Professional Documents
Culture Documents
Дакле, према сведочанству грчких рукописа бар од XIV века, у свести и схватању
монашких и црквених кругова расофорство значи монаштво и назива се
монаштвом.
Због велике штете по душу монаха ако би свој чин напустио, и саблазни коју би
тим поступком изазвао међу вернима,[32] искушенику се обраћала пажња како
на озбиљност монашких завета, тако и на њихово добровољно примање за цео
живот. Бар од времена Светог Василија Великог и његовог тражења да монаси пре
„обраћања у чин монашки… треба да буду испитани те да се и од њих добије
јасни завјет“,[33] поступало се тако све до данас. У штампаном Требнику-
Молитвенику Божидара Вуковића из 1540. г., у уводу у „Чин на одјејаније раси“,
стоји овакво упутство: „Улази онај који хоће да прими расу и чини метаније пред
игуманом. А овај га пита да ли са сваким усрђем и многодневним испитивањем
себе ово хоће? И кад се нађе (обрештет се) да је тако, улази у цркву и отпочиње
чин по реду“. Исти такав увод налази се у Требнику Божидара Горажданина из
1523. године. У рукопису Музеја СПЦ у Београду бр. 237, XVI в., иза наведеног
питања игумана стоји „и јегда обештајет се (и кад обећа) ваходит ва цркав“. У
једном пак рукопису код Гоара, у „Аколутхиа тон просхиматон архариу“, питања
која се постављају расофору при пострижењу много су детаљнија. Нови брат „пре
но што се постриже бива питан ово: Да ли својом вољом прилазиш Христу? Да
није због које нужде или силе? Одричеш ли се света и оног што је у свету? Хоћеш
ли остати у манастиру и подвигу до свог последњег даха? Хоћеш ли се покоравати
браћи у Христу? Хоћеш ли чувати себе у девствености и целомудрију до
последњег свога даха? Види, брате, каква обећања дајеш Христу! Анђели су
записали твоје исповедање о коме ћеш бити питан на Другом доласку Господа
нашег Исуса Христа. Кад се он сагласи са свим, ђакон каже: Колена преклонше, и
пошто брат преклони колена, моли се јереј: Благодаримо Ти Господе…“.
[34] Питања су готово иста као у чину мале схиме, али је поука „Види брате…“ у
малој схими много дужа; молитва пак „Благодаримо Ти Господе…“ из чина је
расофорства.
Иако расофор не полаже свечано монашке завете, с правом се, дакле, може
очекивати да су они за њега у важности доживотно после изјава које је као зрео
човек свесно дао. Како у старини, тако ни данас монашење се не може извршити
над незрелом децом, него над онима који су достигли зрелост и способност да о
себи одлучују, „кад су достигнуте потпуно године разума“, како вели Свети
Василије Велики, јер како исти Свети Отац наставља „нипошто не треба се
ослањати на дјетске ријечи“.[35] Према истом правилу Светог Василија, то доба је
од 16 или 17 година, према 126. канону Картагинског сабора од 25 година, а према
нашој Уредби од 21 године.[36]
Снага ових обавеза које монах прима, као и све друге стране живота у Цркви,
може да почива само на моралним, а не принудним, правним основама.
Гледиште да је малосхимник, због тога што је свечано положио монашке завете,
обавезан до смрти да остане монах, а расофор, јер их није тако положио, може
слободно да се врати у свет, да му се „по закону“ то не може спречити, и да је „у
праву“ и оженити се – очигледно потиче из чисто јуридичког гледишта на Цркву
и дејства у њој. А то није дух Цркве. Шта би било да и малосхимник „захтје на
сваки начин да остави манастир, поврати се у свјетовњаке“ и ожени се? По ком би
му се закону то могло спречити сем „и против воље присилити га да се врати у
монашки живот“.[39] А то није закон Цркве, него закон власти овога света, те
припада не благодатном, еванђелском учењу, него световном, јуридичком. Са
црквеног становишта, ако би расофор, малосхимник, или великосхимник
напустио свој чин, нема разлике у квалитету учињеног дела, тј. да за расофора то
није грех, а за друге чинове јесте, него само у степену тежине тог греха и духовне
штете како за починиоца, тако и за верне, те отуд према еванђелском принципу:
Коме је много дано, од тога ће се много и тражити (Лк. 12, 48), и у степену
црквених епитимија које би се наложиле једнима и другима.
Монаштво је, дакле, једно, али се у погледу савршенства и строгости живота дели
на три степена. Расофори су у свему монаси као малосхимници и
великосхимници, али монаси најнижег, почетног чина. Какву духовну штету
наносе себи ако свој чин напусте и какве их епитимије очекују, видели смо из
поменутих канона. Проведу ли свој живот у том чину и нађе их смрт, сахрањују се
монашким опелом.
НАПОМЕНЕ:
[2] Исто, 425. Слично мишљење Јакоба Гоара: „Не без смисла Грци деле монахе не
по редовима и правилима, него у односу на овладавање истим правилом: на
почетнике, малосхимнике и великосхимнике. Наиме, стање савршенства, коме
монаси теже побожним вежбама, постиже се у три степена: почетника, узраслих
и савршених“ (Евхологион, Венеција 1730, 381). На другом месту вели: „Пошто су
три степена монашког живота код Грка, стога су и три врсте одеће које се примају
у цркви уз три молитвена чина: архарион, почетника је раса (туника), појас и
камилавка; телион калогирон, потпуних монаха, тј. оних који су се везали чврстим
заветима је мандија (палијум), а других највиших је кукуљ“ (исто, 393).
[6] Исто, 698.
[7] Чл. 11 и 14.
[10] Исто, 379.
[11] Исто, 276.
[12] Исто, 354.
[13] Исто, 444.
[14] Исто, 505.
[15] У поменутом грчком рукопису Париске библиотеке из 1027. г., на исти начин
говори се о малосхимницима и великосхимницима да их игуман крстообразно
постригава (ставроидос), а братија у ђаконикону, уз 117. псалам, врши потпуно
постригавање (Дмитријевскиј, н. д. 1028, 1032).
Тумачећи 96. Канон Шестог Васељенског сабора, Ј. Зонара каже да Оци сабора
рекоше, о украшавању косе, да је грешно, као што и сада, вели, „који боје косу и
украшавају чине грешно, трудећи се око гајења косе и као жене носе увојке, ако је
могуће до појаса…“. Са брадом су, вели Зонара, чинили супротно, бријали је,
трудећи се опет да изгледају глатки и женствени. Ово је „зло постало опште и као
нека општа епидемија покорила је хришћане и скоро све руководи, и то поред
божанственог и прастарог прописа (3 Мојс 19, 27) и речи ап. Павла који вели:
Мужу је срамота ако гаји дугачку косу (1 Кор. 11, 14). Стога, дакле, Оци овог
сабора на оне за које рекоше напред да тако чине, отачки налажу епитимију и
потчињавају одлучењу. А садашњи Оци, оне који чине набројано и тако улазе у
цркве, остављају не само без епитимије него и благосиљају и дају им – авај
неупутности – Светиње, кад хоће да се причесте. И нема никог да спречава, ни
патријарх, ни други архијереј, ни монаси које имају за духовнике они који тако
рђаво чине“ (Атинска синтагма, Атина 1852, 534, 535).
[20] Исто, 699.
[23] Навешћемо је целу јер је друкчија од оне у грч. Синајском рукоп. и код Гоара:
М(и)л(о)срде и много м(и)л(о)стиве Г(оспод)и не хотеј смрти грешнику на јако
обратите се јему и живу бити. Сего ради и аз грешни полагају рук(у) своју на главу
приходештому к тебе грех ради и просештуму у тебе остављеније им(е)р(ек).
Бл(а)г(о)с(ло)ви, ос(ве)ти, сабљуди от всакаго искушенија лукаваго, видимаго же и
невидимаго. Јако Б(ог) милостиви Ти јеси и Тебе славу ниња и пр(и)сно“ (Л. 68a).
И ништа више.
[28] Н. д. 156.
[34] Н. д. 370.
[37] Пидалион, н. д. 259.
[38] Атинска синтагма, Атина 1854, Т. IV, 146.
[39] Валсамон у тумачењу 19. правила Св. Василија Великог, Атин. синтагма Т. IV,
146. И по Душановом Законику, „калуђер који збаци расу, нека се држи у
тамници, док се опет не врати у послушност и да се казни“ (чл. 19. Душанов
Законик, превео Никола Радојчић, Нови Сад 1950, стр. 41).
Патријарх ПАВЛЕ