Пушкинов романтичарски јунак

Људи, у свеопштем смислу, више цене слободу када им је она ван

домашаја- када је она само идеја, мисао, која представља супротност
свету и животу са којима су у сукобу. Виде је као решење за тренутну
њихову несрећу и мизерију, као помоћ да пронађу свој циљ и сврху-
виде је као нешто што могу себично да чувају за себе. Култ слободе је
као идеја међу писцима био раширен дуго времена и био коришћен као
инспирција за све оне меланхоличне и сетне, “типичне романтичарске”
ликове, који су несрећно заљубљени у слободу и не желе ни са ким да је
деле.
Овакви ликови надахнули су и Пушкина, који их је искористио као
главне јунаке пар својих дела. Покренути незадовољством градским
начином живота,они покушавају да пронађу срећу у слободнијим
животним заједницама, мислећи да ће тако побећи од ауторитета којем
се осећају потлачено, те несхватајући, или не марећи, кога све
повређују у том процесу. Након одређеног времена неуспешног
филтрирања у другачија друштва, они убијају, литерарно и
метафорички, људе са којима су били блиски, после чега су остављени
мрким и осуђивачким погледима околине и својој кривици. Ликови о
којима се овде ради су Алеко, из Пушкинових “Цигана”, и Евгеније,
главни лик “Евгенија Огњенина”,и иако не потпуно исти, њихови
животи су у различитим аспектима веома слични. Деле и одређене
особине, као што су противречност, субјективност, неприлагођеност-
они су типични усамљени, трагично несхваћени ликови.
Побегавши из града, Алеко је слободу нашао у Замфири, младој
циганки. Пушкина је цигански живот приличнозаинтригирао:
сиромашни и бедни, али без правила и закона, они су лутали градом
весели и расположени. Међутим, тамо где је Алеко нашао слободу,
Замфиру је дочекала заточеност- она не жели да се везује, и прави
одлуке на основу својих потреба и страсти. Док он види неверство, њој
то представља поштовање слободе. Алеко је убија, и тако самом себи
ускраћује живот Цигана. Његова гордост, љубомора и егоизам спречили
су га да види да је нашао оно што је тражио, и да је било потребно само
да му се препусти. Његова прича завршава се тако без правог краја и
оставља га да се носи са својим последицама.
Евгенијева прича разликује се у неколико аспеката, али има исту
суштину.Обојица су хтели да буду слободни, али нису ту слободу хтели
да деле, уместо чега је љубоморно и себично чувају само за себе. Када
схвате да се то коси с појмом слободе, већ је прекасно да је врате. У
овим делима, Пушкин показује колика је трагичност таквог живота,
колика је несрећа изгубити тако нешто, или пустити да нам измакне из
руку. Представио је идеал слободе до кога не може да се дође када си у
константном конфликту са самим собом- у једном тренутку остварен, а
већ у следећем самог себе негираш. Важност ових ликова и огледа се у
тој поуци коју нам је преко њих пренео: ако не умемо да ценимо оно
што већ имамо у животу, нећемо ценити и оно што добијемо успут.