1.

POJAM PRAVNE NORME, NJENA STRUKTURA I VRSTE PRAVNIH NORMI

- Kao najmanji deo prava javlja se pravna norma, ona predstavlja pravilo ponašanja koje
organizuje svest ljudi u skladu sa društvenim uređenjem datog društva.
- Pravna norma (pravilo) predstavlja preobražaj određenog moralnog shvatanja u pravnu
normu koja je zaštićena organizovanom sankcijom društva.
- Pravnu normu treba razlikovati od člana, pravnog akta ili zakona. Retko je moguće naći
pravnu normu u jednom članu zakona. Obično se njeni delovi nalaze na više mesta i u više
različitih članova.
- Za pravnu normu često se kaže da predstavlja pravilo ponašanja ljudi u društvu za čije se
kršenje predviđa sankcija.
Pravna norma se razlikuje od ostalih pravila ponašanja (običajna, moralna…) upravo po
prirodi sankcije kojom je zaštićena.
- Sankcija pravne norme je društveno organizovana, unapred predviđena, propisana i
obezbeđena silom države.
Pravna norma je objektivna, bezlična i uopštena pošto na apstraktan način reguliše pravni
odnos.
- Pravna norma ima tri elementa.
 Hipoteza (pretpostavka) – sadrži jedan ili više uslova koji treba da budu ispunjeni da
bi došlo do primene pravnog pravila.
 Dispozicija (pravilo ponašanja) – je onaj deo pravne norme koji sadrži pravilo
ponašanja koji kazuje šta je dozvoljeno a šta nije, šta je pravo a šta krivo.
Dispozicija zabranjuje neko ponašanje, ovlašćuje na neko ponašanje ili naređuje
neko ponašanje.
 Sankcija (kazna ili pravna mera) – je kazna koja je unapred propisana,
predviđena, poznata za slučaj da dođe do povrede dispozicije ili hipoteze.
 Ovakva povreda naziva se prekršaj ili delikt.

- U pravnoj teoriji postoji podela pravnih normi na: uslovne (apstraktne) su one koje su
namenjene situacijama koje tek treba da nastupe i bezuslovne (konkretne) su one koje se
donose da bi se regulisale situacije koje su već nastale.

Vrste pravnih normi:

a) Materijalnopravne i procesnopravne – Materijalnopravne su one koje regulišu
stvarne (realne i materijalne) odnose subjekata u pravu. Procesnopravne
regulišu postupak (proceduru) primene normi materijalnog prava.
Materijalnim pravnim pravilom apstraktno se formuliše određena situacija koja
se inače stvarno može desiti u životu. Pravna pravila koja regulišu postupak
primene materijalnog prava nazivaju se pravnim pravilima procesnog prava.
b) Imperativne i dispozitivne pravne norme – Prema stepenu obaveznosti
dispozicije pravne norme se dele na: imperativne koje su prinudne, one izričito
obavezuju, i voljom subjekata njina se primena ne može isključiti. Iza ovih normi

1
 stoji vlast, naređenje države, stoga je njihovo poštovanje obavezno i voljom
subjekata njihova se sadržina ne može menjati. Dispozitivne norme se mogu
zameniti slobodnom voljom subjekata dogovorenim pravilom. To je norma koja će
se primeniti ako je subjekti nisu isključili svojom voljom. One su zamenljive jer
njihovu sadržinu subjekti prava mogu menjati.
c) Opšte, posebne i pojedinačne pravne norme – Prema obimu primene (broj
subjekata na koje se primenjuju) imamo podelu na Opšte pravne norme odnose se
na sve subjekte, proizvode dejstvo na sva lica i odnose se na neodređeni broj
slučajeva, imaju karakter opšte norme (npr. ko drugome pričini štetu mora de je
nadoknadi). Posebne pravne norme tiču se posebnih kategorija subjekata i
proizvode dejstvo samo na tu kategoriju lica. Regulišu posebne odnose na poseban
način ili važe na odrađenoj teritoriji (npr. posebne norme su one koje važe samo za
javna preduzeća).
Pojedinačne pravne norme nastaju na osnovu opštih pravnih normi tj. izvode
se iz njih i odnose se samo na pojedinačan slučaj (poziv vojnog odseka, ili sudska
odluka odnosno presuda kojom se kažnjava konkretno lice).
d) Naređujuće, zabranjujuće i ovlašćujuće pravne norme – U zavisnosti od
karaktera dispozicije pravne norme se dele na: naređujuće sadrže izričito
naređenje, dispoziciju koja zapoveda određeno ponašanje. Zabranjujuće pravne
norme sadrže dispoziciju kojom se zabranjuje određeno ponašanje. Ovlašćujuće
norme daju ovlašćenje subjektima prava na određeno ponašanje.
e) Potpune i nepotpune pravne norme – u zavisnosti od toga da li pravna norma
sadrži sve elemente ili ne, norme se dele na potpune (sadrže sve elemente) i
nepotpune (one kojima nedostaje hipoteza i sankcija ili samo sankcija).
f) Državne i nedržavne pravne norme – prema tome ko je donosilac pravnih normi
imamo podelu na državne (pravne norme koje donosi država preko svojih ovlašćenih
organa) i nedržavne (one koje stvaraju autonomni subjekti npr. sindikati).
g) Pravne norme određenih pravnih grana – u zavisnosti od toga kojoj grani prava
pripada određena norma poprima karakter te grane. Npr. u sferu materijalnog prava
spadaju grane: krivično, građansko, porodično, nasledno… a u sferu procesnog prava
spadaju: krivično procesno, građansko procesno i upravno procesno.

2. TUMAČENJE PRAVA I SISTEM PRAVA

Pojam tumačenja

– Kad nastane konkretan slučaj koji je regulisan opštom pravnom normom njega treba
podvesti pod odgovarajuću opštu pravnu normu.
U takvoj situaciji javlja se potreba za tumačenjem pravne norme.
- Tumačenje predstavlja delatnost kojom se utvrđuje značenje jedne materijalne pojave,
u ovom slučaju norme, kao materijalnog znaka, koja je doneta da bi se određena poruka
saopštila.

2
- Tumačenje prava predstavlja utvrđivanje tačnog značenja odnosno smisla pravnih normi.
Tumačenju se pristupa prilikom primene pravne norme.
To čini sud ili organ uprave u cilju donošenja valjane pravne odluke.
- Prilikom tumačenja jedne pravne norme da bi se valjano otkrila poruka koju ona sadrži treba
je povezati sa normama sa kojima je u strukturalnoj i funkcionalnoj vezi.
Ako je sadržina pravne norme nejasna njeno tumačenje može dati jedino zakonodavac i
ovo tumačenje se naziva autentično tumačenje.

Vrste tumačenja
- Postupak tumačenja započinje utvrđivanjem tačnog teksta pravne norme, zatim se prelazi
na glavni postupak tumačenja tj. na utvrđivanje pravnog značaja pravne norme.
a) Jezičko tumačenje – podrazumeva primenu pravila gramatike i sintakse na tekst
pravne norme radi utvrđivanja jezičkog značenja pravne norme.
Često jezičko značenje nije jasno i određeno pa se koriste i druga tumačenja.
b) Logičko tumačenje – Ovo tumačenje se ogleda u utvrđivanju značenja pravne
norme uz pomoć logike.
Njime se proverava značenje pravne norme koje je ostvareno jezičkim tumačenjem.
c) Sistemsko tumačenje – Vrši se na taj način što se njeno značenje utvrđuje prema
mestu gde se nalazi u pravnom sistemu i prema smisaonom povezivanju prema
drugim normama.
d) Istorijsko tumačenje – ovde se uzimaju u obzir sve društvene okolnosti koje su bile
od značaja u trenutku donošenja normi.
Ovako se utvrđuje istorijsko poreklo normi kao i uslovi u kojima je doneta.
e) Ciljno (teleološko) tumačenje – predstavlja utvrđivanje sveukupnosti delovanja
norme, posledice koje izaziva, njen društveni i objektivni značaj i svrhu.

Pravna praznina, analogija i razlog suprotnosti (pravno značenje normi)

- Tumačenje pravnih normi ima poseban značaj kada se ustanovi pravna praznina jer
zakonodavac ne može normama da uredi sve odnose koji su od interesa za društvo.
Ako nastupi slučaj koji nije regulisan normom a dođe do spora sud se ne može pozvati na
pravnu prazninu već mora doneti sudsku odluku.
U takvom slučaju sud ima kreatvnu ulogu, on će tražiti pravnu normu za sličan slučaj,
osloniće se na običaje, pozvaće se na opšta načela…
Sud nije ovlašćen da popunjava pravnu prazninu u krivičnom pravu (ovde važi načelo
nema dela, nema kazne ako zakonom delo nije propisano).

- Pravni prazninu sud popunjava analogijom ili razlogom suprotnosti.

Analogija je način tumačenja kojim se pravna praznina reguliše tako što se primenjuje
norma za drugi slučaj koji je u svojim bitnim elementima istovetan.
Analogija može biti zakonska i pravna.

3
Razlog suprotnosti (argumentum a contrario) – suština je da za sve slučajeve koje određena
norma ne obuhvata a koji su slični slučaju koji ona obuhvata da se primeni suprotna
norma. (npr. zabrana parkiranja).

SISTEM PRAVA

- Sistem prava je skup pravnih normi sređenih po određenim kriterijumima pravne

doktrine čiju osnovu čine opšte pravne norme grupisane prema njihovoj srodnosti u
pravne institute i grane prava.
- Osnovu sistema prava čine opšte pravne norme a osnovni elementi sistema prava su
pravni instituti (pravne ustanove) i grane prava.
- Pravni institut se može definisati kao skup pravnih normi kojima se reguliše jedan
određeni društveni odnos.
- Više pravnih instituta koji uređuju srodne društvene odnose čine granu prava a sve
grane prava u jednoj državi čine sistem prava.
Najznačajnije grane su: ustavno pravo, upravno, krivično, sudsko, radno, ekološko…
- U pravnoj teoriji se grane prava grupišu u veće celine odnosno u pravne oblasti u
zavisnosti od srodnosti pravnih normi koje sadrže:
 Još u rimskom pravu izvršena je podela na dve oblasti javno i privatno pravo.
 Ova podela se vrši na osnovu toga da li pravne norme uređuju državu kao
predstavnika i zaštitnika javnog interesa, odnosno da li uređuju odnos javne
vlasti i građana (javno pravo) ili uređuju i štite interese građana kao pojedinaca
(privatno pravo).
 Pravo se tradicionalno deli na materijalno i procesno pravo. Materijalno sadrži
pravne norme kojima se utvrđuju prava i obaveze subjekata u pravu (fizička i
pravna lica). Procesno pravo sadrži pravne norme kojima se propisuje način
ostvarivanja, odnosno primene materijalno pravnih normi.
 Pravo se može podeliti i na unutrašnje pravo i međunarodno pravo u zavisnosti od
toga da li se uređuju odnosi u jednoj državi ili se uređuju odnosi između dve ili
više država ili međunarodnih organizacija.

3. POJAM PRAVNOG ODNOSA (osobine i elementi) I PRAVNE ČINJENICE (pojam

i vrste)

- Čovek je društevno biće jer živi i radi u društvu. Živeći i radeći u društvu on dolazi u
kontakt sa ostalim ljudima. Kontaktiranje sa drugim ljudima dovodi do uspostavljanja
određenih odnosa među ljudima koje nazivamo društevnim odnosima.
- Uspostavljanje odnosa među ljudima može biti različite prirode pa tako i postoje različiti
društveni odnosi (npr. simpatija, prijateljstvo, bračni i vanbračni odnosi, odnosi u razmeni,
raspodeli ili potrošnji…)
- Stupanje u različite društvene odnose može biti voljno, nevoljno i prinudno.
U društvene odnose spadaju i pravni odnosi.

4
- Pravni odnosi su zaštićeni unapred propisanom društveno organizovanom sankcijom
čije je izvršenje obezbeđeno prinudnom silom društva.
Najznačajniji vid prinude društva je država. Njeni organi su sudski organi i pred njima
subjekti jednog pravnog odnosa mogu tražiti zaštitu svojih prava.
- Pravni odnos se razlikuje od drugih društvenih odnosa po tome što je regulisan pravnim
pravilom i što je sankcionisan pravnim merama. Pravni odnos se razlikuje i po tome što je
to odnos iz koga proističu prava i obaveze. Pravni odnosi su utuživi.
- Da bi došlo do nastanka pravnog odnosa potrebno je da budu ispunjene pretpostavke
odnosno da postoje elementi pravnog odnosa:
 Subjekt prava – pravni odnos može nastati samo između subjekata prava bilo
da je reč o fizičkim ili pravnim licima.
 Subjektivna prava i obaveze – nastaju iz pravne norme kojom je odnos regulisan.
 Pravna norma – ona reguliše jedan odnos i ako jedan društevni odnos nije
regulisan pravnim pravilom on nema prirodu pravnog odnosa.
 Objekat prava – je ono povodom čega nastaju prava i obaveze strana u jednom
pravnom odnosu. Objekat prava može biti sve ono što ima svoju vrednost koja
se može izraziti u novcu.

PRAVNE ČINJENICE
- Mnoge događaje i ljudske radnje u običnom životu nazivamo okolnostima ili činjenicama
(hodanje, starenje, pevanje…)
Sve činjenice možemo podeliti na obične i pravne. Obične su bez pravnog značaja dok
one koje utiču na nastanak promenu ili prestanak nekog pravnog odnosa jesu pravne
činjenice.
- Normativna teorija prava definiše pravne činjenice kao okolnosti koje nastaju u životu a
za koje pravne poredak vezuje nastanak, promenu ili prestanak pravnog odnosa.
- Postoje različite podele pravnih činjenica:
Oborive pravne činjenice – su one za koje se suprotno može dokazati i
Neoborive – one za koje se ne može suprotno dokazati.
U zavisnosti od toga da li je određena činjenica rezultat ljudskog ponašanja ili ne, sve
pravne činjenice delimo na događaje (društveno oboljenje, smrt, zemljotres…) i ljudske
radnje (pričinjena šteta, kleveta...).
Ljudske radnje se dele na dozvoljene i nedozvoljene.
Dozvoljene se dele na radnje koje su saglasne pravu (npr.samoodbrana) i voljne radnje koje
se preduzimaju sa namerom da se zasnuje, promeni ili prekine pravni odnos (npr. oprost
duga, ponuda, ugovori…).
Nedozvoljene radnje (odnosno delikti) su one radnje kojima se krše pozitivni propisi.
Postoji više vrsta delikata u zavisnosti od posledica koje izazivaju (krivična dela, imovinski
delikti, prestupi, prekršaji).

5
- Protek vremena je vrlo bitna pravna činjenica jer se u mnogim slučajevima nastanak,
promena i prestanak pravnog odnosa vezuje za protek vremena (npr. punoletstvo).
Ako se protekom vremena gube prava i prestaje pravni odnos to se naziva zastarelost a
u obrnutom slučaju održaj.

4. PRAVNI AKT – pojam i vrste

- Pravni akt se definiše kao akt izjavljene volje odnosno kao akt volje. Cilj takvog akta jeste
donošenje odluke. Izjavljena volja u okviru pravnog akta mora imati sadržinu i formu.
- Pravni akt se u pravnoj teoriji shvata šire i uže. Šire poimanje obuhvata svaku izjavu volje
koja proizvodi neko pravno dejstvo (npr. žalba, tužba…) U užem smislu pravni akt je akt
kojim se stvara pravna norma, odnosno akt u kojem je sadržana pravna norma.
- U zavisnosti od cilja koji se želi postići i prirode akta koji ovlašćeni subjekt donosi,
pravnu normu može stvarati pojedinac ili kolektivni organ.
- Sadržinu pravnog akta čini sadržina pravnih normi a forma zavisi od toga koji je
subjekt nadležan za njegovo donošenje i postupak u kome se donosi akt.
- Pravne akte može donositi država tj. njeni organi, kao i drugi organi i organizacije.
- Pravni akti se dele na državne i nedržavne u zavisnosti od toga ko je ovlašćen za njihovo
donošenje. U zavisnosti od postupka kojim se pravni akt donosi akte možemo podeliti na
ustav, zakon, podzakonski akt, drugi opšti akt i ugovor.
- Polazeći od prirode pravnih normi koje su sadržane u pravnim aktima oni se mogu
podeliti na opšte i pojedinačne.
- Ako se za kriterijum uzme vrsta normi koje pravni akti sadrže onda ih možemo podeliti na
potpune (sadrže i dispoziciju i sankciju) i nepotpune (sadrže ili dispoziciju ili sankciju).

5. FORMALNI IZVORI PRAVA – pojam i vrste

- U pravnoj nauci često se govori o izvorima prava tj. o tome odakle ili iz čega izvire pravo.
Izvori prava mogu biti materijalnopravne prirode (tada se imaju u vidu materijalni tj. realni
uslovi života ljudi, ekonomska osnova i stepen razvoja proizvodnih snaga) i formalnopravne
prirode (tada se ima u vidu forma odnosno oblik u kome se pravne norme donose).
- Činjenica je da ne postoji saglasnost u poimanju izvora prava. Po jednima to je oblik u
kome se izražava pravo dok po drugima izraz izvori prava nije pogodan.
- Ako govorimo o izvorima prava u formalnopravnom smislu reči možemo reći da su to
međunarodni i domaći opšti pravni akti i kodifikovani običaji. U našem pravnom sistemu
sudska praksa ima uticaj na stvaranje prava ali nema karakter izvora prava.
- U anglosaksonskom pravnom sistemu sudska praksa ima značaj izvora prava a kod
nas postoji tendencija ka tome. To znači priznavanje sudovima da svojim odlukama mogu
da kreiraju pravo a ne samo da ga primenjuju i tumače.
Pravna nauka nije izvor prava već samo ima objašnjavajuću formu.
- Danas je u većoj meri izraženo interesovanje za sudskom praksom kao izvorom prava.
U kontinentalnom pravo o ovom pitanju imamo dva suprotna stava: Po jednima sudskoj

6
praksi treba priznati značaj izvora prava, jer usled dvostepenosti suđenja stavovi viših
sudova prodiru kao izvor prava, a po drugima sudskoj praksi ne treba priznati ovaj
karakter.
- Novi Ustav Srbije u formalne izvore prava ubraja domaće i međunarodne opšte pravne akte.

Ustav iz 2006. godine je na hijerarhijskoj lestvici sve te akte poređao na sledeći način:
1) Ustav Srbije, termin ustav potiče iz našeg jezika, Dimitrije Davidović je
kreator Sretenskog Ustava 1835. godine, ustav znači zaustaviti, ograničiti
apsolutnu vlast monarha. Prvi evropski ustav 1791. , Francuska.
Za Veliku Britaniju je karakteristično da počiva na običajima, pa više tih običaja
čini ustav.

Svaki ustav sadrži: preambulu, osnovna načela i normativni deo.

Preambula - neka vrsta uvoda. Sadrži istorijske okolnosti vezane za ustavnost jedne
zemlje, ciljevi, eventualno se ističe dominantna veroispovest, neki značajni datumi.
Osnovna načela i principi, mogu biti posebno izdvojena, onda ne predstavljaju
normativni deo, već služi za lakše tumačenje, ali može biti inkorporisana u normativni
deo.
Normativni deo - sadržina ustava, u njemu su sadržane opšte pravne norme, najveći
deo određuje organizaciju vlasti, funkcionisanje skupštine, vlade, sudstva, javnih
finansija, vojske...
Prvi ustav koji je donet u jednoj zemlji je bio neograničen, jer nije imao prethodni ustav
na koji bi se oslonio. Takav se ustav zvao Prvodoneti. Ustav se donosi za duži
vremenski period. Ustav se može menjati, dopunjavati, može se doneti novi ustav,
tada stari više ne važi. Ustavotvorna skupština se formira za prvi ustav. Nakon
donošenja tog prvog ustava ta skupština se raspušta. Ustavotvorna skupština se može
formirati i u želji da se nova vlast distancira od prethodne. (npr. kraj jedne vojne
diktature).
Zato ustav, sa svojim opštim pravnim normama, predstavlja:
- osnovu u pogledu formalih izvora prava,
- pretpostavku pravne države,
- to znači da je u ustavu organizovana javna vlast, sa načelom podele vlasti na
zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast a
- to daje garanciju za ravnopravnost svakom građaninu i privrednom subjektu.
Svi drugi formalni izvori prava moraju biti u saglasnosti sa ustavom.

2) Opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni

ugovori,
Drugi po značaju. Stariji naziv je ratifikovani, noviji je potvrđeni. Ovde su sadržane opšte
pravne norme. U suštini to je saglasnost volja. Tradicionalna podela je na bilateralne i
multilateralne ugovore. Kod bilateralnih ugovora jedna država stupa sa drugom
državom u određene odnose koje regulišu tim dvostranim bilateralnim ugovorom.
Postoji pravo dispozicije, s kim će i povodom čega zaključiti bilateralni ugovor.

7
Multiratelarni tj. višestrani ugovori, koje još znamo pod nazivom konvencije. Neki
višestrani međunarodni ugovori služe za formiranje međunarodnih institucija. Po
pravilu kod višestranih međunarodnih ugovora se ostavlja mogućnost da pod određenim
uslova i naknadno se pristupi toj međunarodnoj konvenciji.
Dva su pristupa da se jedan potvrđiveni međunarodni ugovor implementira u
unutrašnji pravni sistem: monistički i dualistički.
Kod monističkog sistema, momentom potvrđivanja međunarodni ugovor postaje deo
unutrašnjeg pravnog sistema.
Kod dualističkog pristupa, sadržina te međunarodne konvencije se mora naći u
zakonu ili drugom opštem pravnom aktu, i taj zakon mora biti donet od strane
nadležnog organa. U našem sistemu važi monistički pristup.
3) Zakoni i drugi opšti pravni akti javne vlasti,
Zakon mora biti u saglasnosti sa ustavom. U njemu su sadržane opšte pravne norme.
Zakoni regulišu različite materije.
Postupak donošenja zakona:
- Predpostavlja određeni vremenski period, i određene faze realizacije:
- Nacrt zakona potiče od nadležnog ministarstva, sa svojim stručnjacima u okviru
ministarstva ali i izvan njega.
- Javna rasprava se vrši o nacrtu zakona, pretpostavlja debatu, sučejavanje mišljenja,
dostupost širem krugu stručnjaka.
- Po završetku rasprave nadležno ministarstvo predložena rešenja razmatra i eventualno
koriguje prethodni nacrt. Taj tekst se šalje vladi.
- Vlada u posebno sprovedenom postupku traži od svih ministrarstava da se izjasne, jer
svaki zakon ima dodirnih tačaka sa drugim ministarstvima.
- Kada ministarstva pošalju mišljenja, vlada, preko stručnih službi, sačinjava predlog
zakona.
- Predlog zakona se dostavlja narodnoj skupštini.
- U skupštini se rasprava najpre vrši u odborima skupštine.
- Po završetku rasprave predlog ulazi u skupštinsku proceduru. Tu postoje dva pristupa:
Debatni, najpre u načelu i onda u pojedinostima, nakon toga imamo sednicu gde se glasa
51% glasova od kvoruma, tada je zakon donet. Kada se izglasa mora biti objavljen u
službenim novinama, Službeni glasnik Republike Srbije. Vremenski period od
momenta objavljivanja do momenta stupanja na snagu je najčešće 8 dana.
Ukidanje zakona, taj pravni institut, naziva se abrogacija. Izmene i dopune zakona, taj
pravni institut zove se derogacija. Kasnije donet zakon ukida prethodno donet.
4) Podzakonski opšti akti, donosi ih izvršna vlast (kolektivni organi - vlada,
individualni ministar)najčešće u formi uredbe i upravna vlast donosi ih najčešće u
formi pravilnika, poslovnika, naredbe, uputstva itd.
Suština je u detaljnijem regulisanju pitanja iz zakona. Tako opšte pravne norme
činimo preglednijim.
5) Drugi opšti pravni akti različitih subjekata koji su ovlašćeni da ih donose,
6) Kolektivni ugovori,
7) Drugi opšti pravni akti.

8
6. IZVORI PRAVA U ANGLOSAKSONSKOM PRAVNOM SISTEMU

a) Precedentno pravo (Common Law)

- Ovo pravo je u suprotnosti sa pravnim sistemom evropskih zemalja i ono se upotrebljava
na anglosaksonskom području. Evropljani ovaj sistem nazivaju anglosaksonsko pravo
(common law), ili opšte ili običajno pravo, dok svoj sistem nazivaju kontinentalnim ili
pisanim pravom.
U kontinentalnom pravu formalni izvori prava su pisani zakoni i pisani opšti pravni akti.
U sistemu precedentnog prava osnovni izvor prava su precedentne sudske odluke.
- U kontinentalnom pravu zakone donosi poseban državni organ, skupština ili parlament
dok u sistemu precedentnog prava, pravna pravila koja imaju snagu zakona stvara sud
(međutim i ovaj sistem poznaje zakone kao izvore prava koje donosi država a primenjuje
ih sud.)
- U kontinentalnom pravu donose se opšta pravna pravila koja će se primenjivati na
konkretne pojedinačne slučajeve, tako što će se slučajevi podvoditi pod opštu pravnu
normu.
U sistemu precedentnog prava ne polazi se od opšte pravne norme već od slučaja (cases –
slučajevi). Ovde sud za konkretan slučaj traži rešenje u precedentnoj sudskoj odluci koja je
prvi put isti slučaj rešila. Precedentna sudska odluka je prva odluka suda kojom je rešen
određen slučaj i koja postaje pravilo za sve buduće iste slučajeve.

b) Pravo pravičnosti (Equity Law)

- Pored common law u anglosaksonskom pravu važi i pravo pravičnosti jer se sa protekom
vremena precedentna odluka za isti slučaj u novim okolnostima pokazala nepravičnom.
Stoga je osnovan tzv. Kancelarov sud koji je donosio odluke koje su pravičnije u novim
uslovima.
- Od XIX veka u Engleskoj se koriste oba prava.

7. POJEDINAČNI PRAVNI AKTI – pojam i vrste

- Preko pojedinačne pravne norme vrši se konkretna primena opšte pravne norme kojom je
regulisan određen pravni odnos. Opšte pravne norme se odnose previše uopšteno na sve
subjekte pa da bi došlo do njihove primene potrebno je doneti pojedinačne pravne akte
kako bi se konkretno odredilo ponašanje subjekata u određenoj situaciji.
- Pojedinačni pravni akt može biti potpun ili nepotpun u zavisnosti od toga da li sadrži samo
dispoziciju, samo sankciju ili oba.
- Pojedinačni pravni akt može biti državni ili nedržavni. Državne donose državni organi i to
upravni organi (donose rešenja) i sudski organi (donose sudske odluke). Nedržavne akte

9
donose nedržavni organi u koje spadaju pojedinci ili organizacije ovlašćeni da donose
pojedinačne pravne akte.
- U pojedinačni pravni akt spada i pravni posao koji svojom voljom zaključuju subjekti
prava a na osnovu opšte pravne norme.
- Posebnu vrstu pojedinačnih pravnih akata čine akti amnestije, abolicije i pomilovanja.
Amnestija i pomilovanje predstavljaju pravne akte koji se odnose na osuđena lica tj. kojima
je već izrečena kazna. Ovim aktima osuđena lica se potpuno ili delimično oslobađaju od
kazne. Akt abolicije onemogućava krivično gonjenje i sprečava utvrđivanje krivične
odgovornosti. Stoga se može doneti samo pre izricanja krivične kazne.
- Organi koji su ovlašćeni da donose ovakve akte su državni, ali vansudski organi, jer se time
praktično zadire u sudsku vlast.

8. SUDKA FUNKCIJA, VRSTE SUDOVA (svojstva sudske funkcije, organizacija

sudova u Srbiji i njihova hijerarhija) I OSNOVNA NAČELA SUDOVANJA

a) Svojstva sudske funkcije

- Sudska funkcija ima svoju dugu istoriju ali se kao državna institucuja koja predstavlja
deo javne vlasti, odvojena od politike i koja svoju funkciju obavlja samostalno i
nezavisno javlja tek od skoro (tak posle francuske revolucije).
- Međutim odvojenost, samostalnost i objektivnost sudova nije apsolutno moguća jer su
sudovi ipak državni organi i kao takvi obično slede opštu državnu politiku. Takođe
sudije bira parlament ili ih pak imenuju šef države što indirektno utiče na njihovu
nezavisnost i stvara uslove za politizaciju sudova.
Pravni sistem se protiv ovoga bori putem različitih mehanizama (npr. stalnost sudske
funkcije).
- Sudska vlast je državna javna vlast koja preko suda kao svog neutralnog organa
presuđuje za slučaj spora između dve stranke ili u slučaju povrede zakona.
- Sudska vlast je ograničena zakonom. Na sudu je kao organu sudske vlasti da konkretan
slučaj podvede pod odgovarajuće pravno pravilo, da izvrši tumačenje pravnog pravila i
da ga primeni donošenjem presude.

b) Organizacija sudova u Srbiji

- Sudovi se definišu kao samostalni organi javne vlasti čija je uloga da štite slobode i
prava građana, zakonom utvrđena prava i interese subjekata u pravu i da obezbeđuju
ustavnost i zakonitost.
- Sudsku funkciju obavljaju posebni državni organi, sudovi koji se nazivaju opštim
sudovima jer su jednaki za sve građane. Opšti sudovi se dele na: građanske, krivične i
specijalizovane (privredni, vojni, maloletnički…)
- S obzirom na poslove koje vrše sudovi se dele na prvostepene (na njihove odluke se može
uložiti žalba) i drugostepene sudove (odlučuju o žalbi na prvostepene odluke).
- Ustrojstvo sudova u Srbiji uređeno je zakonom. Sudska vlast pripada sudovima, oni se
osnivaju i ukidaju zakonom i njihovu nadležnost određuje ustav i zakon. Sudovi su nezavisni

10
i svaki uticaj na njih je zabranjen. Zakonom je zabranjeno osnivanje privremenih i prekih
sudova.
- U Srbiji postoje državni sudovi i nedržavni sudovi. Državni sudovi se dele na sudove
opšte nadležnosti (Osnovni, viši, apelacioni, Vrhovni kasacioni) i
sudove posebne nadležnosti (Privredni sud, Privredni apelacioni sud, Prekršajni sud, Viši
prekršajni sud i Upravni sud).
- Posebnu vrstu čine nedržavni sudovi u koje spadaju: mirovna veća, arbitraže i izabrani
sudovi.
- Medijator (posrednik) ne spada u red ni jednih sudova, njega može da čini jedan ili više
posrednika i njihova uloga je da posreduju između stranaka kako bi se spor rešio
mirnim putem. Koriste se kod imovinskopravnih sporova, trgovinskih, porodičnih…
Posredovanje ne može biti u dva slučaja: 1) povodom otkaza ugovora o radu i 2) povodom
isplate minimalne zarade. Postupak medijacije je hitan, poverljiv i bez prisustva javnosti.
Postupak medijacije može se okončati na tri načina: a) zaključenjem sporazuma, b)
odlukom posrednika da prekine medijaciju ili c) odustajanjem jedne ili obe stranke od daljeg
postupka.

c) Hijerarhija i nadležnost sudova

Hijerarhija sudova – Između sudova postoji hijerarhijski odnos iz koga proističe

stepenovanje sudova. Da bi se obezbedilo pravično suđenje pravni sistem omogućava da
strana koja je nezadovoljna odlukom suda može da se žali drugom sudu višeg stepena.
Time se obezbeđuje objektivnost, veća odgovornost i savesniji rad. Pošto viši sud ima
pravo
1) da odluku prvostepenog suda vrati na prvostepeno odlučivanje ,
2) da prvostepenu odluku preinači ili
3) da je potvrdi.

Nadležnost sudova – uređena je zakonom o uređenju sudova

SPOLJAŠNJE UREĐENJE SUDOVA I VRSTE SUDOVA

Član 11

Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije.

Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti.
Sudovi opšte nadležnosti su osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i Vrhovni
kasacioni sud.
Sudovi posebne nadležnosti su privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni
sudovi, Viši prekršajni sud i Upravni sud.

Vrhovni kasacioni sud

Član 12

11
Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji.
Sedište Vrhovnog kasacionog suda je u Beogradu.

Ostali sudovi republičkog ranga

Član 13
Privredni apelacioni sud, Viši prekršajni sud i Upravni sud osnivaju se za teritoriju
Republike Srbije, sa sedištima u Beogradu.Viši prekršajni sud i Upravni sud mogu
imati odeljenja izvan sedišta, u skladu sa zakonom, u kojem trajno sude i preduzimaju
ostale sudske radnje.

Osnovni, viši, apelacioni, privredni i prekršajni sudovi

Član 14

Osnovni sud osniva se za teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština, a viši sud za
područje jednog ili više osnovnih sudova. Privredni sud osniva se za teritoriju jednog ili
više gradova, odnosno više opština. Apelacioni sud osniva se za područje više viših
sudova. Prekršajni sud osniva se za teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština.

Neposredno viši sud

Član 15

Vrhovni kasacioni sud je neposredno viši sud za Privredni apelacioni sud, Viši prekršajni
sud, Upravni sud i apelacioni sud. Apelacioni sud je neposredno viši sud za viši sud i
osnovni sud, Privredni apelacioni sud je neposredno viši sud za privredni sud, a Viši
prekršajni sud je neposredno viši sud za prekršajni sud.
Viši sud je neposredno viši sud za osnovni sud kada je to određeno ovim zakonom, kao i
za pitanja unutrašnjeg uređenja sudova i primene Zakona o sudijama.

OSNOVNA NAČELA SUDOVANJA

a) Načelo samostalnosti i nezavisnosti – sudovi su samostalni i nezavisni i niko ne
sme da utiče na njih. Njihove odluke ne mogu menjati drugi organi države.
b) Načelo zakonitosti – u kontinentalnom pravu sudovi sude na osnovu ustava,
zakona i drugih pravnih akata. Osnov za donošenje odluke je zakon ili drugi opšti
pravni akti.
c) Načelo javnosti – rad sudova je javan i time dostupan javnosti, načelo tajnosti
rada je izuzetak.
d) Načelo kolegijalnosti – sudovi su zborni organi i sude u veću, svako veće je
sastavljeno od neparnog broja sudija. Svako veće ima predsednika.
e) Načelo jednakosti pred zakonom – zakon je za svakog isti bez diskriminacije.
f) Načelo višestepenosti – na odluku prvostepenog suda nezadovoljna strana ima
pravo žalbe višem drugostepenom sudu.

12
 g) Načelo prava na odbranu – svako lice koje se nađe pred sudom ima pravo na
odbranu, bilo samo, bilo preko punomoćnika.
h) Načelo prava na upotrebu svog jezika – lice lišeno slobode mora biti obavešteno
na jeziku koje razume, o razlozima, o optužbi koja mu se stavlja na teret.
i) Načelo kontradiktornosti – sud je u obavezi da sasluša i jednu i drugu stranu.

9. FIZIČKA LICA

a) Pojam, nastanak i prestanak fizičkih lica

- Pod fizičkim licem se podrazumeva živo rođeno ljudsko biće. Da bi jedno lice imalo
status fizičkog lica mora da ispuni tri uslova: da ima ljudski oblik, da je nastalo prirodnim
putem tj. rođenjem i da je živo rođeno. U momentu rođenja fizičko lice postaje subjekt
prava i to ostaje do svoje smrti.
- Ima slučajeva kada pravo štiti nerođeno ali začeto ljudsko biće odnosno fetus, tako da
prekid trudnoće mora biti po propisima. Pravni subjektivitet fizičkog lica prestaje smrću
fizičkog lica., ali fizičko lice može da izgubi pravni subjektivitet na osnovu sudske odluke
kojom se proglašava za umrlo. Drugim rečima fizičko lice može prestati na dva načina
smrću i proglašenjem lica za umrlo (zakonodavac po pravilu traži da postoje indicije koje
ukazuju na fizički nestanak tj. smrt).
- Pravne posledice prestanka fizičkog lica su: lična prava se gase (brak, imovina….)

b) Atributi fizičkih lica

1) Ime – Ime fizičkog lica sastoji se od ličnog (rođenog imena) i porodičnog imena
(prezimena). Lično ime služi za identifikaciju fizičkog lica. Detetu ga daju roditelji i upisuje
se u knjigu rođenih. Pravo na promenu ličnog imena ima svako lice koje navrši 15 god.
- Za fizička lica postoje tri vrste matičnih knjiga: rođenih, venčanih i umrlih a postoji i
knjiga državljana.
2) Prebivalište (domicil) i boravište (rezidencija) – prebivalište je mesto stalnog
življenja odnosno mesto u kome se lice nastanilo sa namerom da u njemu stalno živi.
Može se imati samo jedno prebivalište. Ono je bitno jer u njemu fizičko lice ostvaruje
svoja prava, ispunjava obaveze, vodi sporove…Lica moraju prijaviti svoje prebivalište
kao i odjaviti ga prilikom promene. Mesto u kome fizičko lice privremeno boravi naziva
se boravište i mora se prijaviti i odjaviti kod nadležnih organa.
3) Državljanstvo – označava javno pravnu vezu između jednog fizičkog lica i određene
države. Državljanin jedne države uživa u njoj sva politička, građanska i socijalno-
ekonomska prava.
- Državljanstvo se stiče od oca ili oba roditelja ili prema teritoriji države na kojoj je lice
rođeno. To su redovni načini sticanja državljanstva a postoje i dopunski načini:
prirođenje (naturalizacija – podnošenje zahteva za prijavu državljanstva) i sticanje
državljanstva po osnovu međunarodnog ugovora.
- Lica bez državljanstva nazivaju se Apatrid, lica sa dva Bipatrid a sa jednim Monopatrid.

13
- Državljanstvo može prestati smrću lica, odricanjem lica od državljanstva, oduzimanjem
državljanstva i na osnovu međunarodnog ugovora.

c) Pravna, poslovna i delikatna sposobnost fizičkih lica

1) Pravna sposobnost – definiše se kao sposobnost fizičkog lica da kao subjekt

prava bude nosilac prava i obaveza. Stiče se rođenjem a gubi se smrću ili
proglašenjem fizičkog lica za umrlo i tada se lična prava lica gase dok prava i
obaveze imovinske prirode prelaze na naslednike.
2) Poslovna sposobnost – je sposobnost fizičkog lica da svojom voljom stvara
prava i obaveze odnosno da svojom voljom realizuje pravnu sposobnost. Sva
fizička lica nemaju poslovnu sposobnost, jer je za nju potrebna psiho-fizička
zrelost (punoletstvo se dobija sa 18 god). Usled ovoga fizička lica se dele u tri
kategorije:
 Potpuna poslovna sposobnost stiče se punoletstvom a pre punoletstva
emancipacijom. Ona označava sposobnost fizičkog lica da svojim svesnim i
voljnim radnjama stupa u pravne odnose.
 Delimična poslovna sposobnost - ovde spadaju maloletnici od 14 do 18 god kao i
punoletna lica kojima je sudskom odlukom poslovna sposobnost ograničena.
Ove kategorije lica imaju svog zakonskog staratelja.
 Potpuno poslovno nesposobna lica ovde spadaju lica do 14 god kao i duševno
bolesna lica. Ova kategorija ne može zasnivati pravne odnose i njima sud
postavlja staratelja, odnosno zakonskog zastupnika.
3) Delikatna sposobnost – je sposobnost lica da odgovara za posledice svojih delikatnih
radnji. To je sposobnost lica da rasuđuje i ona se stiče punoletstvom mada i lica od 14 do
18 god mogu biti ograničeno delikatno sposobna i za njih je nadležan maloletnički sud.

10. PRAVNA LICA

a) Pojam pravnog lica

- Pravno lice nije rezultat prirodnog događaja već je rezultat društvenih odnosa. Pravno
lice je društvena tvorevina kojoj pravni poredak priznaje svojstvo subjekta u pravu.
- Pojava pravnih lica uslovljena je pojavom robnonovčanih odnosa i delovanjem
ekonomskih zakonitosti u uslovima robne privrede. Koncetracija kapitala nameće potrebu
za stvaranjem određenih organizacionih oblika udruživanjem fizičkih lica i njihovog
kapitala. Javnost odnosno država priznala je svojstvo lica u pravu novim subjektima čiju
osnovu čini posebna imovina koja je odvojena od imovine njenih osnivača.
- Sa stanovišta savremenog normativističkog učenja pravnim licem treba smatrati:

14
1) organizovan skup fizičkih lica, 2)skup koji ima svoju i posebnu imovinu koja se
razlikuje od imovine članova i 3) koja služi za obavljanje neke delatnosti i 4) da joj
pravni poredak priznaje svojstvo subjekta u pravu.
Sva ova četiri uslova moraju biti ispunjena.
- Pravna lica kao i fizička poseduju određene atribute kako bi se međusobno razlikovala
(poslovno ime, sedište, delatnost i državljanstvo).

b) Vrste pravnih lica i njihov značaj

- Koje će vrste pravnih lica postojati u društvu zavisi od društveno-ekonomskih odnosa
datog društva i od stepena razvoja njegove materijalne osnove.
- Prva podela je na organizacije i na samostalne imovine (fondovi, zadužbine…) U prvom
slučaju kao subjekt prava javlja se organizacija a imovina kao njena ekonomska osnova.
U drugom slučaju kao subjekt prava pojavljuje se imovina a fizička lica koja odlučuju ili
raspolažu tom imovinom produkt su postojanja same imovine.
- Druga podela pravnih lica izvršena je na udruženja i ustanove.
Udruženja čine njegovi članovi povezani zajedničkim interesima (npr. udruženje
književnika, lovaca…)
Ustanova je pravno lice koje nema članove već služi određenom cilju (npr. muzej,
bolnica…).
- Treća podela izvršena je na pravna lica u privredi (preduzeća i privredna društva) i na one
van privrede (ustanove i udruženja).
- S ozirom na cilj koja pravna lica ostvaruju ona se mogu podeliti na: društveno-političke
zajednice (država, grad, opština), društveno-političke organizacije (partije odnosno
stranke), neprofitne organizacije (komore i sindikati) i profitne organizacije (preduzeća,
društva, udruženja).
- Društveni značaj pravnih lica je ogroman. Pošto prevazilaze ekonomsku moć i životni
vek pojedinca, pravna lica mogu da obavljaju širi spektar aktivnosti u dužem
vremenskom intervalu nego pojedinac. Preko njih se ostvaruju brojni
društveno-ekonomski, politički, privredni, društveni i socijalni ciljevi društva.

c) Nastanak pravnih lica

- Pravno lice nastaje u postupku koji je unapred zakonom propisan ili predviđen opštim
aktom. U zavisnosti od vrste pravnog lica zavisi i postupak njegovog nastanka.
- Tri su bitna momenta vezana za nastanak lica: 1) momenat organizovanja, slobodnog
udruživanja odnosno donošenje odluke o organizovanju ili osnivanju tj. sistem poznat po
nazivu sisitem slobodnog udruživanja, 2) momenat registracije, tj. sistem normativnog
akta, 3) momenat odobrenja nadležnog organa tj. sistem koncesije.
- Koji će se momenat smatrati trenutkom nastanka pravnog lica zavisi od prirode samog
lica.

d) Prestanak pravnih lica

15
- Pravna lica prestaju saglasno ustavu, zakonu i aktu koji je od značaja za njihovo
osnivanje.
- Pravna lica mogu prestati na više načina:
1) Na osnovu zakonskoh naređenja, tj. na osnovu propisa koji nalaze prestanak
postojanja određenog oblika pravnog lica.
2) Ako je pravno lice osnovano da bi poslužilo ostvarenju kakvog cilja
realizacijom tog cilja prestaje osnova njegovog postojanja.
3) Pravno lice može prestati usled statusnih promena ako se spoji sa drugim
pravnim licem, ako se podeli ili transformiše u neki drugi oblik.
4) Pravno lice može prestati i odlukom svojih članova.
5) Pravno lice može prestati zbog ništavosti upisa u odgovarajući registar.

e) Sposobnosti pravnih lica

1) Pravne sposobnosti – pravno lice kao i fizičko ima pravnu sposobnost samo što
je ona po svom obimu uža i u neposrednijoj je vezi sa delatnošću kojom se bavi
i sa ciljem zbog koga se osniva. Pravno lice je nosilac samo određenih prava i
obaveza koja su utvrđena aktom o osnivanju, statutom i zakonom. Pravnu
sposobnost pravno lice stiče momentom osnivanja, tj. u momentu registracije.
2) Poslovna sposobnost – podrazumeva sposobnost pravnog lica da stupa u pravne
odnose, da svojom voljom stiče prava i obaveze i da prenosi prava i obaveze.
Ona se stiče upisom u odgovarajući registar i duboko je vezana za delatnost
kojom se to pravno lice bavi.
3) Delikatna sposobnost – pravna lica odgovaraju za štetne radnje koje prouzrokuju
vršenjem svoje delatnosti. Ali za štetne radnje ne mogu krivično odgovarati jer
je krivična odgovornost individualna a ne kolektivna. Ona odgovaraju za
privredne prestupe i prekršaje i dr. Odgovornost pravnog lica je objektivna
dok je odgovornost fizičkog lica subjektivna.

11. OBJEKTI PRAVA – pojam i vrste

a) Pojam
- Pravni odnosi mogu se zasnivati samo između subjekata u pravu a povodom objekata u
pravu. Pod objektom prava može se podrazumevati i ono što sa stanovišta prirodnih nauka
nema karakter objekta (npr. prava potraživanja).
- U pravnom smislu reči pod objektom prava podrazumeva se sve ono što može biti
predmet metamorfoze vradnosti.
Da bi jedan objekat prava imao to svojstvo on mora da ispuni sledeće uslove:
1) da je objektivno podoban za metamorfozu vrednosti,
2) da metamorfoza njegove vrednosti bude pravno dopuštena i
3) da vrednost objekta prava bude takva da se može izraziti u novcu.
Svi uslovi moraju biti ispunjeni.

b) Vrste

16
 1) Stvari – stvari su ili proizvodi ljudskog rada ili materijalni delovi prirode koji
se mogu potčiniti ljudskoj vlasti. To su objekti koji se mogu prisvajati i
povodom kojih se mogu zasnivati pravni odnosi. Posebne vrste stvari za koje
važi poseban pravni režim su delovi ljudskog tela (objekt prava može biti samo
onaj deo tela čije odvajanje ne ugrožava život i zdravlje ljudi - npr. krv, kosa)
i novac i HOV.

2) Ljudske radnje (činidbe) – ljudske radnje spadaju u objekte građanskog prava.

Ovde je reč zapravo o ljudskom radu koji se izražava u različitim činjenjima odnosno
uslugama. Da bi dobila status objekta prava ljudska radnja mora ispuniti tri uslova:
da je podobna za metamorfozu, da ima svoju vrednost izraženu u novcu i da je pravno
dopuštena.
3) Prava – to su najčešće obligaciona prava kao što je npr. pravo potraživanja.
4) Objekti industrijske svojine, autorskih i srodnih prava kao posebna vrsta
objekata prava – objekti industrijske svojine nazivaju se proizvodima
ljudskog uma a objekti autorskih i srodnih prava proizvodima ljudskog duha.
Prvima se bavilo pravo industrijske svojine a drugima autorsko pravo mada
se danas češće za obe stvari upotrebljava zajednički naziv intelektualna
svojina.
5) Lična dobra – podrazumevaju određena svojstva fizičkog lica koja su strogo
vezana za samu ličnost čoveka, koja nisu podobna za metamorfozu jer bi se
promet takvih dobara protivio moralnom shvatanju društva (npr. ugled,
status, čast). U lična dobra se ubrajaju: lična prava (vezana za fizički integritet i
slobodu čoveka) i lična imovinska prava (prava imovinske prirode čije je vršenje
i trajanje neposredno vezano za ličnost čoveka). Lična prava i lična imovinska
prava su neprenosiva i prestaju smrću fizičkog lica. Sva ova dobra mogu
postati objekat prava u slučaju njihove povrede.

12. OBJEKTI INDUSTRIJSKE SVOJINE

- Proizvodi ljudskog uma predstavljaju inovacije, nova intelektualna rešenja, vrednosti

koje se mogu primeniti u privrednoj, zanatskoj ili drugoj delatnosti. To su nova rešenja
koja omogućavaju privredni razvoj. Izraz industrijska svojina prihvaćen je kao izraz koji
obuhvata pravnu zaštitu patenata i inovacija u nacionalnom i međunarodnom pravu.

Prema intezitetu inovacije imamo podelu na:

a) Pronalazak – to je novi izum, novo rešenje nekog tehničkog problema koji se

može primeniti u industrijskoj, zanatskoj ili drugoj delatnosti. Pronalazak i

17
 njegov pronalazač se pravno štite registracijom. Pronalazačko pravo reguliše
ovu oblast.
- Lice koje je tvorac pronalaska naziva se pronalazač ili izumitelj. Pronalazač u odnosu
na svoj izum ima lično (moralno) pravo i imovinsko pravo.
- U zavisnosti od nivoa inventivnosti pronalazak se može pravno zaštititi kao patent ili
kao mali patent.
 Patent – se definiše kao pravo koje se priznaje za pronalazak iz bilo koje oblasti
tehnike. Da bi to pravo bilo priznato pronalazak mora da ispuni tri uslova:
1) da je nov, 2) da ima inovativni nivo i 3) da je industrijski primenljiv.
Patent uživa zaštitu na nacionalnom i međunarodnom planu i ta zaštita je
ograničena na 20 god. Predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod ili
postupak (patentom ne može biti zaštićen pronalazak protivan moralu društva npr.
kloniranje ljudi).

– Nadležni upravni organ vodi tri vrste registra:

1) registar prijave patenta,
2) registar patenata u koji se unose podaci o priznatom patentu i
3) registar sertifikata o dodatnoj zaštiti.
– Pronalazač kao nosilac patenta može putem ugovora o licenci ustupiti pravo na
korišćenje svog pronalaska drugom licu. Ukoliko pronalazač odbija licencu ili traži
neopravdane uslove ili ga sam ne koristi zakonodavac može uvesti prinudnu
licencu.
– Nosilac patenta može se odreći svog patenta. Danom smrti pravo na patent
prestaje da postoji osim ako je prešlo na naslednike.
 Mali patent – predstavlja novi izum i pronalazak ali nižeg inventivnog nivoa od
patenta. Naziva se i mali pronalazak i ne može se odnositi na postupak. Nosilac
prava na mali patent može podneti zahtev za pretvaranje prijave malog patenta u
prijavu patenta ili modela.
– Know-how ne predstavlja objekat industrijske svojine ali ipak uživa pravnu
zaštitu preko pravila o nelojalnoj konkurenciji i poslovnoj tajni. To je skup
tehnički i tehnoloških saznanja i iskustava koje su stečene u praksi i mogu se
primeniti u proizvodnji.
b) Žig – to je znak za razlikovanje robe i usluga koji se još naziva zaštitni znak ili
marka. Žig se registruje i tako uživa pravnu zaštitu. Služi za obeležavanje
robe i usluga pa tako postoje robni i uslužni žigovi. Naš zakonodavac razlikuje
individualni, kolektivni ili žig garancije.
c) Dizajn – je objekat industrijske svojine pod kojim se podrazumeva spoljašnji
izgled proizvoda, tj. ukupni vizuelni utisak koji proizvod ostavlja na
informisanog potrošača ili korisnika. Da bi bio pravno zaštićen on mora biti
nov i mora biti individualne prirode, tj. da ima individualnog tvorca. Dizajn
može biti trodimenzionalni (model) ili dvodimenzionalni (uzorak) izgled celog
proizvoda ili njegovog dela a određeni njegovom vizuelnim karakeristikama,

18
 posebno linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i materijalima.
Kreator dizajna naziva se autor ili nosilac prava na dizajn.
d) Oznake geografskog porekla – one obuhvataju dva pojma: ime porekla (naziv
zemlje ili regiona koji označava da proizvod odatle potiče i da su kvaliteti
proizvoda uslovljeni geografskom sredinom) i geografsku oznaku (to je
oznaka za identifikaciju robe kao robe koja potiče sa teritorije određene zemlje i
koja ukazuje na određeni kvalitet i reputaciju). Oba pojma služe za bližu
identifikaciju prirodnih, poljoprivrednih i industrijskih proizvoda.
e) Topografija i integrisana kola – topografija podrazumeva na bilo koji način
prikazan trodimenzionalni raspored elemenata od kojih je najmanje jedan
aktivan i predstavlja međuvezu u integrisanom kolu. Integrisano kolo
podrazumeva gotov proizvod ili međuproizvod u kome se ostvaruje određena
elekronska funkcija i u kome su elementi integralno formirani.
f) Pravo konkurencije – strogo uzevši ne predstavlja objekat prava te mu neće biti
posvećena pažnja.

13. POJAM STVARNOG PRAVA I POJAM I VRSTE STVARI

- Stvari čine jednu vrstu objekata prava koje su predmet metamorfoze na tržištu.
Pošto stvari nemaju svoju volju one se ne mogu same razmenjivati.
Njihovu razmenu vrše njihovi čuvari koji se na tržištu moraju priznavati za vlasnike tih
stvari.
- Na stvarima se osim prava svojine mogu uspostaviti i druga prava kao što su pravo
zaloge i pravo službenosti. Pitanja koja su vezana za utvrđivanje prava koje se mogu imati
na stvarima izučava stvarno pravo. Norme stvarnog prava predstavljaju stvarno pravo u
objektivnom smislu, a prava koja pripadaju jednom licu na osnovu normi objektivnog
stvarnog prava jesu subjektivna stvarna prava.
- Stvarna prava su apsolutna prava jer deluju prema svima (erga omnes) a to znači da
svako mora poštovati tuđe stvarno pravo. To su pravo svojine, pravo zaloge i pravo
službenosti.

Stvari – pojam i vrste

a) Pojam stvari
- Pod stvarima u pravnom smislu reči podrazumevaju se proizvodi ljudskog rada i delovi
prirode koji mogu biti potčinjeni ljudskoj vlasti i na kojima može biti uspostavljeno pravo
svojine ili neko drugo stvarno pravo. Da bi jedan objekat imao prirodu stvari u pravu
moraju biti ispunjena dva uslova: 1) fizički (da stvar može biti podvrgnuta ljudskoj vlasti) i
2) pravni (ekonomski i društevni, što znači da objekat ima svoju vrednost izraženu u novcu).

b) Vrste stvari

19
 1) Telesne i bestelesne stvari – podela potiče iz rimskog prava i telesne su one koje
se mogu dotaći a bestelesne koje se ne mogu dotaći.
2) Stvari u prometu i stvari van prometa – podela je izvršena na osnovu toga da li se
pravo svojine na određenoj stvari može da promeće na tržištu ili ne.
Stvari u prometu dele se na:
• Pokretne i nepokretne stvari – pokretne su one koje se mogu premeštati sa
jednog mesta na drugo a da se pritom njihova suština ne ošteti. Kod
nepokretnih to nije slučaj. Prenos svojine na pokretnoj stvari vrše se predajom
i nije potrebna forma ugovora dok se prenos na nepokretnoj stvari vrši upisom
u registar i zahteva se ugovor.
• Potrošne i nepotrošne stvari – potrošne su one čija se suština gubi
jednokratnom upotrebom (npr. hleb, kafa, piće) a nepotrošne su one čija se
suština ne gubi jednokratnom upotrebom (npr. telefon, knjiga).
• Individualne i po rodu određene stvari – individualne su one stvari koje su
pojedinačne i tačno određene (npr. slika Monaliza). Po rodu određene ili
generične stvari su one koje su određene po rodu i vrsti i po broju i količini (npr.
pšenica, sijalice, autogume).
• Zamenljive i nezamenljive stvari – ako se prilikom izvršenja obaveze umesto
jedne stvari može dati druga onda je zamenljiva a ako ne može onda je
nezamenljiva.
• Deljive i nedeljive stvari – deljive su one čijom se deobom ne uništava njihova
suština a dobijeni deo putem fizičke deobe ima srazmernu vrednost prema
celini. Kod nedeljivih je suprotno.
• Glavne i sporedne stvari – ova podela se vrši kod onih stvari kod kojih više stvari
čini jednu ekonomsku celinu a time i pravnu i kod kojih je jedna stvar
ekonomski glavna (npr. brava) a druga sporedna (ključ).

c) Novac i hartije od vrednosti – posebne vrste stvari

1) Novac – novac je posebna vrsta stvari u pravu i ima značajnu ulogu u tržišnoj
privredi pa stoga podleže posebnom pravnom režimu. Novac ima brojne
funkcije: merilo vrednosti, sredstvo plaćanja, sredstvo tezauracije, obavlja
funkciju oplodnje…
Novac ima svojstvo stvari u pravu, on je stvar u prometu, po rodu
određena stvar, pokretna, potrošna, zamenljiva i deljiva stvar.
2) Hartije od vrednosti – HOV su pisane isprave čiji zakoniti imalac može ostvariti
ono subjektivno pravo koje je označeno na hartiji. Sama hartija (sam papir)
nema neku vrednost ali vrednost ima pravo koje je upisano u hartiji. Primer
hov u našem pravu su: menica, ček, akcija, obveznica…
- Razlikujemo pravo na hartiju (pravo koje njen imalac ima i ono što može biti pravo
svojine) i pravo iz hartije (ono pravo koje je upisano u hartiju i ono je prometljivo i podobno
za metamorfozu.

20
– Prema načinu označavanja imaoca hartije HOV se dele na: hartije na donosioca
(lutrijski loz), hartije na ime (obveznica) i hartije po naredbi. Hartije na donosioca
prenose se predajom, hartije na ime cesijom a hartije po naredbi indosamentom.

14. PRAVO SVOJINE, SVOJINSKA OVLAŠĆENJA I VRSTE SVOJINE

- Pravo svojine je stvarno pravo koje se može imati na stvarima. Pravo svojine je apsolutno
stvarno pravo koje deluje prema svima jer to pravo titulara svojine moraju svi poštovati.
Poštovanje tog prava sastoji se u obavezi svih lica da se uzdrže od povrede, ugrožavanja
toga prava i njegovog osporavanja.
Pravo svojine je najšire pravo koje se može imati na stvari ali to pravo ima svoje
ograničenje. Ta ograničenja su:
1) u pogledu predmeta, tj. u stvarima na kojima se može imati pravo svojine,
2) u pogledu sadržine prava svojine i
3) u pogledu subjekata koji mogu biti nosioci prava svojine.
- Objektivno stvarno pravo taksativno nabraja apsolutna stvarna prava a to su:
pravo svojine, pravo zaloge i pravo službenosti.
- Pravo svojine u sebi sadrži tri ovlašćenja koja se nazivaju svojinska ovlašćenja. To su:
ovlašćenje držanja (upotreba i korišćenje), ovlašćenje plodouživanja (uživanje plodova
stvari) i ovlašćenje raspolaganja stvari (ovlašćenje otuđenja).

Vrste svojina

- S obzirom na način korišćenja stvari imamo ličnu i privatnu svojinu, s obzirom na broj
subjekata koji mogu imati pravo svojine na jednoj stvari postoji susvojina, zajednička
svojina i mešovita. S obzirom na to ko se može javiti kao nosilac prava svojine postoje
lična, državna, zadružna i društvena svojina.

a) Lična svojina – je oblik individualne svojine koja sadrži sva svojinska

ovlašćenja kojima vlasnik raspolaže. Ona je lična, pripada pojedincu i služi
zadovoljenju njegovih ličnih potreba.
b) Privatna svojina – proističe iz lične svojine a poprima oblik privatne kada
služi exploataciji tuđe radne snage, odnosno sticanju dobiti. Ona postaje
privatna prema načinu korišćenja svojinskih ovlašćenja, odnosno u koje svrhe
služi.
c) Državna svojina – ovde se kao titular prava svojine javlja država. Njome
upravlja država kao i svaki drugi vlasnik preko nadležnih organa na način
utvrđen ustavom i zakonom. Treba praviti razliku između države kao javne
vlasti (za nju važe posebna pravila) i države kao vlasnika (za nju važe ista
pravila kao i za sve). – Subjekt državne svojine je država a objekte državne
svojine čine javna dobra, prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, novac,
hov… - Sadržina državne svojine ima dve vrste ovlašćenja i to javnopravna

21
 (upravnopravna) i privatnopravna (građanskopravna). Zbog ovoga državna
svojina je mešovite pravne prirode.
d) Zadružna svojina – to je poseban oblik prava svojine koja je nastala sa pojavom
sitnih robnih proizvođača (npr.seljaci, trgovci). Zadružnu svojinu čine ulozi
zadrugara, sredstva nastala delovanjem zadruge i druga sredstva. Zadružna
svojina se obrazuje iz uloga zadrugara koji momentom njihovog unošenja u
zadrugu prelaze iz lične ili privatne svojine zadrugara u zadružnu svojinu. Za
uzvrat zadrugari stiču pravo na udeo u zadruzi. Novostvorena vrednost nastala
delatnošću zadruge je zadružna svojina.
e) Društvena svojina – to je onaj oblik svojine kod koje se kao titular javlja društvo
kao celina. Danas se društvena svojina transformiše u privatnu.
f) Susvojina – je takav oblik prava svojine kod kojeg dva ili više lica imaju pravo
svojine na istoj stvari, svako prema svom udelu. Svi suvlasnici zajedno imaju
pravo svojine na celoj stvari i prema trećim licima istupaju kao jedan vlasnik.
Pravilo je da suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih
suvlasnika ali kod prodaje ostali suvlasnici imaju pravo preče kupovine. Do
suvlasništva najčešće se dolazi putem nasleđa i ugovora obligacione prirode.
Susvojina je imovinska zajednica zbog čega suvlasnike povezuje samo
imovinski interes. Ukoliko suvlasnici ne nađu zajednički interes mogu
zahtevati da se izvrši deoba čime će dovesti do prestanka susvojine.
g) Zajednička svojina – je takav oblik prava svojine kod kojeg dva ili više lica koja
se nazivaju zajedničari imaju pravo svojine na istoj stvari ali njihovi udeli u
pravu svojine nisu unapred određeni, ni faktički ni pravno. Zajedničari ne
mogu raspolagati svojim udelima dok traje pravni režim zajedničke svojine.
Oblici zajedničke svojine su: imovina bračnih drugova, zajednička svojina
porodice…Podela zajedničke imovine može se izvršiti na dva načina i to 1)
sporazumom zajedničara i 2) sudskim putem.
h) Etažna svojina – je pravo svojine na posebnom delu zgrade koja može postojati
na stanu, poslovnoj prostoriji, garaži ili garažnom mestu. Etažna svojina se
stiče kupovinom, nasleđem, izgradnjom, zamenom ili poklonom. Imalac prava
etažne svojine ovlašćen je da raspolaže svojim pravom kao isključivi vlasnik i
može da vrši prepravke svog posebnog dela zgrade pod uslovom da se tim
zahvatom ne dira u etažno vlasništvo drugih titulara. Etažni vlasnici dužni su
da učestvuju u troškovima zajedničkih delova zgrade.
i) Mešovita svojina – to je onaj oblik svojine koga čine različiti oblici svojina kao
što su: državna i privatna; privatna i zadružna; svojina domaćeg i stranog
porekla ili spoj pomenutih i drugih oblika svojina. Ona se javlja po pravilu kod
privrednih društava u koja se udružuju titulari različitih oblika svojine motivisani
sticanjem zarade.

15. DERIVATNO STICANJE PRAVA SVOJINE

22
- To je takav način sticanja kod kojeg novi vlasnik svoje pravo svojine izvodi iz prava
svojine svog prethodnika. Za ovo su potrebna dva uslova: 1) da postoji pravni osnov,
pravna podloga za prenos (to je zaključeni pravni posao na osnovu kojeg se vrši prenos prava
svojine) i 2) da postoji zakonit način prenosa (on zavisi od stvari koja je predmet pravnog
posla).
- Kada se pravo svojine stiče njihovom predajom takva predaja može biti fizička (npr.
predaja iz ruke u ruku) ili simbolična (npr. predaja ključeva od stana).
- U uporednom pravu postoje dva sistema sticanja svojine na osnovu ugovora:
 Sistem predaje – kod ovog sistema zaključeni ugovor predstavlja samo pravni
osnov za prenos pravne svojine ali se na osnovu njega ne vrši stvarni prenos tog
prava. Da bi došlo do stvarnog prenosa potrebno je da vlasnik preda stvar
pribaviocu.
 Translativni sistem – karakterističan je za Francusku, pravo svojine prelazi na
pribavioca na osnovu punovažnog ugovora, nezavisno od činjenice što stvar koja
je predmet zaključenog ugovora nije predata pribaviocu.
Primenjuje se samo kod onih ugovora koji za predmet imaju individualno
određene stvari.

16. DRŽAVINA

a) Pojam i osnovna pravila

- Državina je samostalni pravni institut, nije stvarno pravo ali se izučava u okviru
stvarnog prava. Državina ima veliki značaj za pravo, jer je pretpostavka:
1) da je držalac stvari vlasnik dok se ne dokaže suprotno,
2) držalac uživa pravnu zaštitu,
3) državina može da utiče na prestanak svojine.

- Pojam državine preuzet je iz rimskog prava ali je vremenom izgrađena moderna, objektivna
koncepcija državine.
- Državina se definiše kao faktička vlast, tj. kao ekonomska vlast na stvari za razliku od
prava svojine koja se definiše kao pravna vlast na stvari. Da bi se nešto podvelo pod pojam
državine nužno je da državina bude faktički odnos fizičkog posedovanja stvari i da
posedovanje znači istovremeno ekonomsko iskorišćavanje same stvari.
Pod državinom se podrazumeva i ona faktička vlast koja se ne vrši na osnovu nekog
subjektivnog prava (npr. kada kupimo ukradenu stvar bez znanja).
- U pravnoj teoriji pravi se razlika između državine i detencije.

23
Detenciju na stvari ima lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa vrši faktičku vlast
na stvari za drugo lice a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica (npr.
konobar, kućna pomoćnica…)
- Državina ima faktičku vlast samo na stvarima koje su u pravnom prometu (stvari izvan
pravnog prometa ne mogu biti državina npr. javna dobra, prirodna bogatstva…)
- Državina uživa pravnu zaštitu i štiti se posebnim posesornim tužbama.
Ovde je osnovno pravilo da držaoca stvari ne sme niko da uznemirava u njegovoj
državini osim vlasnika te stvari.
- Državina se gubi: 1) kada držalac prestane da vrši faktičku vlast ili 2) ako je privremeno
sprečen da vrši faktičku vlast.

b) Vrste državina

1) Zakonita i nezakonita – zakonita je ona državina koja ima pravni osnov. Taj
osnov mora biti isti onaj koji je potreban za sticanje prava svojine. Nezakonita
je ona do koje se došlo bez pravnog osnova.
2) Savesna i nesavesna – savesna je ona kod koje držalac veruje da je i vlasnik
stvari a nesavesna je ona kada držalac stvari zna da nije vlasnik.
3) Svojinska i upotrebna – svojinska je takva državina kod koji držalac stvari želi,
odnosno ima volju da stvar drži kao vlasnik. Upotrebna je takva gde držalac
nema volju da bude vlasnik ali stvar drži po nekom pravnom osnovu.

17. ZALOŽNO PRAVO – pojam, načela, vrste sa posebnim osvrtom na ručnu zalogu

a) Pojam i vrste založnog prava

- Založno pravo je stvarno pravo na tuđoj individualno određenoj stvari na osnovu koga
poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari pod uslovom da
dužnik ne ispuni svoju obavezu o dospelosti. Založno pravo je realno, tj. stvarnopravno
sredstvo obezbeđenja koje poveriocu stvara mogućnost i pruža sigurnost u pogledu
naplate.
- Lice koje daje stvarnu zalogu je zalogodavac, a lice koje uzima stvar u zalogu naziva se
zalogoprimac.
- Pravo zaloge kao stvarno pravo deluje prema svima pa i prema vlasniku (promena
ličnosti vlasnika založene stvari ne utiče na pravo zaloge). Jedna stvar može biti predmet
zaloge za više potraživanja. Potraživanje može biti novčano i nenovčano kao i buduće i
uslovno. Delimično vraćanje duga ne dovodi do prestanka založnog prava i ono se
namiruje samo sudskim putem.
- Prema vrsti stvari na koju se založno pravo odnosi zaloga može biti na pokretnim
stvarima (ručna zaloga) i na nepokretnim stvarina (hipoteka).

24
- Prema načinu nastanka založnog prava ono može biti ugovorno založno pravo, sudsko
založno pravo i zakonsko založno pravo.
- Pravni osnov za zasnivanje založnog prava nalazi se u izričito izjavljenoj volji dužnika
koja je dovela do zaključenja ugovora, a izuzetno pravni osnov može biti sudska odluka
ili sam zakon.

b) Načela založnog prava

1) Načelo akcesornosti – založno pravo je sporedno pravo i zbog toga je i zavisno

pravo od potraživanja iz osnovnog prava. Izuzetak od načela akcesornosti je
to što se založnim pravom može obezbediti i zastarelo potraživanje.
2) Načelo oficijelnosti – založni poverilac može namiriti svoje potraživanje samo
iz založene stvari po pravilu putem javne prodaje i preko suda.
3) Načelo specijalnosti – založno pravo se može konstituisati samo na
individualno određenoj stvari i za obezbeđenje tačno određenog potraživanja.
4) Načelo nedeljivosti – založno pravo je nedeljivo i založena stvar nalazi se u
zalozi sve do momenta isplate celokupnog duga.
5) Načelo prioriteta – ukoliko na jednoj stvari postoji više založnih prava tada se
između njih određuje rang. Ranije konstituisano založno pravo ima prioritet u
odnosu na kasnije konstituisano pravo.
6) Načelo publiciteta – založno pravo mora da bude spolja vidljivo označeno.

c) Ručna zaloga

- Objekat ručne zaloge može biti svaka pokretna stvar (individualno određena i
nepotrošna) koja se nalazi u pravnom prometu. Zaloga najčešće nastaje zaključenjem
ugovora o zalozi i predajom stvari zalogoprimcu u državinu povodom novčanog duga.
Stvar može punovažno dati u zalogu samo vlasnik.
- Kad dug dospe za namirenje a dužnik ne vrati dug zalogoprimac svoje potraživanje
namiruje prodajom stvari preko suda javnom aukcijom. Zalogoprimac je dužan da
prethodno opomene dužnika za davanje naknadnog roka.
- Prava i obaveze zalogoprimca su: 1) mora čuvati založnu stvar kao dobar domaćin, tj.
kao dobar privrednik ali nema pravo da stvara korist, 2) zalogoprimac ne može zadržati
založenu stvar u svojinu, i zalogoprimac odgovara za oštećenje ili propast stvari.
- Pravo ručne zaloge se gasi namirenjem duga zalogodavca ili usled odricanja
zalogoprimca od založenog prava, usled propasti založene stvari, i u drugim slučajevima.

18. HIPOTEKA

25
- Hipoteka je založno pravo koje se uspostavlja na tuđoj nepokretnosti. Pravo se stiče
upisom u registar nepokretnosti dok založna stvar ostaje u državini dužnika.
Razlikuje se od ručne zaloge jer dužnik ne predaje stvar u državinu poverioca već založna
nepokretnost ostaje u državini dužnika i on može pribrati plodove koja ta stvar daje.
- Hipoteka je realno sredstvo obezbeđenja svakog potraživanja, čak i budućeg i
uslovljenog, pa i u stranoj valuti samo što stvar i dalje ostaje kod dužnika.
Publicitet založnog prava kod hipoteke se ostvaruje upisom iste u registar nepokretnosti.
- Osnovno pravo hipotekarnog poverioca jeste da zahteva namirenje iz vrednosti založne
nepokretnosti ako dug nije izmiren. Hipotekarni poverilac ima pravo prvenstva u odnosu
na obične poverioce i u odnosu na sve druge hipotekarne poverioce čije je založno pravo
kasnije upisano u registar.
- Na jednoj nepokretnoj stvari može biti uspostavljeno više hipoteka ali najviše do visine
njene vrednosti. Obično je vrednost založene nepokretnosti mnogo veća od iznosa
potraživanja.
- Predmet hipoteke može biti: 1) nepokretna stvar (zemljište, građevinski objekti),
2) deo nepokretnosti, 3) susvojinski udeo, 4) poseban deo zgrade (stan, garaža…),
5) pravo koje se ima na zemljište, i 6) objekat u izgradnji.

- Hipoteka se može uspostaviti na četiri načina:

 Ugovorna – koja nastaje na osnovu ugovora o hipoteci, ili sudskog poravnanja,
 Jednostrana – koja nastaje davanjem založne izjave vlasnika nepokretnosti,
 Zakonska – koja nastaje po sili zakona i
 Sudska – koja nastaje na osnovu sudske odluke.

- Ugovor o hipoteci može biti samostalan ugovor ili deo drugog ugovora kojim se uređuje
određeno potraživanje (ugovor o zajmu, kreditu…)
Ugovor se obavezno zaključuje u pisanoj fomi i sa overenim potpisima.
- Ugovor i založna izjava su izvršne isprave jer se na osnovu njih u registar
nepokretnosti hipoteka upisuje kao izvršna, vansudska hipoteka.
Obe isprave po nalogu zakona moraju da sadrže sledeće odredbe:
1) jasno naznačenu izjavu vlasnika kojom neopozivo ovlašćuje poverioca da ako
dug ne bude plaćen o dospelosti može da naplati potraživanje iz cene koju bude
dobio prodajom nepokretnosti,
2) izjavu vlasnika da je upozoren o posledicama neizmirenja duga,
3) izjavu vlasnika da je saglasan da poverioc može da pristupi nepokretnosti radi
kontrole,
4) izjavu trećeg lica (ako ono postoji) koje ima neposrednu državinu a nije
neposredni vlasnik, da je svestan posledica ugovora o hipoteci.

- Prava vlasnika su da drži predmet hipoteke, da ga upotrebljava, da pribira plodove koje

predmet daje i pravo da otuđi predmet. Njegove obaveze su da ne sme fizički menjati
predmet, da bude dobar domaćin i privrednik i da poveriocu omogući pristup
nepokretnosti.

26
- Prava poverioca su da traži dodatno obezbeđenje ako je vrednost hipoteke smanjena, a
ako mu se ne obezbedi dodatno obezbeđenje ima pravo da zahteva naplatu celog duga i
to bez odlaganja.

- Vansudski postupak namirenja pokreće se opomenom poverioca u pisanoj formi koju

upućuje dužniku. Ako u roku od 30 dana dug ne bude namiren poverilac upućuje opomenu o
prodaji nepokretnosti dužniku a registru nepokretnosti da se izvrši zabeležba hipotekarne
prodaje u korist poverioca.
- Hipotekarni poverilac ima pravo da svoje potraživanje prema dužniku prenosi na treća
lica. Sa prenosom potraživanja na treće lice prelazi i hipoteka kao akcesorno pravo.
- Hipoteka prestaje njenim ispisom iz registra uz prethodno ispunjenje sledećih uslova:
1) kad dužnik isplati dug,
2) kada se poverioc odrekne od duga,
3) kada se u istom licu stekne svojstvo i hipotekarnog poverioca i dužnika (konfuzija),
4) kad poverilac stekne pravo svojine na hipotekarnoj nepokretnosti,
5) u slučaju propasti hipotekarne stvari,
6) u slučaju sudske javne prodaje i
7) u slučaju prodaje vansudskim putem.

19. ZALOŽNO PRAVO NA POKRETNIM STVARIMA UPISANIM U

REGISTAR

- Nova sredstava obezbeđenja potraživanja treba da omoguće iskorišćavanje kreditne

sposobnosti privrednog subjekta uz pomoć davanja u zalogu određene pokretne stvari ali da
dužnik u postupku zalaganja ne izgubi državinu na založenim stvarima.
- U uporednom pravu navedeni zahtev ostvaruje se putem pravne ustanove trasta (trust)
koji je karakterističan za angloameričke pravne sisteme a u pravnim sistemima
kontinentalnog prava taj zahtev se ostvaruje sledećim pravnim institutima:
 zadržavanje prava svojine,
 fiducijarni prenos prava svojine i
 registrovana odnosno nedržavinska zaloga.

- Kada je reč o domaćem pravu donet je poseban zakon o založnom pravu na pokretnim
stvarima upisanim u registar.

27
- Pomenuti pravni instituti pružaju založnom poveriocu garanciju povraćaja kredita a
dužniku korišćenje založene stvari koja služi kao sredstvo realnog obezbeđenja a ujedno
mu omogućava ostvarivanje prihoda neophodnih za otplatu duga.
- Pravni osnov zasnivanja nedržavinske zaloge predstavlja zaključenje ugovora o zalozi a
pravo poverioca na stvar zalogodavca upisuje se u registar založnog prava.
Ugovor mora biti u zakonskoj, pisanoj formi.
- Pravo upisa u registar mogu tražiti založni poverilac ili zalogodavac.
Pravno dejstvo upisa založnog prava ogleda se u pravu poverioca da se može naplatiti iz
vrednosti predmeta založnog prava.
- Postupak upisa u registar zaloge pokreće se podnošenjem zahteva za upis.
Zahtev se podnosi na propisanom obrascu i zavodi se u agenciji za privredne registre.
Registar zaloge je po svojoj prirodi javni registar i njega čini jedinstvena elektronska
baza podataka.
- Pošto zalogodavac zadržava državinu na predmetu zaloge proizilazi za njega zakonska
obaveza da predmet založnog prava čuva sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno
privrednika.
- Zalogodavac gubi pravo na državinu predmeta ukoliko o dospelosti ne ispuni svoju
obavezu. Založni poverioc ima pravo prvenstva naplate u odnosu na ostale poverioce i
kasnije založne poverioce.
- Namirenje započinje kada založni poverilac obavesti dužnika o nameri da dospelo
potraživanje namiri iz vrednosti predmeta založenog prava.
Založni poverilac dužan je da zatraži upis u registar zaloge da je započeo postupak
namirenja.
- U slučaju da zalogodavac dobrovoljno ne izvrši svoju obavezu poverioc može da podnese
zahtev sudu radi donošenja rešenja o oduzimanju predmeta.

- Založno pravo može prestati:

1) isplatom duga,
2) usled propasti predmeta založnog prava,
3) javnom prodajom,
4) odricanjem poverioca od založnog prava,
5) u slučaju konfuzije,
6) u slučaju konsolidacije (kad založni poverilac stekne pravo svojine na predmetu založnog
prava).
Po prestanku založnog prava ono se briše iz registra zaloge.

20. POJAM OBLIGACIONOG PRAVA, FORMALNI IZVORI I OSNOVNA

NAČELA

a) Pojam obligacionog prava

28
- Obligaciono pravo predstavlja skup pravnih normi kojima se regulišu obligacioni odnosi,
koji su poznati i pod nazivom dužničko-poverilački odnosi. To su odnosi gde sa jedne strane
imamo poverioca a sa druge dužnika. Obligaciono pravo reguliše pravni saobraćaj u
kojem dobra materijalne prirode prelaze iz imovine jednog lica u imovinu drugog, ili se
vrši rad, odnosno pruža usluga za drugog uz ili bez naknade.
- Obligaciono pravo reguliše odnose između fizičkih lica (u našem pravu subjekti
obligacionih odnosa mogu biti i pravna lica) povodom prometa materijalnih dobara i
usluga na tržištu.

b) Formalni izvori obligacionog prava

1) Ustav – je najviši pravni akt i on je istovremeno formalni izvor obligacionog

prava. Ustav Srbije utvrđuje da republika uređuje svojinske i obligacione
odnose.
2) Zakon o obligacionim odnosima – donet je 1978. godine i primenjuje se na
obligacione odnose koji nastaju između fizičkih lica i između pravnih lica.
3) Posebni zakoni i drugi propisi – zbog specifičnosti određenih obligacionih odnosa
i potrebe da ti odnosi budu posebno regulisani doneti su određeni zakoni koji se
ubrajaju u formalne izvore oblaigacionog prava (npr. zakon o hov, zakon o
osiguranju, o turizmu…)
4) Opšte i posebne uzanse – to su dopunski izvori obligacionog prava, to su
kodifikovani običaji nastali u praksi koje ovlašćeni subjekti uobličavaju u jedan
pisani akt.

Osnovna načela obligacionog prava:

1) Načelo slobode uređivanja obligacionih odnosa (načelo autonomije volje,

načelo slobode ugovaranja) – pod ovim načelom se podrazumeva sloboda u
odlučivanju o zasnivanju obligacionog odnosa, o izboru druge strane, o vrsti i
sadržini odnosa, o izboru merodavnog prava, o nadležnom sudu ili arbitraži
za slučaj spora, o promeni sadržine ili prestanku obligacionog odnosa. U
osnovi ovog načela je ideja o slobodi čoveka da izražava svoju volju i da
saglasno njoj deluje u društvu. Ovo načelo je kritikovano jer realnost pokazuje
da je volja često uslovljena ekonomskom moći i da jača strana po pravilu
nameće slabijoj strani svoju volju u zasnivanju obligacionog odnosa. – U pravnim
sistemima postoje ograničenja ovog načela kao što su: prinudni propisi, javni
poredak i dobri običaji.
2) Načelo ravnopravnosti ugovornih strana – podrazumeva: da strane po zakonu
imaju ravnopravan položaj, za obe strane moraju važiti ista pravna pravila
kao i isti uslovi prilikom zasnivanja obligacionog odnosa.
3) Načelo savesnosti i poštenja – podrazumeva da su strane jedna prema drugoj u
dobroj veri (bona fides), da teže ugovorenom cilju, da se međusobno

29
 podržavaju…Ova načelo tiče se odanog, vernog i moralnog ponašanja u
zasnivanju i izvršavanju obligacinog odnosa.
4) Načelo zabrane zloupotrebe prava – svako vršenje subjektivnog prava mora
biti saglasno cilju, ako se subjektivno pravo vrši suprotno postavljenom cilju
tada je reč o zloupotrebi prava. Subjektivno načelo ne može se vršiti sa
namerom da se drugome nanese šteta ili pričini kakva nelagoda.
5) Načelo zabrane uspostavljanja monopolskog položaja – ugovori obligacionog
prava mogu poslužiti i stvaranju monopolskog položaja na tržištu. Takvi ugovori
mogu da posluže sprečavanju lojalne utakmice i pravni sitem se od ovoga brani
donošenjem posebnih zakona o zabrani nelojalne utakmice.
6) Načelo ekvivalentnosti (načelo davanja jednake vrednosti) – naziva se i načelo
jednakosti uzajamnih davanja a proizvodi dejstvo kod dvostrano obaveznih
ugovora kod kojih su obe strane jedna drugoj istovremeno i dužnik i
poverilac. Mora postojati znak jednakosti u pogledu vrednosti međusobnih
obaveza. Ovo načelo ne važi za ugovore o poklonu, ugovore o osiguranju…
7) Načelo dispozitivnosti pravnih normi – ono omogućava stranama u
obligacionom odnosu da svoje odnose urede i drugačije od propisanog načina
a ako se drugačije ne dogovore veže ih dispozitivna zakonska norma. Ovo
načelo proističe iz osnovnog načela u obligacionom pravu da su strane slobodne
u uređivanju svojih odnosa.
8) Načelo postupanja sa pažnjom dobrog domaćina, uredog privrednika,
odnosno stručnjaka – svaka strana u obligacionom odnosu je dužna da se ponaša
kao dobar domaćin, odnosno dobar privrednik a to znači da se u izvršavanju
svojih obaveza ponaša onako kako bi se ponašala da ih izvršava u svoju
korist. Lice koje se profesionalno bavi određenom delatnošću treba da se ponaša
sa pažnjom dobrog stručnjaka a to znači da je dužan da se ponaša prema
pravilima struke.
9) Načelo ponašanja saglasno dobrim poslovnim običajima – nalaže učesnicima
obligacionih odnosa da u pravnom prometu postupaju u skladu sa već
izgrađenim poslovnim običajima, koji nose atribut dobri jer su uobičajeni,
objektivno opravdani i u praksi potvrđeni.

21. POJAM I IZVORI OBLIGACIJA

a) Pojam obligacije – obligacioni odnos

- Izraz potiče od latinskog glagola obligare što znači obavezati se odnosno od latinske reči
obligatio što znači obaveza.
- Obligacija uvek nastaje između dve strane, poverioca i dužnika (dužničko-poverilački
odnosi). Obligacija je obaveza i odnos između poverioca i dužnika u kojem poverilac ima
pravo da zahteva od dužnika određeno davanje, činjenje ili nečinjenje, a dužnik ima

30
obavezu da ono što poverilac zahteva, da to i učini. Obaveza i obligacija su sinonimi ali
obligacija i obligacioni odnosi nisu, jer jedan obligacioni odnos može da obuhvata više
obligacija.
- Obligacioni odnos ima svoj predmet (ono povodom čega je nastao obligacioni odnos, npr.
stvar, pravo ili radnja) i svoju sadržinu (to su prava i obaveze koji proističu iz obligacionog
odnosa).
- Osnovni sastojci obligacionog odnosa su: dužnik, poverilac, dug, potraživanje, predmet
i sadržina.

b) Izvori obligacija

- Osnov iz kog proističe obaveza, odnosno nastaje obligacija naziva ze izvorom obligacija.
To je pravna činjenica ili skup pravnih činjenica iz kojih nastaje obligacija.
- U našem pravu, prema zakonu o obligacionim odnosima obaveze mogu nastati iz:
1) Ugovora,
2) Jednostrano izjavljene volje,
3) Prouzrokovanja štete,
4) Sticanja bez osnove,
5) Poslovodstva bez naloga
i 6) Zakona.
(1 i 2 predstavljaju regularne, odnosno redovne izvore obligacija; 3, 4 i 5 predstavljaju
iregularne, odnosno neredovne izvore obligacija, dok 6 predstavlja posebnu vrstu izvora
obligacija).

1) Ugovori – ugovor je saglasnost volja dve strane radi uspostavljanja, promene ili
prestanka nekog obligacionog odnosa.
2) Jednostrana izjava volje – predstavlja izjavu volje jednog subjekta koja je data na
zakonom propisan način i ima za posledicu zasnivanje obligacionog odnosa.
To je izvor obaveze za lice koje svojom voljom ističe da preuzima obavezu (ne
može se stvarati obaveza drugom niti sebi pravo). Npr. ponuda za zaključenje
ugovora, javno obećanje nagrade…
3) Prouzrokovanje štete – Pravilo je da ko drugome štetu pričini dužan je da je
nadoknadi.
4) Sticanje bez osnova (obogaćenje bez osnova, pravno neosnovano obogaćenje) –
sticanje bez osnova stvara obavezu da se ono što je primljeno bez pravnog osnova
vrati ili da se ako je to nemoguće nadoknadi vrednost postignute koristi.
Ovde moraju biti ispunjena tri uslova:
a) da postoji obogaćenje određenog lica,
b) da je obogaćenje rezultiralo iz osiromašenja drugog lica i
c) da je do obogaćenja došlo bez pravnog osnova.
5) Poslovodstvo bez naloga – definiše se kao izvršavanje ili vršenje tuđeg posla za
tuđi račun ali bez ovlašćenja onog lica za koji se vrši posao, tj. bez naloga.
Lice koje vrši posao naziva se poslovođa a lice za čiji je račun izvršen posao naziva

31
 se vlastodavac. Vršenje tuđih poslova nije pravilo već izuzetak, međutim ima
slučajeva kada je to dopušteno i tada predstavlja izvor obligacija. To je posao
koji se preduzima za drugog u nameri da se zaštite interesi tog drugog uz
naknadu troškova. Posao se vrši bez naloga sa namerom da se pomogne, ali o
trošku onoga čiji je posao, pod uslovom da posao ne trpi odlaganje.
Prema zakonu o obligacionim odnosima tuđem poslu se može nezvanično
pristupiti: a) ako posao ne trpi odlaganje i
b) ako postoji šteta ili propuštanje očigledne koristi.
– Poslovođa bez naloga ima određena prava i obaveze a to su:
a) da zahteva od vlastodavca da ga oslobodi svih obaveza preuzetih u vezi posla,
b) da vlastodavac preume sve poslove koji su zaključeni u njegovo ime,
c) da mu nadoknadi sve nužne i korisne troškove,
d) da mu nadoknadi pretrpljenu štetu i
e) da mu da primerenu nadoknadu za trud.
6) Zakonske obligacije – nastaju neposredno po naredbi zakona. Ovde su mišljenja
stručnjaka podeljena. Po jednima to je poseban izvor obligacija a po drugima on
to nije već zakon ima karakter pravne podloge nastanka svih obligacija.
Primeri zakonskih obligacija su: plaćanje poreza, carina, obaveza roditelja da
izdržavaju maloletnu decu…

22. KARAKTERISTIKE OBLIGACIONOG ODNOSA I PODELA

OBLIGACIJA

Karakteristike obligacionog odnosa su:

a) Obligacioni odnos je pravni odnos – ona je pravni jer je regulisan pravnom
normom, utuživ je i pravno je zaštićen.
b) Obligacioni odnos je odnos između tačno određenih lica – on je određen jer je uvek
određena i jedna i druga strana. Tačno se zna ko je poverilac a ko dužnik mada i na
jednoj i na drugoj strani može biti više lica.
c) Obligacioni odnos je relativan odnos – on je relativan jer su prava i obaveze iz tog
odnosa relativne prirode, jer dejstvuju samo prema licima koja su ovim
odnosom obuhvaćena. Odnos utiče samo na poverioca i dužnika a ne na treća lica
(izuzetak je npr. kad dve strane zaključe ugovor iz kog proističe pravo u korist trećeg
lica, npr. ugovor o osiguranju života).
d) Obligacioni odnos je odnos sa određenom sadržinom – ona se sastoji u nekom
davanju, činjenju ili ne činjenju. Uvek se tačno znaju obaveze i prava. Uvek se
tačno zna šta potražuje poverilac a šta duguje dužnik.
e) Obligacioni odnos je imovinskopravni odnos – jer su predmet i sadržina
obligacionog odnosa imovinske prirode.
f) Obligacioni odnos je vremenski ograničen odnos – to je odnos koji nastaje, menja
se ili prestaje na osnovu proteka vremena. Obligaciona prava su ograničenog
trajanja, tj. sa unapred određenim trajanjem. Ako se protekom vremena gube
neka prava takav protek vremena se u pravu naziva zastarelost (to je jedan od

32
 načina prestanka obligacija). Obligaciona prava zastarevaju ako se ne ostvare u
određenom roku, ona zastarevaju i usled njihovog ne vršenja od strane
poverioca.

Podela obligacija

1) Proste i složene obligacije – prema broju lica kao i prema broju obaveza i
prava obligacije delimo na
a) proste (po jedan poverilac i dužnik i po jedno pravo i obaveze) i
b) složene (više lica na obe strane i više prava i obaveza. Složena obligacija
može biti zajednička - gde svaki od poverilaca može da traži od dužnika samo
deo koji mu pripada odnosno svaki od dužnika duguje poveriocu tačno
određeni deo duga i može biti solidarna - gde svaki od poverilaca može da
traži ceo iznos duga od dužnika odnosno svaki od dužnika duguje ceo dug).
2) Samostalne i akcesorne obligacije – sobzirom na odnos koji može postojati
između tražbenih prava obaveze se dele na samostalne (odnos je nezavisan,
glavni, obligacioni odnos) i akcesorni (prateći, sporedni, zavisan od glavnog).
Ako prestane glavni prestaje i akcesorni obligacioni odnos.
3) Obligacije sa deljivim i nedeljivim predmetom – prema prirodi predmeta
obligacionog odnosa obligacija može biti deljiva (predmet je deljiv pa se
obaveza može izvršavati periodično u ratama, npr. tona pšenice može se vratiti u
deset jednakih rata) i nedeljiva (predmet je nedeljiv pa se obaveza mora izvršiti u
celini, npr. automobil).
4) Trenutne i trajne obligacije – prema vremenu trajanja izvršenja obaveza
obligacioni odnos može biti sa trenutnim izvršenjem (obaveza se izvršava
odjednom) ili sa trajnim izvršenjem (obaveza se izvršava u ratama). Primer je
kupovina nameštaja od jednom ili u ratama.
5) Lične i nelične obligacije – prema vezanosti za ličnost ugovorenih strana
obligacija može biti lična i nelična. Ako je obligacioni odnos nastao sobzirom
na lična svojstva dužnika ili poverioca tada nastaje lični obligacioni odnos
(npr. ugovor o izradi portreta). Lične obligacije nastaju voljom strana a mogu
nastati i po zakonskom naređenju (npr. izdržavanje deteta od strane roditelja do
punoletstva). Lične obligacije su ređe od neličnih. Lične su neprenosive i ne
mogu se nasleđivati dok nelične mogu.

23. POJAM UGOVORA, AUTONOMJA VOLJE I NJENO OGRANIČENJE

a) Pojam ugovora

33
- Ugovor predstavlja saglasnost volja dva ili više lica kojom ova lica žele da postignu
određeno pravno dejstvo. Ugovor je istovremeno i pravni posao koji nastaje saglasnošću
volja ugovornih strana koje su volju izjavile sa namerom da uspostave određeni
obligacioni odnos. Ugovor predstavlja i pravni instrument kojim se obavlja promet
materijalnih dobara i usluga na tržištu.
Ugovorom se stvaraju prava i obaveze i ugovor obe strane vezuje kao zakon.
- Ugovorom kao osnovnim izvorom obligacija bavi se ugovorno pravo. Sinonimi za
ugovor su: dogovor, sporazum, nagodba…ali se samo izraz ugovor koristi u zakonu.

b) Autonomija volje i njena ograničenja

- Načelo slobode uređivanja obligacionog odnosa je načelo na kome počiva ugovorno

pravo. Ovo načelo polazi od stava da će ugovorne strane valjanije same urediti svoj
odnos od zakonodavca.
- Autonomija volje ogleda se u tome:
1) da strane slobodno odlučuju da li će ili neće zaključiti ugovor,
2) da same biraju partnera,
3) da ugovaraju formu ugovora,
4) da same određuju sadržunu i uslove ugovora i
5) da slobodnom voljom menjaju ili raskidaju ugovor.

- Osnovni prigovori autonomije volje su nejednaka snaga ugovornih strana pa stoga

pravni sistem uvodi niz ograničenja: obavezna forma za pojedine ugovore, obavezno
osiguranje, javni poredak, ugovor po pristupu…
Razlozi ograničenja su sigurnost pravnog sistema, sigurnost ugovornih strana i
sigurnost trećih lica.

24. KLASIFIKACIJA UGOVORA

1) Imenovani i neimenovani ugovori – imenovani ugovori su oni koji su zakonom

posebno regulisani i čiji je naziv zakonom određen. Njihova svojstva i
sadržina su tipizirani i zakonom uređeni (npr. ugovor o prodaji, zakupu,
zajmu…).
Neimenovani ugovori su oni koji nisu posebno zakonom uređeni ali koji po
opštim svojstvima i sadržini odgovaraju opštim pravilima ugovornog prava.
Sadržinu neimenovanih ugovora određuju saugovarači.
2) Jednostrano obavezni i dvostrano obavezni ugovori – jednostrano obavezni
ugovori su oni gde je obaveza samo na jednoj strani a pravo samo na drugoj.
Bitno kod ovog ugovora je to da ako predmet ugovora propadne obaveza
prestaje.
Dvostrano obavezni ugovori su oni kod kojih i na jednoj i na drugoj strani
postoji obaveza. Između ovih obaveza postoji međuzavisnost. Obaveze moraju
da se izvrše istovremeno i u koliko jedna strana ne izvrši svoju obavezu druga

34
 strana ima pravo da odbije ispunjenje svoje obaveze i da traži raskid ugovora
i naknadnu štetu.
3) Teretni i dobročini ugovori – teretni su oni kod kojih postoji obaveza naknade
za saugovarače. Strana koja je nešto dala ima pravo na odgovarajuću naknadu
(npr. ugovor o prodaji, prevozu…)
Dobročini su oni kod kojih postoji obaveza jedne strane da nešto da, učini ili
ne učini a druga strana nema obavezu da za to da odgovarajuću naknadu (npr.
ugovor o poklonu).
4) Komutativni i aleatorni ugovori – Komutativni ugovori su oni kod kojih su u
momentu zaključenja ugovora davanja unapred izvesna, tj. vrednosti
obaveza stranama su poznate. Kod komutativnih ugovora može se tražiti
poništaj za slučaj prekomernog oštećenja (npr. ugovor o prevozu, o licenci…).

Aleatorni ugovori su oni kod kojih u trenutku zaključenja ugovora stranama

nisu unapred izvesna davanja. Zato se nazivaju i ugovorima na sreću (npr.
ugovor o lutriji, osiguranju…)
5) Konsensualni i formalni ugovori – Konsensualni (neformalni) ugovori su oni
koji nastaju prostom saglasnošću ugovornih strana. Sporazum strana o bitnim
elementima ugovora dovoljan je da dovede do zaključenja ugovora. Formalni
ugovori su oni za čije zaključenje osim saglasnosti volja potrebna je i
odgovarajuća forma, bilo da je zakonom predviđena, bilo da su je strane
predvidele kao bitan uslov za punovažnost. Kod ove dve vrste ugovora
razlikuje se momenat zaključenja (neformalni je zaključen u momentu kada
je postignuta saglasnost volja, a formalni kada je ispunjena propisana i
ugovorena forma).
6) Ugovori sa trajnim i trenutnim prestacijama – ugovor sa trenutnim
prestacijama je onaj ugovor kod koga se ispunjenje obaveza obavlja
jednokratno.
Kod ugovora sa trajnim prestacijama ispunjenje obaveze vrši se sukcesivno, u
ratama.
7) Ugovor sa sporazunmo utvrđenom sadržinom i ugovori po pristupu – prvu
vrstu ugovora čine oni čiju sadržinu ugovorne strane sporazumno utanače.
Kod ugovora po pristupu nema sporazumnog utvrđivanja sadržine već jedna
strana uređuje elemente ugovora, dok drugoj preostaje da takav ugovor
prihvati ili odbije. Nazivaju se još i tipski ugovori ili ugovori po pristupu.

25. ELEMENTI UGOVORA

- Ugovor nastaje tj. zaključuje se kad jedna strana učini ponudu a druga strana izjavi
svoju volju kojom daje saglasnost da prihvata ponudu. U trenutku kada je ova saglasnost
postignuta ugovor je zaključen. Saglasnost se mora postići o bitnim elementima ugovora.
- Pravna doktrina poznaje tri vrste elemenata ugovora:

35
  Prvu vrstu čine bitni elementi ugovora. To su oni elementi koji su neophodni i
o kojima se mora postići saglasnost. Svaki tip ugovora ima svoje bitne
elemente, predviđene zakonom, mada i svaka od strana može zaključenje
ugovora usloviti i nekim drugim elementom koji tada postaje bitan element.
 Drugu grupu čine nebitni elementi ugovora koji se još nazivaju prirodnim
elementima, jer proističu iz prirode samog ugovora. Ovi elementi su
regulisani zakonom ali ih saugovarači po želji mogu drugačije urediti.
 Treću grupu elemanata čine slučajni, sporedni elementi koje zakonodavac ne
reguliše a koje strane mogu da utanače svojom voljom (npr. kapara).

- Ugovor je zaključen kada je postignuta saglasnost o bitnim elementima. Ako se strane

ne dogovore o nebitnim elementima to ne utiče na nastanak ugovora.
Njihovu volju zamenjuju dispozitivne zakonske norme.
O prirodnim ili sporednim elementima strane se mogu sporazumeti i naknadno.

26. ZAKLJUČIVANJE UGOVORA

- Zaključuvanje ugovora je proces koji traje između ugovornih strana u kome obe strane
preduzimaju brojne pravne i faktičke radnje da bi došle do pravnog čina koji nazivamo
zaključenje ugovora. Zaključenju ugovora prethodi: poziv na pregovore, preliminarni
pregovori, pregovori, ponuda i prihvat ponude, a najznačajnija su ponuda i prihvat
ponude.

a) Ponuda

- Ponuda je po svojoj prirodi jednostrano izjavljena volja ponudioca u kojoj je izražena

želja da se zaključe ugovori. Svaka izjavljena volja nema svojstva ponude, a da bi to bila
mora ispuniti određene uslove.
- Ponuda je predlog ugovora učinjen određenom licu koji sadrži sve bitne uslove
predloženog ugovora. Prema zakonu o obligacionim odnosima svojstva ponude ima ona
izjava volje koja predstavlja predlog za zaključenje ugovora, koja je učinjena, po
pravilu, određenom licu i koja sadrži sve vidne elemente ugovora koji se želi zaključiti.
Ukratko:
1) ponuda mora da sadrži bitne elemente ugovora, 2) mora biti upućena određenom licu,
3) mora biti ozbiljna i jasna i 4) mora poticati od lica koje želi da zaključi ugovor.

- Izlaganje robe sa naznačenom cenom smatra se ponudom, dok slanje kataloga, cenovnika,
tarifa…nema svojstvo ponude, već svojstvo poziva da se učini ponuda.

36
 b) Pravna dejstva ponude

- Pre svega učinjena ponuda obavezuje njenog ponudioca. Ponuda obavezuje ponudioca u
dva smera i to da ostane pri ponudi i da pristupi zaključenju ugovora pod uslovima
datim u ponudi.
- Ponuda ne obavezuje ponudioca vremenski neograničeno. Ako je ponuda učinjena među
prisutnim licima ponuda obavezije ponudioca dok se ponuđeni ne izjasni, a on se mora
izjasniti odmah. Ako je u ponudi dat rok ponudilac je vezan ponudom do isteka datog
roka. Ako je ponuda učinjena među odsutnim licima tada važe drugačija pravila, jer strane
i njihove volje razdvaja vreme i prostor. Ako je ponudilac dao rok ponuda ga obavezuje
samo do datog roka. Ponudilac može opozvati ponudu i pre isteka roka ali pod uslovom
da opoziv ponuđenom stigne pre ponude ili bar istovremeno sa njom. Ako ponudilac nije
odredio rok taj rok se određuje prema vremenu potrebnom da ponuda stigne, da je
ponuđeni razmotri, odluči se i pošalje svoj odgovor.
- Smatra se da je ponuda data među prisutnim licima kad su strane u direktnom kontaktu bilo
prostorno bilo putem sredstava komunikacije.

c) Prihvat ponude

- Prihvatanjen ponude dolazi do zaključenja ugovora. Prihvat ponude predstavlja

jednostranu izjavu volje kojom se daje saglasnost na učinjenu ponudu.
- Da bi jedna izjava imala svojstva prihvata ponude mora ispuniti sledeće uslove:
1) da je saglasna ponudi, 2) da je data blagovremeno,3)da je prihvat učinio ponuđeni ili
ovlašćeno lice i 4)da je prihvat upućen ponudiocu ili ovlašćenom licu
- Prihvat ponude može biti iskazan direktno (rečima, znacima…) i indirektno, određenim
ponašanjem (stavljanjem robe u korpu u samousluzi).

d) Trenutak zaključenja ugovora

- Ovde imamo dva slučaja.

 ako je ponuda data među prisutnim licima pa je ponuđeni dao prihvat odmah,
ugovor se smatra zaključenim u trenutku izjave ponuđenog da ponudu prihvata.
Ako je ponuda sadržavala rok izjava ponuđenog o prihvatu ponude do isteka
datog roka smatra se valjanom.
 ako je ponuda data među odsutnim licima teže je ustanoviti kada je saglasnost o
prihvatu ponude data. O tome postoje četiri teorije:

1) Teorija izjave – ugovor je zaključen kada ponuđeni zaključi da prihvata

ponudu nezavisno od toga da li za nju ponudilac zna ili ne zna (francusko
pravo).

37
 2) Teorija odašiljanja – prihvat ponude je izvršen u trenutku kada je
ponuđeni odaslao svoj prihvat (anglosaksonsko pravo).
3) Teorija prijema – prihvat ponude je izvršen i saglasnost volja postignuta, a
time i ugovor zaključen u trenutku kada je ponudilac primio prihvat
ponude (naše pravo).
4) Teorija saznanja – do saglasnosti volja je došlo u trenutku kada je
ponudilac saznao za prihvat ponude ponuđenom (italijansko i špansko
pravo)
- Trenutak zaključenja ugovora je od značaja za pravo jer od tog trenutka ugovor
proizvodi pravno dejstvo a za ugovorne strane nastaju prava i obaveze.

27. OPŠTI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

a) Saglasnost volja ugovornih strana

- Kad jedna strana izjavi da prihvata ono što druga strana nudi reč je o postignutoj
saglasnosti izjavljenih volja. Pod izjavljenom voljom treba podrazumevati svako
ponašanje na osnovu koga se može osnovano zaključiti da lice ima volju da zaključi
ugovor.
- Izjavljena volja mora biti data slobodno, mora biti ozbiljna i uperena na pravno dejstvo
i mora biti nedvosmislena. Volja može biti izjavljena usmeno, pismeno, znacima,
radnjama, ponašanjem.
- U pravnoj teoriji postoje dva shvatanja o tome kojoj volji treba priznati pravno dejstvo:
onoj pravoj, unutrašnjoj ili onoj izjavljenoj.
- Izjava volje tesno je povezana za pitanje ponude.
Ugovor se smatra zaključenim tek kada ponuđeni izjavi da prihvata učinjenu ponudu.

b) Predmet ugovora

- Sadržinu ugovora čine prava i obaveze ugovornih strana koji nastaju njegovim
zaključenjem. Predmet ugovora je razlog zbog čega nastaju ta prava i obaveze.
- Predmet ugovora može biti neka stvar, pravo ili neka radnja.
Zakon o obligacionim odnosima kaže da je predmet ugovora obaveza koja proističe iz
ugovora a nju čini davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.
- Predmet je ono povodom čega nastaju prava i obaveze, a obaveze i prava predstavljaju
sadržinu ugovora. Predmet može biti stvar, radnja ili neko pravo a sadržina ugovora je
davanje, činjenje ili uzdržavanje (dare, facere ili nonfacere).
Predmet ugovora po pravilu postoji u trenutku zaključenja ugovora.
- Predmet ugovora mora biti:
a. Moguć predmet – to je onaj predmet koji objektivno gledajući može da postoji kao
predmet ugovora. Predmet mora biti objektivno moguć a ne subjektivno moguć.
Ako se dužnik obaveže na nešto što je objektivno nemoguće obaveza je ništavna
a time i ugovor. Predmet mora biti moguć u trenutku zaključenja ugovora ali ako

38
 naknadno postane nemoguć tada se obligacija ili gasi ili nastaje obaveza naknade
štete.
b. Dopušten predmet – je onaj predmet čiji je promet pravom dozvoljen. Nedopušten
je onaj predmet koji se nalazi van prometa, tj. čiji je promet pravom zabranjen
(npr. droga, otrovi i sl.)
c. Određen predmet – predmet ugovora mora biti određen ili bar odrediv dok je u
suprotnom ništavan. Predmet ugovora je odrediv ako su u ugovoru sadržani
podaci na osnovu kojih ga je moguće odrediti.

c) Osnov ugovora

- Osnov se poima kao izvor obligacija, kao odredba, kao pravna podloga, kao uslov…
Kod ugovora se osnov naziva kauza i predstavlja pravni razlog koji je izazvao stvaranje
obligacije. Osnov objašnjava zašto je nastala obligacija.
- Svaki ugovor ima svoj osnov koji objašnjava zašto je nastala obaveza.
- Da bi obaveza nastala osnov mora da postoji i da bude dopušten. Ako pravnog razloga za
nastalu obavezu nema ili osnov postoji ali je nedopušten, ugovor je ništavan.
- Pobude koje nagone strane na zaključenje ugovora nisu isto što i osnov ugovora (npr.
potreba za novcem, za stanovanjem, za putovanjem…)
Ako je pobuda bila pravno nedopuštena a pritom je druga strana bila nesavesna (znala
je za nedopuštenost pobude) ugovor će biti bez dejstva.
- Ugovori kod kojih se vidi osnov obaveze nazivaju se kauzalni ugovori a ugovori kod
kojih se ne vidi osnov obaveze, što ne znači da osnov ne postoji nazivaju se apstraktni.

28. USLOVI ZA PUNOVAŽNOST UGOVORA – mane volje

- Izjava volje koja je uperena na zaključivanje ugovora mora biti bez pravnih mana, u
protivnom, reč je o manljivoj volji.
Volja je manljiva, odnosno volja ima mane kada je data:

1) Pretnja – pod pretnjom se podrazumeva stavljanje u izgled određenog fizičkog ili

psihičkog nasilja, odnosno određenog zla ugovornoj strani ili nekom trećem licu
do koga je ovoj ugovornoj strani stalo. To kod ugovorne strane treba da izazove
opravdani strah i da pod uticajem tog straha ugovorna strana formira svoji
volju, izjavi je i zaključi ugovor. Stavljanje u izgled nasilja ili nanošenje bola može
biti učinjeno od druge ugovorne strane ili nekog trećeg lica. Zbog toga je takva
volja manljiva a ugovor rušljiv u roku od jedne godine.
2) Prinuda – zakon o obligacionim odnosima posebno ne reguliše prinudu. Prinuda je
vršenje određenog fizičkog ili psihičkog nasilja, tj. pričinjavanja fizičkog ili
psihičkog bola pod čijim dejstvom dolazi do formiranja volje da se ugovor
zaključi. Ugovor zaključen pod prinudom je rušljiv ugovor a ugovorna strana ima
pravo da u roku od jedne godine od dana prestanka prinude podnese zahtev za
poništaj ugovora.

39
 3) Zabluda – zabluda se definiše kao pogrešna odnosno netačna predstava o nekoj
činjenici koja je bila od značaja za zaključenje ugovora.
– U našem pravu da bi zabluda uslovila manljivu volju ona mora biti bitna.
Ona je bitna ako je u svesti jedne strane pogrešna predstava o bitnim svojstvima
predmeta, o licu sa kojim se zaključuje ugovor ili u pogledu okolnosti koje su
odlučujuće. Samo u slučaju bitne zablude ugovorna strana u zabludi ima pravo
da traži poništaj ugovora. Zabluda mora biti i opravdana. Opravdana zabluda je
ona do koje je došlo i pored dužne brige ugovorne strane o svim pitanjima
značajnim za zaključenje ugovora.
4) Prevara – u osnovi prevare takođe leži zabluda samo što nju namerno izaziva
jedna ugovorna strana kod druge kako bi ovu privolela da zaključi ugovor.
Prevara mora da bude takve prirode da se inače bez nje ugovor ne bi zaključio.
Prevara predstavlja prevarno ponašanje koje se sastoji u lukavstvu,
obmanjivanju, u davanju netačnih ili iskrivljenih podataka kako bi se druga
strana opredelila da zaključi ugovor ili da prihvati teže uslove. Prevarena strana
ima pravo da traži poništaj ugovora i pravo da traži naknadu pretrpljene štete.
5) Nesporazum – da bi došlo do zaključenja ugovora izjavljene volje moraju biti
podudarne, odnosno saglasne jer bez toga ugovora nema. Nesporazum je zapravo
nedostatak saglasnosti volja pa čim nje nema nema ni ugovora. Prema našem
zakonu pod nesporazumom se podrazumeva nesaglasnost o prirodi ugovora ili o
osnovu ugovora ili o predmetu obaveze, a ugovorne strane žive u veri da su
saglasne (npr. jedna strana živi u veri da jednu stvar prodaje a druga da je prima na
poslugu tada ugovora nema).
- U svim navedenim slučajevima manljive volje, osim kod nesporazuma ugovor je rušljiv.

29. USLOV ZA PUNOVAŽNOST UGOVORA – forma ugovora

- U našem obligacionom pravu prihvaćen je princip konsensualizma (konsensualni ugovori -

su oni koji nastaju momentom postignute saglasnosti volja dveju strana. Za njihovu
punovažnost ne traži se određena forma. Zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi osim
ako je zakonom drugačije predviđeno).
- Pošto je veći broj ugovora formalnog karaktera princip formalnosti dobija na značaju.
Kod ovih ugovora zakonom je određena forma kao sredstvo zaštite društvenih interesa.
- Ugovori za koje zakon predviđa određenu formu mogu biti dopunjavani i menjani u istoj
formi u kojoj su zaključeni.
- Forma ugovora može biti određena zakonom, ali formu ugovora mogu odrediti i same
strane. Formalni ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi ili u ugovorenoj formi
nema pravnog dejstva.
- U pravnoj teoriji se razlikuju ugovori kod kojih je pisana forma uslov za njihovu
punovažnost (nepoštovanje forme povlači ništavost ugovora) i ugovori kod kojih forma
ima samo dokaznu funkciju (povreda forme ne povači ništavost ugovora već se ugovor
dokazuje drugim sredstvima).

40
- Ako je reč o pisanoj formi, ugovorne strane obavezuje samo ono što je u pisanoj formi
izraženo. Usmene nagodbe ih ne vezuju. Pravilo je da se na svakoj pisanoj strani stavi paraf
ili potpis jer se smatra obavezujućim samo ono što se nalazi iznad potpisa ili parafa.

30. MODIFIKACIJA UGOVORA – uslov i rok

a) Uslov

- Uslov je buduća neizvesna okolnost od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili
prestanak ugovora. Uslov može biti predviđen zakonom ili voljom strana. Njegovo
nastupanje mora biti objektivno i neizvesno (ako je izvesno tada nije reč o uslovu).
- Uslov može biti odložni (suspenzivan) ili raskidni (rezolutivan). Odložni uslov je onaj
koji odlaže pravno dejstvo ugovora. Ako se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka
njegovog zaključenja. Raskidni uslov je onaj čije nastupanje dovodi do prestanka
ugovora. Kad se raskidni uslov ispuni ugovor prestaje da važi.
- Nastupanje buduće okolnosti može biti uslovljeno odnosno zavisno od volje subjekta (npr.
ako budeš redovno pohađao nastavu dobićeš na poklon knjigu). Buduća okolnost može biti
nezavisna od volje ugovorne strane. Buduća okolnost može zavisiti i od volje subjekata i biti
istovremeno nezavisna od njegove volje.
- Uslov mora biti dopušten (da nije suprotan propisima, javnom poretku i moralu) i mora
biti moguć (faktički i pravno ostvariv).

b) Rok

- Rok je buduća izvesna okolnost od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili
prestanak dejstva nekog pravnog posla. Rok kao i uslov može biti raskidan i odložan.
- Ako je rok određen u danima on počinje teći prvog dana posle događaja od kog se rok
računa a završava se istekom poslednjeg dana roka. Ako poslednji dan roka pada na
neradni dan poslednji dan roka je sledeći radni dan. Rok može biti označen sa početkom
meseca, sredinom ili krajem meseca.
- Izrazi odmah, prompt, brzo i hitno označavaju da se ugovor ima završiti u roku od 8
dana od dana zaključenja ugovora, odnosno da se isporuka robe ima izvršiti u tom roku. Ako
rok isporuke nije određen smatra se da je ugovorena promptna isporuka.
- Rok za ispunjenje obaveze koji ugovorne strane utanače kao bitan sastojak ugovora ne
može se produžavati. On ima prirodu fiksnog roka pa se ugovori sa takvim rokom nazivaju
fiksni ugovori. Ako ugovor ne bude ispunjen do isteka fiksnog roka on se raskida po sili
zakona (ex lege). Fiksni rok se ili ugovara kao bitan element ugovora, ili on to svojstvo
dobija po prirodi samog posla.

31. PROUZROKOVANJE ŠTETE

a) Pojam štete i vrste štete

41
- Pravilo je da ko drugome štetu pričini dužan je da je nadoknadi.
U savremenim sistemima, osim u obligacionom pravu, ovo pitanje dobija sve više mesta.
- Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njegovog uvećanja
(izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili
straha(nematerijalna šteta).

- Šteta može biti :

• Materijalna ili stvarna šteta – postoji ako je došlo do uništenja ili oštećenja stvari, ako
je povećana pasiva a umanjena aktiva , ako je došlo do umanjenja prava , ako je
došlo do izdataka da bi se sprečila veća šteta. Šteta je i radnja koja dovodi do
fizičke povrede ličnosti koja je onesposobljava za dalji rad. Stvarna šteta je i
gubitak izvesne dobiti.
• Nematerijalna ili moralna ili neimovinska – Ona ne povlači za sobom materijalne
gubitke i postoji kad je povređeno lično dobro, ugled, status, pričinjen bol,
patnja, strah…

b) Vrste odgovornosti

- Kao osnov odgovornosti u početku je bio smatran princip krivice, jer je on nikao
saglasno društvenom zahtevu da svako odgovara za štetu koju je pričinio svojom
krivicom (subjektivna odgovornost). Ali sa razvojem tehničke civilizacije ovaj osnov se
pokazao kao nedovoljan jer je sve češće bilo teško utvrditi krivicu (npr. saobraćajni udesi,
zagađenost prirode...). Stoga su se razvile brojne teorije koje su uvele odgovornost za
opasne stvari (držalac opasne stvari i vršilac opasne dužnosti su odgovorni bez utvrđivanja
krivice - to je tzv. objektivna odgovornost).
- Postoji razlika između ugovorne i vanugovorne (zakonske) odgovornosti. Prema prvom
slučaju šteta proističe zbog povrede ugovornih obaveza, a u drugom šteta proističe zbog
povrede zakona.
- Da bi lice bilo odgovorno za prouzrokovanu štetu moraju biti ispunjeni uslovi:
u stvarnosti mora postojati pričinjena šteta, mora da postoji radnja iz koje je proistekla
šteta, da postoji krivica i da postoji uzročna veza između radnje ili propuštene radnje i
pričinjene štete.

- Po zakonu o obligacionim odnosima postoje 4 tipa odgovornosti:

1) Odgovornost po osnovu krivice – ovde nije izvršena definicija pojma krivice već su
utvrđeni stepeni krivice . Krivica se definiše kao skrivljeno ponašanje
odgovornog lica iz čijeg je postupanja proistekla šteta, bilo da je smišljena, bilo
da je nesmišljena. Zakonom je definisano 2 stepena krivice: prvi kad je šteta
rezultat namerne radnje i drugo kad je šteta rezultat nepažnje.
- Da bi jedno lice bilo odgovorno za štetu ono mora biti sposobno za rasuđivanje,
u suprotnom lice nije odgovorno ( duševno bolesni, umno zaostali..). Takođe lice
nije odgovorno ukoliko je šteta pričinjena: usled samoodbrane , u stanju nužde,

42
 otklanjajući opasnost od drugog , čineći dozvoljenu samopomoć i
prouzrokujući štetu svojom radnjom ali uz pristanak oštećenog.

2) Odgovornost za drugog – Pravilo je da se za tuđe radnje ne odgovara ali postoje

određena odstupanja. Kod ovog oblika odgovornosti ne odgovara štetnik već lice
odgovorno za štetnika( roditelji ili staratelji). Ovo je slučaj i kod odgovornosti
subjekata privređivanja za svoje zaposlene. Subjekti se mogu osloboditi
odgovornosti ukoliko dokažu da je zaposleni postupao kako treba, a ako je
zaposleni namerno pričinio štetu oštećeni može tražiti naknadu direktno od
zaposlenog.

3) Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti – to je odgovornost

bez krivice odnosno objektivna odgovornost. Odgovornost postoji jer se
pretpostavlja da postoji uzročna veza između štete i opasne stvari ili delatnosti.
Odgovornosti nema ukoliko nema uzročne veze. Opasna stvar je svaka ona stvar,
pokretna ili nepokretna, čiji položaj, ili upotreba ,ili osobine, ili samo postojanje
predstavlja opasnost za okolinu. Za štetu odgovara imalac opasne stvari, i to ne
vlasnik već lice kome je opasna stvar poverena.

4) Posebni slučajevi odgovornosti za pričinjenu štetu – svrstani su u 2 grupe: prvu

čine oni slučajevi kad za nastalu štetu odgovara država (teroristicke akcije, javne
demonstracije i javne manifestacije) a drugu grupu čine oni slučajevi kad za nastalu
štetu odgovaraju zakonom utvrđeni subjekti (odgovornost organizatora priredbi,
odgovornost zbog uskraćenja neophodne pomoći i odgovornost u vezi sa vršenjem
poslova od opšteg interesa.). Poseban slučaj odgovornosti je predviđen i za
preduzeća koja vrše komunalne i druge javne poslove.

Naknada štete

- Zakonom o obligacionom odnosima prihvaćen je princip integralne naknade.Odgovorno

lice je dužno da uspostavi stanje kakvo je bilo pre nego što je šteta nastala, a ako je to
nemoguće, ili ako sud kaže da to nije nužno, sud će dosuditi odgovarajuću sumu novca na ime
naknade štete.
- Postoje posebna pravila za naknadu materijalne i za naknadu nematerijalne štete.
- Naknada štete može se izvršiti na 3 načina:
 povraćajem na pređašnje stanje,
 naknadom u naturi i
 naknadom u novcu.
- U slučajevima materijalne štete zakonodavac se opredelio za 1. i 3. Visina naknade
određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, osim ako zakonodavac naređuje
nešto drugo.

43
- U slučaju nematerijalne štete zakonom se predviđa naknada u vidu objavljivanja
presude, u vidu vršenja ispravke i u vidu novčane naknade. Naknada nematerijalne štete
se naziva i moralnom satisfakcijom.

32. CESIJA I PREUZIMANJE DUGA

a) Cesija

- Cesija je ustupanje tazbine, prenos tazbine, prenos prava potraživanja s poverioca na

treće lice. Naziv potiče od latinskog cestio što znači ustupanje. Cesija nastaje ugovorom
između poverioca kao nosioca prava potraživanja i trećeg lica na koje se prenosi to
pravo. Za valjanost ovog ugovora nije potrebna saglasnost dužnika jer obligacija ostaje ista
i njegov položaj se ne menja. Ipak on treba da bude obavešten.
- Ugovor o cesiji može biti teretan i dobročin. Teretan je ako poverilac ustupi
potraživanje trećem licu uz nadoknadu a ako to nije slučaj radi se o dobročinom
cesijom(ugovor o poklonu).
- Kod cesije potoje 3 lica: cedent (lice koje prenosi), cesionar (lice na koje se prenosi) i
cesus (dužnik). Cesija je ugovor na osnovu kojeg cedent prenosi na cesionara pravo
potraživanja koje ima prema dužniku. Ugovor se zaključuje voljom cedenta i cesionara
ali on može biti i formalan kad to zahteva zakon.

- Postoje tazbine koje se ne mogu prenositi:

1) tazbine čije je prenošenje zabranjeno zakonom,
2) tazbine koje proističu iz zabranjenih ugovora,
3) sporedne tazbine,
4) tazbine vezane za ličnost poverioca (npr.obaveza izdržavanja),
5) tazbine koje proističu iz ugovora iz čije prirode proizilazi da nisu prenosive (ugovor o
stipendiji đaka..).

-Iako je cesija ugovor između poverioca i trećeg lica ona proizvodi dejstvo i na dužnika
pa tako ovde imamo 3 odnosa:
1) Odnos cedenta i cesionara – ovaj odnos je regulisan ugovorom i dispozitivnim
zakonskim normama. Ako je cesija teretna cedent odgovara cesionaru za
postojanje potraživanja ali ne i za naplativost.
2) Odnos cedenta i cesusa – čim je izvršeno ustupanje potraživanja ustupalac gubi
pravo da od dužnika traži ispunjenje obaveze.
3) Odnos cesionara i cesusa – prijemnik stupa na mesto ranijeg poverioca i ima ista
prava koja je on imao prema dužniku.

b) Preuzimanje duga

44
- Preuzimanje duga može se izvršiti na osnovu ugovora između dužnika i trećeg lica, uz
pristanak poverioca jer njemu nije svejedno ko mu duguje. Treće lice se naziva novi
dužnik ili preuzimalac a prvobitni dužnik stari dužnik.
- Za preuzimanje duga potrebna su 2 uslova:
o zaključenje ugovora – dužnik i novi dužnik zaključuju ugovor o
preuzimanju duga. Razlozi su brojni, npr. treće lice želi da tako načini poklon
dužniku ili da mu vrati neki raniji dug…
Ugovor se zaključuje saglasnošću volja a izuzetno formalno kad to traži zakon.
o pristanak poverioca – ako poverioc ne da saglasnost onda preuzimanje duga
ne postoji. Tada postoji samo preuzimanje ispunjenja, odnosno to znači da se
treće lice obavezalo prema dužniku da poveriocu izvrši obavezu koju mu
dužnik duguje, to izvršenje ne može da traži poverilac nego samo dužnik, jer
je on sa trećim licem zaključio ugovor.

- Dejstvo preuzimanja duga, treba razlikovati 3 odnosa:

1) odnos dužnika i trećeg lica – ovaj odnos se uređuje ugovorom, razlozi za

nastanak ugovora su različiti. Preuzimanjem duga treće lice sada duguje
poveriocu.
2) odnos poverioca i dužnika – preuzimanjem obaveze trećeg lica, stari dužnik se
oslobađa obaveze i poverilac prema njemu nema više prava potraživanja.
( osim u slučaju da je novi dužnik prezadužen a da to poverilac u vreme
preuzimanja duga nije mogao znati, tada i novi i stari dužnik duguju
poveriocu, to je tzv. ugovor o pristupanju dugu).
3) odnos poverioca i trećeg lica – preuzimanjem duga poveriočev dužnik postaje
treće lice.

33. ASIGNACIJA I USTUPANJE UGOVORA

a) Asignacija (upućivanje)

Pojam – Asignacija nastaje ugovorom kojim jedno lice (asignant, uputilac) ovlašćuje
drugo lice (asignat) da za njegov račun izvrši nešto određenom trećem licu (asignatar,
primalac uputa) i u isto vreme ovlašćuje to treće lice da to izvršenje primi u svoje ime.
Asignatar stiče pravo da zahteva od drugog lica, asignata, ispunjenje tek kad asignat
izjavi da prihvata uput.
- Činidba koju treba da izvrši asignat trećem licu obično se sastoji u isplati novca ili
davanju nekog vrednosnog papira. Najčešće je to davanje kredita asignatoru.
Asignant daje uput banci, asignatu, da asignatoru da kredit na račun asignanta.
- Ovi ugovori se uglavnom zaključuju saglasnošću volja a izuzetno formalno kad to
zakon naređuje.

Dejstvo asignacije – proizvodi 3 odnosa:

45
 1) odnos asignanta i asignata – pokazuje da asignant upućuje i ovlašćuje asignata
da izvrši neku činidbu u korist trećeg lica. Razlozi za ovo su brojni(npr. asignant
drži novac na računu asignata… ili asignat daje poklon ili zajam asignantu..). Ovaj
odnos se naziva i odnos pokrića.
2) odnos asignanta i asignatara – asignant može i ne mora biti asignatarev dužnik.
Ovaj odnos se naziva i valutni odnos .
3) odnos asignata i asignatara – ovaj odnos nastaje u momentu kad asignat da izjavu
da prihvata da izvrši isplatu po osnovu asignacije, dati pristanak se više ne
može opozvati. On može da odbije asignaciju ali tada mora da trpi određene
posledice.

b) Ustupanje ugovora

Pojam - Ustupanje ugovora se vrši sporazumno, putem ugovora. Sastoji se u tome što
jedna od ugovornih strana zaključuje ugovor sa trećim licem, na osnovu kojeg treće lice
stupa u dvostrani ugovor na mesto ustupaoca i u svemu postaje ugovorna strana u tom
ugovoru. Na ustupanje treba da pristane i druga ugovorna strana u dvostranom ugovoru
i bez njenog pristanka nema ustupanja.
- Ugovor o ustupanju nastaje saglasnošću volja strana ali ako je ugovor koji se ustupa po
zakonu morao biti u određenoj formi tada se i ugovor o ustupanju zaključuje u toj
formi.

Uslovi za ustupanje ugovora:

 1.da jedna od ugovorenih strana, u dvostrano obaveznom ugovoru, zaključi
ugovor o ustupanju sa trećim licem.
 2.da druga strana da svoj pristanak.
 3.da prava i obaveze iz dvostrano obaveznog ugovora koji se ustupa nisu
ispunjeni pre ustupanja.
 4.da ugovor koji se prenosi mora biti dvostrano obavezan.

Dejstvo ustupanja ugovora – proizvodi 3 odnosa:

1) odnos ustupioca i trećeg lica – određen je ugovorom, ustupioc izlazi iz ugovora a
treće lice zauzima njegovo mesto. Ustupilac garantuje trećem licu za
punovažnost ugovora koji se ustupa.
2) odnos ustupioca i druge ugovorne strane – kad ustupioc ustupi ugovor on gubi sva
prava i svojstvo ugovorne strane u tom ugovoru.
3) odnos trećeg lica i druge ugovorne strane – kad treće lice uđe u ugovor ono ima
sva prava i preuzima sve obaveze prema drugoj ugovornoj strani.

- Razlika cesije i ustupanja ugovora je ta što kod cesije dolazi do prenosa prava
potraživanja sa poverioca na treće lice tj.ustupa se pravo potraživanja i nije potrebna
saglasnost dužnika. Kod ugovora o ustupanja vrši se promena jedne od ugovornih strana, i
ovde je potrebna saglasnost druge ugovorne strane.

46
34. NAČINI PRESTANKA OBLIGACIJA

- Obligacija kao obligacionopravni odnos sa tražbenim pravom i obavezom ne zasniva se

da bi večno trajala već da bi se posle određenog vremena ugasila. Neke obligacije se gase
u istom trenutku i kad nastanu(obligacije sa trenutnim izvršenjem) a neke sa protekom
određenog vremena.
- Obligacija se može ugasiti na više načina:

a) Ispunjenje

- To je najčešći način gašenja obligacija jer se obligacije i stvaraju da bi se ispunile a do

toga dolazi kad dužnik izvrši svoju obavezu. Obavezu dužnik može ispuniti sam(neke
vezane za ličnost dužnika mora lično ispuniti) ili preko punomoćnika.
- Obavezu može ispuniti i jemac jer on ima pravo da isplati dug dužnika čim obaveza dospe
ako dužnik to ne može.
- Ako je poverilac pod stečajem, isplata obaveze ne vrši se njemu već stečajnom upravniku.
- Za predmet ispunjenja tesno su vezana pitanja načina i kvaliteta ispunjenja. Ako se dužnik i
poverilac o tome nisu dogovorili onda se obaveza treba izvršiti tako da se postigne cilj
zbog koga je obligacija nastala a kvalitet ispunjenja treba da bude srednjeg kvaliteta, i u
skladu sa standardima.
- Dužnik se sa poveriocem može dogovoriti da umesto predmeta koji duguje isplatu izvrši i
nekim drugim predmetom.
- Ako je predmet dugovanja novac pa se njegova vrednost vremenom promeni pitanje je
koju sumu treba dužnik da vrati, veću, manju ili istu. Ovde imamo dva rešenja:
Nominalistička teorija po kojoj treba vratiti istu sumu koja je uzeta, a drugo rešenje je
Valoristička teorija po kojoj treba vratiti sumu koja je po vrednosti ista kao ona koja je
prvobitno uzeta. Zakon se uglavnom drži prve teorije.
- Mesto ispunjenja se određuje ugovorom ili prema vrsti obaveze ili prema svrsi
pravnog posla.
- Ako se obaveza ispuni u svemu kako glasi tada se ona i gasi.
- Posebni načini ispunjenja su : deponovanje stvari kod suda i prodaja dugovane
stvari(putem javne prodaje i slobodnom prodajom).

b) Prebijanje

- Drugačije se naziva i kompenzacija i označava naknadu, obeštećenje, zamenu…

Prebijanje postoji kad dva lica imaju jedan prema drugom u isto vreme i položaj
poverioca i položaj dužnika, pa umesto da svako prema ovom drugom ispuni obavezu vrši
se prebijanje dugova i to do iznosa duga odnosno tražbine koja je manja.
- Do kompenzacije dolazi na 3 načina:
o Zakonska kompenzacija – nastaje kada se steknu zakonski uslovi: da su
obaveze uzajamne, da su obaveze jednorodne, da su obaveze dospele, da bar
47
 jedna strana podnese zahtev za prebijanje. Zakonski se ne mogu
kompenzovati stvari koje se ne mogu pleniti(obaveza izdržavanja) i stvari
koje se moraju vratiti kao i naknada nematerijalne štete.
o Sudska kompenzacija – nastaje na osnovu sudske odluke.
o Ugovorna kompenzacija – nastaje ugovorom između zainteresovanih lica.
Ovako se sve može kompenzovati osim stvari čije prebijanje nije dozvoljeno
normama imperativne prirode.

c) Nemogućnost ispunjenja – može biti:

o Prirodna (fizička) nemogućnost – postoji kad propadne individualno određena

stvar ili kad obligaciju treba lično da izvrši dužnik a on to nije u stanju usled
određenih okolnosti.
o Pravna nemogućnost – postoji kad dužnik obavezu ne može da izvrši usled
pravnih prepreka, npr. kad stvar koju dužnik treba da preda je expropisana ili je
zakonom zabranjen njen promet.
- Da bi došlo do prestanka obligacije usled nemogućnosti ispunjenja trebaju biti
ispunjeni određeni uslovi: da je nemogućnost usledila zbog okolnosti za koje dužnik
nije odgovoran, da je nemogućnost nastala nakon nastanka obligacije, da je
nemogućnost trajna, da je nemogućnost potpuna a ne delimična, da je nemogućnost
nastupila pre dospelosti obaveze.

d) Zastarelost

- Zastarelost je protek vremena posle koga poverilac gubi pravo da svoju tražbinu
ostvari prinudnim putem. Tražbina prestaje da bude pravna i pretvara se u prirodnu,
moralnu tražbinu. Zastarelost počinje da teče prvog dana od dana dospelosti obaveze.
Ne zastarevaju sva potraživanja u istom roku. Načelan, opšti rok je 10 godina.

35. POJMOVNO ODREĐENJE I PREDMET TRGOVINSKOG PRAVA

- Centralni pravni instituti trgovinskog prava su : trgovac (privredni subjekt) i trgovinski

posao (posao robnog prometa).
- Trgovinsko pravo razvilo se iz krila imovinskog (civilnog) prava, odnosno iz krila
građanskog (privatnog) prava, u vreme razvoja krupne robne privrede, kao
dominirajućeg oblika privređivanja.
- Ono je nastalo i iz potrebe da se posebnim pravilima i pravnim institutima obezbede,
ubrzaju i razviju pravne transakcije povodom robe, novca i hov, odnosno poslovi kojima
se bave trgovci, industrijalci, posrednici, bankari i drugi, u cilju zarade.

- Trgovinsko pravo podrazumeva granu imovinskog prava koje se bavi pravnim

položajem trgovca, odnosno privrednih subjekata i njihovim poslovima.

48
Deo koji se bavi pravnim položajem ovih subjekata naziva se statusno trgovinsko pravo a
deo koji se bavi poslovima obligaciono trgovinsko pravo.
- Trgovinsko pravo se može posmatrati i kao grana prava (obuhvata važeće propise
kojima se regulišu statusna pitanja trgovaca i poslovi kojima se oni bave) i kao naučna
disciplina (nauka o trgovinskom pravu koja analizira propise i pravne institute).

Predmet trgovinskog prava – čine :

1) Trgovci (privredni subjekti) – to su lica koja obavljaju trgovinske poslove. To su

individualni trgovci i trgovačka društva koja se bave trgovinskim poslovima kao
i trgovačka preduzeća. U našem pravu to su : preduzetnik kao fizičko lice i
privredno društvo kao pravno lice. U privredne subjekte ne spadaju lica koja se
bave poljoprivredom, zanatstvom, slobodnim profesijama i javnim poslovima.
Statusno trgovinsko pravo se bavi: ko može biti trgovac, njihovim obeležjima,
strukturom, zastupanjem, registracijom…

2) Poslovi trgovinskog prava – to su poslovi robnog prometa. To su pravni poslovi

trgovinske prirode koji se obavljaju na tržištu između trgovaca i trgovaca, i
njihovih klijenata. Ovi poslovi su po prirodi obligacione prirode.

3) Odnos države i privrednih subjekata – država u svojstvu javne vlasti ima pravo da
vrši nadzor nad radom ovih lica i pravo da propisima interveniše u privredi.
Ova oblast prava naziva se privredno pravo.

4) Banke i bankarski poslovi – ovaj deo prava naziva se bankarsko pravo i danas
predstavlja različitu granu od trgovinskog prava.

5) Hov – regulacija je vrlo visoka u oblasti prometa i poslova sa hov, trgovinsko

pravo uređuje i propisuje odnose i pitanja vezana za promet hov na tržištu.

6) Objekti industrijske svojine – pravila o objektima industrijske svojine čine

posebnu granu prava koja zajedno sa autorskim pravom čini pravo
intelektualne svojine. Do skora se i ova oblast smatrala delom trgovinskog prava
i ono je uređivalo odnose i institute vezane za objekte industrijske svojine
(npr.patent, tehničko unapređenje, uzorak, model… Takođe se kao predmet
trgovinskog prava našao i zaštitni znak firme, fabrička tajna, ime i logo firme…)

36. OSNOVNI I DOPUNSKI IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

-Pod izvorima trgovinskog prava podrazumevaju se oni oblici i forme u kojima su sadržana
pravila ove grane prava, zbog čega se nazivaju formalnim izvorima prava. Pored njih
postoje i drugi izvori prava (npr. običaji).
-Podela izvora se vrši :

49
  prema subjektu koji ih donosi imamo: državni (ustav, zakon, poozakonski akt,
propis..) ili nedržavni akt (uzanse, opšti uslovi poslovanja, ugovori..).
 prema oblasti koju pokrivaju imamo: izvori statusnog prava i izvori obligacionog
prava.
 prema području na koje proizvode dejstvo: savezni, republički, regionalni…
 prema pravnoj snazi: oni sa višom i oni sa nižom pravnom snagom.

-U uporednom pravu mogu se uočiti 3 sistema izvora trgovinskog prava:

 Dualistički, odnosno dvojni sistem – razdvaja pravila za građanskopravne
odnose od pravila koja važe za trgovinskopravne odnose (Francuska i
Nemačka).
 Monistički sistem – ne vrši podvajanje i svi odnosi su regulisani jednim
zakonom (Švajcarska, SAD…)
 Parcijalni sistem – podrazumeva donošenje posebnih zakona za pojedine
oblasti privređivanja : železnički saobraćaj, drumski i pomorski … ili za
konkretne pravnoorganizacione oblike: akcionarska društva, ortačka..
-Ova podela je načelna i globalna, u praksi se ovi sistemi kombinuju.

Osnovni izvori trgovinskog prava u našem pravnom sistemu:

a) Ustav – sadrži u posebnom poglavlju odredbe o ekonomskom uređenju zemlje

koje su od značaja za privredu i trgovinsko pravo.
Ekonomsko uređenje počiva na načelima:
1) otvoreno i slobodno tržište,
2) tržišna privreda,
3) sloboda preduzetništva,
4) samostalnost privrednih subjekata i
5) ravnopravnost privatne i drugih oblika svojine.
U Srbiji svi privredni subjekti imaju jednaki pravni položaj, zabranjeni su akti
protiv slobodne konkurencije, strani privredni subjekti imaju isti položaj kao i
domaći…

b) Međunarodni opšti pravni akti – to su opšte prihvaćena pravila međunarodnog

prava i ratifikovani međunarodni ugovori.

c) Zakoni – Zakon o privrednim društvima, Zakon o registraciji privrednih

subjekata, Zakon o stečaju, Zakon o privatizaciji…

d) Podzakonski i drugi opšti akti – služe za dublju razradu zakonskih tekstova.

Donosi ih Vlada, ministarstva, lokalne samouprave…
Donose se u formi uredbe, odluke, pravilnika, statuta…

-Dopunski izvori trgovinskog prava :

50
 a) Uzanse – naziv potiče od latinske reči usus što znači običaj. To su prikupljeni,
sistematizovani i objavljeni običaji u pisanoj formi, nastali u praksi koji su
stekli snagu autoriteta dugotrajnom upotrebom. Njih donose profesionalna
udruženja i trgovinske komore. Da bi se razlikovale od propisa označavaju se
brojevima a ne članovima. Najčešće se primenjuju kod zaključivanja ugovora.
Postoje opšte uzanse koje važe za sve ugovore i posebne uzanse.

b) Poslovni (trgovački)običaji – to su nepisani, dopunski i najstariji izvori

trgovinskog prava, nastali u praksi. Poslovni običaji se dele na opšte, regionalne
i mesne. U praksi mogu biti u nesaglasnosti, a pravilo je da mesni imaju primat
nad opštim.

c) Dobri poslovni običaji – razlikuju se od običaja jer u sebi sadrže moralnost, nisu u
pisanoj formi ali ih sudovi priznaju kao što ih priznaju i koriste i sudovi časti u
privrednim i drugim komorama.

d) Opšti uslovi poslovanja – oni moraju biti objavljeni i ugovorene strane ih moraju
poštovati. Njih uglavnom donose ekonomski jaki subjekti kao što su banke,
osiguravajuća društva, pošte, železnice… Zakonodavac reguliše ovo da ne bi
došlo do pojave monopolskog položaja.

e) Formalni ugovori – su unapred pripremljeni formulari sa odredbama budućeg

ugovora. Oni olakšavaju zaključenje ugovora i smanjuju neizvesnost. Njihova
sadržina je uvek ista. Loša strana je to što ih sastavlja jedna strana pa je
autonomija volje druge strane svedena na minimum. U praksi se javljaju 2 vrste
ovih ugovora: tipski i ugovori po pristupu.

f) Sudska praksa i pravna nauka – u našem i kontinentalnom pravu sudska praksa nije
izvor prava ali ima ulogu u kreiranju prava. Nauka takođe nije izvor ali utiče na
kreatore prava.

g) Trgovačke klauzule – to su trgovinski termini koji su od velikog značaja posebno

kad se posluje sa stranim subjektima. Njih donose razne organizacije.

37. TRANZICIJA, TRANSFORMACIJA, PRIVATIZACIJA I RESTRUKTUIRANJE

a) Tranzicija i transformacija

- Proces tranzicije zajedno sa upravljačkom i svojinskom transformacijom i

privatizacijom, u bivšoj SFRJ i SRJ odvijao se drugačije nego u drugim socijalističkim
zemljama. Razlozi za to bili su: raspad sfrj, ratovi, ekonomski sunovrat, sankcije,
promene vlasti u srj… Bitna razlika je bila i postojanje društvene svojine koja nije bila
svojstvena drugim socijalističkim zemljama (osim Poljskoj). Takođe razlika je bila i u tome
što je Srbija pristupila privatizaciji a da pre toga nije izvršila denacionalizaciju.

51
- Upravljačka transformacija je kod nas poodmakla i ona podrazumeva promenu načina
upravljanja u okviru postojećih privrednih subjekata. Napušteno je samoupravljanje i prešlo
se na profesionalno i kompetentno upravljanje. Društvena preduzeća su transformisana
tako što je nalagan izbor novih organa upravljanja, skupštine, upravnog odbora,
direktora kao i nedzornih organa.
- Društvenim preduzećima, pošto posluju sredstvima u društvenoj svojini, naložena je i
svojinska transformacija odnosno privatizacija. Svojinska transformacija je tesno
povezana sa organizacionom transformacijom, koja podrazumeva prelazak društvenog
odnosno državnog preduzeća u jedan od oblika društva kapitala.

b) Privatizacija
- Privatizacijom se naziva svojinska transformacija kapitala u društvenoj i državnoj
svojini putem novih propisa. Novi propisi su doneti 2001. god. i do danas su više puta
menjani i dopunjavani. Ovde se izdvajaju kao najznačajniji 3 nova zakona: Zakon o
privatizaciji , Zakon o Agenciji za privatizaciju i Zakon o akcijskom fondu. Bližu
razradu ovih zakona čine podzakonski akti, npr. uredba o prodaji kapitala i imovine
javnim tenderom, uredba o metodologiji procene vrednosti kapitala …
- Stub procesa privatizacije čini Zakon o privatizaciji koji definiše privatizaciju kao
promenu vlasništva društvenog i državnog kapitala pod uslovima i u postupku koji su
uređeni zakonom. Predmet privatizacije je i državni kapital iskazan u akcijama ili
udelima. Predmet prodaje je 70% kapitala koji se privatizuje.
- Subjekti privatizacije su preduzeća čiji je kapital u društvenoj ili državnoj svojini, kao i
druga pravna lica, s tim da moraju imati sedište na teritoriji Srbije, dok je predmet
privatizacije njihov kapital.
- Subjekti nadležni za sprovođenje postupka privatizacije su:
Agencija za privatizaciju (promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije),
Akcijski fond i Centralni registar HOV.

- Prodaja kapitala ili imovine subjekta privatizacije vrši se na dva načina :

 Javni tender – zakonodavac ga definiše kao javno prikupljanje ponuda
potencijalnih kupaca u skladu sa utvrđenim uslovima ponude. U našem
pravu to je javni poziv za podnošenje ponude. Postupak je sledeći: prvo se
priprema javni tender, zatim se šalje potencijalnim kupcima, kupci
podnose ponude, ponude se onda otvaraju i zaključuje se ugovor sa
najpovoljnijim ponudiocem.
 Javna aukcija – to je javno nadmetanje potencijalnih kupaca u skladu sa
utvrđenim uslovima prodaje. U ovom postupku utvrđuju se cena i kupac sa
kojim se zaključuje ugovor.
- U oba slučaja ugovor se smatra zaključenim kad se ispune 2 uslova: kad ugovor potpišu
Agencija i kupac i kad ugovor bude overen kod suda.

- Treći način prenosa društvenog i državnog kapitala, kojim se vrši njegova

privatizacija jeste prenos bez nadoknade (poklon) ali samo dela kapitala koji ostane

52
nakon prodaje, i to najviše do 30% njegove vrednosti. Ovde je reč o besplatnim akcijama
koje se daju zaposlenima i građanima.

- Postoje 2 slučaja kada se ne može ostvariti pravo na besplatne akcije:

1) kod subjekata privatizacije u kojima je izvršeno restruktuiranje i
2) po osnovu kapitala koji je u subjektima privatizacije nastao konverzijom
potraživanja Republike Srbije u trajni ulog.

- Odlike našeg sistema privatizacije su:

1) da je ona obavezna,
2) oročena,
3) prinudna,
4) postepena,
5) javna,
6) da sadrži i elemente denacionalizacije,
7) da je tržišne prirode …

-Karakteristike izmena i dopuna Zakona o privatizaciji iz 2007god. su:

1. produžen je rok za završetak privatizacije,
2. pooštreni su uslovi za učešće u privatizaciji,
3. ubrzan je i pojednostavljen postupak,
4. uvedeno je pokretanje postupka likvidacije subjekta privatizacije,
5. izvršene su odgovarajuće izmene i dopune u postupku restruktuiranja subjekta
privatizacije,
6. uvedena je mogućnost raspodele viška od prodaje zaposlenima,
7. pojačana je zaštita zaposlenih nakon privatizacije…

c) Restruktuiranje
- Do restruktuiranja dolazi kad Agencija proceni da se prodaja kapitala i imovine ne
može izvršiti bez prethodnog restruktuiranja. Restruktuiranje se realizuje samostalno od
Agencije ili od subjekata privatizacije.
- Pod pojmom restruktuiranja podrazumevaju se :
o statusne i pravnoorganizacione promene, promene unutrašnje organizacije i
druge organizacione promene.
o otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja u celini ili
delimično.
o otpuštanje duga, u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava
ostvarenih prodajom kapitala ili imovine subjekata privatizacije.
o druge promene, npr. reprogramiranje duga, konverzija potraživanja u kapital
subjekta…

- Kada je reč o otpust duga to se dešava uglavnom kod prezaduženih preduzeća koja su
trajno nesposobna da izmire svoje novčane obaveze, koje često prevazilaze vrednost

53
imovine preduzeća. Ovde se u svojstvu državnih poverilaca javljaju javna preduzeća,
poreska uprava … i oni su po zakonu dužni da otpuste dug i da svoja potraživanja
namire iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine tog preduzeća.
- Program retstruktuiranja je osnovni dokument u sprovođenju postupka privatizacije i
restruktuiranja preduzeća . Na inicijativu Agencije donosi ga organ upravljanja
preduzeća. Saglasnost sa programom moraju dati i poverioci preduzeća (barem većina).
- Restruktuiranje je ustvari neka vrsta poravnanja koje ima za cilj zaštitu subjekta
privatizacije i poverilaca.

38. PRAVO NA BESPLATNE AKCIJE U POSTUPKU PRIVATIZACIJE U NAŠEM

PRAVU

- Zakon ovde reguliše 3 stvari: Prvo, ostvarivanje prava građana na novčanu naknadu
povodom prodaje akcija ili udela evidentiranih u Privatizacionom registru. Drugo, prenos
bez naknade akcija preduzeća i privrednih društava koji su određeni zakonom (tzv. prenos
besplatnih akcija). Treće, ostvarivanje prava zaposlenih i bivših zaposlenih u preduzećima
na prenos bez naknade akcija tih preduzeća i privrednih društava.

- Status nosioca prava ostvaruju lica:

1) koja su navršila 18 godina zaključno sa 31.12.2007.,
2) da su na dan stupanja zakona imala državljanstvo,
3) da su na dan 30.6.2007. imali prebivalište na teritoriji Srbije,
4) da pravo na besplatne akcije nisu ostvarila,
5) da su upisana u evidenciju nosilaca prava.

- Nosilac prava na besplatne akcije stiče pravo na:

 jednaki iznos novčane naknade i
 na jednaki broj akcija svakog preduzeća (NIS, Telekom, EPS, JAT,
Aerodrom i Galenika).
- Pravo na sticanje nosioca prava je vezano za ličnost, neprenosivo je, ne može se
naslediti, zalagati…
- Rok za podnošenje prijava za ovo pravo ne sme biti kraći od 6 meseci i nakon isteka
ovog roka ne može se više steći pravo na besplatne akcije.
- Nosilac prava ostvaruje pravo na novčanu naknadu iz sredstava koja se ostvare prodajom
akcija. Postupak prodaje akcija i udela sprovodi Akcijski fond koji donosi odluku o
načinu prodaje akcija. Akcije otvorenih AD se prodaju:
1) na organizovanom tržištu,
2) prihvatanjem ponude za preuzimanje ili
3) javnim nadmetanjem.
Akcije zatvorenh AD se prodaju samo javnim nadmetanjem.

- Cena po akciji ne sme biti niža od cene po kojoj je za odgovarajući deo kapitala
subjekta privatizacije platio kupac u postupku privatizacije.

54
- Akcijski fond je dužan da akcije i udele proda najkasnije do 31.12.2008. Ova prodaja
ne podleže plaćanju poreza na promet apsolutnih prava.
- Nosilac prava može da ostvari pravo na besplatne akcije u sledećim javnim
preduzećima: Nis, Telekom Srbija, JAT, Aerodrom i Galenika. U ovim preduzećima i
društvima kapital za sticanje besplatnih akcija iznosi 15% od njihovog osnovnog kapitala.
Besplatne Akcije prenose se njihovim nosiocima prava u roku od 6 meseci posle
sprovođenja njihove privatizacije a najkasnije do 31.12.2010.god. u skladu sa aktom
Vlade.
- Zaposleni i bivši zaposleni u navedenim preduzećima po sprovedenoj privatizaciji
ostvaruju pravo na prenos besplatnih akcija i to u visini od 200 evra po godini staža a
najviše do 35 godina staža. Prenos akcija mora se izvršiti najkasnije 6 meseci po
završetku privatizacije.
- Za slučaj da je procenjena vrednost osnovnog kapitala preduzeća manja od 200 miliona
evra, zakonodavac je ostavio mogućnost Vladi da donese odluku da nosiocima prava i
zaposlenima i bivšim zaposlenima umesto prenosa besplatnih akcija isplati novčanu
naknadu u visini procenjene tržišne vrednosti takvih akcija.

- Ciljevi Zakona o podeli besplatnih akcija su :

1.održiva visoka stopa privrednog razvoja,
2.prikupljanje sredstava za izgradnju ključne infrastrukture,
3.dinamičan razvoj tržišta kapitala i akcionarstva i
4.visok priliv stranih investicija.

39. PRIVREDNI I NEPRIVREDNI SUBJEKTI

a) Pojmovno određenje

1. Privredni subjekt – U širem smislu to je ono lice koje obavlja privredne delatnosti
koje su profitabilne prirode, kao i ono lice koje obavlja druge poslove od značaja za
profitabilne subjekte (privredne komore, poslovna udruženja..), odnosno i profitna i
neprofitna lica. U užem smislu privredni subjekt je samo ono lice koje obavlja delatnost u
cilju sticanja dobiti. To su fizička i pravna lica čiji je cilj poslovanja lukrativne prirode.
- Naš zakonodavac ga definiše kao pravno ili fizičko lice, koje obavlja delatnost
proizvodnje i prometa roba i usluga na tržištu radi sticanja dobiti, i koje je registrovano
u registru.

2. Neprivredni (građanski) subjekti – Razlikuju se od privrednih subjekata jer ovi podležu

pravilima trgovinskog prava i osnivaju se radi sticanja dobiti, dok neprivredni subjekti
podležu građanskom pravu i nastaju radi ispunjenja različitih ciljeva.
- Građanski subjekti su građanska društva koja obavljaju poslove građanskog prava, ona
nemaju pravni subjektivitet, nad njima se ne može pokrenuti stečaj. U skorije vreme se
dolazi do širenja trgovinskog prava na tradicionalne poslove građanskog prava kao i na pravni
status građanskih subjekata (npr.priznaje im se svojstvo pravnih lica).

55
- Građanski, neprivredni subjekti mogu se organizovati u različitim organizacionopravnim
oblicima: građanska društva, udruženja, ustanove, zadužbine, fondacije…

3. Privredna (trgovačka) društva – To je lice koje ima pravni subjektivitet, koje se

osniva osnivačkim aktom od strane pravnih ili fizičkih lica, domaćih ili stranih, radi
obavljanja neke trgovinske delatnosti a sve sa ciljem sticanja dobiti.
4. Preduzeća - U pravnoj teoriji preduzeću se ne priznaje pravni subjektivitet. Ono se
analizira kao ekonomska kategorija tj.kao privredna aktivnost ili preduzetništvo.
U odnose sa trećim licima ne stupa preduzeće već nosilac preduzeća koji je pravno lice.
- Tradicionalna pravna teorija preduzeću nije priznavala svojstvo pravnog lica pa je zbog
toga izostao razvoj koncepcije prava preduzeća. Takođe teorija je različito posmatrala
preduzeće u
objektivnom smislu (def.: preduzeće je skup objektivnih elemenata, telesnih i bestelesnih
kojima se obavlja trgovinska delatnost) i
subjektivnom smislu (def: preduzeće je delatnost trgovca ili skup lica čija je delatnost
udružena radi sticanja ekonomskih ciljeva).
- Postoje i mišljenja koja preduzeće tretiraju kao predmet svojine odnosno kao objekt
prava (npr. u Rusiji).
- Preduzeće u ekonomskom smislu može biti pravno organizovano kao kolektivni, zajednički,
ortački privredni subjekt za obavljanje neke privredne delatnosti (tzv. kolektivni
preduzetnik), ali i u formi privrednog subjekta fizičkog lica –individualnog preduzeća (tzv.
individualni preduzetnik).
- U trgovačkom pravu zapadnih zemalja preduzeće nije subjekt prava i nije pravno lice.
U francuskoj teoriji je isticano da je kod preduzeća subjekt sam trgovac ili trgovačko
društvo, dok pojam preduzeća služi da obeleži trgovačku imovinu kojom trgovac obavlja
delatnost.
- U socijalistickim pravnim sistemima preduzeće se smatra pravnim licem.
b) Uporednopravni pristup

- Svaki pravni sistem svojim normama određuje koja su to lica privredni subjekti i pod
kojim uslovima stiču to svojstvo. U načelu postoje 3 sistema:
 Germanski sistem – privrednim subjektima smatra organizacione oblike u vidu
društva i u vidu udruženja. Oba se mogu osnivati sa lukrativnim ili
nelukrativnim ciljevima. Trgovačka su društva i udruženja osnovana sa lukrativnim
ciljem, i obrnuto.
 Romanski sistem – u privredne subjekte ubraja trgovačka društva koja se bave
trgovinskim poslovima i individualnog trgovca. U Francuskoj se za određivanje
trgovačkog društva koristi termin societe. Pod ovim pojmom podvodi se i
građansko društvo (društvo-ugovor) i trgovačko društvo (društvo-institucija).
Obe vrste društva se osnivaju ugovorom i kao takva stiču svojstvo pravnog lica.
 Anglo-američki sistem – ovde imamo 2 podsistema:
- anglosaksonski koji poznaje company, koje odgovara evropskom društvu
kapitala, i partnership, koji odgovara ortačkom društvu u kontinentalnom

56
 pravu, američki sistem koji poznaje corporation, koja odgovara kontinentalnom
trgovačkom društvu i partnership.

40. KOMPANIJSKO PRAVO EVROPSKE UNIJE

- Uloga kompanijskog prava je da u tržišnoj privredi uredi pravni režim osnivanja, rada i
poslovanja, kao i prestanka kompanija u interesu osnivača, zaposlenih, poverilaca i
potrošača.
- Međutim, savremeno kompanijsko pravo insistira na načelu slobode osnivanja,
minimumu zajedničkih standarda na međunarodnom planu i na smanjenju opštih
pravnih, odnosno administrativnih zabrana, ograničenja ili opterećenja kompanija radi
ekonomskog razvoja i zapošljavanja.

- Osnovni cilj osnivačkog Ugovora o EU je uspostavljanje jedinstvenog tržista, koji počiva

na ostvarenju tzv. četiri slobode:
1) sloboda kretanja lica;
2) sloboda prometa robe;
3) sloboda pružanja usluga i organizovanja preduzeća i
4) sloboda kretanja kapitala.
Za kompanijsko pravo je najbitnija sloboda kretanja lica.

- Kompanijsko pravo EU zasniva se na načelu nacionalnog tretmana tj.na principu

nesmetanog poslovanja kompanija na teritoriji jedne zemlje članice, iako je osnovana na
teritoriji druge države članice EU. Kompanija osnovana u jednoj zemlji priznaje se u svim
ostalim zemljama EU. Osnovni cilj je obezbeđenje slobodnog protoka roba, kapitala,
usluga i ljudi na jedinstvenom tržištu EU.
- Komunitarno zakonodavstvo utvrđuje minimalne jedinstvene uslove za jednak pristup
tržištu druge države članice EU. Ovde je od bitnog značaja da poverioci i investitori mogu
da sa poverenjem posluju sa kompanijama iz drugih država članica.

- U proteklom periodu EU je razvila tzv. minimalne zajedničke principe u oblasti

kompanijskog prava. Direktivama EU u oblasti komunitarnog prava utvrđeni su minimalni
ciljevi usklađivanja koje treba ostvariti, ostavljajući da zakonodavstva članica EU utvrde
način primene evropskih komunitarnih propisa.
- Direktive kompanijskog prava su:
1. direktiva o koordinaciji zaštitnih mera članice i druge države.
2. direktiva o koordinaciji zaštitnih mera u pogledu akcionarskih društava.
3. direktiva o merdžerima na nacionalnom planu.
4. direktiva o godišnjim računima kompanija.
5. direktiva o podeli akcionarskih društava.
6. direktiva o konsolidovanim finansijskim izveštajima.
7. direktiva o godišnjoj reviziji.

57
8. direktiva o prekoračenjima spajanja društva kapitala.
9. direktiva o filijalama.
10. direktiva o jednočlanim društvima sa ograničenom odgovornošću.
11. direktiva o pravima akcionara….

- Evropsko kompanijsko pravo ima za cilj da olakša uspostavljanje i ostvarivanje

saradnje između pojedinih trgovačkih društava.
Ono čak donosi i posebne propise za pojedine nove pravne oblike kao što su :
 Evropsko društvo (evropska kompanija) – Pravilo o statutu evropske kompanije
doneto je radi stvaranja minimuma pravnih pretpostavki koje će omogućiti
prekograničnu reorganizaciju akcionarskih društava iz različitih država članica.
Odredbe ovog pravila oslobađaju evropsku kompaniju potencijalnih prepreka
koje postoje u unutrašnjem kompanijskom pravu država članica. Evropsko
društvo je dakle akcionarsko društvo sa svojstvom pravnog lica, čiji se kapital
izražava u akcijama, a njegovi vlasnici, akcionari odgovaraju za obaveze
društva u visini upisanih akcija. Evropsko društvo ima formu akcionarskog
društva one države članice u kojoj ima registrovano sedište. Svako evropsko
društvo ispred ili iza svog imena mora imati oznaku SE kako bi se videlo da je to
poseban pravni oblik na nivou Unije.

 Evropska grupacija ekonomskog interesa – Nastala je od grupacije ekonomskog

interesa iz francuskog prava. To je udruženje koje nastaje na ugovornoj osnovi i
kojim se uspostavlja međusobna saradnja privrednih društava koja imaju
sedišta u različitim državama članicama. -Ona je instrument unapređenja
delatnosti svojih članova na osnovu međusobne saradnje. Mogu je osnovati
najmanje dva ili više fizičkih ili pravnih lica. Jedno lice može biti član više
grupacija. Nijedna grupacija ne sme imati više od 500 radnika. Ona se razlikuje od
privrednog društva jer za cilj nema sticanje dobiti. Obavezni organi grupacije su
skupština i jedan ili više direktora.

 Evropsko zadružno društvo – Ono predstavlja nastavak stvaranja posebnih

pravnoorganizacionih oblika na nivou EU, koje treba da omogući prekogranično
osnivanje, spajanje ili reorganizovanje zadruga iz različitih država članica.

41. PRIVREDNA DRUŠTVA I NJIHOVA OBELEŽJA

- Zakonom o privrednim društvima dominantno se uređuju privredna društva kao pravna

lica, koja mogu biti organizovana u više posebnih pravnoorganizacionih oblika, dok se
individualni preduzetnici, kao fizička lica uređuju sa samo pet zakonskih članova.
- Zakonodavac pojmovno određuje privredno društvo kao pravno lice, koje osnivaju
osnivačkim aktom fizička ili pravna lica radi obavljanja delatnosti u cilju sticanja
dobiti.

58
- Zakonom o privrednim društvima su predviđena 4 pravnoorganizaciona oblika
privrednih društava: ortačko, komanditno, društvo sa ograničenom odgovornošću i
akcionarsko (otvoreno i zatvoreno) društvo. Međutim, posebnim zakonom mogu se uređivati
i posebne pravne forme društava kao što su banke, osiguravajuće kompanije, javna preduzeća
…
- U nekim pravnim sistemima postoje posebni zakoni za svaki pravnoorganizacioni oblik
(Nemačka, Austrija), u nekim zemljama se donose posebni zakoni za društva kapitala
(Rusija) a u nekim posebni zakoni za društva lica i društva kapitala (Engleska).
- U našoj pravnoj teoriji se privredno društvo uvek smatralo subjektom prava a ne
objektom prava. Zbog toga mu se uvek priznavalo svojstvo pravnog lica.
- U pravnoj teoriji prilikom pojmovnog određenja privrednog društva posebno se ističu
dva njegova elementa: materijalni (imovina) i personalni (fizička lica).

Obeležja privrednog društva:

a) Privredno društvo je organizovan skup fizičkih lica – njegova pravna organizacija
je uređena osnivačkim i drugim aktima društva. U aktima je određen njegov
pravnoorganizacioni oblik , organi upravljanja, imovina, atributi….

b) Privredno društvo ima svoju delatnost – ono obavlja svoju trgovinsku delatnost a
samo izuzetno se može registrovati i za obavljanje neke neprivredne delatnosti.
Ono može obavljati i više delatnosti ako je za njih registrovana.

c) Privredno društvo ima svoju imovinu – početnu imovinu obezbeđuju osnivači

svojim ulozima. Ulog može biti novac, stvari, hov, prava potraživanja … a nekad
i rad i usluge. Imovinu čine i naknadni ulozi novih članova.

d) Privredno društvo je profitabilan pravni oblik – cilj osnivanja privrednog društva je

obavljanje privredne delatnosti kako bi se stekla dobit. Uvek ima lukrativne ciljeve
a samo izuzetno neprofitne ciljeve (npr. zaštita životne sredine…)

e) Privredno društvo je samostalni pravni subjekt – nema apsolutne samostalnosti

jer država svojim propisima određuje načine nastanka, određene pravne oblike.
Ali je privredno društvo samostalno u : odluci o osnivanju, samostalno vodi
poslovnu politiku, samostalno organizuje svoje delove, samostalno bira svoj
pravnoorganizacioni oblik, samo bira ime, znak, logo, samostalno bira organe
upravljanja i na kraju samostalno je u sticanju dobiti ali i u snošenju rizika.

- Zajednička svojstva privrednih subjekata:

• Sva privredna društva imaju status pravnog lica.
• Privredno društvo ima status subjekta registracije.
• Privredno društvo je profitabilni pravni oblik.
• Privredna društva mogu obavljati poslove samo iz delatnosti za koju su registrovane.
• Sva privredna društva su međusobno ravnopravna.

59
 • Sva privredna društva moraju imati svoje atribute za identifikaciju.
• Svi moraju poštovati kolektivne ugovore i prava zaposlenih.
• Sva privredna društva moraju imati organe upravljanja.
• Svako privredno društvo mora imati svoje tekuće račune.
• Svako društvo mora imati osnivački akt i druge akte koje zakon zahteva.

42. PRAVNI POLOŽAJ OGRANKA PRIVREDNOG DRUŠTVA

- Privredno društvo predstavlja ekonomsku, pravnu i poslovnu celinu, te njegovi delovi ne

mogu imati onu samostalnost koju ima društvo kao subjekt prava.
Delovi privrednog društva (branč, ogranak, filijala) nemaju svojstvo pravnog lica, ali se
osnivačkim aktom može odrediti da oni imaju određena ovlašćenja u pravnom smislu.
- Unutrašnja organizaciona struktura privrednog društva utvrđuje se osnivačkim aktom.
Delovi privrednog društva mogu biti oblikovani prema: vrsti posla, tehničkim i
tehnološkim pravilima, procesu rada, vrsti delatnosti, broju zaposlenih… pa se delovi
društva se mogu javiti u vidu: fabrike, pogona, sektora, službe, referata, radne jedinice,
odeljenja…
- U pravnij teoriji ogranak (deo) privrednog društva najčešće se definiše kao organizaciona
jedinica društva koja ima određen stepen samostalnosti u odnosu na sedište društva.
Naš zakonodavac definiše ogranak kao organizacioni deo koji nema svojstvo pravnog lica.
- U našem pravu je dopušteno da privredno društvo, kako domaće tako i strano, obrazuje
jedan ili više ogranaka, tj. posebnih delova društva.
- Pravni položaj ogranka je u našem pravu uređen načelno, čime je prepušteno
autonomiji osnivača, tj. nadležnom organu privrednog društva da svojim aktima obrazuju
unutrašnje organizacione delove, kao i da tim aktima urede njihov naziv, mesto obavljanja
delatnosti, zastupnike, njihova ovlašćenja u pravnom prometu sa trećim licima i druga
pitanja koja su od značaja za njihov status:
 Prvo, osnivači, odnosno nadležni organi privrednog društva, samostalno donose
odluku da li će uopšte imati ogranke i kojim pravnim aktom će ih obrazovati
(osnivačkim, statutom).
 Drugo, ogranak se može organizovati u momentu osnivanja privrednog društva, ali i
nakon što je društvo osnovano.
 Treće, zakonodavac ne zabranjuje bilo kom pravnom obliku društva da organizuje
jedan ili više ogranaka.
 Četvrto, ogranak je poseban organizacioni deo privrednog društva i taj deo nema
svojstvo pravnog lica.
 Peto, ogranak ima mesto poslovanja, koje je po pravilu odvojeno od sedišta
privrednog društva
 Šesto, ogranak ima zastupnike preko kojih istupa u pravnom prometu.
Zastupnik ogranka nije zastupnik privrednog društva.
 Sedmo, ogranak poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun privrednog
društva.
 Osmo, ogranak prestaje na osnovu odluke nadležnog organa društva.

60
  Deveto, ogranak ne može biti subjekt nad kojim se sprovodi postupak stečaja i
likvidacije, jer nema sopstvenu imovinu.
 Deseto, ogranak se ne može pojaviti u ulozi subjekta statusnih promena, jer nema
kapacitet za preduzimanje takvih radnji.
 Jedanaesto, ogranak ne može biti tužen, već se tužba mora usmeriti prema
privrednom društvu čiji je on deo.

- Ogranak se u našem pravu poima:

 kao organizacioni deo koji nema svojstvo pravnog lica,
 nema sedište već mesto poslovanja, koje je po pravilu dislocirano iz sedišta
društva,
 ne može imati svoju imovinu, niti svoju delatnost,
 za njegove preuzete obaveze prema trećim licima odgovara privredno
društvo celokupnom svojom imovinom,
 nije poreski obveznik, već je to privredno društvo u čijem sastavu posluje,
 ne može imati svoje organe upravljanja, osnivački akt, svoje opšte akte,
niti svoje poslovno ime, ali može imati svoj naziv koji se stavlja ispod
poslovnog imena društva.

43. RAZVRSTAVANJE PRIVREDNIH DRUŠTAVA

- Privredna društva se mogu razvrstati prema različitim kriterijuma:

o Prvo, privredna društva se mogu razvrstati prema načinu odgovornosti vlasnika
kapitala za obaveze društva. Na osnovu ovoga sva privredna društva su razvrstana u
društva kapitala (kompanije, korporacije) – kod ovog društva akcenat se stavlja na
kapital, kad društvo nema dovoljno sredstava da namiri svoje obaveze tada ide
pod stečaj. U ličnu imovinu vlasnika se ne dira. Vlasnici snose rizik poslovanja
samo do visine unetih uloga) i društva lica (trgovački ortakluci) – ovde je situacija
obrnuta. Kada društvo lica nije u stanju da namiri svoje obaveze, za iste odgovaraju
članovi sredstvima u ličnoj svojini, osim komanditora.
Odgovornost ortaka je solidarna i neograničena.

o Drugo, privredna društva se razvrstavaju i prema veličini (mala, srednja, i velika).

Mala pravna lica (mala preduzeća) su ona lica koja na dan sastavljanja
finansijskih izveštaja ispunjavaju najmanje dva od sledeća tri kriterijuma:
1) da je prosečan broj zaposlenih do 50,
2) da je godišnji ukupan prihod niži od 2.500.000 evra, u dinarskoj
protivvrednosti, 3) da je prosečna vrednost imovine niža od 1.000.000 evra.
Srednja pravna lica (srednja preduzeća) su ona lica koja na dan sastavljanja
finansijskih izveštaja ispunjavaju najmanje dva od sledeća tri kriterijuma:
1) da je prosečan broj zaposlenih od 50 do 250,
2) da je godišnji ukupan prihod od 2.500.000 do 10.000.000 evra,
3) da je prosečna vrednost imovine od 1.000.000 do 5.000.000 evra.
61
 Velika pravna lica (velika preduzeća) su ona lica koja ispunjavaju sledeće
kriterijume:
1) da je prosečan broj zaposlenih veći od 250,
2) da je godišnji ukupan prihod veći od 10.000.000 evra, da je prosečna vrednost
imovine veća od 5.000.000 evra.

o Treće, privredna društva se mogu razvrstati i prema vremenu trajanja. Pravilo je da

se društva osnivaju da bi trajnije obavljala privrednu delatnost radi sticanja dobiti.
Međutim, nekada se društva mogu osnivati i radi obavljanja nekog konkretnog
posla ili stvarenja nekog određenog cilja. U tom slučaju njihovo postojanje je
vremenski ograničeno, jer nakon obavljenog posla ili ispunjenog cilja prestaje da
postoji.

o Četvrto, privredna društva mogu biti samostalna privredna društva, preduzeća

(samostalni subjekti u smislu da su van svake grupacije preduzeća) ili mogu biti
nesamostalna privredna društva, preduzeća (mogu se nalaziti u sastavu neke
grupacije).

o Peto, privredna društva se razvrstavaju i prema vrsti delatnosti, tako postoje

privredna društva u oblasti industrije, saobraćaja, trgovine…
Međutim, jedno društvo može obavljati i više delatnosti ako ispunjava propisane
zakone, to su društva sa više delatnosti.

o Šesto, privredna društva se razvrstavaju i s obzirom na poreklo kapitala, da li je

domaćeg ili stranog porekla. Postoji i mešovito poreklo kapitala, tada se gleda ko je
većinski vlasnik. Ako je više od 50% domaći kaptal, onda je preduzeće domaćeg
porekla i obrnuto.

o Sedmo, privredna društva se razvrstavaju i prema broju osnivača. Društvo može

osnovati jedno lice (fizičko ili pravno) – jednopersonalno društvo, a može ga
osnovati više lica – višepersonalno društvo.

o Osmo, u zavisnosti od načina nastanka društva, privredna društva se dele na ona

ona koja nastaju slobodno, izraženom voljom njegovih osnivača, uz saglasnost
nadležnog organa i ona koja nastaju po sili zakona (ex lege).

o Deveto, polazeći od pravnog subjektiviteta, pravi se razlika između društva-ugovori

(društva koja nemaju pravni subjektivitet) i društva-institucije (društva sa
pravnim subjektivitetom).

62
 o Deseto, polazeći od načina iskazivanja kapitala, privredna društva se mogu
razvrstati na društva na udele (ortačko, komanditni i doo) i društva na akcije
(akcionarsko i komanditno društvu na akcije ).

o Jedanaesto, polazeći od načina osnivanja, društva se dele na društva sa javnim

upisom akcija (otvoreno akcionarsko i komanditno društvo na akcije ) i društvo
bez javnog upisa (ortačko, komanditno, doo i zatvoreno akcionarsko društvo).

44. OSNIVAČI, OSNIVAČKI AKT I DRUGI AKTI PRIVREDNOG DRUŠTVA I

OSNIVANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA – sistemi osnivanja, postupak
osnivanja i registracija i njeno objavljivanje

a) Sistem osnivanja

- Momenat nastanka privrednog društva od posebnog je pravnog značaja jer od tog

trenutka lice postaje subjekt u pravu i kao takvo nosilac prava i obaveza, tj. stiče
poslovnu sposobnost i može stupati u pravne odnose u svoje ime i za svoj račun.
- Pravo poznaje više sistema osnivanja privrenih društava:

1) Sistem slobodnog udruživanja – ovaj sistem podrazumeva donošenje akta o

osnivanju u formi ugovora, pravila društva ili statuta od strane osnivača, koji
na osnovu jednog od ovih akata donose odluku o osnivanju konkretnog
pravnog oblika.
Donošenjem takve odluke smatra se da je pravno lice nastalo, osnovano.
Iza toga sledi podnošenje prijave za upis u odgovarajući registar.
2) Sistem normativnog akta (normativni sistem) – prema ovom sistemu uslovi i
postupak za osnivanje privrednog društva su unapred propisani zakonom.
Društvo je osnovano ako se ispune propisani uslovi i ako se upis izvrši na
zakonom propisan način.
Službeno lice (registrator) ceni da li su unapred propisani uslovi ispunjeni i
konstatuje da je je društvo ispunilo uslove za registraciju.
Momenat registracije smatra se momentom nastanka privrednog društva.
3) Zakonski sistem – u ovom sistemu privredno društvo se osniva tako što se za
njegovo osnivanje donosi poseban zakon ili se zakonom ovlašćuje određeni
državni organ da svojim aktom osnuje društvo (ovaj sistem je karakterističan
za osnivanje privrednih društava u javnom sektoru privređivanja, radi obavljanja
delatnosti od javnog interesa).
4) Sistem saglasnosti – određena društva zbog prirode delatnosti koju obavljaju,
mogu se osnivati samo uz prethodnu saglasnost (dozvolu), odnosno uz
naknadnu saglasnost (odobrenje) nadležnog državnog organa. Njihovo
osnivanje uslovljeno je izdavanjem dozvole ili odobrenja. (Npr. ovaj sistem
osnivanja zastupljen je kod osnivanja banaka, osiguravajućih društava i drugih
finansijskih organizacija).

63
 5) Sistem koncesije – ovo je poseban sistem prethodne saglasnosti (dozvole) koja
se daje na osnovu Zakona o koncesijama i Zakona o stranim ulaganjima.
Za osnivanje privrednog društva (koncesionog preduzeća), zahteva se davanje
koncesije (naročite dozvole) od strane nadležnog državnog organa (može se
registrovati samo za zakonom određene delatnosti, npr. eksploatacija prirodnog
bogatstva, izgradnja i eksploatacija autoputa…)

b) Postupak osnivanja

- U odredbama Zakona o privrednim društvima sadržana su određena pravila koja se tiču

postupka osnivanja privrednih društava, takođe za svaki konkretan pravni oblik
privrednog društva, ovaj zakon u posebnim delovima sadrži i detaljnija pravila.
- U nekim zemljama Evropske unije, kao i zemljama Centralne i Istočne evrope, poznate
su: faza osnivanja preddruštva i faza upisa u sudski registar. Zaključenjem ugovora
između osnivača, kojim se uređuju međusobni odnosi osnivača, do upisa u sudski
registar naziva se preddruštvo.
Ono nije pravno lice ali kao oblik nastaje zaključenjem ugovora.
- Preddruštvo se u uporednom pravu naziva i društvo u osnivanju, koje pokriva vreme
od potpisivanja ugovora o osnivanju društva do njegovog upisa u trgovački registar.
- Naše pravo ne poznaje preddruštvo, već osnivanje društva je u jednoj fazi, njegovom
registracijom u registar.
Ipak, da bi došlo do osnivanja privrednog društva i obavljanja njegove registrovane
delatnosti u praksi, neophodno je da osnivači prethodno obezbede:
materijalna sredstva, donesu osnivački akt, otvore privremeni račun radi uplate
novčanih sredstava na ime uloga u novcu, pribave druga dokumenta zakonom propisana,
i podnesu registracionu prijavu.
Pored formalnih uslova za osnivanje privrednog društva mogu se posebnim propisima
zahtevati i drugi uslovi (npr. postojenje dokaza o saglasnosti nadležnog organa…)

c) Registracija i objavljivanje
- Kad se ispune formalni uslovi za osnivanje privrednog društva, ovlašćeno lice podnosi
registracionu prijavu, radi registracije podataka o privrednom društvu u Registar i
objavljivanja izvršene registracije.
- Privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o tom društvu u
Registar, saglasno Zakonu o registraciji privrednih subjekata.
Registracija privrednog društva predstavlja trenutak rađanja pravnog lica, a ne
momenat objavljivanja registracije.

45. IMOVINA PRIVREDNOG DRUŠTVA

b) Pojam i formiranje imovine društva

64
- Ekonomsku osnovu svakog lica čini njegova imovina. Imovinu čine sva prava koja, kao
jedna celina, ukupnost, pripadaju privrednom društvu kao pravnom licu. Privredno društvo
ima svoju imovinu koja je posebna, odvojena od imovine članova društva i namenske je
prirode, jer služi za obavljanje registrovane delatnosti i za namirenje obaveza
privrednog društva.
- Imovinu privrednog društva formiraju njeni osnivači. Na osnovu unetih uloga ortaci,
odnosno članovi društva stiču udeo u društvu, a akcionari akcije društva. Uneti ulozi
postaju imovina privrednog društva, koje postaje njihov titular (vlasnik). Zbog toga
imovina ne može biti korišćena od ortaka, članove i akcionara kao njihova lična imovina.
- Nenovčane uloge privrednog društva čine: 1) ulozi u stvarima, 2) ulozi u pravima,
3) ulozi u radu i uslugama, i
4) udeli i akcije u drugim društvima.

Samostalni način procene nenovčanih uloga vrši se od strane samih ortaka, članova
društva ili akcionara zatvorenog akcionarskog društva. U slučaju da osnivači ne mogu
da postignu sporazum o proceni u skladu sa osnivačkim aktom, procenu poveravaju
ovlašćenom procenjivaču (nezavisna procena) koga sami biraju(upravni odbor) ili sud
u vanparničnom postupku.
Zakonodavac nameće obavezu nezavisne procene nenovčanih uloga samo kod otvorenih
akcionarskih društava, jer kod njih dolazi do izražaja javni interes.
- Pošto je imovina jedinstvena, privredno društvo može imati samo jednu imovinu,
kojom odgovara za svoje obaveze u izvršnom, likvidacionom i stečajnom postupku.
Privredno društvo može uvećati ili umanjiti svoju imovinu.
- Imovina privrednog društva mora biti vrednovana, tj. izražena u novcu.
Osnivači društva imaju obavezu da nenovčane uloge novčano izraze zbog deobe dobiti,
snošenja rizika, obavljanja vlasničke funkcije…
Jer ortaci, članovi i akcionari srazmerno svojim udelima, odnosno akcijama, učestvuju u
upravljanju, u deobi dobiti, u snošenju rizika, osim ako se drugačije nisu sporazumeli.

b) Struktura imovine društva

- Strukturu imovine čine:

- pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima,
- novčana sredstva,
- hov i druga imovinska prava.
Imovinu društva čine i akcije i udeli koje ono ima u drugom pravnom licu.
Takođe, u imovinu ulaze i:
- pravo ručne zaloge,
- pravo hipoteke,
- pravo industrijske svojine
- i druga imovinska prava.
Ukratko, u imovinu ulaze: stvarna prava, obligaciona prava, prava intelektualne svojine
i druga imovinska prava.

65
 Obaveze privrednog društva ne ulaze u imovinu. Ako su obaveze veće od vrednosti
imovine, ona čine društvo prezaduženim, što može može dovesti do postupka stečaja.
Međutim, ako postoji raskorak između dospelih obaveza i raspoloživih sredstava u
imovini za njihovo izmirenje, ali je stvarna imovina društva veća od obaveza, tada je reč o
nelikvidnosti društva, što nije razlog za otvaranje stečajnog postupka.

- Može doći i do zloupotrebe privrednog društva od strane komanditora, članova društva i

akcionara. Do zloupotrebe dolazi:
1) ako navedena lica zloupotrebe privredno društvo za nezakonite ili prevarne ciljeve, ili
2) ako navedena lica sa imovinom društva raspolaže kao sa sopstvenom, tj. kao da
privredno društvo ne postoji.

c) Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti

- Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti uređen je Zakonom o privrednim

društvima, kroz dva pitanja pojam i postupak.
a. Pojam – sticanje imovine znači pribavljanje nove imovine, a raspolaganje
imovinom podrazumeva otuđenje postojeće imovine privrednog društva.
Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti od strane privrednog društva
ima za predmet: novac, nepokretnosti, pokretne stvari i druga prava,
a samo sticanje i raspolaganje uključuje u sebi naročito:
prodaju, razmenu, zalogu ili hipoteku.
b. Postupak – imovina velike vrednosti može se steći ili se njome može raspolagati
u zakonom predviđenom javnom i otvorenom postupku na sledeći način:
1) upravni odbor akcionarskog društva donosi odluku kojom preporučuje
zaključenje tog pravnog posla i sastavlja predlog ugovora;
2) akcionarsko društvo obaveštava akcionare, najkasnije 30 dana pre dana koji
je određen za održavanje sednice skupštine akcionara, o predlogu pravnog
posla sticanja ili raspolaganja imovine velike vrednosti. –
Odluku o zaključenju pravnog posla sticanja ili raspolaganja imovinom velike
vrednosti donosi skupština akcionara (redovna ili vanredna). Uz zapisnik sa
sednice na kojoj se donosi odluka o zaključenju pravnog posla obavezno se prilaže i
primerak ugovora o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti.

46. POSLOVNO IME – pojam, značaj, upotreba i elementi poslovnog imena

a) Poslovno ime - pojam značaj i upotreba

- Prema našem Zakonu o privrednim društvima, reč “firma” iz Zakona o preduzećima

zamenjena je izrazom “poslovno ime”. Naš zakonodavac poslovno ime definiše kao naziv
pod kojim privredno društvo posluje. Međutim, “naziv” i “firma” u uporednom pravu
nemaju istu namenu, te je korektnije reći da je firma ime pod kojim preduzeće posluje,

66
a ne naziv. Reč naziv je rezervisan da označi: ustanovu, udruženje, ogranak, radnju…,
dok je reč firma rezervisana za privredne subjekte. Termin “firma” upotrebljava se u pravu
da označi ime ili da označi skup elemenata na osnovu kojih se vrši identifikacija jednog
privrednog društva.
- U određivanju poslovnog imena privrednog duštva osnivači su slobodni u pogledu njegovog
izbora. Bitno je da svako društvo mora imati svoje poslovno ime, koje je obavezni element
osnivačkog akta svakog privrednog društva. Ono mora biti takvo da na tržištu ne dovede
do zabune u pogledu identiteta i delatnosti kojom se bavi privredno društvo.
- U načelu poslovno ime može biti: stvarno, realno (reč koja proističe iz predmeta poslovanja
koja ima neko realno značenje, npr. Preporod, Čelik…), može biti izmišljeno, kreirano (npr.
Emaj, Bagi…), može biti lično, tj. ime osnivača (npr. Maja, Todor…) i može biti mešavina
pomenutih imena (npr. Matija-Produkt, Mina-Model…). Što je veća mašta u kreiranju imena,
to je njegov nosilac prepoznatljiviji na tržištu.
- U našem pravu poslovno ime obavezno sadrži oznaku za pravnoorganizacioni model
(npr. akcionarsko društvo) ili skraćenicu (a.d. ili ad). Takođe, ako je nad privrednom
društvom pokrenut postupak stečaja, uz poslovno ime se dodaje “u stečaju”, a ako je
pokrenut postupak likvidacije, “u likvidaciji”.
- Poslovno ime se može menjati, ali se promena mora izvršiti na propisan način, u aktima
društva, njegovim dokumentima i u registru privrednih subjekata.
- Naš zakonodavac nalaže da se poslovno ime privrednog društva piše na srpskom jeziku i
pismom koje je u Službenoj upotrebi.
Dopušteno je da poslovno ime bude i na stranom jeziku, odnosno može da sadrži i pojedine
strane reči, u sledećim slučajevima: 1) ako one čine ime, tj. poslovno ime ortaka, člana ili
akcionara, 2) ako su uobičajene u srpskom jeziku ili ako za njih nema odgovarajuće reči
u srpskom jeziku (kafić, market…), 3) ako se radi o rečima na mrtvom jeziku
(latinskom, starogrčkom), 4) poslovno ime može biti na stranom jeziku ako je reč
internacionalna.
- Poslovno ime služi za:
1) određivanje lica sa kojim se stupa u pravni odnos, tj. zaključuje posao;
2) da se tačno utvrdi lice koje preuzima prava i obaveze, da se zna koje lice može biti
tužilac ili tuženi;
3) poslovno ime je od značaja i za državne organe (sudski, fiskalni, upravni…) kao i za
primenu odgovarajućih propisa.
4) od značaja je i zbog registracije društva u Registar, jer je registracija uslov za sticanje
svojstva pravne ličnosti.

- Privredno društvo ima pravo i obavezu da se služi svojim poslovnim imenom.

Ono mora biti istaknuto na vidnom mestu, najčešće na poslovnim prostorijama.
Označava se na fakturama, objavama, dokumentima koja izlaze iz društva.
- U našem pravu poslovno pismo (memorandum) i drugi dokumenti nužno je da sadrže
sledeće podatke: poslovno ime društva; pravnu formu društva; sedište; registar u koji je
društvo registrovano i broj njegove registracije; poslovno ime i sedište banke kod koje
ima račun; broj računa, PIB (poreski identifikacioni broj).

67
b) Elementi poslovnog imena
1) Obavezni elementi – propisuje ih zakon. Tu spadaju: ime, oznaka delatnosti,
sedište, oznaka pravnog oblika društva, označavanje posebnog statusa
privrednog subjekta.
– Prvi element izbor imena pripada osnivačima, naravno uz ograničenja pravna i
moralna. Prvo, se ograničenje odnosi na nemogućnost izbora imena koje vidno
odudara od delatnosti društva, te upućuje na delatnost kojom se društvo ne
bavi. Drugo, za subjekte koji se bave određenom delatnošću, uz ime mora da stoji
reč koja tačno upućuje na vrstu delatnosti (npr. banka). Pogrdne i moralno
neprihvatljive reči ne mogu da se koriste kao ime.
– Drugi obavezan element jeste delatnost. Ona mora biti uneta u poslovno ime.
Delatnost i ime ne mogu biti jedno drugom suprotstavljeni
– Treći obavezan element je oznaka pravnog oblika društva (ad, doo…)
– Četvrti obavezan element je sedište. To je mesto iz koga se upravlja poslovima
društva.
– Peti obavezan element je označavanje poslovnog statusa društva
(u likvidaciji ili u stečaju).
2) Fakultativni elementi – oni bliže i detaljnije označavaju privredni subjekt.
Što je poslovno ime upečatljivije to je i privlačnije. U fakultativne elemente
mogu se ubrojati: godina osnivanja, crtež, karakterističan broj, logotip, slika,
zaštitni znak…
3) Elementi pod posebnim pravnim režimom – to su elementi koji se mogu uneti u
poslovno ime uz dozvolu, u skladu sa propisima strane države. U te elemente
spadaju tri kategorije imena, tj. naziva:
Prvu čine: naziv domaće države ili jedinice lokalne samouprave, kao i njen
grb, zastava, i drugi amblemi.
Drugu čine: simboli stranih država ili međunarodnih organizacija.
Treću čini ime ili deo imena fizičkog lica (živa ili druga znamenita ličnost), čije se
ime može uzeti samo uz njegovu saglasnost ili naslednika.
4) Zabranjeni elementi – to su oni elementi koji ne smeju ući u poslovno ime.
Tu spada ime drugog privrednog društva, neistiniti podaci, pogrdni i
nemoralni izrazi, znakovi za kontrolu proizvoda…

47. ZAŠTITA POSLOVNOG IMENA I NJEGOVI PRINCIPI

a) Zaštita poslovnog imena – Poslovno ime privrednih društava u uporednom pravu

uživa pravnu zaštitu po osnovu pravila iz više oblasti prava:

- po pravilima trgovinskog prava,

- o nelojalnoj konkurenciji,
- o industrijskoj svojini,
- autorskih prava i

68
 - po pravilima krivičnog prava.

To samo govori o značaju poslovnog imena.

- U našem pravu poslovno ime privrednog društva uživa višestruku zaštitu:
na osnovu zakona,
po osnovu podnošenja tužbe od zainteresovanog lica,
po osnovu nelojalne konkurencije
i krivičnopravno.
- Po osnovu Zakona o registraciji privrednih subjekata, nakon prijema registracione
prijave, Registrator je dužan da proveri, da li je pod istim nazivom registrovan drugi
privredni subjekt, odnosno da li je taj naziv već rezervisan.

- Zaštita poslovnog imena ogleda se u sledećim mogućnostima:

- odbijanju prijave za registraciju istog ili sličnog poslovnog imena i iste ili - -
- konkurentske delatnosti;
- brisanju kasnije registrovanog poslovnog imena;
- zabrani upotrebe tuđeg poslovnog imena;
- naknadi pričinjene štete.
- U uporednom pravu kod zaštite poslovnog imena postoje dve teorije:
 teorija firme kao subjektivnog prava, po kojoj se smatra da je reč o zaštiti
subjektivnog prava, zbog čega samo lice čiji je subjektivni interes povređen
može podneti tužbu,
 teorija firme kao objektivnog prava, po kojoj je reč o zaštiti objektivnog prava,
objektivnog interesa, zbog čega tužbu može podneti svako ko je ovlašćen da
štiti javni interes.

b) Principi (načela) poslovnog imena – Na načelima se temelji pravni režim

poslovnog imena, štiti njegova namena i stvara pravna sigurnost učesnika na tržištu.
Načela koja se propisuju i koja se redovno navode u pravnoj literaturi su:

1) Načelo istinitosti – podrazumeva da podaci uneti u poslovno ime odgovaraju

stvarnom stanju stvari, odnosno da su podaci uneti u poslovno ime tačni, istiniti.
Unošenje neistinitih podataka u poslovno ime ili Registar smatra se krivičnim
delom. Da bi se ispoštovao princip istinitosti, sve promene u vezi subjekta koje
zahtevaju promenu poslovnog moraju biti uneti u Registar.

2) Načelo javnosti – podrazumeva javno objavljivanje poslovnog imena, kako bi se

treća lica obavestila o njenom postojanju i njenom nosiocu. Stoga se ono prilikom
osnivanja privrednog društva javno objavljuje na veb sajtu Agencije za
privredne registre, javno ističe na poslovnim prostorijama, na dokumentima,
upisuje u Registar i u druge javne knjige.

3) Načelo jedinstvenosti – privredno društvo, kao i preduzetnik, predstavljaju

69
 jedinstveni pravni, ekonomski i poslovni subjekt. Oni mogu obavljati jednu ili više
delatnosti, na jednom lokalitetu ili na više različitih lokaliteta. Privredno društvo može
imati različite organizacione celine, tj. ogranke, na jednom ili više različitih mesta.
Nezavisno od navedenog, sve njih veže jedno poslovno ime koje je pravni izraz
jednog pravnog personaliteta. Ogranci mogu imati svoj naziv, radi bližeg pravnog
označavanja, ali naziv uvek sledi ispod poslovnog imena. Privredno društvo može
imati samo jedno poslovno ime, nezavisno od toga koliko ogranaka ima i da li su na
jednom mestu ili su dislocirani.

4) Načelo isključivosti – štiti nosioca poslovnog imena da se samo on može služiti

njime, da to pravo moraju poštovati svi ostali subjekti i da mu to pravo omogućava da
spreči ostale da se služe njegovim poslovnim imenom.

5) Načelo stalnosti – podrazumeva kontinuiranu upotrebu poslovnog imena dok ne

nastupe pravni razlozi za njegovom promenom. Dugo trajanje jednog poslovnog
imena pokazuje opravdanost postojanja njenog nosioca, njegovu konkurentsku
sposobnost, uspeh, stečeni ugled, postojanost, što uliva poverenje kod trećih lica.

6) Načelo slobodnog izbora – slobodan izbor elemenata poslovnog imena, pre svega
fakultativnih, ali i obaveznih, pripada osnivačima privrednog društva. Međutim, ovo
načelo ima i ograničenja: zabranjeni elementi, obavezno unošenje naziva pravne forme ili
skraćenice…

7) Načelo obaveznosti – svako privredno društvo, pa i preduzetnik mora imati

poslovno ime. Ono je oznaka individualnosti, bez koje se ne može izvršiti registracija u
registar privrednih subjekata, niti steći status privrednog subjekta. Nosilac poslovnog
imena je obavezan da se njime služi i da se pod svojim imenom pojavljuje u pravnom
prometu.

8) Načelo prioriteta – pri registraciji privrednih subjekata, ako se ispostavi da postoji

sukob interesa u vezi sa registracijom poslovnog imena, zakonom je po načelu prioriteta
pravo prvenstva dato ranije podnetoj registracionoj prijavi. Prvi u vremenu jači u
pravu.

48. DELATNOST PRIVREDNOG DRUŠTVA I USLOVI ZA NJENO OBAVLJANJE

a) Poimanje delatnosti – Predmet poslovanja je širi pojam od pojma delatnosti.

Pod predmetom poslovanja se podrazumeva skup delatnosti kojim se društvo
bavi, odnosno skup svih poslovnih aktivnosti kojim se trgovac bavi, dok je
delatnost naziv samo za određenu vrstu posla. Zakonom o privrednim
delatnostima, dopušteno je obavljanje svake delatnosti koja zakonom nije
zabranjena ili nije u suprotnosti sa dobrim poslovnim običajima.
70
 - Delatnost se utvrđuje osnivačkim aktom i registruje se u odgovarajući registar.
Privredno društvo može obavljati jednu ili više delatnosti. Vrste delatnosti utvrđuju se
posebnim zakonom i podzakonskim aktom.
Međutim, preduzetnik može osmisliti i nove delatnosti van okvira propisanih, te ih
registrivati, ali pod tri uslova: 1) da nisu zabranjene, 2) da su po svojoj prirodi
privredne i 3) da se njihovo obavljenje vrši u cilju sticanja dobiti.
- Obavljanje određenih delatnosti potpada pod režim posebnih propisa. To su delatnosti:
 za koje je potrebna prethodna saglasnost u formi dozvole, odobrenja.
 koje se mogu obavljati samo u određenom pravnoorganizacionom obliku
(bankarski poslovi – banke; poslovi osiguranja – osiguravajuća društva…)

- Jednom registrovana delatnost ne znači da se trajno mora obavljati i da se ne može

menjati. Međutim, poželjno je da što duže jedno ime i njegova delatnost opstanu na
tržištu, to dovodi do rasta ugleda privrednog društva, kao i poverenja u njega.
- Delatnost se može proširivati, sužavati, spajati sa drugom, menjati, ali se svaka
promena mora uneti u osnivački akt privrednog društva i Registar privrednih
subjekata (saglasno načelu istinitosti).
- Delatnost ima višestruki pravni značaj:
 Prvo, delatnost je obavezan sastojak poslovnog imena (firme), bez čijeg određenja
nema registracije, niti sticanja statusa privrednog društva,
 Drugo, delatnost određuje obim poslovne sposobnosti lica koje se bavi
privrednom delatnošću, jer može zaključiti pravne poslove samo iz okvira
registrovane delatnosti. Ako zaključi pravni posao mimo svoje poslovne
sposobnosti, postavlja se pitanje valjanosti takvog pravnog posla.

- Kod društva kapitala zakon predviđa sledeća ograničenja:

 prvo, društvo kapitala ne može da registruje delatnost ako ne obezbedi
minimalni iznos osnovnog kapitala koji se zakonom traži;
 drugo, za obavljanje određenih delatnosti minimalni iznos osnovnog
kapitala može biti drugim propisima predviđen u većem iznosu od onog koji je
Zakonom o privrednim društvima uređen;
 treće, u skladu sa posebnim zakonom minimalni iznos osnovnog kapitala
može biti niži za privredna društva koja se osnivaju i posluju samo sa
stranim licima.
b) Uslovi za obavljanje delatnosti – Obavljanju delatnosti privrednog društva može
se pristupiti uz ispunjenost propisanih uslova koji se zahtevaju (tehnički,
sanitarni, kadrovski…)
- Privredno društvo može obavljati delatnost u poslovnom prostoru koji ispunjava
uslove u pogledu:
1) tehničke opremljenosti,
2) zaštite na radu,
3) zaštite i unapređenja životne sredine,

71
4) i drugih propisanih uslova.

- Naš zakonodavac predviđa fleksibilno rešenje: “ispunjenost prostornih uslova za

obavljanje registrovane delatnosti proverava nadležni organ u postupku redovnog
inspekcijskog nadzora”. Ovakvo zakonsko rešenje ima za posledicu da privredno društvo
započinje obavljanje registrovane delatnosti i kad nije ispunilo propisane prostorne
uslove, a da će nadležna inspekcijska služba u postupku redovne kontrole doneti
odgovarajući upravni akt (rešenje, zaključak) kojim će konstatovati uočene nedostatke i
naložiti njihovo otklanjanje u određenom roku.
- Ako privredno društvo otpočne obavljanje neke delatnosti pre nego što pribavi
rešenje nadležnog organa, ono čini privredni prestup.

49. SEDIŠTE PRIVREDNOG DRUŠTVA

a) Pojam sedišta – Privredno društvo mora imati sedište i to samo jedno.

Sedište privrednog društva uređuje se osnivačkim aktom i obavezno se
registruje.
- Naš zakonodavac sedište definiše kao “mesto iz koga se upravlja poslovima
društva”. To je mesto u kome društvo ima organe uprave i administrativne službe.
Sedište se određuje osnivačkim aktom i registruje se u Registar privrednih subjekata
(Zakonom o privrednim društvima).
- Kad društvo obavlja svoju delatnost na više mesta, sedištem se smatra ono koje je
upisano u Registar.

b) Određivanje sedišta – moguće je uočiti tri sistema određivanja sedišta društva:

Sedište po mestu osnivanja – određuje se tako što se uzima da je mesto osnivanja društva
sedište društva, pa se po njemu vrši registracija društva, a time i njegovo sedište.
Pritom, društvo može obavljati delatnost u drugom mestu ili upravljati poslovima društva iz
drugog mesta. Ono može menjati mesto upravljanja ili mesto delatnosti, ali to ne utiče na
sedište društva.

Sedište po mestu upravljanja ili obavljanja delatnosti – određuje se tako što se društvo
opredeljuje ili za mesto iz koga upravlja društvom ili za mesto u kome obavlja delatnost.
Sedište po osnovu uprave ili po osnovu delatnosti naziva se realno sedište.

Sedište po mestu označenom u osnivačkom aktu ili statutu – je ono mesto koje je
određeno kao sedište društva, pa se pretpostavlja da je ono istinito (realno, stvarno).
Prema mestu koje je određeno kao sedište društva vrši se registracija društva.
Sedište određeno na ovaj način naziva se statutarno sedište.

Realno i fiktivno sedište – mesto kao sedište društva koje je označeno u pravnim aktima ne
korespondira uvek sa mestom u kome je realno sedište društva smešteno.
Da bi se treća lica zaštitila, pruženo im je pravo da biraju između statutarnog sedišta
72
(sedište koje je utvrđeno u pravnom aktu) i realnog (stvarnog ) sedišta.
– Kad je reč o odnosu realnog i fiktivnog sedišta treba poći od principa realnosti:
prvo, privredno društvo može imati samo jedno sedište;
drugo, privredno društvo može imati sedište u onom mestu u kome je sedište zakonom
propisano;
treće, sedište se obavezno mora uneti u odgovarajući registar privrednih subjekata;
četvrto, u slučaju da postoji realno (stvarno) i fiktivno (u sudski registar upisano),
merodavno je u sudsko registar upisano sedište.

c) Način promene sedišta – Sedište privrednog društva određuje se osnivačkim

aktom, uz utvđivanje organa koji je ovlašćen da donese odluku o takvoj
promeni.
U osnivačkom aktu donošenje odluke o promeni sedišta društva može se
usloviti davanjem saglasnosti osnivača. Bez takve saglasnosti do promene
sedišta se ne može doći. Svaka promena sedišta mora biti uneta u Registar
privrednih subjekata.

d) Značaj – značaj sedišta sa pravnog aspekta je višestruk:

prema sedištu privrednog društva određuje se mesto zaključenja ugovora, ako
ugovorne strane nisu ugovorile mesto zaključenja ugovora;
zatim, prema sedištu društva određuje se:
mesno nadležan organ za registraciju društva,
mesna nadležnost sudskih i upravnih organa, u parničnom i vanparničnom
postupku;
mesna nadležnost organa za izmirivanje fiskalnih obaveza…

50. ZASTUPANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA – izvori prava, pojam i vrste

a) Izvori prava – Materiju o zastupanju reguliše više zakona:

Zakon o obligacionim odnosima,
Zakon o privrednim društvima,
Zakon o stečajnom postupku,
Zakon o opštem upravnom postupku…
Primarnu ulogu ima Zakon o privrednim društvima.

b) Pojam – Šire shvatanje zastupanja obuhvata istupanje u ime i za račun

zastupanog, kao i ono zastupanje putem koga se deluje za račun drugog lica,
a u svoje ime.
Uže shavatanje zastupanja smatra se samo ono istupanje kod koga je zastupnik
ovlašćen, po bilo kom pravnom osnovu, da svojom izjavom volje preuzima
prava i obaveze.

73
 – Zastupanje je stoga pravno istupanje u ime i za račun privrednog društva, što
podrazumeva zaključivanje pravnih poslova, vršenje pravnih radnji,
istupanje pred sudom i drugim nadležnim organima na osnovu ovlašćenja o
zastupanju i u granicama datih ovlašćenja. Lice koje vrši zastupanje naziva se
zastupnik, a lice koje se zastupa naziva se zastupani.
– Pravni osnov za davanje ovlašćenja za zastupanje proizilazi iz:
1) zakona,
2) akta privrednog društva,
3) akta nadležnog organa ili
4) izjave volje zastupanog.
– Prema Zakonu o privrednim društvima, privredno društvo zastupa direktor,
ortačko društvo-ortaci, komanditno društvo-komplementari, doo i ad-jedan
ili više direktora (predsednik ili članovi upravnog odbora).

– Zastupanje privrednog društva se može zasnovati na izjavi volje zastupanog

(punomoćje), punomoćju po zaposlenju i aktu nadležnog državnog i
nedržavnog organa.
– Zakonom o privrednim društvima stavlja se u dužnost zastupniku privrednog
društva da poštuje sva ograničenja ovlašćenja na zastupanje utvrđena
aktom, ugovorom ortaka ili članova društva, statutom ili odlukom nadležnog
organa društva.
U slučaju da zastupnik prekorači ograničenja ovlašćenja, odgovoran je za štetu
koja se time prouzrokuje.
– Lice koje ima status zastupnika registruje se u Registar privrednih
subjekata.

c) Vrste – U zavisnosti od pravnog osnova postoji više vrsta zastupnika:

1) Zakonski zastupnik – status zakonskog zastupnika po sili zakona ima direktor,

odnosno predsednik upravnog odbora. On zastupa privredno društvo kao organ
koji obavlja funkciju poslovođenja. Međutim, osnivačkim aktom ili statutom
može se ovlašćenje zakonskog zastupnika ograničiti na određene pravne poslove.

2) Zastupnik na osnovu osnivačkog akta ili statuta – osnivačkim aktom ili statutom
može se odrediti da pored direktora privredno društvo zastupaju i druga lica.
Ta druga lica se određuju prema funkciji koju vrše u društvu (npr. sekretar
društva, poslovođa ogranka, šef pravne službe…) I ovim licima se mogu ograničiti
ovlašćenja u osnivačkom aktu ili statutu. Svako ograničenje ovlašćenja kao i
prestanak ovlašćenja mora se registrovati. Time se štite pravni interesi
zastupanog, trećih lica i obezbeđuje se sigurnost pravnog prometa

3) Punomoćnik na osnovu ugovora o punomoćju – pod punomoćjem se

podrazumeva “ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje
punomoćniku”. Punomoćnik može biti fizičko i pravno lice.
74
 Zastupnik privrednog društva može dati punomoćje drugom licu za zastupanje
društva smo pod dva uslova:
1) da je preneto ovlašćenje iz kruga njegovih ovlašćenja, i
2) da je zaključen ugovor o punomoćju koji mora biti u pisanom obliku,
potpisan, a potpis overen kod suda.
– Davalac punomoćja naziva se vlastodavac, a primalac ovlašćenja naziva se
Punomoćnik.
– U Zakonu o obligacionim odnosima uređeno je pet oblika punomoćja:
- opšte (generalno),
- posebno (specijalno),
- poslovno,
- punomoćstvo po zaposlenju
- i punomoć trgovinskog putnika.
- Zakon poznaje i još jedno prokura.
– Punomoćje prestaje prestankom pravnog lica u svojstvu Punomoćnika, odnosno
smrću Punomoćnika.

4) Prokura – na osnovu Zakona o privrednim društvima, prokura se definiše kao

zakonska forma ovlašćenja kojim privredno društvo ovlašćuje jedno ili više
lica za zaključivanje pravnih poslova i radnji u vezi sa delatnošću društva.
Posebno ovlašćenje koje se izdaje naziva se prokura, a fizičko lice kome se daje
prokura naziva se prokurista. Reč je o najširem ovlašćenju iz Zakona o
obligacionom odnosima.
– Po zakonu prokurista je ovlašćen :
1) da zaključuje ugovore,
2) da preduzima pravne radnje,
3) da obavlja pravne poslove.
Prokura se daje u velikim privrednim društvima radi rasterećenja direktora od
velikog broja obaveza.
– Prokura može biti pojedinačna, a to znači može se dati jednom licu ili većem
broju lica, ali svaki prokurista ima sva ovlašćenja koja prokura sadrži po
zakonu. Prokura može biti i zajednička kada se daje većem broju lica zajedno,
zbog čega oni vrše prokuru zajedno.
– Prokura ne prestaje na osnovu smrti ili prestanka jednog člana ili akcionara
društva koje je dalo prokuru. – Prokura se obavezno registruje u Registar.

5) Trgovinski putnik – je lice sa posebnim ovlašćenjem, tj. fizičko lice sa kojim

privredno društvo, odnosno preduzetnik, zaključuje ugovor o punomoćju,
kojim ga ovlašćuje da zaključe ugovore u ime i za račun vlastodavca o prodaji
njegove robe. Trgovinski putnik je po pravilu zaposlen kod vlastodavca, ali ne
mora. Trgovinski putnik je samo ovlašćen da prodaje robu van prostorija
vlastodavca i da vrši one pravne radnje koje su u funkciji prodaje:
• da prikuplja porudžbine,

75
 • da zaključuje ugovor o prodaji robe vlastodavca,
• da prima prigovore na račun prodate robe zbog materijalnih
nedostataka…
Trgovinski putnik ne može:
• ne može kupovati robu koju prodaje,
• ne može svoje ovlašćenje preneti na drugog,
• ne može prodavati robu lica koja su konkurenti vlastodavcu,
• niti vršiti prodaju robe u prostoru vlastodavca.

6) Punomoćnik po zaposlenju ( Punomoćnik na osnovu radnog mesta)

– to je takva vrsta zastupnika koji rade na radnim mestima na kojima se

zaključuju ili izvršavaju pravni poslovi samim faktom da rade na takvom
mestu.
Takva lica moraju biti u radnom odnosu i moraju raditi na takvom radnom mestu
iz koga proističe po prirodi stvari njihovo ovlašćenje da zaključuju ugovore, da
vrše neke pravne radnje ili da ih izvršavaju.
(npr. lica koja rade na šalterima, trgovci u radnjama, komercijalni direktori…)

7) Punomoćnik na osnovu posebnog akta – to je takva vrsta Punomoćnika, tj.

zastupnika koji stiče taj status na osnovu posebnog akta.
Taj akt može biti akt državnog organa ili akt nedržavnog prgana.

51. DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA – državna revizija i pravni status

državne revizorske institucije

a) Državna revizija – za razliku od revizije finansijskih izveštaja privrednih subjekata,

koja se vrši na osnovu Zakona o računovodstvu i reviziji, državna revizija je posebna
vrsta revizije, koja se vrši kod korisnika javnih sredstava od strane Državne revizorske
institucije, na osnovu posebnog zakona.
- Subjekti državne revizije su:
 direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Srbije,
 teritorijalne autonomije i lokalne samouprave;
 organizacije obaveznog socijalnog osiguranja;
 budžetski fondovi;
Narodna banka Srbije;
 javna preduzeća,
 privredna društva i druga pravna lica;
 političke stranke i drugi zakonom određeni subjekti revizije.

- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA vrši reviziju u skladu sa

opšteprihvaćenim načelima i pravilima revizije i u skladu sa međunarodno prihvaćenim

76
standardima revizije.
Subjekt revizije dužan je da revizorima stavi na raspolaganje sve tražene podatke
i dokumenta koji su neophodni za planiranje i izvršenje revizije.
- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA otpočinje postupak revizije donošenjem
zaključka o sprovođenju revizije, protiv kojeg je dopušten prigovor, u roku od osam
dana od uručivanja zaključka.
O prigovoru odlučuje Savet DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE zaključkom, uz tri
mogućnosti: 1) da ga odbaci, 2) da ga odbije ili 3) da ga prihvati kao osnovan.
Protiv zaključka o odbacivanju prigovora nije dopušten prigovor.
- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA će bez odlaganja podneti zahtev za
pokretanje prekršajnog postupka, odnosno krivičnu prijavu nadležnom organu, ako u
postupku revizije otkrije materijalno značajne radnje koje ukazuju na postojanje
elemenata prekršaja, odnosno krivičnog dela.

c) Pravni status Državne revizorske institucije – DRŽAVNA REVIZORSKA

INSTITUCIJA je najviši državni organ. To je samostalna i nezavisna
institucija, koja vrši reviziju javnih sredstava u Srbiji. Ona ima svojstvo
pravnog lica, a za obavljanje poslova iz svoje nadležnosti odgovorna je
Narodnoj skupštini. Sedište DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE je u
Beogradu. Akti kojima DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA vrši svoju
nadležnost revizije ne mogu biti predmet osporavanja pred sudovima i
drugim državnim organima.
- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA obavlja sledeće poslove:

- planira i obavlja reviziju;

- donosi podzakonske i druge akte radi sprovođenja zakona;
- zauzima stavove i daje mišljenja;
- usvaja i objavljuje standarde revizije u vezi sa javnim sredstvima;
- uređuje program obrazovanja i ispitni program za sticanje zvanja državni
revizor i ovlašćeni državni revizor,
- organizuje polaganje ispita za sticanje revizorskih zvanja i vodi registar lica koja
su stekla pomenuta zvanja;
- sarađuje sa međunarodnim revizorskim i računovodstvenim organizacijama…

- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA ima svoje organe:

predsednik, potpredsednik, savet, a unutar svoje organizacije ima revizorske službe i
prateće službe. Predsednik DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE je generalni
državni revizor i rukovodilac ove institucije. Potpredsednik DRŽAVNE REVIZORSKE
INSTITUCIJE zamenjuje predsednika u slučaju njegove sprečenosti. Savet DRŽAVNE
REVIZORSKE INSTITUCIJE je najviši kolegijalni organ, koji ima pet članova
(predsednik, potpredsednik i tri člana). Predsednik saveta je istovremeno i predsednik
DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE .

77
 - Predsednika, potpredsednika i članove Saveta DRŽAVNE REVIZORSKE
INSTITUCIJE bira i razrešava Narodna skupština, a oni nakon izbora polažu
zakletvu pred Narodnom skupštinom, čime preuzimaju dužnost. Članovi saveta biraju
se na period od pet godina, a mogu biti birani najviše dva puta. Njima prestaje mandat
pre isteka vremena: podnošenjem ostavke, ispunjenjem uslova za penziju ili
razrešenjem.
- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA ima sekretara koga bira i razrešava
predsednik DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE na vremenski period od 6
godina. Sekretar je funkcioner DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE, koji
usklađuje rad pratećih službi, vodi poslovanje DRŽAVNE REVIZORSKE
INSTITUCIJE i obavlja druge poslove.
- DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA izveštava Narodnu skupštinu
podnošenjem: 1) godišnjeg izveštaja o svom radu,
2) posebnih izveštaja u toku godine,
3) izveštaja o reviziji završnog računa budžeta Srbije i drugih
zakonom određenih izveštaja.

52. DUŽNOST PAŽNJE U OBAVLJANJU POSLOVA PRIVREDNOG DRUŠTVA

- Privredno društvo je privredni subjekt sa jedinstvenim interesom, interesom jednog ili više
vlasnika. Međutim, u stvarnosti osim interesa vlasnika u društvu dolaze do izražaja i drugi
interesi: poverilaca, zaposlenih, uprave i samog društva. Navedeni interesi su u praksi često
suprotstavljeni, a ponekad i konfliktni. Zbog toga zakonodavac ima zadatak da te
suprotstavljene interese uskladi, propisivanjem odgovarajućih pravila.

a) Lica koja imaju dužnost prema privrednom društvu

- U našem pravu je usvojen anglosaksonski koncept dužnosti određenih lica prema
privrednom društvu, koji polazi od toga da je interes društva jedini interes koji ta lica
realizuju. Ta lica su:
1) svi ortaci ortačkog društva i svi komplementari komanditnog društa;
2) kontrolni članovi društva sa ograničenom odgovornošću ili kontrolni članovi
akcionarskog društva (to su lica koja sama ili zajedno ostvaruju kontrolu nad upravljanjem
društva);
3) zastupnici društva;
4) članovi organa društva kapitala;
5) članovi nadzornog organa i druga lica u društvu kapitala;
6) lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima društva i
7) likvidacioni upravnik društva.

b) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika (dužnost poslovne pažnje i pravilo

poslovne procene - prosuđivanje)
- Lica koja imaju dužnost prema privrednom društvu moraju da obavljaju svoje poslove
savesno, sa pažnjom dobrog privrednika i sa uverenjem da rade u najboljem interesu

78
privrednog društva. Lice koje postupa u skladu sa svojim dužnostima nije odgovorno za
štetu koja iz takve procene nastane za društvo. Npr, ako zastupnik zaključi rizičan posao za
društvo, neće snositi odgovornost za nastalu štetu iz tog posla ako je postupao sa
odgovarajućom pažnjom.

c) Dužnost lojalnosti (načelo lojalnosti)

- Zakonom je stavljeno u dužnost određenim licima da postupaju savesno i lojalno prema
privrednom društvu. Načelo lojalnosti u našem Zakonu o privrednim društvima
konkretizuje se: 1) u slučajevima postojanja ličnog interesa; 2) u postojanju sukoba
interesa sa društvom; 3) u slučaju zabrane konkurencije privrednom društvu.
1) Lični interes i privredno društvo – u svim slučajevima u kojima lica koja imaju
dužnost prema privrednom društvu, a imaju lični interes, duguju lojalnost društvu, a
naročito: da ne koriste imovinu društva radi ostvarenja ličnog interesa; da ne
koriste povlašćene informacije o društvu radi ličnog bogaćenja;
da ne zloupotrebljavaju pozicije u društvu radi ličnog bogaćenja;
da ne koriste poslovne mogućnosti društva radi ostvarenja svojih ličnih potreba…
2) Zabrana ugovaranja u ličnom interesu (odobravanje pravnog posla u kome postoji
sukob interesa sa društvom) – povreda pravila sukoba interesa sa privrednim
društvom u slučaju postojanja ličnog interesa ili interesa povezanog lica, stvara
obavezu naknade štete društvu, osim ako je tako zaključen pravni posao
odobren u dobroj veri: a) od svih drugih ortaka ili svih komplementara koji
nemaju lični interes; b) većinom glasova članova doo koji nemaju lični interes;
c) većinom glasova članova upravnog odbora koji nemaju lični interes u tom
poslu (u slučaju ad).
3) Zabrana konkurencije privrednom društvu – lica koja imaju dužnost prema
privrednom društvu ne mogu biti, direktno ili indirektno, angažovana u drugom
društvu sa konkurentskom delatnošću, osim ako za to dobiju odobrenje
nadležnog organa društva. Ako nije reč o društvu sa konkurentskom delatnošću,
zakonom se ne zabranjuje angažovanje lica koja imaju dužnost u drugom
privrednom društvu.
- Povreda sukoba interesa i zabrane konkurencije daje privrednom društvu pravo da zahteva
naknadu štete od lica koje je prekršilo zabranu.

d) Dužnost čuvanja poslovne tajne

- Naš zakonodavac pod poslovnom tajnom podvodi “informaciju o poslovanju određenu
osnivačkim aktom, za koju je očigledno da bi prouzrokovala znatnu štetu privrednom
društvu ako dođe u posed trećem licu”. Informacija o poslovanju, koja predstavlja tajnu
društva, može biti određena, pored osnivačkim aktom, i posebnim aktom ili ugovorom
ortaka, ili ugovorom članova društva, odnosno statutom ad.
- U pravnoj doktrini pravi se razlika između proizvodne tajne (predstavljaju podaci o
nepatentiranim pronalascima i inovacijama u obavljanju delatnosti društva, npr. know-how) i
komercijalne tajne (predstavljaju podaci o tome ko su poslovni partneri privrednog društva
ili podaci o finansijskom poslovanju društva). Međutim, zakonom je određeno da poslovnu

79
tajnu ne mogu da predstavljaju informacije čije je objavljivanje obavezno, u skladu sa
zakonom, ili koje su u vezi sa povredom zakona, dobre poslovne prakse ili principa
poslovnog morala, ali informacije za koje postoji osnovana sumnja na postojanje
korupcije.
- Lica na koja se odnosi dužnost čuvanja poslovne tajne odgovorna su privrednom društvu za
pričinjenu štetu.

53. REŠAVANJE SPOROVA KOJI PROIZILAZE IZ ZAKONA O PRIVREDNIM

DRUŠTVIMA

a) Nadležnost za rešavanje sporova

- U našem pravu trgovinski sudovi imaju značajnu ulogu u rešavanju sporova vezanih za
osnivanje, registraciju i poslovanje privrednih društava i drugih privrdnih subjekata.
Zakon o privrednim društvima pretpostavlja nadležnost trgovinskih sudova u rešavanju
sporova kroz dve vrste građanskih sudskih postupaka: parnični i vanparnični.
- Trgovinski sudovi su nadležni za rešavanje sporova koji proizađu iz trgovinskih
pravnih poslova koje zaključuju privredni subjekti, oni su takođe nadležni da odlučuju i
o individualnim i derivatnim tužbama (koje podizu manjinski akcionari na oznovu Zakona
o privrednim društvima).

b) Vrste postupaka
- Trgovinski sudovi postupaju u dve vrste postupaka: parničnom (rešavaju sporove iz
trgovinskih i imovinskopravnih odnosa, na osnovu Zakona o parničnom postupku) i
vanparničnom - predmet sudske zaštite u ovom postupku može biti:
1) pravo ortaka, članova, akcionara da zatraže od suda da odredi ovlašćenog
procenjivača koji će proceniti vrednost nenovčanog uloga;
2) pravo članova društva da zatraže od suda da izda nalog nadležnom organu privrednog
društva da izvrši dužnost informisanja svojih članova o poslovanju i finansijskom
stanju;
3) pravo akcionara da zatraži od suda ostvarivanje prava na obaveštavanje u pogledu
finansijskog stanja i sticanja sopstvenih akcija društva koje mu je uskraćeno…
- Pokrenut vanparnični postupak pred trgovinskim sudom je hitan i sud prvog stepena je
dužan da donese odluku najkasnije u zakonskom roku od 60 dana od dana prijema
zahteva. Nakon donošenja prvostepene odluke, nezadovoljna strana može izjaviti žalbu
Višem trgovinskom sudu, u zakonskom roku od 8 dana. Drugostepeni sud je dužan da
odluči po podnetoj žalbi najkasnije u roku od 30 dana od dana njenog prijema.

c) Individualna i derivatna tužba

- Zakonodavstvo poznaje dve vrste tužbi koje mogu podneti manjinski akcionari:
individualna i derivatna, dok samo neka zakonodavstva posnaju i tzv. kolektivnu tužbu.

80
1) Individualnu tužbu – može podneti u svoje ime i za svoj račun svaki ortak, član ili
akcionar kome je povređeno neko pravo ili pričinjena šteta povredom dužnosti organa
društva ili drugih lica koja su odgovorna za povredu dužnosti prema društvu.
Takođe, ovu tužbu može podneti više lica zajedno u svoje ime i za svoj račun.
- Primeri iz sudske prakse za individualnu tužbu su: povreda prava učestvovanja u radu
skupštine, netačno prikazivanje rezultata poslovanja društva da bi se izbegla isplata
dividendi, onemogućavanje ostvarivanja prava glasa, povreda prava prečeg upisa
akcija…
- Lice koje može biti tuženo u sporu po podnetoj individualnoj tužbi javlja se privredno
društvo zbog nezakonite i štetne odluke skupštine društva, odnosno društvo i članovi
upravnog organa.

2) Kolektivna tužba – to je takva tužba koju podiže jedan ili više akcionara protiv
društva, njegovih organa ili drugih lica koja su odgovorna za povredu dužnosti prema
društvu, radi priznavanja nekog individualnog prava koje im pripada, s tim da se
dejstvo donete sudske odluke proteže i prema drugim akcionarima koji su u istom
pravnom položaju.

3) Derivatnu tužbu – je ovlašćeno da podnese društvo radi naknade pričinjene štete od

strane lica koja imaju dužnost prema društvu. Ako ovu tužbu ne podnesu privredno
društvo protiv naznačenih lica, tada se kao tužioci mogu javiti komanditor, član ili
akcionar privrednog društva. Navedena lica su ovlašćena da podnesu tužbu u svoje ime,
a za račun društva.
- U našem pravu navedena lica mogu da podnesu derivatnu tužbu pod uslovom da se
prethodno kumulativno ispune ovi uslovi: 1) da imaju svojstvo komanditora, člana ili
akcionara u vreme podnošenja tužbe, 2) da pojedinačno ili zajedno poseduju zakonom
propisani procenat od 5% učešća u osnovnom kapitalu društva, 3) da su se pre
podnošenja tužbe obratili društvu sa zahtevom da ono neposredno ostvari naknadu za
pričinjenu mu štetu, a ono to ne učini u roku od 30 dana od dana dostavljanja zahteva.
- Ostavarena naknada štete po osnovu derivatne tužbe pripada privrednom društvu, a
podnosilac tužbe u svoje ime, a za račun društva, koji uspe u sporu, ima pravo samo na
naknadu parničnih troškova. U protivnom, ako tužba bude odbijena, sve troškove spora
snosi lice koje je tužbu podnelo.

54. JAVNOST RADA, INFORMISANJE I ZASTARELOST U PRAVU DRUŠTVA

- Javnost rada znači da je osnivanje, obavljanje delatnosti i prestanak rada privrednih

društava dostupan javnosti. Registracija se vrši u Registru, a osnivanje novih subjekata
obajvljuje se na internet stranici Agencije za privredne registre. Svaka statusna
promena, kao i prestanak, registruju se i objavljuju.

81
- Saglasno principu javnosti rada, zakonom se nalaže privrednim subjektima da vrše
funkciju obaveštavanja svojih članova, zaposlenih, poverilaca, a u tačno određenim
slučajevima i Registar.
- Privrednim društvima je stavljeno u dužnost da svoje ortake, članove ili akcionare
informišu o svom poslovanju i finansijskom stanju. U okviru tog informisanja, privredna
društva su dužna da navedenim licima učine dostupnim informacije i dokumenta koja se u
skladu sa Zakonom o privrednim društvima, osnivačkim aktom ili statutom moraju
učiniti dostupnim.
- Za slučaj da nadležni organ privrednog društva propusti da izvrši zakonsku dužnost
informisanja, ortaci, članovi društva i akcionari imaju pravo podnošenja pisanog zahteva
sudu, koji u vanparničnom postupku može izdati nalog za postupanje privrednog
društva u skladu sa zakonom. Zakonom je uspostavljena odgovornost nadležnog organa
ili ovlašćenog lica u društvu, u obliku naknade štete, prema ortacima, članovima i
akcionarima, za slučaj da ih ne informišu u skladu sa zakonom.
- Pravo na informisanje proizilazi iz principa javnosti rada privrednog društva i
njegovih organa, a obuhvata pravo na traženje informacija i pravo na uvid u poslovne
knjige i drugu dokumentaciju društva.
Ortaci, članovi i akcionari imaju individualno pravo na obaveštavanje o:
- radu privrednog društva i njegovih organa;
- finansijskim izveštajima;
- izveštajima uprave;
- izveštajima nadzornog organa i revizora…
- Pravo na obaveštavanje imaju i zaposleni, a način njihovog obaveštavanja uređuje se
osnivačkim ili nekim drugim aktom društva.
- Saglasno principu javnosti rada, osnivački akt, opšti akt privrednog društva, poslovne
knjige, bilans stanja, bilans uspeha i drugi izveštaji, ne mogu se proglasiti poslovnom
tajnom.

Zastarelost u pravu društva

- Zakonom o privrednim društvima se određuje zastarelost za potraživanja određenih lica:

1) ortaka, članova društva i akcionara prema privrednom društvu;
2) poverilaca društva prema ortacima, članovima društva ili akcionarima društva,
3) privrednog društva prema svojim ortacima, članovima ili akcionarima društva,
4) privrednog društva prema članovima organa društva, zastupniku ili likvidacionom
upravniku.

- Takođe, zakonom se određuju i opšti rokovi zastarelosti, kao subjektivni rokovi

– 180 dana od dana saznanja za osnov podizanja tužbe
ili, kao objektivan rok – 3 godine od dana dospelosti.
Opšti zakonski rokovi zastarelosti će se primeniti ukoliko propisom za konkretno potraživanje
nije drukčije određeno – posebni rokovi zastarelosti.

82
55. INDIVIDUALNI PREDUZETNIK (INDIVIDUALNI TRGOVAC)

Zakonska definicija i zakonsko regulisanje individualnog preduzetnika

- Prema Zakonu o privrednom društvu, preduzetnik se definiše kao “fizičko lice koje je
registrovano, i koje radi sticanja dobiti u vidu zanimanja obavlja sve zakonom
dozvoljene delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti”.
- Ova zakonska definicija može se rasčlaniti na sledeće, preduzetnik:
1) je fizičko lice, 2) je registrovano fizičko lice, 3) može obavljati sve zakonom dozvoljene
delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti,
4) obavlja delatnost trajno, samostalno, neposredno, lično kao glavno i redovno zanimanje,
5) obavlja delatnost radi sticanja dobiti.

Pored navedenih elemenata koje sadrži zakonska definicija, pojam individualnog

preduzetnika obuhvata i druge elemente: poslovno ime, sedište, uslove za obavljanje
delatnosti, zastupanje, odgovornost, zastarelost, likvidaciju…

Vrste individualnih preduzetnika

- U kontinentalnom pravu pravi se razlika između dve vrste trgovaca, odnosno fizičkih lica:
1) individualni trgovac i 2) imalac radnje (mali trgovac). Osnovne razlike između ove dve
vrste trgovaca ogledaju se u: načinu njihove registracije; pojedinim elementima njihovog
pravnog statusa; vrsti delatnosti koje mogu obavljati; obimu njihovog poslovanja;
različitom načinu vođenja poslova; različitom načinu oporezivanja…

Pravna forma individualnog preduzetnika

- Preduzetnik je pravna forma privrednog subjekta, koji nema svojstvo pravnog lica.
Reč je o fizičkom licu sa svojstvom preduzetnika, koji registruje, odnosno evidentira
preduzetničku delatnost kod nadležnog organa. U našem pravu individualni preduzetnik
organizuje radnju za obavljanje samostalne delatnosti ili neki drugi oblik poslovanja:
radionicu, kancelariju, biro, servis, agenciju, studio, apoteku…
- Fizičko lice u svoje preduzeće ne unosi ulog i ne izdvaja poseban deo svoje imovine radi
obavljanja registrovane delatnosti. Individualni preduzetnik za preuzete obaveze u
pravnom prometu odgovara neograničeno, celokupnom svojom imovinom.
- Uslovi za organizovanje radnje od strane fizičkog lica su sledeći: 1) da ima opštu
zdravstvenu sposobnost, 2) da je poslovno sposobno, 3) da mu pravnosnažnom sudskom
odlukom nije zabranjeno obavljanje određene delatnosti, 4) da ima opremu i kadrove koji
su propisani za obavljanje delatnosti, kao i odgovarajući prostor.
- Individualni preduzetnik neposredno vodi radnju u svoje ime i za svoj račun.
U radnji mogu raditi zaposlena lica i članovi porodičnog domaćinstva, koji ne moraju da
zasnuju radni odnos (roditelji, bračni drug i deca).

83
- Dva ili više fizičkih lica mogu organizovati ortačku radnju pod zajedničkim poslovnim
imenom. Reč je o pravnom obliku kolektivnog preduzetništva, na koji se primenjuju pravila
za individualnog preduzetnika.
- Individualni preduzetnik obavlja delatnost pod nazivom koji predstavlja njegovo poslovno
ime. Poslovno ime može da sadrži njegovo lično ime, ime nekog drugog lica ili poseban naziv
uz obavezan dodatak “preduzetnik” ili skraćenicu “pr”. Poslovno ime mora biti istaknuto na
vidnom mestu na svakom objektu u kome se obavlja delatnost.
- Individualni preduzetnik mora imati sedište. To je mesto u kome obavlja delatnost. Ako
za njegovu delatnost nije potreban poseban prostor, onda je sedište radnje njegovo
prebivalište sa adresom stanovanja.
- Poslovođenje individualni preduzetnik vrši lično. On zastupa i upravlja radnjom.
Međutim, ako privremeno prestane lično da vodi radnju, ona ne prestaje sa radom, jer se rad
nastavlja preko poslovođe (zaposleni ili član porodice), uz ovlašćenje preduzetnika u pisanom
obliku.
- Preduzetnik se registruje u Registar (registraciona prijava i prilaže dokaz o identitetu –
kopija lične karte ili pasoša).

Prestanak individualnog preduzetnika

- Prestaje brisanjem iz registra, a to se vrši podnošenjem zahteva za odjavu

preduzetničke delatnosti. Do brisanja neće doći ako je nad individualnim preduzetnikom
pokrenut postupak stečaja, kako ne bi došlo do izigravanja poverilaca.
- Individualni preduzetnik se briše iz registra u slučaju:
1) odjave, 2) smrti ili gubitka poslovne sposobnosti, 3) neobavljanja delatnosti
neprekidno jednu godinu, 4) isteka vremena, ako je registrovan na određeno vreme,
5) obavljanje delatnosti u vreme privremenog prekida po odluci nadležnog organa,
6) kažnjavanja, više od tri puta, za obavljanje delatnosti za koje ne ispunjava propisane
uslove, 7) stečaja i likvidacije…

Značaj individualnog preduzetnika

- Individualni preduzetnik je pogodan pravni oblik za tržišnu privredu, u kojoj

preovlađuje sitna robna proizvodnja. Kada razvijena tržišna privreda posustaje,
individualno preduzetništvo dobija na značaju, jer jednim delom pokreće nove privredne
procese a drugim delom održava postojeće. On je pravna forma koja je prilagodljiva
tržištu. To je čest pravni oblik jer ne zahteva značajniji kapital, jednostavan je oblik za
poslovođenje i upravljanje (odlučivanje je u rukama vlasnika, ne pretpostavlja dvojno
knjigovodstvo, ne podleže dvojnom oporezivanju, postupak registracije je krajnje
pojednostavljen)
- I u našoj poslovnoj praksi značaj individualnog preduzetnika je višestruk. Poslovanjem
preko radnje preduzetnik vrši samozapošljavanje što je značajno u tranzicionom
periodu. Stvara materijalna dobra i kulturne vrednosti. Zadovoljava one potrebe
stanovništva koji se ne mogu zadovoljiti preko privrednih društava, čime učestvuje u

84
razvoju privrede.
Korisnik je bankarskih kredita, čime učestvuje u razvoju bankarstva.

56. DRUŠTVO SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU

a) Nastanak, svojstva i značaj

- Doo i AD ne samo što se smatraju društvima kapitala, već i modernim formama

trgovačkog društva.
- Mada je naziv Doo skoro opšteprihvaćen, smatra se da nije najsjanije rešenje, jer se stiče
utisak da društvo odgovara ograničeno za svoje obaveze.
- Pravno i stvarno, društvo odgovara celokupnom svojom imovinom bez ograničenja,
dok njegovi članovi imaju vid ograničene odgovornosti, jer odgovaraju za obaveze
društva samo do visine svog uloga. Unoseći ulog, čija je namena da donese njegovom članu
dobit, član rizikuje da izgubi uneto, ako društvo loše posluje.
- Broj ovih društava u odnosu na AD je tri puta veći, s tim što po obimu kapitala, po
broju zaključenih ugovora na tržištu i po broju zaposlenih zaostaje za AD.
- Karakteristika Doo jeste da pokazuje sličnost i sa društvom lica i sa društvom kapitala, a
svrstava se u oblike društva kapitala.
Sa društvom kapitala su sličnosti: društvo odgovara svojom imovinom, a ne članovi
društva, a na članu društva je da snosi rizik unetog (ograničena odgovornost).
Sa društvom lica pokazuje sličnost, jer ga osnivaju lica koja vezuje uzajamno poverenje, a
pristup novog člana, prenos udela i prestanak društva, vezano je za saglasnost članova.
- U Doo se unose manji ulozi, pa je oblik pogodan većem broju fizičkih lica.
Autonomija članova je šira nego u Ad, a manji broj članova omogućava veću kontrolu u
pogledu raspolaganja udelima, čime se izbegava izigravanje manjine.
Unutrašnja organizacija prilagođena je potrebama članova koji svoje odnose zasnivaju na
poverenju. Međutim, u cilju zaštite trećih lica, nije dozvoljeno osnivanje ovih društava u
oblasti bankarstva, pa i osiguranja.

- Opšte karakteristike društva su:

Prvo, to je oblik društva sa statusom pravnog lica, koji stiče to svojstvo momentom
registracije.
Drugo, imovina društva odvojena je od lične imovine članova društva, te ono odgovara
za svoje obaveze svojom imovinom, a ne njeni članovi društva.
Treće, ulozi članova mogu biti u svemu što ima svoju vrednost, koja se može izraziti u
novcu.
Četvrto, zbir vrednosti uloga članova društva čini osnovni kapital društva.
Peto, svaki član ima jedan udeo u društvu po principu “jedan član jedan udeo”, mada može
da se desi “jedan član, više udela”.
Šesto, posluje pod zajedničkim poslovnim imenom uz obavezno unošenje skraćenice doo.
Sedmo, oblik je pogodan za sve vrste delatnosti, osim za finansijske i bankarske poslove,

85
koji se formiraju u formi Ad.
Osmo, broj članova je ograničen i kreće se od jednog člana do 50.
Deveto, osnovni kapital u novčanom iznosu fiksiran je zakonom, udeli članova su po
pravilu jednaki.
Deseto, osnivači mogu biti kako fizička tako i pravna lica.
Jedanaesto, upravljanje vrše po pravilu vlasnici.

b) Pojam, osnivanje i pravni status

Pojam – Doo, naš ga zakonodavac definiše kao privredno društvo koje osniva jedno ili
više pravnih lica i/ili fizičkih lica, u svojstvu članova društva, radi obavljanja određene
delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom.
- U pravnoj literaturi ono se definiše kao društvo u koje se udružuje više lica sa ciljem da
pod zajedničkom firmom, uz odgovornost unapred ograničenu na osnovni dug,
učestvuju u privrednom poduhvatu radi koga se društvo osniva.

Osnivanje – Doo može se osnivati samo simultanim načinom, tj. bez javnog poziva i upisa
uloga. Osnivači društva mogu biti pravna i/ili fizička lica, domaća i strana, koja
osnivanjem stiču svojstvo članova društva. Dok su osnivači društva ujedno i članovi,
dotle lica koja kasnije pristupe društvu imaju samo svojstvo člana društva.

- Naš zakonodavac maksimizira broj članova ovog društva na 50 članova. Ako se broj
članova poveća do 100 i održi u periodu dužem od godinu dana, tada je društvo dužno
da promeni postojeći pravni oblik u zatvoreno AD. Ovo društvo ne može da posluje sa
većim brojem članova, zbog njegovo pravne prirode (lične osobine osnivača, međusobno
poverenje, način upravljanja, rapolaganje udelima).
- Osnivanje društva započinje donošenjem osnivačkog akta, koji sadrži minimum
zakonom utvrđenih obaveznih elemenata. Osnivački akt je pojedinačni pravni akt i
predstavlja pravni temelj društva, njime se određuje jedna ili više delatnosti koje će
društvo obavljati, kao i sedište društva.
- Troškove osnivanja društva snosi društvo, ili njegovi osnivači što se bliže uređuje
osnivačkim aktom.
- Doo može imati i ugovor članova društva, kojim oni naročito uređuju poslovanje
društva i upravljanje. To je pojedinačni pravni akt. Ugovor se sastavlja u pisanoj formi i
ima zakonom utvrđenu sadržinu.

Pravni status – Posle sprovođenja svih neophodnih pravnih radnji u postupku osnivanja
društva, ovlašćeno lice podnosi registracionu prijavu uz koju obavezno prilaže:
1) dokaz o identitetu osnivača;
2) osnivački akt (odluku ili ugovor) sa overenim potpisima osnivača ;
3) potvrdu banke o uplati novčanog uloga na privremeni račun;
4) sporazum osnivača o procenjenoj vrednosti nenovčanog uloga;
5) odluku o imenovanju zastupnika, ako nije određen osnivačkim aktom;

86
6) overeni potpis zastupnika.

- Naš zakonodavac nalaže društvu da čuva veći broj dokumenata i akata:

osnivački akt, ugovor članova društva, rešenje o registraciji, knjigu odluka, finansijske
izveštaje…

Društvo je dužno da dokumente i akte čuva u svom sedištu ili mestu koje je poznato i
dostupno članovima društva (osnivački akt i ugovor članova društva čuva se trajno,
a ostala dokumenta i akte namanje 5 god, a zatim se arhiviraju, u skladu sa propisima o
arhivskoj građi).

57. DRUŠTVO SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU

a) Osnovni kapital, ulozi i udeli

Osnovni kapital – formira se od uloga članova. Osnivači unose uloge u društvo, gubeći
pravo svojine nad unetim.
Nad uloženim društvo stiče pravo svojine, a član društva stiče pravo svojine nad
društvom, tj.udeo u društvu srazmerno unetom ulogu (npr. 1/8, 1/3,1/2)
- Ulog može biti u stvarima (pokretnim i nepokretnim), novcu, hov, pravima (obligacionim
i drugim imovinskim pravima), kao i u izvršenom radu i pruženim uslugama društvu.
Nenovčani ulozi se procenjuju u novcu, kako bi se znao procentualni iznos udela u
osnovnom kapitalu. Ulozi su po pravilu međusobno jednaki. Jedan udeo može imati više
vlasnika, ali jedan vlasnik (titular) ne može imati više udela u društvu.
- Zakonom o privrednim društvima utvrđuje se minimalni novčani deo osnovnog kapitala
društva, koji iznosi, na dan uplate, najmanje 500 eura.
- Osnovni kapital ima tri funkcije:
1) služi kao svojevrsni garantni fond za poverioce;
2) predstavlja imovinsku vrednost pomoću koje se određuju udeli članova društva;
3) služi kao početna imovina za poslovanje društva posle njegovog osnivanja.

Ulozi – ulozi osnivača Doo mogu biti novčani i nenovčani, uključujući izvršeni rad i
pružene usluge društvu. Upis uloga članova društva i njihova uplata (ulaganje u imovinu)
vrše se u skladu sa osnivačkim aktom, odnosno zaključenjem ugovora ili donošenjem
odluke o osnivanju društva.
- Naš zakonodavac ne reguliše zakonski minimum novčanog uloga i prepušta da ono bude
uređeno osnivačkim aktom.
- Svi ulozi moraju biti upisani do podnošenja prijave za registraciju društva, a novčani
deo uplaćen na privremeni račun najmanje 50% od novčanog dela osnovnog kapitala, a
ostatak na račun društva, u roku od 2 godine od dana registracije.
- Osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva može biti predviđeno donošenje odluke
o unošenju dodatnih uloga. Dodatnim ulozima se omogućava društvu da stiče sopstvena

87
sredstva od svojih članova (bez zaduživanja društva), a njihova namena najčešće služi za
pokrivanje gubitaka društva, ostvarivanje određenog poduhvata u procesu proizvodnje,
širenju tržišta…Dodatni ulozi mogu biti novčani i nenovčani. Pretpostavka je da članovi
društva ulažu dodatne uloge u društvo srazmerno visini njihovog udela.

Udeli – Zakonom o privrednim društvima uspostavljen je princip “jedan udeo jedan

član” u doo. Član društva može imati jedan udeo, a ako naknadno stekne još jedan ili više
udela, oni se spajaju sa postojećim i zajedno čine jedan udeo člana društva. Udeli mogu
biti jednake vrednosti, ali i ne moraju. Sticanjem udela članovi stiču članska prava u
društvu.
- Udeo može pripadati jednom titularu ili većem broju titulara (suvlasnici udela).
Suvlasnici udela se u odnosu na društvo smatraju jednim članom društva, a u knjigu
udela upisuje se puno ime i adresa svakog od suvlasnika.
- Treba praviti razliku između uloga i udela.
Ulog je ono što se unosi u društvo, a udeo je srazmerni (procentualni) deo koji član
društva ima u odnosu na osnovni kapital društva.
Ulog predstavlja osnov za sticanje udela u društvu i ogleda se u određenoj imovinskoj,
novčanoj ili nenovčanoj vrednosti, dok se udeo ogleda u skupu imovinskih, upravljačkih
i drugih prava koja član društva ima u odnosu prema drugim članovima društva.

- Doo obavezno vodi knjigu udela članova društva i dužno je da je drži u svom sedištu.
Obaveza društva je da podnese registru prijavu i potrebna dokumenta za svaku
promenu podataka upisanih u knjigu udela, radi registracije i objavljivanja.
Članovi društva imaju pravo na uvid u knjigu udela.
- Povlačenje unetog uloga u društvo nije dopušteno, ali može biti predviđeno u
osnivačkom aktu ili ugovorom članova društva na dva načina:

1) dobrovoljno, po osnovu istupanja člana iz društva i

2) prinudno, po osnovu isključenja člana iz društva.

Odluku o povlačenju i poništenju udela donosi skupština članova društva.

Povlačenjem udela prestaju članska prava u društvu, a član čiji je udeo povučen i
poništen ima pravo na naknadu njegove vrednosti.
- Ciljevi koji se postižu povlačenjem udela su: sprečavanje prinudnog namirenja
poverilaca na imovini člana nad kojim je otvoren stečaj; radi povećanja rentabilnosti
ostalih udela u društvu; pojačavanja samofinansiranja društva; sprečavanja ulaska u
društvo nepoželjnih lica po osnovu nasleđa i poklona…

b) Povećanje i smanjenje osnovnog kapitala – Doo može da vrši povećanje i smanjenje

osnovnog kapitala, kao i AD. Povećanje se može izvršiti na osnovu donete odluke
skupštine i izmene osnivačkog akta na dva načina:

1) novim ulozima članova društva ili

88
2) pretvaranjem raspoloživih rezervi za ove namene u osnovni kapital.

Osnovni kapital društva može se i smanjiti na osnovu odluke skupštine ali ne ispod
zakonom predviđenog minimalnog iznosa.

- Zakonodavac obavezuje društvo da izvrši registraciju izvršenog povećanja ili

smanjenja osnovnog kapitala, po pravilu jednom godišnje, u roku od 30 dana od dana
održavanja godišnje skupštine članova društva.

58. DRUŠTVO SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU – organi društva

a) Skupština društva – Doo ima skupštinu, koju čine svi članovi društva.
Zakonom se regulišu pitanja o:

Nadležnosti – skupština članova društva odlučuje o:

1) odobravanju poslova zaključenih u postupku osnivanja, a pre njegove registracije;
2) izboru i rešavanju direktora ili članova upravnog odbora i uređivanju njihove naknade,
tj. zarade;
3) odobravanju finansijskih izveštaja, donošenju odluke o vremenu i iznosu plate
članovima društva;
4) imenovanju internog revizora;
5) imenovanju likvidacionog upravnika;
6) povećanju i smanjenju osnovnog kapitala društva;
7) odlučivanju o dopunskim ulozima od strane članova društva;
8) isključenju člana društva, prijemu novog člana;
9) statusnim promenama, promeni pravne forme i prestanku društva…

Postupak sazivanja i održavanja skupštine – sednice skupštine se sazivaju po potrebi.

One se obavezno sazivaju samo kada je to zakonom, osnivačkim aktom ili ugovorom
članova društva određeno. Dužnost njenog sazivanja je na direktoru ili upravnom
odboru.
– Sednice skupštine se sazivaju pozivom, u pisanom obliku. Poziv članu društva može se
uputiti i elekronskim putem, pod uslovom da postoji njegova pisana saglasnost o tome.
– Skupština se održava u mestu sedišta društva, a izvan njega, kada su članovi društva
tako ugovorili ili kada sama skupština donese odluku o tome.
– Skupština se može održavati: sazivanjem sednice i bez sazivanja sednice.
Skupština se održava uz dva ispunjena uslova:
1) ako se sa tim saglase svi prisutni članovi i
2) ako se o tome u pisanoj formi ne usprotive odsutni članovi.

Vrste skupštine – zakonodavac poznaje dve vrste skupština članova društva:

89
1) Redovna skupština – zakazuje se jednom godišnje (godišnja skupština), a njena sednica
mora da se održi najkasnije u roku od šest meseci posle završetka poslovne godine.
Zakazuje se radi donošenja odluke o dva pitanja: odobravanje finansijskih izveštaja i
raspodela dobiti.
2) Vanredna skupština – zakazuje se i održava između godišnjih skupština.
– Zahtev za sazivanje sednice skupštine podnosi se direktoru ili upravnom odboru u bilo
koje vreme od zakonom ovlašćenih lica: član odbora, direktor društva ili član upravnog
odbora. Vanredna sednica skupštine mora se sazvati, ako je zahtevaju članovi društva koji
imaju ili zastupaju 10% glasačkih prava.
Postupak donošenja odluka – za održavanje skupštine i ponovno odlučivanje potrebno je
da postoji kvorum. Pod kvorumom se podrazumeva neophodno potreban broj glasova
članova društva. Za prvi saziv skupštine zakonodavac zahteva “većinu od ukupnog broja
glasova članova društva” (prosta većina), za drugi saziv, zakonski kvorum predstavlja
“1/3 od ukupnog broja glasova članova društva”, osim ako članovi društva nisu
ugovorili veći broj glasova. Skupština donosi svoj poslovnik kojim bliže uređuje način
rada i odlučivanje.
– Skupština članova društva odlučuje donošenjem odluka. Skupština odluke donosi
prostom većinom glasova od utvrđenog kvoruma. Zakonodavac je uspostavio dva
izuzetka: prvi, kada članovi društva odlučuju o pojedinim pitanjima jednoglasno
i drugi, kada se donosi odluka skupštine koja umanjuje prava jednog ili više članova u
odnosu na prava bilo kog drugog člana društva.
– O toku sednice skupština vodi zapisnik koji mora da sadrži minimum zakonom
utvrđenih podataka. Odluke koje donosi skupština obavezno se unose u zapisnik.
– Glasanje na skupštini članova društva je po pravilu javno, a može i pisanim putem ili na
drugi način (tajno putem glasačkih listića).
Član ne može da glasa ako postoji sukob interesa sa društvom – isključenje prava glasa.

b) Direktor ili upravni odbor – Doo može imati direktora ili upravni odbor, što se
utvđuje osnivačkim aktom društva. Po Zakonu o privrednim društvima direktor i
upravni odbor se tretiraju kao jedan organ.
U praksi po pravilu mala društva imaju direktora, a srednja i velika upravni odbor.
- Direktora i članove uprvnog odbora bira skupština na svojoj sednici, a izuzetno samo
prvi direktor ili članovi upravnog odbora mogu biti određeni osnivačkim aktom
društva. Broj članova upravnog odbora određuje se osnivačkim aktom ili ugovorom
članova društva i mora biti stalan.
- Upravni odbor ima predsednika, koji je kao i u slučaju direktora, zakonski zastupnik
društva. Predsednika biraju članovi upravnog odbora većinom od ukupnog broja, osim
ako nije ugovorena druga većina.
- Direktor ili upravni odbor isključivo su nadležni za ova pitanja:
1) zastupanje društva i vođenje poslova društva u skladu sa osnivačkim aktom i ugovorom
članova društva;
2) utvrđivanje predloga poslovnog plana;
3) sazivanje sednica skupštine i utvrđivanje predloga dnevnog reda;

90
4) sprovođenje odluka skupštine;
5) zaključenje ugovora o kreditu…

Direktoru ili upravnom odboru je dozvoljeno da vršenje poslova delegira na druga lica
ali ne i odlučivanje.
- Upravni odbor društva radi i odlučuje na sednicama. Može da odlučuje i bez sazivanja
sednice, ako su dali pisanu saglasnost svi članovi upravnog odbora koji imaju pravo glas
o tom pitanju.
- Skupština može razrešiti direktora, člana ili sve članove upravnog odbora u svako
doba, bez postojanja razloga za razrešavanje. Naš zakonodavac ne predviđa razrešenje
direktora ili člana upravnog odbora od strane suda.

c) Interni revizor ili odbor revizora – interni revizor je fizičko lice, a odbor revizora je
kolektivno telo koje mora imati neparan broj, najmanje tri člana. Interni revizor i
članovi odbora revizora moraju da ispunjavaju uslove utvrđene Zakonom o
računovodstvu i reviziji.
- Internog revizora i članove odbora revizora bira skupština, osim ako nije drugačije
ugovoreno između članova društva. Prvi interni revizor ili član odbora revizora određuju
se osnivačkim aktom ili posebnim aktom osnivača.
- Zakonska ovlašćenja internog revizora i odbora revizora su kontrolne i nadzorne prirode
u pogledu zakonitosti rada društva. Oni su dužni da izveštavaju skupštinu o sledećem:
računovodstvu, izveštajima i finansijskom poslovanju društva, usklađenosti poslovanja
društva sa zakonom, kvalifikovanosti, nezavisnosti i sposobnosti revizora, ako ga
društvo ima… (Ako oni nisu dovoljno stručni za kontrolu i nadzor nad društvom, mogu
angažovati druga stručna lica).
- Takođe, interni revizor ili odbor revizora ovlašćeni su da: pregledaju sva dokumenta
društva i izvrše proveru njihove verodostojnosti i podataka koji se nalaze u njima;
zahtevaju izveštaje i objašnjenja od direktora ili upravnog odbora i zaposlenih i da
pregledaju stanje imovine društva.

59. PRAVA I OBAVEZE ČLANOVA DOO, PRESTANAK DRUŠTVA I

PRESTANAK SVOJSTVA ČLANA

a) Obaveze članova društva

- Članovi doo imaju sledeće obaveze: unošenje uloga; ispunjavanje drugih obaveza
imovinske prirode; dopunske uplate; lojalno postupanje prema društvu.

- Obaveza unošenja uloga u društvo je osnovna obaveza, koja se izvršava saglasno zakonu
i osnivačkom aktu društva. Pojedini ili svi članovi društva mogu da preuzmu obavezu da
izvrše i druge obaveze imovinske prirode (npr. zaposlenje društva, pružanje usluga
društvu…).

- Za razliku od našeg prava u pojedinim zemljama dopušteno je da se članovi društva

sporazumeju o dopunskim uplatama, njima se pokrivaju nastali gubici društva, ali se
91
mogu namenski usmeriti i za osvajanje novih tržista, novih proizvoda i sl. (Unošenjem
uloga članovi obrazuju osnovni kapital društva, dok unošenjem dopunskih uplata uvećavaju
ostalu imovinu društva.)
- Radi izgradnje odnosa poverenja, članovi društva su dužni da se lojalno ponašaju prema
društvu.

b) Prestanak društva i prestanak svojstva članova društva

Prestanak društva – do prestanka Doo dolazi na oznovu zakona i na osnovu osnivačkog
akta ili ugovora članova društva.
Zakonski osnov za prestanak društva su:
1) istek vremena određenog osnivačkim aktom;
2) doneta odluka skupštine članova društva ;
3) izvršene statusne promene koje vode prestanku društva;
4) stečaj (bankrotstvo);
5) doneta pravnosnažna odluka kojom se utvrđuje da je registracija društva bila ništava
i određivanje brisanja društva.
- Doo može prestati i po zahtevu manjinskih članova društva, a na osnovu odluke
nadležnog suda.
- Društvo može prestati i smrću ili gubitkom poslovne sposobnosti jednog člana društva,
ako društvo ima dva lica. Ako dođe do istupanja članova iz društva, doo ne može opstati
sa preostalim jednim članom.

Prestanak svojstva člana društva – prestanak članstva ne znači i prestanak društva.

Zakonodavac je utvrdio najčešće razloge za prestanak svojstva člana društva:
1) usled smrti fizičkog lica (člana);
2) prestankom pravnog lica (člana);
3) istupanjem (povlačenjem), u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva;
4) istupanjem (povlačenjem), uz povredu osnivačkog akta ili ugovora članova društva;
5) istupanjem (povlačenjem), u skladu sa sudskom odlukom;
6) isključenjem, u skladu sa sudskom odlukom;
7) isključenjem u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva;
8) prenosom udela drugom licu.
- Svojstvo člana prestaje na osnovu njegove volje ili nezavisno od njegove volje, te su
osnov za prestanak: izražena volja člana i objektivni osnov za prestanak svojstva člana.
- Član društva može istupati iz društva iz opravdanih razloga:
1) ako mu članovi ili društvo svojim radnjama i postupcima nanose štetu;
2) ako je sprečen u ostvarivanju svojih prava u društvu;
3) ako mu neki članovi društva ili društvo nameću nesrazmerne obaveze…
- Zakonom su predviđena tri osnova za istupanje člana iz društva:
1. nastupanjem razloga koji su predviđeni osnivačkim aktom ili ugovorom članova
društva;
2. zbog povrede osnivačkog akta ili ugovora članova društva

92
3. na osnovu sudske odluke.

- Istupanje i isključenje člana iz društva ima za posledicu prestanak njegovog članstva u

društvu i gubljenje drugih prava iz tog članstva, ali pripada pravo na naknadu tržišne
vrednosti njegovog udela. Međutim, nema pravo na naknadu ako je na njegovo mesto
stupio njegov naslednik, kada je prouzrokovao štetu društvu po osnovu istupanja iz
društva bez opravdanih razloga ili kada je isključen iz društva iz opravdanih razloga.
60. AKCIONARSKO DRUŠTVO – nastanak, pojam, pravna regulativa i vrste

Nastanak, uloga i značaj – Prvi oblici Ad pojavili su se krajem XVI i početkom XVII
veka, a najveću ekspanziju su doživeli u XX veku. Motivi za kreiranje ovog oblika društva
bili su prvenstveno ekonomske prirode. Za realizaciju složenih privrednih poduhvata bilo je
nužno prikupiti značajna finansijska i druga sredstva, koja su prevazilazila finansijsku snagu
male grupe ljudi koja je osnivala Doo ili neki drugi oblik društva. Bilo je potrebno
zainteresovati i stimulisati veći broj ljudi da investira, tj. da se uključi u društvo.
Rizik akcionara bio je, kao i kod Doo, limitiran do visine unetog uloga u društvo.
Postojanje otvorenog Ad i berze na kojoj se trguje Hov omogućili su akcionaru da
realizuje dva cilja: 1) da stiče prinos u obliku diividende i
2) da na berzi prodaje akcije, što mu omogućava izlazak
iz društva.
- Razvoj akcionarskog društva može se sagledati kroz tri faze:
 U prvoj fazi, on je instrument liberalnog kapitalizma u kojoj se sa lakoćom osniva i
sa lakoćom funkcioniše.
 Druga faza započinje državnom intervencijom u privredi, povećanjem
imperativnih normi koje čvrsto postavljaju status Ad, kako bi se izbegla
zloupotreba većinskog članstva, zaštitila manjina u društvu i državi omogućilo
da u eri nacionalizacije privatnog sektora postane jedini član Ad.
 Danas prolazi kroz treću fazu izazova, postajući organizacija koja je otvorena za
mnoga preduzeća u Evropi i svetu, i osnovni je subjekat povezivanja sa drugim
privrednim subjektima u grupacije društva.
- A.d. je u stanju da prikupi ogromne sume kapitala, ostvari u praksi najskuplje privredne
projekte, naraste do te mere da prevaziđe unutrašnje granice jedne države i postane
multinacionalni (globalni) privredni subjekt. Zbog toga, Ad danas upravljaju globalnom
ekonomijom.
- U tržišno razvijenim privredama, Ad karakteriše još jedan element – koncetracija
kapitala i centralizacija svojine, što dovodi do umanjenja njihovog broja, ali do jačanja
njihove ekonomske moći do neslućenih razmera.

Pojam i svojstva akcionarskih društava – u pravnoj teoriji Ad se poima kao udruženje

više lica koja učestvuju svojim ulozima u osnovnom kapitalu koji je podeljen na Akcije,
kojim društvo odgovara za svoje obaveze, dok članovi ne odgovaraju, već samo snose
rizik do visine unetog uloga.

93
- Zakon o privrednim društvima Ad se definiše kao “privredno društvo koje osniva
jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica u svojstvu akcionara radi obavljanja određene
delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i
podeljen na akcije ”.
- Ad je društvo kapitala koje sredstva za osnivanje i poslovanje pribavlja izdavanjem
(emitovanjem) akcija.
Ono je istovremeno udruženje kapitala i članova, koji pod zajedničkim poslovnim
imenom obavljaju privrednu delatnost i posluju sa namerom da steknu dobit.
Ono je veoma pogodno za sticanje dobiti, posebno za pravna lica čija su ulaganja velika,
pogodan je i za fizička lica koja su zainteresovana za ovakav vid štednje i ostvarivanja zarade
kroz isplatu dividende.

- Osnovne karakteristike AD su:

Prvo, to je društvo kapitala, koje nastaje udruživanjem kapitala i članova.

Drugo, kapital društva je podoban za prenos posredstvom akcija, koje se prodaju na berzi.
Treće, odgovornost društva je potpuna, jer društvo odgovara celokupnom svojom
imovinom, dok akcionari snose rizik do visine unetog kapitala.
Četvrto, Ad je privredno (trgovačko) društvo koje se bavi trgovinskim poslovima radi
sticanja dobiti.
Peto, ono nastaje donošenjem osnivačkog akta i registracijom, kada stiče svojstvo
pravnog lica.
Šesto, to je društvo sa statusom pravnog lica.
Sedmo, posluje pod realnim poslovnim imenom koje sadrži oznaku akcionarsko društvo
ili skraćenicu AD.
Osmo, ulozi mogu biti u svemu što ima imovinsku vrednost, koja se može izraziti u
novcu. Deveto, kapital društva je unapred određen i podeljen na akcije , s tim što je
minimalni novčani deo osnovnog kapitala utvrđen zakonom.
Deseto, društvo osnivaju najmanje dva lica (pravna ili fizička).
Jedanaesto, AD nastaje, posluje i prestaje u režimu imperativnih normi.
Dvanaesto, članstvo se menja prodajom akcija, što ne utiče na postojanje samog društva.

Pravna regulativa – u uporednom pravu AD je regulisano različitim zakonima:

Zakon o trgovačkim društvima (npr. Hrvatska, Makedonija, Francuska),
Zakon o privrednim društvima (npr. Mađarska, Slovenija, Crna Gora, Srbija),
Zakon o AD (npr. Nemačka, Austrija, Ruska Federacija),
Zakon o obligacionim odnosima (npr. Švajcarska),
Zakon o preduzećima (npr. Republika Srpska)…

- 1988. godine Zakonom o preduzećima, u naš sistem prvi put je uvedeno kao
deoničarsko društvo, sa malim brojem odredaba, a pod nazivom AD sa većim brojem
odredaba uvedeno je Zakonom o preduzećima iz 1996 godine.
Danas je regulisano Zakonom o privrednim društvima.

94
Vrste akcionarskih društava – AD može biti otvoreno i zatvoreno. Ukoliko osnivačkim
aktom nije određena vrsta AD, smatraće se da je reč o otvorenom akcionarskom društvu.

61. OTVORENO AKCIONARSKO DRUŠTVO

- Pravni sistemi većine zemalja ne prave razliku između otvorenog i zatvorenog a.d. već
poznaju samo otvoreno a.d.
- Naše pravo poznaje otvoreno a.d. pod kojim podrazumeva ono društvo čiji osnivači učine
javni poziv za upis i uplatu akcija u vreme njegovog osnivanja ili takav poziv društvo
učini posle njegovog osnivanja. Otvoreno ad može biti kotirano i nekotirano.

a) Osnivači, osnivački akt i statut

 Osnivači – osnivači a.d. mogu biti i fizička i pravna lica, domaćeg ili stranog
porekla, kao i sama država. Broj osnivača ne može biti manji od dva (izuzetno
može biti i jedan). Pojedina zakonodavstva propisuju minimalni broj od 3, 5 ili 7 a
za banke i finansijske organizacije minimum 10. Naš zakon o privrednim
društvima ne propisuje minimalni broj osnivača i dopušta jednočlana AD.

 Osnivački akt i statut – osnivanje AD započinje donošenjem osnivačkog akta,

koji sadrži minimum zakonom utvrđenih obaveznih elemenata. On može da sadrži
i fakultativne elemente. On predstavlja temelj akcionarskog društva. Ako se
nekom osnivaču ili trećem licu daju posebne pogodnosti tokom osnivanja društva to
mora biti uneseno u osnivački akt, i ako se daju na određeno vreme mora biti
unet i rok. Akcionarsko društvo može imati i statut koji nije konstitutivni akt i ne
deponuje se u registar privrednih subjekata. Statut ne mora biti javno objavljen
i on služi da bi se bliže uredilo poslovanje i upravljanje društvom. Statut donosi i
može menjati samo upravni odbor. U slučaju nesaglasnosti osnivačkog akta i
statuta, primat ima osnivački akt.

b) Osnivanje i registracija

 Osnivanje – Otvoreno AD se osniva sukcesivnim načinom, odnosno u fazama.

U prvoj fazi se donosi osnovački akt kojim se uređuje osnovni kapital, njegova
podela na akcije, otkup akcija od strane osnivača i ponuda ostalih akcija na prodaju.
U drugoj fazi se vrši prodaja akcija putem javnog poziva koji mora da sadrži

95
 ime osnivača, atribute društva, nominalnu vrednost akcija, visinu osnovnog
kapitala… Javni poziv mora biti odobren od strane komisije za HOV.
- Treća faza je održavanje osnivačke skupštine, maksimalno 60 dana od dana
isteka roka za upis akcija. Svi upisnici potpuno uplaćenih akcija imaju pravo
glasa na osnivačkoj skupštini koju otvara najveći akcionar. Skupština mora imati
kvorum i ukoliko ga nema mora se ponovo sazvati, a ukoliko ni tad nema kvorum
smatra se da je osnivanje društva propalo.

- Osnivačka skupština je ovlašćena da:

1. utvrdi da li su akcije propisno upisane i uplaćene,
2. bira direktora društva,
3. odlučuje o posebnim pravima osnivača,
4. procenjuje vrednost nenovčanih uloga,
5. utrđuje iznos troškova osnivanja..

Svaka obična akcija donosi jedan glas a odluke skupštine se donose većinom glasova.

 Registracija – to je poslednja faza osnivanja društva. Registracionu prijavu

podnosi lice koje su osnivači ovlastili i on uz prijavu podnosi: osnivački akt sa
potpisima osnivača, izveštaj banke o upisu akcija, izveštaj banke o deponovanim
novčanim ulozima, dokaz o javnom pozivu….
Tek kad se registruje AD dobija status pravnog lica.

 Troškovi osnivanja – AD snose njegovi osnivači ili samo društvo i to se bliže

određuje osnivačkim aktom. Ovi troškovi mogu biti plaćeni iz osnovnog kapitala
društva ili se mogu uneti u društvo kao deo uloga.

 Držanje, čuvanje i pristup aktima i dokumentima – saglasno prvoj direktivi EU

zakonodavac nalaže društvu da čuva veći broj dokumenata i akata.
Društvo ih mora čuvati u svom sedištu ili nekom drugom mestu koje je dostupno
svim akcionarima. Osnivački akt i njegove izmene društvo mora čuvati trajno a
ostala dokumenta najmanje 5 godina. Akcionarima mora biti odobren pristup
svim dokumentima ili će oni to pravo dobiti preko suda ukoliko im ga upravni
odbor uskrati.

c) Osnovni kapital

- Osnovni kapital otvorenog AD podeljen je na akcije, a formira se ulozima osnivača i

drugih lica koja otkupljuju akcije prve emisije. Ulozi mogu biti u novcu, stvarima, u
HOV i imovinskim pravima.
U našem pravu novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 25000 evra.

96
- AD mora da održava vrednost osnovnog kapitala jer njegovo umanjenje povlači za
sobom pravne posledice, npr. likvidacija.
Stoga se osnovni kapital tj. njegova nominalna vrednost i broj akcija registruje i ukoliko
se njegova vrednost smanji zakonodavac nalaže da se ili obezbede sredstva u roku od 6
meseci ili da društvo promeni svoj pravnoorganizacioni oblik.
- Ulog u AD se može uneti u novcu (novčani ulog) ili u stvarima i pravima(nenovčani
ulog). U otvorenom AD nisu dopušteni ulozi u radu i uslugama.
- Osnovna obaveza svih akcionara je uplata upisanih akcija. Ugovoreni novčani ulozi
moraju se uplatiti najmanje u visini 50% od nominalne vrednosti do registracije društva a
ostatak u roku od 2 godine.

- Najvažnije promene na kapitalu AD su povećanje i smanjenje osnovnog kapitala. One se

donose po odluci skupštine ili upravnog odbora i kao takve ove odluke menjaju i
osnivački akt društva.

• Povećanje osnovnog kapitala nastaje kada su društvu potrebna sredstva za nova

investiranja. Povećanje se postiže izdavanjem novih akcija, putem konverzije
(kad poverioci svoja potraživanja pretvore u Akcije ) i putem inkorporacije
(kada se u osnovni kapital preliju sredstva iz rezervi i dividendi).
• Smanjenje osnovnog kapitala je drugi slučaj i odluku o smanjenju i poništaju
akcija donosi samo skupština. Smanjenje se može izvršiti na 3 načina:
1. redovnim postupkom (poništenje sopstvenih akcija, smanjenje nominalne
vrednosti akcija…)
2. pojednostavljenim postupkom (radi izravnjanja sa nižom vrednošću neto
imovine kako bi se pokrili gubici), i
3. u postupku smanjenja radi pretvaranja u rezerve (radi pokrivanja budućih
gubitaka).

62. UPRAVLJANJE I ORGANI UPRAVLJANJA AKCIONARSKOG DRUŠTVA

- Otvoreno AD je takav pravnoorganizacioni oblik u kojem je upravljanje kompleksne

prirode.Vlasnici kapitala (akcija) nisu kompetentni za upravljanje AD, osim toga u ovim
društvima je ogromna disperzija vlasništva i postoji česta i brza promena vlasničke
strukture. Zbog toga u AD dolazi do odvajanja vlasništva od upravljanja. Operativno
upravljanje se prenosi na profesionalne menadžere dok vlasnici akcija zadržavaju pravo
da preko skupštine akcionara odlučuju o najvažnijim pitanjima.
- U kontinentalnom pravu, pored vlasnika i menadžera u upravljanju učestvuju i
zaposleni. Zaposleni su fizička lica koja sa poslodavcem zaključuju ugovor i oni nemaju
pravo upravljanja ali imaju pravo da participiraju u upravljanju po osnovu radnog
odnosa. U našem pravu zaposleni imaju pravo na poseban organ - savet zaposlenih koji
postoji u društvima sa preko 50 zaposlenih, i on daje mišljenje i učestvuje u odlučivanju
vezanom za socijalna i ekonomska prava zaposlenih. U drugim pravima postoji institut
radničkog delegata.

97
- Osim vlasnika, menadžera i zaposlenih za uspešno upravljanje AD zainteresovani su i
poverioci i klijenti.
- Upravljanje AD se vrši preko njegovih organa. U njih spadaju: skupština, upravni odbor,
izvršni odbor, organ nadzora i sekretar. Svi organi su obavezni osim nadzornog koji
moraju imati samo kotirana AD i posebna AD (banke, osiguravajuća društva…).
- Naše zakonodavstvo se priklonilo ovom jednostepenom sistemu struktuiranja organa
društva gde je skupština akcionara najviši organ i kao takav bira sve druge organe.
U uporednom pravu postoji i dvostepeni sistem gde skupština bira članove nadzornog
odbora a on dalje bira upravni odbor. Postoje i mešoviti sistemi struktuiranja organa
AD.
- Zakonom o privrednim društvima su predviđeni obavezni organi AD sa tačno
utvrđenim nadležnostima. Odnos između organa zasnovan je na dva principa: vlasnički jer
vlasnici imaju najšira ovlašćenja u svom vlasničkom organu -skupštini,
i profesionalno - stručni princip koji se ispoljava kroz sastav upravnog, izvršnog i
nadzornog odbora. Do skora je vladao još jedan princip u AD i to hijerarhija ali se on danas
malo drugačije sagledava.

a) Skupština akcionara

- To je najviši organ upravljanja AD koju čine akcionari i to je jedini organ vlasnika.

Vlasnici u skupštini donose najvažnije odluke vezane za uloženi kapital, njegovo
raspolaganje i pitanja vezana za dobit društva. Ali skupština nije stručno najviši organ
društva.
- U savremenim uslovima skupština akcionara zadržava za sebe samo neke najznačajnije
vlasničko-upravljačke funkcije i tako opredeljuje nadležnosti organa koji će obavljati
upravno-izvršne i nadzorne funkcije u društvu.
- Skupština bira upravni odbor koji dalje bira izvršni odbor. Kako bi kontrolisala rad
društva i njenih organa skupština, zbog nedostatka sopstvene stručnosti, bira i nadzorni
odbor. Skupština akcionara se pretvara u organ kontrole upravnog i izvršnog odbora,
kao i u organ zaštite akcionara.

Vrste skupština akcionara:

 redovna – godišnja skupština se saziva i održava jednom godišnje i to najkasnije

6 meseci od kraja poslovne godine. Nju saziva upravni odbor i održava se u
sedištu društva.

 vanredna – nju mogu sazivati upravni odbor ili neko drugo ovlašćeno lice (npr.
ako je društvo u procesu likvidacije vanrednu skupštinu će sazvati likvidator
društva). Upravni odbor može odbiti zahtev za sazivanje vanredne skupštine ako
ne ispunjava propisane zakonske uslove. Vanredna skupština se po zakonu
obavezno saziva ako društvo ostvaruje gubitke.

98
  skupština koja se saziva po nalogu suda – sud može sazvati i redovnu i vanrednu
skupštinu. Ako se godišnja skupština ne sazove roku sud to može naložiti, ili ako
se vanredna skupština ne sazove 30 dana od dana podnošenja zahteva za njeno
sazivanje.

Postupak sazivanja i održavanja skupštine akcionara – započinje slanjem pisanog

poziva (poštom ili e-mail-om) svakom akcionaru. Poziv dostavlja predsednik odbora ili
drugi član upravnog odbora. Danom prijema poziva smatra se dan kad je poziv
poslat.Poziv se može uputiti i javnim obaveštenjem. Uz poziv se šalje obavezno i
odgovarajući materijal za svaku tačku dnevnog reda.
Članovi skupštine mogu raspravljati i odlučivati samo o tačkama dnevnog reda dok se o
drugim temama može samo raspravljati (izuzetno akcionari sa min.10% akcija mogu
uvesti maksimalno 2 nove tačke dnevnog reda). Radom skupštine predsedava predsednik
skupštine koji imenuje zapisničara, dva akcionara za overivače zapisnika i članove
komisije za glasanje. Članovi skupštine mogu glasati lično ili preko jednog punomoćnika.

Informisanje akcionara, nadležnost skupštine i knjiga odluka – Zakonom o privrednim

društvima je uspostavljeno posebno pravilo o informisanju članova skupštine.
Upravnom odboru je stavljano na dužnost da na godišnjoj skupštini stavi na
raspolaganje ažuran i kompletan izveštaj o stanju i poslovima društva a posebno
izveštaj o finansijskom stanju.
- U nadležnost skupštine ulaze normativne, imovinske, izborne, statusne i druge
funkcije. Ona odlučuje o: izmenama osnivačkog akta, povećanju ili smanjenju osnovnog
kapitala, sticanju i raspolaganju imovinom, raspodeli dobiti i pokriću gubitaka …
Sve odluke donete na skupštini unose se u posebnu knjigu odluka.

Kvorum za rad i glasanje – Da bi došlo do održavanja skupštine i punovažnog

odlučivanja potrebno je da postoji kvorum. Zakonodavac je dispozitivnim normama
utvrdio kvorum za održavanje sednice skupštine, uz ostavljanje mogućnosti da akcionari
osnivačkim aktom odrede većinu koja je veća od zakonom propisane. Kvorum čine
akcionari koji poseduju većinu od ukupnog broja akcija sa pravom glasa. Ukoliko
kvoruma nema može se sazvati ponovljena sednica gde je sada potreban kvorum 33% od
ukupnog broja. U skupštini se glasa po principu proporcionalnosti tj. akcionari glasaju
srazmerno nominalnoj vrednosti akcija: svaka izdata akcija ima pravo jednog glasa.
Pravo glasa stiče se uplatom nominalnog iznosa akcije ili unošenjem stvari i prava u
iznosu nominalne vredednosti akcije.
- U uporednom pravu, ugovor o glasanju se definiše kao sporazum akcionara i
akcionarskog društva, kao i između svih akcionara da glasaju svojim akcijama na
određeni način o određenim pitanjima.
- U našem pravu je dopušteno da društvo koje nema više od 10 akcionara svoje
skupštine može održati putem konferencijske veze.
- Glasanje na skupštini se obavlja javno, dizanjem ruke ili tajno kada je to zakonski
definisano putem glasačkih listica. Tajno glasanje se praktikuje kod društava koja imaju

99
preko 100 akcionara ili kada to zahtevaju manjinski akcionari koji poseduju bar 10%
prisutnih akcija.
-Pravo akcionara može u nekim slučajevima biti suspendovano a nekad akcionar može
biti i isključen iz procesa glasanja.

Donošenje odluka – Skupština može donositi odluke samo o onim tačkama dnevnog reda
za koje postoji kvorum. Pravilo je da se o uobičajenim pitanjima odluke donose većinom
glasova (više od 50%) a da se odluke o bitnim pitanjima donose kvalifikovanom
većinom(više od 2/3 glasova). Odluka stupa na snagu danom njenog donošenja, osim kad
je u odluci određen neki drugi datum ili kad je zakonom izričito određeno da odluka stupa na
snagu kada se registruje i objavi.
Odluka je rezultat izjašnjavanja akcionara o ponuđenom predlogu odluke i ona može biti
pozitivna i negativna. Svaka odluka se unosi u zapisnik.

Pobijanje skupštinskih odluka – Zakonom o privrednim društvima uveden je institut

pobijanja odluka skupštine akcionara. Pobijanje se vrši pred nadležnim sudom, na
osnovu opštih razloga (razlozi predviđeni zakonom) i posebnih razloga (razlozi vezani
za izbor upravnog odbora, nadzornog odbora ili odbora revizora). Pobijanje se vrši po
pravilima akcijskog prava. Tužbu može da podnese svaki akcionar koji je glasao protiv
odluke, kao i onaj akcionar koji nije bio propisno pozvan da prisustvuje skupštini, kao i
svaki član upravnog ili nadzornog odbora. Tužba se podnosi u roku od 30 dana od dana
saznanja za odluku.

b) Upravni odbor (odbor direktora)

- Upravni odbor otvorenog AD je obavezni i kolegijalni organ društva koji ima ulogu
stručnog i profesionalnog i operativnog organa. On obavlja operativne poslove društva i
donosi strateške odluke. Predsednik upravnog odbora je ujedno i generalni direktor
društva. On je najviši organ upravljanja i on imenuje svoj izvršni odbor.
U sastav upravnog odbora ulaze samo neizvršni i nezavisni članovi .
- Zbog skandala u velikim kompanijama poput Enrona poteglo se pitanje neadekvatnosti
upravnih odbora kao osnovnog razloga kolapsa tih velikih korporacija. Takva percepcija je
pokrenula reformu upravnog odbora u pogledu njegove uloge i strukture.
- Što se tiče strukture i načina izbora članova upravnog odbora naš zakonodavac predviđa
minimalni i maksimalni broj članova i to najmanje 3 a maksimalno 15. Članovi upravnog
odbora se biraju iz redova stranih i domaćih lica, akcionara i neakcionara, lica koja jesu i
lica koja nisu u radnom odnosu sa društvom.
-U uporednom pravu članove upravnog odbora u jednostepenom sistemu bira skupština,
a u dvostepenom sistemu nadzorni odbor. U našem pravu ih bira skupština i to na
godišnjoj a može i na vanrednoj skupštini. Sistem glasanja može biti direktan, kada
akcionari sa 51% glasova biraju sve članove upravnog odbora ili kumulativan, koji
omogućava da i mali akcionari imaju svoje predstavnike u upravnom odboru (ovakav
način se izvodi iz političkog koncepta manjina). U našem pravu se koristi baš ovaj
kumulativni način glasanja, ovde svaki akcionar pri glasanju množi svoje glasove sa

100
brojem članova upravnog odbora i on te svoje glasove može dati jednom kandidatu ili ih
raspodeliti na više njih.
-Upravni odbor ima dve vrste članova: neizvršni (onaj koji nije član izvršnog odbora) i
nezavisni (lice koje nije pravno, imovinski, statusno ili svojinski povezano sa društvom u
poslednje 2 godine).
-Mandat članova upravnog odbora traje između dve godišnje skupštine društva a
produženje mandata se vezuje za prihvatanje i usvajanje godišnjih finasijskih izveštaja i
izveštaja upravnog odbora o poslovanju društva. Mandat prestaje ako se ovi izveštaji ne
usvoje.

Predsednik upravnog odbora – ima veoma značajnu ulogu. U francuskom pravu ima čak
i ličnu vlast i može da zastupa celo društvo. Predsednika bira sam upravni odbor i on je
ujedno i generalni direktor društva.
-Član upravnog odbora AD može da podnese ostavku uvek kad to nađe za potrebno. Ostavka
mora biti u formi pismenog obaveštenja a podnosi se upravnom odboru. Član upravnog
odbora takođe može biti i razrešen odlukom skupštine akcionara bilo kad i to bez
navođenja razloga (to je opoziv diskrecione prirode) a drugi pravni režim za isključenje se
naziva kontrolisani i on ostavlja mogućnost rasprave o razlozima razrešenja člana
upravnog odbora.

Nadležnost upravnog odbora je da: obavlja funkciju upravljanja, da vodi određenu

politiku društva, da obavlja svoje obaveze prema skupštini, da izvršava sve odluke
skupštine … U suštini on ima dve vrste poslova: poslovođenje (Poslovi unutar društva) i
zastupanje (Poslovi prema trećim licima).

Načini rada upravnog odbora - Upravni odbor može poslovnikom bliže odrediti svoj
način rada. On je dužan da održi bar 4 redovne sednice godišnje, od kojih jednu mora
održati najkasnije dva meseca pre godišnje skupštine akcionara. On može na zahtev
predsednika upravnog odbora zasedati i vanredno. Sednice se mogu održavati i putem
konferencijske veze. Upravni odbor mora obrazovati dve komisije sa minimum po 3
člana. To su komisija za imenovanje i komisija za naknade, njihove nadležnosti su
utvrđene zakonom. Upravni odbor kotiranog društva ima obavezu da donese svoj
kodeks ponašanja i to je unutrašnji akt koji predstavlja tzv. Soft law jer njegove odredbe
nisu pravno obavezujuće.

Donošenje odluka – odluke upravnog odbora se donose na sednicama, putem glasanja gde
svaki član ima jedan glas. Što se tiče kvoruma zakonodavac daje 4 osnovna pravila :
1. kvorum za rad čini većina članova,
2. za donošenje odluke potrebna je većina glasova prisutnih članova,
3. odlučujući glas u slučaju nerešenog glasanja ima predsednik i
4. ako neki član ima sukob interesa po nekom pitanju njegov glas se isključuje iz glasanja.

101
Imovinska odgovornost članova upravnog odbora i njihova poimanja – Članovi
upravnog odbora podležu imovinskoj odgovornosti prema AD kada društvu nanesu štetu
povredom svojih dužnosti ili ako povredom zakona učine sledeće: izvrše povraćaj uloga
akcionaru, isplate kamate akcionaru, ako odobre zajam ili kredit …

c) Izvršni odbor
- To je u našem pravu obavezni organ otvorenog AD. On je izvršni organ upravnog
odbora i njegove članove (izvršne direktore) bira upravni odbor. Kao takve ih kad to
poželi upravni odbor može i razrešiti dužnosti. Takođe i izvršni direktor kad god poželi
može dati ostavku. Osnovne nadležnosti izvršnog odbora su da ispunjava i izvršava
odluke upravnog odbora i da odlučuje o svim pitanjima vezanim za tekuće poslovanje
društva. Generalni direktor društva je ujedno i predsednik izvršnog odbora i on saziva
sednice, organizuje njegov rad i stara se o vođenju zapisnika. Izvršni odbor je odgovoran
upravnom odboru. Članovi izvršnog odbora imaju istu imovinsku odgovornost prema
društvu kao i članovi upravnog odbora.

d) Nadzor (nadzorni organ)

- Nadzor AD su u rukama organa određenih osnivačkim aktom ili statutom društva.
Po zakonu nekotirana društva mogu a kotirana moraju imati internog revizora ili
nadzorni odbor ili odbor revizora.
- U našem pravu nadzorni organ je samostalan i njegova funkcija je da kontroliše
zakonitost rada upravnog odbora. Na svakoj godišnjoj skupštini akcionara nadzorni
organ podnosi svoje izveštaje vezane za:

• računovodstvenu praksu,
• finansijske izveštaje,
• usklađenosti poslovanja društva sa zakonom,
• ugovorima sa trećim licima ….

- Nadzorni odbor je ovlašćen da pregleda sva dokumenta društva, da ih proveravaju, da

zahteva od upravnog odbora izveštaje i objašnjenja, da pregleda imovinu društva…
• - Nadzorni odbor je u uporednom pravu obavezan ili fakultativan dok je u našem
pravu on kolektivni organ sa najmanje 3 člana (može i više ali mora biti neparan
broj). Predsednika i članove nadzornog odbora bira skupština).
• - Odbor revizora je kolektivni organ sa najmanje 3 člana, njegove članove bira
upravni odbor iz reda svojih nezavisnih članova.
• - Interni revizor je fizičko lice koga bira upravni odbor iz reda svojih nezavisnih
članova.
• - Stručni poverenik nije organ društva. On je zaštitnik prava manjinskih
akcionara. On ne vrši generalni nadzor već vrši pregled finansijskih izveštaja i
sagledava stanje u poslovnim knjigama u zadnje 3 godine.

e) Sekretar

102
- On je poseban organ društva i potiče iz anglosaksonskog prava. Naš zakonodavac ga
prihvata i predviđa kao obavezan organ kotiranog i nekotiranog otvorenog AD.
Bira ga upravni odbor. Njegove dužnosti su da organizuje rad i prati izvršenje odluka
skupštine akcionara , upravnog i nadzornog odbora. On je odgovoran za vođenje knjige
akcionara, pripremu sednica i vođenje zapisnika skupštine i odbora.

63. PRAVA I OBAVEZE AKCIONARA I ZAŠTITA PRAVA MANJINSKIH

AKCIONARA

a) Prava akcionara

- Prava akcionara se mogu klasifikovati u statusna i imovinska prava. Svaka obična akcija
daje akcionaru ista prava, a to su:

1) pravo pristupa aktima i dokumentima AD,

2) pravo učešća u radu skupštine,
3) pravo glasa,
4) pravo na isplatu dividendi,
5) pravo na učešće u raspodeli likvidacionog viška,
6) pravo preče kupovine novih emisija akcija i
7) pravo na raspolaganjem svih vrsta akcija.

1. Statusna prava – Prvo i najvažnije pravo je pravo upravljanja koje se ostvaruje kroz
dva osnovna prava: pravo na učešće u radu skupštine i pravo glasa.
Pravo učešća u radu skupštine je člansko pravo i načelno se ne može oduzeti.
Uključuje obavezu skupštine da sasluša akcionara, pravo akcionara da prisustvuje svim
skupštinama, pravo na učešće u raspravi, pravo da utiče na dnevni red…
Ovo pravo pripada i imaocima preferencijanlnih akcija kao i drugim licima ako je to
predviđeno statutom i osnivačkim aktom društva.
Pravo glasa nije isključivo lično već se može ostvariti i preko Punomoćnika, a nekad i
pisanim putem. Ovo pravo nemaju vlasnici preferencijalnih akcija.

- Drugo statusno pravo je pravo na informisanje akcionara od strane nadležnih organa AD i

pravo na uvid u poslovne knjige. U uporednom pravu ovo pravo se ispoljava kroz :
traženje obaveštenja, traženje uvida u poslovne knjige i pravo na istragu. Ova prava nemaju
samo akcionari već i šira javnost, radi zaštite trećih lica.

2. Imovinska prava – Prvo i najvažnije je pravo na dividendu. Akcionari postaju

poverioci društva za iznos pripadajuće dividende. Dividenda je udeo akcionara u
godišnjoj dobiti društva (izuzetno se dividende mogu isplaćivati i u toku godine -
međudividende). Preduslov za isplatu dividendi je da društvo ostvari dobit.

103
Odluka o plaćanju dividendi mora da sadrži:
1. iznos dividendi i
2. dan dividendi za koji se sastavlja lista akcionara ovlašćenih za isplatu dividendi.

Dividende se mogu isplaćivati u novcu, akcijama ili drugim hov, u akcijama društva u
drugim društvima ili u nekoj drugoj imovini. Na Akcije koje su delimično uplaćene
isplaćuje se srazmerna delimična dividenda.

- Drugo imovinsko pravo je pravo na povraćaj uloga (ostatak likvidacionog ili stečajnog
viška) u postupcima prestanka društva.

-Treće imovinsko pravo akcionara je pravo prečeg upisa novoizdatih akcija (pravo
prioritetnog upisa akcija nove emisije).

- Četvrto imovinsko pravo je pravo raspolaganja sopstvenim akcijama (prenos akcija:

otuđenje, prenos prava plodouživanja, zalaganje..) i pravo prečeg sticanja akcija.

b) Obaveze akcionara su:

- uplata novčanih i unošenje nenovčanih uloga,
- dodatne uplate i činidbe,
- dužnosti prema društvu…

c) Zaštita prava manjinskih akcionara – jedno je od osnovnih načela i meri

demokratičnost u društvu. Osnovni principi zaštite su: etičnost i pravednost,
demokratičnost, ravnopravnost akcionara, dominacija interesa društva i lojalnost
interesima društva. Ovo pitanje je detalno uređeno u Zakonu o privrednim društvima.
- Otvoreno AD ima veliki broj akcionara, koji sadrže različitu vrednost akcija i međusobno se
često ni ne poznaju … sve ovo može uzrokovati pojavu konflikta interesa.

- U našem pravu se pod manjinskim akcionarima podrazumeva manjina akcionara po

broju glasova i po učešću u osnovnom kapitalu.

- U našem zakonu uvedena su sledeća prava manjinskih akcionara:

1) pravo na sazivanje skupštine,

2) pravo da utiču na dnevni red,
3) pravo na sazivanje vanredne skupštine,
4) pravo da utiču na izbor nezavisnih članova upravnog odbora (putem
kumulativnog glasanja),
5) pravo da putem stručnog poverenika traže uvid u finasijske izveštaje i
poslovne knjige …

104
64. ZATVORENO AKCIONARSKO DRUŠTVO

- To je posebna vrsta AD. Ono sadrži elemente društva sa ograničenom odgovornošću.

Ti elementi se ogledaju u njegovoj zatvorenosti tj. otežanoj mogućnosti da neko pristupi
društvu. Pristupanje zatvorenom AD nije nezavisno od njegovih članova. Posledica toga
je manji broj članova, manji kapital… što je dovelo i do ne poznavanja ovakvog oblika AD
u brojnim svetskim pravnim sistemima.

- Zatvoreno AD je regulisano pretežno dispozitivnim a manje imperativnim normama.

Ono je i pod slabim nadzorom nadležnih državnih organa.

- Zatvoreno AD je takvo privredno društvo čije se akcije izdaju samo njegovim osnivačima
ili ograničenom broju drugih lica. U našem pravu zatvoreno AD može imati maksimum
100 akcionara. Ulozi osnivača mogu biti u novcu, stvarima, pravima ili čak u izvršenom
radu i uslugama za društvo.

- Zatvoreno AD ne može vršiti upis akcija javnom ponudom. Ono se osniva simultano,
odnosno jednokratno donošenjem osnivačkog akta. Zakonski uslov za osnivanje je
obezbeđenje novčanog uloga od najmanje 10000 evra. Simultano osnivanje znači da
osnivači odmah otkupe sve akcije i istovremeno postanu akcionari društva.

- Osnivači nemaju obavezu sazivanja osnivačke skupštine ali su dužni da donesu osnivački
akt u pisanoj formi, a mogu doneti i statut. Uplata novčanih uloga se mora izvršiti bar
50% do registracije a ostalo za dve godine, dok se nenovčani ulozi moraju uneti u celini
do registracije.

- Akcije zatvorenog AD se mogu slobodno prenositi (ukoliko osnivački akt nije to

ograničio) i taj prenos akcija se vrši na tzv. OTC tržistima i nije pod nadzorom Komisije
za HOV.

- Upravljanje zatvorenim AD je skoro identično kao i kod otvorenog. Ovo društvo ima
univerzalnu skupštinu (godišnju i vanredne), društvo ima direktora ili upravni odbor a po
želji može imati i izvršni i nadzorni organ.

- Većina zatvorenih AD se osniva sa namerom da se po isteku određenog vremena

transformiše u otvoreno AD. Do toga dolazi prvom emisijom i prodajom akcija na
organizovanom tržištu, ali do toga može doći i po sili zakona kada broj akcionara
premaši zakonski maksimum od 100 članova.

65. PRESTANAK ČLANSTVA I AKCIONARSKOG DRUŠTVA

105
- Prestanak članstva u otvorenom AD je vrlo jednostavno ako se društvo kotira na berzi.
Potrebno je samo prodati svoje akcije i tim pravnim poslom članska i druga prava po
osnovu akcija prelaze na pravnog sledbenika.
Za promet akcija potrebna je dozvola Komisije za HOV.

- Akcionarsko društvo u osnovi prestaje iz razloga propisanih zakonom i razloga

predviđenih osnivačkim aktom.

- Razlozi predviđeni zakonom su :

• Protek vremena za koje je osnovano društvo,
• Pravosnažna odluka skupštine akcionara koja se donosi kvalifikovanom većinom,
• Pravosnažna odluka nadležnog suda kojim se utvrđuje da je registracija bila ništava,
• Bankrotstvo (stečaj),
• Drugi slučajevi.

- AD može prestati na osnovu odluke suda, u zakonom predviđenim slučajevima, a po

zahtevu manjinskih akcionara.
To su slučajevi kad:
• se imovina društva rasipa,
• kada upravni odbor radi nezakonito,
• ako su akcionari blokirani u odlučivanju…

- Sudu stoje na raspolaganju dve mogućnosti:

 Da pokrene postupak prestanka društva likvidacijom,
 Da preduzme druge mere, u slučaju da se radi o otklonjivom osnovu, i da ostavi
rok do 1 godine društvu da otkloni nepravilnosti. Ako rok prođe a nista se ne
promeni sud će ići na likvidaciju društva.

66. JEDNOČLANO DRUŠTVO KAPITALA

- Nastanak jednočlanog društva kapitala ima svoju dugu predistoriju. Pojava ovog društva se
vezuje za vreme kad je država počela da vrši nacionalizaciju privrednih društava sa
privatnim kapitalom u pojedinim oblastima. U Francuskoj se pojava jednočlanog
društva vezuje za vreme prerastanja trgovačke radnje (koji nije imao svojstvo pravnog
lica) u posebnu ekonomsku i pravnu celinu sa svojstvom pravnog lica.
Društvo kao pravna forma nastalo je kako bi se zaštitila lična svojina imaoca radnje.
Ograničenje odgovornosti imaoca radnje, tj.vlasnika angažovane imovine samo na tu
izdvojenu imovinu bilo je moguće samo uz kreaciju pravne ličnosti za tu imovinu.
- Ideja se prvo razvila i prihvatila u Nemačkoj pravnoj teoriji.

- U prilog protivljenja legalizaciji ideje o jednopersonalnom društvu isticani su prigovori

pravne priorode:

106
  da ona ruši teoriju o jedinstvenoj imovini jednog lica,
 da ruši ugovornu teoriju o društvu ,
 da ruši teoriju o pravnom licu kao organizovanom skupu fizičkih lica……

- Našim Zakonom o privrednim društvima predviđeno je jednočlano društvo sa

ograničenom odgovornošću kao i jednočlano akcionarsko društvo, uz postojanje
posebnih pravila za njihovo osnivanje i rad.

- Savet Evropske zajednice doneo je Dvanaestu direktivu o jednočlanom društvu sa

ograničenom odgovornošću. Ova direktiva je imala za cilj da stvori pretpostavke kojima
se omogućava uspostavljanje ograničene odgovornosti trgovaca unutar jednistvenog
tržista EU. Ova direktiva se odnosi na društva sa ograničenom odgovornošću u
kontinenentalnom pravu, odnosno na akcionarska društva u anglosaksonskom pravu.
Odredbe ove direktive primenjuju se i na jednočlana društva koja osniva država (javna
preduzeća).

- Jednočlano društvo kapitala je klasična forma trgovačkog društva kapitala (doo. i ad.)
ali sa nekim specifičnostima u osnivanju i poslovanju.
Ovom pravnom formom pruža se mogućnost da član društva, odnosno akcionar ne
odgovara ličnom imovinom za obaveze koje društvo preuzima prema poveriocima.
- Pod jednočlanim društvom kapitala se u uporednom pravu podrazumeva situacija kada
se sve akcije ili udeli jednog društva kapitala steknu u vlasništvu jednog člana društva,
a manje se podrazumeva osnivanje trgovačkog društva od strane samo jednog člana društva.

Osnivanje – Na osnovu zakona o privrednim društvima, jednočlano društvo kapitala se

osniva osnivačkim aktom koji se donosi formi odluke. Odluka se donosi u pisanoj formi i
mora biti potpisana i overena kod suda. Osnivač može biti fizičko ili pravno lice, domaćeg
ili stranog porekla.
- Dvanaestom direktivom EU omogućeno je da društvo može imati jednog člana od
momenta osnivanja, ili tako što će sve udele, odnosno akcije, steći jedno lice odnosno
jedan član društva.
- Individualni preduzetnici nemaju mogućnost osnivanja jednočlanog društva u nekoj
od formi društva lica (Personalna društva), kao što ne postoji mogućnost za
transformaciju postojećeg ortačkog ili komanditnog društva u jednočlano društvo jer su
to društva ugovori.
- U jednočlanom društvu kapitala (doo. i ad.) jedini član tog društva ostvaruje nadležnosti
skupštine neposredno ili preko ovlašćenog lica. Sve odluke koje donosi nužan je da upiše
u zapisnik i knjigu odluka. Svi ugovori koje zaključi jedini član društva sa sopstvenim
društvom mora staviti u pisanom obliku i mora ih uneti u knjige.
- Nakon osnivanja jednočlanog društva kapitala nužno je da se ta pravna činjenica unese
u odgovarajući registar koji je dalje dostupan svim zainteresovanim licima.
Momentom registracije društvo stiče pravni subjektivitet.

107
- Kada jednočlano društvo kapitala stekne jednog ili više novih članova ono je dužno da
uskladi svoju pravnu organizaciju sa zakonom i da nastale promene registruje u
odgovarajući registar. Ono će zadržati svojstvo pravnog lica ali će se transformisati u
višečlano društvo kapitala.

Prestanak – Na osnovu Zakona o privrednim društvima jednočlano društvo sa

ograničenom odgovornošću uvek prestaje u slučaju stečaja ili likvidacije nad jedinim
članom koji nema pravnog naslednika, i naravno društvo prestaje smrću fizičkog lica
koje je jedini akcionar.

Značaj – Jednočlana društva kapitala mogu biti od značaja za individualne preduzetnike.

Najpre kada on želi da svoju imovinu zaštiti od imovine kojom želi da obavlja privrednu
delatnost. Takođe od velikog je značaja kad jedan član treba da donese odluku da
nastavi svoje poslovanje u obliku jednočlanog AD ili jednočlanog doo. Na kraju treba
istaći da je ova pravna forma izuzetno podesna za mala preduzeća.

67. JAVNA PREDUZEĆA

- Pod izrazom javni sektor podrazumeva se deo nacionalne privrede za čije funkcionisanje
država ima neposrednu odgovornost. Javni sektor privrede obuhvata centralnu i lokalnu
državu, javne korporacije i aktivnosti drugih javnih preduzeća. A u pravu EU pod tim
izrazom se podvode sva preduzeća koja su u državnoj imovini ili pod kontrolom države.
- Javni sektor privrede se od svog nastanka vezuje za monopol.
Ali u savremenim uslovima sve više se odvija proces deregulacije tj. sve češća i obimnija
primena slobode preduzetništva i konkurencije. U ovom sektoru se sve više podiže nivo
pravne organizacije i upravljanja i povećava se ekonomičnost i efikasnost poslovanja.
Ovo se pogotovo odnosi na bivše socijalističke zemlje centralne i istočne Evrope gde
deregulacija i privatizacija javnih preduzeća uzimaju maha.

- Javna preduzeća su osnovni subjekti javnog sektora privređivanja koji obavljaju

delatnost od javnog(opšteg) interesa. Njihov značaj je ogroman jer su neke delatnosti
neprivlačne za privatnike zbog velikog rizika, takođe u pojedinim delatnostima se
zahteva visoka tajnost. Naravno u nekim delatnostima se zahteva održavanje određenog
obima i standarda proizvoda i usluga a to samo država može da garantuje.

- U uporednom pravu postoje različiti kriterijumi za određivanje pojma javnog

preduzeća kao što su:
• javnopravni subjekt u svojstvu osnivača,
• obavljanje delatnosti od javnog interesa,
• svojina nad preduzećem,
• javnopravna ovlašćenja koja se daju preduzeću …

108
- U pravnoj teoriji nema jedinstvenog stava o poimanju javnog preduzeća.
Po jednima, koji polaze od svojinskog kriterija javno preduzeće je ono koje je isključivo u
svojini države, po drugima koji polaze od kriterija delatnosti od javnog interesa pod
javnim preduzećem podvode sva ona preduzeća koja takvu delatnost obavljaju…
Javno preduzeće je po svojoj pravnoj prirodi mešoviti pravni institut jer u sebi prožima
elemente javnog (upravnog) prava i elemente privatnog (posebno trgovačkog) prava.
- U pravu EU pod javnim preduzećem se podvode sva preduzeća na koja javna vlast
vrši, neposredno ili posredno, dominantan uticaj na osnovu svojine, finansijskog učešća
ili propisa koji se primenjuju na njihovo poslovanje. To su preduzeća u kojima javna
vlast drži veći deo osnivačkog kapitala ili kontroliše većinu glasova.
- Pravo EU polazi od principa neutralnosti po kojem ostavlja slobodu članicama unije da
svoje ekonomske sisteme, zasnivaju na privatnim, javnim ili mešovitim svojinskim
odnosima.

- Ekonomski razlog za osnivanje javnog preduzeća sredstvima iz javnih izvora ogleda se

u nedovoljnoj efikasnosti tržišnog mehanizma u obezbeđivanju javnih dobara i usluga.
Javna preduzeća osnivaju javnopravni subjekti, sredstvima iz javnih izvora, koja vrše
neku od javnih službi i čije se poslovanje podvodi pod poseban pravni režim.
Javno preduzeće ima dvostruku ulogu i to:
o da vrši određenu javnu službu i dobija pojedina ovlašćenja koja imaju
državni organi i
o da obavlja privrednu delatnost i da ima sličan položaj kao i privatno
preduzeće.

- Naziv javno preduzeće je u pravu EU samo ekonomski izraz za pravnoorganizacioni

oblik nekog od oblika privrednog društva kapitala, čiji su isključivi, većinski ili
manjinski vlasnici javnopravni subjekti, odnosno koje obavlja neku delatnost od opšteg
javnog interesa.

- U uporednom pravu javno preduzeće može imati oblik :

• Javne korporacije – to je institut javnog prava sa posebnim pravnim
subjektivitetom koja se osniva posebnim zakonom, u delatnostima za koje je
država posebno zainteresovana, koju finansira država i ne može se osnivati u
obliku AD. Javna korporacija je odgovorna Vladi.
• Državna kompanija – to je institut privatnog prava sa pravnim položajem sličnim
drugim preduzećima, a državna kontrola se bazira na posedovanju akcija od
strane države.

- U pravu EU ne postoji javno preduzeće kao poseban pravnoorganizacioni oblik.

- U Francuskoj su javna preduzeća organizovana kao u formi trgovačkog preduzeća i
mogu biti društva sa javnim kapitalom (nacionalizovana društva) i društva sa mešovitim
kapitalom (nacionalna ili lokalna).

109
- U socijalističkim zemljama centralne i istočne evrope zakonodavac je definisao javno
preduzeće kao poseban pravnoorganizacioni oblik i to kao državno odnosno javno
preduzeće.

Javna preduzeća u domaćem pravu:

- Izvori prava: javno preduzeće iako nije definisano Zakonom o privrednim društvima iz
2004. zakonodavac ga je regulisao na osnovu posebnog zakona. Polovinom 2000. godine
Srbija je donela nov zakon o javim preduzećima i obavljanju delatnosti od javnog
interesa, ovaj zakon je trpeo promene i izmene 2002 i 2005 godine. Potreba za ovakvim
zakonom je bila vrlo izražena pošto je u Srbiji registrovano preko 600 javnih preduzeća.

- U domaćem zakonodavstvu se zahteva kumulativno ispunjenje dva uslova da bi se

preduzeće smatralo javnim:
 Zakonom se zahteva da preduzeće obavlja delatnost od opšteg interesa (realni
uslov).
 Da je njegov osnivač država ili jedinica lokalne samouprave (formalni uslov).
- Zakonom o preduzećima, javno preduzeće se definiše kao: ono preduzeće koje obavlja
delatnost od opšteg interesa, koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili
autonomna pokrajina.

- U našem zakonodavstvu javno preduzeće predstavlja posebnu formu preduzeća koju

karakterišu:
Osnivači, osnivački kapital, imovina preduzeća, obavljanje delatnosti od opšteg interesa,
imenovanje organa upravljanja i rukovođenja i neka druga zakonska rešenja.

- Javno preduzeće se osniva i posluje u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i

obavljanju delatnosti od javnog interesa, kao i zakonom kojim se uređuje obavljanje
određene delatnosti od opšteg interesa.
To su delatnosti neophodne za:
1. život građana,
2. za rad i poslovanje preduzeća i
3. za državne organe.

- Cilj osnivanja i poslovanja javnog preduzeća se ogleda :

 u obezbeđivanju kontinuiranog i trajnog obavljanja delatnosti od opšteg
interesa.
 urednom zadovoljenju potreba korisnika.
 tehničko-tehnološkom ekonomskom sistemu i usaglašenosti njegovog razvoja…

- Javno preduzeće može osnovati nadležni organ:

države, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

- Akt o osnivanju javnog preduzeća se može doneti u pisanom obliku i to u vidu:

110
 1. zakona, 2. odluke nadležnog državnog organa i 3. ugovora.

- Opšti akti javnog preduzeća su statut i drugi opšti akti utvrđeni zakonom.

- Javno preduzeće ima svojstvo pravnog lica i registruje se u Registru privrednih

subjekata. Ono predstavlja poseban pravnoorganizacioni oblik i spada u društva
kapitala. Javno preduzeće odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom kao
i svako društvo kapitala. Sva prava i obaveze i odgovornosti između javnih preduzeća
uređuju se aktom o osnivanju javnog preduzeća, a pojedina prava i obaveze mogu se
urediti i posebnim ugovorom.
- Ključna razlika između javnog preduzeća i privrednog društva ogleda se u tome što je
javno preduzeće subjekt sa elementima javnog prava a privredno društvo subjekt
privatnog prava.

- Organi upravljanja javnog preduzeća su :

1) upravni odbor (organ upravljanja),
2) direktor (organ poslovođenja) i
3) nadzorni odbor (organ nadzora).

- Uloga države je da imenuje i razrešava članove upravnog odbora, direktora i članove

nadzornog odbora, da određuje raspodelu dobiti, da donosi plan rada i razvoja, da
određuje delatnost, ime, sedište…

- Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine su uređeni uslovi i postupak za promenu

državnog kapitala. Ministarstvo za privredu i privatizaciju je ovlašćeno da inicira
privatizaciju društava sa većinskim državnim kapitalom.
- Izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2003. izmenjeno je zakonsko rešenje
vezano za pravo zaposlenih na besplatne akcije javnih preduzeća.
- Noveliranim zakonom o javnim preduzećima iz 2005. promenjen je pristup u postupku
privatizacije javnih preduzeća i podeli besplatnih akcija :
o Prvo, procenat državnog kapitala koji se privatizuje određen je osnivačkim
aktom.
o Drugo, kapital za sticanje akcija bez naknade iznosi maksimalno 30% državnog
kapitala koji se privatizuje.
o Treće, može se privatizovati najviše 15% državnog kapitala putem javnog
tendera ili aukcije.

68. ZADRUGE

- U uporednom pravu zadruga je poseban i osnovni prvnoorganizacioni oblik za

obavljanje poslova u oblasti zadrugarstva, čiji je pravni položaj regulisan posebnim
zakonom. Zadruga je kao pravna forma organizovanja karakteristična za zanatstvo,
poljoprivredu, ribarstvo, stambenu izgradnju i dr.

111
- Zadruge u zemljama germanske pravne tradicije su posebne pravne forme za
preduzetništvo i ne predviđaju se zadruge kao posebne forme trgovačkog društva.
- Zemlje romanske pravne tradicije omogućavaju osnivanje zadruga koje su po svojoj
prirodi građanska društva, kao i osnivanje zadruga u nekom od pravnoorganizacionih
oblika trgovačkog društva kada su trgovačke prirode.
- Članovi zadruga su po pravilu fizička lica ali pojedina zakonodavstva (Rusija,
Mađarska) dopuštaju da se opštim aktom zadruge predvidi mogućnost članstva i pravnih
lica.
- U stranom zakonodavstvu se određuje minimalni broj lica koji mogu da osnuju
zadrugu.
- Osnovni principi na kojima se zasniva udruživanje zadrugara u zadrugu su: zajednički
ekonomski interes, ravnopravnost u odlučivanju, solidarnst, odgovornost, zajednički
rad, samopomoć, nezavisnost….
- Zadruga se osniva ugovorom o združivanju zadrugara, kojim zadrugari uređuju svoja
međusobna prava i obaveze, kao i odgovornosti prema trećim licima.
- Zadruga ima svoj statut, koji predstavlja osnovni akt kojim se uređuje organizacija,
poslovanje, privređivanje, položaj članstva, ciljevi…
- Organi zadruge su:
o skupština, kao najviši organ,
o upravni odbor,
o nadzorni odbor,
o poslovođa (direktor).
- Zadruga odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom.
Zadruzi se priznaje svojstvo pravnog lica i stiče se registracijom.
- Podela zadruga može se izvršiti po različitim kriterijumima:
 polazeći od delatnosti imamo: zanatske, potrošačke, stambene i dr.
 polazeći od ciljne funkcije imamo: profitne i neprofitne.
 po kriterijumu odgovornosti zadruga za obaveze zadruge imamo: zadruge sa
ograničenom i neograničenom odgovornošću.
Evropsko zadružno društvo:
- Ono predstavlja nastavak stvaranja posebnih pravnoorganizacionih oblika na nivou EU, koje
treba da omogući prekogranično osnovanje, spajanje ili reorganizovanje zadruga iz
različitih država članica. Cilj ovog društva je zadovoljenje potreba njegovih članova i
razvoj njihovih ekonomskih i socijalnih aktivnosti, posebno na osnovu zaključenog
ugovora između zadrugara o nabavci dobara i usluga ili ostvarivanju delatnosti
poslovanja za koje je društvo registrovano.
- Zadruga se može osnovati na teritoriji EU u pravnoorganizacionom obliku evropskog
zadružnog društva. Na ovo društvo se primenjuju brojni izvori prava kao što su:
1) pravilo o statutu evropskog zadružnog društva,
2) odredbe statuta evropskog zadružnog društva,
3) odredbe nacionalnih prava.
- Društvo može biti osnovano na više načina: može ga osnovati 5 ili više fizičkih lica koja
su nastanjena u najmanje dve države članice, može ga osnovati 5 ili više fizičkih ili
112
pravnih lica pod ulovom da su pravna lica osnovana i registrovana u najmanje dve
zemlje članice …
- Broj članova i visina uloga nisu limitirani (osim što upisani kapital ne sme biti manji
od 30.000 evra). Upisani kapital je podeljen na uloge. Dopušteno je izdavanje više klasa
uloga društva koji ostvaruju različita prava kod raspodele dobiti. Statutom se utvrđuje da
min 25 % udela mora biti uplaćeno do momenta upisa a ostatak za 5 godina. Nenovčani
udeli se moraju uneti do momenta upisa uloga. Udeli se ne mogu unositi u vidu rada ili
usluga društvu. Zadrugari odgovaraju za obaveze zadruge samo do visine svojih uloga.
- Društvo se u svakoj državi članici tretira isto i to je načelo nediskriminacije.
Registrovano sedište zadruge se mora nalaziti na teritoriji EU.

69. BROKERSKO-DILERSKA DRUŠTVA

- Osnovni izvor domaćeg prava za osnivanje, poslovanje i način upravljanja borkersko-

dilerskim društvima je Zakon o tržištu HOV i drugih finansijskih instrumenata.
- U našem pravu se na berzanskom tržištu HOV kao članovi berze mogu pojaviti brokeri i
dileri samo ako su organizovani u brokersko-dilerska društva. To znači da se ovakvi
poslovi mogu obavljati isključivo u formi kolektivnog preduzetništva.
- U EU i SAD nije zabranjeno ni fizičkim licima da se profesionalno bave trgovinom HOV
pod uslovom da pružaju jednaku zaštitu svojim klijentima i da je njihovo poslovanje pod
nadzorom zvaničnih organa.
- Naš zakonodavac brokersko-dilerska društva definiše kao pravno lice koje je
organizovano kao akcionarsko društvo, koje svoju delatnost obavlja na organizovanom
tržištu HOV. Ovo društvo mogu osnivati pravna i fizička lica, domaćeg ili stranog
porekla. Za njegovo osnovanje važi sistem dozvole, koju izdaje Komisija za HOV.

- U državama EU važi sistem državne dozvole. Da bi se uspostavilo unutrašnje tržište HOV

na nivou EU bilo je nužno da se uspostavi sistem izdavanja jedne dozvole koja bi važila u
svim članicama. To je postignuto donošenjem Direktive o investicionim uslugama u
oblasti HOV. Reč je o sistemu jedinstvene dozvole koja se naziva i evropski pasoš.
Ovaj sistem se zasniva na 4 mere:

 1. jedinstvena dozvola,
 2. nonimalni uslovi poslovanja,
 3. nacionalni tretman u domaćoj državi i
 4. nadzor države porekla.

- U osnivanju brokersko-dilerskih društava zakonodavac utvrđuje minimalni novčani

osnovni kapital za ova društva koji iznosi od 50.000 do 300.000 evra, u zavisnosti od
vrste delatnosti. Zahteva se i da taj kapital bude u celosti uplaćen pre registracije
društva. Takođe društa moraju da ispune i uslove u pogledu kadrovske i organizacione
osposobljenosti i tehničke opremljenosti.

113
- Komisija za HOV je dužna da donese rešenje o izdavanju dozvole za obavljanje
delatnosti društvu najkasnije 30 dana od prijema zahteva. Takođe komisija izdaje i
dozvole za rad fizičkim licima za obavljanje poslova brokera, investicionog savetnika i
portfolio menadžera.

- Osnovni akti ovog društva su :

• osnivački akt,
• statut,
• pravila poslovanja i
• pravilnik o tarifi…
- Ovo društvo može obavljati poslove:
• 1. bankarske poslove,
• 2. poslove market mejkera,
• 3. dilerske poslove,
• 4. poslove portfolio menadžera,
• 5. poslove agenta emisije,
• 6. poslove investicionog savetnika …

- U obavljanju svojih poslova ova društva se moraju rukovoditi zakonskim načelima i

drugim načelima poput:
• načela ravnopravnosti klijenata,
• načela postupanja u najboljem interesu klijenta,
• načelu transparentnosti,
• načelo poslovne tajne…

- Brokersko dilerska društva imaju organe kao i akcionarsko društvo.

U pogledu uprave ovog društva zakonodavac zahteva od Komisije za HOV da donese
rešenje o davanju prethodne saglasnosti za izbor direktora i članova upravnog odbora.
- Nadzor nad ovim društvima vrši Komisija za HOV i to najmanje dva puta godišnje .
- Banka, koja se naziva i ovlašćena banka, koja dobije dozvolu Komisije za HOV, može
obavljati delatnost brokersko-dilerskog društva.

70. PRIVREDNE KOMORE

- Komore su udruženja, odnosno korporativne organizacije, sa neprofitnim ciljem, sa

svojstvom pravnog lica. Prve trgovačke komore su nastale u Francuskoj još u XVII veku.
Zadatak tih komora je bio da savetuju državne organe u njihovom sprovođenju
ekonomske politike.
- Oblik udruživanja trgovaca u komore nije u svim zemljama isti. U jednim postoje
jedinstvene trgovinske ili trgovinsko-industrijske komore koje pokrivaju trgovce iz
različitih privrednih grana, a u drugim zemljama postoje jedinstvene komore za različite
privredne grane.

114
- Komore, u zavisnosti od teriotorije za koju se osnivaju, mogu biti :
 Lokalne (za grad ili užu teritoriju),
 Regionalne (za oblast),
 Mešovite (za dve ili više država),
 Međunarodne (npr.Međunarodna trgovinska komora u Parizu).

- U komore se udružuju kako privredni subjekti sa svojstvom pravnog lica tako i fizička
lica koja obavljaju neku od slobodnih profesija.

- Na osnovu kriterijuma subjekata koji se udružuju imamo:

o trgovinske (privredne) komore i
o profesionalne komore

- Polazeći od kriterijuma načina osnivanja komore, njihovog cilja i obaveznosti članstva

imamo:
 Javnopravne komore – one koje osniva država aktom vlasti, po pravilu
zakonom.One obavljaju poslove u javnom interesu, a članstvo u njima je
obavezno.
 Privatnopravne komore – njih osnivaju fizička i pravna lica nedržavnim
aktom, najčešće ugovorom, a obavljaju poslove u interesu svojih članova s
tim da im i država može odobriti određena ovlašćenja.

- U našoj pravnoj praksi sve češće se postavljaju zahtevi da članstvo u komorama ne bude
obavezno, mada je stanje u realnosti sistem polu-obaveznog članstva.
- U našem pravu privredne komore su oblik udruživanja privrednih subjekata.
U pogledu pravne prirode komora je
• interesna,
• samostalna i
• poslovno-stručna organizacija koja
• povezuje zajedničke poslovne interese svojih članova na određenoj teritoriji,
• i učestvuje u obezbeđivanju zajedničkih interesa važnih za privredu Srbije.

Komora je poseban pravnoorganizacioni oblik i ima svojstvo pravnog lica ali nije
privredni subjekt jer ne obavlja privrednu delatnost, pa se ne upisuje u registar
privrednih subjekata.

- Privredne komore kod nas su organizovane po teritorijalnom principu:

republička, pokrajinska, gradska i regionalna.

- Komora vodi registar svojih članova, koji svi imaju jednaka prava i obaveze.
Članovi su privredna društva i individualni preduzetnici.

115
- Komorom upravljaju njeni članovi preko izabranih predstavnika u njenim organima.
Organi komore su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i predsednik.
- Pri svakoj komori postoji sud časti koji odlučuje o:

• povredama dobrih poslovnih običaja,

• narušavanju jedinstvenog tržišta i
• monopolističkim radnjama na tom tržištu, kao i
• neizvršavanju obaveza članova i odluka komore.

71. BERZE

- Berze su nastale iz potrebe trgovaca za efikasnijom trgovinom.

Preteče berzi su sajmovi i aukcije. Prvo su nastale novčane berze u XII i XIII veku, a
prva robna berza je nastala u XIX veku u Engleskoj.
Srbija je prvu mešovitu berzu dobila 1984 godine - Beogradska berza.

- Berze su organizovano tržište na kome se trguje HOV, novcem, specijalnom robom po

unapred utvrđenim pravilima. Berze su posebno mesto, prostorije, na kome se sastaju
njeni članovi da bi pod određenim uslovima zaključivali poslove kupovine i prodaje.
Berzansko tržište se razlikuje od dugih oblika tržista jer se na njemu ne nalazi fizički
prisutna roba koja je predmet trgovine. Na berzama se trguje i velikim količinama robe
pa je to mesto gde se obrazuju cene koje se odražavaju na istu vrstu robe i na drugim
oblicima tržista.
- Berze su nedobitne organizacije jer nikad ne trguju već samo stvaraju uslove da se na
njima fer trguje. Pošto njihova ciljna funkcija nije sticanje dobiti zbog toga se tretiraju
kao neprivredni subjekti.

Vrste Berzi:
Prema predmetu poslovanja berze se mogu podeliti na
• efektne berze (berze HOV),
• novčane i devizne berze,
• robne i mešovite berze.

Prema obimu samostalnosti berze u odnosu na državu, berze se mogu podeliti na

• samostalne,
• nesamostalne i
• polusamostalne berze.
Samostalne berze su organizovane kao udruženje svojih članova, a članovi vrše funkciju
berzanskih posrednika.
Nesamostalne berze su suštinski državne ustanove i one nemaju članove već samo
posrednike koji moraju da ispunjavaju stroge zakonske uslove, oni obavljaju poslove
samo za račun klijenta.

116
Polusamostalne berze - država nad njima ima upravljačka i kontrolna prava.

Zavisno od toga da li je cilj obavljanja delatnosti sticanje dobiti, berze mogu biti i
• dobitne i
• nedobitne.
- Postoje tri sistema za osnivanje berzi:
1. Normativni sistem - berza se osniva pod zakonom utvrđenim uslovima
2. Sistem državnog akta - berza se osniva na osnovu odluke nadležnog državnog organa
3. Sistem dozvole (koncesije) - berza se osniva na osnovu zakonom utvrđenih uslova i
izdate dozvole od strane nadležnog organa.
- Naš zakonodavac definiše berzu kao pravno lice koje je organozovano kao akcionarsko
društvo koje obavlja delatnost organizovanja trgovine hartijama od vrednosti i drugim
finansijskim instrumentima na berzanskom tržištu.

Izvori prava za rad, osnivanje i poslovanje berze su:

• Zakon o tržištu HOV,
• Zakon o privrednim društvima,
• Zakon o registraciji privrednih subjekata.

- Berzu u našem pravu može osnovati Republika, domaće i strano, pravno i fizičko lice.
Ona ne može da otpočne obavljanje delatnosti bez dobijanja dozvole za svoj rad koju
izdaje komisija za HOV. Novčani deo osnivačkog kapitala berze je minimalno 1.000.000
evra u dinarskoj protivvrednosti. Članovi berze su brokersko dilerska društva i
ovlašćene banke.
- Delatnost berze je organizovanje trgovine HOV. Ona obuhvata sledeće poslove:
 organizovanje javne ponude hartija od vrednosti,
 povezivanje ponude i tražnje HOV,
 objavljivanje informacija o tražnji, tržišnoj ceni i ponudi HOV.

- Berza može obavljati svoj posao ako je:

1. Kadrovski osposobljena,
2. Organizaciono osposobljena i
3. Tehnički osposobljena.

- Opšti akti berze su: status, pravila poslovanja, pravilnik o tarifi, pravilnik o listingu i
kotaciji.

- Arbitraža berze se obrazuje radi rešavanja sporova između učesnika na berzi na osnovu
zaključenih poslova na berzi, ona ima listu arbitara koje bira skupština berze.
Odluka arbitraže je konačna.
- Komisija Hov najmanje dva puta godišnje vrši nadzor nad zakonitošću poslovanja
berze a iz zakonom utvrđenih razloga joj može oduzeti dozvolu za rad.

117
72. NACIONALNA KORPORACIJA ZA OSIGURANJE STAMBENIH KREDITA I
CENTRALNI REGISTAR HOV

- Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita je kao poseban

pravnoorganizacioni oblik osnovana posebnim zakonom. Sredstva za osnivanje i
početak rada korporacije obezbeđena su u budžetu Srbije, u iznosu od najmanje
10.000.000 evra. Sredstva za rad korporacije obezbeđuju se iz njenih prihoda, donacija,
budžeta Srbije…
- Zakonom je dopušteno da se Korporacije organizuje u formi AD saglasno Zakonu o
privrednim društvima. Vrednost državnog kapitala u ukupnom kapitalu Korporacije ne
može biti manja od 51%.
- Korporacija je spacijalizovana za obavljanje poslovanja osiguranja potraživanja koja
su obezbeđena hipotekom.
Drugi poslovi u vezi sa korporacijom su:
1) posredovanje u prenosu potraživanja obezbeđenih hipotekom;
2) izdavanje Hov na osnovu uspostavljene hipoteke;
3) pružanje stručne pomoću državnim organima u oblasti poboljšanja uslova
stambene gradnje;
4) Obavljanje drugih poslova pod uslovima predviđenim statutom.

- Korporacija ima svojstvo pravnog lica koje stiče pravom registracije. Za svoje obaveze
odgovara celokupnom svojom imovinom. Sedište korporacije je u Beogradu.
Organi korporacije su: upravni odbor, direktor i nadzorni odbor, čiji mandat traje
četiri godine. Opšti akti korporacije su: statut, akt o organizaciji i sistematizaciji radnih
mesta, pravila poslovanja… Ovo je specifična organizacija koja ima elemente i upravne
i nedobitne organizacije, ali i elemetne dobitne organizacije.

Centralni registrar hartije od vrednosti – Uloga Centralnog registra HOV je da obavlja:

o poslove jedinstvene evidencije o zakonitim imaocima HOV i drugih
finansijskih instrumenata;
o Poslove o pravima trećih lica na hov i drugim finansijskim instrumentima;
o Poslove kliringa i saldiranja hov.

- U centralnom registru se otvaraju i vode sledeći računi:

1. Račun HOV članova centralnog registra;
2. Račun deponovonaih HOV;
3. Emisioni račun.

- Centralni registar ima svojstvo pravnog lica i osniva se u pravnoj formi zatvorenog AD.
Njegov novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 50.000 evra u dinarskoj
protiv vrednosti, a udeo državnog kapitala ne može biti manji od 51%.
Njegovo sedište je u Beogradu.
- Članovi centralnog registra mogu biti:
118
  Republika,
 Narodna banka Srbije,
 brokersko dilerska društva,
 berze,
 poslovne banke.

- Organi Centralnog registra su: Skupština i upravni odbor.

- Nadzor nad Centralnim registrom vrši komisija za HOV o čemu sastavlja zapisnik.
Narodna banka Srbije vrši nadzor u delu poslova koji se tiču obavljanja platnog
prometa preko novčanih računa. Sredstva za rad obezbeđuju se iz naknade za
obavljanje poslova u skladu sa njegovim pravilnikom o tarifi, kao i iz drugih izvora.

73. KOMISIJA ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE I KOMISIJA ZA HOV

- Komisija za zaštitu konkurencije je osnovana zakonom, ima status pravnog lica sa

sedištem u Beogradu. Ona za rad odgovara narodnoj skupštini kojoj podnosi izveštaj
jednom godišnje. Ova komisija je nedobitna organizacija, jer njena ciljna funkcija nije
sticanje dobiti.
- Komisija za zaštitu konkurencije je nadležna da:
1) rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu,
2) učestvuje u izradi propisa koje se donose u oblasti zaštite konkurencije,
3) predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje Zakona o zaštiti
konkurencije,
4) prati i analizira uslove konkurencije na pojedinačnim tržistima i u
pojedinačnim sektorima,
5) daje mišljenje u vezi sa primenom propisa u oblasti zaštite konkurencije,
6) preduzima aktivnosti na razvijanju svesti o potrebi zaštite konkurencije…

- Savet je jedini organ komisije za zaštitu konkurencije, koji donosi odluke. Na čelu saveta
nalazi se predsednik koji predstavlja i zastupa komisiju a u slučaju njegove sprečenosti
to radi njegov zamenik.
- Savet komisije ima 5 članova koje bira Narodna skupština na predlog ovlašćenih
predlagača.
Za člana saveta se ne može predložiti:
 lice starije od 65 godina,
 lice koje je srodnik člana saveta u pravoj liniji,
 poslanik u narodnoj skupštini,
 funkcioner političke stranke.

Član saveta se bira na 5 godina, a isto lice može biti izabrano najviše 2 puta.
Njegov mandat prestaje:
1. Istekom vremena na koje je izabran,
2. Razrešenjem iz razloga predviđenih zakonom,
119
3. Smrću.

- Rad saveta je javan, a odluke donosi većinom prisutnih članova.

U slučaju jednake podele glasova odlučujući glas je glas predsednika saveta.
- Komisija za zaštitu konkurencije ima statut i druge akte, koje donosi Savet, kojima
određuje unutrašnju organizaciju i način rada komisije. Saglasnost na statut daje vlada.
- Sredstava za rad Komisije se obezbeđuju iz prihoda koje ona ostvaruje radom, ali i iz
naknada, donacija, prihoda od prodaje publikacija komisije... Višak prihoda nad
rashodima se vraća u budžet Srbije, a višak rashoda nad prihodima se pokriva iz
budžeta Srbije.

- Komisija za HOV je nezavisna i samostalna organizacija sa svojstvom pravnog lica i sa

sedištem u Beogradu. Komisija je regulatorno telo u oblasti tržista Hov i drugih
finansijskih instrumenata. Ona je nedobitna organizacija i za svoj rad odgovara
Narodnoj skupštini, a Vladu tromesečno informiše o svom radu i kretanjima na tržištu
kapitala.
- Regulatorni organi su nastali radi sprečavanja malverzacija i prevara, koje su učinjene na
štetu kupaca HOV zbog nedostatka adekvatnih propisa o tržištu HOV.
- Komisija za HOV ima 5 članova, uključujuci i njenog predsednika, koga bira i
razrešava Narodna skupština. Mandat članova traje 5 godina, a zakonom su utvrđeni
uslovi koje mora da ispunjava lice koje se bira u svojstvu člana i predsednika.
- Komisija odlučuje na sednicama kojom rukovodi njen predsednik. Tri člana komisije
čine kvorum, a odluke se donose većinom glasova.
- Komisija donosi statut i druge opšte akte. Ona donosi tarifnik na osnovu koga
obezbeđuje sredstva za finansiranje svojih poslova i zadataka. Višak prihoda nad
rashodima Komisija uplaćuje u republički budžet, a manjak nadoknađuje iz sopstvenih
rezervi i republičkog budžeta.
- Registri koje vodi komisija za HOV su javni.

74. OSNOVNA SVOJSTVA STEČAJA – istorijat i izvori prava; pojam, uloge i vrste
stečaja i stečajni razlozi

- Razvoj stečajnog zakonodavstva je započeo u 16. veku, a prvi stečajni zakon je donet
1542. u Engleskoj. Sledeći veliki talas stečajnog zakonodavstva usledio je u 19. veku.
U 20. veku počinje novi globalni pokret reforme stečajnog zakonodavstva koji traje do
danas.
- U našoj zemlji je doneto nekoliko zakona u oblasti stečaja posle II svetskog rata.
- U uporednom pravu prestanak rada privrednog društva po osnovu insolventnosti se
označava sledećim terminima:
 prinudna likvidacija,
 bankrot,
 stečaj,
 insolventna likvidacija,
120
  sudska likvidacija.
Naš zakonodavac je do nedavno upotrebljavao samo termin stečaj a od nedavno počinje
da se upotrebljava i izraz bankrotstvo.
- Stečaj je pravni institut kolektivnog, prinudnog, ravnomernog i pravičnog namirenja
poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika, čime on prestaje da
postoji kao pravni subjekt. Stečaj predstavlja istovremeno, s jedne strane, stanje u kome
dužnik ne može da izvršava obaveze prema poveriocima, i s druge strane prinudno
izvršenje potraživanja svih poverilaca nad imovinom stečajnog dužnika, što dovodi do
gubljenja njegovog pravnog subjektiviteta.

- Postupak stečaja ima za cilj da obezbedi pravično zadovoljenje poverilaca.

Treba imati u vidu da se stečajni postupak pokreće protiv insolventnog dužnika, zbog
čega uspešno okončanje tog postupka ne mora da znači i uspešno ostvarenje interesa
stečajnih poverilaca. Pravilo je da se u stečajnom postupku namiri samo određen
procenat potraživanja, odnosno stečaj se može okončati bez namirenja ikakvog
procenta potraživanja stečajnih poverilaca.
- Razlikuju se dve vrste stečaja
 dobrovoljni – kod dobrovoljnog stečaja sam dužnik pokreće postupak
stečaja i
 prinudni – kod prinudnog stečaja predlog za pokretanje stečaja podnose
poverioci ili neko drugo zakonom ovlašćeno lice.

- U zavisnosti od vrste subjekta nad kojim se sprovodi stečaj on se može podeliti na:
1. Individualni stečaj (sprovodi se nad fizičkim licima) i
2. Korporativni stečaj (sprovodi se nad pravnim licima).

Osnovno pravilo kod individualnog stečaja je načelo novog finansijskog početka za

stečajnog dužnika, a njegov osnovni cilj je da se fizičkom licu pruži nova prilika za
poslovanje. Korporativni stečaj ima za cilj da prikupi i unovči imovinu pravnog lica
koja će se raspodeliti poveriocima srazmerno visini njihovih potraživanja.
- Posebnu vrstu stečaja predstavlja međunarodni stečaj - pod njega se podvodi svaki
privredni subjekt nad kojim je otvoren postupak stečaja, a koji ima imovinu u dve ili
više država.
- Posebnu vrstu stečaja predstavlja i stečaj male vrednosti. On se sprovodi kada je
knjigovodstevna vrednost imovine stečajnog dužnika manja od 5.000.000 din.
Postupak vodi stečajni sudija.

Stečajni razlozi
- Stečajni razlog predstavlja materijalno pravnu osnovu pokretanja stečajnog postupka.
Pokretanje postupka se vrši na osnovu zahteva ovlašćenog lica.

- U zavisnosti od načina koji se upotrebljava za određivanje stečajnih razloga postoje

dva načina:

121
 o Metod nabrajanja stečajnih razloga – ogleda se u nabrajanju radnji i
okolnosti u vezi sa dužnikom, koje predstavljaju razlog za pokretanje
postupka. Poverilac je bio dužan da dokaže da je dužnik izvršio neku od
stečajnih radnji, koje su zakonom nabrojane.

o Metod opšteg razloga – zakonodavac u formulaciji stečajnog razloga

upotrebljava pravne standarde, radi obuhvatanja velikog broja konkretnih
slučajeva i radnji stečajnog dužnika, koji dovode do otvaranja postupka
stečaja.
Od svih stečajnih razloga najznačajniji su:
prezaduženost i nesposobnost za plaćanje.
- U našem zakonodavstvu stečajni postupak se sprovodi nad dužnikom koji je nesposoban
za plaćanje.
Stečajni dužnik je nesposoban za plaćanje:
1. Ako ne može da odgovori svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti
obaveze;
2. Ako je potpuno obustavio svoja plaćanja u roku od 30 dana;
3. Ako je verovatno da obaveze neće moći da ispuni po dospeću.

- Nesposobnost za plaćanje podrazumeva takvo finansijsko stanje dužnika u kojem

dužnik nije sposoban da izmiruje dospele obaveze prema poveriocima.
Ovaj stečajni razlog se označava kao univerzalni, osnovni i redovni.

75. STEČAJNI POSTUPAK – pojam i načela, stranke i drugi učesnici

- Stečajni postupak predstavlja posebnu vrstu građanskog sudskog postupka. U našem

pravu on obuhvata bankrotstvo i reorganizaciju, na koje se primenjuje Zakon o
stečajnom postupku. Za sprovođenje postupka u prvom stepenu stvarno je nadležan
trgovinski sud, u drugom stepenu Viši trgovniski sud. Postupak pokreće zakonom
ovlašćeni subjekat, a sud ga sprovodu po službenoj dužnosti. Postupak je po svojoj
prirodi hitan.
- Odluke u stečajnom postupku se donose u obliku rešenja ili zaključka.
Rešenjem se odlučuje u stečajnom postupku, a zaključkom se izdaje nalog službenom
licu ili organu da sprovodi postupak za izvršenje pojedinih radnji. Protiv rešenja se može
izjaviti žalba, a protiv zaključka podneti prigovor. Rok za žalbu je 8 dana a rok za
podnošenje prigovora pet dana od dana objavljivanja zaključka.
- Pravni institut stečaja zasniva se na više načela:
1) načelo kolektivne zaštite neprivilegovanih poverilaca – stečaj omogućava
ravnomerno namirenje potraživanja poverilaca u zavisnosti od ukupne
visine njihovih potraživanja;
2) načelo ravnopravnosti neprivilegovanih poverilaca – stečaj onemogućava
nedozvoljene transakcije i stavljanje pojedinih poverilaca u priviligovan
položaj u odnosu na druge poverioce;

122
 3) načelo univerzalnosti – sva imovina stečajnog dužnika mora biti predmet
namirenja stečajnih poverilaca;
4) načelo sudskog vođenja stečajnog postupka;
5) načelo ekonomije postupka – stečajni postupak je po svojoj prirodi hitan;
6) načelo srazmernosti – neprivilegovani poverioci namiruju svoja
potraživanja srazmerno njihovoj visini u odnosu na stečajnu masu;
7) načelo izuzetnosti – stečaj se pokreće i sprovodi samo ako ne uspe
reogranizacija dužnika.

Stečajni dužnik – lice nad čijom imovinom je otvoren postupak bankrotstva.

U najvećem broju zakonodavstava o stečaju usvojen je tzv. trgovački stečaj – stečajni dužnik
može biti privredni subjekt: privredno društvo, banka i druga finansijska institucija,
društvo za osiguranje, zadruga, preduzetnik.
U našem zakonodavstvu se podvodi pravno društvo u preduzetnik.

Stečajni Poverilac – je stranka u stečajnom postupku koja je prijavila svoja

potraživanje, može biti jedno lice ili više njih. U zavisnosti od vrste poverioca, poverioci
stečajnog dužnika se dele na stečajne, izlučne, razlučne i poverioce stečajne mase.
Prema prirodi poverioca oni se dela na privilegovane i neprivilegovane (stečajni
poverioci).

Izlučni poverilac – ono lice čija se stvar nalazi kod stečajnog dužnika po nekom
pravnom osnovu na koje on ima stvarno ili lično pravo. Takva stvar ne ulazi u stečajnu
masu. Zbog toga izlučni poverilac nije stranka u stečajnom postupku.
- Izlučni poverilac može da istakne zahtev da se njegova stvar izluči iz stečajne mase i da se
izvrši njen povraćaj pod određenim uslovima.
Stečajno pravo poznaje 3 posebna oblika povraćaja stvari njihovom vlasniku:
1. Podela imovine pravne zajednice; 2. Finansijski lizing; 3. Roba u prevozu.

Razlučni poverilac – poverioci koji imaju založno pravo ili pravo namirenja na stvari ili
u pravu o kojima se vode javne knjige ili registri, i imaju pravo na namirenje na toj
stvari ili pravu. To su poverioci čija su potraživanja obezbeđena nekim od stvarnih
sredstava obezbeđenja.
- Razlučni poverioci mogu zahtevati da se njihovo potraživanje namiri iz vrednosti
založene stvari ili prava i to nezavisno od toka stečajno postupka.
- Poverioci koji imaju državinu i pravo zadržavanja stvari nisu u obavezi da predaju
stvar stečajnom dužniku dok im se ne isplati njihovo razlučno pravo. U slučaju da je
visina potraživanja razlučnih poverilaca veća od visine iznosa dobijenog unovčenjem stvari ili
prava na kojima postoji razlučno pravo, pravo na razliku u visini iznosa ostvaruju stečajni
poverioci.

Treća lica – u stečajnom postupku u svojstvu trećih lica mogu da učestvuju i pravna i
fizička lica - solidarni dužnici, jemci i sl.

123
76. ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA

a) Stečajno veće – stečajno veće je sastavljeno od trojice sudija od kojih je jedan

predsednik veća. Stečajno veće imenuje stečajnog upravnika i ono odlučuje o:
1) pokretanju prethodnog postupka;
2) utvrđuje postojanje razloga za pokretanje stečajnog postupka;
3) odlučuje o pokretanju stečajnog postupka;
4) imenuje i razrešava stečajnog sudiju;
5) imenuje i razrešava stečajnog upravnika;
6) odlučuje o prigovorima protiv radnji stečajnog upravnika;
7) odlučuje o prigovorima protiv odluka i zaključaka stečajnog sudije;
8) daje ovlašćenja stečajnom dužniku preduzetniku o ličnoj upravi.

b) Stečajni sudija – Nalazi se između stečajnog veća i i stečajnog upravnika.

On vrši kontrolu i nadzor nad radom stečajnog upravnika. On ima pravničko
obrazovanje i profesionalno iskustvo. On je ovlašćen da odlučuje o sledećem:
1) uvodi u dužnost stečajnog pravnika;
2) vrši nadzor nad radom stečajnog upravnika;
3) određuje preliminarnu naknadu i nagradu stečajnom upravniku;
4) odobrava nacrt plana reorganizacije;
5) odobrava nacrt rešenja o glavnoj deobi stečajne mase.
– U domaćoj stručnoj literaturi je izneto mišljenje da treba ojačati položaj i ulogu stečajnog
sudije u zakonodavstvu.

c) Stečajni upravnik – centralna ličnost u stečajnom postupku jer od njegove stručnosti,

sposobnosti i savesnosti zavisi u značajnoj meri uspeh samog postupka. Njegove lične
osobine i moralni kvaliteti su od posebnog značaja za sprovođenje ovog postupka.
Stečajni upravnik ima različite uloge u stečajnom postupku. On je prinudni, zakonski
zastupnik stečajnog dužnika. On ima pravo i dužnost da upravlja i raspolaže stečajnom
masom dužnika, radi zaštite interesa stečajnih poverilaca. U našem pravu, stečajni upravnik
je jedan od obaveznih i značajnih organa stečajnog postupka koja ima prava i obaveze
organa upravljanja ili vlasnika stečajnog dužnika.
o Imenovanje i razrešenje – U našem pravu stečajni upravnik se imenuje rešenjem o
pokretanju stečajnog postupka, a može biti imenovan i rešenjem o pokretanju
prethodnog stečajnog postupka, ako je stečajno veće odredilo mere obezbeđenja
stečajnom dužniku. Za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje ispuni
zakonom utvrđene uslove:
1.da je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika;
2. da ima status individulanog preduzetnika;
124
 3. da ima tri godine radnog iskustva.
– Zakonom su utvrđeni uslovi i način za razrešenje stečajnog upravnika.
Predlog za rezrešenje stečajnog upravnika može dati stečajni sudija i odbor
poverilaca. Razrešenje može biti i na lični zahtev.
o Izdavanje i oduzimanje licence – Licencu može dobiti lice koje ispunjava 2 uslova:
Visoka stručna sprema i Položen stručni ispit za dobijanje licence. Licencu izdaje
i obnavlja Agencija za licenciranje stečajnih upravnika koja organizuje i
sprovodi stručni ispit za dobijanje licence. Licenca se obnavlja na zahtev
stečajnog upravnika po isteku roka od dana njenog izdavanja pod uslovom da je
stečajni upravnik savesno obavljao svoj posao.
– Agencija može oduzeti licencu stečajnom upravniku pre isteka roka od tri
godine ako ne obavlja poslove u skladu sa zakonom.
o Agencija za licenciranje stečajnih upravnika – agencija je osnovana zakonom, ima
svojstvo pravnog lica, sopstveni račun i sedište u BG. Ima zadatak da utvrđuje
neophodan optimalan test znanja koji lica koja konkurišu za stečajne upravnike
moraju da ispunjavaju.
Najznačajniji poslovi Agencije su:
1. izdaje, obnavlja i oduzima licencu
2. organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika;
3. vrši nadzor nad radom i prati razvoj profesije stečajnog upravnika;
4. vodi imenik stečajnih upravnika.
o Obavljanje poslova i odnos sa drugim organima stečajnog postupka – Stečajni
upravnik obavlja svoje poslove samostalno i sa pažnjom dobrog stručnjaka, a u
obavljanju poslova iz svoje nadležnosti može da angažuje stručna pravna i fizička,
domaća ili strana lica.
o Odgovornost za štetu i osiguranje od odgovornosti – ako stečajni upravnik pričini
štetu učesnicima u stečajnom postupku namerno ili nepažnjom, on odgovara
celokupnom svojom imovinom.
o Nagrada za rad i naknada troškova – Stečajni upravnik ima pravo na nagradu za
svoj rad i naknadu stvarnih troškova. Konačnu visinu naknade stečajno veće
određuje u vreme zaključenja stečajnog postupka.
d) Skupština poverilaca – Skupštinu poverilaca čine svi stečajni poverioci, a formira se
najkasnije na prvom poverilačkom ročistu. Razlučni poverioci mogu učestvovati u
skupštini samo do visine potraživanja. Prva skupština poverilaca se može zakazati na
predlog stečajnog upravnika. Na toj sednici vrši se izbor predsednika skupštine i članova
odbora poverilaca.
e) Odbor poverilica – je organ stečajnog postupka koji skupština poverilaca bila na
prvoj svojoj sednici ili na prvom poverilačkom ročištu. Broj članova odbora poverilaca
određuje skupština, s tim da taj broj ne može biti veći od 9 članova i uvek mora biti
neparan.
- Predsednika odbora biraju članovi odbora iz svojih redova.
Predsednik odbora je dužan da zakaže sedmicu kada to zahteva više od polovine članova
odbora, a odluka se smatra donetom kada za nju glasa više od polovine članova.
125
- Odbor poverilaca podnosi prigovore na zaključke i radnje stečajnog sudije i stečajnog
upravnika u roku od 5 dana od dana saznanja za radnju. Na poziv odbora poverilaca
sednicama odbora prisustvuje stečajni upravnik ali bez prava glasa.

77. REOGRANIZACIJA DUŽNIKA (mere za sprečavanje bankrotstva)

a) plan reorganizacije – Pre sprovođenja postupka stečaja obavezno se mora učiniti

pokušaj sprovođenja mera reorganizacije, radi izbegavanja posledica koje izaziva
bankrotstvo na imovini dužnika, ali i na zaposlene kod stečajnog dužnika i na njegove
poverioce.
- Pod reorganizacijom se podrazumeva preuređenje dužnika u pogledu njegove
unutrašnje, pravnoorganizacione, upravljačke i finansijske organizacije. Ona se zasniva
na planu u pisanom obliku kojim se na detaljni način određuje pod kojim uslovima će
potraživanja biti namirena. Subjekt reorganizacije su stečajni dužnik i stečajni
poverioci kao i stečajni upravnik.
- Zakon o stečajnom postupku počiva na načelu obezbeđivanja najpovoljnijeg namirenja
poverilaca, dva su moguća pravca za ostvarenje tog cilja:
1. reorganizacija - u slučaju kada je oporavak stečajnog dužnika moguć i
2. bankrotstvo - u slučaju kada oporavak stečajnog dužnika nije moguć.
- Plan reorganizacije predstavlja osnov za reorganizaciju stečajnog dužnika, tj osnov za
produženje života stečajnog dužnika. Cilj plana reorganizacije je da se poboljša
imovinsko pravni položaj stečajnog dužnika i poverilaca. Njegovom primenom u praksi
se ostvaruje sanacija dužnika, poboljšava se njegov imovinskopravni položaj,
obezbeđuje nastavak poslovanja.

b) Podnošenje plana reorganizacije i njegova sadržina – Predlog plana reorganizacije

podnose Zakonom ovlašćeni subjekti. On se podnosi posle pokretanja stečajnog
postupka. U domaćem pravu se plan reorganizacije mora sačiniti u pisanoj formi, može
se podneti istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka pod uslovom da
su ispunjeni ostali Zakonom utvrđeni uslovi.
- Sadržaj plana reorganizacije u uporednom pravu sadrži različite mere odnosno metode
reorganizacije dužnika. Te mere se preduzimaju radi finansijske konsolidacije i
upravljačke i druge stabilizacije dužnika, a mogu biti preduzete pojedinačno i
kolektivno.

c) Mere za realizaciju plana reorganizacije – Zakonom o stečajnom postupku se uvodi

institut reorganizacije kao put i način za sprovođenje stečajnog postupka.

Suština reorganizacije se ogleda u visokom stepenu fleksibilnosti koja se obezbeđuje

pregovorima između dužnika i poverilaca, kao i u većem broju mogućih načina koji se
mogu primeniti na stečajnog dužnika radi prevazilaženja nepovoljne finansijske
situacije.

126
- Mere za realizaciju plana reorganizacije mogu biti ekonomske, tehnološke, pravne,
organizacione, personalne, finansijske i dr.

d) Postupak donošenja plana reorganizacije – U našem pravu plan reorganizacije mogu

doneti zakonom ovlašćeni subjekti:
1. stečajni dužnik,
2. stečajni upravnik,
3. poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja,
4. stečajni poverioci koji imaju najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja,
5. lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika.

- Plan reorganizacije se podnosi stečajnom sudiji najkasnije 90 dana od dana pokretanja

stečajnog postupka, a stečajni sudija može da produži ovaj zakonski rok najviše za 30
dana. Stečajni sudija je dužan da zakaže ročište za razmatranje plana reorganizacije i
glasanje poverilaca u roku od 20 dana od dana njegovog donošenja. Na ročište za
glasanje se pozivaju svi poverioci sa pravom glasa i dužnik, a u slučaju zakazivanja
posebnog ročišta za glasanje, poverioci mogu glasati i pisanim putem.
- Zakonom o stečajnom postupku pravo glasa je dato svim poveriocima srazmerno visini
njihovih potraživanja. Ako predloženi plan reorganizacije nije dobio potreban broj glasova
ili podneti plan na drugi način ne ispunjava uslove za njegovo usvajanje u tom slučaju
stečajni sudija može odobriti predlagaču plana rok od 30 dana u kojem će podneti
izmenjeni plan i zakazati ročište za glasanje. U slučaju da se ne usvoji i izmenjeni plan
reorganizacije, nad stečajnim dužnikom se sprovodi bankrotstvo.

e) Pravne posledice usvajanja i izvršenje plana reorganizacije – Osnovna pravna

posledica je promena pravnog položaja stečajnog dužnika. Usvajanjem plana iz
poslovnog imena stečajnog dužnika briše se oznaka u stečaju. Inače, kada rešenje
stečajnog veća o potvrdi plana reorganizacije postane pravosnažno, stečajno veće donosi
rešenje o zaključenju stečajnog postupka.
- Izvršenje plana reorganizacije, kojim je stečajni dužnik ispunio sve obaveze predviđene
planom reorganizacije ima za posledicu:
1. da vlasnici akcijskog kapitala stečajnog dužnika stiču vlasnička prava na kapitalu,
2. da prestaju sva potraživanja poverilaca iz stečajnog postupka,
3. da se vrši prodaja društvenog, odnosno državnog kapitala stečajnog kapitala
stečajnog dužnika u skladu sa propisima kojima je utvređena privatizacija.

f) Nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i obustava njegove primene – Ako

stečajni dužnik ne postupa po usvojenom planu reorganizacije svaki poverilac ili drugo
lice koje ima pravni interes može dostaviti sudu obaveštenje o neprimenjivanju
usvojenog plana. Sud prosleđuje obaveštenje stečajnom dužniku i stečajnom upravniku
u roku od 10 dana od dana prijema obaveštenja.

127
Ako sud utvrdi da stečajni dužnik ne postupa po odredbama reorganizacije može da
preduzme neku od sledećih mera:
1. da naloži stečajnom dužniku da u određenom roku postupi po planu kao i da otkoni
posledice nepostupanja po planu;
2. da naloži stečajom upravniku da preuzme kontrolu nad stečajnim dužnikom;
3. da naloži nastavak postupka bankarstva stečajnog dužnika;
4. da naloži preuduzimanje drugih mera u cilju otklanjanja posledica nepostupanja po
planu.

- Međutim, stečajni sudija će u svakom slučaju doneti rešenje o započinjanju

bankrotstva ako stečajni sud utvrdi da stečajni dužnik:
1. primenjuje plan čije je usvajanje izdejstvovano na nezakonit način,
2. postupa suprotno uslovima iz usvojenog plana,
3. ne sarađuje sa stečajnim upravnikom,
4. ne ispunjava naloge stečajnog upravnika.

78. LIČNA UPRAVA DUŽNIKA – PREDUZETNIKA

- Naš zakonodavac uređuje pravni institut lične uprave dužnika, koji ima svojstvo
preduzetnika, u okviru reorganizacije dužnika, odnosno mera za sprečavanje stečaja.
Pod ličnom upravom dužnika podrazumeva se stavljanje dužnika-preduzetnika pod
nadzor suda.
- U našem pravu se dopušta stečajnom veću da rešenjem o pokretanju stečajnog
postupka ovlasti stečajnog dužnika - preduzetnika da sam upravlja i raspolaže
stečajnom masom pod sledećim uslovima:
1) Ako stečajni dužnik to sam predloži,
2) Ako se sa tim saglasi poverilac koji je pokrenuo postupak,
3) Ako je verovatno da određivanje lične uprave neće dovesti do oštećenja interesa
poverilaca ni do produžavanja stečajnog postupka. Lična uprava se ne može odobriti ako
je stečajni postupak pokrenuo nadležni javni tuzilac.

- Stečajno veće je dužno da donošenjem rešenja o određivanju lične uprave stečajnom

dužniku istovremeno postavi stečajnog upravnika uz određivanje poslova za čiju
punovažnost je potrebna njihova saglasnost.
- Stečajni dužnik mora da sastavi popis imovine koja ulazi u stečajnu masu, popis
poverilaca i pregled imovine, a stečajni upravnik uvek može da pregleda popis i pismeno
obavesti stečajni sud da li je sastavljen ispravno i na koje delove popisa stečajni
poverioci mogu da izjave prigovor.
- Stečajno veće može da obustavi ličnu upravu na predlog:
1. Odbora poverilaca,
2. poverilaca koji je pokrenuo stečajni postupak,
3. Stečajnog dužnika,
4. Stečajnog upravnika,

128
5. Stečajnog sudije.
Pre nego što donese odluku o obustavi lične imovine, dužno je da sasluša stečajnog
dužnika. Protiv donetog rešenja može se izjaviti žalba, koju može podneti odbor
poverilaca.
79. LIKVIDACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA

- Likvidacija je jedan od načina za prestanak privrednog društva, kada ono gubi svoj
pravni subjektivitet, a njegov ekonomski subjektivitet ostaje očuvan. U procesnopravnom
smislu pod likvidacijom se podrazumeva postupak u kom se imovina društva prikuplja i
unovčava, kako bi se isplatila sva njegova dugovanja, a preostala sredstva društva
raspodelila prema predviđenim pravilima društva, s tim da se posle ovog postupka
društvo izbriše iz Registra.
- Do likvidacije privrednog društva dolazi iz razloga koji nisu finansijsjke prirode, za
razliku od stečaja do koga dolazi zbog insolventnosti. Postupak likvidacije se sprovodi
kad se pretpostavlja da se iz imovine dužnika mogu izmiriti njegove obaveze.
- U uporednom pravu postoje 3 pristupa u pokretanju likvidacije:
1) likvidaciju pokreću i sprovode vlasnici preduzeća
2) likvidaciju društva sprovodi sud;
3) obustavljanje dobrovoljne ili prinudne likvidacije i pokretanje postupka stečaja od
strane njegovih dužnika, poverilaca ili suda.
- Zakonom o privrednim društvima uređuje se likvidacija – izvor prava.

Pravni osnov za pokretanje postupka likvidacije - Naš zakonodavac zahteva ispunjenje

2 uslova za pokretanje postupka likvidacije:
1. da društvo ima dovoljno sredstava za pokriće svih svojih obaveza i
2. da je ispunjen neki od zakonom utvrđenih osnova za likvidaciju.
Zakonski pravni akti mogu biti pojedinačni ili generalni.
o Opšti zakonski osnovi za likvidaciju solventnog društva su:
1. da je društvu izrečena mera zabrane vršenja delatnosti zbog neispunjavanja
uslova za njeno obavljanje,
2. da su prestali da postoje uslovi za vršenje delatnosti,
3. da je istekao rok za koji je društvo osnovano,
4. da se broj osnivača sveo na jednog člana, a u roku od 6 meseci se ne pojavi
novi član…
o Posebni zakonski osnovi za likvidaciju solventnog društva su:
1. da se osnovni kapital društva smanji ispod vrednosti minimalnog novčanog
osnovnog kapitala društva,
2. da to zahtevaju manjinski akcionari iz zakonom utvrđenih razloga.

Pokretanje postupka likvidacije – Likvidacija se sprovodi na osnovu odluke ortaka,

članova ili akcionara društva. Odluka o likvidaciji ortačkog i komanditnog društva donosi
se jednoglasnom odlukom svih ortaka, odnosno komplementara. Odluka o likvidaciji je
dipozitivne prirode. Odluka o likvidaciji doo donosi se saglasnošću svih članova, a odluka

129
o likvidaciji AD se donosi kvalifikovanom većinom.

Sprovođenje postupka likvidacije – Pojedinim zakonskim rešenjima se nastoji da se ubrza i

učini efikasnijim postupak likvidacije. Zakon o privrednim društvima se na detaljniji
način uređuju dva značajna pitanja vezana za zaštitu poverilaca društva koje se
likvidira: 1) Individualno obaveštavanje poznatih poverilaca i
2) Kolektivno obaveštavanje - objava obaveštenja svim poveriocima.
o Društvu u likvidaciji se nalaže da pošalje poznatim poveriocima pisano
obaveštenje (individualno obaveštenje) sa Zakonom utvrđenom sadržinom i
kopijiom upisa odluke o likvidaciji u Registar, uz upozorenje da će im
potraživanja biti prekludirano, ako ga ne prijave u roku od 30 dana posle
prijema odluke o osporavanju potraživanja i ne pokrenu postupak pred
nadležnim sudom radi utvrđivanja postojanja tog potraživanja.
o Društvo u likvidaciji mora da objavi i kolektivno obaveštenje o donetoj odluci o
likvidaciji, najmanje tri puta, uz posebno upozorenje poveriocima da će im
potraživanja biti prekludirana ako ih ne prijave u roku od 30 dana od
objavljivanja poslednjeg obaveštenja.

Status društva u likvidaciji – Pokretanje postupka likvidacije izaziva niz pravnih posledica
za privredno društvo:
1. društvo zadržava svojstvo pravnog lica do momenta okončanja tog postupka i
njegovog brisanja iz registra;
2. društvo može da preduzima samo one poslove koji su u funkciji završetka već
započetih poslova kao i da zaključuje nove ugovore, ako su oni po svojoj priprodi takvi
da će sprečiti nastajanje štetnih posledica po imovinu društva u postupku likvidacije;
3. društvo u likvidaciji zadržava svoje organe upravljanja;
4. brisanjem društva iz registra ono gubi svoj pravni subjektivitet.

- Status društva u likvidaciji je u našem pravu utvrđen kroz 3 pravila:

1. Za vreme likvidacije društvo nastavlja svoje postojanje kao i pre pokrenutog
postupka likvidacije s tim da ono ne može preuzimati nove poslove osim poslova koji su
saglasni ciljevima likvidacije;
2. Tokom likvidacije ne plaćaju se dividende članovima i akcionarima;
3. U toku postupka likvidacije poslovanje vode ista lica kao i pre postupka likvidacije.

- U uporednom pravu likvidaciju sprovodi jedan likvidacioni upravnik ili više

likvidacionih upravnika, i oni su članovi društva u likvidaciji. Ako ima više likvidacionih
upravnika zakonom im se nalaže da obavljaju prava i dužnosti zajedno, međutim oni
mogu postupati i samostalno. Likvidacioni upravnik može biti i lice mimo preduzeća.
- U našem Zakonu o preduzećima izbor likvidacionih upravnika je prepušteno
autonomiji članova, odnosno skupštini.

130
- Likvidator je, pre stupanja na dužnost, dužan da da izjavu pred sudom kojom se
obavezuje da će odgovorno i savesno obavljati sve poslove vezane za likvidaciju
privrednog društva.
- Likvidacioni upravnik obavlja sledeće poslove:
1. Završava tekuće poslovanje društva
2. Naplaćuje potraživanja
3. Izmiruje obaveze
4. Unovčava imovinu društva.
- Likvidacionom upravniku pripada pravo na dve vrste naknade:
1. na privremenu naknadu troškova, koje je imao u sprovođnjeu postupka likvidacije i
2. pravo na naknadu za njegov rad.
- Likvidacioni upravnik je dužan da sastavi bilans stanja najkasnije u roku od 3 meseca
posle otvaranja postupka likvidacije. U bilans stanja se unosi stanje aktive i pasive
društva, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije i vreme potrebno za završetak
likvidacije.
Sva imovina društva uključuje se u bilans stanja po njenoj tržišnoj ceni ili procenjenoj
vrednosti. Bilans stanja se podnosi ortacima, odnosno skupštini članova ili akcionara na
usvajanje.
- Ako likvidacija traje duže od godni dana, likvidacioni upravnik je dužan da podnese
finansijski izveštaj najkasnije u roku od tri meseca posle isteka svake poslovne godine.
U slučaju da likvidacioni upravnik utvrdi da imovina privrednoig društava nije dovoljna
da se podmire sva potraživanja poverioca, dužan je da odmah obustavi postupak
dobrovoljne likvidacije i pokrene postupak prinudne likvidacije (stečaj, bankrotstvo).
- Posle izmirenja dugova društva u likvidaciji, likvidacioni upravnik je dužan da sastavi
3 dokumenta:
1. Izveštaj o sprovedenoj likvidaciji
2. Završni likvidacioni bilans
3. Predlog o podeli likvidacionog ostatka društva
Isplata vlasnika društva i okončanje likvidacije – Imovina privrednog društva u
likvidaciji koja preostane posle izmirenja potraživanja poverilaca i drugih potraživanja
raspodeljuje se od strane likvidacionog upravnika ortacima, članovima ili akcionarima
društva. Ako nije statutom društva drugačije predviđeno, raspodela likvidacionog ostatka
se vrši na sledeći način:
prvo, isplaćuju se ortaci, članovi ili akcionari sa povlašćenim akcijama koji imaju pravo
prioriteta,
drugo isplaćuju se ortaci i članovi društva, srazmerno udelima u društvu i akcionari,
srazmerno posedovanim akcijama u društvu.

- Zakonom je dopušteno da likvidacioni upravnik okonča postupak likvidacije i bez

odobrenja finansijskog izveštaja i izveštaja o sprovođenju postupka likvidacije od
strane ortaka ili komplementara iz dva razloga:

131
1. ako se ortaci ili komplementari nisu mogli sastati
2. ako se ne može održati skupština, zbog nedostatka kvoruma.
80. NAZIV I POJAM TRGOVINSKOG (PRIVREDNOG) POSLA

a) Naziv – ugovori u privredi se označavaju različitim nazivima.

U uporednom pravu - trgovinski poslovi, trgovački ugovori, komercijalni poslovi.
U našoj pravnoj teoriji - ugovori robnog prometa, privredni ugovori, poslovi robnog
prometa.
U Zakonu o obligacionim odnosima za ugovore koje privredni subjekti zaključuju na tržištu
koristi se izraz “ugovori u privredi”.

b) Pojam – Ugovori u privredi su posebna vrsta pravnih poslova obligaciono pravne

prirode, kojima se obavlja promet materijalnih dobara i usluga na tržištu.
To su pravni instrumenti putem kojih se obavlja pravni promet na tržištu u kome
učestvuju privredni subjekti.
- Prema zakonu o obligacionim odnosima ugovorima o privredi se smatraju ugovori koje
zaključuju preduzeća i druga pravna lica kao i fizička, koja obavljaju neku privrednu
delatnost (preduzetnici). Zapravo to su oni ugovori koje zaključuju subjekti koji se bave
privrednom delatnošću u cilju sticanja zarade.
- Pod privrednom delatnošću treba podrazumevati: proizvodnju, promet roba i vršenje
usluga na tržištu.
- U uporednom pravu u pojmovnom određenju trgovinskog posla pošlo se od pojmovnog
određenja trgovca.
U prvo vreme trgovcem se smatralo svako lice koje se bavi trgovačkim poslovima.
Polazilo se od statusa trgovca pa se i poslovi koje on obavlja nazivaju trgovački poslovi -
Subjektivni sistem određivanja pojma trgovca.
Objektivni sistem određivanja trgovca - Priroda trgovačkog posla određuje trgovca.
Prema tome u pojmovnom određivanju trgovinskih poslova formirala su se 2 pristupa:
1. Zakonodavac određuje koji se poslovi smatraju trgovinskim poslovima, a lice koje ih
obavlja dobija status trgovca.
2. Lice ima status trgovca, ako to svojstvo priznaje zakon, a poslovi koje on obavlja u
vidu redovnog zanimanja su trgovinski.
- Bitno je odrediti koji se posao smatra trgovinskim poslom zbog primene odgovarajućih
pravnih pravila. U našem pravu na ugovore u privredi prvenstveno se primenjuju odredbe
zakona o obligacionim odnosima, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije
određeno. To znači da osim opštih pravila koji važe za obligacione ugovore u privredi
važe i posebna pravila.
- Ima slučajeva kada se neke odredbe Zakona o obligacionim odnosima ne mogu primeniti na
ugovore o privredi kao što je slučaj sa prekomernim oštećenjem. Jer, privredni subjekti svoju
delatnost obavljaju u vidu redovnog zanimanja, pa se pretpostvavlja da moraju poznavati
prilike na tržištu i odnose na njemu.

132
81. POSEBNA PRAVILA KOJA VAŽE ZA UGOVORE U PRIVREDI
(TRGOVINSKE POSLOVE)

- Regulisanje obligacionih odnosa u uporednom pravu izvršeno je na dva načina: putem

jedinstvenog režima za sve subjekte i putem dvojakog režima - jedan za građansko pravne
odnose između fizičkih lica i drugi za obligacione odnose u privredi.
- U zakonima o obligacionim odnosima zakonodavac se priklonio koncepciji jedinstvenog
regulisanja obligacionih odnosa nezavisno od toga ko su učesnici.
Pravila ugovornog prava podjednako važe i za fizička i za pravna lica.
Da se iz građanskog razvije trgovinsko pravo je uslovljeno time da se u zakonu u
obligacionim odnosima unesu određeni izuzeci koji ulaze samo za ugovore u privredi, jer
je priroda tih odnosa zahtevala drugačija i posebna rešenja.

- Posebna pravila koja treba imati u vidu prilikom zaključivanja ugovora u privredi:

a) Pregovori za zaključivanje ugovora – zaključivanje ugovora u privredi predstavlja

složen postupak kome prethode brojne pravne radnje:
• poziv na pregovore,
• pristupanje pregovaranju,
• davanje ekskluzivnog prava,
• sastavljanje pisma o namerama,
• davanje ponude,
• prihvatanje ponude,
• zaključivanje predugovora i
• zaključenje ugovora.

Koje će od navedenih radnji biti preduzete zavisi od konkretnog slučaja.

- Pregovori se vode pismeno i usmeno, oni nisu obavezujući i mogu se
prekinuti u svakom trenutku bez pravnih posledica po pregovarače. To je
faza u kojoj se traži najpovoljniji partner i najpovoljnije rešenje. Pregovori
se moraju voditi saglasno načelu savesnosti i poštenja. Pregovaranje bez
namere da se zaključi ugovor i bezrazložan prekid pregovora povlači za
sobom odgovornost koja se naziva predugovorna odgovornost.
Odgovornosti nema ako su obe strane odustale od pregovora bezrazložno
ili su pregovarale bez namere da zaključe dogovor.
Troškove oko priprema za zaključenje ugovora snose svaka strana za sebe a
zajedničke snose podjednako.

133
b) Određivanje nadležnog suda ili arbitraže – po okončanju pregovora pristupa se
uobličavanju ponude, a prihvatom ponude zaključuje se ugovor. Pošto ugovori u
privredi imaju brojne specifičnosti tako se formiraju trgovinski sudovi.
Kod zajedničkih ulaganja kapitala se često javlja strani ulagač, strane u
ugovoru odlučuju se za arbitražu kao posebnu vrstu suda, specijalizovanu
instituciju za slučaj spora. Ugovori sa elementima inostranosti podležu pravilima
međunarodnog ugovornog prava. Arbitraže su nedržavni sudovi. Strane
zaključuju sporazum o arbitraži ili odredbom u ugovoru ili posebnim
sporazumom. Ugovorom je moguće predivdeti institucionalnu arbitražu,
unutrašnju arbitražu ili međunarodnu ili povremenu ad hoc arbitražu.
c) Uticaj države na zaključivanje ugovora u privredi – uticaj države u oblasti
ugovaranja u privredi može se izraziti trojako. Prvo propisivanjem obavezne
dozvole ili obaveznog odobrenja od strane državnog organa kao uslova za
punovažnost ugovora. Drugo, država može imperativnom normom da propiše
obavezan način zakjlučivanja ugovora. Treće, država može da zadrži za sebe
diskreciono pravo da ceni ugovor sa stanovišta bezbednosti i odbrane zemlje.
d) Memorandum – to je pravni papir na kome je odštampana ili utisnuta oznaka
subjekta tj njegovi znaci za identifikaciju. Ugovor se može zaključiti na
memorandumu od strane pregovarača ili od njega ovlašćenog lica. Sa
memoranduom na kome je sačinjena ponuda ili prihvat ponude može se pojaviti i
neovlašćeno lice s toga je važno da se u poslovanju sa memorandumom postupa
sa posebnom pažnjom i da se uskrati mogućnost neovlašćenim licima da dođu u
kontakt sa memorandumom
e) Pojačana pažnja – u izvršavanju građansko pravnih obligacionih odnosa zahteva se
onakvo ponašanje strana kakvo se pokazao svaki dobar domaćin, otuda i
standard “ponašanje sa pažnjom dobrog domaćina”. U izvršavanju ugovornih
obaveza između privrednih subjekata zahteva se pojačana pažnja. Da bi sistem i
subjekti valjano funkcionisali strane se moraju ponašati saglasno višem standardu.
Ponašanje sa pažnjom dobrog privrednika - tržišno poslovanje, ponašanje sa
pažnjom dobrog stručnjaka vezano je za profesionalno ponašanje.
f) Formularni ugovori – na tržištu je ključno biti brz i ažuran zbog toga se ugovori u
privredi javljaju u vidu formiranih ugovora. Tj. u vidu formulara u koji su uneti
svi elementi ugovora koji se želi zaključiti. Druga strana ima malo mogućnosti
da svojom voljom menja uslove. Ovi ugovori su tipizirani. Pojava ekonomskih
giganata je uslovila još jednu vrstu formiranih ugovora, a to su adhezioni
ugovori kod kojih je sve unapred sadržano a na drugoj strani je da odbije ili
prihvati.
g) Izvori prava – osim zakona o obligacionim odnosima za ugovore u privredi važe i
zakoni koji su lex specialis. Tu su pre svega drugi izvori prava kao izvor
posebnih pravila za ugovore u privredi osim toga tu spadaju uzanse kako opšte i
posebne koje važe za posebne oblasti u privredi.

134
 h) Zatezna kamata – za ugovore u privredi čiju sadržinu čine novčane obaveze
važe posebna pravila za slučaj zakašnjenja u izvršenju obaveze, zbog kašnjenja
dužnik duguje i zakonsku kamatu- zateznu kamatu.
i) Obezbeđenje ugovora – postoje stvarna i lična sredstva obezbeđenja.
Stvarno sredstvo obezbeđenja daje poveriocu pravo da stekne neko stvarno
pravo na stvari dužnika ili nekog trećeg lica (hipoteka, zaloga, kapara, kaucija).
Lično sredstvo obezbeđenja je sredstvo koje pruža veću sigurnost poveriocu jer
se dužnik obezbeđuje putem jemstva, ugovorne kazne.
j) Bezgotovinska plaćanja – privredni subjekti većinom vrše bezgotovinska
plaćanja odnosno sredstva prebacuju sa računa jedne strane na račun druge strane.
To prebacivanje se vrši putem naloga koji se daje banci. U ovom odnosu
učestvuju: davalac naloga, primalac naloga i korisnik naloga. Ako su sredstva u
istoj banci onda je to interni transfer, ako su sredstva u različitim bankama
onada je to međubankarski transfer. Prenos se može vršiti i virmanom kojim
davalac nalaže da se za naznačeni iznos zaduži njegov račun u korist računa
korisnika naloga.
k) Fiksni ugovori – prilikom zaključivanja ugovora u privredi zbog vrste i cilja posla
zbog kojih se zaključuju često se ugovara fiksni rok za izvršavanje obaveza zbog
čega se oni nazivaju fiksni ugovori. Rok je bitan element ugovora. Nepoštovanje
roka dovodi do raskida ugovora po sili zakona. Fiksim ugovorom se smatra i
onaj ugovor u kome rok izvršenja proizilazi iz prirode samog zaključenog
ugovora.

82. UGOVOR O PRODAJI – pojam, izvori prava, ugovorne strane, svojstva i

značaj

- Pojavom novca kao merila vrednosti roba, nastaje novi instrumnet na tržištu koji
omogućava razmenu dobara podsredstvom novca, a to je ugovor o prodaji.

a) Svojstva ugovora i ugovorene strane – Putem ugovora o prodaji obavlja se

metamorfoza vrednosti. Ugovor o prodaji pretpostavlja 2 strane od kojih je jedna kupac a
druga prodavac. Kupac je dužnik, a prodavac poverilac, oni su subjekti prodajnog
odnosa i između njih se zasniva dužničko-poverilački odnos. Ugovor o prodaji spada u red
imenovanih ugovora kojima je zakon odredio ime, u red neformalnih ugovora - osim ako ga
strane ne učine formalnim, u red dvostrano teretnih ugovora jer obaveza postoji i na
jednoj i na drugoj strani, u red kauzalnih jer se vidi razlog nastanka obaveza, u red ugovora
sa trenutnom ili trajnim prestacijama u zavisnosti od toga kakav je način izvršenja obaveze
(jednokratan ili u ratama), ima unapred utvrđenu sadržinu.

b) Pojam ugovora – Po zakonu o obligacionim odnosima Ugovor o prodaji je definisan

kao ugovor kojim se jedna strana, prodavac, obavezuje da drugoj strani, kupcu preda
stvar, tako da kupac stekne pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu
u novcu i preuzme stvar. Predmet prodaje može biti i neko pravo.

135
c) Domaći izvori prava – Osnovni izvor prava je Zakon o obligacionim odnosima, opšte
uzanse za promet robom iz 1954. koje ostaju kao izvor prava jedino ako su njihovu
primenu strane izričito ugovorile. U izvore prave spadaju i neke posebne uzanse. Ovi
izvori prava su i rezultat upliva izvora međunarodnog trgovinskog prava čija pravila
prodiru u sva zakonodavstva. Ovo je rezultat procesa harmonizacije prava na
međunarodnom planu.

d) Međunarodni izvori prava – Kada je reč o međunarodnom ugovoru o prodaji robe

kao primarni izvor prava javlja se ugovor o međunarodnoj prodaji robe koje su strane
zaključile. Pravila nacionalnog obligacionog prava služe kao dopunsko rešenje za ono što
su ugovorene strane propustile da urede. Svaka država ima posebne propise kojima reguliše
ugovor o međunarodnoj prodaji robe pa se i oni smatraju izvorom prava.
Ekonomski giganti koji međunarodno posluju počeli su da sastavljaju formulare ugovora sa
istim odredbama dajući mogućnost drugoj strani da pregovara o nekima od njih.
Formularni ugovori su postali novi vid izvora prava koji se naziva formularno pravo.
Kako formirani ugovori nisu bili međusobno ujednačeni u cilju otklanjanja nedostataka
međunarodni forumi su su pristupili unifikaciji prava nalazeći zajednička rešenja u toj
praksi nudeći rešenja u vidu jednoobraznih tipskih ugovora i opštih uslova poslovanja.
Isti forumi su počeli da vrše unifikacuju pravila o međunarodnoj prodaji robe i putem
međunarodnih konvencija koje su u praksi olakšale zaključivanje ugovora o prodaji i
obavljanje međunarodnog prometa. Organ UN-a, UNCITRAL, je doneo nekoliko
konvencija od kojih je najznačajnija Bečka konvencija, koja u našoj zemlji ima status lex
specialis. Veoma je značajna i Rimska konvencija o merodavnom pravu za ugovorene
obaveze, ona važi svim zemljama članicama EU. Pored navedenih izvora prava od značaja
su i ugovori regionalnog i međunarodnog karaktera kojima se postiže unifikacija
međunarodnog trgovonskog prava, njihova promena može biti indirektna i diretkna.
U međunarodne izvore ugovornog prava spadaju i model –zakon , koji predstavlja obrazac
za izradu nacionlanog zakona.
Pravni vodiči koje je evropska komisija promenila za zemlje u tranziciji.

e) Značaj ugovora – Značaj ugovora u prodaji je u tome što je to ugovor sa najdužom

tradicijom. Njime se vrši promet materijalnih dobara na tržištu i preko njega se oslikava
tržište i moć neke privrede.

83. BITNI ELEMENTI UGOVORA O PRODAJI

- Kod ugovora o prodaji bitni elementi su predmet i cena. Ako nema saglasnosti oko
predmeta i cene nema ni ugovora.
Sporedni elementi su: vreme izvršenja obaveze, mesto isporuke, način plaćanja, prevoz,
strane se mogu ali i ne moraju dogovoriti.
U ugovoru mora biti naznačeno o kom je predmetu reč, a cena može biti tačno određena
ali i ne mora.

136
- Radi sigurnosti ugovor o prodaji se zaključuje u pisanoj formi i treba da sadrži što veći
broj odredbi o pravima i obavezama.

a) Predmet ugovora - Predmet ugovora može biti svaki predmet koji je dopušten da se
prometuje na tržištu, može biti postojeća i buduća stvar.
Može biti individualno određena stvar i po rodu određena stvar.
- Ako je promet roba pravom ograničen (oružje, medikamenti...) potrebna je posebna dozvola
i da se poštuju propisi. Ako promet stvari nije dopušten ugovor je ništavan.
Promet predmeta u ugovoru može biti dopušten, pravom dopušten, ili zabranjen.
- Predmet ugovora ne može biti: novac, HOV, delovi ljudskog tela.
o Određivanje vrste – U ugovoru u prodaji se tačno mora odrediti vrsta robe koja se
prodaje, moraju se odrediti obeležja, specifike, svojstva stvari. Kad je predmet
ugovora stvar određeneg porekla kupac ne mora da prihvati druge stvari čak i
ako su boljeg kvaliteta. Ako su u ugovoru stvari određene alternativno (npr. 100
pari cipela) pravo izbora pripada prodavcu. Prodavac je dužan da obavesti
kupca o svom izboru i od tog momenta svoj izbor ne može više menjati.
o Određivanje količine – vrši se vaganjem, merenjem, prebrojavanjem. Količina je
određena uobičajenim mernim jedinicama - kg, litar, metar, broj. Ako je u ugovoru
količina robe određena od - do, onda se količina mora kretati u tim granicama,
a ako je upotrebljeno cirka, oko onda količina može varirati za 5 % najviše od
ugovorene količine. Ako nisu ugovorena tačna količina onda je obaveza prodavca
da ne varira više od 2 %. Kada su stvari utvrđene brojem komada, odstupanje
nije dozvoljeno.
o Određivanje kvaliteta - Kvalitet se može odrediti opisom, uzorkom, modelom,
standardom, specifikacijom, izrazom odobreni kvalitet… Ako je kvalitet
predmeta ugovora određen opisno ili putem uzorka ili modela, isporučena stvar
mora biti saobrazna opisu, uzorku ili modelu. Stvari se mogu prodavati i po
specifikaciji, to znači da je unapred utvrđena vrsta i količina predmeta.
Kvalitet kakva-takva podrazumeva isporuku predmeta u zatečenom stanju, bez
biranja.
Viđeno-odobreno podrazumeva da je kupac pregledao, video i sagasio se da mu
bude isporučena ta stvar.
Uobičajen Kvalitet stvari je onaj koji je uobičajen u mestu prodavca.

b) Cena – je novčani izraz vrednosti predmeta ugovora. Osim u novcu cena može biti
plaćena i čekom, menicom, virmanom ili nekom drugom HOV.
- Cene određuju strane sporazumno, može biti fiksna ali i promenljiva.
- Ako zbog brzine zaključivanja ugovora cena nije određena, kupac je dužan platiti cenu
koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, to je tekuća cena a
ako se ne može odrediti nju određuje sud. Cenu može propisati nadležni organ kao
minimalnu ili maksimalnu, ako je propisana minimalna ona može biti veća, a ako je
propisana maksimalna ona ne može biti veća od nje.

137
- Odrđivanje cene može biti povereno trećem licu, ako ga ono ne odredi, a ni same ga
strane naknadno ne odrede, smatra se da je ugovorena cena razumna cena. Cena može
biti promenljiva. U ugovoru o prodaji se može ugraditi odredba o kliznoj skali, ovo se
obično radi kada je u pitanju budući proizvod čiji troškovi proizvodnje podležu
promenama.

84. SADRŽINA UGOVORA O PRODAJI – obaveze prodavca i obaveze kupca

Obaveze prodavca

1. Obaveza predaje (isporuke) stvari (robe) – ovo pitanje regulisano je Zakonom o

obligacionim odnosima. Zakonodavac pod prodajom podrazumeva uručenje stvari
kupcu ili predaju isprave kojom se stvar može preuzeti. Pošto su prodavac i kupac
najčešće prostorno razdvojeni, na prodavcu je da preduzme niz neophodnih radnji kako
bi izvršio svoju osnovnu obavezu predaje stvari, a obaveza kupca da sa svoje strane
preduzme sve neophodne mere da bi prodaja bila moguća. Zbog prostorne udeljenosti u
praksi se prihvata izraz isporuka. Prodavac je dužan da isporuči robu u ispravnom stanju.

- Za obavezu isporuke vezana su 3 pitanja: mesto, vreme i način isporuke.

o Mesto isporuke – određuju ga strane u ugovoru. Ako se strane nisu dogovorile o
mestu isporuke mesto je prebivalište prodavca u času zaključivanja ugovora. Ako
prodavac i kupac imaju sedište u istom mestu, mesto prodaje je skladište prodavca.
Ako je sedište različito, predaja se vrši na utovarnoj stanici ili u luci ukrcaja.
Ako je ugovorom predviđen prevoz stvari stvar se smatra predatom kada je
prodavac uručio prevozniku ili špediteru ugovorenu stvar.
Pitanje momenta izvršenja isporuke i mesta isporuke uređuje se transportne klauzule.
o Vreme isporuke robe – Prodavac je dužan da izvrši predaju u vreme kada je
ugovorom predviđeno. Vreme predaje podrazumeva: rok, vremenski interval u
kome kupac može zahtevati isporuku predmeta. Kod ugovora o prodaji u privredi
se koriste termini: odmah, prompt, brzo i označavaju 8 dana od zaključenja
ugovora.
Ako vreme predaje stvari nije određeno ili odredivo tada se podrazumeva
razuman rok po zaključenju ugovora, razuman rok varira od slučaja do slučaja
imajući u vidu prostornu udaljenost, vrstu prevoza… Momenat predaje je od
velikog pravnog značaja, jer se taj momenat smatra momentom izvršenja
obaveze i prelaska rizika sa prodavca na kupca.
o Način isporuke stvari – predstavlja niz neophodnih radnji prodavca kako bi
kupac došao u posed stvari kao što je: izdavanje robe, pakovanje, predaja na
prevoz. Način predaje se određuje dogovorom dve strane. Način isporuke se
razlikuje kada je reč o generičnoj stvari, individualno određenoj stvari ili
tehničkoj robi. - Ako je u pitanju generična stvar prodavac je dužan da
izdvoji robu iz mase, da je izmeri, izbroji i da na jasan način označi da je ona

138
 izdvojena ili individualizirana radi izvršenja ugovora.

- Ako je stvar individualno određena o načinu isporuke strane se ugovorom

sporazumevaju.
- Ako je u pitanju tehnički složen proizvod ili prehrambeni proizvod tada za tu
vrstu stvari važe posebni propisi o ambalaži, oznakama, potrebnoj
dokumentaciji: tehničko uputstvo, garantni list, atest, deklaracija...

2. Odgovornost za materijalne nedostatke – Ugovorom o prodaji prodavac se obavezuje da

preda ugovorenu stvar, a kupac se obavezuje da za to plati odgovarajuću cenu.
- Stvar ne sme imati materijalne nedostatke. Prodavac odgovara za materijalne nedostatke
koje je stvar imala u času prelaska rizika na kupca, ali i za nedostatke koje se pojave po
prelasku rizika na kupca, ako su nedostatci ili nedostatak posledica uzorka koji je
postojao pre prelaska rizika.
- Materijalni nedostatak stvari postoji u 4 slučaja:
1. Ako stvar nema potrebna svojstva za njegovu redovnu upotrebu ili promet;
2. Ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, što
je moralo biti poznato prodavcu;
3. Ako stvar nema svojstva koja su izričito ili prećutno dogovorena;
4. Ako stvar nije ista kao model ili uzorak na osnovu kojih je ugovor zaključen.
- Nedostaci za koje prodavac neće odgovarati:
1. Ako je u pitanju neznatan materijlani nedostatak;
2. Ako su nedostaci mogli biti poznati kupcu;
3. lice čija je stvar prodata na javnoj prinudnoj prodaji ne odgovara za nedostatke stvari;
4. prodavac ne odgovara ako se nedostaci pokažu po proteku 6 meseci od predaje stvari.
- Kupac je dužan da na uobičajen način pregleda primljenu robu.
O vidljivim nedostacima je dužan obavestiti prodavca u roku od 8 dana, a kod ugovora
u privredi odmah. Ako se nedostaci prikažu po isteku roka od 6 meseci od predaje,
prodavac se oslobađa odgovornosti. Prava kupca za materijalne nedostatke su popravka
stvari ako je ona moguća ili njihova zamena.
3. Odgovornost za pravne nedostatke – prodavac je dužan da garantuje kupcu da stvar
nema pravnih mana i da drugo lice neće pravnim putem kupcu oduzeti stvar niti ga
pravno uznemiravati.
Obaveze Kupca – na kupcu leže dve obaveze da plate cenu i preuzmu
stvar:
1. Obaveza isplate cene – Cena je novčani izraz vrednosti predmeta ugovora o prodaji.
Ona se isplaćuje u mestu i vremenu kada je ugovorom predviđeno ili u vreme i mesto
kada se vrši isporuka stvari. Kada se kupovina vrši u gotovom cena se plaća odmah, čim
se roba preuzme.
- U robnom prometu isplata cene se vrši na osnovu fakture koju ispostavlja prodavac
kupcu. Cena se može platiti unapred, istovremeno sa isporukom ili posle isporuke.
- Između privrednih subjekata plaćanje se uglavnom vrši bezgotovinski.
U pogledu roka plaćanja važe sledeća pravila: ako je rok određen izrazom odmah cena se

139
plaća prvog radnog dana po prijemu fakture; ako su isporuke robe sukcesivne cena se
plaća za svaku isporuku u času prijema.
2. Obaveza preuzimanja stvari – sastoji se u nizu potrebnih radnji kako bi predaja bila
moguća. Prodavac može izjaviti da raskida ugovor ako kupac bez opravdanog razloga
odbije da preuzme stvar čija mu je predaja ponuđena na uobičajen način ili ako se sumnja
neće platiti cenu.
- Pitanje isporuke i prijema robe od pravnog je značaja, jer se za ove radnje vezuje
momenat prelaska rizika sa prodavca na kupca. Pravilo je da rizik prelazi u onom
momentu koji je određen kao momenat isporuke stvari.
85. TRANSPORTNE KLAUZULE

- To su trgovinski termini kojima se sa malo reči precizira čitav niz prava i obaveza
između prodavca i kupca, a naročito: momenat i način predaje stvari, momenat prelaska
rizika i momenat prelaska troškova sa prodavca na kupca.
Transportnim klauzulama se reguliše i niz drugih odnosa između saugovarača kao što su
pribavljanje transportnih dozvola, dozvola za uvoz, uverenje o poreklu robe…
- Najpoznatije transportne klauzule su INCOTERMS, koje je izradila međunarodna
trgovinska komora u Parizu.
Prva pravila su doneta 1936. godine, a potom su se vršile revizije i osavremenjavala
pravila.
- Cilj INCOTERMSa je da obezbede jednobrazno tumačenje trgovinskih termina koji se
najčešće koriste u međunarodnoj praksi. Na taj način, izbegavaju se nejasnoće različitog
tumačenja termina u različitim zemljama.
- U Međunarodnoj trgovini prema mestu isporuke razlikujemo tri vrste klauzula:
1. Klauzule za isporuku u mestu 2. Klauzule za isporuku uz otpremu i 3. Kaluzule za
isporuku u mestu opredeljenja

1. Klauzule za isporuku u mestu

o Franko fabrika (skladište, rudnik i sl.) – Najpoznatija i najčešće primenjivana u
praksi je franko fabrika jer je najpovoljnija za prodavca. Prodavac ima obavezu
da kupcu u predviđenom roku stavi na raspolaganje ugovorenu robu na
označenom mestu prevoznim sredstvom koje je on obezbedio. Stavljanjem na
raspolaganje kupcu prodavac je izvršio predaju i od tog trenutka rizik prelazi na
kupca.

2. Klauzule koje regulišu prodaju uz otpremu

o Franko Vagon (FOT, FOR) i ugovoreno mesto otpreme – koristi se kod prodaje
robe koja se prevozi železnicom od prodavca do kupca. Mesto isporuke je
železnicka stanica. Prodavac je dužan da obezbedi vagon, da izvrši utovar o roku
i da o tome obavesti prodavca. Od tog trenutka rizik prelazi na kupca kao i svi
troškovi koji slede.
o Franko uz bok broda (FAS) i dogovorena luka ukrcaja – ova klauzula se koristi kod
pomorskog transporta. Prodavac ima obavezu da na mestu koje je kupac označio
140
 dopremi robu uz bok broda, bez obaveze da je utovari u brod. Brod obezbeđuje
kupac, on vrši utovar pribavlja izvoznu dozvolu, plaća carinu i snosi ostale
troškove. Rizik prelazi sa prodavca na kupca u trenutku dopreme uz bok broda.
o Franko Brod (FOB) i ugovorena luka otpreme – prodavac je dužan da isporuči robu
na brod koji je označio kupac u ugovorenoj luci i ugovorenom roku. Rizik i svi
troškovi do momenta stavljanja robe na brod padaju na teret prodavca, a od tog
trenutka prelaze na kupca. Može biti ugovorena i obaveza slaganja robe tako da
prodavac dok ne složi robu nije izvršio obavezu isporuke. Na njegov teret pada
utovar, slaganje, pribavljanje izvozne dozvole i plaćanje carine.
o Cena, osiguranje, vozarina (CIF) i ugovorena luka opredeljenja – prodavac je izvršio
svoju obavezu isporuke prema ovoj klauzuli kada je roba prešla ogradu broda, a
ako je ugovoreno i slaganje robe tada je potrebno da izvrši i tu obavezu.
Prodavac plaća izvozne carine, takse, osiguranje i vozarinu do prispeća robe u
mesto opredeljenja. Kupac plaća ostale troškove i troškove istovara.
o Cena, vozarina (C&F) i ugovorena luka opredeljenja – ova klauzula ima istu
sadržinu kao i klauzula CIF, s tim da prodavac nema obavezu da plati
osiguranje robe.
o Franko aerodrom (FOB) i dogovoreni aerodrom otpreme – koristi se kod vazdušnog
prevoza. Na osnovu ove klauzule prodavac ima obavezu da: stavi robu na
raspolaganje avio - prevozniku na ugovorenom aerodromu otpreme, u
ugovorenom roku, da ugovori prevoz na račun kupca do naznačenog
aerodorma opredeljenja, da pribavi izvoznu dozvolu i plati porez i takse vezane
za izvoz.
o Vozarina plaćena do… i mesto opredeljenja – koristi se kod svih vrsta prevoza
robe i kod kontenjerskog. Prodavac je izvršio svoju obavezu u trenutku kada je
dopremio robu u mesto opredeljenja u ugovorenom roku i predao je prvom
prevozniku. Kako je reč u izvoznoj prodaji prodavac snosi sve troškove vezane
za izvoz i o izvršenoj isporuci obaveštava kupca.
o Vozarina i osiguranje plaćeno do mesta opredeljenja – Prodavac plaća vozarinu i
osiguranje robe za vreme prevoza.
o Franko prevoznik i naznačeno mesto – može se dogovoriti kod svih vidova
prevoza. Pravila koja važe kod FOB važe i ovde, s tim što rizik i troškovi prelaze
na kupca u trenutku kada je prodavac predao robu na prevoz prvom
prevozniku.

3. Klauzule koje regulišu ugovor o prispeću

o Franco brod – naznačeno mesto opredeljenja – prema ovoj kaluzuli prodavac ima
obavezu da isporuči robu prodavcu na palubi broda u mestu opredeljanje i do
tog trenutka snosi rizik kao i sve troškove u vezi robe. Prodavac je dužan da
kupca obavesti o prispeću broda i da mu obezbedi konosman i druga
dokumenta neophodna neophodna da preuzimanje robe. Kupac ima obavezu da
preuzme robu, iskrca je na svoj rizik pribavi uvozna dokumnta.

141
 o Franco obala – ocarinjeno ili neocarinjeno i ugovorena luka – prodavac ima
obavezu da kupcu stavi na raspolaganje robu na keju ili na obali dogovorene
luke odakle kupac preuzima robu. Rizik prelazi sa kupca na prodavca u
momentu kada je ovaj bio dužan da je preuzme. Ako u klauzuli stoji ocarinjeno
prodavac je dužan da pribavi uvoznu dozvolu, plati carinu i ostale dažbine u
vezi sa uvozom robe. A ako stoji neocarinjeno obaveze tada padaju na kupca.
o Franco granica i mesto isporuke na granici – Prodavac ima obavezu da robu stavi
na raspolaganja kupcu u mestu isporuke na granici, u ugovorenom roku uz svoj
trošak i rizik, zatim da izda ispravnu dozvolu na osnovu koje kupac može da
podigne robu, da plati vozarinu, da pribavi izvoznu dozvolu… Rizik prelazi sa
prodavca na kupca u momentu kada je kupac bio dužan da preuzme robu.
o Isporučeno ocarinjeno i mesto opredeljenja – U ovom slučaju prodavac preuzima
na sebe najveći mogući rizik u pogledu rizika i u pogledu troškova, jer je
njegova obaveza da kupcu isporuči robu kupcu u zemlji uvoza u mestu
opredeljenja u dogovoreom roku. Prodavac plaća carinu, pribavlja potrebne
isprave, uvoznu dozvolu i plaća sve troškove vezano za uvoz robe kao i
vozarinu. Kupac je dužan da preuzme robu čim mu je prodavac stavi na
raspolaganje.
o Isporučeno neocarinjeno i mesto opredeljenja – Na kupcu je da pribavi uvoznu
dozvolu, da plati carinu, porez i dažbine i da preuzme robu kada mu ona bude
stavljena na raspolaganje.

86. DOCNJA UGOVORENIH STRANA KOD UGOVORA U PRODAJI

Docnja prodavca

- Prodavac pada u dužničku docnju ako na vreme ne isporuči kupcu robu.

Zakašnjenje u izvršenju obaveze isporuke predstavlja docnju prodavca.
- Kupac u vezi sa tim ima dva prava:
1) da traži ispunjene ugovora i nadoknadu štete koju trpi zbog zadocnjenja u izvršenju
ugovora i
2) da traži raskid ugovora i naknadu štete zbog neispunjenja ugovora.

- Kupac ima pre svega pravo da traži ispunjenje ugovora, dajući naknadni rok prodavcu.
Ako ni u tom roku prodavac ne izvrši obavezu kupac tek tada ima pravo da traži raskid
ugovora i naknadu štete.
Međutim, kupac se može i opredeliti za raskid ugovora i naknadu štete u dva slučaja:
Prvo, ako iz ponašanja prodavaca proizilazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u
naknadnom roku i drugo, kada je reč o fiksnom ugovoru gde je rok bitan element
ugovora.
- Prodavac može pasti i u poverilačku docnju kada on bez opravdanog razloga odbije da
primi kupovnu cenu ili ako ne preuzme neophodne radnje kako bi kupcu omogućio da
izvrši obavezu plaćanja.

142
Docnja Kupca
- Kupac može pasti u docnju ako ne plati blagovremeno kupovnu cenu ili kad kasni sa
prijemom robe. Ako kupac nije blagovremeno platio kupovnu cenu, prodavcu stoje na
raspolaganju pravna sredstva. Ova pravna sredstva zavise od toga da li je on isporučio
robu ili ne. Ako robu nije isporučio prodavac ima pravo da zadrži robu dok mu cena ne
bude plaćena. Ako je prodavac već isporučio robu on može da zahteva izvršenje ugovora,
tj da zahteva naplatu cene sudskim putem i naknadu štete koju trpi zbog docnje kupca.
- Kupac može pasti u poverilačku docnju ako odbije prijem isporuke robe ili ako ne
preduzme sve neophodne radnje kako bi robu preuzeo od prodavca. Pošto je kupac u
docnji on snosi rizik za oštećenje ili slučajnu propast stvari. Prodavac može predati
robu na čuvanje javnom skladištu ili licu koje dodeli sud. Ako robu zadrži na čuvanje
kod sebe on snosi troškove čuvanja. Ako su troškovi nesrazmerni vrednosti robe on je
može predati na javnoj dražbi, namiriti troškove prodaje i ostatak deponovati kod suda.

87. GARACIJA ZA ISPRAVNO FUNKCIONISANJE STVARI

Pojam i subjekti odgovornosti - Garancija za ispravno funkcionisanje tehničke robe

podrazumeva jednu posebnu vrstu materijalne odgovornosti garanta za slučaj
neispravnog funkcionisanja tehničke robe u toku trajanja garantnog roka.
- Od momenta pojava garancija uočljive su sledeće činjenice:
1) povećanje broja subjekata odgovornosti-garanata;
2) proširivanje broja proizvoda za koji se daje garancija;
3) produžavanje garantnog roka;
4) povećanje broja pratećih dokumenata tehničke robe;
5) pooštravanje režima puštanja u prodaju tehničke robe;
6) povećanje broja propisa kojima se ova oblast reguliše.

- Imajući u vidu broj propisa iz ove oblasti uočavaju se sledeće razvojne faze
zakonodavstva:
U prvoj fazi, propisima je istican zahtev zaštite prava potrošača,
u drugoj fazi istican je zahtev poboljšanja kvaliteta tehničkih proizoda,
u trećoj fazi, istaknut je visok stepen odgovornosti proizvođača.

- Pooštravanje uslova za puštanje u promet tehničke robe razumljivo je iz više razloga:

nagli razvoj tehnike i tehnologije, razvoj međunarodnog tržišta tehničke robe;
povećanje bezbednosti životne sredine, zaštite zdravlja ljudi; porast opšteg standarda
stanovništva…
U našem pravu su naročito značajni Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o
standardizaciji koji regulišu ova pitanja.(izvori prava)
- Kao subjekt odgovornosti javlja se garant. U našem zakonu status garanta imaju:
prodavac, proizvođač, uvoznik i predstavnik strane firme.

143
Prodavac se javlja kao garant samo u slučaju kada u datom mestu proizvođač nije
obezbedio servis za održavanje. Proizvođač, uvoznik i zastupnik su garanti po osnovu
imperativnih propisa što znači da su obavezni da uz određene tehničke proizvode daju
garantni list. Zakon o standardizaciji obavezuje da pre puštanja u promet proizvoda,
proizvođač, uvoznik, zastupnik provere da li proizvod odgovara uslovima i zahtevima
određenih standarda, zatim propisima, tehničkim specifikacijama…
- Kupac se može po osnovu garancije obratiti odgovarajućem garantu.
Kupac se ne može za isti nedostatak obratiti i prodavcu i proizvođaču.

Garantovani slučaj i obavezna dokumenta – garantovani slučaj je nedostatak koji mora

biti u vezi sa radom odnosno funkcionisanjem tehničkog proizvoda.
Pod neispravnim funkcionisanjem podrazumeva se:
1. Prestanak funkcionisanja dela proizvoda ili u celini;
2. Pogrešno funkcionisanje;
3. Funkcionisanje ispod predviđenog kapaciteta.
- Tehničku robu prate: tehničko uputstvo, uputstvo za upotrebu, garantni list, atest,
deklaracija i spisak servisera.
o Tehničko uputstvo - sadrži podatke o tehničkom ustrojstvu proizvoda, njegovim
svojstvima, održavanju i čuvanju, i o načinu upotrebe.
o Spisak servisera - adresar servisnih radionica u kojima će kupac moći da ostvari
prava povodom date garancije.
o Atest - je isprava o saglasnosti tehničke robe standardima, propisima, tehničkim
specifikacijama. To je isprava da je proizvod ispitan i da odgovara datim
standardima.
o Deklaracija je poseban dokument koji sadrži izjavu proizvođača o proizvodu, tj.
podatke o identifikaciji proizvoda, usaglašenost sa standardima i propisima i
naznaku ko je proizvođač. Deklaracija sadrži i signale za opasnost, upozorenja.

Garantni list – Pismena isprava koja se izdaje uz tehničku robu prilikom kupovine a
kojom se garantuje njeno ispravno funkcionisanje u datom garantnom roku. To je
potvrda odnosno dokument koji izdaje prodavac, proizvođač, uvoznik ili zastupnik
koja garantuje ispravno funkcionisanje robe i preuzimanje obaveze za besplatno
otklanjenje nedostatka ili zamene proizvoda u slučaju da je popravka nemoguća.
- Uobičajeno je da garantni list sadrži: sopstveni broj, ime ili naziv garanta, sedište
garanta, vrstu ili model proizvoda, njegov fabrički broj, datum proizvodnje, datum
prodaje pečat i potpis prodavca, uslove garancije i garantni rok. Gubitak garantnog
lista ne povlači za sobom i gubitak prava po osnovu garancije jer se garancija može
dokazati i na druge načine. Garantni list nije prenosiv.

Garantni rok – je vremenski interval u kojem garant jemči za ispravno funkcionisanje

tehničke robe. Zakon određuje minimalni garantni rok, a proizvođač može da odredi i
duži rok od zakonom predviđenog jer se garantni rok usklađuje sa tehničkikm i
tehnološkim svojstvima proizvoda. Garantni rok se iskazuje ili kao vremenski interval ili
144
kao vremenski interval u kombinacijom sa mernom jedinicom: br. kilometara, broj
performansi, broj obrtaja.
On počinje da teče od momenta prodaje proizvoda.
Prava kupaca - To su pravo na opravku, redovno servisiranje, pravo na zamenu, pravo
kupca da troškovi materijala, rada, prenosa i prevoza stvari padnu na teret garanta.

88. ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA STVARI SA NEDOSTATKOM

- Predstavlja posebnu vrstu materijalne odgovornosti.

- Do donošenja Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (2005. god.),
odgovornost za štetu koju bi kupljena stvar prouzrokovala kupcu, padala je na teret
prodavca.
- Prema pitanju odgovornosti za štetu koju bi prouzrokovala stvar sa nedostatkom nadležni
organi Evropske unije opredelili su se za odgovornost proizvođača, a ne za odgovornost
prodavca pa su u tu svrhu doneli odgovarajuće direktive.
- Naš zakonodavac je izvršio usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pomenutim
rešenjima i preporukama, kako bi olakšao trgovinski promet između naše zemlje i članica
Evropske unije i udovoljio zahtevima o adekvatnoj zaštiti potrošača.
- Prema navedenom zakonu, pod proizvođačem se smatra ono lice koje proizvodi: gotove
proizvode, sirovine i sastavne delove. Pod proizvodom zakonodavac podrazumeva stvar i
energiju: Stvar je pokretna i može biti samostalna ili ugrađena u drugu stvar pokretnu
ili nepokretnu. Energija je posebna vrsta stvari i ona je proizvedena ili sakupljana služi
za davanje svetlosti, kretanje ili toplotu. Smatra se da proizvod ima nedostatak ako ne
obezbeđuje sigurnost koja se sa pravom očekuje kada se imaju u vidu sve okolnosti.
- Ako proizvod sa nedostatkom prouzrokuje štetu za nju odgovara proizvođač.
Ako je proizvod uvezen radi prodaje za štetu odgovara uvoznik. Prodavac će odgovarati
u slučajevima kada se predstavlja kao proizvođač tako što stavlja svoje ime i zaštitni znak,
kao i ako proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču i ako uvezeni proizvod ne sadrži
podatke o uvozniku, nezavisno da li sadrži podatke o proizvođaču.
- Proizvođač odgovara za štetu nezavisno od toga da li je znao za nedostatak ili ne.
Proizvođač se može osloboditi odgovornosti u slučaju kada istekne rok zastarelosti
potraživanja naknade štete. Rok je tri godine od kako je oštećeni saznao za štetu
odnosno 10 godina od kako je proizvođač stavio proizvod u promet.

89. UGOVOR O POSREDOVANJU

- Ovaj ugovor spada u red ugovora o uslugama na tržištu. Ugovor o posredovanju je

imenovan, dvostrani ugovor, teretan, trajnijeg ili trenutnog karaktera, kauzalan,
mešovit jer sadrži elemente drugih ugovora. On je neformalan, mada u praksi se najčešće
zaključuje u pisanom vidu radi lakšeg dokazivanja njegovog postojanja.
Funkciju posrednika u privrednom poslovanju najčešće obavljaju posredničke
organizacije.

145
- U novije vreme uloga posrednika opada jer njegovu ulogu sve češće obavljaju agencije
naročito u spoljnotrgovinskom poslovanju koje pored zastupanja obavljaju i poslove
posredovanja.
- Strane u ugovoru o posredovanju su posrednik i nalogodavac.
U načelu posrednik može biti fizičko i pravno lice.
- U našem pravu ugovor se definiše kao ugovor o usluzi kojim se jedna strana, posrednik,
obavezuje drugoj strani, nalogodavcu, da će nastojati da nađe i da ga dovede u vezu sa
licem koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se
obavezuje da mu isplati određenu naknadu.
- Poznato je više vrsta posrednika: posrednici u prodaji, berzanski posrednici, posrednici
kod osiguranja, kod prevoza u turizmu. U našem pravu materiju o posredovanju reguliše
Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o osiguranju, Zakon o tržištu hov.
- Uloga posrednika je da dovede u vezu da pronađe i spoji svog komitenta i treće lice radi
pregovora zaključivanju ugovora. Posrednik ne zaključuje ugovor. Značaj ovog ugovora je
u sigurnijem, bržem u jeftinijem poslovanju. Posrednik bolje poznaje tržište, učesnike
na tržištu, njihove potrebe, interese, njihovu imovinsku i kreditnu sposobnost.

Bitini elementi ugovora - to su one tačke o kojima se mora postići saglasnost inače
ugovora nema. Usluga posredovanja i provizija su bitni sastojci ovog ugovora.
- Posrednik istupa na tržište samostalno u svoje ume i za svoj račun. On pronalazi
odgovarajuće lice za svog nalogodavca, ali ne garantuje svom nalogodavcu da će ugovor
biti zaključen. Ako jemči za ispunjenje obaveze trećeg lica tada se u ugovor o
posredovanju unosi odredba pod nazivom star del credere.
- Ugovor se zaključuje tako što nalogodavac daje nalog posredniku da izvrši određeno
posredovanje, a druga strana, posrednik, ako nalog ne odbije odmah smatra se da je
izvršio prihvat ponude.

*Sadržinu ugovora – čine prava i obaveze posrednika i nalogodavca.

Obaveze posrednika
o Obaveza pronalaženja i povezivanja – Posrednik je dužan da se pridržava naloga i
uputstva svog nalogodavca i da odgovara za izbor trećeg lica. Posrednik nije
dužan da učestvuje u pregovorima osim ako je ugovorom na to izričito
obavezan. Nalogodavac može povući svoj nalog kad god on hoće.
o Obaveza obaveštavanja – Posrednik je dužan da svog nalogodavca obaveštava o
svim značajnim činjenicama za zaključenje određenog ugovora: ko su
potencijalni partneri, kakvo je stanje na tržištu, kako se kreću cene…
o Obaveza zaštite interesa klijenta – Delovanje posrednika mora biti objektivno i
nepristrasno. On mora da štiti interese obeju strana koje dovodi u vezu.
o Obaveza čuvanja poslovne tajne – Posrednik je dužan da čuva poslovnu tajnu iz
domena poslovanja: sadržinu naloga, rezultate već vođenih pregovora, podatke
iz sfere poslovne tajne svoj nalogodavca. On je obavezan da čuva poslovnu tajnu
i po zaključenju ugovora.

146
 o Obaveza vođenja posredničkog dnevnika – Posrednik je dužan da vodi posebnu
knjigu koja ima javni karakter u koju hronološki unosi sve značajne podatke o
pravnim poslovima, ova knjiga mora biti overena od strane nadležnog
državnog organa. Izvod iz posredničkog dnevnika se naziva posrednički list, koji
izdaje posrednik sa svojim potpisom na zahtev strana.
o Obaveza vraćanja Uzorka – Ako je nalogodavac dao posredniku uzorak ili model
radi obavljanja naloženog mu posla, ona je taj uzorak po okončanju posla
dužan da vrati kao i druge stvari koje su mu date na čuvanje.

Obaveze nalogodavca

o Obaveza plaćanja provizije – Nalogodavac je obavezan da plati proviziju za

izvršenu posredničku uslugu. Naknada može biti ugovorena, a kada nije ona se
određuje na način kako je utvrđeno tarifom posrednika ili prema običaju. Cenu
može odrediti i sud. Ako je posrednik dobio nalog od obeju strana on ima pravo
da zahteva od svake strane po jednu polovinu naknade. Posredniku ne pripada
naknada ako nalogodavac i treće lice ne zaključe ugovor.
o Obaveza plaćanja vanrednih troškova – Telefonski, telegrafski su redovni troškovi
i njih nalogodavac posebno ne plaća jer oni ulaze u proviziju. Ako se ovi
troškovi posebno ugovore tada posrednik ima pravo na proviziju.
o Obaveza saradnje – Nalogodavac je dužan da sarađuje sa posrednikom, da mu
omogući redovne kontakte, da na vreme reaguje na njegova obaveštenja i da ne
zaključi ugovor mimo znanja posrednika.
- Ugovor o posredovanju prestaje kod ugovorene strane izvrše svoje obaveze. On može
prestati i sporazumno kao i povlačenje naloga.

90. UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU

- Ovaj ugovor je poznat i pod nazivom ugovor o agenturi, jer se zastupnik često naziva i
agentom.
- Ugovor o trgovinskom zastupanju spada u red ugovora o uslugama. To je imenovan,
dvostran, teretan, formalan, kauzalan i trajnije prirode.
On se obavezno zaključuje u pisanom obliku.
- Ugovorene strane su nalogodavac(vlastodavac ili klijent) i zastupnik koji se naziva agent.
- Ugovor o zastupanju se definiše kao ugovor između zastupnika i nalogodavca kojim se
zastupnik obavezuje da se stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim
nalogodavcem, da u tom smislu posreduje i po ovlašćenju zaključuje ugovore u ime i za
račun svog nalogodavca, a nalogodavac se obazevuje da za svaki zaključen ugovor
isplati proviziju.
- Zastupnik profesionalno i stručno vodi računa o interesima svog nalogodavca.
- Da bi zastupnik mogao da zaključuje ugovore u ime i za račun svog nalogodavca on mora
imati ovlašćenje. To ovlašćenje može biti: specijalno ili generalno, na određeno ili
neodređeno vreme.

147
Specijalno ovlašćenje je ono na osnovu koga je zastupnik ovlašćen da zaključi jedan
ugovor ili više unapred određenih ugovora.
Generalno je ono koje ovlašćuje zastupnika da zaključi sve ugovore određene vrste ili
određenu grupu ugovora.
Ovlašćenje se može dati sa dejstvom na ograničenom prostoru i sa dejstvom na području
cele zemlje.
- Jedan nalogodavac može imati više zastupnika na istom području čak i za istu vrstu
poslova, međutim jedan zastupnik za istu vrstu poslova na istom području ne može da
obavlja svoju delatnost za više nalogodavaca.

Bitni elementi ugovora

- Bitan sastojak ugovora je ovlašćenje koje nalogodavac daje zastupniku u vidu naloga.
Obim ovlašćenja i vrsta ovlašćenja određuju se ugovorom. Drugi bitan element je
provizija, ona se odreduje ugovorom ali može biti određena i po tarifi zastupnika.
- Kod ugovora o trgovinskom zastupanju bitno je da postoji nalog, sam nalog ima karakter
punomoćja, ovlašćenja, jer se nalogom trgovinski zastupnik ovlašćuje da u ime i za
račun nalogodavca posreduje.
* Sadržina i prestanak ugovora - zavisi od toga koji je obim ovlašćenja dat zastupniku i
koja je vrsta ovlašćenja u pitanju.

Obaveze trgovinskog zastupnika

Obaveza vršenja poslova zastupanja – trgovinski zastupnik je obavezan da u vršenju svoje
zastupničke delatnosti obavlja niz pravnih i faktičkih radnji.
Zastupanje obuhvata i posredovanje, da učestvuje pri zaključenju ugovora, da se stara o
izvršenju ugovora, da daje stručna mišljenja da, daje izjave.
o Obaveza stručne zaštite interesa nalogodavca – Kao lice od struke, znanja i iskustva,
trgovinski zastupnik je dužan da stručno i profesionanalno brani interese svog
nalogodavca.
o Obaveza obaveštavanja – Zastupnik je dužan da redovno obaveštava svog
nalogodavca o svim značajnim okolnostima, potencijalnim klijentima, stanju na
tržištu.
o Obaveza pridržavanja uputstva i naloga – Trgovinski zastupnik se mora pridržavati
uputstva i ne sme prekoračiti data ovlašćenja.
o Obaveza čuvanja poslovne tajne – u toku zastupanja zastupnik saznaje poslovne
tajne komitenta, ali je obavezan da ih čuva.
o Obaveza vođenja zastupničkog dnevnika i sastavljanja zaključnica – Poslovna knjiga
koju vodi trgovinski zastupnik naziva se zastupnički dnevnik, on mora biti overen
od strane državnog organa. U njemu se zapisuju svi ugovori koje je zastupnik
zaključio u ime i za račun svog nalogodavca. Kad zaključi ugovor sa trećim
licem dužan je da sastavi zaključnicu u tri primerka sa svojim potpisom.
o Obaveza polaganja računa – zastupnik je dužan da nalogodavcu polaže račune o
svom poslovanju.
o Obaveza vraćanja stvari

148
Obaveze nalogodavca
o Obaveza pridržavanja datog naloga – nalogodavac daje nalog svom zastupniku
kojeg on mora de se pridržava.
o Obaveza predaje dokumenata, materijala i saradnje – da bi zastupnik mogao
profesionalno i stručno da obavlja svoj posao, nalogodavac je dužan da mu preda
sve informacije, dokumenta, uzorke, modele koje će mu biti u koristi u vršenju
svoje dužnosti.
o Obaveza plaćanja provizije (naknade) – Provizija je naknada koja predstavlja
novčani iznos vrednosti učinjene zastupničke usluge. Ako ona nije ugovorena
ona se plaća prema tarifi ili prema običaju.
o Obaveze naknade troškova – Nalogodavac nije dužan da zastupniku naknadi
uobičajene troškove koji su uračunati u proviziju. Međutim nalogodavac će
dugovati neuobičajene troškove koji su nastali u cilju zašitite interesa
nalogodavca, kao i one troškove koji su nastali izdavanjem naknadnih naloga.

91. UGOVOR O KOMISIONU

- Ovo je ugovor je uslužne prirode, on je uslovljen razvojem tržista i prodajom robe preko
trećeg lica. Plasiranje i prodaja proizvoda na različitim područjima uslovila je pojavu
komisionara, tj. lica koji će u svoje ime, a za račun svog komitenta prodavati njegovu
robu ili je kupovati u svoje ime, a za njegov račun.
- Ovaj ugovor se zaključuje između dve strane od kojih je jedan nalogodavac (komitent), a
druga komisionar. Ovo je imenovan, dvostrani, teretan i neformalan ugovor, jer nastaje
na osnovu usmenog naloga koji komitent daje komisionaru.
- Komisionar je dužan ako primi robu da je čuva, održava, skladišti. Komisionar vrši
pravne radnje u svoje ime a za račun komitenta, zbog čega dolazi do 3 vrste ugovora:
1. Između komitenta i komisionara;
2. Između komisionara i trećeg lica i
3. Između trećeg lica i komitenta.
- Ugovor o komisionu počinje primanjem naloga. Ako komisionar ne želi da prihvati
nalog o tome treba odmah da obavesti nalogodavca. Ugovor o komisionu se definiše kao
ugovor kojim se komisionar obavezuje drugoj srani, komitentu, da će u svoje ime a za
račun komintetna obaviti jedan ili više poslova koje mu komitent poveri, a komitent se
obavezuje da mu plati naknadu. Značaj ugovora o komisionu je višestruk, njime se postiže
brži promet i plasiranje robe na tržištu.
Bitni elementi ugovora - smatra se naložen posao, odnosno naloženi posao koji će
komisionar po nalogu komitenta obavljati i provizija. Nalog u sebi sadrži ovlašćenje kojim
se komisionaru poverava obavljanje jednog ili više poslova.
Provizija se određuje tarifom, ugovorom ili uobičajenim načinima.
* Sadržina ugovora - u praksi se zaključuje u pisanom obliku.
Obaveze komisionara

149
 o Izvršavanje naloga sa pažnjom dobrog privrednika – za slučaj nejasnoća u pogledu
sadržine naloga komisionar će zahtevati naknadna objašnjenja od svog
nalogodavca, sam će obaviti svoj posao i neće ga poveriti drugom licu. On će
poveriti komisioni posao drugom komisionaru ako je za to ovlašćen ili je u
interesu komitenta. Komisionar pažljivo bira treće lice sa koji će zaključiti
ugovor, vodeći računa o njegovoj kreditnoj sposobnosti.
o Postupanje po nalozima komitenta – komisionar je dužan da se pridržava naloga
svog komitenta. Nepoštovanje ovog naloga povlači za sobom odgovornost za
prouzrokovanu štetu komitentu.Ako komisionar zaključi ugovor pod uslovima koji
su nepovoljniji od onih koji su u nalogu komisionar je dužan da komitentu
naknadi razliku u ceni kao i prouzrokovanu štetu. Komitent može odbiti da
prihvati zaključeni pravni posao, ako je isti zaključen pod nepovoljnim
uslovima. Komitent može dati 3 različite vrste naloga: imperativni (obično sadrži
limitiranu cenu bilo kod kupovine ili prodaje, ako komisionar odstupi komitent može
odbiti da prizna ovaj ugovor), indikativan (obavezuje komisionara, s tim da je
ovlašćen da odstupi od njegove sadržine kada to diktiraju tržišni uslovi ili interesi
komitenta, ali je dužan da prethodno obavesti komitenta) i fakultatitivni (sadrži
savete komitenta od kojih komisionar može da odstupi u svako doba, ali mora
postupati kao savestan privrednik).
o Zaštita interesa komitenta – kad primi robu mora odmah da utvrdi njeno stanje i
da o tome obavesti komitenta, treba istaći prigovor ako za to postoje razlozi. Ako
je neophodna brza prodaja zbog stanja u kome se roba nalazi komisionar je
dužan da to uradi, a ako postoji nalog o osiguranju komisionar je dužan da
robu osigura. Komisionar ne sme da oda identitet komitenta trećem lici i obruto
u nekim slučajevima. Naš zakonodavac ipak predviđa da je komisionar dužan da
saopšti identitet trećeg lica komitentu da bi se izbegli špekulativni poslovi.
o Čuvanje komitentove robe – Komisionar odgovara za sva oštećenja na robi dok se
ona nalazi kod njega, kao i za njenu propast.
o Obaveza Obaveštavanja – Ova obaveza daje mogućnost komitentu da kontroliše
rad komisionara i istovremeno da štiti svoje interese.
o Vođenje knjiga – komisionar je dužan da hronološki zavodi sve poslove po osnovu
dobijenog naloga.
o Polaganje Računa komitentu – komisionar je dužan da prikaže sva primanja i sve
izdatke koje je imao u vezi izvršavanja ugovora o komisionu, kao i da priloži sva
dokumenta kojima pravda primljeno ili dato kao i druga propratna dokumetna.
o Predaja svih koristi – komisionar je dužan da prenese sve koristi i očekivane i
neočekivane jer je komisionar istupao za račun komitenta.
Obaveze komitenta
o Plaćanje provizije – Pravo na nadoknadu komisionar stiče u momentu kada je
izvršio komisoni posao. Provizija je utvrđena ugovornom ili tarifom
komisionara. Komisionar može zahtevati da posle svakog delimičnog ispunjenja
ugovora primi srazmerni deo naknade, ali obično se obračun vrši po okončanju
posla.
150
 o Naknada troškova – Komitent ne kreditira komisionara. Sve što je ugovoreno da će
biti plaćeno, komitent je dužan da plati. Svi izdaci koji su nužni, korisni i
opravdani padaju na teret komitenta. Takođe je dužan nadoknadu za
komisionarev posebno uloženi trud.
o Preuzimanje obaveza od komisionara – Po okončanju ugovora nastaje obaveza
komitenta da preuzme sve one obaveze koje je komisionar preuzeo na sebe u
cilju izvršenja ugovora o komisionu. Ispunjenjem obaveza ugovornih strana
ugovor o komisionu prestaje. On može prestati i opozivom naloga, kao i usled
propasti stvari.
Posebne vrste ugovora o komisionu
o Ugovor o konsignaciji – je komisioni ugovor o prodaji robe komitenta vezan za
spoljno trgovniski promet. Komitent dobija ime konsignant, šalje svoju robu u
inostranstvo na prodaju i čuvanje drugom licu komisionaru - konsignatoru da sa
svoje konsignacije koja je u formi skladišta vrši prodaju pobe.
o Ugovor o komisionu sa klauzulom star del credere – ovom klauzulom komisionar
jemči svom komitentu da će lice sa kojim je zaključio ugovor izvršiti svoje
obaveze, zbog ovoga komisionar ima pravo na uvećanu proviziju.
o Samostalno istupanje komisionara – podrazumeva da on istupa u svojstvu kupca
robe svog komitenta ili u svojstvu prodavca svom komitentu. Ako dođe do ove
situacije dođe tada dolazi do zaključenja ugovora o prodaji, što je poseban pravni
odnos.
92. UGOVOR O KONTROLI ROBE

- Stvar namenjena tržištu podleže različitim vrstama kontrole:

1. Kontrolu vrši prodavac i svoj nalaz prilaže dokumentima koja prate robu;
2. Kontrolu vrši kupac;
3. Kontrolu mogu da vrše i razne druge institucije;
4. Kontrolu mogu da vrše i razne vrste organziacija.
- Zakonodavac nalaže da se pojedine vrste roba ne mogu pustiti u promet ako ne
zadovoljavaju minimalne standarde kvaliteta.
- Predmet kontrole može biti roba, usluga ili stvar koja nije namenjena prometu.
Obim kontrole zavisi od naručioca kontrole, ona može biti potpuna ili delimična.
Kontrola može biti sa garancijom ili bez garancije.

Bitni elementi ugovora i njegov značaj - Ono oko čega se strane moraju dogovoriti i bez
čega ugovora nema je predmet kontrole, vrsta kontrole i provizija. Predmet kontrole je
veoma raznolik, oni mogu biti medikamenti, hrane, hemijski proizvodi ali i kontrola
pakovanja, utovara, istovara…Najsigurnija kontrola je ona koju obavljaju ovlašćene
kontrolne organizacije po međunarodnim standardima i propisima.
Ove organizacije kao predmet kontrole imaju kompletnu kontrolu.
- Značaj ugovora o kontroli robe je izuzetno velik za razvoj tehnologije i udaljena tržista.
Ovim ugovorom prodavac otklanja svoju odgovornost, a kupac obezbeđuje da će
ugovoreno primiti.
151
* Sadržina ugovora
Obaveze vršioca kontrole
o Izvršenje naručene kontrole – Vršilac kontrole ima obavezu da izvrši naručenu
kontrolu onako kako je ona ugovorena prema pravilima struke i običajima.
Kontrola se mora vršiti objektivno, nepristrasno i stručno. Za vreme vršenja
kontrole se vodi zapisnik u koji se unosi sve što je obavljeno, kao i nalazi do kojih
se došlo.
o Vršenje pravnih radnji po nalogu – naručilac kontrole može izdati nalog da vršilac
kontrole obavi i druge pravne radnje kao što su: preuzimanje robe u ime i za
naručioca, skladištenje robe i sl.
o Obaveza izdavanja sertifikata – Sertifikat je pisana isprava koji sadrži podatke o
izvršenoj kontroli, sve nalaze i mišljenje vršioca kontrole. Po pravnoj prirodi
sertifikat je jednostrana izjava volje vršioca kontrole. Setrifikat je i dokaz o
izvršenoj kontroli.
o Obaveza čuvanja robe od zamene – kontrola robe se vrši na različitim mestima, tako
da vršilac kontrole mora robu čuvati kao dobar domaćin, a ne kao dobar
stručnjak, jer njegova delatnost nije čuvanje robe (kao npr. skladišter).
On mora da je čuva od oštećenja i da je čuva od zamene.
o Obaveza Obaveštavanja – Vršilac kontrole je dužan da blagovremeno obaveštava
naručioca kontrole o značajnim okolnostima, o nužnim i korisnim troškovima.
o Polaganje računa – Po obavljenoj kontroli vršilac kontrole ima obavezu da položi
račun u celini nalogodavcu, ovo se odnosi na neuobičajne troškove.

Obaveze naručioca kontrole

o Omogućava vršenje kontrole – u smislu da omogućava pristup robi, dostavljanje
dokumentacije, davanje uzorka, davanje instrukcija.
o Obaveza plaćanja naknade – naknada može biti ugovorena ili prema tarifi ili
važećim poslovnim običajima.
o Obaveza plaćanja posebnih troškova – Ako je vršilac kontrole imao posebno
ovlašćenje po kome se istupao kao zastupnik naručioca kontrole, tada postoji i
obaveza plaćanja u posebno ugovorene naknade.

Odgovornost vršioca kontrole

- Odgovornost vršioca kontrole zavisi od vrste kontrole koju vrši. Kod obične kontrole
vršioc kontrole odgovara za svoj rad kao stručno lice. Ako je kontrola sa garancijom
odgovornost vršioca kontrole je veća. Ako vršioc kontrole poveri vršenje kontrole
trećem licu on odgovara za izbor tog lica, odnosno kao da je sam vršio kontrolu.

93. UGOVOR O ŠPEDICIJI

- Pojava ovog ugovora vezani su za prevoz robe na većoj daljini. Ugovor o špediciji treba
razlikovati od ugovora u prevozu. Poslovi špedicije nisu isto što i poslovi vozara.
152
- Ugovor je imenovan, dvostrano teretan, neformalan, kauzalan i specijalizovan ugovor o
uslugama na tržištu, izrastao iz ugovora o prevozu, kao posebnom ugovoru u privredi.
Njime se obavlja domaća i međunarodna špedicija.
- Zakon o obligacionim odnosima, ugovor o špediji naziva ugovorom o otpremanju. Ovim
ugovorom otpremnik se obavezuje da radi prevoza određenih stvari zaključi ugovor o
prevozu u svoje ime a za račun nalogodavca, kao i druge ugovore potrebne za izvršenje
prevoza i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a nalogodavac se obavezuje da mu
isplati određenu naknadu. Ugovorne strane su špediter (otpremnik) i korisnik usluge
(nalogodavac ili komitent). Na strani komitenta može biti domaće i strano lice, kao i
fizičko i pravno lice.
- Poslovi špeditera su raznovrsni. Osnovna obaveza špeditera je otprema stvari a to znači
da stvari pripremi za prevoz, da stvari sortira, pakuje, obeleži, zaključi ugovore o
prevozu ili sam izvrši prevoz, da obavi poslove carinjenja, osiguranja, skladištenja,
odnosno brojne radnje, poslove, pravne i faktičke koje služe otpremanju stvari za
prevoz.
- Iz ugovora u špediciji nastaju dve vrste pravnih odnosa:
1. Pravni odnos između špeditera i komitenta i
2. pravni odnos između špeditera i trećeg lica.

Bitni elementi i vrste ugovora - Ono o čemu se strane moraju dogovoriti da bi ugovor bio
zaključen je vrsta usluge špeditera, tj. organizovanje otpreme i prevoza stvari.
Naknada ne mora biti ugovorena, jer se ona može odrediti i na drugi način.
Ugovor se zaključuje izdavanjem špediterske potvrde koja ima karakter dokaznog
sredstva.
- Posebne vrste špedicije su: Del credere špedicija - je kad se špediter ugovorom obaveže
da će odgovarati za rad trećih lica koja učestvuju u realizaciji poslova špedicije;
Fiksna (paušalna) špedicija - je ona kod koje je ugovorena fiksna naknada, s tim što
špediter preuzima obavezu da obavi špediterske usluge ali i skladištenje, kontrolu roba,
osiguranje. Sve ove usluge uračunate su u fiksnu cenu; i zbirna špedicija - podrazumeva
obavljanje špediterskih usluga istovremeno za više komitenata, tako što otpremu vrši
jednim prevoznim sredstvom, zaključuje jedan ugovor o prevozu, izdaje jednu prevoznu
ispravu, uslugu vrši uz proviziju i posebnu naknadu, jer ovakvim poslovanjem vrši
uštede svojim komitentima.

*Sadržina ugovora
Obaveze špeditera
o Obaveza prijema i organizovanja prevoza stvari – po prijemu stvari špediter ima
obavezu da organizuje prevoz stvari. Špediter vrši prijem robe od komitenta ili od
trećeg lica. Kad vrši prijem od komitenta špediter je dužan da ih pregleda spolja
da ih izbroji, izvaga. U osnovi špediter nema obavezu da pakuje stvari osim ako
ugovorom nije drugačije određeno. Kad vrši prijem od trećeg lica on je

153
 obavezan da preduzme sve mere i radnje koje su neophodne da bi zaštitio
interes svog komitenta. Ako uoči nedostatke, manjkavosti, dužan je da ih
prikupi, dokaže i da ih prosledi komitentu.
- Špediter je dužan da osigura stvari ako je tako dogovoreno i u slučaju ako je za
tu vrstu stvari osiguranje obavezno.
Ugovorom se određuje pravac prevoza, prevozno sredstvo i način prevoza.
Ako špediter ima izričito ili prećutno ovlašćenje svog nalogodavca da deo svojih
poslova može poveriti drugom špediteru, tada on samo odgovara za izbor ovog
lica ali i ne za njegov rad - ovo lice se naziva međušpediter.
Prilikom prijema stvari špediter je dužan da izda špeditersku potvrdu.
o Obaveza postupanja po nalozima – špediter je dužan da postupa po nalozima svog
komitenta. Ako smatra da su nalozi sa nedostatkom ili da je nemoguće po njima
postupati, dužan je da odmah o tome obavesti nalogodavca i da od njega traži
dodatna objašnjenja i uputstva.
o Obaveza zaštite interesa komitenta – špediter je dužan da prilikom obavljanja svih
pravnih i faktičkih radnji postupa u skladu sa intersima svog komitenta.
On je dužan da blagovremeno upozori o nedostacima naloga.
Dužan je da obavesti o povoljnijem rešenju u pogledu prevoznog sredstva,
prevoznog pravca…
o Obaveza polaganja računa – špediter ima obavezu da položi račun komitentu o
svom radu, prezentira izveštaj o radu, obračun troškova, iznos provizije i ostalo.
Obaveze komitenta
o Obaveza predaje stvari na otpremu – osnovna obaveza komitenta se sastoji u
blagovremenoj i urednoj predaji stvari špediteru na prevoz. Uredna predaja
podrazumeva ne samo predaju stvari već i predaju pratećih dokumenata
neophodnih za prevoz, carinjenje, skladištenje…
o Obaveza plaćanja provizije – provizija se ugovara ili se određuje na bazi tarife
špeditera ili na bazi nekog opšteg akta špeditera u kojem su dati osnovi za
izračunavanje visine provizije. Visina provizije je srazmerna vrednosti izvršenih
usluga. Ako se špediterskoe usluge izvršavaju sukcestivno špediter ima pravo da
zahteva naknadu za svaku izvršenu uslugu.
o Obaveza komitenta za naknadu troškova – pored toga što ima obavezu da plati
proviziju komitent ima obavezu da plati špediteru sve troškove koje je ovaj imao
u vezi obavljanja špediterskih usluga.

94. UGOVOR O LICENCI

- Licenca je pravo korišćenja tuđeg izuma ili patenta uz odgovarajuću nadoknadu.

Ovaj ugovor je imenovan, formalan, dvostrano teretan (jer je naknada obavezan
element), trajan.
- Ugovor o licenci je pojmovno određen Zakonom o obligacionim odnosima.
To je ugovor kojim se jedna strana - davaoc licence obavezuje drugoj stani - sticaocu
licence da mu ustupi u celini ili delimično pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog
154
znanja i iskustva, žiga, dizajnerskog rešenja, a druga strana se obavezuje da za to plati
nadoknadu.
- Ugovorne strane mogu biti davalac licence i sticalac licence. I na jednoj i na drugoj strani
mogu biti fizička i pravna lica.
- Lice koje je kreator, stvaralac jednog objekta industrijske svojine naziva se izumitelj ili
pronalazač. Njegovo pravo na objekat je njegovo lično pravo i ono je neprenosivo.
Međutim, ekonomsko iskorišćavanje objekata je pravo koje je prenosivo. Njegovo pravo
da ekonomski eksploatiše svoj izum je vremenski ograničeno. To ograničenje vrši zakon.
- Ugovor o licenci dobija sve više na značaju kako se razvijaju tehnika i tehnologija i
znanja iz oblasti prirodnih nauka.

Bitni elementi i vrste licenci

- Predmet licence je je pravo ekonomskog iskorišćavanja tuđeg objekta industrijske

svojine. To može biti novi izum, pronalazak koji nije pravno zaštićen.
- Izum koji je pravno zaštićen naziva se patent. Predmet ugovora o licenci može biti
pravo iskorišćenja tuđeg patenta. Roba koja je proizvedeba po licenci mora da nosi
oznaku da je proizvedena po licenci.
- Predmet ugovora može biti i korišćenje dizajnerskog rešenja, žiga...
- Drugi bitan element ugovora je naknada, naknada se utvrđuje ugovorom.
Ugovorom se utvrđuje ne samo visina, već i vreme isplate kao i način isplate naknade.
- Licenca može biti isključiva i neisključiva. Isključiva licenca se izričito ugovara.
Ona daje sticaocu licence isključivo pravo iskorišćavanja predmeta ugovora.
Ako isključiva licenca nije izričito ugovorena smatra se da je reč o neisključivoj licenci.
U tom slučaju davalac licence zadržava ostale mogućnosti iskorišćavanja predmeta
licence. U prvom slučaju će naknada biti veća u drugom manja.
- Licenca može biti prostorno ograničena i neograničena.
Ona se uglavnom poklapa sa državnom teritorijom jedne zemlje.
- Licenca može biti vremenski ograničena i neograničena.

* Sadržina i prestanak ugovora

Obaveze davaoca licence:
1. da preda predmet licence u određenom roku;
2. da preda tehničku dokumentaciju neophodnu za primenu predmeta licence;
3. da daje uputstva i obaveštenja potrebna za uspešno iskorišćavanje predmeta licence;
4. da garantuje tehničku izvodljivost i upotrebljivost predmeta licence;
5. da jemči da pravo iskorišćavanja nema tereta i da nije ograničeno u korišćenju, i da
pruža zaštitu u pogledu zahteva trećih lica

Sticalac licence je obavezan:

1. da iskorišćava predmet licence na način u obimu i granicama kako je ugovoreno;
2. da ako je predmet licence iskorišćavanje neregistrovnog izuma ili tajno tehničko
znanje ili iskustvo to čuva u tajnosti;

155
3. da roba koju proizvodi mara biti istog kvaliteta kao i roba davaoca licence;
4. da robu obavezno obeležava da je proizvedena po licenci;
5. da plati naknadu koja je jednokratna ili u ratama ili uslovljena obimom korišćenja.

Prestanak ugovora
- Ugovor o licenci prestaje ispunjenjem obaveza iz ugovora, a ako je ugovor zaključen na
određeno vreme istekom predviđenog roka korišćenja licenca. Ugovor može prestati i
otkazom, na šta svaka strana ima pravo, ali uz davanje otkaznog roka. Otkazni rok se
utvrđuje ugovorom, ako nije utvrđen ugovorom iznosi 6 meseci. Davalac licence ne može
dati otkaz u toku prve godine.

95. UGOVOR O PREVOZU ROBE ŽELEZNICOM

- Ugovor o prevozu železnicom je imenovan, dvostran, teretan ili sukcesivan, neformalan,

mada mada neki smatraju i da je formalan tj. realan, jer predaja stvari mora biti
izvršena. Pristalice shvatanja da je ugovor konsensualan, smatraju ga zaključenim kad se
postigne saglasnost o bitnim elementima ugovora. Po njima, predaja robe na prevoz
smatra se realizacijom zaključenog ugovora, a izdavanje tovarnog lista dokazom o
zaključenom ugovoru.
- U načelu prevoz železnicom raguliše Zakon o obligacionim odnosima.
Pod ugovorom o prevozu zakonodavac podrazumeva takav ugovor kojim se prevozilac
obavezuje da preveze na određeno mesto neko lice ili neku stvar, a pošiljalac se
obavezuje da za to plati određenu naknadu. Železnički prevozilac prima robu na prevoz
od pošiljaoca a za vreme prevoza ima obavezu da je čuva, zatim da je preveze do uputne
stanice i da je preda primaocu.
- Ugovorene strane su železnički prevozilac i pošiljalac, dok je primalac lice koje nije
strana u ugovoru. Značaj ugovora o prevozu železnicom je u ostvarivanju ekonomičnog
prevoza uz male prevozne troškove za određenu vrstu robe.

Bitni elementi, tovarni list i vrste ugovora

- Bitni sastojci ugovora o prevozu robe železnicom su: predmet prevoza, prevoznina i
prevozna distanca.
- Železnički prevozilac je dužan da po postignutoj saglasnosti sa pošiljaocem o predmetu
prevoza, vozarini i prostornoj distanci primi robu na prevoz i za svaku pošiljku izda
posebno popunjen tovarni list - u njemu deo podataka popunjava prevozilac a drugi
deo podataka pošiljalac, on služi kao dokaz da je ugovor zaključen. Ugovor je zaključen
i u slučaju da pošiljaocu bude izdata potvrda o prijemu pošiljke na prevoz.

- Tovarni list se sastavlja u većem broju primeraka, original prati robu a duplikat se
predaje pošiljaocu. Tovarni list mora da sadrži mesto i datum sastavljanja, uputnu
stanicu, označenje primaoca, naznačenje vrste, količine i težine stvari, naznačenje
pošiljaoca.

156
- Prevoz železnicom može biti unutrašnji i međunarodni. Ako je kriterijum vreme
razlikuje se: sporovozni, brzovozni i ekspresni prevoz robe. Ako je kriterijum veličina
stvari dele se na denčane (težina do 5.000 kg) ili obične vagonske pošiljke (težina prelazi
5.000 kg).
Obaveze železničkog prevozioca
o Obaveza prijema robe na prevoz – železnica je dužna da primi svaku robu na
prevoz od otpremne do uputne stanice. Železnica može odbiti prijem robe na
prevoz ako pošiljalac ne poštuje propise ili ako je prevoz nemoguć. Železnica
nije dužna da primi robu na prevoz u slučaju kada je zabranjen prevoz
određene robe ili kad je prevoz takve robe isključen iz železničkog prevoza.
Prilikom prijema robe na prevoz železnica ima obavezu da utvrdi broj komada
denčane robe, da utvrdi težinu da proveri da li su ispunjeni uslovi za prevoz.
o Obaveza da se izvrši prevoz robe – na železnici je da preveze robu od otpremne do
uputne stanice prevoznim putem koji je dogovoren i to u dogovorenom roku.
Rok se utvrđuje tarifom ili zakonom.
o Obaveza čuvanja robe – železnica je dužna da robu čuva i pre i za vreme prevoza
sve do trenutka njenog izdavanja. Ako primalac ne preuzme robu na vreme ne daje
pravo železnici da se brine o robi.
o Obaveza Obavljanja carinskih i drugih radnji – zbog toga je neophodno da
pošiljalac uz robu preda i adekvatnu dokumentaciju da bi se mogli izvršiti
carinski poslovi.
o Obaveza izvršavanja naknadnih naloga pošiljalaca – pošiljalac ima pravo da
zahteva naknadnu izmenu ugovora o železnickom prevozu a železnica ima
obavezu da postupa po naknadnim nalozima osim u slučaju: 1. ako izmena
ugovora po prirodi stvari nije moguća, 2. ako bi zbog izvršavanja izmene došlo
do poremećaja u saobraćaju; 3. ako su promene u suprotnosti sa važećim
propisima.
- Ako nije izdat prenosivi teretni list pošiljalac ima pravo da naknadno vrši
izmene ugovora ali u pisanoj formi, sa obaveznom da naknadi troškove.
Pošiljalac može zahtevati da se: 1. Roba vrati u otpremnu stanicu; 2 .da se roba
zaustavi u toku prevoza; 3. da se odloži izdavanje robe; 4. da se roba preda
drugom primaocu; 5. da se roba izda u drugoj stanici; 6. da se roba vrati
pošiljaocu. Ko je imalac ovlašćenog prenosivog lista može da raspolaže robom u
toku prevoza.
o Obaveza obaveštavanja o prispeću i predaja robe – čim roba stigne u uputnu stanicu
železnica je dužna da izvesti primaoca robe o tome i da mu odredi rok za
podizanje prispele robe. Načini obaveštavanja: preporučeno pismo, telegram,
telefon, i raznosač obaveštenja. Primalac je dužan da potvrdi prijem robe i da izvrši
uplate koje su naznačene u tovarnom listu. Primalac može da odbije robu, a železnica
odmah obaveštava pošiljaoca.
Obaveze pošiljaoca

157
 o Obaveza plaćanja prevoznine – Visina prevoznine utvrđuje se u železnickoj tarifi
koju obrazuje železnica uz saglasnost države. Visina vozarine zavisi od prevoznog
puta, vrste prevoza i vrste robe. Prevozninu plaća pošiljalac, a može i primalac.
o Obaveza naknade troškova – Železnica ima pravo na nakandu svih onih troškova
koji su se pojavili kao neočekivani i korisni za korisnika prevoza: plaćanje takse,
carine, održavanja robe.
o Obaveza naknade štete – Ako je korisnik naneo štetu železničkom prevoznom
sredstvu, osoblju ili drugim licima koja je železnica angažovala, železnica ima
pravo na naknadu štete.

Odgovornost i oslobađanje od odgovornosti železnice - Železnica odgovara kako za

delimičan tako i za potpuni gubitak robe. On odgovara za oštećenja na robi koja nastaju
od trenutka prijema robe do trenutka njenog izdavanja.
- Železnica se oslobađa odgovornosti u slučaju ako je gubitak ili oštećenje nastalo pod
sledećim okolnostima:
1. ako je vrešen otvorenim kolima ili na osnovu propisa ili sporazuma strana;
2. ako roba nije pakovana ili nedovoljno upakovana usled čega je došlo do oštećenja;
3. ako je utovar ili istovar robe vršio pošiljalac na osnovu propisa ili sporazuma strana;
4. ako je roba potpuno ili delimično izgubljna zbog prirodnih svojstava robe;
5. ako je došlo da uginuća ili oštećenja zivih životinja u prevozu .
- Zakonom je utvrđen limit odgovornosti železnice, ako šteta prelazi limit, železnica
odgovara samo do visine zakonom utvrđenog limita. Železnica odgovara i za
prekoračenje roka isporuke.

96. UGOVOR O MEŠOVITOM PREVOZU ROBE

- Ovaj ugovor se još naziva i ugovor o kombinovanom prevozu, ugovor o višegranskom
prevozu. U ovom slučaju prevoz robe se obavlja sa najmanje dva različita prevozna
sredstva.
- Jednogranski prevoz se naziva direktni prevoz ili uzastopni prevoz. Prevoz robe se vrši
u istoj grani saobraćaja prevoznim sredstima iste vrste. Kod jednogranskog prevoza
naručilac prevoza ima 2 mogućnosti: 1. da sa svakim prevoznikom u uzastopnom
prevozu zaključi ugovor o prevozu robe tako da mu svaki prevoznik odgovara za jedan
deo prevoza ili 2. da zaključi ugovor sa prvim prevoznikom koji će zaključivati ugovore o
prevozu sa sledećim prevoznicima ali kao Punomoćnik naručioca prevoza.
- Višegranski prevoz je onaj u kome učestvuju više vozara iz različitih grana saobraćaja.
Višegranski saobraćaj može važiti po principu mrežaste odgovornosti (naručilac prevoza
zaključuje ugovor o prevozu sa svakim prevoznikom posebno, pa mu svaki odgovara po
pravilima saobraćajnog prava u okviru koga vrši prevoz) ili na principu jedinstvene
odgovornosti (zaključuje ugovor sa jednim prevoznikom koji mu odgovara po posebnim i
jedinstvenim pravilima nezavisno od toga koliko je vozara učestvovalo u prevozu)
- Za korisnika prevoza zaključivanje više ugovora radi prevoza iste robe pokazalo se kao
skup i složen pravni posao pa se u praksi uglavnom zaključuje jedan ugovor između dve
strane.

158
- Kombinovani prevoz odlikuju sledeće spacifičnosti:
1. ugovor zaključuju samo dve strane,
2. ugovor se odnosi na ceo prevoz nezavisno od vrste prevoznog sredstava,
3.Prevoz mora biti izvršen sa najmanje dva različita prevozna sredstva i dva različita
prevoznika,
4. organizator izdaje jedinstvenu pravnu dozvolu,
5. odgovornost organzatora je limitirana određenim pravilima.
- Po Zakonu o obligacionim odnosima ugovor o mešovitom prevozu robe se definiše kao
ugovor kojim se jedna strana u svojstvu organizatora prevoza obavezuje drugoj strani
u svojstvu naručioca prevoza da će organizovati prevoz stvari od mesta preuzimanja do
mesta opredelenja podsredstvom najmanje dva različita prevozna sredstva.
- Ugovorne strane su organizator prevoza i naručilac prevoza.

Bitni elementi ugovora - su predmet prevoza, prevozna relacija i vozarina.

- U našem pravu ugovor o mešovitom prevozu nije posebno regulisan, već zakoni koji
regulišu prevoz robe kopnenim, vazdušnim i vodenim putem, regulišu i pitanje prevoza
robe kad učestvuje više prevoznika različitim prevoznim sredstvima.
- Najznačajniji međunarodni izvori prava su: 1. Jednobrazna pravila za ispravu
međunarodnog prevoza, 2. Konvencija UN o međunarodnom mulitimodalnom
transportu robe, 3. Pravila o ispravi multimodalnog prevoza iz 1990. god.
- Ovaj ugovor je od posebnog značaja kod prevoza robe na velikim udaljenostima i to u
slučaju kada jedan prevoznik nije u mogućnosti da izvrši ceo prevoz, tj. kada je
potrebno više prevoznika i više transportnih sredstava.

Odgovornost organizatora mešovitog prevoza - spada u red najznačajnijih pitanja, za

slučaj kada nastupi šteta. - Odgovornost organiztora može biti ugovorena ili po
sistemu mrežaste odgovornosti ili po sistemu jedinstvene odgovornosti. U prvom slučaju
organizator odgovara po pravilima one grane saobraćajnog prava na kome je došlo do
oštećenja ili kvara robe. U drugom slučaju može se odrediti da organizator prevoza
odgovara prema jedinstvenim pravilima koja važe za kombinovani prevoz. Drugi vid je
mnogo povoljniji za naručioca zbog većeg stepena sigurnosti u pogledu nadoknade štete,
za organizatora prevoza je ovaj drugi vid nepovoljniji.
- U praksi se najčešće ugovara primena Konvencije UN o međunarodnom
multimodalnom prevozu robe iz 1980. god. , ova konvencija uređuje odgovornost
organizatora prevoza robe na međunarodnom planu.

97. UGOVOR O LIZINGU

- U početnoj fazi svoga razvoja ugovor o lizingu je blizak ugovoru o zakupu. Vremenom
se modifokovao zbog raznovrsnosti predmeta ugovora (tehnički složena oprema, složeno
postrojenje). Naš zakonodavac je doneo zakon samo o jednoj vrsti lizinga - finansijskom
lizingu.
- Kada je reč o proizvodima manje vrednosti ugovor o lizingu se zaključuje neposredno
između proizvođača robe i njenog korisnika. Ovo je početni oblik lizing posla. Kad su u

159
pitanju skupi proizvodi visoke tehnologije, potencijalni korisnik nije u mogućnosti da
zaključi ugovor o lizingu. On traži finansijera koji će mu priteći u pomoć kupovinom
takve robe koju će mu dati na korišćenje uz naknadu u ratama.

Ugovor o lizingu – definiše se kao ugovor koji zaključuju dve strane, od kojih je jedna
davalac lizinga (lessor) i koji se obavezuje drugoj strani, primaocu lizinga (lessee), da će
joj dati na korišćenje predmet ugovora za određen peroid, koji davalac lizinga sam
proizvodi ili nabavlja od trećeg lica, a druga strana se obavezuje da preuzme predmet
lizinga da plaća lizing naknadu u ratama i da po isteku ugovorenog roka predmet ili
vrati ili otkupi.
- Ugovor o direktnom lizingu se zaključuje kada je predmet manje tehničke složenosti i
manje vrednosti (bela tehnika, automobili, tv aparati). Iz definicije proizilazi da ugovor o
lizingu zaključuju dve strane koje ugovorom određuju svoja prava i obaveze. Dakle, ako
je davalac lizinga istovremeno i proizvođač i isporučilac predmeta ugovora reč je o
direktnom lizingu. U praksi se direktan lizing ređe zaključuje.
- Indirektan lizing podrazumeva 3 subjekta-dva ugovora- jedan predmet (i jednu
zajedničku kauzu-jedan osnov, ista svrha, isti cilj), što ova dva ugovora čini međusobno
vezanim. Nedostatak jednog ugovora čini besmislinim onaj drugi.
- U biti lizing posla leži finansiranje složene opreme i kompleksinih postrojenja.
- Odnos strana u lizing poslu je mnogo složeniji. U lizing poslu je centralna ličnost davalac
lizinga jer on finansira posao. On mora da zaključi ugovor o kupovini sa proizvođačem
ili isporučiocem i da zaljuči ugovor o lizingu sa primaocem lizinga. Ovaj posao se se
naziva trostrani lizing (indirektni), a naš zakonodoavac ga naziva posao finansijskog
lizinga.
- Može se reći da je to novi, neimenovan ugovor, autonoman, nikao u poslovnoj praksi,
dvostran, teretan, formalan, sa trajnim prestacijama, po mnogim elementima mešovit
ugovor (kao što su elementi ugovora o zakupu, o prodaji, o kreditu…) i ugovor sa
specifičnom sadržinom.
Izvori prava i vrste ugovora - Mnoge zemlje nemaju pravu regulativu u ovoj materiji.
1988. u Otavi je doneta konvencija o međunarodnom finansijskom lizingu, koja nije u
celosti regulisala ovu materiju.
- U našem pravu kao izvori prava služe: Zakon o finansijskom lizingu, opšta pravila
obligacionog i ugovornog prava, carinski propisi.
o S obzirom na broj subjekata u lizing poslu ugovori se dele na direktan lizing i
indirektan lizing.
o S obzirom na to da li je ugovoren bazični rok, tj rok u kome se ne može otkazati
ugovori o lizingu, postoji operativni i finansijski lizing.
o S obzirom na karakteristika predmeta ugovora o lizingu on može biti: ugovor o
lizingu potrošnih dobara, ugovor o lizingu već upotrebljivanih proizvoda.,
ugovor o lizingu pokretnih i nepokretnih stvari.
Lizing posao - finansijski lizing – je još poznat pod nazivom indirektni ili trostrani
lizing.
- Strane u poslu finansijskog lizinga su:
160
  Isporučilac predmeta lizinga (koji je istovremeno i proizvođač, tj. Prodavac
koji zaključuje ugovor o isporuci, prodaji proizvoda sa davaocem lizinga).
 Davalac finansijskog lizinga (je po pravilu lizing društvo, kompanija koja
finansira lizing posao i njome se bavi profesionalno, kao svojom redovnom
delatnošću radi zarade).
 Primalac lizinga, tj. korisnik finansijskog lizinga koji je inače bez sredstava.
- Posao finansijskog lizinga čine dva ugovora:
o Ugovor o isporuci – zaključuju ga isporučilac predmeta lizinga i davalac lizinga.
Ugovor u osnovi predstavlja ugovor o kupoprodaji. Davalac lizinga na osnovu
ugovora o isporuci koji zaključuje sa isporučiocem stiče pravo svojine na
predmetu lizinga uz obavezu da isporučiocu plati ugovorenu cenu
o Ugovor o lizingu – zaključuju ga davalac lizinga i primalac lizinga. Ovim se
davalac lizinga obavezuje da će na primaoca lizinga preneti ovlašćenje držanja i
korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, koje ne može biti kraće od
dve godine. Primalac lizinga se obavezuje da mu plaća ugovorenu naknadu u
ugovorenim ratama. Bez ova dva ugovora nema finansijskog lizinga.
- Zakonodavac propisuje obavezne elemente ovog ugovora a to su:
1. naznačenje predmeta lizinga, 2. iznos lizinga, 3. iznos pojedinačnih naknada,
4. vreme plaćanja, 6. rok na koji je ugovor zaključen.
- Isporučilac lizinga – On može biti istovremeno i davalac lizinga – u tom slučaju
dolazi do direktnog lizinga. Isporučilac može biti i pravno i fizičko lice. On je u
pravnom odnosu sa davaocem lizinga a u faktičkom odnosu sa primaocem
lizinga.
- Davaoc lizinga – Može biti samo pravno lice u formi privrednog društva. Da bi
mogao da se osnuje kao davalac lizinga on mora da ispunjava određene uslove
koje zakon izričito nalaže: 1. Mora da obavlja isključivo poslove finansijskog
lizinga 2.Njegov novčani deo osnovnog kapitala ne sme biti manji od 100.000
evra u din. protivvrednosti. 3. mora imati dozvolu NBS za obavljanje poslova
finansijskog lizinga.
- Primalac lizinga – on je dužan da preuzme predmet lizinga od isporučioca na
način u vreme i mestu kako je predviđeno ugovorom o finansijskom lizingu.
Primalac lizinga ima obavezu da predmet lizinga koristi sa pažnjom dobrog
privrednika i da korišćenje bude u skladu sa ugovorom i namenom predmeta
lizinga. On ima obavezu da predmet lizinga održava, servisira i vrši potrebne
opravke.
- Zakonom su predviđene stroge pravne posledice za slučaj neplaćanja lizing naknade.
Prilikom zaključenja ugovora o finansijskom lizingu primalac lizinga može ugovoriti da po
isteku ugovorenom roka o korišćenju predmeta lizinga: 1. Predmet lizinga vrati
2. Predmet lizinga otkupi po nižoj ceni 3. Korišćenje lizinga produži.
- Ugovor o lizingu prestaje na sledeće načine: protekom roka na koji je zaključen,
propašću predmeta lizinga, propašću lizinga usled dejstva više sile.
Značaj lizing posla – ogleda se u više pravaca: 1. proizvodi velike vrednosti kroz lizing
posao nalaze put do potrošača, što putem klasične prodaje ne bi bilo ostvarivo,
161
2. putem lizing posla vrši se integracija proizvođača, trgovine, finansijskih organizacija i
potrošača, 3. lizing posao pokazuje da se do potrebnih sredstava u privredi ne mora doći
sticanjem prava svojine kupovinom ili kreditom, 4. lizing omogućava dobit svim
stranama u ovom poslu.

98. UGOVOR O FAKTORINGU

- Ugovor o faktoringu je nastao u spoljnotrgovniskoj razmeni, a zatim je prihvaćen i u
okviru unutrašnje trgovine.
- Ugovor o faktoringu je pravni posao koji zaključuje dve strane od kojih je jedna faktor a
druga klijent, kojim se klijent obavezuje da na faktora prenese svoja postojeća
potraživanja ili buduća koja ima po osnovu ugovora o prodaji ili vršenja usluga, kako bi
ih faktor naplatio u svoje ime i za svoj račun i da mu za to plati naknadu (proviziju), a
faktor se obavezuje da mu odmah isplati otkupljeno potraživanje ili da mu plati u
određenom roku ili da mu plati u vidu kredita. Suština ugovora o faktoringu je kupovina
prava potraživanja.
- Savremeni ugovor o faktoringu je neimenovan, dvostran , teretan, sa trajnim
prestacijama, autonoman (nikao u praksi), formalan, tipski ugovor, ugovor intuitu
personae, jer je osnovni preduslov dublje poverenje između ugovornih strana.
- Ugovorne strane su faktor i komitent. Faktor je po pravilu finansijski moćna
organizacija, koja se poslom faktoringa bavi samostalno ili kao član međunarodne
poznate mreže za faktoring. One se mogu osnivati od strane velikih svetskih banaka ili se
same banke bave poslovima faktoringa u sklopu specijalizovanih odeljenja. Klijent je
prizvođač, tj prodavac ili vršilac usluga na tržištu.
- Izvori prava su izuzetno oskudni tek je 1988. godine u Otavi doneta Konvencija o
međunarodnom faktoringu.
- Kao izvori prava se primenjuju: opšti uslovi poslovanja faktoring kompanije, njihovi
tipski ugovori, dispozitivne norme trgovinskog i obligacionog prava države čije je pravo
merodavno, zatim trgovinski i poslovni običaji.
- Ugovori o faktoringu se razvrstavaju prema različitim kriterijumima:
Prema teritorijalnom principu razlikujemo domaći i međunardni faktoring:
o Domaći faktoring nastaje zaključivanjem ugovora o faktoringu između domaćeg
faktora i domaćeg klijenta.
o Međunarodni faktoring se zaključuje između četiri lica i zaključuju se tri ugovora -
prvi između izvoznika i izvoznih faktora, drugi između između uvoznika i
uvoznog faktora, i treći između izvoznog i uvoznog faktora.
Prema formi ugovor o faktoringu može biti otvorenog ili zatvorenog tipa:
o Kad je u pitanju otvoreni oblik, komitent ugovorom o cesiji prenosi svoja
potraživanja na faktora koja ima prema kupcu, a faktor mu odmah plaća
vrednost potraživanja uz odgovarajući odbitak ili mu komitent prenosi samo
pravo naplate, koju faktor vrši u svoje ime a za račun komitenta uz proviziju.
o Kad je u pitanju zatvoren oblik, tada je reč o prikrivanju postojanja faktora pred
kupcem. Izvoznik prodaje robu faktoru, zatim je preprodaje stranom kupcu na
kredit, ali u ime i za račun faktora, a od naplaćenog iznosa vraća kredit faktoru.
162
Prema predmetu ugovora o faktoringu vrši se podela na pravi i nepravi faktoring:
o Pravi podrazumeva otkup dospelog potraživanja ili otkupu potraživanja pre
dospelosti.
o Svi ostali su nepravi.
Sadržina ugovora - Naplata potraživanja je osnovni predmet ugovora o faktoringu.
Na strani klijenta nastaje obaveza prenosa prava potraživanja na faktora. Prenos se vrši
putem cesije. Sa prenosom glavnog potraživanja vrši se i prenos sporednih potraživanja.
Za prenos prava saglasnost dužnika nije potrebna ali je potrebno obavestiti ga o cesiji.
Klijent može preneti pored postojećih i buduća potraživanja, takva cesija se naziva
“globalna cesija”.
- Faktor se obavezuje da vrši naplatu. Međutim ako je potraživanje otkupio, faktor snosi
rizik naplate, a ako je preuzeo potraživanje samo na naplatu, može ali i ne mora da
garantuje naplatu. Pored naplate potraživanja faktor preuzima obavezu i vođenja
knjigovodstva svom klijentu kao i odgovarajuću evidenciju o poreskim obavezama, o
bonitetu, i kreditnoj sposobnosti dužnika.
- Zaključivanje ovih ugovora je veoma složeno i podložno zamkama u vidu klauzula koje
nastoji da ugradi ekonomski jača strana.
Značaj ugovora o faktoringu je višestruk:
1. njegovim zaključenjem uvoz i izvoz robe brže se ostvaruje,
2. obrt kapitala je brži,
3. troškovi poslovanja uvoznika i izvoznika se smanjuju,
4. brže se dolazi do sredstava nego što bi se došlo čekanjem realizacije potraživanja,
5. međunarodni promet je sigurniji.

163