Harlan Coben - U tvoje ime

Naslov izvornika

Don't let go

HARLAN COBEN
Pour Anne

A Ma Vie de Coer Entier

Autorova bilješka

DOK SAM ODRASTAO U predgrađu New Jerseyja, o mojemu rodnom gradu kružile su dvije
legende za koje su svi znali.

Jedna je bila da zloglasni šef mafije živi u veličanstvenoj vili zaštićenoj željeznim dverima
koju čuvaju naoružani stražari te da u stražnjemu dijelu toga zdanja postoji peć koja se
možda koristi kao improvizirani krematorij.

Druga legenda, ona koja je potaknula nastanak ovoga romana, bila je da se blizu njegova
imanja i osnovne škole, iza žičane ograde i službenih natpisa zabranjen ulaz neovlaštenim
osobama, nalazio Kontrolni centar za protuzračne raketne sustave Nike sa sposobnošću
nuklearnog djelovanja.

Mnogo godina kasnije saznao sam da su obje legende, istinite.

Daisy je nosila usku crnu haljinu s dekolteom tako dubokim da je mogao potaknuti
filozofske rasprave.

Ugledala je metu kako sjedi na drugome kraju bara, odjevena u sivo prugasto odijelo. Hmm.
Mogao bi joj biti otac. Možda joj to oteža predstavu, ali s druge strane, možda i ne. S tim
starcima nikad ne znaš. Neki od njih, posebno nedavno rastavljeni, jedva se dočekaju
urediti kako bi dokazali da još uvijek imaju ono što je potrebno, čak i ako to nikada i nisu
imali u sebi.

Posebno ako nisu.

Dok je lijeno prelazila prostorijom, Daisy je osjećala kako joj pogledi muških gostiju poput
gujavica prelaze preko golih nogu. Kada je došla do kraja bara, nježno je utonula u stolac
do njegova.

Meta je zurila u čašu viskija pred sobom kao Ciganka u kristalnu kuglu. Daisy je čekala da se
muškarac okrene prema njoj. Nije to učinio. Nakratko se zagledala u njegov profil. Imao je
gustu, sijedu bradu. Nos mu je bio krumpirast i kao zalijepljen na lice, gotovo kao nekakav
holivudski specijalni efekt. Kosa mu je bila duga, neuredna, slamasta.

Drugi brak, zaključila je. Druga rastava, vrlo vjerojatno.

Dale Miller, tako se meta zvala, podigne čašu s viskijem i nježno je, kao ranjenu pticu,
obuhvati dlanovima.

»Zdravo«, Daisy ga pozdravi uz dobro uvježbano zabacivanje kose.

Miller se okrene prema njoj. Zagleda joj se ravno u oči. Čekala je da mu pogled padne niz
njezin dekolte - kvragu, čak su i žene to činile kada je nosila ovu haljinu - ali to se nije
dogodilo, nastavio ju je gledati u oči.
»Zdravo«, on odvrati pa se ponovno okrene prema viskiju. Daisy je obično puštala da joj se
meta počne nabacivati. To je bila njezina uobičajena metoda. Pozdravila bi ga kao što je to i
sada učinila, nasmiješila bi se, tip bi je pitao može li joj platiti piče. Zna se kako to ide. No
nije se činilo da je Miller raspoložen za flert. Otpio je veliki gutljaj viskija, pa još jedan.

To je dobro. Pošteno ispijanje alkohola. To će joj olakšati.

»Mogu li vam kako pomoći?« upita je.

Kršan, Daisy pomisli. To je riječ kojom bi ga mogla opisati. Čak i u tom odijelu na pruge
izgledao je kršno, kao motociklist, veteran Vijetnamskoga rata, tihog, hrapava glasa. Bio je
onaj tip starijeg muškarca koji je Daisy neobično seksi iako će prije biti da je to samo
posljedica njezinih starih problema s ocem. Daisy voli muškarce uz koje se osjeća sigurno.

Odavno već nije upoznala takvoga.

Vrijeme je da pokušam pristup iz drugoga kuta, Daisy pomisli.

»Bi li vam smetalo da samo sjednem pokraj vas?« Daisy se malo nagne prema njemu i još
mrvicu razotkrije dekolte pa šapne: »Ima taj jedan tip...«

»Gnjavi li vas?«

Slatko. Nije to izgovorio trudeći se zvučati kao mačo muškarac, za razliku od mnogih
seronja koje je dosad upoznala. Dale Miller izgovorio je te riječi smireno, razumno, čak
uglađeno - kao čovjek koji je želi zaštititi.

»Ne, ne... Ne baš.«

On se počne osvrtati po baru. »Koji je on?«

Daisy mu stavi ruku na rame. »Nije ništa strašno. Zaista. Jednostavno se... osjećam se
sigurno ovdje s vama, dobro?«

Miller je ponovno pogleda u oči. Krumpirasti nos nije pristajao tom licu, ali uz one prodorne
plave oči, gotovo da i nije bio primjetan.

»Naravno«, on odvrati, ali opreznim glasom. »Mogu li vas počastiti pićem?«

To je, više-manje, sav uvod koji je Daisy bio potreban. Znala je razgovarati i muškarcima,
bili oni oženjeni, samci, u postupku rastave ili koji god drugi, nikada nije bilo teško otvoriti
joj se. Daleu Milleru trebalo je malo dulje nego drugima - četiri pića ako je dobro izbrojila -
ali naposljetku je došao do neminovne rastave od Clare, njegove, da, druge supruge,
osamnaest godina mlađe od njega. (»Trebao sam znati, zar ne? Baš sam budala.«)
Jedno piće poslije i pričao joj je o svoje dvoje djece, Ryanu i Simoni, o bitki za skrbništvo,
poslu u financijama.
I ona se morala otvoriti. Tako to ide. Treba ih potaknuti. Imala je spremnu priču upravo za
takve prigode - potpuno izmišljenu, naravno - ali nešto u tome kako se Miller držao
natjeralo ju je da je prošara iskrenim dijelovima. Svejedno mu nikada ne bi rekla istinu. Nju
nitko osim Rexa ne zna. A čak ni on ne zna sve.

Miller je pio viski. Ona je pila votku. Pokušavala je piti polaganije od njega. Dvaput je s
punom čašom otišla u toalet, izlila alkohol u umivaonik pa napunila čašu vodom. Svejedno
se osjećala lagano pripitom kada je stigla Rexova poruka.

S?

S za »Spremna.«

»Je li sve u redu?« Miller upita.

»Naravno. Samo prijateljica.«

Napisala je D za »Da« i okrenula se prema njemu. To je bio dio u kojem bi inače predložila
da odu nekamo gdje je tiše. Većina muškaraca objeručke bi prihvatila tu priliku - muškarci
su s tim u vezi bili potpuno predvidljivi - ali nije bila sigurna da bi takav izravni pristup
djelovao kada je bila riječ o Daleu Milleru. Nije joj se činilo da je nezainteresiran. Samo se
činio nekako, nije bila sigurna kako bi to nazvala, iznad toga.

»Mogu li vas nešto upitati?« ona započne.

Miller se nasmiješi. »Cijelu me večer nešto pitate.«

Jezik mu se malo pleo. To je dobro.

»Imate li automobil?« upita ga.

»Imam. Zašto?«

Ona se osvrne po baru. »Mogu li vas, ovoga, zamoliti da me odvezete kući? Živim tu blizu.«

»Naravno, nema problema.« Onda: »Možda će mi trebati malo da se otrijeznim...«

Daisy skoči sa stolca. »O, u redu je. Onda ću prošetati.«

Miller se uspravi u stolcu. »Čekajte, što?«

»Moram odmah krenuti kući, ali ako ne možete voziti...«

»Ne, ne«, on reče i nekako uspije ustati. »Odmah ću vas odvesti.«

»Ako je problem...«
»Nije problem, Daisy.«

Pun pogodak. Dok su kretali prema vratima, Daisy brzo napiše poruku Rexu:

KS

Šifra za »Krenuli smo.«

Neki bi to možda nazvali prijevarom ili podvalom, ali Rex je tvrdio da je to »pošteno
zarađen« novac. Daisy nije bila sigurna da je pošteno zarađen, ali nije se ni mnogo grizla
zbog toga. Ako motiv i nije bio jednostavan, izvedba plana jest. Neki muškarac i neka žena
se rastaju. Borba za skrbništvo pretvara se u rat. Obje strane postaju očajne. Supruga -
strogo gledano, i suprug bi mogao potražiti njihove usluge premda su dosad to uvijek
činile supruge - unajmi Rexa da joj pomogne pobijediti u toj najkrvavijoj bitki. I kako on to
učini?

Uhvati supruga kako vozi pod utjecaje alkohola.

Postoji li bolji način da se muškarcu dokaže kako nije sposoban biti roditelj?

Tako je to išlo. Daisy je imala dva zadatka: pobrinuti se da meta popije više od zakonom
dopuštene količine alkohola i onda ga posjesti za volan. Rex, koji je policajac, onda bi ih
zaustavio i uhitio metu zbog vožnje pod utjecajem alkohola i - opa! - njihova klijentica
dobila bi veliku prednost na sudu. Rex ih je upravo čekao u patrolnom vozilu dvije ulice
dalje. Uvijek bi pronašao neku napuštenu lokaciju vrlo blizu bara u kojem bi te večeri meta
pila. Što manje svjedoka, to bolje. Nisu htjeli da im itko postavlja pitanja.

Zaustavi tipa, uhiti ga, kreni dalje.

Oboje su isteturali kroz vrata pa na parkiralište.

»Ovamo«, Miller reče. »Ondje sam parkirao.«

Parkiralište je bilo posuto šljunkom. Miller je nogom udarao kamenčiće dok ju je vodio do
sive Toyote Corolle. Pritisnuo je tipku na daljinskom ključu. Automobil je dvaput muklo
trubnuo.Kada je Miler krenuo prema suvozačkim vratima, Daisy se zbunila. Želi li da ona
vozi? O, Bože, nada se da ne. Je li pijaniji nego što je mislila? To joj se činilo vjerojatnijim.
No ubrzo je shvatila da nije riječ ni o jednom od toga dvoga.

Dale Miller joj je otvarao vrata. Kao pravi kavalir. Eto koliko je vremena prošlo otkad je
posljednji put bila u blizini pravoga kavalira da uopće nije shvatila što želi učiniti. Držao je
vrata otvorenima. Daisy klizne na sjedalo. Dale Miller pričeka da se dobro smjesti i tek
onda zatvori vrata. Ona osjeti krivnju. Rex joj je mnogo puta naglašavao da ne rade ništa
protuzakonito, pa čak ni etički upitno. Za početak, plan ne bi svaki put upalio. Neki tipovi
ne vise po barovima. »A ako je tako,« rekao joj je Rex, »taj je onda čist. Naš tip je već vani i
pije, je li tako? Ti ćeš ga samo malo pogurnuti, to je sve. No on ne mora piti i voziti. U
konačnici, to je njegov izbor. Nećeš ga ti na to prisiliti.«

Daisy priveže pojas. I Dale Miller to učini. Upali motor i stavi mjenjač u položaj za vožnju
unatrag. Gume zaškripe po šljunku. Kada se isparkirao, Miller je zaustavio automobil i
dugo gledao u Daisy. Pokušavala se smiješiti, ali nije baš uspijevala.

»Što skrivate, Daisy?«

Prošla ju je jeza, ali nije odgovorila.

»Nešto vam se dogodilo. Vidim vam to na licu.«

Ne znajući što drugo učiniti, Daisy pokuša umanjiti ozbiljnost smijehom. »Ispričala sam
vam svoju životnu priču u baru, Dale.«

Miller pričeka još jednu, možda dvije sekunde, premda se njoj činilo da je prošlo sat
vremena. Naposljetku pogleda naprijed i ubaci mjenjač u brzinu. Nije više progovorio ni
riječ dok su izlazili s parkirališta.

»Skrenite lijevo«, Daisy reče i začuje napetost u vlastitu glasu. »I onda drugu desno.«

Dale Miller je šutio ulazeći u skretanja u širokome luku, onako kako to činiš kada previše
popiješ, ali ne želiš da te policija zaustavi. Toyota Corolla bila je čista i malo je previše
mirisala na osvježivač za automobil. Kada je Miller skrenuo u drugu ulicu desno, Daisy je
prestala disati, čekala je da se upale Rexove plave signalne bljeskalice i da se začuje sirena.

Toga se dijela Daisy uvijek bojala zato što nikada nije znala kako će tko reagirati. Jedan je
tip pokušao pobjeći premda je prije nego što je stigao do sljedećeg ugla shvatio koliko je to
uzaludno. Neki počnu psovati. Neki se pak - i to previše njih - rasplaču. To joj je najgore.
Odrasli muškarci, koji su joj se do prije nekoliko trenutaka ležerno nabacivali, neki još s
rukom pod njezinom haljinom, odjednom počnu ridati kao predškolci.

U tren oka shvatili bi ozbiljnost situacije i ta bi ih spoznaja zgromila. Daisy nije znala što
očekivati s Daleom Millerom. Rex je savršeno usavršio pravovremeni odabir trenutka kad
se treba pojaviti i, kao na znak, zatreperilo je plavo svjetlo signalne bljeskalice, a odmah
potom oglasila se i sirena patrolnoga vozila. Daisy se okrene i zagleda u Dalea Millera kako
bi procijenila njegovu reakciju. Ako se uznemirio ili iznenadio, to se na njegovu licu nije
vidjelo. Bio je smiren, pa čak i odlučan. Uključio je pokazivač smjera i oprezno skrenuo na
zaustavni dio uz rub kolnika dok se Rex zaustavljao iza njega.

Sirena je bila isključena, a plavo svjetlo još je treperilo. Dale Miller zaustavi automobil i
okrene se prema njoj. Nije bila sigurna za koji da se izraz lica odluči u ovoj situaciji.
Iznenađenje? Sućut? Uzdah koji je značio: »A što se može?«

»Vidi, vidi«, reče Miller. »Čini se da nas je prošlost sustigla, ha?«

Riječi koje je izgovorio, ton kojim je to učinio, njegov izraz lica - sve ju je to uznemirivalo.
Željela je povikati Rexu da požuri, ali on se, kako to policajci i običavaju činiti, nije žurio.
Dale Miller nije skinuo pogled s nje ni nakon što mu je Rex pokucao na prozor. Polako se
okrenuo od nje i otvorio prozor.

»Nešto se dogodilo, policajče?«

»Vozačku i prometnu, molim vas.«

Dale Miller pruži mu dokumente.

»Jeste li pili večeras, gospodine Miller?«

»Možda jedno piće«, on odgovori.

Barem je na to pitanje odgovorio isto kao i sve druge mete. Uvijek lažu.

»Molim vas, iziđite iz automobila.«

Miller se ponovno okrene prema Daisy. Ona se trudila ne zadrhtati od njegova pogleda.
Gledala je pred sebe izbjegavajući kontakt očima.

Rex reče: »Gospodine? Zamolio sam vas...«

»Naravno, policajče.«

Dale Miller povuče kvaku. Kada seu automobilu upalilo svjetlo, Daisy na trenutak zatvori
oči. Zastenjavši, Miller se izvuče iz automobila. Ostavio je otvorena vrata, ali Rex se nagne
preko njega i zalupi ih. Prozor je ostao malo otvoren da Daisy čuje razgovor.

»Gospodine, želio bih napraviti seriju testova kojima se utvrđuje jeste li pod utjecajem
alkohola.«

»To bismo mogli i preskočiti«, Dale Miller reče.

»Molim?«

»Prijeđimo odmah na alkotest, to bi bilo jednostavnije.«

Ta ponuda iznenadi Rexa. Na trenutak pogleda preko Millerova ramena i uhvati Daisyn
pogled. Ona jedva primjetno slegne ramenima.

»Pretpostavljam da u automobilu imate uređaj za alkotest?« upita Miller.

»Imam, da.«

»Nemojmo onda gubiti ni vaše ni moje vrijeme, a ni vrijeme ove divne dame.«
Rex je oklijevao, a zatim rekao: »U redu, molim vas, pričekajte ovdje.«

»Naravno.«

Kada se Rex okrenuo da se vrati u patrolno vozilo, Dale Miller izvuče pištolj i dvaput ga
upuca u potiljak. Rex se sruši na pod.

Zatim Dale Miller okrene pištolj prema Daisy.

Vratili su se, pomislila je.

Nakon svih tih godina naposljetku su me pronašli.

1. POGLAVLJE
Skrivam bejzbolsku palicu iza noge da je Trey, barem mislim da je to on, ne vidi. Možebitni
Trey poskakuje prema meni umjetno preplanuo, s emo frizurom i besmislenim plemenskim
tetovažama koje mu se ovijaju oko napuhanih bicepsa. Ellie ga je opisala kao »čistokrvnog
debila«. Ovaj tip odgovara tom opisu. Ipak, moram biti siguran.

S godinama sam razvio zaista izvrsnu dedukcijsku metodu da se uvjerim jesam li došao do
pravog tipa. Gledaj i uči:

»Trey?«

Drkaroš se zaustavi, namršti ono svoje kromanjonsko čelo najbolje što može i kaže: »Tko
pita?«

»Bih li trebao reći: >Ja<?«

»Ha?«

Uzdahnem. Vidiš s kakvim se ja idiotima moram baviti, Leo? »Odgovorio si >Tko pita?<«
nastavim. »Kao da si lukav. Kao da, da sam viknuo >Mike?< ne bi rekao >Nisam ti to ja, stari.
< Odgovorivši >Tko pita?<, već si mi rekao da si Trey.«

Trebao si vidjeti taj zbunjeni izraz lica. Priđem mu korak bliže skrivajući palicu.

Trey je, ko fol, neki kriminalac, ali u ovom trenutku osjećam kako se iz njega širi strah. To
me ne iznenađuje. Ja sam prilično krupan tip, a ne neka žena od metar pedeset koju može
mlatiti kako bi se osjećao moćnim.

»Što hoćeš?« Trey upita.

Još korak bliže.

»Razgovarati.«

»O čemu?«

Zamahnem jednom rukom zato što je to najbrže. Palica poput biča sleti na Treyevo koljeno.
On vrisne, ali ne padne. Uhvatim palicu objema rukama. Sjećaš se, Leo, kako nas je trener
Jauss učio da udaramo u Maloj ligi? Palica unatrag, lakat gore. To mu je bila mantra. Koliko
smo godina imali? Devet, deset? Nije bitno. Radim ono što nas je trener naučio. Zamahnem
palicom skroz unatrag, podignem lakat i zakoračim da bolje zamahnem.

Debljim dijelom palice udarim ga po istom koljenu.

Srušio se kao da sam ga pogodio metkom.

»Molim te...«

Ovoga puta podignuo sam palicu visoko iznad glave u stilu drvosječe i zamahnuvši svom
snagom i punom težinom tijela ponovno udario u isto koljeno. Osjetio sam kako se nešto
rascijepilo kada je palica dotaknula kost. Trey zaurla. Ponovno podignem palicu. Sada se
Trey već objema rukama drži za koljeno pokušavajući ga zaštititi. Što? Najbolje onda da se
osiguram, zar ne?

Naciljam gležanj. U dodiru s palicom gležanj popusti i rasprsne se od siline udarca. Začuje
se krckanje, kao kada netko čizmom prelazi preko suhih grančica.

»Nisi me vidio«, kažem mu. »Ako ikome pisneš, vratit ću se i ubiti te.«

Ne čekam odgovor.

Sjećaš se kad nas je tata prvi put vodio na utakmicu profesionalnog bejzbola, Leo? Stadion
Yankeeja. Sjedili smo u onoj kućici uz liniju treće baze. Cijelu smo utakmicu nosili svaki
svoju bejzbolsku rukavicu nadajući se da će loše poslana lopta završiti kod nas. Nije,
naravno. Sjećam se kako je tata nagnuo glavu prema suncu, s onim svojim sunčanim
naočalama Wayfarer i osmijehom na licu. Bio je strašno kul taj naš tata, zar ne? Kako je
bio Francuz, nije znao pravila - bila je to i njegova prva bejzbolska utakmica - ali njega nije
bilo briga, zar ne? Za njega je to bio izlazak s njegovim blizancima.

Njemu je to uvijek bilo dovoljno.

Tri ulice dalje bacio sam palicu u kontejner trgovine 7-Eleven. Nosio sam rukavice da ne bi
ostali otisci prstiju. Kupio sam tu palicu prije mnogo godina na garažnoj rasprodaji blizu
Atlantic Cityja. Nikako je neće moći povezati sa mnom. Ali nije ni da sam zabrinut zbog toga.

Policajcima se ne bi dalo skakati u smeće i kopati kroz zamrznute sokove s okusom trešnje
da pomognu tipovima poput profesionalnog seronje kao što je Trey. Na TV-u bi mogli. U
stvarnosti bi to pripisali lokalnoj razmirici, preprodaji droge koja je pošla po zlu,
kockarskome dugu ili već nečemu zbog čega bi on zaslužio takvo što.

Presiječem preko parkirališta i kružnim putem vratim se onamo gdje sam parkirao. Imam
crnu šiltericu Brooklyn Netsa - vrlo uličarski - i hodam pognute glave. Ponavljam, ne mislim
da bi itko shvatio ovaj slučaj ozbiljno, ali mogao bi dopasti u ruke pretjerano revnom
policajcu početniku koji bi skinuo snimke nadzornih kamera ili već nešto.

Ništa me ne košta da budem oprezan.

Uđem u automobil, odem na međudržavnu cestu 280 i krenem ravno prema Westbridgeu.
Zazvoni mi mobitel, zove me Ellie. Kao da zna što sam radio. Gospođa Savjest. Zasad se ne
javljam.
Westbridge je ona vrsta predgrađa u kojem se živi američki san, a koji mediji nazivaju
»prikladnim za obitelj«, možda »bogatim« ili čak »otmjenim«, ali ne dostiže razinu
»aristokratskoga«. Ondje se organiziraju roštilji Rotary kluba, proslave Četvrtog srpnja,
karneval kluba Kiwanis, organske tržnice subotom ujutro.

Djeca još uvijek na biciklima idu u školu. Srednjoškolske utakmice američkog nogometa
dobro su posjećene, osobito kada igramo protiv glavnih suparnika, momčadi Livingstona.
Mala liga i dalje je vrlo popularna. Trener Jauss umro je prije nekoliko godina, ali jedno od
igrališta nazvali su po njemu.

Još zastajem pokraj tog igrališta, premda sada u patrolnom vozilu. Da, ja sam taj policajac.
Mislim na tebe, Leo, lako uočljivog na desnome polju bejzbolskog igrališta. Nisi želio igrati,
to sada znam, ali shvatio si da ja možda ne bih igrao bez tebe. Neki od starijih još govore o
onoj utakmici u državnom polufinalu kada meni, kao bacaču, protivnička momčad
nijedanput nije uspjela odbiti udarac. Nisi bio dovoljno dobar da upadneš u momčad pa su
te glavešine Male lige postavile za statističara. Pretpostavljam da su to napravili da mene
usreće. Mislim da tada toga nisam bio svjestan.

Uvijek si bio mudriji, Leo, zreliji, pa pretpostavljam da si ti toga bio svjestan.

Zaustavljam se pred kućom i parkiram na prilazu. Susjedi Tammy i Ned Walsh, koji se u
mojoj glavi zove Ned Flanders zbog toga što ima debele brkove kao one koji su se nosili
osamdesetih i previše je druželjubiv, čiste oluke. Oboje mi mahnu.

»Hej, Nape«, Ned me pozdravi.

»Hej, Nede«, odzdravim. »Hej, Tammy.«

Ja sam tip koji se ponaša prijateljski. Gospodin Simpatični Susjed. Vidiš, ja sam najrjeđa
vrsta u predgrađima - heteroseksualac i samac bez djece ovdje je otprilike jednako čest kao
cigareta u teretani - pa se silno trudim izgledati normalno, dosadno, pouzdano.

Neprijeteći.

Tata je umro prije pet godina pa pretpostavljam da me neki od susjeda sada doživljavaju
kao onog samca - onog koji i dalje živi u obiteljskom domu i vucara se naokolo izazivajući
jezu u ljudima. Zato se trudim dobro održavati kuću. Zato pazim na to da prikladne djevojke
s kojima izlazim dovodim kući čak i onda kada znam da to druženje neće potrajati.

Nekoć bi tipa poput mene smatrali šarmantno ekscentričnim, zakletim neženjom. Sada mi
se čini da susjedi strahuju kako sam možda pedofil ili nešto tomu slično. Pa činim sve što
mogu da ublažim taj strah.

Usto, većina susjeda zna našu priču pa im to što ostajem ovdje ipak ima smisla.

Još mašem Nedu i Tammy.

»Kako ide Brodyjevoj ekipi?« upitam.

Nimalo me nije briga, ali, kažem, moram paziti kakav dojam ostavljam.

»Osam i jedan«, kaže Tammy.»Pa to je fantastično.«

»Moraš doći na utakmicu sljedeću srijedu.«

»Volio bih to«, odvratim.

Volio bih i da mi izvade bubreg žlicom za grejpfrut.

Još se malo nasmiješim, ponovno mahnem kao idiot i uđem u kuću. Premjestio sam se iz
naše stare sobe, Leo. Nakon one noći - uvijek je tako zovem zato što ne mogu prihvatiti
»dvostruko samoubojstvo«, »slučajnu pogibiju«, pa čak ni »umorstvo«, premda nitko ni ne
smatra da se to dogodilo - nisam mogao ni pogledati naš stari krevet na kat. Počeo sam
spavati u prizemlju, u sobi koju smo nazivali »malom radnom sobom«. Jedan od nas to je
vjerojatno trebao napraviti mnogo godina prije, Leo. Naša soba bila je dovoljno velika za
dva dječaka, ali premala za dva tinejdžera.

Meni to nikad nije smetalo, doduše. Mislim da nije ni tebi.

Nakon što je tata umro, preselio sam se na kat, u njegovu spavaću sobu. Ellie mi je pomogla
preurediti našu staru sobu u kućni ured; ugradili smo nekakve bijele police u stilu
»moderne urbane seoske kuće«, kako ona to naziva. I dalje ne znam što to znači.

Krenem prema spavaćoj sobi i počnem skidati košulju kada netko pozvoni na vrata.
Pretpostavim da su to dostavljači, UPS ili FedEx. Samo oni dolaze nenajavljeno. Zato
odlučim da se neću spustiti. Kada je netko ponovno pozvonio, zapitao sam se jesam li
naručio nešto za što je potreban potpis. Ne uspijem se ničega sjetiti. Pogledam kroz prozor
spavaće sobe.

Policajci.

U civilu su, ali uvijek ih znam prepoznati. Ne znam je li to zbog njihova držanja ili nečeg
neopipljivog, ali mislim da nije samo zbog toga što sam i sam policajac. Jedno od njih je
muškarac, drugo žena. Na trenutak pomislim da bi njihov dolazak mogao biti u vezi s
Treyem - logičan zaključak, zar ne? - ali već jedan letimični pogled na njihovo neoznačeno
policijsko vozilo, za koje je toliko jasno da je neoznačeno policijsko vozilo da su u s obiju
strana slobodno mogle biti napisane riječi »neoznačeno policijsko vozilo«, dao mi je do
znanja da su tablice iz Pennsylvanije.

Nabrzinu navučem donji dio sive trenirke i pogledam se u zrcalo. Jedina riječ koja mi pada
na pamet je »očaravajući«. Dobro, to nije jedina riječ, ali zadovoljit ćemo se njome. Požurim
niza stube i posegnem za kvakom.
Nisam pojma imao što će mi učiniti otvaranje tih vrata. Nisam pojma imao, Leo, da će me
vratiti tebi.
2. POGLAVLJE
Kao što sam rekao, dvoje policajaca - jedan muškarac, jedna žena.

Žena je starija, vjerojatno srednje pedesete, odjevena u plavi lagani sportski sako, traperice
i udobne cipele. Primijetim da joj je sako ispupčen ondje gdje pokriva oružje i da to kvari
savršenu liniju sakoa, ali ne čini mi se da je ona od onih kojima bi to smetalo. Tipu je
vjerojatno četrdeset i odjeven je u odijelo boje truloga lišća kakvo obično vole
zamjenici ravnatelja koji više pažnje pridaju modi.

Ona mi se ukočeno nasmiješi i kaže: »Detektiv Dumas?« Izgovorila je moje prezime Dumes.
No prezime je zapravo francusko pa se čita Duma, kao i prezime onoga poznatog pisca. Leo
i ja rođeni smo u Marseillesu. Kad smo se s osam godina preselili u Sjedinjene Američke
Države, u grad Westbridge, naši novi »prijatelji« mislili su da je strašno zabavno izgovarati
ga »Dupec«. Neki odrasli to i dalje čine, ali ne glasamo za iste kandidate na izborima,
ako razumijete što želim reći.

Nije mi se dalo ispravljati je.

»Kako vam mogu pomoći?«

»Ja sam poručnica Stacy Reynolds«, predstavi se. »Ovo je detektiv Bates.«

Ne sviđa mi se ova energija. Pretpostavljam da su došli ovamo kako bi me obavijestili o

nečemu lošem, primjerice o tome da mi je umro netko blizak. I sam sam prema službenoj
dužnosti mnogo puta izražavao sućut i to mi nije jača strana. No premda to zvuči čudno,
uopće mi ne pada na pamet tko bi mi u životu dovoljno značio da mi zbog njega pošalju
patrolno vozilo. Jedina takva osoba je Ellie, a i ona se, kao i ja, nalazi u Westbridgeu u
New Jerseyju, a ne u Pennsylvaniji.

Preskočim »Drago mi je« i prijeđem ravno na »O čemu je riječ?«

»Smijemo li ući?« detektivka Reynolds upita umorno se nasmiješivši. »Vožnja je bila duga.«

»Trebao bih na toalet«, Bates doda.

»Poslije ćete na zahod«, odvratim. »Zašto ste došli?«

»Ne morate biti osorni«, kaže Bates.

»Ni vi ne morate glumatati. I ja sam policajac, vi ste došli izdaleka, nemojmo odugovlačiti.«

Bates me bijesno pogleda. Boli me briga. Detektivka Reynolds uhvati ga za nadlakticu da

smiri situaciju. I dalje me nije briga.

»U pravu ste«, obrati mi se detektivka Reynolds. »Bojim se da imamo loše vijesti.«

Čekam.

»U našem okrugu dogodilo se jedno umorstvo«, nastavi.

»Umorstvo policajca«, doda Bates.

Time zadobiju moju pozornost. Umorstvo. Umorstvo policajca. Ne želiš nijedno od toga
dvoga jer jedno je gore od drugoga, ali mnogo toga ne želimo u životu.

»Tko?« upitam.

»Rex Canton.«

Čekaju da vide hoću li išta pokazati. Ne činim to, ali pokušavam shvatiti o čemu je riječ.

»Poznavali ste višeg policajca Cantona?« detektivka me upita.

»Jesam«, odvratim. »Prije milijim godina.«

»Kad ste ga zadnji put vidjeli?«

I dalje pokušavam shvatiti zašto su ovdje. »Ne sjećam se. Možda na maturi.«

»Odonda niste?«

»Ne sjećam se da jesam.«

»No možda jeste?«

Slegnem ramenima. »Možda je došao na neku godišnjicu ili nešto.«

»Ali niste sigurni.«

»Ne, nisam siguran.«

»Ne činite se pogođeni njegovom smrću«, Bates reče.

»Iznutra umirem«, odvratim. »Samo sam jako čvrst.«

»Nema potrebe za sarkazmom«, Bates izjavi. »Kolega policajac je mrtav.«

»Nema potrebe ni da gubimo vrijeme. Poznavao sam ga u srednjoj školi. To je sve. Odonda
ga nisam vidio. Nisam znao da je živio u Pennsylvaniji. Nisam znao ni da je policajac. Kako
je ubijen?«

»Upucan pri rutinskoj provjeri automobila u prometu«, detektivka Reynolds odvrati.

Rex Canton. Poznavao sam ga onomad, naravno, ali on je bio više tvoj prijatelj, Leo. Dio
tvoje srednjoškolske ekipe. Sjećam se one vaše blesave slike kada ste se odjenuli u nekakav
lažni rock bend za školsko natjecanje talenata. Rex je svirao bubnjeve. Imao je rupu između
prednjih zuba. Činio se kao drag momak.

»Možemo li prijeći na stvar?« upitam.

»Na koju stvar?«

Nisam nimalo raspoložen za ovo.

»Što hoćete od mene?«

Detektivka Reynolds me pogleda i učini mi se da sam joj na licu vidio tračak osmijeha.
»Pada li vam išta na pamet?«

»Baš ništa.«

»Pustite me da odem na toalet prije nego što se pomokrim po vašim stubama. Onda ćemo
razgovarati.«

Pomaknem se s vrata kako bih ih pustio da uđu u kuću. Detektivka Reynolds uđe prva.
Bates je čekao malo poskakujući. Ponovno mi zazvoni mobitel. Opet Ellie. Odbijem poziv i u
poruci joj napišem da ću joj se javiti čim budem mogao. Čujem kako voda teče dok
detektivka Reynolds pere ruke. Ona iziđe, Bates uđe. Vrlo glasno mokri. Očito mu je zaista
bila jaka sila.

Odemo u dnevnu sobu i smjestimo se. Ellie je i nju sredila. Težila je »muškom utočištu
prikladnom i za žene«: drvena obloga i golemi televizor, ali bar je akrilan, s kožnatim
ležaljkama u neobičnoj nijansi svijetloljubičaste.

»Onda?« upitam.

Detektivka Reynolds pogleda Batesa. On kimne, a ona se onda okrene prema meni.
»Pronašli smo otiske.«

»Gdje?« upitam.

»Molim?«

»Rekli ste da je Rex upucan prilikom rutinske provjere u prometu.«

»Tako je.«

»Gdje je onda pronađeno njegovo truplo? U njegovu patrolnom vozilu? Na ulici?«

»Na ulici.«
»Gdje ste onda našli otiske? Na ulici?«

»Nije bitno gdje smo ih našli«, detektivka Reynolds odvrati. »Bitno je čiji su.«

Čekam. Oni oboje šute. Stoga ja progovorim: »Čiji su otisci?«

»E, pa, to je dio problema«, ona odvrati. »Vidite, otisci prstiju nisu se podudarali s ničijim
otiscima u bilo kojoj od naših baza podataka o zločincima. Osoba nema dosje. No ti su otisci
svejedno bili u sustavu.«

Često sam čuo izraz »digle su mi se dlake na vratu«, ali mislim da ga do ovog trenutka
nisam uistinu razumio. Detektivka Reynolds čeka, ali neću joj dati to zadovoljstvo. Lopta je
sada u njezinim nogama. Dopustit ću joj da je pošalje preko linije gola.

»Otisci se podudaraju«, nastavi, »zato što ste ih prije deset godina vi, detektive Dumas,
unijeli u bazu podataka opisavši tu osobu kao >osobu od značaja<. Prije deset godina, kada
ste tek postali policajac, zatražili ste da vas se obavijesti ako se ti otisci ikada pronađu.«

Trudim se ne pokazati šok, ali mislim da mi ne uspijeva. Odlazim u prošlost, Leo. Petnaest
godina unatrag. Prisjećam se onih ljetnih noći kada smo ona i ja hodali na mjesečini do one
čistine na Riker Hillu i ondje rasprostrli prostirku. Prisjećam se one vreline, naravno, one
izuzetnosti i čistoće te požude, ali najviše se prisjećam onoga »poslije«, sebe ispružena
na leđima kako još uvijek dolazim do daha zagledan u noćno nebo, njezine glave na svojim
prsima, njezine ruke na mojemu trbuhu, prvih nekoliko minuta koje smo proveli u tišini, a
zatim počeli razgovarati. Zbog načina na koji smo razgovarali znao sam, znao, da se nikada
neću zasititi razgovora s njom.

Ti bi nam bio kum.

Znaš mene. Nije mi trebalo mnogo prijatelja. Imao sam tebe, Leo. I imao sam nju. Onda sam
izgubio tebe. A nakon toga nju.

Policajci mi proučavaju lice. »Detektive Dumas?«

Trgnem se. »Želite li mi reći da su otisci Maurini?«

»Da.«

»No nju još niste pronašli.«

»Ne, još ne«, detektivka Reynolds odvrati. »Biste li nam objasnili o čemu je riječ?«

Zgrabim novčanik i ključeve od kuće. »Učinit ću to putem. Krenimo.«

3. POGLAVLJE
Naravno, policajci me žele odmah ispitati.

»U autu«, uporan sam. »Želim vidjeti mjesto događaja.« Krenemo stazom od opeke koju je
moj otac vlastitim rukama napravio prije dvadeset godina. Ja predvodim. Oni žure da me
sustignu.

»Što ako vas ne želimo povesti sa sobom?« kaže detektivka Reynolds.

Zaustavim se i mahnem im prstom. »Onda zbogom. Pazite kako vozite.«

Batesu se zaista ne sviđam. »Možemo vas natjerati da odgovorite na naša pitanja.«

»Mislite? Dobro.« Okrenem se i krenem prema kući. »Javite mi kako je to ispalo.«

Detektivka Reynolds unese mi se u lice. »Pokušavamo pronaći ubojicu policajca.«

»I ja.«

Vrlo sam dobar istražitelj, jednostavno jesam, nema potrebe za lažnom skromnošću, ali
moram osobno vidjeti mjesto događaja, Poznajem igrače. Možda mogu pomoći. U svakom
slučaju, ako se Maura vratila, ne dolazi u obzir da se ne miješam u ovo.

Ne želim zaista sve to objašnjavati njima dvoma. »Koliko traje vožnja?« upitam.

»Dva sata budemo li brzo vozili.«

Raširim ruke kao da im nudim dobrodošlicu. »Cijelo to vrijeme bit ću sam s vama u autu.
Zamislite što biste me sve mogli pitati.«

Bates se namršti. Ne sviđa mu se to ili je možda toliko naviknut na to da glumi zločestog

policajca dok detektivka Reynolds glumi razumnog da je postavljen na automatskog pilota.
Popustit će. Svi to znamo. Pitanje je samo kako i kada.

Detektivka Reynolds upita: »Kako ćete se vratiti ovamo?« »Jer mi nismo Uber«, doda Bates.

»Da, tako je, pitanje prijevoza kući«, kažem. »Na to bismo se u ovom trenutku trebali
usredotočiti.«

Još se malo mršte, ali to je sad riješeno. Detektivka Reynolds sjedne na vozačko mjesto,
Bates na suvozačko.

»Nitko mi neće otvoriti vrata?« upitam.

Nepotrebno podbadanje, ali nema veze. Prije no što uđem u automobil, izvadim mobitel i
otvorim imenik. S vozačkoga sjedala detektivka Reynolds pogleda me kao da me želi pitati
koji mi je vrag. Podignem prst da joj kažem kako će poziv kratko trajati.

»Hej«, javi se Ellie.

»Moram otkazati večerašnji dogovor.«

Svake nedjelje navečer volontiram u Ellienu skloništu za zlostavljane žene.

»Što se dogodilo?« upita me.

»Sjećaš se Rexa Cantona?«

»Iz srednje? Naravno.«

Ellie je sretno udana i ima dvije kćeri. Ja sam kum objema, što je neobično, ali funkcionira.
Ellie je najbolja osoba koju poznajem.

»Radio je kao policajac u Pennsylvaniji«, kažem.

»Mislim da sam čula nešto o tome.«

»Nikad mi to nisi spomenula.«

»Zašto bih ti to spominjala?«

»U pravu si.«

»I, što s njim?«

»Ubijen je na zadatku. Netko ga je upucao prilikom rutinske provjere u prometu.«

»O, to je grozno. Žao mi je što to čujem.«

Kad su neki ljudi u pitanju, to su samo riječi. No kad je Ellie to izgovorila, osjetila se sućut.

»Kakve to veze ima s tobom?« upita.

»Objasnit ću ti kasnije.«

Ellie nije gubila vrijeme na to da me pita zašto ili da traži više pojedinosti. Shvatila je da bih
joj, da to želim, rekao više.

»Dobro, nazovi me ako išta budeš trebao.«

»Pazi na Brendu i u moje ime«, kažem.

Nastane kratka stanka. Brenda je majka dvoje djece i jedna od pretučenih žena u skloništu.
Neki nasilni seronja pretvorio joj je život u noćnu oru. Prije dva tjedna Brenda je s
potresom mozga, slomljenim rebrima i bez ičega usred noći pobjegla u Ellieno sklonište.
Otad se od straha ne usudi izići, čak ni da udahne malo zraka u izoliranome dvorištu
skloništa. U kući je ostavila sve osim djece. Često drhti. Stalno se izmiče i trza kao da
očekuje udarac.

Želim reći Ellie da Brenda večeras može otići kući i konačno se spakirati i da njezin
zlostavljač - kreten imenom Trey - neće doći kući još nekoliko dana, ali u pogledu toga
postoji određena diskrecija, čak i između Ellie i mene.

Shvatit će same. Uvijek shvate.

»Reci Brendi da ću se vratiti«, kažem.

»Hoću«, Ellie odvrati pa poklopi.

Sjedim sam na stražnjemu sjedalu patrolnoga vozila koje i miriše kao patrolno vozilo, a to
znači na znoj, očaj i strah. Detektivka Reynolds i Bates sjede na prednjim sjedalima kao da
su mi roditelji. Ne počnu mi odmah postavljati pitanja. Samo šute. Zakolutam očima. Zaista?
Zar su zaboravili da sam i ja policajac? Pokušavaju me navesti da progovorim, da nešto
otkrijem, čekaju da počnem prvi. To je automobilska inačica ostavljanja zločinca da
se preznojava u sobi za ispitivanje, to da ga se namjerno pušta da čeka.

Ne igram tu igru. Zatvorim oči i pokušam zaspati.

Probudi me Detektivka Reynolds. »Zaista se zovete Napoleon?«

»Da«, odvratim.

Moj otac, Francuz, mrzio je to ime, ali moja majka, Amerikanka u Parizu, bila je uporna.

»Napoleon Dumas?«

»Svi me zovu Nap.«

»Bome čudno ime«, primijeti Bates.

»Mislite li priječi na stvar, Nape?« detektivka Reynolds me upita.

»Samo pitajte.«

»Vi ste unijeli Mauru Wells u AFIS, zar ne?«

AFIS. Automatizirani identifikacijski sustav otisaka prstiju.

»Pretvarajmo se da je odgovor da.«

»Kada?«

To već znaju.

»Prije deset godina.«

»Zašto?«

»Nestala je.«

»Provjerili smo«, Bates kaže. »Njezina obitelj nije ju prijavila kao nestalu.«

Ne odgovaram. Puštamo da nas obavija tišina. Detektivka Reynolds prva progovori.

»Nape?«

Neće dobro izgledati. Znam to, ali tako mora biti.

»Maura Wells bila mi je djevojka u srednjoj školi. Kad smo bili maturanti, ostavila me preko
SMS-a. Prekinula je svaki kontakt. Preselila se. Tražio sam je, ali nisam je uspio pronaći.«

Detektivka Reynolds i Bates se pogledaju.

»Razgovarali ste s njezinim roditeljima?« detektivka Reynolds me upita.

»Da, s njezinom mamom.«

»I?«

»I rekla je da me se ne tiče gdje je Maura i da bih trebao nastaviti sa svojim životom.«

»Dobar savjet«, primijeti Bates.

Ne nasjednem na provokaciju.

»Koliko ste godina imali?« detektivka Reynolds upita.

»Osamnaest.«

»Znači, tražili ste Mauru, niste je pronašli...«

»Tako je.«

»Što ste onda učinili?«

Ne želim to izgovoriti, ali Rex je mrtav, a Maura se možda vratila i moraš malo dati da malo
dobiješ.
»Kad sam postao policajac, unio sam njezine otiske prstiju u AFIS. Napisao sam izvješće u
kojem se navodi da je nestala.«

»Niste imali nikakvu osnovu napraviti to«, Bates primijeti.

»O tome bi se dalo raspravljati,« odvratim, »ali jeste li došli ovamo kako biste me uhitili
zbog kršenja protokola?«

»Ne«, odvrati detektivka Reynolds. »Nismo.«

»Ne znam«, Bates izjavi glumeći sumnjičavost. »Cura te ostavi. Pet godina kasnije prekršiš
protokolarni postupak i uneseš njezine podatke u sustav kako bi mogao - što, ponovno se
spetljati s njom?« Slegne ramenima. »Zvučiš kao neki manijak.«

»Prilično manijakalno ponašanje, Nape«, detektivka Reynolds doda.

Kladim se da znaju dio moje prošlosti. Ne znaju dovoljno.

»Pretpostavljam da ste sami tražili Mauru Wells?« detektivka Reynolds upita.

»Neko vrijeme.«

»I pretpostavljam da je niste našli.«

»Točno.«

»Pada li vam na pamet išta o tome gdje se Maura mogla nalaziti proteklih petnaest godina?«

Na autoputu smo, vozimo se u smjeru zapada. Ja i dalje pokušavam sve to spojiti u neku
cjelinu. Pokušam prizvati uspomene na Mauru u odnosu na Rexa. Razmišljam o tebi sada,
Leo. Ti si im oboma bio prijatelj. Znači li to išta? Možda da, možda ne. Svi smo maturirali
iste godine pa smo se svi poznavali. No koliko je Maura bila bliska s Rexom? Je li je Rex
možda slučajno prepoznao? A ako jest, znači li to da ga je ona ubila?

»Ne«, odvratim. »Ništa.«

»Neobično je«, detektivka Reynolds primijeti. »U posljednje vrijeme nije bilo nikakvih
aktivnosti Maure Wells. Nikakve kreditne kartice, bankovni računi, porezne prijave. I dalje
provjeravamo pisanu dokumentaciju...«

»Nećete ništa pronaći«, kažem.

»Provjeravali ste je.«

To nije pitanje.

»Otkad se Mauri Wells gubi trag?« upita me.

»Koliko ja znam,« odgovorim, »prije petnaest godina.«
4. POGLAVLJE
Mjesto događaja jedna je tiha sporedna uličica, onakva kakvih ima blizu zračnih luka ili
željezničkih kolodvora. Bez stanara. Industrijska zona koja je vidjela i bolje dane. Tek
pokoje skladište - ili napušteno ili na putu da to postane.

Iziđemo iz patrolnog vozila. Nekoliko drvenih ograda sprječava prolaz do mjesta događaja,
ali neko bi ih vozilo moglo zaobići. Dosad još nisam uočio nijedno koje je to učinilo.
Zapamtim to - nepostojanje prometa. Krv još nije oprana. Netko je kredom ocrtao obris
Rexova tijela ondje gdje je pao. Ne sjećam se kada sam posljednji put vidio takvo što -
stvarni obris kredom. »Prepričajte mi što se dogodilo«, kažem.

»Nisi ovdje u ulozi istražitelja«, Bates se obrecne.

»Želiš se natjecati tko ima većega«, upitam, »ili želiš uhvatiti ubojicu policajca?«

Bates me pogleda stisnutih očiju. »Čak i ako je ubojica policajca tvoja stara ljubav?«

Posebno onda. Ali to ne izgovorim naglas.

Pričekaju još jednu minutu kako bi se pretvarali da su komplicirani, a onda detektivka

Reynolds započne: »Policajac Rex Canton na ovom je području zaustavio Toyotu Corollu u
otprilike jedan i petnaest ujutro, navodno zbog vožnje pod utjecajem alkohola.«

»Pretpostavljam da je Rex to javio preko radioprijamnika?«

»Da, tako je.«

Takav je protokol. Ako zaustaviš automobil, dojaviš broj registracijske oznake ili ga sam
provjeriš da vidiš je li automobil ukraden, jesu li istim vozilom već počinjeni neki prekršaji i
tomu slično. Saznaš i ime vlasnika automobila.

»I tko je vlasnik vozila?« upitam.

»Unajmljeno je.«

To me uznemiri, ali uznemiruje me mnogo toga u vezi s ovim slučajem.

»Nije unajmljen u nekoj od velikih tvrtki, je li?«

»Molim?«

»Tvrtka u kojoj je unajmio automobil. Nije bila Hertz ili Avis ili tako neka velika?«

»Ne, neka mala, zove se Kod Sala.«

»Da pogodim«, kažem. »Nalazi se blizu aerodroma. Nije potrebno rezervirati unaprijed.«

Detektivka Reynolds i Bates se pogledaju. »Kako znaš?« Bates upita.

Pravim se da ga ne čujem i pogledam detektivku Reynolds.

»Unajmio ga je neki Dale Miller iz Portlanda u Maineu«, detektivka Reynolds kaže.

»Osobna«, nastavim. »Lažna ili ukradena?«

Još jednom se pogledaju. »Ukradena.«

Dotaknem krv. Suha je. »Nadzorne kamere u agenciji u kojoj je automobil unajmljen?«

»Uskoro bismo trebali dobiti snimku, ali tip koji radi za pultom rekao je da je Dale Miller
stariji muškarac, u šezdesetima, možda sedamdesetim.«

»Gdje je pronađen unajmljeni automobil?« upitam.

»Sedamsto pedeset metara od zračne luke u Philadelphiji.«

»Koliko otisaka prstiju?«

»Sprijeda? Samo otisci Maure Wells. Ta kompanija prilično pomno čisti automobile prije
sljedećeg iznajmljivanja.«

Kimnem. Neki kamion skrene u uličicu i prođe pokraj nas. To je prvo vozilo koje sam vidio
da prolazi ovom cestom.

»Sprijeda«, ponovim.

»Molim?«

»Rekli ste da su otisci bili sprijeda. S čije strane, vozačeve ili suvozačeve?«

Ponovno se pogledaju. »Na objema stranama.«

Proučavam cestu, položaj paloga tijela ocrtana u kredi, pokušavam povezati konce. Onda se
okrenem prema njima. »Imate li kakvu pretpostavku o tome što se dogodilo?« upitam.

»Dvoje ljudi, jedan muškarac i vaša bivša, Maura, nalaze se u automobilu«, detektivka
Reynolds kaže. »Policajac Canton zaustavlja ih zbog vožnje pod utjecajem alkohola. Nešto ih
preplaši. Uspaniče se, upucaju ga dvaput u potiljak i odu.«

»Vjerojatno ga je muškarac upucao«, Bates doda. »On je izvan automobila. Zapuca, tvoja
bivša preskoči na vozačevu stranu, a on uskoči na suvozačko mjesto. To bi objasnilo njezine
otiske i na mjestu vozača i na mjestu suvozača.«
»Kao što smo već rekli, automobil je unajmljen ukradenom osobnom iskaznicom«,
detektivka Reynolds nastavi, »pa pretpostavljamo da je muškarac u najmanju ruku nešto
želio sakriti. Canton ih je zaustavio, shvatio da nešto nije u redu i zbog toga poginuo.«

Kimnem kao da se divim njihovu ručnom radu. Teorija im je pogrešna, ali kako još nemam
bolji odgovor, nema razloga da im proturječim. Nešto mi taje. Ja bih vjerojatno učinio isto
da su uloge obrnute. Moram saznati što mi točno ne govore, a jedini način da to učinim jest
da budem ljubazan.

Prisilim se nabaciti svoj najšarmantniji osmijeh pa kažem: »Mogu li vidjeti snimku

automobilske kamere?«

To bi bio ključ, naravno. Te snimke često ne pokazuju sve, ali u ovom slučaju pokazala bi
dovoljno. Pričekam da odgovore - mali bi svako pravo da sada prestanu surađivati - ali
ovoga puta kada se pogledaju, osjetim nešto drugo.

Čini se da im je nelagodno.

»Zašto nas najprije ne prestaneš povlačiti za nos?« Bates se otrese.

Toliko o mom šarmantnom osmijehu.

»Bilo mi je osamnaest«, kažem. »Maturant. Maura je bila moja djevojka.«

»I ostavila te«, Bates nastavi. »To si nam već rekao.«

Detektivka Reynolds ušutka ga pokretom ruke. »Što se dogodilo, Nape?« »Maurina majka,«
kažem, »sigurno ste je pronašli. Što je ona rekla?« »Mi postavljamo pitanja, Dumas«, Bates
odvrati.

No i ovoga puta detektivka Reynolds shvati da želim pomoći. »Pronašli smo majku, da.«

»I?«

»I tvrdi da godinama nije razgovarala s kćeri. Da nema pojma gdje je.«

»Razgovarali ste s gospođom Wells licem u lice?«

Detektivka Reynolds odmahne glavom. »Odbila je razgovarati s nama. Poslala je izjavu

preko savjetnika.«

Znači, gospođa Wells unajmila je odvjetnika.

»Vjerujete u njezinu priču?« upitam.

»Vjerujete li vi?«
»Ne.«

Nisam još spreman ispričati im taj dio. Nakon što me Maura napucala, provalio sam joj u
kuću. Da, glupo, impulzivno. A možda i ne. Bio sam izgubljen i zbunjen nakon dvostruke
nesreće - najprije gubitka brata, a onda i ljubavi svog života. Možda to objašnjava moj
postupak.

Zašto sam provalio? Tražio sam tragove koji bi me doveli do Maurina prebivališta. Ja,
osamnaestogodišnji klinac, igram se detektiva. Nisam mnogo otkrio, ali ukrao sam dva
predmeta iz njezine kupaonice: četkicu za zube i čašu. Tada nisam znao da ću postati
policajac, ali sačuvao sam ih za svaki slučaj. Ne pitaj me zašto. No tako sam unio Maurine
otiske prstiju i njezin DNK u sustav kada mi se pružila prilika.

Da, i uhvatili su me.

I to policija, ni manje ni više. Preciznije, zapovjednik Augie Styles. Tebi se Augie sviđao, zar
ne, Leo?

Augie mi je nakon te večeri postao nekom vrstom mentora. Zbog njega sam danas policajac.
I on i tata postali su prijatelji. Prijatelji u piću, moglo bi se reći. Sve nas je povezala
tragedija. To vas zbliži - postoji još netko tko razumije kroz što prolaziš - a ipak bol nikada
ne nestane. Odnos koji nosi i ugodu i bol, istinska definicija gorko-slatkoga.

»Zašto ne vjerujete majci?« upita detektivka Reynolds.

»Nadzirao sam je.«

»Majku svoje bivše cure?« Bates će ne vjerujući. »Isuse, Dumas, ti si stvarno pravi manijak.«

Pretvaram se da Bates nije ondje. »Netko je zove s mobitela za jednokratnu upotrebu.

Odnosno, bar nekoć ju je zvao.«

»A kako ti to znaš?« Bates upita.

Ne odgovorim.

»Jesi li imao nalog da joj provjeravaš ispis telefonskih poziva?«

Ne odgovaram. Gledam u detektivku Reynolds.

Ona kaže: »Mislite da je to Maura zove?«

Slegnem ramenima.

»Zašto se onda vaša bivša toliko trudi ostati sakrivena?«

Ponovno slegnem ramenima.

»Sigurno vam bar nešto pada na pamet«, detektivka Reynolds kaže.

I pada. No još nisam spreman otići u tom smjeru. Na prvi pogled, to što mi pada na pamet je
i očito i nemoguće. Dugo mi je trebalo da prihvatim tu ideju. Izgovorio sam je dvjema
osobama - Augieju i Ellie - i oboje misle da sam lud.

»Pokažite mi snimku iz automobila«, kažem joj.

»Još uvijek mi postavljamo pitanja«, Bates reče.

»Pokažite mi snimku iz automobila«, ponovim, »i mislim da ću uspjeti riješiti ovo.«

Detektivka Reynolds i Bates još se jedanput s nelagodom pogledaju. Ona zakorači prema
meni. »Nema je.«

To me iznenadi. Vidim da su i oni iznenađeni.

»Nije bila uključena«, Bates kaže kao da to nešto objašnjava. »Canton nije bio na dužnosti.«

»Pretpostavljamo da ju je policajac Canton isključio«, detektivka Reynolds nastavi, »zato

što se vraćao u postaju.«

»Kada završava sa smjenom?« upitam.

»U ponoć.«

»Koliko je postaja daleko odavde?«

»Kilometar i pol.«

»Pa što je onda Rex radio od ponoći do jedan i petnaest?«

»Još pokušavamo povezati što je radio posljednjih sati života«, detektivka Reynolds kaže.
»Koliko mi vidimo, samo je dokasna zadržao patrolno vozilo.«

»To nije neobično«, Bates brzo doda. »Znaš kako to ide. Ako imaš dnevnu smjenu,
jednostavno odeš kući u patrolnom vozilu.«

»I premda isključivanje kamere u automobilu nije u skladu s protokolom,« detektivka

Reynolds nastavi, »to se radi.«

Nisam povjerovao u njihovu priču, ali nisu se baš ni potrudili uvjeriti me u nju.

Mobitel zakvačen za Batesov remen zazvoni. On ga skine i malo se odmakne od nas. Dvije
sekunde kasnije kaže: »Gdje?«
Uslijedi stanka, a zatim prekine vezu i okrene se prema detektivki Reynolds. U glasu mu se
osjeti napetost. »Moramo ići.«

Ostavili su me na autobusnoj postaji, tako pustoj da sam očekivao kako će svaki čas vjetar
donijeti lišće. Nitko ne radi na blagajni. Mislim da blagajna i ne postoji.

Dvije ulice dalje pronađem sumnjivi motel koji obećava svu raskoš genitalnog herpesa, što
je u ovom slučaju logična metafora na nekoliko razina. Reklamni plakat obećava naplatu
sobe po satu, »televizor u boji« (zar u nekim motelima i dalje postoje crno-bijeli televizori?)
i »tematske sobe«.

»Uzet ću apartman gonoreja«, kažem.

Tip za pultom dobaci mi ključ takvom brzinom da sam se preplašio kako ću zaista dobiti
apartman koji sam zatražio. Boja sobe najblagonaklonjenije bi se mogla opisati kao
»izblijedjeložuta« premda je zapravo zapanjujuće slična kakvoj boji iz porodice mokraće.
Strgnem prekrivač s kreveta, podsjetim se da mi cjepivo protiv tetanusa još vrijedi,
preuzmem rizik pa legnem.

Zapovjednik Augie nije nam došao u kuću nakon što sam provalio u Maurinu.

Mislim da ga je bilo strah da će tata dobiti napadaj ako vidi da se po našem prilazu ponovno
vozi patrolno vozilo. Nikada neću zaboraviti taj prizor: patrolno vozilo koje skreće kao u
usporenoj snimci, Augieja kako otvara suvozačka vrata, kako s težinom čitavoga svijeta na
leđima korača našim prilazom. Augieju se svijet srušio nekoliko sati prije toga, a sada se
našao pred našim vratima znajući da će njegov posjet isto učiniti i nama.

Uglavnom, Augie nije otišao tati, nego me zaustavio na putu u školu i stjerao u kut zbog toga
što sam provalio u Maurinu kuću.

»Ne želim te uvaliti u nevolje,« rekao mi je, »ali ne možeš se ovako ponašati.«

»Ona nešto zna«, rekao sam. »Ne zna«, Augie je odvratio. »Maura je samo preplašena
djevojka.«

»Razgovarali ste s njom?«

»Vjeruj mi, sinko. Moraš odustati od nje.«

Povjerovao sam mu i dalje mu vjerujem. No nisam odustao od nje. Ni tada ni danas.

Stavim ruke iza glave i zagledam se u mrlje na stropu. Trudim se ne nagađati kako su te
mrlje onamo dospjele. Augie je u ovom trenutku na plaži u odmaralištu Sea Pine Resort u
Hilton Headu, sa ženom koju je upoznao na nekoj stranici za upoznavanje za starije ljude.
To nikako ne bih želio prekinuti. Augie se rastao prije osam godina. Njegov brak s Audrey
doživio je kobni udarac »one noći«, ali šepao je još sedam godina prije nego što su
ga milosrdno uspavali. Augieju je dugo trebalo da ponovno počne izlaziti pa onda nema
smisla da to potkopam nečim što je samo nagađanje.

Augie će se vratiti kući za dan-dva. Ovo može čekati.

Razmatram mogućnost da nazovem Ellie i s njom podijelim svoju suludu pretpostavku, ali
odjednom začujem snažno, uporno kucanje. Naglo spustim noge s kreveta. Dva policajca u
odori stoje pred vratima. Obojica me mrko gledaju. Kažu da ponekad počnešsličiti na
svojega supružnika. Pretpostavljam da se to može primijeniti i na policijske partnere. U
ovom slučaju obojica su bijelci, pretjerano mišićavi, izraženih čela. Da ih ponovno sretnem,
bilo bi mi teško sjetiti se koji je koji.

»Možemo li ući?« prvi policajac upita podrugljivo se cereći.

»Imate li nalog?« upitam.

»Ne.«

»Ne«, odvratim.

»Što ne?«

»Ne, ne smijete ući.«

»Kakva šteta.«

Drugi policajac progura se pokraj mene. Dopustim mu to. Obojica uđu i zatvore vrata.

Prvi policajac ponovno se podrugljivo nasmiješi. »Zgodna ti je ova rupa.«

Pretpostavljam da bi to trebala biti nekakva pametna uvreda. Kao da sam osobno radio na
unutarnjem uređenju ovog prostora.

»Čujemo da odbijaš dati informacije«, obrati mi se prvi policajac. »Rex nam je bio prijatelj.«

»I policajac.«

»A ti nam odbijaš dati informacije.«

Nemam baš strpljenja za ovo pa izvučem pištolj i uperim ga između njih. Iznenađeno otvore
usta.

»Koji vrag...«

»Ušli ste mi u motelsku sobu bez naloga«, kažem.

Uperim pištolj u jednoga, zatim u drugoga pa opet u sredinu. »Bilo bi lako upucati vas
obojicu, staviti vam vaše pištolje u ruke i tvrditi da sam opravdano zapucao.«

»Jesi li ti poludio?« upita prvi policajac.

Začujem mu strah u glasu pa krenem prema njemu. Pogledam ga svojim najboljim luđačkim
pogledom. Dobar sam u tome. Ti to znaš, Leo.

»Želiš se potući sa mnom za uho?« upitam ga.

»Ha?«

»Tvoj prika«, mahnem glavom prema drugom policajcu, »odlazi. Ti i ja zaključamo vrata.
Odložimo oružje. Jedan od nas odlazi iz ove sobe s uhom onog drugog u ustima. Što kažeš
na to?«

Nagnem se prema njemu i ugrizem u prazno.

»Ti si lud, jebote«, kaže prvi policajac.

»Nemaš pojma koliko.« Toliko sam se uživio da se gotovo nadam da će prihvatiti ponudu.
»Jesi li za, momčino? Što kažeš?«

Netko pokuca. Prvi policajac poskočio je prema kvaki kako bi otvorio vrata.

Stacy Reynolds. Sakrijem pištolj iza noge. Detektivka očito nije sretna što vidi kolege.
Strijelja ih pogledom. Obojica pognu glave kao ukoreni školski nasilnici.

»Kog vraga vas dva pajaca radite ovdje?«

Drugi policajac kaže: »Samo...« i onda, zamisli ti to, slegne ramenima.

»On nešto zna«, doda prvi policajac. »Samo smo odrađivali terenski posao za vas.«

»Nestanite. Odmah.«

Poslušaju je. Detektivka primijeti pištolj uz moju nogu. »Nape, kvragu, što to radite?«

Spremim pištolj u korice. »Ne brinite zbog toga.«

Ona odmahne glavom. »Policajci bi bili bolji u svom poslu da im je Bog dao veći kurac.«

»Vi ste policajka«, podsjetim je.

»Ja pogotovo. Dođite. Moram vam nešto pokazati.«

5. POGLAVLJE
Hal, konobar u Larryjevu i Craigovu baru i roštiljarnici čeznutljivo gleda.

»Bila je strašno seksi«, kaže. Malo se namršti. »Previše seksi za onog starca, to sigurno.«

Larryjev i Craigov bar i roštiljarnica očito ima bar i očito nema roštilj. To je takav tip mjesta.
Ljepljivi pod obložen je piljevinom i ljuskama kikirikija. Kombinacija vonja ustajalog piva i
rigotine izdiže se s tog poda i svima ispunjava nosnice. Ne piša mi se, ali da mi se piša, znam
da se u pisoaru ne bi mogla pustiti voda, ali bi zato bio prepun kockica leda.

Detektivka Reynolds kimne prema meni da preuzmem vodstvo. »Kako je izgledala?«

upitam.

Hal se još mršti. »Koji dio od >seksi< nije dovoljno jasan?«

»Crvenokosa, brineta, plavuša?«

»Brineta je smeđokosa, je li tako?«

Pogledam detektivku Reynolds. »Da, Hale. Brineta je smeđokosa.«

»Brineta onda.«

»Još nešto?«

»Seksi.«

»Da, to smo shvatili.«

»Dobro građena«, Hal doda.

Detektivka Reynolds uzdahne. »I bila je s nekim tipom, zar ne?«

»Bila je puno predobra za njega, to vam mogu reći.«

»I jesi«, podsjetim ga.

»Jesu li došli zajedno?«

»Nisu.«

»Tko je prvi došao?« upita detektivka Reynolds.

»Starkelja.« Hal mahne rukom prema meni. »Sjedio je točno tu gdje si ti sad.«

»Kako je izgledao?« upitam.

»Srednje šezdesete, duga kosa, čupava brada, veliki nos. Izgledao je kao tip koji vozi
motore, ali nosio je sivo odijelo, bijelu košulju, plavu kravatu.«

»Njega se sjećaš«, kažem.

»Ha?«

»Njega se sjećaš. Ali nje?«

»Da si vidio kako joj je stajala ona crna haljina, ni ti se ne bi sjećao ničeg drugog.«

»Znači, sjedio je tu sam i pio«, detektivka Reynolds progovori vraćajući nas na temu. »Kad
je ta žena došla?«

»Ne znam. Dvadeset, trideset minuta poslije.«

»Onda je došla i...?«

»Ušla je spektakularno, znate što mislim?«

»Znamo«, odvratim.

»Otišla je ravno do njega.« To je izgovorio razrogačenih očiju, kao da opisuje slijetanje NLO-
a. »Počela mu se upucavati.«

»Postoji li mogućnost da su se otprije poznavali?«

»Mislim da ne. Nisam imao taj osjećaj.«

»A koji si osjećaj imao?«

Hal slegne ramenima. »Zaključio sam da je profesionalka. To sam zaključio ako baš hoćete
znati istinu.«

»Često vam ovamo dolaze profesionalke?« upitam.

Hal postane oprezan. Detektivka Reynolds kaže: »Nije nas briga za podvođenje, Hale. Riječ
je o ubojstvu policajca.«

»Ponekad, da. Mislim, na kilometar i pol odavde nalaze se dva striptiz-kluba. Nekad cure
koje tamo rade žele malo zaraditi sa strane.«

Pogledam detektivku Reynolds, ali ona već kima glavom. »Bates radi na tome.«

»Jesi li je ikada prije vidio ovdje?« upitam.

»Dvaput.«
»Sjećaš se?«

Hal raširi ruke. »Koliko vam puta trebam reći?«

»Seksi«, kažem umjesto njega. Nijekanje mi dobro ide. Ta »seksi« žena možda nije Maura
iako joj, kako da to kažem, taj opis, premda vrlo površan, zaista pristaje.

»Ta druga dva puta,« nastavim, »je li otišla s nekim?«

»Aha.«

Zamislim to. Tri puta u ovoj rupi. Tri puta odlazi s tipovima. Maura. Progutam bol.

Hal protrlja bradu. »Kad razmislim, možda nije profesionalka.«

»Zašto to kažeš?«

»Nije taj tip.«

»A kakav je to tip?«

»Kao što je onaj sudac rekao za pornografiju: kad je vidiš, znaš je prepoznati. Mislim, mogla
bi biti profesionalka. Vjerojatno i je. Ali mogla bi biti i nešto drugo. Čudakinja, znate? Nekad
nam dolaze žene u godinama koje super izgledaju, sretno udane, troje djece kod kuće. Dođu
ovamo, spavaju s nekim likom i... Ne znam. Čudakinje. Možda je ona jedna od njih.«

Kako umirujuće.

Detektivka Reynolds lupne nogom o pod. Dovela me ovamo zbog točno određenog razloga,
a taj razlog nije bio ispitivanje u ovom smjeru.

Dosta odgađanja. Kimnem joj. Vrijeme je.

»U redu«, detektivka se obrati Halu. »Pokažite mu video-snimku.«

Televizor je star. Hal ga drži na šanku.

U baru su trenutačno dva gosta, ali obojica se čine zaljubljeni u čaše pred sobom i kao da ih
ništa drugo ne zanima. Hal pritisne prekidač. Ekran oživi, najprije kao plava točkica, a
trenutak poslije kao jaki šum.

Hal provjeri stražnji dio televizora. »Žica se odspojila«, kaže. Ponovno je utakne. Drugi kraj
istrošene žice uključen je u videorekorder marke Zenith. Vrata su razbijena pa vidim utor i
u njemu staru kasetu.

Tipka za reprodukciju spusti se uz škljocaj. Kvaliteta snimke je nikakva: slika je žuta,

poluprozirna, neizoštrena. Kamera je postavljena visoko iznad parkirališta kako bi
obuhvatila čitav prostor, ali upravo zbog toga ne obuhvaća gotovo ništa. Raspoznajem
možda tipove automobila i neke boje, ali nikako ne mogu pročitati što piše na tablicama.

»Šef snima jednu snimku preko druge sve dok vrpca ne pukne«, Hal objasni.

Znam kako to ide. Osiguravajuća kuća vjerojatno zahtijeva da imaju nadzornu kameru pa
šef to napravi najjeftinije što može. Snimka se i dalje vrti. Detektivka Reynolds pokaže na
automobil u gornjemu desnom kutu. »Mislimo da je to unajmljeni automobil.«

Kimnem. »Možemo li ubrzati snimku?«

Hal to učini. Ubrzava na staromodni način, tako da vidiš ubrzanu snimku. Pustio je tipku
kada je dvoje ljudi izišlo iz bara. Okrenuti su nam leđima. Udaljeni su, snimljeni odostraga,
mutni jer je kamera postavljena predaleko.

No onda ugledam ženu kako hoda.

Vrijeme se zaustavi. U grudima mi polagano, odmjereno otkucava. A onda osjetim

eksploziju točno u trenutku kada mi se srce raspuknulo na milijun komadića.

Sjećam se kada sam prvi put vidio taj hod. Ima jedna pjesma koju je tata volio, pjeva je
Alejandro Escovedo, a zove se Castanets. Kastanjete. Sjećaš li je se, Leo? Naravno da se
sjećaš. U jednom stihu pjeva o nevjerojatno seksepilnoj ženi: »Više mi se sviđa kada odlazi.«
Nikada se nisam slagao s tim, više sam volio kada je Maura hodala prema meni, zabačenih
ramena, zagledana u mene, ali, čovječe, savršeno sam to razumio.

Četvrti srednje, blizanci Dumas se zaljubljuju. Ja sam tebe upoznao s Dianom Styles,
Augiejevom i Audreyinom kćeri, a tjedan dana poslije ti si mene spojio s Maurom Wells. Čak
smo i u tome - izlascima, djevojkama, zaljubljivanju, morali biti usklađeni - je li, Leo? Maura
je bila lijepa autsajderica koja se družila s tvojom štreberskom ekipom. Diana je bila dobra
djevojka, navijačica i potpredsjednica učeničkog vijeća. Njezin otac Augie bio je zapovjednik
policije i moj trener američkog nogometa. Sjećam se kako se jednom na treningu našalio
kako njegova kći hoda s boljim od dvojice Dumasa.

Bar mislim da je to bila šala.

Glupo, znam, ali još se pitam što bi bilo kad bi bilo. Nikada nismo u detalje razgovarali o
tome što ćemo nakon srednje škole, zar ne? Bismo li ti i ja otišli na isti koledž? Bih li ja ostao
s Maurom? Biste li ti i Diana...?

Glupo.

Detektivka Reynolds kaže: »I?«

»To je Maura«, odvratim.

»Jeste li sigurni?«
Ni ne potrudim se odgovoriti. I dalje gledam snimku. Sjedokosi tip otvori vrata automobila i
Maura sjedne na suvozačko mjesto. Gledam kako on kruži oko stražnjega dijela automobila
i sjeda na vozačevo mjesto. Isparkira se unatrag i automobil krene prema izlazu s
parkirališta. Pozorno promatram snimku sve dok mi automobil ne nestane iz vidokruga.

»Koliko su popili?« upitam Hala. Hal je ponovno oprezan.

Kao i maloprije, detektivka Reynolds podsjeti ga na ozbiljnost situacije: »Nije nas briga za
prekomjerno posluživanje, Hale. Riječ je o umorstvu policajca.«

»Da, prilično su pili.«

Razmišljam o tome, pokušavam to posložiti tako da ima smisla.

»E, i još nešto«, Hal kaže. »Nije se zvala Maura. Hoću reči, to nije ime kojim se koristila.«

»A kojim se imenom koristila?« detektivka Reynolds upita.

»Daisy.«

Detektivka me zabrinuto pogleda i ta briga učini mi se neobično dirljivom. »Jeste li dobro?«

Znam što misli. Moja velika ljubav, djevojka kojom sam opsjednut posljednjih petnaest
godina, vucarala se po ovom zahodu, koristila se lažnim imenom, odlazila s čudnim
muškarcima. Vonj ovog mjesta počinje me savladavati. Ustanem, zahvalim Halu i požurim
do ulaznih vrata. Otvorim ih i iziđem na isto parkiralište koje sam upravo gledao na snimci.
Pohlepno progutam zrak. No nisam zato ovdje.

Pogledam prema mjestu gdje je bilo parkirano unajmljeno vozilo. Detektivka Reynolds
priđe mi odostraga. »Što mislite?«

»Tip joj je otvorio vrata.«

»Pa?«

»Nije teturao. Nije petljao s ključevima. Nije zaboravio na pristojnost.«

»I ja ponovno kažem: pa?«

»Jeste li gledali kako se odvozi odavde?«

»Jesam.«

»Automobil se nije zanosio, nije bilo naglih zaustavljanja i kretanja.«

»Beznačajno.«
Krenem niz cestu. »Kamo ćete?« detektivka upita.

Nastavljam hodati. Detektivka Reynolds ide za mnom. »Koliko je daleko skretanje?«

Ona oklijeva, mislim da to čini zato što sada vidi u kojem smjeru sam krenuo. »Druga
desno.«

Tako nešto sam i mislio. Cijela šetnja od bara do mjesta umorstva traje manje od pet
minuta. Kada sam stigao onamo, pogledam prema baru pa prema mjestu gdje je ubijen Rex.

Nema mi to smisla. Ne još. Ali približavam se. »Rex ih je jako brzo zaustavio«, kažem.

»Vjerojatno je nadzirao bar.«

»Kladim se da ćemo, budemo li pogledali onu snimku, vidjeti mnogo pijanije tipove kako
posrću iz bara«, kažem. »Zašto je onda odabrao njih?«

Detektivka Reynolds slegne ramenima. »Možda su ostali bili lokalci. Ovaj je imao tablice
kakve imaju unajmljeni automobili.«

»Ulovi onoga koji nije iz grada?«

»Naravno.«

»Koji se slučajno vozi u autu s curom koju je Rex poznavao u srednjoj školi?«

Vjetar jače zapuše. Nekoliko pramenova kose padne detektivki Reynolds preko lica. Ona ih
makne. »Vidjela sam i većih slučajnosti.«

»I ja sam«, kažem.

No ovo nije jedna od njih. Pokušam to zamisliti. Počnem s onim što znam: Maura i stari u
baru, izlaze iz njega, on joj pridrži vrata, odvezu se i Rex ih zaustavi.

»Nape?«

»Želio bih da mi potražite nešto«, kažem.

6. POGLAVLJE
Snimka nadzorne kamere u poslovnici Salova rent-a-cara bolje je kvalitete. Gledam je u
tišini. Kao što to često biva sa snimkama nadzornih kamera, i u ovom je slučaju kamera
postavljena visoko. Svaki kriminalac to zna pa često pribjegavaju jednostavnim stvarima
kako ne bi bili uhvaćeni na snimci. U ovom slučaju tip s ukradenom osobnom iskaznicom
na ime Dalea Millera ima šiltericu povučenu nisko na čelo. Glavu drži pognutu pa je
nemoguće jasno mu raspoznati crte lica. Možda razabirem početak brade. Šepa.
»Profesionalac«, kažem detektivki Reynolds.

»Što to znači?«

»Šilterica povučena nisko, spuštena glava, lažno šepanje.« »Kako znate da je šepanje
lažno?«

»Isto onako kako sam prepoznao Maurin hod. Hod može biti uočljiva osobina. Koji je
najbolji način da to sakriješ i da drugoga natjeraš da se usredotoči na nešto beznačajno?«

»Odglumiš da šepaš«, kaže detektivka Reynolds.

Iziđemo iz Salove rupe od rent-a-cara i nađemo se na hladnome noćnom zraku. U daljini

ugledam čovjeka kako pali cigaretu. Podigne glavu i ispuhne dugačak oblak dima, onako
kako je i tata to radio. Propušio sam nakon što je tata umro i nastavio to činiti dulje od
godine dana. Znam koliko je to suludo. Tata je umro od raka pluća i pušio je cijeli život, a
ipak je moja reakcija na njegovu užasnu smrt bila ta da počnem pušiti. Volio sam izići iz
zgrade i zapaliti kao što to ovaj tip čini. Možda je to ono što me privlačilo: kada bih zapalio,
ljudi mi se nisu približavali.

»Ne možemo se osloniti ni na njegovu dob«, primijetim. »Duga kosa, brada, možda je
zamaskiran. Tipovi se često pretvaraju da su stari kako bi ih se podcijenilo.

Ako je Rex zaustavio nekog starca zbog vožnje u alkoholiziranom stanju, možda je bio
manje oprezan.«

Detektivka Reynolds kimne. »Svejedno ću dati nekom stručnjaku da pročešlja snimku

nadzorne kamere prizor po prizor. Možda ipak izvuče nešto više.«

»Naravno.«

»Imaš neku teoriju, Nape?«

»Ne baš.«

»Ali?«
Gledam onog tipa kako povlači dugačak dim pa ga otpuhuje kroz nos. Postao sam frankofil:
vino, sir, tečan francuski i sve to, a to možda objašnjava i moje kratkotrajno pušenje.
Francuzi puše. Puno. Naravno, da budem iskren, ta frankofilija, da izmislim riječ, razvila se
tako što sam se rodio u Marseillesu i prvih osam godina života proveo u Lyonu. Ja ne
glumatam kao one pretenciozne budale koje ne znaju ništa o vinu, ali odjedanput
trebaju posebnu torbu za vino, a prema izvučenom čepu ponašaju se upravo kao da je jezik
njihove ljubavnice.

»Nape?«

»Vjerujete li u osjećaj, detektivko Reynolds? Vjerujete li u policijsku intuiciju?«

»Ne, kvragu«, detektivka Reynolds odvrati. »Do svake glupe pogreške nekog policajca koju
sam ikad vidjela došlo je zbog toga što se oslanjao na svoj«, napravi prstima navodne
znakove, »>osjećaj< i >intuiciju<.«

Sviđa mi se detektivka Reynolds. Jako mi se sviđa. »Točno to želim reći.«

Dan je bio dug. Čini mi se kao da sam Treya zveknuo onom palicom prije mjesec dana.
Funkcionirao sam na adrenalinu, a sad sam se potrošio. No kao što sam maloprije rekao,
sviđa mi se detektivka Reynolds. Možda joj nešto i dugujem. Pa zaključim, zašto ne?

»Imao sam brata blizanca. Zvao se Leo.« Ona čeka.

»Znate li išta o tome?« upitam.

»Ne. Bih li trebala?«

Odmahnem glavom. »Leo je imao djevojku koja se zvala Diana Styles. Svi smo odrasli u
Westbridgeu, ondje gdje ste me pokupili.«

»Zgodan gradić«, detektivka Reynolds kaže.

»Da, jest.« Ne znam kako joj ispričati to što želim. Nema smisla. I zato samo nastavljam
lupetati. »Znači, maturanti smo. Moj brat Leo hoda s Dianom. Jedne večeri odu van. Ja nisam
ondje, imam hokejsku utakmicu u drugome gradu. Igrali smo protiv Parsippany Hillsa.
Smiješno čega se čovjek sjeća. Dao sam dva gola i imao dvije asistencije.«

»Zadivljujuće.«

Napola se nasmiješim pri pomisli na svoj stari život. Zatvorim li oči, još se mogu prisjetiti
svakog trenutka te utakmice. Moj drugi gol donio nam je pobjedu. Dali smo ga s igračem
manje. Ugrabio sam pak točno prije plave linije, poletio lijevom stranom, predriblao
golmana i prebacio mu pak preko ramena. Život prije, život poslije.
Autobus koji prevozi putnike iz zračne luke, a na kojemu je pisalo Salov rent-a-car,
zaustavio se ispred kućice. Umorni putnici - svi izgledaju umorno kada unajmljuju
automobil - ispadnu iz kombija i stanu u red.

»Znači, bili ste na hokejskoj utakmici u drugome gradu«, potakne me detektivka Reynolds
da nastavim.

»I te je noći Lea i Dianu udario vlak. Poginuli su na mjestu.«

Detektivka Reynolds rukom pokrije usta. »Tako mi je žao.«

Ja šutim.

»Nesreća? Samoubojstvo?«

Slegnem ramenima. »Nitko ne zna. Ili bar ja ne znam.«

Posljednji tip koji je izišao iz kombija pretili je poslovni čovjek koji vuče preveliki kovčeg
kojemu je jedan kotačić razbijen. Lice mu je jarkocrveno od napora.

»Postoji li službeno izvješće?« detektivka Reynolds upita.

»Slučajna smrt«, odvratim. »Dvoje srednjoškolaca, mnogo alkohola i nešto droge u krvi.
Ljudi su znali hodati po toj pruzi, nekad su radili gluposti, prihvaćali glupe izazove.
Sedamdesetih je jedan dečko ondje poginuo pokušavajući preskočiti prugu. Uglavnom,
cijela škola se prestravila, počelo je žalovanje. O tim smrtima mnogo se govorilo i pisalo po
medijima; držale su se licemjerne prodike i isticalo ih se kao upozorenje drugima: bili
su mladi, zgodni, droga, alkohol, što ne valja s našim društvom, znate već kako to ide.«

»Znam«, detektivka Reynolds potvrdi. Pa doda: »Rekli ste četvrti srednje.«

Kimnem.

»Tada ste vi hodali s Maurom Wells.«

Dobra je.

»I kad je točno Maura pobjegla?«

Ponovno kimnem. Detektivka Reynolds shvati.

»Sranje«, kaže. »Koliko je prošlo od njihove smrti do njezina bijega?«

»Nekoliko dana. Njezina je majka tvrdila da loše utječem na Mauru. Željela je udaljiti kćer iz
ovoga groznog grada u kojemu se tinejdžeri napušavaju i opijaju ispred vlakova. Maura se
navodno premjestila u internat.«
»Događa se«, detektivka Reynolds kaže.

»Da.«

»No vi u to niste povjerovali?«

»Ne.«

»Gdje je Maura bila one noći kada su vaš brat i njegova djevojka poginuli?«

»Ne znam.«

Detektivka Reynolds sada shvati. »Zato je još uvijek tražite. Nije stvar samo u njezinu
očaravajućem dekolteu.«

»Premda to ne bismo trebali samo tako otpisati kao razlog.«

»Muškarci«, detektivka Reynolds kaže. Približi mi se. »Mislite da Maura zna nešto o smrti
vašeg brata?«

Šutim.

»Zašto to mislite, Nape?«

Napravim navodne znakove prstima. »>Osjećaj<«, kažem. »>Intuicija<.«

7. POGLAVLJE
Imam život i posao pa zato pozovem taksi da me odveze kući.

Ellie me nazove i zamoli da joj ispričam novosti, ali kažem joj da to može pričekati.
Dogovorimo doručak u Armstrongovoj zalogajnici sutra ujutro. Isključim mobitel, zatvorim
oči i prespavam ostatak vožnje. Platim vozaču i ponudim mu više kako bi prespavao u
nekom motelu.

»Ne, moram se vratiti«, kaže mi.

Dam mu preveliku napojnicu. Za policajca, relativno sam bogat. Zašto ne bih bio? Jedini sam
tatin nasljednik. Neki tvrde da je novac izvor svakoga zla. Moguće. Drugi kažu da se novcem
ne može kupiti sreća. To je možda točno. No ako njime dobro upravljaš, novcem možeš
kupiti slobodu i vrijeme, a oni su mnogo opipljiviji od sreće.

Prošla je ponoć, ali svejedno sjedam u automobil i odlazim u Medicinski centar Clara Maass
u Bellevilleu. Pokažem značku i pronađem kat na kojem je Trey. Zavirim mu u sobu. On
spava, a noga mu je zamotana u golemi gips. Nitko mu nije u posjetu. Pokažem značku
sestri i kažem joj da istražujem napad na njega. Ona mi kaže da Trey neće samostalno
hodati barem šest mjeseci. Zahvalim joj i odem.

Odem u svoj prazni dom, legnem u krevet i zagledam se u strop. Katkad zaboravim koliko je
neobično da samac živi u ovakvoj kući, u ovakvom naselju, ali već sam se naviknuo na to.
Pomislim kako je ona večer počela tako obećavajuće. Vratio sam se kući nakon pobjede
protiv Parsippany Hillsa tako pun entuzijazma. Skauti s Ivy Leaguea bili su ondje te večeri.

Dvojica su mi na licu mjesta dala svoje ponude. Jedva sam čekao da to tebi ispričam, Leo.
Sjedio sam u kuhinji s tatom i čekao da se vratiš kući. Dobre vijesti nikada nisu bile dobre
vijesti dok ih ne bih podijelio s tobom. I tako smo tata i ja razgovarali i čekali, ali obojica
smo s pola uha osluškivali kada će se tvoj automobil zaustaviti na prilazu. Većina djece u
gradu morala se vraćati kući u dogovoreno vrijeme, ali nas tata nikada nije ograničavao.
Neki roditelji u gradu smatrali su to lošim roditeljstvom, ali tata bi slegnuo ramenima i
rekao da nam vjeruje. I tako, Leo, nisi se vratio kući u deset, ni u jedanaest, ni u ponoć.

A kada se automobil napokon zaustavio na prilazu malo prije dva ujutro, potrčao sam do
vrata.

Samo što to nisi bio ti, naravno. Bio je to Augie u patrolnom vozilu.

Ujutro sam se probudio i dugo se tuširao vrućom vodom. Trudim se da mi misli ostanu
bistre. Tijekom noći nisu stigle nove vijesti o Rexu, a ne želim gubiti više vremena na
pretpostavke. Sjednem u automobil i krenem prema Armstrongovoj zalogajnici. Ako želite
znati koje su najbolje zalogajnice u nekom gradu, uvijek pitajte policajca.
Armstrongova je neka vrsta hibrida. Izgledom je čista retrozalogajnica iz New Jerseya:
izvana sva od kroma i neonskih svjetala, s velikim crvenim slovima kojima je na krovu
ispisana riječ Zalogajnica, barom tipičnim za zalogajnice, rukom ispisanim specijalitetima
na ploči i separeima od umjetne kože. Kuhinja, pak, vrlo je modema i društveno osviještena.
Za kavu se kaže da je dio »pravedne trgovine«. Hrana je »od polja do stola«, premda
nisam siguran da bi neki drugi put i mogao postojati ako, recimo, naručiš jaja.

Ellie me čeka za stolom u kutu. U koliko god sati da se dogovorimo, ona uvijek dođe prva.
Sjednem joj nasuprot.

»Dobro jutro!« pozdravi me, kao i obično, pretjerano vedro.

Lecnem se od užasa. To voli.

Podmetne jedno stopalo pod stražnjicu kako bi bila nešto viša. Puna je energije. Izgleda kao
da se kreće i kada mirno sjedi. Nikada joj nisam mjerio puls, ali kladim se da joj srce u
mirovanju ima više od sto otkucaja u minuti.

»S kim ćemo početi?« Eliie upita. »S Rexom ili Treyem?«

»S kim?«

Eliie se namršti. »Trey.«

Lice mi je bezizražajno.

»Trey je Brendin nasilni partner.«

»A, da. Što s njim?«

»Netko ga je izudarao bejzbolskom palicom. Dugo neće moći hodati.«

»A, kakva šteta«, kažem.

»Da, vidim da si skršen zbog toga.«

Umalo kažem skršen kao Treyeva noga, ali suzdržim se.

»No«, Eliie nastavi, »dobra vijest je da je Brenda uspjela otići do njegova stana. Uzela je
svoje i dječje stvari i napokon uspjela zaspati. Tako da smo svi zahvalni na tome.«

Ellie me pogleda sekundu predugo.

Kimnem. Onda kažem: »Rex.«

»Što?«
»Pitala si želim li početi s Rexom ili Treyem.«

»Treya smo riješili«, odvrati.

Sada ja pogledam nju. »Znači, nećemo više razgovarati o njemu?«

»Tako je.«

»Dobro«, kažem.

Bunny, staromodna konobarica s kemijskom u pretjerano izbijeljenoj kosi, dođe do nas i

nalije nam kavu koja je proizvod pravedne trgovine.

»Kao i obično, dušice?« Bunny nas upita.

Kimnem. Kimne i Ellie. Često dolazimo ovamo. Najčešće naručujemo sendvič s jajima, tako
pečenim da im žumanjak ostane tekući iznutra. Ellie je draža »jednostavna« inačica: dva
mekana jaja na kruhu od kiselog tijesta, s bijelim cheddarom i avokadom. Ja naručujem isto,
ali uz dodatak slanine.

»Pričaj mi o Rexu onda«, kaže Ellie.

»Na mjestu događaja našli su otiske prstiju«, kažem. »Maurini su.«

Ellie razrogači oči. Dogodile su mi se mnoge grozne stvari u životu, rekao bih. Nemam
obitelj, nemam dobre izglede, nemam mnogo prijatelja. Ali ova veličanstvena osoba, ova
žena, čija je čista dobrota tako zasljepljujuće očita i u najtamnijim noćima, moja je najbolja
prijateljica. Razmisli malo o tome. Ellie je odabrala mene za tu ulogu, za ulogu najboljeg
prijatelja, a to znači, koliko god sam nesređen, da bar nešto radim kako treba.

Sve sam joj ispričao.

Kad sam došao do dijela u kojem sam opisivao Maurine susrete s tipovima u onom baru, na
Ellienu licu vidjelo se da ju je to pogodilo. »O, Nape.«

»Ne smeta mi to.«

Sumnjičavo me pogleda pogledom kakav bih inače i zaslužio. »Mislim da nije skupljala
tipove po barovima«, odvratim.

»Što je onda radila?«

»Moglo bi biti i gore, na neki način.«

»Kako?«
Odbacim tu pomisao. Nema smisla nagađati dok mi se detektivka Reynolds ne javi s
informacijama.

»Kad smo jučer razgovarali,« Ellie počne, »znao si za Maurine otiske prstiju, zar ne?«

Kimnem.

»Čula sam ti to u glasu. Mislim, u redu, jedan od naših starih prijatelja iz srednje škole je
mrtav i, da, to je velika stvar, ali zvučao si... Ma, uglavnom, malo sam se pokrenula.« Ellie
rukom posegne u golemu aktovku i iz nje izvuče veliku knjigu. »Nešto sam pronašla.«

»Što je to?«

»Tvoj srednjoškolski Godišnjak.« Stavi ga na plastični stol.

»Naručio si primjerak na početku četvrtog razreda, ali nikada ga nisi preuzeo, iz očitih
razloga. Pa sam ti ga pričuvala.«

»Petnaest godina?« upitam.

Sada je na njoj red da slegne ramenima. »Bila sam predsjednica Odbora za Godišnjak.«

»Naravno.«

Ellie srednjoškolka bila je vrlo korektna i nosila je džemper i bisere. Bila je najbolja učenica
generacije, djevojka koja se uvijek žalila da će dobiti jedinicu iz nekog testa, a onda bi ga
prva napisala, dobila čistu peticu i ostatak sata pisala zadaću. Uvijek je, za svaki slučaj, u
školu nosila nekoliko savršeno naoštrenih HB olovaka, a bilježnica joj je uvijek izgledala
kao tvoja na prvi dan škole.

»Zašto mi to sada daješ?« upitam.

»Moram ti nešto pokazati.«

Primijetim da su neke stranice označene ružičastim post-itima.

Ellie poliže prst i otvori stranicu pri kraju bilježnice. »Jesi li se ikada pitao kako smo riješili
Lea i Dianu?«

»Kako to misliš, riješili?«

»U Godišnjaku. Mišljenja članova Odbora razilazila su se. Da samo ostavimo njihove

fotografije na mjestu na kojem bi inače bile, po abecednom redu zajedno s ostatkom
razreda, kao i fotografije svakog drugog maturanta, ili da ih izvadimo i na kraju Godišnjaka
napravimo nešto za uspomenu na njih?«

Otpijem gutljaj vode. »Zaista ste raspravljali o tome?«

»Vjerojatno se ne sjećaš, tada se nismo tako dobro poznavali, ali pitala sam te što ti misliš o
tome.«

»Sjećam se«, odvratim.

Otresito sam joj rekao da me nije briga premda sam se možda poslužio nešto slikovitijim
riječima. Leo je umro. Koga briga kako će to biti riješeno u Godišnjaku?

»Odbor je na kraju odlučio izdvojiti ih i na kraju Godišnjaka napraviti dio posvećen njima.
Tajnica naše generacije... Sjećaš se Cindy Monroe?«

»Da.«

»Znala je biti pomalo stisnuta.«

»Misliš, bila je baš seronja.«

Ellie se nagne prema meni. »Nije li to isto? Uglavnom, Cindy Monroe podsjetila nas je na to
da je, strogo govoreći, glavni dio Godišnjaka posvećen onima koji su maturirali.«

»A Leo i Diana umrli su prije nego što su maturirali.«

»Tako je.«

»Ellie?«

»Da.«

»Možemo li sada prijeći na stvar?«

»Dva sendviča s jajima«, Bunny kaže i spusti tanjure pred nas. »Uživajte.«

Miris se proširi zrakom, doputuje do mojih nosnica i zgrabi me za trbuh. Oprezno uzmem
sendvič objema rukama i zagrizem. Žumanjak se razbije i počne curiti u kruh.

Božanski napitak. Mana s neba. Nektar bogova. Sami odaberite izraz.

»Ne želim ti pokvariti doručak«, kaže.

»Ellie.«

»U redu.« Otvori stranicu pri kraju Godišnjaka. I eto tebe, Leo.

Nosiš moj sportski sako koji sam ja bio prerastao. Jer, premda smo blizanci, ja sam uvijek
bio veći. Mislim da sam taj sako kupio u osmom razredu. Kravata je tatina. Nikako ti nije
išlo vezanje čvora pa ti ga je uvijek vezao tata, i to vrlo otmjeno. Netko ti je pokušao zalizati
onu nemirnu kosu, ali to je jednostavno bilo nemoguće. Smiješiš se, Leo, i protiv svoje
volje, nasmiješim se i ja.

Nisam prvi koji je prerano izgubio brata ili sestru. Nisam prvi koji je izgubio brata blizanca.
Tvoja smrt za mene je bez sumnje bila katastrofa, ali nije bila kraj mojeg života. Oporavio
sam se. Vratio sam se na nastavu dva tjedna poslije »one noći«. Čak sam sljedeće subote
igrao na hokejskoj utakmici protiv srednje škole Morris Knolls - ako nisam razmišljao o
tebi, osjećao sam se bolje, ali možda sam igrao s previše bijesa. Dobio sam desetominutno
isključenje zbog toga što sam nekog malog umalo bacio kroz staklo. Ti bi uživao u tome.
Naravno, bio sam malo potišten u školi. Nekoliko tjedana svi su me obasipali pažnjom, ali
onda su prestali. Kada mi je pala ocjena iz povijesti, sjećam se kako mi je profesorica
Freedman ljubazno, ali čvrsto rekla da tvoja smrt nije isprika. Bila je u pravu. Život
ide dalje, kao što bi i trebao, preda je i to sra ota. Kad iaš tugu, i aš barem nešto. No kada se
tuga povuče, što ostane? Nastaviš, a ja nisam želio nastaviti.

Augie kaže da sam zato toliko opsjednut detaljima i ne želim prihvatiti ono što je drugima
toliko očito.

Zurim u tvoje lice. Kada sam progovorio, glas mi je bio nekako čudan. »Zašto mi to
pokazuješ?«

»Pogledaj Leov rever.«

Ellie posegne rukom preko stola i prstom pokaže na malu srebrnu značku. Ponovno se
nasmiješim.

»To su prekrižena slova Z i K«, kažem.

»Molim?«

Još se smiješim prisjećajući se kako si budalast bio. »To je bio Zavjerenički klub.«

»U srednjoj školi Westbridge nije postojao takav klub.«

»Službeno nije. To je trebalo biti nekakvo tajno društvo ili tako nešto.«

»Znači, ti si znao za to?«

»Naravno.«

Ellie uzme Godišnjak. Prelista do stranice koja je bila bliže početku pa okrene knjigu prema
meni, tako da bolje vidim. Na fotografiji sam ja.

Uspravan sam kao štap, ukočenog osmijeha. Bože, izgledam kao kakvo oruđe. Ellie pokaže
na moj rever na kojemu nije bilo ničega.

»Ja nisam bio član«, odvratim.

»Tko je još bio?«

»Kao što rekoh, to je trebalo biti tajno društvo. Nitko nije smio znati. To je bila samo
nekakva blesava skupina čudaka istomišljenika...«

Prestanem govoriti dok je ona ponovno počela listati po knjizi.

Pokaže mi fotografiju Rexa Cantona. Ima vojničku frizuru, nasmiješen je i prednji zubi su
mu malo razmaknuti. Glavu je nagnuo ustranu kao da ga je netko upravo iznenadio.

»Evo u čemu je stvar«, kaže Ellie. »Kada si spomenuo Rexa, njega sam prvog potražila u
Godišnjaku. I ugledala sam ovo.«

Ponovno pokaže na sliku. Rex na reveru ima malena slova ZK. »Jesi li znao da je on bio
član?«

Odmahnem glavom. »Ali nisam ni pitao. Kao što rekoh, to je trebalo biti njihovo tajno
društvance. Nisam baš obraćao pozornost na to.«

»Znaš li još nekog člana?«

»Nisu smjeli govoriti o tome, ali...« Pogledam je u oči. »Je li Maura u Godišnjaku?«

»Nije. Kad se prebacila, izbacili smo njezinu sliku. Je li ona bila članica...?«

Kimnem. Maura je došla u naš grad pred kraj trećeg srednje. Ta strašno zgodna djevojka, za
koju se činilo da je uopće ne zanimaju srednjoškolski običaji, svima nam je bila zagonetna.
Vikendima je voljela odlaziti na Manhattan. Proputovala je Europu s ruksakom na leđima.
Bila je tamna i tajanstvena, a privlačila ju je opasnost - bila je onaj tip djevojke za koju
bi čovjek mislio da hoda s tipovima koji već studiraju ili s profesorima. Svi smo bili previše
konvencionalni za nju. Kako si se ti uspio sprijateljiti s njom, Leo? To mi nikada nisi rekao.
Sjećam se da sam se jednoga dana vratio kući, a vas dvoje pisali ste zadaću za kuhinjskim
stolom. Nisam mogao vjerovati. Ti s Maurom Wells.

»Zapravo, provjerila sam i Dianinu fotografiju«, Ellie kaže. Glas joj je malo zadrhtao dok je
to govorila. Ellie je bila Dianina najbolja prijateljica od drugog osnovne. To je još jedan od
načina na koje smo se Ellie i ja povezali -preko tuge. Ja sam izgubio tebe, Leo. Ona je
izgubila Dianu. »Ona nema značku. Mislim da bi mi rekla za taj Klub da je bila u njemu.«

»Mislim da ona nije bila članica,« kažem, »osim ako se nije učlanila kad je počela hodati s
Leom.«

Ellie uzme sendvič u ruke. »Dobro, što je onda Zavjerenički klub?«

»Imaš nekoliko minuta nakon što pojedemo doručak?«

»Imam.«
»Prošećimo onda. Možda mi bude lakše objasniti.«

Ellie zagrize sendvič, zaprlja ruke žumanjkom, obriše ruke i lice. »Misliš da postoji neka
veza između toga i...?«

»Onoga što se dogodilo Leu i Diani? Možda. Ti?«

Ellie uzme vilicu i probuši žumanjak. »Uvijek sam mislila da su Leo i Diana poginuli u
nesreći.« Pogleda me. »Mislila sam da su ostala tvoja objašnjenja bila neuvjerljiva.«

»To mi nikada nisi rekla.«

Slegne ramenima. »Mislila sam i da bi ti dobro došao saveznik, a ne još netko tko će ti reći
da si lud.«

Nisam siguran kako odgovoriti na to pa samo kažem: »Hvala ti.«

»Ali sada...« Ellie se duboko zamisli.

»Što sada?«

»Znamo sudbinu najmanje troje članova tog Kluba.«

Kimnem. »Leo i Rex su mrtvi.«

»A Maura, koja je nestala prije petnaest godina, baš se slučajno zatekla na mjestu gdje je
Rex ubijen.«

»Osim toga,« dodam, »i Diana je možda postala članica nakon što je slikana školska
fotografija. Tko zna?«

»To bi značilo da ih je troje mrtvo. U svakom slučaju, povjerovati da je sve to slučajnost, da

njihove sudbine nisu nekako isprepletene, e, pa, to je neuvjerljivo.«

Uzmem sendvič i odgrizem još jedan zalogaj. Gledam u stol, ali znam da me Ellie promatra.

»Nape?«

»Što?«

»Pregledala sam cijeli Godišnjak povećalom. Provjerila sam baš svaki rever tražeći tu
značku.«

»I, jesi li pronašla još koju?« upitam.

Ellie kimne. »Još dvije. Još dvoje ljudi iz našeg razreda nosilo je tu značku.«
8. POGLAVLJE
Krenemo starom stazom iza Osnovne škole Benjamin Franklin. Kad smo bili učenici, tu
stazu nazivali smo Stazom. Domišljato, zar ne?

»Ne mogu vjerovati da je Staza još uvijek tu«, Ellie reče. Izvijem obrvu. »Ti si dolazila
ovamo?«

»Ja? Nikad. To je bilo za mangupe.«

»Mangupe?«

»Nisam htjela reći >problematične< ili

> buntovnike<« Uhvati me za nadlakticu. »Ti si znao dolaziti ovamo, zar ne?«

»Najviše u četvrtom srednje.«

»Alkohol? Droga? Seks?«

»Sve troje«, odvratim. Onda uz tugaljiv osmijeh dodam nešto što bih dodao samo u
razgovoru s njom. »Ali nisam ja baš bio od alkohola i droge.«

»Maura.«

Ne moram odgovoriti.

Pošumljeno područje iza škole mjesto je kamo su mladi odlazili pušiti, piti, drogirati se ili
brijati s nekim. Svaki grad ima takvo neko mjesto. Westbridge na površini nije ništa
drugačiji. Krenemo uzbrdo. Šuma je rijetka i dugačka, a ne duboka. Čini ti se da si
kilometrima udaljen od civilizacije, ali zapravo nikad nisi više od par stotina metara udaljen
od ulica predgrađa.

»Mjesto za pipanje u našem gradu«, Ellie reče.

»Aha.«

»Osim što je više od toga.«

Nema potrebe da na to odgovorim. Ne volim biti ovdje. Nisam bio ovdje od »one noći«, Leo.
Nije stvar u tebi. Ne zapravo. Ti si poginuo na onoj pruzi na drugoj strani grada. Westbridge
je prilično velik. U njemu živi trideset tisuća stanovnika. Šest osnovnih škola za niže
razrede pretapa se u dvije osnovne škole za više razrede, a one daju učenike za jednu
srednju školu. Grad se prostire na gotovo dvadeset pet četvornih kilo etara. Trebalo bi
i barem deset minuta da se dovezem do mjesta gdje ste ti i Diana poginuli, a i to samo ako bi
mi se posrećilo sa semaforima.
Ali ovo šumsko područje podsjeća me na Mauru. Podsjeća me na ono kako sam se uz nju
osjećao. Prisjećam se toga da se nakon nje - i, da, svjestan sam kako to zvuči - ni uz koga
nisam tako osjećao.

Govorim li o tjelesnom? Da.

Proglasite me svinjom, nije me briga. Jedina mi je obrana to da vjerujem kako je tjelesno

povezano s osjećajnim, da oni nevjerojatni seksualni vrhunci koje je ovaj
osamnaestogodišnjak s njom doživio nisu bili samo stvar tehnike, novine,
eksperimentiranja ili nostalgije, nego nešto dublje i smislenije.

No imam i dovoljno zdravog razuma da priznam kako bi sve to mogla biti glupost.

»Nisam baš poznavala Mauru«, Ellie kaže. »Kad se ono ona doselila? Krajem trećeg
srednje?«

»Toga ljeta, da.«

»Bila mi je nekako zastrašujuća.«

Kimnem. Kao što rekoh, Ellie je bila najbolja učenica naše generacije. U tom Godišnjaku
nalazi se i fotografija na kojoj smo Ellie i ja zajedno zato što smo izabrani za »one koji će
najvjerojatnije uspjeti«. Smiješno, zar ne? Slabo smo se poznavali prije nego što smo
pozirali za tu fotografiju, ali uvijek sam mislio da je Ellie uštogljena. Što bismo nas dvoje
imali zajedničko? Vjerojatno bih u mislima mogao proći kroz prošlost i prisjetiti se
koraka koji su doveli do toga da se Ellie i ja sprijateljimo nakon što je ta
fotografija snimljena, kako smo se zbližili nakon što smo izgubili Lea i Dianu, kako
smo ostali prijatelji nakon što je ona otišla na Princeton, a ja ostao kod kuće i sve to. No
ovako, napamet, ne sjećam se pojedinosti, ne sjećam se što smo još vidjeli jedno u drugome
osim tuge na koju je sve upućivalo. Samo sam zahvalan.

»Činila se starijom«, Ellie nastavi. »Maura, mislim. Iskusnija. Nekako, ne znam, seksi.«

Tome ne mogu proturječiti.

»Neke cure to jednostavno imaju, znaš? Kao da je sve što rade, htjele to one ili ne,
dvosmisleno. To zvuči seksistički, zar ne?«

»Malo.«

»No znaš što želim reći.«

»O, da, znam.«

»Uglavnom, druga dva člana Zavjereničkog kluba«, kaže, »bili su Beth Lashley i Hank
Stroud. Sjećaš ih se?«
Sjeća . »Bili su Leovi prijatelji. Jesi li ih ti poznavala?«

»Hank je bio matematički genijalac«, odvrati. »Sjećam se da smo u prvom razredu bili
zajedno na matematici, a onda su morali napraviti poseban nastavni plan samo za njega.
Mislim da se poslije upisao na Massachusettski institut za tehnologiju.«

»Da«, potvrdim.

Ellien glas postane ozbiljan. »Znaš li što mu se dogodilo?«

»Znam dio. Posljednje što sam čuo je da je još u gradu. Igra košarku na igralištu.«

»Vidjela sam ga prije kojih šest mjeseci blizu tramvajske stanice«, Ellie reče odmahnuvši
glavom. »Razgovarao je sam sa sobom, bulaznio nešto. Bilo je grozno. Tako tužna priča, zar
ne?«

»Da.«

Ona se zaustavi i nasloni na stablo. »Ajmo kratko razmotriti sve članove. Recimo da je Diana
postala članica, može?«

»Može«, složim se.

»Onda imamo ukupno šest članova: Lea, Dianu, Mauru, Rexa, Hanka i Beth.«

Ponovno krenem hodati. Ellie mi se pridruži i nastavi govoriti. »Leo je mrtav. Diana je
mrtva. Rex je mrtav. Maura je nestala. Hank, on je... Kako ćemo ga nazvati, beskućnikom?«

»Ne«, odvratim. »On je izvanbolnički pacijent u Essex Pinesu.«

»Znači, što, psihički je bolestan?«

»Nazovimo to tako.«

»Onda ostaje Beth.«

»Što znaš o njoj?«

»Ništa. Otišla je na fakultet i nikad se nije vratila. Kao koordinatorica maturanata pokušala
sam stupiti u kontakt s njom, dobiti adresu njezine elektroničke pošte, znaš, da je pozovem
na godišnjice mature. Ništa.«

»Roditelji?«

»Zadnje što znam je da su se preselili na Floridu. Pisala sam i njima, ali nije bilo odgovora.«

Hank i Beth. Morat ću razgovarati s njima. I što ću im točno reći?

»Kamo idemo, Nape?«

»Ne daleko«, odvratim.

Želim joj pokazati. Ili možda želim sam vidjeti. Posjećujem stare duhove. Zrak je zasićen
mirisom češera. Povremeno naiđemo na razbijenu bocu kakvog alkohola ili praznu kutiju
cigareta.

Približavamo se. Umislio sam to, znam, ali odjedanput mi se učini kao da je zrak prestao
strujiti. Osjećam se kao da je netko tu, promatra nas susprežući disanje. Zastanem pokraj
jednoga stabla i rukom prijeđem po kori. Pronađem stari zahrđali čavao. Priđem sljedećem
stablu, prijeđem rukom po njegovu deblu i pronađem još jedan zahrđali čavao. Oklijevam.

»Što je?« Ellie upita.

»Nikad nisam otišao dalje od ove točke.«

»Zašto?«

»Bilo je zabranjeno. Vidiš ove čavle? Sve je bilo puno natpisa.«

»Kao >Zabranjen pristup neovlaštenim osobama<, takvih natpisa?«

»Na natpisima je velikim crvenim slovima pisalo: upozorenje ->zabranjeno područje< «,

odvratim. »Ispod je bila cijela plahta teksta pisana sitnim slovima o tome kako je to
područje proglašeno zabranjenim u skladu s nekim kodnim brojem i da ti smiju oduzeti sve
što nađu kod tebe, da nema fotografiranja, da će te pretražiti, bla, bla, bla. Tekst je
završavao sljedećim riječima napisanima kurzivom: > Ovlaštena je primjena smrtonosne
sile<.«

»Zaista je to pisalo? O smrtonosnoj sili?«

Kimnem.

»Imaš dobro pamćenje«, reče.

Nasmiješim se. »Maura je ukrala jedan od natpisa i objesila ga u svojoj sobi.«

»Šališ se.«

Slegnem ramenima.

Ellie me podbode laktom. »Volio si zločeste djevojke.«

»Možda.«

»I još ih voliš. To je tvoj problem.«

Nastavimo hodati. Neobično je proći pokraj mjesta gdje su visjeli natpisi, kao da je neko
nevidljivo polje sile napokon nestalo i dopustilo nam da krenemo naprijed. Za pedeset
metara uočimo ostatke ograde od bodljikave žice. Kad smo se približili, počeli smo
razabirati ruševine starih baraka koje su izvirivale kroz grmlje i raslinje.

»U trećem srednje pisala sam školski izvještaj o ovome«, Ellie izjavi.

»O čemu?«

»Znaš što je bilo ovdje, zar ne?«

Znam, ali želim da ona to izgovori.

»Kontrolni centar za protuzračne raketne sustave Nike«, nastavi. »Mnogi u to ne vjeruju, ali
to se ovdje zaista nalazilo. Tijekom Hladnoga rata, govorim o 1950-ima, vojska je skrivala
ovakve baze u prigradskim naseljima poput našeg. Gradili su ih na farmama ili u šumovitim
područjima kao što je ovo. Ljudi su mislili da su to samo bapske priče, ali to se stvarno
događalo.«

Nastane tišina. Približimo se. Razabirem nešto što su morale biti stare barake. Pokušam
zamisliti prizor: vojnike, vozila, lansirne platforme.

»Dvanaest metara visoki protuzračni raketni sustavi Nike s nuklearnim bojevim glavama
možda su bili lansirani upravo s ovog mjesta.« Ellie zakloni oči rukom i zagleda se u nebo
kao da ih još uvijek vidi. »Ova točka vjerojatno je manje od sto metara udaljena od kuće
Carlinovih na ulici Downing Road. Raketni sustavi Nike trebali su štititi grad New York od
sovjetskih raketa ili zračnog napada.«

Dobro mi dođe ovo prepričavanje da osvježim pamćenje. »Znaš li kad je taj projekt
prekinut?« upitam.

»Početkom 1970-ih, mislim.«

Kimnem. »Ova Baza zatvorena je 1974.«

»Dvadeset pet godina prije nego što smo mi krenuli u srednju školu.«

»Tako je.«

»Pa?«

»Pa, većina ljudi, barem ako pitaš starije, reći će ti da ako su te vojne baze bile tajna, bile su
najlošije čuvana tajna u sjevernom New Jerseyju. Svi su znali za njih. Jedan tip čak je rekao
da su jednu od tih raketa pokazali na proslavi Četvrtog srpnja. Ne znam je li to istina ili ne.«
Nastavimo hodati. Želim ući u staru Bazu, ne znam zašto, no zahrđala ograda još
nepopustljivo stoji na mjestu kao stari vojnik koji se odbija povući. Uspravimo se i
zagledamo kroz žičanu ogradu.

»Baza u Livingstonu«, započne Ellie, »danas je park. Za umjetnike. Stare vojničke barake
pretvorene su u umjetničke ateljee. Lansirna baza u East Hanoveru srušena je kako bi se
napravio prostor za stambenu izgradnju. Postoji još jedna baza u Sandy Hooku i ondje
možeš otići na hladnoratovsku turu.«

Nagnemo se naprijed. Suma je savršeno mirna. Ne čuje se ni cvrkut ptica ni šum lišća.
Čujem samo zvuk vlastitoga disanja. Prošlost ne umire samo tako. Što god da se ovdje
događalo, i dalje progoni ovo područje. Takvo što katkad se osjeti, primjerice pri obilasku
drevnih ruševina ili kada je čovjek ovako sam u nekoj šumi. Jeka se stišava, blijedi sve više,
ali nikada sasvim ne utihne.

»I što se onda dogodilo ovoj Bazi nakon što je zatvorena?« Ellie me upita.

»Upravo je to«, kažem, »Zavjerenički klub želio saznati.«

9. POGLAVLJE
Vratimo se do Elliena automobila. Ona se zaustavi pokraj vozačevih vrata i obuhvati mi lice
rukama.

To je majčinski dodir, i ne sjećam se da sam to s nekim doživio osim s Ellie i, da, znam kako
to čudno zvuči. Pogleda me s istinskom zabrinutošću.

»Ne znam što bih rekla u ovoj situaciji, Nape.«

»Dobro sam.«

»Možda je ovo najbolje za tebe.«

»Kako to misliš?«

»Ne želim zvučati melodramatično, ali duhovi te noći još su u tebi. Možda će ih istina
osloboditi.«

Kimnem i zatvorim vrata nakon što je ušla u automobil. Gledam za njom dok odlazi. Kada
sam krenuo prema svojem automobilu, zazvoni mi mobitel. Detektivka Reynolds.

»Kako ste znali?« upita.

Čekam.

»Još tri puta policajac Rex Canton zaustavio je pijane vozače na istome mjestu.«

Pričekam još malo. Detektivka Reynolds to je mogla saznati za nekoliko minuta. Postoji još
nešto što mi nije rekla, a ja sam prilično siguran da znam što je to.

»Nape?«

Želi tako igrati pa kažem: »Svi koje je zaustavio bili su muškarci, točno?«

»Točno.«

»I svi su prolazili kroz rastavu ili borbu za skrbništvo?«

»Borba za skrbništvo«, detektivka Reynolds odvrati. »Sva trojica.«

»Sumnjam da su bila samo ta trojica«, odvratim. »Vjerojatno je imao i druga mjesta.«

»Provjeravam sva Rexova zaustavljanja ljudi zbog vožnje pod utjecajem alkohola. Možda će
malo potrajati.«

Uđem u automobil i upalim motor.

»Kako ste znali?« upita detektivka Reynolds. »I nemojte mi reći da je to bio osjećaj ili
intuicija.«

»Nisam bio siguran, ali Rex je taj auto zaustavio vrlo brzo nakon što su otišli iz bara.«

»Možda je samo nadgledao bar.«

»Ali vidjeli smo snimku. Čak i onako loše kvalitete, bilo je jasno da se vozač nije njihao ni
čudno vozio. Zašto bi onda Rex odabrao baš njega? I baš slučajno je žena koja je išla s
Rexom u školu bila s njim u autu - to je malo previše. Morala je biti namještaljka.«

»I dalje ne shvaćam«, zaključi detektivka Reynolds. »Je li taj tip doletio da bi smaknuo
Rexa?«

»Vjerojatno.«

»Je li mu vaša bivša pomagala?«

»Mislim da nije«, odvratim.

»To govori srce?«

»Ne, logika.«

»Objasnite.«

»Čuli ste barmena«, kažem. »Došla je, popila par pića s njim, napila ga, dovela ga do auta. Ne
bi morala prolaziti kroz sve to da su ona i ubojica zajedno radili.«

»To je mogao biti samo dio predstave.«

»Mogao je«, potvrdim.

»No to što govorite ima smisla. Znači, mislite da je Maura radila s Rexom?«

»Tako je.«

»To ne znači da i njemu nije smjestila.«

»Tako je.«

»Ali ako nije umiješana u ubojstvo, gdje je sada?«

»Ne znam.«

»Ubojica je mogao uperiti pištolj u nju. Prisiliti je da sjedne na vozačko mjesto. Natjerati je
da ga odveze do aerodroma ili nešto.«
»To je moguće.«

»I što onda?«

»Skačemo pred rudo«, kažem joj. »Trebamo odraditi još malo posla na terenu. Sumnjam da
su te žene koje su se borile za skrbništvo nad djecom samo tako prišle Rexu i rekle: >Hej,
želim okaljati suprugov obraz<.«

»Točno, pa kako su ga onda unajmile?«

»Pretpostavljam, uz pomoć odvjetnika za brakorazvodne parnice. To nam je prvi potez,

detektivko Reynolds. Te tri žene vjerojatno su imale istog odvjetnika. Saznajte tko je on i
možemo ga pitati za Rexa i Mauru.«

»On - ili ona, ne budimo seksisti, tvrdit će da je to dio posla.«

»Korak po korak.«

»U redu«, detektivka Reynolds reče. »Dakle, možda je ubojica bio jedan od supruga koji je
želio osvetu?«

To ima najviše smisla, ali podsjetim je da još ne znamo dovoljno. Ne ulazim u pojedinosti o
Zavjereničkom klubu zato što njezina saznanja idu u suprotnom smjeru. Još se nekako
držim one svoje blesave slabe nade da će me Rexovo ubojstvo dovesti do tebe, Leo. No
mislim da nema razloga da ne bude tako. Detektivka Reynolds preuzet će na sebe ovaj dio s
vožnjom u alkoholiziranom stanju, a ja i dalje mogu istraživati Zavjerenički klub. To znači
da moram pronaći Hanka Strouda i Beth Lashley.

No, još više od toga, to znači da u priču moram uključiti Augieja.

Mogao bih još pričekati. Nema razloga da ponovno otvaram tu ranu, posebno ako je Augie
usred nekog većeg iskoraka u privatnom životu. Ali nije u mom stilu da nešto tajim Augieju.
Ne bih želio da on odlučuje o tome što ja mogu, odnosno ne mogu podnijeti. Moram i ja
njemu pokazati jednako poštovanje.

Ipak, Augie je Dianin otac. To neće biti lako.

Dok sam skretao na autocestu 80, pritisnuo sam tipku na upravljaču i glasovnim biranjem
nazvao Augieja. Javio se nakon trećeg zvona. »Hej, Nape.« Augie je krupan tip širokih prsa.
Glas mu je umirujuće odsječan.

»Jesi li se vratio iz Hilton Heada?«

»Stigli smo kasno sinoć.«

»Znači, doma si?«

»Da, doma sam. Što ima?«

»Smijem li svratiti do tebe kad mi završi smjena?«

Oklijeva pa kaže: »Aha, naravno.«

»Dobro. Pa, kako je bilo na putovanju?«

»Vidimo se poslije«, Augie kaže pa poklopi.

Pitam se je li bio sam dok smo razgovarali ili je njegova nova prijateljica još s njim. To bi
bilo lijepo, pomislim, i u istom trenutku pomislim kako se to mene ne tiče.

Augie živi u stanu u Ulici hrastova, u naselju koje bi se moglo nazvati Nastambama
razvedenih očeva. »Privremeno« se onamo doselio prije osam godina ostavivši Audrey,
Dianinoj majci, kuću u kojoj su odgojili svoje jedino dijete. Nekoliko mjeseci kasnije Audrey
je kuću prodala, a da o tome uopće nije obavijestila Augieja.

Jednom zgodom rekla mi je da je to napravila više zbog Augieja nego zbog sebe.

Kada mi je Augie otvorio vrata, u predvorju iza njega uočio sam njegove palice za golf.

»I, kako je bilo u Hilton Headu?« upitam.

»Lijepo.«

Pokažem iza njega. »Ponio si svoje palice?«

»Ajme, pa ti si pravi detektiv.«

»Ne volim se hvaliti.«

»Ponio sam ih,« Augie nastavi, »ali nisam igrao.«

Od tih se riječi nasmiješim. »Znači, bilo je dobro s...?«

»Yvonne.«

»Yvonne«, ponovim i izvijem obrvu. »Izvrsno ime.«

On se odmakne kako bih mogao ući pa kaže: »Mislim da to među nama neće ići.«

Razočaram se. Nisam upoznao Yvonne, ali zbog nekog razloga zamišljam je kao
samouvjerenu ženu glasnoga, grlenog smijeha, jednostavnu, zabavnu, nezahtjevnu, koja je
voljela uhvatiti Augieja pod ruku dok su hodali plažom blizu njihova hotela. Osjećam
gubitak zbog nekoga koga nisam ni upoznao.

Pogledam ga. On slegne ramenima.

»Doći će druga«, kaže.

»Ima još mnogo riba u moru«, složim se.

Čovjek bi očekivao da će unutrašnjost stana biti puna staromodnog namještaja, odnosno

neugledna, ali nije. Augie voli odlaziti na lokalne umjetničke sajmove i kupovati slike.
Izmjenjuje ih, tako da jedna slika nikada nije na istom mjestu dulje od mjesec-dva. Hrastove
police za knjige pretrpane su knjigama. Augie je najveći proždiratelj knjiga kojeg poznajem.
Knjige je podijelio u dvije jednostavne kategorije: književna i neknjiževna djela, ali nije ih
posložio po abecedi, prema autorima ili nešto slično.

Sjednem.

»Završio si smjenu?« Augie upita.

»Jesam. Ti?«

»Isto.«

Augie je još uvijek zapovjednik policije u Westbridgeu. Za godinu dana odlazi u mirovinu.
Postao sam policajac zbog onoga što se tebi dogodilo, Leo, ali nisam siguran da bi se to
dogodilo bez Augiejeva vodstva. Sjeo sam na isti onaj stolac od pliša na koji uvijek sjednem
kad sam ovdje. Pehar Državnog srednjoškolskog prvenstva u američkom nogometu - onog
prvenstva na kojem sam i ja igrao u momčadi, a on joj je bio trener - služi mu kao
podupirač za knjige. Osim toga, u prostoriji nema ničeg osobnog: nema fotografija, diploma,
nagrada, ničeg takvog.

Pruži mi bocu vina. To je Chateau Haut-Bailly iz 2009. U maloprodaji košta otprilike dvjesto
dolara.

»Lijepo«, kažem.

»Otvori ga.«

»Trebao bi ga čuvati za neku posebnu prigodu.«

Augie mi uzme bocu iz ruke i zabije otvarač u čep. »Je li to ono što bi nam tvoj otac rekao?«

Nasmiješim se. »Ne.«

Moj prapradjed, otac nam je često pričao, najbolja je vina čuvao za posebne prigode. Ubijen
je kad su nacisti ušli u Pariz. Na kraju su oni popili to vino. Lekcija: ne treba čekati. Dok sam
odrastao, jeli smo samo iz kvalitetnih tanjura. Spavali na najboljoj posteljini. Pili iz čaša
od waterfordskog kristala. Kad mi je otac umro, njegov vinski podrum bio je gotovo prazan.

»Tvoj se tata služio biranijim riječima«, Augie kaže. »Meni je draža rečenica koju je
izgovorio Groucho Marx.«
»A ta je?«

» >Neću piti vino dok ne dođe trenutak za to. U redu, trenutak j e došao<.«

Augie natoči vino u jednu čašu, zatim u drugu. Jednu pruži meni. Malo je zavrtim pa
pomirišem. Ništa pretjerano napadno.

Osjetim predivnu aromu kupine, šljive, likera od crnih ribiza i - udovoljite mi - strugotina
od naoštrenih grafitnih olovaka, Otpijem gutljaj: sočno, zrelo voće, svježe, živahno,
naknadni okus traje dobru minutu. Veličanstveno.

Augie čeka moju reakciju. Kimanjem glave sve sam mu rekao. Obojica pogledamo prema
mjestu gdje bi tata sjedio da je sada s nama. Osjetim duboku čežnju. On bi uživao u ovom
trenutku. Uživao bi i u ovom vinu i u ovo društvu.

Tata je bio utjelovljenje onoga što Francuzi nazivaju joie de vivre, što u slobodnom
prijevodu znači »energično uživanje u životu«. Nisam baš siguran koliko se slažem s tom
definicijom. Iz vlastitog iskustva mogu reći da Francuzi vole osjećati. U potpunosti
proživljavaju iskustvo velikih ljubavi i velikih tragedija, bez odustajanja ili povlačenja u
nekakav obrambeni stav. Ako se život sprema udariti ih u lice, oni isture bradu i uživaju u
trenutku. To znači živjeti život u svoj njegovoj punini.

Tata je bio takav.

I zato bih ja za njega bio veliko razočaranje, Leo.

Tako da, što se bitnih stvari tiče, možda uopće nisam frankofil.

»Onda, Nape, što ti je na umu?«

Počnem s Rexovim ubojstvom pa udarnički nastavim s Maurinim otiscima prstiju. Augie

vino pije pretjerano pažljivo. Dovršim priču.

Čekam ja, čeka on. Policajci znaju čekati. Naposljetku kažem: »I, kako ti se čini?«

Augie ustane. »Nije moj slučaj, dakle nije na meni da razmišljam o tome. Ali barem sada
znaš.«

»Što znam?«

»Nešto o Mauri.«

»Ne baš mnogo«, odvratim.

»Ne, ne baš mnogo.«

Ne odgovorim, samo otpijem još jedan gutljaj.

»Da pogodim«, Augie nastavi. »Nekako si zaključio da to ubojstvo ima veze s Dianom i
Leom.«

»Nisam siguran da sam u ovom trenutku spreman ići tako daleko«, odgovorim.

Augie uzdahne. »Što imaš?«

»Rex je poznavao Lea.«

»Vjerojatno je poznavao i Dianu. Bili ste ista generacija, zar ne? Grad i nije baš velik.«

»Nije samo to.«

Iz torbe izvadim Godišnjak. Augie mi ga uzme iz ruke.

»Ružičasti post-iti?.«

»Ellie«, odvratim.

»Trebao sam znati. Zašto mi to pokazuješ?«

Dok mu objašnjavam o značkama i Zavjereničkom klubu, on se nasmiješi kao da se zabavlja.

Kada završim s pričom, kaže: »I, koja je tvoja teorija, Nape?«

Šutim. Osmijeh mu postane još širi.

»Misliš li da je taj Zavjerenički klub otkrio veliku, strašnu tajnu o tajnoj Vojnoj bazi?« upita.
Zamahne prstima po zraku kao da baca čini. »Tajnu tako strašnu da su Diana i Leo morali
biti ušutkani? Ide li tvoja teorija u tom smjeru, Nape?«

Otpijem još jedan gutljaj vina. On počne koračati prelistavajući stranice označene
ružičastim post-itima.

»I sada, petnaest godina poslije, zbog nekog razloga treba ušutkati i Rexa. Čudno da ga nije
trebalo ušutkati tada, ali nema veze. Odjedanput netko pošalje tajne agente da ga smaknu.«

Augie prestane govoriti i zagleda se u mene.

»Uživaš li u ovome?« upitam.

»Malo da, rekao bih.«

Dođe do stranice s još jednim ružičastim post-itom. »Beth Lashley. Je li i ona mrtva?«

»Mislim da nije. Nisam još došao ni do kakvih podataka o njoj.« Augie mahnito prelista do
još jedne stranice. »O, i Hank Stroud. Pa, znamo da je on još u gradu. Nije skroz svoj,
priznajem, ali babaroga ga još nije ubila.«
Okrene još jedan list, ali ovoga se puta zamrzne. Soba utihne. Pogledam njegove oči i
zapitam se je li bilo pametno doći ovamo. Ne vidim točno koju stranicu gleda, ali vidim da je
neka od onih pri kraju. Tako da znam. Izraz lica nije mu se promijenio, ali sve ostalo jest.
Lice mu se naboralo od boli. Ruka mu malo podrhtava. Želim reći nešto utješno, ali znam da
je ovo jedan od onih trenutaka kada su riječi poput slijepog crijeva - suvišne ili štetne.

I zato šutim.

Čekam dok Augie zuri u fotografiju svoje sedamnaestogodišnje kćeri koja se one noći nije
vratila kući. Kada je napokon ponovno progovorio, činilo se kao da mu nešto teško sjedi na
prsima.

»Bili su samo djeca, Nape.«

Čvršće stisnem čašu.

»Glupa, neiskusna djeca. Previše su popili. Miješali tablete s alkoholom. Bilo je mračno. Bilo
je kasno. Jesu li samo stajali na pruzi? Jesu li trčali po njoj smijući se, nadrogirani, pa nisu
uopće bili svjesni što im se dogodilo? Jesu li igrali onu igru kada izazivaju sudbinu
pokušavajući preskočiti prugu onako kako se Jimmy Riccio igrao 1973.? Ne znam, Nape.
Volio bih znati. Volio bih znati što se točno dogodilo. Želim znati je li Diana patila ili se sve
brzo odigralo. Želim znati je li se okrenula u posljednjem trenutku i znala da će joj život
završiti ili nije bila svjesna kada je umrla. Vidiš, moj zadatak, moj jedini zadatak, bio je da
nju zaštitim, a pustio sam je da ode van one noći pa se pitam je li se tada bojala. Pitam se je
li znala da će umrijeti i, ako jest, je li mene zvala? Je li zvala svog tatu? Je li se nadala da ću je
nekako uspjeti spasiti?«

Ne mičem se. Ne mogu se pomaknuti.

»Istraživat ćeš ovo, zar ne?«

Uspijem kimnuti, a zatim i izgovoriti: »Da.«

Pruži mi Godišnjak i krene prema izlazu iz sobe. »Možda bi to trebao napraviti sam.«
10. POGLAVLJE
I tako počnem sam to istraživati.

Nazovem Medicinski centar Essex Pines i iznenađujuće brzo dobijem jednog od Hankovih
liječnika. Kaže mi: »Čuli ste za Zakon o prenosivosti i odgovornosti zdravstvenog osiguranja
i povjerljivi odnos između pacijenta i liječnika, zar ne?«

»Jesam.«

»Znači, ne mogu vam reći ništa o njegovu stanju.«

»Samo želim razgovarati s njim«, kažem.

»On je izvanbolnički pacijent.«

»Svjestan sam toga.«

»Onda ste svjesni da to znači da ne živi ovdje.«

Svi su pametnjakovići. »Doktore... Oprostite, nisam zapamtio vaše ime.« »Bauer. Zašto?«

»Samo zato da znam tko me to šeta k'o mladog majmuna.« Tišina.

»Policajac sam i pokušavam pronaći Hanka. Znate li možda gdje bi mogao biti?«

»Ne.«

»Imate li neku njegovu adresu?«

»Dao nam je samo broj poštanskog pretinca u Westbridgeu. I prije nego što me upitate,
postoje pravila koja mi zabranjuju da vam kažem da Hank u Essex Pines najčešće dolazi tri
do pet dana na tjedan, ali nije bio ovdje već dulje od dva tjedna.«

Dva tjedna. Doktor Bauer poklopi. Pustim ga da to učini. Na pamet mi je pala jedna druga
ideja.

Stojim uz košarkaška igrališta koja se nalaze nasuprot stadionu, ispred srednje škole
Westbridge, i slušam milozvučan odjek lopte koja u sumrak udara o asfalt. Preda mnom je
nešto predivno, predivan prizor koji se naziva uličnom košarkom. Nema dresova, nema
trenera, nema unaprijed određenih momčadi, nema sudaca. Ponekad je granica terena na
vanjskim linijama, ponekad je to žičana ograda. Utakmica počinje povratnim izvođenjem
lopte s vrha reketa. Pobjednici ostaju, sami odlučujete o prekršaju. Neki od ovih ljudi su
prijatelji, neki se ne poznaju. Neki imaju važne poslove, neki jedva preživljavaju. Visoki,
niski, mršavi, debeli, svih rasa, uvjerenja, vjera. Jedan tip ima turban. Ništa od toga ovdje
nije bitno. Bitno je samo kako igraš košarku. Neki psuju, neki su tihi. Znate za dogovorene
utakmice. Znate za ligu za odrasle. Ovo, ulična košarka, prekrasno je anarhična i
arhaična suprotnost.

Čujem stenjanje, momke kako izvikuju imena onih za koje žele da igraju u njihovoj
momčadi, sklizanje tenisica po terenu. Desetorica igraju, pet na pet. Trojica čekaju sa
strane. Četvrti im se približi i upita: »Vi igrate sljedeću rundu?« Momci kimnu.

Prepoznajem otprilike polovicu igrača. Neke poznajem iz srednje škole. Neki su mi susjedi.
Ovdje je i tip koji je trener lakrosa u gradu. Mnogi od njih rade u financijama, ali uočim i
dvojicu srednjoškolskih profesora.

Ne vidim Hanka.

U trenucima kada se utakmica približavala kraju - igraju do deset na jedan koš - došao je
visoki muškarac kojega poznajem, parkirao automobil i izišao iz njega. Jedan od četvorice
koji su čekali brzo pokaže prema njemu i vikne: »Dobili smo Myrona!« Drugi momci počnu
mu zviždati i veselo nešto dobacivati. Myron se sramežljivo nasmiješi.

»Pogledajte tko se vratio«, poviče jedan tip.

Drugi se pridruže: »Kako je bilo na medenom mjesecu, Romeo?«, »Nisi trebao pocrniti,
stari.«, »Da, trebao si ostati u sobi, ako shvaćaš što hoću reći.«, na što Myron odvrati: »Da,
nisam baš odmah shvatio, ali čim si dodao >ako shvaćaš što hoću reći<, bilo mi je jasno.«

Uslijede salve dobronamjernog smijeha i čestitke mladoženji.

Sjećaš se Myrona Bolitara, Leo? I kako nas je tata vodio da ga gledamo kako igra
srednjoškolsku košarku u Livingstonu samo da nam pokaže veličanstvenost njegove igre?
Myron je bio zakleti neženja. Ili sam barem tako mislio. Nedavno se oženio nekom
televizijskom voditeljicom. Još pamtim očev glas na tribinama: »Uvijek je vrijedno«, govorio
je, »vidjeti uzoritost.« To je bila tatina filozofija. Myron je na kraju postao velik -
strašna zvijezda na sveučilištu Duke i izabran je u prvom krugu na NBA-evu godišnjem
odabiru novih igrača. A onda, odjedanput, doživio je groznu ozljedu i nikada nije uspio kao
profesionalac.

I u tome je lekcija koju treba naučiti, čini mi se.

No ovdje, na ovom igralištu, još se prema njemu ponašaju kao prema heroju. Ne znam je li
to tako zbog nostalgije ili nečeg drugog, ali razu ije

to. I za mene je on još uvijek nešto posebno. Sada smo obojica odrasli ljudi, ali jedan dio
mene još se osjeća pomalo prestrašeno, pa čak i ponosno kada obrati pažnju na mene.

Stopim se sa skupinom koja ga je pozdravljala. Kad je došao do mene, rukujem se s njim i

kažem: »Čestitam na vjenčanju.«
»Hvala, Nape.«

»Ali gad si jer si me napustio.«

»Gledaj to s dobre strane, sad si najzgodniji neženja u okolici.«

A zatim me, primijetivši nešto na mojemu licu, povuče u stranu. »Što se dogodilo?«

»Tražim Hanka.«

»Je li napravio nešto što nije smio?«

»Ne bih rekao. Samo moram razgovarati s njim. On obično igra ponedjeljkom navečer, zar
ne?«

»Uvijek«, Myron odvrati. »Naravno, nikad ne znaš kojeg ćeš Hanka dobiti.«

»A to znači?«

»To znači da je Hank, ovaj, promjenjivog ponašanja.«

»Lijekovi?«

»Lijekovi, kemijska neuravnoteženost, što god. Ali gledaj, ja nisam prava osoba za ta
pitanja. Nije me bilo više od mjesec dana.«

»Produljeni medeni mjesec?«

Myron odmahne glavom. »Da bar.«

Ne želi da mu postavim dodatno pitanje, a nemam ni vremena za to.

»Tko onda najbolje poznaje Hanka?«

Myron bradom pokaže prema jednom zgodnom muškarcu. »David Rainiv.«

»Šališ se?«

Myron slegne ramenima i krene prema igralištu.

Ne mogu zamisliti dva različitija života od Hankova i Davidova. David Rainiv bio je
predsjednik Nacionalnoga udruženja časti naše generacije i danas je na čelu jednog od
najvećih investicijskih društava u zemlji. Možda ste ga vidjeli na televiziji prije nekoliko
godina kada je Kongres roštiljao bankarske velike zvjerke. David ima luksuzni stan na
Manhattanu, ali on i njegova ljubav iz srednje škole, koja mu je sada supruga, svoje troje
djece odgajaju ovdje, u Westbridgeu. Mi u predgrađu baš i nemamo pravu društvenu
kremu, prije bi se moglo reći da se ljudi samo trude da ih susjedi ne nadmaše, ali kako god
da to nazovemo, obitelj Rainiv bila bi na vrhu svake te skupine.

Dok je počinjala sljedeća utakmica, David i ja pronašli smo klupicu na drugoj strani igrališta
i sjeli. David je dobro građen i izgleda kao dijete Kena i nekog iz obitelji Kennedy.

»Nisam vidio Hanka tri tjedna«, kaže mi David.

»Je li to neobično?«

»Najčešće je ovdje svaki ponedjeljak i utorak.«

»I kako je?« upitam.

»Dobro, valjda«, David odvrati. »Mislim, nikad on nije dobro, ako shvaćaš što želim reći.
Neki od ovih tipova...« Pogleda prema igralištu. »Oni baš i ne žele da Hank dolazi ovamo.
Ima ispade. Ne pere se dovoljno. Kada sa strane mora čekati sljedeću utakmicu, počne
hodati gore-dolje i svašta izvikivati.«

»Primjerice?«

»Besmislice. Jednom je počeo urlati da Himmler mrzi odreske od tune.« »Himmler, stari
nacist?«

David slegne ramenima. Pogled mu je prikovan za igralište, prati utakmicu. »Govori

besmislice, mahnito hoda gore-dolje, neke od ovih momaka to plaši. Ali na terenu«, David
se nasmiješi, »kao da se preobrazi u staroga Hanka. Stari Hank na neko se vrijeme vrati.«
Okrene se prema meni. »Sjećaš ga se iz srednje škole?«

Kimnem.

»Strašno simpatičan, zar ne?« David kaže.

»Da.«

»Mislim, totalni štreber, ali sjećaš se onoga kad je napravio onu spačku na profesorskoj
božićnoj zabavi?«

»Nešto s njihovim grickalicama, zar ne?«

»Tako je. Znači, profesori se opijaju. Hank potajno uđe. Pomiješa M&M's bombone i
Skittles...«

»Uf, užasno.«

»... Profesori su ubijeni, je li, uzmu šaku slatkiša i...« Počne se smijati. »Hank je to snimio.
Bilo je urnebesno smiješno.«
»Sad se sjećam.«

»Nije mislio ništa loše. Takav je on bio. Za njega je to bio više znanstveni eksperiment nego
podvala.« David zašuti na trenutak. Pratim njegov pogled. Gleda kako Myron ide na skok-
šut. Koš.

»Hank nije dobro, Nape. Nije on kriv. To govorim momcima koji ne žele da dolazi ovamo. To
je kao da ima rak. Nikad ne bi nekom tko ima rak rekao da ne može igrati zato što ima rak,
je li tako?«

»U pravu si«, kažem.

David je malo previše usredotočen na igru. »Dužan sam mu.«

»Kako to?«

»Kad smo maturirali, Hank se upisao na Massachusettski institut za tehnologiju. To znaš,

zar ne?«

»Znam«, potvrdim.

»Ja sam upao na Harvard, koji je kilometar i pol od Massachusettskog instituta za

tehnologiju. Super, je li? Bili smo blizu pa smo se na prvoj godini još družili. Došao bih po
njega pa bismo otišli negdje na hamburger ili na kakav tulum, uglavnom na mom kampusu,
ali katkad i na njegovom. Hank me nasmijavao kao nitko drugi.« Nasmiješi se. »Nije bio od
alkohola, ali stajao bi u kutu i promatrao. To mu se sviđalo. A on se sviđao djevojkama.
Privlačio je jedan određeni tip žena.«

Noć je utihnula. Čuju se samo zvuci s igrališta.

Osmijeh sklizne s Davidova lica kao veo. »No stvari su se počele mijenjati«, reče. »Promjena
je bila tako polagana da je na početku gotovo i nisam primjećivao.«

»Kakva promjena?«

»Primjerice, kad bih došao po njega, on ne bi bio spreman. Ili bi, dok smo izlazili, dva do tri
puta provjeravao je li zaključao bravu. Pogoršavalo se. Došao bih po njega, a on bi još bio u
kućnom ogrtaču. Tuširao bi se satima. Neprestano bi otključavao i zaključavao vrata. Ne
dva ili tri, nego dvadeset puta. Pokušavao sam ga urazumiti: >Hank, već si provjerio jesi li
zaključao vrata, sada možeš prestati, ionako nitko ne želi te gluposti iz tvoje sobe.<

Počelo ga je brinuti da će se njegov dom zapaliti. U zajedničkoj prostoriji imali su štednjak.

Morali smo proći pokraj te prostorije i provjeriti je li isključen. Trebalo bi mi po sat
vremena da ga izvučem iz zgrade.«

David zašuti. Nekoliko trenutaka gledamo utakmicu. Ne požurujem ga. Želi mi to ispričati
svojim tempom.
»I tako smo se jedne večeri trebali naći s nekim dvjema djevojkama u tom jednom skupom
restoranu u Cambridgeu. Kaže mi: >Ne trebaš doći po mene, ići ću busom.< Ja kažem:
>Dobro.< Odem po djevojke. Odemo u restoran. Ne prepričavam ovo kako bi trebalo.

Dakle, vidim da je Hank lud za jednom od djevojaka, Kristen Megargee. Prekrasna je i -

strašan talent za matematiku. Bio je tako uzbuđen. Uglavnom, vjerojatno možeš
pretpostaviti što se dogodilo.«

»Nije se pojavio.«

»Tako je. Pa smislim neku ispriku i odvezem djevojke kući. Zatim odem do njegova doma.
On i dalje zaključava i otključava vrata. Ne želi prestati. Onda počne kriviti mene. >O, ali
rekao si da je to sljedeći tjedan<.«

Čekam. David se rukama uhvati za glavu, duboko udahne, podigne glavu.

»Studiram«, David nastavi. »Mlad sam, uzbudljivo je. Stječem nove prijatelje. Imam
predmete koje studiram, imam svoj život, a Hankov život nije moja stvar, zar ne? Odlasci po
njega postaju sve naporniji pa nakon onog događaja odlazim rjeđe. Znaš kako to ide. On
pošalje poruku, ja ne odgovorim tako brzo. Udaljavamo se. Odjedanput prođe mjesec. Zatim
cijeli semestar. Zatim...«

Šutim. Osjećam kako krivnja izbija iz njega.

»Uglavnom, ovi dečki«, pokaže prema terenu, »misle da je Hank čudak. Ne žele da dolazi
ovamo.« Uspravi se. »E, pa, baš mi je žao. Ako želi, Hank će igrati. Igrat će s nama i osjećat će
se dobrodošlo.«

Pričekam trenutak pa upitam: »Znaš li možda gdje bi mogao biti?«

»Ne. Mi i dalje... i dalje baš ne razgovaramo osim na igralištu. Hank i ja, mislim. Mnogo nas
odlazi do McMurphija nakon utakmica, znaš, na par piva i pizzu. Prije sam pozivao Hanka,
ali on bi baš pobjegao. Vidio si ga kako hoda po gradu?«

»Da«, odvratim.

»Istim putem svaki dan, znaš. Isto vrijeme. Biće navike. Pretpostavljam da to pomaže.
Rutina, mislim. Ovdje završavamo oko devet. Ali ako produljimo, Hank svejedno odlazi
točno u devet. Ne pozdravi nas, ništa ne objašnjava. Ima neki stari Timex na kojem ima
alarm. Alarm zazvoni u devet i on otrči odavde čak i ako je usred utakmice.«

»A njegova obitelj? Postoji li mogućnost da je otišao njima?«

»Mama mu je lani umrla. Živjela je u onim starim zgradama u West Orangeu. Tata mu
možda sad tamo živi.«

»Mislio sam da su se njegovi razveli dok je bio dijete«, kažem.

Na igralištu netko zajauče i padne na pod. Traži prekršaj, ali drugi igrač tvrdi da glumata.

»Rastali su se kad smo bili u petom razredu«, David odvrati. »Tata mu se preselio nekamo
na zapad. U Colorado, mislim. Uglavnom, mislim da su se možda pomirili kada se gospođa
Stroud razboljela. Zaboravio sam tko mi je to rekao.«

Utakmica koju gledamo završi kada je Myron pogodio koš iz daljine -lopta je udarila u ploču
i odbila se u mrežu.

David ustane. »Ja igram sljedeću«, podsjeti me.

»Jesi li ikad čuo za Zavjerenički klub?« upitam ga.

»Ne, što je to?«

»Pokrenuli su ga neki iz naše generacije dok smo bili u srednjoj. Hank je bio član tog Kluba.
Moj brat isto.«

»Leo«, kaže i tužno odmahne glavom. »I on je bio dobar dečko. Takav grozan gubitak.«

Ne odgovorim na to. »Je li Hank ikad govorio o zavjerama?«

»Valjda da. Ništa određeno, doduše. To što je govorio nikad nije zvučalo previše smisleno.«

»Je li možda spominjao Stazu? Ili šumu?«

David zastane i pogleda me: »Staru Vojnu bazu, zar ne?«

Šutim.

»Kad smo bili u srednjoj, Hank je bio opsjednut tom Bazom. Stalno je govorio o njoj.«

»Što je govorio?«

»Ma besmislice. Da Vlada ondje provodi testiranja s LSD-om ili eksperimente s čitanjem
misli, takve stvari.«

I ti si se to znao pitati, zar ne, Leo? Ali ne bih rekao da si bio opsjednut. Kao što si i sam
rekao, zabavljao si se time, ali ne čini mi se da si ikad zaista povjerovao u to. Činilo mi se da
je za tebe sve to samo igra, ali možda sam pogrešno tumačio tvoju zainteresiranost. Ili ste
možda svi bili u tom Klubu iz različitih razloga. Hank je razmišljao o velikim Vladinim
urotama. Mauri se sviđalo uzbuđenje, tajanstvenost, opasnost.

A ti, Leo, mislim da se tebi sviđalo zajedništvo prijatelja koji tumaraju kroz šumu u
pustolovini nalik na stare romane Stephena Kinga.

»Hej, Davide, možemo početi!« dovikne jedan tip.

»Daj mu minutu. Možemo pričekati«, Myron na to odvrati.

No svi su na svojim mjestima i spremni su započeti. Osim toga, tu postoji i protokol kojeg se
treba pridržavati: ne zadržavaš grupu. David pogledom od mene zatraži dopuštenje.
Kimnem da smo gotovi i da može otići. Krene prema terenu, ali onda se okrene prema meni.

»Hank je i dalje opsjednut tom starom Bazom.«

»Zašto to kažeš?«

»Ona šetnja u koju Hank ide svako jutro? Počinje tako da se uspinje Stazom.«
11. POGLAVLJE
Ujutro me nazvala detektivka Reynolds. »Pronašla sam odvjetnika specijaliziranog za
rastave koji je unajmio Rexa.«

»Odlično.«

»Pa ne baš. Zove se Simon Fraser. Velika zvjerka, partner u jakom odvjetničkom društvu
Elbe, Baroche i Fraser.«

»Javili ste mu se?«

»O, da.«

»Kladim se da je bio suradljiv.«

»Kladim se da ste sarkastični. Gospodin Fraser ne želi razgovarati sa mnom zbog

povjerljivog odnosa između odvjetnika i klijenta te njihova zajedničkog rada sadržanog u
tome.«

Namrštim se. »Je li zaista rekao >sadržanog u tome<?«

»Da.«

»Trebali bismo imati dopuštenje da ga uhitimo samo na temelju toga.«

»Kad bismo barem mi pisali zakone«, detektivka Reynolds odvrati. »Razmišljala sam da se
obratim njegovim klijenticama da vidim hoće li se odreći povjerljivosti.«

»Mislite, suprugama koje je zastupao?«

»Da.«

»Gubitak vremena«, odvratim. Te žene dobile su parnicu za skrbništvo dijelom zbog Rexove
namještaljke s vožnjom u alkoholiziranom stanju. Sigurno to neće priznati. Njihovi bivši
supruzi mogli bi tu nepravilnost iskoristiti kako bi ponovno pokrenuli te parnice.

»Pada li vama nešto na pamet?« detektivka Reynolds upita.

»Mogli bismo osobno posjetiti Simona Frasera.«

»Mislim da će i to biti gubitak vremena.«

»Mogu ići sam«, odvratim.

»Ne, mislim da to nije dobra ideja.«

»Onda idemo zajedno. To je u vašoj nadležnosti pa mu možete pristupiti kao policajka...«

»... Dok vi glumite zainteresiranog građanina?«

»Za tu sam ulogu rođen.«

»Kada?«

»Moram putem obaviti par stvari, ali doći ću prije ručka.«

»Pošaljite mi poruku kad ste blizu.«

Poklopim, istuširam se, odjenem. Pogledam na sat. Prema Davidu Rainivu, Hank šetnju
Stazom započinje svakoga jutra točno u osam i trideset. Parkiram na parkiralištu za
profesore s kojeg imam nesmetani pogled na Stazu. Osam i petnaest je. Vrtim radijske
postaje i neko vrijeme ostanem na Howardu Sternu. Osam i trideset je. Ne skidam pogled sa
Staze. Nitko ne prilazi.

Gdje je Hank?

U devet odustanem i krenem prema drugoj postaji.

Sklonište koje Ellie vodi brine uglavnom o obiteljima koje su žrtve zlostavljanja. Našao sam
se s njom u jednom od privremenih prenoćišta, staroj kući iz viktorijanskoga doba u tihoj
ulici u Morristownu. To je mjesto na kojem se pretučene žene i djeca mogu sakriti od svojih
zlostavljača dok ne smislimo sljedeći korak, koji je obično nešto bolje, ali ne nešto što bi
itko smatrao poželjnim.

Velikih je pobjeda vrlo malo. U tome i jest tragedija. Ono što Ellie radi čini se kao isušivanje
oceana žlicom. Ipak, ona neprestano neumorno ulazi u ocean, dan za danom, i premda se ne
može mjeriti sa zlom u ljudskom srcu, Ellie tu bitku čini vrijednom borbe.

»Beth Lashley uzela je suprugovo prezime«, Ellie mi kaže. »Sada je doktorica Beth Fletcher,
kardiologinja u Ann Arboru.«

»Kako si to saznala?«

»Bilo je teže nego što je trebalo biti.«

»U smislu?«

»Kontaktirala sam sve njezine najbliže prijatelje iz srednje škole. Nitko od njih više nije u
kontaktu s njom, što me iznenadilo. Mislim, Beth je bila prilično društvena. Ponovno sam se
javila njezinim roditeljima. Rekla sam im da želimo Bethinu adresu zbog proslava
godišnjica mature i slično.«

»Što su rekli?«
»Nisu mi je htjeli dati. Rekli su da sve što je bitno pošaljem njima.«

Ne znam što bih mislio o tome, ali znam da nije dobro. »Pa kako si je onda uspjela pronaći?«

»Preko Ellen Mager. Sjećaš je se?«

»Bila je godinu dana mlađa,« kažem, »ali mislim da smo bili skupa na matematici.«

»To je Ellen. Uglavnom, išla je na Sveučilište Rice u Houstonu.«

»U redu.«

»Ondje je studirala i Beth Lashley. Pa sam Ellen zamolila da nazove Riceov ured za bivše
diplomante i vidi može li ona, kao njezina kolegica diplomantica, dobiti neku informaciju o
njoj.«

Moram priznati da se genijalno dosjetila.

»Bilo kako bilo, dobila je adresu e-pošte nekoga tko se preziva Fletcher i radi u
medicinskom centru Sveučilišta u Michiganu. Malo sam proguglala kako bih došla do
ostalih informacija. Ovdje ti je broj njezina ureda.« Ellie mi pruži papirić.

Pogledam ga kao da će mi taj telefonski broj dati neki trag.

Ellie se nasloni. »Kako je prošla potraga za Hankom?« upita.

»Ne baš dobro.«

»Situacija se komplicira.«

»Da.«

»E, i prije nego što odeš, Marsha te želi vidjeti.«

»Idem.«

Poljubim Ellie u obraz. Prije nego što sam otišao do ureda Elliene kolegice Marshe Stein,
skrenuo sam ulijevo i stubama se popeo na kat. Ondje je priručni dječji vrtić. Pogledam
unutra i vidim Brendino najmlađe dijete kako boji bojanku. Nastavim niz hodnik. Vrata
sobe su otvorena. Lagano pokucam i virnem u malu sobu. Dva otvorena kovčega leže na
krevetu. Kada me Brenda ugledala, potrčala je prema meni i zagrlila me. To još nikada nije
napravila.

Brenda ništa ne govori. Ja ništa ne govorim.

Kada me pustila iz zagrljaja, pogledala me i jedva primjetno kimnula. Uzvratio sam istim
takvim kimanjem.
I dalje ništa ne govorimo.

Kad sam se vratio na hodnik, Marsha Stein već me ondje čekala.

»Hej, Nape.«

Između osme i devete godine Marsha nam je bila dadilja. Ona je tada bila tinejdžerica.
Sjećaš se, Leo? Bila je sitna i prekrasna, balerina, pjevačica, zvijezda svake srednjoškolske
predstave. Obojica smo bili zaljubljeni u nju, naravno, ali bili su i svi ostali. Kad nas je
čuvala, najdraža aktivnost bila nam je pomagati joj da uči tekst za predstave. Mi smo čitali
njezine replike. Kad je bila treći srednje, tata nas je odveo na srednjoškolsku predstavu da
je vidimo kako glumi Hodel, lijepu kćer u Guslaču na krovu. U četvrtom srednje Marsha je
zaokružila kazališnu karijeru naslovnom ulogom u predstavi Mame. Ti, moj brate, dobio si
ulogu Mameina nećaka i u programu bio naveden kao »Mladi Patrick«. Tata i ja predstavu
smo pogledali četiri puta i Marsha je zasluženo dobila stojeće ovacije na kraju svake
izvedbe. U ono vrijeme Marsha je imala dečka po imenu Dean, koji je bio od onih zapušteno
lijepih mačo muškaraca, vozio je crni automobil Trans Am i uvijek je, koliko god bilo vruće
ili hladno, nosio hrvačku sportsku jaknu, zelenu s bijelim rukavima. Marsha i Dean bili su
»par generacije« u Godišnjaku srednje škole Westbridge. Vjenčali su se godinu dana nakon
mature. Nedugo potom Dean ju je počeo tući. Divljački. Desno oko još joj je udubljeno
udesno. Lice joj izgleda iščašeno, iskrivljeno. Nos joj je previše spljošten od
godina premlaćivanja.

Nakon deset godina Marsha je napokon skupila hrabrost da pobjegne. Kao što često govori
zlostavljanim ženama ovdje: »Prekasno skupiš hrabrost, ali nikada nije prekasno i, da, ta
izjava je kontradiktorna.« Udružila se s Ellie, još jednim »djetetom« koje je čuvala davnih
dana, i zajedno su osnovale ova skloništa.

Ellie je glavna i odgovorna osoba. Marsha voli djelovati iz pozadine. Sada vode jedno
sklonište i četiri ovakva prijelazna objekta. Imaju i još tri lokacije čije adrese, iz očitih
razloga, javnosti nisu poznate. Imaju prilično dobar sigurnosni sustav, ali ja ponekad
uskočim. Poljubim Marshu u obraz. Više nije lijepa. Nije stara, u ranim četrdesetima je.
Kada netko ubije život u onima koji najjače sjaje, oporave se, ali ponekad se to svjetlo ne
vrati sasvim. Usput, još voli glumu. Westbridgesko društvo amaterskih glumaca u svibnju
izvodi Guslača. Marsha glumi baku Tzeitel.

Povuče me ustranu. »Neobično.«

»Da?«

»Ispričam ti kakvo je Trey čudovište i on odjedanput završi u bolnici.« Šutim.

»Prije nekoliko mjeseci ispričala sam ti kako je Wandin dečko seksualno zlostavljao njezinu
četverogodišnju kći. I on odjedanput završi...«

»Žurim, Marsha«, kažem da je prekinem. Pogleda me.

»Možeš odlučiti da mi nećeš govoriti o svojim problemima«, kažem. »To ovisi o tebi.«

»Najprije se molim.«

»U redu.«

»Ali to ne da je rezultate. Onda se obratim tebi.«

»Možda pogrešno gledaš na to«, kažem.

»Kako to misliš?«

Slegnem ramenima. »Možda sam ja samo odgovor na te molitve.«

Obuhvatim joj lice objema rukama i ponovno je poljubim u obraz. Onda žurno iziđem prije
nego što je uspjela još nešto dodati. Vjerojatno se pitaš kako ja, policajac koji je prisegnuo
da će se pridržavati zakona, opravdavam to što sam učinio Treyu. Ne opravdavam. Dvoličan
sam. Svi smo mi dvolični. Vjerujem u vladavinu zakona i nisam veliki obožavatelj
osvetništva. No ne gledam tako na ono što katkad činim. Gledam na to kao da je svijet bar
i na drugom kraju tog bara ugledam tipa kako mlati neku ženu, draži je, smije joj se,
nagovara je da mu da još jednu priliku, kao Lucy koja drži loptu Charlieju Brownu i onda,
nakon što joj pruži tu nadu, okrutno je ponovno udari u lice. Gledam na to kao da sam
upravo svratio do prijateljice i vidio kako njezin dečko seksualno zlostavlja njezinu
četverogodišnjakinju.

Je li ti krv uzavrela?

Bi li vrijeme i udaljenost to trebali ohladiti?

I zato ja napadnem. Zaustavim to. Nemam nikakvih iluzija. Odlučim prekršiti zakon i ako
me uhvate, platit ću kaznu.

Priznajem da to i nije neko opravdanje, ali zapravo me nije briga. Počnem voziti prema
granici s Pennsylvanijom. Naravno, postoji velika šansa da Simon Fraser neće biti u svom
uredu. Ako ne bude, otići ću do njegove kuće ili gdje god da se nalazi. Možda se mimoiđemo.
Možda me ne bude htio primiti. Tako funkcionira istraživanje. Nastavljaš čak i ako se ono
što radiš čini kao golem gubitak vremena i energije.

Razmišljam o tebi dok vozim. Evo koji je moj problem: u prvih osamnaest godina života
nemam nijednu uspomenu koja nije povezana s tobom. Dijelili smo maternicu, a zatim smo
dijelili sobu. Zapravo nije postojalo ništa što nismo dijelili. Sve sam ti govorio. Sve. Nisam
ništa skrivao od tebe. Nije postojalo ništa što bi mi bilo neugodno podijeliti s tobom ili čega
bih se sramio jer sam znao da ćeš me i dalje voljeti. Za sve ostale tu je uvijek bilo malo
krinke. Toga mora biti. Ali između tebe i mene toga nije bilo. Od tebe nisam ništa skrivao.
Ništa. No katkad se pitam, jesi li ti?
Jesi li mi nešto tajio, Leo?

Sat poslije, i dalje vozeći, nazovem ordinaciju doktorice Beth Fletcher rođene Lashley.
Predstavim se tajnici i zamolim da me spoji s doktoricom Fletcher. Ona odvrati da
doktorica trenutačno nije u ordinaciji pa me onim umornim, živčanim glasom kakav samo
liječnikova tajnica može imati, upita u vezi s čim zovem.

»Ja sam njezin stari prijatelj iz srednje škole.« Kažem joj svoje ime i prezime i broj mobitela.
Onda dodam, najozbiljnije što sam mogao: »Zaista je vrlo bitno da razgovaram s njom.«

To je nije nimalo dirnulo. »Ostavit ću joj poruku.«

»Osim toga sam i policajac.«

Ništa.

»Molim vas, javite se doktorici Fletcher i recite joj da je bitno.«

Tajnica poklopi ne obećavši da će to učiniti.

Nazovem i Augieja. On se javi na prvi zvuk zvona i kaže: »Da.«

»Znam da se ne želiš miješati u ovo«, kažem.

Nema odgovora.

»No bi li mogao reći svojim dečkima u ophodnji da potraže Hanka?«

»To neće biti teško«, Augie odvrati. »Svako jutro odlazi u šetnju istim putem.«

»Jutros to nije učinio.«

Kažem Augieju za svoju neuspjelu zasjedu kod Staze. Kažem mu i da sam sinoć otišao do
košarkaških terena. Augie malo šuti, a zatim kaže: »Znaš, ovoga, da Hank nije... nije dobro,
je li?«

»Znam.«

»Pa što onda misliš da će ti reći?«

»Pojma nemam«, odvratim.

Još tišine. U iskušenju sam da je prekinem isprikom zbog toga što sam tako iznenadno
raskopao nešto što je on pokušavao držati zakopanim, ali nisam baš raspoložen za otrcane
fraze, a nisam siguran ni da bi ih Augie želio čuti.

»Reći ću dečkima da mi dojave ako ga vide.«

»Hvala«, kažem, ali on je već poklopio.

Ured odvjetničke tvrtke Elbe, Baroche i Fraser nalazi se u bezličnom staklenom neboderu u
nizu bezličnih staklenih nebodera u kompleksu zgrada za koji pretpostavljam da ga
satirično zovu »Kampusom kluba za gospodu«. Parkiram na parkiralištu malo većem od
neke europske kneževine i uočim detektivku Reynolds kako me čeka pokraj vrata. Nosi
sportski sako preko zelene dolčevite.

»Simon Fraser je ovdje«, kaže.

»Kako znate?«

»Nadgledam prostor otkad sam vas nazvala. Vidjela sam da je ušao, nisam vidjela da je
izišao, automobil mu je još ovdje. Prema tome sam zaključila da je Simon Fraser ovdje.«

»Dobri ste«, kažem.

»Ne dajte se zastrašiti mojim policijskim vještinama.« Predvorje je bezbojno i hladno kao
jazbina Gospodina Ledenog iz Batmana. Ovdje je smješteno nekoliko pravničkih tvrtki i
tvrtki za ulaganje, pa čak i jedan od onih preskupih nazovifakulteta. Dizalom se popnemo
na peti kat. Mršavi klinac na recepciji ima dvodnevnu bradu, otmjene naočale i slušalice
s mikrofonom. Podigne prst kako bi nam rekao da malo pričekamo.

Zatim: »Mogu li vam pomoći?«

Detektivka Reynolds pokaže mu značku. »Trebamo Simona Frasera.«

»Imate li dogovoren sastanak?«

Na trenutak pomislim kako će detektivka Reynolds reći: »Ova je značka moj dogovoreni
sastanak«, što bi me, priznajem, razočaralo. Umjesto toga, ona kaže da nemamo, ali da
bismo silno cijenili kad bismo nakratko mogli porazgovarati s gospodinom Fraserom. Mali
onda pritisne neku tipku i nešto šapne. Zatim nas zamoli da sjednemo i mi to učinimo.
Nema časopisa, samo ulaštene brošure o toj odvjetničkoj tvrtki. Prelistam jednu od njih i
pronađem fotografiju Simona Frasera i njegovu biografiju. On je pravi momak
iz Pennsylvanije. Ovdje je pohađao srednju školu, zatim je otišao na zapad države i
diplomirao na Sveučilištu u Pittsburghu pa potom otišao sve do istoka gdje je završio pravo
na Pennsylvanijskom sveučilištu u Philadelphiji. On je »državno priznat odvjetnik
specijaliziran za obiteljsko pravo«. Muti mi se pred očima od dosade dok čitam kako je
predsjedavao nad ovim i ovim, napisao to i to, bio član tog i tog odbora, primio tu i tu
nagradu za izvrsnost u odabranom polju.

Priđe nam visoka žena u sivoj suknji. »Ovuda, molim vas.«

Pratimo je niz hodnik do konferencijske dvorane s jednim staklenim zidom i nečim za što
pretpostavljam da bi trebao biti zadivljujući pogled na parkiralište te, u daljini, restorane
Wendy's i Olive Garden. U prostoriji se nalazi dugačak stol na sredini kojeg je jedan od onih
spikerfona koji izgledaju kao siva tarantula.

Detektivka Reynolds i ja morali smo pričekati petnaest minuta da se žena vrati.

»Poručnica detektivka Reynolds?«

»Da.«

»Poziv za vas na trećoj liniji.«

Visoka žena ode. Detektivka Reynolds namršti se i pogleda me. Stavi prst na usta želeći mi
reći da šutim i pritisne tipku na spikerfonu.

»Detektivka Reynolds«, kaže.

»Stacy?« odvrati muški glas.

»Da.«

»Kog vraga radiš u uredu Simona Frasera, Stacy?«

»Radim na jednom slučaju, zapovjedniče.«

»A na kojem to točno slučaju?«

»Na ubojstvu policajca Rexa Cantona.«

»Na kojem mi ne radimo zato što je prebačen okružnoj policiji.«

Nisam to znao.

»Samo istražujem jedan trag«, odvrati detektivka Reynolds.

»Ne, Stacy, ne istražuješ ti jedan trag. Ti gnjaviš uglednog građanina koji je prijatelj
najmanje dvojice lokalnih sudaca. Obojica su me nazvala da me obavijeste o tome kako
jedna od mojih poručnica maltretira jednog odvjetnika koji se već pozvao na povjerljivi
odnos između odvjetnika i klijenta.«

Detektivka Reynolds pogleda me pogledom koji je govorio »Vidite li vi s čime se ja moram

boriti?« Kimnem joj da vidim.

»Trebam li nastaviti, Stacy?«

»Ne, zapovjedniče, shvatila sam poruku. Odlazim.«

»O, i rekli su da si s nekim. Tko bi...?«

»Sada vas moram pozdraviti.«

Detektivka Reynolds poklopi. Kao na znak, visoka žena otvori konferencijsku dvoranu kako
bi nas ispratila. Ustanemo i krenemo za njom do kraja hodnika. Dok smo ulazili u dizalo,
detektivka Reynolds mi se obrati: »Ispričavam se što ste zbog ovoga morali prijeći tako dug
put.«

»Da«, kažem. »Šteta.«

Kad smo krenuli prema izlazu, detektivka Reynolds reče: »Bilo bi bolje da se vratim u
postaju. Moram se pomiriti sa zapovjednikom.«

»Dobra ideja.«

Rukujemo se. Ona se okrene kao da će otići.

»Vraćate se u Westbridge?« upita.

Slegnem ramenima »Mogao bih prvo ručati. Kakav je Olive Garden?«

»A što mislite?«

Nisam otišao u Olive Garden.

Na jednom dijelu parkirališta nalaze se parkirna mjesta rezervirana za točno određene

osobe. Pronađem natpis na kojem je pisalo da je mjesto rezervirano za gospodina Simona
Frasera, a ondje je trenutačno parkiran ulašteni crveni Tesla. Namrštim se, ali trudim se ne
osuđivati. Mjesto s njegove lijeve strane, koje pripada gospodinu Benjaminu Barocheu,
prazno je.

Dobro.

Krenem prema svom automobilu. U prolazu naletim na muškarca u četrdesetima koji je

pušio cigaretu. Odjeven je u poslovno odijelo, a na ruci ima vjenčani prsten i ne znam zašto,
ali zbog nekog razloga taj prsten mi je bitan.

»Molim vas, nemojte pušiti«, kažem mu.

Pogleda me istim onim pogledom, mješavinom zbunjenosti i iživciranosti, kojim me svi

pogledaju kada to napravim. »Ha?«

»Postoje ljudi kojima je stalo do vas«, odvratim. »Samo ne želim da se razbolite ili umrete.«

»Gledaj svoja posla«, obrecne se i baci opušak na pod kao da ga je uvrijedio pa odjuri u
zgradu.

No dio mene misli: Tko zna, možda to bude njegova posljednja cigareta u životu.
I onda kažu da nisam optimist.

Pogledam prema ulazu. Ni traga Simonu Fraseru. Brzo uđem u automobil i parkiram na
Barocheovo mjesto, sasvim udesno tako da samo centimetri dijeli moju suvozačku stranu
od Tesline vozačeve strane. Simon Fraser nikako se ne bi mogao ugurati između dvaju
automobila, a kamoli otvoriti vrata svojega.

Čekam. U tome sam dobar. Nije mi teško čekati. Ovdje ne trebam zaista nadgledati prostor
jer on neće moći u žurbi ući u automobil pa izvadim roman koji sam ponio sa sobom,
spustim sjedalo do kraja i počnem čitati.

Ne traje dugo.

U 12:15 u retrovizoru ugledam Simona Frasera kako izlazi iz zgrade. Stavim papirić između
312. i 313. stranice i odložim knjigu na suvozačko sjedalo. Čekam. Simon živo razgovara na
mobitel. Približava se automobilu. Slobodnom rukom posegne u džep i izvadi daljinski
upravljač za otvaranje automobila. Začujem tihi zvuk otključavanja vrata. Čekam još malo.

Kada je naglo zastao, znao sam da je shvatio kakva je situacija s parkiranjem. Začujem
prigušeno: »Koji vrag?«

Podignem mobitel i prislonim gana uho praveći se da s nekim razgovaram. Drugom rukom
uhvatim kvaku.

»Hej... Hej, ti!«

Pravim se da ne čujem Simona Frasera i držim mobitel prislonjen na uho. To ga razljuti.

Dođe do moje strane i, pretpostavljam, prstenom sveučilišta na kojem je studirao, zalupa po
prozoru na vozačevoj strani.

»Hej, ne možeš ovdje parkirati.«

Okrenem se prema njemu i mobitelom mu pokažem da sam zauzet. On pocrveni u licu i još
snažnije pokuca prstenom. Čvršće stegnem kvaku.

»Slušaj, sero...«

Brzo otvorim vrata automobila i udarim ga posred lica. On padne na leđa. Mobitel mu izleti
iz ruke i udari o pločnik. Ne znam je li se razbio ili ne. Iziđem iz automobila prije nego što se
uspio oporaviti i kažem: »Čekao sam te, Simone.«

On nježno prisloni ruku na lice kao da provjerava ima li...

»Nema krvi«, preduhitrim ga. »Još.«

»Je li to prijetnja?«
»Aha, mogla bi biti.« Ispružim ruku kako bih mu pomogao da ustane. »Daj, pomoći ću ti.«

Gleda u moju ruku kao da u njoj držim govno. Nasmiješim mu se i pogledam ga onim svojim
luđačkim pogledom. On se malo povuče unatrag.

»Ovdje sam kako bih ti spasio karijeru, Simone.«

»Tko si ti?«

»Nap Dumas.«

Svrha cijele ove predstave nije da ga ozlijedim, nego zaprepastim i dezorijentiram. On je

čovjek koji je naviknut imati sve pod kontrolom, naviknut je na pravila i da sve teče glatko
te da njegovi problemi nestanu jednim telefonskim pozivom pravoj osobi. Nije naviknut na
neuobičajeniji oblik sukoba ni na gubitak kontrole i ako ovo dobro odigram, mogu
to iskoristiti.

»Zovem... Zovem policiju.«

»Nema potrebe«, odvratim i raširim ruke. »Ja sam policajac. Kako ti mogu pomoći?«

»Ti si policajac?«

»Jesam.«

Još malo više pocrveni. »Ostat ćeš bez značke.«

»Zbog nepropisnog parkiranja?«

»Zbog napada.«

»Ono s vratima? To je bilo slučajno, oprosti. Ali, ože, pozovimo još policajaca ova o. ožeš
pokušati izvesti da ostane bez značke zbog otvaranja automobilskih vrata. A ja se«,
pokažem palcem na sebe, »mogu potruditi da te izbace iz Komore.«

Simon Fraser još leži. Nadvijem se iznad njega ne dajući mu baš prostora da ustane bez
moje pomoći. To nije neuobičajena igra moći. Ponovno ispružim ruku. Ako išta pokuša, a u
ovom trenutku to nije nemoguće, ja sam spreman. Uhvati me za ruku i povučem ga.

Simon Fraser se otrese. »Odlazim«, najavi.

Ode do mobitela, podigne ga pa i s njega strese prašinu kao da je kakav psić. Odavde vidim
napuknuti zaslon. Sada, kada se malo udaljio od mene, bijesno me pogleda.

»Platit ćeš ako bude ikakve štete na njemu.«

»Ma kak'i«, nasmiješim se.

Pogleda svoj automobil, ali vrata na vozačevoj strani i dalje su zapriječena mojim
automobilom. Vidim da računa prednosti i mane toga da se preko suvozačkoga mjesta
uvuče u automobil i odveze.

»Reci mi ono što želim znati«, nastavim, »i sve ovo ostaje između nas.«

»A ako ti ne kažem?«

»Uništit ću ti karijeru«, odvratim.

On se podrugljivo nasmije. »Misliš da možeš?«

»Da ti budem iskren, nisam siguran. Ali neću odustati dok ne uspijem. Nemam što izgubiti,
Simone. Baš me briga hoću li«, napravim navodne znakove prstima, »> ostati bez značke <.
Samac sam. Nemam nikakav društveni status. Ukupno gledano, da ponovim: nemam što
izgubiti.«

Priđem mu korak bliže.

»No ti, s druge strane, ti imaš obitelj, ugled, ono što novine vole nazivati«, ponovno navodni
znakovi prstima, »>isticanjem u zajednici<.«

»Ne možeš mi prijetiti.«

»Upravo sam to učinio. O, i ako ti nekako ne uspijem uništiti ugled, jednoga dana ću se
vratiti i prebiti te. Vrlo jednostavno. Staromodno.«

Zgroženo me pogleda.

»Brat mi je mrtav, Simone. Ti mi možda stojiš na putu da saznam tko ga je ubio.« Ponovno
zakoračim prema njemu. »Izgledam li ti ja kao onaj tip momka koji će to samo tako pustiti?«

Pročisti grlo. »Ako to ima neke veze s poslom koji je policajac Rex Canton obavljao za našu
tvrtku...«

»Kad već pitaš, ima.«

»... Onda ti ne mogu pomoći. Kao što sam već objasnio, njegov rad vezan je povjerljivim
odnosom između odvjetnika i klijenta.«

»Ne onda kada je posao za koji ste ga unajmili zločin, Simone.«

Tišina.

»Jesi li ikad čuo za to da službene osobe navode druge ljude na počinjenje kaznenog djela?«

On još jedanput pročisti grlo, ovoga puta manje samouvjereno. »O čemu ti to govoriš?«
»Unajmio si policajca Rexa Cantona da iskopa gadarije o bivšim supruzima svojih klijentica
kako biste to mogli iskoristiti protiv njih u parnici koja se vodila između njih.«

Simon se hitro prebaci u odvjetnika: »Kao prvo, ja ne bih tako opisao rad policajca Cantona.
Kao drugo, unajmiti nekoga da provjeri dosjee protivnika nije ni protuzakonito ni
neetično.«

»To nije ono što je on radio, Simone.«

»Nemaš dokaze...«

»Naravno da imam. Pete Corwick, Randy O'Toole i Nick Weiss. Zvuče li ti ta imena
poznato?«

Tišina.

»Maca vam je popapala jezik, odvjetniče?«

Još tišine.

»Nevjerojatnom slučajnošću, baš je policajac Rex Canton uhitio svu trojicu zbog vožnje u
alkoholiziranom stanju. Nevjerojatnom slučajnošću, tvoja je tvrtka zastupala bivše supruge
sve trojice i baš su u to vrijeme bile usred pravne bitke za skrbništvo nad djecom.«

Nacerim se.

»To nije dokaz zločina«, pokuša mi proturječiti.

»Hmm. Misliš da će se i mediji složiti s tim?«

»Ako pisneš samo jednu riječ tih neosnovanih optužbi medijima...«

»Ostat ću bez značke, jasno mi je. Gledaj, postavit ću ti dva pitanja. Ako iskreno odgovoriš
na njih, to je onda to. Tvoja kratka noćna mora, poznata kao >ja<, završit će. Međutim, ako
mi ne odgovoriš na ta pitanja, idem ravno u novine i Američku odvjetničku komoru i objavit
ću ono što znam na Facebooku ili kako god da to klinci danas zovu. Je li to dovoljno
pošteno?«

Simon Fraser nije to htio izgovoriti, ali iz njegovih pogrbljenih ramena jasno sam iščitavao
da ga imam.

»Evo prvog pitanja: Što znaš o ženi koja je radila s Rexom na tim namještaljkama s vožnjom
u alkoholiziranom stanju?«

»Ništa.«

Brzo je odgovorio.
»Znaš da je imao neku ženu koja bi zavodila te tipove i navela ih da previše popiju, zar ne?«

»Muškarci koji flertuju sa ženama u barovima.« Simon Fraser slegne ramenima trudeći se
povratiti ono bahato držanje. »Zakon nije briga zašto piju, zanima ga samo koliko.«

»Dobro, i tko je ona?«

»Pojma nemam«, odvrati, a njegove riječi imaju prizvuk istine. »Zar zaista misliš da bi itko
iz moje tvrtke, a posebno ja, htio znati takve detalje?«

Ne. Bilo je to nategnuto, ali vrijedilo je probati. »Drugo pitanje.«

»Posljednje pitanje«, suprotstavi se.

»Tko je unajmio tvoju tvrtku da napravite namještaljku s vožnjom pod utjecajem alkohola
one noći kada je Rex Canton ubijen?«

Simon Fraser oklijeva. Razmišlja. Pustim ga. Više nije crven u licu, nego više nekako
pepeljastosiv.

»Želiš li implicirati da je, ovoga, rad policajca Cantona za našu tvrtku doveo do njegova
ubojstva?«

»I više od toga.«

»Imaš li dokaze koji to potkrepljuju?«

»Ubojica je doletio ovamo samo radi toga. Unajmio je automobil i krenuo u onaj bar.
Pretvarao se da se opija s Rexovom partnericom. Čekao je da ga policajac Canton zaustavi.
Onda je zapucao u njega i ubio ga.«

Čini se da ga je to iznenadilo.

»Bila je to namještaljka, Simone. Čista namještaljka.«

Nije trebalo doći do ovoga - da ja visim na parkiralištu i prijetim. Mislim da je Simon Fraser
toga sada svjestan. Omamljeniji je od toga nego kad je od udarca vrata pao na guzicu.

»Saznat ću kako se zove.«

»Dobro.«

»Mogu provjeriti račun poslije ručka«, kaže i pogleda na sat. »Kasnim na sastanak s jednom
strankom.«

»Simone?«
Pogleda me.

»Preskoči ručak. Odmah mi saznaj kako se zove.«

Ne razmišljam o Mauri.

Činim to zbog nekoliko razloga. Najočitiji je, naravno, taj da se želim usredotočiti na slučaj.
Osjećaji mi ne bi bili od koristi. Očito želim raditi na ovom slučaju radi osobnih veza - radi
tebe, Maura - ali ne mogu si dopustiti da mi to zamuti um ni omogućiti želji da mi utječe na
razmišljanje.

Ukratko: ne mogu se ne nadati.

Postoji mogućnost, kako god mala ona bila, da postoji neki razumni odgovor na sve ovo i da
ćemo Maura i ja, kada se ponovno sretnemo... Kada pomislim na taj trenutak, misli mi
odlutaju kamo ne bi smjele. U budućnost i duge šetnje dok se držimo za ruke i u još dulje
noći pod plahtama. Onda odluta do djece i do ličenja otvorene terase sa stražnje strane
kuće i treniranja momčadi Westbridgea u Maloj ligi i, da, naravno da znam koliko to sve
blesavo zvuči, ali nikada to nikom drugom ne bih rekao i možda ponovno svjedočiš onome
što mi nedostaje bez tebe u mom životu.

Dovoljno je ludo što razgovaram s mrtvim bratom, zar ne?

Sjedimo u uredu Simona Frasera. Ona visoka žena pruži Simonu neki fascikl. On ga otvori i
nešto mu preleti licem.

»Što je bilo?« upitam.

»Zadnjih mjesec dana nisam unajmio Rexa Cantona.« Simon Fraser me pogleda, a licem mu
se prelije olakšanje. »Ne znam tko ga je unajmio te noći, ali nisam ja.«

»Možda netko drugi iz tvrtke?«

Simon malo oklijeva. »Sumnjam.«

»Rex je radio samo za tebe?«

»To ne znam, ali u ovoj tvrtki ja sam viši partner i jedini koji se bavi obiteljskim pravom
tako da...«

Nije dovršio misao, ali shvatio sam što je htio reći. Rex je ovdje bio njegov mali. Nitko od
drugih odvjetnika ne bi se usudio unajmiti ga bez odobrenja Simona Frasera.

Zazvoni mi mobitel. Na zaslonu piše da poziv dolazi od policije iz Westbridgea. Ispričam se i

maknem ustranu.

»Molim?«
S druge strane začujem Augiejev glas. »Mislim da znam zašto ne možemo pronaći Hanka.«
12. POGLAVLJE
Kad sam sutradan ujutro stigao u policijsku postaju u Westbridgeu, Augie me ondje čekao s
Jill Stevens, policajkom novakinjom. Ja sam počeo kao pozornik u Westbridgeu i dandanas
radim kao nekakav hibridni istražitelj i u okrugu i u ovome gradu. Augie me doveo i
pomogao mi da se uspnem. Sviđa mi se kako to zvuči - ja sam veliki okružni istražitelj
s prizvukom policajca iz maloga mjesta. Nimalo me ne zanimaju novac i slava. To nijelažna
skromnost. Sretan sam upravo ovdje gdje jesam Rješavam slučajeve, a zasluge predajem
drugima. Ne želim ni napredovati ni nazadovati. Uglavnom me puštaju samog i nisam u
političkom živom pijesku koji tolike proguta.

Na savršenom sam mjestu.

Policijska postaja u Westbridgeu stara je banka usred ulice Old Westbridge Road. Prije
osam godina na ulici North Elmotvorena je najsuvremenija nova postaja, ali je poplavljena
u oluji. Kako nisu imali kamo otići dok traju popravci, unajmili su prostor od Štedionice
Westbridge, koja je vidjela i bolje dane, a otvorena je 1924. godine u stilu grčko-
rimske štedionice i kreditne banke. Kostur zgrade ostao je do danas isti: mramorni podovi i
visoki stropovi, šalteri od tamnoga hrasta. Starinsku podzemnu komoru pretvorili su u
ćelije za pritvor. Gradsko vijeće i dalje tvrdi da će se policija vratiti u postaju na ulici North
Elm, ali osam godina kasnije još nisu ni započeli s izgradnjom.

Sjedimo u Augiejevu uredu na prvom katu, uredu koji je nekoć pripadao upravitelju banke.
Zid iza njega potpuno je prazan. Nema umjetnina i zastava, nagrada i diploma; svega onoga
što se viđa u svakom drugom uredu policijskog zapovjednika. Na njegovu stolu nema
fotografija. Nekome izvana činilo bi se kao da se Augie već napola pripremio za mirovinu,
ali takav je moj mentor. Nagrade i diplome značile bi da se hvali. Umjetnine da dijeli sebe
s drugima, onako kako ne želi. Fotografije... Pa, čak i kada je Augie imao obitelj, nije ih želio
nositi na posao sa sobom.

Augie je za stolom. Jill sjedi meni zdesna, s prijenosnim računalom u krilu i neki fasciklo u
ruci.

Augie počne: »Prije tri tjedna Hank je došao uložiti pritužbu. Jill je uzela njegovu izjavu.«

Obojica je pogledamo. Ona pročisti grlo i otvori fascikl. »Podnositelj pritužbe bio je vrlo
uzrujan kada je došao.«

»Jill?« Augie se ubaci.

Ona podigne pogled.

»Možeš preskočiti formalnosti. Ovdje smo svi prijatelji.«

Ona kimne i zatvori fascikl. »Viđala sam Hanka po gradu. Svi znamo kakav ga glas prati. Ali
upravo sam provjerila sve zapise. Hank nikada prije nije došao u postaju. Zapravo, točnije
bi bilo reći da nikada nije dobrovoljno došao. Znali smo ga privesti kad bi imao ispade,
samo bismo ga zadržali nekoliko sati dok se ne bi primirio. Ne u pritvoru, nego samo na
stolcu u prizemlju. Ono što želim reći je da nikada nije došao ovamo kako bi
podnio prijavu.«

Pokušam je ubrzati. »Rekla si da je bio uznemiren?«

»Već sam doživjela njegove ispade pa sam mu na početku samo htjela ugoditi. Zaključila
sam da se treba ispuhati i da će se smiriti. Ali nije. Rekao je da mu ljudi prijete, da mu svašta
dovikuju.«

»Što točno?«

»Nije bio jasan, ali činio se istinski preplašen. Rekao je da ljudi govore laži o njemu. Svako
malo počeo bi nekim čudnim, školovanim glasom govoriti o kleveti i uvredi. Kao da je sam
sebi odvjetnik ili tako nešto. Sve to skupa bilo je vrlo bizarno. Dok nam nije pokazao
videosnimku.«

Jill privuče stolac bliže meni i otvori prijenosno računalo. »Potrajalo je neko vrijeme dok to
što je Hank govorio nije počelo zvučati smisleno, ali naposljetku mi je pokazao ovo.« Pruži
mi računalo. Na ekranu je zaustavljena snimka na Facebooku. Još ne razaznajem što je na
njoj. Možda šuma. Zeleno lišće sa stabala. Podignem pogled. Na naslovu snimke ime je
stranice na kojoj je snimka objavljena.

»Posrami perverznjaka?« pročitam naglas.

»Internet«, Augie kaže kao da to sve objašnjava.

Nasloni se u stolcu i prekriži ruke na izbočenom trbuhu.

Jill pritisne tipku za reprodukciju snimke.

Početak je drhtav, pokretne slike su uske, a bočni dijelovi mutni, što znači da je snimljeno
pametnim mobitelom koji je držan uspravno. U daljini razabirem muškarca koji stoji sam
iza zaštitne mreže bejzbolskoga igrališta.

»To je park Sloane«, kaže Jill.

Već sa ga prepoznao. To je igralište uz Osnovnu školu Benjamin Franklin.

Uz trešnju kamere slika se usredotoči na nekog muškarca i sasvim ga približi. Nije nikakvo
iznenađenje da je taj muškarac Hank. Izgleda kao skitnica, kako se to prije govorilo.
Neobrijan je. Traperice mu vise i toliko su izblijedjele da su gotovo bijele. Nosi raskopčanu
košulju od flanela ispod koje se nazire nekoć bijela potkošulja, uništena od moljaca.
Trenutak-dva ništa se ne događa. Čini se da se kamera prestala tresti i da je snimka postala
oštrija. Onda neka žena, vjerojatno ona koja snima, šapne: »Ovaj prljavi perverznjak
pokazao se mojoj kćeri.«

Pogledam Augieja, koji to stoički podnosi. Onda ponovno pogledam ekran.

Prema podizanju i spuštanju i tome kako Hank postaje sve bliži i bliži, pretpostavim da
žena koja snima hoda prema njemu.

»Zašto si ovdje?« žena poviče. »Što si ti to dopuštaš?«

Hank Stroud je ugleda. Oči mu se rašire.

»Zašto se pokazuješ pred djecom?«

Hankov pogled leti na sve strane poput preplašenih ptičica koje pokušavaju naći mjesto
gdje bi mogle sletjeti.

»Zašto naša policija dopušta perverznjacima poput tebe da ugrožavaju našu zajednicu?«

Hank nakratko podigne ruke prema očima kao da se pokušava zaštititi od nepostojećega
jarkog svjetla.

»Odgovori mi!«

Hank potrči.

Kamera prati njegovo kretanje. Hlače mu počnu padati. Uhvati ih jednom rukom i nastavi
trčati prema šumi.

»Ako znate išta o ovom perverznjaku,« kaže žena koja snima, »molim vas, objavite to.
Moramo zaštititi svoju djecu!«

Snimka time završava.

Pogledam Augieja.

»Je li se itko žalio na Hanka?«

»Ljudi se stalno žale na Hanka.«

»Da je ekshibicionist?«

Augie odmahne glavom. »Samo da im se ne sviđa kako izgleda, hoda gradom, sav je
raščupan, smrdi, razgovara sam sa sobom, znaš već.«

Znam. »Ali nikada ništa o tome da je ekshibicionist?«

»Nikada.« Augie bradom pokaže prema prijenosnom računalu.

»Pogledaj na dnu snimke koliko ju je ljudi pogledalo.«

Zabezeknuo sam se: 3 789 452 pregleda. »Ajme.«

»Snimka se brzo raširila na sve strane«, Jill reče. »Hank je došao ovamo jedan dan nakon što
je snimka objavljena. Već ju je pola milijuna ljudi bilo pogledalo.«

»Što je htio da učiniš?« upitam je.

Jill otvori usta, promisli o tome, zatim ih ponovno zatvori. »Rekao je samo da se boji.«

»Htio je da ga zaštitiš?«

»Da, valjda.«

»I što si učinila?«

»Nape«, Augie reče.

Jill se promeškolji na stolcu. »Što sam mogla učiniti? Tako je neodređeno govorio o svemu.
Rekla sam mu da se vrati ako mu netko bude baš konkretno prijetio.«

»Jesi li istražila tko je objavio snimku?«

»Ovaj, nisam.« Jill razrogačenih očiju pogleda Augieja. »Stavila sam fascikl na vaš stol,
zapovjedniče. Jesam li trebala napraviti više?«

»Ne, dobro si učinila, Jill. Ja ću sada preuzeti. Ostavi računalo. Hvala.«

Jill me pogleda kao da bih trebao reći nešto što će je odriješiti od grijeha. Ne krivim je zbog
toga kako je reagirala, ali nisam ni raspoložen da je samo tako oslobodim. Šutim dok odlazi.
Kada smo ostali sami, Augie me mrko pogleda i namršti se.

»Pa ona je novakinja, zaboga.«

»Netko na toj snimci optužuje Hanka zbog prilično ozbiljnog prekršaja.«

»Svali to na mene onda«, Augie kaže.

Napravim grimasu i odmahnem rukom.

»Ja sam zapovjednik. Moja podređena ostavila mi je fascikl na stolu. Trebao sam ga bolje
proučiti. Želiš nekog okriviti? Okrivi mene.«

Ispravno ili ne, ne želim ići u tom smjeru. »Nikoga ne krivim.«

Pritisnem tipku za reprodukciju i ponovno pogledam snimku. Onda je pogledam treći put.

»Hlače mu vise«, kažem Augieju. »Misliš da su mu možda pale?«

Ja ne mislim. A ne misli ni on.

»Pročitaj komentare ispod snimke«, Augie kaže.

Strelicom dođem do početka komentara. »Ima ih više od pedeset tisuća.«

»Otiđi na >Najpopularnije komentare< i pročitaj ih nekoliko.«

Učinim što mi je rekao. I kao svaki put kad čitam komentare ispod nekog teksta ili
videosnimke, moja vjera u čovječanstvo nestane:

NETKO BI TREBAO KASTRIRATI TOG TIPA HRĐAVIM ČAVLOM...

ŽELIM TOG PERVERZNJAKA VEZATI ZA STRAŽNJI DIO SVOG KAMIONETA I RAZVUĆI MU

DUPE...

EVO ŠTO NE VALJA S AMERIKOM. ZAŠTO TAJ PEDOFIL SLOBODNO ŠEĆE...

ZOVE SE HANK STROUD! VIDJELA SAM GA KAKO MOKRI NA STARBUCKSOVOM

PARKIRALIŠTU U WESTBRIDGEU...

ZAŠTO DA TROŠITE NOVAC NAS POREZNIH OBVEZNIKA NA TO DA TOG NASTRANOG LIKA

STAVLJATE U ZATVOR? ZATUCITE TOG HANKA K'O ŠTO BISTE ZATUKLI BIJESNOG PSA...

NADAM SE DA ĆE TA NAKAZA UŠETATI U MOJE DVORIŠTE. IMAM NOVU PUŠKU KOJU

JEDVA ČEKAM ISPROBATI...

NETKO BI MU TREBAO SVUĆI HLAČE, NATJERATI GA DA SE SAGNE I...

Shvaćate što mislim. Previše komentara počinje s »Netko bi trebao...« i zatim nudi niz
mogućnosti mučenja tako kreativno bolesnih da bi i onaj španjolski inkvizitor Torquemada
bio zavidan.

»Zgodno, ha?« Augie reče.

»Moramo ga pronaći.«

»Raspisao sam potražnicu na državnoj razini.«

»Možda bismo trebali pitati njegovog tatu?«

»Toma?« Augie izgleda iznenađeno. »Tom Stroud odavno se preselio.« »Priča se da se

vratio«, odvratim.
»Ozbiljno?«

»Netko mi je rekao da živi u kući bivše supruge u Cross Creek Pointeu.« »Ha«, Augie reče.

»Što ha?«

»Nekoć smo bili vrlo bliski. Tom i ja. Nakon rastave preselio se u Wyoming. U Cheyenne.
Nekoliko nas otišlo ga je posjetiti prije barem dvadeset godina. Išli smo s njim pecati na
mušicu.«

»Kad si ga posljednji put vidio?«

»Na tom izletu. Znaš kako to ide. Netko se preseli na drugi kraj zemlje i izgubite kontakt.«

»Svejedno«, kažem. »Upravo si rekao da ste bili prilično bliski.«

Pogledam ga. Augie shvati na što ciljam. Spusti pogled na glavni kat postaje. Nema gužve.
Rijetko kad je ima.

»U redu«, kaže uz uzdah i krene prema vratima. »Ti voziš.«

13. POGLAVLJE
Nekoliko minuta vozimo se u tišini.

Želim nešto reći Augieju. Želim mu se ispričati zbog toga što sam raskopao ono što se on
toliko trudio zakopati, želim mu reći da ću se okrenuti i vratiti ga u postaju, da to sve mogu
sam riješiti. Želim mu reći da nazove Yvonne i da možda pokuša još jednom, da zaboravi da
sam išta rekao o njegovoj mrtvoj kćeri. No, ne učinim to.

Umjesto toga kažem: »Moja teorija više nema smisla.«

»Kako to?«

»Moja teorija, ako je želiš tako nazvati, bila je da sve ovo što se događa ima veze s onim što
se dogodilo Leu i Diani.« Krajičkom oka vidim kako se Augie snuždio. Nastavim. »Mislio
sam da to ima neke veze sa Zavjereničkim klubom. Šest mogućih članova za koje znamo:
Leo i Diana...«

»Ne znamo je li Diana bila članica«, otresito me prekine, a meni je savršeno jasno čemu
takav ton. »Nije imala onu blesavuznačku u Godišnjaku.«

»Točno«, kažem polako, oprezno. »Zato sam rekao mogućih članova.«

»Dobro, kako god.«

»Ako ne želiš da govorim o tome...«

»Učini mi uslugu, Nape. Samo mi reci što ne valja s tvojom teorijom, dobro?«

Kimnem. Kako starimo, tako postajemo sve sličniji. No Augie je i dalje mentor, a ja
memorirani. »Šest mogućih članova«, ponovim. »Diana i Leo...«

»...Su mrtvi«, prekine me. »A mrtav je i Rex. Ostaju Maura, koja je bila s Rexom kada je
ubijen, kardiologinja na zapadu...«

»Beth Fletcher rođena Lashley.«

»I Hank«, kaže Augie.

»I on je problem«, kažem.

»Kako to?«

»Prije tri tjedna, prije nego što je Rex ubijen, netko je objavio videosnimku Hanka koja se
brzo proširila. Onda je Hank nestao. Onda je Rex ubijen. Ne vidim poveznicu između toga
dvoga. Tko god da je objavio tu snimku, morao je biti neki nasumični roditelj. To ne može
biti povezano sa starom Bazom ili Zavjereničkim klubom, zar ne?«

»Ne čini se vjerojatnim.« Protrlja bradu desnom rukom. »Mogu li nešto primijetiti?«

»Samo daj.«

»Previše to želiš, Nape.«

»A ti to ne želiš dovoljno«, uzvratim, ali bilo je to glupo od mene.

Očekujem i zaslužujem eksploziju. Umjesto toga, Augie se zasmijulji. »Da to bilo tko drugi
kaže, odalamio bih ga preko gubice.«

»Pretjerao sam«, odvratim. »Ispričavam se.«

»Shvaćam, Nape, čak i ako ti ne shvaćaš.«

»O čemu to govoriš?«

»Nisi u ovome samo zbog Lea i Diane«, kaže. »U tome si zbog Maure.«

Samo sjedim i puštam da me te riječi peku.

»Da Maura nije pobjegla, uspio bi prijeći preko Leove smrti. Imao bi pitanja, naravno, kao i
ja. No u tome je razlika. Koji god odgovor da pronađem, čak i ako promijeni ono što znamo
o Leu i Diani, to za mene ništa ne mijenja. Truplo moje kćeri i dalje će trunuti na tom
groblju. Ali ti,« u njegovu glasu osjeti se duboka tuga i učini mi se da je to zapravo
sažaljenje prema meni, »ti imaš Mauru.«

Zaustavimo se ispred ulaza u ograđeno naselje. Otresem se ovoga o čemu smo razgovarali.
Usredotočim. Koncentriram. Lako se izrugivati ovakvim naseljima, njihovoj smirenoj
jednoličnosti, nedostatku ikakvog osjećaja individualnosti, jednostavnoj gradnji, pretjerano
nakićenom krajobrazu, ali razmišljam o tome da se preselim u jedno takvo naselje otkad
sam ušao u odraslu dob. Sviđa mi se pomisao na to da plaćam mjesečni iznos i da ne radim
ništa oko kuće. Mrzim kositi. Ne volim vrtlariti ni roštiljati niti se baviti ičim od klasičnih
rituala kojima su skloni vlasnici nekretnina. Ne bi mi ni najmanje smetalo da moja kuća
izvana izgleda isto kao kuće mojih susjeda. Čak ne osjećam ni neku posebnu vezu s fizičkom
građevinom u kojoj smo odrasli.

Ti bi, Leo, ostao sa mnom kamo god bih ja pošao. Pa zašto se onda ne preselim?

Siguran sam da bi se neki psihijatar dobro zabavio tom izjavom, ali mislim da odgovor nije
tako dubok. Možda je lakše ostati. Treba truda da se preseliš. Klasična znanost: nepomično
tijelo ostaje nepomično. Ne vjerujem u to objašnjenje, ali je najbolje koje imam.
Zaštitar naselja naoružan je gumenom palicom. Pokažem mu značku i kažem: »Došli smo
vidjeti Toma Strouda.«

On prouči značku pa mi je vrati. »Očekuje li vas gospodin Stroud?«

»Ne.«

»Je li u redu da ga nazovem i javim mu da ste ovdje? Mislim, imamo taj običaj.«

Pogledam Augieja. Augie kimne. »Nema problema«, odvratim.

Zaštitar ga nazove. Završi razgovor i kaže nam da skrenemo drugu lijevo uz teniska
igrališta pa nam zalijepi propusnicu na vjetrobran.

Tom Stroud već nas čeka pokraj otvorenih vrata. Neobično je kada vidiš odraz sina u ocu.
Nema sumnje da je on Hankov otac, ali na neki vrlo bizaran način. Da, očito je stariji, ali je i
bolje odjeven, obrijan, uglađen. Hankova kosa strši u zrak kao znanstveni eksperiment koji
je pošao po zlu. Sijeda kosa njegova oca savršeno je počešljana, zalizana i podijeljena
savršenim razdjeljkom po sredini.

Dok otvaramo vrata, Tom Stroud krši ruke. Ljulja se naprijed-nazad. Oči su mu malo
previše otvorene. Pogledam Augieja. I on to vidi. Pred nama je čovjek koji očekuje loše
vijesti, najgore vijesti. Obojica smo već donosili takve vijesti i, naravno, obojica smo ih i
primili.

Tom Stroud drhtavo zakorači prema nama. »Augie?«

»Ne znamo gdje je Hank«, Augie kaže. »Zato smo ovdje.«

Olakšanje mu se razlije licem. Njegov sin nije mrtav. Tom Stroud prođe pokraj mene i krene
prema Augieju. Raširi ruke i zagrli starog prijatelja. Augie oklijeva nekoliko trenutaka,
gotovo ustuknuvši od bola prije nego što se opustio i uzvratio zagrljaj.

»Drago mi je što te vidim, Augie«, Tom Stroud reče.

»I meni, Tome.«

Nakon što su se zagrlili, Augie upita: »Znaš li gdje je Hank?«

Tom Stroud odmahne glavom i kaže: »Hoćete li ući?«

Tom Stroud skuha nam kavu u kafetijeri. »Doris ju je voljela raditi u onim aparatima za
kavu, ali meni ta kava ima okus po plastici.« Pruži šalicu meni, zatim Augieju. Otpijem
gutljaj. Odlična je, usput, ili se to samo ponovno javlja moja frankofilija. Augie i ja sjednemo
na stolce u maloj kuhinji. Tom Stroud ostane stajati. Pogleda kroz prozor koji gleda na
zgradu istu poput ove.
»Doris i ja rastali smo se kada je Hanku bilo deset godina. Prohodali smo kada nam je bilo
petnaest. Bili smo premladi. Vjenčali smo se dok smo još bili na koledžu. Završio sam radeći
za oca. Proizvodio je čavle i spajalice. Ja sam bio treća generacija. Tvornica je do onih
nereda bila u Newarku, a onda smo je preselili u inozemstvo. Moj posao bio je najdosadniji
posao na svijetu. Bar sam tada tako mislio.«

Pogledam Augieja. Očekujem da će zakolutati očima, ali on ili glumi da pozorno sluša ili je
iskreno dirnut pričom svojega starog prijatelja.

»U svakom slučaju, tridesetak mi je godina, mrzim svoj posao, ne ide nam dobro financijski,
prebrzo starim, jadan sam i... ja sam za sve kriv. Za rastavu, mislim. Dođeš do ruba i onda
skočiš s njega i samo padaš i padaš. Doris i ja smo se svađali. Počeli smo se mrziti. I Hank,
moj >nezahvalni< sin, počeo me mrziti. I znate već kako to ide, neka idu kvragu, je l' tako?
Otišao sam daleko. Otvorio trgovinu ribolovnom opremom, sa streljanom u
stražnjemu dijelu. Pokušao sam se vratiti nekoliko puta, posjetiti Hanka. No svaki put
kad bih došao, on je bio zlovoljan. Naporan. Čemu onda taj trud, shvaćate? Ponovno sam se
oženio, ali nije potrajalo. Ostavila me, ovoga puta nije bilo djece, taj prekid nije bio neki
velik problem, oboje smo znali da to neće potrajati vječno...«

Odluta u mislima.

»Tome?«

»Da, Augie.«

»Zašto si se vratio?«

»U Cheyenneu sam. Živim svoj život, bavim se svojim stvarima. Onda me nazove Doris i
kaže mi da ima rak.«

Oči mu se napune suzama. Pogledam Augieja. I on samo što ne zaplače.

»Sjednem na prvi avion. Doris i ja nismo se svađali kad sam se vratio. Nismo razgovarali o
prošlosti. Nismo prežvakavali ono što se dogodilo, nismo preispitivali razloge zašto sam se
vratio. Samo sam se ponovno doselio. Znam da to nema nikakvog smisla.«

»Ima smisla«, kaže Augie.

Tom odmahne glavom. »Toliko protraćenog vremena. Čitav jedan život.«

Svi neko vrijeme šutimo. Ja želim krenuti u drugom smjeru, ali ovo je sad Augiejevo.

»Imali smo šest zdravih mjeseci i onda šest ne tako zdravih. Ne zovem ih >dobrim< ili
>lošim< mjesecima. Svi su oni dobri ako radiš pravu stvar. Znaš što hoću reći?«

»Aha«, Augie kaže. »Znam što hoćeš reći.«

»Pobrinuo sam se da Hank bude ovdje dok je Doris umirala. Obojica smo bili s njom.«

Augie se namjesti na stolcu. Ja sam vrlo nepomičan. Tom Stroud napokon se okrene od
prozora.

»Trebao sam te nazvati, Augie.«

Augie samo odmahne rukom.

»Želio sam to učiniti. Stvarno jesam. Mislio sam te nazvati, ali...«

»Ne trebaš mi objašnjavati, Tome.« Augie pročisti grlo. »Svrati li Hank ikada?«

»Da, ponekad. Razmišljao sam o tome da prodam ovu kuću. Da novac stavim u neku
zakladu za njega. Ali mislim da mu ovaj stan da je neki privid stabilnosti. Pokušavam mu
naći neku pomoć. Ponekad... Ponekad je dobro. Što stvari čini još gorima. Kao da na
trenutak primijeti kakav bi mu život mogao biti i onda mu to netko otrgne.«

Tom Stroud prvi put pogleda prema meni. »Ti si išao u školu s njim?«

»Da, jesam.«

»Onda ovo već možda znaš. Hank je bolestan.«

Lagano kimnem.

»Ljudi ne shvaćaju da je to bolest. Očekuju da se Hank ponaša na određeni način - da

prestane biti bolestan ili da se trgne iz tog stanja ili već nešto slično - ali to je kao da
zatražite od čovjeka koji ima dvije slomljene noge da sprinta po terenu. On to ne može.«

»Kada ste posljednji put vidjeli Hanka?« upitam.

»Prije nekoliko tjedana, ali ne posjećuje me ni inače redovito.«

»Znači, niste se zabrinuli?«

Tom Stroud oklijeva s odgovorom na to pitanje. »Jesam i nisam.«

»Što to znači?«

»To znači da čak i ako se jesam zabrinuo, nisam zapravo znao što mogu učiniti u vezi s tim.
Hank je odrasla osoba. Nije u nekoj psihijatrijskoj ustanovi. Da sam nazvao vas iz policije,
što biste vi učinili?«

Nema potrebe da odgovorimo na to pitanje. Odgovor je očit.

»Je li vam Hank pokazao snimku koju je netko snimio u parku?« upitam.
»Koju snimku?«

Izvadim mobitel i pustim snimku.

Kada je završila, Tom se uhvati za glavu. »Isuse Bože... Tko je to objavio?«

»Ne znamo.«

»Mogu li... Ne znam... Mogu li prijaviti Hankov nestanak ili nešto?«

»Možete«, odvratim.

»Učinimo to onda. Augie?«

Augie ga pogleda.

»Pronađi mi malog, hoćeš li?«

Augie polako kimne. »Učinit ćemo sve što možemo.«

Prije no što smo otišli, Tom Stroud odveo nas je u sobu koju je njegova bivša supruga
namijenila Hanku.

»Nikada nije u njoj. Mislim da nije ušao u nju otkad sam se vratio.«

Kada je otvorio vrata, zapuhnuo nas je miris ustajalosti. Uđemo u prostoriju i ugledamo zid
na drugoj strani. Okrenem se kako bih vidio Augiejevu reakciju. Zid je prekriven crno-
bijelim fotografijama, isječcima iz novina i fotografijama iz zraka Kontrolnog centra za
protuzračne raketne sustave Nike u najboljim vremenima. Materijal je uglavnom star,
fotografije su savijene na rubovima, isječci su požutjeli poput zuba dugogodišnjeg pušača.
Tražim nešto novije ili nešto što ne bih mogao pronaći već rutinskom pretragom na
internetu, ali ne vidim ništa posebno.

Tom primijeti da gledamo u zid. »Da, moglo bi se reći da je Hank bio opsjednut tom starom
Bazom.«

Ponovno pogledam Augieja. Ponovno ništa.

»Je li vam Hank ikada išta rekao o njoj?« upitam.

»Što na primjer?«

Slegnem ramenima. »Bilo što?«

»Ništa što bi imalo smisla.«

»A nešto što nije imalo smisla?«

Tom Stroud pogleda Augieja. »Misliš da ta Baza ima neke veze...?«

»Ne«, Augie ga prekine.

Tom se ponovno okrene prema meni. »Hank je smo trabunjao o tome. Znate, one nekakve
sulude stvari - da oni nešto taje, da su to zli ljudi, da prave psihološke pokuse na ljudima.«
Tužno se nasmiješi. »Smiješno.«

»Što?« upitam.

»Mislim, ne smiješno, nego ironično. Kao što sam rekao, Hank je bio zaista opsjednut tim
mjestom. Još kao dijete.«

Oklijeva. Augie i ja šutimo.

»Uglavnom, Doris se znala šaliti da je Hank možda bio u pravu, možda su ondje u nekom
tajnom laboratoriju u toj Bazi zaista činili neke čudne eksperimente. Možda je Hank, dok je
još bio dijete, jedne noći pošao tom stazom i ti zlikovci su ga ugrabili i napravili nešto
njegovu mozgu i zato je danas takav kakav je.«

Nastupi tišina. Tom pokuša ublažiti situaciju.

»Doris se samo šalila«, nastavi. »Crni humor. Kad ti se nešto takvo dogodi, hvataš se za
svaku slamku, znate?«
14. POGLAVLJE
Ravnateljica Deborah Keren je trudna.

Znam da možda nije pristojno primijetiti trudnoću, ali ona je izrazito sitna žena kojoj je
izbočen samo trbuh, a i odjevena je u narančastu odjeću, što je neobičan izbor, osim ako
namjerno ne želi izgledati kao bundeva. Oslonila se na rukohvate na stolcu. Nije joj baš lako
ustati. Kažem joj da nije ni potrebno, ali već je na pola puta i čini se da bi bila potrebna
dizalica da je sada zaustavi i vrati u stolac.

»U osmom sam mjesecu trudnoće«, izjavi. »Kažem ti to zato što se svi odjedanput boje da će
ako pitaju >Jesi li trudna?< pogriješiti i uvaliti se u nevolju ili nešto.«

»Čekaj,« odvratim, »trudna si?«

Deborah Keren se malo nasmiješi. »Ne, progutala sam kuglačku kuglu.«

»Ja sam htio reći loptu za plažu.«

»Ti si baš zabavan momak, Nape.«

»Je li ti ovo prvo dijete?«

»Je.«

»Krasno. Čestitam.«

»Hvala.« Krene prema meni. »Jesi li završio sa šarmiranjem kroz čavrljanje?«

»Kakav sam bio?«

»Toliko šarmantan da bih, da već nisam trudna, sada zatrudnjela. Nego, reci, Nape, kako ti
mogu pomoći?«

Ne poznajemo se baš jako dobro, ali oboje živimo u Westbridgeu, a kada je netko mjesna
ravnateljica, a netko mjesni policajac, nalijećete jedno na drugo i na previše gradskih
okupljanja. Počne se gegati niz hodnik. Hodam uz nju trudeći se da je nesvjesno ne kopiram.
Hodnici su onako prazni kako to samo školski hodnici za vrijeme sata mogu biti. Škola se
nije mnogo promijenila otkad smo mi bili ovdje, Leo: teške podne pločice, ormarići s obiju
strana, kričavožut zid iznad njih. Najveća promjena, koja nije promjena, je perspektiva.
Kažu da ti se škola počne činiti manjom kako stariš. To je istina. Mislim da je upravo ta
perspektiva ono što starim duhovima ne dopušta da te se dohvate.

»Riječ je o Hanku Stroudu«, kažem joj.

»Zanimljivo.«
»Zašto to kažeš?«

»Zato što se, kao što sigurno znaš, roditelji stalno žale na njega.«

Kimnem.

»Ali nisam ga tjednima vidjela. Mislim da ga je ona snimka koja se proširila po internetu
preplašila.«

»Znaš za snimku?«

»Trudim se znati što se događa u mojoj školi«, proviri kroz mali trokutasti prozor u jednu
od učionica, dođe do sljedećih vrata, ponovno proviri, »ali, daj, pola države zna za to.«

»Jesi li ikada vidjela Hanka da se pokazuje nag?«

»Ne misliš li da bih pozvala policiju da jesam?«

»Znači, nisi.«

»Znači, nisam.«

»Misliš li da je to radio?« upitam.

»Pokazivao se?«

»Da.«

Nastavimo hodati. Ona pogleda u još jednu učionicu. Netko iz učionice očito ju je vidio jer je
mahnula. »Ne mogu se odlučiti u vezi s Hankom.« Neka učenica pojavi se iza ugla, ugleda
nas, zaustavi se na mjestu. Ravnateljica Keren kaže: »Kamo ćeš, Cathy?«

Cathy gleda na sve strane, samo ne u nas. »K vama.«

»U redu. Pričekaj me u uredu. Doći ću za par minuta.«

Cathy jurne pokraj nas kao neka preplašena služavka. Pogledam ravnateljicu Keren, ali to
se mene ne tiče. Već je krenula dalje.

»Neodlučna si u vezi s Hankom«, kažem kako bih nas vratio na ono o čemu smo razgovarali.

»Ono je javni prostor«, kaže. »Otvoren za javnost. Takav je zakon. Hank ima jednako pravo
biti ondje kao i bilo tko drugi. I trkači onuda prolaze svaki dan. Kimmy Konisberg onuda
trči. Primijetio si je, zar ne?«

Kimmy Konisberg je, u nedostatku prikladnijeg naziva, gradska milfica. Odlično izgleda i
bogme se time i razmeće. »Tko?«
»Točno to. Dakle, svakog jutra Kimmy ovuda protrči u najužoj odjeći od likre koju možeš
zamisliti, a koja ističe svaku njezinu oblinu. Da sam određeni tip osobe, rekla bih da želi da
ovi naši adolescenti bulje u nju.«

»Bi li to što bi takav tip rekao bilo točno?«

»Touche A ovaj grad ionako je već jedan licemjerni zaštićeni mjehurić. I ja to razumijem.
Jasno mi je da se ljudi zato sele ovamo. Da budu zaštićeni. Kvragu«, stavi ruku na trbuh, »i ja
želim da moja djeca budu zaštićena. Ali to može postati previše zaštitnički. To nije zdravo.
Odrasla sam u Brooklynu. Neću ti ni početi pričati koliko je to bilo teško. Prolazili smo
pokraj šest takvih kao što je Hank svaki dan. Pa bi zato naša djeca možda mogla naučiti
biti sućutna. Hank je ljudsko biće, ne netko koga treba prezirati. Prije nekoliko mjeseci
djeca su saznala da je Hank ovdje išao u školu. Jedno od te djece -znaš Coryja Mistysyna?«

»Poznajem tu obitelj. Dobri ljudi.«

»Tako je, dugo su u gradu. Uglavnom, Cory je negdje iskopao stari Godišnjak iz osmog
razreda.« Zastane i okrene se prema meni. »Ti i Hank ste ista generacija, zar ne?«

»Da.«

»Onda znaš. Djeca su bila u šoku. Hank je nekoć bio isti kao oni - dolazio je ujutro na
prozivku, pobijedio na natjecanju iz matematike i fizike, čak je bio i razredni blagajnik. To
ih je natjeralo na razmišljanje.«

»Nikome to ne bi poželjeli.«

»Točno.« Napravi još dva koraka. »Bože, stalno sam gladna, a kad jedem, zlo mi je. Ovih
osam mjeseci bilo je grozno. Usput, trenutačno mrzim sve muškarce.«

»Imat ću to na umu.« Onda kažem: »Rekla si da si neodlučna. «

»Molim?«

»U vezi s Hankom. Rekla si da si neodlučna, ali nisi dovršila.«

»Aha.« Ponovno se pokrene, a ispred nje ide njezin trbuh. »Gledaj, mrzim stigmatizaciju
psihičkih bolesti, to se podrazumijeva, ali ni meni se ne sviđa što se Hank vrzma ovdje. Ne
mislim da je opasan, ali ni ne znam da nije. Strah me da ću biti toliko politički korektna u
vezi s tim da neću zaštititi svoje učenike. Shvaćaš što hoću reći?«

Dam joj do znanja da shvaćam.

»Dakle, ne sviđa mi se što Hank stoji ondje. Pa što onda? Ne sviđa mi se ni što mama Mikea
Inge uvijek sina ostavlja ondje gdje se ne smije ostavljati djecu. Ne sviđa mi se što Lisi
Vance, jasno je kao dan, tata pomaže oko projekata iz likovnog. Ne sviđa mi se što roditelji
Andrewa McDadea dojure ovamo kao furije svaki put kad dobiju izvještaj o njegovim
ocjenama i onda se grebu za ocjenu više. Ne sviđa mi se mnogo toga.« Zaustavi se i uhvati
me za nadlakticu. »Ali znaš li što najviše ne volim?«

Pogledam je.

»Internetsko posramljivanje. To je najgori oblik osvetničkog dijeljenja pravde. Hank je

samo najnoviji primjer. Prošle godine netko je tvitao sliku jednog malog i pisalo je >Ovaj
propalica ukrao mi je iPhone, ali je zaboravio da se sve slike koje snimi nalaze na mom
mrežnom oblaku, molim vas da ovo retvitate kako bih ga pronašao.< Navodni >propalica<
je Evan Ober, učenik naše škole. Poznaješ li ga?«

»Ime mi ne zvuči poznato.«

»Ne bi ni trebalo. Evan je dobar dečko.«

»Je li ukrao taj iPhone?«

»Ne, naravno da nije. To ti i govorim. Počeo je hodati s Carrie Mills. Carrien bivši dečko,
Danny Turner, bio je bijesan zbog toga.«

»Znači, Turner je objavio tu sliku.«

»Da, ali ne mogu to dokazati. To je ta usrana anonimnost internetskog posramljivanja. Jesi li

vidio onu djevojku koja je upravo prošla pokraj nas?«

»Ona koju si poslala u svoj ured?«

»Da, to je Cathy Garrett. Ide u šesti razred. Šesti, Nape. Prije nekoliko tjedana slučajno je
ostavila mobitel u toaletu. Pronašla ga je jedna djevojka. Uzela ga je, fotografirala svoje,
ovaj, intimne dijelove, i onda tu sliku poslala svima u Cathynu imeniku: i njezinim
roditeljima, bakama i djedovima, ma svima.«

»To je bolesno«, zgrozim se.

»Je l' da? « Napravi grimasu i stavi obje ruke na križa.

»Jesi li dobro?«

»U osmom sam mjesecu trudnoće, sjećaš se?«

»A, da.«

»Osjećam se kao da mi je školski autobus parkiran na mjehuru.«

»Jeste li uhvatili djevojku koja je to učinila?«

»Ne. Imamo pet-šest osumnjičenih, sve su dvanaestogodišnjakinje, ali jedini način da
budemo sigurni...«

Podignem ruku. »Ne moraš dalje.«

»Cathy je toliko istraumatizirana svim tim da mi gotovo svaki dan dolazi u ured.
Razgovaramo, smiri se, vrati se na nastavu.«

Keren se zaustavi i pogleda preko ramena. »Trebala bih otići do nje.« Krenemo natrag.

»Ono što si govorila o anonimnosti internetskog posramljivanja«, kažem. »Je li to tvoj način
da mi kažeš kako ne vjeruješ da se Hank pokazivao?«

»Ne, upravo si umjesto mene rekao ono što sam ja htjela reći.«

»A to je?«

»Ne znam zato što ne mogu znati. To je uvijek problem s takvim insinuacijama. Želiš
odmahnuti rukom na njih. No katkad ne možeš. Možda je Hank ekshibicionist, možda nije.
Ne mogu to izbrisati kao da se nije dogodilo i, žao mi je, ali to nije u redu.«

»Pogledala si tu snimku, zar ne?«

»Jesam.«

»Pada li ti na pamet tko je to mogao snimiti?«

»Opet nemam dokaza.«

»Ne trebaju mi dokazi.«

»Ne želim bacati ljagu na nekog bez dokaza, Nape. To je ono što se radi internetskim
posramljivanjem.«

Dođemo do njezina ureda. Pogleda me. Ja pogledam nju. Onda duboko udahne i izdahne.

»Ali mogu ti reći da imam jednu osmašicu, zove se Maria Hanson. Moja tajnica dat će ti
njezinu adresu. Marijina majka Suzanne redovito mi je dolazila kako bi se žalila na Hanka.
Kad bih joj rekla da pravno ništa ne mogu napraviti, osobito bi se uzrujala.«

Ravnateljica Keren pogleda kroz staklo u Cathy. Oči joj zasuze.

»Trebala bih otići do nje«, kaže.

»Dobro.«

»Kvragu.« Prstima obriše suze i pogleda me. »Suho?«

»Aha.«

»Osmi mjesec«, kaže. »Hormoni mi divljaju.«

Kimnem. »Curica je?«

»Kako si znao?« nasmiješi se.

Odgega se. Gledam je kroz staklo kako grli Cathy i pušta je da joj jeca na ramenu.

Onda odem potražiti Suzanne Hanson.

15. POGLAVLJE
U Westbridgeu ne postoji siromašni dio grada. Možda siromašni ral zemlje.

Između Fordova prodajnog centra i trgovine sportskom opremom, blizu središta grada,
nalaze se tri starije obiteljske kuće. Maura i njezina mama doselile su ovamo u ljeto prije
nego što smo krenuli u četvrti srednje. Od jedne vijetnamske obitelji uzele su u podnajam
dvije sobe nakon što ih je Maurin tata opelješio pa pobjegao. Maurina mama radila je
nekoliko poslova na pola radnog vremena i malo previše pila.

Obitelj Hanson živi u prizemlju zgrade od, sad već istrošene, opeke. Kratke drvene stube
škripe dok se uspinjem njima. Pozvonim i otvori mi krupan muškarac u mehaničarskoj
radnoj odjeći. Na desnom džepu na prsima piše »Joe«. Ne čini se da je Joe sretan što me vidi.

»Tko ste vi?« upita me.

Pokažem mu značku. Žena, za koju pretpostavljam da je Suzanne Hanson, pojavi se iza

njega. Kad je i ona vidjela značku, razrogačila je oči, vjerojatno roditeljski zabrinuta. Odmah
sam ih umirio.

»Sve je u redu«, kažem im.

Joe je i dalje sumnjičav. Stane ispred supruge i pogleda me stisnutih očiju. »Što želite?«

Spremim značku. »Nekoliko zabrinutih građana podnijelo je pritužbe na Hanka Strouda.

Istražujem te pritužbe.«

»Vidiš, Joe?« kaže žena za koju pretpostavljam da je Suzanne. Klizne pred supruga i otvori
vrata. »Uđite, policajče.«

Prođemo kroz predsoblje i odemo u kuhinju. Ponudi mi da sjednem za stol pa to i učinim.

Na podu je laminat. Stol je okrugao i od umjetnog drva. Stolac je prljavobijeli Windsor.
Iznad vrata nalazi se sat na kojemu su brojevi od crvenih kockica. Na vrhu satapiše
ČAROBNI LAS VEGAS. Stol je posut mrvicama od prepečenca. Suzanne ih obriše jednom
rukom i gurne preko ruba stola u ispruženi dlan druge ruke. Onda ih baci u sudoper i pusti
vodu.

Izvadim bilježnicu i kemijsku kako bih se pretvarao da nešto zapisujem. »Znate li tko je
Hank Stroud?«

Suzanne sjedne nasuprot meni. Joe stoji iznad nje, s rukom na njezinu ramenu, i dalje
zvjerajući u mene kao da sam ovamo došao nešto ukrasti ili spavati s njegovom ženom. »On
je onaj grozni perverznjak koji visi oko škole«, kaže.

»Pretpostavljam da ste ga vidjeli više puta«, kažem.

»Gotovo svaki dan. Gleda cure, uključujući moju kći Mariu. Tek joj je četrnaest!«

Kimnem pokušavajući se prijateljski nasmiješiti. »Osobno ste to vidjeli?«

»O, da, naravno. Užasno je. I, usput budi rečeno, bilo je i vrijeme da se policija time
pozabavi. Mukotrpno radiš, jedva skupiš dovoljno novaca da se preseliš u lijep grad kao što
je Westbridge... Mislim, očekuješ da ti djeca budu zaštićena, zar ne?«

»Svakako«, odvratim.

»A što dobiješ? Da neka skitnica - govori li se još uvijek >skitnica<?«

Nasmiješim se i raširim ruke. »Zašto ne?«

»Dobro. Skitnica. Muva se oko djece. Preseliš se u ovakav grad i svaki dan moraš gledati tu
ništariju - on je upravo to, znam da se ta riječ ne bi smjela koristiti - svaki dan gledati tu
ništariju kako ti vreba djecu. On je kao neki golemi, užasni korov u prekrasnome cvjetnjaku,
razumijete?«

Kimnem. »Moramo iščupati taj korov.«

»Točno tako!«

Pravim se da nešto zapisujem. »Jeste li ikada vidjeli da gospodin Stroud radi išta drugo
osim što gleda?«

Gotovo je nešto izlanula, ali primijetim kako se ruka na njezinu ramenu nježno steže kako
bi je ušutkala. Pogledam Joea. On pogleda mene. Zna zašto sam ovdje. Meni je jasno da zna,
a njemu je jasno da ja znam da on zna.

Kraće: igra je završila. Ili tek počinje.

»Vi ste objavili videosnimku Hanka Strouda, zar ne, gospođo Hanson?«

Oči joj plamte. Otrese Joevu ruku s ramena. »To ne znate.«

»O, znam«, odvratim. »Već smo napravili glasovnu analizu. Osim toga, pronašli smo IP
adresu s koje je snimka došla.« Nakratko zašutim da to što sam rekao dopre do nje.
»Objema provjerama potvrđeno je da ste vi, gospođo Hanson, snimili i objavili tu snimku.«

To je, naravno, laž. Nisam napravio nikakvu glasovnu analizu ni provjerio s koje je adrese
snimka poslana.

»Pa što ako je?« Joe upita. »Ne kažem da je ni da nije, ali ako je, ne postoji zakon protiv toga,
zar ne?«
»Meni je svejedno«, odvratim. »Došao sam saznati što se dogodilo, to je sve.« Pogledam je
ravno u oči. Spusti pogled na trenutak pa me ponovno pogleda. »Vi ste snimili Hanka. Ako
to nastavite nijekati, samo ćete me razbjesniti. Radije mi recite što ste vidjeli.«

»Svukao... svukao je hlače«, kaže.

»Kada?«

»Kao, kojeg datuma?«

»Za početak, svakako.«

»Prije možda mjesec dana.«

»Prije škole, poslije škole, kad?«

»Prije škole. Tada ga viđam. Ostavim kćer u sedam i četrdeset pet. Onda ostanem i svaki
dan gledam kako ulazi u zgradu jer, mislim, ne biste li i vi? Ostavite svoju
četrnaestogodišnju kćer ispred ove lijepe škole, a neki jezivi perverznjak stoji joj nasuprot.
Ne razumijem zašto policija nešto ne poduzme.«

»Ispričajte mi točno što se dogodilo.«

»Rekla sam vam. Spustio je hlače.«

»Vaša kći je hodala. A on je spustio hlače.«

»Da.«

»Na snimci koju ste objavili hlače mu nisu spuštene.«

»Ponovno ih je navukao.«

»Shvaćam. Dakle, spustio je hlače, a onda ih je povukao.«

»Da.« Pogleda ulijevo. Zaboravio sam znači li to da će sad uslijediti laž ili da priziva događaj
iz sjećanja. Nije ni bitno, ionako ne vjerujem baš u te stvari. »Vidio je da petljam po
mobitelu pa se uspaničio i ponovno ih navukao.«

»Što biste rekli, koliko su mu dugo hlače bile spuštene?«

»Ne znam. Kako bih to mogla znati?«

»Mislite da je nosila štopericu ili nešto?« Joe doda.

»Dovoljno dugo, to vam mogu reći.«

»Nastavite«, pregrizem jezik da ne kažem očitu pošalicu.

Suzanne se čini zbunjenom. »Kako to mislite, nastavite?«

»Spustio je hlače, ponovno ih je navukao.«

Izgledam vrlo neimpresionirano. »To je to?«

Joeu se to nije svidjelo. »Što, to vam nije dovoljno?«

»Kako znate da mu hlače nisu spale same od sebe?« upitam.

Suzanne se ponovno zagleda u stol prije nego što je pogledala u mene. Znam da će uslijediti
laž. I nije me razočarala. »Spustio je hlače«, ponovi. »Onda je povikao mojoj kćeri da
pogleda njegovog... Mislim, počeo ga je natezati i sve.«

Ah, ljudska priroda. Ponekad je tako predvidljiva. Često to viđam, Leo. Svjedok u nekom
slučaju kaže ti nešto za što se nada da će te zaprepastiti. Onda se ja, istražitelj, pravim
potpuno nezainteresiran. Osoba koja govori istinu prestaje s tim. No lažljivac počne još više
preuveličavati kako bih i ja pobjesnio kao i oni. Koristim se riječju »preuveličavati« premda
je zapravo u pitanju čisto laganje. Ti si ljudi ne mogu pomoći. Sada to znam i u ovoj situaciji
ne želim gubiti još više vremena.

Vrijeme je da prijeđem na stvar.

Gledaj i uči, Leo.

»Lažete«, kažem.

Suzanne od zaprepaštenja otvori usta tako da su oblikovala savršeno O. Joe se zacrveni.

»Jeste li vi to moju suprugu nazvali lažljivicom?«

»Koji dio u riječi >lažete< vam nije bio dovoljno jasan, Joe?«

Da Suzanne ima bisere na sebi, sada bi ih čvrsto stisnula. »Kako se usuđujete?!«

Nasmiješim se. »Znam da je to laž«, kažem, »zato što sam upravo razgovarao s Mariom.«

Još se više razbjesni.

»Što ste učinili?« Suzanne poviče.

»Malo je potrajalo dok vaša kći nije popustila,« kažem, »ali naposljetku mi je priznala da se
to nije ni dogodilo.«

Oboje su izvan sebe od bijesa. Trudim se ne uživati u ovome. »Niste to smjeli učiniti!«

»Što?«
»Ne možete razgovarati s našom kćeri bez našeg dopuštenja«, ona nastavi. »Potrudit ću se
da ostanete bez značke.«

Namrštim se. »Zašto svi to stalno govore?«

»Što?«

»Tu prijetnju. Da ću ostati bez značke. Vidjeli ste to na televiziji, je li?«

Joe korakne prema meni. »Ne sviđa mi se kako se obraćate mojoj supruzi.«

»A mene je za to baš briga. Sjedni, Joe.«

Podrugljivo se naceri. »Frajerčina. Zato što imaš značku.«

»Opet vi s tom značkom.« Uzdahnem, izvadim značku, gurnem je preko stola. »Evo, hoćeš
je? Uzmi je.« Ustanem i stanem ravno pred Joea. »Jesi li sad spreman poći?«

Joe ustukne. Ja zakoračim prema njemu. Pokušava me gledati u oči, ali ne ide mu.

»Nije vrijedno«, promrsi.

»Što si rekao?«

Joe ne odgovori. Zaokruži oko stola i sjedne na stolac pokraj supruge.

Ljutito pogledam Suzannu Hanson. »Ako mi ne kažete istinu, pokrenut ću službenu istragu i
optužiti vas po dvjema točkama kršenja federalnog Zakona o internetu, odjeljak 418.
Budete li osuđeni, možda ćete morati platiti sto tisuća dolara kazne i provesti do četiri
godine u zatvoru.«

To sam izmislio. Mislim da ne postoji federalni Zakon o internetu. Točno određeni broj
odjeljka je baš lijep dodatak, zar ne?

»Ta propalica ne bi trebala biti ovdje!« uporna je. »Vi iz policije niste ništa htjeli napraviti u
vezi s tim!«

»Pa ste to vi učinili«, kažem.

»Ne bi smio biti tako blizu škole!«

»On ima ime. Zove se Hank Stroud. I nestao je.«

»Što?«

»Nitko ga nije vidio otkad ste objavili video.«

»To je dobro«, ona zaključi.

»Kako to mislite?«

»Možda se preplašio snimke.«

»I vi se dobro osjećate zbog toga, zar ne?«

Suzanne otvori usta pa ih ponovno zatvori. »Samo sam pokušavala zaštititi svoje dijete.
Zaštititi svu djecu na školi, zapravo.«

»Bolje bi vam bilo da mi sve ispričate.«

To je i učinila.

Priznala je da je »pretjerala« do te mjere da je sve izmislila. Hank se nije pokazivao. Umorna

i frustrirana onim što je smatrala nepoduzimanjem nikakvih mjera školske uprave i
policije, Suzanne Hanson učinila je ono što je smatrala najboljim.

»Pitanje je trenutka kad bi učinio nešto grozno. Ja sam to samo pokušala spriječiti.«

»Plemenito«, odvratim najprezrivije što sam mogao.

Suzanne se »rješavala prljavštine« pokušavajući iskriviti stvarnost svojega grada u idilično

utočište koje je vjerovala da bi taj grad trebao biti. Hank je bio tek otpadak koji je najbolje
baciti uz rub ceste gdje će ga skupiti smetlari tako da ga se više ne vidi i da se ne osjeti
njegov smrad. Održao bih prodiku Suzanne Hanson o nedostatku empatije, ali čemu?
Sjećam se kako smo se jednom kad nam je bilo deset vozili kroz opasno naselje u
Newarku. Roditelji uvijek kažu djeci da gledaju kroz prozor i budu zahvalni na onome što
imaju. No naš tata drugačije se odnosio prema tome. Rekao je samo jednu rečenicu koja mi
se zauvijek urezala u pamćenje:

»Svatko ima svoje nade i snove.«

Toga se pokušavam prisjetiti svaki put kada naiđem na neko ljudsko biće. Uključuje li to i
govnare poput Treya? Naravno. I on ima nade i snove. I to je u redu. No kada tvoje nade i
snovi gaze tuđe nade i snove.. Ponovno racionaliziram. Nije me briga za Treyeve ovog
svijeta. Jednostavnije ne može biti. Možda bi me trebalo biti briga. Ali nije. A možda je
upravo suprotno točno.

Što ti misliš, Leo?

Kada sam napokon izišao iz njihove zagušljive kuće, kada je Joe zalupio vrata za mnom
trudeći se nešto dokazati, barem samome sebi, duboko sam udahnuo. Bacim oko na mjesto
gdje je Maura nekoć živjela. Nije me nikad dovela ovamo, a u kući sam bio samo jednom, i to
otprilike dva tjedna nakon što ste ti i Diana poginuli. Okrenem se i ugledam stablo s druge
strane ulice. Ondje sam čekao, skriven. Najprije sam vidio vijetnamsku obitelj kako izlazi.
Petnaest minuta poslije isteturala je i Maurina mama u ljetnoj haljini koja joj nije baš
pristajala. Uspjela je odvijugati niz ulicu prema autobusnoj postaji.

Kad mi je nestala iz vidokruga, provalio sam u kuću.

Odgovor na pitanje zašto vjerojatno je očit. Tražio sam tragove koji bi mi rekli kamo je
Maura mogla nestati. Kada sam prije toga stjerao njezinu majku u kut, rekla mi je nešto o
tome da ju je prebacila u privatnu školu. Pitao sam gdje. Nije mi htjela reći.

»Gotovo je, Nape«, rekla mi je gospođa Wells, a dah joj je smrdio po alkoholu. »Maura je
nastavila sa životom. Trebao bi i ti.«

No nisam joj povjerovao pa sam provalio u kuću. Prekopao sam sve ladice i ormariće. Ušao
u Maurinu sobu. Njezina odjeća i ruksak još su bili ondje. Je li išta spakirala? Nije se činilo
da jest.

Tražio sam i svoju školsku jaknu.

Unatoč tomu što je kolutala očima zbog toga što sam sportaš i prezirala blesavu
popularnost sportova u ovom gradu i, nimalo kul, kvaziseksističku ideju koja je stajala iza
svega toga, Maura je uživala u to e da nosi oju školsku jaknu. Retro, možda. Ironično, ne
znam. A možda to uopće i nije proturječno. Maura je bila jedna stara duša.

I tako sam tražio svoju jaknu, zelenu s bijelim rukavima, prekriženim hokejskim štapovima
na leđima te mojim imenom i riječju »Kapetan« ispisanom s prednje strane.

No nisam je uspio pronaći.

Je li je Maura ponijela sa sobom, uvijek sam se pitao.

Zašto jakna nije bila u njezinoj sobi?

Okrenem se od kuće i zagledam u daljinu. Imam nekoliko minuta. Znam kamo želim otići.
Prijeđem cestu i pronađem prugu. Znam da se ne smije hodati pokraj pruge, ali danas živim
na rubu. Pratim prugu do izlaza iz središta grada pa gore pokraj ulica Downing Road i
Coddington Terrace, pokraj skladišta staroga industrijskog postrojenja koje je
prenamijenjeno u prostor za partije i teretanu.

Sad sam se udaljio od civilizacije, visoko sam na onom brdu između postaje za Westbridge i
one za Kasselton. Zaobilazim razbijene boce piva i dođem do ruba. Spustim pogled i uočim
zvonik prezbiterijanske crkve u Westbridgeu. Svjetla na njoj pale se u 19:00 pa
pretpostavljam da ste ih vidjeli one noći. Ili ste bili previše urokani ili napušeni da ih
primijetite? Znao sam da ti se malo previše svidjelo opijanje i drogiranje iz zabave. Sad kad
razmišljam o tome, vjerojatno sam to trebao zaustaviti, ali u ono doba nisam to doživljavao
kao nešto problematično. Svi su to radili: ti, Maura, većina naših prijatelja. Ja nisam
sudjelovao u tome samo zbog treninga.
Ponovno duboko udahnem.

I kako se sve to odigralo, Leo? Zašto si bio ovdje, na drugoj strani Westbridgea, a nisi visio u
šumama pokraj staroga Kontrolnog centra za protuzračne raketne sustave Nikei? Jeste li ti i
Diana željeli biti sami? Jeste li pokušavali izbjeći svoje prijatelje iz Zavjereničkog kluba?
Jeste li namjerno bili daleko od starog Kontrolnog centra?

Zašto ste bili ovdje? Zašto ste bili na ovoj pruzi? Čekam da nešto kažeš. Ti šutiš.

Čekam još malo zato što znam će uskoro doći. Glavna linija u ovo doba dana ide svakih sat
vremena. Čekam dok ne začujem zviždaljku za vlak koji kreće s postaje u Westbridgeu. Nije
daleko. Dio mene želi stati na prugu. Ne, ne želim da svemu dođe kraj. Nisam suicidalan. Ali
želim znati kako si se ti osjećao. Želim rekonstruirati onu noć tako da znam točno što si
doživio. Gledam kako vlak juri preko obzora. U jednom trenutku pruga počne tako
podrhtavati da ne mogu vjerovati da se neće raspasti. Jesi li osjetio to podrhtavanje pod
nogama? Je li ga Diana osjetila? Ili ste stajali sa strane kao ja? Jeste li oboje pogledali toranj,
okrenuli se i onda odlučili skočiti na drugu stranu u posljednjem trenutku?

Ugledam vlak. Gledam ga kako se približava. Jesi li ga ti vidio one noći? Čuo? Osjetio?
Sigurno jesi. Juri po pruzi nezamislivom silinom. Napravim još jedan korak unatrag. Kad je
projurio, bio sam punih deset metara udaljen od njega, a svejedno sam morao zatvoriti oči i
podignuti ruku kako bih si zaštitio lice. Zapuh zraka gotovo me oborio s nogu. Sama snaga
lokomotive, čista masa puta brzina, zadivljujuća je, razorna, nezaustavljiva.

Um, kao i srce, ide kamo želi pa tako zamislim kako ta čvrsta metalna mreža na prednjemu
dijelu vlaka gazi ljudsko meso. Zamišljam kako ti pomahnitali kotači melju kosti u prah.

Otvorim oči i škiljim prema vlaku koji prolazi. Čini mi se da mu treba cijela vječnost, da je
beskrajan dok gazi, mahnita i melje. Zurim ravno u njega, puštam ga da se zamuti, ne
pokušavajući se usredotočiti. Oči mi se ispune suzama.

Vidio sam užasne, krvave fotografije s mjesta nesreće koja se dogodila one noći, ali one me,
začudo, nisu dirnule. Tijela su bila tako uništena, tako unakažena da ili nisam mogao
povezati nakazne voštane dijelove tijela s tobom ili mi, što je vjerojatnije, mozak to nije
dopustio.

Kada je vlak napokon prošao, kada se ponovno polako vratila tišina, pogledom sam počeo
obuhvaćati prizor pred sobom. Čak i sada, nakon svih tih godina, i dalje tražim tragove,
dokaze, nešto što mi je tada možda promaknulo. Neobično se osjećam ovdje. Užas je očit, ali
osjećam i nešto sveto, kao da je na neki način ispravno biti na mjestu gdje si posljednji
put udahnuo.

Krenem se spuštati s brda i provjerim poruke na mobitelu. Nema ničeg od naše stare
kolegice Beth Fletcher rođene Lashley, liječnice. Ponovno nazovem njezin ured u Ann
Arboru. Tajnica je bila prilično neodređena pa sam postao direktniji. Ubrzo mi se javila
neka žena koja se predstavila kao Cassie, »voditeljica ordinacije«.
»Doktorica Fletcher trenutačno se ne može javiti.«

»Cassie, dosta mi je toga da me vozaju. Policajac sam. Moram razgovarati s njom.«

»Ja joj mogu samo prenijeti tu poruku.«

»Gdje je ona?«

»Ne bih znala.«

»Čekajte, ne znate gdje je?«

»To se mene ne tiče. Zapisala sam vaše ime i broj mobitela. Želite li da joj prenesem neku
dragu poruku?«

Kad sam već započeo s ovim, trebam to i dovršiti. »Imate li kemijsku, Cassie?«

»Imam.«

»Recite doktorici Fletcher da je naš prijatelj Rex Canton ubijen. Recite joj da je Hank Stroud
nestao. Recite joj da se Maura Wells nakratko pojavila pa ponovno nestala. Recite dobroj
doktorici da sve to vodi do Zavjereničkoga kluba. Recite joj da me nazove.«

Tišina. Potom: »Jeste li rekli Laura s L ili Maura s M?«

Potpuno smirena.

»Maura s M.«

»Prenijet ću doktorici Fletcher vašu poruku.« Poklopi.

Ne sviđa mi se ovo. Možda ću nazvati policijsku postaju u Ann Arboru i zatražiti da pošalju
nekog od svojih ljudi do Bethine kuće i ureda. Nastavim hodati. Razmišljam o svim nitima
ovog slučaja: tvojoj i Dianinoj »nesreći«, Rexovu ubojstvu i o tome kako se i Maura ondje
zatekla, o Hanku i onoj videosnimci, o Zavjereničkom klubu. Pokušavam pronaći
poveznice, spojiti jedno s drugim, pravim Vennove dijagrame tih događaja u glavi, ali
ne vidim nikakvu poveznicu ni preklapanje.

Možda ga ni nema. To bi mi Augie rekao. Vjerojatno je u pravu, ali, naravno, prihvaćanjem

te moguće stvarnosti neću doći nikamo.

Ugledam westbridgesku Memorijalnu knjižnicu u daljini i nešto mi padne na pamet.

Prednja strana zgrade od one je vrste crvene školske opeke stare stotinu godina. Ostatak
zgrade moderan je i njegovan. Još volim knjižnice. Njihovu svestranost, nove računalne
odjele i knjige požutjele od starosti. Knjižnice su za mene uvijek odisale atmosferom
sličnom onoj u katedralama; one su tiho svetište u kojemu se duboko poštuje učenje i u
kojemu ljudi podižu knjige i obrazovanje na vjersku razinu. Kad smo bili djeca, tata nas
je subotom ujutro dovodio ovamo. Ostavio bi nas na odjelu za djecu/mlade uz stroge upute
da se pristojno ponašamo. Ja bih prelistao na desetke knjiga. Ti bi uzeo jednu, obično neku
namijenjenu starijim čitačima, sjeo na vreću za sjedenje koja je stajala u kutu i cijelu je
pročitao.

Spustim se dva kata do mračnog i prljavog podruma. Ovdje je sve starinsko; redovi i redovi
knjiga koje većinom više nisu zanimljive usputnom posjetitelju knjižnice odmaraju na
aluminijskim policama. Poredano je i nekoliko minijaturnih stolova za one koji zaista
temeljito pišu domaće zadaće. U kutu ugledam staru prostoriju. Na pločici pokraj vrata piše
GRADSKA POVIJEST. Provirim unutra i kucnem po drvu. Doktor Jeff Kaufman
pogleda prema meni i naočale za čitanje padnu mu s nosa. Vise mu na lančiću pa mu zato
udare o prsa, Nosi debeli, pleteni kardigan zakopčan do vrata. Ćelav je na tjemenu, a sa
strane mu strši nekoliko sijedih pramenova koji izgledaju kao da mu pokušavaju pobjeći s
glave.

»Zdravo, Nape.«

»Zdravo, doktore Kaufman.«

On se namršti. Doktor Kaufman bio je knjižničar i gradski povjesničar davno prije nego što
smo se mi preselili u Westbridge, a kad kao dijete nekog tko ti je autoritet nazivaš
»doktorom« ili čak samo »gospodinom«, teško ti je u odrasloj dobi prijeći na to da im se
obraćaš imenom. Uđem u natrpanu sobu i upitam doktora Kaufmana što mi može reći o
starom Kontrolnom centru za protuzračne raketne sustave Nike koji se nalazio pokraj
Osnovne škole. Doktoru Kaufmanu zasvjetlucaju oči. Uzme si nekoliko trenutaka da
sabere misli, a onda me pozove da sjednem za stol nasuprot njemu. Stol je zatrpan crno-
bijelim fotografijama iz davnih vremena. Preletim pogledom preko njih nadajući se da ću
vidjeti fotografiju starog Kontrolnog centra, ali ne vidim je.

On pročisti grlo i počne; »Ti stari kontrolni centri za protuzračne raketne sustave Nike
građeni su sredinom pedesetih po cijelom sjevernom New Jerseyju. To je bilo u jeku
Hladnoga rata. Možeš li vjerovati da smo u to doba imali školske vježbe u kojima su djeca
uvježbavala skrivanje ispod stolova u slučaju da dođe do nuklearnog napada? Kao da bi to
pomoglo. Kontrolni centar ovdje u Westbridgeu izgrađen je 1954.«

»Vojska je samo tako izgradila te Vojne baze usred predgrađa?«

»Naravno, zašto ne? I usred obradive zemlje. U New Jerseyju je tada bilo mnogo farmi.«

»A za što su se točno koristile te vojne baze?« upitam.

»To su bili raketni sustavi zemlja-zrak. Jednostavnije rečeno, oni su bili protuzračna obrana
zamišljena tako da se te rakete ispaljuju u napadačke sovjetske letjelice, posebno njihov
strateški bombarder Tupoljev Tu-95 koji je mogao letjeti više od 9500 kilometara na
jednom spremniku goriva. Raketne bitnice bile su raspoređene na desetak lokacija u
sjevernom New Jerseyju. U Sandy Hooku još ima ostataka ako ih želiš običi. Ona
u Livingstonu sada je, zamisli, umjetnička kolonija. Raketnih bitnica bilo je i u mjestima
Franklin Lakes, East Hanover, Morristown.«

Teško mi je u to povjerovati. »Kontrolni centri za protuzračne raketne sustave Nike

postojali su u svim tim mjestima?«

»Svakako. Počeli su s manjim raketnim sustavima Nike Ajax, ali i oni su bili dugački devet
metara. Držali su ih u podzemnim lansirnim rampama i iznosili ih onako kako
automehaničari dižu automobil u radionici.«

»Ne razumijem«, odvratim. »Kako je Vlada uspijevala zatajiti nešto tako značajno?«

»I nije«, odgovori Kaufman. »Bar ne isprva.«

Zašuti, nasloni se na naslon stolca i sklopi ruke preko trbuha. »Dapače, te se kontrolne
centre slavilo. Kad mi je bilo sedam godina, a to je bilo 1960., moj klub izviđača dobio je
mogućnost obilaska tih postrojenja. Da ne povjeruješ. Od pomisli na to da te tvoj
prijateljski, lokalni raketni kontrolni centar štiti od dalekometnih letjelica Sovjetskog
Saveza trebao si mirnije spavati.«

»Ali to se promijenilo?« upitam.

»Da.«

»Kad? «

»Početkom šezdesetih.« Jeff Kaufman uzdahne i ustane. Otvori visoki ormar za spise iza
sebe. »Vidiš, zamijenili su raketne sustave Nike Ajax većim raketnim sustavima Nike
Hercules.« Izvuče dvije fotografije na kojima su bile dvije dugačke, zastrašujuće rakete na
kojima je sa strane pisalo VOJSKA SADa. »Visoke 12,5 metara. Letjele su brzinom Mach 3- to
je otprilike tristo sedamdeset kilometara na sat. Domet im je bio sto dvadeset kilometara.«

Vrati se za stol i položi ruke na njega. »Ali velika promjena koja je došla s Nike Herculesom,
razlog zašto su prestali govoriti o tom programu, imala je veze s nosivošću.«

»Što to znači?«

»Rakete su bile naoružane nuklearnim bojevim glavama W31.«

Teško je to pojmiti. »Nuklearno oružje postojalo je...?«

»Baš ovdje, da. Nuklearne bojeve glave. Bilo je i izvješća o nekoliko situacija koje su bile na
rubu incidenta. Jedna raketa skliznula je s nosača dok su je prenosili uzbrdo. Pala je na
beton i nuklearna bojeva glava je napuknula. Počeo je sukljati dim. Tada nitko nije znao za
to, naravno. Sve se zataškavalo. Uglavnom, taj program Nikea trajao je do početka 1970-ih.
Kontrolni centar u Westbridgeu među posljednjima se zatvorio. To je moralo biti 1974.«
»I što se onda dogodilo?« upitam. »Mislim, što se dogodilo s tim zemljištem nakon što je
Baza zatvorena?«

»Sedamdesetih nije postojalo veliko zanimanje za vojne stvari. Rat u Vijetnamu privodio se
kraju. Pa su rakete samo stajale ondje. Većina je oronula. Na kraju je većina prodana.
Stambena zgrada izgrađena je iznad bitnice u East Hanoveru, primjerice. Jedna od ulica
zove se Nikeov prilaz.«

»Što se dogodilo s Bazom u Westbridgeu?«

Jeff Kaufman se nasmiješi. »Ono što se dogodilo našoj Bazi«, odvrati, »malo je mutnije.«

Čekam.

Nagne se prema meni i upita me ono što sam se začudio da me nije prije pitao. »Smijem li te
pitati zašto si odjedanput zainteresiran za sve to?«

Htio sam nešto izmisliti ili mu reći da me ne smije pitati, ali zaključim da neće štetiti ako mu
i kažem. »Povezano je sa slučajem na kojem radim.«

»Kakvim slučajem, ako smijem pitati?«

»Nečim za što ne postoji velika vjerojatnost da se riješi«, odvratim. »Nečem otprije mnogo
godina.«

Jeff Kaufman me pogleda. »Govoriš li o bratovoj smrti?«

Bum.

Šutim. Djelomično zato što sam naučio šutjeti i pustiti druge da prekinu tišinu, a dijelom
zato što mislim da ne mogu govoriti.

»Tvoj tata i ja bili smo prijatelji«, kaže. »To znaš, zar ne?«

Uspijem kimnuti.

»A Leo...« Kaufman odmahne glavom i nasloni se. Lice mu je malo bljeđe. »I on je želio sve
znati o povijesti Baze.«

»Leo je dolazio k vama?« upitam.

»Da.«

»Kad?«

»Ne znam točno. Nekoliko puta, vjerojatno unutar godinu dana prije smrti. Leo je bio
očaran tom Bazom. S njim su bili i neki njegovi prijatelji.«
»Sjećate li se kako su se zvali?«

»Ne, žao mi je.«

»Što ste im rekli?«

Slegne ramenima. »Isto što i tebi sad govorim.«

Zuji mi u glavi. Ponovno se osjećam izgubljeno.

»Na Leovoj misi zadušnici rukovao sam se s tobom. Sumnjam da se toga sjećaš. Ondje je bilo
toliko ljudi, a ti si izgledao tako potreseno. Rekao sam tvom tati.«

Lecnem se. »Što ste mu rekli?«

»Da je Leo dolazio ovamo i raspitivao se o staroj Bazi.«

»To ste rekli mom tati?«

»Naravno.«

»Što je on na to rekao?«

»Činio se zahvalan. Leo je bio tako bistar i znatiželjan. Mislio sam da bi tvoj otac to želio
čuti, to je sve. Nisam mislio da bi njegova smrt mogla biti povezana... Mislim, i dalje to ne
mislim. Osim što si sada i ti ovdje, Nape. A ni ti nisi budala.« Pogleda me. »Reci mi. Postoji li
neka poveznica?«

Umjesto da odgovorim, kažem: »Moram znati ostatak priče.«

»U redu.«

»Što se dogodilo s Bazom u Westbridgeu nakon što je program Nike prekinut?«

»Službeno? Preuzelo ju je Ministarstvo poljoprivrede.«

»A neslužbeno?«

»Jesi li u djetinjstvu ikada odlazio onamo?«

»Jesam.«

»I mi smo u mojim danima. Provukli bismo se kroz rupu u ogradi. Sjećam se da smo se
jednom toliko razvalili da nas je jedan od vojnika odvezao kući u vojničkom džipu. Tata mi
je zabranio izlaske na tri tjedna.« Te uspomene izmame mu mali osmijeh na lice. »Koliko
blizu Baze si ti došao?«

»Ne baš blizu.«

»Točno tako.«

»Ne razumijem vas.«

»Osiguranje je bilo jače za Ministarstvo poljoprivrede nego za Kontrolni centar za

protuzračne raketne sustave.« Kaufman nagne glavu. »Što misliš zašto?«

Ne odgovorim.

»Razmisli o tome. Imaš te prazne vojne baze. Osiguranje već postoji. Da si ti neka državna
agencija koja želi djelovati neprimijećeno, potajno raditi na nečemu... Sjeti se nekih
državnih agencija koje su se željele tako naočigled sakriti. Ne bi bio prvi put. O staroj
zrakoplovnoj bazi u Montauku kruže svakakve glasine.«

»Kakve glasine ?«

»Nacistički znanstvenici, kontrola uma, eksperimenti s LSD-om, NLO-i, svakakve sulude

ludorije.«

»I vi u njih vjerujete? Vjerujete da je Vlada SAD-a skrivala naciste i izvanzemaljce u

Westbridgeu?«

»Zaboga, Nape, ovdje su skrivali nuklearno oružje!« Oči mu zasvjetlucaju. »Zar je baš tako
nevjerojatno pomisliti da su skrivali nešto drugo?«

Šutim.

»Ne moraju to biti nacisti i izvanzemaljci. Mogli su testirati neku naprednu tehnologiju:
Državna uprava za napredna obrambena istraživanja, laseri, dronovi, modifikacija
vremenskih prilika, internetsko hakiranje. Ako se uzme u obzir to da je osiguranje oko te
Baze bilo toliko jako, čini li ti se to zaista baš tako nemogućim?«

Ne, ne čini.

Jefif Kaufman ustane i počne koračati gore-dolje. »Ja sam vraški dobar istraživač«, kaže. »U
ono doba prilično sam se unio u to. Čak sam otputovao u Washington, da bih proučio stare
zapise i arhiv. Sve što sam uspio pronaći bilo je da se ondje obavljaju bezazlena istraživanja
o usjevima kukuruza i stoci.«

»Sve ste to rekli mom bratu?«

»Njemu i njegovim prijateljima, da.«

»Koliko njih?«

»Što?«
»Koliko ih je došlo s Leom?«

»Pet, možda šest, ne sjećam se.«

»Dečki, cure?«

On razmisli o tome. »Mislim da su bile dvije cure, ali ne bih se mogao zakleti. Možda je bila
samo jedna.«

»Znate da Leo nije umro sam.«

On kimne. »Naravno. Diana Styles bila je s njim. Zapovjednikova kći.«

»Je li Diana bila jedna od djevojaka koje su vas posjetile zajedno s mojim bratom?«

»Nije.«

Ne znam kako da to protumačim i je li potrebno. »Možete li se sjetiti još nečega što bi mi

moglo pomoći?«

»Pomoći u vezi s čim, Nape?«

»Recimo da ste u pravu. Recimo da su u toj Bazi radili nešto što je bilo strogo čuvana tajna. I
recimo da su ti klinci nekako saznali za to. Što bi im se dogodilo?«

Sada je došao red na njega da ne odgovori. Otvori usta od zaprepaštenja.

»Što ste još saznali, doktore Kaufman?«

»Samo još dvije stvari.« Pročisti grlo i ponovno sjedne. »Ime jednog od zapovjednika. Andy
Reeves. On je navodno bio stručnjak za poljoprivredu iz Michigana, ali kad sam provjerio
njegovu povijest, dovoljno je samo reći da je bila prilično mutna.«

»CIA?«

»Odgovara tom obrascu. I još uvijek živi na ovom području.«

»Jeste li ikad razgovarali s njim o tome?«

»Pokušao sam.«

»I?«

»Rekao je samo da su se u toj Bazi bavili dosadnim poljoprivrednim stvarima. Brojanjem

krava i usjeva, tako je on to rekao.«

»Koja je druga stvar koju ste saznali?«

»Kad je Baza zatvorena.«

»Aha, i kad je to bilo?«

»Prije petnaest godina«, odvrati. »Tri mjeseca nakon što su tvoj brat i Augiena kći nađeni
mrtvi.«

Dok sam se vraćao prema automobilu, nazovem Augieja. »Upravo sam razgovarao s Jeffom
Kaufmanom.«

Učini mi se da sam začuo uzdah. »O, super.«

»Rekao mi je par zanimljivih stvari o onoj staroj Bazi.«

»Mogu misliti.«

»Poznaješ li Andyja Reevesa?«

»Poznavao sam ga.«

Presjeći ću preko grada. »Kako?«

»Zapovjednik sam ove policijske postaje gotovo trideset godina, sjećaš se? On je upravljao
tom Bazom kad su se ondje provodila nekakva poljoprivredna istraživanja.«

Prođem pokraj restorana u kojem prodaju samo pileća krilca pripremljena na razne načine.
Od samog mirisa začepile su mi se krvne žile.

»Jesi li povjerovao u to?« upitam.

»U što?«

»U to da su radili istraživanja o poljoprivredi.«

»Vjerujem u to«, Augie reče, »mnogo više nego u one glasine o kontroli uma. Kao
zapovjednik policije znao sam sve zapovjednike u toj Bazi. Moji prethodnici znali su sve
zapovjednike koji su prethodili ovima.«

»Kaufman kaže da se ta Baza nekoć koristila kao Kontrolni centar za protuzračne raketne
sustave s mogućnošću nuklearnog djelovanja.«

»To sam i ja čuo.«

»A rekao je i da je Baza, nakon što je prešla u druge ruke, postala još zaštićenija i
tajanstvenija.«

»Neka se Kaufman ne uvrijedi, ali malo drami.«

»Kako to misliš?«

»Te baze Nike na početku nisu bile tajna. To ti je Kaufman rekao, je li tako?«

»Da.«

»Kad su se počeli baviti nuklearnim oružjem, bilo bi sumnjivo da su se odjedanput pritajili i

počeli ponašati previše tajnovito. Osiguranje je bilo mnogo jače kad su se počeli baviti
nuklearnimoružjem, ali mnogo neprimjetnije.«

»A kada se Baza Nike zatvorila?«

»Osiguranje je možda i bilo jače, ali to je bilo samo normalno ažuriranje i tehnologija. Dođe
novi tim, postavi bolju ogradu.«

Uđem u Ulicu hrastova, westbridgeovu ulicu restorana. Prođem, redom, pokraj sljedećih
restorana: japanskog, tajlandskog, francuskog, talijanskog, dim sum i nečega što se naziva
»kalifornijskom fuzijom«. Nakon toga slijedi niz banaka. Ne vidim smisao u tome. U
bankama nikada nema klijenata, osim onih koji su došli na bankomat.

»Htio bih razgovarati s tim Andyjem Reevesom«, kažem Augieju. »Možeš li mi to srediti?«

Očekujem otpor, ali nema ga. »U redu, učinit ću to.«

»Nećeš me pokušati zaustaviti?«

»Ne«, Augie odvrati. »Čini se da ti je to potrebno.«

Zatim poklopi. Dok sam hodao prema automobilu, zazvoni mi mobitel. Ellie.

»Hej«, pozdravim je.

»Trebamo te u skloništu.«

Ne sviđa mi se njezin ton. »Što se dogodilo?«

»Ništa se nije dogodilo. Samo dođi što prije. Dobro?«

»Dobro.«

Poklopi. Sjednem u automobil i zgrabim prijenosnu policijsku sirenu. Ne služim se njome

gotovo nikada, ali sada mi se učini da je dobar trenutak. Zakvačim je za krov i brzo se
odvezem.

U sklonište sam stigao za dvanaest minuta. Užurbano uđem u zgradu, skrenem lijevo i
napola protrčim kroz hodnik. Ellie me čeka pred svojim uredom. Prema izrazu na njezinu
licu jasno mi je da se dogodilo nešto značajno.
»Što je bilo?« upitam.

Ona ne odgovori, nego pokaže prema svom uredu. Okrenem kvaku, otvorim vrata i
pogledam unutra.

U prostoriji su dvije žene.

Onu slijeva ne prepoznajem. A ona druga... Treba mi samo trenutak da je prepoznam. Dobro
je ostarjela, bolje nego što bih očekivao. Ovih petnaest godina prijateljski se ponijelo prema
njoj. Zapitam se je li tih petnaest godina bilo u znaku trezvenosti i joge ili barem nečeg
sličnog. U svakom slučaju, tako se čini.

Pogledi nam se sretnu. Ništa ne govorim. Samo stojim.

»Znala sam da ćeš se sjetiti«, kaže.

Sjetim se kako sam stajao nasuprot redu kuća, sjetim se haljine koja joj nije pristajala,
nesigurnog hoda dok se spuštala niz ulicu. To je Lynn Wells.

Maurina majka.
16. POGLAVLJE
Ne gubim vrijeme. »Gdje je Maura?«

»Zatvorite vrata«, kaže mi druga žena. Kosa joj je boje mrkve, a ruž za usne u istome tonu.
Odjevena je u sivo odijelo skrojeno po mjeri i košulju na volane. Nisam poznavatelj mode,
ali izgleda skupo.

»A vi ste?«

Okrenem se i uhvatim kvaku. Ellie kratko kimne dok sam zatvarao vrata.

»Zovem se Bernadette Hamilton. Ja sam Lynnina prijateljica.«

Imam osjećaj da su više od prijateljica premda mi je potpuno svejedno što su. Srce mi tako
jako lupa da sam siguran da mi ga vide kroz majicu. Okrenem se prema gospođi Wells,
spreman još nasilnije ponoviti pitanje, ali nešto me zaustavi.

Uspori, kažem samome sebi.

Želim joj postaviti milijun pitanja, naravno, ali svjestan sam da je za najbolja ispitivanja
potrebno gotovo nadljudsko strpljenje. Gospođa Wells došla je k meni, ne ja k njoj. Ona je
tražila mene. Čak je iskoristila Ellie kao posrednicu kako se ne bi morala pojaviti kod mene
doma ili u uredu, ili ostaviti telefonski trag. Sve to zahtijevalo je truda.

Očiti zaključak?

Želi nešto od mene.

Dakle, trebao bih je pustiti da govori. Trebao bih je pustiti da mi sama nešto ponudi, a da ja
to ne moram ni zatražiti od nje. Šutjeti. To je mo uobičajeni modus operandi. Nema razloga
da to sada mijenjam samo zato što je riječ o nečem osobnom. Stoga ostanem miran. Ne
postavljam pitanja. Ne potičem je da govori, ne zahtijevam ništa.

Ne još. Ne žuri. Planiraj.

No znaj jedno, Leo: nema šanse da gospođa Wells ode iz ove sobe, a da mi ne kaže gdje je
Maura.

Ostanem stajati i čekam da ona napravi prvi korak.

Naposljetku gospođa ells progovori. »Policija mi je došla na vrata.«

Ja šutim.

»Rekli su da postoji mogućnost da je Maura umiješana u ubojstvo policajca.«

Kad ni na to nisam odgovorio, upita: »Je li to istina?«

Kimnem. Njezina prijateljica Bernadette stavi ruku preko njezine.

»Zaista vjeruješ da bi Maura mogla biti umiješana u ubojstvo?« upita Lynn Wells.

»Vjerojatno bi, da«, odvratim.

Oči joj se malo rašire. Primijetim kako joj je Bernadette čvršće stisnula ruku.

»Maura ne bi nikoga ubila. Znaš to.«

Suzdržim se od sarkastične primjedbe i ne kažem ništa.

»Policajka koja me posjetila zove se detektivka Reynolds. Negdje iz Pennsylvanije je. Rekla
je da joj pomažeš s istragom?«

Gospođa Wells izgovorila je to kao pitanje. Ponovno ne zagrizem mamac.

»Ne shvaćam, Nape. Zašto bi ti istraživao ubojstvo u drugoj državi?«

»Je li vam detektivka Reynolds rekla ime žrtve?«

»Mislim da nije. Rekla je samo da je policajac.«

»Zove se Rex Canton.« Ne skidam pogled s njezina lica. Ništa. »Je li vam to ime poznato?«

Ona se zamisli. »Ne, mislim da nije.«

»Rex je bio naša generacija u srednjoj školi.«

»U Westbridgeu?«

»Da.«

Ona problijedi.

Kvragu i strpljenje. Ponekad ih lecneš pitanjem iz vedra neba: »Gdje je Maura?«

»Ne znam«, odvrati Lynn Wells.

Izvijem lijevu obrvu i pogledam je izrazom najveće nevjerice.

»Ne znam. Zato sam i došla k tebi.« Pogleda me. »Nadala sam se da ćeš mi pomoći.«

»Pomoći vam da pronađete Mauru?«

»Da.«
»Nisam je vidio od osamnaeste godine«, kažem glasom ispunjenim teškim osjećajima.

Zazvoni telefon na stolu. Svi se pravimo da ga ne čujemo. Pogledam Bernadette, ali ona
gleda sa o Lynn ells.

»Ako želite da vam pomognem pronaći Mauru«, kažem trudeći se zvučati mirno,
profesionalno, službeno dok mi cijelo to vrijeme srce kuca kao ludo, »morate mi reći što
znate.«

Šutnja.

Lynn Wells pogleda Bernadette, koja odmahne glavom. »Ne može nam pomoći«, Bernadette
kaže.

Lynn Wells kimne. »Ovo je bila pogreška.« Obje ustanu. »Nismo trebale doći.«

Obje krenu prema vratima ureda.

»Kamo ste krenule?« upitam.

»Mi sad idemo«, Lynn Wells odlučno kaže.

»Ne idete«, odvratim.

Bernadette se pravi da me ne čuje i zaokruži do vrata. Pomaknem se da joj prepriječim put.

»Maknite se«, kaže.

Pogledam Lynn Wells. »Maura je do grla u ovome.«

»Ti ništa ne znaš.«

Bernadette pokuša uhvatiti kvaku, ali ja se i dalje ne mičem. »Hoćete li nas silom zadržati
ovdje?«

»Da.«

Ne blefiram. Cijeli svoj odrasli život proveo sam čekajući odgovore i sada kada ti odgovori
stoje ispred mene, neću im dopustiti da odu iz prostorije. Nema šanse, a-a. Držat ću Lynn
Wells ovdje dok ne saznam što zna. Pod svaku cijenu. Nije me briga ni za etiku ni za zakon.

Lynn Wells neće otići iz ove sobe dok mi ne kaže sve što zna.

Ne mičem se.

Pokušam ih pogledati luđačkim pogledom, ali ne ide mi. U meni je potres i mislim da one to
vide.
»Ne možeš mu vjerovati«, kaže Bernadette.

Pravim se da je ne čujem i usredotočim se na gospođu Wells. »Prije petnaest godina«,

započnem, »vratio sam se kući s hokejske utakmice. Imao sam osamnaest godina. Bio sam
maturant. Imao sam izvrsnog najboljeg prijatelja u svom bratu blizancu. I djevojku za koju
sam mislio da je moja srodna duša. Sjedio sam za kuhinjskim stolom i čekao da mi se brat
vrati kući...«

Lynn Wels mi proučava lice. Vidim nešto što ne znam sasvim protumačiti. Oči joj se napune
suzama. »Znam. Oboma su nam se životi zauvijek promijenili te noći.«

»Lynn...«

Odmahivanjem ruke ušutka Bernadette.

»Što se dogodilo?« upitam. »Zašto je Maura pobjegla?«

»A da vi to nama kažete?« Bernadette se obrecne na mene.

Taj me odgovor zbuni, ali Lynn stavi ruku na Bernadettino rame. »Pričekaj me vani.«

»Neću te ostaviti.«

»Moram porazgovarati s Napom nasamo.«

Bernadette se pobuni, ali ovu bitku neće dobiti. Vrlo malo se odmaknem od vrata. I dalje ne
želim riskirati. Otvorim vrata točno onoliko koliko je potrebno da se Bernadette provuče
kroz njih. Da, zaista sam dovoljno lud da ne skidam pogled s Maurine mame, kao da bi i ona
mogla jurnuti kroz njih. No ne čini to. Bernadette se naposljetku provuče kroz vrata usput
mi dobacivši prijeteći pogled.

Maurina mama i ja sada smo sami.

»Sjednimo«, kaže.

»Znaš kakav je bio odnos između Maure i mene u ono doba.«

Lynn Wells i ja okrenuli smo dva stolca ispred Elliena radnog stola jedan prema drugome.
Primijetim da na lijevoj ruci ima vjenčani prsten. Neprestano ga okreće dok govori.

Čeka da odgovorim pa kažem: »Da.«

»Nije bilo dobro. Ja sam za to bila kriva. Bar za većinu toga. Previše sam pila. Zamjerala sam
to što zbog toga što sam bila samohrani roditelj nisam mogla... Ne znam ni sama što. Više
piti, valjda. A ni vrijeme nije bilo dobro; Maura je bila tinejdžerica i sve što ide s tim. Osim
toga, bila je prirodno buntovna. Naravno, to i sam znaš. Dijelom te zbog toga i privlačila, zar
ne? I onda sve to pomiješaš i...«
Zatvori obje šake pa raširi prste želeći dočarati eksploziju.

»Mučile smo se. Ja sam radila dva posla. Jedan u Kohl'su. Drugi kao konobarica u
Bennigan'su. Maura je neko vrijeme radila na pola radnog vremena u trgovini opremom za
kućne ljubimce. Sjećaš se toga, zar ne?«

»Sjećam.«

»Znaš li zašto je dala otkaz?«

»Rekla je da je alergična na pse.«

Ona se nasmiješi, ali u tom osmijehu nema radosti. »Mike Jenson ju je stalno hvatao za
guzicu.«

Čak i sada, nakon svih tih godina, tijelom mi prostruji bijes. »Šalite se?«

No naravno da se ne šali. »Maura je rekla da si usijane glave. Bojala se da ćeš, ako ti kaže...
Uglavnom, nije to sad bitno. Tada smo živjeli u Irvingtonu, ali kada je Maura radila u
trgovini opremom za kućne ljubimce, okusile smo i malo Westbridgea. Jedna žena s kojom
sam radila u Kohl'su dala mi je ideju. Rekla je da bih se trebala preseliti u najeftiniju kuću u
gradu s dobrim školama. >Kći će ti tako dobiti najbolje obrazovanje<, rekla je. To mi je
imalo smisla. Što god da netko kaže o Mauri, bila je strašno pametna. U svakom slučaju,
upravo smo to učinile. Vas dvoje ste se upoznali ubrzo nakon toga...«

Lynn Wells odluta u mislima.

»Odugovlačim«, kaže.

»Pa preskočite onda na tu noć«, kažem joj.

Ona kimne. »Maura se nije vratila kući.«

Ne mičem se.

»Nisam to odmah shvatila. Radila sam kasnu smjenu pa otišla van s prijateljima. Piti,
naravno. Nisam se vratila kući do tri ujutro. Možda četiri, ni ne znam točno. Ne sjećam se.
Mislim da nisam pogledala u njezinu sobu. Krasna mama, zar ne? A ne znam ni bi li to igralo
ikakvu ulogu. Da sam vidjela da Maure nema, što bih bila učinila drugačije? Vjerojatno ništa.
Pretpostavila bih da je ostala kod tebe. Ili otišla u grad. Često je posjećivala prijatelje na
Manhattanu, premda ne toliko često nakon što ste vas dvoje prohodali. A kad sam se
napokon probudila i vidjela da je nema, pa, bilo je već gotovo podne. Zaključila sam da je
već otišla. To mi je imalo najviše smisla, zar ne? Pa nisam tomu pridavala pretjeranu
pozornost. Onda sam otišla na posao. Radila sam dvostruku smjenu u restoranu. Bilo je već
blizu zatvaranja kad mi je pipničar rekao da me netko zove. To je bilo neobično. Upravitelj
me zbog toga prekorio. Uglavnom, zvala me Maura.«
Osjetim kako mi mobitel vibrira u džepu, ali odlučim da se neću javiti. »Što je rekla?«

»Zabrinula sam se, znaš. Jer, kao što sam rekla, nikad me nije zvala na posao. Pa sam se
požurila javiti i pitala sam: >Dušo, jesi li dobro?<, a ona je rekla samo: >Mama, idem na
neko vrijeme. Ako itko pita, previše me uzrujalo ono što se dogodilo pa sam odlučila
promijeniti školu.< Onda mi je rekla: >Nemoj razgovarati s policijom.<« Duboko udahne. »A
znaš što sam ja njoj rekla?«

»Što?«

Ponovno se tužno nasmiješi. »Pitala sam je je li napušena. To je prvo što sam pitala svoju
kćer koja me nazvala tražeći pomoć. Rekla sam: >Jesi li ti napušena ili nešto?<«

»Što je ona rekla?«

»Ništa. Poklopila je. Nisam sigurna ni da me čula. A nisam znala ni na što misli kada mi je
rekla da ju je uzrujalo ono što se dogodilo. Vidiš, ja nisam imala pojma, Nape. Nisam još
znala ni za tvog brata i onu djevojku. Pa sam se jednostavno vratila konobarenju. Već su se
dva stola žalila što me tako dugo nema. Onda sam uzimala narudžbu od stola nasuprot
baru, znaš ono gdje su svi oni televizori?«

Kimnem.

»E, pa, obično se gledaju sportski programi, ali netko je prebacio na vijesti. Onda sam
vidjela...« Odmahne glavom. »Bože, kako grozno. Nisu naveli imena pa nisam znala da je
riječ o tvom bratu. Samo da je dvoje učenika iz Westbridgea pregazio vlak. Tada mi je
Maurin poziv bio možda malo jasniji. Zaključila sam da ju je to uzrujalo, da nekoliko dana
želi biti dalje od svega toga kako bi to nekako prihvatila. Nisam znala što učiniti, ali u životu
sam naučila nekoliko stvari. Jedna je da ne reagiram prebrzo. Ja nisam najpametnija žena.
Ponekad, kad možeš birati između dva puta, trebaš jednostavno ostati na mjestu dok ne
saznaš kakav je teren na kojem se nalaziš. I tako sam smireno završila smjenu. Kao što sam
rekla, sve je imalo smisla. Osim, doduše, onog dijela da ne razgovaram s policajcima. Što s
tim? Taj dio me mučio, ali bila sam u prevelikoj gužvi da bih previše time razbijala glavu.
Uglavnom, kad mi je smjena završila, otišla sam do automobila. Trebala sam se naći s nekim
tipom s kojim sam počela izlaziti, ali više to nisam željela. Htjela sam samo doći kući i
pritajiti se. Pa sam izišla na parkiralište. Tada je već bilo prilično ispražnjeno. I ondje su me
čekali ti neki muškarci.«

Okrene se i trepne.

»Muškarci?« ponovim.

»Njih četvorica.«

»Mislite, policajci?«
»Tako su rekli. Pokazali su mi značke.«

»Što su htjeli?«

»Htjeli su znati gdje je Maura.«

Pokušam to zamisliti. Taj restoran zatvoren je prije mnogo godina, a zamijenio ga je jedan
drugi lanac restorana, Macaroni Grill, ali znam to parkiralište.

»Što ste im rekli?«

»Rekla sam da ne znam.«

»Dobro.«

»Bili su vrlo pristojni. Glavni, onaj koji je razgovarao sa mnom, imao je blijedu kožu i
šaputav glas. Ježila sam se od njega. Nokti su mu bili predugački. Ne volim takve nokte kod
muškaraca. Rekao je da Maura nije u nevolji. Rekao je da će sve biti u redu ako se sad javi.
Bio je vrlo uporan.«

»No, vi niste znali.«

»Tako je.«

»I što se onda dogodilo?«

»I onda...« Oči joj se napune suzama. Uhvati se rukom za grlo. »Uopće ne znam kako
ispričati ovaj dio.«

Stavim ruku na njezinu. »U redu je.«

Nešto se promijenilo u sobi. Kao da je puna električnog naboja.

»Što se onda dogodilo, gospođo Wells?«

»Što se onda dogodilo...« Zašuti, slegne ramenima. »Prošlo je tjedan dana.«

Neko vrijeme šutim. Onda kažem: »Ne razumijem.«

»Ni ja. Sljedeće čega se sjećam je lupanje po vratima. Otvorim oči i vidim da sam u svom
krevetu. Provirim kroz prozor da vidim tko to kuca.«

Pogleda me. »Ti si kucao, Nape.«

Sjećam se toga, naravno. Sjećam se da sam otišao do njezine kuće i lupao na vrata tražeći
Mauru koja mi se nije javila nakon bratove smrti, osim što mi je rekla da je to što se njemu
dogodilo prestrašno i da odlazi.
Da je između nas svršeno.

»Nisam ti otvorila«, kaže.

»Znam.«

»Ispričavam se zbog toga.«

Odmahnem rukom. »Rekli ste nešto o tome da je prošlo tjedan dana.«

»U tome i jest stvar. Vidiš, ja sam mislila da sam se probudila sljedeće jutro, ali prošao je
cijeli tjedan. Nisam znala što učiniti. Pokušala sam shvatiti što se dogodilo. Najvjerojatnijim
mi se činilo da sam se toliko napila da sam bila u produljenoj nesvijesti. Zaključila sam da
mi je blijedi muškarac šaputava glasa zahvalio, rekao mi da im se javim ako se Maura javi
meni i da su me ostavili. Onda sam sjela u auto i krenula lokati.« Nagne glavu. »Ne zvuči li ti
to kao najvjerojatnije objašnjenje, Nape?«

Učini mi se da je u sobi deset stupnjeva hladnije.

»Ali ne mislim da je to ono što se dogodilo.«

»A što mislite da se dogodilo?« upitam.

»Mislim da mi je blijedi muškarac šaputava glasa nešto radio.«

Čujem vlastito disanje kao školjke kada ih prisloniš na uho.

»Što?«

»Mislim da su me nekamo odveli i ponovno ispitivali o Mauri. Imala sam ta neka sjećanja
kad sam se probudila. Loša sjećanja. No ona su nestala, kao poslije sna. Znaš o čemu
govorim? Probudiš se i sjetiš noćne more i misliš da je nikada nećeš zaboraviti i onda te
slike samo nestanu?«

Čujem samoga sebe kako kažem: »Da.«

»Tako je bilo. Znam da je bilo strašno. Kao najgori mogući san. Pokušavam se prisjetiti, ali
to je kao da pokušavam uhvatiti dim.«

Kimnem tek tako da bih nešto napravio, da bih se nekako nosio s udarcima. »I što ste
učinili?«

»Pa...« Lynn Wells slegne ramenima. »Samo sam se vratila na posao u Kohl's. Mislila sam da
ću biti u velikim problemima zbog toga što nisam dolazila na posao, ali rekli su da sam im
javila da sam bolesna.«

»A vi se toga ne sjećate.«
»Ne. Isto se dogodilo kad sam otišla na posao u restoran. I oni su rekli da sam javila da sam
bolesna.«

Naslonim se na naslon stolca pokušavajući shvatiti sve to.

»Osim toga... Osim toga, postala sam paranoična. Neprestano sam mislila da me netko
slijedi. Vidjela bih nekog čovjeka kako čita novine i bila sigurna da me prati. I ti si se počeo
muvati oko kuće, Nape. Sjećam se da sam se obrecnula na tebe i rekla ti da odeš, ali nisam
mogla više tako. Znala sam da moram nešto poduzeti dok mi Maura ne kaže što se događa.
Pa sam tako napravila ono što mi je i rekla. Slagala sam ti da je promijenila školu.
Nazvala sam i vašu školu. Rekla sam im da se selimo i da ću im javiti kamo da
pošalju Maurinu dokumentaciju. Oni nisu postavljali previše pitanja. Mislim da je mnogo
vaših kolega bilo shrvano i prestalo ići u školu na neko vrijeme.«

Lynn Wells uhvati se za vrat. »Treba mi malo vode.«

Ustanem i zaokružim oko stola. Ellie ispod prozorske klupčice ima mali hladnjak. Pitam se
je li gospođa Wells do mene došla preko Ellie, ali trenutačno imam prečih stvari. Otvorim
hladnjak, ugledam preuredno posložene bočice vode i uzmem jednu.

»Hvala ti«, kaže.

Otvori bocu i potegne dobar gutljaj kao... Pa, kao alkoholičarka. »Prestali ste piti«, kažem.

»Uvijek ostaneš alkoholičar«, kaže. »Ali, da, prošlo je trinaest godina otkad sam posljednji
put pila.«

Kimnem s odobravanjem premda njoj ne treba moje dopuštenje.

»To trebam zahvaliti Bernadette. Ona je moja stijena. Baš kada sam bila na samom dnu,
pronašla sam nju. Vjenčale smo se prije dvije godine.« Ne znam što da kažem na to, želim se
vratiti na temu, pa kažem samo: »Dobro.« Onda dodam »Kad vam se Maura sljedeći put
javila?«

Otpije još jedan gutljaj pa stavi čep na bocu. »Prolazili su dani. Zatim tjedni. Poskočila bih
svaki put kad je telefon zazvonio. Razmišljala sam o tome da nekome kažem, ali kome?
Maura mi je rekla da ne idem na policiju, a poslije onog što sam doživjela s onim blijedim
likom, pa, kao što sam rekla, ako nisi siguran koji put odabrati, samo ostani na mjestu. Ali
bojala sam se. Sanjala užasne snove. Čula sam taj šaputavi glas kako me neprestano
ispituje gdje je Maura. Nisam znala što učiniti. Cijeli je grad žalovao za tvojim bratom i
Dianom. Dianin otac, zapovjednik policije, jednoga dana došao je do mene. I on se
raspitivao o Mauri.«

»Što ste mu rekli?«

»Isto što i svima ostalima. Maura je bila prestravljena onim što se dogodilo. Rekla sam da je
otišla kod mog rođaka u Milwaukee na neko vrijeme i da će se onda prebaciti u drugu
školu.«

»Je li postojao rođak u Milwaukeeju?«

Ona kimne. »Rekao je da će lagati za mene.«

»I kad vam se onda Maura ponovno javila?«

Zagleda se u bocu vode jednom rukom držeći njezin donji dio, drugom položenom na bijeli
čep. »Tri mjeseca poslije.«

Samo sam sjedio trudeći se ne izgledati zapanjeno. »Znači, tri mjeseca...?«

»Nisam pojma imala gdje je ona. Nisam imala nikakav kontakt s njom. Ništa.« Ne znam što
bih rekao. Mobitel mi ponovno zavibrira.

»Neprestano sam bila zabrinuta. Maura je bila pametna djevojka, snalažljiva, ali znaš što
sam zaključila?«

Odmahnem glavom.

»Zaključila sam da je mrtva. Da ju je onaj čovjek pronašao i ubio. Trudila sam se ostati
mirna, ali zapravo, što sam uopće mogla učiniti? Da sam otišla na policiju, što bih bila rekla?
Tko bi mi uopće povjerovao u onaj jedan izgubljeni tjedan ili u bilo što od te cijele priče,
zapravo? Tko god da su bili ti ljudi, ili su je ubili ili ću im ja pomoći da je ubiju budem li
previše dizala prašinu. Shvaćaš li koji sam izbor imala? Odlazak na policiju ne bi
joj pomogao. Maura ili uspijeva sama ili...«

»Ili je mrtva«, dovršim.

Lynn Wells kimne.

»I gdje ste je napokon vidjeli?«

»U Starbucksu u Ramseyju. Otišla sam na toalet i iznenada se stvorila iza mene.«

»Čekajte, nije vas prvo nazvala?«

»Ne.«

»Samo se pojavila?«

»Da.«

Pokušam to shvatiti. »I što se dogodilo?«

»Rekla je da je u opasnosti, ali da će biti dobro.«

»I što još?«

»Ništa.«

»To je sve što je rekla?«

»Da.«

»A vi niste pitali...?«

»Naravno da sam pitala.« Lynn Wells prvi put povisi glas. »Zgrabila sam je za nadlakticu i
očajnički se objesila o nju. Preklinjala sam je da mi kaže više. Ispričala sam se zbog svih
loših stvari koje sam napravila. Zagrlila me i zatim odgurnula. Izišla je iz toaleta i otišla kroz
stražnji izlaz. Krenula sam za njom, ali... Ne shvaćaš ti to.«

»Pa objasnite mi onda.«

»Kad sam izišla iz toaleta... Oni ljudi ponovno su bih ondje.«

Pričekam koju sekundu da se uvjerim kako sam je dobro čuo.

»Isti ljudi?«

»Ne doslovno isti, ali... Jedan od njih također je otišao kroz stražnji izlaz. Ja sam došla do
svog automobila i...«

»I što se onda dogodilo?«

Kada me Lynn Wells pogledala, kada sam ugledao suze u njezinim očima i ruku koju je
ponovno prinijela vratu, srce mi je palo u pete. »Neki bi rekli da sam se zbog pritiska od
susreta s kćeri opet krenula opijati.«

Ponovno je uhvatim za ruku. »Koliko dana ovaj put?«

»Tri. Ali sada razumiješ, zar ne?«

Kimnem. »Maura je znala.«

»Da.«

»Znala je da će vas ispitivati. Možda koristeći se drogama. Možda grubo. A ako ništa ne
znate...«

»Ne mogu im pomoći.«

»I više od toga«, odvratim.

»Kako to misliš?«

»Maura vas je štitila«, kažem. »Od čega god da je bježala, znala je da biste i vi bili u
opasnosti kad biste znali za to.«

»O, Bože...«

Pokušam se usredotočiti.

»I što onda?« upitam.

»Ne znam.«

»Želite li reći da niste vidjeli Mauru od onog dana u Starbucksu?«

»Ne. Vidjela sam je šest puta.«

»U zadnjih petnaest godina?«

Lynn Wells kimne. »Uvijek iznenadno. Uvijek kratki posjet da mi javi da je dobro. Neko
vrijeme imale smo račun elektroničke pošte koji nam je napravila. Nikada ništa nismo slale
preko te adrese. Obje smo poruke ostavljale u skicama. Obje smo znale lozinku. Napravila je
račun preko VPN-a da bude anoniman. No onda je počela smatrati da je to previše rizično. A
i na neki način, začudo, nije mi imala što reći. Ja sam njoj pričala o svom životu. O tome da
sam prestala piti i o Bernadette. Ali ona nikada nije govorila o svom životu. To mi je bila
prava patnja.« Bocu s vodom drži malo previše čvrsto. »Nemam pojma gdje je ni što radi.«

Mobitel mi ponovno zavibrira.

Ovoga puta pogledam tko zove. Augie. Prislonim mobitel na uho. »Molim?«

»Pronašli smo Hanka.«

17. POGLAVLJE
Sjećaš li se proslave Hankova desetog rođendana, Leo?

Te godine bile su popularne zabave na kojima su se igrale laserske igre, vodili ratovi s
oružjem koje puca pjenu i zabavljalo raznim sportovima. Eric Kuby organizirao je zabavu
na kojoj se igrao nogomet u balonu. Alex Cohen rođendan je proslavila u
trgovačkom centru; igrao se minigolf, a jelo se u restoranu Rain-forest Cafe. Na
proslavi Michaela Stottera igrali smo videoigre i vozili se na virtualnome vrtuljku. Vezali su
nas i zatresli sjedala, a mi smo gledali u ekran. Zaista se činilo kao da smo na pravom
vrtuljku. Tebi je na toj zabavi pozlilo.

Kao i Hank, i Hankova proslava bila je drugačija. Održala se u laboratoriju na Sveučilištu u

Restonu. Neki tip s naočalama s debelim staklima i odjeven u bijeli laboratorijski ogrtač
vodio nas je kroz niz eksperimenata. Napravili smo ljepljivu slinu od boraksa i školskog
ljepila. Loptice od polimera koje su visoko odskakivale i goleme špekule od leda. Radili smo
laboratorijske pokuse koji su uključivali kemijske reakcije, vatru i statički
elektricitet. Zabava je bila bolja nego što sam mislio da će biti, raj za štrebere u kojem bi čak
i sportaši uživali, ali ono čega se najviše sjećam izraz je na Hankovu licu dok je iz prvog reda
gledao eksperimente; njegove raširene i sanjive oči, onaj blesavi osmijeh. Čak sam i tada,
čak i kao desetogodišnjak, shvaćao koliko je Hank sretan, koliko je u svom elementu (ha-
ha), kako se rijetko događalo da itko od nas doživi takav užitak. Čak je i tada, iako sumnjam
da bih to tada mogao oblikovati u riječi, djelić mene želio zaustaviti vrijeme za
njega, omogućiti mu da ostane u tom trenutku, u toj sobi, da njegovi prijatelji i strasti
ostanu zajedno dulje od četrdeset pet minuta zabave i petnaest minuta uživanja u torti.
Prisjećam se te zabave, čistoće tog trenutka za Hanka, smjera u kojem će naši životi krenuti,
i vremeniku između tog trenutka i sadašnjosti, poveznice između toga sretnog dječaka
blesava osmijeha i golog i unakaženog muškarca koji obješen visi sa stabla.

No i sada, kad vidim to lice, podbuhlo, groteskno, u raspadanju, u njemu vidim i tog dječaka
sa zabave. Neobično je kako imamo tu sposobnost kada je riječ o ljudi a s koji a s o odrasli.
Od s rada su svi ostali ustuknuli, ali meni to, ne znam zašto, nije smetalo. Vidio sam mnogo
trupala. Hankovo golo truplo izgleda kao da u je netko iščupao kosti, kao marioneta na
samo jednojstruni. Trup mu je pun posjeklina, vjerojatno nanesenih vrlo oštrim
predmetom, ali pozornost najviše privlači ono je što je najočitije.

Hank je kastriran.

Pokraj mene je moje dvoje nadređenih. S jedne strane stoji Loren Muse, tužiteljica za okrug
Essex. S druge Augie. Svi šutke zurimo.

Loren Muse okrene se prema meni. »Mislila sam da si tražio nekoliko slobodnih dana.«

»Više ne. Želim ovaj slučaj.«

»Poznavao si žrtvu, zar ne?«

»Davno.«

»Svejedno. Ne može.« Loren Muse jedna je od onih sitnih žena za koje se čini da zrače
velikom snagom. Pokaže na muškarca koji se spušta brdom. »Manning će preuzeti.«

Augie još nije progovorio. I on je već vidio mnogo trupala, ali lice mu je pepeljastosivo.
Okrug je nadležan za umorstva. Grad Westbridge, Augiejev odjel, da je samo podršku. Moj
posao bit će da budem veza između tih dviju struktura.

Loren Muse ponovno pogleda prema brdu. »Jesi li vidio sva ona televizijska vozila?«

»Da.«

»Znaš zašto ih se toliko pojavilo?«

Znam. »Zbog one videosnimke.«

Ona kimne. »Nekoga nazovu seksualnim grabežljivcem u videosnimci koja se proširila kao
požar, a primjer je internetskog uzimanja zakona u svoje ruke. Ta snimka ima, koliko, tri ili
četiri milijuna pregleda. Sada je taj čovjek pronađen u šumi, kako visi na stablu. Kad se
pročuje da je kastriran...«

Ne mora dovršiti rečenicu. Svima nam je jasno. Totalno sranje. Sada mi je gotovo drago što
neću voditi slučaj.

Alan Manning prođe pokraj nas kao da nismo ondje. Stane pokraj Hankovih lagano njišućih
ostataka i pravi se da ga vrlo pomno proučava. Poznajem Manninga. Nije on loš detektiv. Ali
nije ni dobar.

Loren Muse napravi korak unatrag. Augie i ja napravimo isto.

»Augie mi je rekao da si razgovarao s majkom koja je objavila snimku«, kaže mi Loren.

»Suzanne Hanson.«

»Što je rekla?«

»Da je lagala. Da se Hank nije zaista pokazivao.«

Loren Muse polako se okrene prema meni. »Molim?«

»Gospođi Hanson samo se nije sviđalo da se netko nepoželjan muva oko škole.«

»A sad je mrtav«, Loren Muse kaže odmahnuvši glavom.

Ja šutim.

»Neuka, glupa...« Ponovno odmahne glavom. »Provjerit ću možemo li je zbog nečega

optužiti.«

Meni to odgovara.

»Misliš li da je možda gospođa Hanson umiješana u ovo?« upita me.

Ne, pomislim u sebi. I želim biti iskren. Ne želim Manninga odvesti na krivi trag, ali
istodobno želim ono što je najbolje za slučaj, a to bi moglo uključivati i malo odvođenja na
krivi trag. I zato kažem: »Mislim da bi obitelj Hanson mogla biti dobra početna točka.«

Ponovno se zagledamo u truplo. Manning kruži pod njim naborana lica. Tako dramatično to
sve radi, čini se kao da oponaša nešto što je vidio na televiziji i djelomično očekujem da će
odnekud izvući golemo povećalo u stilu Sherlocka Holmesa.

Augie i dalje gleda u truplo. »Poznajem Hankova oca.«

»Onda bi mu možda ti trebao javiti«, kaže Loren. »A s obzirom na to da su novinari već tu,
što prije to učiniš, to bolje.«

»Mogu li i ja ići s njim?« upitam.

Slijeganjem ramena kaže mi da je joj je svejedno i da napravim kako hoću.

Augie i ja krenemo. Franco Cadeddu, okružni mrtvozornik i dobar tip, upravo dolazi. Prođe
pokraj nas ozbiljno nam kimnuvši. Franco se uvijek ponaša vrlo poslovno na mjestu
događaja. I ja ozbiljno kimnem. Augie ne. Nastavimo hodati. Pokraj nas projure tehničari
koji obavljaju očevid, odjeveni u ona svoja odijela, s rukavicama na rukama i kirurškim
maskama preko nosa i usta. Augie ih ni ne pogleda. Lice mu je ukočeno dok s mukom hoda
prema zadatku kojeg se grozi.

»Nema smisla«, kažem.

Potraje malo prije nego što Augie odgovori. »Kako to misliš?«

»Hankovo lice.«

»Što s njim?«

»Nije ljubičasto. Nije čak ni malo drugačije boje od ostatka tijela.«

Augie šuti.

»Znači, nije umro od davljenja ili slomljenog vrata«, kažem.

»Franco će to shvatiti.«

»I još nešto: miris - nije to više samo miris truleži. Vidi se da se počinje raspadati.«

Augie nastavi hodati.

»Hank je nestao prije tri tjedna«, kažem. »Ja bih rekao da je jednako toliko mrtav.«

»Kao što rekoh, pričekajmo Franca.«

»Tko je pronašao tijelo?«

»David Elefant«, Augie odvrati. »Šetao je psa i pustio ga s uzice. Pas je potrčao ovamo i
počeo zavijati.«

»Koliko često to Elefant čini?«

»Čini što?«

»Šeće ovdje psa. Ovaj usjek malo je izvan ruke, ali nije tako zabačen.« »Ne znam. Zašto?«

»Recimo da sam u pravu. Recimo da je Hank mrtav tri tjedna.«

»Dobro.«

»Da Hankovo truplo ondje visi cijelo to vrijeme, ne misliš li da bi ga netko dosad već
primijetio? Ili osjetio smrad? Nismo tako daleko od civilizacije, zar ne?«

Augie šuti.

»Augie ?«

»Čujem te.«

»Nešto ne valja.«

Napokon se zaustavi i okrene prema mjestu događaja u daljini. »Čovjek je kastriran i

obješen o stablo«, kaže. »Naravno da nešto ne valja.«

»Mislim da ovo nema veze s onom snimkom«, odvratim.

Augie ne odgovara.

»Mislim da ima veze sa Zavjereničkim klubom i onom starom Vojnom bazom. Mislim da
ima veze s Rexom, Leom i Dianom.«

Vidim da se trznuo kad sam izgovorio ime njegove kćeri. »Augie?«

Okrene se i ponovno počne hodati. »Poslije«, kaže.

»Što?«

»Poslije ćemo razgovarati o tome«, odvrati. »U ovom trenutku samo moram javiti Tomu da
mu je mali mrtav.«

Tom Stroud zuri u svoje ruke. Donja usna mu se trese. Nije progovorio otkad nam je otvorio
vrata, nije rekao ni jednu jedinu riječ. Znao je. Odmah. Pogledao nas je i znao. Često znaju.
Neki tvrde da je prvi korak u tugovanju poricanje. Budući da sam i sam mnogo puta donio
vijesti od kojih se ljudima zauvijek promijene životi, mogu reći da sam utvrdio da je točno
upravo suprotno: prvi korak je potpuno i trenutno shvaćanje. Čuješ te vijesti i istoga
trenutka shvatiš koliko su u potpunosti poražavajuće i da nema odgađanja, da je smrt
konačna i da se tvoj svijet raspao te da više nikada, baš nikada, nećeš biti isti. Shvatiš sve to
u samo nekoliko sekundi, ne više od toga. Ta spoznaja poteče ti venama i preplavi te. Srce ti
se slomi. Koljena zaklecaju. Svaki dio tebe želi popustiti, srušiti se i predati. Želiš se
sklupčati u položaj fetusa. Želiš se stuštiti niz to rudarsko okno i više se nikada ne
zaustaviti.

Tada dolazi negiranje.

Ono te spašava. Ono podiže zaštitnu ogradu. Ono te zgrabi prije nego što skočiš s tog ruba.
Ruka ti je na vrućemu štednjaku. Poricanje ti je povuče s njega.

Dok smo ulazili u dom Toma Strouda navrla su mi sjećanja na tu noć i dio mene počeo je
čeznuti za tom zaštitnom ogradom. Mislio sam da je dobra ideja doći ovamo, ali svjedočiti
tomu kako Augie donosi loše vijesti, najgore vijesti, baš kao i one noći kada si ti umro,
pogađa me više nego što sam očekivao. Trepnem i nekako Tom Stroud postane tata. Kao i
tata, i on gleda u stol. I on se trza kao da prima udarce. Augiejev glas - ta mješavina čvrstog,
nježnog, sućutnog, udaljenog - vraća me u onaj trenutak više od bilo kojeg pogleda ili
mirisa, deja vu je to iz noćne more dok još jednome ocu govori da mu je dijete mrtvo.
Dvojica starijih muškaraca sjede u kuhinji. Ja stojim iza Augieja, udaljen od njega možda tri
metra, spreman ustati s klupe, ali nadajući se da trener neće pozvati mene. Noge su mi kao
puding. Pokušavam sve to povezati, ali cijela ta priča ima sve manje i manje smisla.

Siguran sam da će se službena istraga, ona koju će voditi Manning i okružni ured,
usredotočiti na videosnimku. Činit će im se jednostavnim: video se raširio poput požara,
javnost je zgrožena, netko uzima stvari u svoje ruke.

Sve je posloženo. Ima smisla. Možda je čak i točno.

Druga teorija, naravno, ona je koju ću ja istraživati. Netko ubija stare članove Zavjereničkog
kluba. Od šest mogućih članova, četvero je umrlo prije trideset petog rođendana. Koja je
vjerojatnost da između tih smrti nema nikakve poveznice? Najprije Leo i Diana. Onda Rex.
Sada Hank. Ne znam gdje je Beth. I, naravno, tu je Maura, koja je te noći vidjela neštozbog
čega je pobjegla zauvijek.
Ali.

Zašto sad? Recimo da su te noći svi oni nekako vidjeli nešto što nisu trebali. Ponavljam, to
može zvučati kao paranoično razmišljanje, makar se njihova skupina i zvala Zavjerenički
klub, ali moram pokušati zamisliti što se odigralo.

Pretpostavimo da su svi oni nešto vidjeli te noći.

Možda su pobjegli, a kriminalci su, što, uhvatili samo Lea i Dianu? U redu, ostani pri toj
mogućnosti. I, ponovno, što onda? Odvukli su Lea i Dianu do željezničke pruge na drugoj
strani grada i sredili to tako da izgleda kao da ih je pregazio vlak. U redu, dobro.
Pretpostavimo da su drugi pobjegli. Mauru nisu uspjeli pronaći. To se sve slaže.

No što je s Rexom, Hankom i Beth?

Oni se nisu skrivali. Ostali su u srednjoj školi i maturirali s nama.

Zašto ih zlikovci iz Baze nisu ubili? Zašto bi čekali petnaest godina?

I pričajmo o slučajnosti - zašto bi zlikovci naposljetku ubili Hanka otprilike u isto vrijeme
kada je objavljena ona snimka? Ima li to smisla?

Ne.

Pa kako je onda ta snimka povezana s ovim? Nešto mi promiče.

Tom Stroud naposljetku zaplače. Brada mu se spusti na prsa. Ramena počnu drhtati. Augie
položi ruku na Tomovu nadlakticu. To nije dovoljno. Augie se približi. Tom se nagne prema
njemu i zajeca mu na ramenu. Vidim Augieja iz profila. Oči su mu zatvorene, na licu mu se
ocrtava bol. Tomovi jecaji postaju sve glasniji. Vrijeme prolazi. Nitko se ne miče. Jecaji
se prorijede. Naposljetku jenjaju. Tom Stroud odmakne se i pogleda Augieja.

»Hvala ti što si mi osobno rekao«, Tom Stroud reče. Augie uspije kimnuti.

Tom Stroud obriše lice rukavom i prisili se nekako osmjehnuti. »Sad imamo nešto
zajedničko.«

Augie ga upitno pogleda.

»Mislim, nešto užasno«, Tom nastavi. »Obojica smo izgubili djecu. Sada razumijem tvoju
bol. Osjećam se kao... Kao da smo članovi najgoreg mogućeg kluba.«

Sada se Augie tržne kao da prima udarce.

»Misliš li da ona grozna snimka ima neke veze s tim?« Tom upita.

Čekam da Augie odgovori, ali on izgleda izgubljeno pa odgovorim umjesto njega.

»Svakako će to istražiti«, odvratim.

»Hank to nije zaslužio. Čak i ako se jest pokazivao...«

»Nije.«

Tom Stroud me pogleda.

»To je bila laž. Jednoj majci nije se sviđalo što se Hank mota oko škole.«

Tom Stroud razrogači oči. Ponovno pomislim na one korake žalovanja. Moguće da će se
poricanje brzo povući pred bijesom. »Izmislila je to?«

»Da.«

Njegov izraz lica nije se promijenio, ali vidi se da postaje sve bjesniji. »Kako se zove?«

»To vam ne možemo reći.«

»Misliš li da je ona to napravila?«

»Mislim li da je ubila Hanka?«

»Da.«

»Ne«, iskreno odgovorim.

»Tko onda?«

Objasnim mu da je istraga tek počela i izgovorim uobičajene klišeje o tome kako »činimo
sve što možemo«. Upitam ga ima li ikoga koga bi mogao nazvati da dođe i bude s njim. Ima
brata. Augie stoji pokraj vrata ljuljajući se naprijed-nazad, jedva progovorivši i riječ.
Smjestim Toma najbolje što mogu, ali nisam ja dadilja. Augie i ja dovoljno smo dugo ovdje.

»Hvala još jednom«, Tom Stroud zahvali ispraćajući nas.

A da slučajno ne bi bilo da nisam izgovorio dosta otrcanih fraza, kažem: »Moja sućut.«

Augie krene prvi. Moram požuriti kako bih ga sustigao.

»Što je bilo?«

»Ništa.«

»Postao si strašno tih u nekom trenutku. Mislio sam da ti je netko nešto javio na mobitel.«

»Nije.«
Augie otvori vrata automobila. Obojica uđemo. »Što se onda dogodilo?« upitam.

Augie kroz vjetrobran bijesno gleda kuću Toma Strouda. »Jesi li čuo što mi je rekao?«

»Tko, Tom Stroud?«

I dalje bijesno zuri u vrata. »On i ja sad imamo nešto zajedničko.« Lice mu se počne trzati.
»On je sada upoznao istu bol.«

Glas mu je pun prijezira. Osjećam kako sve teže i dublje diše. Ne znam što učiniti, kako se
postaviti, pa samo čekam.

»Ja sam izgubio lijepu, sedamnaestogodišnju kćer punu života, djevojku pred kojom je bilo
sve. A ona je meni bila sve, Nape. Razumiješ? Bila je moj život.«

Pogleda me istim onim bijesnim pogledom. Gledam ga i ne skrećem pogled.

»Ujutro sam je budio kada je bilo vrijeme za školu. Svake srijede radio sam joj palačinke s
čokoladom. Kad je bila djevojčica, svake subote vodio sam je u Armstrongovu zalogajnicu,
išli smo samo ona i ja, a onda bismo otišli u trgovinu Silverman's i kupili joj tanke gumice za
kosu ili one debele, kričave gumice obložene tkaninom ili pak kopče za kosu od
kornjačevine. Skupljala je ukrase za kosu. Ja sam bio samo neuki tata, što sam ja o tome
znao? Sve te stvari još su bile ondje kada sam joj krenuo čistiti sobu. Sve sam to
pobacao. Kad je u sedmom razredu imala reumatsku groznicu, osam noći zaredom spavao
sam na stolcu u bolnici. Sjedio sam i gledao je i molio Boga da joj nikada ništa nažao ne
učini. Išao sam na svaku utakmicu hokeja na travi, svaki blagdanski koncert, svaki plesni
nastup, svaku podjelu svjedodžbi, svaki Dan roditelja. Kada je prvi put išla na spoj, potajno
sam ih pratio do kina zato što sam bio tako nervozan. Ostajao sam budan svaki put kada je
išla na noćni izlazak zato što nisam mogao zaspati dok se ne bi vratila kući. Pomagao sam
joj pisati prijamne eseje za koledž, koje na kraju nitko nije morao ni pročitati zato što je
umrla prije nego što se mogla prijaviti na njih. Volio sam tu djevojku svom snagom, svakoga
dana njezina života, a on«, Augie gotovo ispljune tu riječ prema kući Toma Strouda, »on
misli kako sad imamo nešto zajedničko? Misli, što, da on, čovjek koji je napustio sina kada
su stvari postale teške, poznaje istu bol kao ja?«

Udari se u prsa dok je izgovarao riječ »ja«. Onda utihne. Zatvori oči.

Mali dio mene želi reći nešto utješno, nešto u stilu da je Tom Stroud upravo izgubio sina i
da trebamo biti malo popustljiviji prema njemu. Ali veći dio mene točno zna o čemu Augie
govori i ne osjeća potrebu biti tako velikodušan.

Kada je otvorio oči, Augie se ponovno zagledao u kuću. »Možda na to trebamo gledati iz
novoga kuta«, izgovori.

»Kako to misliš?«
»Gdje je Tom Stroud bio svih ovih godina?«

Šutim.

»Tvrdi da je bio na zapadu,« Augie nastavi, »da je otvorio trgovinu ribolovnom opremom.«

»Sa streljanom u stražnjem dijelu«, dodam. Sada obojica gledamo u kuću.

»Tvrdi i da se povremeno vraćao. Pokušavao se zbližiti sa sinom koji ga je odbijao.«

»Pa?«

Augie neko vrijeme šuti. Onda ispusti dugačak izdah i kaže: »Pa možda se vratio prije
petnaest godina.«

»Zvuči malo nategnuto«, odvratim.

»Zvuči«, Augie se složi. »No možda ne bi bilo loše provjeriti gdje je bio.«
18. POGLAVLJE
Kad sam stigao kući, Walshevi su bili vani. Nasmiješim im se širokim prijateljskim
osmijehom. Vidi kako je ovaj samac bezopasan. Oni odmahnu.

Svi oni znaju tvoju tragičnu priču, naravno. Legendarna je to priča u ovim krajevima, kako
kažu. Čudi me da nitko od tipova koji bi željeli biti novi Springsteen nije napisao Odu Leu i
Diani. Međutim, svi oni misle da se njima to ne može dogoditi. Takvi su ljudi. Svi su oni
željni detalja, ne samo zato što su krvožedni, premda je i to dio razloga, naravno, nego više
zato što moraju znati da se takvo što njima nikako ne može dogoditi. Ti tinejdžeri previše
piju. Drogiraju se. Bezumno riskiraju. Roditelji ih nisu dobro odgojili. Nisu ih dovoljno
pazili. Što god. Nama se to ne može dogoditi.

Poricanje nije rezervirano samo za one koji tuguju.

Beth Lashley još mi se nije javila. To me muči. Nazovem policijsku postaju u Ann Arboru i
dođem do detektiva koji se zove Carl Legg. Objasnim mu da tražim kardiologinju Beth
Fletcher rođenu Lashley i da me njezini zaposlenici vozaju.

»Tražite li je u vezi s nekim zločinom?« Legg upita.

»Ne. Samo moram razgovarati s njom.«

»Osobno ću otići do njezine ordinacije.«

»Hvala.«

»Nema problema. Nazvat ću vas kad budem znao više.«

U kući je tiho, svi duhovi spavaju. Popnem se na prvi kat i povučem ručicu. Spuste se ljestve
koje vode na tavan. Popnem se i pokušam se prisjetiti kada sam zadnji put bio ovdje.
Pretpostavljam da sam pomogao tati da tvoje stvari prenesemo na tavan, ali ako jesam, to
sjećanje je isparilo. Možda me tata poštedio toga i sam to odradio? Tvoja smrt bila je
iznenadna. Tatina nije. On i ja imali smo vremena. On je svoju sudbinu prihvatio iako sam je
ja poricao. Do trenutka kada ga je tijelo izdalo, on se već bio riješio svoje svjetovne imovine.
Razdijelio je odjeću. Pospremio sobu.

Sve je posložio prije nego što je Kosac stigao kako ja to ne bih morao učiniti.

Kao što je bilo za očekivati, na tavanu je zagušljivo i vruće. Teško je disati.

Očekujem da ću ondje zateći hrpu kutija i starih drvenih kovčega, sve one stvari koje viđaš
u filmovima, ali vrlo je malo toga. Tata je na pod stavio samo nekoliko drvenih dasaka tako
da većinu poda čini ružičasta izolacija. Toga se najviše sjećam. Ti i ja dolazili smo ovamo
kao djeca i igrali smo se toga da moramo ostati na daskama jer ako padnemo na ružičasto,
propast ćemo kroz strop i pasti na prvi kat. Ne znam je li to istina, ali to nam je tata
uvijek govorio. Sjećam se da sam se kao dijete toga bojao, kao da je taj materijal od kojeg je
izolacija napravljena živi pijesak, a ja ću stati na njega, propasti kroz njega i nestati
zauvijek.

U stvarnom životu nikada ne nailaziš na živi pijesak, zar ne? Nešto toliko popularno na
filmovima i televiziji, a nikad ne čuješ da je itko zaista upao u živi pijesak ili umro u njemu.

Tako su mi misli vrludale kada sam uočio kutiju u kutu. To je to. Jedna kutija, Leo. Znaš da
tata nije baš bio od materijalnih dobara. Tvoje odjeće nema. Tvojih igračaka nema. Čišćenje
je bilo dio njegova procesa žalovanja. Ne znam koji bi to stupanj bio. Možda prihvaćanje,
premda bi prihvaćanje trebalo biti posljednji korak, a tata je morao proći kroz još mnogo
njih nakon čišćenja. Znamo da je tata bio emocionalan čovjek, ali njegovi jecaji cijelim
tijelom, to kako su mu se prsa dizala, a ramena tresla, njegovi gromoglasni jecaji čiste
patnje, plašilo me sve to. U nekim trenucima mislio sam da će se fizički raspoloviti, da će mu
neprestana muka prepoloviti trup ili nešto slično tomu.

I, ne, mama nam se nikad nije javila.

Je li se tata javio njoj i rekao joj? Ne znam. Nisam ga pitao. On mi nije rekao.

Otvorim kutiju da vidim što je tata sačuvao. Glavom mi prođe nešto što mi nije palo na
pamet sve do ovog trenutka: tata je, naravno, znao da ti nikada nećeš otvoriti ovu kutiju.
Znao je i da je on neće otvoriti. To znači da je ono što je u njoj, što god to bilo, što god da je
odlučio sačuvati, vrijedno samo meni. Što god da je tata sačuvao, učinio je to s mišlju da ću
ja to jednoga dana možda željeti.

Kutija je oblijepljena samoljepljivom trakom. Teško ju je odlijepiti. Izvadim ključ iz džepa i

njime prerežem traku po sredini. Onda rastvorim kartonska krila i virnem u kutiju. Ne
znam što sam očekivao da ću ondje pronaći. Poznajem tebe. Poznajem tvoj život. Cijeli tvoj
život dijelili smo sobu. Nema ničeg od velike važnosti za što ne bih znao gdje je.

No kada sam ugledao fotografiju na vrhu, ponovno sam se osjetio izgubljeno. Na njoj smo
nas četvero: ti i Diana, Maura i ja. Sjećam se te fotografije, naravno. Snimljena je u Dianinu
dvorištu. Njezin sedamnaesti, i posljednji, rođendan. Bila je topla listopadska večer. Dan
smo proveli u zabavnom parku Six Flags Great Adventure. Augie je imao nekog
prijatelja, umirovljenog policajca koji je tada radio za jednog od najvećih sponzora
toga parka i koji nam je uspio nabaviti narukvice koje su nam omogućivale neograničeni
pristup redu bez čekanja. Vožnja vlakom smrti bez čekanja, Leo. Sjećaš se? Nemam puno
uspomena na tebe ili Dianu od tog dana. Razdvojili smo se, ti i ona uglavnom ste bili na
arkadnim igrama - sjećam se da si osvojio plišanog Pikachua i dao ga njoj - a Maura i ja
otišli smo na najzloglasnije vlakove smrti. Maura je nosila top od kojeg su mi se
usta osušila. Ti i Diana slikali ste se s jednim od likova iz Looney Tunesa. S kim ono? Kladim
se da je... Da, na drugoj fotografiji je. Izvadim je iz kutije i pogledam. Ti i Diana stojite svatko
s jedne Čičijeve strane, a iza vas je vodoskok iz kojega buja voda.
Dva tjedna poslije oboje ćete biti mrtvi.

Još malo proučavam fotografiju na kojoj smo svi četvero. Snimljena je kada je već pala noć.
Drugi posjetitelji uhvaćeni su u prolazu pokraj nas. Svi smo umorni, dug dan, valjda. Maura
mi sjedi na krilu, tijela su nam isprepletena onako kako to mogu biti samo tijela tinejdžera
koji su u vezi. Ti sjediš pokraj Diane. Ona se ne smiješi. Ti izgledaš napušeno. Oči su ti
staklene i mutne. Izgledaš i... kao da te nešto muči, možda. To tada nisam primijetio. Bio
sam zabavljen svojim stvarima, zar ne? Maura, hokej i upis na jedan od boljih koledža. Bio
sam siguran da će mi sudbina osigurati buduću sreću premda nisam imao pravi plan ni
pojma što bih želio postati. Znao sam samo da ću biti silno uspješan.

Oglasi se zvono na vratima.

Spremim fotografiju gdje je bila i pokušam ustati, ali strop je tako nizak. Sagnutih leđa
krenem prema otvoru. Dok sam se spuštao niz ljestve, netko ponovno pozvoni. Pa još
jedanput. Nestrpljivo.

»Dolazim!« viknem.

Spuštam se niza stube i kroz prozor uočim da je to moj stari školski kolega David Rainiv.
Njegovo otmjeno poslovno odijelo izgleda kao da ga je skrojila neka viša sila. Otvorim vrata.
Lice mu je pepeljastosivo i zgužvano iako mu je Hermesova kravata savršeno zavezana.

»Čuo sam za Hanka.«

Ni ne pitam ga kako. Stara izreka da loše vijesti brzo putuju nikada nije bila točnija nego u
doba Interneta.

»Je li to istina?«

»Ne smijem baš govoriti o tome.«

»Kažu da je nađen obješen o stablo.«

Lice mu je preplavljeno tugom. Sjećam se da je želio pomoći kad sam ga na košarkaškom

igralištu pitao za Hanka. Nema smisla da budem tvrd. »Moja sućut.«

»Je li se Hank objesio«, David upita, »ili je ubijen?«

Namjeravam ponoviti da ne mogu razgovarati o tome, ali na njegovu licu uočim neobičan
očaj. Zapitam se je li došao ovamo kako bi od mene dobio potvrdu ili je riječ o nečemu
drugom.

»Ubijen«, odvratim.

On zatvori oči.
»Znaš li nešto o tome?« upitam.

Ne otvara oči.

»Davide?«

»Nisam siguran«, naposljetku kaže. »Ali mislim da možda znam.«

19. POGLAVLJE
Obitelj Rainiv živi na kraju otmjene nove slijepe ulice, u jednoj od onih vila s unutarnjim
bazenom, plesnom dvoranom, osamsto kupaonica i tristo tisuća kvadratnih metara
uglavnom beskorisnog prostora. Sve na toj kući vrišti nouveau riche. Na ulazu u prilaz
nalazi se previše kićen metalni kip djece koja puštaju zmaja. Prostor izgleda kao da se netko
trudio da sve izgleda previše staro tako što će izgledati previše novo. Sve je u kiču,
otrcano, previše su se trudili. Ali to je moj doživljaj. Dugo poznajem Davida. Uvijek je bio
dobar tip. Velikodušan je prema dobrotvornim organizacijama. Daje svoje vrijeme i
energiju gradu. Vidio sam ga s djecom. Nije jedan od onih očeva koji se pretvaraju, znaš
onih koji strašno naglašeno paze na svoju djecu u trgovačkom centru ili parku pa pomisliš
Ajme, kako je to jedan brižan otac, ali zapravo vidiš da je to samo gluma za javnost. David
nije takav. A najviše od svega, sada gledam njegovo shrvano lice i prisjećam se kako mi
je prepričao cijelu povijest svojega prijateljstva s Hankom. Takva odanost znak je pravog
čovjeka. Pa što, ne sviđa mi se njegov ukus u kućama, ili možda ukus njegove supruge. Koga
briga? Saberi se. Prestani osuđivati.

Uđemo u garažu veliku otprilike kao fakultetska sportska dvorana - je li to osuđivanje? - i

parkiramo. Prođemo kroz bočna vrata i uđemo u nešto što se u nekim domovima naziva
podrumom, ali ovaj ima kinodvoranu i vinski podrum, pa moramo naći neki novi naziv.
Možda donja razina? Uđe u malu sobu i pritisne prekidač. U stražnjem desnom kutu nalazi
se sto dvadeset centimetara visok starinski sef s velikim brojčanikom.

»Ti nisi policajac na ovom slučaju, je li tako?«

Ovo je već treći put da mi je postavio to pitanje. »Nisam. Zašto je to tako bitno?«

Sagne se i počne prtljati po brojčaniku. »Hank me zamolio da mu nešto pričuvam.«

»Nedavno?«

»Ne. Prije osam-devet godina. Rekao je da ako ga ikad ubiju, trebam pronaći načina da to
dam nekome kome vjerujem. Upozorio me na to da to ne dam nikom iz policije i nikom tko
sudjeluje u istrazi.« David me pogleda. »Shvaćaš moju dilemu?«

Kimnem. »Ja radim u policiji.«

»Tako je. No kao što rekoh, to je bilo prije osam-devet godina. Hank tad već nije bio svoj.
Zaključio sam da to nije ništa, samo lupetanje bolesnoga uma. No bio je prilično uporan. Pa
sam mu obećao da ću, ako ga ikad ubiju, učiniti ono što je tražio. Nisam nikad zapravo
razmišljao o tome što to znači jer, mislim, sve je to samo nepovezano trabunanje, zar ne?
Osim što sad...«
Posljednji put okrene brojčanik i začujem škljocaj. Uhvati ručku i dok to čini, okrene se
prema meni i pogleda me. »Vjerujem ti, Nape. Radiš u policiji, ali nekako vjerujem da bi
Hank smatrao da je u redu da ti ovo dam.«

Otvori sef, posegne duboko u njega, iskopa ono što se nalazilo unutra - ne zabadam nos u
njegove stvari pokušavajući vidjeti što se ondje nalazi - i izvuče videokasetu koja me
svojom poznatošću udari posred lica i potpuno izbaci iz ritma. Leo, sjećam se da ti je u
drugom srednje tata kupio Canonovu digitalnu videokameru PV1. Poludio si od sreće. Neko
si vrijeme sve snimao. Htio si biti redatelj, Leo. Govorio si kako ćeš snimiti dokumentarac.
Kad sam se toga prisjetio, ponovno me presjekla bol.

Kaseta koju mi je David pružio nalazila se u crvenom plastičnom omotu na kojem je pisalo
MAXELL, 6O MINUTA i bila ista kao one koje si ti koristio. Naravno, nisi bio jedini koji je u
to doba snimao na Maxellovim kasetama. Bile su prilično česte. Ali kada sam vidio takvu
kasetu nakon toliko godina...

»Jesi li je pogledao?« upitam.

»Rekao mi je da ne smijem.«

»Pada li ti na pamet što bi se moglo nalaziti na toj snimci?«

»Ne. Hank me zamolio da mu je pričuvam.«

Samo zurim u kasetu još neko vrijeme.

»To vjerojatno nema nikakve veze s onim što se dogodilo«, David kaže. »Mislim, čuo sam za
onu videosnimku na kojoj se pokazuje.«

»To je bila laž.«

»Laž? Zašto bi to itko učinio, kvragu?«

On je Hankov prijatelj. Nešto mu dugujem. Ukratko prepričam debilne motive Suzanne

Hanson. David kimne, zatvori sef, okrene brojeve na brojčaniku.

»Pretpostavljam da nemaš ništa na čemu bi se mogla pogledati ovakva kaseta«, kažem.

»Mislim da nemam, ne.«

»Pronađimo onda nekoga tko ima.«

Ellie mi na mobitel kaže: »Bob je pronašao neku staru Canonovu kameru u podrumu. Misli
da još radi, ali trebat će je napuniti.«
Nisam iznenađen. Ellie i Bob ništa ne bacaju. A ono što još više uznemiruje jest činjenica da
im je sve tako dobro posloženo da će čak i nešto što deset godina nije ugledalo svjetlo dana,
kao stara videokamera, biti uredno označeno i pospremljeno zajedno s punjačem.

»Mogu doći do vas kroz deset minuta.«

»Hoćeš li ostati na večeri?«

»Ovisi o tome što je na snimci«, odvratim.

»Da, naravno, to ima smisla.« Ellie čuje nešto u mom glasu i predobro me poznaje. »Je li sve
ostalo u redu?«

»Razgovarat ćemo.«

Prvi poklopim.

David Rainiv vozi s rukama na upravljaču u položaju kazaljki na satu deset i dva. »Ne želim
raditi veliku famu oko ovoga,« kaže, »ali ako nema nikog od najbliže rodbine, možete li
poslati tijelo u Feenejevu mrtvačnicu kad završite s njim i reći im da meni pošalju račun?«

»Otac mu se vratio u grad«, podsjetim ga.

»A, da, tako je,« David kaže i namršti se, »zaboravi na to.«

»Misliš da se on neće javiti?«

David slegne ramenima. »Tip je cijeli život zakazivao u odnosu s Hankom. Iznevjerio ga je
milijun puta. Ne znam zašto bismo trebali pretpostaviti da će se ovoga puta iskazati.«

U pravu si. »Provjerit ću kakva je situacija.«

»Ako se slažeš, ja bih to anonimno podmirio. Doveo dečke s košarke u mrtvačnicu. Da odaju
počast. Hank to zaslužuje.«

Ne znam što ljudi zaslužuju ili ne zaslužuju, ali svejedno mi je kako će biti.

»Njemu bi to značilo«, David nastavi. »Hank je pobožno izražavao poštovanje prema

mrtvima: svojoj mami«, glas mu postane mekši, »tvom bratu, Diani.«

Ja ništa ne kažem na to. Još se malo vozimo. Kasetu držim u ruci. Onda dobro promislim o
onome što je upravo rekao i upitam: »Što si mislio s time?«

»Čime?«

»O tome da Hank poštuje mrtve. O mom bratu i Diani.«

»Šališ se?«

Pogledam ga.

»Hank je bio shrvan onim što se dogodilo Leu i Diani.«

»To nije isto što i >izražavati poštovanje<.«

»Stvarno ne znaš?«

Pretpostavljam da je pitanje retoričko.

»Hank je svaki dan išao u praktički istu šetnju. To znaš, je li?«

»Da«, odvratim. »Kretao je od Staze, pokraj Osnovne škole.«

»A znaš li gdje je završavao?«

Odjedanput osjetim kao da mi se hladni prst spušta niz vrat.

»Na pruzi«, David nastavi. »Hank je šetnju završavao točno na onom mjestu gdje... Pa,
znaš.«

Zuji mi u ušima. Čini mi se da moje riječi sada dolaze iz velike daljine. »Znači, Hank je svaki
dan započinjao šetnju pokraj stare Vojne baze, a završavao ju je ondje gdje su Leo i Diana
umrli?«

»Mislio sam da to znaš.«

Odmahnem glavom.

»Katkad je mjerio koliko to traje«, David nastavi. »Nekoliko puta... To je bilo čudno.«

»Što?«

»Tražio je da ga vozim kako bi mogao mjeriti koliko bi dugo trajala vožnja.«

»Vožnja automobilom od Vojne baze do pruge na drugom kraju grada?«

»Da.«

»Zašto?«

»Nije mi rekao. Nešto je računao na papiru i mrmljao sebi u bradu.«

»Što je računao?«

»Ne znam.«
»Ali bio je usredotočen na to koliko će mu trebati da dođe s jednog mjesta na drugo?«

»Usredotočen?« David neko vrijeme šuti. Onda kaže: »Prije bih rekao da je bio opsjednut.
Na pruzi sam ga vidio, ne znam, tri ili četiri puta, i to onda kada bih vlakom išao u grad, a
vlak bi prošao pokraj njega. Uvijek je plakao. Bilo mu je stalo, Nape. Želio je odati počast
mrtvima.«

Pokušavam razumjeti sve to. Zamolim Davida da mi ispriča više pojedinosti, ali ne zna ništa.
Pitam ga zna li išta drugo što bi moglo povezivati Hanka i Lea, Hanka sa Zavjereničkim
klubom, Hanka s Rexom, Maurom i Beth, Hanka s bilo čim drugim vezanim uz prošlost. No
ponovno ostanem praznih ruku.

David Rainiv zaustavi se ispred Elliene i Bobove kuče. Zahvalim mu. Rukujemo se. Ponovno
me podsjeti na to da je spreman pomoći ako išta treba učiniti kako bi Hank dobio sprovod
kakav zaslužuje. Kimnem. Vidim da želi nešto pitati, ali ipak to nije učinio.

»Ne moram znati što je na toj snimci«, kaže.

Iziđem iz automobila i gledam za njim dok odlazi.

Ellien i Bobov travnjak tako je uredno pokošen da izgleda kao da se pripremaju za

profesionalni turnir u golfu. Gredice s cvijećem tako su simetrično posložene da se čini kao
da je desna polovica kuće zrcalna preslika lijeve. Bob otvori vrata i pozdravi me velikim
osmijehom i čvrstim stiskom ruke.

Bob se bavi prodajom komercijalnih nekretnina premda ne razumijem sasvim što točno
radi. On je izvrstan tip, i da je potrebno, za njega bih i metak popio. Nekoliko smo puta
pokušali sami otići van, gledati sveučilišno košarkaško natjecanje ili hokejsko doigravanje -
muški izlazak - ali činjenica je da je naš odnos prilično neuspješan kada nema Ellie.
Nijednom od nas to ne smeta. Čuo sam da muškarci i žene ne mogu biti prijatelji, a da u tom
odnosu ne bude i nečeg seksualnog, ali premda riskiram da zvučim strašno politički
korektno, to je glupost.

Ellie iziđe opreznije nego inače i poljubi me u obraz. Mislim da oboje znamo da je nakon
sastanka s Lynn Wells među nama ostalo nešto što moramo riješiti, ali u ovom trenutku
imam većih briga.

»Kamera je u radionici«, kaže Bob.

»Još se nije napunila, ali radit će dok god je uključena u struju.«

»Hvala.«

»Ujače Nap!«
Njihove dvije djevojčice, devetogodišnja Leah i sedmogodišnja Kelsi, nahrupe iza ugla
onako kako to samo dvije djevojčice mogu. Obje me zagrle, onako kako to samo dvije
djevojčice mogu, i gotovo me sruše od siline osjećaja kojima su poletjele prema meni. Za
njih dvije ne bih samo popio metak, nego bih ih mnogo i ispalio.

Kao kum objema i čovjek koji zapravo nema drugu obitelj, obožavam Leahu i Kelsi i činim
sve što mogu da ih razmazim, do te mjere da se Ellie i Bob moraju umiješati i prekoriti me.
Brzo ih pitam kako im je u školi i one mi počnu oduševljeno prepričavati svoje
dogodovštine. Nisam glup. Odrastaju i uskoro više neće tako brzo juriti prema meni, ali to
mi ne smeta. Netko bi se mogao zapitati osjetim li ubod u prsima zbog toga što nemam
vlastitu djecu ili zato što neću doživjeti da budem stric tvojoj djeci.

Ti i ja bili bismo izvrsni stričevi svojoj djeci, Leo.

Ellie počne tjerati djevojčice od mene. »U redu, cure, dosta sad. Ujak Nap mora nešto
napraviti u radionici s tatom.«

»Što?« upita Kelsi.

»Nešto za posao«, odvrati Bob.

Leah: »Kakav posao?«

Kelsi: »Je li to policijski posao, ujače Nap?«

Leah: »Hvataš li zlikovce?«

»Ništa tako dramatično«, odvratim, a onda se zapitam znaju li što to znači pa zaključim da
im ne želim to reći zato što je »ništa dramatično« možda laž pa dodam: »Samo moram
pogledati ovu videokasetu.«

»Ooooo, možemo li i mi gledati?« Leah upita.

Ellie me izvuče iz toga. »Nikako. Idite postaviti stol.«

Jedva da malo zastenju pa odu obaviti naporan zadatak koji su dobile. Bob i ja krenemo
prema radionici u garaži. Na natpisu iznad vrata piše BOBOVA RADIONICA. Natpis je
izrezbaren u drvu i svako je slovo druge boje. Kao što možeš i pretpostaviti, u Bobovoj
radionici mogli bi se snimati videouratci iz rubrike Sam svoj majstor. Oruđe je obješeno
prema veličini i postavljeno na istoj udaljenosti jedno od drugoga. Drvna građa i cijevi
posloženi su u savršenim piramidama uza zid. Sa stropa vise fluorescentne instalacije.
U pravilno označenim plastičnim kutijama nalaze se čavli, vijci, zatvarači, priključnici. Pod
je gumen. Sve boje u prostoriji neutralne su i umirujuće. Nema prljavštine, ničega što bi
pokvarilo relativnu mirnoću tog prostora.
Ja ne znam ni čavao zabiti, ali jasno mi je zašto Bob voli biti ovdje. Kamera na radnom stolu
ista je kao ona tvoja i pitam se je li to možda zaista ta kamera. Kao što sam rekao, tata je
većinu tvojih stvari razdijelio. Možda je nekako ta kamera završila kod Ellie i Boba, tko zna?
Kamera Canon PV1 stoji uspravno, s objektivom okrenutim uvis. Bob je okrene i pritisne
tipku za izbacivanje kasete. Pruži ruku prema meni da mu dam kasetu koju držim. Ubaci je
u kameru i zatvori kućište.

»Spremna je«, Bob mi kaže. »Samo pritisni tipku za reprodukciju, ovdje«, pokaže mi gdje se
nalazi, »i snimku možeš gledati ovdje.« Bob nešto povuče i s bočne strane izviri mali ekran.

Sve ovo podsjeća me na tebe. I to ne ugodno.

»Ako ti bude trebala pomoć, ja sam u kuhinji«, Bob reče.

»Hvala.«

On krene prema kući i zatvori vrata za sobom. Nema smisla da odugovlačim. Pritisnem
tipku za reprodukciju. Započne sa šumom koji se zatim pretvori u tamu. Jedino što vidim je
datum.

Tjedan dana prije nego što ste ti i Diana poginuli.

Slika se trese kao da onaj tko drži kameru hoda. Zatim se počne još više tresti, možda je
onaj tko je hodao potrčao. Još ništa ne razabirem. Sve je crno. Učini mi se da sam nešto čuo,
ali vrlo tiho.

Pronađem kolut za pojačavanje zvuka i okrenem ga do kraja.

Slika se prestala tresti, ali još je premračno da bi se išta vidjelo. Ne pomaže ni igranje s
tipkom za podešavanje svjetline pa ugasim svjetlo u prostoriji kako bih dobio bolji kontrast.
Garaža odjedanput postane sablasna, oruđe mnogo zloslutnije u sjeni. Pomno se zagledam
u mali ekran.

Onda začujem glas iz prošlosti koji zapita: »Hank, je li uključena?«

Srce mi stane.

Glas na snimci je tvoj.

»Je, uključena je«, odvrati Hank.

Onda se začuje drugi glas: »Usmjeri je u nebo, Hank.«

Maura. Srce, koje mi je prestalo kucati, rasprsne se u grudima.

Oslonim se rukama o radni stol kako bih se primirio. Maura zvuči uzbuđeno. Sjećam se tog
tona vrlo dobro. Gledam kako se kamera podiže. Hank je objektiv bio uperio u tlo. Dok ga je
podizao uvis, uočio sam svjetla iz Vojne baze.

Ponovno ti, Leo: »Čujete li vi to još uvijek?«

»Ja čujem. Ali slabo, doduše.«

To zvuči kao Rex.

Ti: »Dobro, budimo tihi.«

Onda začujem Mauru: »Isuse, pogledajte! Baš kao prošli tjedan.«

»O, Bože.« Ponovno ti. »Bila si u pravu, Maura.«

Začuje se mnogo istodobnih uzdisaja i uzbuđenih glasova. Pokušam ih razabrati: tvoj čujem
sigurno, Maurin, Rexov, Hankov... još jedan ženski glas. Diana? Beth? Morat ću to poslije
nekako potvrditi i pomnije poslušati snimku. Škiljim u ekran nadajući se da ću vidjeti ono
što ih je sve iznenadilo.

A onda i ja to ugledam kako se izdiže u nebu, naizgled kao da je doplutalo u vidokrug.

Glasno uzdahnem od iznenađenja kao i oni.

Helikopter.

Pokušam pojačati zvuk kako bih čuo propelere, ali zvuk je već postavljen na najglasnije. Kao
da mi čita misli, Hank mi objasni pojedinosti.

»Sikorsky Black Hawk«, kaže. »Radarski nevidljiv helikopter. Gotovo nečujan.«

»Ne mogu vjerovati.«

To zvuči kao Beth.

Ekran je minijaturan, pa je čak i s ugašenim svjetlima u Bobovoj radionici teško točno

procijeniti što se događa. Ali sada nema sumnje, helikopter kruži iznad stare Vojne baze.

Kako se helikopter počeo spuštati tako Maura šapne: »Približimo se.«

Rex: »Primijetit će nas.«

Maura: »Pa?«

Beth: »Ne znam.«

Maura: »Daj, Hank.«

Kada je Hank, čini se, krenuo prema Bazi, snimka se ponovno počela tresti. U nekom se
trenutku spotaknuo i kamera se ponovno usmjerila u tlo. Vidim kako je netko pružio ruku
kako bi mu pomogao da ustane i ugledam... Ugledam bijeli rukav moje školske jakne. Dok je
Hank ponovno podizao kameru, snimka se zaustavila točno na Maurinu licu. Cijelo mi se
tijelo strese. Tamna kosa savršeno neuredna, oči pune uzbuđenja, izluđujući ubojiti
osmijeh.

»Maura...«

Zaista izgovorim tu riječ.

Iz metalnog zvučnika dopre tvoj glas: »Pst, stanite.«

Helikopter sleti. Ne vidi se baš mnogo, ali propeler se još okreće. Ne mogu vjerovati da je
tako tih. Još nisam siguran što to točno vidim, možda vrata koja se klizeći otvaraju.
Zabljesne nešto jarkonarančasto. Možda osoba. Nisam siguran. Vjerojatno mora biti.

Jarkonarančasta podsjeća me na odjeću zatvorenika.

Začuje se neki zvuk, kao da je netko stao na neku grančicu. Hank trzne kameru udesno. Rex
poviče: »Nestanimo odavde!«

I ekran se zacrni.

Pritisnem tipku za premotavanje naprijed. Ali to je sve. Na kaseti nema ničeg drugog.
Vratim snimku na početak i ponovno pogledam prizor s helikopterom. Zatim to učinim još
jedanput. Ne postaje mi lakše čuti tvoj glas ni vidjeti Maurino lice.

Tijekom četvrtog gledanja padne mi na pamet nešto novo. Pokušam smjestiti sebe u taj
vremenik. Gdje sam ja bio te noći? Ja nisam bio u Zavjereničkom klubu. U to doba nisam baš
imao neko mišljenje o tom Klubu - ta »tajna skupina« bila je, prema mom mišljenju, nešto
između simpatičnog i djetinjastog, između bezazlenog i (kad bih bio neljubazan) patetičnog.
Imali ste svoje igre i tajne. To shvaćam. Ali kako ste mogli ovakvo što skrivati od mene?

Nekoć si mi sve govorio.

Pokušam se vratiti u prošlost. Gdje sam ja bio te noći? Kao i one noći kad si umro, i ova je
bila petak. Petkom sam igrao hokej. Protiv koga smo igrali te večeri? Ne sjećam se. Jesmo li
pobijedili? Jesam li te vidio kad sam se vratio kući? Ne sjećam se. Znam da sam se našao s
Maurom. Krenuli smo na čistinu usred te šume. Još vidim njezinu zamršenu kosu, ubojiti
osmijeh, oči koje gore od uzbuđenja, ali nešto je te noći bilo drugačije, neki još veći
naboj doksmo vodili ljubav. Mislim da se tada nisam pitao, Maura je voljela uzbuđenja, to
sam znao, ali vjerojatno sam posebnost koju je vođenje ljubavi toga puta imalo sebično
pripisao vlastitoj izvrsnosti. Toliko sam bio zaokupljen sobom - ja, veliki maturant, sportaš.

A moj brat blizanac?

Ponovno se prisjetim one fotografije s tavana. Nas četvero. Napušen, izgubljen izraz tvog
lica. Nešto se s tobom događalo, Leo. Nešto bitno i vjerojatno očito, a zbog toga što sam bio
takav seronja zaokupljen samim sobom, to mi je promaknulo i ti si umro.

Isključim kameru. Siguran sam da Bobu neće smetati ako je uzmem. No trebam razmisliti o
tome. Ne želim djelovati nesmotreno. Hank je sakrio tu kasetu zato što je, unatoč svojim
problemima, ipak znao da je to što se na njoj nalazi vrlo bitno. Bio je paranoičan i vjerojatno
psihički bolestan, ali pod svaku cijenu želim ispoštovati njegove želje.

I komu da se onda obratim u vezi s ovom snimkom?

Da je odnesem vlastima? Da kažem Loren Muse ili Manningu?

Da kažem Augieju?

No najprije ono najvažnije. Moram napraviti kopije. Spremiti izvornu kasetu negdje na
sigurno.

Još jedanput u mislima prođem kroz sve to, pokušam shvatiti kako se sve to poklapa. Stara
Vojna baza ostala je pod kontrolom državne vlasti. Pretvarali su se da je to nekakav
bezazleni poljoprivredni centar kako bi sakrili njezinu stvarnu namjenu. U redu, to sve mi
je jasno. Jasno mi je čak i to da ste vi te noći vidjeli nešto zbog čega bi se njihov projekt
počeo javno propitkivati.

Možda bih se čak usudio otići i korak dalje. Možda mogu shvatiti i zašto bi oni, a pod »oni«
želim reći »zlikovci« koji su radili u Bazi, željeli ušutkati tebe i Dianu premda na snimci
nisam čuo njezin glas. Je li ona bila ondje? Ne znam. No u svakom slučaju, vas dvoje ste
završili mrtvi.

Pitanje: zašto bi ostali još bili živi?

Mogući odgovor: »oni« nisu znali za Rexa, Hanka i Beth. »Oni« su znali samo za tebe i Dianu.
U redu, to ima mrvicu smisla. Ne puno, ali prihvaćam i mrvicu. U tu jednadžbu mogu dodati
i Mauru. »Oni« su nekako znali i za auru. Zato je pobjegla i sakrila se. Na sni ci se jasno vidi
da ste ti i aura kolovođe. Možda ste se vas dvoje vratili onamo i napravili
nešto nepromišljeno. Tebe su uhvatili. Ona je pobjegla.

To sve ima donekle smisla.

Ali svejedno: što je s drugima? Rex, Hank i Beth nastavili su sa svojim životima. Nijedno od
njih nije se sakrilo. Možda su ih nakon petnaest godina ponovno počeli tražiti. Možda se
nešto dogodilo nakon petnaest godina pa su »oni« odjednom saznali za njih.

No što se moglo dogoditi?

Nemam pojma. Ali možda je Augie bio na tragu nečega kada je počeo propitkivati Toma
Strouda. Možda trebam saznati kad se točno Tom Stroud vratio u Westbridge.

Dosta nagađanja. I dalje nešto previđam. Osim toga, sada se trebam pozabaviti nečim
drugim.

Suočiti se s Ellie.

Nemoguće je da je slučajnost to što je Maurina majka do mene došla preko Ellie. Ellie nešto
zna. Spoznaja je to koju napola želim zanemariti. Hvala na pitanju, danas sam već primio
mnogo udaraca, ali ako ne mogu vjerovati Ellie, ako mi je Ellie lagala i ako me ona ne štiti,
što onda uopće imam?

Duboko udahnem i otvorim vrata radionice. Prvo što začujem Leahin je i Kelsin smijeh.
Shvaćam da ovu obitelj doživljavam kao pomalo nestvarnu, pomalo presavršenu, ali to je
ono što ja vidim. Jednom sam upitao Ellie kako ona i Bob uspijevaju pa mi je rekla: »Oboje
smo prošli kroz neke svoje ratove pa se sada borimo da ovo sačuvamo.« Možda shvaćam, ali
nisam siguran. Ellie je teško pala rastava njezinih roditelja u poznim godinama. Možda je to
dio onoga o čemu je govorila, ne znam. Ili možda nikoga ne poznajemo tako dobro. Tražim
pukotine u Ellienu i Bobovu životu. To što ih ja ne vidim ne znači da ne postoje. A to što ih
Ellie i Bob možda skrivaju ne čini ih ništa manje divnima ni ljudskima.

Tatina misao: svatko ima svoje nade i snove.

Odem u kuhinju, ali Ellie nije ondje. Jedno mjesto je prazno. Bob se okrene prema meni i
kaže: »Ellie je morala otići. Ostavila je jedan tanjur za tebe.«

Kroz prozor vidim kako Ellie hoda prema svom automobilu. Nabrzinu se ispričam i potrčim
za njom. Otvarala je vrata i upravo se spremala sjesti u automobil kad sam povikao: »Znaš li
gdje je Maura?«

To je zaustavi. Okrene se prema meni. »Ne.«

Pogledamo se. »Da bi došla do mene, njezina majka morala je ići preko tebe.«

»Da.«

»Zašto preko tebe, Ellie?«

»Obećala sam joj da neću ništa reći.«

»Kome?«

»Mauri.«

Znao sam da će izgovoriti to ime, ali svejedno sam ga dočekao nespreman. »Ti si obećala
Mauri?« Zazvoni mi mobitel. Zove me Augie. Ne javim se. Što god da se sada dogodi, što god
da mi Ellie kaže, znam da među nama više ništa neće biti isto. Malo je toga u životu što me
drži na jednom mjestu. Nemam obitelj. Vrlo malom broju ljudi dopuštam da uđu u moj
svijet.

Osoba koja mi je najdraža upravo mi je zaljuljala do pod nogama.

»Moram ići«, Ellie reče. »Imamo hitan slučaj u Centru.«

»Sve ove godine«, kažem. »Lagala si mi.«

»Nisam.«

»Ali mi nisi rekla.«

»Obećala sam.«

Trudim se da mi se u glasu ne čuje povrijeđenost. »Mislio sam da si mi najbolja prijateljica.«

»Jesam. Ali to što sam tvoja prijateljica ne znači da ću izdati sve ostale.« Mobitel mi ne
prestaje vibrirati. »Kako si mi mogla takvo što tajiti?« »Ne govorimo si sve«, odvrati.

»O čemu ti to? Vjerujem ti u potpunosti.«

»Ali mi ne govoriš sve, zar ne, Nape?«

»Naravno da ti sve govorim.«

»Glupost.« Ta joj riječ izleti kao šapat-vrisak iznenađenja, kao u situacijama kada su odrasli
ljuti, ali ne žele probuditi djecu. »Mnogo toga skrivaš od mene.«

»O čemu ti to?«

Nešto joj bljesne u očima. »Želiš li mi nešto reći o Treyu?«

Htio sam je pitati: O kome? Toliko sam usredotočen na ovu istragu, na mogućnost da
otkrijem istinu o toj noći i na to da osjećam da me, od svih ljudi, izdala upravo žena koja mi
je najbliža. Ali onda se, naravno, sjetim bejzbolske palice i premlaćivanja.

Ellie me bijesno gleda.

»Nisam ti lagao«, kažem.

»Samo mi nisi rekao.«

Šutim.

»Misliš da ne znam da si ti razlog zbog kojeg je Trey završio u bolnici?« »To nema veze s
tobom«, odvratim.
»Sudionica sam u zločinu.«

»Ne, nisi. Ja sam odgovoran.«

»Jesi li stvarno tako glup? Postoji granica između ispravnog i pogrešnog, Nape. Ti si me
povukao preko te crte. Prekršio si zakon.«

»Da kaznim gada«, odvratim. »Da pomognem žrtvi. Nije li to ono što bismo trebali raditi?«

Ellie odmahne glavom, crvena od bijesa. »Ne shvaćaš, zar ne? Kad mi policija dođe na vrata
zato što su zaključili da bi mogla postojati veza između ozlijeđenog muškarca i pretučene
žene, moram im lagati. To znaš, je li tako? Pa htio ti to ili ne, ja sam sudionica u zločinu. Ti si
me u to umiješao, a sad nemaš ni toliko pristojnosti da me suočiš s istinom.«

»Ne govorim ti ništa zato da bih te zaštitio.«

Ellie odmahne glavom. »Jesi li siguran da je o tome riječ, Nape?«

»O čemu ti to?«

»Možda mi ne govoriš zato što znaš da bih te zaustavila. Možda mi ne govoriš zato što je to
što činiš pogrešno. Otvorila sam to sklonište kako bih pomogla zlostavljanim ženama, a ne
kako bih se dala u osvetnički pohod na zlostavljače.«

»To nije do tebe«, kažem. »Ja sam onaj koji donosi tu odluku.«

»Svi mi donosimo odluke«, izjavi tišim glasom. »Ti si odlučio da Trey zaslužuje batine. Ja
sam odlučila održati obećanje dano Mauri.«

Odmahnem glavom, a mobitel mi ponovno zavibrira. Opet Augie. »Ne možeš mi to tajiti,
Ellie.«

»Ostavi se toga«, kaže.

»Čega?«

»Nisi mi rekao za Treya zato da me zaštitiš.«

»Pa?«

»Pa, možda i ja činim isto za tebe.«

Mobitel i dalje vibrira. Moram se javiti. Dok sam prinosio mobitel uhu, Ellie uskoči u
automobil. Krenem je zaustaviti, ali onda primijetim da Bob stoji pokraj vrata i gleda u
mene neobičnog izraza lica.

Ovo će morati pričekati.

»Što je bilo?« viknem u slušalicu.

»Napokon sam došao do Andyja Reevesa«, Augie mi kaže. Poljoprivredni zapovjednik u

Vojnoj bazi.

»I?«

»Znaš li konobu Zahrđali čavao?«

»To je ona opskurna rupa u Hackensacku, zar ne?« »Bila je nekoć. Nađi se s njim ondje za
sat vremena.«
20. POGLAVLJE
Snimku sam presnimio na najmanje tehnološki, ali ipak najbrži način.

Jednostavno sam je pustio da se vrti na malom ekranu kamere i to snimio pametnim

mobitelom. Kvaliteta nije tako strašno loša kao što sam mislio da će biti, ali neću ni osvojiti
nagrade za najbolju snimku. Učitam kopiju snimke na svoj računalni oblak i onda je, tek
toliko da budem miran, pošaljem na još jednu od svojih adresa elektroničke pošte.

Da kopiju pošaljem još nekom da je pričuva?

Da. Pitanje je komu? Pomislim na Davida Rainiva, ali ako mi ikad uđu u trag - da,
paranoičan sam - ne želim ga dovesti u opasnost. Pomislim da bih ga mogao poslati Ellie, ali
muči me ista stvar. Osim toga, trebam promisliti o svemu. Trebam stvarno dobro promisliti
o svom sljedećem potezu s njom. Očiti izbor osobe kojoj bih mogao poslati snimku je Augie,
ali ipak, je li u redu da mu to samo pošaljem e-poštom, a da ga pritom ni ne upozorim?

Nazovem ga na mobitel.

»Već si tamo?« Augie upita.

»Na putu sam. Poslat ću ti jednu snimku.«

Ispričam mu o posjetu Davida Rainiva i svemu ostalom. On šuti. Kada sam završio, upitam
ga je li još na liniji.

»Nemoj mi to slati na poslovnu adresu«, kaže.

»U redu.«

»Imaš moju privatnu adresu?«

»Imam.«

»Dobro, pošalji mi na nju.« Uslijedi dulja stanka. Onda pročisti grlo i kaže: »Diana... Rekao si
da nje nije bilo na snimci?«

Uvijek to čujem kad izgovori njezino ime. Ja sam izgubio tebe. Brata. Blizanca. Strahota,
nema sumnje. Ali Augie je izgubio kći jedinicu. Svaki put kad izgovori Dianino ime, izgovori
ga nekako promuklo, bolno, kao da ga netko udara dok govori. Iz svakoga sloga teče nova
bol.

»Nisam ni vidio ni čuo Dianu,« kažem mu, »ali snimka nije baš neke kvalitete. Možda ti
uočiš nešto što je meni promaknulo.«

»I dalje mislim da si na krivom putu.«

Razmislim o tome. »I ja to mislim.«

»I?«

»I to je u ovom trenutku jedini put koji imam. A kad je tako, mogu onda i nastaviti njime da
vidim kamo vodi.«

»Zvuči kao da imaš plan.«

»Premda ne dobar.«

»Ne, ne dobar«, Augie se složi.

»Što si rekao Andyju Reevesu?« upitam.

»O tebi?«

»O tome zašto se želim naći s njim, da.«

»Ništa, kvragu. Što bih mu mogao reći? Ni sam ne znam zašto to želiš.«

»To je dio mog plana«, odvratim. »Onog ne baš dobrog plana.«

»Bolje išta nego ništa, valjda. Idem pogledati snimku. Nazvat ću te ako išta primijetim.«

Zahrđali čavao prenamijenjena je kuća s oplatom od cedra i crvenim vratima. Parkiram

između žutog Forda Mustanga s tablicom EBNOVINA-SLONOvAČA i križanca autobusa i
kombija na čijoj bočnoj strani piše »Centar za umirovljenike okruga Bergen«. Ne znam što
je Augie htio reći s onim da je to nekoć bila opskurna rupa. Izvana mi i dalje tako izgleda.
Jedina promjena koju primjećujem velika je rampa za invalidska kolica. Toga prije nije bilo.
Popnem se uza stube i otvorim teška crvena vrata.

Prvo što sam primijetio - ekipa u baru je stara.

Vrlo stara. Pretpostavljam da je prosječna dob blizu osamdeset. Vjerojatno su došli iz

centra za umirovljenike. Zanimljivo. Umirovljenici izlaze u trgovine, kasino i na trkališta.

Zašto ne bi izlazili i u konobe?

Drugo: na sredini sobe nalazi se pretenciozan bijeli klavir srebrna obruba uz savršen
dodatak staklenke za napojnice. Klavir za koji bi Liberace smatrao da je previše napadan.
Izgleda kao da je došao ravno iz one pjesme Piano Man Billyja Joela. Gotovo da očekujem
kako će neki posrednik u prodaji nekretnina koji pokušava postati pisac i Davy iz
mornarice ljubovati sa svojim pićem za šankom, baš kao u stihovima te pjesme. No ne vidim
nikoga tko bi odgovarao tom opisu. Vidim mnogo hodača, štapova i invalidskih kolica.
Klavirist svira Sweet Caroline, koja je postala jednom od onih pjesama koje se sviraju na
svakom vjenčanju i sportskom događaju, koju jednako vole i djeca i stariji. Postariji gosti
bara entuzijastično pjevaju zajedno s klaviristom. Pjevaju u pogrešnom tonu i nemaju
sluha, ali nije ih briga. Lijep je to prizor.

Nisam siguran koji je od njih Andy Reeves. Očekujem nekog u srednjim šezdesetima, s
vojničkom frizurom i vojničkog držanja. Nekoliko starijih muškaraca odgovara tom opisu,
rekao bih. Uđem u sobu. Uočim nekoliko snažnih mladića čiji pogledi bježe prostorijom kao
pogledi opreznih zaštitara i zaključim da su to pipničari ili možda bolničari koji paze na
starije goste bara.

Klavirist podigne pogled i kimne mi. Nema vojničku frizuru, a ni držanje. Ima valovitu plavu
kosu i onu voštanu boju lica koju povezujem s kemijskim pilinzima. Pokretom glave pozove
me da sjednem za klavir dok starci glasno pjevaju kako se dobra vremena nikada nisu činila
tako dobrima.

Sjednem. Jedan od staraca zagrli me, gurkajući me da i ja zapjevam. Vrlo neoduševljeno

priključim se u jednom stihu čekajući da mi priđe netko drugi, po mogućnosti Andy Reeves.
No nitko mi ne prilazi. Osvrnem se po sobi. Na zidu se nalazi plakat na kojemu su četiri
najsretnija, najzdravija starca s ove strane Viagre,a na majicama im preko prsa piše: »Bingo
utorko poslijepodne - piće 3 dolara«. Za barom nekoliko tipova za koje sam zaključio da su
bolničari-pipničari nalijeva neko crveno piće u plastične čaše posložene na pultu.

Kada je Sweet Caroline završila, starci su počeli s odobravanjem zviždati i vikati. Gotovo se
veselim sljedećoj pjesmi uživajući u ovoj kvazinormalnosti, ali klavirist valovite kose ustane
i objavi da će napraviti »kratku stanku«.

Starkelje s užitkom izraze svoje nezadovoljstvo.

»Pet minuta«, kaže im klavirist. »Pića su vam za barom. Smislite nekoliko pjesama koje
želite da vam pjevam, dobro?«

To ih malo umiri. Klavirist izvadi novac iz nečega što izgleda kao prevelika čaša za vinjak,
krene prema meni i kaže: »Policajac Dumas?«

Kimnem.

»Ja sam Andy Reeves.«

Prvo što sam primijetio: govori pomalo zadihano. Ili šaputavo.

Sjedne pokraj mene. Pokušam pogoditi koliko je star. Bez obzira na čudne kozmetičke
zahvate od kojih mu lice sjaji, ne može mu biti više od otprilike pedeset pet godina, ali s
druge strane, Vojna baza zatvorila se prije samo petnaest godina. Zašto bi trebao imati više
od pedesetak godina?
Ogledam se oko sebe. »Ovo mjesto«, kažem.

»Što s njim?«

»Čini se potpuno drugačijim od Ministarstva poljoprivrede.«

»Zar ne?« Raširi ruke. »Što reći? Bila mi je potrebna promjena.«

»Znači, više ne radite za Vladu?«

»Umirovio sam se prije sedam godina. Dvadeset pet godina radio sam za Ministarstvo
poljoprivrede. Dobio sam dobru mirovinu i sada se bavim svojom strašću.«

»Klavirom.«

»Da. Mislim, ne ovdje. Ovo je, pa, negdje moraš početi, je li?

Proučavam mu lice. Boju je dobio u solariju ili se maže losionom za samotamnjenje, ali u
svakom slučaju, nije prirodna. Vidim mu vrlo blijedu kožu uz rub čela, ondje gdje počinje
rasti kosa. »Tako je«, složim se.

»Imali smo klavir u onom starom uredu u Westbridgeu. Tamo sam stalno svirao. To nam je
pomagalo da se opustimo kad bi nam posao postao previše stresan.« Promeškolji se na
stolcu i zabljesne me zubima, tako velikim i bijelim da bi mogli glumiti klavirske tipke. »I,
kako vam mogu pomoći, detektive?«

»Čime ste se vi to bavili u onoj Vojnoj bazi?« odmah prijeđem na stvar.

»Vojnoj bazi?«

»To je nekoć bila«, odvratim. »Kontrolni centar za protuzračne raketne sustave Nike.«

»O, znam.« Odmahne glavom sa strahopoštovanjem. »Kakvu to mjesto ima povijest, zar
ne?«

Ne odgovorim.

»Ali sve to, pa, to je bilo mnogo godina prije nego što smo mi došli. Mi smo bili samo
uredski kompleks, ne vojna baza.«

»Uredski kompleks Ministarstva poljoprivrede«, odvratim.

»Tako je. Naš zadatak bio je pružiti vodstvo u vezi s pitanjima koja se tiču hrane,
poljoprivrede, prirodnih resursa, ruralnog razvoja, prehrane i srodnih pitanja koja se
temelje na zdravim javnim politikama, najkvalitetnijoj dostupnoj znanosti i učinkovitom
upravljanju.«
Zvuči naučeno, vjerojatno zato što to i jest. »Zašto ondje?« upitam.

»Molim?«

»Ministarstvo poljoprivrede ima ured na Aveniji neovisnosti u Washingtonu.«

»Jasno, to je sjedište. Mi smo bili podružnica.«

»Ali zašto ondje, u šumi?«

»Zašto ne?« odvrati i podigne dlanove prema stropu. »Bio je to krasan prostor. Jedan dio
onoga čime smo se bavili... Mislim, ne želim se hvaliti ili zvučati kao da je taj posao bio
glamurozniji nego što je uistinu bio, ali mnoge naše studije bile su strogo čuvana tajna.«
Nagne se prema meni. »Jeste li gledali film Kolo sreće?«

»Eddie Murphy, Dan Aykroyd, Jamie Lee Curtis«, odvratim.

Vrlo je zadovoljan što to znam. »Taj, da. Ako se sjećate, braća Duke pokušavala su dovesti u
škripac tržište soka od naranče, je li?«

»Tako je.«

»Sjećate li se kako?« Reeves se nasmiješi kada je iz izraza na mom licu pročitao da se

sjećam. »Braća Duke potkupljivala su vladine službenike kako bi unaprijed dobili mjesečni
primjerak izvješća o usjevima koje je izdavalo Ministarstvo poljoprivrede. Ministarstvo
poljoprivrede, detektive Dumas. To smo bili mi. Mnoge naše studije bile su tako bitne.
Trebali su nam privatnost i jako osiguranje.«

Kimnem. »Znači, zato ste podigli one ograde i natpise da je neovlaštenim osobama
zabranjen ulaz.«

»Točno tako.« Reeves ponovno raširi ruke. »A koje bi mjesto bilo bolje za provođenje naših
testiranja nego bivša Vojna baza?«

»Je li itko ikada prkosio tim natpisima?«

Prvi put učini mi se da mu je na licu kratko bljesnuo jedva primjetan osmijeh. »Što želite
reći?«

»Je li vam itko neovlašteno dolazio na posjed?«

»Ponekad«, Reeves izgovori najopuštenije što je mogao. »Klinci su se znali ušuljati u šumu i
piti ili pušiti travu.«

»I onda?«

»Kako to mislite?«
»Bi li klinci ignorirali upozorenja?«

»Tako nekako, da.«

»Što bi onda učinili?«

»Ništa. Samo bi prošli pokraj natpisa.«

»I što biste vi učinili u vezi s tim?«

»Ništa.«

»Ništa?«

»Možda smo im rekli da je to privatni posjed.«

»Možda?« upitam. »Ili jeste?«

»Nekad valjda jesmo.«

»Kako točno ste to činili?«

»Molim?«

»Detaljno mi opišite. Neki klinac prođe pokraj vašeg natpisa. Što biste učinili?«

»Zašto pitate?«

Potrudim se zvučati pomalo otresito. »Samo odgovorite na pitanje, molim vas.«

»Rekli bismo mu da se vrati. Podsjetili bismo ga na to da je neovlašteno na tuđem posjedu.«

»Tko bi ga podsjetio?« upitam.

»Ne razumijem.«

»Biste li ga vi upozorili?«

»Ne, naravno da ne.«

»Tko onda?«

»Jedan od naših zaštitara.«

»Jesu li čuvali šumu?«

»Što?«
»Natpisi su počinjali pedesetak metara od vaše ograde.«

Andy Reeves malo razmisli o tome. »Ne, zaštitari ne bi išli tako daleko. Bili su usmjereniji
na stražarenje na području Baze.«

»Znači, vjerojatno ne biste vidjeli nekoga tko je neovlašteno ušao na posjed sve dok ne bi
došao do vaše ograde, zar ne?«

»Ne vidim kako je to bitno...«

»Kako biste uočili tog klinca koji je neovlašteno ušao?« upitam prebacivši u višu brzinu.
»Jeste li se oslanjali na zaštitarov vid ili ste imali kamere?«

»Mislim da smo ih možda imali nekoliko...«

»Mislite da ste imali kamere? Ne sjećate se?«

Iskušavam njegovo strpljenje. Činim to namjerno. On počne noktom lupkati po stolu.

Dugačkim noktom, primijetim. Onda mi se široko osmjehne i ponovno šapne: »Ne
namjeravam još dugo podnositi vaše ugnjetavanje, detektive.«

»Aha, u redu, oprostite«, kažem. Nagnem glavu. »Da vas pitam onda nešto: zašto bi
helikopter Black Hawks noću slijetao u«, napravim navodne znakove prstima, »uredski
kompleks Ministarstva poljoprivrede?«

Dobro si poentirao i sad možeš otići s pozornice, kako bi to rekla moja kumčad.

Andy Reeves ovo nije očekivao. Od zaprepaštenja razjapi usta, premda ne zadugo. Pogled
mu postane hladniji. Širok osmijeh zamijenila su nekako čudno zatvorena usta i mnogo
gmazovskiji izgled.

»Nemam pojma o čemu govorite«, šapne.

Pokušam ga slomiti gledajući ga u oči, ali njemu predugo gledanje u oči ne stvara problem.
To mi se ne sviđa. Svi mislimo da je gledanje u oči nešto izvrsno ili znak iskrenosti, ali kao i
s mnogim drugim stvarima, previše nečega ukazuje na to da postoji problem.

»Prošlo je petnaest godina, Reevese.«

I dalje me bijesno gleda.

»Nije me briga što ste ondje radili.« Trudim se ne zvučati kao da ga preklinjem. »Samo
moram znati što se dogodilo mom bratu.«

Ista glasnoća, isti izgovor, iste riječi: »Nemam pojma o čemu govorite.«

»Moj brat je bio Leo Dumas.«

Pretvara se da razmišlja o tome, da pokušava iskopati to ime iz svoje banke sjećanja.

»Udario ga je vlak zajedno s djevojkom koja se zvala Diana Styles.«

»O, Augiejeva kći.« Andy Reeves odmahne glavom onako kako to ljudi čine kada govore o
tuđoj tragediji. »Mladić koji je poginuo zajedno s njom bio je vaš brat?«

On to zna. Ja to znam. On zna da ja znam.

»Moja sućut.«

Snishodljivost mu se cijedi iz glasa kao javorov sirup s hrpe američkih palačinki složenih
jedna na drugu. Naravno, namjerno. Uzvraća udarac.

»Već sam vam rekao da me uopće ne zanima čime ste se bavili u toj Bazi«, kažem. »I zato,
ako želite da prestanem kopati po ovome, sve što morate učiniti jest reći mi istinu. Osim.«

»Što osim?«

»Osim ako mi niste vi ubili brata«, kažem.

Nije zagrizao mamac. Umjesto toga, napadno pogleda na sat. Pogleda u starca koji se počeo
vraćati prema klaviru. »Stanka mi je završila.«

Ustane.

»Prije nego što odete«, kažem.

Izvadim mobitel. Snimka je već na zaslonu. Zaustavljena je na trenutak kada se helikopter

prvi put pojavio. Pritisnem tipku za reprodukciju i podignem mobitel prema njemu. Čak mu
i ona umjetna boja počne nestajati s lica.

»Ne znam što bi to trebalo biti«, odvrati, ali ne uspijeva zvučati uvjerljivo.

»Naravno da znate. To je Sikorsky Black Hawk, radarski nevidljiv helikopter koji leti iznad
onoga za što tvrdite da je kompleks Ministarstva poljoprivrede. Ako odgledate još nekoliko
sekundi snimke, taj helikopter će sletjeti. Nakon toga, vidjet ćete kako iz njega izlazi
muškarac u narančastoj zatvorskoj odjeći.«

Malo pretjerujem, zapravo se vidi samo narančasta mrlja, ali i to je već dovoljno.

»Ne možete potvrditi da je...«

»Naravno da mogu. Postoji datum na snimci. Zgrade i okoliš dovoljno su jedinstveni. Zvuk
je stišan, ali cijelu snimku prati naracija.« Još malo pretjerivanja. »Tinejdžeri koji su to
snimili rekli su gdje se nalaze i čemu svjedoče.«
Ponovno me počne strijeljati pogledom.

»I još nešto«, kažem.

»Što?«

»Na snimci se čuju tri tinejdžera. Sva trojica umrla su pod sumnjivim okolnostima.«

Jedan od staraca poviče: »Hej, Andy, mogu li dobiti Livin' on a Prayer?«

»Mrzim Maddonu«, odvrati drugi.

»To je Like a Prayer, idiote. Livin on a Prayer je Bon Jovi.«

»Koga ti nazivaš idiotom?«

Andy Reeves ne obazire se na njih. Okrene se prema meni. Na njegovu licu nema više
krinke. Šapat je glasniji. »Je li to jedini primjerak te snimke?«

»Da«, kažem i nezainteresirano ga pogledam. »Bio sam tako glup da sam došao ovamo ne
napravivši kopije.«

Progovori kroz stisnute zube. »Ako je ova snimka ono što tvrdite, pritom naglašavam riječ
ako, kada biste je otkrili javnosti, počinili biste federalni zločin kažnjiv zatvorom.«

»Andy?«

»Što je?«

»Izgledam li kao da se bojim?«

»Počinili biste izdaju kada biste otkrili tu snimku.«

Pokažem na svoje smireno lice kako bih mu pokazao da me njegova prijetnja ni na koji
način ne zastrašuje.

»Ako se usudite ikome je pokazati...«

»Dajte da vas zaustavim, Andy. Ne želim da razbijate svoju lijepu glavicu oko toga. Ako mi
ne kažete ono što želim znati, svakako ću je pokazati. Objavit ću je na Twitteru i Facebooku,
i to s vašim imenom.« Pretvaram se da imam kemijsku i papir i da pišem po njemu »Piše li
se Reeves s dva e ili s ea?.«

»Nisam imao nikakve veze s vašim bratom.«

»A s mojom djevojkom? Zove se Maura Wells. Želite reći da ni s njom niste imali nikakve
veze?«
»O, Bože«, Andy Reeves polako odmahne glavom. »Ništa vi ne znate, zar ne?«

Ne sviđa mi se način na koji je to rekao, s iznenadnim povjerenjem. Ne znam kako

odgovoriti na to pa pokušam s jednostavnim: »Recite mi onda vi.«

Još jedan posjetitelj poviče: »Sviraj Don't Stop Believin', Andy. Tu volimo.« »Sinatra!«

»Journey«

Mrmljanje u znak slaganja. Jedan tip počne pjevati uvodne stihove: »Just a small town girl«,
drugi odgovore: »Livin' in a lonely world.«

»Samo sekundu, momci.« Reeves mahne i nasmiješi se, on je samo stari dobri momak koji
uživa u pažnji koju dobiva. »Štedite energiju.«

Andy Reeves ponovno se okrene prema meni, približi usne mom uhu i šapne: »Ako objavite
tu snimku, detektive Dumas, ubit ću i vas i sve koje volite. Je li to jasno?«

»Savršeno jasno«, kimnem. A onda ga zgrabim za jaja i stisnem.

Njegov vrisak prolomi se kroz noćni zrak.

Nekoliko staraca preplašeno poskoči. Kad sam ga pustio, Reeves padne na pod kao riba na
dok.

Mlađi tipovi, redari, odreagiraju. Pojure prema meni. Ustuknem i pokažem značku.

»Ne približavajte se«, upozorim ih. »Policijska posla.«

Starcima se to ne sviđa. A ni redarima. Približe se i opkole me. Izvadim mobitel i nabrzinu

slikam. Starci se počnu derati na mene.

»Što to radite?! Da sam deset godina mlađi... Ne možete tako... Livin' on a Prayer«

Jedan padne na koljena kako bi se pobrinuo za ozlijeđenog Reevesa, a redari mi krenu

prilaziti. Moram ovo privesti kraju.

Redarima koji mi se približavaju pokažem pištolj zakvačen za opasač. Ne izvučem ga, ali
dovoljno je da ga vide pa da uspore.

Jedan starac zamahne šakom prema meni. »Prijavit ćemo te.«

»Učinite što morate«, odvratim.

»Bolje vam je da nestanete odavde.« Slaže se. Pet sekundi poslije to i učini .
21. POGLAVLJE
Ne brinem se da bi netko mogao pozvati policiju zbog mojeg ponašanja. Andy Reeves će se
oporaviti, a kada se oporavi, neće htjeti da itko prijavi taj izgred.

Više me brine Reevesova prijetnja. Četvero je ljudi ubijeno. Ti, Diana, Rex i Hank. Da, odsad
ću se služiti tim izrazom. Zaboravi tvrdnje o nesreći i samoubojstvu. Ubijeni ste, Leo. I nek'
sam proklet ako ću samo tako prijeći preko toga.

Nazovem Ellie. Ne javlja se i to me razbjesni. Pogledam mobitel i provjerim fotografiju koju

sam snimio. Reeves. Leži na podu, lica iskrivljena od bola, ali fotografija je dovoljno jasna.
Pošaljem je Ellie u poruci i napišem:

Provjeri prepoznaje li ga Maurina mama.

Krenem kući, ali shvatim da ništa nisam jeo. Skrenem udesno prema Armstrongovoj
zalogajnici. Otvorena je 24 sata. Kroz prozor uočim da Bunny radi. Dok izlazim iz
automobila, zazvoni mi mobitel. Ellie.

»Hej«, pozdravi me.

»Hej.«

To je valjda naš način prihvaćanja činjenice da smo pretjerali.

»Gdje si?« upita.

»U Armstrongu.«

»Dolazim za pola sata.«

Ona prekine poziv. Iziđem iz automobila i krenem prema zalogajnici. Dvije djevojke,
vjerojatno tinejdžerice ili možda u ranim dvadesetima, stoje ispred restorana, puše i
čavrljaju. Jedna je plavuša, druga smeđokosa, a obje sliče »internetskim manekenkama« ili
zvijezdama nekog reality showa. Tako te žene u tim emisijama izgledaju, valjda. Prođem
pokraj njih dok duboko povlače dim. Onda zastanem i okrenem se prema njima.

Zurim u njih dok ne osjete moj pogled na sebi. Nastave razgovarati još koji trenutak
povremeno pogledavajući prema meni. Ne mičem se. Naposljetku zašute.

Plavuša napravi neku grimasu i kaže: »Koji je tebi?«

»Trebao bih samo ući u restoran«, kažem. »Trebao bih gledati svoja posla. Ali ipak, najprije
želim nešto reći.«

Obje me pogledaju onako kako gledaš nekog luđaka. »Molim vas, nemojte pušiti«, kažem.
Brineta stavi ruke na bokove. »Poznajemo li se?«

»Ne«, odvratim.

»Vi ste policajac ili nešto?«

»Jesam, ali to nema nikakve veze s ovim. Moj otac umro je od raka pluća zato što je pušio. I
to mi ostavlja izbor: mogu samo proći pokraj vas ili vam mogu pokušati spasiti život.
Vjerojatno me nećete poslušati, ali ako to dovoljno puta učinim, možda će barem jednom
netko malo zastati i promisliti o tome, možda čak i prestati pušiti. I zato vas molim, možda
čak i preklinjem, nemojte pušiti.«

To je to.

Uđem u zalogajnicu. Stavros je za blagajnom. Pljesnemo se dlanom o dlan i on kimne

glavom prema stolu u kutu. Ja sam samac koji ne voli kuhati i često ovamo dolazim na
večeru. Kao i većina jelovnika u zalogajnicama u New Jerseyju, i jelovnik u Armstrongu
debljine je Biblije. Bunny mi samo da današnji dnevni jelovnik. Pokaže na losos s kus-
kusom i namigne.

Pogledam kroz prozor. Dvije djevojke koje su pušile još su vani. Smeđokosa mi je okrenuta
leđima, cigareta joj je među prstima. Plavuša me preplašeno pogleda, ali u njezinoj ruci
nema cigarete. Pokažem joj podignute palčeve, a ona se okrene. Vjerojatno je već popušila
cigaretu do kraja, ali ja vidim pobjedu gdje god mogu.

Upravo dovršavam obrok kada primijetim da Ellie ulazi u zalogajnicu. Stavrosu se ozari lice
kada ju je primijetio. Isklišejizirano je reći da netko obasja prostoriju kada u nju uđe, ali
Ellie u najmanju ruku podigne prosječnu razinu dobrote, pristojnosti i kreposti u njoj.

Ovo je prvi put da sve to ne uzimam zdravo za gotovo. Sjedne nasuprot meni i podstavi
jedno stopalo pod sebe.

»Jesi li poslala onu fotografiju Maurinoj mami?« upitam.

Ellie kimne. »Nije još odgovorila.«

Vidim da treptanjem pokušava suzbiti suze.

»Ellie?«

»Još ti nešto nisa nikad rekla.«

»Što?«

»Prije dvije godine, ono kad sam provela mjesec dana u Washingtonu.«

Kimnem. »Na onoj konferenciji o beskućnicima.«

Podrugljivo otpuhne. »Konferenciji«, uzme ubrus i obriše oči, »koja traje mjesec dana?«

Ne znam što napraviti s tom informacijom pa nastavim šutjeti.

»Usput budi rečeno, to nema veze s Maurom. Samo sam...«

Uhvatim je za nadlakticu. »Što se dogodilo?«

»Ti si najbolja osoba koju poznajem, Nape. Vjerujem ti bezuvjetno. Ali nisam ti rekla.«

»Što mi nisi rekla?«

»Bob...«

Ne mičem se.

»Radio je s tom nekom ženom. Počeo je ostajati dokasna na poslu. Pa sam ga jedne noći
iznenadila. Njih dvoje...«

Srce mi padne u pete. Ne znam što bih rekao, a i čini mi se da ne želi da išta kažem pa je
samo malo čvršće stisnem. Želim joj pružiti neku utjehu. No tu sam priliku propustio.

Konferencija od mjesec dana. Čovječe.

Moju najbolju prijateljicu strašno je boljelo. A ja to nisam ni primijetio. Baš sam pravi
detektiv, zar ne?

Ellie obriše oči i prisili se da se nasmiješi. »Sad je bolje. Bob i ja smo to raščistili.«

»Želiš li razgovarati o tome?«

»Ne sad, ne. Došla sam da razgovaramo o Mauri. O obećanju koje sam joj dala.«

Bunny dođe do nas, stavi jelovnik ispred Ellie, namigne joj. Kad je otišla, nisam znao kako
nastaviti. A nije ni Ellie. Pa naposljetku kažem: »Obećala si Mauri nešto.«

»Da.«

»Kada?«

»One noći kad su Leo i Diana umrli.«

Još jedan udarac u zube.

Bunny se vrati do nas i upita Ellie želi li nešto naručiti. Ellie naruči kavu bez kofeina. Ja
uspijem naručiti čaj od metvice. Bunny nas upita želimo li naručiti puding od banane,
savršen je. Oboje odbijemo.
»Te noći«, kažem, »jesi li Mauru vidjela prije ili poslije Leove i Dianine smrti?«

»I prije i poslije.« Od njezina odgovora zavrti mi se u glavi.

Ne znam što bih rekao. Ili se možda bojim onoga što bih mogao reći. Gleda kroz prozor, na
parkiralište.

»Ellie?«

»Prekršit ću obećanje dano Mauri«, kaže. »Ali, Nape?«

»Što?«

»Neće ti se svidjeti.«

»Počnimo sa susretom nakon što su poginuli«, Ellie kaže.

Zalogajnica se prazni, ali nas nije briga. Bunny i Stavros tek pridošle goste šalju na drugi
kraj zalogajnice da imamo mira.

»Maura je došla do mene«, Ellie kaže.

Čekam da nastavi. Ne čini to. »Te noći?«

»Da.«

»U koliko sati?«

»Oko tri ujutro. Moji roditelji su prekinuli, a tata... On je htio da budem sretna pa je garažu
prenamijenio u sobu za mene, što je za jednu tinejdžericu prilično velika stvar. Prijatelji su
mi mogli doći u svako doba dana i noći zato što se do moje sobe dolazilo, a da se nikoga ne
probudi.«

Čuo sam glasine da je Ellien stražnji ulaz u dvorište uvijek otvoren, ali to je bilo prije nego
što smo se Ellie i ja zbližili i prije no što su moj brat i Elliena najbolja prijateljica pronađeni
na željezničkoj pruzi. Zamislim se oko toga. Dva najčvršća odnosa u mom odraslom životu
odnosi su s Ellie i Augiejem, a oba su izniknula iz te tragične noći.

»Uglavnom, kad sam čula kucanje, nisam obraćala previše pozornosti na to. Ljudi su znali
da mogu doći prespavati kod mene ako se još ne mogu vratiti kući - ako su prepijani ili
nešto.«

»Je li Maura došla k tebi ikada prije?« upitam.

»Ne, nije. Znam da sam ti to već rekla, ali uvijek sam nekako sa strahopoštovanjem gledala
Mauru. Jednostavno se činila nekako, ne znam, većom facom od nas ostalih. Možda zrelijom
i iskusnijom. Znaš što hoću reći?«
Kimnem. »Zašto je onda otišla k tebi?«

»To sam i ja nju pitala, ali na početku je bila samo slomljena, plačljiva i histerična. A to mi je,
kao što sam već rekla, bilo čudno zato što mi se uvijek nekako činilo da je ona iznad toga.

Trebalo mi je valjda pet minuta da je smirim. Bila je sva prljava. Mislila sam da je napadnuta
ili nešto. Krenula sam joj pregledavati odjeću da vidim je li nešto potrgano. Pročitala sam
nešto o tome na nekom predavanju o traumi nakon silovanja. Uglavnom, kad se počela
smirivati, to gotovo da je bilo prebrzo. Ne znam kako drugačije to objasniti. Kao da ju je
netko pljusnuo i viknuo: >Saberi se!<«

»Što si ti učinila?«

»Izvadila sam bocu viskija koju sam držala sakrivenu ispod kreveta.«

»Ti?«

Ona odmahne glavom. »Ti stvarno misliš da znaš sve o meni, je li?« Očito ne, pomislim.

»Uglavnom, Maura je odbila viski, rekla je da joj treba bistar um. Pitala je može li ostati kod
mene neko vrijeme. Rekla sam da naravno da može. Da ti budem iskrena, pomalo mi je
laskalo što je odabrala mene.«

»To je bilo u tri ujutro?«

»Oko tri, da.«

»Znači, nisi još znala za Lea i Dianu«, kažem.

»Tako je.«

»Je li ti Maura rekla?«

»Nije. Rekla je samo da se treba negdje sakriti.« Ellie se nagne naprijed. »Onda me
pogledala ravno u oči i natjerala me da joj obećam. Znaš kako je znala biti žestoka, zar ne?
Natjerala me da joj obećam da nikome nikada neću reći da je bila kod mene, čak ni tebi.«

»Baš je tako rekla?«

Ellie kimne. »Na početku sam mislila da ste se vas dvoje posvađali, ali previše se bojala.
Mislim da je došla k meni zato što sam ja Pouzdana Ellie, zar ne? Bilo je ljudi koji su joj bili
bliži. To me neprestano kopkalo. Zašto ja? Sada znam.«

»Što znaš?«

»Zašto se obratila meni. Čuo si što je rekla njezina mama. Netko ju je tražio. Tada to nisam
znala. Ali Maura je sigurno shvatila da će sve one s kojima je bliska nadgledati ili ispitivati.«
Kimnem. »I zato nije mogla otići kući.«

»Tako je. I vjerojatno je mislila da će tebe pratiti ili da će ispitivati tvog tatu. Ako su je htjeli
naći, sigurno bi najprije potražili ljude s kojima je bila bliska.«

Sada sam shvatio što želi reći. »A ti joj i nisi bila prijateljica.«

»Točno. Zaključila je da mene neće potražiti.«

»A što su htjeli? Zašto su je ti ljudi tražili?«

»Ne znam.«

»Nisi pitala?«

»Pitala sam. Nije mi rekla.«

»I samo tako si to pustila?«

Ellie se gotovo nasmiješi. »Ne sjećaš se koliko je Maura znala biti uvjerljiva?«

O, sjećam se. Sve mi je jasno.

»Poslije sam saznala da mi Maura ništa nije rekla iz istog razloga zbog kojeg nije ništa rekla
ni svojoj majci.«

»Da te zaštiti.«

»Da.«

»Ako ništa ne znaš,« nastavim, »ništa im ne možeš ni reći.«

»A natjerala me i da obećam, da se zakunem da nikome ništa neću reći sve dok se ona
svojevoljno ne vrati ovamo. Pokušala sam održati to obećanje, Nape. Znam da si ljut zbog
toga. Ali nešto u načinu na koji je Maura to rekla... Željela sam održati riječ. A i zaista sam se
bojala da će, ako prekršim obećanje, doći do neke katastrofe. Da ti budem iskrena, čak i
sada, čak i dok sjedimo ovdje, i dalje mislim da je to pogrešno. Nisam ti željela reći.«

»I zbog čega si se predomislila?«

»Previše ljudi umire, Nape. I pitam se je li Maura jedna od njih.«

»Misliš da je mrtva?«

»Njezina mama i ja... Zbližile smo se nakon toga, naravno. Onaj prvi poziv dok je konobarila
u Bennigan'su ? Ja sam pomogla da do njega dođe. Da me zaštiti, Lynn je taj dio izostavila
kad je razgovarala s tobom.«
Ne znam što reći na sve to. »Lagala si mi sve ove godine.«

»Bio si opsjednut.«

Opet ta riječ. Ellie kaže da sam opsjednut. David Rainiv kaže da je Hank bio opsjednut.

»Nisam znala kako ćeš reagirati«, Ellie nastavi, »ako ti kažem za ovo obećanje.«

»Nije na tebi da razmišljaš o mojoj reakciji.«

»Možda i nije. Ali nije na meni ni da prekršim riječ.«

»I dalje mi nije jasno. Koliko je dugo Maura ostala s tobom?«

»Dvije noći.«

»A onda?«

Ellie slegne ramenima. »Došla sam kući i nije je bilo.«

»Ni poruke, ničeg?«

»Ne.«

»A odonda?«

»Još ničeg. Otad je nisam ni vidjela ni čula.« Nešto nije u redu. »Čekaj, kad si saznala da su
Leo i Diana mrtvi?«

»Dan nakon što su pronađeni. Nazvala sam Dianu na kućni telefon i rekla da bih
razgovarala s njom, i«, oči joj se ponovno napune suzama, »njezina mama... Bože, njezin
glas.«

»Audrey Styles rekla ti je preko telefona?«

»Ne. Htjela je da dođem do njih. Ali čula sam joj u glasu. Trčala sam cijelim putem. Posjela
me. U kuhinji. Kada je završila, otišla sam kući pitati Mauru. Ali nje više nije bilo.«

Nešto i dalje ne valja. »Ali... Mislim, morala si shvatiti da je to povezano, zar ne?«

Nije odgovorila.

»Maura dođe k tebi one noći kada su Leo i Diana poginuli«, kažem. »Moralo ti je pasti na
pamet da između toga postoji neka poveznica.«

Ellie polako kimne. »Točno, zaključila sam da to ne može biti slučajnost.«

»I svejedno nisi nikom rekla?«

»Obećala sam, Nape.«

»Najbolja prijateljica ti je upravo poginula«, kažem. »Kako si mogla nikome ne reći?«

Ellie spusti glavu. Zasutim na trenutak.

»Bila si najodgovornija djevojka na školi«, nastavim. »Mogu razumjeti da si htjela održati

obećanje. To ima smisla. Ali kad si saznala da je Diana mrtva...«

»Svi smo mislili da je to bila nesreća, sjećaš se? Ili možda neko čudno dvostruko
samoubojstvo premda ja u to nikad nisam vjerovala. Ali nisam mislila da Maura ima ikakve
veze s tim.«

»Daj, Ellie, nije moguće da si tako naivna. Kako si mogla nikome ne reći?«

Ponovno spusti glavu. Sine mi: nešto skriva.

»Ellie?«

»Nekome jesam rekla.«

»Kome?«

»No sad kad razmišljam o tome, to i jest bio dio Maurine genijalnosti. Što sam ikome mogla
reći? Nisam pojma imala gdje je.«

»Kome si rekla?«

»Dianinim roditeljima.«

Sledim se. »Rekla si Augieju i Audrey?«

»Da.«

»Augie...« Mislio sam da me više ništa ne može zaprepastiti, ali to se ponovno dogodilo.
»Znao je da je Maura bila kod tebe?«

Ona kimne, a meni se ponovno zavrti u glavi. Možeš li ikome na ovom svijetu vjerovati, Leo?
Ellie mi je lagala. Augie mi je lagao. Tko još? Mama, naravno. Kad je rekla da će se odmah
vratiti.

Je li i tata lagao?

Jesi li ti?

»Što ti je Augie rekao?« upitam.

»Zahvalio mi je. A onda mi je rekao neka održim obećanje.«

Moram vidjeti Augieja. Moram otići do njega i vidjeti što se, kvragu, događa. No onda se
sjetim još nečega što mi je Ellie rekla.

»Rekla si i prije i poslije.«

»Što?«

»Pitao sam te jesi li vidjela Mauru prije Leove i Dianine smrti ili poslije. Rekla si i prije i
poslije.«

Ellie kimne.

»Ispričala si mi ovo što je bilo poslije. A prije?« Izgleda nekako čudno.

»Što je?« upitam.

»To je dio«, Ellie kaže, »koji ti se neće svidjeti.«

22. POGLAVLJE
Stoji nasuprot Armstrongovoj zalogajnici i gleda ih kroz prozor.

Prije petnaest godina, nakon što se pucnjava prolomila kroz, bešumnu noć, pobjegla je i
skrivala se dva sata. Kada se usudila izići i kada je ugledala parkirane automobile i u njima
one muškarce, bila je sigurna. Krenula je prema autobusnoj postaji. Nije bilo bitno na koji
će autobus sjesti. Samo se željela udaljiti. Svi autobusi iz Westbridgea išli su ili u Newark ili
u New York. Odande je mogla potražiti prijatelje i pronaći podršku. No bilo je kasno. U to
doba noći vozilo je vrlo malo autobusa. Da stvari budu još gore, u blizini postaje na trgu
Karim ponovno je uočila muškarce u parkiranim automobilima. Sljedeće dvije noći spavala
je kod Ellie, a zatim sljedeća tri dana provela skrivajući se u
podrumskome stanu/umjetničkom ateljeu Hugha Warnera, njezina profesora likovnog.

Profesor Warner bio je samac, nosio je konjski rep i uvijek je mirisao na bong. Onda se
počela seliti. Gospodin Warner imao je prijatelja u Alphabet Cityju. Ondje je ostala dva dana.
Ošišala se i kosu obojila u plavo. Nekoliko tjedana pratila je skupine stranih turista po
Central Parku i krala im gotovinu. No kada ju je umalo uhvatio policajac iz Connecticuta koji
tada nije bio na dužnosti, znala je da mora prestati s time. Neki prosjak rekao joj je za tipa
u Brooklynu koji je izrađivao lažne osobne. Kupila je četiri nova imena. Osobne nisu bile
savršene, ali bile su dovoljno dobre da se zaposli na određeno. Sljedeće tri godine često se
selila. U Cincinnatiju je konobarila u nekoj zalogajnici. U Birminghamu je radila na blagajni
neke prodavaonice. U Daytona Beachu nabacila je kupaći kostim na sebe i prodavala
vremenski ograničeno korištenje nekretnina, što joj se činilo prljavijim od
pljačkanja turista. Spavala je na ulicama, u gradskim parkovima, u lancima motela (koji su
uvijek bili čisti), u domovima čudnih muškaraca. Znala je da će, nastavi li se seliti, biti na
sigurnom. Ne mogu izdati tjeralicu za njom. Nije bilo plakata na kojima piše da je tražena
kriminalka. Tražili je jesu, ali bili su ograničeni. Javnost im nije mogla pomoći. Pridruživala
se raznim vjerskim pokretima, glumila da se divi kojem god egomanijaku koji je bio na čelu
tih skupina i koristila se time da pronađe smještaj, hranu, zaštitu. Plesala je u
zabačenim »klubovima za gospodu«, što je bio najneobičniji mogući eufemizam od svih jer
niti su ti muškarci bili gospoda niti su ta mjesta bila klubovi. Ondje je dobro zarađivala, ali
su joj posvećivali previše pažnje. Dvaput je opljačkana, pretučena, a jedne se noći uvalila
preko glave. Pa je to samo blokirala i nastavila dalje. Počela je nositi nož. Na jednom
parkiralištu u predgrađu Denvera napala su je dva muškarca. Jednog je ubola duboko u
trbuh. Krv mu je šiknula iz usta. Pobjegla je. Možda je umro. Nikada nije saznala. Katkad
se vrzmala oko fakulteta koji nisu imali jako osiguranje, a čak je i pohađala nastavu. Blizu
Milwaukeeja pokušala se malo skrasiti, čak je dobila i pravu dozvolu za trgovanje
nekretninama, ali neka je odvjetnica na potpisivanju ugovora primijetila da nešto ne valja s
njezinom osobnom iskaznicom.

U Dallasu je obračunavala porez u nekom lancu knjigovodstvenih servisa; pretvarali su se

da zapošljavaju prave računovođe, ali njezino školovanje sastojalo se od trotjednog
seminara u hotelu Courtyard Marriott. Možda zato što ju je usamljenost počela izjedati,
ondje se prvi put zaista sprijateljila, i to s Ann Hannon, kolegicom s posla. Ann je bila
strašno zabavna i topla i postale su sustanarke. Izlazile su učetvero s mladićima, išle u kino,
pa čak i

otišle na odmor zajedno u San Antonio. Ann Hannon bila je prva osoba kojoj je dovoljno
vjerovala da joj kaže istinu, ali naravno, kako bi zaštitila i nju i sebe, nikada to nije učinila.
Jednoga dana, dok se približavala uredu, ugledala je dva muškarca u odijelima kako sjede u
čekaonici i čitaju novine. Često je bilo ljudi u čekaonici. No ovi tipovi nisu izgledali kao da
ondje pripadaju. Kroz prozor je vidjela Ann. Njezina uvijek nasmiješena prijateljica nije se
smiješila. Pa je ponovno pobjegla. Samo tako. Nije ni nazvala Ann da se pozdravi.

Toga ljeta radila je u jednoj tvornici za konzerviranje hrane na Aljasci. Onda je provela tri
mjeseca prodajući izlete na brodu za krstarenje koji je vozio od Skagwaya do Seattlea. Na
svojem je putu naišla na nekoliko dragih muškaraca. No većina nije bila draga. Većina je bila
sve samo ne to. Kako su godine prolazile, tako je dva puta naletjela na ljude koji su je
prepoznali kao Mauru Wells - jednom u Los Angelesu, jednom u Indianapolisu. Sada
kada razmišlja o tome, to se moralo dogoditi. Ako život provodiš na ulicama ili javnim
prostorima, netko te mora vidjeti. Ali nije to bilo ništa strašno. Nije se pretvarala da su
pogriješili ni tvrdila da je netko drugi. Imala je uvijek spremnu neku priču, obično neku koja
je uključivala to da je ondje došla na diplomski studij. Čim bi osoba otišla, ona bi nestala.
Uvijek je imala rezervni plan, uvijek je znala gdje je najbliže odmorište za vozače kamiona
jer to je najjednostavniji način da nađeš prijevoz ako izgledaš kao ona. Neki tip sigurno će je
nekamo odbaciti. Ponekad, ako bi onamo stigla dovoljno rano, promatrala bi ih kako jedu,
razgovaraju i međusobno komuniciraju pokušavajući odlučiti koji joj od vozača izgleda
najmanje grabežljivo. Možeš pogoditi. Ili možeš pogriješiti. Žene nije nikada pitala da je
nekamo odbace, čak ni one koje su se činile prijateljski nastrojenima zato što su žene na
cesti naučile biti sumnjičave i bojala se da bi je mogle pročitati. Imala je niz perika i brojne
naočale bez dioptrije. To joj je dovoljna maska u slučaju da itko išta kaže.

Postoje brojne teorije zašto se čini da godine brže prolaze kako starimo. Najpopularnije
objašnjenje ujedno je i najočitije. Što smo stariji, to manji postotak jedna godina ima u
odnosu na cijeli naš život. Ako ti je deset godina, jedna godina je deset posto. Ako ti je
pedeset godina, jedna godina je dva posto. No pročitala je jednu drugu teoriju koja s
prijezirom gleda na to objašnjenje. Prema toj teoriji, vrijeme brže prolazi kada život
živimo ustaljenim ritmom, kada život postane rutina, kada ne učimo ništa novo,
kada zaglavimo u određenom obrascu života. Ključ usporavanja vremena leži u tome da
nam trebaju nova iskustva, novi doživljaji. Možete se šaliti da vam je tjedan na godišnjem
odmoru prebrzo proletio, ali ako malo razmislite o tome, činit će vam se da je taj tjedan
zapravo trajao mnogo dulje od onoga u kojem ste mukotrpno radili svoj svakodnevni
posao. Žalite se da je tjedan odmora proletio zato što ste u njemu uživali, a ne zato što vam
se činilo da je vrijeme brže prolazilo. Ako želite usporiti vrijeme, ta teorija drži vodu.
Ako želite da vam dani traju dulje, radite nešto drugačije. Putujte na egzotična mjesta.
Upišite se na neki tečaj.

Na neki način, to je bio njezin život.

Do Rexa. Do nove pucnjave. Do Hanka.

Kroz prozor vidi pustošenje na Napovu licu. Ovo je prvi put da ga vidi nakon petnaest
godina. Najveće što bi bilo kad bi bilo njezina života. Cesta kojom nije krenula. Dopusti
osjećajima da je preplave. Ne suzbija ih.

U jednom trenutku čak iziđe iz sjene.

Stoji pod lampom na parkiralištu, svima naočigled. Ne miče se i prepušta sudbini da odluči
hoće li se Nap okrenuti, pogledati kroz prozor zalogajnice, vidjeti je i...

Daje mu deset sekundi da pogleda. Ništa. Da mu još deset sekundi.

No Nap ni ne pogleda kroz prozor.

Maura se okrene i nestane u noći.

23. POGLAVLJE
Diana i ja imale smo planove«, Ellie počne.

Zauzeta su još samo dva stola u zalogajnici, a oni se nalaze na posve drugoj strani. Silno se
trudim ne skakati pred rudo, slušati prije nego što donesem zaključke, najprije upiti ono što
sam čuo, a tek poslije obraditi dobivene informacije.

»Sad kad razmišljam o tome, vjerojatno smo izgledale kao kakav blesavi klišej. Ja sam bila
predsjednica učeničkog vijeća. Diana potpredsjednica. Bile smo sukapetanice nogometnog
tima. Naši su roditelji bili bliski prijatelji Odlazili su na večere učetvero.« Pogleda me.
»Izlazi li Augie često sa ženama?«

»Ne baš.«

»Rekao si da je nedavno otputovao na jug s nekom djevojkom.« »S Yvonne. U Hilton Head.«

»Je li to u Georgiji?«

»To je otok-grad uz obalu Južne Karoline.«

»Kako je bilo?« Ellie upita.

Kako je to ono Augie sročio? »Mislim da to neće ići.«

»Žao mi je što to čujem.«

Ja šutim.

»Trebao bi biti s nekim. Diana ne bi željela da joj otac bude sam.«

Uhvatim Bunnyn pogled, ali ona pogleda ustranu dajući nam privatnost. Netko upali jedan
od starih džuboksa. Pjesmom Everybody Wants to Rule the World skupina Tears for Fears
podsjeti nas da svatko želi vladati svijetom.

»Rekla si da si vidjela Mauru prije nego što su Leo i Diana umrli«, kažem pokušavajući nas
vratiti na temu.

»Doći ću do toga.«

Čekam.

»Znači, Diana i ja smo u knjižnici. Ti se toga vjerojatno ne sjećaš, nema razloga da se sjećaš,
ali sljedeći tjedan trebali smo imati veliki jesenski ples. Diana je bila na čelu organizacijskog
odbora. Ja sam joj bila zamjenica.«
U pravu je. Ne sjećam se. Godišnji jesenski ples. Maura sigurno ne bi željela ići na to. Mene
ne bi bilo briga.

»Ne pričam to kako treba«, Ellie kaže.

»U redu je.«

»Uglavnom, Diani je taj ples bio jako bitan. Radila je na njemu više od mjesec dana. Nije se
mogla odlučiti između dviju tema. Jedna je bila Starinski lunapark, a druga Bila jednom
zbirka pripovijedaka pa je predložila da imamo obje.«

Ellie izgleda kao da je vrlo daleko dok joj na usnama lebdi mali osmijeh. »Ja sam se odlučno
protivila toj ideji. Rekla sam joj da moramo, moramo odabrati samo jednu temu jer će inače
nastati anarhija. A zato što sam bila glupa, patetična mala perfekcionistica, posljednji put
kada smo moja najbolja prijateljica i ja razgovarale svađale smo se oko toga koju
ćemo temu odabrati.«

Ellie zašuti. Dam joj vremena da se sabere. »I tako se svađamo oko toga i rasprava se
zahuktava i onda dođe Maura i počne razgovarati s Dianom. Bila sam bijesna zbog ideje o
dvjema temama za ples pa nisam baš pozorno slušala prvi dio tog razgovora. No Maura je
htjela da Diana nekamo pođe s njom te večeri. Diana je odbila, rekla je da joj je dosta.«

»Dosta čega?« upitam.

»Nije rekla. Ali onda nam je Diana objema nešto rekla...« Ellie ponovno zašuti i pogleda me.

»Što?« upitam.

»Rekla je da joj je dosta cijele te njihove grupe.«

»A pod >grupa< mislila je...?«

»Gledaj, nije me zapravo bilo briga. Bila sam usredotočena na to kako ikome može pasti na
pamet da imamo dvije teme na jednom plesu i kako ti može pasti na pamet da pomiješaš
Starinski lunapark, koji se meni sviđao i na kojem bismo imali vožnje na vrtuljcima, kikiriki
i kokice, s Bila jednom zbirka pripovijedaka, koju nisam ni shvaćala. Mislim, kvragu, što to
uopće znači? Ali sada? Nakon onoga što smo vidjeli u Godišnjaku? Mislim da je Diana možda
govorila o Zavjereničkom klubu. Ne znam. To nije onaj dio koji ti se neće svidjeti.«

»A što jest?«

»Ono što je Diana rekla poslije toga.«

»A to je?«

»Diana je htjela čekati još nekoliko tjedana, dok ne prođe jesenski ples, jer, pa, jer je bila
predsjednica organizacijskog odbora. No rekla je da joj je dosta tvog brata i njegovih
prijatelja. Natjerala nas je da se zakunemo da nikom nećemo reći, ali rekla je da će prekinuti
s Leom.«

»Glupost«, samo izleti iz mene.

Sad je red na Ellie da ne kaže ništa.

»Diana i Leo bili su stabilan par«, nastavim. »Mislim, da, to je bila srednja škola, ali...«

»Promijenio se, Nape.«

Odmahnem glavom.

»Bio je promjenjiva raspoloženja. To je Diana rekla. Znao se obrecnuti na nju. Gledaj, mnogo
je klinaca eksperimentiralo u četvrtom srednje, partijalo ili što ti ja znam...«

»I to je sve što je i on radio. Leo je bio dobro.«

»Ne, Nape, nije bio dobro.«

»Živjeli smo u istoj sobi. Znao sam sve o njemu.«

»A ipak nisi znao da je i dalje u Zavjereničkom klubu. Nisi znao da su on i Diana imali
probleme. Nisi ti kriv za to. Imao si Mauru i hokej. Još si bio dijete...«

Prekine se kad mi je vidjela izraz lica.

»Što god da se dogodilo te noći...«, Ellie počne.

Prekinem je. »Kako to misliš, >što god da se dogodilo<? U toj Vojnoj bazi skrivali su neku
tajnu. Leo i Maura i, ne znam, ostatak njihove ekipe, saznao je što je to. Nije me briga je li
Leo bio napušen ili je možda, možda Diana razmišljala o tome da tjedan dana poslije
prekine s njim. Svi su oni nešto vidjeli. Sada imam dokaz.«

»Znam«, Ellie nježno kaže. »Na tvojoj sam strani.«

»Ne zvučiš tako.«

»Nape?«

Pogledam je.

»Možda bi se trebao ostaviti toga«, naposljetku kaže.

»E, pa, to se neće dogoditi.«

»Možda Maura ne želi da je se pronađe.«

»Ne činim to zbog Maure«, odvratim. »Činim to zbog Lea.«

No nakon što smo izišli na parkiralište, nakon što sam Ellie poljubio u obraz i uvjerio se da
je ušla u automobil, jedna se misao izdignula iz pepela i nisam je uspijevao izbaciti iz glave:
možda je Ellie u pravu. Možda bih se trebao ostaviti ovoga.

Gledam kako se Ellie isparkirava. Nije se okrenula i nije mi mahnula. Inače bi mi uvijek
mahnula na odlasku. Glupo je to primijetiti, ali eto. Zapitam se. Možda je i dala riječ, ali
petnaest godina mi je nešto tajila. Čovjek bi pomislio da će to što se oslobodila tereta koji je
toliko dugo nosila u sebi podići naše međusobno povjerenje na jednu višu razinu.

No čini se da nije tako.

Osvrnem se po parkiralištu da vidim jesu li djevojke koje su pušile još tu, ali njih odavno
nema. Svejedno osjećam da me netko gleda. Ne znam tko. A nije me ni briga. Elliene riječi
grebu mi po mislima kao kandže.

»Možda bi se trebao ostaviti toga. Možda Maura ne želi da je se pronađe.«

Što ja to točno želim postići?

Tvrditi da ću napraviti sve u potrazi za pravdom zvuči časno i hrabro, ali moju potragu ne
čini ispravnom. Koliko još ljudi mora poginuti prije nego što se povučem? Prisiljavajući
Mauru da iziđe iz sjene, ugrožavam li nju i ostale?

Tvrdoglav sam. Odlučan. Ali nisam bezobziran ni suicidalan.

Trebam li prestati s ovim?

I dalje osjećam da me netko gleda pa se okrenem. Netko stoji iza stabla pokraj
prodavaonice sendviča malo dalje niz ulicu. Ne čini mi se da je to nešto bitno, ali trenutačno
sam sav paranoičan. Stavim ruku na pištolj koji mi je u futroli na boku. Ne izvučem ga. Samo
želim znati da je ondje.

Krenem prema stablu i u tom trenutku zavibrira mi mobitel. Poziv je sa skrivenog broja.
Krenem prema automobilu. »Halo?«

»Detektiv Dumas?«

»Da.«

»Ovdje Carl Legg iz policijske postaje u Ann Arboru. Zamolili ste me da pokušam pronaći
doktoricu Fletcher, kardiologinju.«

»Jeste li uspjeli?«

»Ne«, Legg odvrati. »No ima par stvari koje biste trebali znati. Halo, jeste li tu?«
Sjednem u automobil. »Slušam.«

»Ispričavam se, zvučalo je kao da vas je nešto prekinulo na trenutak. Dakle, otišao sam do
ordinacije doktorice Fletcher i porazgovarao s voditeljicom ureda.«

»Cassie.«

»Tako je«, Legg potvrdi. »Znate je?«

»Nije bila suradljiva preko telefona.«

»Nije ni uživo bila miss simpatičnosti, ali malo smo je pritisnuli.«

»Hvala na tome, Carl.«

»Braća po znački i sve to. Uglavnom, doktorica Fletcher je prošli tjedan iznebuha nazvala i
rekla da uzima slobodnu godinu. Otkazala je sve zakazane preglede i sve što je mogla
prebacila doktoru Paulu Simpsonu. To joj je partner.«

Pogledam prema stablu. Nitko se ne miče. »Je li ikada učinila takvo što?«

»Ne. Prema Cassienim riječima, doktorica Fletcher vrlo je samozatajna osoba, ali potpuno
predana svojim pacijentima. Nije nalik na nju da tako iznenada otkaže sve preglede. Nakon
toga razgovarao sam s njezinim suprugom.«

»Što je on rekao?«

»Da žive razdvojeno i da nema pojma gdje je. Rekao je da ga je nazvala i da je i njemu rekla
da uzima slobodnu godinu. Složio se s tim da to nije nalik na nju, ali je i rekao da se nakon
rastave, citiram, >otkriva<.«

Upalim motor i isparkiram se. »U redu, Carl, hvala.«

»Naravno, možete to podići i na višu razinu. Doći do ispisa telefonskih poziva, do prometa
na kreditnoj kartici i slično.«

»Da, mogao bih to učiniti.«

Osim što to znači pravne zavrzlame, kao što su dobivanje naloga, a nisam siguran da je to
put kojim želim krenuti. Ponovno zahvalim Carlu Leggu i poklopim. Krenem prema
Augiejevu stanu u Ulici hrastova. Vozim polako jer moram razbistriti glavu i dobro
promisliti.

Augie je znao da se Maura one noći sakrila kod Ellie.

Što je to točno značilo? Stvarno nisam siguran. Je li Augie to istražio? Je li išta napravio s
tom informacijom?
I, najvažnije od svega, zašto mi Augie to nije rekao?

Mobitel mi ponovno zazvoni. Ovoga puta zove me Loren Muse, moja šefica.

»Sutra ujutro«, kaže. »U devet. Moj ured.«

» O čemu je riječ?«

»Devet ujutro.« Poklopi.

Krasno. Zapitam se je li možda jedan od starkelja u Hrđavome čavlu ipak prijavio napad na
testise Andyja Reevesa. Nema koristi od toga da sada brinem zbog toga. Nazovem Augieja.
Iznenađen sam što me nije nazvao nakon što sam mu poslao kopiju Hankove videosnimke.

Već sam stigao do skretanja za Ulicu hrastova. Toliko o bistrenju glave. Uđe na parkiralište
iza stanova od opeke i ugasi otor auto obila. Sjedim i gledam u prazno kroz prozor. To mi
ne pomaže. Iziđem i zaokružim do ulaza u zgradu. Ulične svjetiljke bacaju prigušeno
jantarno svjetlo. Sto metara dalje od sebe ugledam postariju ženu kako šeće golema psa.
Možda njemačku dogu. Nešto takvo. Vidim samo njezin obris. Razaberem nešto nalik na
cigaretu u njezinoj ruci, uzdahnem i krenem razmišljati o tome bih li je trebao pozvati.

Ma ne. Ja jesam znatiželjni davež, ali nisam radikalist.

Ipak, dok je gledam kako se saginje držeći plastičnu vrećicu u ruci kako bi počistila za psom,
nešto mi zapne za oko.

Žuti automobil.

Ili barem tako izgleda. Vidio sam kako ta jantarna svjetla svašta čine bijeloj, krem i nekim
svijetlim metalik bojama. Prijeđem na pločnik i požurim prema automobilu. Dok sam
užurbano prolazio pokraj postarije žene, zaključim kako me ništa ne košta da ne budem
potpuni licemjer.

»Molim vas, nemojte pušiti«, kažem.

Žena me samo gleda dok jurim pokraj nje, što mi ni najmanje ne smeta. Naslušao sam se
svakakvih odgovora. Jedan pušač, koji je bio vegan, održao mi je bukvicu o tome kako su
moje prehrambene navike mnogo gore od bilo čega što bi mi duhan i nikotin mogli učiniti.
Možda je bio u pravu.

Automobil je žut. Osim toga je i Ford Mustang.

Baš kao automobil koji je bio parkiran ispred Hrđavog čavla.

Sasvim mu se približim i ugledam tablicu: EBNOVINA-SLONOVČA. Nisam prije o tome

razmišljao, ali sad mi je jasno.
EBNOVINA i SLONOVČA. Klavirska terminologija.

Ovaj žuti Ford Mustang pripada Andyju Reevesu.

Ponovno dotaknem pištolj. Nisam siguran zašto. Katkad to činim. Pitam se gdje je sada
Andy Reeves, ali mislim da je odgovor očit: kod Augieja.

Ponovno krenem prema Augiejevu stanu. Prolazim pokraj postarije žene, a ona kaže:
»Hvala vam.«

Glas joj je zasićen sluzi. Zaustavim se.

»Prekasno da bi meni pomoglo«, nastavi ona i ja uočim neku težinu u njezinim očima. »No
cijenim vašu ljubaznost. Samo tako nastavite.«

Na pamet mi pada nekoliko stvari koje bih mogao reći, ali nijedna nije nimalo duboka, a
svaka bi uništila ovaj trenutak, stoga samo kimnem i odem.

Ovaj kompleks zgrada staromodan je i praktičan pa zgrade nemaju otmjena imena. Zgrade
A, B i C poredane su uz cestu slijeva nadesno. Zgrade D, E i F u nizu su iza njih. Zgrade G, H,
I, znate već i sami. U svakoj zgradi nalaze se četiri stana, dva u prizemlju (stanovi 1 i 2) i dva
na prvom katu (stanovi 3 i 4). Augie je u zgradi G, stan 2. Potrči stazo i skrene lijevo.

Umalo se zabijem u njega.

Andy Reeves izlazi iz Augiejeva stana leđima okrenut meni i za sobom zatvara vrata.
Pomaknem se unatrag da me ne vidi. Onda shvatim da će vjerojatno krenuti ovim putem i
ugledati me.

Maknem se sa staze i čučnem iza nekog grma. Pogledam prema prozoru iza sebe - zgrada E,
stan 1 - i ugledam crnkinju bujne kose kako gleda u mene.

Krasno.

Pokušam joj se umirujuće nasmiješiti. Ne čini se umirenom. Odskakućem u smjeru zgrade

D. Nisam pretjerano zabrinut da će netko nazvati 911 i reći im za mene. Dok netko
odreagira na tu dojavu, ja ću ovdje već biti gotov. Osim toga, policajac sam, a Augie je naš
zapovjednik.

Andy Reeves zaista se odgega niz stazu na kojoj sam do maloprije stajao. Pogleda li udesno,
postoji mala mogućnost da će me vidjeti, ali uglavnom mu pogled na mene priječe ulične
svjetiljke koje ne rade. Uzmem mobitel i ponovno nazovem Augieja. Poziv mi odmah bude
preusmjeren na govornu poštu.

To mi se ne sviđa.

Što ako je Andy Reeves nešto učinio Augieju? Hoću li ga samo tako pustiti da ode?
Zuji mi u glavi. Imam dvije mogućnosti: provjeriti kako je Augie ili zaustaviti Andyja
Reevesa. Odluka donesena, zaokružim oko zgrade D i krenem prema Augiejevu stanu. Evo
kako gledam na to: ako sad uletim onamo i nađem Augieja... u kojem god stanju... ili ću imati
vremena otrčati za usporenim Andyjem Reevesom prije nego što stigne do automobila ili,
ako u tome ne uspijem, ako stignem malo prekasno, on će bježati u neonski žutom Fordu
Mustangu. Trebam li reći više od toga?

Prozori Augiejeva stana su tamni, što znači da je svjetlo ugašeno. Ni to mi se ne sviđa.

Pojurim do vrata i snažno zalupam po njima.

»Opa, opusti se. Otvorena su.«

Oblije me osjećaj olakšanja. Glas je Augiejev.

Okrenem kvaku i otvorim vrata. Sva svjetla su ugašena. Augie sjedi u mraku okrenut leđima
prema meni. Ne okrenuvši se, kaže: »Koji je tebi bio?«

»Molim?«

»Jesi li zaista napao Reevesa?«

»Možda sam ga uhvatio za jaja.«

»Isuse, jesi li ti lud?«

»Prijetio mi je. Prijetio je i tebi, zapravo.«

»Što je rekao?«

»Da će ubiti mene i sve koje volim.«

Augie uzdahne. Još se nije okrenuo. »Sjedni, Nape.«

»Možemo li upaliti svjetlo? Ovo je pomalo sablasno.«

Augie podigne ruku i upali stolnu svjetiljku. Ona ne baca jako svjetlo, ali i to je dovoljno.
Priđem poznatom stolcu i sjednem. Augie se ne pomakne.

»Kako si znao da sam ga uhvatio za jaja?« upitam.

»Reeves je upravo bio ovdje. Jako je uzrujan.«

»Mogu misliti.«

Uočim čašu u Augiejevoj ruci. Augie uoči da sam je uočio. »Natoči i sebi«, kaže.

»Ne bih.«
»Ona snimka koju si mi poslao«, kaže. »Ona snimka helikoptera koju su klinci snimili.«

»Što s njom?«

»Ne smiješ je nikome pokazati.«

Ne trebam ni pitati zašto pa se odlučim za drugačiji pristup: »Pogledao si je?«

»Da.«

»Volio bih čuti što misliš.«

Augie s mukom uzdahne. »Grupica tinejdžera oglušila se na Vladina upozorenja o

neulaženju na njihovo zemljište i snimila je helikopter koji je sletio onamo.«

»I to je sve?«

»Jesam li nešto propustio?«

»Jesi li razabrao tko govori na toj snimci?« upitam.

On malo razmisli. »Jedini glas koji sam sa sigurnošću prepoznao glas je tvog brata.«

»A Diana?«

Augie odmahne glavom. »Diane nema na toj snimci.«

»Zvučiš prilično uvjereno.«

Augie približi čašu usnama, zastane, malo promisli pa je ponovno spusti. Gleda kroz mene,
u prošlost. »Vikend prije nego što je umrla, Diana je bila u Philadelphiji na obilasku koledža.
Sve troje smo bili ondje: Diana, Audrey i ja. Obišli smo Villanovu, Swarthmore i Haverford.

Svi su nam se svidjeli premda je Diana smatrala da bi Haverford mogao biti premalen, a
Villanova prevelika. Kad smo se u nedjelju vratili kući, odlučivala se između dvaju koledža -
Swarthmorea i Amhersta, koji smo posjetili to ljeto.« I dalje izgleda čudno, u glasu mu se ne
osjete baš nikakvi osjećaji. »Ako je Diana donijela tu odluku, nije dobila priliku podijeliti je
sa mnom. Obje prijave bile su na njezinu stolu one noći kad je umrla.« Otpije velik gutljaj
pića. Dam mu malo vremena.

»Augie, nešto su prikrivali u onoj Bazi.« Očekujem nijekanje, ali on kimne. »Tako se čini.«

»Nisi iznenađen?«

»Da je Vladina agencija koja se nalazila na zabačenome mjestu zaštićenom bodljikavom

ogradom samo krinka? Ne, Nape, nisam iznenađen.«
»Pretpostavljam da te Andy Reeves pitao za snimku«, kažem.

»Je.«

»I?«

»Rekao je da bih se trebao pobrinuti da je ne objaviš. Rekao je da bi objavljivanje te snimke

bilo ravno izdaji, da je to pitanje nacionalne sigurnosti.«

»To mora biti povezano s Leom i Dianom.«

On zatvori oči i odmahne glavom.

»Daj, Augie. Otkriju tu tajnu i tjedan dana poslije završe mrtvi.«

»Ne«, Augie odvrati. »Nije povezano. Bar ne onako kako ti misliš.«

»Šališ se? Misliš da je sve to golema slučajnost?«

Augie se zagleda u čašu koju drži u ruci kao da se na njezinu dnu zaista nalazi odgovor. »Ti
si sjajan istražitelj, Nape. I ne kažem to samo zato što sam te ja poučavao. Tvoj um... Sjajan
si na mnogo načina. Vidiš ono što drugi ne vide. No ponekad se trebaš vratiti osnovama,
onome što sigurno znaš. Prestani skakati. Pogledaj činjenice. Pogledaj ono što pouzdano
znamo.«

Čekam.

»Prvo, Leo i Diana pronađeni su mrtvi uz prugu kilometrima daleko od Vojne baze.«

»Mogu to objasniti.«

Podigne ruku da me zaustavi. »Siguran sam da možeš. Siguran sam da ćeš mi reći da su ih
mogli premjestiti ili što već. No u ovom trenutku dopusti mi da samo iznesem činjenice. Bez
možda.« Podigne prst. »Prva činjenica: njihova tijela pronađena su kilometrima daleko od
Vojne baze. Druga činjenica«, podigne drugi prst, »mrtvozornik je zaključio da je njihovu
smrt izazvao tupi udarac vlaka u pokretu, a ne nešto drugo. Prije nego što nastavim, samo
da provjerim: je li to sve jasno?« Kimnem, ne zato što se sasvim slažem s tim - udarac vlaka
strašno je jak i može zamaskirati neki prethodni udarac - nego zato što želim čuti što još
ima reći.

»Proučimo sad snimku koju si pronašao. Pretpostavimo li da je snimka autentična, a

nemam razloga posumnjati u to, tjedan dana prije tih smrti jedan od preminulih, Leo, vidio
je helikopter iznad Baze. Tvoja je teorija, pretpostavljam, da je to dovelo do njegove smrti.
Imaj na umu da Diana nije bila s njima kad su snimili tu snimku.«

»Leo bi joj bio rekao«, pobunim se.

»Ne«, odvrati.

»Ne?«

»Ponavljam, držimo se dokaza, Nape. Budeš li se držao dokaza, zaključit ćeš kao i ja, da
Diana nije nikad saznala za to.«

»Ne pratim te«, kažem.

»Jednostavno je.« Pogleda me u oči. »Je li Leo tebi rekao za helikopter?«

Zaustim da ću nešto reći pa zatvorim usta. Vidim kamo smjera s tim. Polako odmahnem
glavom.

»A tvoja djevojka Maura? I ona je bila na snimci, zar ne?«

»Da.«

»Je li ti Maura rekla?«

»Nij e«, odvratim.

Augie me pusti da to probavim pa zatim nastavi. »Zatim imamo i toksikološko izvješće.«

Znam što je pisalo u tom izvješću: u krvi su imali halucinogene droge, alkohol i travu. »Što s
njim?« upitam.

Augie se trudi zvučati analitički, pokušava samo iznositi činjenice, ali glas mu je hrapav od
boli. »Dugo si poznavao moju kći.«

»Jesam.«

»Čak bi se moglo reći da ste bili prijatelji.«

»Da.«

»Zapravo«, sada zvuči pomalo kao odvjetnik tijekom unakrsnog ispitivanja, »ti si sve
namjestio za Dianu i Lea.«

To i nije sasvim točno. Spojio sam ih, ali nisam se aktivno trudio da prohodaju. No sada nije
trenutak za semantičku raspravu. »Što time želiš reći, Augie?«

»Svi očevi naivni su kada je riječ o njihovim djevojčicama. Pretpostavljam da ni ja nisam bio
ništa drukčiji. Mislio sam da se oko te djevojke vrti cijeli svijet. Diana je ujesen igrala
nogomet. Zimi je bila navijačica. Bila je aktivna predsjednica u barem pet-šest
izvannastavnih aktivnosti.« Nagne se naprijed, dođe na svjetlo. »Ja sam policajac, nisam
budala. Znam da ništa od toga ne znači da ti se dijete neće drogirati ili upasti u nevolje, ali bi
li ti rekao da je Diana bila od onih koji silno vole partijati?«

Ne moram ni razmišljati o odgovoru. »Ne.«

»Ne«, ponovi. »I pitaj Ellie. Pitaj je koliko se često Diana drogirala ili pila prije...« Prekine se
usred rečenice. Zatvori oči. »A, ipak, te noći kad je Leo došao po nju, ja sam bio ondje.
Rukovao sam se s njim i vidio to.«

»Vidio što?«

»Da je urokan. Ne prvi put. Želim nešto reći. Želim je spriječiti da iziđe iz kuće. No ona me
samo molećivo pogleda. Znaš taj pogled, kao da mi želi reći da ne pravim scene. Pa to zato i
ne učinim. Pustim je da ode.«

Dok to izgovara, vratio se u trenutak kada se to dogodilo. Rukuje se s tobom, gleda svoju
kćer, vidi joj izraz lica. To što bi bilo kad bi bilo, to žaljenje ne napuštaju ga ni na trenutak.

»Dakle, sad kad smo iznijeli činjenice, Nape, reci ti meni što je vjerojatnije? Velika urota u
koju su uključeni agenti CIA-e koji su, nemam pojma, oteli dvoje klinaca zato što je jedan od
njih tjedan dana prije toga snimio neki helikopter - ako je CIA znala za to, zašto su čekali
tjedan dana da ih ubiju? - odvukli ih oboje na drugu stranu grada do željezničke pruge i,
ne znam, bacili pod jureći vlak? Ili je vjerojatnije da je jedna djevojka izišla s dečkom koji se
volio urokavati i napušiti. Previše su tulumarili. Prisjetili su se legende o Jimmyju Ricciu i
zajedno, napušeni, pokušali preskočiti tračnice, ali doskok im je bio malo prekratak?«

Zagleda se u mene i čeka.

»Mnogo toga si izostavio«, kažem.

»Ne, Nape, ti si mnogo toga dodao.«

»Imamo Rexa. Imamo Hanka...«

»Petnaest godina poslije.«

»... I znaš da se Maura sakrila te noći. Ellie ti je to rekla. Zašto ti nisi rekao meni?«

»Kada sam ti trebao reći? Bio si osamnaestogodišnji klinac. Jesam li ti trebao reći kad ti je
bilo devetnaest? Kad si diplomirao na Policijskoj akademiji? Kada si dobio promaknuće?
Kad sam ti trebao reći nešto tako nevažno kao što je >tvoja nekadašnja cura nije htjela ići
kući pa je bila kod Ellie<?«

Šali li se on? »Maura se bojala i skrivala se«, kažem pokušavajući ne vikati, »od nečega što
se dogodilo one noći kad su Leo i Diana ubijeni.«

On odmahne rukom. »Moraš se ostaviti ovoga. Za svačije dobro.«

»Da, stalno mi to govore.«

»Volim te, Nape. Ozbiljan sam. Volim te... Ne, neću reći kao sina. To bi bilo preuzetno. A bilo
bi i uvreda onome što si imao sa svojim tatom, divnim čovjekom koji mi strašno nedostaje,
a bilo bi uvreda i mojoj djevojčici. Ali te volim. Silno sam se trudio biti ti dobar mentor,
dobar prijatelj.«

Augie se nasloni na naslon stolca. Čaša mu je prazna. Odloži je na stol. »Nijednom od nas
nije ostalo mnogo ljudi do kojih nam je stalo. Ne bih mogao podnijeti da ti se nešto dogodi...
Mlad si, Nape. Pametan. Drag si i velikodušan i, sranje, počinjem zvučati kao jedna od onih
internetskih stranica za pronalaženje partnera.«

Nasmiješi se. Odvratim mu osmijehom.

»Moraš odustati. Koji god odgovor bio, petljaš se s nekim vrlo opasnim ljudima. Učinit će ti
nažao. Učinit će nažao meni. Čuo si Reevesa. Povrijedit će sve do kojih ti je stalo. Recimo da
si ti u pravu, a ja nisam. Recimo da su klinci nešto vidjeli i da su, ne znam, ovi ubili Dianu i
Lea. Zašto? Da ih ušutkaju, valjda. I recimo da su čekali petnaest godina. Zašto su čekali?
Opet, ne znam. No onda su unajmili plaćenog ubojicu da istrese dva metka u Rexov
potiljak. I zaklali Hanka pa to prigodno povezali s onom videosnimkom. Zvuči li sve
to zaista logičnije od moje teorije o tome da se njih dvoje urokalo? Ne znam, možda i zvuči.
No recimo da su Reeves i njegovi pomoćnici zaista tako užasni i opasni i da su ubili toliko
ljudi. Recimo da je tvoja teorija točna, dobro?«

Kimnem.

»Zaboravi mene i sebe, Nape. Ne misliš li da će udariti na Ellie kako bi nas zaustavili? Ili
njezine dvije djevojčice?«

Zamislim Leahu i Kelsi. Gledam u njihova nasmiješena lica, čujem ih, osjećam njihove ruke
kako me grle.

To me uspori. Jurio sam bezglavo i bezbrižno niz ovo brdo, no Augiejeve riječi prisilile su
me da malo povučem uzde. Pokušam se sjetiti onoga što sam samome sebi prije govorio: ne
postupaj prenaglo. O svemu razmisli i sve razmotri.

»Kasno je«, kaže Augie. »Večeras se više ništa neće dogoditi. Idi na spavanje. Razgovarat
ćemo ujutro.«
24. POGLAVLJE

renem kući, ali znam da ne bih mogao zaspati.

Razmišljam o onome što je Augie rekao, o tome da bi Ellie i djevojčice mogle biti u
opasnosti i nisam siguran što napraviti u vezi s tim. Lako je reći da se mene ne može
zastrašiti, ali čovjekmora biti i pragmatičan. Koja je vjerojatnost da ću zaista riješiti ovaj
slučaj?

Slaba.

Koja je vjerojatnost ne samo da ću saznati istinu o Leu i Diani nego i da ću pronaći dovoljno
dokaza da nekog optužim, a kamoli da ga osude?

Još manja.

A s druge strane, koja je vjerojatnost da ja ili netko meni blizak podnese grozne posljedice
zbog moje slijepe odlučnosti da dovršim ovaj zadatak? Pitanje je praktički retoričko. Isplati
li se onda dirati lava dok spava?

Nisam siguran. Možda bi zaista bilo mudro odustati od svega. Ti si mrtav, Leo. Što god da
sada učinim, kakav god užas da razotkrijem, to neće promijeniti tu činjenicu. Ti ćeš i dalje
biti mrtav. Dio mog razuma je toga svjestan. A opet...

Otvorim internetsku tražilicu na svom prijenosnom računalu. Napišem Andy Reeves,

državu New Jersey, a onda dodam i riječ »klavir«. Dobijem nešto:

Dobrodošli na stranicu obožavatelja Klavirista Andyja.

Stranica obožavatelja. Kliknem na poveznicu. Da, Andy Reeves, kao gotovo svaki izvođač,
ima vlastitu internetsku stranicu. Na početnoj je stranici njegov portret, lagano zamućen.
Odjeven je u nešto što nalikuje na šljokičasti sako.

Svjetski poznati klavirist Andy Reeves nadareni je vokalist, komičar i svestrani zabavljač
kojemu su oni koji ga vole dali nadimak »Drugi klavirist«...

O, čovječe.

Preletim preko teksta. Andy »povremeno« svira na »skupim« privatnim zabavama poput
»vjenčanja, korporativnih zabava, rođendana, bar i bat micvi.« U okviriću na sredini
stranice piše:

Želite li se učlaniti u klub obožavatelja Drugog Klavirista? Ostanite u kontaktu preko našega
newslettera!
Ispod toga može se upisati adresa elektroničke pošte. Oklijevam.

S lijeve strane stranice u kućicama piše: »Početna stranica«, »Biografija,« »Fotografije«

»Popisi pjesama«, »Raspored«...

Kliknem na »Raspored.« Prelijećem pogledom preko teksta dok ne dođem do danas. Piše da
bi njegova svirka u Hrđavom čavlu trebala trajati do 18 sati. Ispod toga piše da će svirati u
klubu Komad do komada od deset do ponoći.

Zavibrira mi mobitel. Poruka od Ellie.

Jesi budan?

Počnem tipkati: Tek je deset. Jesam.

Želiš u kratku šetnju?

Naravno. Da dođem po tebe?

Točkice se pomiču. Onda se pojavi Elliena poruka:

Ja već šećem. Nađemo se na parkiralištu kod

osnovne.

Pet minuta kasnije skrenem na prazno parkiralište. Ellie i Bob žive nedaleko odavde. Kao i
većina školskih parkirališta, i ovo je prilično dobro osvijetljeno, ali ne vidim Ellie. Parkiram
i iziđem iz automobila.

»Ovamo.«

S lijeve strane klasično je školsko igralište: ljuljačke, tobogani, zidovi za penjanje, mreže,
ljestve, prečke. Ispod svega toga mekana je podloga. Ellie sjedi na ljuljački. Odguruje se
nogama, ali samo malo, tako da bi se prije moglo reći da se ljuljuška za utjehu nego da se
zaista ljulja.

Kako joj prilazim, tako se pojačava miris cedra kojim je obloženo tlo. »Jesi li dobro?«
upitam.

Ellie kimne. »Samo mi se još nije dalo ići doma.«

Nisam siguran što reći na to pa se odlučim za kimanje.

»Kao dijete voljela sam dječja igrališta«, kaže. »Sjećaš se one igre četiri kvadrata?«

»Ne«, odvratim.
»Nema veze. Blesava sam. No često dolazim ovamo.«

»Na ovo igralište?«

Ona kimne. »Noću. Nisam sigurna zašto.«

Sjednem na ljuljačku pokraj nje. »Nisam to znao.«

»Da, mnogo toga saznajemo jedno o drugome«, ona odvrati.

Promislim malo o tome što je rekla. »Ne baš.«

»Kako to misliš?«

»Ti znaš sve o meni, Ellie. To što ti nisam rekao da sam pretukao Treya, mislim, znala si da
sam to ja učinio.«

Ona kimne. »Jesam.«

»I sve one druge slučajeve. Roscoe, Brandon i... Zaboravio sam ime Alicijina dečka.«

»Colin.«

»Tako je.«

»Dakle, znaš sve o meni. Sve.«

»Želiš li time natuknuti da ti ne znaš sve o meni?«

Šutim.

»Pošteno«, Ellie odvrati. »Ne govorim ti sve.«

»Ne vjeruješ mi?«

»Znaš da nije tako.«

»Nego?«

»Nego imam pravo na svoje tajne. Nisam ti trebala reći za Boba zato što ćeš ga sad mrziti i
razmišljati o tome da ga ozlijediš.«

»Malo«, priznam.

Ona se nasmiješi. »Nemoj. Ne razumiješ. On je isti onaj čovjek kojem si se jutros divio.«

Ne slažem se, ali ne čini mi se da bi imalo ikakvog smisla izgovoriti to naglas.

Ellie se zagleda u noćno nebo. Šačica zvijezda raspršena je po njemu, ali čini se kao da bi ih
trebalo biti više.

»Javila mi se Maurina mama. Onaj tip na slici koju si poslao? To je isti onaj koji ju je
ispitivao. Blijedi tip šaputavog glasa?«

Nisam iznenađen.

»Vidio sam ga danas.«

»Tko je on?«

»Zove se Andy Reeves.« Bradom pokažem prema Stazi. »Bio je zapovjednik Vojne baze kad
su Leo i Diana poginuli.«

»Jesi li razgovarao s njim?«

Kimnem.

»Je li ti išta rekao?«

»Prijetio je da će ubiti sve koje volim.« Samo je pogledam. »Još jedna osoba koja ti predlaže
da se ostaviš toga«, zaključi. »Predlaže?«

Slegne ramenima.

»Ali da. Pridružio se tebi i Augieju.«

»Augie. Postoji još netko koga voliš.«

Kimnem.

»Razmišljaš li da to učiniš?«

»Učinim što? Prestanem raditi na ovom slučaju?«

»Da.«

»Razmišljam.«

Ellie ponovno pogleda prema Stazi. Stisne oči.

»Što je?« upitam.

»Možda se predomislim.«

»Što to znači?«
»Mislim da ne možeš sad odustati.«

»Mogu ako to dovodi u opasnost tebe i cure.«

»Ne, baš suprotno.«

»Ne pratim te«, kažem.

»Znam da sam ja bila ta koja je rekla da bi trebao odustati. No to je bilo prije nego što je taj
jezivi tip zaprijetio mojoj djeci. Sad ne želim da odustanemo. Ako odustanemo, on će stalno
biti tu. Stalno će mi gledati preko ramena.«

»Ako se ostavim toga, neće te tlačiti.«

»Ma da«, Ellie prezirno otpuhne. »Reci to Rexu i Hanku.« Mogao bih reći da su Rex i Hank
bili izravnija prijetnja, da su svjedočili tomu kako je onaj helikopter nadlijetao Bazu prije
petnaest godina, ali mislim da to ne bi činilo neku razliku. Shvaćam što želi reći. Ne želi
živjeti u strahu. Želi da to riješim i ne želi znati kako ću to učiniti. Snažnije se odgurne
nogama. Ljuljačka odleti unatrag i, nošena zamahom, Ellie elegantno skoči s nje u trenutku
kada je ljuljačka bila naprijed. Čak je i pobjednički podignula ruke kao gimnastičarka kada
završava vježbu. Toliko mi je stalo do nje, a ipak prvi put shvaćam da je i dalje ne poznajem
i zbog toga mi je još više stalo.

»Neću dopustiti da ti se išta dogodi«, kažem.

»Znam.«

Sjetim se rasporeda koji sam maloprije vidio na internetskoj stranici Andyja, Drugog
Klavirista. Bit će u Komadu do komada, što god to bilo. Otići ću onamo i večeras se suočiti s
njim.

»Još nešto«, Ellie kaže.

»Što?«

»Možda imam neki trag o tome gdje je Beth Lashley. Kad smo bili u srednjoj, njezini su
roditelji kupili malu organsku farmu u Far Hillsu. Moja rođakinja Merle tamo ima kuću.
Zamolila sam je da se odveze do farme i samo pokuca na vrata. Rekla je da je pokušala, ali
da su vrata uz ogradu bila zaključana.«

»Možda nije ništa.«

»Možda. Otići ću sutra onamo i javiti ti.«

»Hvala ti.«
»Nema problema.« Ellie duboko uzdahne i pogleda prema školi. »Čini li ti se tako davnim
ono doba kad smo išli u ovu školu?«

Pogledam i ja prema školi. »Kao da je bilo u prošlom životu«, odvratim.

Ellie se tiho zasmijulji. »Trebala bih poći kući.«

»Da te odvezem?«

»Ne«, odvrati. »Radije ću pješice.«

25. POGLAVLJE
Komad do komada oglašava se kao »varijete s erotskim plesačima za dame sa stilom« zato
što danas više nitko ne govori »striptiz-klub«. Večerašnji izvođač je Dick Shaftwood, a
pretpostavljam da bi to mogao biti pseudonim. Pronađem žuti Ford Mustang zguran u sam
kut parkirališta. Nema smisla da ulazim u klub pa stoga parkiram na mjestu s kojega
jasno vidim izlaze i Mustanga.

Na parkiralištu uočim dva autobusa i nekoliko velikih kombija pa zaključim da ovamo

možda dolaze turističke grupe.

Ono što sam saznao gledajući gomilu kako ulazi i izlazi donekle je očito. Žene ovamo ne
dolaze same. Nisam vidio da je ijedna žena ušla ili izišla sama, kao što to muškarci čine u
striptiz-klubovima namijenjenima njima. Ženska klijentela ovamo dolazi u skupinama,
obično velikim, glasnim i već barem djelomično nacvrcanim. Čini se da većina, ako ne i sve,
dolaze ovamo na djevojačku zabavu, što objašnjava autobuse i velike kombije. Odgovorne
su -to je samo lijepa, čista, prljava zabava s unajmljenim profesionalnim vozačem koji neće
piti.

Kasno je. Žene koje sada izlaze iritantno su oblivene - glasne, teturave, nemarne, padaju
jedna preko druge, podižu jedna drugu - ali ostaju si blizu, zajedno u stadu, čekajući da se
svaka zaostala ovca vrati u njega i tek onda nastavljaju dalje. Nekoliko muških stripera
vraća se kući. Ni potpuno odjevene nije ih teško uočiti. Svi mrko gledaju. Svi uobraženo
hodaju kao da imaju metlu u guzici. Većina je odjevena u široke, jedva zakopčane košulje
od flanela i voskom depilirana prsa sjaje im na uličnome svjetlu.

Nije mi jasno zašto bi Komadu do komada trebao klavirist, ali brza provjera njihove
stranice na mobitelu (usput, Komad do komada ima vlastitu mobilnu aplikaciju) pokazala je
da nude »tematske događaje«, uključujući i nekakvo »otmjeno iskustvo« koje uključuje
plesače u frakovima koji plešu na stare klasike uz pratnju »glasovira Steinway.«

Nisam od onih koji osuđuju, Leo.

Malo poslije ponoći Andy Reeves, sav skockan, u smokingu, iziđe iz kluba. Nema razloga da
igram na stidljivost i povučenost. Iziđem iz automobila i krenem prema njegovu. Kada me
ugledao, nije bio zadovoljan.

»Što radiš ovdje, Dumas?«

»Zovi me mojim pseudonimom«, odvratim. »Dick Shaftwood.«

Nije mu to smiješno. »Kako si me pronašao?«

»Preko tvog biltena. Ja sam punopravni član Kluba obožavatelja Drugog Klavirista.«
Ni to mu nije smiješno. Ubrza.

»Ne želim razgovarati s tobom.« Onda se malo zamisli: »Osim ako mi nisi donio snimku.«

»Nisam«, odvratim. »Ali dozlogrdilo mi je, Andy.«

»Što bi to trebalo značiti?«

»To bi trebalo značiti da ili ćeš razgovarati sa mnom ili ću iz ovih stopa e-poštom poslati tu
snimku drugima.« Ispružim mobitel kao da palac držim iznad tipke za slanje. Blefiram.
»Počet ću s prijateljem koji radi u Washington Postu pa nastaviti s drugima.«

Reeves me strijelja pogledom.

Uzdahnem. »Onda dobro.« Pretvaram se da se spremam pritisnuti tipku.

»Čekaj.«

Palac mi je i dalje na mjestu, spreman.

»Ako ti kažem istinu o Bazi, daješ li mi svoju riječ da ćeš se okaniti svega ovoga?«

»Da«, odvratim.

Zakorači prema meni. »Moraš se zakleti na uspomenu na svog brata.«

Pogriješio je što te uvukao u ovo, ali ja se zaista zakunem. Mogao bih ga upozoriti. Mogao
bih mu reći da ako su on ili netko od njegovih pomagača imali veze s tvojom smrću, ne
samo da ću propjevati kao raspjevani kanarinac, nego ću se i osobno pobrinuti da smaknem
svakog od njih ponaosob. Ne brinem se zbog toga što sam se zakleo. Ako ono što će mi
sada reći treba otkriti, učinit ću to s užitkom i oduševljenjem.

»U redu«, Andy Reeves kaže. »Otiđimo nekamo gdje možemo razgovarati.«

»Meni ovdje odgovara.«

Sumnjičavo se ogleda po parkiralištu. Tu i tamo netko prođe, ali ovo mjesto baš i nije leglo
potencijalnih prisluškivača. Svejedno, vjerojatno je veći dio života proveo radeći u nekom
tajnom Vladinom odjelu, u CIA-i ili nečem sličnom pa mi je jasna njegova paranoja.

»Ajmo barem sjesti u moj auto«, Reeves predloži.

Zgrabim mu ključeve iz ruke i sjednem na suvozačko mjesto. On sjedne na vozačko. Sada

obojica gledamo prema naprijed. Pred nama je palisada koja je vidjela i bolje dane.
Nekoliko drvenih kolaca ili nedostaje ili je polomljeno, poput zuba kakve skitnice nakon
previše šaketanja.
»Čekam«, kažem.

»Nismo bili dio Ministarstva poljoprivrede«, odvrati.

Kada nije nastavio, primijetim: »Da, to sam nekako i sam zaključio.«

»Onda je ostatak jednostavan. Ono što se dogodilo u tom postrojenju strogo je povjerljiva
tajna. To sada znaš. Ja ti to potvrđujem. To bi trebalo biti dovoljno.«

»A ipak nije«, kažem.

»Nismo imali veze s tvojim bratom i Dianom Styles.«

Pogledam ga tako da mu najjasnije dam do znanja da želim da prijeđe na stvar. Andy

Reeves vrlo naglašeno promisli o sljedećem potezu. Natjera me da mu još jedanput obećam
da nikome nikad neću ispričati ništa od ovoga što će mi reći, da će on sve to poreći, da ništa
što će izgovoriti ne smije otići dalje od njegova automobila i tako dalje, jasno ti je kako je to
izgledalo.

Složim se sa svim kako bismo mogli nastaviti.

»Znaš o kojem razdoblju govorimo«, započne. »Prije petnaest godina. Nakon 11. rujna. Rat
u Iraku. Al-Qaeda. Sve to. Trebaš to staviti u taj kontekst.«

»U redu.«

»Sjećaš li se Terryja Fremonda?«

Prekopam po sjećanju. Sjećam ga se. »Bogati bijeli klinac iz predgrađa Chicaga koji se
pretvorio u terorista. Al-Qaeda ujaka Sama, tako su ga nekako zvali. Bio je na FBI-evu
popisu deset najtraženijih kriminalaca.«

»I još je«, Andy Reeves objasni. »Prije petnaest godina, kada se vratio kući, Fremond je
osnovao terorističku organizaciju. Približili su se tomu da izvedu ono što bi bio možda i
najgori događaj u povijesti SAD-a, još jedan 11. rujna.« Andy Reeves se okrene i pogleda me
u oči. »Sjećaš li se službene priče o tome što mu se dogodilo?«

»Netko mu je javio da mu je FBI na tragu. Pobjegao je preko Kanade i vratio se u Siriju ili
Irak.«

»Tako je«, izgovori Andy Reeves polako i vrlo pomno, »to je službena priča.«

Netremice me promatra. Sjetim se narančaste mrlje za koju sam pretpostavio da je

zatvorska uniforma. Sjetim se sigurne lokacije. Sjetim se potrebe za tajnošću. Helikoptera
koji je doletio u noći, pod koprenom tame i tišine.

»Uhvatili ste ga. Doveli ste ga u Bazu.«

Svi smo u to doba čuli govorkanja, zar ne? A sad sam se sjetio još nečeg, Leo, nečeg što si mi
ti rekao, ali ne sjećam se kad. Morali smo biti u srednjoj. Bio si očaran onim što su mediji
nazvali »ratom protiv terorizma«. Ti si mi rekao za njih, za ona okrutna, mračna
prekooceanska mjesta na koja su vodili neprijateljske vojnike kako bi ih natjerali da
progovore. Ne u službene logore za ratne zarobljenike, nego...

»Baza«, naglas kažem. »Bila je tajni zatvor.«

Andy Reeves ponovno pogleda kroz vjetrobran. »Imali smo ih u zemljama kao što su
Afganistan, Litva, Tajland, mjesta s kodnim imenima kao Slana jama, Jarko svjetlo i
Kremen...« Polako prestane govoriti. »Ima jedan CIA-in zatvor u Indijskom oceanu, jedan je
bio jahačka škola, jedan čak i poslovna zgrada, skriven svima naočigled. Bili su ključni u
našoj borbi protiv terorizma. U njima je, u svrhu pojačanog ispitivanja, naša vojska
držala strane zarobljenike od velike vrijednosti.«

Pojačano ispitivanje.

»Imalo je smisla držati ih u tim stranim zemljama«, Reeves nastavi. »Većina neprijateljskih
vojnika bila su stranci pa zašto bismo ih onda dovodili ovamo?

Zakonodavstvo je puno raznih kvaka, ali ako neprijateljskoga vojnika ispituješ negdje
drugdje, a ne na američkom tlu, zakone se može, recimo to tako, izigrati. I možeš ti biti za
pojačano ispitivanje ili protiv njega, meni je svejedno. No nemoj se uljuljkati u laži da nam
ono nije donijelo kvalitetne vojne informacije ili spasilo živote. Jer jest. To je ono što si naši
ljudi govore, zar ne? >Protivim se mučenju<, kažu. >Ma nemoj? A zamisli kada bi to
da pretučeš neko čudovište koje je zaklalo tisuće ljudi spasilo život tvojemu djetetu, bi li to
učinio?< i na to ti ne mogu odgovoriti. Ne mogu ti reći: >Naravno, žrtvovao bih vlastito
dijete zbog svojih moralnih nazora.< pa smisle neku samozadovoljnu racionalizaciju i kažu:
>Ne ide to tako.<«

Andy Reeves se okrene, a pogled mu je težak poput vječnosti. »Mučenje je djelotvorno. To je

strahota svega toga.«

Osječam hladnoću dok sjedim sam s tim čovjekom u njegovu automobilu, premda se on sve
više zagrijava za priču koju mi otkriva. Već sam to vidio. Takva je to grozna tajna, tako
grozno priznanje da kad naposljetku progovoriš, riječi samo poteku iz tebe.

»Problem je bio očit. Zaboravi strane zemlje. Ovdje, u SAD-u, postojale su i još postoje
terorističke organizacije. Više ih je nego što bi mogao zamisliti. Većina tih ljudi građani su
Amerike, patetični nihilisti koji odvaljuju na nasilje i masovno uništenje. No ako ih uhitimo
ovdje u Sjedinjenim Američkim Državama, imaju svoja prava, pravo na pravedno suđenje,
odvjetnike i sve to. Ne bi progovorili i možda, samo možda, veliki napad bio bi neizbježan.«

»Znači, ugrabili biste nekog tko bi vam bio sumnjiv«, kažem. »Posjeli biste ga u radarski
nevidljiv helikopter, odvezli u tu Bazu, ispitivali.«
»Možeš li zamisliti bolje mjesto od toga za takvo što?«

Šutim.

»Pritvorenici... Nikada kod nas nisu dugo ostajali. Bazu smo nazivali čistilištem. Odande
smo mogli odlučiti želimo li zatvorenika pustiti u Raj ili ih poslati preko mora u Pakao.«

»I kako ste donosili tu odluku?«

Reeves se okrene i pogleda kroz mene. Drugi odgovor neće mi dati, a već mi je i to dovoljno.

»A sad prijeđi na dio s mojim bratom«, kažem.

»Nema dijela s tvojim bratom. To je kraj priče.«

»Ne, prijatelju moj. Sada znam da su on i njegovi prijatelji snimili nezakonito utamničenog
američkog građanina.«

Lice mu se zamrači. »Spašavali smo živote.«

»Ne život moga brata«, odvratim. »Ne Dianin život.«

»Nismo imali veze s tim. Nisam ni znao za tu snimku dok mi je nisi pokazao.«

Pokušam mu s lica pročitati laže li, ali Andy Reeves nije amater. Svejedno, ne vidi se da me
obmanjuje. Zar Reeves nije znao za snimku? Kako je to moguće?

Imam samo još jednu kartu koju mogu odigrati pa to i učinim.

»Ako nisi znao za tu snimku,« kažem, »zašto si tražio Mauru?« »Koga?«

Ovoga puta lako prepoznam laž. Napravim grimasu.

»Ispitivao si njezinu majku«, kažem. »I više od toga, mislim da si je, što, odveo u svoj mali
tajni zatvor? Napravio joj nešto kako bi zaboravila ono što ste joj tamo napravili?«

»Ne znam o čemu govoriš.«

»Pokazao sam joj tvoju sliku, Andy. Potvrdila je da si je ti ispitivao.« Ponovno se zagleda
kroz vjetrobran i polako odmahne glavom. »Ništa ti ne razumiješ.«

»Dogovorili smo se da ćeš biti iskren«, kažem. »Ako me samo namjeravaš navlačiti...«

»Otvori pretinac za rukavice«, kaže.

»Što?«

Andy Reeves udahne. »Samo ga otvori, može?«

Posegnem prema pretincu za rukavice i samo na trenutak okrenem glavu kako bih
pronašao tipku na koju se otvara, ali i to je bilo dovoljno. Šakom me, pretpostavljam da je to
bila šaka jer je nisam vidio, udario posred lijeve sljepoočnice i jagodice lica. Glava mi poleti
udesno od udarca, a zubi zazveče.

Umrtve mi se obraz i vrat. Andy rukom posegne u pretinac za rukavice.

Još mi se vrti u glavi, ali jedna pomisao ipak ispliva.

Pištolj. Uzima pištolj.

Zgrabio je nešto metalno.

Ne razabirem što točno, ali je li to uopće bitno? Dovoljno se saberem da ga objema rukama
uhvatim za zapešće. Upotrebljavam obje ruke, a njemu je jedna slobodna. Njome me udara
u rebra.

Ne puštam ga.

Pokušava se okrenuti i iskreće zapešće iz mojega stiska pokušavajući se osloboditi ili

možda... Da, možda pokušava cijev uperiti prema meni. Jednu ruku spustim dovoljno da mu
pokrijem prste. Nijedan ne drži na okidaču. Čvršće ga pritisnem. Može usmjeriti pištolj, ali
ako mu prst nije na okidaču, ne može me ozlijediti.

To mislim u ovom trenutku: Držim ga za prste i ne može me upucati. Zaštićen sam.

No pokazalo se da je takvo razmišljanje tragično pogrešno.

On se još jedanput izvije. Na trenutak osjetim hladan dodir metala na nadlanici. No samo na
trenutak. Tada shvatim da to nije pištolj. Predugačak je. U obliku palice. Začujem
pucketanje struje i u istom me trenutku zaboli. To je ona vrsta bola koja nadjača sve ostalo,
od koje se trgneš i ustukneš kako bi izbjegao to da je ponovno osjetiš.

Struja mi prođe rukom i ona postane neupotrebljiva.

Andy Reeves s lakoćom izvuče ruku iz mojeg nepostojećeg stiska pa uz oduševljeni osmijeh
pritisne tu spravu - elektrošoker, električni pastir, ne znam ni sam što - o moj trup.

Počnem se grčiti.

On ponovi postupak. Mišići mi sasvim otkažu poslušnost.

Okrene se prema stražnjemu sjedalu i izvuče nešto drugo. Ne vidim što. Možda čeličnu
polugu. Bejzbolsku palicu. Ne znam. Nikada neću saznati.

Jedanput me udari u glavu s tim, pa još jedanput i onda sve nestane.

26. POGLAVLJE
Svijest mi se vrati na najneobičniji način.

Znaš one snove u kojima ne možeš napraviti ni najmanji pokret?

Pokušaš pobjeći od opasnosti, ali kao da se svakim korakom probijaš kroz vlažni snijeg koji
ti seže do kukova. Tako nekako sam se osjećao. Htio sam se pomaknuti, pobjeći, ali bio sam
ukopan u mjestu, kao da mi je cijelo tijelo okovano teškim olovom.

Uz treptaj otvorivši oči, shvatim da ležim na leđima. Vidim cijevi i grede. Strop. U starome
sam podrumu. Trudim se ostati hladnokrvan, smiren, ne raditi nagle pokrete.

Pokušam okrenuti glavu kako bih vidio što je oko mene, ali ne uspijevam.

Uopće ne mogu pomaknuti glavu. Ni centimetar. Čini mi se kao da mi je glava u škripcu.

Pokušam još jedanput, snažnije. Ništa. Baš ništa. Pokušam sjesti, ali vezan sam za nekakav
stol. Ruke su mi pričvršćene uz tijelo. Noge čvrsto omotane.

Uopće se ne mogu pomaknuti. Potpuno sam bespomoćan.

Začujem Reevesov šaputavi glas: »Moraš mi reći gdje je ta snimka, Nape.«

Tu nema razgovora. To mi je odmah jasno. Stoga, ne rekavši ni riječ, počnem dozivati

pomoć. Urlam najglasnije što mogu. Činim to sve dok mi nije gurnuo krpu u usta.

»To ti je besmisleno«, kaže.

Reeves nešto radi i pjevuši dok to čini, ali ne mogu pomaknuti glavu da vidim što. Čujem da
netko otvara slavinu, puni nekakvo vjedro ili nešto slično. Onda je ponovno zatvori.

»Znaš li zašto je u mornarici mučenje polijevanjem vodom prestalo biti obvezni dio
obuke?« Reeves upita. Kada mu ne odgovorim, a s krpom u ustima to ne bih ni mogao
učiniti, nastavi: »Zato što bi se novaci tako brzo slomili da je to bilo loše za moral. CIA-ini
novaci u prosjeku bi izdržali četrnaest sekundi prije nego što bi instruktora počeli
preklinjati da prestane.«

Andy Reeves nagne se iznad mene. Pogledam u njegovo nasmiješeno lice i jasno mi je da
uživa u ovome.

»Mi smo sa zarobljenicima igrali još i cijelu jednu psihološku igru: stavili bismo im povez,
dopratili ga uz pratnju naoružanih stražara. Katkad bismo mu dali nadu i onda je zgazili.
Ponekad bismo mu dali do znanja da nema bijega. Igraš drugačije, ovisno o tome koga imaš
pred sobom. No večeras nemam vremena za takvu predstavu, Nape. Krivo mi je zbog Diane,
zaista jest, ali nisam ja bio kriv za to. Pa krenimo onda dalje. Već si vezan za stol. Već znaš
da će ovo biti vrlo gadno.«
Krene prema meni. Pokušam ga pratiti pogledom, ali više ga ne vidim. Pokušavam ne
paničariti. Začujem neko pucketanje i shvatim da se stol na kojemu ležim počinje naginjati.
Ponadam se da ću možda skliznuti s njega, pa čak i na glavu, ali tako sam čvrsto vezan da
me gravitacija baš nimalo ne pomiče.

»Spuštanjem glave i podizanjem nogu u zrak«, objasni mi, »grlo ostaje otvoreno i lakše je
nosnice napuniti vodom. Zamišljaš da će to biti strašno, ali bit će još mnogo strašnije.«

Ponovno stane tako da ga mogu vidjeti i izvuče mi krpu iz usta. »Hoćeš li mi reći gdje je
snimka?«

»Pokazat ću ti«, kažem.

»Ne, to neće ići.«

»Ne možeš sam doći do nje.«

»To je laž. Sve sam to već čuo, detektive Dumas. Sad ćeš izmisliti neku priču. Vjerojatno ćeš
izmišljati nove priče prvi put ili prva dva puta kada te budem vodio kroz ovaj postupak.
Zbog toga kritičari mučenje nazivaju nepouzdanim. Očajan si. Sve ćeš reći da bi ga izbjegao.
No to sa mnom neće ići. Ja znam sve trikove. Naposljetku ćeš se slomiti. Naposljetku ćeš mi
reći istinu.«

Možda, ali jedno znam sa sigurnošću: kad se dokopa snimke, ubit će me. Jednako kao što je
ubio i ostale. Dakle, što god da se dogodi, ne smijem popustiti.

Kao da mi čita misli, kaže: »Reći ćeš mi čak i ako to znači da ćeš umrijeti. Jedan vojnik koji je
ispitivao zatvorenike u Filipinsko-američkom ratu ovako je opisao ono što ćeš ti sada
iskusiti: >Njegova je patnja patnja čovjeka koji se utapa, ali se ne može utopiti.<«

Andy Reeves pokaže mi ručnik. »Spreman?« Onda mi njime prekrije cijelo lice tako da više
ništa nisam vidio.

Ručnik mi samo prekriva lice, čak ga nitko i ne pritišće čvrsto, ali već osjećam kako se malo
gušim. Ponovno pokušam pomaknuti glavu, ali i dalje ništa. Prsa mi se počinju trzati.

Smiri se, kažem si.

Pokušam to učiniti. Pokušam usporiti disanje i pripremiti se. Znam da ću u nekom trenutku
morati zaustaviti dah.

Sekunde prolaze. Ništa se ne događa.

Disanje mi ne postaje ravnomjernije.

Ostaje isprekidano i neravnomjerno. Naprežem se ne bih li nešto čuo, bilo što, ali Andy
Reeves ne govori, ne miče se, ništa ne čini.
Prođe još vremena. Koliko? Trideset sekundi? Četrdeset?

Možda samo blefira, pomislim. Možda je to samo psihološka igra, način da me izloži stresu...

Tada začujem pljusak. Sekundu poslije, ne više od toga, voda počne curiti kroz ručnik.

Kada sam osjetio da mi je stigla do usta, stisnem usne, zatvorim oči i zadržim dah.

Dođe još vode, najprije kapljući, a zatim u snažnijem naletu.

Osjetim da mi ulazi u nosnice. Ukočim se i dalje ne otvarajući usta.

Na mene se slije još vode. Pokušam pomaknuti glavu, nagnuti je ili pronaći neki način da
pobjegnem toj navali. No ne mogu se pomaknuti. Voda mi potpuno ispuni nosnice. Počnem
paničariti. Neću još dugo moći zadržavati dah i moram izbaciti vodu iz nosa i ne dopustiti
da mi uđe u usta. Postoji samo jedan način da to učinim. Moram je ispuhivati. No ručnik mi
je na licu. Svejedno pokušam izdahnuti, izbaciti vodu, i sekundu, možda dvije, to djeluje.
Pokušavam nastaviti izdisati, pokušavam isprazniti pluća kako voda ne bi ušla u njih, ali
previše se vode slijeva, a osim toga dolazi i do velikog problema: ne možeš vječno izdisati.

A kad se potrošiš, kad izdahneš do kraja, a to je najgori dio, naposljetku moraš udahnuti.

Tu sam se ja sad našao.

Kada sam izdahnuo do kraja, voda se ponovno počela slijevati po meni, puniti mi nosnice i
usta. Ne mogu si pomoći. Ostajem bez zraka i ta patnja nadilazi sve ostalo. Zadržavanje
izdaha me ubija, ali svejedno znam što me čeka. Moram udahnuti, ali nema zraka, samo
voda. Mnogo vode. Udisaj otvara branu. Voda mi se slobodno slijeva u nos, u usta. Nikako je
ne mogu zaustaviti. Udisajem uvlačim vodu kroz usta pa niz dušnik.

Nemam zraka.

Tijelo mi se zgrči. Počnem se otimati, pokušam udarati nogama, mahati glavom, ali vezan
sam. Nikako ne mogu pobjeći od vode. Nema nikakvog olakšanja ni popuštanja. Samo se
pogoršava.

Nije da samo želiš da prestane. Nije da ti je samo potrebno da prestane. Ne, nego mora
prestati.

Osjećam se kao da me netko drži pod vodom, ali još je strašnije. Ne mogu se pomaknuti.
Okovan sam betonom. Utapam se, Leo. Utapam i gušim. Nestala je svaka racionalna misao.
Osjećam kako se mali dio mojega razuma počinje povlačiti. Trajan je to rascjep u mojoj
psihi, nešto od čega znam da se nikada neću oporaviti.

Svaka stanica mojega tijela moli za kisik, za samo jedan udah. No nema ga. Udišem i uvlačim
još vode. Želim prestati, ali refleks povraćanja nesvjesno me tjera da izdišem i udišem. Voda
mi preplavljuje grlo i dušnik.
Molim te, Boze, daj mi da udahnem.

Umirem. To mi je sada jasno. Onaj praiskonski dio mene je odustao, predao se, želi da smrt
ubrza i završi s ovim. No ona to ne čini. Mlataram. Grčim se. Patim.

Haluciniram.

Haluciniram da sam čuo glas koji mu viče da prestane, da se makne od mene. Kada svaki dio
mene ne bi očajnički pokušavao doći do zraka, kada svako vlakno mojega bića ne bi bilo
usredotočeno na to da pobjegne od ovoga, mogao bih reći da je glas ženski. Doslovno
osjećam kako mi se oči iskreću u očnim dupljama i u tom trenutku začujem prasak negdje
duboko u mozgu.

A zatim ugledam svjetlo.

Umirem, Leo, umirem i haluciniram, i posljednje što vidim najljepše je lice koje možeš
zamisliti.

Maurino.
27. POGLAVLJE
Odvezan sam i okrenut na bok.

Gutam zrak. Neko vrijeme nisam u stanju činiti ništa drugo osim toga. Pohlepno udišem i
pokušavam ne gutati. Voda mi se slijeva iz usta i nosnica, skuplja u lokvu na podu i
razrjeđuje grimiznu krv koja teče iz glave Andyja Reevesa. Nije me briga ni za što od toga.
Stalo mi je samo do zraka.

Nije dugo potrajalo da mi se počne vraćati snaga. Podignem pogled da vidim tko me spasio,
ali možda sam mrtav ili mi je mozak predugo bio bez kisika. Možda još prolazim kroz
mučenje vodom i našao sam se u nekom čudnom stanju, zato što je ona halucinacija, ne, ona
opsjena i dalje ovdje.

Maura.

»Moramo otići odavde«, kaže.

Još ne vjerujem u to što vidim. »Maura? Ovaj...«

»Ne sada, Nape.«

I onda nešto u tome kako je izgovorila moje ime.

Pokušavam shvatiti što se događa, smisliti sljedeći korak, ali sva ona logika da ostanem gdje
jesam kao da je odletjela kroz prozor.

»Možeš li hodati?«

Kimnem. Kad smo došli do druge stube, vratim su u sadašnji trenutak. Jedno po jedno,
kažem si.

Nestati odavde. Dođemo do prizemlja i shvatim da smo u nekakvom oronulom skladištu.

Iznenađuje me tišina, ali vjerojatno je... Koliko je sati? S Reevesom sam se našao u ponoć,
znači mora biti usred noći ili rano ujutro.

»Ovuda«, Maura kaže.

Iziđemo u noćno nebo. Primijetim da dišem pomalo neobično, brže nego uobičajeno, kao da
još strepim da bi mi netko ponovno mogao oduzeti tu sposobnost. U kutu uočim njegova
žutog Mustanga, ali Maura - i dalje ne vjerujem da je to ona - vodi me prema nekom drugom
automobilu. Pritisne daljinski upravljač koji joj je u lijevoj ruci. U desnoj vidim pištolj.

Sjednem na suvozačko mjesto, ona na vozačko. Upali automobil i krene unatrag. Za dvije
minute vozimo se u smjeru sjevera po autocesti Garden State Parkway. Gledam u njezin
profil i čini mi se da nikada nisam vidio nešto tako lijepo.
»Maura...?«

»To može čekati, Nape.«

»Tko mi je ubio brata?«

Vidim kako joj je suza potekla po tom lijepom obrazu.

»Mislim«, Maura kaže, »da sam to možda bila ja.«

28. POGLAVLJE
Vratili smo se u Westbridge. Maura parkira na parkiralištu Osnovne škole Benjamin
Franklin.

»Daj mi svoj mobitel«, kaže mi.

Iznenadim se što mi je još u džepu. Otiskom prsta otvorim mobitel i pružim joj ga.
Palčevima prelazi po zaslonu.

»Što to radiš?«

»Policajac si«, kaže. »Znaš da se te mobitele može pratiti?«

»Da.«

»Učitavam neku vrstu aplikacije zbog koje će izgledati kao da si u drugoj državi.«

Nisam znao da takva tehnologija postoji, ali nisam iznenađen. Njezini palčevi završe ples.
Potom mi vrati mobitel, otvori vrata automobila i iziđe. To i ja napravim.

»Što radimo ovdje, Maura?«

»Želim je ponovno vidjeti.«

»Vidjeti što?«

No krene prema Stazi i ja krenem za njom. Trudim se ne zuriti u nju dok hoda, i dalje
hodajući poput pantere, ali ne mogu si pomoći. Dok se uspinjemo u tamu, ona se okrene i
kaže: »Bože, kako si mi nedostajao«, a zatim se ponovno okrene i nastavi hodati.

Samo tako.

Ne reagiram. Ne mogu reagirati. No čini mi se da je svaki djelić mene rastrgan.

Požurim za njom.

Pun mjesec večeras baca dovoljno svjetla. Sjene nam prelijeću preko lica dok se krećemo
poznatim nam putem. Šutimo. I zato što to tama traži od nas, ali i zato što je ova šuma bila
naše mjesto. Čovjek bi pomislio da će me baš večeras, od svih noći, to progoniti. Da će me,
dok hodam s Maurom, duhovi okružiti, lupkati po raenu, izrugivati i se iza stijena i stabala.

No ne čine to.

Večeras se ne povlačim. Ne čujem šapat. Dubovi, začudo, ostaju skriveni.

»Znaš za snimku«, Maura izgovori, djelomično kao pitanje, većim dijelom kao tvrdnju.

»Koliko dugo me pratiš?« upitam.

»Dva dana.«

»Znam za snimku«, kažem. »Jesi li ti znala?«

»Ja sam na njoj, Nape.«

»Ne, mislim, jesi li znala da je Hank ima? Ili da ju je dao Davidu Rainivu da mu je čuva?«

Odmahne glavom. Pred nama izroni stara ograda. Maura skrene desno sa Staze. Odskakuće
nekoliko koraka nizbrdo i zaustavi se kraj jednoga stabla. I ja dođem do nje. Približavamo
se staroj Bazi.

Ona se zaustavi i zagleda u staru ogradu. Ja se zaustavim i zagledam u njezino lice.

»Ovdje sam čekala one noći. Iza ovog stabla.« Pogleda u tlo. »Sjedila sam točno tu i gledala
ogradu. Imala sam džoint koji mi je dao tvoj brat. I tvoju pljosku.« Pogleda me u oči i možda
nisu duhovi, ali nešto me silovito udari posred srca. »Sjećaš se te pljoske?«

Kupio sam je na dvorišnoj rasprodaji kod starog Siegela. Bila je stara i ulupljena, sivkasta s
izblijedjelim ugraviranim riječima: A Ma Vie de Coer Entier, što je jedna francuska izreka iz
petnaestog stoljeća koja znači »Moje srce je tvoje zauvijek«. Sjećam se da sam gospodina
Siegela pitao odakle mu, ali nije se sjećao. Pozvao je gospođu Siegel i pitao je, ali nijedno od
njih nije se uopće moglo sjetiti da to imaju. Činilo mi se nekako čarobnim i blesavim, kao
duh iz boce, pa sam je kupio za tri dolara i dao Mauri, koja je opijeno rekla: »Dar koji
uključuje romantiku i alkohol?«

»Pa zar nisam savršeni dečko?«

»Jesi«, rekla je. A onda me zagrlila i jako poljubila.

»Sjećam«, odgovorim pa kažem: »Znači, sjedila si pokraj ovog stabla s džointom i pljoskom.
Tko je još bio s tobom?«

»Bila sam sama.«

»A Zavjerenički klub?«

»Znao si za to?«

Napola slegnem ramenima.

Maura ponovno pogleda prema Bazi. »Nismo se trebali naći te večeri. Mislim da su se neki
od njih jako preplašili kada smo vidjeli onaj helikopter, snimili onu videosnimku. Prije toga
sve je to bilo igra. Te noći postalo je stvarno. Uglavnom, ja nisam zaista bila dio tog«,
prstima napravi navodne znakove, »>kluba<. Moj jedini pravi prijatelj bio je Leo. On je te
večeri imao dogovor s Dianom. Pa sam došla ovamo i naslonila se na ovo stablo. Imala sam
džoint i viski u pljoski.«

Maura sklizne na tlo i sjedne onako kako je, pretpostavljam, sjedila te noći. Na licu joj pleše
slabašan osmijeh. »Razmišljala sam o tebi. Željela sam biti na tvojoj utakmici. Prije tebe
mrzila sam cijelu tu priču sa sportašima, ali tebe sam voljela gledati kako kližeš.«

Ne znam što reći na to pa samo ostanem nepomičan.

»Uglavnom, mogla sam ići samo na domaće utakmice, a vi ste te večeri igrali u gostima.
Protiv Summita, mislim.«

»Parsippany Hillsa.«

Ona se zasmijulji. »Naravno da se ti sjećaš. Uglavnom, to što te nisam mogla gledati nije bilo
ni bitno. Za nekoliko ćemo se sati vidjeti. Ja sam te samo malo preduhitrila tu u šumi. Klinci
to danas nazivaju >zagrijavanjem<. I tako sam pila i sjećam se da sam bila pomalo tužna.«

»Zašto tužna?«

Ona odmahne glavom. »Nije bitno.«

»Želim znati.«

»Uskoro će biti gotovo.«

»Što?«

S mjesta na kojem je sjedila pogleda prema meni. »Ti i ja.«

»Čekaj, sve to si znala dok si ondje sjedila?«

Maura odmahne glavom. »I dalje znaš biti baš tup, Nape. Nisam pojma imala što će se
dogoditi.«

»Kako si onda...?«

»Ono što želim reći je da sam znala da ti i ja nikada nećemo uspjeti. Ne dugoročno. Završili
bismo četvrti razred, možda izdržali to ljeto...«

»Volio sam te.«

Te riječi samo tako izlete iz mene. To je lecne na trenutak, ali ne dulje od toga.
»I ja sam voljela tebe, Nape. Ali ti si trebao otići na neki otmjeni fakultet i u život koji ti se
otvarao i u tome ne bi bilo mjesta za mene, i, Bože, kakav klišej, zar ne?« Maura se prekine,
zatvori oči, odbaci to sve od sebe. »Nema smisla da se sada vraćam na to.«

U pravu je. Pomognem joj da se vrati na temu. »Znači, sjedila si tamo, pušila i pila.«

»Tako je. I malo sam se napila. Ne puno. Bila sam samo pripita. I gledala sam u tu Bazu.
Ondje je uvijek bilo tako tiho, ali odjedanput sam začula neku buku.«

»Kakvu buku?«

»Ne znam. Muškarce koji viču. Paljenje nekog motora. Pa ustanem«, to učini i sada leđima
se podižući uza stablo, »i zaključim da kvragu i sve. Otkrij tajnu ovoga mjesta jednom za
svagda. Budi heroina cijelog Zavjereničkog kluba. Pa krenem stupati prema ogradi.«

Maura krene prema Bazi. Ja ostajem uz nju.

»Što si vidjela?« upitam.

»Bila je još hrpa tih znakova upozorenja. Ono, milijun znakova oko Baze. Svi su bili
jarkocrveni, sjećaš se?«

»Da.«

»Ono, >Ovo ti je posljednja prilika, vrati se ili umri<. Uvijek smo se bojali proći pokraj njih
zato što su bili preblizu ograde. No te noći nisam ni usporila. Zapravo sam potrčala.«

Oboje smo sada ondje, u onoj noći i ja gotovo oklijevam na mjestu gdje su se nalazili oni
crveni natpisi. Prijeđemo nevidljivu prepreku i krenemo ravno prema zahrđaloj ogradi. Ona
pokaže na vrh stupa.

»Ondje je bila kamera. Sjećam se da sam pomislila da bi me mogli vidjeti. Ali bila sam
napušena, bez ijedne brige na svijetu. Samo sam nastavila trčati i onda...«

Ona uspori, zaustavi se. Rukom se uhvati za grlo.

»Maura?«

»Bila sam točno ovdje negdje kada su se svjetla upalila.«

»Svjetla?«

»Reflektori. Golemi, jaki. Svjetlo je bilo toliko jarko da sam morala rukom zasjeniti oči.«
Učini to i sada, rukom zaštiti oči od zamišljenoga svjetla. »Nisam ništa vidjela. Samo sam
stajala na tom svjetlu kao ukopana, nisam znala što učiniti. A onda sam začula pucnjeve.«

Maura spusti ruku.

»Pucali su na tebe?«

»Da. Valjda.«

»Kako to misliš, valjda?«

»Mislim, to ih je potaknulo na to da zapucaju, zar ne?« Glas joj je za oktavu viši. U njemu
čujem strah, žaljenje. »Ja. Trčala sam prema toj ogradi kao neko glupo dijete. Ignorirala sam
znakove upozorenja. Zaplela sam se u žicu ili su me ugledali, ili nešto, pa su učinili ono što
su na onim znakovima i obećavali. Počeli su pucati. Tako da, da, valjda su pucali u mene.«

»Što si ti učinila?«

»Okrenula sam se i potrčala. Sjećam se da sam začula kako je metak udario u drvo pokraj
moje glave. Ali, vidiš, na kraju sam se ipak izvukla živa. Meci me nisu pogodili.«

Podigne glavu i pogleda me ravno u oči.

»Leo«, kažem.

»Nastavila sam trčati, a oni su nastavili pucati. A onda...«

»Što onda?«

»Onda sam začula ženski vrisak. Trčala sam najbrže što sam mogla, izbjegavala stabla,
pokušavala se sagnuti kako bih bila što manja meta. No okrenula sam se kada sam čula
vrisak. Ženski vrisak. Kroz ona jarka svjetla ugledala sam nečije obrise, možda obrise nekog
muškarca... Začula još pucnjeva... Onda sam ponovno začula ženski vrisak... Samo što mi se
taj put učinilo da sam prepoznala glas. Vikala je: >Leo! Leo, pomozi<, ali je taj >pomozi<
prekinuo još jedan pucanj.«

Shvatim da sam prestao disati.

»A onda... Onda sam začula kako neki muškarac svima naređuje da prestanu pucati...
Tišina... Mrtva tišina... A onda, možda, više ni sama ne znam, ali možda netko povikne: >Što
ste to učinili...< I onda netko drugi poviče: >Bila je još jedna djevojka tu, moramo je
pronaći...<, ali nisam sigurna jesam li to zaista čula, ne znam je li to moja mašta ili se zaista
dogodilo, zato što trčim. Trčim i ne zaustavljam se...«

Pogleda me kao da joj treba moja pomoć i kao da mi je bolje da joj je ne ponudim.

Ne mičem se. Mislim da se i ne mogu pomaknuti.

»Samo... Samo tako su ih upucali?«

Maura ne odgovara.
Onda kažem nešto glupo. »I ti si samo pobjegla?«

»Što?«

»Mislim, shvaćam zašto si tada pobjegla, da se makneš od opasnosti. No kad si bila na

sigurnom, zašto nisi nazvala policiju?«

»I što bih im rekla?«

»Možda >Halo, vidjela sam kako je netko pucao u dvoje ljudi<?«

Skrene pogled od mene. »Možda sam i trebala«, kaže.

»To mi nije dovoljno dobar odgovor.«

»Bila sam napušena i prestrašena i prestravilo me to? Nisam znala da su mrtvi. Nisam ni
vidjela ni čula Lea, samo Dianu. Uspaničila sam se. To shvaćaš, je li tako? Pa sam se sakrila
na neko vrijeme.«

»Gdje?«

»Sjećaš se one kamene kućice iza gradskog bazena?«

Kimnem.

»Samo sam sjedila ondje u mraku. Ne znam koliko dugo. Odande se vidi Hobartova avenija.
Vidjela sam kako po njoj polako prolaze crni automobili. Možda sam samo bila paranoična,
ali mislila sam da traže mene. U nekom trenutku odlučila sam otići do tvoje kuće.«

To mi je novost, ali s druge strane, što mi u vezi s ovom noći nije novost? »Otišla si do moje
kuće?«

»To mi je bio plan, da, ali kad sam došla do tvoje ulice, na uglu sam vidjela parkiran još
jedan crni automobil. Već je bila prošla ponoć. Dvojica u odijelima sjedila su u automobilu i
nadzirala tvoju kuću. Bilo mi je jasno. Pokrivali su ključne lokacije.« Približi mi se. »Zamisli
sad da sam to javila policiji. Da sam nazvala i rekla da mislim da su tipovi iz Baze
nekog možda upucali. Nemam nikakve pojedinosti niti išta drugo. Ali moram se predstaviti.
Pitali bi me što sam radila blizu Baze. Mogla sam lagati ili reći da sam pušila travu i pila
viski. Dok bi me uopće počeli doživljavati ozbiljno, tipovi u Bazi sve bi već počistili. Zar ti to
stvarno nije jasno?«

»Pa si jednostavno ponovno pobjegla«, kažem.

»Da.«

»K Ellie.«
Ona kimne. »U jednom trenutku rekla sam si: >Pustit ću to dan-dva da vidim što će se
dogoditi« Možda će zaboraviti na mene. Ali naravno da nisu. Stajala sam iza stijene i gledala
dok su ispitivali moju majku. A kada sam na vijestima vidjela da su pronašli Lea i Dianu...
Mislim, znala sam. U vijestima nije bilo riječi o tome da ih je netko upucao. Rekli su da ih je
udario vlak s druge strane grada. I što sad? Što sam mogla napraviti? Dokazi su nestali.
Tko bi mi povjerovao?«

»Ja bih ti povjerovao«, odvratim. »Zašto se nisi obratila meni?«

»O, Nape, šališ se?«

»Mogla si mi reći, Maura.«

»I što bi ti učinio? Ti, osamnaestogodišnjak usijane glave?« Bijesno me pogleda. »Da sam ti
rekla, i ti bi bio mrtav.«

Stojimo i puštamo tu istinu da visi u zraku.

»Hajde«, Maura kaže zadrhtavši. »Pođimo odavde.«

29. POGLAVLJE
Kad smo se vratili do automobila, kažem joj: »Ostavio sam svoj auto u onom klubu.«

»Javila sam«, Maura odvrati.

»Što to znači?«

»Nazvala sam klub, rekla im marku auta i broj tablica i rekla da sam prepijana da bih vozila.
Rekla sam im da ću ga pokupiti sutra.«

Na sve je mislila.

»Ne možeš ići kući, Nape.«

Nisam ni namjeravao. Ona upali automobil.

»Kamo idemo?« upitam.

»Imam sigurno mjesto«, odvrati.

»Znači, od te noći«, ne znam ni kako bih to sročio, »otada si u bijegu?«

»Da.«

»Zašto sad, Maura? Zašto sada, nakon petnaest godina, netko ubija ostatak Zavjereničkoga
kluba?«

»Ne znam.«

»Ali bila si s Rexom kad je ubijen?«

Ona kimne. »Posljednje tri, četiri godine počela sam se opuštati. Zašto bi me i dalje
progonili? Nije bilo nikakvih dokaza. Baza je odavno zatvorena. Nitko mi ne bi povjerovao
ni riječ. Nisam baš imala novaca i pokušavala sam pronaći nekakav siguran način da...
Siguran način da vidim što se događa. Uglavnom, odlučila sam riskirati, ali činilo se da Rex
želi zakopati prošlost jednako kao i ja. Trebala mu je pomoć u poslu koji je obavljao sa
strane.«

»Namještanje tipovima da su vozili pod utjecajem alkohola.«

»On je imao ljepši naziv za to, ali da.«

Skrenemo s autoceste Eisenhower Parkway odmah kod restorana Jim Johnston's Steak
House.
»Vidio sam snimke nadzornih kamera od one noći kad je Rex ubijen«, kažem.

»Lik je bio hladnokrvni profesionalac.«

»A ipak,« kažem, »ti si pobjegla.«

»Možda.«

»Što to znači?«

»Kad sam vidjela da je Rex pao, zaključila sam da su nas pronašli, da sam mrtva. Znaš. Bila
sam ondje one noći, mislila sam da sam ja prava meta, ali možda su znali i za cijeli
Zavjerenički klub. To je imalo smisla. Tako da sam, čim je Rex pogođen, odmah reagirala.
No taj lik je već uperio pištolj u mene. Skočila sam na vozačko sjedalo, upalila automobil,
odjurila otamo...«

»Ali?«

»No kao što sam rekla. Bio je profesionalac.« Slegne ramenima. »Kako to onda da nije i
mene ubio?«

»Misliš da te pustio?«

Ne zna. Zaustavimo se na dnu parkirališta jednog od onih oronulih, sumnjivih motela u East
Orangeu. Nije ondje odsjela. To je stari trik, objasni mi. Ondje parkira tako da ako policija ili
tko god počne potragu na temelju automobila, ona neće biti ondje. Unajmila je sobu
otprilike pola kilometra dalje. Automobil je ukrala, objasni. Ako osjeti opasnost,
jednostavno će ga ostaviti i ukrasti drugi.

»Trenutačno mijenjam lokaciju svaka dva dana.«

Dođemo do njezine unajmljene sobe i sjednemo na krevet.

»Želim ti ispričati ostalo«, Maura kaže.

Promatram je dok to čini. Nemam osjećaj da sam ovo već doživio. Nisam tinejdžer koji je s
njom vodio ljubav u šumi. Pokušavam se ne izgubiti u njezinim očima, ali u njima je sve:
naša prošlost, sva ona pitanja što bi bilo kad bi bilo, svi mogući završeci koji su se mogli
dogoditi da su donesene drugačije odluke. U njezinim očima vidim tebe, Leo. Vidim život
koji sam nekoć poznavao i koji mi je stalno nedostajao.

Maura mi ispriča gdje je sve bila od one noći kada si ti umro. Teško mi je slušati kakav joj je
bio život, ali činim to ne prekidajući je. Više ne znam što osjećam. Čini mi se kao da sam se
čitav pretvorio u jedan upaljeni živčani završetak. Kad je završila, bilo je tri ujutro.

»Trebamo se odmoriti«, kaže.

Kimnem. Ona ode u kupaonicu i istušira se. Iziđe u frotirnom ogrtaču, kose omotane u
ručnik. Mjesečina je obasja baš onako kako treba i pomislim kako nikada nisam vidio
veličanstveniji prizor. Odem u kupaonicu, skinem se, istuširam. Iz kupaonice iziđem s
ručnikom omotanim oko struka. Svjetla su ugašena, gori samo slabo svjetlo lampe na
noćnom ormariću. Maura stoji. Skinula je ručnik s mokre kose. Još je u ogrtaču. Pogleda me.
Više nema pretvaranja. Brzo dođem do nje. Oboje to znamo. Nijedno od nas ne
izgovara. Zagrlim je i snažno poljubim. Ona mi uzvrati poljubac, a njezin jezik klizne mi u
usta. Skine ručnik s mojih bokova. Ja rastvorim njezin ogrtač.

Nisam nikada osjetio ništa slično. To je glad, trganje, deranje, iscjeljenje. Grubo je i blago.
Blago i grubo. Ples i napad. Grabežljivo i intenzivno, divljački žestoko i gotovo
nepodnošljivo nježno.

Kada je završilo, srušili smo se na krevet, ošamućeni, skrhani, kao da nikada više nećemo
biti potpuno isti, a možda i nećemo.

Naposljetku se ona pomakne pa mi nasloni glavu na prsa, stavi ruku na trbuh. Ne govorimo.
Gledamo u strop dok nam se oči ne sklope.

Posljednja misao koja mi je prošla glavom prije nego što sam utonuo u san praiskonska je:

Nemoj me napustiti. Nikada me više nemoj napustiti.

30. POGLAVLJE
U zoru ponovno vodimo ljubav.

Maura legne na mene. Pogledi nam se sretnu i tako ostanu. Ovoga je puta polaganije,
osjećajnije, udobnije, ranjivije. Poslije, dok ležimo i gledamo u tišinu, stigne mi poruka na
mobitel. Od Muse je i vrlo kratka:

Nemoj zaboraviti. Točno u 9.

Pokažem je Mauri. »Moja šefica.«

»Možda je namještaljka.«

Odmahnem glavom. »Rekla mi je za taj sastanak prije nego što sam se našao s Reevesom.«

Još ležim na leđima. Maura se okrene tako da joj je brada na mojim prsima. »Misliš li da su
već pronašli Andyja Reevesa?«

To sam se i ja pitao. Znam kako će to ispasti: netko će najprije primijetiti žuti automobil.
Možda će odmah pozvati policiju, možda će pretražiti skladište. Kako bilo da bilo, pronaći
će tijelo. Je li Reeves imao osobnu iskaznicu sa sobom? Vjerojatno. Ako nije, saznat će kako
se zove preko tablica, saznat će njegov raspored, vidjeti da je te noći radio u Komadu
do komada. Takav klub sigurno na parkiralištu ima nadzorne kamere.

Ja ću biti na tim snimkama.

A bit će i moj automobil. Na snimkama nadzornih kamera vidjet će se kako s Reevesom

ulazim u njegov žuti Ford Mustang.

Bit ću posljednja osoba koja ga je vidjela živog.

»Možemo putem proći pokraj tog mjesta«, kažem. »Vidjeti jesu li policajci već ondje.«

Maura se otkotrlja s mene i ustane. Spremam se učiniti isto, ali na trenutak se moram
zaustaviti i samo joj se zadivljeno diviti.

»Zašto je tvoja šefica sazvala taj sastanak?«

»Ne bih želio nagađati«, kažem. »Ali ne mislim da je išta dobro.«

»Onda nemoj ići«, kaže.

»Što ti predlažeš da učinim?«

»Pobjegni sa mnom.«
To je možda i najbolji prijedlog koji mi je itko ikada dao. Ali neću pobjeći. Barem ne sad.
Odmahnem glavom. »Moramo ovo riješiti.«

Ona odgovori odijevanjem. I ja to učinim. Iziđemo iz zgrade. Maura nas odvede do

parkirališta onog motela.

Pogledom pretražimo okolinu, ne primijetimo da itko nadzire parkiralište i odlučimo

riskirati. Uđemo u isti automobil kao i sinoć i krenemo prema Cesti 280.

»Sjećaš se kako doći onamo?« upitam.

Maura kimne. »Skladište je u Irvingtonu, nedaleko od onog groblja kad siđeš s autoceste.«

Vozi Cestom 280 do autoceste Garden State Parkway pa siđe s nje na sljedećem izlazu za
South Orange Avenue. Prođemo pokraj oronulog trgovačkog centra i skrenemo u
industrijsko područje koje je, kao i mnoga druga takva područja u New Jerseyju, vidjelo
bolje dane. Industrija odlazi, tvornice se zatvaraju. Tako to bude. Većinom dođe napredak i
izgradi nešto novo. No katkad, kao ovdje, skladišta i tvornice jednostavno ostanu propadati
i raspadnu se u gorke ruševine koje samo daju naslutiti nekadašnje doba slave.

Nigdje u blizini nema ljudi, automobila, nikakve aktivnosti. Izgleda kao prizor iz kakva
distopijskog filma nakon što su pale bombe. Prođemo pokraj žutoga Mustanga ni ne
usporivši.

Još nitko nije došao ovamo. Mirni smo. Zasad.

Maura se vrati na autocestu. »Gdje ti je sastanak?«

»U Newarku«, odvratim. »Ali trebao bih se još istuširati i presvući.«

Vragolasto se nasmiješi. »Ja mislim da izvrsno izgledaš.«

»Izgledam zadovoljno«, odvratim. »To nije isto.«

»U redu.«

»Sastanak će biti ozbiljan.« Pokažem na svoje lice. »Dakle, moram pronaći načina da
obrišem ovaj smiješak s lica.«

»Probaj.«

Nasmiješimo se kao dvije zaljubljene lude. Ona stavi ruku na moju i ne makne je. »Kamo
onda?« upita.

»U Komad do komada«, kažem. »Uzet ću svoj auto i otići kući.«

»U redu.«
Nekoliko trenutaka uživamo u tišini. Onda Maura nježnim glasom kaže: »Ne mogu ti reći
koliko sam puta podignula slušalicu da te nazovem.«

»Zašto nisi?«

»Kamo bi nas to odvelo, Nape? Jednu godinu poslije, pet godina poslije, deset godina poslije.
Da sam te nazvala i rekla ti istinu, gdje bi ti sada bio?«

»Ne znam.«

»Ni ja. I tako bih sjedila s mobitelom u rukama i neprestano to vrtjela u glavi. Što bi ti učinio
kad bih ti rekla? Gdje bi bio? Htjela sa da budeš izvan opasnosti. A kad bih se vratila kući i
rekla istinu, tko bi mi povjerovao? Nitko. Ako netko i bi, ako bi me policija shvatila ozbiljno,
onda bi me oni tipovi iz Baze trebali ušutkati, zar ne? A onda sam ovako počela razmišljati o
tome: te sam noći bila sama u šumi. Pobjegla sam i skrivala se godinama. Možda bi onda ti
tipovi iz Baze meni prišili Lea i Dianu. To im sigurno ne bi bilo teško učiniti.«

Proučavam njezin profil. Zatim kažem: »Što mi ne govoriš?« Ona malo preoprezno uključi
signalizaciju za skretanje, vrati ruku na upravljač, previše usredotočeno zagleda se u cestu.
»Malo mi je teško to objasniti.«

»Pokušaj.«

»Dugo sam bila na cesti. Selila se, skrivala, živjela na rubu. Gotovo cijelu odraslu dob. To je
bio jedini život koji sam poznavala. Ta neprestana jurnjava. Bila sam tako naviknuta na to,
na bježanje i skrivanje, nisam shvaćala opuštenost. Opuštenosti uopće nije bilo u mom
životu. Na neki mi je način bilo dobro tako - pod prijetnjom, pokušavajući preživjeti. No
onda, kada bih usporila, kad sam mogla jasno vidjeti...«

»Što?«

Slegne ramenima. »Bilo je prazno. Ništa nisam imala, nikoga. Činilo mi se da je to možda
moja sudbina, znaš. Dobro sam ako se ne prestajem kretati. Više je boljelo kada sam
razmišljala o onome što je moglo biti.« Čvršće stisne upravljač. »A ti, Nape?«

»Što?«

»Kakav je bio tvoj život?«

Želim reći, Bio bi bolji da si ostala, ali ne kažem to. Umjesto toga, naložim joj da me ostavi
dvije ulice dalje od kluba tako da pješice odem do njega kako nadzorne kamere ne bi
snimile nju. Naravno, postoji mogućnost da će nas snimiti neka druga kamera na ovom
području, ali dotad će se ovo već riješiti, u kojem god da smjeru krene.

Prije nego što sam izišao iz automobila, Maura mi ponovno pokaže novu aplikaciju preko
koje bih joj se trebao javiti. Toj aplikaciji navodno se ne može ući u trag, a poruke se trajno
brišu pet minuta nakon što stignu. Kad je završila, pruži mi mobitel. Posegnem za kvakom
na vratima. Spremam se zatražiti od nje da mi obeća da neće pobjeći, da neće, što god da se
dogodi, samo nestati. Ali ja nisam takva osoba. Umjesto toga je poljubim. Nježan je to
poljubac koji ostaje na usnama.

»Osjećam toliko toga«, kaže.

»I ja.«

»I želim sve to osjećati. Ne želim biti oprezna s tobom.«

Oboma nam je jasna ta povezanost i otvorenost, zar ne? Nismo više djeca i shvaćamo da
nam taj moćni koktel žudnje i čežnje, opasnosti i nostalgije može iskriviti sliku. No to nije
ono što nam se događa. Ja to znam. Ona to zna.

»Drago mi je da si se vratila«, kažem, a to je možda najveći eufemizam mog života.

Maura me ponovno poljubi, ovoga puta snažnije, tako da sam taj poljubac osjetio po
cijelome tijelu. Onda me odgurne, kao u onoj staroj pjesmi o tome kako je iskrenost
nepodnošljiva.

»Čekat ću te kod tog ureda u Newarku«, kaže.

Iziđem iz automobila. Ona se odveze. Moj automobil ondje je gdje sam ga ostavio. Komad do
komada je, naravno, zatvoren. Na parkiralištu su još dva automobila i zapitam se je li i za
njih netko javio da su ondje ostali zbog toga što je netko previše popio. Moram javiti
Augieju da se Maura vratila i da je Reeves mrtav.

Na putu kući nazovem ga s mobitela. Kada se javio, kažem: »Loren Muse želi se naći sa
mnom u devet.«

»Zašto?« Augie upita.

»Nije htjela reći. Ali najprije ja tebi trebam reći nekoliko stvari.«

»Slušam.«

»Možemo li se naći Kod Mikea u petnaest do devet?«

Kod Mikea je kafić blizu ureda okružne tužiteljice.

»Vidimo se ondje.«

Augie poklopi točno kada sam skretao na svoj prilaz. Parkiram i uspijem nekako isteturati
iz automobila kada začujem smijeh. Okrenem se i ugledam svoju susjedu Tammy Walsh.

»Ma tko nam je to došao?« kaže.

Mahnem joj. »Hej, Tammy.«

»Duga noć?«

»Ma samo neki posao.«

No Tammy se nasmiješi kao da mi sve piše na čelu. »Aha, u redu, Nape.«

I ja se moram nasmiješiti. »Ne vjeruješ?«

»Ni najmanje«, odvrati. »Ali drago mi je zbog tebe.«

»Hvala.«

Kakva dvadeset četiri sata, zar ne?

Istuširam se i pokušam vratiti u igru. Sad već više-manje znam istinu, zar ne? No i dalje mi
nešto nedostaje, Leo. Što? Ili previše razbijam glavu time? Ta je Baza skrivala strašnu tajnu
- to da je tajni zatvor za potencijalne teroriste od velike vrijednosti. Bi li Vlada ubila da se to
ne pročuje? Odgovor je tako očit da je to pitanje po definiciji retoričko. Naravno da bi ubili. I
tako ih je te noći nešto pokrenulo. Možda Maura koja je trčala prema ogradi. Možda su
najprije ugledali tebe i Dianu. Bilo kako bilo, uspaničili su se.

Zapucali su.

Ti i Diana ste ubijeni. I što su Reeves i njegovi mogli učiniti? Nisu ogli sa o tako nazvati
policiju i priznati što se dogodilo. e a šanse. Ti e bi razotkrili čitavu protuzakonitu operaciju.
A nisu mogli učiniti ni to da oboje nestanete. To bi potaknulo previše pitanja. Policajci, a
posebno Augie, ne bi mirovali. Ne, trebalo im je dobro staro zataškavanje. Svi su znali za
legendu o toj željezničkoj pruzi. Jasno je da ja ne znam pojedinosti, ali pretpostavljam da su
vam izvadili metke iz tijela i onda vas premjestili na prugu. Nalet vlaka bio bi tako silovit da
bi tijela bila u takvom stanju da nijedan mrtvozornik ne bi uspio pronaći ikakve tragove.

To sasvim ima smisla. Sada imam sve odgovore, zar ne? Osim.

Osim zašto su petnaest godina poslije ubijeni Rex i Hank. Kako se to uklapa?

Samo su dvije članice Zavjereničkog kluba još žive. Beth, koja se skriva. I Maura.

Što to onda znači? Ne znam, ali možda će Augie znati.

Mikeov kafić i pizzeria nekako uspijeva ne izgledati ni kao kafić ni kao pizzeria. U srcu je
Newarka, na uglu ulica Broad i William, i ima veliku crvenu nadstrešnicu. Augie sjedi pokraj
prozora. Gleda u tipa koji jede pizzu prije devet ujutro. Kriška te pizze tako je nepristojno
velika da njegov veliki papirnati tanjur izgleda kao mali ubrus. Augie se sprema našaliti u
vezi s tim, ali onda ugleda moje lice i zaustavi se.
»Što se dogodilo?«

Nema smisla uljepšavati to. »Lea i Dianu nije zgazio vlak«, kažem. »Upucali su ih.«

Augieju moram odati priznanje jer nije počeo sa »Što?«, »Kako to možeš reći?«, »Nisu
pronađeni meci«, a to su uobičajeni primjeri nijekanja. Zna da ne bih bez razloga rekao
takvo što.

»Ispričaj mi.«

To i učinim. Najprije mu ispričam za Andyja Reevesa. Vidim da me želi prekinuti, reći da to

ne znači da su Reeves ili njegovi ljudi ubili Dianu i Lea, da me mučio vodom zato što je i
dalje želio zaštititi tajnu koja obavija tajni zatvor. No ne prekida me. Ponovno, predobro me
poznaje.

Onda prijeđem na dio o tome kako me Maura spasila. Zasad preskačem dio o tome kako je
Reeves umro. Beskrajno vjerujem Augieju, ali nema razloga da ga stavim u položaj u kojem
bi možda morao svjedočiti o ovome što sad govorim. Jednostavno rečeno, ako ne kažem da
je Maura upucala Reevesa, onda to Augie, ako je pod zakletvom, ne može posvjedočiti.

Nastavim. Vidim da moje riječi dopiru do mojega starog mentora kao udarci. Želim zastati,
dati mu vremena da udahne i oporavi se, ali znam da će to samo pogoršati situaciju i da to
ne bi bilo ono što on želi. Zato nastavljam sa šamaranjem.

Kažem Augieju za vrisak koji je Maura čula.

Kažem mu za pucnjavu pa tišinu.

Augie se nasloni na naslon stolca kad sam završio. Zagleda se kroz prozor i dvaput trepne.

»Sad znamo, znači«, kaže.

Ja šutim. Sjedimo. Sada kad znamo istinu, čekamo nešto kako bismo se osjećali drugačije.
No onaj tip i dalje jede onu golemu krišku pizze. Automobili još prolaze po ulici Broad. Ljudi
i dalje idu na posao. Ništa se nije promijenilo.

Ti i Diana i dalje ste mrtvi.

»Je li gotovo?« Augie upita.

»Je li što gotovo?«

Sirom raširi ruke kao da pokazuje na sve.

»Ne čini se gotovo«, odvratim.

»Što time želiš reći?«

»Moramo dobiti pravdu za Lea i Dianu.«

»Mislio sam da si rekao da je mrtav.«

On. Augie ne izgovara Reevesovo ime. Za svaki slučaj. »U toj su Bazi te noći bili i drugi
ljudi.«

»I ti ih želiš sve uhvatiti.«

»Ti ne želiš?«

Augie se okrene.

»Netko je povukao okidač«, kažem. »Vjerojatno ne Reeves. Netko ih je podignuo sa zemlje i

stavio u, ne znam, automobil ili kombi. Netko je izvadio metke iz njihovih tijela. Netko je
bacio tijelo tvoje kćeri na prugu i...«

Augie se lecne, zatvorenih očiju.

»Bio si zaista izvrstan mentor, Augie. I zato ne mogu pustiti sve to. Ti si taj koji je bjesnio
zbog nepravde. Ti si, više nego itko drugi koga poznajem, ustrajao na tome da negativci
plate cijenu za ono što su učinili. Ti si me naučio da ako ne dobijemo pravdu, ako nitko nije
kažnjen, nemamo ravnotežu.«

»Kaznio si Andyja Reevesa«, odvrati.

»To nije dovoljno.«

Nagnem se. Bezbroj sam puta vidio Augieja kako šakama rješava stvari. On mi je pomogao
pobrinuti se za mojega prvog »Treya«, onu neljudsku gnjidu koju sam uhitio zbog
seksualnog napada na šestogodišnju kći njegove djevojke. Optužnica je odbačena zbog neke
proceduralne pogreške i on je bio na putu kući - vraćao se onoj djevojčici. Pa smo ga Augie i
ja zaustavili.

»Što mi ne govoriš, Augie?«

On se uhvati rukama za glavu.

»Augie?«

Protrlja lice. Kada me ponovno pogledao, oči su mu bile crvene. »Rekao si da Maura sebe
krivi zbog toga što je potrčala prema onoj ogradi.«

»Djelomično, da.«

»Čak je rekla da je ožda ona kriva.«

»Ali nije.«

»No, osjeća se tako, zar ne? Jer da se možda nije urokala i da nije tako potrčala... To je rekla,
zar ne?«

»Što želiš reći?« upitam.

»Želiš li kazniti Mauru?«

Pogledam ga u oči. »Što se, kvragu, događa, Augie?«

»Želiš li?«

»Naravno da ne.«

»Iako je možda djelomično odgovorna?«

»Nije.«

Ponovno se leđima nasloni na naslon stolca. »Maura ti je rekla za velika jarka svjetla. Za
buku. Zapitao si se zašto to nitko nije dojavio, zar ne?«

»Tako je.«

»Mislim, poznaješ to područje. Meyerovi su živjeli blizu Baze. U onoj slijepoj ulici. I Carlini i
Brannumi.«

»Čekaj.« Sad mi je jasno. »Netko vas je nazvao?«

Augie čudno izgleda. »Dodi Meyer. Rekla je da se nešto događa u Bazi. Rekla nam je za
svjetla. Mislila je... Mislila je ... Mislila je da su neki klinci provalili i upalili reflektore i
ispaljivali petarde.«

Osjetim kako mi se u prsima stvara mali kamen. »I što si učinio, Augie?«

»Bio sam u svom uredu. Otpremnik me nazvao i pitao želim li preuzeti poziv. Bilo je kasno.
Drugo patrolno vozilo rješavalo je slučaj nasilja u obitelji. Tako da sam rekao da želim.«

»Što se dogodilo?«

»Kad sam došao onamo, reflektori više nisu bili upaljeni. Primijetio sam... Primijetio sam
neki kamionet pokraj dvorišnih vrata. Upravo je izlazio. Stražnji dio bio je prekriven
ceradom. Pozvonio sam na zvono na ogradi. Izišao je Andy Reeves. Bilo je kasno, ali nisam
propitkivao zašto je u prostorijama Ministarstva poljoprivrede još toliko ljudi. Ne
iznenađuje me ono što si rekao, da je to bio tajni zatvor. Nisam točno znao što se
ondje događa, ali sam u to doba naivno vjerovao da moja Vlada radi što treba. I tako je Andy
Reeves došao do dvorišnih vrata. Rekao sam mu da smo dobili dojavu da se u Bazi nešto
događa.«

»Što je on rekao?«

»Da se jelen zabio u ogradu. To je upalilo alarme i reflektore. Rekao je da se jedan od

njegovih stražara uspaničio i zapucao. To su bili pucnji koji su se čuli. Rekao je da je stražar
ubio jelena. Pokazao je na ceradu kojom je bio prekriven stražnji dio kamioneta.«

»Jesi li povjerovao u to?«

»Ne znam. Ne baš. Ali to mjesto bilo je tajna Vladina lokacija. Pa sam to pustio.«

»Što si zati napravio?«

Glas mu sada dopire s udaljenosti od tisuću kilometara. »Otišao sam kući. Smjena mi je
završila. Legao sam u krevet i nekoliko sati poslije...« Slijeganjem ramena odbaci ostatak te
misli, ali ja nisam spreman završiti s tom temom.

»Dobio si poziv u vezi s Dianom i Leom.«

Augie kinine. Oči su mu sada vlažne.

»I nisi vidio nikakvu vezu između toga?«

On razmisli o tome. »Možda je nisam želio vidjeti. Onda to, kao što sam te pitao za Mauru,
nije moja krivnja. Možda sam samo pokušavao opravdati vlastitu pogrešku, ali nisam uočio
poveznicu između tih dvaju događaja.«

Zazvoni mi telefon. Primijetim da je 9:10 i prije nego što sam pročitao Museinu poruku:

Gdje si, kvragu??!!

Odgovorim: Evo me za minutu.

Ustanem. Augie gleda u pod.

»Kasniš na sastanak«, kaže ne podignuvši pogled. »Idi.«

Oklijevam. Na neki način, ovo objašnjava toliko toga: Augiejevu rezerviranost kroz godine,
ustrajanje na tome da je bila riječ samo o dvoje urokanih klinaca koji su radili nešto glupo,
njegova isključenost. Mozak mu nije dopuštao da poveže ubojstvo vlastite kćeri s njegovim
posjetom Bazi te večeri zato što bi onda morao živjeti s dodatnom krivnjom toga da možda
nije ništa napravio u vezi s tim. Dok se okrećem prema izlazu, razmišljam o tome. O tome
što sam sve ovo bacio na njega, iznova ga potresao, o tome hoće li odsad svake noći kada
sklopi oči vidjeti tu ceradu prebačenu preko stražnjega dijela onog kamioneta i pitati se što
je bilo ispod nje. Ili to, na neki podsvjesni način, već radi? Je li razlog zašto je s takvom
lakoćom prihvatio očitije objašnjenje kćerine smrti to što se nije mogao nositi s vlastitom
malom ulogom u onome što se dogodilo?

Mobitel mi zazvoni. Loren Muse. »Evo me, samo što nisam«, kažem.

»Kog si vraga napravio?«

»Zašto, što se dogodilo?«

»Samo požuri.«
31. POGLAVLJE
Ured okružne tužiteljice u Essexu nalazi se na Market Streetu, u zgradi j ednostavnog
naziva Braniteljski sud. Tu radim, tako da dobro poznajem zgradu. Unutra je uvijek živahno
- više od trećine svih kaznenih postupaka u državi tu se rješava. Dok ulazim, začujem
nepoznati zvuk sa svojega mobitela i shvatim da je to ona nova aplikacija koju je
Maura instalirala. Pročitam njezinu poruku:

Ponovno sam se provezla onuda. Policajci su pronašli žuti Mustang.

To nije dobro, naravno, ali još će proći nešto vremena prije nego što će ih onaj tijek
događaja koji sam već opisao dovesti do mene. Imam vremena. Vjerojatno. Odgovorim:

U redu. Sad idem na sastanak.

Loren Muse čeka me na vratima i strijelja pogledom. Ona je niska žena, a sa svake strane
stoji joj po jedan visok muškarac u odijelu. Mlađi je mršav i žilav, hladnih očiju. Starijemu je
glava okružena predugom kosom koja mu okružuje golo tjeme. Trbuh mu je tako velik da se
čini kako će mu dugmad na košulji prsnuti. Kad smo ušli u ured, stariji muškarac se
predstavi: »Ja sam specijalni agent Rockdale. Ovo je specijalni agent Krueger.«

FBI. Rukujemo se. Krueger mi, naravno, pokuša dominantno stisnuti ruku. Namrštim se.

Sad kad smo to riješili, Rockdale se okrene prema Loren Muse i kaže: »Hvala vam na
suradnji, gospođo. Bili bismo zahvalni kada biste nas sada mogli ostaviti same.«

Njoj se to ne svidi. »Ostaviti?«

»Da, gospođo.«

»Ovo je moj ured.«

»I FBI cijeni vašu suradnju, ali zaista moramo nasamo razgovarati s detektivom Dumasom.«

»Ne«, kažem.

Okrenu se prema meni. »Molim?«

»Želim da tužiteljica Muse bude prisutna na mom ispitivanju.«

»Niste osumnjičeni ni za kakav zločin«, kaže.

»Svejedno želim da bude prisutna.«

Rockdale se ponovno okrene prema njoj.

Onda odvrati: »Čuli ste ga.«

»Gospođo...«

»Prestanite me zvati gospođo...«

»Tužiteljice Muse, ispričavam se. Primili ste poziv od svog nadređenog, zar ne?«

Stisnutih zuba, Loren Muse procijedi: »Da, jesam.«

Njezin nadređeni, znam to, guverner je države New Jersey.

»I on je zatražio da surađujete s nama i date nam ovlast nad ovim pitanjem od velike
državne sigurnosti, zar ne?«

Mobitel mi zavibrira. Kradom bacim oko na njega i iznenadim se kada vidim da je od

Tammy.

Došao je kombi s nekim tipovima. Pretražuju ti kuću.

U FBI-evim su vjetrovkama.

Nisam iznenađen. Traže originalnu snimku. Neće je pronaći u mojoj kući. Zakopao sam je, a
gdje drugdje nego u šumi blizu stare Baze.

»Guverner me kontaktirao, da,« Loren Muse nastavi, »ali detektiv Dumas sada je zatražio
prisustvo odvjetnika...«

»Nebitno.«

»Molim?«

»Ovo je pitanje državne sigurnosti. Ono o čemu ćemo razgovarati strogo je povjerljivo.«

Muse me pogleda. »Nape?«

Razmislim o tome. Razmislim o pitanjima koja je Augie spomenuo, o tome što bismo trebali
sačuvati kao tajnu, o tome tko je kriv za ono što se dogodilo Leu i kako mogu riješiti ovu
zagonetku i završiti s tim jednom zauvijek.

Stojimo na ulazu u ured. Museino pomoćno osoblje pretvara se da ne sluša. Pogledam

dvojicu agenata. Rockdale me nezainteresirano promatra. Krueger steže i opušta šake,
bijesno me promatrajući kao da sam pao s Marsa.

Dosta mi je.
I zato se okrenem prema Loren Muse i kažem dovoljno glasno da me čuje i njezino
pomoćno osoblje: »Prije petnaest godina, stara Kontrolna baza Nike u Westbridgeu bila je
ilegalni zatvor u kojem su zatvarali i ispitivali američke građane za koje su sumnjali da su u
dosluhu s terorističkim jedinicama. Hrpica srednjoškolaca, među kojima je bio i moj mrtvi
brat, jedne je večeri sni ila vojni helikopter kako slijeće ona o. Žele od ene dobiti
tu snimku.« Mahnem rukom prema dvojici agenata. »Zapravo, njihovi kolege uprayo
pretražuju moju kuću. Usput, nije ondje.«

Kruegeru se oči rašire od šoka i bijesa. Skoči prema meni i ispruži ruku kako bi me uhvatio
za grlo. Moraš shvatiti, Leo. Znam baratati šakama. Predano sam trenirao i dovoljno sam
dobre fizičke spreme.

No pretpostavljam da bi u normalnim okolnostima ovaj tip bio i više nego sposoban

savladati me. Pa kako onda objasniti ono što je uslijedilo? Kako objasniti da sam se kretao
dovoljno brzo da podlakticom odbijem njegov napad? Jednostavno je.

Posegnuo je prema grlu.

Dijelu mene koji mi omogućuje da dišem.

A nakon onoga sinoć, nakon što su me vezali za stol, nešto instinktivno u meni ne dopušta
da se to dogodi. Nešto istodobno nagonsko i možda natprirodno, bez obzira na sve, zaštitit
će taj dio mojega tijela.

Problem je u tome što zaprečivanje nekog udarca nikada nije kraj. Moraš i sam udariti.
Donjim dijelom dlana udarim ga u solarni pleksus i pogodim točno gdje treba. Krueger
padne na jedno koljeno, ostavši bez zraka. Poskočim podignutih šaka za slučaj da se drugi
tip želi pridružiti. Ne želi. Zaprepašteno gleda u kolegu.

»Upravo ste udarili agenta FBI-a«, Rockdale mi se obrati.

»U samoobrani!« Muse poviče. »Koji je vrag vama dvojici?«

On joj se unese u lice. »Vaš čovjek upravo je izblebetao povjerljive informacije, a to je

protuzakonito, osobito ako je laž.«

»Kako može biti povjerljivo«, Muse odvrati vičući, »ako je laž?« Mobitel mi ponovno
zavibrira i kada sam vidio da je poruka od Ellie, bilo mi je jasno da odmah moram nestati
odatle:

PRONAŠLA SAM BETH.

»Gledajte«, kažem. »Žao mi je, u redu? Uđimo sad u ured da to sve riješimo.« Odem pomoći
Kruegeru da ustane. To mu se nije svidjelo pa mi je odgurnuo ruku, ali zasad u njemu nema
više borbenosti. Dok ulazimo u ured Loren Muse, nastavljam se ponašati vrlo miroljubivo.
Imam plan. Apsurdno jednostavan plan, ali ponekad su takvi najbolji. Nakon što smo se
smjestili i svi sjeli, ustanem i kažem: »Ovaj, trebam dvije minute.«

Loren Muse kaže: »Što je bilo?«

»Ništa.« Trudim se izgledati pomalo posramljeno. »Trebam u zahod. Odmah ću se vratiti.«

Ne čekam njihovo dopuštenje. Odrasla sam osoba, zar ne? Iziđem iz ureda i krenem niz
hodnik. Nitko me ne prati. Ispred mene je muški toalet. Prođem pokraj njega i dođem do
stubišta. Trčeći, spuštam se niza stube do prizemlja pa ondje uspori u nešto što bi se oglo
opisati kao polutrk.

Manje od šezdeset sekundi nakon izlaska iz ureda Loren Muse nalazim se izvan zgrade i
povećavam udaljenost između sebe i FBI-evih agenata.

Nazovem Ellie. »Gdje je Beth?« upitam.

»Na farmi svojih roditelja u Far Hillsu. Bar mislim da je to ona. Gdje si ti?« »U Newarku.«

»Poslat ću ti adresu. Vožnja ne bi trebala trajati dulje od sat vremena.«

Poklopim. Brzo prolazim Market Streetom. Skrenem na Sveučilišnu aveniju i poslužim se

novom aplikacijom kako bih nazvao Mauru. Zabrinem se da se neće javiti, da je ponovno
nestala, ali javi se odmah.

»Što je bilo?« Maura upita.

»Gdje si?«

»Parkirana uz neki auto ispred ureda tužiteljice na Market Streetu.«

»Kreni prema istoku i skreni na Sveučilišnu aveniju. Moramo posjetiti staru prijateljicu.«
32. POGLAVLJE
akon što me Maura pokupila, pošaljem poruku Loren Muse:
N

Oprosti, objasnit ću ti poslije.

»I kamo idemo?« Maura upita.

»Posjetiti Beth.«

»Pronašao si je?«

»Ellie ju je pronašla.«

U aplikaciju za navigaciju unesem adresu koju mi je Ellie poslala. Aplikacija kaže da će

vožnja trajati trideset osam minuta. Krenemo se probijati kroz grad pa na autocestu 78
prema zapadu.

»Imaš li neku teoriju o tome kako se Beth Lashley uklapa u sve ovo?« Maura upita.

»I oni su bili ondje te noći«, kažem. »Blizu Baze. Rex, Hank, Beth.«

Maura kimne. »Ima smisla. Dakle, svi smo imali razloga da pobjegnemo.«

»Osim što ostali to nisu učinili. Barem ne tada. Završili su srednju školu. Upisali se na
koledž. Dvoje se nije vratilo - Rex i Beth. Nisu se baš skrivali, ali mislim da je jasno da nisu
željeli biti dio Westbridgea. Hank, pa, on je bio drugačiji. Svakoga je dana išao od stare Baze
preko cijeloga grada sve do pruge. Kao da je provjeravao taj put. Kao da je pokušavao
shvatiti kako su Leo i Diana ondje završili. Mislim da mi je to sad jasno. Kao i ti, i on je
vidio kako su tamo pokraj Baze pucali u njih.«

»Ja nisam baš vidjela da su pucali u njih.«

»Znam. Ali recimo da je cijeli Zavjerenički klub bio ondje osim tebe. Znači, Leo, Diana, Hank,
Beth, Rex. I recimo da su vidjeli reflektore pa začuli pucnjeve i pobjegli. Možda su Hank i
ostali vidjeli kako su upucali Lea i Dianu. Kao i ti, i oni su ludi od straha. Drugo jutro saznaju
da su trupla pronađena skroz na drugoj strani grada, na pruzi. To ih je moralo potpuno
zbuniti.«

Maura kimne. »Vjerojatno bi zaključili da su ih tipovi iz Baze premjestili.«

»Tako je.«

»Ali su ostali u gradu.« Maura skrene na autocestu. »Znači, moramo pretpostaviti da Reeves
i tipovi u Bazi nisu znali za Hanka, Rexa i Beth. Možda su se samo Leo i Diana dovoljno
približili ogradi.«
To ima smisla. »A prema Reevesovoj reakciji, pretpostavio bih da ni on nije znao za
snimku.«

»Dakle, mislili su da sam ja jedini živući svjedok«, kaže, »sve donedavno.«

»Tako je.«

»Pa što ih je onda sad odalo? Prošlo je petnaest godina.«

Pomno promislim o tome i na pamet mi padne mogući odgovor. Gledajući me krajičkom

oka, i Maura to primijeti. »Što?«

»Ona snimka koja se proširila.«

»Koja snimka?«

»Ona na kojoj je Hank navodno pokazivao genitalije.«

Ispričam joj o snimci, o tome kako se proširila po internetu, kako je većina ljudi mislila da je
njegovo ubojstvo nekakav osvetnički čin. Kad sam završio, Maura reče: »Znači, misliš da je
netko iz Baze vidio tu snimku i možda prepoznao Hanka kao nekog koga je vidio one noći?«

Odmahnem glavom. »To baš i nema smisla, zar ne? Da su vidjeli Hanka te noći...«

»Prije bi ga već identificirali.«

I dalje nam nešto promiče, ali ipak nekako mislim da to mora imati neke veze s onom
snimkom. Petnaest je godina njih troje mirno. A onda se ta snimka Hanka na školskom
igralištu proširi internetom.

Povezano je.

Na smeđemu natpisu na kojemu je nacrtan konjanik odjeven u crveno piše DOBRODOŠLI U

FAR HILLS. OVO nije zemlja poljoprivrednika. Ne baš. Ovaj dio okruga Somerset namijenjen
je bogatome seoskom sloju, onima koji žele golemu kuću na velikom imanju, bez susjeda u
blizini. Poznajem jednog filantropa koji ovdje živi i na svom imanju ima teren za golf s
trima poljima. Znam još neke tipove koji imaju konje, ili uzgajaju jabuke za jabukovaču, ili
se bave nekim drugim oblikom onoga što bi se moglo nazvati gospodskim
zemljoradništvom.

Ponovno pogledam Maurino lice i opet me preplave osjećaji. Uhvatim je za ruku. Ona mi se
nasmiješi osmijehom koji pogađa do kosti, od kojega mi proključa krv i koji mi protresa
živce na najbolji mogući način. Uhvati me za ruku, približi je svojim usnama i poljubi me u
nadlanicu.

»Maura?«
»Da?«

»Ako budeš morala ponovno pobjeći, idem s tobom.«

Ona prisloni moju ruku na svoj obraz »Više te neću ostaviti, Nape. Samo da znaš. Ostala ja,
otišla, živjela ili umrla, više te neću ostaviti.«

Ne kažemo više ništa. Sve nam je jasno. Nismo hormonima udareni tinejdžeri ni nesretni
ljubavnici kojima su se na putu sreći ispriječile prepreke. Mi smo oprezni ratnici koji nose
ožiljke iz bitaka. Nema pretvaranja, nema suzdržavanja, nema igranja nekakvih igrica.

Ellie je parkirala iza ugla Bethina imanja. Zaustavimo se iza njezina automobila i iziđemo.
Ellie i Maura se zagrle. Nisu se vidjele petnaest godina, otkad je Ellie pružila Mauri sklonište
u svojoj sobi nakon one noći u šumi. Kada su se prestale grliti, sve troje krenemo prema
Ellienu automobilu. Ellie sjedne na vozačko mjesto, ja na suvozačko, a Maura otraga.
Dovezemo se do zatvorenih dvorišnih vrata koja zaprečuju prilaz.

Ellie pritisne tipku na interfonu. Ništa. Pritisne ponovno. I dalje ništa.

U daljini ugledam bijelu seljačku kuću. Kao i sve druge bijele seljačke kuće koje sam ikad
vidio, zapanjujuća je i budi ti nostalgiju te možeš odmah zamisliti jednostavniji, sretniji
život pod tim krovom. Iziđem iz automobila i povučem vrata. Ništa.

Ne dolazi u obzir da sada odem. Krenem prema ogradici malo dalje od prilaza, podbočim se
rukom o nju i preskočim je. Rukom pokažem Ellie i Mauri da se ne miču. Kuća je udaljena
tristotinjak metara od početka ravnoga prilaza. Nema stabala niti ičeg sličnog iza čega bih
se mogao sakriti pa se ni ne trudim to učiniti. Hodam prilazom tako da me svi vide.

Kad sam se približio kući, ugledam Volvo karavan parkiran u garaži. Provjerim tablicu.
Automobil je iz Michigana. Beth živi u Ann Arboru. Ne moraš biti neki posebno dobar
detektiv da zaključiš kako je automobil vjerojatno njezin.

Ne pozvonim odmah. Ako je Beth unutra, već zna da smo ovdje. Krenem kružiti oko kuće
pogledavajući kroz prozore. Počnem od stražnje strane.

Kada sam pogledao kroz kuhinjski prozor, primijetio sam Beth. Na stolu pred njom stoji
gotovo prazna boca viskija. Čaša pred njom je polupuna.

U krilu joj je puška.

Gledam je kako poseže prema čaši, podiže je drhtavom rukom i ispija. Proučavam njezine
pokrete. Polagani su i oprezni.

Kao što sam već rekao, boca je gotovo prazna, a sada je i čaša. Razmišljam o tome kako ovo
odigrati, ali i dalje mi se ne odugovlači. Privučem se do stražnjih vrata, podignem nogu i
udarim u vrata, točno iznad okrugle kvake. Drvo se rascijepa kao lomljiva čačkalica. Ne
oklijevam. Nošen zamahom od udarca, preletim u samo sekundu-dvije tih nekoliko metara
između vrata i kuhinjskog stola.

Beth polako odreagira. Tek je počela podizati pušku prema meni kada sam joj je istrgnuo
kao da djetetu uzimam bombon iz ruke.

Neko me vrijeme promatra. »Zdravo, Nape.«

»Zdravo, Beth.«

»Završi o više s ti «, kaže. »Pucaj.«

33. POGLAVLJE
Ispraznim šaržer i bacim streljivo u jedan kut, a pušku u drugi.

Poslužim se Maurinom aplikacijom da im kažem kako je sve u redu i da ostanu gdje jesu.
Beth me prkosno gleda. Izvučem stolac nasuprot njezinom pa sjednem i ja za kuhinjski stol.

»Zašto bih te želio upucati?« upitam.

Beth se nije mnogo promijenila od srednje škole. Primijetio sam da su žene iz moje
generacije, koje su sada u srednjim tridesetima, s godinama postale privlačnije. Nisam
siguran zašto, ima li to veze sa zrelošću ili samopouzdanjem, ili nečim opipljivijim kao što je
zatezanje mišića ili kože oko obraznih jagodica. Znam samo da mi, dok sada promatram
Beth, nije teško vidjeti djevojku koja je svirala prvu violinu u školskom orkestru ili dobila
stipendiju iz biologije na večeri dodjele nagrada maturantima.

»Iz osvete«, kaže. Čujem kako joj se jezik plete.

»Kakve osvete?«

»Možda da nas ušutkaš. Sačuvaš istinu. Što je glupo, Nape. Petnaest godina nismo nikome
ništa rekli. Ja nikad ništa nikom ne bih rekla, kunem se Bogom.«

Ne znam koju kartu odigrati. Da joj kažem da se opusti, da je nisam došao ozlijediti? Hoće li
se onda otvoriti? Ili da je držim na rubu, navedem da misli da će preživjeti samo ako počne
govoriti?

»Imaš obitelj«, kažem.

»Dva sina. Osam i šest godina.«

Pogleda me prestravljeno, kao da se svake sekunde sve više trijezni. Ne želim to. Želim
samo istinu.

»Reci mi što se dogodilo one noći.«

»Zaista ne znaš?«

»Zaista ne znam.«

»Što ti je Leo rekao?«

»Kako to misliš?«

»Išao si na hokej, je li tako?«

»Da.«

»Znači, prije nego što si otišao, što ti je Leo rekao?«

To me pitanje iznenadi. Pokušam se vratiti u tu večer, u ono što je prethodilo onoj noći. U
svojoj sam kući. Torba s hokejskom opremom je spremna. Zaista je nevjerojatno koliko ti je
opreme potrebno: klizaljke, štap, štitnici za laktove, potkoljenice i ramena, rukavice, štitnik
za prsni koš, štitnik za vrat, kaciga. Tata nam je naposljetku napravio popis kroz koji smo
morali proći prije svake utakmice jer bih inače došao na klizalište i svaki put zvao doma da
kažem nešto tipa: »Zaboravio sam štitnik za usta.«

Gdje si ti bio, Leo?

Sad kad razmišljam o tome, ono čega se sjećam je da nisi bio u predsoblju s nama. Kada smo
tata i ja prolazili kroz popis, obično si bio s nama. Onda bi me odvezao do škole i ostavio na
autobusnoj stanici. To nam je više-manje bila rutina.

Tata i ja bismo prošli kroz popis. Ti bi me odvezao na bus.

No te večeri to nisi učinio. Više se ne sjećam zašto. No nakon što smo prošli kroz popis, tata
je pitao gdje si ti. Možda sam slegnuo ramenima, ne znam. Onda sam otišao do naše sobe da
vidim jesi li ondje. Svjetlo je bilo ugašeno, ali ležao si na gornjem krevetu.

»Hoćeš li me odvesti?« upitao sam te.

»Može li te tata odvesti? Htio bih malo ostati ležati.«

I tako me tata odvezao. I to je sve. To su posljednje riječi koje smo razmijenili. Kada su ljudi
rekli da je možda riječ o dvostrukom samoubojstvu, na trenutak sam se možda i zapitao je li
to istina - ne toliko zbog toga što si rekao, nego zbog tvog ozbiljnog držanja dok si onako
ležao u tami - ali nikada u to nisam baš vjerovao. Ili, ako jesam, možda, onda sam to
potisnuo, kao što je to i Augie učinio nakon što je one noći otišao do Baze. Nisam želio da
tvoja smrt bude samoubojstvo pa sam se valjda natjerao da to zaboravim. Svi smo mi takvi.
Obraćamo pozornost na ono što se slaže s našom pričom. Običavamo odbaciti ono što se ne
slaže.

»Leo mi ništa nije rekao«, kažem Beth.

»Ništa o Diani? Ništa o onome što namjerava napraviti te večeri?«

»Ništa.«

Beth si nalije još viskija u čašu. »A ja sam mislila da ste vas dvojica bliski.«

»Što se dogodilo, Beth?«

»Zašto je to odjedanput toliko bitno?«

»Nije odjedanput«, odvratim. »Oduvijek je bitno.«

Podigne čašu i zagleda se u nju.

»Što se dogodilo, Beth?«

»Istina ti neće pomoći, Nape. Samo će sve pogoršati.«

»Nije me briga«, odvratim. »Reci mi.«

I učinila je to.

»Samo sam ja još ostala, zar ne? Ostali su mrtvi. Mislim da smo se svi pokušali iskupiti. Rex
je postao policajac. Ja sam kardiologinja, ali uglavnom radim za potrebite. Otvorila sam
kliniku u kojoj pomažemo siromašnim ljudima sa srčanim problemima: preventivna skrb,
medicinska obrada, liječenje, operacije kada je to potrebno. Ljudi misle da sam tako brižna
i nesebična, ali zapravo činim dobro zato što pokušavam poništiti ono što sam napravila te
noći.«

Beth se dugo zagleda u stol.

»Svi smo mi krivi, ali imali smo vođu. On je to sve smislio. On je pokrenuo plan. Mi ostali
bilo smo preslabi da bismo učinili išta osim slušali ga. Na neki nas način to čini gorima. Kad
smo bili mali, uvijek sam mrzila nasilnike. Ali znaš li koga sam mrzila još više?«

Odmahnem glavom.

»Klince koji su stajali iza nasilnika i uživali gledajući. To smo bili mi.«

»Tko je bio vođa?« upitam.

Ona iskrivi lice. »Znaš.«

I to je točno. Ti, Leo. Ti si bio vođa.

»Leo je saznao da ga Diana namjerava ostaviti. Samo je čekala da taj glupi ples završi, što
stvarno nije bilo lijepo od nje. Da tako iskoristi Lea. Bože, zvučim kao tinejdžerica, zar ne?
Uglavnom, Leo je najprije bio tužan, a onda je postao bijesan. Znaš da se često znao
napušiti?«

Napola kimnem.

»Svi smo se, valjda. I u tom je pogledu bio vođa. Mislim da je to ono što je unijelo razdor
između Lea i Diane. Leo je volio tulumariti, a Diana je bila policajčeva kći koja to nije voljela.
Uglavnom, Leo je postajao sve nabrijaniji. Hodao je gore-dolje, vikao kako je Diana kuja,
kako mora platiti i sve to. Znaš za Zavjerenički klub, zar ne?«
»Da.«

»Ja, Leo, Rex, Hank i Maura. Rekao je da će se Zavjerenički klub osvetiti Diani. Mislim da
nitko od nas nije to shvatio ozbiljno. Trebali smo se naći kod Rexa, ali Maura se nije ni
pojavila. Što je bilo čudno. Zato što je ona nestala te noći. To mi nikad nije bilo jasno - zašto
je Maura pobjegla kad uopće nije bila dio plana.«

Beth spusti glavu.

»Koji je bio plan?« upitam.

»Svi smo imali neki zadatak. Hank je nabavio LSD.«

To me iznenadilo. »Uzimali ste LSD?«

»Ne, nikad do te večeri. To je bio dio plana. Hank je znao nekog s kemije tko mu je napravio
LSD u tekućem obliku. Onda Rex, njegov zadatak je bio da nam da svoju kuću. Trebali smo
se naći u njegovom podrumu. Ja sam trebala navesti Dianu da ga uzme.«

»LSD?«

Beth kimne. »Naravno, ona to nikada ne bi sama od sebe učinila, ali strašno je voljela
dijetalnu Coca-Colu. Pa je moja uloga bila da joj stavim LSD u piće. Kao što rekoh, svi smo
imali svoj zadatak. Spremno smo čekali kad je Leo otišao po Dianu.«

Sjećam se da je Augie to spomenuo, da je Leo bio nadrogiran i da se silno želio vratiti kroz
vrijeme i spriječiti Dianu da ode iz kuće.

»I što se onda dogodilo?« upitam.

»Diana je bila malo nepovjerljiva kad ju je Leo doveo u Rexov podrum. Vidiš, zato sam i ja
bila ondje. Još jedno žensko lice. Da joj pomogne da se opusti. Svi smo obećali da nećemo
piti. Igrali smo stolni tenis. Pogledali neki film. I, naravno, svi smo pili sokove. Naši su bili
pomiješani s votkom. U Dianinom je bio LSD koji je Hank donio. Svi smo se smijuljili i tako
dobro zabavljali da sam gotovo zaboravila zašto smo se zapravo našli ondje. Sjećam se da
sam u jednom trenutku pogledala Dianu i vidjela da je gotovo onesviještena. Zapitala sam
se jesmo li stavili previše LSD-a u piće. Mislim, bila je stvarno izvan sebe. Uglavnom,
zaključila sam, u redu, zadatak obavljen. Gotovo je.«

Zašuti i izgleda izgubljeno. Pokušam je vratiti na ono o čemu je govorila.

»Ali nije bilo gotovo.«

»Ne,« Beth odvrati, »nije bilo gotovo.« Pogleda pokraj mene, preko mojega ramena, kao da
više nisam ovdje, a u ovom trenutku - možda ni ona nije bila. »Ne znam čija je to ideja bila.
Mislim Rexova. On je radio kao nadzornik u nekom kampu. Pričao nam je kako su klinci baš
čvrsto spavali pa su ponekad noću, iz šale, znali odnijeti cijeli krevet u šumu i ostaviti ga
ondje. Sakrili bi se i počeli smijati pa su čekali da se dijete probudi i onda bi ga gledali kako
potpuno ludi od straha. Rex nam je pričao priče o tome i uvijek su bile tako smiješne.
Jednom se Rex sakrio ispod kreveta nekog malog i gurao ga je odozdo sve dok se dječak nije
probudio vrišteći. Jedan drugi put nekom je dječaku stavio ruku u toplu vodu jer se onda,
kao, trebao pomokriti u krevet, ali dječak je ustao kao da će otići na zahod i upao u grmlje. I
tako je Leo rekao, da, sigurno je to bio Leo, rekao je: >Odvedimo Dianu u šumu pokraj Baze.
<«

O, ne...

»Uglavnom, to smo i učinili. Vani je bilo baš mračno. Vukli smo Dianu po toj stazi. Čekala
sam da netko to prekine. No nitko to nije učinio. Iza one stare stijene je neka čistina. Znaš
koja. Leo je htio da je ondje ostavimo jer je to bilo >mjesto na kojem su brijali<. Neprestano
je to ponavljao, glasom kao da se izruguje. Mjesto na kojem su brijali. Jer mu Diana nikada
nije dopustila da ode dalje od toga, tako je rekao. I onda smo ondje bacili Dianu. Samo
tako. Bacili je kao da je smeće. Sjećam se da ju je Leo gledao kao... Kao, ne znam točno kako.
Kao da će je silovati ili nešto. No nije to učinio. Rekao je da bismo se svi trebali sakriti i
gledati što će se dogoditi. To s o i učinili. Rex se smijuljio. Hank isto. Doduše, mislim da su
samo bili nervozni, da su htjeli vidjeti kako će reagirati na LSD. Leo ju je samo bijesno
promatrao. Ja... Ja sam samo željela da to sve prestane. Željela sam ići kući. Rekla sam:
>Možda joj je dosta.< Sjećam se da sam se okrenula prema Leu. Rekla sam: >Jesi li siguran
da to želiš učiniti?< A Leo, imao je pretužan izraz lica. Kao... Kao da je odjedanput shvatio
kog vraga radi. Vidjela sam da mu je suza kliznula niz obraz. Rekla sam: >U redu je, Leo,
odvedimo sada Dianu kući.< Kimnuo je. Rekao Hanku i Rexu da se prestanu smijuljiti. Ustao
je. Krenuo je prema Diani i onda...«

Suze su joj potekle niz lice.

»I onda što?« upitam.

»Nastao je pakao« Beth odvrati. »Počelo je s onim divovskim reflektorima. Kad su nas
obasjali, Diana je skočila kao da ju je netko polio kantom ledene vode. Počela je vrištati i
trčati prema njima. Leo je potrčao za njom. Rex, Hank i ja ostali smo gdje smo bili, kao
zamrznuti. Na svjetlu reflektora vidjela sam Dianine obrise. I dalje je vrištala. Sada glasnije.
Počela je trgati odjeću sa sebe. Svu. A onda... Onda sam začula pucnjeve. I vidjela... Vidjela
kako je Diana pala. Leo se okrenuo prema nama. > Gubite se!< viknuo je. I, mislim, nije nam
trebao dvaput reći. Trčali smo kao ludi sve do Rexova podruma. Cijelu smo noć u mraku
čekali Lea ili... Ne znam. Sklopili smo pakt. Nikome nikada nećemo reći ni riječ o ovome
večeras. Nikada. Sjedili smo ondje, u tom podrumu, dok su sati prolazili, nadajući se
najboljem. Nismo znali što se dogodilo. Ne te noći, ne čak ni sljedećega jutra. Možda
je Diana u bolnici, možda će sve biti u redu. A onda... kad smo čuli za Lea i Dianu i prugu...
Odmah smo shvatili što se dogodilo. Gadovi su ih ubili i zataškali to. Hank je htio nešto reći,
otići na policiju, ali smo ga Rex i ja spriječili. Što smo mogli reći? Da smo kći zapovjednika
policije nadrogirali LSD-om, doveli je u šumu i da su je na kraju ti tipovi ubili? I tako smo
održali obećanje. Nikada više nismo o tome rekli ni riječ. Maturirali smo. Otišli iz grada.«
Beth nastavi govoriti. Govori o životu u strahu, o mržnji prema samoj sebi, o napadajima
depresije, o poremećajima u prehrani, krivnji i užasu te noći, o noćnim morama, o tome
kako je vidjela Dianu nagu, kako je sanjala o tome i u tim snovima pokušavala upozoriti
Dianu, kako je trčala prema njoj, pokušavala je uhvatiti prije nego što je otrčala prema
svjetlu. Govori i govori, i počinje plakati, i moli za oprost, i kaže da zaslužuje sve strašne
stvari koje joj se događaju.

No sada je samo napola slušam.

Zato što mi se vrti u glavi i vir me povlači na stazu kojom nisam želio krenuti. Sjećaš se kako
sam spomenuo da običavamo prigrliti ono što odgovara našoj priči, a zanemariti ono što joj
ne odgovara? Pokušavam to sada ne činiti. Pokušava se usredotočiti iako ne želi . Želi to
zane ariti.

Beth me upozorila. Rekla je da neću htjeti znati istinu. Bila je u pravu, i to onako kako ne
može ni zamisliti. Dio mene želi se vratiti kroz vrijeme, do trenutka kada su mi detektivka
Reynolds i Bates pokucali na vrata. Rekao bih im da ništa ne znam i ne bih se miješao u sve
to. No sada je prekasno. Ne mogu okrenuti glavu. I tako će, na ovaj ili onaj način, bez obzira
na cijenu koju je potrebno platiti, biti pravde.

Zato što sada znam. Znam istinu.

34. POGLAVLJE
Imaš li prijenosno računalo?« upitam Beth.

Moje riječi je preplaše. Posljednjih pet minuta bila je bez prekidanja zaokupljena svojim
monologom.

Ustane i donese računalo pa ga stavi na stol. Uključi ga i okrene prema meni. Otvorim
internetski pretraživač i upišem adresu jedne internetske stranice. Unesem adresu
elektroničke pošte kao prijavu korisnika i pokušam pogoditi lozinku.

Uspijem iz trećeg puta. Prođem kroz privatnu komunikaciju, pronađem onu s imenom koje
sam tražio. Zapišem puno ime i telefonski broj.

Na mobitelu imam zabilježeno desetak propuštenih poziva: Loren Muse, Augie, Ellie, možda
FBI. Stiglo je i mnogo poruka. Jasno mi je. FBI me vjerojatno traži zbog snimke. Policajci su
možda vidjeli snimku s nadzornih kamera na kojoj sam ja u žutom Mustangu ispred
Komada do komada.

Zanemarim sve to.

Krenem nazivati. Nazovem policijsku postaju u Westbridgeu i posreći mi se. Nazovem

nekoga na jugu. I osobu čiji sam broj skinuo s one internetske stranice i predstavim se kao
policajac. Nazovem detektivku Stacy Reynolds u Pennsylvaniji.

»Trebam uslugu«, kažem joj.

Detektivka Reynolds me sasluša, a kada sam završio, samo kaže: »U redu, poslat ću snimku
za deset minuta.«

»Hvala.«

Prije nego što je poklopila, detektivka Reynolds upita: »Znate li sada tko je naručio Rexovo
ubojstvo?«

Znam, ali ne kažem joj to. Možda sam ipak u krivu.

Nazovem Augieja. Javio se s riječima: »FBI mi možda prati mobitel.«

»Nema veze«, kažem. »Vraćam se za nekoliko minuta. Razgovarat ću s njima kad dođem
onamo.«

»Što se događa?«

Nisam siguran što bih rekao tome ocu koji tuguje toliko dugo, ali na kraju se zadovoljim
istinom. Bilo je previše laži, previše tajni.
»Pronašao sam Beth Lashley«, kažem.

»Gdje?«

»Skriva se na roditeljskoj farmi u Far Hillsu.«

»Što je rekla?«

»Diana...« Suza mi je u oku. Bože, Leo, što si to učinio? Kada sam te posljednji put vidio na
onome krevetu na kat, jesi li očajavao zbog Diane? Jesi li planirao osvetu? Zašto mi se nisi
mogao otvoriti? Nekoć si mi sve govorio, Leo. Zašto si se tako udaljio od mene? Ili je stvar
bila u meni? Jesam li bio toliko zaokupljen vlastitim životom, hokejom, školom, Maurom, da
nisam bio u stanju vidjeti tvoju bol ili ti reći da si na putu samouništenja?

Toliko je ljudi koje treba kriviti. Jesam li ja jedan od njih?

»Što Diana?« Augie upita.

»Odlazim odavde za nekoliko minuta«, kažem. »Mislim da bi bilo bolje da ti osobno

ispričam.«

»Toliko je loše.«

To nije bilo pitanje nego tvrdnja.

Ja ne odgovaram. Ne vjerujem vlastitome glasu.

Onda Augie kaže: »Bit ću kod kuće. Dođi kad uspiješ.«

Kad sam ugledao Augieja, obuzme me očaj.

Čekam ovdje zadnjih sat vremena. Nisam tako neiskusan da bih sjedio uz prozor kao Beth.
Pronašao sam jedno mjesto u kutu dnevne sobe. Odavde vidim sve ulaze. Nitko mi se ne
može prikrasti.

Znam istinu, ali i dalje se nadam da sam u krivu. Nadam se da ću samo gubiti vrijeme, da ću
ostatak dana i noći prosjediti u kutu ove seljačke kuće i da ću ujutro shvatiti da sam
pogriješio, da sam negdje zeznuo i da sam beznadno, ali predivno u krivu.

No nisam u krivu. Dobar sam detektiv. Poučavao me najbolji.

Augie me još ne vidi.

Naciljam i upalim svjetlo. Augie se brzo okrene prema meni. Pokušam mu narediti da se ne
miče, ali ne mogu to izgovoriti. I tako sjedim ondje, pištolja uperena u njega nadajući se da
on neće posegnuti za svojim pištoljem. On vidi izraz na mojemu licu. Ja znam. On zna.
»Otišao sam na onu tvoju stranicu za traženje partnera«, kažem.

»Kako?«

»Korisničko ime ti je adresa elektroničke pošte.«

On kimne, i dalje mentor. »A lozinka?«

»Jedanaest-četrnaest-osamdeset-četiri«, kažem. »Dianin rođendan.«

»Neoprezno od mene.«

»Prošao sam kroz tvoja dopisivanja. Samo se jedna žena zvala Yvonne. Yvonne Shifrin.
Ondje je bio i njezin telefonski broj.«

»Nazvao si je?«

»Jesam. Samo ste se jednom našli. Na ručku. Bio si sladak, rekla je Yvonne Shifrin, ali u tvoji
je oči a bilo previše tuge.«

»Yvonne se činila kao dobra žena«, odvrati.

»Svejedno sam nazvao Sea Pine Resort u Hilton Headu. Samo da budem siguran. Nisi nikada
unajmio sobu ondje.«

»Mogao sam pomiješati ime hotela.«

»Zaista želiš ići u tom smjeru, Augie?«

On odmahne glavom. »Beth ti je rekla što su učinili Diani?«

»Da.«

»Onda razumiješ.«

»Jesi li mi ubio brata, Augie?«

»Dobio sam pravdu za svoju kći.«

»Jesi li ubio Lea?«

No Augie mi ne misli olakšati.

»Te sam večeri u restoranu Kod Nellie kupio piletinu u parmezanu za van. Audrey je bila na
roditeljskom pa smo Diana i ja bili sami. Vidio sam da je nešto muči. Samo je brljala po
hrani, a inače bi piletinu u parmezanu iz tog restorana pojela u dva zalogaja.« Nagne glavu
prisjećajući se. »Pa sam je pitao je li se nešto dogodilo. Rekla je da želi ostaviti Lea. Samo
tako mi je to rekla. Takav smo mi odnos imali, Nape.«
Pogleda me. Ja šutim.

»Pitao sam je kad će to učiniti. Rekla je da nije sigurna, ali da će vjerojatno čekati da prođe
ples. Rekao...« Zatvori oči. »Rekao sam joj da je na njoj da odluči, ali da mislim da to nije
pošteno prema Leu. Ako joj se više ne sviđa, ne bi ga trebala zavlačiti. Vidiš onda, Nape?
Možda da sam šutio, da sam gledao svoja posla... Vidio sam tvog brata kad je došao, sav
urokan, a ja, kao idiot... O, Bože, zašto sam je pustio? Svake noći ležim u krevetu i to se
pitam. Svake Božje noći mojega bijednog, užasnog, praznog života. Ležim u krevetu, iznova
to vrtim po glavi i svašta obećavam Bogu, što bih dao, što učinio, kakve bih muke podnio,
samo kad bih se mogao vratiti u tu večer i sve napraviti ispočetka. Bog je katkad tako
okrutan. Blagoslovio me najdivnijom kćeri na svijetu. Znao sam to. Znao sam koliko je sve
krhko. Toliko sam se trudio postići ravnotežu između toga da budem strog otac i da svom
djetetu dam dovoljno slobode, osjećao sam se kao da hodam po užetu iznad provalije.«

Stoji i drhti. Ja i dalje držim pištolj uperen u njega. »I što si učinio, Augie?«

»Bilo je onako kao što sam ti već ispričao. Otišao sam do Baze jer smo dobili dojavu da se
ondje nešto događa. Andy Reeves uveo me u Bazu. Vidio sam da se dogodilo nešto veliko.
Svi su bili blijedi. Reeves mi je najprije pokazao nekakvo tijelo koje je bilo u stražnjemu
dijelu kamioneta. Neki tip kojeg su ondje držali. Neki vrlo bitni Amerikanac, objasnio mi je.
Uspio je prijeći ogradu. Nisu mogli riskirati da im pobjegne.

Nije trebao biti ondje pa su se namjeravali riješiti trupla, reći da je pobjegao natrag u Iran ili
već nešto. Sve mi je to Reeves rekao u povjerenju. Ali shvatio sam. Državne tajne. Htio je biti
siguran može li mi vjerovati. Rekao sam da može. A onda... Onda je rekao da mi mora
pokazati nešto užasno.«

Augiejev izraz lica malo-pomalo postajao je sve očajniji.

»I tako me Reeves odveo u šumu. Pratila su nas dvojica njegovih ljudi. Druga dvojica već su
bila ondje. Ispred nas. Upalio je svjetiljku i ondje, na zemlji, gola...«

Podignuo je pogled i vidio sam mu bijes u očima.

»... I ondje, pokraj trupla moje kćeri, histerično jecajući i držeći je za ruku, bio je Leo. Zurim
u njih potpuno otupjelo dok mi Reeves objašnjava što se dogodilo. Zatvorenik je pobjegao iz
kamioneta. Oni su upalili svjetla. Tipovi koji su bili stražari na tornju počeli su pucati po
šumi.

Nitko nije trebao biti ondje. Bila je noć. Svugdje oko Baze postavljeni su oni znakovi
upozorenja. Stražari su ubili odbjeglog zatvorenika, ali slučajno, u žaru borbe, hoću reći,
Diana je vrištala kao luda i potpuno gola trčala prema njima, jedan od stražara, neki novi
tip, uspaničio se i povukao okidač. Nije on kriv. I tako mi stojimo ondje. Čovjek bi pomislio
da ću pasti na koljena, zar ne? Moja djevojčica leži mrtva na tlu i ja to želim, želim se srušiti
na pod i zagrliti je i jecati satima. No ne učinim to.«
Augie me pogleda. Ja ne znam što bih rekao pa ne kažem ništa.

»Leo još rida. Upitam ga, najsmirenije što sam mogao, što se dogodilo. Reeves svojim
ljudima mahne da se vrate u Bazu.

Leo obriše lice rukavom. Kaže mi da su on i Diana bili u šumi, da su se ljubili, da su počeli ići
dalje, znaš, takve stvari. Počeli se razodijevati. Kaže da je, kad su se svjetla upalila, Diana
skočila i uspaničila se. Reeves stoji ondje i sluša. Pogledam ga. On odmahne glavom. Zna što
vidim na licu tvojega brata. Leo laže. >Imamo videosnimku<, Reeves mi šapne. Pomognem
tvom bratu da ustane. Uđemo u Bazu da pogledamo snimku nadzorne kamere. Reeves
mi najprije pokaže snimku tvoje djevojke. I nju su snimili. Reeves me upita poznajem li je.
Previše sam zapanjen da ne bih odgovorio. Kažem da je to Maura Wells. On onda kimne i
pokaže mi drugu snimku. Ugledam Dianu. Trči i vrišti. Oči su joj razrogačene kao da je
prestravljena i trga odjeću sa sebe kao da gori. Tako je moja djevojčica provela svoje
posljednje trenutke života, Nape. Vrišteći i prestravljena. Vidio sam kako ju je metak
pogodio u prsa. Zgrčila se i pala na tlo. A onda se, dolazeći iza nje, na snimci pojavio
Leo. Reeves zaustavi snimku. Okrenem se prema Leu. Sav se zgrčio. >Kako to da si ti još
odjeven?< upitam ga. On zaplače. Krene izmišljati neku priču o tome koliko su se njih dvoje
voljeli. Ali vidiš, ja znam: Diana ga je namjeravala ostaviti. Postanem vrlo tih. Kao da ga sada
razumijem. Ja sam policajac, on je počinitelj. Obrađujem ga. Srce mi se raspada, raspada
mi se u prstima, a ja govorim: >U redu je, Leo, samo mi reci istinu.< Napravit će obdukciju.
Koju će joj drogu naći u krvi? Nastavljam ga bombardirati pitanji a. On je još dijete. Vrlo
brzo se slo io.«

»Što ti je rekao?«

»Neprestano je ponavljao da je to bila samo šala. Nije joj želio nauditi. Samo glupa šala. Da
joj se osveti.«

»Što si učinio?«

»Pogledao sam Reevesa. Kimnuo je kao da se razumijemo. Jer, ja i jesam razumio. To je bio
tajni zatvor. Vlada sigurno neće dopustiti da se to pročuje, čak i ako bi to značilo smrt
nekoliko civila. Otišao je iz sobe. Leo je i dalje plakao. Rekao sam mu da ne brine, da će sve
biti u redu. Rekao sam mu da je ono što je učinio pogrešno, ali da što će mu se uopće
dogoditi kroz pravosudni sustav? Ne mnogo. Na kraju krajeva, samo je podmetnuo nekoj
djevojci LSD i ništa više. To nije ništa posebno. Najgori mogući ishod, do kojeg ionako
vjerojatno neće doći, bio bi da ga optuže za umorstvo iz nehaja pa će završiti na uvjetnoj.
Rekao sam mu sve to zato što je to bila istina, i dok sam to govorio, izvadio sam pištolj,
prislonio mu ga na čelo i povukao okidač.«

Trznuo sam se kao da sam i sam ondje, Leo, kao da stojim uz Augieja dok te hladnokrvno
ubija.

»Reeves se vratio u sobu. Rekao mi je da odem kući, da će on to riješiti. No nisam otišao.

Ostao sam s njima. Pronašao sam kćerinu odjeću. Odjenuo je. Nisam želio da je pronađu
golu. Prebacili smo njihova trupla u stražnji dio kamioneta. Odvezli smo se na drugu stranu
grada, do pruge. Pripremili smo se. Ja sam bio taj koji je Dianu položio na prugu. Gledao
sam kako ona golema mašina gnječi moju prelijepu kći. Nisam ni trepnuo. Nisam se ni
lecnuo. Mora biti unakažena. Što unakaženija bude, to bolje. Onda sam otišao kući i čekao
poziv. I to je to.«

Želim ga nazvati pogrdnim imenima. Želim ga ozlijediti. No sve mi se to čini besmislenim,

potpuno uzaludnim.

»Dobar si istražitelj,« kažem, »ali Leo ti nije rekao cijelu istinu, zar ne?«

»Nije«, Augie odvrati. »Štitio je svoje prijatelje.«

Kimnem. »Nazvao sam i policijsku postaju u Westbridgeu. Javila mi se tvoja novakinja Jill
Stevens. Uvijek me mučilo to što ti je ostavila Hankov dosje na stolu, a ti to nisi išao
rješavati. Ali jesi, zar ne?«

»Hanka sam pronašao na košarkaškom igralištu. Bio je prilično potresen zbog one snimke
koja se proširila. Uvijek sam bio slab na njega pa sam mu rekao da te večeri može
prespavati kod mene. Gledali smo utakmicu Knicksa na televiziji. I kad je završila, napravio
sam mu krevet u gostinjskoj sobi. Otišao je u sobu i kada je na noćnom ormariću vidio
Dianinu fotografiju, potpuno je puknuo. Počeo je jecati i plakati, moliti me za oprost.
Ponavljao je da je on kriv i isprva nisam znao kako to protumačiti, pitao sam se je li to samo
nekakva manična epizoda, ali onda je rekao: >Nisam trebao nabaviti onaj LSD.<«

»I onda si znao.«

»Zaustavio se. Kao da je shvatio da je rekao previše. Pa sam ga morao obraditi. Morao sam
se jako potruditi. No naposljetku mi je rekao što se dogodilo one večeri, ispričao mi je što su
on, Rex i Beth napravili. Ti nisi otac pa ne očekujem da ćeš me razumjeti. No svi oni ubili su
Dianu. Svi oni ubili su moju djevojčicu. Moju kćer. Moj život. Njih troje poživjelo je još
petnaest godina. Oni su disali, smijali se i izrasli u odrasle ljude dok je moja curica,
moj svijet, trunula u zemlji. Zar zaista ne razumiješ zašto sam to učinio?«

Ne želim ulaziti u to. »Hanka si ubio prvog.«

»Da. Sakrio sam njegovo truplo ondje gdje ga nitko neće pronaći. Ali onda smo posjetili
njegova oca. Smatrao sam da Tom zaslužuje znati što se dogodilo njegovu sinu. Tada sam
objesio Hanka. Rasjekao sam ga tako da izgleda kao da je njegova smrt povezana s onom
snimkom.«

»A prije toga otišao si u Pennsylvaniju«, kažem. Augie je bio dobar, temeljit. Sve je dobro
proučio, posebno Rexov život: saznao je kakvom se prijevarom bavi, iskoristio je to. Sjećam
se opisa ubojice koji je dao pipničar Hal: čupava brada, duga kosa, velik nos. Maura, koja je
Augieja samo nakratko vidjela na Dianinoj posljednjoj rođendanskoj zabavi, ubojicu je
opisala istim riječima.
»Zamaskirao si se, čak si i hod promijenio. No kada su proučili snimke iz poslovnice u kojoj
je unajmljen automobil, utvrđeno je da tvoja visina i težina odgovaraju ubojičinima. I tvoj
glas.«

»Što s njim?«

Otvore se kuhinjska vrata. Maura i Ellie uđu. Nisam htio da ostanu, ali bile su uporne. Da su
njih dvije muškarci, rekla je Ellie, ne bih ustrajao na tome da odu. Bila je u pravu. I zato su
sada ovdje.

Maura kimne prema meni. »Isti glas.«

»Maura je rekla da je tip koji je ubio Rexa bio profesionalac«, nastavim zato što želim
završiti s tim. »A ipak joj je taj profesionalac dopustio da pobjegne. To mi je bio prvi trag.
Znao si da Maura nema veze s onim što se dogodilo Diani i zato je nisi ubio.«

I to je to. Nema se tu što više dodati. Mogao bih mu reći i koju su bili drugi tragovi koji su
me usmjerili prema njemu: to što je znao da je Rex upucan dvaput u potiljak premda mu ja
to nisam rekao ili kako je Andy Reeves, kada me zavezao, rekao da žali zbog ubojstva Diane,
ali nije ni spomenuo Lea. No ništa od toga nije bitno.

»I što sad, Nape?« Augie upita.

»Pretpostavljam da si naoružan.«

»Ti si mi dao ovu adresu«, kaže kimnuvši. »Znaš zašto sam došao ovamo.« Ubiti Beth,
posljednju osobu koja je naudila njegovoj kćeri.

»Ono što sam osjećao prema tebi, Nape, ono što osjećam prema tebi, to je stvarno. Tuga nas
jest zbližila: tebe, mene, tvog tatu. Znam da to nema nikakvog s isla, da zvuči gotovo
bolesno...«

»Ne, jasno mi je.«

»Volim te.«

Srce mi se ponovno slama. »I ja volim tebe.«

Augie rukom posegne u džep.

»Nemoj«, kažem.

»Nikada te ne bih upucao«, Augie kaže.

»Znam«, odvratim. »Ali nemoj.«

»Daj da završim s tim, Nape.«

Odmahnem glavom. »Ne, Augie.«

Dođem do njega, posegnem u njegov džep, izvadim pištolj i bacim ga u stranu. Dio mene ne
želi ga zaustaviti. Neka to završi lijepim samoubojstvom. Lijepo, čisto, okončano. Počivaj u
miru. Neki bi rekli da mi je sada jasno, da me Augie pogrešno naučio da budem osvetnik, da
to što pravosudni sustav ne zadovolji uvijek pravdu ne znači da ja moram pravo uzimati u
svoje ruke i da sam pogriješio što sam ono učinio Treyu, baš kao što je i Augie
pogriješio kad je ubio Lea, Hanka i Rexa. Neki bi rekli da ga sprječavam u naumu zato što
želi pravno e sustavu omogućiti da radi svoj posao, da napokon shvaćam da trebam
dopustiti da naše pravosuđe odlučuje u vezi s tim stvarima, a ne nečija strast.

Ili sam, možda, dok sam mu stavljao lisičine, shvatio da bi samoubojstvo bilo lakši izlaz, da
bi, kad bi se ubio, za njega sve bilo gotovo, da je to što ću prisiliti jednoga starog policajca
da trune u zatvorskoj ćeliji sa svim onim duhovima mnogo gora sudbina od brzoga metka.

Je li bitno što je od toga točno?

Srce mi je slomljeno, shrvan sam. Na trenutak pomislim na pištolj koji imam uza se i na to
koliko bi lako bilo pridružiti ti se, Leo. No samo sam na trenutak pomislio na to.

Ellie je već nazvala policiju. Dok su odvodili Augieja, pogledao me preko ramena. Možda želi
nešto reći, ali ja to ne želim čuti, ne mogu podnijeti da to čujem. Izgubio sam Augieja. Ne
postoje riječi koje bi to promijenile. Okrenem se i iziđem kroz stražnji izlaz.

Maura stoji ondje, zagledana u polja. Priđem joj s leđa.

»Još ti nešto moram reći«, kaže.

»Nije bitno«, odvratim.

»Našla sam se s Dianom i Ellie u školskoj knjižnici toga dana.«

Znam to, naravno. Ellie mi je to već rekla.

»Diana je rekla da će ostaviti Lea nakon plesa. Nisam ništa trebala reći. Zašto je to bilo tako
bitno? Trebala sam to zadržati za sebe.«

I sam sam to već bio zaključio. »Ti si rekla Leu.«

Tako si saznao, Leo, zar ne?

»Strašno se razbjesnio. Govorio je kako će joj vratiti. No ja nisam željela biti dio toga.«

»I zato si završila u šumi sama samcata«, kažem.

»Da mu nisam ništa rekla, ništa od ovoga ne bi se dogodilo. Ja sam kriva.« »Ne,« odvratim,
»nisi.«
To i mislim. Privučem je k sebi i poljubim. Mogli bismo nastaviti tu igru okrivljavanja, zar
ne, Leo? Ona je kriva zato što ti je rekla da te Diana želi ostaviti, ja sam kriv zato što nisam
bio tu za tebe, Augie je kriv, Hank, Rex, Beth, pakao, predsjednik SAD-a zato što je odobrio
tajni zatvor.

Ali znaš što, Leo? Više me nije briga. Ne razgovaram zaista s tobom. Ti si mrtav. Volim te i
uvijek ćeš mi nedostajati, ali mrtav si petnaest godina. To je dovoljno dugo za žalovanje, ne
misliš li? I zato ću te sada pustiti i uhvatiti se nečeg opipljivijeg. Sada znam istinu. I možda
mi je, dok promatram ovu snažnu, prelijepu ženu u svojemu naručju, istina napokon dala
mir.
Zahvale
Ako ste pročitali uvodnu autorovu bilješku, onda znate da sam se vratio u djetinjstvo. Od
neprocjenjive vrijednosti bila su mi prisjećanja na Facebookovoj stranici Livingston - 60s
and 70s (Livingston 60-ih i 70-ih), ali moram posebno zahvaliti Donu Benderu, strpljivu
čovjeku i stručnjaku za sve što ima veze sa starim kontrolnim centrima za raketne sustave
u New Jerseyju.

Drugi ljudi kojima trebam zahvaliti su, bez nekoga posebnog redoslijeda: Anne-Sophie
Brieux, Anne Armstrong-Coben, MD, Roger Hanos, Linda Fairstein, Christine Ball, Jamie
Knapp, Carrie Swetonic, Diane Discepolo, Lisa Erbach Vance, John Parsley te još nekolicina
koju sam zaboravio, ali zato što su velikodušni i divni, oprostit će mi.

Želim zahvaliti i Francu Cadeddu, Simonu Fraseru, Ann Hannon, Jeffu Kaufmanu, Beth
Lashley, Coryju Mistysynu, Andyju Reevesu, Yvonne Shifrin, Marshi Stein i Tomu Stroudu.
Ti ljudi (ili njihovi voljeni) dali su velikodušne doprinose dobrotvornim organizacijama po
mojemu izboru kako bi se njihovo ime našlo u knjizi. Ako biste u budućnosti i vi željeli
sudjelovati u tome, na stranici www.HarlanCoben.com pronaći ćete više pojedinosti.