UNIVERZITET U BEOGRADU - FARMACEUTSKI FAKULTET

Katedra za farmaceutsku tehnologiju i kozmetologiju

Predmet: Veterinarski lekovi

BIOFARMACEUTSKA
KARAKTERIZACIJA/KLASIFIKACIJA VETERINARSKIH
LEKOVA

SEMINARSKI RAD

Studenti: Broj indeksa:

Maksimović Teodora 86/16

Manojlović Marina 38/16
Marković Marina 71/16
Marković Tatjana 257/16
 Beograd, april 2020.
Veterinarski lekovi su lekovi i biološki preparati u veterinarskoj medicini na čijem se razvoju
i proizvodnji u današnje vreme intezivno radi, kako bi svaka životinja bila adekvatno
tretirana. Bioraspoloživost jednog leka može značajno varirati kod različitih vrsta životinja,
kako zbog presistemskog metabolizma, tako i zbog razlike u in vivo rastvorljivosti,
intestinalnoj permeabilnosti, gastričnoj pokretjivosti i različih interakcija. Da bi jedan lek bio
odobren za veterinarsku primenu, neophodno je da bezbednost i efikasnost budu potvrđeni za
sve životinjske vrste za koje je taj lek namenjen. Centar za evaluaciju i istraživanje lekova
FDA objavio je smernice o korišćenju Biofarmaceutskog sistema klasifikacije (BSK) i
ispitivanju brzine rastvaranja lekovite supstance (dissolution test) koji bi podržali procenu
bioekvivalencije. S obzirom da se Biofarmaceutski sistem klasifikacije bazira na pretpostavci
da su permeabilnost, rastvorljivost i brzina rastvaranja najznačajniji faktori koji utiču na
resorpciju, moguće je koristiti dissolution test kao zamenu za in vivo ispitivanja [2].
Biofarmaceutski sistem klasifikacije (BSK) podrazumeva podelu lekovitih supstanci po
grupama na osnovu njihovih biofarmaceutskih karakteristika. Da bi se izvršila ova podela
neophodno je prvo proći kroz biofarmaceutsku karakterizaciju lekova, odnosno pronaći
adekvatne i proverene načine za utvrđivanje tih biofarmaceutskih karakteristika.

1. Biofarmaceutski sistem klasifikacije (BSK)

Biofarmaceutski sistem klasifikacije (engl. BCS - Biopharmaceutical Classification System),

na osnovu rastvorljivosti i intestinalne permeabilnosti deli lekove na četiri grupe:

 I grupa: visoka rastvorljivost, visoka permeabilnost. Lekovi u ovoj grupi se jako dobro
resorbuju.
 II grupa: niska rastvorljivost, visoka permeabilnost. Bioraspoloživost ovakvih lekova
je ograničena rastvorljivošću, pa je potrebno napraviti korelaciju između in vivo
bioraspoloživosti i in vitro dissolution testa.
 III grupa: visoka rastvorljivost, niska permeabilnost. Apsorpcija ovih supstanci je
zavisna od permeabilnosi, dok će rastvaranje biti veoma brzo u in vivo uslovima.
 IV grupa: niska rastvorljivost, niska permeabilnost.Ovi lekovi su komplikovani za
formulaciju i imaju veoma malu biološku raspoloživost [2].

Biofarmaceutski sistem klasifikacije se još uvek ne može ekstrapolisati sa čoveka na životinje,

a razlog tome je značajna razlika između fiziologije digestivnog trakta. Međutim, uzimajući u
obzir da se često isti lekovi koriste u humanoj i veterinarskoj medicini, i da su neke životinje
neophodne za preklinička ispitivanja, veoma je važno napraviti adekvatnu paralelu između
BSK kod čoveka i životinja. Biofarmaceutska klasifikacija još uvek nije razmatrana za sve
vrste, ali postoje istraživanja koja pokazuju razliku između rastvorljivosti i permeabilnosti
najviše korišćenih lekova kod ljudi i pasa. U ovom istraživanju ispitano je ukupno 50 lekova
sa poznatim vrednostima apsolutne bioraspoloživosti. Donesen je zaključak da napori u
predviđanju apsorpcije leka zavise od širokog niza varijabli, uključujući rastvorljivost i
permeabilnost (BSK), faktore formulacije i fiziološke varijable: pH GIT-a, enzime luminalne
i mukozne membrane, motilitet creva, metabolizam prvog prolaza i aktivnost transportera. Iz
tog razloga, kombinacija BCS-a (Biopharmaceutical Classification
System) i BDDCS-a (Biopharmaceutical Drug Disposition Classification System) može dati
daleko bolja predviđanja apsorpcije lekova kod pasa nego bilo koji sistem klasifikacije sam.
Biofarmaceutski sistem klasifikacije raspoloživosti leka se razlikuje od BSK-a po tome što
pored rastvorljivosti, u razmatranje uzima opseg metabolizma leka umesto permeabilnosti, i
deli lekove na četiri grupe. Upoređivanje razlika u apsorpciji, iako bitno za ekstrapolaciju
između vrsta i za razvoj formulacija, takođe pruža i dragocene informacije o varijabilnosti
koja se može javiti usled patoloških ili starosnih promena kod pasa/ljudi. Ovakva predviđanja
pretežno su zasnovana na razvoju in silico modela, koji mogu biti izuzetno važni u
predviđanju razlike u oralnoj bioraspoloživosti lekova i fiziološkim promenama između
čoveka i psa [4].

Slika 1. BDDCS - Biopharmaceutical Drug Slika 2. BCS - Biopharmaceutical

Disposition Classification System Classification System

U nekim slučajevima in vitro dissolution test može poslužiti kao zamena za in vivo podatke
bioekvivalencije. Međutim, da bi to bilo moguće neophodno je prvo utvrditi da li je BSK
klasifikacija leka jednaka kod svih ciljnih životinja i da li uslovi testa odgovaraju njihovim
fiziološkim uslovima [2].

2. Karakterizacija rastvorljivosti i permeabilnosti

2.1. Rastvorljivost

Sa aspekta biofarmacije, rastvorljivost podrazumeva količinu rastvorene supstance koja se

može rastvoriti u tačno određenoj zapremini rastvarača. Klasa rastvorljivosti se određuje tako
što se preračunava odgovarajuća zapremina vodenog medijuma u opsegu pH 1-7,5 na
37±1°C, koja može da rastvori najveću dozu datog leka. Lekovita supstanca se označava kao
dobro rastvorljiva ako se rastvara u vodenom medijumu zapremine 250 ml ili manje, u pH
opsegu 1-7,5 (dozni broj - Do < 1). Uzimajući u obzir ovu BSK definiciju rastvorljivoti,
možemo zaključiti da BSK klase možda nisu univerzalne za sve sisare. Mogući razlozi mogu
biti:

 razlika u jačini tableta: Verinarske doze se najčeše daju kao mg/kg telesne mase. Zbog
varijacija u telesnoj masi kod različitih vrsta životinja, pola i starosti neophodno je
imati širok raspon jačina tableta i pronaći najveću moguću dozu preko telesne mase.
Takođe, i dalje nije poznato da li je zapremina želuca kod različitih vrsta
proporcionalna nihovoj telesnoj masi.
 razlika u pH vrednosti: pH vrednost ne samo da se razlikuje na osnovu mesta primene,
već može značajno varirati i kod različitih vrsta [2].
Kao što je već napomenuto, najveći problem u veterinarskoj medicini je to što je rastvorljivost
lekova zasnovana na humanim gastrointestinalnim karakteristikama. Važno je naglasiti da je
rastvorljivost leka u vodenom medijumu zavisna od veze između molekula rastvorene
supstance, veze između molekula rastvarača i veze između rastvorene supstance i rastvarača.
Pored toga, rastvaranje supstance zavisi i od entalpije, entropije, polimorfizma i mnogih
drugih faktora. Međutim, osim ovih fizičko-hemijskih karakteristika, da bi se neki lek
rastvorio na mestu primene neophodno je razmotriti i fiziološke karakteristike. Kada se
razvija kriterijum za rastvorljivost specifičan za vrstu neophodno je razmotriti pet stavki:
a) mesto primene leka gde je potrebno da se lek rastvori, b) pH vrednost telesnih tečnosti
kojima će lek biti izložen,c) brzina kojom se materijali kreću kroz segmente odgovorne za
rastvorljivost, d) zapremine tečnoti kojima će lek biti izložen i e) veza između doze,
zapremine tečnosti i telesne mase.
U literaturi se mogu pronaći brojne metode za određivanje rastvorljivost, ali zlatni standard
predstavlja shake-flask metoda [4].
U slučajevima kada brzina rastvaranja leka ima značajnu ulogu u efektu koristi se dissolution
test. U ovom testu prati se količina rastvorene lekovite supstance u toku vremena. Ispitivanje
brzine rastvaranja lekovite supstance se propisuje za sve lekovite preparate kod kojih je
preduslov za ispoljavanje terapijskog efekta njihovo rastvaranje (i apsorpcija) u GIT-u. Ovaj
test je namenjen ispitivanju brzine rastvaranja lekovite supstance iz čvrstih farmaceutskih
oblika, i igra važnu ulogu u razvoju formulacije leka i kontroli kvaliteta. Koristi se za
biofarmaceutsku karakterizaciju preparata, za predviđanje in vivo ponašanja lekovitog
preparata (in vitro-in vivo korelacija) i u određenim situacijama za primenu in vitro testa
umesto in vivo ispitivanja biološke raspoloživosti/bioekvivalentnosti. U ovoj metodi postoji
veliki broj različitih aparata koji se mogu koristiti, ali najvažnije za sve njih je mogućnost
podešavanja sastava, zapremine i temperature medijuma. Medijum u testu treba biti takav da
njegova pH vrednost, jonska jačina, puferski kapacitet, zapremina, temperatura, prisustvo
PAM, enzima i lipida odgovaraju sastavu telesne tečnosti u kojoj se ispituje rastvaranje
farmaceutskog oblika.

2.2 Permeabilnost

Efektivna permeabilnost je najčešće opisana kao jedinica dužine u odnosu na jedinicu

vremena (cm/s). Lekovi visoke permeabilnosti su oni kojima je biološka raspoloživost veća ili
jednaka od 90%, a koji nemaju nikakvu dokazanu nestabilnost u gastrointestinalnom traktu.
Iako postoje neki izuzeci, početna predviđanja vezana za permeabilnost leka mogu biti
zasnovana na 5 pravila (“Rule of 5”), koja kažu da je neki lek niske permeabilnosti
(posledično i bioraspoloživosti) ukoliko:

 postoji više od 5 donora vodoničnih veza (izraženo kao zbir –OH i –NH grupa),
 molekulska masa je veća od 500,
 log P je veći od 5,
 postoji više od 10 akceptora vodoničnih veza (izraženo kao zbir –N i –O),
 klase jedinjenja koje su supstrati za biološke transportere su izuzetak ovog pravila.

Lekovi koji se primenjuju oralno, a za koje je poznato da se suprotstavljaju ovim pravilima su

antibiotici, antimikotici, vitamini i kardiotonični glikozidi. Smatra se da ovi lekovi poseduju
veoma složene strukture koje im onemogućavaju da budu supstrati prirodnih transportera.
Nedavno su razvijene metode koje omogućavaju da se uz pomoć statistike prepoznavanja
obrazaca, lipofilnost i polarnost, kao primarne varijable, koriste za određivanje permeabilnosti
lekova. Koristeći ove dve varijable, dokazano je da je molekulska masa višak u ovom
određivanju. Danas, postoji nekoliko in vitro i in situ metoda za određivanje permeabilnosti.
Na primer, razvijena je hromatografska metoda kao model za intestinalnu permeabilnost, gde
je permeabilnost povezana sa retencionim vremenom leka na stacionarnoj fazi. In vitro modeli
napravljeni od tkiva, kao sto su Caco-2 ćelije i Ussing komore, koriste se za predviđanje i
aktivnog i pasivnog transpornog mehanizma. Ussing komore su nekada bile korišćene za
razmatranje aktivnog transporta natrijuma na koži žaba, međutim danas se obimno koriste za
istraživanje transportnih mehanizama dužinom celog GIT-a kod različitih životinjskih vrsta.
Caco-2 jednoslojne ćelije imitiraju intestinalni apsorptivni epitel i mogu biti veoma korisne za
proučavanje transepitelnog transporta. Međutim, postoje nedoumice za korišćenje ovih Caco-
2 jednoslojnih ćelija. Iako se ovaj model može koristiti za predviđanje in vivo permeabilnosti
lekova koji se resorbuju pasivnom difuzijom kod ljudi, smatra se da on nije pogodan za
preparate u kojima su prisutne žučne soli. Takođe, iako podaci dobijeni korišćenjem ovog
modela i humanog ileuma ne pokazuju znatnu razliku, mora se uzeti u obzir da se neka
hidrofilna jedinjenja resorbuju celom dužinom ileuma gde vili imaju veliku ulogu u
povećavanju ukupne površine GIT-a, što se ne može postići upotrebom Caco-2 ćelija.
Ovi sistemi, koji se koriste za klasifikaciju permeabilnosti kod ljudi, pokazuju da se za veliki
broj jedinjenja ne očekuje razlika između vrstama, ali se ipak mora uzeti u obzir da postoje
neke vrste kod kojih je razlika moguća [2].

Da bismo najbolje oslikali problem ekstrapolacije rezultata sa ljudi na životinje, uzećemo za

primer razlike između čoveka i psa. Na primer, psi imaju želudac napravljen za obilne obroke,
pa za razliku od ljudi, imaju mnogo veću zapreminu želuca u odnosu na telesnu masu. Jedna
studija pokazuje da je zapremina želuca kod pasa 150-200 ml/kg, odnosno između 0,5 i 8
litara, ali ona ipak ne reflektuje zapreminu tečnosti u njemu koja je nephodna za rastvaranje
lekova [4]. Pored razlike u veličini želuca, psi imaj višu pH vrednost u želucu, koji može biti
u opsegu od 3 do 8 i pokazuju mnogo brže pražnjenje želuca. Većina oralno primenjenih
lekova se resorbuje pasivnim transportom. Pasivna difuzija, bilo da se lek resorbuje
paracelularnim ili transcelulanim mehanizmom, određena je fizičko-hemijskim i fiziološkim
karakteristikama. Razlika u dužini gastrointestinalnog trakta i vreme zadržavanja leka mogu
biti veoma važni za razliku u resorpciji između vrsta. Psi imaju manju apsolutnu dužinu GIT-
a i manji odnos dužina GIT-a/dužina tela u poređenju sa ljudima. Samim tim vreme
zadržavanja leka u gastrointestinalnom traktu pasa je značajno kraće u poređenju sa ljudima.
Uzimajući u obzir ove podatke možemo očekivati da lekovi sa niskom rastvorljivošću ili
malom brzinom rastvaranja pokazuju manju vrednost bioraspoloživosti. Za lekove III grupe u
Biofarmaceutskom sistemu klasifikacije koji su permeabilnošću ograničeni možemo očekivati
da dužina GIT-a neće imati značajan uticaj na bioraspoloživost. S druge strane, psi kraću
dužinu creva nadoknađuju velikim brojem pila koji povećavaju ukupnu površinu GIT-a, pa
psi zapravo apsorbuju veliki broj lekova mnogo bolje nego ljudi. Dodatno, psi sekretuju žuč u
većim količinama od ljudi što potpomaže rastvaranju nekih nisko rastvorljivih lekova. Između
vrsta mesto resorpcije leka takođe može imaju značajnu ulogu u apsorpciji [3].
Iz svega ovoga možemo zaključiti da je biofarmaceutska karakterizacija i klasifikacija
veterinarskih lekova potrebna za što veći broj vrsta, kako bi se svakoj životinji obezbedila
adekvatna terapija srazmerna njenim fiziološkim karakteristikama.
 LITERATURA

1. Apley M, Crist B, Gonzalez MA, Hunter RP, Martinez MN, Modric S, Papich MG,
Parr AF, Riviere JE, Marques MRC. Solubility Criteria for Veterinary Drugs.
Dissolution Technologies 2017; 22-35

2. Martinez M, Augsburger L, Johnston T, Jones WW. A pplying the Biopharmaceutics

Classification System to veterinary pharmaceutical products Part I: Biopharmaceutics
and formulation considerations. Advanced Drug Delivery Reviews 2002; 54: 805–824

3. Martinez MN, Papich MG, Riviere JE. Veterinary Application of In Vitro Dissolution
Data and the Biopharmaceutics Classification System. USPC 2013; Inc. 30(6)

4. Papich MG, Martinez MN. Applying Biopharmaceutical Classification System (BCS)

Criteria to Predict Oral Absorption of Drugs in Dogs: Challenges and Pitfalls. The
AAPS Journal 2015; Vol. 17 No.4