1.

Kako Platon rangira umetnost

(„Država“ - X knjiga)

Platonovo shvatanje mimezisa

(MIMESIS, IMITATIO - oponašanje, podražavanje, imitiranje, kopiranje)

- Platonov odnos prema umetnosti i književnosti - protiv Homera i tragičara, iako ga

poštuje još od detinjstva i smatra vrhunskim pesnikom, ipak draža mu je istina nego
čovek. Rado bi primio u državu koja ima valjane zakone mimetičko pesništvo na čije
smo čari osetljivi kada bi se ono pokazalo kao korisno.

- Platon smatra lepotu objektivno postojećom kao vrhunsku lepotu - ideju lepote,
lepotu po sebi, sve lepe stvari jesu lepe prema svom učestvovanju u opštoj lepoti,
lepoti samoj. → postojanje stupnjeva lepote. Lepe stvari se više ili manje približavaju
objektivnoj normi.

„Hipija veliki“, tu uvodi pojam relativnosti. „Najlepši majmun biće ružan u poređenju
sa lepim čovekom, a lepa posuda za jelo biće ružna u poređenju sa lepom ženom. Ova
će, opet, u poređenju sa boginjom, biti ružna. Lepota kao takva nije ništa više lepa
nego ružna, s jedne strane lepa s druge ružna, danas lepa sutra ružna, prema ovom
lepa prema onom ružna, ovde lepa onde ružna, za jedne lepa za druge ružna... nego je
nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno.“

- Najviša lepota ne može da bude neka lepa stvar, nego mora da bude natčulna i
nematerijalna. Umetnosti i književnosti pripada nisko mesto jer su materijalna dela.
Ova dela se obraćaju čulima, dok se čista Lepota obraća umu.

- „Hipija veliki“ - lepo = korisno (uspešno) → da li ono što je korisno služi za dobru
ili rđavu svrhu. Sokrat ne prihvata ideju prema kojoj ono što je korisno za jednu zlu
svrhu može da bude lepo, po njemu samo ono što je korisno za dobru svrhu je istinski
lepo.

Ako lepo proizvodi nešto dobro onda lepota i dobrota ne mogu da budu isto. Lepo je
ono što pruža zadovoljstvo oku ili uhu. Predmeti koji izazivaju estetsko uživanje
viđenja ili slušanja moraju da imaju neko zajedničko svojstvo koje ih čini lepima, a
koje pripada i vidu i sluhu.

KORISNO
Lepo ne može da bude dobro i dobro lepo

- Lepota je ideja - U „Filebu“ govori o istinskom uživanju kao uživanju koje se rađa
iz lepih oblika, boja i zvukova. Mera i razmera se uvek javljaju kao lepota i vrlina.

- poreklo umetnosti treba tražiti u prirodnom porivu za izražavanjem

- U svojoj suštini umetnost jeste podražavanje. Ideja je ono uzorno, praoblik, dok je
predmet prirode već primer podražavanja. Naslikan čovek jeste otisak ili odraz
prirodnog, pojedinačnog čoveka. On je dakle odraz odraza. Pravu istinu treba tražiti u
ideji. Umetničko delo je dvostruko udaljeno od istine. Zato P. umanjuje značaj
umetnosti. Ovo omalovažavanje snažno izbija u „Državi“ - tu napada slikare, tragične
pesnike. Slikar koji slika krevet slika ga samo iz jednog ugla, onako kako se on
neposredno pojavljuje čulima; pesnik opisuje lečenje, rat i druge radnje, a da istinski
uopšte ne poznaje stvari o kojima govori. Podražavanje umetnosti jeste veoma daleko
od istine, to je proizvodnja privida.

- U „Zakonima“ daje malo povoljniji sud o umetnosti. Dopušta da podražavanje može

da bude „istinito“ ako umetnost vlastitim sredstvima prikazuje podražavanu stvar
najbolje što može. Spreman je da muziku i umetnost propusti u državu, ne samo zbog
obrazovnih ciljeva, već i zbog „neškodljivog uživanja“, ali još zastupa teoriju o
podražavanju.

- Umetničko delo jeste tvorevina uobrazilje i obraća se osećajnom delu čoveka. Ono
ne mora nužno da bude preslikavanje prirodnog objekta. Ono je delo stvaralačke
mašte.

- Čovekove emocije su raznolike, neke su korisne, druge štetne. Stoga um mora da

odluči kakvu umetnost treba dopustiti, a kakvu isključiti. Njemu znatno više stalo do
vaspitnih i moralnih učinaka umetnosti. On se ne slaže s mišljenjem da umetnost i
muzika postoje da bi proizvodile uživanje. Razne umetnosti mogu da se dopuste u
državi, pod uslovom da se drže svog pravog mesta i da su podređene svom vaspitnom
zadatku, a taj zadatak jeste pružanje korisne naslade.

- Umetnost koja se u „Državi“ dopušta mora da ima onaj udaljeni odnos prema
ideji koji je moguće ostvariti u delima uobrazilje. Ako taj odnos nije
uspostavljen, umetnost će biti ne samo nekorisna nego i rđava, jer po Platonu
dobra umetnost mora da ima istinu podražavanja.

+ Boris Kalin „Povijest filozofije“

Ideja lepog zauzima jedno od najviših mesta u hijerarhiji sveta ideja, te o njoj
Platon govori sa zanosom. Poima je kao sklad-harmoniju i poistovećuje s idejom
dobra i istine, tj. s onim najvišim, s izvorom bitka, a ne s umetnički lepim.

Deluje donekle kao paradoks da upravo Platon, u čijim delima progovara snažna
umetnička priroda (a u tom je pogledu posebno uzoran dijalog „Gozba“), malo ceni
umetnost, pa joj u idealnoj državi dodeljuje skromnu, štaviše drugorazrednu
ulogu. Ona, doduše, ima vaspitni zadatak, ali je tome potpuno potčinjena i svedena
na puko sredstvo. Platon uprkos svom profinjenom estetičkom osećaju ceni tu jedino
didaktičku umetnost, onakvu kakva koristi državi. Zato bi on i najvećeg pesnika -
besmrtnog Homera najpre ovenčao lovorovim vencem pobednika, ali ga zatim isterao
iz države jer nedostojnim, neuzornim prikazom bogova kvari mlade.

Još je jedan dublji razlog takvog Platonovog odnošenja prema umetnosti: ona je
„treća od istine“; pored sveta ideja i sveta pojava (a one su već sene ideja)
umetnost kao odražavanje pojavnih stvari tek je sena sene. Kao oponašanje
(mimesis) ona pripada osetilnoj sferi, obmana je i „posao iz treće ruke“.

Suočeni smo s prvom, Kroče kaže čak jedinom, velikom „rigorističkom“

negacijom umetnosti u celokupnoj povesti ideja. Kroče smatra da je Platon sam
nezadovoljan svojom degradacijom umetnosti, ali da nije nalazio drugog izlaza. U
svakom slučaju nama je neprihvatljivo to Platonovo svođenje umetnosti na puki
pasivan odraz, na oponašanje pojavne zbilje, spram koje onda umetnost uvek
zaostaje, te je nešto manje vredno od same te pojavne stvarnosti. Neprihvatljivo nam
je takvo strogo intelektualističko vrednovanje umetnosti. Uostalom, čak je i s
„intelektualističkog“ gledišta moguće bitno drugačije oceniti ulogu umetnosti u celini
svesti i u sferi duha, kao što to biva, npr., u Aristotela i Hegela.

Kako pored ideja (savršenih, večnih, nepromenljivih biti) može uopšte doći do
sveta promenljivih vidljivih stvari! Čemu pojave pored ideja? Kako ideje sudeluju u
svetu pojedinačnih stvari. Kada je jednom zbilja podvojena na ideje i pojave,
iskrsava težak - čini se, nerešiv problem uspostavljanja odnosa među tim svetovima.
Dvojstvo svetova, odvojenost ideja i pojava, rascep u zbilji najveća je unutrašnja
teškoća i slabost Platonova idealizma. Na to će upozoriti već Aristotel, najznamenitiji
Platonov učenik, ali i beskompromisan kritičar.

„Mozaik znanja - Filozofija - enciklopedijski leksikon“

U „Fedru“ Platon želi pokazati kako se u zoru lepote sećamo one prave idejne
lepote, što smo u preegzistenciji doživeli u carstvu ideja, pa nam upravo to sećanje
„okrilati dušu“ u dodiru sa realno lepim. Ali Platonova metafizika lepoga, njegovo
uzdizanje ideje lepote među tri najviše ideje (uz dobro i istinu) suprotstavljena
je njegovoj teoriji o umetnosti. U tim razmatranjima o umetnosti Platon je vrlo
konzervativan i traži da umetnici proizvode samo didaktički vredna dela koja
mogu koristiti državi. Svi drugi umetnici podstiču i uzbuđuju strasti „ koje će svako
razuman hteti utomiti“ pa „vaspitno loše deluju na puk“. Stoga će iz svoje idealne
države isterati čak i najboljeg pesnika i prvog tragika, besmrtnog Homera. Ali
Platonovo potcenjivanje umetnosti ne temelji se samo na ovom pedagoško-
idejnom i pragmatičkom razlogu, već na bezvrednoj spoznajnoj funkciji
umetnika.
U osnovi njegova nerazumevanja umetnosti nalazi se njegova estetska
koncepcija mimezisa - podražavanja. Ukoliko, umetnost mora što vernije
oponašati realne predmete, a i ti su realni predmeti po Platonu već i sami sena
sveta ideja, umetnost doista ništa drugo ne radi već podražava podražavano, ona
je sena sene. Stoga i jeste za Platona realni sto ipak vredniji od slike stola koji ga
oponaša. Pesničko umeće u celini nije zasnovano na znanju, već samo na
nadahnuću, subjektivnom mnenju (doxi) i stoga nema objektivni karakter
racionalnog mišljenja, već je isuviše emocionalno, a premalo intelektualno i
strogo pojmovno. Platon izvanredno dosledno pokazuje sve posledice jednog stava
koji ne nalazi nikakav drugi oblik osim intelektualnog. On je s pravom smatrao da se
podražavanje uvek zaustavlja na prirodnoj datosti, a ne dolazi do pojmova, do logičke
istine. On istovremeno smatra da izvan intelekta koji otkriva ideje ne postoji ništa
drugo do puka prljava telesna strast. Doista se njegovo profinjeno estetsko osećanje
teško moglo složiti s njegovim rigoroznim logičkim izvodima što su toliko ponižavali
vrednost umetnosti. No kako ga niko nije mogao uveriti u nelogičnost njegovih
rezultata i kako mu se činilo da umetnost svojom prividnom istinom protivreči
njegovoj etičkoj savesti, a intelekt određivao da izbaci umetnost, on je konsekvento
poslušao intelekt i svoju savest. Platon nije prevladao dualizam sveta ideja i zbilje
i stoga je ostao u okviru nerešivih protivrečja što su karakteristična i za mnoge
kasnije objektivno-idealističke sisteme.