Definisanje stvaralaštva

Stvaralaštvo je opisano kao sposobnost da se nađu nova rejšenja za jedan problem, kao viši
oblik samostalnosti, kao stil života i takva aktivnost pojedinaca kojom se ostvaruje
progresivno mijenjanje realnosti u nalaženju orginalnih puteva saznanja. O stvaralaštvu se
govori kao o činu koji nije u traženju istog, već se rađa iz nesposobnosti navikavanja na
postojeće vrijednosti i ustaljenu praksu, bori se za drugačije i ne dozvoljava uobičajеnost i
konvencionalnost.
Stvaralačko mišljenje
Stvaralaštvo je nemoguće bez stvaralačkog mišljenja koje se obično definiše kao mišljenje
otvoreno za nešto novo, dotle nepoznato za nove okolnosti i nove ideje. Stvaralačko mišljenje
je, u stvari, novi kvalitet nastao kao posljedica traženja nesvakidašnjih i udaljenih rješenja. Za
stvaralačko mišljenje bitni su sljedeći činioci: aktivnost, posebna znanja, navika, direkcija
mišljenja, stav originalnosti, invencija. Stvaralačko mišljenje se ne može poistovjetiti sa
inteligencijom, logičkim ili kritičkim mišljenjem. Stvaralačko mišljenje je širi pojam od
kritičkog mišljenja, koje, u suštini, pokriva samo jednu njegovu komponentu – osjetljivost za
probleme.
Proces i rezultat stvaralaštva
O toku stvaralačkog procesa izdiferencirala su se prilično čvrsta mišljenja. Utvrđene su četiri
osnovne faze svakog stvaralašva. To su: priprema, inkubacija, iluminacija i verifikacija.
Stvaralački potencijal ispoljava se i razvija kroz rješavanje problema. Kreativna aktivnost
javlja se kada se naiđe na teškoću, na određenu prepreku, tj. na problem koji se ne može
riješiti samo na osnovu do tada važećih načina. U tom smislu proces i faza stvaralaštva se, na
neki način, mogu poistovjetiti sa procesom i fazama u rješavanju problema. Stvaralački
proizvodi su mnogobrojni i raznovrsni, ali to ne mora uvijek biti nešto potpuno novo, već je
bitan novi i drugačiji postupak kojim se traže rješenja za nešto što za pojednica do tada nije
bilo poznato.
Jezičko stvaralaštvo u svijetu lingvistike
Složena pitanja stvaralaštva u jeziku, koja su doskora u mnogima vodećim lingvističkim
krugovima a priori odbacivana kao izraz mentalističkog i idealističkog zastranjivanja, sada su
dospeli u središte pažnje i to u sklopu najaktuelnih strujanja u savremenoj lingvističkoj
teoriji. RANKO BUGARSKI smatra da postoje dvije vrste jezičkog stvaralaštva: stvaralaštvo
u jeziku i stvaralaštvo putem jezika. Termin jezičko stvaralaštvo mnogi autori upotrebljavaju
u različitom značenju.
VLADIMIR MILARIĆ pod dječijim jezičkim stvaralaštvom podrazumijeva dječji stvaralački
sastav zato što smatra da je upitnije reći jezičko nego literarno, jer je i literatura umetnosti
riječi, a i što bi uz literarno trebalo reći i elementarno.

Jezičke igre i vrste jezičkih igara (fonološke, gramatičke, paradigmatske, semantičke,

igre rimovanja itd .)
Govorne igre koje se koriste za ostvarivanje zadataka i ciljeva razvoja govora jesu didaktičke
aktivnosti. To su igre glasovima, riječima, rečenicama, igre pričanja i stihovanja. Svaka od
ovih igara moze prerasti u dječije jezičko stvaralaštvo pravilnim i usmjeravalačkim
aktivnostima vaspitača. Za mlađu grupu jezičke igre doprinose razvoju artikulacije i
bogaćenju rječnika, a za stariju formiranje i njegovanje gramatički pravilnog govora.
U nastavi gramatike korišćenje igre, koja je po svom sadržaju i obliku privlačna i podsticajna
aktivnost, omogućuje da učenici sačuvaju slobodan pogled na jezik i da u svom stvaralačkom
djelovanju pokažu nesputano rasuđivanje i prirodnost. A. MARJANOVIC uzimajući u obzir
lingvistički aspekat jezičkih igara, klasifikuje jezičke igre malog djeteta na:
1) IGRE GLASOVIMA, SLOGOVIMA I REČIMA ( FONOLOŠKE IGRE ) – igra
glasovima je okvir i ključ za zamenu reči, gramatičkih formi. Za upravljanje riječi i niz
drugih transformacija. Brzalice, zagonetke, pitalice, ulancavanje (na slovo na slovo,
jezikolomi).
2) IGRE GRAMATIČKIM FORMAMA I PRAVILIMA ( PARADIGMATSKE IGRE ) –
dijete se igra gramatičkim formama tako što u okviru jedne lingvističke paradigme vrši
zamjenu riječi, ili što istu transformiše po osi jedne paradigme.
3) IGRE ZNAČENJIMA I ZNANJEM (SEMANTIČKE IGRE) – dijete narušava utvrđene
odnose među značenjima, dovodi u vezu ili protivstavlja semantičke kategorije koje su ili
vrlo udaljene ili se čak isključuju.
4) RIMOVANJE I STIHOTVORSTVO.

Језичко стваралаштво као говорна игра

Зове се стваралаштво зато што ту долази до изражаја дечја машта и фантазија,
креативност, посебне врсте. Иначе, и језичко стваралаштво деце може се посебно
изучавати и подстицати као посебан облик рада и, у грубим цртама, може се поделити
на: 1. самоговор деце као језичко стваралаштво, 2. стваралачко причање логичког и
нонсенсног садржаја, 3. грађење стихова, 4. све врсте говорних стваралачких игара итд.
Наиме, говорна игра понекад, а говорна вежба увек, имају одређене образовно-
васпитне задатке и циљеве. То је, дакле, репродукција готових узора, јер ми знамо како
треба артикулисати глас, употребити реч и њене облике у правом и преносном
значењу, какве треба да буду реченице по значењу и структури итд., па то и вежбамо са
децом. Језичко стваралаштво, пак, јесте оригинално и креативно коришћење гласова и
слогова, стварање нових речи и исказа читавих, измишљање стихова итд., како смо
претходно поменули. Дакле, језичко стваралаштво деце није говор у игри, није обична
говорна игра или вежба, није ни обичан говор детета у различитим животним
ситуацијама, али на свему томе почива, од тога полази. Све се то преплиће па је у
пракси тешко (а и непотребно) све то детаљно разграничавати. У раду са децом полази
се од говорне игре и вежбе па се подстиче говорно-језичко стваралаштво поменутих
врста.

Језичке игре детета могу бити:

- игре гласовима, слоговима, и речима (фонолошке игре), игре граматичким правилима
(парадигматске игре), игре значењима (семантичке игре), игре римовања.

Фонолошке говорне игре (гласовима)

То су игре гласовима, слоговима и деловима речи, којом приликом вежбамо
артикулацију гласова као и за увежбавање гласовних супрасегмената (висина, јачина,
боја, тон гласа), па за ритам и темпо говорења итд.

Игре гласовима и речима - примери

1. Преметаљке
Колико се речи може добити преметањем гласова у речи „град“? Деца премећу слова и
проналазе нове речи. Од дате речи можемо, на пример, добити речи: рад, дар, драг итд.
Од речи „један“ преметањем слова можемо добити речи: дан, Дејан, даје, једна, над, да,
ја, Неда, итд.
2. Уланчавање
а) Уланчавање речи – на слово, на слово. Игра се тако да сваки играч каже по једну реч
која почиње истим словом : сунце, сир, супа, сламка итд. Из игре се искључују деца
која не могу да се сете одговарајуће речи.
б) Уланчавање речи - реч по реч, реченица
Уланчавају се речи и ствара се реченица која нешто значи. Та реченица некада може
бити веома дуга. Из игре се искључују ученици који не могу да се сете одговарајуће
речи да би се створила реченица. Друга варијанта ове игре уланчавања је трагање за
речима које се завршавају на одређену групу слова. На пример, пронађите речи које се
завршавају па АВ: лав, прав, плав, чупав, сплав, гологлав...
3. Брзалице
Веома су погодне за вежбе артикулације, јер сваки глас и свака реч мора бити веома
прецизно и тачно изговорена. Нпр. Еци, пеци, пец ...
4. Замисли и одговори духовито
Постави се задатак да деца одговоре духовито, на пример, Шта би било када би оловке
проговориле? Шта би било када би клупе проходале? А шта када би куце возиле
аутобус? итд.
5. Измишљање нових речи
Деци кажемо једну реч, а они измишљају духовито ново име за тај појам, али име које
је логички везано за неку особину тог појма, на пример, кликер - Скочко Котрљановић,
срце – Заљубљенко, смех – Смешко, поток – Потрчко, гума за жвакање –
Растезалица ...
6. Риме
Деци се да једна реч, а они кроз игру траже све речи које се гласовно подударају са
њом, на пример, глава - слава, глава - права, глава – трава, глава – спава...
7. Језиколоми (Краљ Карл и краљица Каролина свирају кларинет. Чича срче чај из
чаше причајући о свом чокањчићу...)
8. Загонетке – постави се загонетка, а деца одгонетају. Нпр. Бела њива, црно семе,
мудра глава која сеје (књига и слова), Беле пчеле пале, цело село затрпале (пахуље)...

Покретне и разне говорне игре

Говорне игре које се по својој тематици, начину извођења и садржају не могу сврстати
ни у једну групу, зову се покретне (ако у њима преовладава покрет) или разне говорне
игре ако у њима комбинујемо коришћење гласова, речи, реченица, покрета, загонетања
итд. Деца, у ствари највише воле покретне говорне игре, јер њима одговара и воле да се
крећу, скачу, певају и да се при том играју речима гласовима, читавим говорним
изразима.