Бранко Радичевић

(1824-1853)

Бранко Радичевић је био српски романтичарски песник.

Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе

правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега
педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет
осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића
Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма. У спомен на песничку
заоставштину Б. Радичевића сваке јесени на Стражилову, у С. Карловцима и Новом Саду
одржава се манифестација Бранково коло.
Писао је љубавне и родољубиве песме,а пред сам крај живота елегије.Многи књижевници
га сматрају најзначајнијим романтичарским песником,поред Ј.Ј. Змаја и Лазе Костића.
Своје песме писао је на чистом народном језику у духу модерног европског романтизма.
Рођен је као Алескије Радичевић 1824. у Славонском Броду.Његов отац, Теодор
Радичевић, био је чиновник који се бавио и превођењем књижевних дела са немачког
језика, а његова мајка, Ружа Радичевић је била ћерка богатог вуковарског трговца.
Породица се због очевог посла често селила, због чега је на сваких неколико година
мењао школе, све док није уписао студије права у Бечу 1843. Након три године је одустао
од факултета,а 1849. године,када је сазнао да болује од туберкулозе, уписао је медицину
како би нашао лек за ову болест.
Пре него што је изашла његова прва збирка песама променио је име у Бранко.
Почео је да пише песме још док је похађао Гимназију у Сремским Карловцима 1836. и већ
тада је писао на народном језику. У Бечу се дружио са Вуком Стефановићем Караџићем и
Ђуром Даничићем који су га у томе подржавали.
Прву збирку је објавио 1847. и многи су је описивали као пуну љубави, младости, ведрине
и жудње за животом, те родољубља и виталности. У њој су се нашле песме “Девојка на
Студенцу” и “Путник на Уранку”,”Туђин”,”Ајдуци”,”Враголије”,”Сретан пастир”,”Јадна
драга” и многе друге. Књижевни критичари тог времена забележили су да се појавио
“један готов,савршен песник”. Бранко је много времна проводио са Вуковом породицом,
у често се дружио са његовом ћерком Мином, која је до његове смрти остала
неостварена њубав и инспирација за многе песме. Историчари сматрају да је песма
“Певам дању, певам ноћу” посвећена баш њој.
У марту 1848. напушта Беч услед таласа револуција, а у страху да његово присусто не
изазове немире међу омладином, власти су га протерале из Београда, те је он неко
време живео у манастирима у Срему. Вратио се у Беч 1849. и наставио медицинску
школу, и даље тражећи лек за своју болест, али је и наставио да пише.
Године 1851. изашла је његова друга збирка песама, која је имала извесне особине
елегије,поред радосног романтичарског тона, и у којој су се нашле две епске песме.
Остале његове песме,заједно са елегијом “Кад млидија` мрети” објавио је његов отац
1862. године. У његовим песмама се осећа утицај Џорџа Бајрона, али његова прерана смрт
је спречила светску славу његових лирских песама.
Најпознатије дело Бранка Радичевића био је “Ђачки растанак” у којој је опевао
Стражилово, Фрушку Гору, и безбрижне ђачке дана које је провео у Сремским
Карловцима, а у њој се огледа и идеја југословенства.
Често је у својим песмама користио метафору.Он у поезију уноси себе и своја осећања и
на тај начин она садржи нов и необичан дух. Он пише песме испуњене веселим, хуморним
и здравим схватањем живота. Описивао је природу и често њене украсе користио за
поређење. Његове песме такође прати и нека врста младалачке враголасте игре која у
кобинацији са стилским придевима представља универзално изражавање љубави.
Његова поезија представља неисцрпни извор инспирације за којим се још увек трага.
Бранков приступ природи је неуобичајен због његовог настојања да свој израз стопи са
сликом природе те на тај начин оствари блискост.