu da se ne sekira. Objasnio
sam da ću samo malo razgledati sobu i možda zapečatiti nekoliko
stvari. Nije bilo razloga da se plaši jer sam ja bio navikao na takve
stvari. Ali on je zavrteo glavom na te reči.
„‘Nema mnogo duhova kao što su ovi naši, gospodine’, uveravao
me je sa žalobnim ponosom. I, tako mi boga, bio je u pravu, kao što
ćete videti.
„Uzeo sam dve svece, a Piter me je pratio sa svežnjem ključeva.
Otključao je vrata, ali nije želeo da uđe unutra sa mnom. Očito je bio u
strahu, te je ponovio zahtev da odložim istragu dok ne svane.
Naravno, nasmejao sam se na to i rekao mu da može čuvati stražu
ispred vrata i uhvatiti što god da iz sobe izađe.
„‘Nikad ne izlazi, gospodine’, rekao je na svoj neobični, starinski i
svečan način. Nekako je uspeo da mi probudi osećaj kao da će me
smesta podići ‘žmarci’. Uglavnom, njemu je bilo svejedno, znate.
„Ostavio sam ga ispred sobe i ušao unutra. Reč je o velikoj
prostoriji, lepo uređenoj u otmenom stilu, s ogromnim krevetom sa
četiri stuba, čije uzglavlje stoji na suprotnom zidu od ulaza. Na
kaminu su se nalazile dve svece i svaki od tri stola u sobi imao je po
dve sveće na sebi. Sve sam ih zapalio, te je atmosfera nakon toga bila
nešto manje neljudski jeziva. Ipak, zapamtite, soba je bila prilično
očuvana i dobro održavana u svakom smislu.
„Pošto sam je pomno razgledao, zalepio sam dečje vrpce preko
prozora, duž zidova, preko slika i preko kamina i plakara u zidu. Sve
to vreme dok sam radio, batler je stajao tik ispred vrata. Nisam mogao
da ga ubedim da uđe iako sam se pomalo šegačio s njim dok sam
pružao vrpce i vrzmao se po sobi, radeći svoj posao. Svako malo batler
bi rekao: ‘Oprostićete mi, gospodine, siguran sam, ali stvarno bih voleo
da izađete iz sobe. Sav se tresem zbog vas.’
„Rekao sam mu da ne mora da čeka, ali bio je na sebi svojstven
način dovoljno odan onome što je smatrao da mu je dužnost. Rekao je
da ne može da ode i ostavi me samog u sobi. Izvinio se, ali mi je jasno
stavio do znanja da ne razumem koliko je soba opasna. Video sam,
uopšte uzev, da je prilično preplašen. Kako bilo, morao sam da
obeležim sobu kako bih znao da li je nešto telesno ulazilo u nju, pa
sam ga zamolio da mi ne smeta, izuzev ako nešto zaista ne čuje.
Njegovo preklinjanje je počinjalo da mi ide na živce, a u sobi je već
vladala dovoljno loša ‘atmosfera’, te nije bilo potrebe da bude još
neprijatnija.
„Neko vreme potom radio sam i pružao vrpce preko poda i lepio ih
tako da se prekinu i na najmanji dodir ukoliko bi se neko usudio da
uđe u mračnu sobu po noći s namerom da se glupira. Ceo posao mi je
oduzeo mnogo više vremena nego što sam očekivao, te sam najednom
čuo kako na satu otkucava jedanaest sati. Kaput sam bio skinuo pošto
sam se dao na posao, te sam sad, budući da sam praktično završio sve
što sam nameravao da uradim, prišao sofi da ga pokupim. Taman
sam bio posegnuo za njim kad se prolomi preplašeni glas starog
batlera (već sat vremena nije bio rekao ni reč): ‘Izađite, gospodine,
brzo! Nešto samo što se nije dogodilo!’ Za ime boga! Skočio sam, a
onda se istog trenutka jedna sveća na stolu levo od kreveta ugasila. E
sad, da li je to bio vetar ili šta već, ne znam, ali samo na trenutak sam
osetio dovoljno snažan strah da pojurim ka vratima iako mi je drago
što mogu da kažem da sam stao tik pre nego što sam stigao do njih.
Jednostavno nisam mogao da zbrišem budući da je batler stajao
ispred, pošto sam mu, takoreći, očitao svojevrsnu bukvicu o ‘hrabrosti’,
shvatate. Te sam se smesta okrenuo, uzeo dve sveće s kamina i prišao
stolu pored kreveta. Elem, ništa nisam video. Ugasio sam sveću koja je
još gorela, pa sam potom prišao onima na druga dva stola i ugasio ih.
Zatim se ponovo oglasio starac ispred vrata: ‘O, uradite kako vam
kažem, gospodine! Uradite kako vam kažem!’
„‘U redu, Piteru’, rekao sam i, tako mi boga, shvatio da mi glas nije
tako miran kao što bih voleo! Krenuo sam ka vratima, primoran da se
malo potrudim kako ne bih potrčao. Hodao sam dugim i
gromoglasnim koracima, kao što možete da pretpostavite. U blizini
vrata najednom sam osetio hladan vetar u sobi. Kao da se prozor
iznenada malčice otvorio. Prišao sam vratima, a stari batler se
povukao korak unazad, donekle instinktivno. ‘Prihvati sveće, Piteru!’
rekao sam prilično oštro i tutnuo mu ih u ruke. Okrenuo sam se,
dohvatio kvaku i snažno zalupio vrata. Nekako, znate, dok sam to
radio, učinilo mi se da ih nešto vuče s druge strane, ali sigurno je u
pitanju bila uobrazilja. Okrenuo sam ključ u bravi i potom dva puta
zaključao vrata. Laknulo mi je posle toga, te sam se dao da zapečatim
vrata. Stavio sam i svoju posetnicu preko ključaonice i zalepio je. Posle
toga sam spustio ključ u džep i sišao niz stepenice s Piterom, koji je
išao ispred mene nervozan i ćutljiv. Siroti čovek! Do tog trenutka mi
nije palo na pamet da je u poslednja dva ili tri sata bio izložen velikim
naporima.
„Oko ponoći sam otišao u krevet. Moja soba je bila na kraju
hodnika naspram kojeg su vrata Sive sobe. Izbrojao sam vrata između
te sobe i moje i izračunao da ima pet prostorija. Siguran sam da ćete
razumeti zašto mi je bilo drago zbog toga. Potom, dok sam počinjao da
se raspremam, sinula mi je jedna ideja. Uzeo sam sveću i pečatni
vosak i zapečatio vrata na svih onih pet soba. Ako ijedna vrata budu
lupala u toku noći, tačno ću znati o kojima je reč.
„Vratio sam se u sobu, zaključao vrata i otišao u krevet. Iznenada
me je iz dubokog sna probudio snažan tresak negde u hodniku.
Uspravio sam se u krevetu i oslušnuo, ali ništa nisam čuo. Potom sam
zapalio sveću. Upravo sam je bio palio kad se začu žestoko lupanje
vratima u hodniku. Izleteo sam iz kreveta i izvadio revolver. Otključao
sam vrata i izašao u hodnik, držeći visoko podignutu sveću i
pripravan pištolj. Potom se dogodilo nešto čudno. Nisam mogao da
napravim ni korak ka Sivoj sobi. Svi vi znate da baš i nisam neka
kukavica. Imao sam suviše posla sa sablastima da bi me neko optužio
za kukavičluk, ali kažem vam, prestravio sam se; jednostavno sam se
prestravio, kao bilo koje božje dete. U vazduhu je te noći visilo nešto
zaista pakleno. Povukao sam se u svoju sobu i zaključao vrata. Potom
sam presedeo na krevetu celu noć i osluškivao zloslutno treskanje
vrata u hodniku. Taj zvuk kao da je odjekivao kroz celu kuću.
„Najzad je svanulo, te sam se umio i obukao. Vrata nisu lupala već
sat vremena i polako mi se vraćala prisebnost. Bilo me je sramota
premda je to bilo smešno na neki način jer kad petljaš s takvim
stvarima, živci ti nekad moraju popustiti. A onda moraš da sediš
mirno i govoriš sebi da si kukavica dok ne svane. Ponekad se ne radi
samo o kukavičluku, rekao bih. Mislim da te ponekad nešto upozorava
i da se bori za tebe. Ali svejedno, uvek sam zle volje i neraspoložen
nakon takvih trenutaka.
„Kad se u potpunosti razdanilo, otvorio sam vrata i s revolverom
nadohvat ruke prošao hodnikom. Morao sam usput da prođem kraj
vrha stepeništa i koga sam drugo video kako se penje do starog
batlera. Nosio je šolju kafe. Samo je uvukao noćnu košulju u pantalone
i nazuo stare kućne papuče.
„‘Zdravo, Piteru!’ rekao sam, razveselivši se najednom jer mi je kao
nekom izgubljenom detetu bilo drago što sam ponovo u društvu živog
ljudskog bića. ‘Kuda si se zaputio s tim osveženjem?’
„Starac se trgnu i prosu malo kafe. Zurio je u mene i videlo se da je
prebledeo i iscrpljen. Popeo se uz stepenice i pružio mi mali
poslužavnik. ‘Izuzetno sam zahvalan, gospodine, što vidim da ste živi i
zdravi’, rekao je. ‘Uplašio sam se u jednom trenutku da ćete otići u
Sivu sobu, gospodine. Probdeo sam celu noć, slušajući ona vrata. A
kad je svanulo, pomislio sam da vam skuvam kafu. Znao sam da ćete
želeti da pogledate pečate, a nekako mi deluje bezbednije ako nas
bude dvojica, gospodine.’
„‘Piteru’, rekao sam, ‘sila si. Ovo je vrlo uviđavno.’ I popio sam kafu.
‘Hajde’, rekao sam mu i vratio poslužavnik ‘Pogledaću šta su nemani
radile. Naprosto nisam stisnuo petlju noćas.’
„‘Vrlo sam zahvalan, gospodine’, odgovorio je. ‘Čovek od krvi i
mesa ne može uraditi ništa, gospodine, protiv đavola, a upravo su oni
u Sivoj sobi kad padne mrak.’
„Pregledao sam usput pečate na svim vratima i video da su čitavi,
ali kad sam došao do Sive sobe, pečat je bio polomljen. Premda je
posetnica na ključaonici ostala netaknuta. Strgao sam je, otključao
vrata i ušao krajnje obazrivo, kao što možete da pretpostavite. No,
unutra nije bilo ničega što bi čoveka moglo da uplaši, a cela soba se
kupala u svetlosti. Pregledao sam pečate i video da nijedan nije
polomljen. Stari batler je ušao za mnom i najednom se oglasio:
‘Posteljina, gospodine!’
„Otrčao sam do kreveta i pogledao. I zaista, posteljina je ležala u
ćošku levo od kreveta. Za ime božje, možete zamisliti kako sam se
čudno osećao. Nešto jeste bilo u sobi. Gledao sam tako neko vreme, u
krevet, pa u posteljinu na podu. Imao sam osećaj da ne želim da
dotaknem nijedno. Stari Piter pak nije bio pod takvim utiskom. Prišao
je prekrivačima i krenuo da ih podigne, kao što je nesumnjivo činio
svakog dana za tih dvadeset godina, ali sam ga zaustavio. Nisam
želeo da se išta dotiče sve dok ne završim istragu. Proveo sam sigurno
ceo sat istražujući i potom pustio Pitera da zategne krevet, nakon čega
smo izašli iz sobe i zaključali vrata jer je ta prostorija počinjala da me
nervira.
„Otišao sam u kratku šetnju, a potom doručkovao. Posle toga sam
se osećao prisebnije i stoga sam se vratio u Sivu sobu, te sam uz
pomoć Pitera i jedne služavke izneo sve iz sobe osim kreveta - čak i
same slike. Proučio sam zatim zidove, pod i tavanicu sondom, čekićem
i lupom, ali nisam našao ništa sumnjivo. I mogu da vas uverim, počeo
sam uistinu da shvatam da je nešto neverovatno haralo po sobi tokom
protekle noći. Ponovo sam sve zapečatio i izašao napolje, zaključavši i
zapečativši vrata kao i prethodni put.
„Nakon večere te noći Piter i ja smo raspakovali neke moje stvari,
te sam namestio foto-aparat i blic spram Sive sobe, razapevši kanap
od okidača na blicu do vrata. Dakle, vidite, ako se vrata zaista otvore,
blic će bljesnuti, pa ćemo ujutro možda morati da proučimo veoma
čudnovatu sliku. Na kraju, pre nego što sam otišao, skinuo sam
poklopac s objektiva i zatim se povukao u svoju sobu i legao u krevet.
Jer hteo sam da ustanem u ponoć, a da bih to ostvario, namestio sam
mali budilnik da me opomene i ostavio upaljenu sveću.
„Sat me je probudio u dvanaest, pa sam ustao i navukao kućni
ogrtač i papuče. Stavio sam revolver u desni džep i otvorio vrata.
Potom sam upalio lampu za mračnu prostoriju i povukao klizač kako
bih dobio čistu svetlost. Odneo sam je uz hodnik, otprilike trideset
stopa, i spustio na pod, okrenuvši otvorenu stranu od sebe kako bi mi
pokazala ako se bilo šta približi mračnim predvorjem. Zatim sam se
vratio i seo u dovratak svoje sobe, s pripravnim revolverom i zagledan
u hodnik ka mestu gde sam znao da fotoaparat stoji ispred vrata Sive
sobe.
„Rekao bih da sam već bio osmatrao otprilike sat i po kad
najednom začuh slab zvuk na drugom kraju hodnika. Smesta sam
osetio čudnovato peckanje na potiljku, a ruke su počele da mi se znoje.
Narednog trenutka ceo taj kraj hodnika bljesnu na videlo od
iznenadnog sjaja blica. Potom nastupi tama, a ja se nervozno zagledah
niz hodnik, osluškujući napeto u pokušaju da saznam šta se krije iza
slabog odsjaja lampe za slikanje u mraku, koja je sad delovala
apsurdno prigušeno u poređenju s bleštavim sjajem zapaljivog praha
za blic... A potom, kad sam se pognuo napred, osluškujući zagledan,
začu se gromoglasan tresak vrata Sive sobe. Zvuk kao da ispuni ceo
veliki hodnik i odjeknu tupo kroz kuću. Kažem vam, osećao sam se
grozno - kao da su mi kosti od vode. Jednostavno ogavno! Gospode
bože, kako sam samo zurio i osluškivao. A onda se ponovo čulo - tras,
tras, tras - i potom muk koji je nemalo bio gori od lupanja vrata
budući da sam neprestano zamišljao kako mi se kroz hodnik prikrada
nešto grozomorno. I najednom mi se ugasi lampa, te nisam video dalje
od jarda ispred sebe. Shvatio sam odmah da je veoma glupo da sedim
tamo, pa sam poskočio. Čak i dok sam to činio, pomislio sam da čujem
neki zvuk u predvorju, veoma blizu. Odskočio sam unazad u svoju
sobu, zalupio vrata i zaključao ih. Sedeo sam na krevetu i zurio u
vrata. Držao sam revolver u ruci, ali činilo mi se da je on potpuno
beskoristan. Osećao sam da je nešto s druge strane vrata. Iz nekog
nepoznatog razloga znao sam da je priljubljeno uz vrata i da je
mekano. Tako sam mislio. Krajnje neobična pomisao.
„Ubrzo sam se malo sabrao i hitro kredom nacrtao pentagram na
uglačanom podu, u kojem sam presedeo gotovo do samog svitanja. A
sve to vreme, na drugom kraju hodnika, vrata Sive sobe su lupala u
strogim i stravičnim razmacima.
„Kad je počelo da sviće, lupanje vrata postepeno uminu i najzad
sakupih hrabrost i uputih se niz hodnik u polumraku kako bih vratio
poklopac na objektiv aparata. Mogu da vam kažem da je potrajalo, ali
da to nisam uradio, pokvario bih fotografiju koju sam žarko želeo da
sačuvam. Vratio sam se u svoju sobu i bacio se na brisanje
pentagrama u kojem sam presedeo noć.
„Pola sata kasnije ču se kucanje na vratima. Bio je to Piter, koji mi
je doneo kafu. Kad sam je popio, obojica smo otišli do Sive sobe. Dok
smo išli, osmotrio sam pečate na drugim vratima, ali bili su netaknuti.
Pečat na vratima Sive sobe bio je polomljen, a vrpca na okidaču blica
pokidana. No, posetnica je i dalje bila na ključaonici. Strgao sam je i
otvorio vrata. Sve je delovalo uobičajeno, sve dok nismo prišli krevetu.
Tad sam video da je posteljina, kao i prethodnog dana, svučena s
kreveta i bačena u levi ugao, tačno tamo gde sam je video i prethodni
put. Osećao sam se veoma čudno, ali nisam zaboravio da pregledam
sve pečate. Video sam da ni jedan jedini nije polomljen.
„Potom sam se okrenuo i pogledao starog Pitera, a on je pogledao
mene, klimajući glavom.
 „‘Izađimo napolje!’ rekao sam. ‘Ovo nije mesto ni za koga živog ako
nema odgovarajuću zaštitu.’
„Izašli smo, a ja sam ponovo zaključao i zapečatio sobu.
„Nakon doručka sam razvio negativ, ali na njemu su se videla
samo vrata Sive sobe - poluotvorena. Potom sam izašao iz kuće pošto
sam želeo da nabavim izvesne predmete i rekvizite koji bi mogli da mi
sačuvaju život, ili možda dušu, jer nameravao sam da provedem
narednu noć u Sivoj sobi.
„Vratio sam se kočijama oko pola pet s aparaturom, koju smo Piter
i ja odneli u Sivu sobu gde sam sve pažljivo stavio nasred poda. Kad
smo sve uneli unutra, zajedno s mačkom koju sam doneo, zaključao
sam i zapečatio vrata i otišao u svoju sobu, rekavši Piteru da neću sići
na večeru. Rekao je: ‘U redu, gospodine’ i sišao niz stepenice, misleći
da ću otići na počinak. To sam i želeo da pomisli jer sam znao da bi
sekirao i sebe i mene da je znao šta smeram.
„Ah ja sam samo uzeo foto-aparat i blic iz svoje sobe i odjurio u
Sivu sobu. Zaključao sam se unutra i zapečatio vrata, te se dao na
posao jer imao sam mnogo toga da uradim pre nego što padne mrak.
„Prvo sam poskidao sve vrpce s poda. Potom sam odneo mačku - i
dalje vezanu u korpi - do suprotnog zida i ostavio je tamo. Vratio sam
se zatim u središte sobe i izmerio prostor prečnika dvadeset jednu
stopu, koji sam pomeo ‘metlom od miloduha’.3 Oko toga sam kredom
iscrtao krug, pazeći da ga nijednom ne nagazim. Izvan tog prostora
sam šakom belog luka namazao širok pojas oko kruga od krede, a kad
sam to završio, iz pribora u sredini sobe izvadio sam malu teglu punu
izvesne vrste vode. Pokidao sam pergamentni papir i izvukao čep.
Potom sam umočio levi kažiprst u teglicu i njime ponovo prešao po
kružnici, iscrtavši na podu tik unutar linije Drugi znak Saaamaaaa
rituala i potom krajnje pažljivo povezavši svaki znak s levim
polumesecom. Mogu vam reći da sam se osećao lakše kad sam to
uradio i završio ‘vodeni krug’. Onda sam raspakovao još neke stvari
koje sam doneo i stavio upaljenu sveću u ‘žleb’ svakog polumeseca.
Nakon toga sam iscrtao pentagram tako da svaki od pet vrhova
odbrambene zvezde dodiruje krug od krede. Na pet vrhova zvezde
stavio sam pet parčadi hleba zavijenog u lanenu krpu, a u pet
‘žlebova’ pet otvorenih tegli one vode od koje sam napravio ‘vodeni
krug’. I tako sam završio prvi odbrambeni bedem.
„Dakle, svako sem vas koji znate nešto o mojim detektivskim
metodama mogao bi smatrati sve ovo beskorisnim i glupim
praznovericama, ali svi se sećate slučaja Crni veo, u kojem verujem da
sam sačuvao život veoma sličnim vidom zaštite dok je Aster, koji ga je
ismejao i nije hteo da uđe u njega, stradao. Tu ideju sam dobio čitajući
Sigsandski rukopis, napisan u četrnaestom veku, koliko je zasad
poznato. Isprva sam, naravno, mislio da je reč o pukom izrazu
praznoverja tog doba i tek godinu dana kasnije palo mi je na pamet
da isprobam njegovu ‘odbranu’, što sam i učinio u onom stravičnom
slučaju Crnog vela, kao što rekoh. Znate kako se to završilo. Docnije
sam je koristio nekoliko puta i uvek se ispostavila kao sigurna, sve do
onog slučaja Pokretnog krzna. ‘Odbrana’ je tu bila tek delimična i
gotovo da sam nastradao u pentagramu. Potom sam našao
‘Eksperimente s medijumom’ profesora Gardera. Kad su ga okružili
strujom u vakuumu, medijum je izgubio moć - gotovo da su ga odsekli
od bestelesnog sveta. To me je ponukalo da dobro razmislim i tako
sam došao na ideju da napravim električni pentagram, koji je zaista
čudesna odbrana protiv izvesnih pojava. Koristio sam oblik
odbrambene zvezde da se zaštitim zato što ja lično nimalo ne
sumnjam da ima neke neobične vrednosti u toj staroj magičnoj figuri.
Zanimljivo priznanje za jednog čoveka iz dvadesetog veka, zar ne? Sa
druge strane, kao što svi znate, nikad nisam sebi dozvolio da me
zaslepi malo podsmevanja, niti ću. Postavljam pitanja i pažljivo
motrim!
„U ovom najnovijem slučaju nisam gajio ni najmanju sumnju da
sam naišao na natprirodno čudovište i nameravao sam da
preduzmem sve moguće mere opreza jer je opasnost bila zastrašujuća.
„Dao sam se potom da napravim električni pentagram, vodeći
računa da svaki njegov ‘vrh’ i ‘žleb’ tačno odgovara ‘vrhovima i
žlebovima’ pentagrama iscrtanog na podu. Potom sam spojio bateriju i
sledećeg trenutka je zablistao svetloplavi odsjaj iz isprepletanih
vakuumskih cevi.
„Pogledao sam oko sebe blago odahnuvši od olakšanja i shvatio
najednom da me je sumrak već progutao budući da su prozori bili sivi
i jezivi. Zatim sam bacio pogled po velikoj, praznoj sobi preko
dvostruke barijere od električnog svetla i plamena sveća. Naglo me je
ophrvao neobičan osećaj čudnovatosti - u atmosferi, znate; takoreći,
osećaj da se bliži nešto neljudsko. Cela soba je zaudarala na izgnječeni
beli luk - miris kojeg se gnušam.
„Onda sam se okrenuo foto-aparatu i proverio da li su on i blic u
redu. Zatim sam pažljivo isprobao revolver iako sam bio gotovo
ubeđen da mi neće biti potreban. No, do koje mere je otelovljenje
neprirodnog stvorenja moguće ukoliko se steknu povoljni uslovi, niko
ne može da kaže, te nisam imao predstavu kakav ću užas videti ili čije
ću prisustvo osetiti. Možda ću, naposletku, morati da se borim s
otelotvorenim čudovištem. Nisam znao i mogao sam samo da se
pripremim po osećaju. Vidite, nijednog trena nisam zaboravio da je
troje ljudi zadavljeno u krevetu pored mene, kao ni da sam lično čuo
mahnito lupanje vratima. Nisam ni najmanje sumnjao da istražujem
opasan i gadan slučaj.
„Dotle je noć već pala iako je u sobi bilo veoma svetlo zbog
zapaljenih sveća. Primetio sam da se neprestano obazirem iza sebe, a
onda letim pogledom po celoj sobi. Bilo je vrlo napeto iščekivati da se
taj stvor pojavi. Najednom, postadoh svestan slabašnog, hladnog vetra
koji me zapahnu, došavši s leđa. Živci mi se napeše i osetih ono
peckanje po celom potiljku. Onda sam se naglo okrenuo kao da sam
se ukočeno trgnuo i zagledao pravo spram čudnovatog vetra. Delovalo
je kao da dopire iz ćoška levo od kreveta - mesta gde sam oba puta
našao gomilu zbačene posteljine. No, nisam video ništa neobično.
Nikakav otvor, ništa...
„Iznenada primetih da sveće trepere na onom neprirodnom vetru...
Mislim da sam samo čučnuo na mestu i zurio stravično preplašen i
skamenjen nekoliko minuta. Nikad neću moći da vam opišem kako je
užasno strašno bilo sedeti na tom podlom, hladnom vetru! A onda -
tap! tap! - sve sveće oko spoljne barijere se ugasiše. Ostadoh tako
zaključan u zapečaćenoj sobi, bez ikakvog svetla sem slabašnog
plavog odsjaja električnog pentagrama.
„Neko vreme potraja užasna napetost, a onaj vetar je i dalje duvao
ka meni. A onda, najednom, shvatih da se nešto komeša u uglu levo
od kreveta. Svest o tome stekao sam pre nekim unutrašnjim i
nekorišćenim čulom nego vidom ili sluhom budući da je zagasiti
odsjaj pentagrama imao kratak domet i odavao vrlo slabo svetlo da bi
se na njemu nešto videlo. No, dok sam zurio, nešto je polako počelo da
mi se ukazuje pred očima - neka sena u pokretu, malo tamnija od
okolnih senki. Nestala je usred maglovitosti i na tren ili dva letimično
sam gledao s jedne strane na drugu, s novim osećajem nadolazeće
opasnosti. Potom mi je krevet privukao pažnju. Nešto je lagano
svlačilo svu posteljinu zlokobnim i neprimetnim pokretom. Čuo sam
kako posteljina sporo klizi i svlači se, ali nisam video ni delić stvora
koji ju je skidao. Primetio sam na neki čudan, podsvestan i
introspektivan način da su me podišli ‘žmarci’. No, bio sam hladnije
glave nego prethodnih nekoliko minuta - dovoljno da osetim kako mi
ruke obliva hladan znoj i da polusvesno prebacim revolver u drugu
ruku dok sam desnu brisao o koleno iako ni na tren nisam skinuo
pogled s one posteljine u pokretu ili prestao da obraćam pažnju na
nju.
„Slabašni zvuci s kreveta prestadoše i nastade krajnje napeta
tišina, u kojoj sam jedino čuo kako mi krv damara u glavi. No, odmah
nakon toga, ponovo sam čuo šuškanje posteljine dok je nešto svlači s
kreveta. Usred te nervne napetosti setih se foto-aparata i pokušah da
ga dohvatim, ali ne skidajući pogled s kreveta. A zatim, znate, samo u
jednom trenutku, sva posteljina beše strgnuta neobičnom silovitošću i
čuh kako pade na pod bačena u ćošak.
„Nastade potom potpuna tišina na dva minuta, verovatno. Možete
da zamislite kako sam se grozno osećao. Posteljina je bila svučena
tako divljački! A uz to, kakva brutalna neprirodnost čina koji se
upravo odvio preda mnom!
„Najednom, kod vrata čuh slabašan zvuk - neku vrstu krckanja, a
onda jednom ili dvaput kuckanje o pod. Obuze me nervozno
uzbuđenje, koje kao da mi se diže uz kičmu i dođe do potiljka. Pečat
na vratima se upravio bio polomio. Nešto je bilo tamo. Nisam video
vrata ili bar hoću reći da je bilo nemoguće odrediti koliko zapravo
vidim, a koliko dodaje moja mašta. A onda mi se učinilo da se nešto
mračno i nerazaznatljivo kreće i komeša u senci.
„Iznenada sam shvatio da se vrata otvaraju i s mukom sam
ponovo pokušao da dohvatim foto-aparat, ali pre nego što sam uspeo
da ga uperim, vrata se zalupiše uz zastrašujući tresak od kojeg celu
sobu ispuni potmula tutnjava. Poskočio sam kao prestrašeno dete.
Delovalo je da iza tog zvuka stoji ogromna snaga, kao da se neka
neizmerna i raskalašna sila oslobodila’. Razumete li me?
„Vrata zatim ostadoše netaknuta, ali neposredno nakon toga začuh
kako škripi korpa u kojoj je mačka ležala. Kažem vam, leđima mi je
podilazila jeza. Znao sam da ću zasigurno saznati da li je ta pojava
opasna po život. Mačka se odjednom oglasi ogavnim mjaukom koji se
naglo okonča, a potom - prekasno - upalih blic. Na njegovom odblesku
videh da je korpa prevrnuta i da je poklopac pokidan i otvoren, te da
mačka leži napola unutra, a napola na podu. Ništa drugo nisam video,
ali bilo mi je sasvim jasno da sam u prisustvu nekog Bića ili Stvorenja
koje je imalo razaračku snagu.
„Tokom narednih dva ili tri minuta, usledilo je čudno i osetno
zatišje u sobi. Morate se setiti da sam bio napola šlep neko vreme,
zbog blica. Tako da je cela prostorija bila u mrklom mraku izvan
odsjaja pentagrama. Kažem vam, bilo je krajnje užasno. Samo sam
klečao u zvezdi i osvrtao se unaokolo ne bih li video da li se nešto
kreće ka meni.
„Sposobnost vida mi se postepeno vratila i malo sam se sabrao.
Najednom sam video to što sam tražio, u blizini Vodenog kruga’. Bilo
je veliko i neodredivo; začudno je treperilo, poput senke ogromnog
pauka koji visi u vazduhu, tik izvan barijere. Brzo je obišlo krug i
delovalo je da se sve više približava meni, da bi se najzad povuklo s
neobičnim trzajima, poput žive osobe koja je dotakla užarenu rešetku
ognjišta.
„Ukrug je kružilo ono, a ukrug sam se okretao i ja. Potom, tačno
naspram jednog od ‘žlebova’ u pentagramima, delovalo je kao da je
zastalo, kao da se sprema za neki ogroman napor. Povuklo se gotovo
iza odsjaja vakuumskog svetla, a onda je došlo pravo ka meni,
naizgled poprimajući obličje i čvrstinu kako je prilazilo. Činilo se da
iza tog kretanja postoji neka neizmerna, zloćudna odlučnost, rešena
da uspe. Spustio sam se na kolena i trgnuo se unazad, pavši na levu
ruku i kuk, u raspomamljenom pokušaju da umaknem tom stvorenju
što se bližilo. Desnom rukom sam luđački pokušavao da napipam
revolver, koji sam prethodno ispustio. Ogavno stvorenje pređe jednim
snažnim potezom preko belog luka i ‘vodenog kruga’, stigavši gotovo
do žleba pentagrama. Mislim da sam vrisnuo. A onda, jednako
nenadano kao što je prišlo, kao da ga odbaci unazad neka moćna i
nevidljiva sila.
„Mora da je prošlo nekoliko trenutaka pre nego što sam shvatio da
sam bezbedan, te sam se potom sabrao usred pentagrama, osećajući
se stravično nelagodno i potreseno. Gledao sam oko barijere, ali onaj
stvor beše iščezao. No, nešto sam naučio jer sad sam znao da Sivu
sobu pohodi čudovišna ruka.
„Iznenada, dok sam klečao u pentagramu, videh šta je umalo
otvorilo prolaz čudovištu u bedemu. Dok sam se pomerao u
pentagramu, mora da sam dotakao jednu teglu vode jer upravo gde se
ono stvorenje obrušilo, tegla koja je čuvala ‘dubinu žleba’ beše
pomerena u stranu, te su tako jedna od ‘pet vrata ostala bez zaštite.
Brzo sam je vratio na mesto i ponovo se osetio gotovo bezbedno jer
sam našao uzrok. ‘Odbrana’ je i dalje bila dobra. I opet sam počeo da
se nadam da ću ugledati jutro kako sviće. Kad sam video da je tom
stvorenju tako malo nedostajalo da uspe, obuzelo me je užasno i
kukavičko osećanje da me ‘barijere’ te noći neće zaštititi od takve sile.
Razumete li me?
„Dugo vremena nisam video ruku, ali ubrzo pomislih da vidim,
jednom ili dva puta, neko čudno komešanje na drugoj strani među
senkama kraj vrata. Nešto kasnije, kao u iznenadnom nastupu
zloćudnog besa, nešto podiže leš mačke i tupim, mučnim udarcima
poče da njime lupa o tvrdi pod. Osetih se prilično čudno zbog toga.
„Minut kasnije vrata se sa izuzetnom silinom otvoriše i zalupiše
dva puta. Narednog trenutka ono stvorenje hitro i opako jurnu ka
meni iz senke. Instinktivno se sklonih u stranu i tako trgoh ruku s
električnog pentagrama, gde sam je u zlom trenutku nepažnje bio
položio. Čudovište se odbi iz blizine pentagrama premda sam mu,
zahvaljujući svojoj nezamislivoj gluposti, i drugi put omogućio da
prođe spoljne bedeme. Mogu vam reći da sam se neko vreme tresao,
načisto prestravljen. Ponovo sam se vratio u središte pentagrama i
kleknuo tamo, skupivši se i sklupčavši što sam više mogao.
„Kako sam kleknuo, obuze me neodređena začuđenost dvema
‘slučajnostima’ koje su gotovo omogućile zveri da me dohvati. Da li je
nešto uticalo na nesvesne i svojevoljne postupke koji su me
ugrožavali? Ta misao me zaposede, te sam motrio na svaki svoj
pokret. Najednom, protegnuh umornu nogu i prevrnuh jednu teglu s
vodom. Nešto se prosu, ali zbog sumnjičave opreznosti uspravih teglu i
zadržah je unutar žleba s nešto preostale vode u njoj. Čak i dok sam to
činio, ogromna, crna i napola otelotvorena ruka krenu na mene iz
senke i gotovo da mi skoči pred lice - toliko se bila približila - ali i
treći put je odbaci neka posve neizmerna i neumoljiva sila. No, izuzev
omamljujućeg straha u kojem me je ostavila, na trenutak sam osetio i
onu duhovnu mučninu, kao da je neka tanana i predivna milost u
meni patila, što se oseti samo nakon susreta s abhumanim, a taj
osećaj je na neki neobičan način strasniji od svakog fizičkog bola koji
se može pretrpeti. Zbog toga su mi bili jasniji stepen i blizina
opasnosti, te sam dugo vremena naprosto ostao prestrašen pred
tvrdokornom brutalnošću te sile u odnosu na moju dušu. Ne znam
kako drugačije to da sročim.
„Ponovo sam kleknuo u središte pentagrama, motreći s većim
strahom na sebe nego na čudovište. Jer sad sam znao, ukoliko se ne
sačuvam od svakog iznenadnog nagona koji me obuzme, naprosto ću
oterati sam sebe u propast. Da li vam je jasno o kolikom se užasu
radilo?
„Ostatak noći proveo sam u bunilu mučnog straha, tako napet da
nisam mogao normalno da načinim nijedan pokret. Bio sam tako
preplašen da bi svaka želja da nešto učinim mogla biti izazvana
uticajem za koji sam znao da deluje na mene. A izvan barijere ono
ogavno stvorenje je kružilo i kružilo, grabeći i grabeći u prazno ispred
mene. Još dva puta je zlostavljano telo mrtve mačke. Drugi put sam
čuo kako joj svaka koska u telu krčka i puca. A sve to vreme je
stravičan vetar duvao u mene iz ugla sobe levo od kreveta.
„Zatim, kad se pojavi prva naznaka zore na nebu, onaj neprirodni
vetar uminu istog trena, te više ne videh ni traga od one ruke. Zora
zarudi polako, te uskoro turobna svetlost okupa celu sobu i dade
zagasitom odsjaju električnog pentagrama još sablasniji izgled. No,
sve dok se u potpunosti ne razdani, nisam ni pokušao da izađem van
bedema jer nisam znao da li je van njega na delu neki metod, oličen u
onom iznenadnom prestanku vetra, koji me mami izvan pentagrama.
„Najzad, kad je sasvim svanulo i sunce zasijalo, još jednom sam
pogledao unaokolo i potrčao ka vratima. Otključao sam ih nervozno i
nespretno, a zatim žurno zaključao i otišao u svoju sobu, gde sam
legao na krevet i pokušao da se smirim. Piter uskoro pristiže s kafom,
te kad sam je popio, rekoh mu da sam mislio da odspavam budući da
sam probdeo celu noć. Uzeo je poslužavnik i tiho izašao napolje, a ja
sam zaključao vrata, opružio se valjano u krevet i najzad zaspao.
„Probudio sam se oko podneva i nakon lakog ručka, otišao u Sivu
sobu. Isključio sam struju iz pentagrama pošto sam je u žurbi ostavio
priključenu. Takođe sam uklonio leš mačke. Jasno vam je da nisam
želeo da iko vidi to jadno stvorenje. Potom sam veoma pažljivo
pretražio ćošak gde je bila bačena posteljina. Probio sam nekoliko
rupa i pregledao ih sondom, ali ništa nisam našao. Zatim mi je palo
na pamet da pogledam instrumentom ispod lajsne. Tako sam i učinio i
čuh kako moja žica zvekeće o metal. Okrenuo sam stranu s kukom i
probao da dohvatim taj predmet. Iz drugog pokušaja sam uspeo.
Radilo se o nekom malom predmetu, pa sam ga odneo do prozora.
Ispostavilo se da je reč o neobičnom prstenu, napravljenom od
sivkastog metala. Bilo je čudno što je napravljen u obliku pentagona;
to jeste, bio je istog oblika kao unutrašnjost magičnog pentagrama, ali
bez ‘krakova’ koji čine vrhove odbrambene zvezde. Nije bio izrezbaren
ili izgraviran.
„Razumećete kad vam kažem koliko sam se uzbudio, budući da
sam bio siguran kako držim u ruci čuveni Srećni prsten porodice
Anderson, koji je uistinu, od svih predmeta, bio najbliže povezan s
istorijatom ove ukletosti. Taj prsten se prenosio s kolena na koleno i
uvek je - iz poštovanja prema prastarom porodičnom običaju - svaki
sin morao da se zakune kako nikad neće nositi prsten. Prsten je, mogu
da kažem, kući doneo jedan krstaš, pod veoma neobičnim
okolnostima, ali ta priča je suviše duga da bismo je ovde raspredali.
„Izgleda da se mladi ser Halbert, Andersonov predak, kladio u
pijanstvu, znate, da će nositi prsten te noći. Tako je i učinio, te su
ujutro njegovi žena i sin nađeni zadavljeni u krevetu, u istoj sobi u
kojoj sam ja stajao. Mnogi su, čini se, mislili da je mladi ser Halbert
počinio to zlodelo u pijanom besu, a on je, u pokušaju da dokaže svoju
nevinost, prespavao drugu noć u toj sobi. I on je bio zadavljen. Otada,
kao što možete da pretpostavite, niko nije proveo noć u Sivoj sobi sve
dok to ja nisam učinio. Prsten je izgubljen tako davno da je postao
gotovo mit, te je bilo krajnje neobično stajati tako s dotičnim
predmetom u ruci, kao što možete da zamislite.
„Upravo dok sam stajao tako i posmatrao prsten, sinula mi je jedna
zamisao. Šta ako je on, na neki način, bio kapija? Razumete šta hoću
da kažem? Neka vrsta rupe u ogradi sveta. Ideja beše čudna, znam, i
verovatno ne samo moja, ali mi je došla spolja. Vidite, vetar je dopirao
iz dela sobe gde se nalazio prsten. Mnogo sam o tome razmišljao.
Potom taj oblik - unutrašnjost pentagrama. Nije bilo vrhova’, a bez
vrhova, kako kaže Sigsandski rukopis: ‘Vršci što bejahu Pet Bregova
bezbednih. Oskudevati znači moć zloduhu predati, te zasigurno Zlom
Stvoru blagonaklonovati.’ Vidite, sam oblik prstena bio je značajan, a
ja sam bio rešen da ga isprobam.
„Rastavio sam svoj pentagram jer mora biti napravljen iznova i
oko osobe da bi joj pružio zaštitu. Potom sam izašao i zaključao vrata,
posle čega sam otišao iz kuće kako bih nabavio izvesne potrepštine jer
se ni ‘trave niti plam ni voda’ ne smeju koristiti drugi put. Vratio sam
se oko sedam i trideset i čim su stvari koje sam doneo odnesene u
Sivu sobu, dao sam voljno Piteru ostatak noći, baš kao i prethodne
večeri. Kad je sišao u prizemlje, ušao sam u sobu, te zaključao i
zapečatio vrata. Otišao sam u središte gde su sve one stvari bile
spremljene i dao se na posao što sam brže mogao kako bih sačinio
bedem oko sebe i prstena.
„Ne sećam se da li sam vam objasnio, ali vodio sam se sledećom
mišlju: ako je prsten na bilo koji način ‘medijum pristupa’ i ako se
nađe sa mnom unutar električnog pentagrama, onda će biti, najblaže
rečeno, izolovan. Razumete? Ona sila, čije je vidljivo otelotvorenje bila
ruka, morala bi ostati izvan barijere koja razdvaja Ab od Normalnog;
jer ‘kapija više neće biti na raspolaganju.
„Kao što rekoh, radio sam punom brzinom da bih završio barijeru
oko sebe i prstena jer je već bilo suviše kasno da bih ostao ‘nezaštićen
u toj sobi. Isto tako, imao sam osećaj da će biti preduzet ogroman trud
da se povrati vlast nad prstenom. Jer bio sam krajnje ubeđen da je
prsten nužan za otelotvorenje. Videćete da li sam bio u pravu.
„Završio sam barijere za sat i možete samo da zamislite kakvo sam
olakšanje osetio kad sam ponovo video zagasiti odsjaj električnog
pentagrama oko sebe. Od tog trenutka nadalje, otprilike dva sata,
sedeo sam mirno, okrenut ćošku iz kojeg je dopirao vetar. Oko
jedanaest časova na čudan način spoznah da je nešto pokraj mene.
No, ništa se ne dogodi ceo sat nakon toga. Potom najednom osetih
hladan i čudnovat vetar koji poče da duva ka meni. Na moje
zaprepašćenje, sad je delovalo da mi dolazi iza leđa, te se okrenuh
naglo, užasno zadrhtavši od straha. Vetar me udari po licu. Duvao je s
poda u mojoj blizini. Zagledao sam se dole, s mučnom vrtoglavicom od
novih strahova. Šta sam za ime sveta učinio? Prsten je bio tu, tačno
kraj mene, gde sam ga stavio. Iznenada, dok sam zurio zbunjeno,
shvatih da je nešto čudno u vezi s prstenom - neobični, sablasni
pokreti i vijuganja. Pogledah ih, tupavo. I onda, najednom, shvatih da
vetar duva u mene iz prstena. Ugledao sam čudnovat i maglovit dim,
koji kao da je kuljao nagore kroz prsten i mešao se sa senkama u
pokretu. Iznenada uvideh da sam više nego u smrtnoj opasnosti jer su
vijugave sene oko prstena poprimale obličje, a ruka smrti se
oblikovala unutar pentagrama. Mili bože, razumete li? Uneo sam bio
‘kapiju’ u pentagram, te je neman pristizala - kuljala je u materijalni
svet, kao što gas može da pokulja iz usta kakve cevi.
„Mislim da sam kleknuo na tren unekoliko zabezeknut od straha.
Potom, u trenutku ludila i nelagode, zgrabih prsten s namerom da ga
zafrljačim izvan pentagrama. No, izmače mi, kao da ga je neki
nevidljivi živi stvor micao tamo-amo. Najzad ga ščepah, ali istog
trenutka mi ga iz ruke otrgnu neverovatna i brutalna sila. Ogromna
crna senka ga prekri, podiže se uvis i okomi na mene. Videh da je to
ona ruka, ogromne veličine i gotovo savršenog oblika. Ispustih luđački
krik i preskočih pentagram i krug zapaljenih sveća, te očajnički
pojurih ka vratima. Petljao sam tupoglavo i bezuspešno oko ključa dok
sam sve vreme gledao u gotovo luđačkom strahu prema barijerama.
Ruka se obrušavala ka meni, ali kao što nije mogla da uđe u
pentagram kad je prsten bio van njega, isto tako sad kad je bio
unutra, nije uspevala da izađe. Čudovište je bilo vezano, jednako
sigurno kao što bi bila i svaka druga zver okovana lancima.
„Čak i onda sinuo mi je taj zaključak, ali bio sam suviše potresen
od straha da bih razumno razmišljao. Istog trena kad sam uspeo da
okrenem ključ, izleteo sam u hodnik i snažno zalupio vrata. Zaključao
sam ih i nekako se vratio u svoju sobu budući da sam drhtao tako da
sam jedva stajao na nogama, kao što možete da pretpostavite.
Zaključao sam se unutra i uspeo da zapalim svecu. Potom sam legao
na krevet i pritajio se sat ili dva, te sam se tako smirio.
„Malo sam odspavao kasnije, ali sam se probudio kad mi je Piter
doneo kafu. Popivši je, osetio sam se u celosti bolje i poveo sam starca
da mi pravi društvo dok ja pregledam Sivu sobu. Otvorio sam vrata i
provirio unutra. Sveće su još gorele bledim plamenom spram dnevne
svetlosti, a iza njih se videla zagasita, užarena zvezda električnog
pentagrama. A u njegovoj sredini nalazio se prsten - ta kapija za
čudovište. Ležao je tamo čedan i običan.
„Sve je u sobi bilo netaknuto, te mi je bilo jasno da neman nije
uspela da izađe van pentagrama. Potom sam izašao napolje i
zaključao vrata.
„Nakon nekoliko sati sna otišao sam iz kuće. Kočije su me dovezle
popodne. Doneo sam bio vodonično-kiseoničku mlaznicu i dve boce s
gasom. Odneo sam sve to u Sivu sobu i tamo, nasred električnog
pentagrama, postavio malu peć. Pet minuta kasnije Srećni prsten,
nekad sreća’ ali danas propast’ porodice Anderson, postade tek mala,
tvrda mrlja vrelog metala.
Karnaki stavi ruku u džep i izvuče nešto umotano u papirnu
maramicu. Pružio ju je meni. Otvorio sam je i video u njoj mali krug
sivkastog metala, nešto nalik olovu, samo tvrđe i daleko svetlije.
„Dakle?” pitao sam naposletku, pošto sam ga pregledao i predao
ostalima. „Je li to skinulo prokletstvo?”
 Karnaki klimnu potvrdno. „Jeste”, rekao je. „Spavao sam tri noći u
Sivoj sobi pre nego što sam otišao. Stari Piter se gotovo onesvestio kad
je saznao šta smeram, ali već treće noći je shvatio da je kuća
zasigurno bezbedna i sasvim obična. A, znate, verujem da se on u
dubini duše jedva složio s tim.”
Karnaki je ustao i krenuo da se rukuje s nama. „Izlazite napolje!”
rekao je dobrodušno. I uskoro zamišljeni pođosmo kućama.
 Karnaki je prijateljski zamahnuo pesnicom prema meni dok sam
ulazio sa zakašnjenjem. Potom je otvorio vrata trpezarije i uveo na
večeru nas četvoricu: Džesopa, Arkrajta, Tejlora i mene.
Dobro smo jeli, kao i obično, a Karnaki je, takođe kao i obično, bio
prilično čutljiv za vreme obroka. Na kraju smo s vinom i cigarama
zauzeli svoja mesta, a Karnaki, udobno se smestivši u svoju veliku
fotelju, poče bez uvoda:
„Upravo sam se, opet, vratio iz Irske”, reče. „I pomislio sam da biste
vi, momci, hteli da čujete vesti koje donosim. Osim toga, mislim da ču
sve sagledati jasnije kad vam otvoreno ispričam šta se dogodilo.
Moram, ipak, odmah da vam kažem da sam do ovog trenutka bio
potpuno ‘zapanjen’. Susreo sam se s jednim od najčudnijih slučajeva
‘ukletosti’ ili nekakvog đavolstva u životu. Sad počujte.
„Poslednjih nekoliko nedelja proveo sam u dvorcu Ijastrej,
dvadesetak milja severoistočno od Golveja. Pre oko mesec dana dobio
sam pismo od izvesnog gospodina Sida K. Tasoka, koji je izgleda
nedavno kupio taj dvorac, a kad se uselio, otkrio je da mu je pripao
veoma neobičan posed.
„Kad sam stigao, dočekao me je na stanici u čezama i odvezao do
dvorca, koji je, uzgred, zvao ‘kuća-straćara’. Otkrio sam da živi ‘kao u
svinjcu’ s mlađim bratom i još jednim Amerikancem koji je bio nešto
između sluge i sadruga. Činilo se da je sva posluga napustila dvorac,
svi zajedno, moglo bi se reći, pa su se ova trojica sad sami snalazili, uz
povremenu pomoć dnevne posluge.
„Njih trojica su zajedno spravili nekakav obrok, a Tasok mi je
ispričao sve o problemu dok smo sedeli za stolom. Veoma je neobičan
i drugačiji od svega s čim sam se sreo, mada je i onaj slučaj ‘Brujanja’
bio vrlo čudan.
„Tasok je počeo od sredine priče. ‘Imamo u ovoj straćari jednu
sobu’, rekao je, ‘u kojoj se čuje nekakvo đavolsko zviždanje, kao da je
ukleta. Počne u bilo koje doba, nikad ne znate kad će, i nastavlja se
sve dok vas ne uplaši. Sva posluga je otišla, kao što znate. Nije to
obično zviždanje, a nije ni vetar. Čekajte da ga čujete.
„‘Svi smo naoružani’, rekao je mladić, lupivši se po džepu kaputa.
„‘Tako je gadno?’ rekao sam, a stariji brat je klimnuo glavom. ‘Možda
je tiho’, odgovorio je, ‘ali čekajte da ga čujete. Ponekad pomislim da je
reč o nekakvom đavoljem izumu, a u sledećem trenutku sam siguran
da se neko poigrava s nama.’
„‘Zašto?’ upitao sam. ‘Šta se time dobija?’
„‘Hoćete da kažete’, rekao je, ‘da ljudi obično imaju neki dobar
razlog da zbijaju tako složene šale. E pa, objasniću vam. U ovoj
pokrajini živi jedna dama po imenu gospođica Donehju, kojom ću se
oženiti na današnji dan za dva meseca. Lepša je od većine, a kako
vidim, zario sam glavu u nekakvo irsko stršljenovo gnezdo. Ima
dvadesetak strastvenih mladih Iraca koji su joj se u protekle dve
godine udvarali, i sad kad sam ja naišao i istisnuo ih, ozlojeđeni su
zbog mene. Počinjete li da uviđate moguće posledice?’
„‘Da, rekao sam. ‘Možda ne sasvim jasno, ali ne shvatam kako sve
to utiče na sobu?’
„‘Ovako’, rekao je. ‘Kad sam sve utanačio s gospođicom Donehju,
potražio sam kuću i kupio ovu malu kuću-straćaru. Kasnije sam joj
rekao, za jednom večerom, da sam odlučio da se uselim ovde. Ona me
je onda upitala zar se ne plašim zviždave sobe. Rekao sam joj da sam
je sigurno dobio gratis jer mi nije rečeno za nju. Nekoliko njenih
prijatelja bili su prisutni i video sam kako razmenjuju osmehe. Otkrio
sam, kad sam ih malo ispitao, da je nekoliko ljudi kupilo to zdanje u
poslednjih dvadeset i nešto godina. I uvek bi ponovo bilo na prodaju,
posle određenog probnog perioda.
„‘E pa, momci su počeli malo da me začikavaju i predložili su da se
posle večere klade da neću ostati tu ni šest meseci. Jednom ili dvaput
sam pogledao gospođicu Donehju ne bih li se uverio da „shvatam
poruku” tog naklapanja, ali video sam da za nju to nije šala. Delom,
mislim, i zato što je u načinu na koji su se ophodili prema meni bilo
malo podsmeha, a delom zato što ona istinski veruje da ima nečega u
priči o zviždavoj sobi.
„‘No, posle večere sam uradio što sam mogao da ne ostanem
dužan ostalima. Zakucao sam sve njihove opklade i dobro sam ih
prišrafio. Pretpostavljam da će neke od tih momaka teško pogoditi
ukoliko ne izgubim, a to neću dozvoliti. Eto, to vam je skoro cela priča.’
„‘Ne baš’, rekao sam mu. ‘Znam samo da ste kupili dvorac u kom
postoji u neku ruku ‘neobična’ soba, i da ste se malo kladili. Znam i da
su se neke vaše sluge uplašile i pobegle. A da mi kažete nešto o
samom zviždanju?’
„‘A, to!’ reče Tasok, ‘to je počelo druge noći kad smo se uselili.
Dobro sam pregledao sobu po danu, jasno vam je zašto, jer me je
razgovor u Arlestreju, domu gospođice Donehju, malo zaintrigirao. Ali
soba izgleda obično kao i neke druge sobe starog krila, možda samo
malo pustija. Ali moguće je da je taj utisak izazvao razgovor o njoj,
znate.
„‘Zviždanje je počelo oko deset sati, druge noći, kao što rekoh. Tom
i ja smo bili u biblioteci kad smo začuli neverovatno neobično
zviždanje kako se pronosi istočnim hodnikom - soba je u istočnom
krilu, znate.
„‘To je taj prokleti duh!’ rekao sam Tomu, pa smo zgrabili svetiljke
sa stola i otišli gore da pogledamo. Kažem vam, čak i dok smo se
probijali kroz hodnik, stala mi je knedla u grlu jer je bilo jezivo čudno.
Bila je to nekakva melodija, recimo, ali više kao da vam se đavo ili
neki gnusni stvor smeje i prikrada s leđa. Takav osećaj izaziva.
„‘Kad smo stigli do vrata, nismo čekali nego smo ih brzo otvorili, a
onda me je, kažem vam, taj zvuk zamalo udario po licu. Tom je rekao
da je i on imao isti utisak - osećao se nekako zabezeknuto i zbunjeno.
Sve smo pregledali i ubrzo smo se toliko unervozili da smo zbrisali i
zaključali vrata.
„‘Sišli smo ovde, i obojica smo popili po čašicu žestine. Onda smo
došli sebi i pomislili da nas je neko dobro nasamario. Zatim smo uzeli
štapove i izašli napolje, misleći da to ipak neki od onih prokletih Iraca
izvodi trik s duhovima. Ali ni muva se nije čula.
„‘Vratili smo se unutra, i prošetali kroz dvorac, a onda ponovo otišli
u onu sobu. Ali prosto nismo mogli da izdržimo. Gotovo da smo istrčali
iz nje i opet smo zaključali vrata. Ne znam kako da vam to opišem, ali
imao sam osećaj kao da se suočavam s nečim vraški opasnim.
Razumete! Od tada nosimo oružje.
„‘Naravno, sledećeg dana smo pošteno pretumbali sobu i celu kuću,
a pretražili smo i imanje, ali nismo našli ništa neobično. I sad ne
znam šta da mislim, osim što mi zdrav razum govori da je to deo
nekakvog plana onih besnih Iraca da me provociraju.’
„‘Jeste li nešto od onda uradili?’ upitao sam.
„‘Da’, rekao je. ‘Stražarili pred vratima te sobe noću i jurili po
imanju, i udarali po zidovima i podu te sobe. Uradili smo sve što nam
je palo na pamet, te sad počinje da nam ide na živce, pa smo poslali
po vas.’
„Tad smo već bili završili večeru. Kad smo ustajali od stola, Tasok
je iznenada uzviknuo: ‘Psst! Poslušajte!’
„Odmah smo ućutali i počeli da osluškujemo. Onda sam čuo
neverovatan žaloban zvižduk, čudovišan i neljudski, kako se izdaleka
pronosi hodnicima s moje desne strane.
„‘Ti boga!’ reče Tasok, ‘a još se nije ni smračilo! Zgrabite te sveće,
obojica, i pođite za mnom.’
„Za nekoliko trenutaka, svi smo izašli iz prostorije i jurili uz
stepenice. Tasok je skrenuo u jedan dugačak hodnik, a mi smo ga
pratili, zaklanjajući sveće dok smo trčali. Zvuk kao da je ispunjavao
čitav prolaz kad smo mu se približili, sve dok nisam stekao utisak da
sav vazduh pulsira pod uticajem neke razuzdane Neizmerne Sile -
utisak da sve oko nas nosi jasan beleg, moglo bi se reći, čudovišnosti.
„Tasok je otključao vrata, a potom ih je gurnuo nogom, poskočio
unazad i izvukao revolver. Kad su se vrata naglo otvorila, zvuk je
grunuo prema nama, a efekat toga, sa izvesnim, jezivim ličnim
prizvukom, nemoguće je objasniti nekome ko ga nije čuo. Kao kad
biste tamo u tami mogli da zamislite sobu koja se ljulja i škripi u
luđačkom i ogavnom veselju, te uz to fijuče, zviždi i mrmori. Stajanje
na tom mestu i osluškivanje podrazumevalo je omamljenost
Saznanjem. Kao kad bi vam neko iznenada pokazao otvor ogromne
jame i rekao: ‘To je pakao’. A vi biste znali da govori istinu. Razumete
li, bar malo?
„Kročio sam u sobu, držeći sveću iznad glave, i brzo pogledao oko
sebe. Tasok i njegov brat su mi se pridružili, a njihov družbenik došao
je otpozadi i svi smo visoko držali sveće. Zaglušili su me pisak i fijuk
buke od zviždanja, a onda sam jasno čuo kao da mi nešto govori: ‘Beži
odavde, brzo! Brzo! Brzo!’
„Kao što vi momci znate, ja nikad ne zanemarujem takve znake.
Ponekad je to možda isključivo na nervnoj bazi, ali sećate se da mi je
upravo takvo jedno upozorenje spasilo glavu dok sam radio na slučaju
‘Sivi pas’, na eksperimentima ‘Žuti prst’, kao i u drugim prilikama. E
pa, brzo sam se okrenuo prema drugima i rekao ‘Napolje! Pobogu,
napolje, brzo!’ I u trenu sam ih isterao u hodnik.
„Odvratnom zviždanju pridružio se neverovatan, prodoran vrisak, a
onda je, kao da je grom udario, usledila potpuna tišina. Zalupio sam
vrata i zaključao ih. Potom sam uzeo ključ i okrenuo se prema
ostalima. Dobro su prebledeli, a pretpostavljam da sam i sam tako
izgledao. I tako smo ostali jedan tren sasvim nemi.
„‘Sklonite se odatle, i popijte po viski’, rekao je Tasok najzad,
potrudivši se da zvuči normalno, i poveo nas. Ja sam išao poslednji,
svestan da se svi svako malo osvrćemo. Kad smo sišli, Tasok nam je
dodao flašu. I sam je popio čašu i tresnuo je o sto. Onda se stropoštao.
„‘Lepo je imati takvo nešto u kući, zar ne!’ rekao je. A odmah zatim:
‘Sta vas je, za ime sveta, ponukalo da nas onako izbacite napolje,
Karnaki?’
„‘Nešto mi je, izgleda, govorilo da izađem, i to brzo’, rekao sam.
‘Zvuči pomalo blesavo, sujeverno, znam, ali kad se petljate s takvim
nečim, morate da obratite pažnju na neobične privide i da rizikujete
da vas ismeju’
„Tad sam mu ispričao za ‘Sivog psa’, a on je sve vreme klimao
glavom. ‘Naravno’, rekao sam, ovo možda nije ništa do neka čudna
igra onih vaših nazovi-suparnika, ali, iako ću i dalje biti otvoren za
druge mogućnosti, lično mislim da tu ima nečeg zverskog i opasnog.’
„Još malo smo razgovarali, a onda je Tasok predložio da igramo
bilijar, što smo i učinili prilično bezvoljno, sve vreme osluškujući
prema vratima, što bi se reklo, ne bismo li nešto čuli. Ali nismo, pa je
Tasok kasnije, posle kafe, predložio da rano legnemo i narednog dana
temeljno pretražimo sobu.
„Moja spavaća soba je bila u novijem delu dvorca, a vrata su joj se
otvarala prema galeriji portreta. Na istočnom kraju galerije nalazio se
ulaz u hodnik istočnog krila. Od galerije su ga razdvajala dvoja starih
i teških hrastovih vrata, koja su izgledala prilično nesvakidašnje i
starinski pokraj modernijih vrata različitih soba.
„Kad sam stigao do sobe, nisam otišao u krevet nego sam počeo da
raspakujem kofer s instrumentima, čiji sam ključ zadržao. Nameravao
sam odmah da preduzmem jedan ili dva preliminarna koraka u istrazi
tog nepojmljivog zviždanja.
„Ubrzo, pošto se u dvorcu sve umirilo, iskrao sam se iz svoje sobe i
prešao na suprotnu stranu do ulaza u veliki hodnik. Otvorio sam jedna
od niskih, skučenih vrata, i uperio svetlost džepne baterije niz prolaz.
Bio je prazan, pa sam prešao preko praga i gurnuo hrastova vrata za
sobom. Zatim sam krenuo duž velikog hodnika, uperujući lampu
ispred i iza sebe, s revolverom u ruci.
„Oko vrata sam okačio ‘zaštitni pojas’ od belog luka, a njegov miris
kao da je ispunjavao hodnik i davao mi osećaj sigurnosti, jer kao što
svi znate, on pruža odličnu ‘zaštitu’ od uobičajenijih delimično
otelotvorenih manifestacija Aeiirii, koji bi po mojoj pretpostavci mogli
da proizvode zviždanje. Mada sam u toj fazi istrage još uvek bio
spreman da ga pripišem nekom savršeno prirodnom uzroku, jer
zapanjujuće je veliki broj slučajeva u kojima se ispostavi da nije
posredi ništa abnormalno.
„Osim što sam nosio ogrlicu, uši sam delimično zapušio belim
lukom, a pošto nisam nameravao da provedem više od nekoliko
minuta u toj sobi, nadao sam se da ću biti bezbedan.
„Kad sam stigao do vrata i stavio ruku u džep da uzmem ključ,
savladalo me je iznenadno osećanje odurne panike. Ali nisam želeo da
ustuknem, ako je to u mojoj moći. Otključao sam vrata i okrenuo
kvaku. Onda sam snažno gurnuo vrata nogom, kao što je Tasok
učinio, i izvukao revolver, premda nisam očekivao da će mi stvarno
koristiti.
„Baterijsku lampu sam usmeravao svuda po sobi, a potom sam
ušao s odvratno strašnim osećajem da idem pravo prema skrivenoj
Opasnosti. Stajao sam nekoliko sekundi u iščekivanju i ništa se nije
dogodilo, a prazna soba izgledala je golo od zida do zida. A onda sam,
znate, shvatio da je ispunjava nekakva gnusna tišina, razumete?
Nekakva odlučna tišina, jednako ogavna kao i bilo kakav prljavi zvuk
koji one Stvari umeju da proizvedu. Sećate li se šta sam vam ispričao
o onom slučaju ‘Tihog vrta’? E pa, ova soba je odisala upravo takvom
zlokobnom tišinom - gnusnom nečujnošću nečega što vas posmatra, a
samo je nevidljivo, i misli da vas je uhvatilo. O, odmah sam to
prepoznao, pa sam skinuo poklopac svetiljke da bi svetlost ispunila
celu sobu.
„Onda sam prionuo na posao poput furije, sve vreme se osvrćući
oko sebe. Zamandalio sam popreko dva prozora ljudskom kosom,
zapečativši tako oba okvira. Dok sam radio, neobična i jedva osetna
napetost uvukla se u atmosferu tog mesta, a tišina kao da je, ako
možete da me razumete, postala opipljivija. U tom trenutku sam znao
da nemam tu šta da tražim bez ‘kompletne zaštite’, jer sam takoreći
izvesno znao da tu nije reč o Aeiirii scenariju, nego o gorim oblicima
pojava, kao što su Saiitii; kao u onom slučaju ‘Čoveka koji grokće’,
znate.
„Završio sam s prozorom i pojurio prema velikom kaminu.
Ogroman je i ima neobične gvozdene konzole - mislim da se tako zovu
- isturene od zadnje strane luka. Zapečatio sam otvor sa sedam
ljudskih dlaka, a sedmu sam namestio preko onih šest.
„Potom, taman kad sam završavao, tih, podrugljiv zvižduk poče da
ispunjava sobu. Duž kičme pa preko čela prošli su me hladni žmarci
od nervoze. Ogavni zvuk ispunio je čitavu sobu kao nekakva
izvanredna, groteskna parodija zviždanja, odveć gromoglasnog da bi
bilo ljudsko - kao da je nešto gargantuovsko i čudovišno polagano
ispuštalo te zvuke. Dok sam stajao tamo još jedan trenutak, utiskajući
poslednji pečat, nisam sumnjao da sam naišao na jedan od onih
retkih i užasnih slučajeva kada Neživo podražava funkcije Živog.
Zgrabio sam baterijsku lampu i žurno otišao do vrata, osvrćući se
preko ramena i osluškujući ne bih li čuo ono što sam očekivao. Došlo
je, baš kad sam uhvatio kvaku - vrisak neverovatnog, zlobnog besa
koji se probija kroz tiho žalobno zviždanje. Izleteo sam napolje, zalupio
vrata i zaključao ih.
„Naslonio sam se malo na suprotni zid hodnika jer me je obuzelo
veoma čudno osećanje; na jedvite jade sam se izvukao... ‘Ne može se
danovati pod okriljem čuvara svetosti kad neman ima moć da zbori
kroz drvo i kamen.’ Tako piše u Sigsandskom rukopisu, a ja sam to i
dokazao u slučaju ‘Klimavih vrata’. Nema zaštite konkretno od te vrste
nemani, osim možda nakratko, jer ona ima moć da se reprodukuje
upravo kroz zaštitni materijal koji koristiš, ili da ga upotrebi u vlastite
svrhe, a ima i moć da se ‘otelotvori u pentagramu’, premda ne odmah.
Postoji, naravno, mogućnost da se izgovori Nepoznati poslednji stih
rituala Saaamaaa, ali odveć je neizvestan da bi se na njega moglo
računati, a opasnost je suviše strašna. I kad deluje, nema moć da vas
zaštiti duže od ‘možda pet otkucaja srca’, kako stoji u Sigsandu.
„Prostorijom je sad odzvanjalo neprestano, meditativno, žalobno
zviždanje, ali ono je ubrzo uminulo, a tišina se učinila još gorom jer u
tišini ima nečeg od skrivene smutnje.
„Posle izvesnog vremena sam zapečatio vrata ukrštenim dlakama,
a onda zbrisao niz veliki hodnik, pa u krevet.
„Dugo vremena sam ležao budan, ali sam na kraju uspeo malo da
odspavam. No, oko dva sata probudilo me je žalobno zviždanje koje je
do mene dopiralo i kroz zatvorena vrata. Zvuk je bio silovit i kao da je
tutnjao kroz celu kuću pretežno obojen prizvukom strave. Kao da
(sećam se da sam pomislio) nekakav čudovišan džin sam sa sobom
uživa u mahnitom razvratu na kraju tog velikog prolaza.
„Ustao sam i seo na ivicu kreveta, pitajući se da li da odem i
pogledam pečat; iznenada je nešto udarilo o moja vrata i Tasok je
ušao u kućnom mantilu preko pidžame.
„‘Pomislio sam da vas je probudilo, pa sam došao da popričamo’,
rekao je. ‘Ja ne mogu da spavam. Predivno! Zar ne!’
„‘Izvanredno!’, rekao sam i dobacio mu tabakeru.
„Zapalio je cigaretu, pa smo sedeli i pričali oko sat vremena, a sve
to vreme buka se čula na kraju onog velikog hodnika.
„Iznenada, Tasok ustade:
„‘Hajde da uzmemo oružje i odemo da pregledamo beštiju’, rekao je
i okrenuo se prema vratima.
„‘Ne!’ rekao sam. ‘Boga mu - NE! Ne mogu ništa zasigurno da
tvrdim, ali verujem da je ta soba krajnje opasna.’
 „‘Ukleta - stvarno ukleta?’ upitao je, žustro i bez trunke svojstvene
mu šaljivosti.
„Rekao sam mu, naravno, da na takvo pitanje ne mogu da
odgovorim zasigurno sa da ili ne, ali da se nadam da ću uskoro moći
da dam ocenu situacije. Onda sam mu održao kratko predavanje o
Lažnom rematerijalizovanju Žive-Sile kroz Neživu-Inertnost. Tada je
počeo da shvata osoben način na koji bi ta soba mogla da bude
opasna, ako je zaista bila predmet takvog materijalizovanja.
„Oko jedan sat kasnije, zviždanje je iznenada sasvim stalo, a Tasok
je ponovo otišao na počinak. I ja sam učinio isto, pa sam na kraju još
malo odspavao.
„Ujutro sam otišao do sobe. Pečate navratima sam našao
netaknute. Potom sam ušao. Pečati na prozorima i kosa bili su u redu,
ali je sedma dlaka postavljena preko velikog kamina bila prekinuta.
To me je nagnalo na razmišljanje. Znao sam da je vrlo verovatno
mogla sama da se prekine jer sam je previše zategnuo, ali moglo ju je
i nešto drugo prekinuti. No, bilo je malo verovatno da bi čovek, na
primer, mogao da prođe između onih šest neprekinutih dlaka jer ih
niko nikada ne bi ni primetio kad bi tako ušao u sobu, razumete, nego
bi samo prošao kroz njih, nesvestan i da postoje.
„Uklonio sam preostale dlake, kao i pečate. Onda sam pogledao uz
dimnjak. Pružao se pravo uvis i mogao sam da vidim plavetnilo neba
na vrhu. Bio je to prostran, otvoren kanal u kojem nije bilo naznaka o
mogućim skrovištima ili ćoškovima. No, naravno, nisam imao
poverenja u tako površne pretrage, te sam posle doručka obukao
radno odelo i popeo se na sam vrh. Usput sam lupkao po
unutrašnjosti, ali ništa nisam našao.
„Potom sam sišao i pretražio čitavu sobu - pod, plafon i zidove,
izdelivši ih na kvadrate od šest inča, pa sam kuckao i čekićem i
sondom. Ali nije bilo ničeg abnormalnog.
„Posle toga sam proveo tri nedelje pretražujući čitav dvorac s istom
temeljnošću, ali nisam našao ništa. Onda sam otišao još dalje, pa sam
noću, kad bi počelo zviždanje, sproveo test s mikrofonom. Vidite, da je
zviždanje proizvedeno mehanički, taj test bi ukazao na funkcionisanje
te mašinerije, pod uslovom da je skrivena u zidovima. Morate da
priznate da je to zasigurno jedan savremen metod ispitivanja.
„Naravno, nisam mislio da je neko od Tasokovih suparnika
postavio nekakvu mehaničku napravu, ali sam pomislio da možda
postoji nešto što može da proizvede zvuk zviždanja, nešto davno
napravljeno, možda s namerom da sobi obezbedi reputaciju zbog koje
će je se radoznalci kloniti. Razumete li šta hoću da kažem? Dobro,
jasno je da je moguće u tom slučaju da je neko znao tajnu rukovanja
tom napravom i koristio to znanje da se đavolski poigrava Tasokom.
Testiranje zidova mikrofonom bi mi zasigurno to pokazalo, kao što
sam rekao, ali u dvorcu nije bilo ničeg nalik mikrofonu, tako da u tom
trenutku nisam nimalo sumnjao da je reč o istinskom slučaju onoga
što narod zove ‘ukletost’.
„Sve to vreme, svake noći, a ponekad i gotovo celu noć, žalobno
zviždanje Sobe bilo je nepodnošljivo. Kao da je nekakva Inteligencija u
prostoriji znala da se preduzimaju mere protiv nje, pa je fijukala i
zavijala s nekakvim mahnitim, podrugljivim prezirom. Kažem vam, ta
pojava je bila podjednako izvanredna i užasna. Svako malo sam
odlazio bešumno, na prstima, u čarapama, do zapečaćenog poda
(Sobu sam sve vreme držao zapečaćenom). Odlazio sam u svako doba
noći i tad bi zviždanje u sobi često dobijalo surovo zlobnu notu, kao da
me je poluživa neman jasno videla kroz zatvorena vrata. A sve to
vreme vrištavo, žalobno zviždanje ispunjavalo bi ceo hodnik, pa sam
se osećao veoma usamljeno dok sam se bavio jednom od misterija
pakla.
„I tako bih svako jutro ulazio u sobu i proveravao dlake i pečate.
Vidite, posle prve nedelje, paralelno sam razvukao dlake duž svih
zidova sobe i preko plafona, a po podu od uglačanog kamena postavio
sam male, bezbojne oblatke s lepljivom stranom nagore. Sve sam ih
obeležio brojem i poredao ih po određenom redosledu, da bi se mogle
pratiti tačne kretnje svakog živog stvora koji pređe preko poda.
„Shvatate da nikakvo fizičko biće ili stvorenje nije moglo da uđe u
tu sobu, a da ne ostavi mnoštvo tragova koji bi mi otkrili sve o njemu.
Ali nikada ništa nije bilo pomereno, pa sam pomišljao da bi trebalo da
rizikujem i pokušam da provedem jednu noć u sobi, unutar električnog
pentagrama. No, pazite, znao sam da bi to bilo suludo, ali postajao
sam zbunjen i spreman da pokušam bilo šta.
„Jednom, oko ponoći, zaista i jesam otpečatio sobu i bacio
letimičan pogled unutra, ali, kažem vam, cela soba je odjeknula
luđačkim urlikom i kao da se okomila na mene u obliku nadutog
jedra od senki, kao da su se sami zidovi izbočili prema meni. Naravno,
to je zasigurno bila moja uobrazilja. U svakom slučaju, urlik je bio
dovoljan, pa sam zalupio vratima i zaključao ih, osetivši slabost kako
mi se spušta niz kičmu. Znate taj osećaj.
„I tad, kad sam dospeo u stanje u kom sam bio spreman na sve,
došao sam do nečeg što se isprva činilo kao otkriće. Bilo je to oko
jedan ujutro dok sam polako šetao oko dvorca, držeći se mekane trave.
Zašao sam u senku istočnog krila i visoko iznad sebe čuo sam ogavno,
kukavno zviždanje Sobe u tami neosvetljenog krila. Zatim, iznenada,
malo ispred mene, začuo se glas čoveka kako govori tiho, s
očiglednom razdraganošću:
„‘Ti boga! Vi momci, ne bih ja doveo ženu na ovakvo mesto!’ rekao
je, tonom svojstvenim kultivisanim Ircima.
„Neko je počeo da odgovara, ali je usledio glasan uzvik, pa
pometnja i koraci koji su žurno odmicali u svim pravcima. Očigledno
su me spazili.
„Nekoliko trenutaka sam tamo stajao, osečajući se strašno
nasamareno. Ipak su oni pohodili kuću! Shvatate li kolika sam budala
ispao? Nisam imao nikakve sumnje da su to bili neki od Tasokovih
suparnika, a ja sam u svakom deliću tela bio osetio da sam naišao na
pravi, težak, istinski slučaj! A onda, znate, setio sam se na stotine
detalja koji su me opet nagnali na sumnju. U svakom slučaju, bilo da
se radilo o nečemu prirodnom ili neprirodnom, mnogo toga je još
moralo da se razjasni.
„Sledećeg jutra, rekao sam Tasoku šta sam otkrio, pa smo pet noći
zaredom sve do jutra pomno pratili šta se dešava oko istočnog krila.
Ali nijednom ništa nije ukazalo da se neko šunja okolo, a sve to
vreme, od večeri pa skoro do zore, ono groteskno zviždanje je strašno
zavijalo visoko iznad nas u tami.
„Ujutro posle pete noći primio sam telegram odavde, zbog kog sam
prvim sledećim brodom došao kući. Objasnio sam Tasoku da naprosto
moram kući na nekoliko dana, ali sam mu rekao da i dalje čuva
stražu oko dvorca. O jednom detalju sam posebno poveo računa.
Naterao sam Tasoka da mi obeća da ni u kom slučaju neće ulaziti u
Sobu između sumraka i svitanja. Jasno sam mu stavio do znanja da
još ništa zasigurno ne znamo, te ako se u Sobi dešava ono što sam
isprva pomislio, možda bi mu bilo mnogo bolje da umre nego da uđe
u nju kad padne mrak.
„Kad sam stigao ovde i završio s poslom, pomislio sam da bi vama
momcima to bilo zanimljivo, a hteo sam i da sve to još jednom jasno
raščivijam u svojoj glavi; stoga sam vas pozvao. Sutra ponovo idem
tamo, a kad se vratim, trebalo bi da vas izvestim o nečemu sasvim
izvanrednom. Uzgred, zaboravio sam da vam pomenem nešto
neobično. Pokušao sam da napravim fonografski zapis zviždanja, ali
jednostavno nikakav trag nije ostao na vosku. To je jedna od onih
stvari zbog kojih sam se osećao čudno, mogu da vam kažem. Druga
neverovatna stvar je što mikrofon neće da pojača zvuk, pa čak ni da
ga prenese; čini se da ga ne primećuje i ponaša se kao da zvuka i
nema. Do sada sam bio skroz-naskroz zbunjen. Malo me kopka da li
će neka od vaših dragih pametnih glava da razjasni ovo. Ja ne
uspevam - ne još.”
Ustao je.
„Laku noć svima”, rekao je i počeo žustro, ali ne i nepristojno da
nas prati prema vratima u noć.
Dve nedelje kasnije, svakom od nas je poslao pozivnicu i, kao što
možete da zamislite, tog puta nisam zakasnio. Kad smo stigli, Karnaki
nas je odmah poveo na večeru, a kad smo završili i svi se udobno
smestili, on je opet počeo tamo gde je bio stao:
„Sad samo u miru slušajte jer imam da vam ispričam nešto
prilično neobično. Vratio sam se kasno u noć, pa sam morao peške do
dvorca jer ih nisam prethodno obavestio o svom dolasku. Mesečina je
bila sjajna, pa je šetnja predstavljala čisto zadovoljstvo. Kad sam
stigao, sve je bilo u mraku, pa sam pomislio da prošetam okolo, da
vidim da li su Tasok i njegov brat tu negde. Zaključio sam da su se
umorili od svega i otišli na počinak.
„Dok sam se vraćao s prednje strane istočnog krila, začuo sam
kukavno zviždanje Sobe kako se čudno prolama kroz mir noći. U
njemu je bilo nečeg neobičnog, sećam se - nečeg tihog i konstantnog, i
neobično meditativnog. Podigao sam pogled prema prozoru,
osvetljenom mesečinom, i iznenada se dosetio da donesem merdevine
iz štale u dvorištu, da bih kroz prozor pogledao u Sobu.
„S tom idejom sam se iza dvorca dao u potragu među raštrkanim
pomoćnim zgradama i odmah sam našao dugačke i prilično lake
merdevine; mada, sam bog zna, bile su dosta teške za jednog čoveka!
Prvo sam pomislio da nikako neću moći da ih podignem. Na kraju
sam uspeo, krajeve sam veoma tiho naslonio na zid tik ispod simsa
većeg prozora. Onda sam polako krenuo da se penjem. Ubrzo sam se
našao licem iznad simsa i gledao sam unutra, sam na mesečini.
„Naravno, neobično zviždanje je tu bilo glasnije, ali je i dalje
odavalo utisak kao da nešto tiho zvižduće za sebe - razumete? Ipak,
uprkos meditativno tihom tonu, užasavajući, gargantuovski ton jasno
se raspoznavao, oličen u vidu moćne parodije ljudskog; kao da sam
stajao tamo i slušao zviždanje iz usta nekakve nemani s čovečijom
dušom.
„A onda sam, znate, nešto ugledao. Pod nasred ogromne, prazne
sobe, nabrao se nagore u nekakavu neobičnu, naizgled mekanu
humku, na vrhu otvorenu u obliku rupe koja se neprestano menjala i
pulsirala u ritmu tog neverovatnog, nežnog mrmorenja. Povremeno,
dok sam posmatrao, primetio bih nadimanje useka u humci koji se širi
od neobičnog usisavanja, kao da neizmerno duboko udiše; potom bi se
ona stvar ponovo raširila i napućila uz neverovatnu melodiju. A onda
mi je iznenada, dok sam zatečen zurio, sinulo da je živa. Posmatrao
sam dve ogromne, pocrnele usne, surove i u plikovima, na onoj bledoj
mesečini...
„Iznenada su se ispupčile u jednu neizmernu humku sile i zvuka,
ukočenu i nabreklu, te neverovatno masivnu i jasnu na svetlosti
mesečine. A džinovsku gornju usnu orosile su ogromne graške znoja.
U istom trenutku zviždanje je eksplodiralo u mahnite vrištave tonove,
koji kao da me omamiše, čak i tamo gde sam stajao, ispred prozora. A
potom, u sledećem trenutku, tupo sam zurio u čvrsti, netaknuti pod
sobe - od glatkog, uglačanog kamena, od zida do zida; vladala je
potpuna tišina.
„Možete da zamislite kako zurim u tu tihu Sobu, posle te spoznaje.
Osećao sam se kao uplašeno dete ophrvano mučninom, i hteo sam
tiho da skliznem niz merdevine i da pobegnem. Ali baš u tom
momentu, začuo sam Tasokov glas kako me doziva iz Sobe, upomoć,
upomoć. Gospode bože! Ali osećanja su mi bila strašno pomešana;
došao sam na nejasnu, smetenu zamisao da su ga ipak oni Irci tu
smestili i da su se na njemu iživljavali. A onda se poziv ponovo začuo,
pa sam razbio prozor i uskočio unutra da mu pomognem. Došao sam
na zbrkanu ideju da je dozivanje došlo iz senke velikog kamina, pa
sam pojurio prema njemu; ali tamo nije bilo nikoga.
„‘Tasoče!’ povikao sam, ali mi je glas nemoćno odzvanjao u velikoj
prostoriji; a onda mi je sinulo - shvatio sam da me Tasok uopšte nije
dozivao. Okrenuo sam se prema prozoru s osećajem mučnine od
straha, a dok sam to činio, zastrašujuć, pobedonosan zviždavi vrisak
prolomio se Sobom. S leve strane jedan kraj zida izbočio se prema
meni u vidu gargantuovskih usana, crnih i nadasve čudovišnih, na
nepun jard od mog lica. Jedan ludi tren petljao sam oko revolvera; ne
kako bih pucao u tu stvar već u sebe, jer je opasnost bila hiljadu puta
gora od smrti. A onda, iznebuha, Nepoznati poslednji stih rituala
Saaamaaa proneo se po sobi dovoljno glasnim šapatom. Istog
trenutka, desilo se što i jednom ranije. Nastao je osećaj kao da se
prašina neprestano i monotono sleže, i znao sam da mi život visi o
koncu i da ga na tren nosi kratak i uskomešan kovitlac nevidljivog.
Potom se i to okončalo, te sam znao da bih mogao da preživim. Duša i
telo su mi se ponovo sjedinili, pa su mi se vratili život i snaga.
Mahnito sam pojurio ka prozoru i izleteo naglavačke jer, mogu da
vam kažem, prestao sam bio da se plašim smrti. Tresnuo sam na
merdevine i skliznuo, grabeći sve više i više; ni sam ne znam kako
sam stigao živ dole. Seo sam na mekanu, vlažnu travu, a mesečina je
obasjavala sve oko mene. Visoko iznad, kroz polomljeno staklo Sobe,
čulo se tiho zviždanje.
„To je suština. Nisam bio povređen, otišao sam do ulaznih vrata i
kucanjem probudio Tasoka. Kad su me pustili unutra, dugo smo o
tome raspredali, uz dobar viski - pošto sam bio izuzetno potresen - te
sam sve objasnio koliko sam mogao. Saopštio sam Tasoku da će Soba
morati da se ruši i da će svaki njen delić morati da se spali u visokoj
peći, smeštenoj unutar pentagrama. Klimao je glavom. Nije bilo šta da
se kaže na to. Onda sam otišao u krevet.
„Uposlili smo čitavu armiju da to obavi, te je u roku od deset dana
ta divota nestala u plamenu, a ono što je od nje ostalo kalcinisano je i
očišćeno.
„Dok su majstori skidali lamperiju, došao sam na uverljivo
obrazloženje o početku te đavolje rabote. Iznad velikog kamina, kada
su skinuli ogromne hrastove ploče, video sam na zidu kameni
ornament sa starim natpisom, na drevnom keltskom, koji tvrdi da je u
toj sobi spaljen Dijan Tijansej, luda kralja Alcofa, koji je napisao
Pesmu ludosti o kralju Ernoru iz Sedmog dvorca.
„Kad sam sredio prevod, dao sam ga Tasoku. Izuzetno se uzbudio
jer je znao za tu prastaru priču, pa me je odveo dole do biblioteke da
mi pokaže jedan stari pergament na kom je priča u detalje ispisana.
Posle sam saznao da je taj događaj dobro poznat širom tog kraja, ali
su ljudi oduvek mislili da je reč o legendi, a ne istoriji. I niko nikad
nije ni sanjao da je staro istočno krilo Ijastreja ostatak drevnog
Sedmog dvorca.
„Iz starog pergamenta sam shvatio da je u tim davnim vremenima
obavljen prilično prljav posao. Izgleda da su kraljevi Alcof i Ernor bili
neprijatelji po rođenju, ako ćemo pravo; ali nijedna strana godinama
nije preduzimala ništa više od pokojeg upada, sve dok Dijan Tijansej
nije napisao Pesmu ludosti o kralju Ernoru i izveo je pred kraljem
Alcofom. Toliko se dojmila kralju da je ludi dao jednu od svojih dama
za ženu.
„Ubrzo su svi u zemlji znali pesmu, pa je na kraju stigla i do kralja
Ernora, koji se toliko razljutio da je objavio rat starom neprijatelju i
spalio i njega i njegov zamak. A Dijana Tijanseja, ludu, poveo je sa
sobom, te mu je iščupao jezik zbog pesme koju je napisao i izveo.
Zatočio ga je u Sobu u istočnom krilu (koja se očito koristila u
neprijatne svrhe), a ludinu ženu je uzeo sebi jer ga je privukla njena
lepota.
„No, jedne noći, žena Dijana Tijanseja je nestala, a ujutro su je
našli mrtvu kako leži u muževljevim rukama dok on sedi i zvižduće
Pesmu ludosti jer je bio lišen sposobnosti da je otpeva.
„Onda su Dijana Tijanseja ispekli u velikom kaminu - verovatno na
istim onim gvozdenim konzolama koje sam vam pomenuo. I sve dok
nije izdahnuo, Dijan Tijansej ‘nije prestao da zvižduće’ Pesmu ludosti,
koju više nije mogao da otpeva. Ali kasnije, ‘u onoj sobi’, često se noću
čuo zvuk izvesnog zviždanja; u sobi je ‘rasla nekakva moć’, pa se niko
nije usuđivao da u njoj spava. Ubrzo je, čini se, kralj otišao u drugi
dvorac jer ga je zviždanje uznemiravalo.
„To vam je sve. Naravno, to je tek sažet prikaz prevoda
pergamenta. Prilično je neobično. Slažete li se?”
„Da”, rekao sam, u ime svih. „Ali kako je ta stvar dosegla tako
strahovit pojavni oblik?”
„Reč je o jednom od onih slučajeva kada kontinuitet misli ima
pozitivan uticaj na materijal koji je u neposrednoj blizini”, odgovorio je
Karnaki. „Mora da se situacija razvijala vekovima da bi proizvela
takvu grozotu. Bio je to pravi primer manifestacije Saiitii, koju ću
najbolje opisati ako je uporedim sa živom duhovnom gljivom, što
uključuje samu strukturu vlakna etera i, jasno, tako stiče suštinsku
kontrolu nad obuhvaćenom ‘materijom-supstancom’. Ne može se
jednostavnije objasniti u nekoliko reči.”
„Šta je prekinulo sedmu dlaku?” upita Tejlor.
Ali Karnaki nije znao. Mislio je da je verovatno samo bila prejako
zategnuta. Objasnio je i da su saznali da muškarci koji su pobegli nisu
ništa loše smerali, nego su krišom tu došli samo da bi čuli zviždanje,
koje je, istinu govoreći, preraslo u trač u celom kraju.
„Još nešto”, reče Arkrajt, „imate li neku predstavu o tome šta
rukovodi upotrebom Nepoznatog poslednjeg stiha rituala Saaamaaa?
Znam, naravno, da su ga koristili abhumani sveštenici u Inkantaciji
Raaee, ali šta ga je upotrebilo u vašu korist i šta ga je izgovorilo?”
„Najbolje je da pročitate Harcamovu monografiju, i moje Dodatke
njoj, o astralnoj i astaralnoj koordinaciji i interferenciji”, rekao je
Karnaki. „To je izvanredna tema i sad samo mogu da vam kažem da
humana vibracija ne može biti izolovana od astaralnog (veruje se da
je uvek to posredi kad dođe do interferencije abhumanog), a da Snage
koje rukovode okretanjem spoljnog kruga odmah ne preduzmu mere.
Drugim rečima, stalno se iznova potvrđuje da postoji nekakva
nespoznatljiva Snaga odbrane koja neprestano staje između humanog,
odnosno duše (dakle, ne tela) i Spoljnih grozota. Jesam li jasan?”
„Da, mislim da jeste”, odgovorio sam. „I vi verujete da je Soba
postala materijalni izraz drevne lude - da se njegova duša, trula od
mržnje, pretvorila u neman?” upitao sam.
„Da”, reče Karnaki, klimnuvši glavom. „Mislim da ste lepo sročili
moju ideju. Neobična je slučajnost to što je gospođica Donehju
navodno potomak (tako sam posle čuo) istog onog kralja Ernora. To
navodi na prilično zanimljive zaključke, zar ne? Kako se bliži
venčanje, Soba se ponovo budi. Da je kročila u tu sobu, u bilo kom
trenutku ... hm? ONO je dugo čekalo. Gresi predaka.
Da, pomislio sam na to. Treba da se venčaju sledeće nedelje, a ja
treba da budem kum, što mrzim. A on je dobio opkladu, povrh svega!
Samo zamislite daje kročila u tu sobu. Prilično jezivo?”
Klimnuo je sumorno glavom, a nas četvorica smo učinili isto. Onda
je ustao i sve nas ispratio do vrata, pa nas je u prijateljskom duhu
isterao na Temzin kej i svež noćni vazduh.
„Laku noć”, svi smo otpozdravili i otišli kućama. Da je samo
kročila, a? O tome sam nastavio da razmišljam...
 Završili smo večeru a Karnaki je svoju veliku stolicu primakao
vatri i pripalio lulu.
Džesop, Arkrajt, Tejlor i ja zauzeli smo svako svoju omiljenu
poziciju i čekali da Karnaki započne.
„Ovo o čemu ću vam sada pričati odigralo se u susednoj sobi,”
rekao je, nakon što je neko vreme pućkao lulu. „Bilo je to grozno
iskustvo. Doktor Viton mi je prvi skrenuo pažnju na taj slučaj. Ćaskali
smo uz lulu jedne večeri u Klubu o nekom članku u Lansetu, a Viton je
pomenuo kako baš ima sličan slučaj koji se tiče nekog čoveka po
imenu Bejns. Smesta sam se zainteresovao. Bio je to jedan od onih
slučajeva gde postoji procep ili greška u čovekovoj zaštitnoj barijeri,
kako ja to zovem. Nemogućnost da se bude, što bih rekao, efikasno
izolovan - duhovno - od spoljašnjih čudovišnosti.
„Poznavajući Vitona, znao sam da od njega neću imati koristi. Svi
vi znate Vitona. Pristojan tip, tvrdoglav, praktičan, vrsta čoveka koji ne
podnosi nikakve budalaštine, dobar u svom poslu onda kad se posao
sastoji u slomljenoj nozi ili ključnoj kosti, ali taj se nikada ne bi
snašao u slučaju kao što je Bejnsov.”
Neko vreme je Karnaki zamišljeno pućkao lulu, a mi smo čekali da
nastavi sa pričom.
„Rekao sam Vitonu da Bejnsa pošalje meni,” produžio je, „i sledeće
subote on mi je došao. Omanji, osetljiv čovek. Svideo mi se čim sam ga
ugledao. Nakon nekog vremena naveo sam ga da mi objasni šta ga
muči i upitao ga o onome što je doktor Viton nazvao njegovim
snovima’.
„‘To je nešto više od snova’, rekao je. ‘Ovo je toliko stvarno da su za
mene to istinska iskustva. Naprosto su užasna. A opet, u njima nema
ničega sasvim definitivnog što bih vam mogao opisati. Uglavnom mi
dođu upravo kada krenem na počinak. Jedva da sam i zaspao kad se
iznenada nađem negde dole, na nekom dubokom, neodređenom mestu
zajedno sa nekakvim neobjašnjivim i zastrašujućim užasom svuda oko
mene. Nikada ne uspevam da shvatim šta je to, jer nikada ništa ne
vidim, jedino što uvek naglo spoznam, poput kakvog upozorenja, da
sam sišao na užasno mesto. To je, mogao bih reći, neka vrsta
paklenog mesta gde nemam nikakva posla da se ikada zateknem i
lutam; a upozorenje uvek insistira - čak zapoveda - da moram izaći
napolje, napolje, ili će neki bezmerni užas doći po mene.’
„‘Ne možete li da se izvučete gore?’ pitao sam ga. ‘Ne možete li da
se probudite?’
„‘Ne,’ kazao mi je. ‘Upravo to nikako ne mogu, ma koliko
pokušavao. Ne mogu prestati da idem niz ovaj lavirint pakla, kako ga
u sebi zovem, ka nekom groznom nepoznatom Užasu. Upozorenje se
ponavlja, stalno sve snažnije - kao da je onaj živi ja, iz mojih budnih
časova, i sada budan i svestan. Nešto kao da me upozorava da se
probudim, da šta god radio, moram se probuditi, probuditi, a onda mi
svest naglo oživi i ja znam da mi se telo nalazi u krevetu, ali moja
suština, ili duh, još uvek je tamo dole u tom paklu, šta god da je to, u
opasnosti koja je istovremeno neznana i neiskaziva; ali toliko
sveprožimajuća da mi je čitav duh oboleo od strave.
„‘Sve vreme govorim sebi da se moram probuditi,’ nastavio je on,
‘ali čini se kao da mi je duša još uvek tamo dole, i kao da moja svest
zna da se neka ogromna nevidljiva sila bori protiv mene. Znam da
ako se tad ne probudim, nikada se više neću probuditi, ali i dalje
silazim dublje i dublje u nekakav ogromni užas koji uništava dušu. I
onda se borim. Telo mi leži tamo u krevetu i vuče. A sila dole u tom
lavirintu takođe se ispoljava tako da mi nadođe osećaj očajanja, veći
od ijednog koji sam ikada osetio na zemlji. Znam da ako popustim i
prestanem da se borim, i ako se ne probudim, time ću da pređem -
pređem u vlast tog čudovišnog Užasa koji kao da mi nemo doziva
dušu ka uništenju.
„‘Onda načinim poslednji ogroman napor,’ nastavio je, ‘i čini se kao
da mi je mozak ispunio celo telo, kao duh da mi prožima dušu. Mogu
čak i da otvorim oči i gledam svojim mozgom, ili svešću, i da znam
tačno kako ležim u krevetu; a opet, stvarni ja nalazi se dole u tom
paklu u stravičnoj opasnosti. Možete li to da razumete?’ pitao je.
„‘Savršeno,’ odvratio sam.
 „‘Pa, znate,’ produžio je on, ‘ja se borim i borim. Tamo dole u toj
ogromnoj jami moja sopstvena duša kao da se zgrči od zova nekakvog
mračnog užasa koji je nemo tera da priđe još malo bliže, uvek još
malo bliže iza vidljivog ugla, koji samo jednom ako li prođem znam da
se nikada više na ovaj svet neću vratiti. Očajnički se borim mozgom i
svešću se borim kako bih sebi pomogao. Agonija je toliko velika da bih
mogao da vrištim samo da, zapravo, tada ne ležim u krevetu ukočen i
sleđen od straha.
„‘Onda, baš kad se učini da mi je snaga skoro sasvim iščilela, duša
i telo odnose pobedu, i polagano se spoje. A ja ležim tamo iznuren
ovom užasnom, izuzetnom borbom. I dalje svuda oko sebe imam
osećaj grozne strave, kao da me je sa tog gadnog mesta neka mračna
čudovišnost pratila sve do gore, i visi nadneta i nema i nevidljiva nada
mnom, preteći mi čak i tu, u mom krevetu. Da li sam vam ovo jasno
opisao?’ pitao je. ‘To je kao neko čudovišno Prisustvo.’
„‘Da,’ kazao sam. ‘Pratim vas.’
„Čelo tog čoveka zaista je bilo orošeno znojem, toliko je pomno
iznova proživeo sve te užase iz svog iskustva.
„Nakon nekog vremena nastavio je:
„‘Sada dolazi najčudniji deo sna ili šta god da je posredi,’ rekao je.
‘Uvek začujem jedan zvuk dok ležim tamo, iznuren u krevetu. On
dolazi dok je spavaća soba još ispunjena tom vrstom atmosfere
čudovišnosti koja kao da nadođe zajedno sa mnom kada umaknem iz
onog mesta. Čujem taj zvuk kako dolazi iz enormne dubine, i to je
uvek zvuk svinja - svinja koje grokću, znate. To je naprosto užasno.
Taj san je uvek isti. Ponekad bih ga imao svake noći čitave nedelje,
dok ne bih počeo da se borim da uopšte ne zaspim; ali, naravno,
nekad moram da spavam. Mislim da ovako čovek može da potone u
bezumlje, zar ne?’ završio je.
„Klimnuo sam glavom i zagledao se u njegovo zamišljeno lice.
Sirotan! Prošao je kroz sve to, bez ikakve sumnje.
„‘Recite mi nešto više,’ rekoh. ‘To groktanje - kako ono tačno
zvuči?’
„‘Baš kao svinje kad grokću,’ rekao je ponovo. ‘Samo mnogo
groznije. Čuje se groktanje i cviljenje i skičanje kakve možete čuti
onda kad se na farmi svinjama prinese hrana. Znate one velike farme
na kojima čuvaju na stotine svinja? Sve to groktanje i cviljenje i
skičanje sjedinjava se u jedan brutalni haos od zvuka - samo što to
nije haos. Sve se spaja na čudan, užasan način. Čuo sam to. Neka
vrsta melodije svinjskog komešanja koje grokće i reži i skiči u
naletima groktavih zvukova, a svi zajedno povezani su skičanjem i
protkani svinjskim urlanjem. Ponekad bi mi se činilo da tu definitivno
postoji nekakav ritam; jer svako malo tu nadođe jedno gargantuovsko
GROK, koje se probije kroz režanje miliona svinjskih glasova -
ogromno GROK koje dolazi u ritmičnim intervalima. Možete li me
shvatiti? Čini se da od njega sve uzdrhti... To je kao nekakav duhovni
zemljotres. Urlajuće, skičeće, groktavo odjekujuće komešanje svinjskih
zvukova što dolaze sa tog mesta, a onda čudovišno GROK koje se
izdiže iz svega toga, u ritmu koji se stalno ponavlja iz tih dubina - glas
svinjske majke tih čudovišnosti što odjekuju odozdo kroz hor luđačke
svinjske gladi... Ne vredi! Ne mogu to da objasnim. Niko to nikada ne
bi mogao. Naprosto je užasno! I bojim se da vi sebi sad govorite kako
je meni veoma loše; da mi treba promena ili neki tonik; da moram da
očvrsnem ili ću završiti u ludnici. Kad biste samo mogli da shvatite!
Činilo mi se da je doktor Viton bar upola razumeo; ali znam da me je
on poslao vama kao neku vrstu poslednje šanse. On misli da sam
predodređen za ludnicu. To mi je bilo očigledno.’
„‘Koješta!’ rekao sam. „Ne pričajte takve budalaštine. Vi ste zdravog
razuma koliko i ja. Vaša sposobnost da jasno osmislite to što želite da
mi kažete, a zatim i prenesete to tako dobro da mi prinudite mentalno
oko da vidi ponešto od toga što ste vi videli, sve to stoji kao potvrda
vaše umne uravnoteženosti.
„‘Istražiću vaš slučaj, i ako se radi o onome na šta sumnjam, jednoj
od retkih instanci ‘pogreške’ ili ‘procepa u zaštitnoj barijeri (u onome
što bih mogao nazvati vašom duhovnom izolacijom od Spoljašnjih
Čudovišnosti) nimalo ne sumnjam da možemo okončati vašu nevolju.
Ali prethodno moramo da prikladno proučimo tu stvar, i svakako će u
tom procesu biti opasnosti.’
„‘Ja sam spreman na taj rizik,’ uzvrati Bejns. ‘Ne mogu još dugo
ovako.’
 „‘Vrlo dobro,’ rekoh mu. ‘Sad idite, i vratite se u pet sati. Tada ću
biti spreman za vas. I ništa se ne bojte za vaš zdrav razum. Vi ste
dobro, a uskoro ćemo vas ponovo učiniti i bezbednim. Samo budite
veseli i ne bacajte se tim povodom u mračne misli.’”

-2-

„Posvetio sam čitavo poslepodne pripremama u sobi za

eksperimente, s druge strane onog odmorišta, za ovaj slučaj. Kada se
on vratio u pet sati bio sam spreman i odveo sam ga pravo u tu sobu.
„Sada mrak pada oko šest sati, kao što znate, i imao sam taman
dovoljno vremena pre pomrčine da privedem kraju sve što je trebalo
pripremiti. Uvek više volim da budem spreman pre nego što padne
mrak.
„Bejns mi je dotakao lakat dok smo ulazili u sobu.
„‘Ima nešto što je trebalo da vam kažem,’ rekao je, gledajući me
pomalo bojažljivo. ‘Nekako me je bilo sramota toga.’
„‘Recite,’ odgovorio sam.
„Oklevao je na trenutak, a onda je to izašlo uz trzaj iz njega.
„‘Pomenuo sam vam graktanje svinja,’ rekao je. ‘Pa, i ja takođe
zagrokćem. Znam da je to užasno. Kada ležim tamo u krevetu i
začujem one zvukove nakon što se probudim, naprosto i ja zagrokćem
kao u nekoj vrsti odgovora. Ne mogu da se zaustavim. Prosto i ja to
uradim. Nešto me tera. Ovo nikada nisam kazao doktoru Vitonu.
Nisam mogao. Siguran sam da sad i vi mislite da sam lud,’ produžio
je.
„Pogledao me je pravo u oči, zabrinut i čudno postiđen.
„‘To je samo normalan sled nenormalnih dešavanja, i drago mi je
što ste mi to rekli,’ kazao sam, potapšavši ga po ramenu. ‘To logično
proishodi iz onoga što ste mi već ispričali. Imao sam već dva slučaja
koja u ponečemu podsećaju na vaš.’
„‘Šta se desilo?’ pitao me je. ‘Je li im bilo bolje?’
„‘Jedan od njih je danas živ i zdrav, gospodine Bejns,’ odgovorio
sam. ‘Onaj drugi je izgubio nerve i, na sreću po sve kojih se to tiče,
mrtav je.’
„Zatvorio sam vrata i zaključao ih dok sam to govorio, a Bejns se
osvrtao okolo, prilično uznemiren, čini mi se, dok je zagledao moju
aparaturu.
„‘Šta ćete da uradite?’ pitao je. ‘Hoće li to biti opasan eksperiment?’
„‘Sasvim opasan,’ odgovorio sam, ‘ako ne budete sledili moja
uputstva apsolutno u svakoj stavci. Obojica rizikujemo da nikada više
živi ne izađemo iz ove sobe. Imam li vašu reč kako mogu računati na
to da ćete me poslušno slediti, šta god da se desi?’
„Zurio je okolo po sobi a onda i u mene.
„‘Da,’ odvratio je. I, znate, osetio sam da će se pokazati od čvrstog
materijala kad za to bude kucnuo čas.
„Tad sam počeo da stvari uređujem za posao koji nas je čekao te
večeri. Kazao sam Bejnsu da skine sako i izuje čizme. Onda sam ga
obukao skroz, od glave do pete, u jednodelnu kombinaciju od gume, sa
gumenim rukavicama, a spojena sa time bila je kaciga sa pokrivačima
za uši od istog materijala.
„Ja sam se odenuo u sličnu odeždu. Onda sam započeo sledeću
fazu priprema za tu noć.
„Prvo vam moram reći da ta soba ima dimenzije trideset devet
stopa sa trideset sedam, i da ima pod od obične drvene ploče preko
koje je teška gumena pokrivka debela pola inča.
„Pod sam u potpunosti oslobodio od bilo kakvog nameštaja, izuzev
tačno u sredini, gde sam smestio tapacirani sto sa staklenim
nogarima, gomilu vakuumiranih cevi i baterija, i tri komada naročitog
aparata kojeg je moj eksperiment zahtevao.
„‘A sad, Bejnse,’ pozvao sam ga, ‘dođite i stanite ovde, kraj ovog
stola. Ne mrdajte odatle. Moram da oko nas podignem zaštitnu
barijeru, i ni iz kakvog razloga nijedan od nas ne sme da je pređe,
jednom kad bude podignuta, čak ni samo šakom ili stopalom.’
„Otišli smo do sredine sobe i on je stao kraj stola sa staklenim
nogama dok sam ja počeo da postavljam i spajam staklene
vakuumske cevi oko nas.
„Nameravao sam da koristim novu spektar ‘odbranu’ koju sam
nedavno usavršio. Ona se, moram vam reći, sastoji od sedam krugova
od vakuumiranog stakla sa crvenim na spoljašnjoj strani, dok su
krugovi što leže unutar poredani ovim redom: narandžasti, žuti, zeleni,
plavi, indigo i ljubičasti.
„Soba je još uvek bila prilično osvetljena, ali blaga pomrčina kao
da je već bila u atmosferi i ja sam delao hitro.
„Iznenada, dok sam spajao staklene cevi, postao sam svestan
neodređenog osećaja nervnog napona i kad sam se osvrnuo oko sebe
video sam da Bejns, kojeg sam ostavio da stoji kraj stola, ukočenog
pogleda zuri u nešto ispred sebe. Izgledao je apsolutno uronjen u
neprijatna prisećanja.
„‘Za ime svega, prestanite da razmišljate o onim užasima,’ dozvao
sam ga. Tražiću od vas da sasvim jasno razmišljate o njima kasnije;
ali u ovoj naročito konstruisanoj sobi bolje je da se ne bavite takvim
stvarima dok barijere nisu podignute. Usmerite svoj um na nešto
obično ili površno - recimo, na pozorište - razmišljajte o poslednjem
komadu koji ste gledali. Pričaću sa vama za jedan trenutak.’
„Dvadeset minuta kasnije barijera je bila okončana svuda oko nas,
i ja sam povezao baterije. Soba je do tog trena već bila posivela od
nastupajuće pomrčine, a sedam raznobojnih krugova svetlelo je sa
izvanrednim učinkom, isijavajući hladan sjaj.
„‘Tako mi Jupitera!’ uskliknu Bejns, ‘To je sasvim čudesno - veoma
čudesno!’
„Ostatak aparature koju sam tada počeo da povezujem sastojao se
od naročito izrađene kamere, modifikovanog oblika fonografa sa
slušalicama umesto trube i staklenim diskom sačinjenim od
mnogobrojnih staklenih vakuumiranih cevčica poredanih na sasvim
određeni način. Imao je dve žice koje vode do elektrode izrađene tako
da se može staviti oko glave.
„Do časa kada sam pregledao i postavio ove tri stvari noć je
praktično već bila došla, a zamračena soba najčudesnije je sjala
čudnim isijavanjem iz sedam vakuumskih cevi.
„‘Sada, Bejnse,’ rekoh, ‘hoću da legnete na ovaj sto. Opustite ruke
uz telo i ležite mirno i mislite. Imate samo dve stvari da uradite,’ kazao
sam mu. ‘Jedna je da ležite tu i usmerite misli na detalje sna koji
stalno imate, a druga je da ne mrdate sa ovog stola bez obzira šta da
čujete ili vidite, ili šta god da se bude desilo, dok vam ja to ne kažem.
Razumete ovo, je li tako?’
„‘Da,’ odgovorio je. ‘Mislim da se možete osloniti na mene da neću
ispasti budala. Sa vama se nekako osećam neobično bezbedno’
„‘Drago mi je zbog toga,’ odvratio sam. ‘Ali ne želim da previše
umanjite moguću opasnost. Možemo se naći u užasnoj opasnosti. Sad,
dajte samo da vam na glavu prikačim ovu traku,’ dodao sam, dok sam
mu nameštao elektrodu. Dao sam mu još nekoliko uputstava, kazavši
mu da misli koncentriše naročito na zvukove koje je čuo odmah po
buđenju, i upozorio sam ga da sebi ne dopusti da zaspi. ‘Nemojte da
govorite,’ rekao sam mu, ‘i ne obraćajte pažnju na mene. Ako
ustanovite da vam ja narušavam koncentraciju, oči držite zatvorenim.’
„Legao je a ja sam otišao do staklenog diska nameštajući kameru
ispred njega, na stalak, tako da joj objektiv bude naspram središta
diska.
„Jedva da sam to okončao a već je treptaj zelenkastog svetla u
talasima prošao kroz staklene cevi na disku. Iščezao je, i tokom možda
čitavog minuta nastade potpuna tama. Onda se zeleno svetlo još
jednom ustalasalo - u talasima i naletima, pa je počelo da igra u
različitim nijansama od teške, tamnozelene do sasvim ružne drečave
nijanse; od jedne ka drugoj, od jedne ka drugoj.
„Na svakih pola sekunde ili tako nešto kroz te razne nijanse zelene
sinuo bi treptaj žute, ružne, veoma odvratne žute, a onda bi se, naglo,
diskom prelio veliki nalet blatno crvene. Ovo bi zamrlo isto tako brzo
kako bi se pojavilo i ustupilo bi mesto smeni zelenih nijansi prožetih
neprijatnim i ružnim žutim tonovima. Otprilike na svakih sedam
sekundi disk bi utonuo u nešto drugo, jer sve druge boje na trenutak
bi bile zasenjene velikim naletom duboke, blatno crvene koja bi
obuzela sve.
„‘On se koncentriše na one zvukove,’ rekao sam sebi, i osetio čudno
uzbuđenje dok sam žurio sa svojim delatnostima. Preko ramena
dobacih Bejnsu.
„‘Nemojte se uplašiti, šta god da se desi,’ rekoh. ‘Biće vam dobro!’
„Nastavio sam da radim sa kamerom. Imala je u sebi dugačku
rolnu naročito pripremljene papirne trake umesto filma ili fotografskih
ploča. Kada se okrene ručica, rolna prolazi kroz mašinu ogoljavajući
traku.
„Trebalo je oko pet minuta da se završi traka, i tokom sveg tog
vremena zelena svetla su preovladavala; ali mutni naleti blatno crvene
nisu prestajali da teku svake sedme sekunde preko vakuumskih cevi
na disku. Bilo je to kao takt koji se stalno vraća u nekoj nečuvenoj i
neodređeno neprijatnoj melodiji.
„Podigavši ogoljeni namotaj papirne trake iz kamere položio sam
ga horizontalno u dva držača koja sam za nju modifikovao na
gramofonu. Tamo gde su na papir delovala različito obojena svetla
koja su se javljala na disku, tamo se pripremljena površina izdigla u
čudnim, nepravilnim talasićima.
„Razmotao sam oko jedne stope ove trake i prikačio njen slobodan
kraj na prazan cilindar za namotavanje, na suprotnom kraju mašine,
koji sam povezao sa pokretačkim mehaničkim mehanizmom
gramofona. Onda sam uzeo dijafragmu i nežno je spustio na traku.
Umesto uobičajene gramofonske igle ova dijafragma bila je
opremljena precizno napravljenom metalnom četkicom, širokom oko
jednog inča, koja je upravo pokrivala čitavu širinu trake. Ova fina i
osetljiva četkica počivala je lagano na pripremljenoj površini papira, i
kada bih pokrenuo mašinu traka bi počela da se kreće ispod četkice, i
dok bi prolazila, delikatna metalna vlakna pravila bi trenje na svakoj
pa i najmanjoj neravnini onih majušnih, nepravilnih talasastih
ispupčenja.
„Stavio sam slušalice na uši, i smesta sam znao da mi je pošlo za
rukom da zapravo snimim ono što je Bejns čuo u snu. Zapravo, ja sam
još tada to čuo ‘mentalno’, putem njegove napregnute memorije.
Slušao sam nešto što je zvučalo kao jedva čujno, udaljeno skičanje i
graktanje bezbrojnih svinja. Bilo je to izvanredno i u isto vreme
izuzetno užasno i gadno. Uplašilo me je osećajem da sam naprasno i
neočekivano prišao previše blizu nečemu gnusnom i najodvratnije
pogibeljnom.
„Toliko je snažan i opsesivan bio ovaj osećaj da sam strgao
slušalice sa ušiju i neko vreme posedeo gledajući po sobi u
pokušajima da svoja čuvstva povratim u normalnost.
„Soba mi je delovala neobično i neodređeno u mutnom sjaju
svetala sa krugova i imao sam osećaj kao da je gadni trag
čudovišnosti bio u vazduhu svuda oko mene. Setio sam se šta mi je
Bejns rekao o osećaju koji je uvek imao kada bi se vratio gore, ‘sa
onog mesta’ - kao da ga je neka grozomorna atmosfera pratila do
gore i ispunila mu spavaću sobu. Sada sam ga savršeno razumeo - u
tolikoj meri da sam mentalno upotrebio gotovo istovetnu frazu kao on
kako bih sebi objasnio šta sam osetio.
„Okrenuvši se kako bih mu se obratio, video sam da ima nešto
čudno u središtu ‘odbrane’.
„Sad, pre nego što vam kažem šta je dalje bilo, moram vam
objasniti da postoje izvesna, kako ih ja zovem, ‘fokusiranja’, vezana za
ovu novu ‘odbranu’ koju sam isprobavao.
„U Sigsandskom rukopisu stoji nešto otprilike ovakvo: ‘Kloni se boja
raznorodnih; i ne stoj unutar barijere od svetala obojenih; jer u boji
Satana radost nalazi. Niti on može obitavati u Dubini ako li se usudiš
na njega naoružan purpurno crvenim. I zato budi upozoren. Nikad ne
zaboravi da u plavoj, što je Božja boja na nebesima, sigurnost imaš.’
„Vidite, iz te tvrdnje u Sigsandskom rukopisu začela se moja prva
pomisao o principima iza ove moje nove ‘odbrane’. Za cilj sam imao
da to bude odbrana, ali da poseduje kvalitete ‘fokusiranja’ i
‘privlačenja’ kakve Sigsandski rukopis nagoveštava. Veoma mnogo
sam eksperimentisao i dokazao sam da su crvena i ljubičasta - dve
krajnje boje u spektru - prilično opasne; u toj meri da slutim kako one
zapravo ‘privlače’ i ‘fokusiraju’ spoljašnje sile. Bilo koja delatnost ili
‘mešanje’ od strane eksperimentatora izuzetno je pojačana po učinku
ako se delatnost obavlja unutar barijera sačinjenih od ovih boja, u
određenim proporcijama i nijansama.
„Na isti način je plava izrazito boja ‘opšte odbrane’. Žuta se čini
neutralnom, a zelena je odlična zaštita unutar određenih granica.
Narandžasta je, koliko sam mogao da utvrdim, blago privlačna a
indigo je opasna po sebi na ograničen način, ali u određenim
kombinacijama sa drugim bojama pretvara se u veoma moćnu
‘odbranu’. Još nisam otkrio ni jednu desetinu mogućnosti ovih mojih
krugova. Ovo je kao neka vrsta orgulja sa bojama na kojima mogu da
sviram melodiju putem kombinacija boja koje po svom učinku mogu
biti ili bezbedne ili paklene. Znate da imam razvodnu tablu sa
zasebnim prekidačem za svaki od ovih krugova boje.
„Pa, momci, sada ćete moći da razumete kako sam se osećao kada
sam ugledao neobično ukazanje na podu usred moje odbrane’.
Izgledalo je upravo kao da senka kružnog oblika počiva, ne baš na
samom podu, nego nekoliko inča iznad njega. Činilo se da se senka
zatamnjuje i smračuje u središtu doslovno pred mojim očima. Delovalo
je kao da se širi od centra prema spolja, i sve vreme je postajala sve
mračnija.
„Bio sam na oprezu i poprilično zbunjen; jer kombinacija svetala
koju sam uključio odgovarala je umereno bezbednoj opštoj odbrani’.
Shvatite, nisam nameravao da načinim fokus dok ne bih saznao nešto
više. Zapravo, mislio sam da sa tim prvim istraživanjem ne idem dalje
od opreznog ispitivanja u pogledu vrste stvari sa kojom ću imati da se
nosim.
„Brzo sam čučnuo i opipao pod dlanom, ali sve je bilo sasvim
normalno na dodir, i to me je uverilo da posredi nije neko Saaiti
zamešateljstvo; jer to je oblik opasnosti koji može uključiti, i za svoje
svrhe iskoristiti, sam samcit materijal od kojeg je ‘odbrana’ načinjena.
Ono se može materijalizovati iz bilo čega osim iz vatre.
„Dok sam tamo čučao shvatio sam da su nogari stola na kojem je
Bejns ležao delimično zaklonjeni stalno sve crnjom senkom a moje
šake delovale su sve bleđe i mutnije dok sam opipavao pod.
„Ustao sam i stao nekoliko stopa podalje kako bih taj fenomen
osmotrio sa male distance. Zapazio sam tada da je nešto u vezi sa
stolom bilo drugačije. Bez vidljivog razloga činio se nižim.
„‘To je zbog senke koja skriva nogare’, pomislio sam u sebi. ‘Ovo
obećava da će biti interesantno; ali bolje da ne dopustim da ode
predaleko.’
„Pozvao sam Bejnsa kazujući mu da prestane toliko snažno da
razmišlja o ovome. ‘Prestanite načas da se koncentrišete,’ rekao sam;
ali on uopšte nije odgovorio; a onda iznenada zapazih da je sto
izgledao još niži.
 „‘Bejnse!’ povikao sam. ‘Prestanite načas da razmišljate.’ Onda mi
sinu i shvatih. ‘Probudite se, čoveče! Probudite se!’ povikao sam.
„Duboko je zaspao - što je poslednja stvar koju je smeo da učini; jer
to je udvostručilo opasnost. Nije ni bilo čudo što sam dobijao tako
dobre rezultate! Sirotan je bio iznuren svojim besanim noćima. Nije se
ni pomakao niti progovorio dok sam koračao ka njemu.
„‘Probudite se!’ opet sam povikao, drmusajući ga za rame.
„Moj glas je neprijatno odjeknuo velikom praznom sobom; a Bejns
je nastavio da leži kao mrtvac.
„Dok sam ga ponovo drmusao primetio sam da, izgleda, stojim do
kolena u toj kružnoj senci. Izgledala je poput otvorenih usta neke
jame. Moje noge, od kolena naniže, behu zamagljene. Pod ispod
stopala delovao je čvrst i stamen kad bih ga nagazio; ali svejedno sam
imao osećaj da su stvari otišle malo predaleko, i zato pređoh nekoliko
koraka do table sa prekidačima i uključih ‘punu odbranu’.
„Brzo zakoračivši nazad do stola zatekao me je užasan i mučan
šok. Sto je bez ikakve sumnje još malo potonuo. Njegov gornji deo bio
je na par stopa od poda, a nogari su imali onaj privid skraćenja koji
se dobija kada štap uronite u vodu. Izgledali su mutno i senovito u
naročitom krugu mračnih senki koji je tako naročito podsećao na crni
otvor jame. Jasno sam mogao da vidim samo gornji deo stola sa
Bejnsom kako nepomično leži na njemu; a čitava stvar je tonula, pred
mojim očima, u taj crni krug.”

-3-

„Nije bilo ni trenutka za gubljenje, i poput munje sam zgrabio

Bejnsa oko vrata i tela i podigao ga sasvim sa stola, uzevši ga u
naručje. A dok sam ga podizao, on mi je u uho zagroktao kao neka
velika svinja.
„Taj mi je zvuk čitavim telom odaslao drhtaj strave. Bilo je baš kao
da u rukama umesto čoveka držim kakvu veliku svinju. Umalo da ga
ispustim. Onda sam mu lice okrenuo ka svetlu i zagledao se u njega.
Oči su mu bile upola otvorene i gledao me je kao da me savršeno
dobro može videti.
„Onda je opet zagroktao. Mogao sam da osetim kako njegovo
omaleno telo podrhtava od tog zvuka.
„Pozvao sam ga. ‘Bejnse,’ rekoh. ‘Možete li da me čujete?’
„Njegove oči i dalje su staklasto zurile u mene; a onda, dok smo
tako gledali jedan drugoga, on je ponovo zagroktao kao svinja.
„Oslobodio sam jednu ruku i udario ga po obrazu, oštrim šamarom.
„‘Probudite se, Bejnse!’ vikao sam. ‘Probudite se!’ Ali bilo je isto kao
da udaram leš. Samo je buljio u mene. Naglo sam se sagnuo i pobliže
mu se zagledao u oči. Nikada nisam video tako usredsređen,
inteligentan, bezuman užas kakav sam video tamo. On je suzbio sve
moje naglo gađenje. Shvatate li to?
„Osvrnuo sam se brzo ka stolu. Stajao je u svojoj normalnoj visini;
i, zaista, bio je u svakom drugom pogledu normalan. Začudna senka
koja je mene nekako podsećala na crni otvor jame nestala je. Osetio
sam olakšanje; jer činilo mi se da sam, putem pune odbrane’ koju sam
bio uključio, u potpunosti razbio svaku mogućnost delimičnog ‘fokusa’.
„Bejnsa sam položio na pod i uspravio se da pogledam oko sebe i
razmotrim šta mi je najbolje činiti. Nisam se usuđivao da kročim izvan
barijera sve dok se bilo kakve opasne tenzije’ koje su možda zaostale
u sobi ne rasprše. Niti je bilo mudro, čak ni unutar potpune odbrane’,
da ga pustim da spava tom vrstom sna u kojem je bio; barem ne bez
određene vrste prethodnih priprema koje ja nisam obavio.
„Mogu vam reći da sam se osetio gadno zabrinutim. Bacio sam
pogled na Bejnsa i zadobio sveži šok: jer ona kružna senka sada se
ponovo formirala oko njega, tamo gde je ležao na podu. Šake i lice
činili su se neobično zamućeni, kao da su ispod nekoliko inča blago
zaprljane vode. Ali oči su mu nekako ostale jasno vidljive. Zurile su
nagore, neme i užasne, kroz tu groznu, sve mračniju senku.
„Zastao sam i jednim brzim potezom otrgao ga s poda i uzeo u
naručje, a on je po treći put zagroktao kao svinja, tu, u mojim rukama.
Bilo je to pakleno.
„Stajao sam unutar barijere, držeći Bejnsa, i osvrtao se ponovo po
sobi; a onda nazad ka podu. Senka je i dalje bila gusta oko mojih
stopala a ja sam brzo kročio preko, na drugu stranu stola. Zurio sam u
senku i video da je nestala; onda sam bacio pogled na stopala i
doživeo još jedan šok: jer senka se ponovo nejasno ukazala tu gde
sam stajao.
„Pomerio sam se jedan korak i gledao senku kako postaje
nevidljiva; a onda, još jednom, kao sporo nastajuća mrlja, počela je da
izrasta oko mojih stopala.
„Pomakao sam se opet za jedan korak i zagledao se po sobi,
razmatrajući opciju da pojurim ka vratima. A onda, tog časa, video
sam da bi to zasigurno bilo nemoguće; jer bilo je nečeg nedefinisanog
u atmosferi sobe - nečega što se kretalo, kružeći polagano oko
barijere.
„Pogledao sam ka stopalima i video da se oko njih senka ponovo
zgusnula. Kročio sam udesno i dok je ona nestajala opet sam gledao
po velikoj sobi a ona mi se nekako učinila zapanjujuće velika i
nepoznata. Pitam se možete li ovo da shvatite.
„Dok sam tako zurio, opet sam video to nešto nedefinisano što je
lebdelo kroz vazduh sobe. Posmatrao sam ga pomno možda čitav
minut. Za to vreme je dvaput načinilo po pun krug oko barijere. I,
odjednom, video sam ga jasnije. Izgledalo je kao oblačak crnog dima.
„A onda sam imao drugu temu za razmišljanje; jer odjednom sam
postao svestan izvanrednog osećaja vrtoglavice, i u istom času,
osećaja da tonem - moje telo je tonulo. Doslovno sam osetio mučninu
kad sam pogledao nadole, jer video sam u tom času da sam potonuo,
skoro do butina, u to što je izgledalo kao senovita ali sasvim
nesumnjivo razjapljena usta jame. Shvatate li? Tonuo sam naniže u tu
stvar sa Bejnsom u svojim rukama.
„Preplavio me je osećaj furioznog gneva i desnom čizmom sam
snažnim šutom zamahnuo unapred. Nisam šutnuo ništa opipljivo jer
prošao sam kroz ivicu te senovite stvari i uz tresak udario u sto.
Prošao sam kroz nešto od čega mi je sva koža uzdrhtala i naježila se -
kroz nevidljivo, neodređeno nešto što je podsećalo na električnu
tenziju. Osetio sam da, da je bilo nešto jače, ne bih mogao da to
probijem ovako kao što jesam. Pitam se da li ovo dobro objašnjavam?
„Okrenuo sam se ukrug, ali prokleta stvar je nestala; pa ipak, čak i
dok sam stajao tamo kraj stola, sporo sivilo kružne senke počelo je da
se ponovo formira oko mojih stopala.
„Prešao sam na drugu stranu stola i oslonio se na njega načas; jer
drhtao sam od glave do pete od osećaja izvanrednog užasa koji me je
spopao, i koji je na neki način bio različit od bilo koje vrste užasa koji
sam ikada osetio. Bilo je to kao da sam u tom jednom trenutku bio
blizu nečega čemu nijedan čovek nema prava da se ikada približi,
zarad očuvanja svoje duše. I odjednom sam se zapitao nisam li tada
osetio samo jedan kratkotrajan dodir užasa koji je ukrućeni Bejns
proživljavao u tom času, dok sam ga držao u rukama.
„Izvan barijere je bilo nekoliko čudnih crnih oblačića. Svaki od njih
izgledao je tačno kao dašak crnog dima. Narastali su dok sam ih
posmatrao, što sam činio nekoliko minuta; ali sve vreme dok sam ih
gledao, stalno sam se kretao od jednog do drugo dela odbrane’, kako
bih sprečio da mi se senka ponovo uobliči oko stopala.
„Tog časa shvatio sam da se moje neprestano menjanje pozicije
pretvorilo u sporu monotonu šetnju ukrug i ukrug, unutar odbrane’; a
sve vreme morao sam da nosim neprirodno ukrućeno telo sirotog
Bejnsa.
„To je počelo da me iznuruje; jer iako je on onižeg rasta,
ukrućenost ga je činila užasno nezgodnim i zamornim za nošenje, kao
što možete i sami razumeti; pa opet, nije mi padalo na um šta drugo
da uradim; jer prestao sam da ga tresem ili pokušavam da ga
probudim iz prostog razloga što je on bio mentalno isto toliko naskroz
budan kao i ja; bio je samo telesno nepokretan, zbog jedne od onih
delimičnih duhovnih neusklađenosti koje je ranije pokušavao da mi
objasni.
„Sad, ja sam prethodno bio isključio crveni, narandžasti, žuti i
zeleni krug, i na punu odbranu uključio plavi deo spektra - znao sam
da odbijajuće vibracije svake od ove tri boje, plave, indigo i ljubičaste,
zaštitnički isijavaju u prostor; pa ipak, one su se pokazale
nedovoljnim, i našao sam se u poziciji ili da preduzmem neku
očajničku akciju kako bih stimulisao Bejnsa da još više napregne volju
nego što sam procenio da u tom času čini, ili da rizikujem
eksperimentisanjem sa svežim kombinacijama zaštitnih boja.
 „Vidite, kako su stvari stajale tog časa, opasnost je stalno
narastala; jer bilo je jasno, po izgledu vazduha u sobi s druge strane
barijere, da se generišu neke prilično opasne tenzije. Dok je s
unutrašnje strane opasnost takođe rasla; postojano obnavljanje one
senke dokazivalo je da je ‘zaštita’ bila nedovoljna.
„Ukratko, bojao sam se da je Bejns, u ovom svom naročitom stanju,
doslovno pretvoren u ‘prolaz’ kroz moju odbranu’; i osim ako ne
budem u stanju da ga probudim ili da pronađem tačnu kombinaciju
krugova nužnu da se postave snažnije odbijajuće vibracije naspram te
konkretne pretnje, pred nama su bile neke krajnje grozne mogućnosti.
Osetio sam da sam bio previše brzoplet ne predvidevši mogućnost da
bi Bejns mogao da padne u san izazvan hipnotičkim efektom
namernog podražavanja onoga što je asociralo na san.
„Ako ne bih mogao da povećam odbojnu snagu barijere ili da ga
probudim, sva je prilika bila da bih morao da biram između hitanja ka
vratima - što je stanje u atmosferi izvan barijere pokazalo praktično
nemogućim - ili bacanja njegovog tela izvan barijere što je, naravno,
bilo podjednako nemoguće.
„Sve to vreme hodao sam ukrug i ukrug unutar barijere, kad sam
odjednom opazio novi razvoj preteće opasnosti. U samom središtu
odbrane’ uobličila se senka u vidu intenzivno crnog kruga, širokog
oko jedne stope.
„Ona je rasla dok sam je gledao. Bilo je užasno gledati je kako
raste. Gmizala je ka spolja stalno se šireći ukrug dok nije dosegla
prečnik od jednog jarda.
„Brzo sam Bejnsa spustio na pod. Očigledno je bilo da će neka
spoljašnja sila učiniti ogroman napor kako bi prodrla u ‘odbranu’, i na
meni je bilo da se po poslednji put napregnem i pomognem Bejnsu da
se ‘probudi’. Uzeo sam hirurški nožić i zadigao njegov levi rukav.
„To što sam se spremao da učinim bio je užasan rizik, znao sam,
jer nema sumnje da na neki izvanredan način krv deluje privlačno.
„Sigsandski rukopis to naročito pominje u jednoj deonici koja glasi
ovako nekako: ‘U krvi je Glas što kroz svekoliko prostranstvo doziva.
Čudovišta u Dubini čuju ga, i čuvši, osećaju žudnju. Isto tako ona veću
moć ima da unazad povrati dušu što budalasto bludi izvan tela u
kojem joj je prirodno stanište. Ali teško onome koji prospe krv u
smrtonosni čas; jer zasigurno će tad Čudovišta neka da začuju
dozivanje Krvi.’
„U taj sam rizik morao da se upustim. Znao sam da će krv prizvati
spoljašnje sile; ali isto tako sam znao da će još glasnije dozvati onaj
deo Bejnsove esencije’ koji je od njega odlutao, tamo niz one dubine.
„Pre nego što sam ga zasekao, osmotrio sam senku. Raširila se
toliko da je njena najbliža ivica bila ne dalje od dve stope od
Bejnsovog desnog ramena; i ta ivica se primicala sve bliže, kao
pocrneli krajičak papira koji gori, čak i dok sam je posmatrao. Čitava
stvar je imala manje senovit, manje sablastan izgled nego ikada
ranije. I izgledala je jednostavno i doslovno poput crnih čeljusti
paklene jame.
„‘Sad, Bejnse,’ rekoh, ‘priberite se, čoveče. Probudite se!’ I u isto
vreme dok sam mu to govorio, upotrebio sam sečivo brzo ali
površinski.
„Posmatrao sam kako je navrla crvena tačka krvi a onda i pocurila
niz njegov zglob i pala na pod odbrane’. A u trenutku kada je pala
desila se stvar koje sam se i bojao. U sobi se začuo zvuk nalik
potmuloj grmljavini, a neobični bljeskovi smrtonosno izgledajućeg
svetla zatreperili su ovde i onde duž poda izvan barijere.
„Još jednom sam ga dozvao, pokušavajući da govorim čvrsto i
odrešito kada sam video da se užasni senoviti krug proširio preko
svakog inča podnog prostora u središtu odbrane’, učinivši da izgleda
kao da i Bejns i ja lebdimo nad neiskazivom crnom prazninom -
crnom prazninom koja je zurila u mene iz grla te senovite jame. A
opet, sve to vreme mogao sam da osetim čvrstinu poda ispod mojih
kolena dok sam čučao kraj Bejnsa i držao mu ručni zglob.
„‘Bejnse!’ pozvao sam još jednom, trudeći da ne urlam bezumno na
njega. ‘Bejnse, probudite se! Probudite se, čoveče! Probudite se!’
„Ali on se nije ni pomakao, samo je zurio u mene očima
ispunjenim tihim užasom koje kao da su me posmatrale iz neke
grozomorne večnosti.”
 -4-

„Do ovog časa senka je pocrnela svuda oko nas a ja sam osetio
kako me iznova spopada neobično grozna vrtoglavica. Poskočivši na
noge uhvatio sam Bejnsa u svoje ruke i zakoračio preko prvog od
zaštitnih krugova - ljubičastog, i stao između njega i indigo kruga,
držeći Bejnsa uz sebe što je bliže moguće, kako bih sprečio da bilo koji
delić njegovog tela štrči izvan indigo i plavog kruga.
„Iz crnih senovitih usta koja su ispunjavala čitavo središte odbrane’
sada se začuo nejasni zvuk - ne blizak, već kao da se penje ka meni iz
neznanih ponora. Veoma, veoma neodređeno je zvučao, ali bez ikakve
sumnje prepoznao sam ga kao beskrajno udaljeno romorenje
bezbrojnih svinja.
„U tom istom trenutku Bejns, kao da odgovara tom zvuku, u mom
naručju zagrokta poput svinje.
„I tako sam stajao tu, između vakuumiranih staklenih cevi u
krugovima, vrtoglavo zureći u te crne senovite čeljusti jame koja se,
kako izgleda, spuštala duboko sve do pakla s moje leve strane.
„Stvari su otišle toliko izvan svih mojih pomisli a sve je naišlo
nekako postepeno, pa opet iznenadno, da sam zaista bio ispod svog
uobičajenog nivoa. Osećao sam se mentalno paralizovan i nisam
mogao da pomislim ni na šta drugo izuzev da se na manje od
dvadeset stopa nalaze vrata i spoljašnji normalan svet; a ja sam bio
ovde licem u lice sa nekakvom nezamislivom opasnošću, i sasvim bez
ideje šta da učinim kako bih je izbegao.
„Vi ćete, momci, bolje razumeti kada vam kažem da mi je plavičasti
sjaj sa tri kruga pokazao da sada ima na stotine i stotine onih malih
dimolikih crnih oblačića koji kruže okolo i okolo barijere u
nepromenjivoj, neprestanoj procesiji.
„I sve to vreme ja sam u naručju držao ukrućeno Bejnsovo telo,
pokušavajući da ne posustanem od gnušanja svaki put kad bi ovaj
zagroktao. Groktao je na svakih dvadeset do trideset sekundi, kao da
time odgovara nekim glasovima suviše nečujnim za moje čulo sluha.
Mogu vam reći, bilo je to groznije nego držati mrtvaca u naručju,
stojeći i balansirajući između telesne smrti s jedne strane i uništenja
duše s druge.
„Naglo, iz dubine koja je počivala tako blizu da su mi se lakat i
rame nadnosili nad nju, ponovo se javi nagoveštaj, čudesno
neodređeno romorenje svinja, tako daleko da je zvuk delovao udaljen
poput izgubljenog eha.
„Bejns mu je odgovorio svinjolikim groktajem protiv kojeg je u
čistoj ljudskoj pobuni reagovao svaki moj nerv a hladni znoj me je
oblio od glave do pete. Pribravši se, pokušao sam da pogledom
prodrem u usta te velike senke kada se, po drugi put, potuljena
grmljavina prolomila sobom, a svaki zglob moga tela kao da se trgao i
upalio.
„Okrenuvši se da pogledam niz jamu dopustio sam da jedna
Bejnsova peta načas proviri izvan plavog kruga, i delić ‘tenzije’ izvan
barijere očigledno se ispraznio kroz Bejnsa i mene. Da sam stajao
direktno unutar ‘odbrane’ umesto što sam bio ‘izolovan’ od nje
ljubičastim krugom, onda su bez sumnje stvari mogle biti daleko
ozbiljnije. U datoj situaciji, ja sam, u psihičkom smislu, imao taj grozni
osećaj okaljanosti koji zdravo ljudsko biće uvek ima kada dođe u
previše blizak dodir sa izvesnim spoljašnjim čudovišnostima. Da li se
sećate kako sam imao baš taj isti osećaj kada mi je ona Ruka prišla
previše blizu u slučaju ‘Kapija’?4
„Fizički učinci su takođe bili dovoljno interesantni da zaslužuju da
se pomenu; jer Bejnsova leva čizma bila je procepana, a nogavice su
mu bile sažežene do kolena, dok su svuda oko noge bili brojni plavi
tragovi u vidu nepravilnih spirala.
„Stajao sam tu držeći Bejnsa i tresući se od glave do pete. Glava me
je bolela a u svakom sam zglobu imao neobičan osećaj otupelosti; ali
telesni bolovi nisu mi bili ništa u poređenju sa mojom mentalnom
uznemirenošću. Osećao sam da smo gotovi! Nisam imao prostora da
se okrenem ili pomerim jer je razmak između ljubičastog kruga, koji je
bio s unutarnje strane, i plavog kruga koji je bio najdalje ka
spoljašnjosti, iznosio trideset i jedan inč, računajući tu jedan inč
indigo kruga. I tako, vidite, bio sam prinuđen da stojim tu kao kip,
bojeći se svakog časa neću li dobiti još jedan šok, i sasvim nemoćan
da smislim šta da radim.
„Rekao bih da je bar pet minuta proteklo na ovaj način. Bejns nije
zagroktao nijednom otkako ga je ‘tenzija’ uhvatila, i na ovome sam
naprosto bio zahvalan; iako moram priznati da sam se isprva načas
pobojao da je umro.
„Nikakvi dalji zvuci nisu nadošli iz tih crnih usta s moje leve
strane, a ja sam se ustalio dovoljno da opet počnem osmatrati oko
sebe, a pomalo i da razmišljam. Nagnuo sam se ponovo kako bih se
zagledao direktno u senovitu jamu. Ivica kružnog otvora sada je bila
sasvim definisana i imala je neobično čvrst izgled, kao da je načinjena
od neke supstance nalik crnom staklu.
„Ispod ivice mogao sam da nazrem privid čvrstoće u popriličnoj
udaljenosti, iako na pomalo zamagljen način. Središte ovog
izvanrednog fenomena bilo je čisto i neokrnjeno crnilo - krajnje
baršunasto crnilo koje kao da je upijalo samu svetlost iz sobe i
usisavalo je nadole. Nisam mogao opaziti ništa više, a ako je išta
drugo odozdo izašlo, izuzev potpune tišine, bila je to atmosfera
zastrašujućeg nagoveštaja koja je na mene svakog minuta delovala
jače i sve jače.
„Okrenuo sam se polagano i pažljivo, kako ne bih rizikovao da bilo
Bejns ili ja izložimo ma koji delić sebe izvan plavog kruga. Onda sam
video da su se stvari izvan plavog kruga značajno razvile, jer
sporadični dimoliki crni oblačići sada su enormno narasli i sjedinili se
u veliki, tmurni kružni zid gustog oblaka koji je stalno išao ukrug i
ukrug i ostatak sobe u potpunosti skrivao od mene.
„Možda je minut protekao dok sam zurio u ovu stvar; a onda,
znate, soba se blago zatresla. Ovo podrhtavanje trajalo je tri ili četiri
sekunde, a onda je prošlo; ali naišlo je ponovo za oko pola minute, i
ponavljalo se s vremena na vreme. U tom podrhtavanju bilo je
izvesnog kvaliteta nalik oscilacijama što me je navelo da se naprasno
prisetim slučaja ukletog Džarvija. Sećate ga se?5
„Onda se ponovo sve zatreslo, i mreškanje mrtvačkog svetla kao da
je poigravalo oko spoljašnjih ivica barijere; a onda, naglo, soba je bila
ispunjena snažnom rikom - glasnim divljačkim dranjem, groktavom
olujom svinjskih zvukova.
„Oni su utonuli u potpunu tišinu a ukrućeni Bejns mi je dvaput
groknuo u naručju, kao da odgovara. Tada je oluja svinjske buke opet
nadošla, probijajući se iz dubina u divovskoj larmi sirovog zvuka koji
je režeći odjekivao kroz sobu, pišteći, skičeći, grokćući i urlajući. I dok
je ta larma tonula u staloženom opadanju, začu se jedan
gargantuovski groktaj, kao da dopire iz nekog ogavnog grla
čudovišnosti, a samo jedan otkucaj srca zatim zaori se ponovo režeći
hor neznanih miliona svinja i poput grmljavine podivlja kroz sobu.
„Bilo je u tom zvuku nečeg više od pukog haosa - bilo je đavolski
moćnog ritma u njemu. Odjednom, prolomio se iznova kroz višeglasje
bezbrojnih svinjskih šapata i blažih groktaja nepojmljivih miliona; a
onda se sa zaglušujuće gromovitim valjanjem ispod tog zvuka
prolomio jedan jedini ogromni groktaj. I kao da se izdiglo zajedno sa
njim, svinjsko režanje miliona tih zveri probilo se ponovo kroz sobu; a
svake sedme sekunde, što sam dobro znao i bez potrebe da
proveravam na ručnom satu, dolazio je onaj jedan olujni takt velikog
groktaja iz grla nesaznatljive čudovišnosti. A u mom naručju, Bejns,
iako ljudsko biće, groktao je istovremeno sa svinjskom melodijom -
ukočeno čudovište groktalo je tu, u mojim dvema rukama.
„Zaista vam kažem, od glave do peta drhtao sam i znojio se.
Verujem da sam se molio; ali ako jesam, ne znam kako su molitve
glasile. Nikad do tada nisam iskusio ili istrpeo to što sam osećao,
stojeći tamo u tom prostoru od trideset i jednog inča, sa tom
groktavom stvari u mojim rukama i paklenom melodijom koja je
treštala nagore iz tih velikih Dubina; a meni zdesna behu ‘tenzije’ koje
bi me iskidale u gomilu zažarenih traka od mesa ako bih samo
preskočio barijeru.
„A onda, sa učinkom nalik neočekivanom udaru groma, ta oluja
zvukova prestade; a soba beše ispunjena tišinom i nezamislivim
užasom.
„Ova tišina je potrajala. Želim da kažem nešto što može zazvučati
pomalo blesavo; ali činilo se da ta tišina teče okolo kroz sobu. Ne
znam zašto sam tako osećao; ali rečima vam prenosim samo ono što
sam osećao dok sam tamo stajao držeći Bejnsovo tiho grokćuće telo.
 „Kružni, sumorni zid gustog crnog oblaka i dalje je potpuno
okruživao barijeru, isto kao i ranije, i kretao se ukrug i ukrug i ukrug,
sa sporim, Večitim’ kretanjem. A u pozadini tog crnog vela kružećeg
oblaka mrtva tišina je tekla po sobi, izvan mog vidokruga. Da li to
uopšte shvatate?
„Činilo mi se da to veoma jasno pokazuje stanje skoro bezumne
mentalne i telesne napetosti koju sam trpeo... Način na koji je moj
mozak insistirao da tišina teče kroz sobu veoma me je zanimao; jer ja
sam ili bio u stanju približnom jednoj fazi ludila, ili sam, možda,
psihički bio podešen na neki abnormalni vrhunac svesnosti i
osetljivosti u kojem je tišina prestala biti apstraktni kvalitet i postala
definitivni konkretni element, isto kao što (da upotrebim glupavo
grubu ilustraciju) nevidljiva vlažnost u atmosferi postaje vidljivi i
konkretni element kada počne da pada u obliku kiše. Pitam se da li
vas ova pomisao privlači onoliko koliko i mene?
„A onda je, znate, u meni polagano narasla svest o nekom daljem,
budućem užasu koji tek dolazi. Ovaj osećaj spoznaje ili kakogod da ga
prikladno nazovem, bio je toliko snažan da sam imao nagli utisak
gušenja... Osetio sam da to ne mogu više da podnesem; i ako se još
nešto bude desilo, da ću prosto izvući revolver, pucati Bejnsu u glavu a
onda i u svoju, i tako okončati čitavu tu ogavnu rabotu.
„Međutim, ovo osećanje je uskoro prošlo; a ja sam se osetio
snažniji i spremniji za suočavanje sa stvarima. Takođe, imao sam
prvu, iako i dalje nedefinisanu, ideju o načinu kako da stvari učinim
malo bezbednijim; ali bio sam previše obeznanjen da bih video kako
da je ‘uobličim’ i sebi efikasno pomognem.
„A onda se potuljeno, udaljeno cviljenje uvuklo u sobu i ja sam
znao da je opasnost na pomolu. Nagnuo sam se polagano ulevo,
pazeći da Bejnsovo stopalo ne pređe izvan plavog kruga, i zagledao se
u crnilo jame koja se strmoglavo spuštala naniže u Nepoznato podno
mog levog lakta.
„Cviljenje je zamrlo; ali daleko dole u crnilu bilo je nečega - samo
jedna daleka svetleća tačka. Stajao sam u smrknutoj tišini možda
čitavih deset dugih minuta i posmatrao tu stvar tamo dole. Sve vreme
je narastala i postajala mnogo jasnija pogledu; a ipak je i dalje bila
izgubljena u dalekoj, nesamerljivoj Dubini.
„Onda, dok sam stajao i posmatrao, prigušeni zvuk cviljenja opet
mi se prišunjao, a Bejns, koji mi je sve vreme ležao u naručju kao
klada, odvratio je dugačkim životinjskim zavijanjem koje je na neki
sasvim novi način bilo odvratno.
„Veoma čudna stvar desila se tada; svuda uokolo ivice jame koja je
tako naročito podsećala na crno staklo odjednom se javi bleštavo
svetlucanje. Čudno je sjalo pa nestajalo, tinjajući nesvakidašnje okolo i
uokolo ivice u suprotnom smeru od kruženja crnog, gustog oblaka
onostran barijere.
„Ovo naročito svetlucanje napokon je nestalo a, naglo, iz ogromne
Dubine, postadoh svestan užasnog kvaliteta ‘atmosfere’ čudovišnosti
koja se uspinjala uz jamu. Ako bih rekao da je naišlo njeno naglo
strujanje, to bi sasvim tačno opisalo njenu konkretnost; ali duhovnu
mučninu pred nevoljom koju mi je prouzročila, da bih vam nju opisao,
tu me reči sasvim izdaju. Bilo je to nešto od čega sam osetio da ću biti
okaljan do same srži ako je ne odbijem od sebe snagom volje.
„Oštro sam se okrenuo od jame ka spoljnim usijanim krugovima.
Nameravao sam da se postaram da nijedan deo mog tela ne bude
nadnet nad jamu dok ta ogavna sila izbija iz njenih neznanih dubina.
„I tako se desilo da sam, ukočeno osmatrajući prostor nasuprot
središta ‘odbrane’, tog trenutka ugledao nešto novo; jer bilo je nečega,
mnogih stvari, počeh da pomišljam, s druge strane sumornog zida koji
se zauvek okretao oko spoljašnje strane barijere.
„Prva stvar koju sam zapazio bio je čudni poremećaj stalno
okrećućeg zida od oblaka. Ovaj poremećaj nalazio se na osamnaest
inča od poda, direktno ispred mene. Bilo je neke neobične akcije
‘mešanja’ u magličastom zidu, kao da ga nešto remeti. Oblast ove
naročite male promene nije mogla biti veća od prečnika jedne stope, i
nije ostala direktno ispred mene; bila je nošena uokolo okretanjem
zida.
„Kada je to prošlo kraj mene, primetio sam da je blago ispupčeno
ka meni: a dok se udaljavalo, zapazio sam još jedan sličan poremećaj,
a zatim i treći i četvrti, svi u različitim delovima polagano
uskovitlanog crnog zida; a svi oni bili su ne više od osamnaest inča od
poda.
„Kada je onaj prvi opet naišao naspram mene, video sam da je
blago nabreknuće naraslo u ispupčenje vrlo izraženo ka meni.
„Svuda po vrtložnom zidu sada su bila ta čudna nabreknuća.
Nastavila su da posežu prema unutra i da se izdužuju; i sve vreme su
bila u neprekidnom kretanju.
„Najednom, jedno od njih se procepilo, ili otvorilo, na svom
vrhuncu, i otud se probio, na trenutak, vrh nečeg bledog što je van
svake sumnje bilo njuška. Smesta je nestala, ali video sam tu stvar
sasvim jasno; a za manje od jednog minuta video sam i drugu kako se
probija kroz zid, meni zdesna, i isto tako brzo se povlači. Nisam mogao
da pogledam u donji deo ovog čudnog, crnog okrećućeg kruga oko
barijere a da ne vidim svinjsku njušku kako načas proviri na ovom ili
onom mestu.
„Zurio sam u te stvari u sasvim naročitom stanju uma. Toliko je
veliki bio pritisak abnormalnog oko mene, spreda i pozadi i posvuda,
da je to u meni u izvesnoj meri proizvelo neku vrstu protivotrova za
strah. Shvatate li? To je u meni proizvelo privremenu zasenjenost u
kojoj su užasi tih stvari postali manje stvarni. Zurio sam u njih onako
kako dete zuri kroz prozor brzog voza u jureći krajolik po noći, dok
mu pred oči izleću visoke peći neznanih mu fabrika. Zaista želim da
ovo pokušate razumeti.
„U mom naručju Bejns je ležao tih i ukočen; a ruke i leđa boleli su
me dok se nisu pretvorili u jedan veliki tupi bol svuda po telu; ali
samo sam delimično bio svestan toga kada sam se u trenutku iz
psihičke trgao u telesnu svesnost, da bih ga pomerio u položaj koji bi
mi u datom trenutku bio malo manje nepodnošljiv za umorne ruke i
leđa.
„Iznenada se javi sveža stvar - dubok ali ogroman, jedan jedini
groktaj zaorio se, beskrajan i brutalan, kroz sobu. On je učinio da
nepokretno Bejnsovo telo uz mene uzdrhti i triput zagrokće u znak
odgovora, glasom mladog praseta.
„Visoko u pokretnom zidu barijere video sam premetanje u gustim
crnim oblacima; a svinjski papak sa nogom sve do zgloba probio se
van i načas zagrabio. Ovo je bilo oko devet ili deset stopa iznad poda.
Dok je postepeno nestajao začuo sam potmulo groktanje s druge
strane vela od oblaka koje se naglo razvilo u kakofoniju zverinjih
glasova, graktanja, skičanja i svinjskog urlanja; sve to uobličeno u
jedan zvuk koji je bio suštinska melodija zveri - groktanje, skičanje i
svinjsko urlanje koji su narastali, režanje za režanjem, urlik za
urlikom i skičanje za skičanjem, do krešenda užasa - zverinjih
izraslina, žudnji, pomame i dela iz kakve pećine na dnu pakla... Ne
vredi, ne mogu vam to preneti. Zanemim pred nemoći mog vladanja
govorom da vam iskažem šta je ta melodija od groktanja, urlikanja i
režanja za mene predstavljala. Imala je u sebi nešto toliko
neobjašnjivo ispod horizonta duše u svojoj čudovišnosti i stravičnosti
da je običan prosti strah od same smrti, sa svim pripadajućim mu
agonijama i stravama i žalostima, izgledao kao nešto mirno i
beskrajno sveto u poređenju sa stravom od onih nepoznatih činilaca te
užasavajuće ričuće melodije. A taj zvuk bio je sa mnom, unutra, u sobi
- upravo tu u sobi sa mnom. Pa opet, kao da nisam bio svestan
ograničenja u vidu zidova sobe, već odjekujućeg prostora nekih
gargantuovskih hodnika. Baš čudno! U umu sam imao te dve reči -
gargantuovski hodnici.
„Dok se valjajući haos svinjske melodije probijao sa svih strana,
kroz njega izbi jedan groktaj, jedan te isti groktaj VELIKE SVINJE; jer
znao sam tada da zapravo i bez ikakve sumnje čujem ritmični udar
čudovišnosti, te VELIKE SVINJE.
„U Sigsandu je ta stvar opisana ovako nekako: ‘Velika Svinja nad
kojom Svemogući jedino vlast ima. Ako li u snu ili u času opasnome
začuješ glas Velike Svinje, prestani s time što činiš. Jer Velika Svinja je
od Spoljašnjih Čudovišnih, te stoga nijedan čovek njoj ne treba da
prilazi niti s tim što čini da nastavi kad li začuje glas njezin, jer u
ranijem životu Velika Svinja na zemlji imađaše vlast, a imaće je i na
kraju. I u tome što Svinja imađaše jednom vlast na zemlji zalog je što
ona žarko žudi da se povrati. I grozna je pošast za dušu ako li
nastaviš s njom da se mešaš, il’ ako dopustiš toj zveri blizu da ti priđe.
I zaista vam svima kažem, ako ste pustili ovu pogibelj strašnu kraj
sebe, držite u pameti krst, jer od sviju znakova Velika Svinja samo
njega se boji.’
 „Ima toga još puno, ali ne mogu se svega setiti, a ovo je otprilike
suština.
„I tako, stajao sam tu držeći Bejnsa koji je sve vreme urlao tim
užasnim graktanjem, glasom svinje. Čudim se da nisam izgubio
razum. Verujem da je protivotrov u vidu otupelosti izazvane naporom
pomogao da izdržim svaki od tih trenutaka.
„Minut zatim, ili možda pet minuta, imao sam iznenada novi
opažaj, kao neko upozorenje što mi se proseklo kroz otupela osećanja.
Okrenuo sam glavu; ali ničega ne beše iza, i okrenuvši se na moju
levu stranu činilo se da gledam naniže niz onu crnu dubinu što je
sezala nadole ispod levog mi lakta. U tom trenutku rikanje svinjske
buke tamo dole uminu i činilo se da zurim kroz milje i milje crnog
etera u nešto što lebdi dole - bledo lice što pluta daleko dole, udaljeno
- veliko lice svinje.
„I dok sam zurio, video sam da postaje sve veće. Naizgled
nepokretno, bledo svinjsko lice podizalo se nagore iz dubina. I
iznenada shvatih da zapravo posmatram lice Velike Svinje.”

-5-

„Možda sam čitav minut zurio nadole kroz tminu u tu stvar što je
plutala poput neke daleke, mrtvobele planete u beskrajnoj praznini. A
onda se naprasno trgoh i, kako bi se reklo, probudih sva svoja
čuvstva. Jer samo je izvesna doza umora izazvala tu tupavu ali
korisnu anesteziju zasenjenosti, tako da je ova iznenadna
sveprožimajuća činjenica užasa, nasuprot tome, izazvala reakciju, od
inercije ka akciji. U jednom trenutku prešao sam iz bespomoćne
zbunjenosti u žestoku efikasnost.
„Znao sam da sam, putem nekog nesrećnog slučaja, prodro iza svih
pređašnjih granica’ i da sam stajao tamo gde nijedna ljudska duša
nije imala prava da bude, i da bih za samo nekoliko bednih minuta
zemaljskog vremena mogao biti mrtav.
„Da li je Bejns prešao ‘liniju iza koje nema povratka’ ili nije, to
nisam mogao da odredim. Spustio sam ga na pod pažljivo ali hitro i
položio ga postrance, između unutarnjih krugova - to jest, između
ljubičastog i indigo kruga - gde je ostao da leži polagano grokćući.
Bojeći se da je kucnuo užasni čas odluke, izvukao sam svoj
automatski pištolj. Činilo se najboljim da se postaram za naš kraj pre
nego što ta stvar iz dubina priđe imalo bliže: jer jednom kada se Bejns,
u svom sadašnjem stanju, nađe u blizini onoga što bih nazvao
‘induktivnim silama’ čudovišta, on će prestati da bude ljudsko biće.
Onda bi se desilo, kao u slučaju Astera koji se našao izvan pentakla u
Slučaju Crnog Vela, ono što se jedino može opisati kao patološka,
spiritualna promena - doslovno, drugim rečima, uništenje duše.6
„A onda nešto kao da mi je kazivalo da ne pucam. Ovo možda
zvuči pomalo sujeverno; ali ja sam u tom času zaista nameravao da
upucam Bejnsa, i ono što me je sprečilo bila je jasna poruka odnekud
spolja.
„Kažem vam, ona me je prožela velikim drhtajem nade, jer znao
sam da to intervenišu sile koje upravljaju okretanjem spoljašnjeg
kruga. Ali sama činjenica da se ta intervencija dešava iznova mi je
dokazala izvanrednu duhovnu opasnost u koju smo nabasali; jer ta
nedokučiva Zaštitnička Sila jedino interveniše između ljudske duše i
Spoljašnjih Čudovišnosti.
„Onog trena kada sam primio tu poruku ustao sam munjevito i
okrenuo se prema jami, kročivši preko ljubičastog kruga pravo u
čeljust tmine. Morao sam da se upustim u rizik kako bih dospeo do
kontrolne table u središtu, koja je počivala na staklenoj podlozi ispod
površine stola. Nisam se mogao otresti užasa pred pomišlju da bih
mogao da propadnem kroz to odvratno crnilo. Pod mi je delovao
sasvim čvrsto pod stopalima; ali činilo mi se da ne koračam ni po
čemu drugom osim crne praznine, poput izokrenute noći bez zvezda,
sa licem približavajuče Velike Svinje koje se izdizalo iz dubina ispod
mojih stopala - bezglasna, neverovatna stvar iz ambisa - bledo,
lebdeće svinjsko lice uokvireno enormnim crnilom.
„Dva brza, nervozna koraka dovela su me do stola što je stajao tu u
središtu sa nogarima koji kao da su počivali na ništavilu. Zgrabio sam
kontrolnu tablu i izvukao ploču od vulkanita7 na kojoj se nalazio
prekidač koji upravlja plavim krugom. Baterija koja je napajala ovaj
krug bila je najdalje desno u nizu od njih sedam, pri čemu je svaka
baterija bila označena slovom kruga kojim upravlja, tako da u slučaju
opasnosti mogu da odaberem bilo koju određenu bateriju u tren oka.
„Kada sam stegao prekidač sa slovom P imao sam sasvim sumoran
predosećaj vezan za neznane opasnosti koje sam rizikovao u tom
sasvim kratkom putovanju sačinjenom od dva koraka; jer naglo se
povratio onaj ogavni osečaj vrtoglavice i u jednom užasnom trenutku
video sam sve kao kroz neki zamućeni medijum, kao da pokušavam
da gledam kroz vodu.
„Ispod mene, daleko ispod mojih nogu mogao sam da vidim Veliku
Svinju koja je, na neki neobičan način, drugačije izgledala izbliza i sve
više izbliza, i bila je ogromna. Osetio sam da mi se primakla u jednom
trenu. I odjednom sam imao utisak kao da telom propadam nadole.
„Imao sam osečaj ogromne sile koja me gura preko ivice te jame,
ali poslednjim zaostatkom snage volje koju sam imao u sebi hitnuo
sam se u maglovitu pojavnost koja je sve skrivala i dospeo do
ljubičastog kruga gde je Bejns ležao preda mnom.
„Ovde sam kleknuo na kolena i sa obema rukama ispred sebe
podvukao nokte oba kažiprsta ispod vulkanitske osnove plavog kruga,
koji sam veoma nežno podigao tako da sam, kada je osnova bila
dovoljno podignuta od poda, mogao da ispod podvučem vrhove prstiju.
Postarao sam se da prste ispod ne gurnem dalje od unutrašnje ivice
svetleće cevi koja je počivala na osnovi od vulkanita širokoj dva inča.
„Veoma polako sam se uspravio, dižući jedan kraj plavog kruga sa
sobom. Stopala su mi bila između indigo i ljubičastog kruga, a jedino
je plavi krug bio između mene i nagle smrti; jer da je on pukao od
nesvakidašnjeg napora kojem sam ga izložio podižući ga tako, znao
sam da bih najverovatnije veoma brzo otišao bogu na istinu.
„I tako, momci, možete zamisliti kako sam se osećao. Bio sam
svestan neprijatnog blagog peckanja najsnažnijeg na vrhovima prstiju
i na ručnim zglobovima, a plavi krug naizgled je nekako čudno
vibrirao, kao da sićušne čestice nečega naleću na njega u bezbrojnim
milionima. Duž svetlećih staklenih cevi na par stopa sa svake strane
mojih šaka čudna maglina sitnih varnica ključala je i kovitlala se u
obliku neobičnog oreola.
„Zakoračivši preko indigo kruga gurnuo sam plavi krug prema
spolja naspram sporo okrećućeg zida od crnog oblaka nateravši time
mreškanje sitnih bledih bleskova da se izvijaju preko kruga. Ovi
bleskovi jurili su duž vakuumske cevi dok nisu došli do mesta gde
plavi krug prelazi preko indigo kruga, i tu su uz treperenje iščezavali u
prostor uz oštro pucketanje.
„Dok sam polagano i pažljivo napredovao sa plavim krugom, desila
se krajnje izuzetna stvar, jer pokretni zid od oblaka popuštao je pred
njim usred svojih mračnih senki i činilo se da se istanjuje. Spustivši
moj kraj kruga na pod zakoračio sam preko Bejnsa i pravo do otvora
jame, podižući drugi kraj kruga iznad stola. Zaškripao je kao da se će
se polomiti nadvoje dok sam ga podizao, ali naposletku je bio
bezbedno pomeren.
„Kada sam opet pogledao u dubinu te senke video sam ispod sebe
užasnu bledu glavu Velike Svinje kako lebdi u krugu noći. Učinilo mi
se da veoma neznatno svetluca - samo neodređeni sjaj. I kao da je
sasvim blizu, relativno rečeno. Niko u toj crnoj praznini ne bi mogao
tačno da odredi udaljenosti.
„Ponovo podigavši ivicu plavog kruga, kao što sam učinio i
maločas, pomakao sam ga još dalje, dok nije bio upola izvan indigo
kruga. Onda sam podigao Bejnsa i odneo ga na taj deo poda izvan
oblasti ‘odbrane’, koji je štitio deo plavog kruga. Potom sam podigao
krug i počeo da ga pomeram unapred onoliko brzo koliko sam se
usuđivao, drhteći svaki put kad bi njegovi spojevi zaškripali, dok je sav
materijal od kojeg je sačinjen roptao od napora kojem sam ga izlagao.
A sve vreme pokretni zid od uskovitlanih oblaka pomicao se pred
plavim krugom, iščezavajući pred njim na čudesan način, kao da ga
uklanja neki nečujan vetar.
„S vremena na vreme mali bleskovi svetla počeli su da trepere kroz
plavi krug, i ja počeh da se pitam hoće li moći da izdrži ‘tenziju’ dok
sam ga sasvim iznosio izvan ‘odbrane’.
„Jednom kad se našao sasvim van ponadao sam se da će uminuti
abnormalni stres oko nas, i da će se ponovo skoncentrisati na
‘odbranu’ i na privlačnost negativne ‘tenzije’.
 „Upravo tada začuo sam oštar udar iza sebe a plavi krug je
unekoliko uzdrhtao, budući da je sada u potpunosti prešao preko
ljubičastog i indigo kruga, i našao se sam na podu. Istog trena začulo
se valjanje duboke buke, kao od grmljavine, i neka čudna rika. Crni
kružeći zid istanjio se oko nas i soba se ponovo jasno ukazivala, a
opet ništa se nije imalo videti osim povremenog sasvim naročitog
plavičastog treperanja svetla koje bi namreškalo pod.
„Okrenuvši se da osmotrim ‘odbranu’ zapazio sam da je okružena
zakovitlanim zidom crnog oblaka i da izgleda izuzetno čudno
posmatrana sa spoljašnje strane. Podsećala je na blago zanjihani
zdepasti levak ustalasane crne izmaglice koja dopire od poda do
tavanice, a kroz nju sam mogao da vidim kako sjaje, ponekad
zamućeni a ponekad jasni, indigo i ljubičasti krug. A onda, dok sam to
posmatrao, čitava soba najednom kao da se nađe ispunjena ogavnim
prisustvom koje na mene naleže težinom užasa u kojem beše sama srž
duševne pogibelji.
„Dok sam čučao tamo u plavom krugu kraj Bejnsa, sa intuitivnim
moćima otupelim i privremeno paralisanim, nisam bio u stanju da
oformim dalji plan za beg, niti zaista da me za bilo šta u tom trenutku
bude briga. Imao sam osećaj da sam umakao trenutnom uništenju i
da sam napregnut do neverovatnog vrhunca indiferentnosti prema
bilo kakvim manjim užasima.
„Bejns je sve to vreme tiho ležao postrance. Prevrnuo sam ga i
dobro mu zagledao oči, vodeći računa da zbog njegovog stanja ne
zurim direktno u njih; jer, ako je bio prešao ‘liniju iza koje nema
povratka’, mogao je biti opasan. Hoću reći, ako je ‘lutajući’ deo
njegove esencije postao asimilovan u Veliku Svinju, onda bi Bejns njoj
mogao biti duševno dostupan i postati ništa više nego samo spoljašnja
ljuštura čoveka, iznutra nabijena radijacijom čudovišnog sopstva
Velike Svinje. Stoga bi mogao postati ono što bih, u nedostatku
egzaktnije fraze, nazvao fizički zaraznom silom; takva sila mogla bi se
mnogo lakše prenositi preko očiju nego ma kojim drugim putem, i
mogla bi izazvati moždanu oluju ekstremno opasne prirode.
„Međutim, Bejnsa sam zatekao sa oba oka ispunjena krajnje
uznemirenim unutrašnjim kvalitetom; ne same oči, upamtite, već
refleksnu akciju prenetu od ‘mentalnog oka’ telesnom oku, i dajući
telesnom oku izraz misli umesto vida. Pitam se da li vam ovo jasno
predočavam?
„Naglo, iz svakog dela sobe probila se iznova buka onih papaka,
učinivši time da to mesto odjekuje zvukom kao da je hiljadu svinja
najednom iz stanja apsolutne nepokretnosti prešlo u besomučnu trku.
Čitava pomama zverinjih zvukova kao da se njihala u jednom talasu
prema neobično lelujavom i kružećem levku od crnih oblaka što se
dizao od poda do tavanice oko ljubičastog i plavog kruga.
„Kada su ti zvukovi uminuli, ugledao sam kako se nešto izdiže kroz
unutarnji krug ‘odbrane’. Podizalo se polaganim sigurnim kretanjem.
Video sam tu stvar bledu i ogromnu kroz lelujavi, uskomešani levak
od oblaka - čudovišnu mrtvački belu svinjsku njušku kako se izdiže iz
tog nepojmljivog ambisa... Dizala se sve više, kao ogromna bleda
humka. Kroz sve tanji zid oblaka video sam jedno sitno oko... Nikada
više neću pogledati oko neke svinje a da ne osetim ponešto od onoga
što sam osetio tada. Svinjsko oko koje kao da je pakleno isijavalo neku
vrstu zlogukog razuma.”

-6-

„A onda, najednom, užasan strah me preplavi, jer videh početak

kraja kojeg sam se sve vreme pribojavao - video sam, naime, kroz
sporo vrtloženje oblačnih zavesa da je ljubičasti krug počeo da
napušta pod. Podizao ga je vrh te ogromne svinjske njuške.
„Naprežući oči da bih video kroz lelujavi levak od oblaka ugledao
sam kako se ljubičasti krug istopio i kako klizi niz blede strane njuške
u talasima ljubičasto obojene vatre. A kako se on istopio tako je u sobi
nastala promena atmosfere. Crni levak se obasjao prigušenim
crvenilom i tmasto crveno tinjanje ispuni sobu.
„Promena je bila nalik onoj koju bi iskusio čovek koji u neko svetlo
gleda kroz zaštitno staklo a onda mu se to staklo naprasno ukloni. Ali,
bila je tu još jedna promena koju sam opazio direktno kroz svoja
osećanja. Činilo mi se kao da je ono užasno prisustvo u sobi prišlo
bliže mojoj duši. Pitam se da li ovo jasno opisujem? Prethodno me je
ovo deprimiralo onako kao što smrt u nekom veoma sumornom i
tugaljivom danu pritiska nečiji duh. Ali sada je tu bila prisutna i divlja
pretnja, i konkretni osećaj da se ogavna stvar nalazi sasvim blizu
mene. Bilo je to užasno, naprosto užasno.
„A onda se Bejns pomerio. Po prvi put otkako je zaspao ukočenost
je iščezla iz njega i kada se sad prevrnuo na stomak, koprcao se na
neki čudno životinjski način, na šakama i stopalima. Onda se zajurio
pravo preko plavog kruga ka onoj stvari u ‘odbrani’.
„Sa vriskom sam skočio da ga dovučem nazad; ali nije ga moj glas
zaustavio. Plavi krug je to učinio. Učinio je da ovaj odstupi kao da ga
je neka nevidljiva ruka trgnula unazad. Zabacio je glavu uvis poput
svinje, skičeći svinjskim glasom, i počeo je da jurca ukrug oko
unutarnje strane plavog kruga. Ukrug i ukrug po njemu išao je,
dvaput pokušavajući da se baci preko, ka onom užasu u lelujavom
levku oblaka. Svaki put je bio bačen nazad i svaki put je zapištao
poput velike svinje, a zvuci su odjekivali kroz sobu na užasan način,
kao da dopiru iz neke velike daljine.
„Do tog vremena već sam bio prilično siguran da je Bejns zaista
prešao liniju iza koje nema povratka, i to saznanje donelo mi je nov i
još beznadežniji užas i sažaljenje, i još sumorniji strah za mene samog.
Znao sam da, ako je stvarno tako, to što je u krugu sa mnom više nije
Bejns nego čudovište, i da ću zarad sopstvene poslednje šanse za
bezbednost morati da ga isteram izvan kruga.
„On je prekinuo sa svojim neumornim trčanjem ukrug i ukrug, i
sada je ležao na boku grokćući neprestano i jedva čujno na neki
zaista gadan način. Kako su se sporo okrećući oblaci malo istanjili
ponovo sam sa određenom dozom jasnoće ugledao ono bledo lice. Još
uvek se podizalo, ali polagano, veoma polagano, i ponovo je u meni
porasla nada da bi tu stvar odbrana’ mogla zaustaviti. Sasvim jasno
sam video da taj užas gleda pravo u Bejnsa i u tom trenu spasio sam
svoj život i svoju dušu spustivši pogled. Tu, blizu pokraj mene na podu
bila je stvar koja je izgledala kao Bejns, sa rukama ispruženim da
dograbe moje članke. Još jedan sekund i bio bih sapleten da se
prevalim spolja. Shvatate li šta bi to značilo?
„Nije to bio čas za oklevanje. Prosto sam skočio i bacio se iz sve
snage kolenima povrh Bejnsa. Posle kraće borbe ležao je sasvim
mirno; ali ja sam izvukao pertle i vezao mu ruke pozadi. I uzdrhtao
sam dodirnuvši ga, kao da dodirujem nešto čudovišno.
„Dok sam s tim završio primetio sam da se crvenkasti sjaj u sobi
poprilično zatamnio i čitava soba je postala mračnija. Uništenje
ljubičastog kruga značajno je smanjilo svetlo; ali tmina o kojoj
govorim bila je nešto više od toga. Činilo se kao da je sada nešto ušlo
u atmosferu sobe - neka vrsta natmurenosti, i uprkos sijanju plavog
kruga i indigo kruga unutar levka od oblaka, sada je crvenog svetla
bilo više od bilo čega drugog.
„Naspram mene, oblakom zaogrnuto čudovište u indigo krugu
činilo se nepokretnim. Sve vreme sam mogao da vidim njegov
neodređeni obris, i jedino kada bi se levak od oblaka istanjio mogao
sam jasno da ga spazim - ogromnu humku sa njuškom, neodređeno i
beličasto svetlucavu, jednom gargantuovskom stranom okrenutu ka
meni, a blizu osnove te kosine majušni prorez iz kojeg je sijalo jedno
belo oko.
„Tog trenutka sam kroz razređena crvena isparenja ugledao nešto
što je u meni ubilo svaku nadu i ispunilo me užasnim očajem; jer
indigo krug, poslednja barijera odbrane, bivao je polagano podignut u
vazduh - Velika Svinja je počela da se podiže naviše. Mogao sam da
vidim njenu groznu njušku kako se diže iz oblaka. Polako, veoma
polako, njuška se podizala, a indigo krug se dizao sa njom.
„U mrtvačkom miru te sobe stekao sam čudan osećaj da je čitava
večnost bila napeta i potpuno ukočena kao da su izvesne sile znale za
ovaj užas koji sam doneo u svet... A onda sam stekao svest o nečemu
što se primiče... Nečemu iz veoma, veoma velike daljine. Kao da je neki
skriveni, neznani deo mog mozga to znao. Možete li to razumeti? Bilo
je negde u visinama prostranstava neko svetlo koje je stupalo sve
bliže. Činilo mi se da ga čujem kako dolazi. Mogao sam samo da vidim
Bejnsovo telo na podu, zgrčeno i bezoblično i inertno. Unutar lelujavog
levka od oblaka čudovište se ukazivalo kao krupna, blago svetlucava
humka, sa ogromnom njuškom - pakleni brežuljak čudovišnosti,
mrtvački bled među crvenilom što je lebdelo u atmosferi sobe.
„Nešto mi je govorilo da čudovište čini svoj poslednji pokušaj
naspram pomoći koja je pristizala. Video sam da je sada indigo krug
na nekoliko inča iznad poda i svakog trenutka očekivao sam da ga
vidim kako blešti u nizovima indigo plamenova koji jure niz bledu
ivicu njuške. Mogao sam da vidim kako se krug sasvim opazivom
brzinom penje naviše. Čudovište je bilo na ivici trijumfa.
„Vani, u nekom predelu svemira, oglasila se prigušena neprekinuta
grmljavina. Ta stvar iz velikih visina brzo je stizala, ali nije mogla stići
na vreme. Grmljavina je narasla od dubokog, udaljenog komešanja do
nivoa zvuka koji se stameno valjao... Bivala je sve glasnija i glasnija, i
dok je narastala video sam indigo krug, koji je sada sjajio kroz crvenu
tmušu sobe čitavu stopu odignut od poda. Učinilo mi se da vidim
nejasno prskanje indigo svetla... Poslednji krug barijere je počinjao da
se topi.
„Tog trenutka grmljavina te stvari što je letela, a moj mozak je
jasno čuo, narasla je u rasturajuću riku brzine od koje se svet tresao,
čineći da se soba zaljulja i vibrira od siline tog zvuka. Čudni blesak
plavog plamena procepao je u jednom trenu levak od oblaka, od vrha
do osnove, i na kratki treptaj ugledah bledunjavu čudovišnost Velike
Svinje, gole i mrtvački blede i grozomorne.
„Onda su se stranice levka ponovo spojile sakrivši tu stvar od mene
dok je levak brzo bio uronjen u kupolu nemog plavog svetla - same
Božje boje! Odjednom se činilo da je oblak nestao, a od poda do
tavanice sobe, u strahotnoj veličajnosti, poput živućeg Prisustva,
ukazala se kupola plave vatre oivičena sa tri kruga zelene svetlosti na
jednakim međusobnim razmacima. Nije bilo zvuka niti pokreta, čak ni
treptaja, niti sam išta mogao da spazim u tom svetlu; jer gledati u
njega bilo je kao zuriti u hladno plavetnilo nebesa. Ali sa sigurnošću
sam osetio da nam je u pomoć priskočila jedna od onih nepojmljivih
sila što upravljaju rotacijom spoljašnjeg kruga, jer kupola od plavog
svetla, uokvirena sa tri zelena prstena neme vatre bio je spoljašnji,
vidljivi znak jedne enormne sile, po prirodi nesumnjivo zaštitničke.
„Čitavih deset minuta apsolutne tišine stajao sam tamo, u plavom
krugu, posmatrajući taj fenomen. Minut za minutom gledao sam kako
ogavna crvena biva proterana iz sobe dok je mesto bivalo primetno
svetlije. I kako je bivalo osvetljeno, tako se Bejnsovo telo počelo
izdvajati iz izdužene bezoblične senke, detalj po detalj, dok nisam
mogao da opazim i pertle kojima sam mu ruke uvezao.
„I dok sam ga posmatrao, telo mu se blago pomerilo, a on je
slabašnim ali savršeno razumnim glasom kazao:
„‘Opet sam ga sanjao! Bože moj! Opet sam ga sanjao!’”

-7-

„Čučnuo sam brzo kraj njega i razlabavio veze sa njegovih

zglobova, pomažući mu da se okrene na stranu i uspravi u sedeći
položaj. Zgrabio mi je ruku, pomalo luđački, obema šakama.
„‘Ipak sam zaspao,’ kazao je. ‘I opet sam bio tamo dole. Bože moj!
Umalo me nije zgrabilo. Bio sam dole na tom ogavnom mestu i činilo
se da je ta stvar odmah iza velikog ugla a povratak mi je bio
zaprečen. Izgledalo mi je da se borim vekovima i vekovima. Osećao
sam kako gubim razum. Kako ludim! Gotovo da sam sišao skroz dole,
u pakao. Mogao sam da vas čujem kako me dozivate iz neke strahotne
visine. Mogao sam da čujem kako vaš glas odjekuje, poput eha, duž
žutih hodnika. Jesu, bili su žuti. Znam da jesu. A ja sam pokušavao da
dođem, i nisam mogao.’
„‘Da li ste me videli?’ pitao sam ga kad je zastao, grcajući.
„‘Ne,’ odgovorio je, naslonivši glavu uz moje rame. ‘Kažem vam da
me je umalo zgrabilo ovog puta. Dokle god živim neću se više nikada
usuditi da zaspim. Zašto me niste probudili?’
„‘Pokušao sam,’ rekoh mu. ‘Držao sam vas u svom naručju sve
vreme. Stalno ste mi gledali u oči kao da ste svesni da sam tu.’
„‘Znam,’ reče on. ‘Sad se sećam; ali izgledalo mi je da se nalazite
na vrhu zastrašujuće duboke rupe, miljama i miljama daleko od mene,
a oni užasi su groktali i skičali i rikali tamo dole, i pokušavali da me
uhvate. Ali ništa nisam mogao da vidim - samo žute zidove tih
hodnika. A sve vreme nešto je bilo tu, odmah iza ugla.’
 „‘U svakom slučaju, sada ste bezbedni,’ rekoh mu. ‘I garantujem
vam da ćete biti sigurni i ubuduće.’
„Soba se zamračila, izuzev svetlosti plavog kruga. Kupola je iščezla,
uskovitlani levak crnih oblaka je nestao, Velika Svinja je nestala, a
svetlo je nestalo iz indigo kruga. A atmosfera u sobi bila je ponovo
bezbedna i normalna, što sam dokazao pokrenuvši prekidač, koji mi je
bio blizu, kako bih umanjio zaštitničku moć plavog kruga i omogućio
sebi da ‘osetim’ spoljašnju tenziju. Onda sam se okrenuo ka Bejnsu.
„‘Dođite,’ rekoh. ‘Otići ćemo da nešto pojedemo, i da se odmorimo.’
„Ali Bejns je već spavao poput iznurenog deteta zavukavši šaku
kao jastuk ispod glave. „‘Sirotan!’ rekao sam dok sam ga uzimao u
ruke. ‘Siroti jadničak!’
„Otišao sam do glavne kontrolne table i prebacio struju kako bih
isključio zaštitno ‘V’ pulsiranje iz četiri zida i iz vrata; onda sam odneo
Bejnsa napolje u slatku zdravu normalnost svega postojećeg. Činilo se
čudesnim izaći iz te sobe užasa, i činilo se čudesnim još uvek naspram
toga videti vrata moje spavaće sobe, široko otvorena, sa krevetom koji
izgleda tako mekano i belo kao i inače - tako obično i ljudski. Možete
li to da razumete?
„Odneo sam Bejnsa u sobu i smestio ga na kauč; i tek tada sam
shvatio razmere onoga čemu sam se do maločas suprotstavljao, jer
dok sam sebi sipao piće ispustio sam bocu i morao sam da uzmem
drugu.
„Nakon što sam naterao Bejnsa da popije čašu položio sam ga na
krevet.
„‘Sad’, rekoh, ‘gledajte me pravo u oči. Čujete li me? Sada ćete da
zaspite čvrsto i bezbedno, a ako vas bilo šta bude uznemiravalo,
poslušajte me i probudite se. Sad, spavajte - spavajte - spavajte!’
„Prevukao sam šake preko njegovih očiju pet-šest puta a on je
klonuo poput deteta. Znao sam da će, ako opasnost opet naiđe, on
poslušati moju volju i probuditi se. Nameravam da ga izlečim, delom
hipnotičkom sugestijom a delom naročitim električnim tretmanom koji
ću se postarati da mu pruži doktor Viton.
„Te noći spavao sam na kauču a kada sam ujutro otišao da
pogledam Bejnsa zatekao sam ga kako i dalje spava, pa sam, ostavivši
ga tamo, otišao u sobu za testiranje da proučim rezultate. Njima sam
bio veoma iznenađen.
„Unutar sobe imao sam čudan osećaj, kao što možete zamisliti. Bilo
je izvanredno stajati tamo u tom začudnom plavičastom svetlu,
poteklom od njime ‘tretiranih’ prozora, i videti plavi krug kako leži, i
dalje svetleći, tamo gde sam ga ostavio; a, dalje, da odbrana’ leži, krug
unutar kruga, čitava ‘ugašena’; a u središtu sto sa staklenim nogarima
stoji tamo gde je samo nekoliko sati ranije bio utopljen u užasnu
čudovišnost Velike Svinje. Kažem vam, sve je to delovalo kao razuzdan
i užasan san dok sam stajao tamo i posmatrao. I pre ovoga sam tamo
obavljao neke neobične testove, kao što dobro znate, ali nikada bliže
nisam prišao katastrofi.
„Vrata sam ostavio otvorena kako se ne bih osećao zatvorenim
tamo, a onda sam otišao do ‘odbrane’. Bio sam snažno znatiželjan da
vidim šta se u fizičkom smislu desilo pod dejstvom jedne takve sile
kakva je Velika Svinja. Pronašao sam nepogrešive znake koji su
dokazali da se uistinu radilo o Saaitii manifestaciji jer nije bilo
psihičke ili fizičke iluzije vezane za rastapanje ljubičastog kruga. Od
njega ništa nije ostalo osim prstena sa krhotinama istopljenog stakla.
Osnova staklenog kruga bila je sasvim rastopljena, ali pod i ostalo u
okolini bili su netaknuti. Vidite, Saaitii manifestacije često mogu da
napadnu i unište, i pritom čak da koriste, sam onaj odbrambeni
materijal koji je postavljen protiv njih.
„Zakoračivši preko spoljašnjeg kruga i pobliže se zagledavši u
indigo krug opazio sam da je na nekoliko mesta bio sasvim istopljen.
Samo još sitan delić vremena i Velika Svinja bila bi slobodna da se širi
kao nevidljiva izmaglica užasa i uništenja kroz atmosferu našeg sveta.
A onda, baš u tom trenutku, spasenje je došlo. Pitam se možete li
pojmiti moja osećanja dok sam stajao tamo i posmatrao istopljenu
barijeru.”
Karnaki je počeo da istresa lulu što je uvek bio znak da je okončao
priču i da je spreman da odgovori na eventualna pitanja koja bismo
mogli poželeti da mu postavimo.
Tejlor je bio prvi. „Zašto zajedno sa vašim novim krugovima
spektra niste koristili i električni pentakl?” pitao je.
 „Zato,” odvratio je Karnaki, „što je pentakl naprosto ‘defanzivan’, a
ja sam želeo da imam moć da načinim ‘fokus’ tokom ranije faze
eksperimenta a onda, u kritičnom momentu, da promenim
kombinaciju boja kako bih imao ‘odbranu’ naspram rezultata ‘fokusa’.
Shvatate me.
„Vidite”, produžio je, videvši da nismo baš pojmili značenje koje je
imao na umu, „u pentaklu ne možete ostvariti ‘fokus’. On je samo
‘defanzivne’ prirode. Čak i da sam isključio struju iz električnog
pentakla i dalje bih imao da se zadovoljim osobenom i nesumnjivo
‘defanzivnom’ silom koju njegova forma ispoljava, a to bi bilo dovoljno
da ‘zamagli’ fokus.
„U ovom novom istraživanju koje obavljam, obavezan sam da
koristim ‘fokus’ i stoga je pentakl zabranjen. Ali nisam siguran da li je
to bitno. Ubeđen sam da će se ova moja nova spektar odbrana’
pokazati apsolutno neranjivom jednom kad naučim kako da je
koristim; ali za to će biti potrebno još neko vreme. Ovaj poslednji
slučaj naučio me je nečem novom. Nikada nisam pomislio da
kombinujem zelenu sa plavom; ali tri prstena zelene u plavetnilu one
kupole naveli su me na razmišljanje. Samo kad bih znao koje su prave
kombinacije! Kombinacije su to što tek treba da naučim. Bolje ćete
shvatiti važnost ovih kombinacija ako vas podsetim da je zelena po
sebi, na veoma ograničen način, još smrtonosnija od same crvene - a
crvena je svekolika boja opasnosti.”
„Recite nam, Karnaki”, kazao sam ja, „šta je Velika Svinja? Možete
li? Mislim, kakva je to vrsta čudovišnosti? Da li ste je stvarno videli ili
je to sve bila neka užasna, opasna vrsta sna? Kako znate da je to bilo
jedno od spoljašnjih čudovišta? I kakva je razlika između te opasnosti
i one vrste stvari koju ste videli u slučaju Vratnica Čudovišta? I šta...?”
„Samo polako!” nasmeja se Karnaki. „Jedno po jedno! Odgovoriću
na sva vaša pitanja; ali mislim da neću na njih odgovarati baš tim
redom kojim su postavljena. Na primer, po pitanju toga da li sam
stvarno video Veliku Svinju, mogao bih reći da, uopšteno govoreći,
stvari koje se vide iz sveta ‘duhova’ ne vide se očima, one se vide
mentalnim okom koje ima ovaj psihički kvalitet što nije uvek razvijen
do stanja upotrebljivosti, kao dodatak svojoj ‘normalnoj’ dužnosti da
mozgu otkriva ono što naše telesne oči beleže.
„Shvatićete da kada vidimo stvari iz sveta ‘duhova’, tada često
‘mentalno’ oko simultano obavlja dužnost otkrivanja mozgu onoga što
telesne oči vide kao i onoga što ono samo vidi. Dva vida koja na takav
način spajaju svoje funkcije daju nam utisak da zapravo vidimo
svojim telesnim očima čitav ‘prizor’ koji se otkriva našem mozgu.
„Tako stičemo utisak da telesnim očima vidimo i materijalne i
nematerijalne delove ‘abnormalnog’ prizora; jer svaki deo onoga što se
prima i mozgu otkriva mašinerijom prikladnom za konkretnu namenu
ima jednaku vrednost stvarnosti, to jest, deluje da je podjednako
materijalno. Pratite li me?”
Klimnuli smo glavama u znak potvrde, pa je Karnaki produžio:
„Na isti način, ako bi išta pretilo našem psihičkom telu imali bismo
utisak, uopšteno govoreći, da je to naše fizičko telo ugroženo jer bi
naše psihičke senzacije i impresije bile ukrštene sa našim fizičkim, na
isti način na koji se preklapaju naš psihički i fizički vid.
„Naši opažaji bi se toliko međusobno stopili da bi teško bilo
razlučiti između onoga što osećamo telesno i onoga što osećamo
psihički. Da malo bolje objasnim šta mislim. Čoveku se može učiniti, u
kakvoj ‘sablasnoj’ avanturi, da zaista pada. Dakle, da pada u telesnom
smislu; ali može biti da sve vreme to pada njegovo psihičko biće, ili
entitet - nazovite to kako hoćete. Ali njegovom mozgu predočen je
osećaj sveukupnog padanja. Razumete li me?
„U isto vreme, molim vas da se prisetite da opasnost nije ništa
manja time što je psihičko telo ono koje pada. Skrećem vam pažnju na
osećaj padanja koji sam imao tokom onog vremena kada sam
zakoračio preko otvora jame. Moje fizičko telo moglo je lako da pređe
preko toga i da oseti čvrst pod ispod; ali moje psihičko telo bilo je u
sasvim stvarnoj opasnosti od pada. Zaista, moglo bi se reći da sam
doslovno preneo svoje psihičko telo preko, zadržano privlačenjem moje
životne sile. Vidite, mom psihičkom telu jama je bila isto toliko stvarna
i konkretna kao što bi rudarska jama bila za moje fizičko telo. Samo je
privlačenje moje životne sile sprečilo psihičko telo da ispadne iz mene,
ili pre da se hitne tamo dole kroz beskrajne dubine odazivajući se
divovskoj privlačnoj sili tog čudovišta.
 „Setićete se da je privlačna sila Velike Svinje bila prevelika da bi je
izdržala moja životna sila i ja sam, psihički, počeo da padam. Smesta
je u mom mozgu zabeležena senzacija identična onoj koja bi bila
zabeležena u njemu da je moje fizičko telo počelo da pada. Bio je
bezuman taj rizik u koji sam se upustio ali, kao što znate, morao sam
da ga preduzmem kako bih dosegao prekidač i bateriju. Kada sam
imao taj fizički osećaj padanja i kad mi se učinilo da vidim
zamagljene ivice jame svuda oko sebe, bio je to mozgu poslani snimak
onoga što je mentalno oko opažalo. Moje psihičko telo zaista je počelo
da pada i stvarno je bilo ispod ivice jame ali i dalje u kontaktu sa
mnom. Drugim rečima, moj fizički magnetizam i psihički ‘oreol’ i dalje
su bili isprepleteni. Moje fizičko telo i dalje je stajalo čvrsto na podu
sobe, ali da nisam svaki put naporom volje prinudio svoje fizičko telo
da pređe na drugu stranu, moje psihičko telo propalo bi u potpunosti,
prekinutog ‘kontakta’ sa mnom i otišlo bi kao kakav sablasni meteorit,
poslušno prateći snažnu gravitaciju Velike Svinje.
„Čudan osećaj da sebe silom guram kroz opstruirajući medijum
nije uopšte bila fizička senzacija u smislu u kojem shvatamo tu reč,
već radije psihički opažaj prinudnog guranja mog bića da iznova
pređe ‘procep’ koji se već bio oformio između mog padajućeg
psihičkog tela, sada ispod ivice jame, i mog fizičkog tela koje stoji na
podu sobe. A taj ‘procep’ bio je ispunjen silom koja je težila da spreči
moje telo i dušu da se razdvoje. Bilo je to užasno iskustvo. Sećate li se
kako sam još uvek mogao da svojim mozgom vidim kroz oči mog
psihičkog tela, iako je već bilo propalo na neku udaljenost ispod? To je
upravo izvanredna stvar da se ima u sećanju.
„Međutim, da nastavimo dalje, svi ‘sablasni’ fenomeni ekstremno
su difuzni u normalnom stanju. Oni postaju aktivno fizički opasni u
svim slučajevima u kojima su skoncentrisani. Najbolja ovlašna
ilustracija koja mi pada na pamet tiče se svima poznatog elektriciteta
- sile koju smo, uzgred, isuviše skloni da zamišljamo kako je
razumemo zato što smo je imenovali i zauzdali, da upotrebim
popularnu frazu. Ali mi tu silu uopšte ne razumemo! Ona je nama i
dalje potpuna fundamentalna misterija! Pa, elektricitet je u difuznom
stanju ‘zamišljeno neprikazano nešto’, ali kada je koncentrisan on
predstavlja trenutnu smrt. Shvatate li me sad?
„Uzmite, na primer, to objašnjenje kao veoma, veoma grubu
ilustraciju toga šta Velika Svinja zapravo jeste. Velika Svinja je jedan
od onih ‘magličastih’ oblaka milion milja velikih, što počivaju u
Spoljašnjem Krugu. Zbog toga ja ove oblake sile nazivam Spoljašnja
Čudovišta.
„Šta ona zaista jesu preveliko je pitanje. Ponekad se upitam da li i
ovaj naš Dodžson ovde uviđa koliko je zapravo nemoguće odgovoriti
na neka od njegovih pitanja”, i Karnaki se zasmeja.
„Ali da nakratko pokušam. Postoje oko ove naše planete, a
pretpostavljam i oko drugih, naravno, krugovi nečega što bih nazvao
‘emanacijama’. U pitanju je krajnje razređen, lagani gas, ili bolje reći
etar. Siroti etar, svojevremeno su ga baš često potezali!
„Vratite se načas u svoje školske dane i prisetite se da je nekada
davno i planeta Zemlja bila samo jedna lopta od krajnje vrelih gasova.
Ovi gasovi kondenzovali su se u obličju materijala i drugih ‘čvrstih’
materija; ali postoje neki koji se još nisu učvrstili - vazduh, na primer.
Pa, tako imamo zemljinu sferu po kojoj možemo da gazimo koliko god
čvrsto želimo; a oko te sfere počiva prsten gasova čiji činioci se
uveliko sadrže u svekolikom životu, onako kako život razumevamo -
što će reći, vazduh.
„Ali ovo nije jedini krug gasa što pluta oko nas. Postoje, kako sam
bio prinuđen da zaključim, veći i razređeniji pojasevi ‘gasa’ koji
počivaju, jedna zona iznad druge, daleko uvis i oko nas. Oni
sačinjavaju ono što sam nazvao unutarnjim krugovima. Oni su, pak,
okruženi krugom ili pojasom onoga što sam, u nedostatku bolje reči,
nazvao emanacijama’.
„Ovaj krug koji sam nazvao Spoljašnjim Krugom ne može biti niže
od sto hiljada milja od Zemlje, i ima debljinu koju sam ocenio na
negde između pet i deset miliona milja. Verujem, mada to ne mogu
dokazati, da se on ne okreće zajedno sa Zemljom već u smeru
suprotnom od nje. Uverljiv razlog za to može se naći u studiji teorije
na osnovu koje je izvesna električna mašina konstruisana.
„Imam razloga da verujem kako okretanje ovog Spoljašnjeg Kruga
s vremena na vreme biva uznemireno uzrocima koji su meni sasvim
nepoznati, ali za koje verujem da su zasnovani na fizičkim
fenomenima. Sad, Spoljašnji Krug je psihički krug, ali je takođe i
fizički. Da ilustrujem šta time mislim, moram opet posegnuti za
primerom elektriciteta, i reći da kao što je elektricitet nama bio
otkriven kao nešto sasvim različito od bilo koje dotadašnje koncepcije
materije, isto tako je Psihički ili Spoljašnji Krug različit od bilo koje
naše dosadašnje koncepcije materije. A ipak on time nije ništa manje
materijalan po poreklu, i u onom smislu u kojem je elektricitet fizički,
Spoljašnji Krug je po svojim sastojcima takođe fizički. Slikovito
govoreći, on je u fizičkom smislu, za Unutarnji Krug ono što je
Unutarnji Krug za više slojeve naše atmosfere, a ono što je vazduh -
nama dobro poznati gas - za vode, a vode za čvrsti svet. Shvatate li
moju sugestiju?11
Svi smo klimnuli glavama, a Karnaki je produžio.
„Pa, dopustite mi da sve ovo primenim na ono ka čemu sve vreme
navodim priču. Želim da pretpostavim da ovi oblaci čudovišnosti od
milion milja što plutaju po Spoljašnjem, Psihičkom Krugu, izrastaju iz
elemenata tog kruga. To su izuzetne psihičke sile koje se razvijaju iz
tih elemenata onako kako se ajkula ili oktopod razvijaju iz mora, ili
tigar ili kakva druga fizička sila iz elemenata svog okruženja od
zemlje i vazduha.
„Da odem i dalje od toga, fizički čovek je u potpunosti sačinjen od
elemenata iz zemlje i vazduha, u šta ubrajam i sunčevu svetlost i vodu
i ‘začine’! Drugim rečima, bez zemlje i vode njega ne bi bilo! Ili da to
drugačije sročim, zemlja i voda zajedno grade materijale za telo i
mozak i, prema tome, pretpostavlja se, za mašinu što pokreće
inteligenciju.
„Sada primenite ovaj pravac razmišljanja na Psihički ili Spoljašnji
Krug koji, iako toliko razređen da grubo mogu pretpostaviti da je
približan našoj koncepciji etra, ipak sadrži sve elemente za nastanak
izvesnih faza sile i inteligencije. Ali ovi elementi su po formi toliko
malo materijalni koliko je emanacija mirisa nalik samom parfemu.
Isto tako, kapacitet Spoljašnjeg Kruga za proizvodnju sile i
inteligencije nije ništa bliži kapacitetu zemlje i vazduha za proizvodnju
života i inteligencije, te su stoga i rezultati onoga što nastaje u
Spoljašnjem Krugu podjednako udaljeni po prirodi i izgledu od onoga
što nastaje od zemlje i vazduha. Pitam se da li ovo jasno iskazujem.
„I tako, izgleda mi da imamo koncepciju ogromnog psihičkog sveta,
nastalog iz fizičkog, koji leži daleko izvan ovog sveta i u potpunosti ga
okružuje, izuzev kapija o kojima se nadam da ću vam pričati neke
druge večeri. Ovaj enormni svet Spoljašnjeg Kruga začinje’ - ako mogu
tako da se izrazim - svoje sopstvene psihičke sile i inteligencije,
čudovišne i kakvegod druge, kao što i ovaj naš svet proizvodi svoje
sopstvene fizičke sile i inteligencije - stvorenja, životinje, insekte, itd,
čudovišne i svakojake druge.
„Čudovišna stvorenja Spoljašnjeg Kruga zloćudna su prema svemu
što mi smatramo najpoželjnijim, na isti način kao što se ajkula ili tigar
mogu smatrati zloćudnim, u fizičkom smislu, svemu što je nama
najpoželjnije. Oni su grabljivo nastrojeni - kao što su sve pozitivne sile
grabljive. Oni imaju žudnje u vezi sa nama koje su nepojmljivo mnogo
užasnije našim umovima, onda kada ih shvatimo, nego što bi neka
inteligentna ovca mogla da pojmi naše žudnje u vezi sa njenim
mrtvim telom. Oni otimaju i uništavaju kako bi zadovoljili žudnje i
gladi isto onako kao što drugi oblici postojanja otimaju i uništavaju
kako bi zadovoljili svoje žudnje i gladi. A žudnja ovih čudovišta
uglavnom je, ako ne uvek, vezana za psihičko biće čoveka.
„Ali to je sve što vam mogu reći večeras. Neke večeri želim da vam
pričam o ogromnoj misteriji Psihičkih Prolaza. U međuvremenu, da li
sam vam stvari bar malo pojasnio, Dodžsone?”
„I da i ne,” odgovorio sam. „Na vas se čovek može osloniti za ovu
vrstu tematike, ah preostalo je još desetak hiljada pitanja na koja bih
voleo odgovore.”
Karnaki je ustao. „Vani sad idite!” rekao je koristeći na prijateljski
način uhodanu formulu. „Vani sad idite! Želim da spavam.”
I pošto smo mu svi stisnuli šaku u znak pozdrava, išetali smo
napolje na tihi nasip.
 Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos

„Malo je onih koji se mogu meriti sa Hodžsonom

kada naznačuje blizinu strahotnih sila i
čudovišnih entiteta putem uzgrednih nagoveštaja
i naizgled beznačajnih pojedinosti ili kada
prenosi osećanje sablasnog i nastranog.”
- H.F. Lavkraft8 -

Vilijam Houp Hodžson je nepravedno skrajnut pisac, sveden na

kultni status među manjim brojem poznavalaca, iako zaslužuje veću
posthumnu slavu od brojnih svojih poznatijih savremenika i
naslednika. Istina, stvarao je u jeku najzlatnijeg doba jezovite
književnosti, na samom početku 20. veka, kada su svoja najbolja dela
objavljivali takvi giganti kao što su Maken, M. R. Džejms i Blekvud, pa
se donekle našao i u njihovoj send, a život mu je naglo, upadljivo
prerano bio prekinut upravo u godini u kojoj je Lavkraft napisao svoju
prvu zrelu priču („Dagon”, 1918) i njome započeo opus u kojem se
umnogome odražava i nastavlja Hodžsonov. Međutim, bizarnim
sticajem književnoistorijskih okolnosti, Lavkraft je svog neznanog
književnog sabrata otkrio tek tri godine pred smrt, kada je ogromni
deo svog književnog dela već bio stvorio. Tako je došlo do toga da se,
iz današnje vizure, između njihovih dela može videti čitav niz
podudarnosti, a da se, opet, ne može govoriti o uticaju već samo o
značajnoj sličnosti, u ponekim aspektima čak i do nivoa sinhroniciteta.
Moglo bi se, čak, reći da je Hodžson svojim pričama i romanima
najavio dolazak pisca koji je, u vreme njihovog objavljivanja, bio tek
mladić; odnosno, da je Lavkraft nezavisno od Hodžsona izgradio i još
dalje odveo ideje i koncepte čije književne artikulacije kod svog
prethodnika, u vreme pisanja, nije ni bio svestan. U svakom slučaju,
Hodžson je izuzetno zahvalan ne samo za čitalačko uživanje per se
nego i za proučavanje, jer njegovo delo do nivoa školskog primera
ogoljava određene aspekte horor proze na prelomu 19. i 20. veka, a
na sličan način može se koristiti i kao lupa za uvećavanje i
rasvetljavanje brojnih temeljnih elemenata poetike H. F. Lavkrafta.
Zaronimo, stoga, u okeanske dubine i kosmičke tmine
Hodžsonovog književnog univerzuma kako bismo bacili svetlo na
njegove crne bisere i često nebrušene dijamante, jer u njima se ogleda
mnogo toga najvrednijeg od stravične proze prve polovine prošloga
veka.

Lavkraft pre Lavkrafta

Vilijam Houp Hodžson je, na samom početku 20. veka, pionirski

anticipirao brojne teme, postupke, pristupe i nazore koji će, potom,
obeležiti čitav taj vek i ostati relevantni do današnjih dana.
Nezahvalno je baviti se nagađanjima o alternativnoj istoriji, recimo
onoj u kojoj se Lavkraft nikada nije rodio ili, recimo, u kojoj su
njegova dela istrulila u petparačkim časopisima a da nisu vaskrsnuta
u knjiškom obliku kroz Arkam Haus te su, time, ostala zaboravljena i
nepoznata narednim generacijama čitalaca; ali, da nije bilo Lavkrafta,
a da je neko Hodžsona ranije razotkrio novim čitaocima onako kako
su to Lavkraftovi prijatelji i sledbenici sa delima ovog pisca
konzistentno činili u decenijama nakon njegove smrti, moglo bi se
pretpostaviti da bi Hodžson danas ljubiteljima i proučavaocima strave
lako mogao biti Lavkraft umesto Lavkrafta.
Duhovitom igrom sudbine, iako njihova dela imaju znatnih
sličnosti, teško je zamisliti dva međusobno različitija čoveka: bolešljivi,
mršavi i visoki Lavkraft naspram onižeg, ali mišićavog i zdravog
bodibildera Hodžsona; bledunjavi knjiški moljac koji je retko mrdao iz
rodnog mesta protiv punokrvnog, suncem opaljenog bivšeg mornara
koji je tri puta oplovio svet; jedva jednom oženjeni pa ubrzo razvedeni
neromantik prema flertujućem romantičnom momku popularnom kod
dama (zatim srećno oženjenom); čovek kontemplacije naspram čoveka
od akcije; jedan umro u bolničkom krevetu, drugi poginuo na bojnom
polju... Ali, posthumno, okreće se kolo sreće: onaj prvi sa svakom
decenijom od smrti sve je popularniji i čitaniji, a drugi, nažalost, sve
više zaboravljen i sveden na tek omanji kult i fusnotu u istoriji
književnosti strave.
Pa opet, uprkos ovim razlikama, književno-istorijski posmatrano,
Hodžson je bio taj koji je prvi, vizionarski, čak luđački smelo, ne
obazirući se na okolinu, tvrdoglavo utro put tamo gde nikakvog puta
do tada nije bilo, već samo žbunje ili poneka zarasla kozja staza. Istaći
ćemo tri njegova najveća doprinosa razvoju poetike strave u
književnosti: u sva tri slučaja on je prejudicirao postupke i stavove
koje je Lavkraft zatim (nesvestan Hodžsona) razvio i u širinu i u
dubinu.

1) Kosmička strava umesto domaćih duhova

U Hodžsonovim pričama, a naročito onim o okultnom detektivu

Karnakiju, razrađen je prototip za spajanje motiva klasičnih priča o
duhovima, kakve su bile popularne u drugoj polovini 19. veka, sa
modernijim pristupom, u kojem su istovremeno vidljivi uplivi nauke,
paranauke i - kosmicizma. Ovaj prvi aspekt podrazumeva pokušaj
racionalizacije natprirodnog i njegovog svođenja na za sada još
nesaznatu ali ne i nesaznatljivu stranu prirode, manje ili više dostižnu
određenim naučnim i tehnološkim aparatima. Daleki koren ovog
pristupa nalazi se u priči Balver-Litona, „Kuća i mozak” (Sir Edward
Bulwer-Lytton, „The House and the Brain”, 1859), ali on nije značajnije
bio razvijan ni u drugim delima tog pisca, niti kod kasnijih, sve dok
Hodžson u svom serijalu o okultnom detektivu Karnakiju nije
naglasak konzistentno stavljao, iz priče u priču, na kvazinaučne i
kvazimističke koncepte kao metode borbe protiv onostranih pretnji.
Pritom je, što je za to vreme bilo još ređe, načinio odmak od
ustaljenih prikaza, fantoma i stvorova, dotad već odomaćenih
višedecenijskim varijacijama stotina pisaca, i svoje pretnje je
koncipirao smelije: kao nepojmljivo zviždanje u „Zviždavoj sobi”, kao
džinovsku ruku koja lupa i grabi u „Kapiji za čudovište” i, najzad, u
svojoj najradikalnijoj priči, kao onostrani entitet u obličju divovske
svinje, u „Velikoj Svinji”. U sve tri pomenute priče obična soba u
sasvim običnoj kući pretvara se u kosmičko bojno polje sa jedva
pojmljivim silama: naizgled domaći teren izobličen je u obezljuđenu,
tuđinsku pustoš (isto to biva i u njegovom najboljem romanu, Kući na
kraju sveta).9
Ovo otuđenje domaćeg i invazija iznutra najsnažnije i
najeksplicitnije izvedeni su u priči „Velika Svinja”, unikatnoj u
Hodžsonovoj prozi kao i u svekolikoj književnosti strave. U njoj autor
daje naznake nečega nalik autentičnoj, dakle fiktivnoj, ličnoj
kosmogoniji kojom u suštinskim aspektima praktično prejudicira
Lavkraftovu, takođe fiktivnu. U njenoj srži, neodređene „Spoljašnje
Čudovišnosti” nekada davno vladale su Zemljom, a to će, ako je
verovati (fiktivnom) Sigsandskom rukopisu, činiti i u budućnosti. U
međuvremenu, obitavaju visoko iznad stratosfere i vrebaju svaki
„prolaz” koji im se može otvoriti kako bi ponovo osvojile naš svet.
Sličnost sa docnijim Lavkraftovim konceptima je tolika da pojedini
proučavaoci, kao npr. Li Vajnštajn u eseju „Prvi književni Kopernik”
(Lee Weinstein, „The First Literary Copernicus”), izražavaju mogućnost
da je ovu deonicu u priči dopisao njen izdavač, Ogast Derlet, onda
kada ni Hodžson ni Lavkraft više nisu bili živi, neposredno pred prvo
objavljivanje ove priče, 1947. godine. Teško je o tome dati definitivan
sud bez uvida u originalni Hodžsonov rukopis, ali kosmogonija
skicirana u „Velikoj Svinji” konzistentna je sa poetikom i nazorima
ovog pisca, a pre svega sa činjenicom da su sve njegove horor priče
snažno prožete idejama invazije i zaraze, odnosno fobije i paranoje
pred prodorom tuđinskih (gadnih, prljavih, uništiteljskih) sila u zdrav
ljudski svet.
Kada je Lavkraft, napokon, pred kraj života, 1934. godine otkrio
Hodžsona10, njegovo oduševljenje bilo je trenutačno, i izazvano pre
svega nagoveštajima kosmicizma koje je nepogrešivo prepoznao.
Govoreći o njegovim delima u jednom pismu Ogastu Derletu on kaže:
„U određenim aspektima ona imaju snagu - sposobnost da nagoveste
carstva i dimenzije zamalo van našeg dosega i opsade od strane
bezimenih paklenih legija iz neslućenih, nemerljivih ponora noći.”11
Lavkraft, istina, nije bio hipohondar kao Hodžson, ali jeste s njim delio
snažnu, organsku paranoju prema prodoru tuđinskog u domaće
okruženje, i u tome se nalazi i dobar deo objašnjenja velikih
poklapanja u nazorima i poetikama ove dvojice pisaca. Inače, već u
svojoj ranoj priči, „Ukleta kuća” (1924), Lavkraft je eksplicitno
zamenio konvencionalne duhove kvazinaučno objašnjivim entitetom.

2) Okean kao odraz kosmosa

U uvodu upravo objavljene antologije novih horor priča sa

pomorskom tematikom, njena višestruko nagrađivana urednica,
znamenita Elen Detlou, piše: „Lavkraft je, poput brojnih drugih pisaca
(a naročito Vilijama Houpa Hodžsona), u prostranstvu i tuđinstvu
mora video isti potencijal za stravu koji je ubedio pisce još od samog
rođenja priče strave da tminu nastane čudovištima i babarogama.
More je vodena terra incognita, široko prazno platno koje priziva pisce
da na njemu zamisle užase.”12 Ono što ovoj urednici izmiče, međutim,
jeste da su oba ova pisca u moru videla potencijal za specifičnu
stravu, iz sasvim osobenog ugla, koji je bio stran njihovim
prethodnicima i savremenicima.
Engleska je, kao velika pomorska sila, a ujedno i majka gotske i
horor književnosti, svakako i pre Hodžsona imala jezovite priče
smeštene na more, ali, onda kada je to bio slučaj, prekookeanski brod
bio bi samo mehanička zamena za sablasnu kuću, dok su konotacije i
implikacije zapleta bile iste kao i na kopnu. Prelazni a znamenit slučaj
bila bi izvrsna priča „Kapetan ‘Polarne zvezde’” Artura Konana Dojla
(„The Captain of the ”Pole-Star””, Arthur Conan Doyle, 1883) o čoveku
koji u ledenim pustarama na krajnjem severu okeana prati fantoma
koji je ipak domaćeg porekla, dok su pomena vredni okeanski susreti
sa nepojmljivo čudovišnim prisutni, recimo, u pričama „Gornja
brodska postelja” E. Meriona Kroforda („The Upper Berth”, E Marion
Crawford, 1886) i „Morski otimači” H. Dž. Velsa („The Sea Raiders”, H.
G. Wells, 1896). Mogao bi se navesti još po koji vredan primer, ali
svaki od njih bio je pojedinačna pojava u opusu datog pisca: niko se,
pre Hodžsona, nije tako dosledno i duboko, u čitavom nizu priča i
romana, studiozno posvetio razradi ove tematike, a još manje je ta
razrada imala konotacije koje joj je ovaj pisac podario, a docnije ih
Lavkraft još više eksplicirao.
Naime, jedan od većih doprinosa Lavkraftove proze poetici horora
bila je spoznaja da nam nije potrebno otiskivanje u daleki svemir za
susret s radikalnom Drugošću: potpuno nepoznat i tuđinski svet
imamo u svojoj blizini, okruženi smo njime, u morima i okeanima
„naše” planete. Kao što je to još Embrouz Birs duhovito i dubokoumno
u svom Đavoljem rečniku definisao: „Okean, im. Vodena površina koja
zauzima oko dve trećine sveta načinjenog za čoveka - koji nema
škrge.”13 Lavkraft je to sagledao još filozofskije i tmurnije: „Mi živimo
na blaženom ostrvu neznanja, usred mračnih mora beskonačnosti”
glasi njegova nezaboravna formulacija, istinita kako doslovno tako i
metaforički. Da je okean savršeni, mikrokosmički odraz tajanstva
mračnog makrokosmosa u kojem se naša planeta u beskraj okreće,
Lavkraft je znao još od svoje prve značajne priče, već pomenutog
„Dagona”, a vrhunski izraz te ideje dao je u „Zovu Ktulua” (iz kojeg i
potiče gorenavedeni deo), verovatno najuticajnijoj horor priči
napisanoj u 20. veku.
Ali, Hodžson je s tom spoznajom bio prvi. On je, istina, nije
intelektualizovao onako kao Lavkraft: u njegovim pomorskim pričama
ne mogu se naći filozofski intonirane deonice poput znamenitih
pasusa kojima počinje „Zov Ktulua”; niti su one povezane u kakav
uzajamno nadograđujući, sveobuhvatni mitos nalik Lavkraftovom.
Nekolicina je povezana lokacijom - Sargaško more - ali ne i
stvorenjima što se tu skrivaju ili razrađenom zaleđinom njihovog
tamošnjeg prisustva. Može biti da je u tome razlog što je Hodžsonov
doprinos ovoj tematici ostavio slabiji i manje trajan pečat od
Lavkraftovog; potonji je, sa svojom mitološkom matricom, otvorio širok
prostor za građenje sveta (eng. world building) na koji su se
nadovezali i brojni drugi pisci, dok je Hodžson već i sam, bez tuđe
pomoći, brzo iscrpeo svedene potencijale Sargaškog mora u nizu
pomalo repetitivnih priča.
Značajno je, ipak, naglasiti da niko pre Hodžsona nije toliko
insistirao, iz priče u priču, na vizuri prema kojoj je čovek samo
prividno domaćin, a zapravo stranac u okruženju koje s njim i
njegovim vrednostima ima malo ili nimalo veze; da je svet u kojem
živimo suštinski zloćudan, ispunjen stvorovima i silama što samo
vrebaju čas da nam zauzmu tela, živote i prostor; da nas krhke
granice dele od infekcija i invazija najogavnije vrste, a da nema
nikakvog boga koji bi nam garantovao sigurnost na ovom ili „onom”
(hipotetičkom) svetu. Bog, ako uopšte postoji, ćudljiv je, nepredvidiv,
nehajan i uništiteljski kao i sam okean, što je maestralno jezgrovito
prikazano u priči „Iz srca oluje”, gde je dvosmislenim jezikom učinjeno
nejasnim da li narator na ivici smrti opisuje prirodan fenomen (oluja
na moru) ili - natprirodno „Stvorenje” koje razara jedan brod, budući
da je okean personifikovan kao zloćudno demon-božanstvo: „Moj Bog
je ovde, kraj mene, oko mene, a ubrzo će biti i iznad mene. Znaš šta to
znači. Nemilosrdan je. More je sad jedini Bog što postoji! (...) Bog je
Ono, ne On.”
Lavkraft će, kasnije, razraditi ovu formulaciju, da bog nije On već
Ono - odnosno, da je bog našeg svemira Azatot, idiotski, beslovesni
haos: neantropomorfni, poput okeana amorfni entitet koji ne haje za
koncepte dobra i zla kao i za sudbinu ljudske rase ili uopšte
svekolikog života na jednoj planeti. I on se neće izvinjavati zbog svog
„huljenja” kako to Hodžsonov narator čini - ali, svejedno, Hodžson je u
ovome bio prvi. U njegovim pomorskim pričama zaleđina je implicitno
filozofska, i očigledna postaje tek uvidom u veći broj pažljivo
odabranih njegovih priča, a ne u (nepostojećim) tiradama njegovih
likova ili pripovedača.
Ono što im daje naročitu snagu jeste autorovo tako očigledno
iskustvo na moru i upečatljivo opisani ambijenti, sa svim što uz njih
ide (oluje i drugi meteorološki fenomeni, olupine, gustiši morskog
rastinja, egzotično-fantastični živi svet, itd). Njegova proza je proza
čoveka od akcije, uglavnom lišena kitnjastih ukrasa - a opet,
atmosferična, bogata i poetična kad zatreba; najčešće je svedena,
direktna, konkretna, kako u formulaciji strukture zapleta (linearnih i
krajnje jednostavnih) tako i u opisima radnji i stanja. Za razliku od
Lavkrafta, koji morem nije plovio i čak ga se plašio, a čije priče se
retko dešavaju na širokom okeanu ili ispod njega (izuzeci: podmornica
u „Hramu” i pomorska kulminacija „Zova Ktulua”), Hodžson čitaoca
bez problema stavlja u taj ambijent, a realistički prikaz života na
brodu odličan je uvod za neosetni prelaz u sfere nerealnog i, neretko,
nadrealnog.

3) Organski užas ili telesna strava

U vreme kada su žanrom vladali eterični fantomi i tek poneka

stidljivo materijalizovana grozota, suptilno nagoveštena odabranim
detaljima, kao kod M. R. Džejmsa, Hodžson je u središte svog horora
postavio izrazito ogavno organsko i telesno. Čak i onda kada je
koristio već viđene nosioce gađenja, kao što su pacovi, treba samo
uporediti koliko ih je štedljivo i s merom koristio Brem Stoker (u
Drakuli, i u pričama „Sudijina kuća” i „Sahrana pacova”) sa onim što
je Hodžson uradio u priči „Misterija olupine” sa razularenim hordama
džinovskih pacova koji, usred trule olupine u Sargaškom moru, u
buljucima skaču na ljude i grizu ih.
Koliko su tek, onda, još snažniji njegovi prikazi potpuno
fantastičnih kreatura - koje bi Lavkraft svakako nazvao „bogohulnim”
- bez ikakvih pandana u poznatom živom svetu. I koliko su samo
živopisno prikazani, sa nepatvorenom grozom i gađenjem pred
njihovom sluzavom, neljudskom, poganom telesnošću. Ovaj aspekt
njegove proze zaslužuje detaljniju analizu, u narednom delu ovog
pogovora, pa ćemo, za početak, samo ukazati na to da je ovde posredi
revolucionarni raskid sa viktorijanskim dobom i njegovim merilima, i
smelo zakoračenje u moderno doba gde će telesni užas postati sve
dominantniji. To se u horor prozi desilo donekle upravo „zahvaljujući”
masakrima I svetskog rata koji je Hodžsona zbrisao sa pozornice, a da
ga je ovaj kojim slučajem preživeo, svakako bi se u njegovoj potonjoj
prozi proživljeni telesni užas još snažnije manifestovao.
Nesvestan svog prethodnika, dakle nezavisno od njega, Lavkraft je
u svom opusu razvio koncept grozomorne telesnosti. U njegovoj prozi
možemo prepoznati bar četiri modaliteta u kojima se telesni horor
(eng. body horror) ispoljava, i to: 1) sakaćenje tela; 2) raspadanje tela;
3) preobražaj tela, i 4) tuđinska (neljudska) tela.14 Poslednje dve vrste
imaju naročitu bliskost sa Hodžsonovim delima, pre svega priče kao
što su „Senka nad Insmutom” koja opisuje grozne plodove spajanja
ljudi i amfibija i „Danički užas” sa neljudskim elementima fizionomije
demonski začetog Vilbura Vejtlija. Upečatljivi i ekstremni primeri
spajanja ljudskog i neljudskog - a pre svega sa telesnim detaljima
vodozemnih i vodenih (morskih) stvorova - svoju prvu veliku
književnu inkarnaciju dobili su upravo kod Hodžsona, u romanu
Čamci sa ‘Glena Keriga’ i u priči „Demoni mora”, ali i u spojevima
ljudskog sa gljivama i lišajevima, kao u „Glasu u noći” i „Olupini”, gde
invazivna Drugost ima kancerozno korodirajuće dejstvo po ljudsku
telesnost, kao kasnije u Lavkraftovoj „Boji izvan ovog svemira”. U svim
ovim slučajevima na delu je Hodžsonov koncept abhumanog -
lajtmotiv koji zavređuje detaljniju analizu.

Abhumana i čudovišna telesnost

Darvinove teze o poreklu vrsta i načinima delanja evolucije (i

involucije) iz druge polovine 19. veka uvele su koncept degeneracije
kao sve prisutniju opsesiju ne samo u oblasti biologije, već i
psihologije i društva uopšte.
Darvinove teorije imale su radikalne biološke, ali i socijalne,
filozofske, pa i metafizičke implikacije. Ljudski identitet u
viktorijanskom dobu postaje upitan, nestabilan, fragmentaran.
Njegova „bogomdana” uzvišenost dovedena je u pitanje, a strahovanja
vezana za njegov integritet brzo su dobila i svoja fiktivna obličja u
proznim delima neogotika:

Umesto ljudskog tela stabilnog i integralnog (ili barem,

nepodložnog čemu gorem od dejstva vremena i bolesti), gotik
kraja veka (fin de siècle) nudi spektakl tela nediferenciranog
i u metamorfozama; umesto mogućnosti ljudske
transcendencije tu je prospekt egzistencije ograničene
stvarnošću grozne telesnosti; umesto ljudske subjektivnosti
unitarne i sigurno ograničene nalazimo je fragmentiranu i
krhkih granica. Unutar ovog žanra možemo se uveriti u
neumorno uništavanje ‘humanog’ i razvijanje, umesto toga,
 onoga što ću nazvati, da pozajmim evokativni termin od
autora natprirodne proze Vilijama Houpa Hodžsona,
‘abhumanim’. Abhumani subjekat jeste subjekat ne-baš-
ljudski, karakterisan je morfičkom varijabilnošću, neprestano
u opasnosti da postane ne-ja, da postane nešto drugo. Prefiks
‘ab’ označava udaljavanje od mesta ili stanja, i prema tome
gubitak Ali udaljavanje je takođe i kretanje ka nečemu
drugom - ka mestu ili stanju još uvek nepreciziranom - a to u
sebi sadrži istovremeno pretnju i obećanje.15

Abhumano je koncept koji je Hodžson osetio potrebu da uvede zato

što mu već postojeći pojam nehumanog nije bio dovoljan. Nehumano,
odnosno neljudsko, strogo gledano, moglo bi se odnositi na bilo
kakvog živog stvora koji ne pripada ljudskoj vrsti: pas, riba, krava,
oktopod, ptica... svi su oni neljudski, u smislu da ne pripadaju ljudskoj
vrsti. Ah abhumano je nešto drugo, nešto što u sebi sadrži određenu
dozu ljudskog, a opet daleko je od ljudskog. I baš ta prividna bliskost
unutar nečeg vrlo dalekog (odnosno: osećaj tuđinstva u nečem
naizgled srodnom) zapravo ga čini daleko neljudskijim od ma koje
životinje; štaviše, približava ga travestiji, jer huli na pretpostavljeni
ideal navodno bogostvorene čovečnosti kao merila svih bića i stvari.
Drugim rečima, abhumano je biološki, telesni, organski ekvivalent
onoga što je u psihologiji Frojd nazvao začudnim (nem. Unheimlich,
eng. uncanny). Efekat horora u svojoj suštini zasnovan je upravo na
kontrastu između „čudovišno” tuđeg i prepoznatljivo „domaćeg”, ili još
preciznije rečeno, na „očudovištenju” domaćeg, što je efekat kojem je
Hodžson težio i postizao ga je na višestruke načine. Začudno je ono što
plaši ne svojom totalnom drugošću, nego upravo onim često
neodredivim a ipak opazivim elementom poznatosti u toj drugosti, tj.
onom dozom „našeg” usred nečeg tuđinskog. Najstrašnije je, zbog toga,
čudovište u kojem možemo da prepoznamo i delove samih sebe.
U potrazi za samim sobom, Hodžsona je put odveo na more, i
njegovo bogato iskustvo moreplovca pružilo mu je idealno poprište za
docnije priče o susretu između „čudovišnog” tuđeg i prepoznatljivo
„domaćeg”.
 Jer more je kvintesencijalno liminalni prostor. Situirano
između političkih, kulturnih i geografskih granica, ono je
takođe i fizički promenjivo i nepredvidivo; za mornara iz 18.
ili 19. veka biti na moru značilo je biti izolovan i ranjiv,
postojati između elemenata, između zemalja, između života i
smrti. Neprestani rizik i stalno dešavanje potapanja brodova i
davljenja na moru, dok je porodica čekala na obali zabrinuta
i bez vesti, činilo je da more i smrt budu blisko asocijativno
povezani.16

U tom liminalnom prostoru nisu promenjivi samo more i nebo, već

su i stvorenja što tu žive jednako neuhvatljiva, skliska, amorfna i
metamorfična. Hodžson je u svojim delima prejudicirao ikonografiju
pomorskih grozota mekušaca, zglavkara i drugih stanovnika
okeanskih dubina kao što su sipe, oktopodi, lignje, meduze, rakovi i
slični stvorovi čiji će pipci, klešta i žalci kasnije postati zaštitni znakovi
Lavkraftovog imaginarijuma. Međutim, Hodžson je ova stvorenja
očuđavao, čineći ih većim i inteligentnijim i zloćudnijim nego što u
prirodi jesu, i bilo je jasno da to ne čini radi pukog senzacionalizma ili
radi kakve dobroćudne avanture kao u pisanijima Žila Verna.
Divovska kraba, poput one u priči „Dozivanje u zoru” za njega je
amblem nečeg dubljeg, što provocira „sina čovečjeg”: ona oličava
metafizičku grozu pred ekstremima organskog postojanja, jer u njima
se ogleda suštinska nakaznost tzv. Majke Prirode.
Ali za Hodžsona ni to nije bilo dovoljno: iako neljudska, ova
stvorenja ipak su bar prividno prirodna. Njemu je trebalo nešto što bi
naglasilo protivprirodnost u samom srcu prirode. Otud abhumano.
Otud stvari kao što je ova, iz romana Čamci sa ‘Glena Keriga’:

Udolina pod nama sva je vrvela od pokreta stvorenja,

beličastih i gadnih pod mesečinom, a pokreti su im bili
unekoliko nalik pokretima čudovišnih puževa golaća; iako te
stvari same po sebi nisu imale sličnosti sa ovima u pogledu
svojih kontura, već su me podsećale na gola ljudska bića,
veoma mesnata, koja gamižu na stomacima... Ove stvari pod
 nama imale su svaka po dva kratka i zdepasta uda; ali
njihovi krajevi kao da su se okončavali podeljeni u mrske i
uskomešane gomile malih pipaka koji su klizili tamo-ovamo
dok su se stvorenja kretala dnom udoline, a na njihovim
stražnjim krajevima, gde bi trebalo da su im izrasla stopala,
činilo se da imaju duge ustreptale grozdove pipaka...17

Otud stvari poput onih iz priče „Demoni mora”:

Puzala su po palubi, sada vidljivoj u sve tanjoj izmaglici,

najužasnija stvorenja koja sam ikada video. Uprkos njihovoj
nezemaljskoj čudnosti imao sam osećaj da ima nečeg
poznatog u vezi sa njima. Ničemu nisu toliko nalikovala kao
ljudima. Imala su telesni oblik nalik fokama, ali nezdrave,
mrtvački bele boje. Donji deo završavao se nekom vrstom
rascepljenog, dvokrakog repa na kojem su imala dva
dugačka, zmijolika pipka, a na krajevima veoma čovekolike
šake sa kandžama umesto noktiju - zastrašujuće parodije
ljudskih bića. Njihova lica, koja su, isto kao i njihovi udovi sa
pipcima, bila crna, behu najgrotesknije čovekolike stvari na
njima, a izuzev činjenice da im se gornja vilica zatvarala nad
donjom - veoma nalik čeljustima oktopoda - ja sam viđao
ljude među pojedinim domorodačkim plemenima koji su
imali lica nesvakidašnje nalik njihovim.18

Ukratko, otud stvari.

Ne stvorovi, već stvari. Iako žive, te stvari prkose
antropocentričnim koncepcijama živog i neživog sveta i stoga su
smeštene u liminalni prostor između živog i neživog, ali zbog svoje
nakaznosti ne zaslužuju pripadnost kategoriji stvorenja (navodno,
božjih), već su i lingvistički odgurnuti u kategoriju neživog,
nestvorenog, već, implicitno, nekako protivprirodno, demonski
nastalog. To je očigledno već u naslovima kao što su „Stvar među
algama” („The Thing in the Weeds”) i „Stvar nevidljiva” („The Thing
Invisible”), ali i u samim pričama gde je preteča Drugost najčešće
okvalifikovana kao stvar, ili - kao Stvar, npr. u „Tropskoj strahoti”, „Iz
srca oluje” i u „Dozivanju u zoru”. Ovde se nalazi konceptualni koren
lavkraftovske ideje o „stvari koja ne bi smela da postoji” (kako je to
jezgrovito sročeno u naslovu istoimene pesme grupe Metalika, „The
Thing That Should Not Be”). Svi oni stvorovi koji se ne uklapaju u
sliku „humanog” kosmosa, svi koji ne bi „smeli” da postoje, a ipak
prkosno postoje, bivaju abhumani: postaju - stvari.
Govoreći o odsustvu paterna u epizodičnom zapletu romana Čamci
sa ‘Glena Keriga’ Keli Harli zapaža da je njegov jedini patern sačinjen
upravo u svesno konceptualizovanom neredu:

Mornari lutaju kroz gotski prikazanu Prirodu ispunjenu

Stvarima, koja uvek preti da ljudske subjekte uvuče u polje
postvarenosti. Dok se kreću nasumice, oni susreću jednu
nakaznost za drugom, i moreni su užasom i gađenjem.
Roman se ne trudi da ove nakaznosti ispuni kakvim
značenjem (da ljudoždersko drveće predstavlja ovo; da
džinovske krabe označavaju ono): oni naprosto postoje, kao
odvratni proizvodi prirodnog sveta koji je istovremeno
haotičan i beskrajno plodan.19

Ovo je značajan kvalitet Hodžsonovog pisanja: to što uporno i

dosledno odbija da svoje pripovesti svede na transparentne alegorije
ili da kreature poveže sa očiglednim simbolizmom. Na tragu najboljih
klasičnih priča Le Fanua (npr. „Zeleni čaj”), a istovremeno sa M. R.
Džejmsom i Blekvudom, Hodžson je u horor priču uneo koncept
nasumične Drugosti. Ovaj pristup rezultira značajno jezivijim
pripovestima, jer jedna je, krajnje svedena i umirujuća, priča u kojoj je
čudovište agent norme, a žrtve su kažnjene po zasluzi; to, strogo
gledano, i nije priča strave, već ilustrovani starozavetni moralitet o
tome da će zli biti kažnjeni (pa makar i natprirodnim putem) a
pravedni nagrađeni (pa makar i posthumno). Sasvim druga je, i
daleko više zastrašujuća, priča u kojoj stradaju nedužni, bez ikakve
svoje krivice, na pravdi boga neshvatljivoga.
Hodžsonovi mornari nisu žrtve svog nečoveštva - recimo, surovosti
prema kakvim domorocima koji bi onda na njih bacili kletvu; niti
svoje pohlepe, pa da, recimo, na čudovišta nabasaju tragajući za
kakvim gusarskim blagom; niti su žrtve ikakvih drugih niskih strasti
koje bi time dobile moralizatorski, simbolični izraz u monstruoznim
pretnjama i kaznama. Ništa takvo: poput junaka priča M. R. Džejmsa,
njihov najveći greh obično je puka radoznalost, a često čak ni to.
Naime, dok Džejmsovi antikvari i profesori šetaju obalama,
šumarcima, starim crkvama i ruševinama, oni su samo dokoni turisti
u svetu nepoznatog, bez ikakvih obaveza. Mornari, međutim, imaju
dužnost da pomognu ljudima u nevolji, da istraže mogućnost da neko
nasukan zapomaže, kao u pričama „Glas u noći” ili „Dozivanje u zoru”,
odnosno da provere ima li preživelih na napuštenim brodovima, kao u
pričama „Olupina” i „Misterija olupine”. Oni nisu besposleni radoznalci
koji se upliću tamo gde im nije mesto već ljudi koji rizikuju svoje
živote u ionako opasnoj profesiji pokušavajući da doznaju da li je
nekome potrebna pomoć. Vođeni time, neki od njih stradaju bez
vidljivog smisla ili svrhe. Oni ne „traže đavola”; zapravo, najčešće
„đavo” pronalazi njih. Samim tim što su zašli izvan kulture, izvan
civilizacije, izvan sfere ljudskog, u liminalnu oblast okeana - oni kao
da su izašli izvan sfere bilo kakve zaštite, bila ona ovo ili
ovozemaljska.
Poseban nivo abhumanog predstavljaju grozote povezane sa
konceptom infekcije, zaraze i telesnog preobražaja pod uplivom
tuđinskog agenta. Upečatljiv izraz ove teme nalazi se u naslovnoj priči
ove zbirke, u kojoj ljudi bivaju, pod uticajem čudnih gljiva na jednom
ostrvu, i sami preobraženi u čudovišne ljude-gljive. Upravo ova priča
najčešće je od svih Hodžsonovih antologizovana, a jedina je i dobila
(istina, neformalnu) dugometražnu adaptaciju, u japanskom filmu
Matango (1963).20 Hodžson je i privatno bio opsednut strahom od
bacila i svake vrste zaraze, i u nizu njegovih dela strava je zasnovana
na mogućnosti kontaminacije gnusnom, ogavnom Drugošću. Otud
motiv opsade u Kući na kraju sveta, gde su čovek, njegova sestra i pas
zabarikadirani u kući okruženoj svinjolikim kreaturama iz Ponora. Isti
motiv nalazimo i u Zemlji noći, gde desetkovano čovečanstvo obitava
u krhkim oazama, piramidama zaštićenim posebnim energijama, dok
ih spolja zaposedaju neopisiva stvorenja koja samo traže način da
prodru unutra.
Otud električni pentakli i magijski krugovi i drugi oblici zaštite od
nadiranja Drugosti iz paralelnih sfera, pri čemu je čovek predstavljen
kao krhko biće na ostrvcu slabe zaštite usred pomahnitalih i
uskovitlanih mora čudovišne Drugosti, kao u pričama o Karnakiju,
okultnom istražitelju. Otud, najzad, i vrhunski izraz ove vrste strave, u
priči „Olupina”, gde neobični lišajevi i buđ obuzimaju i prožimaju
svekoliku organsku materiju, od poroznog drveta broda do ljudskog
mesa i kostiju, a Hodžsonova fobija od kontaminacije dobija svoj
bezpogovorni izraz u košmaru penetracije Drugosti koja prodire,
opseda i pod svoje uzima humano kako bi ga, iznutra, preobrazila u
abhumano, doslovno postvareno - sjedinjeno s truležnim drvetom
broda.
Ima li, u takvoj slici sveta, za čoveka ikakve nade? Hodžson je
nalazi u ljudskom znanju, pameti i dovitljivosti - ukratko, u onome
čime je homo sapiens zaslužio svoje ime.

Razumom protiv Nerazuma

Ako je već čovek slab i porozan, podložan invazivnim napadima

svakojakih čudovišta kako spolja tako i iznutra, i ako su Hodžsonove
priče iz pomorskog okruženja najpotpuniji izraz te tematike, onda
serijal priča o Tomasu Karnakiju, istražitelju natprirodnog, predstavlja
pokušaj da se ovaj kosmički antagonizam bar donekle uravnoteži
uvođenjem profesionalca tamo gde su dotad akteri bili samo neuki
mornari i drugi amateri. Karnaki pripada tradiciji „psihičkih
detektiva”, po uzoru na Le Fanuovog doktora Heselijusa i Blekvudovog
Džona Sajlensa (koji je Hodžsonu poslužio kao direktna inspiracija), a
ovi pak imaju korene u aktivnostima Društva za psihička istraživanja
(Society for Psychical Research, osnovano 1882. godine) u kome su
istaknuti britanski naučnici pokušavali da ispitaju pojedince sa
navodnim moćima telepatije, telekineze, levitacije i komunikacije sa
dušama mrtvih, a docnije su istraživali i kuće navodno posednute
duhovima.
 Drugi snažan podsticaj književna tradicija „psihičkih detektiva”
imala je u fenomenalnom uspehu serijala priča i romana Artura
Konana Dojla o Šerloku Holmsu, privatnom detektivu posvećenom
istraživanju ovozemaljskih misterija. Nažalost, iako je njegov autor za
sobom ostavio veoma relevantan opus u sferi priča strave, nije mu
padalo na pamet da spaja detektiviku i natprirodno, pa su to drugi
pisci uradili umesto njega.
„Psihički detektivi”, dakle, razlikuju se od običnih po tome što ne
istražuju tajne nestalih ogrlica, ukradenih kipova, nevernih žena,
ubijenih vlastelina i slično, već se bave slučajevima ukletih kuća,
duhova, poltergajsta i drugih demonskih bića i pojava. Ovi detektivi su
poznavaoci nauke, ali i okultnih znanja, i često kao ispomoć koriste
stare i nepoznate spise i knjige, amajlije, bajalice, formule i druge
oblike nekonvencionalnih postupaka i rituala kako bi stupili u kontakt,
i gde je neophodno, borbu sa onostranim silama. Tako, Hodžsonov
Karnaki u svom arsenalu ima fiktivni, samo za ovu priliku izmišljeni
Sigsandski rukopis iz 14. veka (svojevrstan grubi prethodnik
Lavkraftovog Nekronomikona), a za zaštitu najčešće koristi Drugi znak
iz Saaamaaa rituala i električni pentakl za zaštitu od prodora
onostranih sila, mada se ne libi i tradicionalnih zaštitnih sredstava
kao što je beli luk.
Serijal priča o Karnakiju čini ukupno devet priča. Od toga je šest
prvobitno objavljeno u zbirci Karnaki, istražitelj duhova (1913), a tri su
dodate u kasnija izdanja. Od ukupno devet, osam se bavi slučajevima
sa prividno natprirodnim događajima, dok jedna priča „Pronalazak”
(„The Find”) nema čak ni nagoveštaja te tematike, i govori o
Karnakijevom raskrinkavanju veštog falsifikata stare, unikatne knjige.
Preostalih osam sadrži nagoveštaje natprirodnog ali, zapravo, na kraju
se ispostavlja da samo tri priče za vinovnike imaju istinski onostrane
sile (i upravo te tri odabrane su za ovu zbirku), dok u pet priča iza
naizgled natprirodnih dešavanja stoje ovozemaljski, ljudski akteri,
mada ponekad uz prisustvo „nečeg višeg”.
Priče o Karnakiju različito su ocenjene kod čitalaca i kritičara:
mnogi (u koje spada i Lavkraft) ih smatraju inferiornijim delom
Hodžsonovog opusa, ali ima i onih, kao što je pisac i veliki znalac
klasične horor priče Mark Valentajn, koji veruju da su ove priče i te
kako relevantne i da nude, „na svoj način, lucidno svedočanstvo o
egzistencijalnom prkošenju ambisu.”21 Istina je da današnjem čitaocu
može delovati razočaravajuće kada se, u raspletu naizgled
paranormalne priče, razotkriju sasvim prirodni, ovozemaljski, pa čak i
prizemni mehanizmi.
Osećaj frustracije na kraju ovakvih pripovesti utemeljen je na
izneverenim, a sasvim legitimnim očekivanjima čitaoca, zasnovanim
na implicitnim žanrovskim datostima. Ali, kog žanra? Već smo govorili
o suštinskom neskladu horora i detektivike, na primeru njihovog
mešanja u pojedinim pričama Artura Makena, koje je „inherentno
problematično zbog temeljne sukobljenosti poetika ova dva žanra zbog
koje horor najčešće bude na gubitku. Naime, detektivika je suštinski
racionalan žanr, utemeljen u premisi da „svako zašto ima svoje zato”;
nasuprot tome, horor je suštinski iracionalan žanr, utemeljen u
premisi da „svako zašto nema svoje zato.” Kada se misterija rasplete i
ogoli, kada se racionalizuje (kao npr. u delima tzv. objašnjenog
gotika), strava se, po pravilu, rasprši.”22
Paradoksalno je da je Hodžson ubedljiviji kada piše o
natprirodnom nego o prirodnom: njegove racionalizacije u onih pet
priča sa ovozemaljskim rešenjem zvuče neubedljivije od okultnih
mistifikacija u pričama u kojima su zaista na delu onostrane sile.
Takođe, iako je u svojim pričama često mešao žanrove horora,
avanturističke i detektivske priče, on je jedinstven među svojim
savremenicima po tome što je, kada bi se posvetio stravi, njoj bio u
potpunosti, sasvim ozbiljno predan. O tome govori veliki američki
pisac fantazije i horora, Fric Lajber: „Nesumnjivo je glavni razlog
njegovog uspeha na ovom polju [književnosti strave] u ekstremnoj,
čak naivnoj ozbiljnosti s kojom se laćao posla,”23 a srodne kvalitete
ističe takođe i veliki pisac, T. E. D. Klajn u odrednici o Hodžsonu u
Pingvinovoj Enciklopediji horora i natprirodnog: „Ono što njegova dela
čini prijemčivim jeste izvesna staromodna ozbiljnost i integritet...”24
Strava u njegovim pričama ne svodi se na par rečenica, ili najviše
pasusa, nego, jednom kad se razulari, ume da potraje u razrađenim,
detaljnim scenama krcatim jezovitim dešavanjima koja zauzimaju
čitave stranice. Takvo prolongiranje terora netipično je za horor priču
tog vremena, a anticipira Lavkrafta i druge, modernije pisce žanra.
Neki od vrhunskih primera ovoga nalaze se upravo u tri potpuno
natprirodne priče o Karnakiju u ovoj zbirci: „Kapiji za čudovište”,
„Zviždavoj sobi” i, naročito, u „Velikoj Svinji”.
Vrlo je verovatno, recimo, da bi Lavkraft drugačije gledao na
Hodžsonove priče o Karnakiju da je „Velika Svinja” bila objavljena za
njegovog života. Ali zato Mark Valentajn, više decenija potom, s
pravom tvrdi: „‘Zviždava soba’ i ‘Velika Svinja’ spadaju među
najsnažnije i najintenzivnije opise ličnog užasa licem u lice sa
natprirodnim zlom kod bilo kog pisca dvadesetog veka.”25 Upravo
činjenica da je za protagonistu uzeo profesionalnog borca protiv zla
omogućava Hodžsonu da osmisli i ostvari ubedljive i upečatljive scene
prolongiranog suočavanja sa Zlom.
Okršaji suprotstavljenih principa u ovim slučajevima mogu da
potraju duže jer, umesto neslutećih i nezaštićenih žrtava koje bi očas
posla stradale pod naletima Onostranog, Karnaki dolazi stručno
(teoretski) pripremljen i tehnički-okultno (praktično) opremljen. Sa
uputstvima, bajalicama i ritualima iz Sigsandskog rukopisa i sa
električnim pentaklom (i njegovim varijacijama), Karnaki se javlja kao
nešto ravnopravniji protivnik, mada Hodžson protiv njega stavlja
originalno koncipirane entitete. To nisu ni sablasti ni oživeli mrtvaci
ni zli nekromanti i vukodlaci, kao npr. u Blekvudovim pričama o
Džonu Sajlensu, već bića i sile teško opisivi. Njihova nesvodivost na
išta poznato čak i u kontekstu dotadašnje tradicije natprirodnog čini
ih ne samo ekscentričnim nego, pre svega, krajnje nepredvidivim, pa
time i strašnijim.
Zlo je, u sve tri pomenute priče, toliko moćno da doslovno animira
čovekov ambijent i preobražava ga u međuzonu, više tuđinsku negoli
ljudsku: sobe u kojima se Karnaki obre, u sva tri slučaja, više nisu
humani prostor unutar građevine koja se obično doživljava kao azil i
brana pred spoljašnjim pretnjama, već postaju začudna mesta prožeta
zlom toliko da tu, u vrtlogu protivljudskog, više nema bega, sem u
klaustrofobično uski i krhki zabran pentakla. Sama materija kao da je
prožeta nematerijalnim, metafizičkim u toj meri da se te sobe
metaforički, a maltene i doslovno, transformišu u razjapljene čeljusti
koje bi da prožderu smrtnog stvora što se drznuo da im prkosi: u
„Kapiji...” na njega kidiše džinovska ruka, u „Sobi...” zjape velika
urlajuća usta a u „Svinji” se doslovno otvaraju vratnice paklene jame
iz koje nadire demonski entitet.
Istina je da u ovim pričama Karnaki pobeđuje - tačnije, spasava
svoj život i živote svojih klijenata, ali to čini uz tako velike muke i uz
takvo obilje neizvesnosti da je, u katarzičnim završecima, olakšanje
samo privremeno. Te priče sa sobom nose kognitivni horor trajnog
dejstva, sadržan u spoznaji postojanja sila koje čoveka umnogome
prevazilaze i koje nisu do kraja uništene, već na kraju priče samo
privremeno prognane. U određenom smislu, njihov učinak je snažniji
od pomorskih priča strave, jer čovek je ipak kopnena životinja i velika
većina čitalaca neće se naći ni blizu mestima na kojima vrebaju
okeanski užasi da bi ih doživela kao sebi bliske. Međutim, tri
natprirodne priče o Karnakiju užas smeštaju na kopno, u svet koji
snažnije doživljavamo kao „naš”, pa još usred doma stvaraju učinak
nedomaćeg, čime je njihov efekat stravičniji od priča smeštenih u
egzotične lokacije. Daleko je Sargaško more sa svojim džinovskim
pacovima, hobotnicama, lišajevima i gljivama, ali priče o Karnakiju
pokazuju da se vrata pakla mogu otvoriti i ispod poda najobičnije,
prosečne kuče usred grada.
„Velika Svinja” to doslovno pokazuje, ali je vredna isticanja iz još
nekoliko razloga. Pre svega, zato što je to prva i najbolja književna
obrada psihološkog poremećaja poznatog kao „paraliza sna”. Radi se o
prilično čestom iskustvu svojevrsne lucidne noćne more u kojoj osoba
ima osećaj da se probudila, ali joj je telo paralizovano, a njena soba
pretvorena u poprište jezivih dešavanja vezanih za prisustvo
natprirodnih sila i stvorenja koja pokušavaju da snevača odvuku iz
kreveta, u neki tunel i t.sl. Osoba ima jasnu svest o opasnosti ali i
paničan osećaj nemoći da ikoga dozove u pomoć ili da se pokrene
kako bi sebi pomogla. Paraliza sna je posebno zastrašujuća zbog
živosti halucinacija, tim pre što su ove smeštene u poznati ambijent,
odnosno u spavaću sobu. Potonja se percipira sasvim realistično, ili sa
manjim modifikacijama, kroz prisustvo stepeništa, prozora, vrata i
drugih otvora kojih u stvarnosti nema. Ovaj nedovoljno proučen
fenomen nastaje kada se mozak „probudi” u toku REM (Rapid Eye
Movement) faze a telo ostane nepokretno. Osoba je svesna svega, ali
ne može da se pomera. U starija vremena ovakva iskustva smatrana
su dokazom postojanja duše, ali i neljudskih, demonskih entiteta koji
vrebaju oko čoveka i čekaju trenutak njegove nemoći ili nepažnje da
ga posednu.
„Velika Svinja” živopisno inscenira većinu opažaja i fenomena
vezanih za ovo stanje: ukočenost spavača, njegovu nesposobnost
artikulisanog govora (graktanje), živu svest da se nalazi u smrtnoj
opasnosti od nekog stvorenja prisutnog tu, s njim u sobi, osećaj
odvojenosti svog sopstva (duša) od materijalnog tela, tunel ili jama u
koju ga nešto uvlači, itd. Međutim, najmanje dva kvaliteta izdižu ovu
priču od „samo” odličnog prikaza jednog univerzalno rasprostranjenog
jezovitog, a prirodnog fenomena.
Kao prvo, Hodžson ovaj fenomen uzima samo kao polaznu osnovu
za znatno složeniju i ambiciozniju pripovest u kojoj eksplicira svoju
izmaštanu kosmogoniju o sferama što okružuju naš svet i o zaštitnim i
pretećim entitetima koji ih nastanjuju. Nagoveštaji ovih kosmo-
metafizičkih nazora prisutni su i u drugim pričama, uzgred,
nerazvijeni, ali tek u ovoj dobijaju svoj razrađeni oblik. Pisac, dakle,
kao osnovu uzima nešto što bi u manje ambicioznim rukama ostalo
samo „studija slučaja” jednog intrigantnog psihološkog fenomena a
onda tome dodaje izvesne naučne, kvazinaučne i metafizičke ideje,
gradeći sasvim osoben konglomerat koji nije nalik ičemu do tada
viđenom u književnosti strave. Njegov postupak prejudicira nešto
slično što je, recimo, Lavkraft uradio u priči „Snovi u veštičjoj kući”
(1932) - spoj tematike lucidnih košmara sa tradicionalnim
okultizmom i savremenim naučnim teorijama.
Kao drugo, ova priča sadrži zanimljiv paradoks utoliko što,
koristeći postupke koji bi drugde bili doživljeni kao propusti i slabosti
ako ne i nedostaci, zapravo postiže veći kvalitet. „Velika Svinja” obilato
koristi retardaciju (usporavanje) i repeticiju (ponavljanje) radnje, i
čitaocu naviklom na klasičnu horor naraciju može delovati prespora i
repetitivna. Ona to, u izvesnom smislu, jeste: ali u tome se, naizgled
paradoksalno, nalazi jedan od njenih većih kvaliteta, zbog toga što
kroz ove postupke autor postiže svojevrsnu dilataciju vremena kojom
efikasno izmešta čitaoca iz sveta uobičajenog prostor-vremena: on
biva plastično prebačen u vešto kreirani mikrokosmos Karnakijeve
sobe gde prestaju da važe ovozemaljski zakoni.
Konkretno, Hodžsonov efekat ne svodi se samo na opisivanje
natprirodnih fenomena, nego, povrh toga, i na plastičan prenos
njihove percepcije i učinka na aktere, tako da čitalac nije pasivni
recipijent opisa tuđeg iskustva, već postaje aktivni učesnik i
iskustvenik svih dešavanja. Izgubivši osećaj za prostor i vreme, on se,
baš poput Karnakijevog klijenta ali i samog Karnakija, nalazi
dezorijentisan, izgubljen i klaustrofobično zatvoren u zbivanja koja
povremeno kao da su na usporenom snimku ili u nepreglednoj petlji.
Otud čitalac ove priče ima unikatnu privilegiju ne samo da čita zapis
jednog košmarnog iskustva (i te kakvog! paklena imaginacija iza ove
priče činije zaista jednom od najgrozomornijih ikada objavljenih) -
nego i da ga iznutra proživi, da doslovno oseti kako to izgleda imati
paralizu sna. Hodžson, dakle, postiže učinak direktnog prenosa jednog
razrađenog i duboko užasnog košmara, ali prenosa direktno u svest i
podsvest čitaoca: oduzevši mu distancu, prekinuvši vezu sa tzv.
stvarnim svetom i bacivši ga u mehur gde prostor i vreme i akcija
imaju drugačiju valencu, trajanje i značenje, skoro ritualizovanim
ponavljanjem istih i sličnih reči i čitavih fraza stvara se hipnotički ako
ne i hipnagogički efekat.
Konvencionalan urednik zahtevao bi, iz donekle razumljivih
razloga, da pisac iz ove priče izbaci bar 15-20% materijala, da je
sažme, izbegne ponavljanja, da naglasi akciju, a ne stalno vraćanje na
percepciju. Činjenica je da u njoj postoji obilje ponavljanja, netipično
čak i za ionako razbarušenog i ne sasvim izbrušenog pisca kakav je
Hodžson. Konkretno, u izvornoj priči, na engleskom, reč „horror” (užas)
javlja se 30 puta; pridev „horrible” (užasan) - 21; „dread” (strava) - 20;
„thing” (stvar) - 124; „something” (nešto) - 42; „suddenly” (naglo) - 23;
„grunt” (groktaj) - 46... Koliko su za priču važne reči koje se odnose na
percepciju vidi se iz ove učestalosti: „sense” (osećaj) - 12; „feel” (osetiti)
- 30; „feeling” (osećanje) - 20; „stare” (zuriti) - 18; „see” (videti) - 108;
„saw” (video) - 39; „seem” (činiti se) - 51... A važno je i sve to shvatiti:
reč „understand” javlja se čak 23 puta.
Posmatrano po automatizmu, dakle, udžbenički, „Velika Svinja”
deluje kao loše, skoro amaterski napisana priča, predugačka i prepuna
nepotrebnog ponavljanja. Međutim, ako se posmatra u svetlu
gorenavedenih principa, uviđa se da u njoj na delu imamo ne
reportersku već inkantacijsku upotrebu jezika gde se, upravo
ponavljanjima, varijacijama i retardacijama, postiže hipnotički efekat
poezije košmara, pri čemu se odbacuje mimesis a izdiže poiesis.
Sličan efekat dilatacije vremena i dekonstrukcije prostora nalazi se
i u Hodžsonovom najboljem romanu, Kući na kraju sveta, s tim što se
u njegovoj drugoj polovini zaplet radikalno rastače u niz opskurnih
apstrakcija koje za mnogog čitaoca mogu biti otuđujuće.
U „Velikoj Svinji” pisac uspeva, makar i krajnjim naporom, da se
održi s ove strane apstrakcije i da umalo-rastočeni svet na kraju
rekonstruiše i povrati na stabilne noge, mada je snaga prizvanih
košmara, a pre svega čudovišnog naslovnog entiteta, toliko
sveprožimajuća da čak ni Karnakijeva završna lekcija i delimično
objašnjenje (racionalizacija) ne uspevaju da im rasprše snagu i
dejstvo.
U pomenutom romanu svinjolike „stvari” drže u opsadi izolovanu
kuću, ali u tom tekstu njihovo poreklo i priroda ne sugerišu se čak ni
u nagoveštaju - osim da dolaze iz Jame koja predstavlja neformalnu,
nekanonsku verziju „pakla”. Tek u priči „Velika Svinja” Hodžson i
narativno i idejno uspeva da zaokruži svoju opsesivnu simboliku
svinje kao oličenja gnusno-prizemnog, materijalno-telesnog i jezivo-
atavističkog. Kao što je dobro poznato, svinja je među svim sisarima
jedan od onih koji su čoveku najsrodniji - ne toliko u evolutivnom
smislu, koliko u morfološkom: u prošlosti su za časove anatomije, u
nedostatku ljudskih leševa, često korišćena svinjska trupla. Sa
bledunjavom kožom, relativno glatkom i neobraslom krznom, svinja je
naš neželjeni i stidni sabrat, ili polubrat kojega se, zbog određenih
razlika, stidimo, ali nas utoliko više tište brojne neporecive srodnosti.
A upravo u ovoj istovremenoj sličnosti i razlikama, srodnosti i
tuđosti, prepoznavanju domaćeg i zazoru zbog tuđinstva, nalazi se
koren učinka „začudnog” za kojim je Hodžson često u svom radu
posezao, više sa genijalnom intuicijom negoli sa promišljenom
samosvešću - i utoliko je učinak toga snažniji. Svinja je, u ljudskoj
imaginaciji, često karikirana; kroz grotesku i humor čovek se trudi da
pojača razlike a umanji sličnosti sa ovom životinjom, ali Hodžson je
jedan od retkih umetnika koji su sa nje uspeli da uklone velove šale i
smeha i da, kroz potenciranje začudnog efekta njene pojavnosti (bleda
koža, njuška, sitne tupo-zločeste oči...), zvukova (graktanje, cičanje) i
simboličkih asocijacija, učini da ovo stvorenje vidimo u novom,
zlokobnom i istinski jezovitom svetlu, kao ultimativno oličenje
abhumanog.
U drugoj polovini devetnaestog veka, ali i početkom dvadesetog,
prikaza majmuna se, zahvaljući Darvinu, nadnosila nad svesno i
nesvesno brojnih pisaca, kao sumorni podsetnik naše animalne
prirode i simbol u nama još prisutnih atavizama u koje lako, u
određenim okolnostima, možemo da ponovo skliznemo. Od Le
Fanuovog demonskog majmuna u „Zelenom čaju”26 do belih
čovekolikih majmunskih predaka u Lavkraftovom „Arturu Džerminu”27
ova utvara je zastrašivala učinkom začudne, tuđe bliskosti. Hodžson,
unutar istog konteksta, izvodi svoj „okretaj zavrtnja” uzevši svinju kao
simbol svega što je i majmun do tada predstavljao, samo još prljavije,
odvratnije, prizemnije, fekalnije, paklenije, još niže na evolucionoj
skali.
U Hodžsonovom univerzumu duša je u stalnoj opasnosti, a to se
vidi i u priči „Eloi Eloi lama savahtani”, u kojoj pokušaj da se
racionalno, naučnim putem rekonstruišu uslovi Hristovog raspeća
završava neslavno. Tačnije, eksperiment dosezanja „božanskog”
okončava se direktnim dodirom sa demonskim. Ova priča je dovoljno
otvorena za tumačenja da se može tvrditi kako suštinski potvrđuje
biblijsku priču i njenu zaleđinu, a jezoviti preokret, u toj vizuri, može
se videti kao primer božje kazne za nedolično smrtničko stremljenje u
zabranjene sfere božanskog. Ipak, njena intonacija, čak i bez
posezanja u biografske podatke, prema kojima je Hodžson oduvekbio
snažno ateistički nastrojen, radije ukazuje na smelu blasfemičnu
intenciju u kojoj se raspeće parodira barem dvojako: prvo, kao
događaj koji se može rekonstruisati u naučničkoj laboratoriji (čime se
relativizuje njegova navodna unikatnost i „svetost”), a drugo, kao
fenomen koji nije pod zaštitom božanskog nego je, zapravo, bliži
demonskom.
Osećaj napuštenosti od Boga, na koji aludira naslovna fraza, u
Bibliji je samo plod trenutka slabosti, ponikao iz poslednjeg trzaja
onog manjeg, smrtnog aspekta Hristove ličnosti, ali taj trenutak brzo
prođe, a za njim, ako je verovati jevanđeljima, usledi transcendencija
ljudskog i, kroz vaskrsenje, potvrda tzv. Bogočoveka. Kod Hodžsona,
međutim, osećaj napuštenosti od Boga snažan je i trajan kvalitet.
Nešto nalik božanskom javlja se, kod njega, doslovno, u deus ex
machina momentima, kao spas u zadnji čas, u pričama „Zviždava
soba” (gde glas nevidljivog izgovori spasonosni stih iz Sigsandskog
rukopisa) i „Velika Svinja” (gde plava svetlost na kraju spasava svet),
ali prevlast demonskog očigledna je svuda drugde, kao nešto
sveprisutno i čoveku daleko bliže. Hodžsonov univerzum buja i ključa
klobučanjem gnusno organskog, zarazno telesnog, abhumanog što se
razotkriva kroz lišajeve i gljive, morske travuljine i alge, ljudožderske
pacove, divovske lignje i hobotnice, neopisive mekušačko-zglavkarsko-
sisarske mutantske kreacije i protolavkraftovska čudovišta poput onog
u „Tropskoj strahoti”; božanska sila (neodređena i ne nužno ona iz
Biblije), ako je uopšte ima, daleko je na nebesima, ali čovek je okružen
demonskim oko sebe i u sebi samome, i ovo potonje ume, itekako
poražavajuće, da na njegove pokušaje transcendencije odgovori
demonskim cerekanjem - ili, čak, graktanjem. A vrhunac, ili dno pakla
jeste kada se to groktanje začuje iz ljudskog grla.
Čovek je, u tri najbolje priče o Karnakiju, kao i u drugim
vrhunskim pričama odabranim za ovu zbirku, prikazan kao „slamka
među vihorove” sa takvom snagom, ubedljivošću, živopisnom žestinom
i samosvesnim, promišljenim insistiranjem na toj vizuri da je
kosmicizam njegove strave značajno utemeljeniji i prodorniji od svih
drugih pisaca strave tog vremena, izuzev Blekvuda. Lavkraft je
smatrao to isto, koncizno sročivši svoj sud o Hodžsonu u pismu od 30.
septembra 1934. najsrodnijem od svojih kolega, Klarku Eštonu Smitu:
„Verujem da niko sem Blekvuda ne može da ga dostigne ili nadmaši u
hvatanju sasvim tačnih nijansi ugođaja kosmičke strave sa svim
njihovim najkonkretnijim detaljima.”28
Razlika je samo u sledećem: Blekvud je doživeo duboku starost i
iza sebe ostavio obiman opus koji pleni konzistentnošću i obiljem
visokokvalitetnih dela; za razliku od njega, Hodžson je skončao mlad,
u trenutku kada još uvek nije do kraja izgradio sebe kao pisca, i
njegov manji i znatno neujednačeniji opus svedočanstvo je lutanja i
traganja, sa znatno manjim brojem zaista vrhunskih priča. Ipak,
ukoliko se o jednom piscu sudi pre svega na osnovu njegovih najboljih
dela, nesumnjivo je da je Hodžson za sobom ostavio sasvim dovoljno
takvih koja se mogu svrstavati uz najbolja Blekvudova i Lavkraftova.

Dr Dejan Ognjanović
 Vilijam Houp Hodžson: Biografija

Rođen 15. novembra 1877. u Eseksu, Engleska.

Bio je drugo od ukupno dvanaestoro dece. Zbog česte smrti dece u
to doba (trojica njegove braće umrla su u najranijem detinjstvu) dobio
je srednje ime Houp („Nada”), a njime su ga i docnije, u zrelim
godinama, oslovljavali prijatelji i rodbina.
Otac, siromašni anglikanski sveštenik, često je bio premeštan u
druge parohije, pa se porodica u Houpovom detinjstvu stalno selila. Sa
ocem se često svađao. Možda i zbog toga, celog života je bio ateista i
pun prezira prema svakoj religiji.
Od detinjstva fasciniran morem, Houp sa trinaest godina beži iz
škole kako bi postao mornar, ali ga vraćaju nazad. Godinu dana
kasnije, 1891. godine, slagavši da ima petnaest godina, a uz pomoć
ujaka, primljen je na trgovački brod V. V. Nelson, gde je proveo
naredne četiri godine (prvo kao „mali od palube”) i kojim je tri puta
oplovio zemljinu kuglu.
Dok je bio na moru, otac mu umire 1892. godine od raka grla,
čime se porodica nalazi u još jadnijem stanju pa je Houp prinuđen da
veći deo svoje plate šalje za njihovo zbrinjavanje. 1895. godine
kvalifikovao se za mornara a zatim i za oficira trgovačke mornarice.
Zaradio je medalju Kraljevskog humanog društva (Royal Humane
Society) jer je 1898. jednog mornara spasao iz mora punog ajkula.
Zainteresovao se i za fotografiju i tokom plovidbi načinio je niz
vrednih i neobičnih fotografija, uključujući i neke retke i dotad
nezabeležene atmosferske fenomene, oluje, ciklone, auroru borealis i
slično.
Nakon osam godina na moru, 1899. godine zauvek napušta
mornaricu izmoren mučnim i ponižavajućim uslovima života i rada na
brodu. U kasnijem eseju „Vredi li pridružiti se trgovačkoj mornarici?”
ovako odgovara na sopstveno pitanje „Zašto nisam na moru?”: „Nisam
na moru zato što se protivim lošem tretmanu, slaboj hrani, slabim
nadnicama, i još gorim šansama za napredovanje. Nisam na moru
zato što sam veoma rano otkrio da je to život bez udobnosti, iznurujući
i nezahvalan - život toliko krcat teškoćama i gadostima kakve ljudi
koji žive na kopnu ne mogu ni da zamisle. Nisam na moru zato što mi
se ne sviđa da budem pion tamo gde je more šahovska tabla a
brodovlasnici igrači šaha.”29
Houp je bio gotovo hipohondrično opsednut zdravljem, a naročito
higijenom i čistoćom. Redovno je ispirao grlo i prao ruke nakon
čitanja svakog pristiglog pisma. Osećao se inferiorno zbog svog, kako
je verovao, niskog rasta, iako je sa visinom od 1,65 m bio u ravni
prošeka za engleske muškarce tog vremena. Zbog nižeg rasta trpeo je i
fizička zlostavljanja mornara, pa se zato, još kao mornar, intenzivno
posvetio telesnoj kulturi, koja se nije svodila samo na bodi-bilding već
i na čitav sistem mentalnog i telesnog zdravlja. Uspeo je da izgradi i
osnaži svoje telo, a onda je odlučio da tome podučava i druge. Takođe
je bio i vrstan bokser, plivač, jahač i igrač kriketa.
1901. Houp otvara školu „fizičke kulture” u Blekbernu, Lankašir.
Iste godine objavljuje i svoj prvi napis, vezan za izvesne vežbe disanja.
Kako bi privukao pažnju javnosti i medija na svoju školu, 1902. se
biciklom spušta niz strmu i opasnu gradsku stazu, praktično -
stepenište. Iste godine, 24. oktobra, i iz istih razloga (pravljenje
besplatne reklame za svoju školu) upućuje izazov svetski slavnom
mađioničaru Hariju Hudiniju, tada na evropskoj turneji u Blekburnu.
Hudini je bio najslavniji kao „umetnik u bežanju” iz raznih veza (lisice,
lanci, katanci...), a Houp je tvrdio da će ga tako vezati lisicama da ovaj
neće moći da se oslobodi. Usledilo je napeto i mučno veće za obojicu:
Hudini se više od dva sata mučio, pritom ozbiljno ozledivši obe ruke,
dok se nije oslobodio, optužujući Houpa da je na prevaru blokirao
brave na lisicama, dok je ovaj uzvratio optužbama da su mu u
oslobađanju, protivno pravilima, pomogli žena i brat. Publika je
izviždala Houpa, budući pretežno na Hudinijevoj strani.
Po svoj prilici, nijedan od njih tom prilikom nije se borio sasvim
viteški, ali u svakom slučaju ovaj marketinški poduhvat loše se završio
po Houpa i on je već krajem naredne, 1903. godine, zatvorio svoju
školu. Kažu da je voleo da se upušta u tuče sa mornarima i na
najmanju provokaciju.
Ubrzo zatim, već 1904, on je bez posla i tada se profesionalno
okreće pisanju. Učlanio se u Udruženje pisaca (Society of Authors) i,
iako je živeo daleko od londonske književne matice, počeo da se
dopisuje sa velikim piscima, kao što je H. Dž. Vels, i da objavljuje u
glasniku društva, Autor (Author). Aprila te godine u Rojal Magazinu
izlazi njegova prva objavljena priča, „Boginja smrti” (”The Goddess of
Death”), usiljeni spoj prividno natprirodnog horora i krimića.
Priča „Sa mora što za plimu ne zna” (”From the Tideless Sea”) izlazi
1906. U njoj po prvi put koristi ambijent Sargaškog mora, mrtvaje
usred Atlantika ispunjene algama i drugim rastinjem, te fantastičnim
živim svetom i nasukanim, polumrtvim brodovima; ovom okruženju će
se kasnije često vraćati, učinivši ga prepoznatljivo svojim.
1907. i izlazi njegov prvi kratki, epizodični roman Čamci sa ‘Glena
Keriga’ (The Boats of the ‘Glen Carrig’), kod izdavača Čepmen i Hol
(Chapman & Hali). Radi se o spoju avanturističkog, fantastičnog i
horor romana o mornarima sa potonulog broda čiji čamci se susreću
sa nizom neverovatnih stvorenja u jednom arhipelagu. U novembru
izlazi „Glas u noći”, njegova najčuvenija, najhvaljenija i najčešće
antologizovana priča.
1908. i objavljen je njegov drugi, i po mnogima najbolji roman,
Kuća na kraju sveta (The House on the Borderland), takođe kod
Čepmena i Hola, „priča o usamljenoj, pustoj i po zlu poznatoj kući u
Irskoj, središtu gnusnih, onostranih sila i uporištu bogohulnih,
hibridnih, neobičnih bića iz skrivenog ponora ispod nje”, kako ga
Lavkraft opisuje u svom čuvenom eseju. Roman je napisan 1904. i bio
je odbijen dvadeset i jedan put pre ovog izdavača.
1909. i izlazi treći roman, Sablasni pirati (The Ghost Pirates) kod
Stenlija Pola (Stanley Paul & Co.), o postepenoj invaziji i uništenju
jednog broda od strane stvorenja iz paralelne dimenzije. Napisan
1904-1905, odbijen četrnaest puta pre objavljivanja.
1910. i preselio se u London da bi bio bliže centru književnih
događaja.
1912. izlazi njegov četvrti i poslednji objavljeni roman, Zemlja noći
(The Night Land) kod Eveli Neša (Eveleigh Nash), iako je zapravo
prvonapisan (1903). Smešten u daleku budućnost, nakon smrti našeg
Sunca, gde Zemlja obitava u večitoj noći a preostalo čovečanstvo
boravi u ogromnoj metalnoj piramidi okruženoj grozomornim
stvorenjima. Viteški nastrojen čovek zaputi se kroz taj pakao da iz
druge slične, zaposednute oaze spase jednu devojku i dovede je u
sigurnost. Veoma dugačak roman, na preko 500 strana, obimniji je od
preostala tri zajedno, a Brajan Stejblford nije usamljen u sudu da se
radi o „jednom od najbizarnijih i najekscentričnijih romana fantastike
ikada napisanih.” Autor je ovaj roman skratio do nivoa novele od oko
10.000 reči, pod naslovom „X-ov san” („The Dream of X”).
Budući da mu romani nisu doneli veću zaradu, što ga je veoma
pogodilo, Hodžson se intenzivnije okreće kratkim pričama kao
komercijalnijem i pouzdanijem izvoru prihoda. Osim horora po kojem
je danas najpoznatiji, pisao je i avanturističke, ratne, istorijske, pa čak
i vestern priče, kao i serijal priča o krijumčarima. U potrazi za
komercijalnim uspehom osmišljava serijal priča o „psihičkom
detektivu” Karnakiju - očigledno inspirisan uspehom serijala
Aldžernona Blekvuda o Džonu Sajlensu (1908). Zbirka sa šest priča o
ovom istražitelju natprirodnih događaja (neki su to prividno a neki
istinski) izašla je 1913. pod naslovom Karnaki, istražitelj duhova
(Carnacki, the Ghost-Finder).
Zgodan i privlačan, te sklon kinđurenju, Hodžson je bio popularan
kod ženskog sveta, ali se oženio tek 1913, u svojoj trideset i petoj
godini. Njegova izabranica bila je davnašnja poznanica Besi Farnvort,
žena „nimalo privlačnog izgleda” (kako ju je opisao u pismu sestri) i
sa njom se u martu preselio u Francusku, u gradić Sanari, na Azurnoj
obali.
1914. izlazi zbirka horor priča smeštenih na okean, Ljudi dubokih
voda (Men of the Deep Waters).
Kada 4. avgusta Engleska objavi rat Nemačkoj, veliki patriota
Hodžson se dobrovoljno vraća u svoju zemlju i ide na ubrzani kurs za
oficire dok mu žena odlazi da živi sa njegovom sestrom i majkom u
Bortu.
Jula 1915. Hodžson je poručnik 171. baterije Kraljevske poljske
artiljerije. Šalju ga u Solzberi Plejn da razmešta velike topove i da
obučava ljude kako da koriste konje koji te topove vuku. Naredne
godine konj ga zbaci sa sebe i on je teško povređen: ima potres mozga
a vilica mu je slomljena. Šalju ga u Bort da se oporavi, ali on ne
miruje, i 1917. se ponovo javlja u vojsku. Ovog puta dodeljuju ga 11.
brigadi koja ubrzo zatim, u oktobru, biva razmeštena u belgijski grad
Ipr.
U proleće 1918. učestvuje u žestokim borbama, pod otrovnim
gasom i granatama, i nakratko je opet u bolnici, ali se odmah potom
javlja da bude izviđač. Oficiri ga opisuju kao čoveka koji nije znao za
strah i koji se sam javljao za najopasnije misije.
19. aprila 1918. direktan pogodak granate raznosi izvidničko mesto
na kojem je Hodžson bio sa još jednim vojnikom. Ono malo posmrtnih
ostataka nađenih na licu mesta sahranjeno je na istočnoj padini
planine Kernel u Belgiji.
Nakon toga njegova supruga Besi se vraća svojoj porodici u Češir.
Ostatak života provela je starajući se o zaostavštini svog muža i boreći
se za njeno objavljivanje. Recimo, 1920. godine je objavila i dve zbirke
njegove poezije. Umrla je 1943.
Ipak, nakon zbirke Glas okeana (The Voice of the Ocean, 1921)
nastupa zatišje od pune dve decenije tokom kojih Hodžsonovo ime i
delo bivaju gotovo zaboravljeni. Književno vaskrsenje omogućuje mu
izdavačka kuća Arkam Haus, ista ona koja je vaskrsla i Lavkrafta
zbirkom Autsajderi ostali (1939); naime, 1946. oni objavljuju knjigu
Kuća na kraju sveta i drugi romani koja oživljava interesovanje za
ovog pisca. To je učvršćeno naredne godine zbirkom Karnaki,
istražitelj duhova sa tri dodatne priče (dakle ukupno devet), od čega
se jedna, „Svinja”, po prvi put objavljuje.
Lavkraft je Hodžsona otkrio veoma kasno, tek sredinom 1934, tako
da se ne može govoriti o direktnom uticaju koliko o poklapanju
svetonazora. Hodžson je, zato, nesumnjivo uticao na pisce svog
vremena kao što su Olaf Stejpldon (Olaf Stapledon) i Klark Ešton Smit
(Clark Ashton Smith), a od kasnijih dug su mu priznali Ian Sinkler
(Iain Sinclair), Džin Vulf (Gene Wolfe), Greg Ber (Greg Bear), Čajna
Mijevil (China Mieville), Kim Njumen (Kim Newman) i drugi.
U novije vreme, najznačajnije izdanje je zbirka Iz oluje (Out of the
Storm: Uncollected Fantasies, 1975, Sam Moskowitz, ed.) ponajviše
zbog opsežnog predgovora priređivača, na celih sto strana (samo u
izdanju u tvrdom povezu).
Prvo značajno izdanje o Hodžsonu kao piscu bio je skromni
pamflet ograničenog tiraža i distribucije, V. H. Hodžson: putovanja i
vizije (William Hope Hodgson: Voyages and Visions, Ian Bell, 1987).
Night Shade Books je objavio njegova sabrana dela u pet obimnih,
luksuznih tomova (tvrde korice sa ilustracijama u srebrotisku) u
periodu 2003-2007.
2013. počeo je da izlazi magazin u potpunosti posvećen Hodžsonu,
pod nazivom Sargasso; uređivao ga je i izdavao Sem Gaford (Sam
Gafford). Izašla su tri broja.
Gaford je kopriređivač značajne zbirke već objavljivanih eseja V H.
Hodžson: Glasovi s kraja sveta (William Hope Hodgson: Voices from
the Borderland, ed. Massimo Berruti, S. T. Joshi and Sam Gafford,
Hippocampus Press, New York, 2014).
Gaford stoji i iza odličnog sajta posvećenog Hodžsonu na adresi
https://williamhopehodgson.wordpress.com/.
 NOTES

1 Zvonjava brodskog zvona je određivala trajanje brodske straže.

Zvono se oglašavalo jednom na svakih pola sata. (prim. prev.)

2 Neprigušena svetla nisu dozvoljena noću na palubama budući da

mogu ometati pogled oficiru straže. (V.H.H.)

3 Miloduh, lekovita biljka koja potiče iz Male Azije i iz sušnih predela

oko Sredozemnog mora. Od davnina je korišćena za čišćenje tela i bila
je poznata kao „lek za sve bolesti”. Grci i Jevreji smatrali su je svetom.
U Bibliji je povezana sa ritualnim čišćenjem, (prim. ur.)

4 Referenca na priču „Kapija za čudovište”. - (prim. prev.)

5 Referenca na priču „Ukleti Džarvi”, koja se dešava na brodu. - (prim.

prev.)

6 Referenca na priču koja nikada nije bila napisana. - (prim. prev.)

7 Tvrda crna vulkanizovana guma. - (prim. prev.)

8 H. F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti”, u: H. F. Lavkraft,

Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, BIGZ, Beograd, 1990, str. 189.

9 Strip adaptacija ovog romana (The House on Borderland) objavljena

je na srpskom pod naslovom Kuća na granici (Darkwood, Beograd,
2017), ali to prevodilačko rešenje ne smatramo najadekvatnijim za
nagoveštaj vrste granice o kojoj je tu reč, pa ćemo stoga nadalje za
naslov Hodžsonovog romana koristiti verziju koja nam se čini
prikladnijom - Kuća na kraju sveta.

10 Lavkraft je pročitao Hodžsonova četiri romana i zbirku priča o

Karnakiju, ali nije čitao njegove kratke priče na pomorske teme, niti
priču „Eloi Eloi Lama Sabachthani” i druge kraće radove.

11 H. P. Lovecraft in: Essential Solitude: The Letters of H. P. Lovecraft

and August Derleth, S. T. Joshi, David E. Schultz (eds), Hippocampus
Press, New York, 2013, str. 656.

12 Ellen Datlow (ed.), The Devil and the Deep: Horror Stories of the
Sea, Night Shade Books, New York, 2018, str. 7.

13 Embrouz Birs, Đavolji rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992, str. 139.

14 Za temu Lavkraftovog „telesnog horora”, videti esej „Politika tela i

estetika straha” u: Dejan Ognjanović, Studija strave: eseji o horor
žanru, Mali Nemo, Pančevo, 2008.

15 Kelly Hurley, Gothic Body; Sexuality, Materialism, and Degeneration

at the Fin de Siecle, Cambridge University Press, Cambridge, 1996, str.
3-4.

16 Emily Alder, ”The Dark Mythos of the Sea: William Hope Hodgson’s
Transformation of Maritime Legends”, in: William Hope Hodgson:
Voices from the Borderland, ed. Massimo Berruti, S. T. Joshi and Sam
Gafford, Hippocampus Press, New York, 2014, str. 59.

17 William Hope Hodgson, The Boats of the ‘Glen Carrig’ in: The Boats
of the ‘Glen Carrig’ and Other Nautical Adventures, Night Shade Books,
San Francisco & Portland, 2003, str. 90.

18 William Hope Hodgson, ”Demons of the Sea” in: The Ghost Pirates
and Others: The Best of William Hope Hodgson, Night Shade Books,
2012, str. 258.
19 Kelly Hurley, Gothic Body..., ibid, str. 158.

20 Japanski film se ne poziva na Hodžsona i predstavlja slobodnu

adaptaciju „Glasa u noći”. Ova priča dobila je 1958. godine i TV
verziju, u okviru američke serije Sumnja (Suspicion). Naposletku, i
Hodžsonova priča „Konj nevidljivog” (”The Horse of the Invisible”)
adaptirana je 1971. godine za TV, u engleskoj seriji Protivnici Šerloka
Holmsa {The Rivals of Sherlock Holmes), gde Donald Plezens igra
Karnakija. Do danas su ova tri naslova jedine igrane, filmske
adaptacije Hodžsonovih dela.

21 Mark Valentine, „Against the Abyss: Carnacki the Ghost-Finder” in:

William Hope Hodgson: Voices from the Borderland, ed. Massimo
Berruti, S. T. Joshi and Sam Gafford, Hippocampus Press, New York,
2014, str. 91.

22 Dejan Ognjanović, „Artur Maken: Mračna ekstaza” u: Artur Maken,

Veliki bog Pan, Orfelin, Novi Sad, 2017, str. 314.

23 Fritz Leiber, „William Hope Hodgson: Writer of Supernatural

Horror”, in: Voices from the Borderland, ibid, str. 41.

24 T. E. D. Klein, „W. H. Hodgson”, in: Jack Sullivan (ed), The Penguin

Encyclopedia of Horror and the Supernatural, Viking Penguin, New
York, 1986, str. 203.

25 Mark Valentine, „Against the Abyss.. ” ibid, str. 84.

26 Videti u knjizi Karmila i druge priče strave, Orfelin, Novi Sad,

2016.

27 Videti u knjizi Nekronomikon, Orfelin, Novi Sad, 2018.

28 H. P. Lovecraft, in: Downward Spire, Lonely Hill: The Letters of H. P.

Lovecraft and Clark Ashton Smith, David E. Schultz and S. T. Joshi
(eds), Hippocampus Press, New York, 2017, str. 573.
29 William Hope Hodgson, „Is the Merchantile Navy Worth Joining?”,
in Sam Gafford (ed.), Demons of the Sea, Necronomicon Press, West
Warwick, 1995, str. 52