УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Светотајинско богословље

Тема: Монашка дисциплина по чину монашења

МЕНТОР: КАНДИДАТ:

Др Ненад Милошевић Дејан Васиљевић

бр. индекса /

Београд, мај 2020.

 САДРЖАЈ

УВОД.................................................................................................................................3.
1. МОНАШКИ ПОСТРИГ...............................................................................................4.
2. ЧИН ОДЕВАЊА РАСЕ И КАМИЛАВКЕ..................................................................9.
3. ЧИН МАЛЕ СХИМЕ И МАНДИЈЕ..........................................................................11.
4. ЧИН ВЕЛИКЕ СХИМЕ.............................................................................................16.
ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................17.
ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................18.

2
 УВОД

Ступање у монаштво пропраћено је монашким постригом, односно

нарочитим богослужбеним чиновима који рефлектују три степена монашке службе:
искушеништво, малосхимништво и великосхимништво. Искушеници су кандидати
за монашку службу. Над њима се понекад врши ,,Чин одевања расе и камилавке,, 1.
Монахом у правом смислу речи постаје се ,,Чином мале схиме или мандије“ 2.
Малосхимници су монаси који живе у општежићу. Прва два чина налазе се у
Великом Требнику. Трећи чин је ,,Чин велике схиме“, њега примају они
малосхимници који се предају затворничком животу.

Наш задатак је да се на наредним страницама упознамо са историјатом и

садржајем ових свештених чинова, са нарочитим нагласком на његову дидактичку
(=мистагогошку) вредност, са циљем указивања на поучни карактер монашког
пострига, који је пре свега усмерен ка примаоцима монашких завета. Ово се
посебно односи на поуку (оглашение, катихисис) игумана.

У раду прво излажемо генезу монашког пострига, затим садржај наведених

монашких чинова са акцентом на његов поучни карактер. За разумевање монашког
пострига од великог значаја је проналажење везе ове свештенорадње са светим
тајнама крштења и евхаристије. У првом случају наглашава се покајна димензија
монаштва. У другом случају еклисијална димензија монаштва као службе која је
аутентично литургијска, тј, црквена.

1
Велики Требник, Епархија рашко-призренска, Призрен 1993., стр. 543-546.
2
Исто, стр. 547-559.

3
 1. МОНАШКИ ПОСТРИГ

Основа монашког пострига потиче већ из четвртог века, што се временски

поклапа са процватом монаштва под Светим Атанасијем Великим и Светим
Пахомијем Великим. У овом периоду имамо полагање монашких завета
(девственос, сиромаштво и псолушност), крстообразно стригање косе и нарочиту
монашку одећу. Касније се чин монашког пострига развијао додавањем нових
радњи и песама.3

Чин монашког пострига у себи садржи два елеменнта: монашки и

литургијски. Са једне стране то је пријем новог лица у манастирско братство, а са
друге стране молитвени благослов новога живота који Црква на богослужбеном
сабрању дарује будућем монаху, молећи се за њега и освећујући његову добру
намеру и жртву. Овај увид указује на литургијску а самим тим и еклисијалну
димензију монаштва као јенду од служби Цркви. Првобитно монаштво није имало
организацију, а самим тим ни посебан обред монашког пострига.Зато се у древној
историји монаштва може видети само зачетак тог обреда. Пре појаве општежића
монаштво је било стриктно анахоретско. Они жељни подвига одлазили су на псута
места подвргавајући се духовном руководству знаменитих монаха попут Светог
Антонија Великог и Светог Павла Тивејског. Можемо претпоставити да је у овој
фази развоја монаштва постојао обред ,,пострига косе“, јер је шишање косе међу
свим народима старог света било нарочити знак покајања. Блажени Августин о
постригу власи говори као о хришћанском обичају.А познато је да је Света
Синкилитикија Александријска пре одласка у манастир одсекла своју косу, при
чему је био присутан и свештеник што нас може довести до закључка да је овај
обред праћен црквеним благословом. Појава општежића и правила Светог
Пахомија Великог указују нам да су монаси носили нарочиту одећу, односно онај
који је прошао нарочити испит свлачио је световну и облачио монашку одећу и био

3
МИРКОВИЋ, Лазар, Православна литургика: свете тајне и молитвословља, Свети архијерејски
синод Српске православне цркве, Београд 1983., стр. 158.

4
је уведен у манастир на молитвено сабрање. Полагање монашких завета први пут
се спомиње у вези са Светим Иларионом Великим и палестинским монасима.4

Током петог и шестог века киновијски тип монаштва однео је превагу над
анахоретским. Животни пут једног монаха изгледао је отприле овако. Након мање-
више три године искушеничког стажа кандидат за монаштво примао је ,,мали
анђеоски образ“ односно чин мале схиме. Опис монашког пострига ове епохе
доноси нам нам Псеудо-Дионисије Ареопагит у својој Црквеној јерархији.
Свештеник и кандидат стоје испред светог олтара. Свештеник чита нарочиту
молитву. Потпм га свештеник пропитује одриче ли се не само ,,разделитељног“
начина живота већ и мисли. Затим га поучава ,,најсавршенијем животу“, који и
више од (световног) живота у врлинама. Када ,,онај који с епсовећује“ потврди да је
спреман на тај начин живота, свештеник га благосиља, врши постиг власи о облачи
га у монашку одећу. На крају му даје целив мира тако га чинећи причасником
божанске тајне.5 Овако изложен обред како наилазимо код Дионисија у својим
главним цртама остао је овакав, с тим што је временом проширен и усложњен.
Најстарији литургијски споменик у којем је изложено псоледовање монашког
пострига јесте рукописни Евхологиј из осмог/деветог века. Он садржи различите
молитве из различитих псоледовања монашког пострига, а неке се односе на малу
схиму, неке на велику.6

Тек након више година проведених у манастиру монах је могао је уз

благослов игумана исти да се повуче на пусто место, што се озваничавало ,,великим
анђеоским образом“, односно чином ,,велике схиме“. Мада било је случајева када
би неко одмах добио чин велике схиме. Према Светом Теодору Студиту и
Голубинском може постојати само један степен монаштва, као што је и крштење
једно. Следујући мишљењу ове двојице Мирковић изводи закључак да је мала

4
МОЛДАВЧУК, Иоан, История формирования чинопоследования пострижения в монашество,
https://azbyka.ru/, 15.05.2020.
5
АРЕОПАГИТ, Дионисий, О церковной иерархии, Глава 6, II-III.
6
МОЛДАВЧУК, И., История формирования чинопоследования пострижения в монашество,
https://azbyka.ru/, 15.05.2020.

5
схима припрема, заручење за велику схиму која представља један и коначни степен
монаштва. 7

Због извесних злоупотреба Оци Пето-шестог васељенског сабора (692.)

одређују да пријему велике схиме (затворништва) обавезно претходи примање мале
схиме, у минималном размаку од четири године. 8 На тај начин утврђена је подела
монаштва на три степена: почетници (расофори), малосхимници и
великосхимници. Ова подела је у источној Цркви потпуно призната почетком
деветог века. Сам богослужбени чин мале и велике схиме током деветог и десетог
века био је исти. Једина разлика била је што је приликом примања велике схиме
монах добијао кукул и аналав. При примању велике схиме и постриг се понављао.
У каснијим вековима чин велике схиме постао је дужи и свечанији и тиме се почео
видније разликовати од чина мале схиме. Ова разлика рефлектује схватање по
којем се мала схима сматрала само припремом за велику схиму као савршенијем и
поптуном облику монаштва. 9

Пријем у монашки чин назива се постриг. Монашки постриг врши јеромонах

и то само игуман манастира10. Постриг се врши стриктно у храму и једним
постригом може бити постригнут само један монах. Кандидат за монаха мора
имати духовног старца, под чијим надзором се вежба у самоодрицању,
послушности и смирености. Још је Свети Василије Велики одредио да при
постригу новог монаха мора бити присутан један старији монах, који је као
послушника примио тог новог монаха и упућивао га у монашки живот 11. Ова
пракса санкционисана је другим каноном Прводругог цариградског сабора (861.).12

7
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 159.
8
Пето-шести васељенски сабор, Канон 41: ЈЕВТИЋ, А., (прир.), Свештени канони Цркве, Београд
2005, стр. 164.
9
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 160-161.
10
Номоканон при Великом Требнику, правило 82. Постриг може извршити и мирски свештеник али
уз дозволу игумана манастира.
11
МИЛАШ, Никодим. Правила православне Цркве с тумачењима, II. Нови Сад: Наклада књижаре
А. Пајевића, 1896., стр, 275.
12
Прводруги цариградски сабор, канон 2; ЈЕВТИЋ, А., наведено дело, стр. 399.

6
Овај старији монах назван је у Крмчији поручник, а у 79. правилу Номоканона при
Великом Требнику приемец13. Духовног старца може заменити заједнички духовник
манастира. Васељенски сабори одредили су да постоји рок за испитивање намера и
решености кандидата да живи монашким животом. Канон 40. Петошестог
васељенског сабора ослањајући се на 18. канон Светог Василија Великог напомиње
да се монашком чину не приступа без претходне провере.14

Канон 5. Прводругог цариградског сабора говори о три године припреме за

монашки чин. Тако је настало искушеништво 15. Овај рок је могао бити скраћен у
случају болести. А ако се радило о изузетно побожној особи искушенички стаж
могао је трајати пола године. Из овога се може извући паралела између статуса
оглашених и искушеништва, односно крштења и монаштва.

Искушеници односно послушници носе световно одело, мада могу носити

расу и камилавку и по томе се зову расофори, новоначалници, као што налаже пети
канон Прво-другог цариградског сабора.16 У том случају над њима се врши Чин
одевања расе и камилавке. 17 У рукописима из дванаестог века наилазимо на чин и
последовање ,,просхиме“. Највероватније да се односи на оно што данас називамо
Чином одевања расе и камилавке. 18

13
Номоканон при Великом Требнику, правило 82. Постриг може извршити и мирски свештеник али
уз дозволу игумана манастира.
14
Петошести васељенски сабор, канон 40; ЈЕВТИЋ, А., наведено дело, стр. 163-164.
15
Установа искушеништва настала је први пут у петом веку, код Шенуде из Атрибе. О њој говори
Василије Велики у свом 19. канону. ТРОИЦКИ, Сергије, Црквено право, III, Београд 1938., стр. 373.
16
Прводруги цариградски сабор, канон 5. Ово правило указује да су и искушеници некада носили
монашко одело, али од те се праксе одустало, због злоупотреба, како нам то Валсамон објашњава.
МИЛАШ, Н., стр. 277. Да искушеници носе световно одело говори 80. правило Номоканона при
Великом Требнику.
17
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 162.
18
МОЛДАВЧУК, И., История формирования чинопоследования пострижения в монашество,
https://azbyka.ru/, 15.05.2020.

7
 Расофори су монаси који су примљени у чин након искушеништва, али који
нису положили монашке завете. Постају расофори нарочитим, свештеним обредом
који обавља манастирски настојатељ у Цркви у присуству све братије. Зову се
расофори јер имају право да носе расу, уз коју увек иде и камилавка. Дужни су да
испуњавају сва манастирска правила, као и сви други монаси и забрањено им је да
збаце са себе расу и камилавку и да се врате у свет, иако нису положили завете (али
нису законски обавезни). Ипак, у данашњој пракси уколико расофор зажели да
напусти манастир, и чак, ако жели да ступи у брак, не може му се по црквеном
закону забранити. 19

2. ЧИН ОДЕВАЊА РАСЕ И КАМИЛАВКЕ

19
МИЛАШ, НИКОДИМ, Православно калуђерство, Мостар 1903., стр. 13.

8
 Овим чином се постаје искушеник са правом ношења расе и камилавке.. Онај
који жели да прими расу најпре долази пред игумана где овај испитује постојаност
његове намере да живи монашким животом. Наређује му да пред манастирксим
духовником сиповеди све своје грехе и причести се. Игуман га потом поверава
старијем, искуснијем монаху који ће га духовно руководити и којем ће овај бити
послушан.20 Овде видимо сличну структуру као код пријема у ред оглашених, што
указује на везу између монашења и крштења. Све оно што претходи крштњеу у
смислу предкрштењске припреме која је била праћена вишегодишњим
поучавањем, постом, молитвом, покајањем и исповешћу у потпуности је
примењено на монаштво. Отуда велика сличност између чинова крштења и
монаштва. Например: приликом ступања у ред оглашених епископ пропитује
кандидата о његовим намерама, и поверава га духовном старатељу = сведоку
(куму), који пред епископом сведочи о његовим намерама и помаже му у духовном
узрастању. Јасно је да је трогодишња припрема за монашки чин преузета из
трогодишње припреме (= оглашавња) за крштење. Монаштво није ништа друго до
жеља хришћанина да на анјаутентичнији могући начин оствари крштењске завете
путем личног подвига заснованог на слободи.21

Ова свештенорадња обавља се непосредно пред Часове. Старац пред игумана

приводи своје духовно чедо. Узимају благослов од њега. По завршетку Часова
игуман облачи епитрахиљ и фелон, одоводи ову двојицу у припрату где они стоје
пред њим док он врши последовање. 22 Етеријин путопис као и други раноцрквени
извори сведоче о учешћу оглашених на богослужењима дневног циклуса, заједно
са својим кумовима, тако да и у овом случају можемо подвући паралелу између
оглашења и искушеништва. Код Етерије конкретно проналазимо податак да је у
данима када је епископ кандидадатима за крштење држао поуку била пракса
да ,,прво рано ујутру свештеници кандидате чисте од злог духа“, одмах након
20
Велики Требник, стр. 543.
21
ТУПЕША, Ненад, ,,Испуњење крштењских завета у Светој Тајни монашког пострига“, у
Годишњак 16 (2017), стр. 14
22
Велики Требник, стр. 543-544.

9
 23
отпуста с јутарње службе у цркви Васкрсења. Приликом заклињања мушкарци
стоје са својим кумовима, а жене са својим кумама, проводећи време у молитвеном
расположењу и долазећи једно по једно пред клирике који су вршили заклињања.
Судећи према наведеним изборма егзорцизм су вршену току првог часа. 24 У овом
обреду можемо пронаћи паралелуса обредима монашког пострига.

У две молитве ,,Благодаримо ти Господе Боже наш“ и ,,У спасоносни јарам

твој“ игуман благодари Богу што је избавио свога слугу од сујетног светског
живота и призвао га анђеоском животу и моли Господа да обуче слугу свога
освећеном одеждом, да опаше његова бедра целимудреношћу и да буде добар
подвижник. Затим маказама крстолико постригава његову косу говорећи: ,,У име
Оца, амин; и Сина амин; и Светога Духа, амин – рецимо сви за њега: Господе,
помилуј“. После тога игуман га облачи у расу, а на главу му ставља камилавку, не
изговарајући ништа. У молитви: ,,Свети, благи сине благога Оца“, коју чита тајно,
игуман моли од Господа ,,силу и благодат“ за оног ,,који је примио првину светог
образа“. После уобичајеног отпуста игуман узима за руку новог расофора, предаје
га његовом духовном старцу уз напомену да га поучава и да је сад он одговорон
пред Богом за њега. А расофора упућује на покорност духовном старцу, као путу ка
стицању благодати и спасења.25

Посвећени у расу зове се расофор. Коса се стриже као символ одбацивања

безсловесних мисли и дела и узумања Крстаи идења за Господом и у знак
одрицања од света, сопствене воље и телесних похота. Раса као врећа означава
хаљину покајања и скрушености. Платно над камилавком зове се подкапок. 26

3. ЧИН МАЛЕ СХИМЕ ИЛИ МАНДИЈЕ

23
ЕТЕРИЈА, 46, 1.
24
ДАНИЛЕУ, Жан, Свето Писмо и Литургија, Епархијски управни одбор Епархије жичке,
Краљево 2009., стр. 22.
25
Велики Требник, стр. 544-546.
26
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 163-164.

10
 Чин мале схиме врши се на Литургији. Још пре доласка у цркву искушеник
исповеда све своје грехе духовнику како би био спреман да прими свето причешће,
као што то налаже Диноисије Аеропагит. На почетку Литургије када почну Часови
пре Литургије еклисјарх и старац доводе искушеника у цркву. Узимају благослов
од игумана и одлазе у припрату где искушеник скида са себе своју одећу и обућу и
27
облачи покајну хаљину – власјаницу. На почетку Литургије стоји у припрати.
Аеропагит овај моменат повезује са крштењем, које се најбоље остварује у
монашком чину путем усамљеништва и тиховања, што назива узвођењем из
очишћавајућег живота у стање разума и просвећења. 28

На малом входу на ,,ниње“ пева се тропар ,,Похитај да ми отвориш очинско

наручје“. А ако се монашење врши на бденију онда се овај тропар пева на ,,и њиње“
после Славословља. Приликом певања тропара монаси два по два са свећама у
рукама одлазе у паперту по искушеника. При повратку у наос он иде последњи
између еклисјарха и старца, у хаљини, босоног и гологлав са прекршеним рукама.
У наосу клечи пред царским дверима све до краја тропара, молећи се усрдно
Господу да му опрости грехе и прими га у ред покајника. Присутнима се раздају
свеће а на амвон се ставља налоњ на коме стоје јеванђење и крст.29

По отпеваном тропару игуман говори искушенику: ,,Милосрдни Бог као

чедољубиви Отац, гледајући твоје смирење и истинско покајање, чедо, прима као
блудног сина тебе који се кајеш и од срца к Њему припадаш“. Затим подиже
искушеника држећи га десном руком док овај са прекрштеним рукама слуша шта
му овај говори. Игуман га пита о његовој намери да се удосотји анђеоског лика на
шта овај потврдно одговара. Затим га поучава да све оно што обећа мора да испуни
јер то обећање даје пред самим Христом, Богородицом и анђелима невидљиво
присутнима у цркви. 30

27
Велики Требник, стр. 547.
28
ТУПЕША, Н., наведено дело, стр. 15.
29
Велики Требник, стр. 547-548.
30
Велики Требник, стр. 548-549.

11
 Потом игуман подробно испитује искушеника у циљу потврде искушеникове
спремности за монашки чин. Игуман га прво пита да ли својом слободном вољом
приступа реду монаха. Затим га пита да ли се одриче света и свега свету, да ли ће
заувек остати у манастиру који му је одређен, да ли ће слушати угумана, да ли ће
чувати себе у девствености, да ли ће остати у доброовљном сиромаштву Христа
ради, да ли прима све пропсие о општежићу од Отаца и настојатеља и да ли ће
рљади царства небеског сносити сву тежну монашког живота. На сва ова питања
31
искушеник одговара са: ,,Да, с Божијом помоћу, часни оче“. Овде видимо
слободу као предуслов ступања у монашки чин. Овај сегмент је још један у низу
који открива везу крштења и монашења, јер обе свете тајне истичу начело слободе
воље приликом приступања њима. Међутим, у погледу монашења испољавање ове
слободе се према Аеропагиту врши на вишем степену јер се поред одрицања од
,,раздељујућих“ животних дела од будућег монаха захтева и одрицање од иситх
таквих мисли, односно интезивнији подвиг. 32

Након испитивања игуман говори искушенику поуку. Поуку отпочиње

упозорењем на невидљиво присуство анђела, који бележе његове завете за које ће
одговарати пред Господом приликом његовог другог доласка. ,,Излажем ти
најсавршенији живот, у коме се живљење Господње пројављује подражавањем,
показујуши шта треба да примаш а шта ваља да избегаваш“. Затим игуман у
крактим цртама саопштава искушенику шта све треба да ради да би истински
служио Господу којем је приступио. Као средишњи моменат поуке истакли би смо
речи Господње које игуман цитира: ,,Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе,,
и узме Крст свој и иде за мном“, додајући да се то односи на свагдашњу спремност,
чак и по цену живота, на испуњење Христових заповести за шта следи вечна
награда. Игуман пуку завршава питањем да ли се слаже са свим наведеним с надом
у моћ Божију на шта му искушеник одговара са: ,,Да, с Божијом помоћу, часни
оче“. Затим игуман чита молитву ,,Свемилосрдни и многомилостиви Бог“ у којем
моли Бога да прими будућег монаха и буде му ослонац. 33

31
Исто, стр. 549-550.
32
ТУПЕША, Н., наведено дело, стр. 14.
33
Велики Требник, стр. 550-551.

12
 Затим игуман ставља на искушеникову главу јеванђеље док овај стоји
погнуте главе и чита молитву: ,,Господе Боже наш, ти си озаконио да су достојни
Тебе...“ где игуман моли Бога да искушеника прими (у ред монаха). После давања
мира игуман чита следећу молитву ,,Господе Боже наш, надо и прибежисте свих
који се у тебе уздају“. Потом игуман пружа руку ка светом јеванђељу и још једном
указује искушенику на Христово невидљиво присуство и његову слободну вољу да
прими ,,залог великог, анђелског чина“. Искушеник то потврђује речима: ,,Да,
часни оче, по својој слободној вољи“. 34 Ове речи указују да је мала схима залог,
зарука великог анђелског образа, почетак и предвечерје велике схиме, односно
великог анђелског образа. 35

Искушеник три пута додаје маказице игуману и целива му руку. Затим

игуман става маказице на Јеванђење и уакзује монаху како их прима из руку
Христових. Затим му три пута унакрсно постригава теме главе говорећи: ,,Брат
наш (ново монашко име) постригава косу главе своје у знак одрицања од света и
свега што је у свету, и у знак одречења од своје воље и свих телесних жеља, у име
Оца и Сина и Светога Духа; рецимо сви за њега: Господе, помилуј“ . 36 И постриг
косе је зајендички моменат крштења и монашења. У Крштењу је то символ првине
и приноса који сведочи о датом завету да ће новокрштени живети врлинским
животом. По Светом Симеону Солунском и над монасима се врши постриг из тог
разлога. Ареопагит даје узвишеније тумачење, по којем је овде постриг још
извишенији степен приласка Богу.37

Ново монашко име игуман даје по својој жељи, а према имену светитеља дана или
светитеља заштитника новопостриженог. Обично се даје име које почиње истим
словом као и име дано приликом крштења. Но ово не мора бити правило. Списак
монашких имена поређаних азбучним редом налази се на дну Великог Требника под
називом ,,Сословије имен по алфавиту“. Давање новог имена је знак савршеног
34
Исто, стр. 551-552.
35
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 166.
36
Велики Требник, стр. 552-553.
37
ТУПЕША, Н., наведено дело, стр. 15.

13
одрицања од света и потпуног предавања Богу. Први помен промене имена
приликом ступања у монашки чин налази се у житију Светог Јована Милостивог,
које је саставио Леонтије Неапољски у седмом веку. 38

Затим игуман додирује десном руком власјаницу постриженог и

говори: ,,Брат наш (име) облачи се у ризу добровољног сиромаштва и нестицања
и подношења сваких беда и тескоба, у име Оца и Сина и Светога Духа; рецимо сви
за њега: Господе помилуј“. Потом га осењује крстолико. Игуман онда узима
параман и крст и ставља их на рамена и прса постриженог, као залог анђеоског
лика и подсетник благог јарма Христовог. Затим игуман облачи постриженог у
расу као символ одеће весеља и радости духовне. Затим постриженом даје кожни
појас као символ ппасавања бедара истином. После тога облачи га у мандију
као ,,ризу спасења и оклоп правде“. Затим му ставља панакамилавку на главу као
,,шлем спасења“. Затим му обува сандале као знак ,,приправности благовешћења
мира“. Потом му даје бројаницу као ,,мач духовни“ 39. Затим га осењује ручним
крстом и даје му га као ,,штит вере“. И на крају му даје упаљену свећу као знак да
је од сада ,,светлост свету“. Потом игуман благосиља новопостриженог
говорећи: ,,Брат наш (име) примио је залог анђелског лика и обукао се у
свеоружије Божије...“ и чита молитву пострига: ,,Господе Боже наш, уведи овог
слугу твог...“ .40

Ако се постриг врши на Литургији одмах иза молитве пострига иде

возглас ,,Јер си свет Боже наш...“. По прокимену, апостолу и јеванђењу дана
читају се прокимен, апосотл и јеванђење пострижења. Литургија се даље наставља
уобичајеним током. Новопострижени се причешћује на Литургији, што свакако
рефлектује учешће у Евхариситји као употуњење сваке свете тајне, њен извор и
циљ истовремено. У поретку Литургије приликом пострига још једина измена је

38
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 167.
39
Бројанице су имале згодну функцију у доба када је већина монаха било неписмено те у келијама
нису могли читати Псалтир, али могли су уз помоћ бројаница да читају одређен број пута неку
краћу молитву као ,,Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешнога“. МИРКОВИЋ, Л.,
наведено дело, стр. 169.
40
Велики Требник, стр. 552-555.

14
стихира првог гласа ,,Познајмо, браћо, силу тајне“, која се поје иза заамвоне
молитве. Братија прилази два по два, целивај крст и новопостриженог сабрата и
питају га: ,,Како ти је име брате?“, на шта он одговара а они му одговрају
са ,,Спасавај се у анђелском чину“. А ако се пак монашење врши на бденију, шакон
иза молитве пострига изговара нарочиту јектенију, иду апостол и јеванђење, затим
поменута стихира ,,Познајмо, браћо, силу тајне“ и на крају отпуст. Потом игуман
поверава монаха духовном старцу дајући поуку обојици, као што смо већ опсиали
приликом излагања Чина одевања расе и камилавке. 41

На крају последовања стоји да новопострижени борави пет дана у цркви,

разуме се узимајући учешће у свим богослужењима дневног циклуса и у духовним
размишљањима, ослобођен физичких напора. 42

4. ЧИН ВЕЛИКЕ СХИМЕ

41
Велики Требник, стр. 556-559.
42
Исто, стр. 559.

15
 Чин великог анђелског образа сличан је чину мале схиме, само је свечанији и
43
одликује се већом строгошћу и вишим заветима. Као и у случају мале схиме
прималац велике схиме претходно мора да исповеди све своје грехове духовнику
ради припреме за Свето Причешће. Уочи примања великог анђелског чина одећа
монаха се уноси у олтар и ставља испред часног престола ради освећења од самог
Бога. На јутрењу се поје нарочити канон, у коме се моли за онога који прима
анђелски образ. Постриг у велику схиму врши се исто на Литургији, на малом
входу. Овде ће мо изнети неке карактеристике влеике схиме у односу на малу
схиму. Када се после входа отпоје тропар дана поју се одмах 3 умилителна и
покајна антифона бива поука ономе који прима велику схиму. У поуци се живот
великосхимника назива анђеоским а постриг у велику схиму другим крштењем.
После пострига иде облачење али са наглашеним већим значајем одеће која се
облачи.Уместо клобука и парамана великосхимник добија кукул и аналав. Коа што
новокрштени седам дана пребива у Цркви и не скида беле хаљине, исот тако и
влеикосхимник борави седам дана у целокупном одјејанију. После седам дана
молитвом се скида кукул. 44 Свети Симеон Солунски облачење монаха у хитон види
као облачење у анђеоску одежду, а облачење кукула види као символ чувања чула
од овоземаљских страсти. 45

Јеромонах који прими велику схиму има право на богослужење, али се то не

односи и на епископа, као што налаже 90 правило Номоканона при Великом
Требнику. 46

Фундулис пише да се чин Велике схиме стриктно врши на Литургији (односи

се исто и на малу схиму). Да је овај обред литургијски упућује и сам садржај
последовања. Уместо Трисвете песме поје се ,,Јелици во Христа креститесја...“.47

43
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 170.
44
Исто, стр. 170-172.
45
ТУПЕША, Н., наведено дело, стр. 15.
46
МИРКОВИЋ, Л., наведено дело, стр. 172.
47
ФУНДУЛИС, Јоанис, Литургика I, Епархијски управни одбор Епархије Жичке, Краљево 2004..
стр. 258.

16
 ЗАКЉУЧАК

На претходним страницама извршили смо грубу анализу чина монашког

пострига, уз одговарајући осврт на његову генезу као и перцепцију у Цркви. Чин
монашког пострига је у суштини један, односи се на последовање које називамо
Чин мале схиме и мандије. Из њега се развио Чин велике схиме као последица
преваге општежитељног над анахоретским монаштвом. Имамо и чин који претходи
ова два, Чин одевања расе и камилавке који се врши над искушеницима у статусу
расофорних монаха, који подлежу постригу али не дају завете. Ова три чина
условила су разумевање монаштва као тростепеног, али у суштини монашки чин је
један и он се стиче Чином мале схиме. Велика схима је пак „зелено светло“ за
подвиг пустиножитељства, којем мора претходити општежитељни начин монашког
живота.

Чин монашког пострига нам својим садржајем открива оквир и значај

монаштва, прецизније монашке дисциплине. Молитва,завети, поука предстојатеља,
свештенорадње (постриг, свлачање старе и облачење нове одеће) откривају нам
начин живота на који су монаси позвани. Структурална сличност чинова монашког
пострига недвосмислено нам указује на везу између крштења и монашења, односно
на монаштво као вид актуелизације новог начина живота у Христу који се стиче
крштењем. Разуме се да је у монашким круговима овај вид актуелизације добио
значај савршенијег у односу на искуство хришћана у свету, ван манастирксих
зидина. Пријем, духовно руковођење, поука, постриг, давање имена, свлачење нове
и овлачење старе хаљине, учешће у Евхаристији су главне заједничке компоненте
светих тајни крштења и монаштва. Ова паралела је од помоћи да монашење
разумемо као (савршенију) актуелаизацију онога што смо постали крштењем. Са
друге стране обављање овог чина на Литургији указује на еклсиијану дименизију
монаштва као једне од служби Цр

ЛИТЕРАТУРА

17
 ИЗВОРИ

Велики Требник, Епархија рашко-призренска, Призрен 1993.

Номоканон при Большом Требнике, https://azbyka.ru/, 15.05.2020.

Дионисий реопагит, О церковной иерархии, https://azbyka.ru/, 15.05.2020.

ЕТЕРИЈА, Етеријино ходочашће у Свету земљу, Академија Српске православне цркве за
уметност и консервацију, Београд 2015.

СЕКУНДАРНА ЛИТЕРАТУРА

ДАНИЛЕУ, Жан, Свето Писмо и Литургија, Епархијски управни одбор Епархије жичке,
Краљево 2009.
ЈЕВТИЋ, А., (прир.), Свештени канони Цркве, Београд 2005.
МИЛАШ, Никодим. Правила православне Цркве с тумачењима, II. Нови Сад: Наклада
књижаре А. Пајевића, 1896.
МИЛАШ, НИКОДИМ, Православно калуђерство, Мостар 1903.
МИРКОВИЋ, Лазар, Православна литургика: свете тајне и молитвословља, Свети
архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1983.
МОЛДАВЧУК, Иоан, История формирования чинопоследования пострижения в
монашество, https://azbyka.ru/, 15.05.2020.
ТРОИЦКИ, Сергије, Црквено право, III, Београд 1938.
ТУПЕША, Ненад, ,,Испуњење крштењских завета у Светој Тајни монашког пострига“, у
Годишњак 16 (2017), стр. 8-17.
ФУНДУЛИС, Јоанис, Литургика I, Епархијски управни одбор Епархије Жичке, Краљево 2004.

18
19