-drama Dušana Kovačevića

Drama „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića je jedna od najzanimljivijih, a

verovatno i najboljih srpskih drama sa tematikom iz Velikog rata.
Pred očima gledalaca odvija se drama likova jednog ljubavnog trougla, a sve to u senci
klanice Prvog svetskog rata.

Drama nosi jedan moto iz Andrićevih Znakova pored puta, u kojem se kaže:
„…Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da,
možda, nikada više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje i da ga čini.“
Ta gorka, pesimistična konstatacija kao da određuje prirodu svih zbivanja u drami:
nasilje (trpljeno ili činjeno) jedini je oblik života koji njeni junaci poznaju, koji razumeju i
koji prihvataju…

Za ovu predstavu sam se odlučila najviše zbog istorijskog odvijanja drame,a I sam
naslov me veoma privukao da pogledam ovu predstavu.

Predstava mi se veoma dopala. Predstavila je naš tipičan narod, njihova shvatanja I

pogled na svet.Naravno ,tu se I javlja naš tipičan smisao za humor koji nam ,kako u
prošlosti tako I dan danas, pomaže u teškim situacijama.

Pored ostalih filmova koje sam pogledala ,a koji su vezani za Veliki rat, ova predstava je
prikazala drugu stranu naše vojske. Predstavila je vojsku koja nije bila spremna za rat,
vojsku koja je želela da se vrati u svoje selo I koja nije htela da se bori za svoju
otadžbinu iz nekih bezveznih razloga. (švalera koji im spopadaju žene,kuća,njiva,..)
Nisu bili spremni da ginu za njihovu zemlju,a nisu bili sigurni šta u stvari oni žele.

Često su molili Svetog Georgija za pomoć ,a nikakav Sveti Georgije im nije mogao
pomoći u tom ratu protiv sebe. Niti su oni, čini se želeli da im bilo ko pomogne.

Svideli su mi se glumci koji su igrali u predstavi od Dragana Nikolića (Gavrilo) , Petra

Kralja,Mire Banjac, Svetozara Cvetkovića,Mime Karadžića,Zorana Cvijanovića ,pa sve
do poslednjeg glumca u predstavi.
Posebno mi se dopao govor Svetozara Cvetkovića pred kraj predstave, njegova
energija I način na koji je bodrio vojnike da krenu u Veliki rat.