*** VEŽBE BILANSI PREDUZEĆA I BANAKA *** SEPT-DEC 2014

POJAM RAČUNOVODSTVA Računovodstvo je osnovni informacioni sistem u preduzeću.

Računovodstvo je podfunkcija funkcije upravljanja. Računovodstvo obuhvata sve postupke čiji
je zadatak količinsko i vrednosno obuhvatanje i kontrola svih tokova novca i učinaka koji
nastanu u preduzeću izazvani proizvodnjom i prodajom učinaka. Knjigovodstvo je računska
osnova računovodstva. Knjigovodstvo obezbeđuje podatke koji se na različite načine
primenjuju u ostalim delovima računovodstva. Knjigovodstvo se bavi onim poslovnim
događajima koji imaju za posledicu promenu visine i/ili strukture imovine i kapitala preduzeća.
Predmet knjigovodstva je imovina, odnosno promene koje se na njoj događaju.

IMOVINA = NEPOSLOVNA IMOVINA + POSLOVNA IMOVINA

Poslovnu imovinu čine Aktiva (Stalna i Obrtna sredstva) i Pasiva (SK i Pk)

Knjigovodstvo koristi knjigovodstvene instrumente. Knjigovodstveni instrumenti su

međusobno povezani i čine sistem koji obezbeđuje protok podataka o promenama na imovini
preduzeća kao i njihovu obradu. U cilju dobijanja svrsishodnih finansijskih izveštaja

NOVOOSN OVAN O
PRE DU ZE ĆE
G
B ILAN S
P OMOĆN E O
S TAN J A
IN VE NTAR
KNJIGE D
I
ZAVRŠ N I P OČE TN I GLAVN A ZAKLJ U ČN I
B ILAN S B ILANS D N EVN IK KN J IGA LIST Š
B ILANS
U S P EHA
NJ
I
KN J IGOVOD S TVE N I P RE D ZAKLJ U ČN A IZVE Š TAJ O
P RE DU ZE ĆE KOJ E D OKU ME N T KN J IŽE N J A N OVČAN IM
KON TINU IRAN O O
TOKOVIMA
P OS LU J E
EKON OMS KE IN VE NTAR B
IZVE Š TAJ O
P ROME N E IMOVIN E R
P ROMEN AMA
N AAS K

Č
U E UZ
N AP OMEN
F IN AN S IJ S KE
IZVENŠ TAJ E

GLOBALNA PROCEDURA U KNJIGOVODDSTVU

Prezentacija 1:
Pojam računovodstva Uvodni slajdovi ne trebaju za ispit.

Osnovni pojmovi poslovnog računovodstva: 1) Uplate – Isplate, 2) Primanja – Izdavanja,

3) Prihodi – Rashodi 4) Učinci – Troškovi

1,2,3 se evudentiraju u Finansijskom knjigovodstvu (finansijski tokovi) u Glavnoj knjizi prvog

stepena. To su pojmovi koji se koriste da bi opisali fin.tokove koji se dešavaju svakodnevno u
preduzeću. FT i NT nisu isti, FT su širi pojmovi od NT. Sa druge strane imamo Učinke i
troškove i oni se koriste kao pojmovi u računovodstvu da bi se opisali realni ili robni tokovi. S
obzirom da je u našem fokusu proizvodno preduzeće onda se pod realnim odnosno robnim

1
tokovima podrazumeva proces transformacije inputa u output. Učinci i troškovi se vezuju za
pogonsko knjigovodstvo i evidentiraju se u Glavnoj knjizi drugog stepena.

UPLATE – ISPLATE

Uplate i isplate se koriste da bi se opisali finansijski tokovi u preduzeću i da se zbog toga ove
ekonomske promene evidentiraju u finansijskom računovodstvu. Uvek vezujemo za kretanje
gotovine, gotovinske tokove koji se u preduzeću svakodnevno dešavaju pri čemu NT
predstavljaju samo deo ukupnih finansijskih tokova. Zato uplate i ispalte predstavljaju samo
jedan deo ukupnih tokova u preduzeću.

Uplate i isplate menjaju stanje na računima gotovine. Računi gotovine su: Blagajna, Tekuči
račun i Devizni račun. Blagajna predstavlja račun preko kojeg pratimo gotovinske uplate i
gotovinske isplate koje nastaju tokom obračunskog perioda.

Putem Tekučeg računa pratimo bezgotovinske uplate i bezgotovinske isplate koje nastaju u
datom obračunskom periodu i obavljaju se u domaćoj valuti. Pored t.r. postoji i Žiro račun, isto
kao kod t.r. služi da bismo preko njega evidentirali bezgotovinske uplate i bezgotovinske isplate
ali postoji razlika. Razlika se ogleda u tome što T. R. može imati i Dugovni i Potražni saldo (ako
imamo T.R. u banci možemo biti i u + i u -, postoji mogućnost da odemo u minus), za razliku od
t.r. Žiro račun može imati isključivo Dugovni Saldo, ne postoji mogućnost da odemo u minus.
Uplate i isplate preko TR i ŽR su bezgotovinske i vrše se tako što se sredstva prenesu sa jednog
računa na drugi, nema plaćanja u kešu.

Putem Deviznog računa vrše se bezgotovinske uplate i bezgotovinske isplate ali u stranoj valuti.
Zato devizni račun imaju uglavnom preduzeća koja posluju sa inostranstvom, bilo da se bave
uvozom ili izvozom. Iako nam DR služi da bismo obavljali bezgotovinske transakcije u stranoj
valuti, DR se kao bilansna pozicija iskazuje u domačoj valuti –dinar, tako što se na iznos strane
valute primeni srednji kurs (pomnoži) NBS koji važi u datom trenutku.

UPLATE su ekonomske promene koje računovodstveno gledano povečavaju stanje na računima

Gotovine odnosno za nastale uplate računi Gotovine Duguju. S druge strane ISPLATE su te koje
smanjuju stanje na računima Gotovine, odnosno za nastale isplate računi Gotovine Potražuju.

Sve Uplate i Isplate koje nastanu u toku poslovnog perioda možemom da klasifikujemo u one:

- Koje nastaju u okviru redovnog poslovnog procesa (uplate i isplate koje nastaju u vezi sa
obavljanjem osnovne poslovne aktivnosti zbog kog je preduzeće osnovano – uplate i isplate koje
nastaju u core businessu preduzeća, ako je fokus proizvodno preduzeće onda su te uplate i
isplate one koje nastaju u poslovnom procesu i to one koje su u vezi sa nabavkom inputa,
pretvaranjem inputa u output i prodajom outputa tj gotovih proizvoda krajnjim kupcima).
Primeri prodaja robe za gotovo, nabavka materijala za gotovo.

- Koje nastaju izvan redovnog poslovnog procesa (nisu direktno vezane za obavljanje osnovne
delatnosti preduzeća) Primeri: uzimanje kredita- kada banka odobri sredstva preduzeću i uplati
sredstva na računu preduzeća i to nije osnovna delatnost preduzeća da uzima kredit od banke,
povećava se stanje na tekućem računu, to je NT koji nastaje izvan samog procesa; ili ako imamo

2
preduzeće koje vrši donacije školama, to jesu isplate, smanjuju se stanja na računima gotovine
ali nije osnovna delatnost preduzeća.

Ova klasifikacija je teorijski važna jer kasnije iz nje izvlačimo tri segmenta prilikom sastavljanja
Izveštaja o Novčanim Tokovima, prvi NT Uplate i Isplate iz redovne posl.aktivnosti idu u prvi
segment: posovne aktivnosti, a ovi drugi se granaju u finansijsku i investicionu aktivnost

PRIMANJA – IZDAVANJA

Primanja i izdavanja kao računovodstveni pojmovi su širi pojam u odnosu na Uplate i Isplate,
zato što primanja i izdavanja vezujemo za kretanje novčane imovine, koja predstavlja širi pojam
od gotovine.

Novčana imovina = Gotovina + Potraživanja - Obaveze

Primanja su ekonomske promene koje povečavaju novčanu imovinu (prodaja robe na odloženo
plaćanje). Kada prodamo robu na kredit javljaju se Potraživanja, povećavaju se Potraživanja
prema kupcima i Novčana Imovina raste i imamo Primanje.

S druge strabe Izdavanja su ekonomske promene koje smanjuju Novčanu imovinu (nabavka
sirovina na odloženo). Kada nabavimo materijal na kredit, povećavaju se Obaveze koje imamo
prema Dobavljačima, novčana imovina se smanjuje i imamo Izdatak.

3 TIPA ODNOSA IZMEĐU UPLATA I ISPLATA i PRIMANJA I IZDAVANJA

Odnos uplata i primanja

1) Uplate su istovremeno i primanja:

- prodaja robe za gotovo: ↑ Blagajna => Uplata, a Novčana imovina se ↑ i ovo jeste Primanje.

- povećanje uloga (kapitala) – ortačko društvo i uplaćuju sredstva na TR, TR Duguje za taj iznos
↑TR to je signal da imamo Uplatu, s druge str ↑ Gotovina, došlo je do ↑ Novčane imovine i
imamo Primanje.

- novčana pomoć države – pretpostavljamo da država daje bezuslovnu pomoć preduzecu i da

uplaćuje na ŽR preduzeća i dolazi do ↑ Gotovine i imamo Uplatu, Potraživanja i Obaveze se ne
povećavaju jer je jednokratna bezuslovna pomoć države, a time ↑ Novčane imovine i imamo
Primanje.

2) Uplate nisu istovremeno i primanja:

- naplata potraživanja od kupaca: pretpostavljamo da naplaćujemo potraživanja od kupaca preko

TR, Duguje TR, a za isti iznos Potražuje Potraživanja od kupaca, ↑ Gotovina i imamo Uplatu, ali
Novčana imovina ostaje nepromenjena i nemamo Primanje.

- uzimanje kredita za obrtna sredstva: predpostavljamo da banka direktno prebacuje sredstva na

TR preduzeća, ↑ Gotovina, imamo Uplatu, a Novčana imovine ostaje nepromenjena, jer su se za

3
isti iznos ↑ Obaveze, nemamo Primanje. *Ako uzimamo kredit za osnovna sred. banka da bi se
zaštitila uplaćuje sredstva direktno Dobavljačima od kog nabavljamo osnovna s, ne prebacuje na
TR preduzeća kao kod kredita za obrtna sred.

- razoročavanje depozita: pretpostavljamo da smo oročili neka sredstva na godinu dana i da

posle god dana ističe ugovor o plasmanu tj depozitu i da možemo slobodno da raspolažemo tim
sredstvima, za taj period od 1god imamo prema banci Potraživanja po osnovu depozita, kada
istekne ugovor o depozitu, banka vraća sa Depozitnog računa na naš TR i možemo slobodno da
raspolažemo tim sredstvima, pri čemu pretpostavljamo da je kamata plaćena tokom obračunskog
perioda. Na kraju kada dodje do razoročavanja, glavnicu prebaci sa depozitnog na nas tekući
račun, imamo Uplatu ↑ Gotovina, medjutim Novčana imovina ostaje nepromenjena jer su se ↓
Potraživanja prema banci.

3) Primanja nisu uplate

- prodaja robe na kredit tj odloženo plaćanje: sa računima Gotovine se ništa ne dešava, nemamo
Uplatu, dolazi do ↑ Potraživanja, Gotovina i Obaveze se ne menjaju, ↑ Novačana imovine i to su
Primanja.

- rast vrednosti Potraživanja usled pozitivnih kursnih razlika: pretpostavimo da se preduzeže

bavi izvozom robe i da ima potraživanja prema inostranim kupcima u stranoj valuti, ukoliko
između trenutka kada je formirano potraživanja do dana bilansa dođe do depresijacije domaće
valute, mi ćemo za isti iznos strane valute naplatiti veći iznos dinara odnosno imamo pozitivne
kursne razlike, vrednost potraživanja iskazano u domaćoj valuti raste. Ukoliko dođe do ↑
Potraživanja, račun Gotovine ostaje isti i nemamo uplatu, ali ↑ Novačana imovina i imamo
Primanja.

Odnos isplata i izdavanja

1) Isplate su istovremeno i izdavanja

- nabavka materijala za gotovo: nabavili smo materijal od Dobavljača i platili smo iz Blagajne
preduzeća, da smo isplatili sa Tekućeg računa to bi bila nabavka materijala-bezgotovinski.
Račun Blagajne Potražuje tj. ↓ Gotovina što znači da imamo Isplatu, ↓ Novčana imovine i
imamo Izdavanje.

- povlačenje uloga (kapitala): pretpostavljamo da jedan od ortaka istupi iz društva i povlači

sredstva sa TR tj ↓TR, ↓ Gotovina, ↓ Novčana imovina što znači da imamo Isplatu i Izdavanje.

- novčane donacije kulturnim ustanovama: plaćamo preko TR da bismo vršili određene donacije,
↓ sredstva TR, ↓ Gotovina ↓ Novčana imovina i ta promena dovodi do Isplate i Izdavanja.
Preduzeća su motivisana da doniraju novčana sredstva jer dolazi do oslobađanja dela poreza.

2) Isplate nisu istovremeno i izdavanja

- vraćanje ranije uzetog kredita: kada otplaćujemo kredit prebacujemo sredstva sa TR na račun
banke, imamo Isplatu ↓ Gotovine tj TR, Novčana imovina ostaje nepromenjena zbog toga što su
se smanjile Obaveze prema banci za isti iznos smanjenja Gotovine, nemamo Izdavanje.

4
- godišnja pretplata na stručne publikacije: pretpostavljamo da je naš obračunski period 1 mesec
i pretplatili smo se da dobijamo odgovarajuće stručne publikacije narednih 12meseci, isplatili
smo sredstva sa TR, ↓ računi Gotovine i imamo Isplatu, Novčana imovina ostaje ista ali se za isti
iznos smanjenja Gotovine su se↑ Potraživanja i to Aktivna vremenska razgraničenja-unapred
plaćeni rashodi (danas platili za nešštp što ćemo dobijati u narednim obračunskim periodima
kada će nastajati rashodi, tj kada budemo koristili to za šta smo se pretplatili). Nije Izdavanje.

- izmirenje obaveza prema inodobavljačima: pretpostavljamo da se bavimo uvozom robe i da

smo nabavili robu od inostranim dobavljačima, izmirujemo obavezu sa Deviznog računa i ova
promena predstavlja Isplatu, Novčana imovina ostaje nepromenjena, ↓ Gotovina ali su se za isti
iznos ↓ Obaveze, nije Izdavanje.

3) Izdavanja nisu isplate

- nabavka materijala sa odloženim rokom plaćanja: nabavljamo materijal na odloženo plaćanje,

nema tokova gotovine, Gotovina ostaje nepromenjena, nemamo isplatu, ali dolazi do ↑ Obaveza
prema dobavljačima, ↓ Novčana imovina i imamo Izdavanje.

- konverzija kapitala u obaveze: Iako se u praksi češće dešava obrnut slučaj da se obaveze
konvertuju u kapital, moguće i ovo pogotovo u onim zemljama gde banke imaju veliko učešće u
vlasništvu kao što je Nemačka, Japan ili Italija. Banke ne žele da budu u vlasničkoj strukturi ali
zato žele da za taj iznos pozajme sredstva preduzeću. Nema promene Gotovine i ne predstavlja
Isplatu, Novčana imovina se ↓ jer dolazi do ↑ Obaveza i imamo Izdavanje.

Primeri za vežbanje:

1) Preduzeće „Elektrik“ ima neobezbeđena potraživanja prema preduzeću „M“. Kako se

sumnja da će se nad preduzećem „M“ pokrenuti stečajni postupak, preduzeće „Elektrik“
odlučuje da otpiše deo potraživanja u iznosu od 50.000 RSD.

Otpis potraživanja: Duguju Ostali rashodi, Potražuje Ispravka vrednosti potraživanja, ↓

Potraživanja, nemamo promene na računima gotovine, nemamo isplate ali imamo Izdavanja ↓
Novčana imovina.

2) Preduzeće „Prestiž“ je na ime datih avansa uplatilo 20.000 RSD na tekući račun svojih
dobavljača.

Imamo date avanse, preduzeće daje svojim dobavljačima unapred za buduću isporuku, ↓ TR i
imamo Isplate ali nemamo izdavanje, ↓ Gotovina ali su se ↑ Dati avansi a to su Potraživanja koje
naše preduzeće ima prema dobavljačima s obzirom da smo dali unapred sredstva. Novčana
imovina ostaje nepromenjena.

3) Država je preduzeću „X“ iz Kraljeva omogućila novčana sredstva u iznosu od 100.000

RSD na ime oporavka od posledica zemljotresa.

Jednokratna pomoć države, istovremeno i Uplata i Primanje, ↑ Gotovine i ↑ Novčane imovine.

4) Preduzeće „Tigar“ je prodalo zimske gume na kredit u iznosu od 300.000 RSD.

5
Prodaju got. proiz. na odloženo plaćanje, nije Uplata, ništa se nije desilo sa računima Gotovine,
ali jeste Primanje jer je došlo do ↑ Potraživanja.

5) Ortačko društvo „Dobri momci“ ima tri člana. Jedan od ortaka je odlučio da istupi iz
društva i njemu je na ime povlačenja uloga isplaćeno 10.000 RSD.

To je ekonomska promena povlačenje uloga, imamo Isplatu, ↓ Gotovina i Izdavanje jer se ↓

Novčana imovina za isti iznos.

6) Poverioci preduzeća „Železara“ su pristali da u postupku sanacije otpišu dug koji

preduzeće ima prema njima u iznosu od 120.000 RSD.

Retko se dešava u praksi ali kod nas i ne tako retko. Imamo preduzeće kojem poverioci opraštaju
dugove i najčeše je država poverilac. Nemamo uplatu, računi Gotovine se nisu promenili ali se
zato ↑ Novčana imovina kroz ↓ Obaveza i to je Primanje.

7) Preduzeće „ATP“ je primilo novac u iznosu od 300.000 RSD na ime iznajmljivanja

teniskih terena za narednih dvanaest meseci.

Pretpostavljamo da je naš obračunski period 1 mesec, da izdajemo teniske terene i dobijamo

sredstva za narednih 12 meseci, računi Gotovine se ↑, imamo Uplatu, ali Novčana imovina
ostaje nepromenjena jer se za isti iznos povečanja gotovine ↑ Obaveze - to su Pasivna vremenska
razgraničenja – unapred naplaćen prihod. Nemamo primanja. Prihode ćemo zarađivati kako
budu proticali meseci (na kraju svakog meseca ćemo priznati kao Ph pripadajući deo).

PRIHODI – RASHODI

Prihodi i rashodi predstavljaju najšire pojmovie od svih koje smo do sada spominjali jer ph i rh
vezujemo za kretanje Neto (čiste) imovine odnosno za kretanje Sopstvenog Kapitala. A pošto
Neto imovina tj SK predstavlja najširi pojam, širi i od Gotovine i od Novčane Imovine logično
je da su i PH i RH najširi od prethodno pomenutih, uplate i isplate smo vezivali za kretanje
gotovine, primanja i izdavanja za kretanje novčane imovine, a ph i rh za kretanje neto čiste
imovine tj SK. Kada kažemo Finansijski Tokovi mislimo ne samo na Gotovinu već i na
Novčanu imovinu i na Ph i Rh

Def: N.Imovine (SK): Neto (čista)imovina=Bruto imovina - Obaveze

Neto imovina = Gotovina + Potraživanja + Ostala imovina – Obaveze

Ako poredimo neto immovinu u odnosu na novčanu imovinu, vidimo da je neto imovina širi
pojam od novčane imovine za iznos ostale imovine. Ostala imovina je sve u aktivi osim gotovine
i potraživanja.

Ostala imovina = Stalna imovina + Kratkoročna f. ulaganja + Zalihe

Stalna imovina = Nematerijalna ulaganja (patenti i licence) + Materijalna ulaganja

(nekretnine, postrojenja i oprema) + Dugoročna fin. ulaganja.

6
Obrtna imovina = Zalihe + Kratkor. f. ulaganja + Potraživanja + Gotovina.

Stalna + Obrtna imovina = Aktiva = Bruto imovina

Aktiva – Obaveze = Sopstveni Kapital = Neto imovina

Neto imovina tj SK je polazna tačka prilikom definisanja Ph i Rh – kada primamo Ph od kamata

to su Ph jer dovode do ↑Neto imovine, a kada imamo Cenu koštanja prodatih got. proiz ili Rh od
kamata to jesu Rh jer dolazi do ↓ Neto imovine. Ph ↑ Neto imovinu a Rh je ↓.

!!! Def: Prihodi predstavljaju sva povećanja ekonomskih koristi koje nastaju tokom
obračunskog perioda u obliku povećanja Aktive(sredstava) i/ili smanjenja obaveza koja
imaju za rezultat porast sovstvenog kapitala (Neto imovine). Prihodima se ne smatraju
povećanja sopstvenog kapitala koja su posledica transakcija između preduzeća i vlasnika, npr.
po osnovu uplata vlasnika. !!!

Vlasnici su motivisani da manipulišu rezultatom, dok nije postojala poslednja rečenica u

Definiciji, vlasnici su: u periodima lošeg poslovanja oni su pred kraj obračunskog perioda
uplaćivali sredstva na TR i na taj način iskazivali bolji rezultat nego što on to jeste. Danas kada
vlasnici uplate 100k u Akcionarsko društvo Duguje TR a Rezerve Potražuju. Nemamo nikakve
Ph zbog toga što je ↑ Aktive nije uslovljeno poslovanjem preduzeća nego odnosom preduzeća i
vlasnika.

!!! Rashodi predstavljaju sva smanjenja ekonomskih koristi koja nastaju tokom obračunskog
perioda u obliku smanjena Aktive - sredstava i/ili povećanja obaveza koja imaju za rezultat
smanjenje sopstvenog kapitala. Rashodima se ne smatraju smanjenja sopstvenog kapitala koja
nastaju po osnovu transakcija preduzeća i vlasnika npr. isplata vlasnicima. !!!

Pre nego što je dodata ekstenzija vlasnici su bili motivisani da u godinama kada su dobro
poslovali i imali visok rezultat, pred kraj godine povlače sredstva sa TR i samim tim iskazuju
niži Dobitak i plaćaju niži porez državi – da se ne bi oštetila država,kao Rh ne sme isplata
vlasnicima.

! Za Rashode ne postoje posebna pravila za vrednovanje! Zbog čega ne postoji jedinstven

standard gde se na jednom mestu utvrđuje skup svih pravila kako da utvrdimo Rh kada
sastavljamo BU - fin. izveštaje? Zato što su pravila za vrednovanje Rh određena indirektno
pravilima za vrednovanje (procenjivanje) imovine i obaveza. Npr ako nabavimo osnovno
sredstvo, postoji poseban standard koji se bavi nekretninama i u tom std se kaže da preduzeće
može da otpisuje OS primenom linearne metode, degresivne ili funkcionalne metode. Preduzeće
se odlučuje za jednu od te tri metode i time određuje visinu troškova amortizacije tj visinu Rh.
To znači da je izborom pravila za vrednovanje imovine – nekretnina određena visina Rh tj
određeno pravilo za vrednovanje Rh. Postoji std 2 koji se odnosi na Zalihe i tamo piše da kad
utvrđujemo troškove materijala da izaberemo Fifo metod ili metod srednje cene. Kada
izaberemo jedan od ta 2 metoda odlučili smo koliki će biti naši troškovi materijala, Rh su
određeni pravilima za vrednovanje imovine, tj. pravila za vrednovanje Rh se nalaze u svim
pravilima za vrednovanje imovine.

7
Za razliku od Rh, za Prihode postoji poseban računovodstveni standard gde su na jednom mestu
određena pravila za priznavanje/vrednovanje Ph. To je bio MRS 18 a ove godine je donet novi
std MSFI 15.

Odnos prihoda, primanja i uplata

1) Uplata je istovremeno i primanje i prihod

- prodaja robe za gotovo: ↑ Gotovina, imamo Uplatu, a ne dolazi do promene Potraživanja i

Obaveza, imamo ↑ Novčane imovine i imamo Primanja. ↑ Aktiva i ↑ Neto imovina i imamo
Prihod.

2) Primanje je prihod ali nije uplata

- prodaja robe na odloženo: ne dolazi do rasta Gotovine, nema Uplate, ali dolazi do ↑
Potraživanje i ↑ Novčane imovine i to je Primanje. ↑ Aktiva i ↑ Neto imovina i imamo Prihod

3) Prihod nije ni primanje ni uplata

- dobijanje materijalnih vrednosti na poklon: pretpostavljamo da neko preduzeće sa kojim smo

imali dobre poslovne odnose odlazi u stečaj i poklanja nam materijal koji koristimo u poslovnom
procesu, računi Gotovine se ne menjaju, nemamo Uplatu, ne menja se ni Novčana imovina i
nemamo Primanje, ali Neto imovina ↑ jer ↑ Zalihe tj Aktiva i nemamo nikakve Obaveze i imamo
Prihode.

Odnos rashoda, izdavanja i isplata

1) Isplata je istovremeno i izdavanje i rashod

- plaćenje u gotovom materijala koji se ne skladišti: To su uglavnom troškovi električne energije,

troškovi vode, troškovi pare ili trošak materijala ako upravljamo zalihama putem Just in time
sistema pa nemamo skladištenje zaliha već odmah idu u proizvodni proces odmah ih knjižimo
na računu Troškovi materijala i pri tom pretpostavljamo da taj materijal koji smo odmah pustili u
proces proizvodnje ne skladištimo i plaćamo u gotovom iz Blagajne, nemamo obaveze prema
Dobavljačima. Dolazi do ↓ Gotovine imamo Isplatu, ↓ Novčana imovina i ↓ Neto imovina jer se
↓ Aktiva (nema promene Zaliha)i imamo Izdavanje i Rh.

2) Izdavanje je rashod ali nije isplata

- otpis potraživanja: nema kretanja Gotovine, nije Isplata, ↓ Novčana imovina kroz ↓
Potraživanja dolazi do pada novčane imovine i imamo Izdavanje, ↓ Neto imovina, ↓ vrednost
Aktive i imamo Rh.

3) Rashod nije ni izdavanje ni isplata

- smanjenje fer vrednosti Dugoročnih HoV: imamo Dugoročne hov, akcije ili obveznice koje
vrednujemo po Fer vrednosti i dolazi do ↓ Fer vrednosti, nemamo Isplate, Novčana imovina ne
uključuje finansijska ulaganja tj hov i nije pogođena ovom promenom, nemamo Izdavanje. Hov

8
spadaju u Ostalu imovinu i pošto je došlo do ↓ tržišne odnosno fer vrednosti tih hov dolazi do
↓Aktive, ↓ Neto imovina i imamo Rh.

Primeri za vežbanje:

1) Preduzeće „Elektrik“ ima neobezbeđena potraživanja prema preduzeću „M“. Kako se sumnja
da će se nad preduzećem „M“ pokrenuti stečajni postupak, preduzeće „Elektrik“ odlučuje da
otpiše deo potraživanja u iznosu od 50.000 RSD.

2) Preduzeće „EKO automobili“ prodalo je 20 automobila na električni pogon na kredit u iznosu

od 1.000.000 RSD. CK ovih auomobila iznosi 800.000 RSD.

3) Preduzeće „Reg“ je isporučilo robu (čija je nabavna vrednost 35.000 RSD) svojim kupcima za
koju je prethodno primilo avanse od 50.000 RSD.

3,) Izvršena je konverzija obaveza u sopstveni kapital u iznosu od 235k D.

4) Ortačko društvo „Dobri momci“ ima tri člana. Jedan od ortaka je odlučio da istupi iz društva i
njemu je na ime povlačenja uloga isplaćeno 10.000 RSD.

5) Preduzeće „Z“ dobilo je od poslovnog partnera mašinu u vrednosti od 20.000 RSD na poklon.

6) Preduzeće „Mašinac“ je izvršilo redovan otpis osnovnih sredstava u iznosu od 10.000 RSD.

7) Preduzeće „Skram“ je otkupilo sopstvene redovne akcije za 120.000 RSD.

UČINCI - TROŠKOVI

Učinci i troškovi se u preduzeću koriste da bi se pratili realni robni tokovi odnosno ono što se
dešava u samom procesu proizvodnje tj u proizvodnom pogonu. Budući da se učinci i troškovi
koriste da bi se evidentirale ekonomske promene koje se dešavaju u proizvodnom pogonu to su
računovodstveni pojmovi koji se evidentiraju u pogonskom knjigovodstvu.

Između učinaka i troškova postoji čvrsta neraskidiva veza, kaže se da su troškovi izazvani
učincima a to znači da svako nastajanje učinaka u proizvodnom pogonu mora bez izuzetka iza
sebe kao posledicu da ima nastanak odgovarajućeg troška. Ta veza koja postoji između učinaka i
troškova se opisuje kroz princip uzročnosti. Međutim bitno je da shvatimo da princip
uzročnosti koji ovde koristimo je pojam koji se vezuje isključivo za pogonsko knjigovodstvo.!!!
Postoji i načelo uzročnosti ali ono nema veze sa ovim principom, načelo uzročnosti se kao
pojam koristi u finansijskom knjigovodstvu da bi opisao zahtev da se svim Ph tekućeg
obračunskog perioda dodele njima pripadajući Rh, da bi imali obračunat realan periodični
rezultat!!!

Def: Troškovi predstavljaju novčani izraz trošenja (utrošaka) faktora procesa rada (inputa) koji
nastaju u vezi sa proizvodnjom (stvaranjem) učinaka, uključujući i odgovarajuće novčane poreze
i doprinose. U prvom delu definicije vidimo princip uzročnosti. Ako posmatramo
poreze i doprinose, jasno je da oni ne nastaju u samom proizvodnom pogonu i nisu direktno
povezani sa proizvodnjom učinaka i postavlja se pitanje zašto ulaze u definiciji troškova,

9
objašnjenje: redovno plaćanje poreza i doprinosa predstavlja pravnu / zakonsku pretpostavku da
bi preduzeće nastavilo sa poslovanjem a samim tim i da bi obavljalo proizvodnju i prodaju
učinaka.

Ovako definisani troškovi koriste se kao pojam u pogonskom knjigovodstvu. Trošak kao pojam
se koristi i u finansijskom knjigovodstvu tamo troškovi predstavljaju vrednost nedovršene
proizvodnje i nerealizovanih proizvoda koji se nalaze u Aktivi bilansa stanja. Ti troškovi u fin.
Knjigovodstvu će postati Rh onda kada dođe do realizacije tj prodaje gotovih proizvoda. !!! 2
perspektive troškova!!! Fin i pog. knjigovodstvo!

Klasifikacija troškova u pogonskom knjigovodstvu:

Nastaju kao posledica trošenja internih

usluga
I primarni i sekundarni troškovi predstavljaju novčani iznos trošenja inputa koji nastaju u vezi sa
proizvodnjom učinaka. Razlika između primarnih i sekundarnih troškova je odakle potiču ti
inputi. Kod primarnih troškova ti inputi potiču izvan preduzeća (od dobavljača) pa su primarni
troškovi troš. po vrstama u finan. računovodstvu: amortizacija, zarada, materijal, proizvodni i
neproizvodni troškovi. Pored primarnih postoje Sekundarni troškovi, kod njih inputi koji se troše
nabavljaju se u samom preduzeću: imamo radionicu za popravke i imamo proizvodni pogon gde
rade mašine i ta radionica za popravke popravlja mašinu koja se pokvarila i tada se troše inputi tj
resursi, radionica pruža uslugu osnovnoj delatnosti. Ti troškovi predstavljaju sekundarne
troškove koji nastaju kao posledica trošenja usluga – inputa koji se stvaraju u samom preduzeću,
jedan deo preduzeća pruža usluge drugom delu preduzeća. I jedni i drugi troškovipredstavljaju
troškove u pogonskom knjigovodstvu.

Odnos između rashoda i troškova

1. Rashodi kao pojam u finan. knjigovodstvu su jednaki (identični) sa pojmom troškovima kao
pojmom koji se koristi u pogonskom knjigovodstvu ako se poklapaju onda se ti rashodi zovu
ciljni rashodi, a ti troškovi se nazivaju osnovni troškovi.

2. Rashodi kao pojam u finan. knjigovodstvu veći od troškova kao pojma koji se koristi u
pogonskom knjigovodstvu. Rashod smanjuje Neto imovinu ali neće biti povezan sa
proizvodnjom učinaka i neće biti trošak, ta situacija dovodi do toga da imamo nastanak
neutralnih rashoda (iznos za koji su Rh iz F.K. v > Troš u P.K.).

3. Troškovi kao pojam u pogonskom k. veći od rashoda u finan. k. To je nešto što nastaje u vezi
sa proizvodnjom učinaka, jeste trošak ali ne smemo da ga priznamo kao Rh u F.K. zbog
određenih pravila koja se tamo primenjuju. Iznos za koliko su troškovi veći od Rh se zove
dodatni ili kalkulativni troškovi.

1) Ciljni rh i osnovni troškovi: U našem BU se primenjuje metoda ukupnih troškova, poslovne

rashode čine troškovi po vrstama i to su Rh u finansijskom knjigovodstvu, a u pogonskom
troškovi po vrstama su primarni troškovi, što znači da troškovi po vrstama predstavljaju troškove

10
materijala, zarada, amortizacije, neproizvodnih i proizvodnih usluga i pokazuju da se finansijsko
i pogonsko knjigovodstvo podudaraju.

DODATNI TROŠKOVI

Neutralni rashodi 3 slučaja kada su Rashodi > Troškova

1. Rashodi strani proizvodnji – Rh koji se ne mogu ni na jedan način dovesti u vezu sa

proizvodnjom. Primer: donacije sportskim društvima. Imamo donaciju, isplaćujemo sredstva sa
TR, ↓ se naša Aktiva, ↓ Neto imovina i imamo Rashode u finan. Knjigovodstvu. Donacije
nemaju veze sa proizvodnjom i ne možemo ih priznati kao trošak u pogonskom knjig. Rh >
Troškova = Neutralni Rh

2. Ostali rashodi – mogu da se dovedu u vezu sa proizvodnjom i prodajom učinaka donekle, ali
je ta veza previše slaba da bi se oni mogli smatrati troškovima u pogonskom knjigovodstvu tj da
bi bio zadovoljen princip uzročnosti. Imamo Rh ali nemamo Trošak, tj Rh > Troškova =
Neutralni Rh. Primer: troškovi kala, rastura, loma i kvara, ti troškovi nastaju na zalihamai oni do
jednog trenutka imaju vezu sa proizvodnjom učinaka, kaže se za taj proces proizvodnje troškovi
kala i rastura će iznositi 1000 rsd i do tog iznosa su povezani sa procesom proizvodnje učinaka.
Ali ako se ispostavi tokom obračunskog perioda da su ti troškovi iznosili 1300, 300 predstavlja
troškove kala, rastura, loma i kvara, predstavlja manjak na zalihama koji nije posledica samog
procesa proizvodnje već posledica nekih subjektivnih slabosti (preduzeća). Predstavljao bi Rh i
smanjio bi Neto imovinu jer imamo manjak ali ne bi mogao da bude trošak jer nije povezan sa
procesom proizvodnje. Do 1000 jesu troškovi u pogonskom knjig. A manjkovi preko tog iznosa
su Rh ali ne mogu da budu troškovi u pog. k.

Drugi primer: negativne kursne razlike dovode do smanjenja Neto imovine u fin. K. jesu Rh ali
sa druge strane pošto nisu povezani sa proizvodnjom učinaka nemamo troškove u pogonskom k.
Rh > Troškova = Neutralni Rh

3. Neutralni rashodi uslovljeni procenom – za razliku od prva dva tipa koji se javljaju u
finansijskom k a nisu se javljali u pogonskom, ovde imamo i priznavanje Rh u finan. K. i
priznavanje troškova u pogonskom k. ali je iznos Rh koji smo priznali u finansijskom veći od
iznosa troškova u pogonskom k. Ovo povezujemo sa troškovima amortizacije. Primer:
Posmatramo finansijsko knjig i pogonsko k. Finansijsko k ima dva cilja: održanje likvidnosti ili
održanje profitabilnosti odnosno cilj je da korisnicima prikaže da je dato preduzeće ili likvidno
ili profitabilno, da bude što likvidnije, što profitabilnije. Sa druge strane osnovni cilj pogonskog
k je što tačnija cena koštanja, što relevantnija CK, da vlasnici vide koliko ih je koštala
proizvodnja određenog proizvoda. (uvek postoji trade off između likvidnosti i profitabilnosti, ili
cilj L ili cilj P). -Pretpostavljamo da se pred fin k postavlja cilj likvidnost.
Preduzeće nabavlja nova osnovna sredstva, treba da se odluči da li će finan. k da koristi linearnu
amortizaciju ili degresivnu Am. Vraćamo se na to da je osnovni cilj likvidnost i preduzeće će se
opredeliti za degresivnu Am jer Degresivna am dovodi do iskazivanja većih troškova am tj do
nižeg periodičnog rezultata, ako imamo niži periodični rezultat imamo i manje odlive po osnovu

11
dividendi i na taj način štitimo likvidnost. Pred pogonsko knjigovodstvo se postavlja cilj što
tačnija CK, pretopostavimo da smo nabavili OS - nekretnine – zgrade i za njih je karakteristično
da jednako gube vrednost tokom obračunskih perioda i to je linearna amortizacija. Sada
poredimo u fin. k smo izabrali degresivnu am a u pogonskom k linearnu am, degresivna
amortizacija je u prvim godinama korišćenja veća od linearne amortizacije i za taj iznos za koji
su troškovi am u finan. k obračunati po degresivnoj am > od troškova am obračunati u
pogonskom k obračunati po linearnom imamo neutralne Rh uslovljene procenom.

Dodatni - Kalkulativni troškovi Troš u pogonskom k > Rh u finansijskomk. Dodatni troškovi

su povezani sa proizvodnjom učinaka ali u finansijskom k ne smemo da ih priznamo iz
određenih razloga.

1. Kalkulativni troškovi koji ne odgovaraju strukturi rashoda u finansijskom

knjigovodstvu (oportunitetni troškovi sopstvenog kapitala – kamatna stopa na uloženi SK): U
pogon. k. osnovni cilj obračunati što relevantniju CK, menadžeri zahtevaju od zaposlenih da se u
obračun CK uključe i oportunitetni troškovi. Dok u finansijskom k ne smemo da priznamo
oportunitetne troškove, već samo one koji su stvarno nastali i za koje postoji odgovarajuća
dokumentacija. U pogonskom k priznajemo oportunitetne troškove i uključujemo u CK, a u
finansijskom ne. Kada imamo Tr > Rh = Kalkulativni troškovi

2. Kalkulativni troškovi sa zadatkom da se periodizira (vremenski raspodeli trošenje

resursa), pogonskim razlozima uslovljena, potrošnja vrednosti koja nastaje od slučaja do
slučaja (Primer: troškovi održavanja pogonske spremnosti). Pretpostavljamo da imamo troškove
krečenja, zgrade kako bi se u njoj poslovalo, ti troškovi nastaju jednom u 5 godina i kada nastaju
izazivaju ogromno odlivanje resursa i priznavanje Rh u fin. k. Menadžement preduzeća koji
donosi odluke na bazi ck kaže da se ti troškovi pravilno raspodele na CK za ceo period od 5
godina, da se ne bi desilo da u godinu kada imamo to krečenje, CK bude ogromna a da u svim
ostalim periodima do ponovnog izdatka bude previše niska. Imamo 2 trenutka kada imamo
održanje pogonske spremnosti 1. i 5. godina, medjutim menadžment preduzeća želi da se ovi
ogromni izdaci pravilno rasporede na CK na svih pet godina da bi ona bila ravnomerno
opterećena da bi se donosile poslovno finansijske odluke. Nas zanima kakva je situacija u 2. 3. i
4. godini.

Izdatke imamo u 1. i 5. godini i tada ih priznajemo kao Rh u fin. k. ali raspoređujemo taj
ogroman iznos na CK, imamo troškove u pogonskom k a u finan. k ne priznajemo ništa jer smo
priznali u 1. i 5. god ne nastaju tj ne postoje u 2.3.4. god i tada su Troškovi > Rh i imamo
dodatne troškove.

3. Dodatni troškovi uslovljeni procenom povezati sa trošk. amortizacije. Priznajemo i

troškove u pogonskom k i Rh u finansijskom k ali su nam Troškovi > Rh = Dodatni troš. Pred
fin k postavljamo 2 cilja ili L ili P. Kao cilj pretpostavljamo profitabilnost: želimo što
profitabilnije da se iskažemo, nabavljamo nova osnovna sred i standard nam dozvoljava da
biramo metod izmedju linearne i degresivne am, biramo linearnu am. U pogonskom k
pretpostavljamo da smo nabavili IT opremu i ona se otpisuje degresivnom metodom am jer to
odgovara suštini osnovnih s koje smo nabavili, samim tim ćemo imati kvalitetniju, relevantniju
CK. Vršimo poređenje: Trošak am u pogon k > Troškova am u fin k = Dodatni troškovi koji su
uslovljeni procenom jer smo birali koji ćemo metod am primeniti.

12
Odnos između prihoda i učinaka

Definicija Prihoda: Povećanja Neto imovine koja nemaju veze sa transakcijama sa vlasnicima.
Za razliku od prihoda koji mogu da nastanu kao proces proizvodnje ali i ne moraju, Učinci su
uvek rezultat isključivo pogonske aktivnosti (procesa proizvodnje).

Učinak se u momentu bilansiranja (u finansijskom knjigovodstvu) može pojaviti u tri kategorije

(slučaja): Ph u fin k = Učinku u pog k

1. Prihod od prodaje gotovih proizvoda (utržak) priznajemo u BU, to su Ph u fin k,

predstavljaju proizvedene učinke pomnožene prodajnom cenom. To su učinci (gotovi p)
vrednovani prodajnim cenama.

2. Povećanje zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda u našoj bilansnoj šemi, tj

BU primenom metode ukupnih troškova, na strani Ph imamo Povećanje zaliha nedovršene proiz
i got proiz, predstavlja Ph u fin k s obzirom da se nalazi na prihodnoj strani BU. S druge strane
Zalihe np i gp su učinci jer nastaju u proizvodnom procesu. Povećanje zaliha np i gt primer i za
učinke i za prihode. Moramo znati vrednovanje tog povećanja: Ph od prodaje po prodajnim
cenama, a povećanje zaliha po ceni koštanja. Ne mogu po prodajnoj ceni zbog poštovanja načela
realizacije jer su to učinci koji nisu realizovani na eksternom tržištu.

3. Interni prihod (u visini cene koštanja) Ph od aktivirani sopstveni učinci: Imamo preduzeće
koje se bavi razvojem software i koristi ga u sopstvenom poslovanju. Samo sebi prodaje
proizvod i po osnovu toga nastaju interni prihodi. To je učinak, nastaje kao posledica procesa
proizv, ali je istovremeno i prihod. Vrednujemo ih u visini CK zbog načela realizacije, učinke
nismo eksterno realizovani već su interno realizovani i ne sme po prodajnim cenama.

Zbog obračuna rezultata nam trebaju informacije o učincima, prihodima, troškovima i

rashodima. Kada od ukupnih učinaka oduzmemo ukupne troškove dobijamo poslovni odnosno
pogonski rezultat i on pokazuje koliki je rezultat preduzeće ostvarilo isključivo obavljanjem
proizvodnog procesa i prodajom učinaka.

UČINCI – TROŠKOVI = POSLOVNI REZULTAT (pogonski rezultat)

PRIHODI – RASHODI = DOBITAK/GUBITAK (neto rezultat)

Sa druge strane kada od ukupnih prihoda oduzmemo ukupne rashode dobijamo dobitak ili
gubitak koje je preduzeće ostvarilo tokom obračunskog perioda.

Primer 1: Polazeći od sledećih podataka:

- troškovi materijala 50.000
- troškovi amortizacije u finansijskom knjigovodstvu su za 4.000 veći od troškova amortizacije
u pogonskom knjigovodstvu (koji iznose 7.000)
- aktivirani sopstveni učinci (interni prihod) 25.000
- doprinos privrednoj komori 5.000
- prihodi od prodaje gotovih proizvoda 135.000
- rashodi po osnovu kamata 30.000

13
- troškovi zarada 40.000
- Dobici od prodaje HOV 20.000
Obračunati: neto rezultat (dobitak/gubitak) i poslovni rezultat
--------------------
Poslovni rezultat = 25000+135000 - (da smo imali povećanje Zaliha) -
- 50000 + 7000 + 5000 + 40000 =
= 160000 - 102000=58000

Neto rezultat = 58000 + Neutralne Ph – Neutralne Rh + 20000-4000-30000 = 44000

Neutralni Rh > Neutralni Ph

-----------
Primer 2: Na osnovu sledećih podataka utvrditi vrednost poslovnog rezultata i neto rezultata pre
oporezivanja: prihodi od prodaje 100.000, troškovi materijala 30.000, negativne kursne razlike
10.000, povećanje zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda 20.000, troškovi zarada
50.000, manjkovi na zalihama 5.000, prihodi od kamata 8.000, porez za korišćenje gradskog
zemljišta 5.000, troškovi amortizacije (pogonska jednaka knjigovodstvenoj) 5.000, aktivirani
sopstveni učinci 15.000.

Prezentacija 2 -3. Vežbe

Pojam bilansa (BS) i njegova sadržina

Poreklo pojma

Reč bilans vodi poreklo od spoja latinskih reči bilanx – libra (bilans libra) što u prevodu znači
vaga sa dva tasa. Ona izražava jednakost između dve strane bilansa koja u svakom trenutku mora
da postoji odnosno jednakost između aktive i pasive.

Ali u poslovnoj praksi, tj. knjigovodstvenoj / računovodstvenoj praksi, pojam bilans vezujemo za
italijansku reč bilancio – bilans (bilanćio). Ovaj termin se prvi put u poslovnoj praksi spominje u
Italiji odnosno Veneciji zato što je Venecija bila u srednjem veku centar trgovine, odvijale su se
brojne transakcije na dnevnom nivou i trgovci su želeli da vide koliko uspešno posluju odnosno
kojom imovinom raspolažu u određenom vremenskom trenutku. I tada faktički se razvija sistem
dvojnog knjigovodstva, odnosno bilansi i finansijsko izveštavanje onakvim kakve ih mi danas
poznajemo. Dakle, računovodstvo odnosno finansijsko izveštavanje nema sopstvene ciljeve, ono
ima ulogu da prati šta se dešava u okruženju i da izveštava o tome koliko preduzeća uspešno
posluju. Kada su te transakcije postale do te mere obimne, da nisu mogle nasumično da se
hvataju beleške na kraju dana, zahtevala su da se napravi odgovarajući sistem, sistem dvojnog
knjigovodstva i prvi put se to dešava u Veneciji.

Formalno obeležje

Svaki bilans tj. bilans stanja ima neke dve osnovne pojmovne karakteristike:

14
1. Bilans uvek ima dve strane, pri čemu se te dve strane ne moraju nužno nalaziti jedna pored
druge. BS je dvostrani pregled, ima dve strane, aktivu i pasivu, nezavisno od toga da li se te dve
strane nalaze jedna pored druge ili jedna ispod druge.

2. Između te dve starne, na dan bilansa uvek mora postojati formalna odnosno računska
jednakost. Na kraju obračunskog perioda odnosno na sam dan bilansa, između te dve strane mora
postojati jednakost (formalna odnosno računska jednakost). Dakle, na dan bilansa aktiva mora
biti jednaka pasivi zato što govorimo o identičnoj imovini, samo je posmatramo iz dve različite
perspektive, gde aktiva predstavlja imovinu po oblicima, a pasiva predstavlja imovinu po
izvorima finansiranja.

Od toga da li se te dve strane nalaze jedna pored druge ili jedna ispod druge, zavise i forme
bilansa koje se u praksi sreću, pa imamo 2 forme bilansa:

1. Forma T konta i 2. Forma liste (štafelna forma)

1. Forma T konta – karakteriše dvostrani pregled gde se aktiva nalazi na levoj strani, a pasiva sa
desne strane. Ovakva forma konta se u praksi jako retko sreće ali se zato često koristi u
udžbeničkoj literaturi, odnosno prilikom teorijske analize. Forma T konta je dobra ako želimo da
vršimo teorijsku analizu zato što forma konta omogućava direktno sučeljavanje određenih
pozicija aktive s jedne i određenih pozicija pasive sa druge strane. Forma konta je preglednija za
teorijsku analizu jer direktno možemo da sagledamo odnos između pojedinih pozicija aktive sa
leve strane i pojedinih pozicija pasive sa desne strane. Pa ako npr. želim na prvi pogled da vidim
kakav je odnos recimo između stalne imovine i dugoročnog kapitala ili obrtne imovine i
kratkoročnih izvora finansiranja, to ću mnogo jednostavnije uraditi ako imam formu konta, gde
mi je aktiva sa leve a pasiva sa desne strane, nego ako imam formu liste.

2. Forma liste (štafelna forma) – podrazumeva dvostrani pregled, gde se pozicije aktive nalaze sa
gornje strane, prvo se navode pozicije aktive, a pozicije pasive se nalaze sa donje strane odnosno
nalaze se ispod pozicija aktive. Forma liste se gotovo uvek koristi u poslovnoj praksi jer je takva
bilansna šema propisana kod nas od strane Ministarstva finansija. Preduzeća nemaju izbor da li
će da sastavljaju formu konta ili formu liste, već u svakoj državi određeno telo propisuje kako će
izgledati bilansna šema. Kod nas za proizvodna preduzeća Ministarstvo finansija propisuje takvu
bilansnu šemu koja podrazumeva da se bilans stanja sastavlja u formi liste.

*Izmene MRS 1

2008. godine došlo je do izmene (revizije) MRS 1 (Međunarodnog računovodstvenog standarda

1) koji se zove FINANSIJSKI IZVEŠTAJ OPŠTE NAMENE i te izmene su stupile na snagu
1.1.2010. Tom revizijom standarda 1 iz 2008. je promenjen naziv BILANSA STANJA. Taj
standard zahteva da se umesto termina BS koristi termin IZVEŠTAJ O FINANSIJSKOM
POLOŽAJU NA KRAJU PERIODA. Do ovakve izmene standarda je došlo jer regulatorna tela
smatraju da termin BS zapravo ne odražava suštinu samog finansijskog izveštaja, tj. sadržinu
finansijskog izveštaja, već oni smatraju da termin BS više odražava formu odnosno sam
knjigovodstveni postupak koji treba da rezultira time da je A = P. Regulatorna tela smatraju da
naziv finansijskog izveštaja treba da odgovara njegovoj sadržini, ne toliko zbog ljudi koji se bave
računovodstvom, već zbog onih koji se ne bave. Jer kad nekome kažemo bilans stanja ko nije iz

15
struke, možda neće razumeti. Ali ako kažemo Izveštaj o finansijskom položaju već će biti jasnije
o čemu se radi.

BS sadrži sredstva, obaveze i sopstveni kapital, a to su elementi finansijskog položaja. To je ono

što određuje finansijski položaj jednog preduzeća u određenom vremenskom trenutku. I baš zbog
toga što BS sadrži sredstva, obaveze i sopstveni kapital, promenjen mu je naziv u Izveštaj o
finansijskom položaju na kraju perioda (na dan bilansa). Regulatorna tela zahtevaju da se u svim
budućim standardima koji se donesu nakon 2010. koristi ovaj novi termin.

Regulatorna tela zahtevaju da se u standardima obavezno koristi ovaj termin, ali u poslovnoj
praksi se i dalje koristi termin BS. Oni ne zahtevaju od preduzeća da to odmah promene već je to
ostavljeno da se u praksi izmeni vremenom. (smatraju da je termin BS previše ustaljen, da bi se
odjednom napravila takva promena).

Sadržina bilansa

BS predstavlja finansijski izveštaj koji prikazuje imovinu po obliku (aktivu) i imovinu po

izvorima finansiranja (pasivu) u određenom vremenskom trenutku, a taj trenutak se naziva DAN
BILANSA.

Prema našem Zakonu o Računovodstvu taj dan bilansa je 31.12. Međutim, određena preduzeća
koja se bave određenom delatnošću gde je izražena sezonska komponenta trenda, npr. preduzeća
koja se bave ugostiteljstvom pa recimo imaju lanac hotela na planinama, kod njih tj. ta preduzeća
mogu zahtevati od Ministarstva finansija da im dan bilansa odstupa od 31.12., pa da recimo to
bude 31.3. Ta preduzeća to zahtevaju od Ministarstva finansija i ono im to uglavnom dozvoljava
zato što kod tih preduzeća dan bilansa 31.12. ne reprezentuje stvarni kraj poslovne godine. Ako
imamo hotel na Kopaoniku, naravno da 31.12. nećemo imati realnu sliku finansijskog položaja
zato što je to u suštini sredina sezone. Taj dan bilansa se donekle može i fleksibilno shvatiti.

Između pozicija aktive i pozicija pasive ne postoji direktna veza odnosno između pojedinih
pozicija aktive i pojedinih pozicija pasive ne postoji direktna veza. Ono što mora da postoji jeste
jednakost na nivou celine. Šta to znači da između pojedinih pozicija aktive i pojedinih pozicija
pasive ne postoji direktna veza? Već da postoji samo jednakost na nivou celine? To znači da ako
mi posmatramo aktivu bilansa stanja i vidimo određenu nekretninu u aktivi, mi ne možemo da
kažemo da je ta nekretnina finansirana baš iz ovog dugoročnog kredita. Ili ako gledamo zalihe,
mi ne možemo reći ove zalihe su finansirane iz ovog kratkoročnog kredita u pasivi ili od strane
ovih dobavljača. Dakle, mi kad gledamo BS mi samo vidimo da postoji jednakost na nivou
celine odnosno da je A = P, ali mi ne možemo da sagledamo vezu koja postoji između pojedinih
pozicija aktive i pojedinih pozicija pasive. Za to služe analitičke evidencije.

Kada sastavljamo BS mi moramo da poštujemo određeni redosled bilansnih pozicija.

Da bi se stvorio red prilikom sastavljanja aktive i pasive u teoriji i praksi su razvijena 2 odnosno
4 principa.

16
Principi za utvrđivanje redosleda bilansnih pozicija:

1. Princip likvidnosti (rastuće ili opadajuće) za pozicije aktive

2. Princip dospelosti (rastuće ili opadajuće) za pozicije pasive.

Da li je likvidnost sredstava isto što i likvidnost preduzeća? -Nije.

Likvidnost preduzeća je sposobnost preduzeća da izmiri svoje dospele (kratkoročne) obaveze

bez preko potrebnog finansijskog naprezanja. To znači da nije likvidno preduzeće ono koje će
danas da se zaduži da bi vratilo neku obavezu, a onda zbog tog duga da ode u stečaj posle 3
meseca. Došlo je do preteranog finansijskog naprezanja.

Likvidnost sredstava predstavlja sposobnost (brzinu) sredstava da budu konvertovana u

gotovinu ili se još kaže da predstavlja stepen njihove unovčivosti.

Ovde smo govorili o ova dva pojma (likvidnost preduzeća i likvidnost sredstava) zato što smo
rekli da se bavimo principima za utvrđivanje redosleda bilansnih pozicija, govorimo o likvidnosti
i mislimo na likvidnost sredstava. Kada kažemo princip likvidnosti u aktivi to znači princip
likvidnosti sredstava.

1. Princip likvidnosti – aktiva

1.1. Princip rastuće likvidnosti – podrazumeva da prilikom sastavljanja aktive BS krećemo od

najmanje likvidnih ka najlikvidnijim pozicijama. Odnosno polazimo od pozicija koje se
najsporije pretvaraju u gotovinu ka pozicijama koje se najbrže pretvaraju u gotovinu.

Dakle prvo navodimo pozicije STALNE IMOVINE pa pozicije OBRTNE IMOVINE. Kako se
krećemo niz Aktivu BS likvidnost sredstava raste. Za ovaj princip se odlučuju tj. primenjuju ga
preduzeća koja u prvi plan žele da istaknu SIGURNOST (STABILNOST). To znači da se u
aktivi prvo navode pozicije STALNE IMOVINE, što znači da ta preduzeća svojim korisnicima
prvo žele da predstave svoju SI (nekretnine, postrojenja i opremu), a SI simbolizuje imovinu koja
je dugoročno vezana za preduzeće odnosno ukazuje korisnicima finansijskog izveštaja
(investitorima i poveriocima) da je preduzeće vezano dugoročno za određenu lokaciju, što je
odraz sigurnosti. Ili recimo ako preduzeće ima licencu za proizvodnju nekih proizvoda čiji je
procenjeni vek 10 godina, šalje se informacija da je preduzeće sigurno (stabilno) i da očekuje
profitabilno poslovanje i u narednih 10 godina. Tip preduzeća koji će u praksi primenjivati
princip rastuće likvidnosti su proizvodna preduzeća. Ako pogledamo našu bilansnu šemu
Ministarstvo finansija propisuje za proizvodna preduzeća princip rastuće likvidnosti.

1.2. Princip opadajuće likvidnosti – podrazumeva da se prilikom sastavljanja aktive BS

krećemo od najlikvidnijih ka najmanje likvidnim pozicijama. Prvo navodimo pozicije OBRTNE
IMOVINE pa nakon njih pozicije STALNE IMOVINE, kako se krećemo niz aktivu BS
likvidnost sredstava opada. Ovaj princip primenjuju preduzeća koja u prvi plan žele da istaknu
LIKVIDNOST – da pošalju korisnicima informacije da je sposobno da o roku izmiruje svoje
dospele obaveze. To su uglavnom banke odnosno finansijske institucije i ako pogledamo

17
bilansnu šemu za banke koja postoji u Srbiji, a koju propisuje Narodna banka Srbije, ona
propisuje tako da se u aktivi primenjuje princip opadajuće likvidnosti.

2. Princip dospelosti – pasiva

2.1. Princip rastuće dospelosti – podrazumeva da se prilikom sastavljanja pasive BS krećemo

od pozicija koje najkasnije dospevaju, ka pozicijama koje najranije dospevaju.

Najkasnije dospevaju – to znači da trenutak plaćanja ne očekujemo u nekoj sagledivoj

budućnosti. Najranije dospevaju – trenutak plaćanja se očekuje u nekom kratkom roku, uskoro.

Prvo navodimo pozicije SOPSTVENOG KAPITALA, pa DUGOROČNIH OBAVEZA, pa

KRATKOROČNIH OBAVEZA. Kako se krećemo niz pasivu, taj trenutak dospelosti (kad će
preduzeće izvršiti plaćanje) je sve bliži.

Zašto Sopstveni Kapital najkasnije dospeva odnosno kada kažemo da SK dospeva?

-1) SK nikad ne dospeva – to se kaže jer mi sastavljamo finansijske izveštaje za
preduzeća koja posluju po going koncern principu, za koja se očekuje da nikad neće prestati sa
poslovanjem, pa se zato kaže da SK nikad ne dospeva.

-2) A u suštini SK dospeva tek u trenutku likvidacije preduzeća. Za ovaj princip rastuće
dospelosti se odlučuju ona preduzeća koja žele u prvi plan da stave sigurnost odnosno to su
preduzeća koja u najvećoj meri zavise od kapitala vlasnika. I zbog toga se u prvi plan ističe SK.

A mi znamo da kada kažemo da je učešće u SK u pasivi veliko, za to preduzeće kažemo da je

solventno tj. sigurno. Kod principa rastuće dospelosti se u prvi plan ističe sigurnost tj. SK i
primenjivaće ga proizvodna preduzeća i Ministarstvo finansija u bilansnoj šemi propisuje da
proizvodna preduzeća primenjuju princip rastuće dospelosti, jer su to preduzeća koja zavise od
kapitala vlasnika.

2.2. Princip opadajuće dospelosti – podrazumeva da polazimo od pozicija koje najranije

dospevaju i krećemo se ka pozicijama koje najkasnije dospevaju. Polazimo od pozicija koje će
zahtevati plaćanje u jako kratkom roku i krećemo se ka pozicijama koje faktički neće zahtevati
plaćanje sve do trenutka likvidacije. Prvo navodimo pozicije KRATKOROČNIH OBAVEZA, pa
DUGOROČNIH OBAVEZA, pa tek na kraju SOPSTVENOG KAPITALA. Kako se krećemo
niz pasivu trenutak plaćanja je sve dalji odnosno dospelost opada. Preduzeća koja se odlučuju za
ovaj princip su ona koja zavise od poverilaca (ne od kapitala vlasnika), već od pozajmljenog
kapitala poverilaca. To su banke odnosno finansijske institucije. NBS propisuje princip
opadajuće dospelosti.

Ako se u aktivi primenjuje princip rastuće likvidnosti, u pasivi se mora primenjivati princip
rastuće dospelosti. Ova dva principa imaju isti cilj, a to je da prikažu da je preduzeće sigurno.
Oba ih primenjuju proizvodna preduzeća jer to zahteva Ministarstvo finansija propisanom
bilansnom šemom.

18
Ako preduzeće primenjuje princip opadajuće likvidnosti u aktivi onda mora u pasivi da
primenjuje princip opadajuće dospelosti. I jedan i drugi princip imaju isti cilj, a to je da prikažu
likvidnost preduzeća, i jedan i drugi se koriste od strane banaka i finansijskih institucija odnosno
NBS zahteva ova dva principa u bilansnim šemama banaka i finansijskih institucija.

*** Razdvajanje pojma bruto imovine od aktive

U kom slučaju je pojam bruto imovine uži od pojma aktive?

-Na strani aktive se nalaze sredstva, na strani pasive SK i obaveze i u najvećem broju slučajeva
kad kažemo aktiva mi mislimo na bruto imovinu. Pojam aktive u najvećem broju slulčajeva je
podudaran sa pojmom bruto imovine. Međutim, postoji jedna okolnost kad se aktiva kao pojam i
bruto imovina kao pojam ne poklapaju, odnosno postoji situacija kada je bruto imovina manja od
aktive. Tj. da se u aktivi može naći i nešto što nije bruto imivina – to je GUBITAK IZNAD
VISINE SOPSTVENOG KAPITALA. Ne gubitak, jer gubitak je odbitna pozicija SK u pasivi,
već gubitak iznad visine SK. Pošto ne može da se stavi u pasivi posto je SK ceo pojeden, stavlja
se u aktivu. I tad je aktiva veća od bruto imovine.

VRSTE BILANSA

Zašto uopšte postoje različite vrste bilansa?

Vremenom se shvatilo da jedan bilans odnosno da jedan tip bilansa ne može istovremeno da
zadovolji informacione potrebe svih korisnika jer finansijski izveštaji su tu da bi informisali
korisnike finansijskih. izveštaja. Tu su i vlasnici, poverioci, država i menadžment. Svako od njih
želi poseban tip informacija, odnosno posebnu vrstu informacija i nemoguće je da jedan tip
bilansa istovremeno zadovolji njihove informacione potrebe. I upravo zbog toga što postoje
različiti korisnici, a ti korisnici imaju različite ciljeve odnosno različite informacione potrebe
javile su se i različite vrste bilansa.

Vlasnici žele da vide vlasnički kapital, poverioci poverilački kapital, država želi da vidi
oporezivi dobitak, menadžeri žele da vide relevantne informacije. Nemoguće je da se sve nađu
na jednom mestu tj. u jednom bilansu i zbog toga imamo više vrsta različitih bilansa.

Kada govorimo o vrstama bilansa uvek polazimo od kriterijuma klasifikacija i na bazi tog
kriterijuma vidimo koje vrste bilansa postoje.

1. Bilansi prema REDOVNOSTI SASTAVLJANJA

1) Redovni bilansi i 2) Specijalni bilansi

1) Redovni bilansi – su oni koji se sastavljaju redovno prema unapred utvrđenom, zakonom
definisanim, vremenskim intervalima. Mesečno, kvartalno, polugodišnje ili godišnje. Zakon
definiše koji je to vremenski interval u okviru kojeg moramo sastavljati finansijske izveštaje. A
da li je to i zaista vremenski interval u kojem preduzeće sastavlja svoje finansijske izveštaje?
Zakon propisuje minimum jednom godišnje ili jednom polugodišnje moraju da se sastave

19
odgovarajući finansijski izveštaji i on je time odredio taj pravilan vremenski interval na redovnoj
osnovi. Ali to ne znači da preduzeća moraju sastavljati na toj osnovi. To je samo minimum što
Zakon propiše, koji se mora ispoštovati, a preduzeće po potrebi može sastavljati i češće, ali ne
može ređe od ovoga što zakon propiše.

2) Specjalni bilansi – predstavljaju bilanse koji se sastavljaju neredovno, pa se negde zovu i

neredovni finansijski izveštaji. Sastavljaju se samo u onim situacijama ako u životu preduzeća
nastane neki specijalni događaj. Taj specijalni događaj (vanredna okolnost) može da se desi ali i
ne mora nikad da se desi u životu preduzeća. Za razliku od redovnih bilansa koje preduzeće mora
da sastavlja u određenim vremenskim intervalima, specijalne bilanse će sastaviti samo ako se
javi određena specijalna okolnost. I zbog toga za specijalne bilanse važe i posebna forma i
posebna sadržina.

Redovni bilansi: I - III

I Set osnovnih finan. izveštaja za pojedinačna preduzeća

Prema našem Zakonu o računovodstvu preduzeća moraju sastavljati najmanje 1 godišnje i to za

vremenski interval od 1.1. do 31.12. koji predstavlja i dan bilansa. U nekim drugim
zakonodavstvima kao što je Japan taj period obuhvata fiskalnu godinu od 1.4. do 31.3. ali opet
redovno, jer se sastavljaju najmanje 1 godišnje.

Zakon o tržištu kapitala zahteva od javnih akcionarskih društava (a to su preduzeća čijim se

vlasničkim odnosno dužničkim HoV trguje na berzi, akcijama ili obveznicama; dakle, nije javno
preduzeće) da ovaj set fin. izveštaja sastavljaju najmanje KVARTALNO zbog (velikog) značaja
koji ta preduzeća imaju za funkcionisanje privrede, tj. za samu investicionu javnost. Set osnovnih
fin. izveštaja spada u redovne bilanse jer se sastavljaju na redovnoj osnovi unapred utvrđenim
zakonskim vremenskim intervalima.

Zakon o računovodstvu zahteva 1 godišnje za kalendarsku godinu Zakon o tržištu kapitala, za

posebnu grupu preduzeća, koja su posebno značajna za javna akcionarska društva, zahteva da se
set osnovnih finansijskih izveštaja sastavlja minimum kvartalno. To ne znači i da će preduzeće
sastavljati u tim rokovima odnosno to je minimum koji se mora ispoštovati, ali po potrebi može i
češće ali ne može ređe.

Set osnovnih fin. izveštaja se sastoji iz:

1. Bilans stanja – Izveštaj o finansijskom položaju na kraju perioda

2. Bilans uspeha – Izveštaj o ukupnom rezultatu za period. On ima 2 podizveštaja: Izveštaj o

rezultatu i Izveštaj o ostalom ukupnom rezultatu

Regulatorna tela žele da se naziv izveštaja poveže sa njegovom sadržinom (zato se promenio
naziv). Mi kad kažemo BU to faktički ništa ne govori odnosno to samo opisuje formu odnosno
knjigovodstveni postupak, da je leva strana jednaka desnoj. Ali nije poenta BU da mi dobijemo
da je rashodna strana jednaka prihodnoj, nego je suština Izveštaja da se prikaže koliki je ukupan
rezultat koji preduzeće ostvarilo. I da bi se naziv izveštaja povezao sa njegovom sadržinom, više

20
ne koristimo termin BU, već koristimo Izveštaj o ukupnom rezultatu jer je njegova suština da se
vidi ukupan rezultat preduzeća.

3. Izveštaj o novčanim tokovima

4. Izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu

5. Napomene uz finansijske izveštaje

6. Izveštaj o finansijskom položaju na početku najranijeg komparativnog perioda (nov

izveštaj, on se ne sastavlja svake godine, on se sastavlja onda kada preduzeće promeni
računovodstvenu politiku ili kada želi da ispravi određenu grešku, pa to radi retroaktivno.)

II Poreski bilans – se sastavlja jednom godišnje kako bi se utvrdio iznos oporezive dobiti
poštujući pravila koja su sadržana u Zakonu o porezu na dobit.

III Konsolidovani bilansi – to je set osnovnih finansijskih izveštaja primenjen na grupu

preduzeća (na holding ili koncern). Imamo matično preduzeće, imamo zavisna preduzeća i pored
toga što svako od tih preduzeća mora da sastavlja pojedinačne izveštaje na kraju godine matično
preduzeće mora da sastavi konsolidovani finansijski izveštaj, čitavu grupu, da bi se videlo kako
je poslovala ta grupa kao celina. I oni spadaju u redovne jer se sastavljaju najmanje jednom
godišnje, u redovnim vremenskim intervalima.

Specijalni bilansi:

Rekli smo da se javljaju ako u životu preduzeća nastane neki specijalni događaj koji zahteva
njihovo sastavljanje. Ti događaji mogu, ali i ne moraju da nastanu u životu preduzeća. Međutim,
postoje 2 izuzetka, događaja, trenutka koja se moraju javiti u životu preduzeća, a opet se u tim
situacijama sastavljaju specijalni bilansi. To je momenat osnivanja preduzeća i momenat
završetka poslovanja preduzeća. Zato što su to trenuci koji se dešavaju samo jednom u životu
preduzeća.

1. Bilans osnivanja – je specijalni bilans koji se sastavlja kada preduzeće počinje sa

poslovanjem. Sastavlja se na bazi inventara. Zašto ne može na bazi BS prošle godine? Zato što
prošle godine preduzeće nije ni postojalo, tek se sad osniva i BS prošle god ne postoji), a u
inventaru se popisuje sva ona imovina sa kojom dato preduzeće počinje poslovanje (stvari,
prava, novac). Prilikom osnivanja imovina može biti u obliku stvari, prava i novca. Imovinu u
bilansu osnivanja vrednujemo po tržišnim vrednostima. A ta tržišna vrednost će u budućnosti biti
istorijski trošak, iznos koji sam uložila u tu imovinu u trenutku njenog pribavljanja, odnosno u
trenutku osnivanja. Na strani pasive vidim koji deo su finansirali vlasnici prilikom osnivanja, a
koji deo poverioci.

2. Bilans promene pravne forme – je specijalni bilans koji se sastavlja samo u onom trenutku
kad preduzeće promeni svoju pravnu formu. Taj događaj može, ali i ne mora da se desi. Zbog
čega preduzeće mora da sastavlja ovaj bilans promene pravne forme? Pozicija SOPSTVENOG
KAPITALA je pogođena promenom pravne forme. Kada menjaju pravnu formu preduzeća mogu
da prelaze iz društva lica u društva kapitala, recimo iz ortačkog društva u doo. Zašto bi to radila?

21
Pa da bi vlasnici ograničili svoju odgovornost. U tom slučaju, kada se menja pravna forma iz
ortačkog društva u društvo sa ograničenom odgovornošću, nemamo više poziciju ortačkog
kapitala i lične račune vlasnika, već ćemo imati udele u osnovnom kapitalu čija je minimalna
visina propisana zakonom, imaćemo promenjljivi deo kapitala. Umesto ortačkog kapitala imamo
udele u osnovnom kapitalu. Takođe preduzeća mogu da prolaze iz doo u akcionarsko društvo. To
bi preduzeća radila, da bi se recimo otvorila na berzi i da bi lakše došla do pribavljanja dodatnog
kapitala, to se često u praksi dešava. U tom slučaju nemamo udele u osnovnom kapitalu, umesto
toga imamo akcijski kaital po osnovu običnih / preferencijalnih akcija.

3. Bilans fuziije – Fuzija se definiše kao statusna promena u kojoj najmanje jedno preduzeće
gubi svoj pravni subjektivitet (samostalnost). U našoj praksi su poznata 2 primera (slučaja)
fuzije:

1) Fuzija spajanjem A+B=C i 2) Fuzija pripajanjem A + B = A+

1) Fuzija spajanjem A + B = C podrazumeva da se dva preduzeća spajaju, prestaju da postoje,

gube svoj pravni subjektivitet i od njih nastaje novo preduzeće C.

2) Fuzija pripajanjem A + B = A+ podrazumeva da se jedno preduzeće (npr, B) pripaja

preduzeću A, prestaje da postoji, a preduzeće A nastavlja da postoji i da posluje sa uvećanom
neto imovinom odnosno Neto Imovina preduzeća A je uvećana za Neto Imovinu preduzeća B
koje se pripojilo.

Osnovni motiv da bi preduzeće ušlo u fuziju – postizanje sinergetskih efekata.

Kako izgleda bilans fuzije?

U bilansu fuzije imovina, obaveze i sopstveni kapital se vrednuju po FER VREDNOSTI, zato što
fer vrednost predstavlja vrednost koja je najbliža onome što se dešava u realnosti na samom
tržištu. Zbog čega primenjujemo fer vrednost? Kad dolazi do fuzije, 2 preduzeća se spajaju i
recimo nastaje novo treće preduzeće, vlasnici ova 2 preduzeća zapravo žele da znaju kolika je fer
vrednost neto imovine koju oni unose u ovo novo preduzeće C da bi se na bazi toga utvrdilo
koliko akcija treba da dobiju u tom novom preduzeću. Pa da bi se utvrdio fer odnos akcija koje
dobijaju vlasnici preduzeća A i preduzeća B u ovom novom preduzeću C, kada se sastavlja
bilans fuzije primenjuje se fer vrednost, da bi se utvrdila fer vrednost neto imovine i da bi se na
bazi toga utvrdio fer odnos akcija koje dobijaju jedni odnosno drugi akcionari odnosno vlasnici.

4. Bilans razdvajanja – ili drugačije DEOBNI BILANS. Razdvajanje predstavlja statusnu

promenu u kojoj jedno preduzeće prestaje da postoji tako što se deli, a neto imovina tog
podeljenog preduzeća se prebacuje ili na postojeća ili se od toga formiraju potpuno nova
preduzeća.

Najčešći motiv za deljenje preduzeća je zbog odluka koje donose neki regulatorni organi, kao što
je npr. antimonopolska komisija. Antimonopolska komisija može da donese odluku da je
prethodnim spajanjem koje je nastalo u prošlosti stvorena prekomerna koncentracija odnosno da
je stvoren monopolski položaj i sada zahteva da se to preduzeće podeli da bi se prevazišao taj
monopolski položaj koji je stvoren. Kada antimonopolska komisija donese odluku da je stvorena
prekomerna koncentracija odnosno da preduzeće ima monopolski položaj, ona zahteva da se to

22
preduzeće podeli i tada nastaje deljenje preduzeća. Ili recimo, zakon zabranjuje da se u istom
pravnom licu nađu osiguravajuće društvo i investiciona banka. Pa su takva preduzeća morala da
se podele. Bilans razdvajanja sastavlja se samo onda ako se donese odluka da se preduzeće
podeli. Imovinu, obaveze i sopstveni kapital vrednujemo po FER VREDNOSTI, treba nam neka
vrednost koja je najbliža onome što se dešava u realnosti, i koristimo fer vrednost. Zašto?
Vlasnici tog preduzeća žele da vide koliko njima pripada od te neto imovine koja se deli,
odnosno koliko akcija treba da dobiju u preduzećima na koja je neto imovina preneta (u tim
novim preduzećima).

5. Sanacioni bilans – ili bilans RESTRUKTURIRANJA. Preduzeće kada ode u stečaj, pokreće
se stečajni postupak nad njim pred nadležnim sudom. Kad se pokrene stečajni postupak pred
nadležnim sudom ili se donosi odluka da se preduzeće ugasi ili se donosi odluka da se ono
restrukturira, da ozdravi i da nastavi sa poslovanjem. Ovde pretpostavljamo da je nad
preduzećem pokrenut stečajni postupak, ali da je doneta odluka ne da se ono ugasi, već da krene
u proces restrukturiranja odnosno u proces ozdravljenja kako bi nastavilo da postoji. Kada se
donosi odluka da preduzeće krene u proces restrukturiranja? Onda kada menadžment preduzeća
odnosno stečajni upravnik ubede poverioce da je za njih bolje, da će više dobiti kroz nastavak
poslovanja, nego kroz likvidaciju i prodaju imovine. U procesu restrukturiranja se glasa kod
privrednog suda i izglasaće se da se ide u proces restrukturiranja onda kada menadžment ubedi
poverioce da je za njih bolje da nastave sa poslovanjem. Da bi stečajni upravnik ubedio
poverioce, on mora da sastavi plan restrukturiranja, a u okviru toga sanacioni bilans. Ovde se
koristi MEŠOVITA OSNOVA ZA VREDNOVANJE!!! Onu imovinu koju ćemo i dalje koristiti
i nakon restrukturiranja, vrednujemo po PRINCIPU ISTORIJSKOG TROŠKA (NV ili CK). Onu
imovinu koju nastavljam da koristim, ali je ona obezvređena s obzirom da je preduzeće u lošoj
situaciji, nju vrednujem po istorijskom trošku (NV ili CK), ali vršim vanredne otpise da bi svela
na realnu vrednost (nadoknadivu). Onu imovinu koju planiram da prodam u postupku
restrukturiranja vrednujem po likvidacionoj vrednosti. **Pored toga što preduzeće može da
krene u restrukturiranje na opisani način, može da krene i u dobrovoljno restrukturiranje. Da se
ne pokrene stečajni postupak, pa da se onda donese odluka o restrukturiranju, nego dobrovoljno,
ali se to u praksi retko dešava.

6. Bilans likvidacije – postoje 2 trenutka u životu preduzeća kada se sastavljaju specijalni

bilansi i to su trenuci koji moraju da nastanu, osnivanje i prekid poslovanja. Jedan od načina da
preduzeće prestane sa poslovanjem je likvidacija ili dobrovoljna likvidacija – na inicijativu
vlasnika, oni žele da ugase preduzeće i donose odluku o gašenju preduzeća. S obzirom da su to
doneli vlasnici samoinicijativno, to se drugačije naziva DOBROVOLJNOM LIKVIDACIJOM.
Imenuje se likvidator, to je najčešće član upravnog odbora, koji taj postupak treba da sprovede
do kraja. Taj postupak likvidacije podrazumeva prodaju imovine, izmirenje obaveza i isplatu
onoga što preostane vlasnicima. Likvidator mora da sastavi likvidacioni bilans, a on će koristiti
LIKVIDACIONE VREDNOSTI (ne fer vrednosti jer fer vrednost i likvidaciona vrednost nisu
iste stvari. Po definiciji fer vrednost je vrednost koja se postiže između nezavisnih strana u
transakciji za koju je postojalo dovoljno dugo vremena da bi se postigla neka realna cena. A
ovde idemo u likvidaciju, trudimo se da prodamo imovinu u što kraćem roku, tako da to nikako
ne može biti fer vrednost). Svu imovinu vrednujem po likvidacionoj vrednosti i time pokazujem
za koliko očekujem da ću je prodati, prikazujem sa druge strane obaveze koje su u tom trenutku
dospele pošto moram sve da ih isplatim i ono što preostane predstavlja tzv. LIKVIDACIONI

23
KAPITAL. **U 2 pasivi imam obaveze koje su dospele i koje moram da izmirim pošto
završavam sa poslovanjem; U 1 likvidacionom bilansu imam likvidacionu imovinu koju treba da
vrednujem po likvidacionoj vrednosti odnosno po vrednosti koju ću dobiti prodajom u relativno
kratkom roku, ono što preostane a trebalo bi nešto da preostane predstavlja likvidacioni kapital.
Likvidacioni kapital je sopstveni kapital koji je dosepo (SK dospeva u trenutku likvidacije, sada
je dospeo i naziva se likvidacionim kapitalom zato što se vraća vlasnicima). Ako imamo
preferencijalne akcionare prvo njima isplaćuje pa običnim.

7. Bilans stečaja – Pred privrednim sudom se pokreće stečajni postupak i donosi se odluka da li
preduzeće ide u restrukturiranje ili ide u prinudnu likvidaciju i prestaje sa poslovanjem.
Pretpostavljamo da se preduzeće gasi i da ide u prinudnu likvidaciju. Kada se donese takva
odluka, imenuje se stečajni upravnik, on menja dotadašnju upravu preduzeća, i ima obavezu da u
što kraćem roku završi sam stečajni postupak. ON treba da sastavi stečajni bilans. Odnosno
bilans stečaja.

Razlika između likvidacije i stečaja*** Likvidaciju pokreću vlasnici (dobrovoljna

likvidacija), stečajni postupak se pokreće isključivo na inicijativu poverilaca zato što nastaje kao
posledica toga što ne izmirujemo obaveze prema poveriocima. Bilans stečaja se razlikuje od
redovnog bilansa i po formi i po sadržini. U redovnom bilansu u aktivi imamo stalnu imovinu i
obrtnu imovinu, u stečajnom bilansu ne možemo da imamo tu klasifikaciju jer je sva imovina
faktički obrtna pošto će se prodati u jako kratkom roku. Na strani pasive nema poente da
klasifikujemo obaveze po ročnosti zato što su nam u tom trenutku sve obaveze dospele tj. sve su
kratkoročne. Sopstveni kapital najčešće i ne postoji, najčešće preduzeća koja odlaze u stečaj
imaju GUBITAK IZNAD VISINE KAPITALA. I zato vidimo da se forma bilansa stečaja
razlikuje od forme redovnog bilansa. Šta je sa sadržinom odnosno kako se vrednuju bilansne
pozicije u specijalnom bilansu? Vrednuju se po LIKVIDACIONIM VREDNOSTIMA jer je
zadatak stečajnog upravnika da proda imovinu što kraćem roku i izmiri obaveze. Isplaćuje
vlasnicima samo eventualno ako postoji sopstveni kapital, ali to je jako retko. Najčešće se desi
da ni svi poverioci ne namire. Likvidacione vrednosti u bilansu stečaja su niže od likvidacionih
vrednosti u bilansu likvidacije zato što je ostavljen kraći vremenski period da se postupak završi,
a što imamo kraći period to ćemo postići manju cenu. I zato kažemo da su to cene koje nisu
nikako fer vrednosti, jer jedan od uslova fer vrednosti je da su u pitanju voljne strane, a ovde to
nije slučaj.

2. Bilansi prema POVEZANOSTI SA KNJIGOVODSTVOM

1. Bilansi koji nastaju zaključkom računa glavne knjige

2. Bilansi koji nastaju nezavisno od knjigovodstva (ne nastaju zaključkom računa glavne
knjige)

1. Bilansi koji nastaju zaključkom računa glavne knjige - To su redovni finansijski izveštaji
– Bilans uspeha i Bilans stanja. Oni nastaju direktno kao posledica zaključka računa glavne
knjige nakon izvršenih predzaključnih knjiženja. Nakon izvršenih predzaključnih knjiženja zato
što se u okviru njih usaglašavaju knjigovodstveno i stvarno stanje, računi moraju prikazivati
stvarno stanje da bi njihovim zaključkom i finansijski izveštaji prikazivali stvarno stanje.

24
Kad zaključujemo račune glavne knjige, prvo zaključujemo račune uspeha, pa onda račune
stanja. Računi uspeha: oni se zaključuju preko računa dobitka ili gubitka. Računi stanja se
zaključuju preko računa izravnanja.

Računi rashoda imaju dugovni saldo što znači da je promet strane duguje veći od prometa strane
potražuje. Da bi se oni zaključili saldo za izravnanje unosimo na manju stranu (potražuje) i
istovremeno na stranu duguje računa dobitka ili gubitka. Tako smo zaključili račune rashoda.
Računi prihoda imaju potražni saldo što znači da promet strane potražuje veći od prometa strane
duguje, saldo za izravnanje unosimo na manju stranu, stranu duguje i time su računi prihoda
zaključeni.

Računi prihoda imaju potražni saldo što znači da promet strane potražuje veći od prometa strane
duguje, saldo za izravnanje unosimo na manju stranu, stranu duguje i time su računi prihoda
zaključeni. Istovremeno iznos unosimo na stranu potražuje računa dobitka ili gubitka. Na levoj
strani računa dobitka ili gubitka nalaze se ukupni rashodi nastali tokom obračunskog perioda, a
na desnoj strani ukupni prihodi nastali tokom obračunskog perioda.

Nakon toga zaključujemo račune stanja.

Računi aktive imaju dugovni saldo, saldo za izravnanje se unosi na manju stranu (potražuje) time
su ovi računi zaključeni i istovremeno na dugovnu stranu računa izravnanja.

Računi pasive imaju potražni saldo, saldo za izravnanje se unosi na manju stranu, stranu duguje i
istovremeno na stranu potražuje računa izravnanja.

Što znači da račun izravnanja na svojoj levoj strani ima krajnja salda aktivnih računa, a na desnoj
strani krajnja salda pasivnih računa. Dakle, zaključili smo račune uspeha preko računa dobitka /
gubitka i zaključili smo račune stanja preko računa izravnanja. Da li u ovom trenutku račun

25
dobtka / gubitka predstavlja BU odnosno da li račun izravnanja predstavlja BS? Ne, zato što
postoji nejednakost između leve i desne strane jer nismo obračunali periodični rezultat i onda taj
periodični rezultat integrisali u stanje.

Kad se zaključe računi uspeha i računi stanja, da bi se dobio BU odnosno BS treba da

obračunamo periodični rezultat, i da onda izvršimo integraciju rezultata u stanje odnosno u
sopstveni kapital, pošto dobitak povećava a gubitak smanjuje SK.

Ako pretpostavimo da imamo dobitak što znači da su Prihodi bili veći od Rashoda (A > P) i
dobitak unosimo na manju stranu čime smo izjednačili levu i desnu stranu računa dobitka
/gubitka odnosno obračunom rezultata smo od njega napravili BU pošto smo levu i desnu stranu
izjednačili. Dobitak integrišemo u stanje odnosno unosimo ga u pasivu jer povećavamo SK.

Ako imamo gubitak, gde su Rashodi veći od Prihoda, unosimo gubitak na manju stranu, na
stranu prihoda, izjednačavamo levu i desnu stranu i imamo BU. Nakon toga, integrišemo gubitak
u stanje tako što ga unosimo na strani pasive, ali kao odbitnu poziciju, SK. I dobitak i gubitak
kad integrišemo u stanje, integrišemo ga u pasivu odnosno SK, s tim što dobitak povećava SK, a
gubitak smanjuje SK (pa smanjuje P). Jedina okolnost kada bi gubitak integrisali u aktivu, je ako
imamo GUBITAK IZNAD VISINE SOPSTVENOG KAPITALA.

2. Bilansi koji nastaju nezavisno od knjigovodstva (bilansi koji ne nastaju zaključkom računa
glavne knjige) – sastavljaju se na bazi inventara.

Većina specijalnih bilansa spada ovde.

1. Primer za ovakav bilans je BILANS OSNIVANJA – specijalan bilans se sastavlja kada

preduzeće počinje sa poslovanjem i sastavlja se na bazi inventara. Ne može da se sastavi na bazi
zaključka računa glavne knjige odnosno na bazi bilansa prethodne godine zato što za ovo
preduzeće prethodna faktički i ne postoji, s obzirom da ono počinje sa poslovanjem sada.

2. Primer je STEČAJNI BILANS – takođe predstavlja specijalni bilans koji se sastavlja kad
preduzeće prestaje sa poslovanjem. Takođe se sastavlja na bazi inventara. Sastavlja se na bazi
inventara, a ne na bazi zaključka računa glavne knjige, postoje 2 razloga:

1) zato što se forma i sadržina stečajnog bilansa razlikuje od forme i sadržine redovnog
bilansa.

2) zato što se pretpostavlja da je knjigovodstvo preduzeća koje odlazi u stečaj prilično

loše neažurno i da je neadekvatno i sigurno je da stečajni upravnik ne bi mogao (čak i da može)
da se osloni na knjigovodstvenu evidenciju preduzeća, pa zbog toga ne možemo da se oslonimo
na račune glavne knjige, nego se sastavlja inventar imovine.

3. Bilansi prema GLOBALNOJ SVRSI ISKAZIVANJA (cilju sastavljanja)

1. Bilansi utvrđivanja rezultata (Bilansi koji pomažu da se utvrdi rezultat)

2. Imovinski (status) bilansi.

26
U oba slučaja govorimo o BS.

1. Bilansi utvrđivanja rezultata (koji pomažu da se utvrdi rezultat) mislimo na onaj BS koji
treba da pomogne da se u BU obračuna što tačniji oprezno odmeren periodnični rezultat.

Što tačniji znači da su tom rezultatu pridodati svi prihodi i rashodi koji se na taj obračunski
period odnose.

Oprezno odmeren znači da je u pitanju rezultat koji je u celosti raspodeljiv (u vidu dividendi)
vlasnicima, kod kojeg ne postoji opasnost da će kroz raspodelu rezultata doći do raspodele
kapitala odnosno supstance preduzeća.

*Kad se obračunava rezultat, sve ono što uđe u taj rezultat, a njemu ne pripada, zapravo
predstavlja SK preduzeća. Kad se kaže PRECENJEN rezultat to znači da u sebi sadrži i rezultat
koji zaista i treba da sadrži, ali sadrži i nešto više od toga što mu ne pripada, a to više je kapital
(supstanca) preduzeća. Oprezno odmeren rezultat nas uverava da će se u njemu naći samo ono
što treba da se nađe i da ja mogu da ga raspodelim vlasnicima kroz dividende, a da pri tom ne
odlijem SK preduzeća. Ako imam precenjen rezultat, onda imam opasnost da ću kroz raspodelu
rezultata raspodeliti i SK odnosno supstancu.

Kako BS pomaže BU da se obračuna ovakav rezultat? -BS pomaže da se u BU obračuna oprezno

odmeren rezultat tako što prilikom vrednovanja imovine i obaveza primenjuje PRINCIP
ISTORIJSKOG TROŠKA (NV ili CK) odnosno sa njim povezano načelo opreznosti. Kad se
primenjuje princip istorijskog troška načelo koje je sa njim automatski povezano je NAČELO
OPREZNOSTI.

Pravila za vrednovanje rashoda određena su pravilima za vrednovanje imovine. Što znači da ako
oprezno odmerim imovinu i obaveze primenom istorijskog troška i načela opreznosti, automatski
oprezno odmeravam i rashode, automatski oprezno odmeravam i periodični rezultat jer su
rashodi komponenta rezultata.

BS treba da pomogne da se obračuna što tačniji periodični rezultat. Odnosno da se u BU dodele

svi oni prihodi i rashodi koji njemu pripadaju. Da bi to omogućio BS sadrži pozicije vremenskih
razgraničenja. Imamo AVR i PVR. Oni postoje u BS da bi se omogućilo da se u BU nađu prihodi
i rashodi tekućeg obračunskog perioda, a da se zadrže prihodi i rashodi koji se odnose na buduće
obračunske periode odnosno pozicije vremenskih razgraničenja su tu da bi omogućili obračun što
tačnijeg rezultata. Npr. Ako imam unapred plaćen rashod za 3 godine od 30000, BS
mi pomaže da svake godine BU dodeljujem po 10000 i time da obračunavam što tačniji rezultat.
Ako imam unapred naplaćen prihod 50000 za
narednih 5 godina, BS mi pomaže da iz PVR po 10000 svake godine šaljem u prihode jer oni
pripadaju tom periodu i da tako obračunavam što tačniji rezultat. Nije svaki prihod priliv, ni
svaki rashod odliv * AVR/PVR

Ovo je zapravo redovan BS koji čini set osnovnih finansijskih izveštaja (BS koji pomaže BU da
se obračuna što tačniji i oprezno odmeren periodični rezultat je BS koji se zasniva na principu
istorijskog troška odnosno načelu opreznosti i koji u sebi sadrži pozicije vremenskih
razgraničenja, a to je zapravo redovan BS koji čini set osnovnih fin. izveštaja).

27
Nema formalnog i materijalnog bilansnog diskontinuiteta- to znači da je u pitanju redovan bilans
koji nastaje zaključkom računa glavne knjige i početni bilans na bazi krajnjeg bilansa i tako u
kontinuitetu.

2. Imovinski (status) bilansi – opet govorimo o BS s tim što imovinski status bilans kao BS ima
zadatak da prikaže što tačniju vrednost Imovine, obaveza i SK. (To više nije BS koji pomaže
BU). Pa zbog toga što mu je to osnovni cilj, ovaj imovinski (status) bilans u sebi sadrži drugačija
pravila vrednovanja od onog malopre. Kod imovinskih (status) bilansa za vrednovanje imovine,
obaveza i SK se koriste tekuće tržišne cene, likvidacione cene, fer vrednosti. Sve ono što je
aktuelno, blisko realnosti. Zato što samo na taj način mogu da dođem do realne vrednosti neto
imovine odnosno do realne vrednosti SK. Ako je cilj što realniji prikaz neto imovine odnosno
KS, pa zbog toga umesto istorijskog troška i načela opreznosti koristim aktuelne tržišne
vrednosti, to su onda specijalni bilansi.

Specijalni bilansi predstavljaju zapravo imovinske status bilanse, ne svi, ali većina (stečaj,
likvidacija, fuzija, razdvajanje). Malo pre smo rekli da kod ovih ↗ bilansa poenta je da vlasnici
žele da vide koliko realno vredi SK odnosno neto imovina preduzeća. Zbog toga se za
vrednovanje imovine i obaveza koriste ove aktuelne tržišne vrednosti. (1 karakteristika).

Ovi bilansi ne sadrže pozicije vremenskih razgraničenja. Zašto? Ne trebaju im, prvo zato što ne
postoji BU jer nije poenta da se obračuna rezultat, nego je poenta da se u tom trenutku, u toj
specijalnoj okolnosti vidi koliko vredi neto imovina odnosno SK. Pa ako nema BU koji ide uz
njih onda nema ni potrebe za računima vremenskih razgraničenja.

Drugo objašnjenje: Vremenska razgraničenja razgraničavaju prilive i odlive kao buduće prihode
i rashode, a ovde budućih prihoda i rashoda nema zato što stečaj, likvidacija, fuzija, razdvajanje
u svim tim situacijama preduzeće prestaje da postoji iz određenih razloga, pa ako prestaje da
postoji onda nam ne trebaju pozicije vremenskih razgraničenja.

Dolazi do formalnog i materijalnog bilansnog diskontinuiteta – to znači da se ne sastavljaju na

bazi računa glavne knjige, nego na bazi inventara.

4. Bilansi prema MERODAVNOSTI PRAVNIH NORMI

Ovde pričamo o BU i njegove 2 moguće uloge (vrste): 1. Poslovni bilansi i 2. Poreski bilansi.

1. Poslovni bilans uspeha – je onaj koji se sastavlja na bazi pravila koja su sadržana u
poslovnom (trgovačkom) pravu i zbog toga se i zovu poslovni bilansi. Kod nas se poslovni BU
sastavlja na bazi pravila koja su sadržana u Zakonu o računovodstvu, a Zakon o računovodstvu
upućuje na obaveznu primenu međunarodnih računovodstvenih standarda (MRS-ovi),
Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) i načela urednog knjigovodstva.
2013. godine je Zakon o računovodstvu i reviziji podeljen na Zakon o računovodstvu i Zakon o
reviziji, zato ovde kažemo samo Zakon o računovodstvu.

Taj poslovni BU je zapravo redovni BU, Izveštaj o ukupnom rezultatu koji čini set osnovnih fin.
izveštaja. Osnovni cilj sastavljanja je utvrđivanje raspodeljivog periodičnog rezultata – to je
rezultat koji formalno pravno u celosti pripada vlasnicima i koji se može u celosti raspodeliti

28
vlasnicima bez opasnosti da će doći do odliva SK odnosno supstance. I načela i standardi su
kreirani da bismo na kraju mogli da obračunamo periodičan rezultat, kao osnovnu informaciju
koji je deo raspodeljiv vlasnicima. I zato smo rekli da je BU po važnosti iznad BS odnosno da je
periodični rezultat najvrednija informacija. Sva pravila su razvijena da bi računovodstvo
garantovalo da taj dobitak odnosno taj rezultat koji je obračunat može u celosti da se raspodeli
vlasnicima, bez opasnosti da ćemo raspodeliti deo SK odnosno bez opasnosti da je to precenjen
rezultat. Formalno pravno raspodeljiv – znači da on pripada vlsnicima u celosti, a koji deo će
biti raspodeljen kroz dividende zavisi od menadžmenta odnosno od dividendne politike
preduzeća.

2. Poreski bilans uspeha – se sastavlja na bazi pravila koja su sadržana u poreskom pravu
odnosno kod nas na bazi pravila koja su sadržana u Zakonu o porezu na dobit. Osnovni cilj
sastavljanja je utvrđivanje oporezivog dobitka, odnosno kada se na njega primeni poreska stopa,
utvrđivanje iznosa poreske obaveze, iznosa koji preduzeće mora da plati državi po osnovu poreza
na dobit.

Zbog čega je država (odnosno poresko zakonodavstvo) odlučila da kreira posebna pravila za
sastavljanje poreskog bilansa? Standardi nude mogućnost da mi biramo kada kreiramo
računovodsvenu politiku da li ćemo primeniti degresivnu, linearnu ili funkcionalnu metodu
amortizacije. Sve to utiče na rezultat, možemo proceniti vek trajanja na 7, 8 ili npr. 10 godina, ili
ćemo primeniti FIFO ili metod srednje cene. Dakle standardi nude mogućnost opcije i onda se
država plaši da bi preduzeće moglo da koristi te opcije da bi smanjilo poresku osnovicu odnosno
moglo bi da dođe do erozije odnosno rasipanja poreske osnovice. Da se to ne bi dešavalo, da
država ne bi bila oštećena, razvijen je Zakon o porezu na dobit i u njemu su sadržana pravila za
sastavljanje poreskog bilansa, odnosno za utvrđivanje oporezivog rezultata. Kako utvrđujemo
oporezivi dobitak u poreskom bilansu uspeha? Kod nas u Srbiji se primenjuje sledeći pristup:
Kad se sastavlja poreski bilans, preuzima se rezultat koji je obračunat u poslovnom bilansu
uspeha po računovodstvenim pravilima, a onda se on koriguje u poreskom bilansu pravilima
sadržanim u Zakonu o porezu na dobit. Korigujem prihode i rashode i dolazim do iznosa
oporezivog dobitka. Na tu oporezivu dobit primenjujem Zakonsku poresku stopu koja prema
Zakonu o porezu na dobit iznosi 15% od 2013. godine i dobijam iznos poreske obaveze, iznosa
koji preduzeće mora da plati državi po osnovu poreza na dobit.

*U nekim zemljama, kao što je Nemačka, postoji drugi pristup, pa se oporeziva dobit računa
odnosno iznos poreske obaveze računa na bazi BS, sastavlja se poseban VS gde se svakom
sredstvu i obavezi dodeljuje vrednost u poreske svrhe pa se primeni stopa, na sve te pozicije i
kad se sabere dobija se poreska obaveza. Kod nas se primenjuje pristup na bazi BU, ne na bazi
BS.

Primer sa slajda da mi bude jasnije kako se sastavlja poreski bilans. Otvaramo Zakon o porezu na
dobit i tamo piše npr:

1) Rashodi koji se u celosti priznaju (troškovi zarada) - to znači da troškove zarada iz poslovnog
bilansa preuzimam i u poreski bilans u celom iznosu, ne korigujem.

2) Rashodi koji se priznaju u ograničenom procentu (za troškove reklame 5% od ukupnih

prihoda – ja mogu da imam troškove reklame koliko god hoću, ali za poreske svrhe priznajem

29
samo 5% od ukupnih prihoda, time se preduzeće sprečava da ulaže u marketing da bi smanjivalo
poresku obavezu, pa preduzeće ima budžet za marketing i trudi se to da iskoristi do ovih 5% da
bi to iskoristio u poreske svrhe. Uglavnom se te marketinške kampanje vrše pred kraj godine
upravo da bi smanjili porez na dobit). Ili recimo donacije kulturnim ustanovama 1,5% od
ukupnih prihoda - u redu je da se stimulišu donekle, ali sve preko 1,5% od ukupnih prihoda
poreski bilans ne priznaje. Za više od toga moramo da povećamo rezultat u poreskom bilansu, da
bismo platili veći porez.

3) Rashodi koji se uopšte ne priznaju (novčane kazne, donacije političkim organizacijama) –

Zakonodavac želi da spreči situaciju, da se zaštiti od toga da ćemo mi platiti manji porez zbog
toga što smo platili kaznu. Ako smo mi platili kaznu, to će smanjiti rezultat u poslovnom bilansu,
ali to ne sme da smanji oporeziv dobitak i to ćemo morati da korigujemo naniže. Moramo da
povećamo iznos koji oporezujemo.

4) Rashodi koji se priznaju pod određenim uslovima (troškovi materijala po metodi prosečne
cene i Fifo) – pretpostavimo da postoji mogućnost da koristimo i Lifo metod, mi obračunavamo
troš. materijala po Lifo metodi, npr. a poreski bilans to ne priznaje, pa bismo morali sve te
troškove da nautrališemo odnosno da povećamo iznos oporezivog dobitka. I kada sva ova pravila
ispoštujemo, dobijamo od računovodstvenog dobitka oporeziv dobitak i plaćamo porez.

5. Bilansi prema PODRUČJU INFORMISANJA

Ako je kriterijum područje informisanja, onda postoje 2 vrste bilansa: 1. Interni i 2. Eksterni
bilansi. I jedni i drugi predstavljaju redovne bilanse, odnosno sastavljaju se u unapred utvrđenim
vremenskim intervalima. Razlika je u tome da te vremenske intervale kod internih bilansa
određuje menadžment, a kod eksternih bilansa Zakon. Ono po čemu se još razlikuju interni i
eksterni bilansi jeste to kome su namenjeni, pa će se samim tim razlikovati i po obimu i strukturi
informacija koje sadrži.

1. Interni bilansi – se sastavljaju isključivo za potrebe internih korisnika odnosno za potrebe

MENADŽMENTA PREDUZEĆA. Da bi menadžment na bazi tih izveštaja mogao da prati
poslovne procese koji se dešavaju u preduzeću i da donosi odgovarajuće poslovno-finansijske
odluke. To su odluke o cenama, asortimanu, stepenu iskorišćenja kapaciteta, koje proizvode
uvrstiti u asortiman. S obzirom da se na bazi tih internih bilansa donose poslovno-finansijske
odluke, ti bilansi moraju imati VISOKU ISKAZNU MOĆ, s obzirom da koriste menadžmentu
moraju imati visoku iskaznu moć da bi menadžment sagledao realnu sliku stvari i da bi na bazi
njih mogao da donese kvalitetne odluke – to je zbog čega imaju visoku iskaznu moć? Ovi interni
bilansi nisu pod uticajem profesionalne i zakonske regulative odnosno kad se oni sastavljaju ne
moraju da se poštuju načela i standardi. I upravo to im omogućava da imaju visoku iskaznu moć.
Na računovođama koji sastavljaju ove interne bilanse je da izaberu koje će informacije da stave u
te finansijske izveštaje da bi onda menadžment na bazi toga mogao da donese odluku. Dakle,
nemaju nikakav pritisak od regulative, računovođe imaju slobodu izbora. Ti interni bilansi se
uglavnom sastavljaju u okviru UR odnosno onoga što se danas zove KONTROLING. Kaže se da
su te informacije koje su sadržane u internim bilansima uglavnom SUBJEKTIVNE, zasnivaju se
na procenama računovođa i da su RELEVANTNE što i treba da budu s obzirom da se na bazi
njih donose odluke.

30
Tipičan predstavnik internih bilansa: KRATKOROČNI MESEČNI BU koji se sastavlja u
pogonskom knjigovodstvu (ili ono što se danas zove u kontrolingu). Mesečni BU, govorimo o
redovnom finansijskom izveštaju samo što je taj rok od mesec dana odredio menadžment
preduzeća na bazi kojeg mu onda pogonsko knjigovodstvo dostavlja te interne bilanse. U njemu
mogu da se nađu podaci o tome koliko iznosi kontribuciona marža, koliki je stepen iskorišćenja
kapaciteta, koliki je stepen pokrića FT, sve ono što ne možemo da nađemo u redovnom
eksternom BU, s obzirom da to eksterne korisnike ne zanima. Sve su to relevantne informacije
na bazi kojih onda menadžment donosi odluke.

Interni bilansi se uglavnom sastavljaju na nivou užih organizacionih delova (gotovo nikad za
preduzeće u celini) kao što su profitni centri, asortimani, pojedinačni proizvodi. Zbog čega? Zato
što menadžment nikada ne donosi odluke za preduzeće u celini, nego uvek za uže organizacione
delove, a pošto su ovi bilansi namenjeni menadžmentu, da bi na bazi njih on doneo odgovarajuće
odluke onda je logično da će oni izveštavati o užim organizacionim delovima da bi onda
menadžment za te uže delove mogao da donese odluke. Kad kažemo uže organizacione delove
mislimo od profitnih centara kao većih delova, pa čak i do nivoa pojedinačnog proizvoda.

2) Eksterni bilansi – se sastavljaju prevashodno za potrebe eksternih korisnika (vlasnika,

poverilaca, države i drugih zainteresovanih korisnika). Kaže se prevashodno za potrebe eksternih
korisnika, ali njih mogu da koriste i interni korisnici odnosno uprava, menadžment preduzeća.
Kad donosi odluku o raspodeli rezultata, menadžment se oslanja na ove eksterne bilanse. Rekli
smo da se u eksternom BU obračuna na RASPODELJIV REZULTAT, rezultat koji
menadžment sme da raspodeli vlasnicima, a da ne ošteti kapital preduzeća. Što znači da kada
donosi odluku o raspodeli rezultata, menadžment mora da se osloni na neksterne bilanse, zato što
tamo nalazi informaciju koliko iznosi rezultat koji može da raspodeli vlasnicima kroz dividende.

Eksterni bilansi su pod jakim uticajem zakonske i profesionalne regulative, pod jakim uticajem
standarda i načela i samim tim imaju propisanu formu i sadržinu. Zbog čega je kod eksternih
bilansa ovakva situacija? – Oni su prevashodno namenjeni eksternim korisnicima. Eksterni
korisnici, pre svega vlasnici i poverioci, koji su izvan preduzeća koji nemaju uvid u to šta se u
preduzeću dešava, žele da budu sigurni da će te informacije biti proizvedene na bazi
odgovarajućih pravila koja su svima poznata. *Zbog tog problema informacione asimetrije
eksterni bilansi se sastavljaju isključivo na bazi standarda, pravila koja su svima poznata.
*Vlasnici i poverioci ne žele da dozvole da menadžment sam bira informacije koje će im pružiti.

Zahvaljujući tome što se eksterni bilansi sastavljaju na bazi standarda i načela, informacije koje
su sadržane u eksternim bilansima su OBJEKTIVNE i POUZDANE. Zato što su stvorene
poštujući tačna načela i standarde.

I zato se kaže da je finansijsko izveštavanje jedan od osnovnih instrumenata da se smanji

problem informacione asimetrije. Još jedna bitna stvar zbog čega je važno da se ti eksterni
bilansi sastavljaju na bazi principa i pravila je ta da bi REVIZOR mogao da izvrši njihovo
revidiranje, kontrolu. Na bazi toga eksterni korisnici znaju da li su izveštaji dobri ili ne i da li
mogu da se uzdaju u to preduzeće i nastave sa ulaganjem. Eksterni bilansi imaju manju iskaznu
moć u odnosu na interne jer standardi propisuju samo minimum pravila koje preduzeće mora da
stavi u finansijske izveštaje i preduzeća naječešće idu na taj minimum, minimum raščlanjivanja u

31
BS i BU, minimum informacija u izveštaju koji pravi menadžment za investicionu javnost. I
zbog toga se kaže da imaju manju iskaznu moć.

Zbog čega eksterni bilansi imaju manju iskaznu moć u odnosu na interne bilanse? To je tako iz
dva razloga:

1. Zato što preduzeće kroz eksterne bilanse želi da se predstavi boljim nego što jeste, da bi
stvorilo pozitivna očekivanja kod korisnika. A kod internih bilansa menadžmentu je cilj da vidi
kakvo je stvarno, realno stanje.

Te eksterne bilanse može da koristi konkurencija, i onda se ide na minimum informacija da se

konkurentima ne bi dale određene informacije koje bi oni mogli da upotrebe.

6. Bilansi prema BROJU UKLJUČENIH PREDUZEĆA

1. Pojedinačni bilansi i

2. Bilansi grupe: 1) Zajednički bilansi, 2) Zbirni bilansi i 3) Konsolidovani bilansi

1. Pojedinačni bilansi predstavljaju zapravo osnovni set finansijskih izveštaja koji se sastavljaju
za pojedinačna preduzeća. Njih svako pojedinačno preduzeće i samostalno pravno lice, mora po
zakonu da sastavlja. (Ovde ide priča o osnovnom setu fin. izveštaja)***

2. Bilansi grupe – su bilansi koji se sastavljaju za 2 ili više preduzeća (grupu preduzeća)

1) Zajednički bilansi – su bilansi koje sastavljaju 2 ili više preduzeća koja su pravno
samostalna, ali ne i ekonomski samostalna, povezana su odgovarajućim zajedničkim
ekonomskim interesom. Uglavnom ih sastavljaju ona preduzeća koja su povezana nekim slabijim
ekonomskim interesom odnosno najčešće su to preduzeća koja međusobno razmenjuju udružuju
zajedničke resurse, da bi realizovala odgovarajući poslovni poduhvat, projekat. Pa npr. imamo
preduzeće koje ima pristup odgovarajućem tržištu, imamo neko drugo preduzeće koje ima know-
how u proizvodnji odgovarajućeg proizvoda, koji se onda plasira na to tržište. Pa se ta dva
preduzeća udružuju i stvaraju zajednički projekat. Ili često u automobilskoj industiji, jedno
preduzeće je dobro u proizvodnji elektronike, drugo u proizvodnji karoserije, oni se i udružuju i
realizuju neki zajednički projekat.

Kad govorimo o zajedničkim bilansima, uglavnom je reč o preduzećima koja ulaze u tzv.
STRATEGIJSKE ALIJANSE. Udružuju efekte kako bi postigli sinergetski efekat odnosno ono
što pojedinačno ne bi mogli da postignu. Ta preduzeća koja se ovako udružuju žele da vide kako
posluju odnosno koliko uspešno posluju kao grupa, recimo na kraju godine. Da bi to mogli da
vide sastavljaju se ZAJEDNIČKI BILANSI i zato se kaže da su to bilansi grupe. Zajednički
bilansi nastaju PROSTIM SABIRANJEM (SAŽIMANJEM) svih onih pozicija BS i BU koje ta
preduzeća imaju u svojim pojedinačnim finansijskim izveštajima. To preduzeće A i preduzeće B
koji su ušli u strategijsku alijansu, imaju pravnu samostalnost, svako od njih mora da sastavlja
pojedinačne finansijske izveštaje, ali pošto su ušla u strategijsku alijansu i pri tom žele da vide
kako posluju kao grupa i onda sastavljaju zajednički bilans tako što se uzmu BS i BU preduzeća

32
A i BS i BU preduzeća B i sabiraju se pozicije da bi se dobio zajednički bilans. (potraživanja A,
potraživanja B, a u zajedničkom bilansu ukupna potraživanja.)

Problem nastaje u tome što se prilikom sabiranja tih bilansnih pozicija iz pojedinačnih
finansijskih izveštaja sabiraju pozicije koje su i formalno i materijalno neuporedive. Formalno i
materijalno neuporedive znači da u tim pojedinačnim bilansima koje sabiramo niti važe ista
pravila raščlanjavanja, niti ista pravila procenjivanja. U tim pojedinačnim bilansima se razlikuju i
forma i sadržina i onda kad sabiramo bilansne pozicije preduzeća A i preduzeća B da bismo
dobili zajednički bilans sabiramo zapravo formalno i materijalno neuporedive bilansne pozicije,
jer u pojedinačnim bilansima ne važi ni ista pravila raščlanjavanja, odnosno nije ista forma, ni
ista pravila procenjivanja odnosno ni ista sadržina. I zbog toga se kaže da zajednički bilansi
imaju veoma malu iskaznu moć. Jer ako saberemo amortizaciju koja je obračunata po linearnoj i
onu koja je obračunata po degresivnoj taj zbir faktički ne govori mnogo. Ili ako maaterijal
vrednujem u jednom preduzeću po Fifo, u drugom po metodu srednje cene, kad saberem te dve
informacije, zbirna informacija mi ne znači mnogo.

Zbog čega se sabiraju formalno i materijalno neuporedive bilansne pozicije? Problem je u tome
što ova preduzeća nemaju zajedničku upravu odnosno nemaju upravu koja bi mogla da naredi
pojedinačnim preduzećima kakvu formu bilansa koriste i koja pravila za procenjivanje da
koriste. Kad bi postojala ta zajednička uprava i kad bi rekla preduzeće A i preduzeće B koriste tu
formu i tu sadržinu onda bi ti bilansi bili formalno i materijalno uporedivi i ne bi postojao ovaj
problem. Međutim, kod strategijskih alijansi, ne postoji zajednička uprava, ne postoji telo koje bi
moglo da naredi ovim preduzećima kakvu formu da imaju i koja pravila procenjivanja da koriste.
Zbog toga svako koristi svoje i zbog toga kada dolazi do sabiranja, dolazi do formalnog i
materijalnog neuporedivih sabiranja i zbog toga zajednički bilansi imaju malu iskaznu moć.

2. Zbirni bilansi – sastavljaju ih 2 ili više preduzeća koja su pravno samostalna, ali ne i
ekonomski samostalna. Međutim, ekonomski interes koji povezuje ova preduzeća je mnogo jači
od ekonomskog interesa koji je povezivao ona preduzeća koja sastavljaju zajedničke bilanse.
Zato kod ovih preduzeća postoji MATIČNO PREDUZEĆE i postoje ZAVISNA PREDUZEĆA
koja čine jednu grupu. U standardima se više ne koristi termin matično preduzeće, nego
INVESTITOR KOJI VRŠI KONTROLU.

Zbog čega? –Kad kažemo matično preduzeće i zavisno preduzeće šta to znači? Kako matično
preduzeće kontroliše zavisno preduzeće? Putem učešća. To znači da to matično preduzeće
kontroliše zavisno na bazi učešća po osnovu običnih akcija. Međutim, to je ono što je do skoro
bilo jedino i moguće. Matično preduzeće i zavisna čine jednu veliku grupu, to matično kontroliše
sva ova zavisna tako što ima učešća u osnovnom kapitalu odnosno učešća po osnovu običnih
akcija 50+, što mu daje većinsko pravo glasa i to mu daje pravo da kontroliše zavisna preduzeća.
Danas to matično može da kontroliše zavisno ne samo na bazi većinskog učešća, nego i na bazi
ugovora koji zaključuju matično i zavisno preduzeće.

Primer: Revizori su dali mišljenje da je Etihad taj koji je matično preduzeće a ne Jat tj. država
Srbija, koji ima 51%. Zato što je karakteristika ugovora takva da daje Etihadu veću kontrolu
nego državi Srbiji. Danas ne važi pravilo ako imam 50+ akcija da sam ja ta koja vršim kontrolu,
već ta kontrola može da se izvrši i na bazi ugovora.

33
Primer: Enron (spominjaćemo pakete za specijalne namene) Kao što je Enron kao jedan od
najvećih finansijskih skandala, gde je postojalo matično preduzeće koje na bazi ugovora
kontrolisalo Enron. Pošto se to nije uzimalo u obzir, taj Enron nije bio konsolidovan. Zato što se
smatralo da to nije odnos kontrole, zato što preduzeće A nema učešće u Enronu, nego ga
kontroliše na bazi ugovora. Pa je Enron stvarao ogromne gubitke koji nisu bili konsolidovani jer
se smatralo da za tim nema potrebe, jer se smatralo da ovo preduzeće ne vrši kontrolu nad njim
pošto ima ugovor. Onda kad se pokazalo da je suštinski vršilo kontrolu, kad su se otkrili ti
gubici, bankrotiralo je jedno od najvećih preduzeća za proizvodnju nafte, otišla je jedna od
najvećih revizorskih kuća u propast, tada big five, sad je big four Artur Anderson, zato što je
revidiralo te pogrešne fin. izveštaje. !!! Da se to ne bi dešavalo pošto se pokazalo u praksi da
preduzeća mogu da kontrolišu druga preduzeća ne na bazi učešća, nego na bazi ugovora, danas
se menja ovaj termin. Zbog toga što termin investitor vrši kontrolu znači da preduzeće vrši
kontrolu nad drugim preduzećem i na bazi akcija i na bazi ugovora!!!

Taj investitor koji vrši kontrolu ima obavezu da na kraju poslovne godine sastavi finansijskii
izveštaj za čitavu grupu. Prvi korak ka sastavljanju finansijskog izveštaja za grupu jeste
sastavljanje zbirnog bilansa. Kada se sastavlja zbirni bilans on se sastavlja tako što se sabiraju
sve bilansne pozicije preduzeća koje čine grupu, ali koje su sada i formalno i materijalno
uporedive. Zašto su sada uporediive? Zato što sada postoji matično preduzeće odnosno investitor
koji vrši kontrolu koji može da im naredi kakvu formu bilansa da koriste i koja pravila
procenjivanja da koriste. Sličnu formu će da postigne tako što će recimo da naredi da sva
preduzeća koriste isti KONTNI PLAN, to znači da se iste promene knjiže na istim računima i
narediće da sva preduzeća na isti način raščlanjavaju i BS i BU. Tako se postiže formalna
uporedivnost, to je obezbedila matična (kontrola) uprava.

Materijalnu uporedivost će da postigne tako što će propisati računovodstvene politike, pravila

procenjivanja koja moraju da poštuju sva preduzeća u toj grupi. Npr. da svi primenjuju
degresivnu amortizaciju, Fifo metod itd. I zato se kaže da zbirni bilansi imaju veću iskaznu moć
u odnosu na zajedničke bilanse, tamo nije postojala zajednička uprava, ovde postoji.

Kod zbirnog bilansa je rešen jedan problem, rekli smo da se zbirni bilansi sastavljaju tako što se
sabiraju bilansne pozicije koje su formalno i materijalno uporedive. Međutim, na kraju
obračunskog perioda, na kraju godine, matično preduzeće ima obavezu da sastavi finansijski
izveštaj za celu grupu u kojem će da prikaže u odnosu na sva ostala preduzeća koja se nalaze
izvan te grupe. Zato se javlja problem u tome što su u zbirnom bilansu prikazane i INTERNE
TRANSAKCIJE odnosno transakcije koje se dešavaju između preduzeća u okviru grupe.
Problem zbirnih bilansa jeste to što su u okviru njih prikazane i interne transakcije odnosno
transakcije koje se dešavaju između preduzeća u okviru same grupe, što znači da su ti zbirni
bilansi prenaduvani odnosno da su imovinski i prinosni položaj preduzeća PRECENJENI s
obzirom da se određene pozicije duplo računaju. Moramo sastaviti bilans na nivou grupe kao
celine i da vidimo kako grupa kao celina posluje sa preduzećima izvan grupe pa onda ne
možemo u tim finansijskim izveštajima da prikažemo šta se dešava između preduzeća u okviru
same grupe, jer ako preduzeće A proda preduzeću B nešto, preduzeće A ima potraživanja,
preduzeće B ima obavezu. Kad to saberemo i unesemo u zbirni bilans mi smo zapravo precenili
imovinski i finansijski položaj preduzeća jer smo duplo računali bilansne pozicije u zbirnom
bilansu.

34
Da bi se problem duplog računanja tj. internih transakcija rešio, sastavlja se KONSOLIDOVANI
BILANS.

3. Konsolidovani bilansi – se sastavljaju na bazi zbirnih bilansa, to je njihova polazna tačka i to

tako što se iz zbirnog bilansa izbijaju odnosno konsoliduju posledice internih transakcija
odnosno transakcija koje se dešavaju između preduzeća u okviru grupe. Kada sastavljamo
konsolidovani bilans za grupu mi iz zbirnog bilansa moramo da izdvojimo (konsolidujemo):

1 Interna učešća, 3 Interne obaveze i

2 Interna potraživanja, 4 Interne prihode i rashode.

Zato je potrebno izbiti sve ono što je posledica internih transakcija (interni rezultat koji je
sadržan u zalihama i on se izbija, ali se ovde ne radi detaljno).

Na kraju godine kad imamo matično i zavisno preduzeće uvodi se tzv. PRINCIP FIKCIJE
PRAVNE CELINE – to je osnovni princip kod konsolidovanih bilansa – to je faktički ovo o
čemu smo do sada pričali. Matično preduzeće mora da sastavi izveštaj na nivou grupe, da bi se
videlo kako grupa kao jedno zamišljeno veliko preduzeće posluje. Pošto tu grupu čine pravno
samostalna preduzeća, mi na kraju godine zamišljamo da je u stvari to jedno veliko nezavisno
pravno lice, ta grupa. Zato se zove princip fikcije pravne celine. Zamišljamo da je ta grupa jedna
samostalna pravna celina, ona to nije, ali zamislimo da jeste, da bismo mogli da sastavimo
konsolidovani bilans. Pa ako je ta grupa jedna zamišljena pravna celina, preduzeća u okviru te
grupe su onda zapravo proizvodni pogoni, a ako imamo transakcije između pogona, one ne mogu
da se vide u fin. izveštajima. Kad imamo pojedinačno preduzeće transakcije između proizvodnih
pogona se ne vide u krajnjem fin. izveštaju, nego samo transakcije koje preduzeće ima sa drugim
preduzećima. Dakle uvodimo princip fikcije pravne celine i zamišljamo da je grupa samostalno
pravno lice i želimo da vidimo kako ono posluje sa preduzećima izvan grupe. Zamišljamo da su
ta pojedinačna preduzeća u okviru grupe proizvodni pogoni i da treba da izbijemo iz fin.
izveštaja ono što se dešava u pogonima. To je konsolidovanje. Izbijamo iz zbirnog bilansa
posledice internih transakcija jer one ne smeju da se odraze na finansijski i prinosni položaj
grupe, pošto su to samo transakcije koje se dešavaju između proizvodnih pogona u jednom
velikom preduzeću. I zbog toga što su konsolidovani bilansi očišćeni od posledica internih
transakcija i zbog toga što prikazuju realan imovinski i prinosni položaj grupe imaju najveću
iskaznu moć, veću i od zajedničkih i zbirnih bilansa.

7. Bilansi prema TEHNICI SASTAVLJANJA

Misli se na to da li se pri njihovom sastavljanju poštuje BRUTO PRINCIP odnosno NAČELO

JASNOSTI ili se poštuje NETO PRINCIP odnosno odustaje se od načela jasnosti. Pa samim tim
imamo: 1. Bruto bilanse i 2. Neto bilanse.

1. Bruto bilansi – su oni pri čijem se sastavljanju poštuje BRUTO PRINCIP odnosno NAČELO
JASNOSTI. To znači da je prilikom sastavljanja ovih bilansa zabranjeno saldiranje i sažimanje
bilansnih pozicija.

35
Zabranjeno saldiranje – znači da moramo odvojeno da prikažemo potraživanja, odvojeno
obaveze, ne možemo da kažemo neto potraživanja ili neto obaveze. Odvojeno u BU moramo da
pokažemo poslovne prihode, odvojeno poslovne rashode, ne možemo da ih sabiramo, pa da
kažemo neto prihodi ili neto rashodi.

Zabranjeno sažimanje – to znači da posebno moram da prikažem recimo potraživanja od

kupaca i potraživanja po osnovu datih avansa. Zato što potraživanja od kupaca kad naplaćujem
dobijam novčana sredstva, a kad se izmiruju dati avansi dobijam zalihe (robe ili materijala). Ne
smem da sažimam pozicije i na taj način smanjujem jasnost bilansa odnosno njihovu iskaznu
moć.

Primer za načelo jasnosti odnosno bruto princip: jeste indirektno otpisivanje osnovnih sredstava.
Ne smem da sažmem i da samo napišem kolika je sadašnja vrednost osnovnih sredstava, već
moram da odvojeno prikažem nabavnu vrednost otpisanu vrednost, sadašnju vrednost. To
možemo da primenimo i na potraživanja, kod otpisa pa imamo nominalnu vrednost, otpisanu
vrednost i vrednost koju očekujem da ću naplatiti. Bruto bilansi su redovni finansijski izveštaji
odnosno osnovni set fininansijskih izveštaja.

2. Neto bilansi – u osnovi se nalazi poštovanje NETO PRINCIPA odnosno dozvoljeno je

odstupanje od bruto principa i načela jasnosti. Dozvoljeno je i da saldiramo i da sažimamo
bilansne pozicije. Preduzeću je dozvoljeno da sastavlja neto bilanse kod periodičnog finansijskog
izveštavanja. Postoji standard MRS 34 koji se zove Periodično finansijsko izveštavanje. On kaže
da ako se preduzeće odluči da sastavlja fininansijske izveštaje češće nego što to zakon od njega
zahteva, onda im je dozvoljeno radi olakšice da sastavljaju neto bilanse, da bi uštedeli u
troškovima. Da bi preduzeća bila stimulisana da češće od zakonski propisanog sastavljaju
fininansijske izveštaje dozvoljava im se da ih sastavljaju na neto osnovi.

-------------------------------- !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

---------------------------------

Primeri sa slajda – urađeno u wordu.

TEORIJE BILANSA Ispitno pitanje: Glavna obeležja bilansnih

teorija.

Sve teorije bilansa koje postoje se klasifikuju u odnosu na to da li se bave formalnim apsektom
bilansa ili materijalnim aspektom bilansa.

Formalnim aspektom bilansa – kako bilans treba da izgleda, kakva treba da bude njegova forma,
kakva treba da budu pravila raščlanjavanja.
Materijalnim aspektom bilansa – koja pravila procenjivanja treba da koristimo kada vrednujemo
bilansne pozicije.
Postoje teorije koje se bave samo formalnim aspektom bilansa, postoje one koje se

36
bave samo materijalnim aspektom, a postoje one koje se bave i formalnim i materijalnim
aspektom bilansa, istovremeno.

Sve teorije bilansa su se razvile paralelno sa onim što se dešavalo u poslovnom okruženju,
odnosno javile su se kao odgovor na izazove iz okruženja. Kaže se da je istorija računovodstva
istorija trgovine. To znači da računovodstvo nije samo sebi svrha, ono nema svoje autonomne
ciljeve već da je ono tu da u finsijskim izveštajima predstavi šta se dešava u poslovnom
okruženju preduzeća. Pa to znači kako se menja poslovno okruženje preduzeća, kako te
transakcije u koje preduzeće ulazi postaju sve kompleksnije računovodstvo mora da se razvija da
bi bilo spremno da te kompleksne transakcije prikaže u finansijskim izveštajima.

Najuticajnije teorije bilansa su:

Statička teorija bilansa: a) Starije statičko shvatanje i b) Novije statičko

shvatanje.
Dinamička teorija i
Organska teorija bilansa.

Sve ove bilansne teorije možemo da klasifikujemo prema tome koliko relevantnih ciljeva
stavljaju pred bilans, pa imamo:

Monoističke teorije (statička i dinamička),

Dualističke teorije (organska) i
Pluralističke teorije.

1. Monističke teorije bilansa – su one koje pred bilans postavljaju 1 dominantan cilj koji bilans
mora da ostvari da bi zadovoljio svrhu svog postojanja. (mogu da postoje i neki drugi ciljevi, ali
oni nisu relevantni). U Monističku teoriju bilansa spadaju statička i dinamička teorija bilansa.

2. Dualističke teorije bilansa – su one koje pred bilans istovremeno stavljaju 2 cilja koja su
međusobno ravnopravna i koje bilans istovremeno u svakom trenutku mora da zadovolji, da bi
ispunio svoju svrhu. Ovde spada organska teorija bilansa, koja je danas posebno aktuelna.

3. Pluralističke teorije bilansa – pred bilans istovremeno postavljaju veliki broj ciljeva koji
treba istovremeno da budu zadovoljeni. Međutim, te pluralističke teorije nisu zaživele, ni jedna
se nije posebno izdvojila zato što je jako teško da jedan bilans istovremeno zadovolji različite
ciljeve različitih korisnika. Zato što različiti korisnici žele različite informacije, čim žele različite
informacije to podrazumeva i različitu formu i različitu sadržinu.

1. STATIČKA TEORIJA BILANSA:Starije statičko shvatanje i Novije statičko

shvatanje bilansa.

Starije statičko shvatanje bilansa

1. Karakteristika: Prema starijem statičkom shvatanju koje predstavlja monističku teoriju bilansa,
osnovna svrha ili cilj bilansa jeste UTVRĐIVANJE IMOVINSKOG POLOŽAJA preduzeća u
određenom vremenskom trenutku odnosno na dan bilansa.

37
Prema starijim statičarima do imovinskog položaja se dolazi sučeljavanjem STANJA IMOVINE
i STANJA OBAVEZA u određenom vremenskom trenutku odnosno na dan bilansa. To znači da
imovinski položaj preduzeća predstavlja stanje NETO IMOVINE u određenom vremenskom
trenutku. (kako znamo da razliku između imovine i obaveza predstavlja Neto imovina).

Sad možemo da preformulišemo samu svrhu ili cilj bilansa. Rekli smo da cilj bilansa predstavlja
utvrđivanje imovinskog položaja u određenom vremenskom trenutku odnosno na dan bilansa.
Pošto smo videli da taj imovinski položaj nije ništa drugo nego neto imovina, onda možemo da
kažemo da je osnovna svrha odnosno cilj bilansa utvrđivanje stanja odnosno vrednosti neto
imovine u određenom vremenskom trenutku odnosno na dan bilansa.

Pošto vidimo da postoji jedan cilj, a to je utvrđivanje stanja odnosno vrednosti neto imovine na
dan bilansa, starije statičko shvatanje svrstavamo u monističku teoriju bilansa.

Imovinski položaj u stvari predstavlja vrednost sopstvenog kapitala (neto imovine) u određenom
vremenskom trenutku (na dan bilansa).

2. Karakteristika starijeg statičkog shvatanja jeste da se bilans kao finansijski izveštaj sastavlja
na bazi inventara. Stariji statičari su smatrali da preduzeće na kraju obračunskog perioda mora da
sastavi inventar, da popiše imovinu i obaveze i onda da kao razliku utvrdi neto imovinu odnosno
imovinski položaj i da na bazi toga sastavi bilans stanja.

3. Karakteristika jeste da ova teorija NE POZNAJE BILANS USPEHA kao finansijski izveštaj,
u prevodu stariji statičari nisu poznavali kategorije PRIHODA i RASHODA kao
računovodstvene kategorije. To znači da se rezultat prema ovoj teoriji nije obračunavao kao
razlika između prihoda i rashoda, već se rezultat utvrđivao kao razlika neto imovine na kraju i
neto imovine na početku obračunskog perioda. (na bazi Bilansa stanja odnosno na bazi Neto
imovine). Zato vidimo značaj utvrđivanja tačnog imovinskog položaja odnosno tačne neto
imovine na kraju obračunskog perioda. Ako se tačno utvrdi neto imovina na kraju obračunskog
perioda u BS, onda će poređenjem dve uzastopne neto imovine izračunati i tačan periodični
rezultat.

Ovde se javlja problem što tako obračunat periodični rezultat predstavlja globalnu veličinu
odnosno ima globalni karakter. (Mi do rezultata generalno možemo doći i preko BS i preko BU i
dobićemo kvantitativno istu veličinu). Ali javlja se problem kod rezultata obračunatog na bazi
BS odnosno putem poređenja neto imovine. Pa problem je taj što tako obračunat predstavlja
globalnu veličinu. To znači da na bazi tog rezultata mi samo vidimo šta je dovelo do takvog
rezultata. Npr. rezultat može da bude 1000, ali ja ne znam da li su prihodi bili 2000, a rashodi
1000 ili su prihodi bili 200000, a rashodi 199000, što je bitno da bih mogla da zaključim o obimu
aktivnosti tog preduzeća.

Kada se utvrdi periodični rezultat, vrši se njegova integracija u stanje:

1) Ako preduzeće ostvari POZITIVAN rezultat, odnosno DOBITAK, on se unosi u PASIVU

Bilansa Stanja odnosno u poziciju Sopstveni Kapital što je korektno.

38
2) Ako se ostvari NEGATIVAN rezultat, odnosno GUBITAK, on se unosi u AKTIVU Bilansa
Stanja da bi se postigla jednakost između leve i desne strane (radi forme) i tu dolazi do suštinske
greške.

Na bazi toga što integrišu gubitak u aktivu, stariji statičari pokazuju da u tom trenutku nije
postojalo razumevanje šta zapravo rezultat predstavlja odnosno da rezultat nije ništa drugo nego
sastavni deo sopstvenog kapitala, bilo da ga povećava ili smanjuje. Oni su to dokazali time što su
gubitak zapravo integrisali u aktivu BS, a gubitak u aktivu ako postoji gubitak iznad visine
sopstvenog kapitala. Međutim, u ovom trenutku kada se razvijalo računovodstvo gubitak se
stavljao u celom iznosu u aktivu gde je pravljena greška i na bazi toga zaista smo mogli da
nađemo gubitak u aktivi. Međutim, to je samo formalno rešenje da bi se izjednačila leva i desna
strana. Suštinski, to nije ispravno jer gubitak ne pripada aktivi, već pasivi, odnosno treba da
predstavlja negativnu komponentu sopstvenog kapitala.

Poreklo starijeg statičkog shvatanja se vezuje za tzv. “Francusku odredbu o trgovini” zato što je
to situacija u kojoj se po prvi put zakonom od preduzeća zahteva da sastave finansijske izveštaje
na kraju obračunskog perioda, da sastave bilans na dan 31.12., uglavnom od trgovaca i zanatlija
jer su oni u tom trenutku dominirali privredom. Da sastave inventar, da na bazi njega utvrde
imovinski položaj i sastave BS. To je tako zato što u tom periodu je u zakonu dominiralo tzv.
“NAČELO ZAŠTITE POVERILACA”. Ova teorija se razvija negde pred kraj srednjeg veka
kada privredom dominiraju zanatlije i trgovci odnosno kada je postojala tzv. SITNA ROBNA
PRIVREDA. To znači da u tom trenutku nije mogla da bude ostvarena KONCENTRACIJA i
AKUMULACIJA KAPITALA. To znači da imamo preduzeća koja nemaju pojedinačno gledano
veliki kapital i da imamo preduzeća koja ne mogu da ostvaruju značajne iznose dobitka, odnosno
da koncentrišu i akumuliraju kapital.Ta preduzeća pojedinačno gledano imaju mali iznos kapitala
i ostvaruju skroman finansijski rezultat. To je bitno zato što nisu mogli da koriste taj rezultat
(dobitak) da bi finansirali svoju poslovnu aktivnost, nisu mogli da koriste interne izvore
finansiranja. Dobitak je jedan od internih izvora finansiranja kojim se preduzeće finansira. Onda
su ta preduzeća morala da se obrate ekternim snabdevačima kapitala, s obzirom da nisu mogla da
idu na finansijska tržišta jer ona tada nisu postojala, jedino što im je preostalo su bile BANKE
(POVERIOCI) Zato se banke javljaju kao osnovni snabdevači kapitala, samim tim kao osnovna
interesna grupa odnosno stejkholder, samim tim kao osnovni korisnici finansijskih izveštaja.
Upravo zbog toga što je zakon želeo da zaštiti banke odnosno poverioce da kad daju kredite, daju
ih zdravim preduzećima, javila se po prvi put obaveza sastavljanja finansijskih izveštaja, da
preduzeća sastave inventar i bilans, da utvrde vrednostNeto imovine da bi onda banke kao
osnovni korisnici videli da li će na bazi vrednosti neto imovine nekog preduzeća odobriti kredit
ili neće. Tako se štite banke da ne daju kredite onim preduzećima koje te kredite neće moći da
vrate. Kad ne bi bilo izveštaja banke bi intuitivno davale kredite, a ovako postoji jasan
kriterijum, taj kriterijum je vrednost neto imovine, a tu neto imovinu banke mogu da vide u
bilansu.

Ako je već zakon nametnuo obavezu preduzećima da sastavljaju inventar i bilans kako bi se
utvrdila vrednost neto imovine, koje vrednosti treba koristiti pri tome? S obzirom da je ovo prvi
put u istoriji da se javljaju bilansi, do tog trenutka nisu postojala pravila za procenjivanje. I zato
ovo starije statičko shvatanje po prvi put u istoriji razvija odgovarajuća PRAVILA
PROCENJIVANJA koja će se koristiti prilikom vrednovanja bilansnih pozicija odnosno
prilikom sastavljanja bilansa. I zato se ovo starije statičko shvatanje drugačije naziva „Teorija

39
PROCENJIVANJA“. I zbog toga za starije statičko shvatanje se kaže da je teorija koja se bavi
MATERIJALNIM ASPEKTOM BILANSA. (Zato što stanje starije statičko shvatanje se
uglavnom bavi razvijanjem pravila za procenjivanje, vrednovanje bilansnih pozicija spada u
teoriju koja se odnosi na materijalni aspekt).

Prema ovoj teoriji (shvatanju) procenjivanje u bilansu se vrši:

1) po nabavnoj vrednosti po principu istorijskog troška
2) po ceni koštanja
Stariji statičari zahtevaju da se imovina vrednuje po NV ili CK (to zavisi odakle imovina potiče i
ako je izvan preduzeća onda po NV, ako je stvorena u okviru preduzeća onda po CK), a da se
obaveze vrednuju po NV (NV obaveze je iznos koji smo primili prilikom zaduženja i koji treba u
određenom trenutku da vratimo. Obaveze ne mogu po CK).

Neki autori u okviru starijeg statičkog shvatanja zahtevala odnosno smatrala da je primerenije
koristiti TRŽIŠNE VREDNOSTI kada sastavljamo bilans odnosno kada vrednujemo bilansne
pozicije odnosno Neto imovinu, umesto principa istorijskog troška. Međutim, te tržišne vrednosti
su bile odbijene zato što se kaže da je u to vreme bilans imao JAVNO-PRAVNI KARAKTER.
To znači da je bilans bio zahtevan zakonom i to kako bi se informisala javnost odnosno banke
odnosno poverioci kao osnovna interesna grupa. Zašto ne mogu da koristim tržišne vrednosti za
sastavljanje bilansa ako je namenjen poveriocima? Zbog toga što banke zahtevaju da se prilikom
sastavljanja bilansa koristi princip istorijskog troška odnosno NAČELO OPREZNOSTI. One to
zahtevaju jer načelo opreznosti dovodi do oprezno odmerene neto imovine i rezultata. Ovde
govorimo o oprezno odmerenoj neto imovini pošto rezultata nema u smislu BU. Poverioce
zanima oprezno odmerena neto imovina jer ne žele da dođu u situaciju da neto imovina bude
precenjena, da daju kredit preduzeću koje taj kredit neće moći da vrati. Gde god dominiraju
poverioci, dominira i načelo opreznosti i princip istorijskog troška. Zato što načelo opreznosti
dovodi do oprezno odmerene neto imovine i rezultata, a pošto je ovde akcenat na poveriocima,
logično je da će dominirati načelo opreznosti i nećemo koristiti tržišne vrednosti.

Načelo opreznosti se realizuje putem principa realizacije, principa impariteta, principa više
vrednosti i principa niže vrednosti. Npr. Nemačka, ako posmatramo Nemačko finansijsko
izveštavanje danas, videćemo da se Nemci najviše protive korišćenju fer vrednosti odnosno
tržišne vrednosti. Zato što su poznati po tome da banke predstavljaju osnovnu interesnu grupu. Ili
Japanci, kao i Italijani, gde nema finansijskih tržišta, nego su banke osnovne interesne grupe, sve
te zemlje izbegavaju da primenjuju fer vrednost odnosno bliži su tome da se primenjuje koncept
istorijskog troška. U Nemačkoj to ide dotle da se sastavljaju dupli finansijski izveštaji, jedni po
načelu istorijskog troška, drugi po fer vrednosti, jedni idu bankama, drugi idu finansijskim
tržištima.

Osnovna kritika koja je upućena ovoj teoriji: Moderna računovodstvena teorija upućuje kritiku
starijoj statičkoj teoriji zato što nije uspela da uskladi cilj koji postavlja pred bilans i način da se
taj cilj ostvari. Postoji jaz između cilja i sredstava za ostvarenje tog cilja. Zbog toga je ova teorija
pala. Cilj koji postavlja starije statičko shvatanje pred bilans je utvrđivanje imovinskog položaja
odnosno stanja, tačne vrednosti neto imovine na dan bilansa. Ako mi kažemo da je osnovni cilj
da utvrdim tačan imovinski položaj, odnosno tačnu vrednost neto imovine, onda kao osnovnu
interesnu grupu percipiram vlasnike. A ovde osnovna interesna grupa su poverioci, pa zbog toga
moram da primenim načelo opreznosti i princip istorijskog troška. Ako primenujem načelo

40
opreznosti, neto imovina mi je onda potcenjena, nije tačno obračunata i onda postoji jaz između
te dve stvari. I to znači da ona grupa autora koja je predlagala tržišne vrednosti, je shvatila
suštinu postavljenog cilja. Jer ako je meni cilj da ja utvrdim tačan imovinski položaj odnosno
tačnu vrednost neto imovine, onda moram da koristim tržišne vrednosti da bi taj cilj postigao.
Međutim, naravno da nisu mogle da budu korišćene tržišne vrednosti, jer se finansijski izveštaji
ne prilagođavaju cilju koji je postavljen, nego korisnicima odnosno ko su interesne grupe. S
obzirom da su osnovni korisnici finansijskih izveštaja poverioci odnosno banke, morali smo da
koristimo princip istorijskog troška odnosno načelo opreznosti. Samim tim postoji neusklađenost
između toga šta je cilj, odnosno sam cilj je pogrešno formulisan i kako će taj cilj biti ostvaren.

Ta kritika se sumira u sledećem: Kaže se da stariji statičari koristeći nabavne vrednosti i cenu
koštanja, misle da sastavljaju IMOVINSKI BILANS, a u stvari se sve vreme radi o BILANSU
KOJI SLUŽI ZA UTVRĐIVANJE REZULTATA. To znači: misle da sastavljaju imovinski
status bilans – jer je cilj imovinskog bilansa da utvrdimo tačan imovinski položaj odnosno tačnu
vrednost neto imovine da bi to videli uglavnom vlasnici. Međutim, stariji statičari koriste princip
istorijskog troška i načelo opreznosti, a to je karakteristično za bilans utvrđivanja rezultata koji
treba da pomogne da se oprezno odmeri neto imovina i periodični rezultat. I zbog te
neusklađenosti dolazi do pada starijeg statičkog shvatanja i zamenjuje ga novije statičko
shvatanje.

2. NOVIJE STATIČKO SHVATANJE BILANSA

Tvorci novijeg statičkog shvatanja L’Kutr (Le Coutre) i Nikliš. Čitava statička teorija je zapravo
razvijena na Francuskom području zato što je Francuska prestonica modernog prava, modernog
zakonodavstva, a kao što možemo da vidimo bilansi su se na samom početku razvijali uglavnom
pod uticajem pravnika. Pravnici su ti koji su ih uveli u poslovnu praksu, ne ekeonomisti ni
računovođe.

Novije statičko shvatanje vezujemo za period nakon I industrijske revolucije (18, 19 vek). Kada
se razvija krupna robna privreda odnosno kada se razvijaju akcionarska društva odnosno
korporativni oblik privređivanja. Industrijska revolucija je dovela do centralizacije i akumulacije
kapitala, sve ono što nije postojalo do sada nakon I industijske revolucije se menja. Sad imamo i
centralizaciju i akumulaciju kapitala. Kako sad odjednom imamo centralizaciju i akumulaciju
kapitala? --> zbog PARNE MAŠINE. Parna mašina je omogućila da svi ti sitni trgovci i zanatlije
ulože kapital u mašine, da te mašine stave u jedno veliko preduzeće jer parna mašina je mogla da
pokreće velike pogone. Dolazi do centralizacije kapitala. Umesto da sve zanatlije i trgovci koji
su pojedinačno radili nastave sa takvim aktivnostima, oni sada udružuju svoj kapital, centralizuju
ga, ulažu u mašine i pogone koji se sada nalaze na jednom mestu.

Ta centralizacija kapitala i zbog toga što sad imamo te pogone na jednom mestu dovela je do
masovne proizvodnje, do ekonomije obima i do stvaranja velikih dobitaka. Veliki dobici
povećavaju SK što znači da imamo akumulaciju kapitala.

U tim okolnostima kapitalisti koji ulažu kapital, shvataju da mogu da unajme profesionalnu
upravu (menadžment) da upravlja tim kapitalom, a oni jednostavno da prisvajaju prinose (za
uloženi kapital dobijaju akcije) i zato se javljaju akcionarska društva, odnosno korporativni tip
privređivanja. To je za nas bitno jer od toga zavisi ko su osnovni korisnici finansijskih izveštaja.

41
U tim okolnostima OSNOVNI KORISNICI više nisu poverioci jer oni nisu osnovni snabdevači
kapitalom, već VLASNICI. Pa osnovne interesne grupe predstavljaju vlasnici odnosno akcionari,
uprava (menadžment) koji se kao značajan korisnik sada javlja i država da bi kontrolisala sve
složenije poslovanje odnosno sve veće sisteme. Poverioci se i dalje pojavljuju, ali se ne navode
kao osnovna interesna grupa. Zbog toga što oni više nisu osnovni snabdevač kapitalom. Osnovni
snabdevač su vlasnici putem akcijskog kapitala, ali sada i putem sve većeg dobitka koji se
ostvaruje i putem kojeg oni mogu da finansiraju poslovanje. Sve upućuje da vlasnici
predstavljaju osnovnu interesnu grupu.

Osnovna svrha odnosno cilj bilansa prema novijim statičarima jeste UTVRĐIVANJE STANJA
KAPITALA u određenom vremenskom trenutku odnosno na dan bilansa. U prevodu osnovna
svrha odnosno cilj bilansa jeste utvrđivanje vrednosti sopstvenog kapitala na kraju obračunskog
perioda odnosno na dan bilansa.

Koja je razlika između ovako postavljenog cilja i cilja prema starijem statičkom shvatanju?
Tamo smo rekli kod starijih statičara da je osnovna svrha odnosno cilj bilansa utvrđivanje
imovinskog položaja odnosno stanja neto imovine na dan bilansa, prema novijim statičarima
ovde kažemo da je osnovna svrha odnosno cilj bilansa utvrđivanje stanja kapitala odnosno
vrednost SK, stanja SK na dan bilansa. Ako uporedimo ove dve definicije zaključujemo da
suštinske razlike nema odnosno kvantitativno pričamo o istim veličinama, tamo o imovinskom
položaju neto imovini, a ovde o SK.

Međutim, razlika je u perspektivi: odnosno iz kog ugla posmatramo stvari. Pa kod starijih
statičara vidimo da se sve definiše iz perspektive imovine, pa kažemo imovinski položaj i neto
imovina. Kod novijih statiičara sve se definiše iz perspektive kapitala, pa kažemo stanje kapitala
odnosno vrednost SK na dan bilansa. To je tako zbog toga ko su osnovni korisnici finansijskih
izveštaja. Poverioce zanima imovina preduzeća, ono što se nalazi u aktivi, zato što u imovini
vide garantnu supstancu da će uspeti da naplate svoja potraživanja, da ako preduzeće ne može da
im vrati dug, da prodaju tu imovinu i iz toga naplate svoj dug. (da preduzeća iz toga isplate dug /
obaveze prema poveriocima). Zbog toga stariji statičari, što su im osnovna interesna grupa
poverioci, sve definišu iz perspektive imovine budući da su oni kao interesna grupa
zainteresovani za vrednost imovine preduzeća jer od toga koliko vredi imovina preduzeća zavisi
i sposobnost preduzeća da izmiri svoju dospelu obavezu. S druge strane, kod novijih statičara se
definiše iz perspektive kapitala. Zato što osnovnu interesnu grupu čine vlasnici. Njih prvo što
zanima jeste šta se dešava sa njihovim investiranim kapitalom odnosno šta se dešava sa SK. I
zbog toga kažemo da između definicije ciljeva starijih i novijih statičara postoji samo razlika iz
koje perspektive gledamo svari.

Koja je razlika kad kažemo NETO IMOVINA i SOPSTVENI KAPITAL? Kvantitativno

gledamo to su iste stvari, pa se zato često kaže neto iovina odnosno SK. Neto imovina se nalazi u
aktivi, nije u stvari onaj deo imovine koji je finansiran iz SK. SK se nalazi u pasivi i predstavlja
sopstveni izvor finansiranja.

Prema novijim statičarima BILANS STANJA predstavlja račun kapitala odnosno račun
raspolaganja kapitalom. On se definiše na sličan način: Kaže se da je BS finansijski izveštaj koji
prikazuje stanje izvora kapitala i stanje upotrebe kapitala na dan bilansa. Na bazi te definicije
vidimo da se sve definiše iz perspektive kapitala, pa se zato BS zove račun kapitala. Na strani

42
pasive vidim izvore kapitala i odatle polazim, a onda vidim u šta je taj kapital investiran odnosno
kako je on upotrebljen na strani aktive.

*Ako se osvrnemo na starije statičko savetovanje oni su govorili da je BS račun imovine

odnosno da BS prikazuje stanje imovine po oblicima i po izvorima na određeni dan. To je zbog
toga što stariji statičari sve definišu iz perspektive imovine zbog poverilaca.

Kod novijih statičara akcenat je na kapitalu odnosno na pasivi BS, a kod starijih statičara akcenat
je na imovini odnosno na aktivi BS.

* 3. karakteristika jeste ta da se novije statičko shvatanje bavi razvijanjem pravila raščlanjavanja

bilansa odnosno prema mišljenju novijih statičara osnovni cilj koji bilans treba da ostvari jeste
TRANSPARENTNOST (JASNOST), a ona može da bude ostvarena jedino ako je bilansne
pozicije adekvatno raščlanjene. I zbog toga što ova teorija smatra da je najbitnija transparentnost
odnosno jasnost bilansa i zbog toga što razvija pravila raščlanjavanja bilansa drugačije se naziva
“Učenje o raščlanjavanju”. Na bazi ovoga zaključujemo da je novije statičko shvatanje bilansna
teorija koja se fikusira na FORMALNI ASPEKT BILANSA, jer je osnovni zadatak postići
transparentnost odnosno jasnost bilansa odnosno zbog toga što ova teorija razvija pravila
raščlanjavanja bilansnih pozicija.

* 4. karakteristika: Ova teorija po prvi put uvodi BU kao finansijski izveštaj. Oni formalno
izjednačavaju BS i BU, podjednako su važni. To znači da i jedan i drugi moraju da se sastave na
kraju obračunskog perioda. Zakon zahteva od preduzeća da sastave oba finansijska izvbeštaja na
kraju obračunskog perioda. Ali suštinski gledano, BS je važniji od BU po novijim statičarima.

Prema ovoj teoriji rezultat se utvrđuje u BU kao razlika između prihoda i rashoda. Ova teorija
razvija prihode i rashode kao računovodstvene kategorije, samim tim razvija i BU i periodični
rezultat utvrđuje kao razliku između prihoda i rashoda.

Kakav je odnos između rezultata koji je obračunat kod starijeg i novijeg statičkog shvatanja? –
Kvantitativno gledano, ti rezultati su isti, ali ovaj rezultat obračunat u BU kao razlika između
prihoda i rashoda je jasniji, transparentniji zato što vidimo šta je do tog rezultata dovelo, vidimo
njegove pozitivne i negativne komponente. Nakon što se obračuna rezultat u BU, vrši se njegova
integracija u stanje. S tim što se ovde i dobitak i gubitak unose na stranu pasive BS odnosno u
poziciju SK. To znači da se ovde ispravlja greška koja je postojala u starijem statičkom shvatanju
(tako se gubitak unosio na stranu aktive da bi se postigla jednakost leve i desne strane). Noviji
statičari ispravljaju tu grešku i dokazuju da poznaju vezu koja postoji između SK i rezultata
odnosno shvataju da rezultat povećava ili smanjuje SK u zavisnosti da li je ostvaren dobitak ili
gubitak i zato se i dobitak i gubitak integrišu u SK.

Ono što je ovde još bitnije jeste da oni sagledavaju vezu koja postoji između BS i BU. Ili
preciznije između pozicije SK i BU.

Jasno nam je da postoji veza između SK i rezultata, s obzirom da rezultat pripada vlasnicima, ali
na koji način se povezuje BS odnosno rezultat odnosno SK i BU? – BU je zapravo izmešten deo
SK iz BS, preko kojeg pratimo povećanje i smanjenja SK koji su posledica poslovanja.
Povećanja i smanjenja SK koja nastaju kao posledica poslovanja su prihodi i rashodi prema

43
definiciji. I upravo zato u BU imamo prihode i rashode kao računovodstvene kategorije. Dakle,
da se ne bi sve radilo u BS i da bi se povećala jasnost, transparentnost, deo SK se izdvaja u
poseban finansijski izveštaj, BU i u njemu se prate povećanja i smanjenja SK koja nastaju kao
posledica poslovanja. I onda kad se obračuna rezultat u BU, naravno da će se on vratiti u SK jer
je odatle faktički i potekao. U BS je ostalo da se prati povećanja i smanjenja SK pod uticajem
odnosa sa vlasnicima jer to nisu prihodi i rashodi.

* 5, karakteristika jeste da ova teorija ne razvija nova pravila procenjivanja, odnosno sve
preuzima iz starijeg statičkog shvatanja, koristi princip istorijskog troška, NV i CK i načelo
opreznosti. I zbog toga smo i rekli da se ova teorija bavi isključivo formalnim aspektom bilansa,
formom bilansa, a da se ne bavi materijalnim aspektom bilansa zato što je sve preuzela iz starijeg
statičkog shvatanja kada je u pitanju procenjivanje bilansnih pozicija.

L’Kutrovo shvatanje bilansa

Prema njegovom mišljenju BS predstavlja JASNO prikazivanje stanja pribavljanja i upotrebe

kapitala. Iz ove definicije se vide 2 suštinske karakteristike ove teorije: da je AKCENAT NA
JASNOSTI (TRANSPARENTNOSTI) bilansa i da se sve definiše iz perspektive pasive odnosno
kapitala zbog značaja koji vlasnici imaju. On smatra da tako definisan bilans ima 2 osnovna
zadatka: (ISP.PIT: Zadaci bilansa):

1. Treba da pomogne u upravljanju preduzećem – Ako mu je ovo zadatak, onda je namenjen

menadžerima (upravi), a ovde se menadžment prvi put i javlja kao interesna grupa. Uprava
koristi bilanse da bi videla koliko uspešno upravlja kapitalom, da li poslovno finansijske odluke
koje on donosi dovode do pozitivnih ili negativnih rezultata, odnosno da li povećavaju ili
smanjuju SK koji su im vlasnici poverili. I ne samo to, već na bazi bilansa menadžment donosi
odluku o raspodeli rezultata. Na bazi obračunatog dobitka donosi odluku koji deo će se
raspodeliti kroz dividende a koji deo će se reinvestirati. I zato kažemo da je jedan od osnovnih
zadataka bilansa da pomogne u upravljanju preduzećem odnosno da pomogne menadžmentu
preduzeća da sagleda promene SK koji mu je poveren odnosno da bi sagledao periodični rezultat
u BU i da bi video koji deo može da raspodeli u dividende, koji deo da reinvestira.

2. Nadzor preduzeća – ovde pre svega govorimo o vlasnicima jer kada se javlja akcionarsko
društvo javlja se i problem asimetrične informisanosti. Jedan od osnovnih instrumenata za
smanjenje jesu finansijski izveštaji odnosno računovodstvo zato što vlasnici nadziru preduzeće
odnosno nadziru menadžment na bazi finansijskih izveštaja. I zapravo vide kako menadžment
upravlja kapitalom, odnosno da li se taj njihov SK povećava pa da onda dodatno ulažu ili se
smanjuje pa da onda prodaju svoje akcije. Međutim, nisu samo vlasnici ti koji koriste finansijske
izveštaje da bi nadzirali preduzeće. Finansijske izveštaje u te svrhe koristi i država, da bi videla
koliki dobitak ostvaruje preduzeće odnosno koliki porez može da očekuje, ali i poverioci ih
koriste iako nisu osnovna interesna grupa, oni i dalje postoje i dalje koriste finansijske izveštaje
da bi doneli odluke da li će dati kredit ili ne. I zato kada govorimo o nadzoru preduzeća, odnosno
kada govorimo o tome da se finansijski izveštaji koriste da bi se preduzeća nadzirala, ogovorimo
zapravo o svim onim interesnim grupama koje se nalaze izvan preduzeća i koja su asimetrično
informisana. Pre svega vlasnici kao osnovna interesna grupa, ali i država i poverioci.

44
Ako su ovo 2 osnovna zadatka koja bilans treba da ostvari, da informiše i menadžment i vlasnike
i državu i poverioce jedini način da se to obezbedi jeste da se izvrši pravilno raščlanjavanje
bilansnih pozicija odnosno da se bilans sastavi u skladu sa načelom jasnosti. I zato se načelo
jasnosti odnosno pravila raščlanjavanja ističu u prvi plan kada je u pitanju novije statičko
shvatanje. Kod starijih statičara smo imali samo jednog korisnika finansijskih izveštaja,
poverioce, a sada imamo menadžment, vlasnike, državui poverioce. Pa da bi oni mogli da
sagledaju informacije koje su im potrebne, taj bilans mora da bude jasan odnosno transparentan,
a da bi bio jasan odnosno transparentan bilansne pozicije moraju da budu adekvatno raščlanjene.
Raščlanjavanje se vrši na sledeći način i to je ono što se i danas primenjuje u praksi kada se
sastavljaju finansijski izveštaji, a potiče iz novijeg statičkog shvatanja.

Raščlanjavanje se vrši na sledeći način:

-Prvo govorimo o aktivi – kada se raščlanjavanja aktiva osnovni kriterijum je FUNKCIJA koju
određeni imovinski delovi imaju. Tu funkciju imovinskim delovima dodeljuje menadžment.
Menadžment je taj koji pri nabavljanjusredstava definiše cilj koji želi da ostvari na bazi toga se
onda vrši raščlanjavanje. Npr. menadžment ulaže u zgradu. Može da kaže da namerava da koristi
tu zgradu da bi obavljao osnovnu delatnost. U tom slučaju ta zgrada predstavlja osnovno
sredstvo. Međutim, menadžment može da uloži u tu istu zgradu, ali da kaže da mu je namera da
tu zgradu proda za 6 meseci i da ostvari razliku u ceni zato što očekuje da će skočiti cena
kvadrata. Onda je ta zgrada obrtna imovina odnosno stalno sredstvo namenjeno prodaji. Ili ako
recimo imamo akcije preduzeća, ako menadžment uloži u akcije da bi uticao na poslovno
finansijsku politiku nekog preduzeća, onda će tu akciju držati duže od godinu dana i onda će ta
akcija da bude stalno sredstvo. Može da uloži u istu tu akciju, ali da mu bude namera da je proda
za 10 dana. Onda je to obrtna imovina.

*Dakle, AKTIVA se ne raščlanjuje prema prirodnim karakteristikama sredstava, bitno je

KAKVU NAMERU odnosno KAKAV CILJ menadžment želi da ostvari na bazi ulaganja u tu
imovinu. Vidimo da jedno te ista imovina može da bude u jednom trenutku stalna, u drugom
obrtna zato što njena klasifikacija na stalnu i obrtnu imovinu zavisi od funkcije koju taj
imovinski deo ima odnosno namere koju menadžment želi da ostvare kad ulaže u dat imovinski
deo. PASIVA se raščlanjava prvobitno prema kriterijumu pravnog odnosno svojinskog apsekta,
prema tome kome kapital pripada. Pa imamo: 1) Sopstveni kapital
i 2) Pozajmljeni kapital

Kad bismo izvršili samo ovakvo raščlanjavanje, bilans ne bi bio dovoljno transparentan odnosno
jasan, što je ovde cilj i korisnici ne bi mogli da vide sve što ih zanima. Zbog toga se SK još
dublje raščlanjava prema funkciji koju ima. Prema funkciji (ulozi) koju SK ima imamo: Osnovni,
Dopunski i Siigurnosni kapital.

Osnovni kapital je onaj iznos kapitala do kojeg vlasnici odgovaraju (kod akcionarskih društava
to je akcijski kapital, kod doo to su udeli). Osnovni kapital kod društava lica ne postoji jer je tu
neograničena odgovornost, pa je ceo iznos promenljiv, nema osnovnog (stalnog) kapitala.
Osnovni kapital ako postoji mora posebno da se prikaže u okviru SK da bi vlasnici videli do
visine kog uloga odgovaraju.

45
Dopunski kapital – to je AŽIO odnosno KAPITALNE REZERVE. Sve ono što su dodatno uneli
vlasnici preko vrednosti akcija.

Sigurnosni kapital – to su rezerve koje se formiraju da bi se pokrili budući gubici.

Vidimo da različiti delovi SK imaju različitu ulogu i da bi se obezbedila transparentnost bilansa,

sva tri apsekta moraju da budu prikazana.

Pozajmljeni kapital se prema dospelosti raščlanjava na: dugoročne i kratkoročne obaveze.

Da bi poverioci sagledali likvidnost preduzeća, neophodno je da se pozajmljeni kapital dodatno

raščlani na dugoročne i kratkoročne obaveze.

Neophodno je da se raščlani i BU da bi se postigla jasnost odnosno transparentnost.

Noviji statičari (L’Kutr) BU definišu kao prikaz KRETANJA KAPITALA (Rekli smo da BS
predstavlja prikaz STANJA KAPITALA). Zašto prikaz kretanja kapitala? Zato što smo rekli da
BU predstavlja prikaz povećanja i smanjenja SK koji nastaju kao posledica poslovanja. Pa dok
BS prikazuje koliko je stanje kapitala, kakva je vrednost SK na početku i na kraju perioda, BU
nam pokazuje kako se taj kapital tokom perioda kreće, kako se povećava odnosno smanjuje pod
uticajem poslovanja. Jer prihodi i rashodi nisu ništa drugo nego povećanje i smanjenje SK tokom
perioda.

Raščlanjavanje prihoda i rashoda vrši se PREMA FUNKCIJI:

1. Troškovi i prihodi osnivanja preduzeća (govorimo o tr. osnivanja, sazivanje skupštine, izrada
statuta, advokatske usluge – troškovi koji su neophodni da bismo osnovali preduzeće).

2. Troškovi i prihodi života preduzeća – oni troškovi i prihodi koji nastaju da bi se preduzeće
održavalo – tr. tekućeg održavanja, investicionog održavanja, ostali prihodi i ostali rashodi,…

3. Troškovi i prihodi poslovanja preduzeća – svi oni prihodi i rashodi koji nastaju obavljanjem
core bussinesa odnosno osnovne delatnosti preduzeća.

Dublje raščlanjavanje se vrši po VRSTAMA i RIZICIMA.

Poštovanje BRUTO PRINCIPA pošto je ono u osnovi načela jasnosti se zahteva.

U ovom delu gde govorimo o raščlanjavanju BU zamera se L’Kutru zato što meša pojmove
TROŠKOVI i RASHODI. Govorili smo o raščlanjavanju prihoda i rashoda prema funkciji, a
onda smo svuda govorili troškovi i prihodi. To je tako zbog toga što je on mešao pojmove
troškova i rashoda.

Ocena (kritika) statičkog shvatanja bilansa 28.10.2014.

Ovo pričamo u okviru ispitnog pitanja novije statičko shvatanje.

46
1. kritika – Kod statičke teorije bilansa postoji problem u tome što se pojam imovine nejasno
definiše, odnosno što postoji razlika između definicije imovine u zakonodavstvu i definicije
imovine u poslovnoj praksi. Zakon (zakonodavac) je imovinu definsao čas kao neto imovinu, čas
kao bruto imovinu, čas kao zbir aktive i pasive. U zakonu nije postojala jedinstvena definicija
toga šta je imovina odnosno imovinski položaj. Za razliku od Zakona, u poslovnoj praksi je
pojam imovine bio pravilno korišćen i pod tim pojmom se podrazumevala NETO IMOVINA.
Međutim, problem postoji u tome što je sastavljanje bilansa zahtevao zakonodavac i tim
bilansom je trebalo prikazati imovinski položaj. Ali problem je nastao u tome što sam
zakonodavac koji zahteva sastavljanje bilansa pod tim pojmom imovine odnosno imovinskog
položaja koji treba utvrditi na tačno određeni dan nisu podrazumevali iste stvari i tu je često
dolazilo do neslaganje i samim tim se javljao problem prilikom sastavljanja bilansa.

2. kritika – koja je najjača i najbitnija jeste ta da se statičkoj teoriji zamera što imovinski položaj
preduzeća odnosno stanje neto imovine u određenom vremenskom trenutku uvrđuje tako što
koristi istorijske vrednosti (NV i CK). Nema usklađenost između cilja i načina na koji će taj cilj
da ostvari odnosno što pokušava da tačan imovinski položaj odnosno tačnu vrednost neto
imovine utvrdi tako što koristi princip istorijskog troška (NV i CK). I onda kritika kaže ako je
već cilj da se utvrdi tačan imoviski položaj, to se može uraditi samo ako se primenjuju tržišnje
vrednosti ili vrednosti koje su blizu tržišnim. Mi ne možemo da utvrđujemo tačan imovinski
položaj preduzeća u određenom trenutku ako ćemo koristiti princip istorijskog troška (NV i CK).
I zato smo i rekli da ona grupa autora koja je predlagala tržišnu vrednost bila u pravu, odnosno
shvatila je vezu između cilja i načina da se taj cilj ostvari. Sve ovo moglo je da dovede do
paradoksa da dva preduzeća koja imaju identičnu imovinu, imaju različite vrednosti (različit
imovinski položaj). To je moglo da se desi zato što smo koristili princip istorijskog troška što
znači da je vrednost neto imovine pod uticajem toga kada smo neku imovinu nabavili. Da se
koriste tržišne vrednosti kao što je trebalo, onda bi ta dva identična preduzeća imala identičnu
vrednost neto imovine jer bismo tu identičnu neto imovinu vrednovali po tržišnim vrednostima.
*** akcenat ***

3. kritika – jeste u tome na koji način se utvrđuje vrednost preduzeća. Statička teorija polazi od
toga da vrednost preduzeća utvrđuje tako što sabira vrednosti pojedinačnih imovinskih delova
koji su vrednovani principom istorijskog troška. I onda faktički utvrdimo za svaku imovinu
koliko vredi, za svake obaveze koliko vrede i kao razliku utvrdimo vrednost preduzeća.
Međutim, znamo da u praksi ne može ovako da se utvrdi vrednost preduzeća. Da bismo došli do
vrednosti preduzeća, ne možemo pojedinačno da sabiramo imovinske delove uz primenu
istorijskog troška, već moramo da koristimo PRINOSNU VREDNOST, odnosno prinosnu
metodu. Prinosna metoda podrazumeva da se do vrednosti preduzeća kao celine dolazi
diskontovanjem neto novčanih tokova, koje će preduzeće kao celina u budućnosti generisati.
Projektujemo buduće novčane tokove koje će to preduzeće generisati i diskontnom stopom
diskontujemo te neto novčane tokove na sadašnju vrednost. To je tzv prenosna metoda i tako se
utvrđuje vrednost preduzeća. Diskontna stopa je najčešće cena kapitala. Statičari su negirali
postojanje te prinosne vrednosti i o njoj zapravo nisu ni pričali, nego su rekli da se vrednost
preduzeća utvrđuje tako što izolovano vrednujem imovinske delove. Ne mogu tako moram
putem korišćenja prinosne metode zato što kad koristim prinosnu metodu, kad diskontujem
buduće novčane tokove na sadašnju vrednost, ja priznajem:

47
1) sinergetske efekte koji postoje kad se kombinuje imovina koju preduzeće ima, preduzeće nije
skup prostih zbirova u smislu imovine koju ima, na preduzeće se posmatra kao celina što znači
da postoji interakcija između delova koja se ogleda u novčanim tokovima koje preduzeće kao
celina generiše.

2) uzimam u obzir vremensku vrednost novca, koja nije uzeta u obzir kad koristim princip
istorijskog troška. I zbog toga se kritikuje statička teorija što negira prinosnu vrednost odnosno
prinosni metod kao način da se utvrdi vrednost preduzeća. I na taj način negira sinergetske efekte
koji postoje između imovine i negira postojanje vremenske vrednosti novca.

4. stavka nije zapravo kritika nego se nadovezuje na ovo pod 3.

Moderna teorija kaže da se u nekim izuzetnim okolnostima može odsutpiti od prinosne vrednosti
kad se uzvrđuje vrednost preduzeća. U nekim specifičnim okolnostima statička teorija jeste u
pravu da se vrednost određenih imovinskih delova može posmatrati izolovano, a to je onda kada
ne mogu da procenim buduće novčane tokove koje će neki imovinski deo da generiše. I onda kad
računam vrednost preduzeća uzimam istorijske troškove (NV ili CK).

DINAMIČKA TEORIJA BILANSA

Ova teorija je istorijski gledano bila najdominantnija, danas slabi njen uticaj, postavila je neke
fundamentalne računovodstvene principe. Tvorci ove teorije su ŠMALENBAH, KOZIOL i
VALB.

Šmalenbah je uveo najviše stvari koje mi danas koristimo. Ova teorija se razvija početkom 20-og
veka, razvija se u okolnostima u kojima postoji SAVRŠENO KONKURENTNO TRŽIŠTE,
potpuna jednakost ponude i tražnje u uslovima u kojima postoji APSOLUTNA MONETARNA
STABILNOST, (nulta inflacija) i u uslovima u kojima postoji STABILNO TEHNOLOŠKO
OKRUŽENJE. Sva ova 3 faktora dovode do toga da postoji APSOLUTNA CENOVNA
STABILNOST i na strani inputa i na strani autputa.

Dinamička teorija kao i statička predstavlja MONISTIČKU TEORIJU bilansa, što znači da pred
bilans postavlja 1 cilj (dominantan) koji bilans treba da ostvari. Ovaj cilj se kod dinamičke
teorije suštinski razlikuje od cilja kod statičke teorije. Prema dinamičarima osnovna svrha
odnosno cilj bilansa jeste utvrđivanje ŠTO TAČNIJEG PERIODIČNOG REZULTATA koji se
dobija sučeljavanjem prihoda i rashoda. Na bazi toga možemo da zaključimo da je prema
dinamičarima BU najznačajniji finansijski izveštaj zato što se u njemu obračunava taj što tačniji
periodični rezultat kao razlika između prihoda i rashoda. Za razliku od statičara gde je BS bio
suštinski ispred BU kod dinamičara je obrnuto, BU predstavlja najznačajniji finansijski izbeštaj
odnosno BU je po važnosti ispred BS. Zbog cilja koji postavljaju, a to je obračun ŠTO
TAČNIJEG Rezultata koji se obračunava u samom BU.

Pa ako BU predstavlja najvažniji finansijski izveštaj odnosno ako je po važnosti ispred BS,
postavlja se pitanje kakvu ulogu ima BS prema dinamičkoj teoriji? –Prema dinamičkoj teoriji BS
ima POMOĆNU FUNKCIJU odnosno BS treba da pomogne i obezbedi da se u BU obračuna što

48
tačniji porodični rezultat (podređenu ulogu). BS pomaže BU tako što će u sebe preuzeti sve one
pozicije koje nisu prihodi i rashodi tekućeg obračunskog perioda, a u BU će poslati sve ono što
jeste prihod i rashod tekućeg perioda nezavisno od toga da li su praćeni tokovima gotovine,
nezavisno od toga da li su prihodi naplaćeni, a rashodi isplaćeni. I zbog ovog procesa kako BS
pomaže BU kaže se da je BS tu da bi omogućio pravilno PERIODIZIRANJE PRIHODA i
RASHODA odnosno periodičnog rezultata. Periodiziranje rezultata znači da prihode i rashode
budućih obračunskih perioda zadrži u sebi, da prihode i rashode tekućeg obračunskog perioda
pošalje u BU nezavisno od toga da li su praćeni tokovima gotovine, nezavisno od toga da li su
prihodi naplaćeni, a rashodi isplaćeni. Pošto BS ima pomoćnu ulogu, prema svrsi iskazivanja
odnosno cilju sastavljanja, on je BILANS UTVRĐIVANJA REZULTATA. Njegov cilj je da
pomogne da se u BU obračuna što tačniji periodični rezultat i upravo u ovoj teoriji BS ima takvu
ulogu. BS prema statičkoj teoriji bio je IMOVINSKI (status) BILANS, zato što je osnovni cilj
bio utvrđivanje imovinskog položaja u određenom vremenskom trenutku.

*Kad definišemo cilj bilansa prema statičkoj ili dinamičkoj teoriji, mi mislimo na BS. Iako je cilj
dinamičke teorije, cilj bilansa, utvrđivanje što tačnijeg periodičnog rezultata kao razliku između
prihoda i rashoda, da se ne zbunim pa da mislim da se odnosi na BU. Ne misli se na cilj koji se
stavlja pred BS, jer vidimo da je BS taj koji treba da omogući ostvarivanje tog cilja. BS je taj
koji treba da omogući da se u BU obračuna što tačniji periodični rezultat. Ovako shvaćen BS koji
ima pomoćnu funkciju, koji je podređen finansijski izveštaj i predstavlja bilans utvrđivanja
rezultata se naziva DINAMIČKI BILANS, zbog te uloge koju ima odnosno zbog toga što je on
taj koji treba da obezbedi osnovni cilj koji se pred bilans stavlja. Međutim, pristalice dinamičke
teorije smatraju da se BILANSU STANJA u nekim vanrednim, specijalnim okolnostima može
dodeliti i takav zadatak da se u njemu utvrdi i prikaže tačan imovinski položaj. U tim specijalnim
okolnostima, kada se BS sastavlja radi utvrđivanja imovinskog položaja on zapravo ima
karakteristike specijalnog bilansa i samim tim za njega važe i posebna forma i posebna pravila
procenjivanja. Ovde zapravo vidimo da dinamičari daju mogućnost da se BS koristi i za druge
svrhe. Osnovni cilj utvrđivanja je utvrđivanje što tačnijeg periodičnog rezultata i tada imamo
bilans utvrđivanja rezultata odnosno dinamički bilans u nekim vanrednim okolnostima možemo
da koristimo BS da bismo utvrdili i prikazali tačan imovinski položaj. Ako ga u te svrhe
koristimo on predstavlja specijalan bilans. Na bazi ovoga možemo da zaključimo: Možemo da
zaključimo zbog čega govorimo da je dinamička teorija bilansa donekle najuticajnija. Danas je u
praksi situacija upravo takva. Videli smo kad smo pričali o bilansima prema redovnosti
sastavljanja, rekli smo da imamo redovne bilanse, odnosno osnovni set finansijskih izveštaja i da
BS koji se sastavlja u okviru osnovnog seta upravo ima ovakvu ulogu. Rekli smo da je to
podrežen finansijski izveštaj koji je tu samo da bi pomogao da se u BU obračuna što tačniji
periodični rezultat. Odnosno rekli smo da je danas još uvek suština finansijskog izveštavanja da
se obračuna što tačniji periodični rezultat i zbog toga BU predstavlja glavni osnovni finansijski
izveštaj, a BS pomoćni instrument. A onda smo rekli da pored redovnih postoje i specijalni
bilansi koji se sastavljaju u specijalnim okolnostima da bi se utvrdio tačan imovinski položaj. Pa
su to imovinski status bilansi odnosno specijalni bilansi za koja važe posebna pravila
procenjivanja i posebna forma. Tu razliku su napravili dinamičari odnosno to potiče iz same
dinamičke teorije bilansa.

KOZIOL i njegovo shvatanje bilansa

49
On je jedan od predstavnika dinamičke teorije koji je svoj koncept dinamičkog bilansa dao u
delu „PAGATORIČKI BILANS“ – misli se na BU koji je zasnovan na novčanim tokovima, na
tzv. keš principu.

I on u prvi plan ističe VU i smatra da je BU najznačajniji finansijski izveštaj. I pored toga što
smatra da je BU najznačajniji finansijski izveštaj, on smatra da taj BU predstavlja zapravo ČIST
RAČUN NOVCA odnosno on izjednačava tokove rentabiliteta sa tokovima novca odnosno
poistovećuje prihode sa prilivima i rashode sa odlivima. Što znači da po njegovom mišljenju u
BU rezultat koji se utvrđuje nije ništa drugo nego neto novčani tok. Ako se dobija kao razlika
između prihoda koji su jednaki prilivima i rashoda koji su jednaki odlivima, onda je taj rezultat
neto novčani tok, a sam BU predstavlja ČIST RAČUN NOVCA.

Kada možemo da kažemo da je BU čist račun novca? – To možemo da kažemo jedino u trenutku
kada preduzeće prestaje sa poslovanjem. Tada su tokovi rentabiliteta jednaki tokovima novca
odnosno prihodi su jednaki prilivima, a rashodi su jednaki odlivima.

Zbog čega je na kraju života preduzeća baš ovakva situacija? Da su tokovi rentabiliteta =
tokovima novca, svi prihodi = prilivima i svi rashodi = odlivima, odnosno rezultat = neto
novčanom toku? To je uglavnom tako zbog toga što u tom trenutku postoji dovršenost svih
poslovnih događaja (operacija). Zbog toga što postoji dovršenost svih poslovnih operacija, u tom
trenutku svi prihodi su naplaćeni, a svi rashodi su isplaćeni, odnosno tokovi rentabiliteta su
jednaki tokovima novca odnosno rezultat je jednak neto novčanom toku. I taj BU koji se
sastavlja na kraju života preduzeća naziva se TOTALNI BILANS USPEHA, a rezultat koji se u
njuemu utvrđuje je TOTALNI REZULTAT. Taj totalni rezultat je razlika između prihoda i
rashoda odnosno priliva i odliva, svejedno je jer su tada tokovi rentabiliteta = tokovima novca
odnosno rezultat je NNT. Međutim, poenta računovodstva nije da čekamo kraj života preduzeća,
pa da onda vidimo kako je ono poslovalo, nego korisnicima moramo u kraćim vremenskim
intervalima da prikažemo koliko uspešno preduzeće pšosluje. Zbog toga se javlja potreba da
obračunavamo PERIODIČNI REZULTAT.

Periodični rezultat se obračunava tako što u jednom trenutku veštački presecamo život
preduzeća, odnosno u određenom trenutku na kraj ugodine zamišljamo da je preduzeće prestalo
sa poslovanjem da bismo obračunali periodični rezultat za taj zamišljeni period od godinu dana.
To je suština računovodstva. Taj periodični rezultat obračunavamo kao razliku između prihoda i
rashoda, koji nisu jednaki prilivima i odlivima. U kratkom roku tokovi rentabiliteta i tokovi
novca se ne podudaraju. Na kraju godine kada veštački presečemo život preduzeća, periodični
rezultat računamo kao razliku između prihoda i rashoda, koji nisu jednaki prilivima i odlivima.
Zbog čega u tom trenutku kada veštački presecamo život preduzeća, tokovi rentabiliteta i tokovi
novca nisu podudarni? Zbog toga što nisu dovršene sve poslovne operacije. Još uvek je nešto
ostalo da se naplati odnosno nešto da se isplati, zato što preduzeće nije zaista prestalo sa
poslovanjem, proces je i dalje tekao, ali mi smo veštački zamislili da je preduzeće prestalo sa
poslovanjem. Računovodstvo je izmislilo prihode i rashode, oni ne postoje kao realne stvari,
izmislilo je te obračunske kategorije samo da bi moglo u kratkom roku, u roku od godinu dana,
da informiše korisnike koliko je preduzeće uspešno poslovalo. I zato i važi ono da je novčani tok
činjenica, a dobitak mišljenje. Novčani tok je nešto što možemo da izbrojimo, a dobitak nije jer

50
je on posledica prihoda i rashoda koji faktički predstavljaju izmišljene kategorije, da bi u
kratkom roku bilo moguće obračunati periodični rezultat.

Sad kad smo videli kakva je situacija na kraju života preduzeća i kakva je situacija u rkatkom
roku, treba da odgovorimo na pitanje tj. da li je Koziol bio u pravu odnosno da li BU zaista
predstavlja čist račun novca? To zavisi od roka odnosno vremenskog intervala koji je postavljen.
Ako posmatramo jako dug rok odnosno trenutak kada preduzeće prestaje sa psolovanjem, tada je
on u pravu i tada BU zaista predstavlja čist račun novca. Ako posmatramo kratak rok, a u
računovodstvu se pod terminom kratak rok podrazumeva najčešće period od godinu dana, onda
on nije bio u pravu, onda BU ne predstavlja čist račun novca zato što se tada rezultat obračunava
kao razlika između prihoda i rashoda koji nisu jednaki tokovima rentabiliteta.

ŠMALENBAH i njegov „Dinamički bilans“

Šmalenbah ističe EKONOMSKI ASPEKT BILANSA – on smatra da se pri sastavljanju bilansa

uvek mora dati prednost ekonomskoj suštini u odnosu na pravnu formu i odatle potiče princip
koji se danas u računovodstvu u praksi primenjuje – suština iznad pravne forme odnosno
ekonomska suština iznad pravne forme. On smatra da samo na taj način da ako se suština postavi
iznad forme je moguće ostvariti postavljeni cilj korišćenjem adekvatnih pravila procenjivanja i
upravo je to kritika statičke teorije. Tamo je dominirao javno-pravni karakter bilansa, pravna
forma je bila istaknuta u prvi plan i zbog toga je postojala nesaglasnost između cilja koji je
postavljen pred teoriju i načina na koji se taj cilj ostvarivao. Da se to ne bi dešavalo, mora da se
da prednost ekonomskoj suštini u odnosu na pravnu formu.

Šmalenbah smatra da se ekonomski aspekt bilansa ostvaruje samo ako se u prvi plan istakne
DINAMIKA, KRETANJE odnosno AKTIVNOST koju preduzeće ima tokom obračunskog
perioda. On smatra da cilj bilansa treba da bude upravo to, praćenje dinamike odnosno aktivnosti
preduzeća tokom obračunskog perioda, a ne prikazivanje imovinskog položaja tokom samo u
jednom vremenskom trenutku, kao što bi to radili statičari.

Onda to povezujemo sa ciljem dinamičke teorije. Cilj jeste utvrđivanje što tačnijeg periodičnog
rezultata, a znamo da rezultat prikazuje kretanja koja su se desila tokom obračunskog perioda. Za
razliku od statičara koji su preferirali statiku odnosno samo stanje u određenom vremenskom
trenutku.

Prema Šmalenbahu glavna svrha odnosno osnovni cilj bilansa jeste utvrđivanje ŠTO TAČNIJEG
PERIODIČNOG REZULTATA koji se dobija kao razlika između prihoda i rashoda.

ŠTO TAČNIJEG – Šmalenbah shvata da je nemoguće u kratkom roku za potrebe korisnika

finansijskih izveštaja obračuna apsolutno tačan rezultat. Apsolutno tačan rezultat može da se
utvrdi jedino na kraju života preduzeža onda kada su tokovi rentabiliteta jednaki tokovima
novca, pa je rezultat zapravo neto novčani tok. Npr. 15, i mi ako vidimo na kraju života da je u
kasi za 15 više nego na početku, mi tih 15 možemo da izbrojimo i to je apsolutno tačno.
Međutim u kratkom roku, a računovodstvo se bavi kratkim rokom, je nemoguće obračunati
apsolutno tačan rezultat zato što ne postoji podudarnost između tokova rentabiliteta i tokova

51
novca zbot toga što ne postoji dovršenost poslovnih operacija. Rekli smo da se u kratkom roku
rezultat obračunava kao razlika između prihoda i rashoda, a ti prihodi i rashodi predstavljaju
obračunske kategorije, nešto što je računovodstvo izmislilo uslovno rečeno, koje nam pomažu da
obračunamo rezultat koje se razlikuju u odnosu na prilive i odlive odnosno na tokove novca. Pa
to znači da ako kažemo da je u kratkom roku rezultat 10, tih 10 nigde ne možemo da vidimo i
ako odemo u kasu, tamo neće biti 10, zato što se tokovi rentabiliteta ne podudaraju sa tokovima
novca, tako da taj rezultat koji je obračunat kao razlika između prihoda i rashoda u kratkom roku
ne može da bude apsolutno tačan. I onda je cilj u kratkom roku utvrditi što tačniji periodični
rezultat, ako već zbog nepodudaranja tokova rentabiliteta i tokova novca ne možemo da
utvrdimo apsolutno tačan rezultat. Prema Šmalenbahu, prema dinamičkoj teoriji što tačniji
periodični rezultat je UPOREDIV PERIODIČNI REZULTAT, to su sinonimi. Uporediv
periodični rezultat znači onaj koji se svake godine utvrđuje na isti način odnosno primenjivanjem
istih pravila procenjivanja na imovinu i obaveze a samim tim i na rashode i prihode, zbog ove
veze koja postoji između vrednovanja imovine i obaveza, prihoda i rashoda. Ključnu ulogu u
tome da se obezbedi obračun što tačnijeg periodičnog rezultata odnosno uporedivog periodičnog
rezultata treba da odigra BS. Zato što ako tamo na isti način vredujem imovinu i obaveze svake
godine, na isti način ću vrednovati i rashode pa i prihode, na isti način ću utvrđivati i periodični
rezultat. I zato je prema dinamičarima BS taj pomoćni instrument koji treba da pomogne da se
obračuna u BU što tačniji periodični rezultat.

Šmalenbah smatra da je BS pomoćni instrument (a to smatra, čitava dinamička teorija) koji treba
da omogući 2 stvari:

1. da rastavi čitav poslovni život preduzeća na jednake obračunske periode (na početku i na kraju
perioda se sastavlja BS on predstavlja granicu, deli život preduzeća na jednake vremenske
intervale).

2. U okviru tog jednog obračunskog perioda u sebe preuzme sve one pozicije koje još uvek nisu
prihodi i rashodi, a da BU dodeli prihode i rashode tekućeg obračunskog perioda bez obzira da li
su praćeni tokovima gotovine.

1. Kapital

2. Budući odlivi

3. Budući prihodi

AKTIVA:

1. Likvidna sredstva – gotovina i gotovinski ekvivalenti

2. Budući prilivi – sve one pozicije aktive koje že u kraćem ili dužem vremenskom periodu biti
pretvorene u gotovinu odnosno likvidna sredstva; potraživanja od kupaca ili dati krediti
(plasmani) obe ove pozicije će biti pretvorene u gotovinu.

3. Budući rashodi – sve pozicije aktive koje još uvek nisu rashodi, ali koje će onda kad postanu
biti prebačene na rashodnu stranu BU. Tu vidimo suštinu BS, da u sebi sadrži buduće rashode i

52
tu ih čuva sve dok ne dođe do obračunskog perioda. Kada su oni dospeli i treba da ih prebacimo
na rashodnu stranu BU i da to omogući obračun što tačnijeg periodičnog rezultata.

Tipičan primer AVR i unapred plaćeni rashodi – on stoji u Aktivi BS u okviru pozicije AVR,
kako koji deo tih rashoda dospeva, oni se prebacuju u BU na rashodnu stranu, a ostatak ostaje u
BS. Ako sam platila zakupninu unapred za narednih 12 meseci, 12000rsd, u BS mi je 12000. To
je tok novca, ali još uvek nije tok rentabiliteta, jer se oni ne podudaraju. Na kraju svakog meseca
šaljem po 1000 rsd na rashodnu stranu BU, u aktivi mi preostaje 11000, 10000, 9000 i tako sve
dok se ne potroši ceo iznos AVR mi pomaže da u BU obračunam što tačniji periodočni rezultat,
tako što ću da šaljem u BU na rashodnu stranu onaj iznos rashoda koji pripada tekućem periodu.
Međutim, nisu samo unapred plaćeni rashodi budući rashodi. Buduće rashode predstavljaju i
osnovna sredstva – mi osnovna sredstva stavljamo u aktivu i onda svake godine otpisujemo deo
troškova amortizacije koji je sadržan u prodatim proizvodima i ide na rashodnu stranu BU. Što
znači da nam BS služi da u njemu ostane sadašnja vrednost osnovnog sredstva koja još uvek nije
rashod, a da sa druge strane šalje svakog meseca odnosno godine troškove amortizacije koji jesu
rashod tekućeg obračunskog perioda. Ova pozicija ostoji da bi bilo moguće raspodeliti deo
sadašnje vrednosti sredstava koji još uvek nije rashod i ostaje u aktivi i deo koji jeste rashod i
koji se kao trošak amortizacije šalje u BU.

Npr. Materijal – isto su budući rashodi, prema dinamičarima jesu. Materijal u aktivi se posmatra
kao budući rashod. On je tu kao budući rashod, onog trenutka kad uđe u prodate proizvode on
prelazi na rashodnu stranu BU. Budući rashodi su sve one pozicije koje će u jednom trenutku
dospeti na rashodnu stranu BU onda kada su ti rashodi zaista i nastali. Sve do tog trenutka ostaju
u aktivi BS kao rezervoar, odnosno aktiva prenosi te buduće rashode na naredne obračunske
periode.

*Prema nekoj drugoj teoriji rekli bi nam osnovna sredstva i materijal su u aktivi zbog toga da bi
se videlo koliko vredi imovina preduzeća. Danas, kao i prema dinamičarima nije da se utvrdi
vrednost imovine već da se pomogne da se obračuna što tačniji periodični rezultat.

PASIVA:

1) Sopstveni kapital

2) Budući odlivi – sve one pozicije pasive koje će u kraćem ili dužem roku zahtevati odliv
novčanih odnosno likvidnih sredstava. Uzeti krediti, obaveze prema dobavljačima.

3) Budući prihodi – to su one pozicije pasive koje još uvek nisu prihodi tekućeg obračunskog
perioda, ali kada postanu biće poslati na prihodnu stranu BU, do tada ostaju u BS. Primer za
buduće prihode jesu unapred naplaćeni prihodi odnosno PVR – ako unapred naplatim prihod za
narednih 12 meseci u iznosu od 12000, svakog meseca šaljem iz BS u BU iznos po 1000 dinara
jer su to prihodi tekućeg perioda, a budući prihodi ostaju u BS sve dok ne dospeju.

Još jedan primer: Primljeni avansi od kupaca – kada primamo avans, to znači da smo unapred
primili sredstva za isporuku koju treba da izvršimo. Za nas taj primeljni avans predstavlja
obavezu. Prihod od prodaje priznajem kad tu robu isporučim i tada duguju Primljeni avansi, a

53
potražuju Prihodi od prodaje robe. Što znači da primljene avanse iz pasive šaljem na prihodnu
stranu BU.

Kako bi izgledao ovaj dinamički BS da je ovo kraj života preduzeća? – U aktivi bi imao samo
likvidna sredstva, a u pasivi samo kapital. Što opet govori o tome zašto bilans stanja ima ove
pozicije budući prilivi i budući rashodi u aktivi odnosno budući odlivi i budući prihodi u pasivi u
kratkom roku – zbog nedovršenih poslovnih operacija.

1. Prihod sada, priliv

- sada,
- ranije,
- kasnije

U BU se moraju naći oni rashodi i prihodi koji pripadaju tekućem obračunskom periodu,
nezavisno od toga da li su praćeni tokovima novca i kada će ti tokovi novca nastatil Rashode
priznajem onda kada su nastali nezavisno od toga da li sam već platila za njih, da li trenutno
plaćam ili ću platiti u narednom obračunskom periodu. Prihode priznajem onda kada su oni
stvarno nastali nezavisno od toga da li sam ih unapred naplatila, da li trenutno naplaćujem ili ću
naplatiti u budućnosti.

Rashode priznajemo onda kada su stvarno nastali, nezavisno od toga da li su i kada plaćeni. Pa
imamo 3 situacije:

1. da je odliv nastao pre rashoda – npr. unapred plaćena zakupnina. To znači npr. u januaru
plaćam 12000 zakupninu, a treba da priznam rashode u aprilu. U aprilu ću priznati rashoda 1000
dinara nezavisno od toga što su odlivi nastali u januaru.

2. odliv nastaje istovremeno sa rashodom – npr. plaćanje u gotovom za materijal koji se ne

skladišti.

3. odliv nastaje nakon rashoda – npr. rashodi kamata – recimo ako sam sa bankom ugovorila
mesečno kapitalisanje, a mi plaćamo kamatu na kraju godine. To znači da rashod priznajem
svakog meseca jer je on tada nastao, sa protokom vremena, a plaćamo tek na kraju godine.

Prihode moram da priznam onda kada su stvarno nastali nezavisno od toga kada će i da li su
nastali prilivi gotovine.

1. Priliv može da nastane pre prihoda – npr. unapred naplaćujem zakupninu u januaru za
narednih 12 meseci, 12000. I recimo mesec je jun. Ja u junu priznajem 1000 din prihoda jer je
toliko dospele u tom mesecu nezavisno od toga što sam te prihode naplatila još u januaru. *Nije
mi bitan keš princip nego obračunski princip kod prihoda.

2. Priliv može da nastane istovremeno sa prihodom – kada prodajem robu za gotovo.

3. Priliv može da nastane posle prihoda – npr. prodaja robe na odloženo.

Ovi prilivi koji su nastali pre ili posle prihoda i odlivi koji su nastali pre ili posle rashoda – oni se
nalaze u BS i zato BS pomaže da se u BU obračuna tačan periodični rezultat odnosno da

54
preuzme sve ono što nisu prihodi i rashodi tekućeg obračunskog perioda. Zbog se insistira na
uporedivom rezultatu i kako ćemo mi doći do uporedivog rezultata?

Smatra se da uporediv rezultat može da odigra 2 ključne uloge:

1) da na bazi njega možemo da pratimo razvoj poslovanja preduzeća u prošlosti.

2) da projektujemo rezultat u budućnosti.

Uporediv rezultat je standard kvaliteta i za njega smo se opredelili zato što se smatra da on
korisnicima finansijskih izveštaja pruća najvrednije informacije.

Uporediv rezultat se prema Šmalenbahu, prema dinamičkoj teoriji, a to i danas važi, utvrđuje uz
primenu ova 3 principa:

1. Princip kontinuiteta (princip stalnosti ) – nije going concern princip

(princip konzistentnosti) – nije načelo poslovanja.

2. Princip uzročnosti – princip korelacije, princip razgraničenja prema predmetu i vremenu

„matching princip“.

3.Princip sigurnosti – dokumentacione zasnovanosti.

1. Princip kontinuiteta – u okviru njega imamo formalni i materijalni kontinuitet. Akcenat ovde
je na materijalnom kontinuitetu. Ako je akcenat na materijalnom kontinuitetu, onda se kaže da
ovaj princip zahteva da se jednom izabrana računovodstvena politika (metoda procenjivanja)
mora primenjivati u nizu obračunskih perioda, odnosno da se ne sme menjati bez opravdanih
razloga, da bi na taj način omogućila obračun uporedivog rezultata. Ta jednom izabrana pravila
procenjivanja mogu da se menjaju samo ako nastanu opravdani razlozi. Što znači da ako imam
inflaciju naravno da smem da pređem sa Fifo na metod srednje cene.

Ako nabavljam sredstva koja brže troše vrednost nego što sam planirala, nasamo da smem da
pređem sa linearne na degresivnu amortizaciju, ali to su opravdani razlozi.

Zbog čega princip kontinuiteta omogućava obračun uporedivog rezultata i zašto je on važan?
Zašto ako iz godine u godinu ja primenjujem ista pravila procenjivanja ja dobijam kvalitetan
odnosno uporediv rezultat?

–Prvo zbog toga što na taj način sprečava one koji sastavljaju finansijske izveštaje da manipuliše
rezultatom nezavisno od tržišta. To znači da ako primenjujem jedna te ista pravila svaka
promena rezultata će biti posledica onoga što se dešava na tržištu (uspešnosti mog poslovanja).
Ne smem ja da menjam rezultat tako što ću da prelazim sa degresivne na linearnu amortizaciju ili
sa prosečnog na Fifo metod kako bi priazala veći rezultat. Kad ne bi postojao princip
kontinuiteta, ja bi bila motivisana da to radim, da menjam pravila svake godine, iskazujem viši ili
niži periodični rezultat. Ako svake godine koristim identična pravila, onda će se moj rezultat

55
menjati ne pod uticajem moje samovolje nego pod uticajem onoga koliko uspešno poslujem na
tržištu.

-Drugi razlog jeste da bih obezbedila relativno tačan odnosno što tačniji periodični rezultat. Rekli
smo da u kratkom roku ne možemo da postignemo apsolutno tačan periodični rezultat zbog toga
što nemamo podudarnost tokova rentabiliteta i tokova novca, ali u kratkom roku možemo da
postignemo što tačniji odnosno relativo tačan periodični rezultat. Tako što ćemo koristiti
izabrana pravila procenjivanja u nizu obračunskih perioda. Revizori proveravaju da li smo
utvrdili tačan periodični rezultat na bazi toga da li smo primenili pravila procenjivanja koja smo
izabrali u tom obračunskom periodu i u svim prethodnim obračunskim periodima.

2. Princip uzročnosti – načelo uzročnosti

Ovaj princip zahteva da svim prihodima tekućeg obračunskog perioda budu dodeljeni oni
rashodi koje su ti prihodi izazvali odnosno ovaj princip zahteva da datom obračunskom periodu
budu dodeljeni svi prihodi i rashodi koji mu pripadaju. Odnosno jednom obračunskom periodu
moram da dodelim sve prihode i rashode koji su u njemu zaista i nastali. Samo na ovaj način
mogu da imam što tačniji periodični rezultat.

3. Princip sigurnosti – odnosno princip dokumentacione zasnovanosti. On zahteva da prilikom

evidentiranja svake ekonomske promene računovođa mora osloniti na konkretan knjigovodstveni
dokument. Znači da ne može da se desi da bilo koja promena bude proknjižena, a da pre toga nije
sastavljen odgovarajući dokument. Ovaj princip kao dodatni zahtev postavlja da taj dokument
mora biti posebno detaljan ako se knjiženje vrši na bazi odgovarajuće računovodstvene procene.
Ako nabavimo materijal u fakturi će pisati fakturna vrednost materijala i tu nema potrebe za
daljim detaljnim razlaganjem, na bazi toga knjižimo nabavku materijala. Međutim, zamislimo
situaciju gde računovođa smatra da su određene zalihe robe obezvređene. To znači da očekuje da
tržišna cena te robe je ispod knjigovodstvene vrednosti. I dolazi na tržište da vidi kolika je
tržišna cena te robe i vidi da na tržištu ne postoji identična roba. To znači da mora da nađe robu
koja je najsličnija toj robi i onda da utvrdi njenu tržišnu cenu da bi video da li su zalihe
obezvređene. U prevodu, ovde se vrše računovodstvene procene. Ovaj princip je važan da bi bila
moguća naknadna kontrola odnosno da bi bila moguća revizija jer revizori kada dolaze u
preduzeće oni kontrolišu knjigovodstvenu dokumentaciju da bi videli da li su knjiženja izvršena
na adekvatan način. Pa ako je računovođa pravio procene onda revizor želi detaljno da vidi kako
je on do određene procene došao.

Pored ova 3 principa, dinamička teorija bilansa smatra da se pri obračunu periodičnog rezultata
mora poštovati i načelo opreznosti odnosno princip opreznosti, da bismo sprečili precenjivanje
neto imovine odnosno da bismo sprečili precenjivanje periodičnog rezultata. Pored ona 3
principa koja treba da mi obezbede uporediv rezultat, treba mi i načelo opreznosti koje će
obezbediti obračun opreznog periodičnog rezultata. Kad se spoji uporediv rezultat i oprezno
odmeren rezultat dobijamo što tačniji periodičnin rezultat koji u celosti može da se raspodeli
vlasnicima.

!!! Ovde se javlja problem kod principa opreznosti – koja su to dva principa sa kojima se ovaj
princip kosi? Ako poštujem princip opreznosti to automatski znači da donekle narušavamo
princip uzročnosti i princip kontinuiteta **** Kata pita !!!

56
Zbog čega narušavam načelo uzročnosti? – Pa uzmimo za primer kod načela opreznosti
uzvrđivanje imparitetnog gubitka. To znači da na kraju godine utvrdim da mi je tržišna cena
zaliha ispod knjigovodstvene. To znači da svodim zalihe na tu nižu tržišnu cenu i da priznajem
imparitetni gubitak u BU, za to za koliko je tržišna cena ispod knjigovodstvene vrednosti. To
zahteva načelo opreznosti odnosno to zahteva princip impariteta. Međutim, da li postoje prihodi
povezani sa ovim gubitkom koji sam priznala u BU? Ne. Ti gubici su sadržani u zalihama robe
koja još nije prodata, samim tim ako još uvek nije prodata ne postoje prihodi koji su sa tim
zalihama povezani. Ako nemamo povezivanje prihoda i rashoda, a to znači da ne postoji
poštovanje načela uzročnosti. Zbog toga se načelo opreznosti kosi sa načelom uzročnosti
odnosno ako priznajem imparitetan gubitak u BU a nemam njenu korespondirajući prihod jer
zalihe još uvek nisu prodate poštujem načelo opreznosti, ali kršim načelo uzročnosti.

Na koji način se načelo opreznosti kosi sa principom kontinuiteta? –Uzimamo isti primer za
utvrđivanje imparitetnog gubitka. Da li imparitetni guvici nastaju svake godine? Ne. Oni nastaju
od slučaja do slučaja, onda kada se jave i pri tom, te niže tržišne cene neće biti svake godine iste
što znači da ne postoji kontinuitet jer princip kontinuiteta zahteva da se imovina i obaveze svake
godine vrednuju na isti način premenom istih pravila.

Postavlja se pitanje zbog čega poštujemo načelo opreznosti kad njegovo primenjivanje narušava
princip uzročnosti i princip kontinuiteta? – Načelo opreznosti je važno zbog toga što postoji tvz.
NESIGURNOST BU odnosno NESIGURNOST OBRAČUNATOG PERIODIČNOG
REZULTATA. To znači: za rezultat koji se obračunava u kratkom roku rekli smo da to nije
apsolutno tačan rezultat, a čim nije apsolutno tačan mi ne možemo da utvrdimo da li je obračunat
rezultat baš toliki. Mi želimo što tačniji rezultat, ali mi ne možemo da proverimo stepen njegove
tačnosti. Pa ako je tako, ako obračunavam što tačniji rezultat to znači da je on nesiguran kao
kategorija, pa ako je već nesiguran, onda bolje da bude potcenjen (a biće potcenjen ako poštujem
načelo opreznosti) nego da bude precenjen. Iz tog razloga poštujem načelo opreznosti.

- Zašto je gore da imam precenjen nego podcenjen rezultat? Ako precenim rezultat odnosno ako
precenim dobitak, dva su moguća loša scenarija. Prvo, ako precenim dobitak to stvara očekivanja
kod vlasnika i korisnika fin. izveštaja da to preduzeće posluje bolje nego što stvarno posluje. Pa
pošto vlasnici i korisnici finansijskih izveštaja imaju ocekivanja da to preduzeće posluje bolje
nego što zaista jeste, odnosno da ima viši dobitak nego što zaista ima, dolazi do dodatnog
reinvestiranja, proširuju se kapaciteti. I onda kada dođe do proširenja kapaciteta, a kada se shvati
da realan nivo aktivnosti nije baš na tako visokom nivou zato što je dobitak bio precenjen, dolazi
do neiskorišćenja tih proširenih kapaciteta. Mislili smo da dobro poslujemo, doneli smo odluku
na skupštini akcionara da reinvestitramo taj dobitak, proširili smo kapacitete, a onda se
vremenom svatilo da naše poslovanje nije toliko dobro kao što je naš dobitak pokazivao. Dolazi
do neiskorišćenih kapaciteta, dolazi do problema nedovoljne degresije FT i dolazi do negativnih
prinosa koji vlasnici ostvaruju, jer oni nisu iskorišćeni onako kao što se to očekivalo jer je
precenjen dobitak slao pogrešan signal.

Drugi loš scenario je ukoliko taj precenjeni dobitak raspodelimo kroz dividende. Ako to
uradimo, odlivamo deo supstance odnosno kapitala iz preduzeća, samim tim to može da odvede
preduzeće u stečaj.

57
S druge strane kad imamo potcenjen rezultat (dobitak) ne može da se kaže da je to dobro. Ali je
opet bolje to, nego da ga precenimo. Ako potcenimo dobitak možemo eventualno da propustimo
neke povoljne investicione prilike, odnosno nećemo dobiti kamatne stope u nekom povoljnom
iznosu, nećemo imati dovoljan iznos dobitka da reinvestiramo pa nećemo imati ni investicione
projekte, ali to može samo da uspori rast preduzeće, a ne može da ga dovede do stečaja odnosno
propasti kao što može precenjen dobitak.

Kritika koja se upućuje dinamičkoj teoriji kada je u pitanju načelo opreznosti jeste ta da to načelo
opreznosti može da se koristi kao instrument prevare od strane računovođa zato što računovođa
može namerno da koristi to načelo opreznosti da bi smanjivao rezultat i da bi za manji rezultat
plaćao manji porez državi. I to je kritika koja se upućuje ovom načelu. Međutim, dinamička
teorija kaže da to nije moguće zato što postoji onaj princip sigurnosti odnosno dokumentacione
zasnovanosti. On garantuje da računovođa mora da dokaže bilo koje knjiženje, a pogotovo ono
kada vrši računovodstvene procene. On sastavlja detaljan dokument u kojem prikazuje kako je
primerno načelo opreznosti revizor dolazi i to kontroliše i samim tim je nemoguće da računovođa
to koristi kao instrument prevare.

Dinamička teorija razvija čitav niz bilansnih vrednosti koje mogu da upotrebe prilikom
sastavljanja bilansa i onda pravim izbor od svih tih bilansnih vrednosti odnosno osnova za
vrednovanje u zavisnosti od konkretne pozicije bilansai od konkretnog slučaja kako je ta pozicija
nastala (nabavljena).

Npr. imamo materijalno ulaganje i recimo osnovna sredstva. Njih vredujem u zavisnosti od toga
kako sam do njih došla. Ako sam ih nabavila na eksternom tržištu onda ću da vrednujem po
nabavnoj vrednosti, ako sam ih proizvela u sopstvenoj režiji po ceni koštanja. Ako sam dobila
deo državne pomoći vrednujem po fer vrednosti, ako sam stekla kao deo poslovne kombinacije
po fer vrednosti, ako sam dobila kroz razmenu, onda po većoj u odnosu na fer vrednost i
istorijski trošak.

Ista priča i za zalihe – ako je u pitanju roba vrednovaću je po nabavnoj vrednosti jer sam je
nabavio izvan preduzeća, ako je u pitanju nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi po ceni
koštanja. Ako su to neki poljoprivredni proizvodi za koje postoji berza, po fer vrednosti.

ORGANSKA TEORIJA BILANSA

Tvorac ove teorije bilansa je Šmit, što znači da i dalje ostajemo u Nemačkoj, generalno Nemci
jesu najzaslužniji za razvoj modernog računovodstva. Organska teorija se razvija 20-tih godina
20-og veka kada u Nemačkoj postoji ogromna HIPERINFLACIJA i ne samo to, već se ceo svet
nalazi pred pragom Velike ekonomske krize 1929, godine, a to znači da se ova teorija razvija u
uslovima gde je postojalo jasno da tržište nije savršeno konkurentno, nemamo jednakost ponude
i tražnje, postoji monetarna nestabilnost, imamo inflaciju ili hiperinflaciju i sve to dovodi do toga
da u okruženju postoji cenovna nestabilnost. Imamo nestabilne cene odnosno cene koje iz
perioda u period rastu.

58
Ova teorija je DUALISTIČKA TEORIJA BILANSA – prva do sad koja je dualistička – pred
bilans istovremeno postavlja 2 cilja i ta dva cilja su međusobno ravnopravna, bilans mora
istovremeno da ih zadovolji da bi ispunio svrhu svog postojanja – mislimo na BILANS
STANJA.

Ova teorija predstavlja SIMBIOZU STATIČKE I DINAMIČKE teorije bilansa. Osnovni cilj
bilansa prema organskoj teoriji jeste istovremeno utvrđivanje tačnog imovinskog položaja
(odnosno stanja kapitala u određenom vremenskom trenutku) što su uzeli od statičke teorije i
utvrđivanje što tačnijeg periodičnog rezultata koji se dobija kao razlika između prihoda i rashoda
što je preuzeto iz dinamičke teorije. Za razliku od svih teorija do sada koje su smatrale da su ta
dva cilja međusobno isključiva, ova teorija je prva koja smatra da ne smeju da se prave te razlike
već da jedan jedini BS koji sastavljamo u okviru seta treba da omogući da istovremeno i da
utvrdim koliki je imovinski položaj preduzeća i da pomognem BU da se tamo obračuna što
tačniji periodični rezultat. Kaže se da ova teorija predstavlja “Učenje o statici i dinamici u
privredi”. Generalno ovde možemo da vidimo ono što se popularno zove kompleks društvenih
nauka odnosno da su društvene nauke stalno išle ka tome da oponašaju prirodne nauke. Svi ovi
termini potiču iz prirodnih nauka (statička, dinamička, organska teorija). Zbog toga se za ovu
teoriju kaže da predstavlja učenje o statici i dinamici u privredi odnosno preduzeću odnosno
organska teorija smatra da korisnici finansijskih izveštaja moraju da budu u svakom trenutku
informisani i o stanju u privredi i o dinamici koja se dešava u privredi odnosno preduzeću.
Statika u preduzeću odnosno privredi je stanje koje postoji u nekom zamišljenom vremenskom
trenutku – za to nam služi BS –da prikaže statiku odnosno kakvo je stanje u preduzeću odnosno
privredi u određenom zamišljenom vremenskom trenutku. S druge strane dinamika u privredi
odnosno preduzeću to je ono što se dešava između ta dva zamišljena vremenska trenutka
odnosno ono što se dešava tokom obračunskog perioda. I kao što treba pružiti informacije o
statici, isto tako korisnicima finansijskih izveštaja treba pružiti podatke o dinamici odnosno o
onome što se dešava u preduzeću tokom obračunskog perioda – to radi BU, on je tu da bi
prikazao kretanja koja se dešavaju u preduzeću tokom obračunskog perioda. Na bazi ovoga
zaključujemo da je ovo prva teorija koja smatra da su BS i BU i formalno i suštinski potpuno
ravnopravni finansijski izveštaji i formalno – oba moraju biti sastavljena na kraju obračunskog
perioda i suštinski – po značaju su potpuno ravnopravni. Do sada: statička teorija je davala
prednost BS, dinamička je davala prednost BU. Organska teorija smatra da se greške i prave
upravo jer se nekom od ova dva izveštaja daje prednost.

BS simbolizuje statiku odnosno prikazuje stanje imovine, obaveza i SK – to se kaže zato što
organska teorija pošto nastaje kao kritika dinamičke teorije, smatra da BS ne može da bude
dinamički bilans s obzirom da on ne prikazuje kretanja koja su se desila tokom obračunskog
perioda, već da prikazuje stanje imovine, obaveza i SK u određenom vremenskom trenutku.

Oni kažu da ne možemo da pratimo kretanje tokom obračunskog perioda putem BS, najviše što
možemo da uradimo zahvaljujući BS jeste da rekonstruišemo to kretanje. To znači da ako
poredim neto imovinu na kraju i na početku, ja mogu da vidim koliki je rezultat preduzeće
ostvarilo. Mogu da rekonstruišem šta se desilo tokom obračunskog perioda, da vidim da li je
preduzeće imalo dobitak ili gubitak, da li je dobro ili leše poslovalo, ali ne mogu na bazi BS da
vidim šta je do tog rezultata dovelo, ne mogu da pratim kretanje, dinamiku, ali mogu da poredim
stanje u jednom trenutku, stanje u drugom trenutku, odnosno neto imovinu na kraju i početku, to

59
se zove komparativna statika i onda da utvrdim šta se desio u preduzeću tokom jedne godine ali i
dalje ne mogu da vidim šta je do tog rezultata dovelo.

-BU simbolizuje dinamiku, jedino on može da bude dinamički bilans, zato što u BU imamo
rezultat koji je obračunat kao razlika između prihoda i rashoda, a prihodi i rashodi su pozitivne i
negativne komponente rezultata odnosno tek prihodi i rashodi mogu zaista da nam pokažu koja
su se kretanja tokom obračunskog perioda desila u preduzeću.

Šmitovo najpoznatije delo je “Organski bilans po dnevnoj vrednosti”.

Kritika koju organska teorija upućuje dinamičkoj teoriji – ovo je važno jer se na bazi ovoga
ravija čitava organska teorija. Organska teorija se razvija kao kritika dinamičke teorije. Organska
teorija zamera dinamičkoj teoriji: prvo –je to što dinamička teorija smatra da je BS (redovni BS,
bilans utvrđivanja rezultata) bilans koji treba da pomogne pri obračunu periodičnog rezultata, a
da sa druge strane ako hocu da utvrdim tačan imovinski položaj moram da sastavljam poseban
BS odnosno specijalni bilans. Dakle, dinamičkoj teoriji se zamera to što razdvaja dva BS, gde
jedan koristi kako bi se utvrdio što tačniji periodični rezultat, a drugi da bi se utvrdio tačan
imovinski položaj. Organska teorija smatra da nema potrebe da postoji redovan BS koji će da
pokaže BU da se obračuna rezultat, i specijalni BS koji će da pomogne da se utvrdi tačan
imovinski položaj. Organska teorija zapravo smatra da jedan te isti BS onaj koji će se sastavljati
na kraju svake godine treba da bude taj koji će istovremeno da omogući i prikaz tačnog
imovinskog položaja i koji će da obezbedi tačan obračun rezultata u bU. Ona smatra da ovaj
jedan jedini bilans treba da bude istovremeno i bilans utvrđivanja rezultata i imovinski status
bilans. Organska teorija zapravo smatra da dinamička teorija ne shvata organsku vezu koja
postoji između BS i BU. To znači –dinamička teorija je rekla da je njen cilj da obračuna što
tačniji periodični rezultat koji je oprezno odmeren i onda na bazi tog cilja je išla u BS i
“štelovala” kako će taj rezultat da dobije. Treba mi takav i takav rezultat u BU, daj da imovinu
vrednujem po principu istorijskog troška i načela opreznosti iako ta imovina možda ne treba
realno da se vrednuje po tim vrednostima. I naravno da u takvim okolnostima BS nema nikakvu
uloguosim da je pomoćni instrument. Imovina koja se vrednuje na takav način mi ne pokazuje
ništa o imovinskom položaju preduzeća samo je tu da bi pomogla da se u BU obračuna što tačinji
periodični rezultat. Organska teorija smatra da prvo treba da krenemo od BS i da vrednujem
imovinu po realnim vrednostima, a onda će automatski iz toga da proistekne i pravilno
vrednovanje rashoda odnosno pravilno vrednovanje rezultata. Preduslov da bih imala realan
periodični rezultat jeste realan obračun imovine odnosno realno vrednovanje imovine. Oni
smatraju da treba da se fokusiram na BS, na imovinu, da nju realno vrednujem, da prikažem
realan imovinski položaj, a onda kao posledica toga se javlja i realan obračun rezultata. Rekli
smo da su pravila za vrednovanje rashoda definisana pravilima za vrednovanje imovine i
obaveza. Dakle ako realno vrednujem imovinu i obaveze, onda ću automatski pravilno
vrednovati i rashode i onda ću automatski pravilno vrednovati i periodični rezultat.

Zbog čega je važno obračunati taj pravilan periodični rezultat – zbog toga da bi se stekao pravi
uvid u to koliko profitabilno odnosno koliko rentabilno neko preduzeće posluje. Želimo pravilan
periodični rezultat da bismo utvrdili koliko je profitabilno odrešeno preduzeće, ali ovde je bitno

60
da znamo šta na tu profitabilnost preduzeća utiče i to je ono što donekle ključno opredeljuje kako
će se razvijati pravila vrednovanja koje koristi organska teorija bilansa.

2 faktora koja utiču na rentabilitet odnosno profit preduzeća:

1. faktor jeste EFIKASNOST POSLOVANJA – to je interni faktor koji utiče na profitabilnost

preduzeća. Efikasnost poslovanja znači sposobnost preduzeća da uz datu količinu inputa ostvari
što veću količinu autputa.

U dinamičkoj teoriji ovo je faktički bio jedini faktor koji je uticao na profit odnosno na
profitabilnost preduzeća. Zbog čega? – zato što smo imali savršeno konkurentno stabilno tržište,
imali smo apsolutnu monetarnu stabilnost, što znači da su cene bile iz perioda u period
konstantne.

Prihodi: P*Q Rashodi: PC * prodata količina

Prihodi i rashodi jesu determinante profita odnosno ono što određuje profitabilnost mog
preduzeća. Prihodi predstavljaju proizvod između prodajne cene i prodate količine, rashodi
predstavljaju proizvod između nabavne cene i nabavljene količine (odnosno utrošene količine).
Pa kod dinamičke teorije gde imamo savršeno stabilno tržište, jednakost ponude i tražnje i
apsolutnu monetarnu stabilnost, gde su cene iz perioda u period stabilne, profit preduzeća
odnosno prihodi i rashodi završe isključivo od proizvedene količine, prodate količine odnosno od
potrošenih inputa zato što su cene u tim uslovima nepromenjene, stabilne iz prioda u period su
iste.

Međutim, u organskoj teoriji s obzirom na okruženje u kojem se razvija, profitabilnost preduzeća

ne zavisi samo od interne efikasnosti nego zavisi i od tržišnih uslova, odnosno kaže se da zavisi
od konjukturnih kolebanja (nestabilnost odnosno nejednakost ponude i tražnje) i monetarnih
poremećaja (inflacija, odnosno hiperinflaciju). Konjukturna kolebanja i monetarni poremećaji
dovode do toga da su cene nestabilne odnosno stalno rastuće. To znači da prihodi i rashodi
zavise ne samo od toga koliku smo količinu prodali odnosno potrošili, nego zavise i od cena koje
se sada menjaju iz perioda u period. Što znači da kod organske teorije profit preduzeća, pravilan
obračun rezultata odnosno profita, odnosno profitabilnost zavisi istovremeno i od internih i od
eksternih faktora i od toga koliko preduzeće efikasno posluje, ali i od onoga šta se dešava na
tržištu odnosno od toga kakav je odnos između ponude i tražnje, odnosno kakva je inflacija
odnosno profitabilnost sada zavisi i od cenovne komponente odnosno od cena koje stalno rastu.
Ako smo u dinamičkoj teoriji imali situaciju da su cene nepromenjene, jedino što se menja je
količina, rezultat smo obračunavali tako što smo prihodima suprotstavljali rashode a ti rashodi su
bili vrednovai po principu istorijskog troška. Zašto po principu istorijskog troška? (NV ili CK).
Zato što su cene ostajale nepromenjene tokom vremena. Cena robe je bila ista i u trenutku kada
smo je nabavili i kada smo je prodali što znači da kad sam obračunavala rezultat mogla sam da
prihodima suprotstavim rashode koji su vrednovani po istorijskoj vrednosti jer se ta istorijska
vrednost nije menjala zato što je tržište bilo stabilno odnosno cene se nisu menjale.

Sad u organskoj teoriji imamo situaciju da mi rezultat zavisi ne samo od internih faktora nego i
od eksternih faktora, odnosno cene se menjaju i u privredi imam inflaciju. I sad recimo ostvarila
sam danas na kraju godine prihode od 100, prodala sam robu koju sam nabavila pre godinu dana

61
za 80, a u međuvremenu sam recimo imala inflaciju od 10. Ako primenjujem dinamičku teoriju,
princip istorijskog troška rezultat bi obračunala tako što bih od ovih 100 oduzela 80 jer ova
inflacija ne bi postojala, bila bi nulta, pa bi ovi prihodi i rashodi bili izraženi u novcu iste
kupovne snage. Međutim sada u promenjenim tržišnim uslovima u kojima se razvija organska
teorija, imam rast cena odnosno inflaciju koja ovde u primeru iznosi 10%. Što znači da rashode
treba da vreduem po iznosu od 88, i prihode i rashode treba da izrazim u novcu iste kupovne
snage, i od prihoda od 100 moram da oduzmem rashode koji su iskazani u novcu iste kupovne
snage odnosno 88. To znači da u organskoj teoriji gde imam rastuće cene rashode vrednujem po
DNEVNOJ NABAVNOJ VREDNOSTI odnosno TRŽIŠNOJ VREDNOSTI. Znači na dan kada
prodajem robu pitam se po kojoj ceni bih tu robu mogao da nabavim u datom trenutku na tržištu
pošto je inflacija bila 10%, tu robu više ne mogu da nabavim za 80 kao pre godinu dana, nego
mogu da je nabavim za 88. Ako hoću pravilan obračun rezultata, prihodima moram da
suprotstavim rashode koji su obračunati u novu iste kupovne snage, što znači da rashode u tim
izmenjenim okolnostima ne vrednujem po principu istorijskog troška nego po dnevnoj odnosno
tržišnoj vrednosti. I kad obračunam ovaj rezultat dobijam 12. To je realan rezultat. Šta bi se
desilo da sam u ovim uslovima, gde postoji inflacija, obraučunala rezultat kao razliku između
100 i 80 i dobila rezultat 20? – Bio bi precenjen za 8. I to bi predstavljalo fiktivnu komponentu
rezultata, fiktivnu inflatornu komponentu rezultata koji kad bih raspodelila vlasnicima faktički
bih raspodelila i deo spustance odnosno kapitala i upravo organska teorija to i kaže. U ovim
uslovima koje smo sada opisali, gde profitabilnost preduzeća zavisi i od internih i od eksternih
faktora, obračun rezultata primenom principa istorijskog troška je pogrešan. Ako budem
obračunavala rezultat primenom principa istorijskog troška (NV, CK) u uslovima kada imam
rastuće cene dovešću do toga da obračunavam pogrešan odnosno precenjen rezultat. Organska
teorija smatra da ova greška mora da se ispravi, tako što ćemo na druginačin vrednovati rashode,
odnosno vrednovaću rashode u skladu sa onim što se dešava u okruženju. Organska teorija
odnosno Šmit kaže da se uvodi taj organski način razmišljanja, zato se ova teorija i zove
organska teorija bilansa. To znači da kada preduzeće posmatram kao ćeliju, a privredu kao veliki
organizam odnosno da moram konstantno kada razvijam računovodstvena pravila u toj ćeliji
odnosno preduzeću da vodim računa šta se dešava u organizmu odnosno u privredi. Samo na
ovaj način ću kreirati dobra računovodstvena pravila. Dinamička teorija je mogla da se fokusira
samo na p reduzeće jer je okružuje bilo potpuno stabilno. Sad okruženje više nije stabilno, što
znači da ako hoću da razvijam dobra, kvalitetna računovodstvena pravila moram da uvedem
organski način razmišljanja, odnosno da uočim organsku vezu između preduzeća kao ćelije i
prevrede kao organizma, da razvijam računovodstvena pravila u preduzeću, gledam šta se dešava
u privredi, jer samo na taj način ću razviti dobra pravila, obračunati dobar periodični rezultat.
Ako obračunam dobar rezultat, to znači da je moje preduzeće dobro, a to znači i da cela privreda
dobro posluje. I zato Šmit uvodi organski način razmišljanja i razvija organsku teoriju bilansa.

Ako shvatam da je preduzeće ćelija u tom ogranizmu, a to je privreda, pratim šta se u privredi
dešava i razvijam pravila u skladu sa tim, dolazim do toga da pošto u okruženju imam stalnu
primenu cena, stalnu promenu tržišnih uslova, rashode neću više vrednovati po principu
istorijskog troška (po stvarnoj nabavnoj vrednosti) nego po DNEVNOJ NABAVNOJ
VREDNOSTI odnosno po tržišnoj vrednosti. Imamo razliku između dnevne nabavne vrednosti i
stvarne nabavne vrednosti, tu razliku isključujem iz obračuna rezultata zato što je to fiktivna
inflatorna, precenjena komponenta rezultata i smeštam je u SK na poseban račun koji se zove
KOREKTIVNI KONTO MIRUJUĆE IMOVINE tako su ga oni zvali ili ono što je nama poznato

62
kao REVALORIZACIONE REZERVE. (dnevnu nabavnu vrednost računam u trenutku prodaje
imovine u našem slučaju ta razlika između dnevne nabavne vrednosti i stvarne nabavne vrednosti
je 8).

*Mi ne možemo automatski da vrednujemo rashode, nego pre toga moramo da vrednujemo
imovinu, što znači u BS kad imovinu prodajem, preračunam je sa 80 na 88 i knjižim da duguju
Zalihe 88, a potražuju Revalorizacione rezerve 8, a onda kad prodam robu rashodi su mi 88.

Na ovaj način postižem (ako izvučem ovih 8 iz obračuna rezultata i stavim ih na SK) da imam
REALAN PERIODIČNI REZULTAT koji mogu u celosti da raspodelim vlasnicima bez
opasnosti da ću raspodeliti deo supstance odnosno kapitala, to je bilo onih 12, a ovih 8 koje
predstavlja razliku između dnevne nabavne vrednosti i stvarne nabavne vrednosti izvlačim iz
obračuna rezultata i stavljam u kapital. Zašto u kapital? – Rekli smo ako imam precenjen rezultat
sve ono što je preko realnog rezultata nije rezultat nego je kapital odnosno supstanca i samim tim
tih 8 stavljam na korektivni konto mirujuće imovine odnosno kao sastavni deo SK. Kako
vrednujem rashode? Pravilo za vrednovanje rashoda određeno je pravilima za vrednovanje
imovine što znači da ako u ovom novom okruženju rashode vrednujem po dnevnoj nabavnoj
vrednosti moram da vrednujem i imovinu po dnevnoj nabavnoj vrednosti, zato što od
vrednovanja imovine zavisi i to kako vrednujem rashode. Da bih rashode vrednovala po onih 88,
po dnevnoj nabavnoj vrednosti ja zapravo moram da vrednujem imovinu u BS po dnevnoj
nabavnoj vrednosti. Ukoliko između trenutka kad sam nabavila imovinu do trenutka kad je
prodajem dođe do rasta cena, moram da izvršim preračunavanje sa istorijske na dnevnu nabavnu
vrednost imovine. Nabavila sam robu za 80, na kraju godine ta roba na tržištu vredi 88, moram
da je računam u BS ne po 80 nego po 88, a kad tu robu prodam roba potražuje a duguje nabavna
vrednost prodate robe odnosno tih 88 iz aktive BS odlazi kao rashod u BU. Što znači da ako sam
imovinu vrednovala po dnevnoj nabavnoj vrednosti, kad tu imovinu prodam ona postaje rashod i
automatski i rashode vrednujem po dnevnoj nabavnoj vrednosti. Što znači da ako između
trenutka nabavke ili završetka proizvodnje zaliha do trenutka dok ih ne prodam dođe do rasta
cena, pre nego što ih prodam, pre nego što obračunam rashode moram da preračunam imovinu sa
niže stvarne nabavne vrednosti na višu dnevnu nabavnu vrednost. Tu razliku stavljam na račun
korektivni konto mirujuće imovine odnosno revalorizacione rezerve i na taj način izvlačim
odnosno sprečavam da da mi u rezultat uđe precenjena inflatorna komponenta odnosno
sprečavam da kroz raspodelu rezultata raspodelim i deo supstance.

Pre svake prodaje moram svaki imovinski deo da preračunam sa istorijske na dnevnu nabavnu
vrednost i da razliku smeštam na SK. Odnosno da bih vrednovala rashode po dnevnoj nabavnoj
vrednosti moram da vrednujem imovinu po dnevnoj nabavnoj vrednosti. Međutim, kritika je
postojala u tom smeru da je ekonomski neracionalno da svaku moguću poziciju preračunavam
pre svake prodaje. Mogu u jednom danu da prodajem 1000 različitih vrsta robe, pa ne možemo
svakuk vrstu robe da preračunavamo i da razliku knjižim na SK. Neka cost benefit analiza je
pokazala da je ekonomski neracionalno i neisplativo da se vrši dnevno preračunavanje. Organska
teorija je prihvatila tu kritiku i kaže nećemo preračunavati svaki imovinski deo na dnevnoj
osnovi pre svake prodaje nego ćemo vršiti periodično preračunavanje, recimo godišnje, za
godišnju stopu inflacije i to ne celokupne imovine nego samo stalne imovine i zaliha, odnosno
realne imovine, a monetarnu imovinu ne preračunavam. Da bi to bilo moguće, da bih imala
pravilan obračun periodičnog rezultata uvažavajući sve ono što se dešava u okruženju, prilikom
sastavljanja bilansa moram da ispunim 2 zahteva:

63
1) Osnovni zahtev – to je da periodično preračunavam stalnu imovinu i zalihe na dnevnu
nabavnu vrednost da bih onda i rashode vrednovao po dnevnoj nabavnoj vrednosti i imao realan
periodični rezultat. Da bi mogao da bude ispunjen ovaj osnovni zahtev, mora da bude ispunjen i
ovaj dopunski zahtev, odnosno mora biti zadovoljeno pravilo jednake vrednosti u bilansu ili
drugačije se to zove ZLATNO BANKARSKO PRAVILO FINANSIRANJA, koje znači da
realnu imovinu moramo da finansiramo iz sopstvenog kapitala, a da monetarnu imovinu
finansiramo iz pozajmljenog kapitala. Zbog čega dopunski zahtev? – Da bi se u uslovima
inflacije poverilački guvici koji nastaju na monetarnoj imovini izjednačili sa dužničkim dobicima
koji nastaju na pozajmljenom kapitalu.

Ako se poštuje pravilo jednake vrednosti u bilansu, oni će se izjednačiti.

- Poverilački gubici su gubici koji nastaju u uslovima rastućih cena zato pto se vrednost
monetarne aktive (gotovine i potraživanja) smanjuje srazmerno stopi inflacije. To je tako zato što
se potraživanja uvek naplaćuju u nepromenjenom nominalnom iznosu, bez obzira kakva je
inflacija postojala u međuvremenu, što znači da ako smo imali recimo potraživanja od 1000 na
početku godine i tokom godine smo imali inflaciju od 10%, realno bi trebalo da naplatimo
potraživanja na kraju godine 1100, ali mi potraživanja naplaćujemo u nepromenjenom,
nominalnom iznosu od 1000. Naplaćujemo 1000, kao poverioci, a trebalo je 1400, što znači da
imamo poverilački gubitak od 100. Kao poverioci gubimo zbog inflacije 100.

- Dužnički dobici su dobici koji nastaju zbog toga što se vrednost obaveza (pozajmljenog
kapitala) smanjuje srazmerno stopi inflacije. Smanjuje se zbog toga što obaveze vraćamo uvek u
prvobitno nastalom iznosu, nezavisno od inflacije koja je postojala u međuvremenu. Ako imamo
obaveze od 1000 prema dobavljačima i imam stopu inflacije od 10%, to znači da bi realno
trebalo da platim 1100, ali ja plaćam obaveze u nepromenjenom iznosu od 1000, što znači da kao
dužnik imam faktički dobitak od 100. Ovo pravilo pokazuje zbog čega zemlje sa visokom
inflacijom imaju više dužnika nego štediša.

Mi ovde poštujemo pravila jednake vrednosti u bilansu, to znači da se monetarna imovina

(aktiva) finansira iz pozajmljenih izvora. Pa ako su monetarna aktiva i pozajmljeni izvori
(obaveze) jednake u uslovima inflacije poverilački gubici će biti jednaki dužničkim dobicima.
Gubici koji nastaju na monetarnoj aktivi će biti saldirani odnosno poništeni onim dobicima koji
nastaju na obavezama odnosno pozajmljenom kapitalu. –To je važno zato što onda ne moram da
preračunavam pozicije monetarne aktive jer će se gubici na njoj saldirati sa dobicima na
obavezama odnosno pozajmljenom kapitalu, što znači da mi se ostavlja prostora da ako poštujem
pravilo jednake vrednosti u bilansu, preračunavam samo realnu imovinu (stalnu imovinu i
zalihe). I otuda ovaj dopunski zahtev, ako hoću pravilan obračun periodičnog rezultata moram
imovinu da vrednujem po dnevnoj vrednosti da bi rashode vrednovala po dnevnoj vrednosti i da
bi rezultat bio realan odnosno raspodeljiv, da ne bi sadržao fiktivnu komponentu. Osnovni zahtev
je da periodično, godišnje, zbog racionalnih razloga preračunavam samo realnu imovinu. Ovo mi
dozvoljava tj. to je moguće ako poštujem pravilo jednake vrednosti u bilansu, onda će mi se
gubici na monetarnoj aktivi neutralizovati dobicima koji se javljaju na obavezama.

- Rekli smo da je osnovna svrha odnosno cilj bilansa prema organskoj teoriji istovremeno
utvrđivanje realnog imovinskog položaja u određenom vremenskom trenutku na dan bilansa i
utvrđivanje tačnog periodičnog rezultata (što tačnijeg). Pripadnici organske teorije rekli su da je

64
to moguće ostvariti samo ako pravilno vrednujemo imovinu i onda automatski ako pravilno
vrednujem imovinu, pravilno ću vrednovati i rashode odnosno rezultat. ako je tako, onda će mi
jedan te isti BS biti istovremeno i bilans utvrđivanja rezultata i imovinski status bilans, odnosno
istovremeno će mi omogućiti da steknem uvid u eralan imovinski položaj, ali će omogućiti i da
se u BU obračuna što tačniji periodični rezultat. Kad hoćemo da utvrdimo tačan imovinski
položaj imovinu i obaveze vrednujemo po dnevnoj vrednosti (tržišnoj), što znači da na kraju
godine kad sastavim bilans stanja, on mi prikazuje dnevnu odnosno tržišnu vrednost neto
imovine, što znači da sam ispunila cilj da imam bilans koji mi prikazuje realan imovinski
položaj. A onda ako realno vredujem imovinu po dnevnim vrednostima, rashode ću vrednovati
isto po dnevnim vrednostima, a ovde ih vredujem po dnevnim vrednostima. Zato što imam
rastuće cene odnosno inflaciju, pa da bih obračunala realan periodični rezultat moram rashode da
vrednujem po dnevnim vrednostima. Time omogućavam da kada iz rezultata izbacujem fiktivnu
komponentu i šaljem je na SK, a realna komponenta ostaje u rezultatu i mogu da je raspodelim
kroz dividende bez opasnosti da će raspodeliti supstancu preduzeća. Vidimo da je organska
teorija moguća onda kada se za vrednovanje imovine primenjuje fer vrednost. I zato kažem da
danas, do pre nekih 30 godina, u BS faktički nije postojala ni jedna pozicija koja se vrednovala
po fer vrednosti, eventualno kad se primenjuje princip impariteta i još u nekim uslovima. Ali
dominirao je princip istorijskog troška (NV i CK) jer se smatralo da je poenta sastavljanja BS da
pomogne BU da obračuna rezultat. Danas na tržištu imamo veliki broj investitora koji ne žele da
imaju BS koji je neupotrebljiv, nego žele da iz BS vide koliko zaista vredi neto imovina
preduzeća. I zato danas sve veći broj pozicija se vreduje po fer vrednosti i pogotovo finansijske
institucije i banke, koje dominiraju u privrednom svetu (fer vrednosti, tržišnoj vrednosti, dnevnoj
vrednosti), danas se sve više krećemo od dinamičke ka organskoj teoriji odnosno da finansijsko
izveštavanje sve više ide u tom smeru, da se BS prikazuje realan imovinski položaj, a da se
prihodi i rashodi vrednuju u što je moguće većoj meri po dnevnim vrednostima jer je jasno da ne
postoji stabilnost tržišta, već da postoje stalno rastuće cene.

OCENA ORGANSKE TEORIJE BILANSA( 4.11.2014. snimak od početka )

1. Dobra strana organske teorije bilansa → ono što je dobro u okviru ove teorije jeste da ova
teorija insistira na poslovnom rezultatu kao osnovnom kriterijumu na bazi kojeg se
procenjuje profitabilnost i na bazi kojeg se donose najvažnije poslovno-finansijske odluke. I
zbog toga je bitno da rezultat bude pravilno obračunat, realan, da u sebi ne sadrži neku
precenjenu fiktivnu komponentu. To je bitno jer bi da nije tako to dovelo do pogrešnog
sagledavanja konkretnog preduzeća i donošenja pogrešnih poslovno-finansijskih odluka. Ovo
je prva teorija koja insistira baš na poslovnom rezultatu kao najbitnijem kriterijumu za
sagledavanje profitabilnosti i donošenje dobrih poslovno-finansijskih odluka.

2. Druga važna stvar : Ova teorija smatra da je netačan (precenjen) rezultat koji u sebi sadrži
fiktivnu komponentu do te mere loš da predstavlja jednog od osnovnih uzročnika ekonomske
krize odnosno da precenjen rezultat stvara jaz između proizvodnje i potrošnje. Ova teorija
zapravo objašnjava nastanak ekonomske krize kroz obračun precenjenog rezultata. Na koji
način precenjen rezultat stvara jaz između prizvodnje i potrošnje? → Ova teorija smatra da
ukoliko imamo precenjen rezultat, da taj rezultat dovodi do pogrešnih odluka, u smislu da
ako imamo precenjen rezultat to šalje signal da preduzeće bolje posluje nego što ono posluje

65
 stvarno i mi dodatno možemo da ulažemo u proširenje kapaciteta odnosno da povećavamo
obim proizvodnje. Sa druge strane, taj rast proizvodnje nije praćen adekvatnim rastom
tražnje, zato što taj rezultat nije bio odraz uspeha preduzeća na tržištu, nego računovodstvena
greška. I onda imamo situaciju proširenih kapaciteta, povećane proizvodnje i ponude, a
nemamo dovoljnu tražnju. Taj problem se zove HIPERPRODUKCIJA (ona predstavlja
osnovni razlog nastanka krize 1929.godine, a ova teorija se upravo razvija u to vreme). Ova
teorija objašnjava da je osnovni uzrok te krize upravo precenjen rezultat. Iako ovo ima
logike, smatra se da se ne može nastanak krize u potpunosti pripisati precenjenom rezultatu.
Svakako da precenjen rezultat može da bude jedan od uzročnika ekonomske krize, ali teško
da može da bude osnovni uzrok krize. Tako da se ovo njihovo mišljenje uzima sa rezervom.

3. Treća kritika→ Organska teorija smatra da je mnogo adekvatnije primenjivati koncept

održanja supstance nego koncept održanja realnog novčanog kapitala kao što smatra
dinamička teorija bilansa (to je dobra strana organske teorije bilansa). Organska teorija
zapravo smatra da je koncept održanja supstance funkcija održanja preduzeća (fali mi jedna
reč ovde )****

4. Četvrta kritika je negativna kritika → Organskoj teoriji se zamera to što ide na periodično
preračunavanje imovine radi ispravnog obračuna rezultata. Smatra se da iako je reč o
periodičnom preračunavanju, godišnjem, da je ono nepotrebno, da samo zahteva dodatni
posao u računovodstvu i dodatno trošenje resursa (iako jeste bolje od dnevnog i mesečnog, i
dalje nije dovoljno praktično). To je prvi problem vezan za periodično preračunavanje. Drugi
problem jeste što ono odgovara samo nekim umerenim monetarnim poremećajima, dok bi se
u uslovima neke jače inflacije ili hiperinflacije javila potreba za češćim preračunavanjem.
Predlaže se da u uslovima inflacije umesto preračunavanja koje organska teorija predlaže da
je mnogo bolje i praktičnije primenjivati neke alternativne računovodstvene metode koje su
prolagođene inflatornim uslovima, odnosno koristiti određena pravila procenjivanja koja
odgovaraju inflatornim uslovima i koja obezbeđuju da se u tim uslovima obračuna kvalitetan
periodični rezultat. To znači da umesto da idemo na to godišnje preračunavanje bolje nam je
da koristimo LIFO metod ako je dozvoljen, zato što LIFO vrednuje troškove materijala
odnosno rashode po cenama poslednje nabavke. Pa ako vrednujemo rashode po cenama
poslednje nabavke, to znači da ih vrednujemo po cenama koje su bliske onim koje trenutno
postoje na tržištu. Umesto da preračunavamo na dnevnu nabavnu vrednost, bolje da
koristimo Lifo metod jer će nam on svakako obezbediti da rashode vrednujemo po
vrednostima koje su bliske dnevnim vrednostima. Ili recimo bolje je da koristimo degresivnu
amortizaciju zato što ona daje mnogo veće stope otpisa u početnim godinama što znači da će
nam efekat kad primenimo degresivnu amortizaciju biti sličan kao da smo preračunali stalna
sredstva sa istorijske na dnevnu nabavnu vrednost, kroz tu povećanu amortizaciju
prilagođavamo se inflatornim uslovima. Ovde se preporučuje i tzv. “METOD GVOZDENIH
ZALIHA“ koji podrazumeva da zalihe finansiramo iz SOPSTVENOG KAPITALA, odnosno
kapitala koji nije podložan obezvređenju u uslovima monetarnih poremećaja. To je ono što je
danas donekle prihvaćeno u praksi (jer SK nije pod uticajem monetarnih poremećaja, pa
samim tim neće biti ni zalihe koje su iz njega finansirane).

66
5. Sledeća stvar koja se zamera organskoj teoriji → Time što se organska teorija opredelila za
dnevne nabavne vrednosti, ona se udaljava od ideološke baze računovodstva, a to je
PRINCIP ISTORIJSKOG TROŠKA (NV ILI CK). Kritika kaže da kad koristimo dnevnu
nabavnu vrednost za vrednovanje imovine, mi onemogućavamo da korisnici finansijskih
izveštaja vide koliko je ta imovina vredela kad je bila nabavljena odnosno kad je bila
proizvedena. I to se zamera generalno upotrebi dnevnih (tržišnih, fer) nabavnih vrednosti.
Ako koristim dnevnu nabavnu vrednost ja vidim da mi mašina vredi recimo 1000 i to je njena
dnevna vrednost, ali ja ne znam da li sam je nabavila po 800, ili po 2000. Ne vidim kolika je
njena istorijska vrednost, već samo kakvo je stanje trenutno na tržitu. Dodatni problem je što
korišćenje dnevne vrednosti automatski sa sobom povlači i veći stepen procena
(subjektivnosti), jer kad smo imali pricip istorijskog troška, ja u fakturi vidim kolika mi je
nabavna vrednost nekog sredstva ili tačno iskalkulišem kolika mi je CK. Kad se koristi
princip istorijskog troška ta imovina koja se vrednuje je poprilično pouzdana jer na bazi
konkretnog dokumenta ja odmah vidim kolika je njena vrednost. A kada vrednujem imovinu
po dnevnoj vrednosti tj. po tržišnoj vrednosti, na kraju godine treba da procenim kolika je fer
vrednost odnosno dnevna vrednost za taj imovinski deo. Korišćenje dnevnih vrednosti uvodi
veliki obim procena u računovodstvo odnosno uvodi određenu dozu subjektivnosti, a samim
tim smanjuje pouzdanost. I onda kritičari kažu da možemo da dođemo u paradoksalnu
situaciju: hteli smo dnevnu nabavnu vrednost da bismo imali obračun realnog periodičnog
rezultata, međutim, kako koristimo dnevnu vrednost sve više koristimo i procene, sve više se
smanjuje pouzdanost tih informacija, na kraju možemo da dođemo do toga da iako smo hteli
realniji i kvalitetniji rezultat, da on bude u stvari manje kvalitetan, zato što je mali stepen
pouzdanosti odnosno visok stepen procena vršen prilikom njegovog dobijanja. I generalno to
je osnovna razlika između danas fer vrednosti i istorijskog troška i fer vrednost karakteriše
relevantnost, al i velika doza subjektivnosti i procena, pa samim tim mala pouzdanost, dok
princip istorijskog troška ima obrnute karakteristike on je objektivan (vidimo u dokumentima
koliko je šta vredelo), ali ima malu dozu relevantnosti jer je udaljen od onoga što se dešava
na tržištu. Organskoj teoriji se zameralo korišćenje dnevne nabavne vrednosti zbog toga što
uvodi veliki stepen procena, subjektivnosti, i samim tim smanjuje pouzdanost finansijskih
izveštaja. Dodatni problem sa korišćenjem fer vrednosti je to što smanjuje proverljivost
finansijskih izveštaja. Dnevna vrednost smanjuje proverljivost finansijskih izveštaja → njih
proverava revizor. Kada računovođa koristi dnevnu vrednost on vrši procene da bi došao do
te dnevne vrednosti ili slične. Onda revizor isto mora da vrši procenu i da dođe do istog
zaključka do kojeg je došao računovođa. To dodatno otežava proverljivost, dodatno otežava
reviziju finansijskih izveštaja i to dodatno smanjuje njihovu pouzdanost. Neka istraživanja su
pokazala da su revizori u prvih par godina primenjivanja fer vrednosti u 80% slučajeva kada
su grešili, grešili su upravo pri reviziji fer vrednosti. Do nje je teško i doći, pošto
podrazumeva procene, a onda je još teže iskontrolisati, jer na bazi istih inputa revizor treba
da dođe do istih ili sličnih procena. Ova kritika je i danas aktuelna, odnosno ta sama rasprava
između fer vrednosti i istorijskog troška. Kritičari dnevnih fer vrednosti smatraju da ona nije
dobra zbog toga što ne vidi istorijske vrednosti, zbog toga što uvodi veću dozu procene,
subjektivnosti i smanjuje se pouzdanost i zbog toga što se otežava proverljivost finansisjkih
izveštaja.

67
6. Poslednja, takođe negativna kritika → Organskoj teoriji se zamera to što insistira na onom
pravilu jednake vrednosti u bilansu. Rekli smo da to znači da se realna imovina finansira iz
SK, a monetarna imovina iz pozajmljenog kapitala. Njoj se ovo zamera zato što se smatra da
je to prosto nešto što predstavlja teorijski deo, nešto čemu preduzeće treba da teži u dugom
roku, ali da to svakako ne treba da bude sastavni deo tekuće finansijske politike. Preduzeće u
kratkom roku ne treba da poštuje pravilo jednake vrednosti u bilansu zato što to može da mu
donese više štete nego koristi, jer se smatra da je za preduzeće bolje nekad da u kratkom roku
koriste više pozajmljenog kapitala zbog efekta finansijskog leveridža i nekim preduzećima
čak i odgovara negativni neto obrtni kapital. To su ona preduzeća koja posluju uglavnom sa
kešom odnosno naplaćuju u kešu kao što su transportna preduzeća, trgovinska preduzeća,
finansijske institucije. Dakle, nekim preduzećima po prirodi ne odgovara ovo pravilo jednake
vrednosti u bilansu odnosno nije im neophodno da realnu imovinu finansiraju iz sopstvenog,
a monetarnu iz pozajmljenog kapitala da bi uspešno poslovala.

KONCEPT ODRŽANJA KAPITALA PREDUZEĆA

Pitanje : Koncepti održanja kapitala prema konceptualnom okviru nije obuhvaćeno vežbama,
potrebno je znati uopšteno o svim konceptima (pitanja 6-11) + poveyati sa Konceptualnim
okvirom -dodatak sa predavanja. !!! Sve što je rađeno na vežbama 2014 u vezi sa Konceptima
održanja kapitala je skraćeno u odnosu na ranije vežbe 2013 i pre – tekuća gen. je oslobođena tog
dela na ispitu.

Ovde govorimo o bilansnim odnosno računovodstvenim konceptima održanja kapitala

preduzećaa. Bilansni odnosno računovodstveni koncepti održanja kapitala→ to su oni koncepti
održanja kapitala koji treba da obezbede da se pravilnim vrednovanjem imovine i obaveza
odnosno rashoda obračuna realan odnosno raspodeljiv periodični rezultat odnosno kad kazemo
računovodstveni koncept održanja kapitala mi mislimo na ulogu koju računovodstvo odnosno
bilansi imaju u pravilnom vrednovanju imovine i obaveza i pravilnom vrednovanju rashoda kako
bi se pravilno obračunao rezultat, realan raspodeljiv rezultat, čijom raspodelom nece doći do
odliva kapitala, do raspodele kapitala i samim tim do ugrožavanja poštojanja preduzeća.

Poenta→ Kad se kaže koncepti održanja kapitala preduzeća može da se pomisli da je na

računovodstvu da održava sopstveni kapital preduzeća, a na računovodstvu nije da održava SK
preduzeća, to je na menadžmentu. Računovodstvo održava kapital odnosno preduzeće tako što
garantuje da neće doći do toga da se kroz raspodelu rezultata odliva kapital preduzeća i da
preduzeće tako polako ide u stečaj. Računovodstvene koncepcije odnosno koncepti održanja
kapitala se fokusiraju isključivo na vrednovanje rashoda, odnosno vrednovanje imovine i
obaveza.

Fokusiraju se na vrednovanje rashoda → to znači da gledaju kako da usklade rashode sa onim što
se dešava u okruženju, odnosno kako da usklade rashode sa monetarnim poremećajima koji
postoje u privredi. Kako da ti rashodi u inflatornim uslovima budu vrednovani odnosno
obračunati na adekvatan način da bi se onda kad se suprotstave prihodima zapravo suprotstavili
prihodima iste kupovne snage, da bismo imali realan preiodični rezultat koji u sebi nema fiktivnu
komponentu. Prihode uglavnom ostavljaju po strani, zato što za prihode već pretpostavljaju da su

68
iskazani u novču tekuće kupovne snage. Gledaju kako da usklade rashode sa inflacijom,
odnosno kako da obezbede da prihodi i rashodi budu izraženi u novču iste kupovne snage da ne
bi došlo do obračuna precenjenog rezultata. Bave se rashodima jer su oni povezani sa imovinom
i obavezama koji nastaju pre nego što nastaju prihodi. Jedina okolnost kada vršimo i korekciju
prihoda jeste onda kada poštoji HIPERINFLACIJA, kada je na dnevnom nivou veliki stepen
obezvređenja novča, tada treba korigovati i prihode i rashode. Svi ovi koncepti održanja kapitala
kojima se mi bavimo imaju uglavnom u bazi koncept ištorijskog troška ( neki će se od toga
udaljavati ). Pored ovih računovodstvenih koncepata održanja kapitala, postoje i PRINOSNI
odnosno EKONOMSKI koncepti održanja kapitala ( mi se njima ne bavimo ) koji podrazumeva
da projektujemo sve novčane tokove, i buduće prilive i odlive koje će preduzeće imati tokom
života, da ih diskontujemo na sadašnju vrednost i da razlika između tih priliva i odliva
predstvalja zapravo kapital koji treba da bude održan tokom poslovanja preduzeća. Ekonomski
koncept je ispravniji, ali računovodstvo i poštoji jer je ekonomski koncept nepraktičan, teško
ćemo projektovati prilive i odlive za ceo život preduzeća, diskontovati, pa onda to posmatrati kao
kapital.

Prema cilju koji se postavlja pred koncept održanja kapitala imamo 2 velike grupe
računovodstvenih koncepata :

1. KONCEPTI ODRŽANJA NOVČANOG KAPITALA

2. KONCEPTI ODRŽANJA SUPSTANCE

U okviru koncepta održanja novčanog kapitala postoji :

1. Koncept održanja NOMINALNOG kapitala

2. Koncept održanja REALNOG kapitala

U okviru koncepta održanja supstance ( robnog,realnog kapitala ) postoji :

1. Koncept APSOLUTNOG održanja supstance

2. Koncept RELATIVNOG održanja supstance

1. KONCEPTI ODRŽANJA NOVČANOG KAPITALA → se fokusiraju na PASIVU

bilansa stanja odnosno u okviru nje na poziciju SOPSTVENI KAPITAL. Oni smatraju
da je to veličina koja mora biti održana tokom poslovanja preduzeća odnosno da
preduzeće kao minimalni cilj mora postaviti to da vrednost SK na kraju obračunskog
perioda bude jednaka vrednosti SK na početku obračunskog perioda. Kom iznosu treba
da bude jednaka? → u zavisnosti od toga imamo 2 varijante :
 KONCEPT ODRŽANJA NOMINALNOG KAPITALA
 KONCEPT ODRŽANJA REALNOG KAPITALA

Zajedničko im je da je SK pozicija na koju se fokusiraju i da je to veličina koja mora biti ista na

kraju i na početku obračunskog perioda.

69
1. KONCEPT ODRŽANJA NOMINALNOG KAPITALA → kaze se da SK treba da bude
održan u nominalnom iznosu odnosno da nominalna vrednost SK na kraju perioda mora biti
jednaka nominalnoj vrednosti SK na početku obračunskog perioda bez obzira na promenu
kupovne moći novča tokom perioda, bez obzira na to da li u privredi postoje monetarni
poremećaji. Što znači da ovaj koncept smatra da ako smo na početku obračunskog perioda imali
vrednost SK od npr 100, minimum koji moramo da ostvarimo na kraju obračunskog perioda jeste
da SK bude 100.

2.KONCEPT ODRŽANJA REALNOG KAPITALA → smatra da je minimalan cilj koji

preduzeće treba da ostvari da vrednost SK na kraju obračunskog perioda bude jednaka vrednosti
SK na početku obračunskog perioda, ali u realnom iznosu. Dakle, minimalni cilj je da kupovna
moć SK na kraju bude jednaka kupovnoj moći na početku obračunskog perioda. To znači da
ovaj koncept održanja realnog novčanog kapitala uvažava monetarne poremećaje koji postoje u
privredi, uvažava promenu odnosno pad kupovne moći novča odnosno uvažava inflaciju ( za
razliku od prethodnog ). Pa ako smo npr . na početku obračunskog perioda imali vrednost SK od
100, ako je inflacija tokom obračunskog perioda bila 10 %, prema ovom konceptu, da bismo
održali SK na kraju moramo imati barem 110. To znači da za njegovu vrednost mogu da kupim
istu korpu dobara na kraju kao i na početku obračunskog perioda.

KONCEPTI ODRŽANJA SUPSTANCE → oni se fokusiraju na AKTIVU bilansa stanja,

odnosno u okviru aktive posmatraju REALNU IMOVINU. Zašto na realnu imovinu? → Zato što
se ovi koncepti razvijaju u okviru organske teorije bilansa, a realna imovina se finansira iz SK.
Tako da govorimo o ištoj veličini, samo ne iz perspektive pasive odnosno SK, već iz perspektive
aktive ( imovine ). Ovi koncepti održanja supstance smatraju da preduzeće ne treba da se
fokusira na poziciju SK, već da treba da se fokusira na realnu imovinu, odnosno prema njima
supstanca odnosno kapital je održan ako preduzeće na kraju obračunskog perioda može da
nabavi istu onu realnu imovinu koju je imalo na početku obračunskog perioda. Prema ovom
konceptu minimalan cilj koji preduzeće treba da ostvari jeste da bude sposobno da na kraju
obračunskog perioda nabavi istu onu imovinu koju je utrošilo tokom proizvodnog ciklusa, koju
je imalo na početku obračunskog perioda. Ako je cilj nabavljanje IDENTIČNE imovine, onda je
to koncept APSOLUTNOG održanja supstance, a ako je cilj da nabavimo realnu imovinu u
skladu sa promenama u tehnološkom okruženju, i u skladu sa promenama (tražnje ) ukusa
potrošača da bismo održali konkurentsku poziciju, onda je to koncept RELATIVNOG održanja
supstance.

Koji je uslov da bismo održali SK na kraju u odnosu na početak perioda odnosno koji je uslov da
bismo na kraju mogli da nabavimo identičnu imovinu kao na početku? → Moramo da pokrijemo
UKUPNE RASHODE. U oba slučaja način za ostvarenje cilja je identičan, samo je FOKUS
drugačiji. Prvi koncept se fokusira na pasivu ( sk ), na njegovu nominalnu i realnu vrednost, a
ovi drugi smatraju da je bitnije da se fokusiraju na realnu imovinu jer je to ono što stvara
vrednost i da nju održavamo u apsolutnom i relativnom smislu.

KONCEPT ODRŽANJA NOVČANOG KAPITALA

1. KONCEPT ODRŽANJA NOMINALNOG NOVČANOG KAPITALA

70
Minimalni cilj koji se postavlja pred preduzeće jeste održanje prvobitno angažovanog SK u
nominalnom iznosu, odnosno da preduzeće na kraju obračunskog perioda mora imati isti iznos
SK kao i na početku obračunskog perioda u nepromenjenom nominalnom iznosu, nezavisno od
toga da li postoje monetarni poremećaji ili ne, nezavisno od toga da li poštoji pad kupovne moći
novča odnosno inflacija. Ovaj koncept se razvio zbog toga da bi se zadovoljilo NAČELO
SIGURNOSTI, pri čemu ovde ne govorimo o onom načelu sigurnosti o kojem smo govorili u
okviru dinamičke teorije, ne mislimo na princip dokumentacione zasnovanosti, nego na neko
drugo načelo sigurnosti, odnosno ovde se misli da putem ovog koncepta održanja nominalnog
novčanog kapitala treba obezbediti sigurnost određenih interesnih grupa odnosno sigurnost
određenih korisnika finansijskih izveštaja. Na čiju se sigurnost misli zavisi od toga da li gledamo
pravni aspekt ili ekonomski odnosno finansijski aspekt. Poštoji pravno i ekonomsko- finansijsko
tumačenje ovog koncepta, i od toga koji aspekt posmatramo zavisi i o kojim interesnim grupama
pričamo tj. na čiju sigurnost mislimo.

PRAVNO TUMAČENJE → ono se zapravo vezuje za “ NAČELO ZAŠTITE POVERILACA “.

Načelo zaštite poverilaca se razvilo u okviru statičke teorije bilansa, i ceo ovaj koncept održanja
nominalnog novčanog kapitala se razvija u okviru statičke teorije bilansa. Smatra se da ukoliko
kao minimalan cilj preduzeće postavi da na kraju obračunskog perioda ima išto SK kao i na
početku obračunskog perioda, da se faktički time štite poverioci , zato što poverioci u SK vide
sigurnost odnosno vide garantnu supstancu da će naplatiti svoja potraživanja. Zato je to pravni
aspekt, zato što je zakon u okviru načela zaštite poverilaca zahtevao od preduzeća da poštuju
koncept održanja nominalnog novčanog kapitala, da na kraju imaju išto kao i na početku,
minimum to, jer poverioci u SK vide garantnu supstancu da naplate svoja potraživanja, odnosno
SK je taj koji je prvi na udaru ako nastanu gubici, tek nakon toga se gubi i poverilački kapital, pa
se onda najčešće pokreće stečajni postupak.

EKONOMSKO- FINANSIJSKO TUMAČENJE → vremenom je postalo jasno da nije osnovni

cilj poslovanja preduzeća da zadovoljava interese poverilaca, naravno da je bitno za poslovanje
da preduzeće redovno izmiruje svoje obaveze prema poveriocima, ali to nije osnovni
ekonomsko- finansijski cilj zbog kojeg se preduzeće osniva. Osnovni ekonomsko- finansijski cilj
jeste OSTVARIVANJE DOBITKA odnosno pozitivnog finansijskog rezultata. Preduslov da bi
taj dobitak bio ostvaren jeste da pre toga pokrijemo ukupne rashode, to je minimum koji moramo
da ostvarimo, a ako pokrijemo ukupne rashode koji su nastali , održali smo SK ( tzv. Princip
pokrića ukupnih rashoda ) , što znači da iz ekonomsko- finansijske perspektive minimalan cilj
koji preduzeće mora da ostvari jeste da pokrije ukupne rashode odnosno da održi SK
nepromenjenim na kraju u odnosu na početni period, i time se zadovoljavaju VLASNICI. Sad
kad kazemo da se načelo sigurnosti nalazi u osnovi koncepta održanja novčanog kapitala vidimo
na čiju sigurnost mislimo. Iz pravne perspektive mislimo na sigurnost poverilaca jer oni u
kapitalu vide garantnu supstancu, a iz ekonomsko- finansijske perspektive mislimo na sigurnost
vlasnika koji žele održanje SK odnosno pokriće ukupnih rashoda.

Šta predstavlja dobitak ako polazimo od koncepta održanja nominalnog novčanog kapitala? →
Prema ovom konceptu dobitak poštoji onda kada je nominalna vrednost SK na kraju veća od
nominalne vrednosti SK na početku perioda. To znači da smo uspeli da održimo SK i još i da
ostvarimo nešto preko toga, odnosno dobitak. Međutim, moramo da budemo konkretniji. Rekli
smo da dobitak poštoji ako je nominalna vrednost SK na kraju veća od nominalne vrednosti SK
na početku. Međutim, kada obračunavamo rezultat na ovakav način ne možemo samo da kažemo

71
nominalna vrednost sk na kraju- nominalna vrednost sk na početku, zato što su u tu nominalnu
vrednost SK uključene i uplate i isplate koje su vršili vlasnici, a uplate i isplate nisu prihodi i
rashodi, odnosno ne mogu da utiču na obračun periodičnog rezultata, što znači da ako želimo da
utvrdimo dobitak preko ovog koncepta, moramo da pođemo od ove formule:

Nominalna vrednost sopstvenog kapitala (na kraju perioda)

+ isplate na teret sopstvenog kapitala (u toku perioda)

- uplate u korist sopstvenog kapitala (u toku perioda)

- Nominalna vrednost sopstvenog kapitala (na početku perioda)

= Dobitak (Gubitak)

Pre nego što od nominalne vrednosti SK na kraju oduzmemo nominalnu vrednost SK na početku
perioda moramo da izvršimo korekcije za isplate i uplate vlasnika zato što to nisu rashodi i
prihodi tekućeg perioda i ne smeju da utiču na obračun rezultata.

Zašto dodajemo isplate, a oduzimamo uplate? → zato što isplate nisu rashodi, moramo da
povećamo za iznos izvršenih isplata, odnosno uplate nisu prihodi , pa moramo da anuliramo
efekat i da oduzmemo izvršene uplate.

Utvrdili smo rezultat i pretpostavljamo da poštoji dobitak. Taj dobitak treba da bude realan,
raspodeljiv, da bismo sprečili da se kroz njegovu raspodelu raspodeli i deo SK, jer smo rekli da
je to suština računovodstvenih koncepcija→ ODRŽANJE KAPITALA. Šta može da nam
garantuje da je ovaj dobitak zaista realan i da je on u celosti raspodeljiv vlasnicima? → Da bismo
imali garanciju računovodstvo mora da razvije odgovarajuća računovodstvena pravila koja će
dati tu garanciju. Garantuje da rezultat nije precenjen i da se ni jedan deo SK nije greškom
prelio. Koja su to pravila? To su pravila koja treba da spreče 2 stvari :

1. Treba da spreče POTCENJIVANJE RASHODA

Rashode ćemo potceniti ako precenimo imovinu i potcenimo obaveze.

2. Treba da spreče PRECENJIVANJE PRIHODA

To su ona pravila koja sprečavaju priznavanje nerealizovanih zaliha????? Prihode precenjujem

onda kada priznajem dobitke koji još uvek nisu tržišno realizovani.

Koja su to onda pravila koja treba da spreče potcenjivanje rashoda i precenjivanje prihoda? → to
su PRINCIP REALIZACIJE i PRINCIP IMPARITETA. Ova dva principa su razvijena u
okviru ovog koncepta kao garancija da će dobitak koji je obračunat biti dobitak koji je oprezno
odmeren, koji je u celosti raspodeljiv i koji u sebi ne sadrži deo prelivenog kapitala. Primenom
ovih principa se sprečava da se kroz raspodelu rezultata raspodeli i deo kapitala i ugrozi opstanak
preduzeća.

72
Ovaj koncept se razvija u Nemačkoj, razvija ga RIGER, i osnovni aksiom (postulat) za čitav
koncept je tzv. PRINCIP “NEMOGUĆNOSTI KOLEBANJA NOVCA” odnosno aksiom “
MARKA JE UVEK MARKA “. U prevodu, ovaj koncept ( autor ) se razvija na pretpostavci da u
privredi ne postoje monetarni poremećaji , da poštoji apsolutna monetarna stabilnost. Upravo
zbog toga pošto se zasniva na ovom aksiomu marka je uvek marka, u smislu da marka išto vredi
danas , za godinu, 5 godina, ne što se tiče vremenske vrednosti novča, nego što se tiče
monetarnih poremećaja, se kao osnovni cilj postavlja da je minimum na kraju išto kao i na
početku u nepromenjenom nominalnom iznosu. Zato što je čitav ovaj koncept razvijen na
pretpostavci da nema monetarnih poremećaja. Cene mogu da rastu i padaju, ali to nema veze
prema ovoj teoriji sa monetarnim poremećajima. To nije zato što se povećala ili smanjila ponuda
novča, nego zato što je došlo do promene u ponudi i tražnji. Ovde ne vršimo bilo kakvo
preračunavanje rashoda da bismo ih uskladili sa prihodima, zato što prema ovom konceptu novac
uvek išto vredi odnosno novac ne gubi svoju kupovnu moć, u privredi ne poštoji inflacija.
Samim tim ovaj koncept smatra da ne treba vršiti korekcije imovine i obaveza odnosno bilo
kakvu korekciju rashoda za promenu cena, zato što te promene cena nemaju veze sa slabljenjem
kupovne moći novča odnosno sa monetarnim poremećajima. Nismo se bavili time da prihode i
rashode iskažemo u novču iste kupovne snage. Ako se menjaju cene, to je zbog promene ponude
i traznje, a ne zbog povećanja ili smanjenja ponude novča odnosno monetarnih poremećaja.

Zaključak : Mislimo na to u kojim uslovima se može primenjivati ovaj koncept. Jasno je da se

ovaj koncept može primenjivati samo u uslovima kada poštoji apsolutna monetarna stabilnost
odnosno ako ne poštoji inflacija. Bitno je samo da se nominalna vrednost SK vremenom ne
smanjuje.

2. KONCEPT ODRŽANJA REALNOG NOVČANOG KAPITALA

Ovaj koncept se razvija u okolnostima kada u privredi poštoji inflacija odnosno ovaj koncept
smatra da se koncept održanja nominalnog novčanog kapitala bazirao na nerealnoj pretpostavci
da novac ima istu vrednost, odnosno da u privredi ne postoje monetarni poremećaji i samim tim
se koncept održanja realnog novčanog kapitala zasniva na realnijoj pretpostavci, a to je da u
privredi postoje monetarni poremećaji, da novac nema uvek istu kupovnu moć odnosno da u
privredi poštoji inflacija → pad kupovne moći novča odnosno konstantan rast cena. U takvim
okolnostima, ukoliko rezultat budemo obračunavali tako što prihodima budemo suprotstavljali
rashode koji su iskazani u različitoj kupovnoj moći, imaćemo za posledicu obračun
PRECENJENOG PERIODIČNOG REZULTATA odnosno imaćemo FIKTIVNU
INFLATORNU KOMPONENTU rezultata odnosno doći će do toga da se SK preliva u rezultat.
Ako raspodelimo takav rezultat, razdelićemo i deo SK, ako to radimo vodimo preduzeće u stečaj,
to je ono što računovodstvene koncepcije održanja kapitala upravo i treba da spreče. Ne smeju da
dozvole da se zbog računovodstvene greške obračuna precenjen rezultat i da se kroz raspodelu
tog rezultata odlije i kapital preduzeća i da zbog toga preduzeće propadne, iako realno dobro
posluje.

Poenta : U inflatornim uslovima, rezultat koji se računa kao razlika između prihoda i rashoda
koji su iskazani u novču različite kupovne snage ima 2 komponente:

1. Realnu komponentu → koja može da se raspodeli bez opasnosti da se odlije kapital

73
 2. Fiktivnu komponentu → inflatornu komponentu, deo prelivenog SK čijom se raspodelom
odliva kapital odnosno ugrožava opstanak preduzeća.

Osnovna ideja jeste da obezbedimo da se u računovodstvu rezultat utvđuje tako što ćemo
prihodima tekućeg obračunskog perioda suprotstaviti rashode koji su iskazani u novču iste
kupovne snage. Samo tako je rezultat u celosti realan i raspodeljiv vlasnicima bez opasnosti da se
odlije SK.

Kako ovaj koncept to obezbeđuje?

→ Da bi ovaj koncept to obezbedio, on se bavi izjednačavanjem vrednosti novča odnosno

kupovne moći novča. U fokusu ovog koncepta realnog kapitala jeste preračunavanje imovine,
obaveza i rashoda tako da se svedu na istu kupovnu moć odnosno na novac iste kupovne snage
kao i prihodi.

CILJ ovog koncepta je da se SK održi u realnom iznosu ( SK sa početka ), odnosno minimum

koji se zahteva jeste da kupovna snaga SK na kraju obračunskog perioda bude jednaka kupovnoj
snazi SK na početku obračunskog perioda, da SK bude održan u realnom iznosu odnosno da
bude održan uvažavajući monetarne poremećaje koji postoje. Pa ako sam na početku
obračunskog perioda imala 100 dinara SK, godišnja inflacija je 10 %, to znači da na kraju moram
da imam minimum 110.

Kod ovog koncepta DOBITAK poštoji samo onda kada je kupovna snaga SK na kraju perioda
veća od kupovne snage SK na početku perioda, odnosno kada za SK na kraju perioda, za njegovu
vrednost, mogu da kupim veću korpu dobara u odnosu na SK na početku perioda. Ako smo imali
100 dinara na početku, inflaciju 10 %, a SK na kraju recimo 115, to znači da je dobitak 5. ( 110
da je održan i ovih 5 je dobitak ). U prevodu dobitak prema ovom konceptu poštoji onda kada su
prihodi veći od rashoda koji su iskazani u novču iste kupovne snage. Poenta je da održimo
kapital u realnom iznosu, odnosno kad obračunavam rashode da ih iskazem u novču iste kupovne
snage kao i prihode, ali pre toga moram da preračunam imovinu i obaveze. Osnovni problem koji
se ovde javlja je u tome što dolazi do pada kupovne moći novča, što novac gubi vrednost. To
vidimo preko rasta cena. Mera pada vrednosti novča je rast opšteg nivoa cena, imamo veću
ponudu novča, novac nam manje vredi, povećava se tražnja, rastu cene. Rast opšteg nivoa cena
merimo preko INDEXA CENA. Index cena predstavlja relativnu promenu cena u tekućem u
odnosu na neki prethodni period, a relativna promena cena u tekućem u odnosu na neki prethodni
period je STOPA INFLACIJE. Pad vrednosti novča izražava se preko rasta opšteg nivoa cena,
preko indexa cena odnosno preko štope inflacije. To znači da će ovaj koncept koristiti indexe
cena kada vrši preračunavanje imovine, obaveza i rashoda na isti vremenski trenutak.

(snimak od 7.11. prvi deo pocetak)

Prvi kriterijum na osnovu kog vršimo klasifikaciju jeste zapravo KOJI JE TO VREMENSKI
TRENUTAK na koji se sve bilansne pozicije svode, kako bismo ih iskazali u novcu iste
kupovne snage.

Drugi kriterijum jeste KOJE SU TO BILANSNE POZICIJE KOJE SE

PRERAČUNAVAJU ( šta preračunavam ).

74
Treći kriterijum jeste KOJI SE INDEX CENA KORISTI PRILIKOM
PRERAČUNAVANJA.

Krajnja poenta jeste da sve bilansne pozicije iskažemo u novcu iste kupovne snage, da bismo
imali prihode i rashode koji su međusobno uporedivi, da bismo imali realan periodični rezultat.

Na bazi ova 3 kriterijuma imamo 2 OSNOVNE GRUPE METODA izjednačavanja vrednosti

novca:

1. Postupak NESISTEMATSKOG izjednačavanja vrednosti novca (jednostavni

postupak )
2. Postupak SISTEMATSKOG izjednačavanja vrednosti novca (potpuni postupak )
- Šmalenbahov postupak
- CPP postupak
1. Postupak nesistematskog izjednačavanja vrednosti novca ( jednostavni postupak )

On se prvi istorijski razvio i imao je kao osnovnu ideju, kao i čitav koncept održanja realnog
kapitala, da se bilansne pozicije izkažu u novcu iste kupovne snage i da se putem toga obračuna
realan periodični rezultat.

Osnovne karakteristike :

1. Prva karakteristika →Ovaj postupak vrši parcijalnu korekciju → to znači da

koriguje samo neke bilansne pozicije, to su pozicije REALNE IMOVINE, odnosno
STALNE IMOVINE I ZALIHA. Ovaj postupak koriguje samo STANJE te imovine koja
postoji u datom trenutku, a ne koriguje promene odnosno promet koji se na njima dešava
tokom obračunskog perioda. I zato ga zovemo jednostavni postupak.
2. Druga karakteristika → odnosi se na to čime se vrši preračunavanje odnosno koji index
cena koristimo prilikom preračunavanja. Ovaj metod koristi PROSEČNI GODIŠNJI
INDEX CENA→ to znači da je jedino moguće GODIŠNJE preračunavanje bilansnih
pozicija, odnosno ukoliko se javi potreba za preračunavanjem u kraćim vremenskim
intervalima usled nekih većih monetarnih poremećaja, ne bi mogao da se primenjuje
kvartalni, mesečni ili dnevni index cena, jedino što može da se primenjuje je prosečni
godišnji index cena.
3. Treća karakteristika → ovaj postupak ne definiše koji je to vremenski trenutak na koji
se vrši preračunavanje, odnosno na samom preduzeću je da izabere neki bazni period,
odnosno trenutak na koji će da svede sve novčane jedinice. Kad završimo sa
preračunavanjem imamo korigovane bilansne vrednosti koje su dobijene
preračunavanjem i originalne bilansne vrednosti koje su iskazane po principu istorijskog
troška. Ta razlika između korigovanih i originalnih bilansnih vrednosti se evidentira na
računu koji se zove “ POKRIĆE ZA ODRŽANJE REALNOG KAPITALA “. Ta
vrednost koja je na ovom računu evidentirana (ta razlika) u stvari pokazuje inflatornu
odnosno precenjenju komponentu rezultata, odnosno pokazuje promenu vrednosti

75
 imovine usled promene kupovne moći novca. Izdvajamo je na poseban račun zbog toga
da bismo izvukli precenjenu odnosno fiktivnu komponentu iz obračuna rezultata, i na taj
način sprečili da se kroz raspodelu rezultata podeli i fiktivna komponenta odnosno
kapital. Ovaj račun predstavlja podkonto SK, jer ako nešto nije rezultat, ako predstavlja
precenjenu komponentu, onda to znači da je to SK i zato ga moramo izdvojiti na poseban
račun. Ovaj nesistematski postupak u praksi nije primenljiv, ali se prvi razvio. On se nije
razvio zbog nekih osnovnih nedostataka :

NEDOSTACI :

1. Što se preračunavaju samo neke bilansne pozicije (stalna imovina i zalihe ), pri tom ovde
ne važi pravilo jednake vrednosti u bilansu jer se ono još nije razvilo u ovom trenutku,
tako da nije opravdano preračunavanje samo realne imovine.
2. Nedostatak je to što se vrši preračunavanje isključivo STANJA bilansnih pozicija u
datom trenutku, dok se promene odnosno prometi koji se dešavaju na tim pozicijama
ignorišu i njihovo preračunavanje se ne vrši.

Zbog ovih nedostataka ovu metodu ne možemo primenjivati u praksi. Pa se onda postavlja
pitanje u kojim uslovima je eventualno moguće primeniti ovakvu (ovu) metodu. Moguće je ako :

1. Postoji monetarna stabilnost ( jako niska stopa inflacije ) zato što smo rekli da ovaj
postupak dozvoljava isključivo godišnje preračunavanje, a godišnje preračunavanje može
da bude zadovoljavajuće samo ako u privredi postoji umerena tj. niska inflacija.
2. Imamo mali broj bilansnih pozicija, po mogućstvu pozicija realne imovine, da se pri tom
ne dešavaju značajne promene na njima, jer se prema ovom metodu preračunava samo
stanje, ali ne i promene.

2 .Postupak sistematskog izjednačavanja vrednosti novca ( potpuni postupak )

a) Šmalenbahov postupak
b) Postupak tekuće kupovne snage ( CPP postupak )
a) Šmalenbahov postupak sistematskog izjednačavanja vrednosti novca

Ovaj postupak podrazumeva preračunavanje SVIH BILANSNIH POZICIJA, i STANJA i

PROMETA odnosno PROMENA koje se na njima dešavaju. Pri tome kada vršimo
preračunavanje kao bazni period, kao trenutak na koji preračunavamo biramo 1913. godinu –
ZLATNO VAŽENJE NEMAČKE MARKE (ova teorija se i razvijala 20- tih godina,
paralelno sa dinamičkom teorijom i tada se smatralo da je bazni period 1913. godina). Kad
biramo taj bazni period treba da izaberemo neki period koji ima određene kvalitativne
karakteristike. Zlatno važenje nemačke marke znači da je marka bila pokrivena u celosti zlatom,
i to znači da nemamo inflaciju, imamo apsolutnu monetarnu stabilnost, odnosno kupovna moć

76
novca je bila izuzetno visoka. I zbog toga sve bilansne pozicije preračunavamo na taj vremenski
trenutak odnosno da ih iskazujemo u novcu kvalitetne odnosno visoke kupovne snage.

KARAKTERISTIKE :

1. karakteristika se odnosi na to u kojim finansijskim izveštajima se vrši preračunavanje → To

preračunavanje se ne vrši u eksternim, oficijelnim, zvaničnim finansijskim izveštajima koji
su namenjeni eksternim korisnicima zato što je zakonodavac u to vreme zahtevao da se
zvanični finansijski izveštaji sastavljaju po principu istorijskog troška i uz poštovanje načela
opreznosti. Pa ako on to zahteva, onda je logično da ne možemo u tim zvaničnim finansijskim
izveštajima da vršimo preračunavanje jer bi se tim preračunavanjem prosto izbrisale istorijske
vrednosti iz bilansa. Samim tim zaključujemo da predmet korekcije, predmet preračunavanja
nisu zvanični finansijski izveštaji. Onda se postavlja pitanje gde se vrši to preračunavanje? →
To preračunavanje se vrši u DOPUNSKIM FINANSIJSKIM IZVEŠTAJIMA, u kojima su
sve bilansne pozicije iskazane u novcu iste kupovne snage i u kojima se rezultat obračunava kao
razlika između prihoda i rashoda iskazanih u novcu iste kupovne snage. Ove dopunske izveštaje
koristi MENADŽMENT odnosno UPRAVA preduzeća (ne koriste ih eksterni korisnici kao što
su vlasnici i poverioci ). Tako da su to bilansi za interne potrebe, a menadžmentu trebaju baš
takvi izveštaji zato što je on taj koji predlaže raspodelu rezultata, da bi video koji je to realan
rezultat koji bi mogao da raspodeli i da bi video kako se realno razvija poslovanje preduzeća pod
uticajem odluka koje on donosi.

2. karakteristika → Koji je to vremenski trenutak na koji vršimo preračunavanje? Rekli smo da

ovaj postupak kao bazni period bira 1913. godinu zbog zlatnog važenja nemačke marke i sve
bilansne pozicije kada koriguje iskazuje u novcu kupovne snage koji je postojao u tom
prethodnom baznom periodu. I zbog toga se Šmalenbahov postupak drugačije naziva
POSTUPAK DEFLACIONIRANJA. Zašto?→*** Zato što mi pozicije iz tekućeg bilansa
iskazujemo u novcu kupovne snage iz baznog perioda. Novac iz baznog perioda ima veću
kupovnu snagu što znači da novčane jedinice manje kupovne moći iskazujemo u novčanim
jedinicama veće kupovne moći. Kako idemo unazad, kako preračunavamo, zapravo kupovna
moć novca raste, a rast kupovne moći novca se zove DEFLACIJA i zbog toga se ceo ovaj
postupak zove postupak deflacioniranja.

3. karakteristika → Treba da vidimo šta se pri tom preračunavanju koristi odnosno koji je
instrument da bi se izvršilo preračunavanje? → Kao instrument se koristi odnosno idealno bi bilo
da se koristi MESEČNI INDEX OPŠTEG NIVOA CENA. Na bazi ovoga možemo da
zaključimo da ovaj postupak smatra da je mesečno preračunavanje bilansnih pozicija zapravo
IDEALNO i da odgovara monetarnim uslovima koji u proseku postoje u privredama (to mesečno
preračunavanje odgovara nekoj prosečnoj stopi inflacije odnosno nekim umerenim monetarnim
poremećajima koji postoje u privredi). Index opšteg nivoa cena predstavlja meru inflacije
odnosno meru obezvređenja novca. Ovaj index predstavlja relativnu promenu cena na bazi
stvarne potrošnje dobara i usluga u celoj privredi. Međutim, u trenutku kada se razvija ova
teorija informacioni sistemi nisu bili razvijeni dovoljno da bi mogli da se prikupe podaci za
konstrukciju takvog indexa, nije bilo moguće prikupiti stvarnu potrošnju dobara i usluga na
nivou cele privrede kao što je danas moguće, i onda se umesto toga kao njegova aproksimacija
koristi ovaj MESEČNI INDEX CENA U TRGOVINI NA VELIKO.

77
BITNO → Prilikom preračunavanja bilansnih pozicija koristi se samo jedan index cena odnosno
univerzalno se na sve bilansne pozicije primenjuje ovaj index cena u trgovini na veliko, koji
predstavlja meru inflacije odnosno meru pada kupovne moći novca, nezavisno od toga kako se
zaista menjala cena te konkretne bilansne pozicije. Ovo je statistička veličina, meri koliko su se
sve cene u proseku povećale. (primenjujemo i na mašine i na zalihe, i na potraživanja nezavisno
od toga da li su one zaista u toj meri izgubile na vrednosti ).

4. karakteristika → odnosi se na to šta se preračunava odnosno koje su to bilansne pozicije koje

su predmet preračunavanja? → Prema ovom postupku, predmet preračunavanja su SVE
BILANSNE POZICIJE ( i pozicije realne imovine ( stalne imovine i zaliha ) i monetarne
bilansne pozicije ). Kad kažemo monetarne bilansne pozicije → to je širi pojam od monetarne
imovine. Kad kažemo monetarna imovina mislimo samo na aktivu, a kad kažemo monetarne
bilansne pozicije mislimo na sve one pozicije koje dovode do priliva ili odliva gotovine
( mislimo i na novčana sredstva i potraživanja, ali i na obaveze ).

IZUZETAK ***

Jedine pozicije koje se ne preračunavaju su DEVIZNA POTRAŽIVANJA i DEVIZNE

OBAVEZE. Zašto? → Zato što mi u okviru ovog postupka izjednačavanja vrednosti novca
korigujemo zapravo vrednosti bilansnih pozicija, svodimo ih na isti vremenski trenutak da bismo
neutralisali efekat domaće inflacije, a domaća inflacija ne utiče na devizna potraživanja i devizne
obaveze. I zbog toga se devizna potraživanja i obaveze ne koriguju.

Ovaj postupak podrazumeva preračunavanje i STANJA i PROMENA koje se dešavaju

tokom obračunskog perioda.

5. karakteristika je specifična → Pre nego što izvršimo ova preračunavanja bilansnih pozicija,
neophodno je IDENTIFIKOVATI i ELIMINISATI LATENTNE REZERVE I SKRIVENE
GUBITKE.

LATENTNE REZERVE → ili drugačije SKRIVENI DOBICI su zapravo oni dobici koji su
sakriveni u bilansu stanja i koje ne možemo videti golim okom, kad pogledamo u bilans ne
možemo utvrditi postojanje tih skrivenih dobitaka odnosno postojanje latentnih rezervi ( Postoje
otvorene rezerve koje vidimo u okviru SK), ali postoje i ove latnetne koje ne vidimo kad
pogledamo u bilans i zato se i zovu latentne rezerve ili skriveni dobici. Latentne rezerve
nastaju kao posledica primene obaveznih pravila procenjivanja odnosno kao posledica
primene načela opreznosti. One nastaju onda kada je trzišna vrednost imovine IZNAD njene
knjigovodstvene vrednosti odnosno kada je tržišna vrednost obaveza, vrednost koju treba da
isplatimo prilikom izmirenja obaveza NIŽA od knjigovodstvene vrednosti obaveza. Ovo
zahtevaju princip niže i više vrednosti odnosno načelo opreznosti. I onda se dešava da mi
imovina vredi 10- knjigovodstvena vredost, a tržišna vrednost je 15, što znači da ja imam
skriveni dobitak u toj imovini od 5, ali ne mogu da ga priznam zbog principa niže vrednosti
odnosno zbog principa realizacije sve dok tu imovinu ne prodam. Isto može da se desi da treba
da isplatim 1000 dinara pri izmirenju obaveze, a da je knjigovodstvena vrednost 1500 dinara. To
znači da je moj dobitak skriven u tim obavezama i iznosi 500 i pokazaće se onda kada tu

78
obavezu stvarno budem izmirila. Ti dobici će biti pokazani tek onda kada dođe do njihove
realizacije, što zahteva princip realizacije, opet u okviru načela opreznosti.

SKRIVENI GUBICI → Postoje onda kada je tržišna vrednost imovine ISPOD njene
knjigovodstvene vrednosti, odnosno kada je tržišna vrednost obaveza, odnosno iznos koji treba
da platim prilikom izmirenja obaveza IZNAD knjigovodstvene vrednosti. Postavlja se pitanje da
li bi skriveni gubici smeli da postoje ? → Faktički ne, jer ako poštujemo načelo opreznosti
skriveni gubici ne smeju da postoje, što znači da se oni mogu pojaviti u bilansima samo ako je
došlo do greške, odnosno ukoliko se adekvatna načela nisu primenila na adekvatan način. Dok
latentne rezerve nastaju kao posledica primene obaveznih pravila odnosno načela opreznost,
skriveni gubici nastaju samo ako dođe do kršenja odnosno nepoštovanja načela opreznosti.

Mi ove latentne rezerve i skrivene gubitke treba da identifikujemo i eliminišemo. Kako ? →

Treba da izvršimo ponovno procenjivanje imovine po tržišnoj vrednosti na dan bilansa, i to ovaj
postupak i zahteva. Pre nego što izvršimo preračunavanje, moramo na dan bilansa da ponovo
vrednujemo imovinu po tržišnoj vrednosti da bismo na taj način identifikovali da li postoje
latentne rezerve i skriveni gubici. I kad vrednujemo imovinu i obaveze ponovo po tržišnoj
vrednosti, i kad utvrdimo da postoje te latentne rezerve i skriveni gubici, onda latentne rezerve
odnosno skrivene dobitke šaljemo na PRIHODNU STRANU BU, skrivene gubitke šaljemo na
RASHODNU STRANU BU, znači identifikovali smo ih i sada ih eliminišemo. I tek nakon toga
vršimo preračunavanje na bazni period. Zbog čega je bilo potrebno da otvorimo ove latentne
rezerve i skrivene gubitke i da ih uključimo u obračun rezultata, pa tek onda da preračunamo
rezultat? → Te interne (paralelne, dopunske) izveštaje koristi menadžment, što znači da
menadžment želi da vidi realnu zarađivačku sposobnost preduzeća, a realnu zarađivacku
sposobnost odnosno realnu vrednost SK može da vidi tek onda kada sve vrednuje po tržišnim
vrednostima, odnosno tek onda kad izbaci iz bilansa skrivene dobitke i skrivene gubitke.

6. karakteristika se odnosi na intezitet preračunavanja → odnosno odnosi se na to kojim

intezitetom treba vršiti preračunavanje bilansnih pozicija. Rekli smo da ovaj Šmalenbahov
postupak kaže da je idealno vršiti mesečno preračunavanje, zato što odgovara nekim uobičajenim
monetarnim poremećajima u privredi, odnosno nekoj prosečnoj stopi inflacije. Međutim, ovaj
postupak dozvoljava prilagođavanje inteziteta preračunavanja stepenu monetarnih poremećaja
koji postoje u privredi. Tako da je po tom pitanju ovaj postupak fleksibilan. To znači da ako
imamo neku relativnu monetarnu stabilnost u privredi, odnosno ako imamo jako nisku stopu
inflacije, onda je moguće preći sa mesečnog na godišnje preračunavanje jer će u takvim
okolnostima godišnje preračunavanje dati zadovoljavajući efekat. Sa druge strane, ako u privredi
postoje izraziti monetarni poremećaji, izrazita nestabilnost, kao što je hiperinflacija, onda se
dnevno preračunavanje pozicija javlja kao neophodnost, i onda je moguće preći sa mesečnog na
dnevno preračunavanje da bismo imali pozicije koje su međusobno uporedive i realan periodični
rezultat. Intezitet preračunavanja se prilagođava uslovima koji postoje u okruženju.

7. karakteristika → da vidimo na kom se to računu evidentiraju razlike između originalnih

bilansnih vrednosti, onih koji su dobijeni primenom istorijskog troška, i korigovanih bilansnih
vrednosti koji se nalaze u dopunskim finansijskim izveštajima. Pa ta razlika između originalnih i
korigovanih bilansnih vrednosti se evidentira na računu koji se naziva „ RAČUN
IZJEDNAČAVANJA VREDNOSTI NOVCA“. Iznos koji imamo na tom računu nam
pokazuje promenu vrednosti imovine usled pada kupovne moći novca i zapravo na ovom računu

79
imamo izdvojenu inflatornu (precenjenu) komponentu rezultata čime sprečavamo da ona uđe u
obračun rezultata, da bude raspodeljena kroz raspodelu rezultata, jer bi se time ugrozio opstanak
preduzeća i raspodelio kapital, a to je osnovno što treba da spreče koncepti održanja kapitala.
Račun izjednačavanja vrednosti novca predstavlja sastavni deo SK, podkonto SK. Kad
posmatramo poziciju SK u dopunskim finansijskim izveštajima, sastoji se iz realnog dela i iz
inflatornog dela. Možemo da vidimo kako se pozicija SK menja u realnom iznosu, a kako se ona
menja zbog toga što dolazi do pada kupovne moći novca. I to je još jedna od ideja što se vrši
preračunavanje, a osnova ideja je da bismo imali obračun realnog rezultata koji možemo da
raspodelimo. Ali pored toga, mi obezbeđujemo da menadžment može da prati kako se realno
menja SK, kad poredimo 2 obračunska perioda da vidimo kako se SK promenio u realnom
iznosu, a koliko se promenio zbog toga što je doslo do rasta cena odnosno pada kupovne moći
novca.

8. karakteristika → odnosi se na to u koje svrhe se mogu, a u koje svrhe se ne mogu koristiti ovi
dopunski finansijski izveštaji. Oni ne mogu da se koriste za obračun poreza na dobitak zato što
zakonodavac zahteva da se porez na dobitak obračunava na bazi dobitka koji je utvrđen u
zvaničnim finansijskim izveštajima, uz primenu principa istorijskog troška i načela opreznosti.

 Nije moguće ove dopunske izveštaje gde su preračunate vrednosti koristiti za obračun
poreza na dobit zato što država odnosno zakonodavac zahteva da taj porez na dobit bude
utvrđen na bazi dobitka koji je utvrđen u zvaničnim finansijskim izveštajima, gde se
poštuju zvanično propisana pravila, princip istorijskog troška i načelo opreznosti, ne želi
da dozvoli da menadžment utvrđuje taj dobitak koji se oporezuje samostalno na bazi tih
preračunavanja koja se vrše u dopunskom izveštaju.
 Ne mogu da se koriste za izmirenje potraživanja i obaveza, odnosno za analizu
potraživanja i obaveza. Zato što smo rekli da se potraživanja naplaćuju u prvobitno
nastalom iznosu odnosno da se obaveze isplaćuju u prvobitno nastalom nominalnom
iznosu. I naravno da u tim korigovanim finansijskim izveštajima mi ne možemo da
vidimo koliko iznosi taj prvobitan iznos potraživanja i obaveza i zbog toga ne možemo
da ih koristimo kao podlogu za analizu potraživanja i obaveza.
 Mogu da se koriste za sve ono za šta trebaju menadžmentu preduzeća. Mogu da se
koriste kao osnova za utvrđivanje raspodeljivog rezultata i mogu da se koriste da bi se
analizirala realna zarađivačka sposobnost preduzeća, odnosno kako se SK zaista menja
pod uticajem poslovanja. Videli smo da se SK sastoji iz realnog dela i inflatornog dela, i
kad pratimo kako se menja taj realan deo mi možemo kao menadžeri da pratimo koliko
zaista uspešno donosimo odluke i koliko se kapital zaista u realnom smislu povećava ili
smanjuje tokom obračunskog perioda.

b) Postupak tekuće kupovne snage ( CPP posupak )

Osnovni cilj ovog postupka jeste omogućavanje da se sve bilansne pozicije iskažu u novcu iste
kupovne snage odnosno da se obračunava realan periodični rezultat odnosno da imamo očuvanje
realnog SK iz perioda u period.

80
Koja je razlika u samom cilju između ove metode i Šmalenbahovog postupka? Odnosno
postavlja se pitanje da li uopšte postoji razlika u cilju? → RAZLIKE U CILJU NEMA. Oba
postupka se razvijaju u okviru koncepta održanja realnog kapitala, samim tim cilj im je isti, da
obezbede uporedivost bilansnih pozicija, uporedivost prihoda i rashoda, i obračun realnog
periodičnog rezlutata kako bi se očuvao SK. I onda se postavlja pitanje, ako im je već cilj isti,
zbog čega se javila potreba za ovim CPP postupkom koji se danas u praksi najčešće i koristi? →
Rekli smo da Šmalenbahov postupak kao bazni period posmatra 1913.godinu odnosno zlatno
važenje nemačke marke. Međutim, kako se obračunski periodi udaljavaju od tog baznog perioda,
onda su ove preračunate vrednosti sve manje relevantne odnosno sve su udaljenije od onoga što
se zaista dešava na tržsitu , sve su dalje od aktuelnih tržišnih vrednosti. Onda se tu javlja problem
što su te vrednosti u preračunatim bilansima zapravo sve manje relevantne, a pošto smo rekli da
su ti dopunski izveštaji namenjeni menadžmentu, to znači da menadžment ima ispred sebe sve
manje relevantne informacije na bazi kojih treba da donosi odluke. I zbog toga menadžment više
nije mogao da koristi te dopunske finansijske izveštaje odnosno oni nisu bili dovoljno relevantni
za donošenje ključnih odluka. Zbog ovog ključnog problema se razvija CPP postupak → on
zapravo sve bilansne pozicije preračunava na kraj tekućeg obračunskog perioda i sve bilansne
pozicije iskazuje u novcu tekuće kupovne snage, za razliku od Šmalenbaha koji preračunava na
bazni period.

OSNOVNA PREDNOST je što imamo VEĆU RELEVANTNOST odnosno imamo vrednosti

koje su identicne tržišnim vrednostima koje postoje u tom trenutku odnosno na dan bilansa.

OSNOVNI NEDOSTATAK → gubi se uporedivost. Tamo smo kod Šmalenbaha svu imovinu i
obaveze preračunavali na isti bazni period. I onda kada analiziramo te dodatne finansijske
izveštaje promena imovine je bila isključivo posledica realne promene, bila je u potpunosti
oslobođena od inflacije, jer ako mi sve preračunavamo na bazni period korišćenjem indexa, na
taj način se izvlači inflacija iz vrednosti imovine i obaveza i u tim finansisjkim izveštajima iz
godine u godinu vidimo kako se imovina razvija u realnom obliku, bez uticaja inflacije.

Međutim, ako sada svake godine preračunavamo u novac tekuće kupovne snage, odnosno na kraj
tekućeg obračunskog perioda, gubimo tu uporedivost. Posmatramo vrednost imovine, mi ne
znamo da li se ona povećala zbog toga što se u realnom smislu povećala ili zbog toga što je na
nju uticala inflacija odnosno rast cena. I u tom smislu CPP postupak nije dobar odnosno kad
njega koristimo u tim dopunskim finansijskim izveštajima gubi se uporedivost.

I ovaj CPP postupak ima iste karakteristike kao i Šmalenbahov postupak. (Međutim, veći deo tih
karakteristika se podudara. Videćemo koje su to karakteristike koje su identične i važi identična
priča, a videćemo i gde to postoje razlike i to ćemo posebno naglasiti.)

1. karakteristika → tu nema razlike između CPP i Šmalenbahovog postupka. Nema razlike u

pogledu toga gde se vrši preračunavanje bilansnih pozicija i ovde su predmet korekcije paralelni,
dopunski finansijski izveštaji odnosno korekcije se ne vrše u zvaničnim odnosno eksternim
finansijskim izveštajima.

2. karakteristika → ona je već različita i odnosi se na to na koji vremenski trenutak se vrši

preračunavanje. Kod Šmalenbaha se preračunavanje vrši na prethodno izabrani bazni period,
1913. godinu, i to je bio postupak deflacioniranja. Ovde, u CPP postupku, sve bilansne pozicije

81
se svode na dan bilansa, na kraj tekućeg obračunskog perioda, odnosno iskazuju se u novcu
tekuće kupovne snage. Zbog toga što sve bilansne pozicije preračunavamo na kraj tekućeg
perioda, i iskazujemo u novcu tekuće kupovne snage, ovaj postupak se zove POSTUPAK
AKTUELIZACIJE, jer time što vršimo preračunavanja, mi aktuelizujemo bilansne vrednosti
odnosno svodimo ih na dan bilansa tj. na kraj tekućeg perioda.

3. karakteristka → I ovde postoji razlika u odnosu na Šmalenbahov postupak, a odnosi se na to

koji INSTRUMENT koristimo prilikom preračunavanja odnosno koji se index koristi prilikom
preračunavanja bilansnih pozicija. U Šmalenbahovom postupku idealno je koristiti mesečni opšti
index cena, a onda se kao njegova alternativa koristio index cena u trgovini na veliko, i onda se
on koristio kao mera inflacije odnosno kao mera obezvređenja novčanih jedinica. U CPP
postupku se kao alternativa koristi MESEČNI INDEX CENA U TRGOVINI NA MALO,
odnosno inflacija se računa na bazi finalne potrošnje. Koristi se i dalje jedan jedini index cena
kao univerzalno merilo obezvređenja novčanih jedinica i da se univerzalno primenjuje na svaku
bilansnu poziciju nezavisno od toga što uslovno rečeno svaka bilansna pozicija ima svoju
inflaciju. Ovde se u proseku primenjuje ista stopa inflacije prilikom preračunavanja na svaku
bilansnu poziciju nezavisno šta se sa njom konkretno dogodilo odnosno kako su se njene cene
promenile.

4.karakteristika → u pogledu toga ŠTA se preračunava nema razlike. I u ovom CPP postupku
kao i u Šmalenbahovom, preračunavamo sve bilansne pozicije, i stanje i promet, osim deviznih
potraživanja i deviznih obaveza, s tim što smo tamo sve svodili na bazni period, a ovde na kraj
tekućeg perioda odnosno ovde vršimo aktuelizaciju.

5. karakteristika → U pogledu toga koji je INTEZITET preračunavanja, odnosno koliko učestalo

se vrši preračunavanje bilansnih pozicija takođe nema razlike. I ovaj postupak smatra da je
idealno vršiti mesečno preračunavanje, ali dozvoljava da se intezitet preračunavanja prilagođava
stepenu monetarnih poremećaja koji postoje u privredi. Rekli smo da ako imamo nisku inflaciju
imamo godišnje preračunavanje, ako imamo visoku inflaciju ili hiperinflaciju, možemo da
pređemo na dnevno preračunavanje.

6. karakteristika → ovo je treća razlika koja se javlja između Šmalenbahovog i CPP postupka, a
odnosi se na to na kom računu se evidentira razlika između originalnih i korigovanih bilansnih
vrednosti. Kod Šmalenbahovog postupka to je bio „račun izjednačavanja vrednosti novca„ , a
ovde u CPP postupku imamo račun koji se zove „ REZERVA ZA ODRŽANJE
SOPSTVENOG KAPITALA„ i faktički njegova uloga je ista kao i uloga kod Šmalenbahovog
postupka, tu izdvajamo inflatornu komponentu rezultata i omogućavamo da se rezultat
obračunava kao razlika između prihoda i rashoda iskazanih u novcu iste kupovne snage i
sprečavamo raspodelu kapitala kroz raspodelu rezultata i zato izdvajamo inflatornu odnosno
precenjenu komponentu iz rezultata i stavljamo je na SK odnosno na podkonto koji se zove
rezerve za održanje sopstvenog kapitala.

* Koja još razlika tehničke prirode postoji između ova dva računa? Kad evidentiramo tu razliku
na godišnjem nivou, postoji razlika između ova dva računa, računa izjednačavanja vrednosti
novca i računa rezerve za održanje SK → Kod Šmalenbaha smo vršili preračunavanje na bazni
period, svake godine, pa da li ćemo svake godine da knjižimo taj iznos koji smo dobili
preračunavanjem? → Knjižićemo samo razliku između onoga što smo utvrdili u prethodnom i

82
ovoga što smo utvrdili u novom periodu. Svaki put kako se udaljavamo i kako preračunavamo,
mi dobijamo ceo iznos obezvređenja, ali nećemo svaki put knjižiti ceo iznos, nego samo razliku.
A u CPP postupku na računu Rezerve za održanje SK knjižimo svake godine isti celi iznos
odnosno tamo smo imali tzv. bazne indexe, a ovde imamo lančane indexe. Tamo smo sve
odjednom prebacivali pa knjižimo svake godine samo razliku između onoga što smo u ovoj i u
prethodnoj godini , a ovde pošto svake godine svodimo na kraj tekućeg perioda, knjižimo taj
godišnji iznos na računu. Ovo je cišto tehnička razlika koja postoji između ova dva računa, kako
se dolazi do tog iznosa, sve ostalo je nepromenjeno, suština je ista, uloga ovog računa je ista, i to
je krajnji efekat svakog ovog postupka izjednačavanja vrednosti novca, da izvučem inflatornu
komponentu i da je stavim na račun u okviru SK.

7. karakteristka → kada govorimo o tome za šta se mogu, a za šta ne mogu da se koriste

dopunski finansijski izveštaji, ostaje isto.

 Ne mogu da se koriste za obračun periodičnog rezultata, ne mogu da se koriste za

obračun poreza na dobit i ne koristi se za regulisanje potraživanja i obaveza.
 Mogu da se koriste za potrebe menadžmenta, da bi menadžment video koliki je
raspodeljiv rezultat koji može da raspodeli kroz dividende, da bi video kako se realno
menja zarađivačka sposobnost preduzeća.

KLJUČNE RAZLIKE

Šmalembahov postupak Postupak tekuće kupovne snage (CPP)

Index cena u trgovini na veliko
Deflaciranje vrednosti svih bilansnih pozicija
(stanja i prometa)
Razlika orginalnih i deflacioniranih vrednosti
se obuhvata na računu “Račun izjednačavanja
vrednosti novca”
Index cena u trgovini na malo
Aktuelizacija vrednosti svih bilansnih pozicija
( stanje i promet)
Razlika originalnih i aktuelizovanih vrednosti
se obuhvata na računu “Rezerve za održanje
sopstvenog kapitala”

Ovde se ne spominju latentne rezerve i skriveni gubici, a kod Šmalenbaha pre nego što smo
vršili preračunavanje na bazni period smo morali da utvrdimo latentne rezerve i skrivene gubitke.
Ovde tu karakteristiku ne naglašavamo posebno → zato što ovde sve svodimo na kraj tekućeg
perioda odnosno sve bilansne pozicije iskazujemo u tekućim vrednostima, pa će se samim tim te
latentne rezerve i skriveni gubici identifikovati. Ako sve svodim na kraj tekućeg perioda onda je
logično da ću automatski, kad sve svedem na aktuelne tržišne vrednosti koje postoje na dan
bilansa, izbaciti iz BS te latentne rezerve i skrivene gubitke.

KLJUČNE RAZLIKE IZMEĐU SISTEMATSKOG I NESISTEMATSKOG

IZJEDNAČAVANJA VREDNOSTI NOVCA :

83
1. Kod sistematskog se vrši preračunavanje svih bilansnih pozicija osim deviznih potraživanja i
obaveza, a kod nesistematskog se vršilo preračunavanje samo realne imovine odnosno stalne
imovine i zaliha.

2. U sistematskim postupcima smo vršili i preračunavanje stanja i prometa odnosno promena

koje se dešavaju na bilansnim pozicijama, a u nesistematskim smo računali samo stanje.

3. Kod sistematskog izjednačavanja se intezitet preračunavanja prilagođava stepenu monetarnih

poremećaja u okruženju, pa možemo da imamo mesečno, godišnje i dnevno preračunavanje, a
kod nesistematskog smo imali samo godisnje preračunavanje.

ANALIZA I OCENA KONCEPTA ODRŽANJA REALNOG NOVČANOG KAPITALA

( neke suštinske karakteristike ) Pitanje : postupak tekuće kupovne snage i analiza i ocena
koncepta održanja realnog novčanog kapitala

1. Prva i suštinska karakteristika, baza ovog koncepta, jeste korišćenje OPŠTEG INDEXA
CENA. Cela poenta je bila kako naći meru obezvređenja novčane jedinice da bi se onda
omogućilo svođenje svih bilansnih pozicija na isti vremenski trenutak. I onda je ovaj koncept
došao do toga da se za preračunavanje koristi opšti index cena kao mera obezvređenja novčane
jedinice odnosno kao pokazatelj stope inflacije u privredi. Koristimo index cena u trgovini na
veliko i index cena u trgovini na malo kao njegove najbolje aproksimacije, zato što u tim
okolnostima u kojima su se razvijali ovi postupci opšti index cena nije mogao tehnički da bude
obračunat.

2. važna karakteristika jeste da je ovaj postupak JEDNOSTAVAN zato što koristi samo jedan
index cena i njega univerzalno primenjuje na sve bilansne pozicije kad vrši preračunavanje.
Generalno ovi postupci korekcije u okviru koncepta održanja realnog novčanog kapitala su
jednostavni zato što se kao mera obezvređenja novčane jedinice posmatra jedan index, opšti
index cena i onda se on univerzalno primenjuje na sve bilansne pozicije.

3. karakteristika odnosno zaključak jeste da ovaj koncept održanja realnog novčanog kapitala
omogućava kontrolu finansijskih izveštaja zato što ne vrši korekcije u zvaničnim finansisjkim
izveštajima, već vrši korekcije u posebnim dopunskim finansijskim izveštajima. Ovi izveštaji
koji se sastavljaju za eksterne potrebe i dalje se sastavljaju po principu istorijskog troška i načelu
opreznosti, i onda revizor može da proveri da li su oni sastavljenji na adekvatan način, a ove
korekcije se rade u dopunskim finansijskim izveštajima.

4. karakteristika jeste da se u zvaničnim finansijskim izveštajima rezultat obračunava kao razlika

između prihoda i rashoda koji su iskazani u novcu RAZLIČITE kupovne snage po principu
istorijskog troška i načela opreznosti, tako zahteva zakon, a za potrebe upravljanja, za interne
potrebe, se obračunava rezultat u paralelnim, dopunskim finansijskim izveštajima kao razlika
između prihoda i rashoda koji su iskazani u novcu iste kupovne snage, dobijamo realan rezultat, i
onda menadžment može da donese odluku koji deo rezultata treba raspodeliti, a koji deo
predstavlja fiktivnu komponentu.

84
2 KLJUČNE KRITIKE KONCEPTA ODRŽANJA REALNOG NOVČANOG KAPITALA
( odavde počinje snimak 14.11.prvi deo snimka)

1.kritika se odnosi na računovodstveni odnosno bilansni tretman poverilačkih gubitaka i

dužničkih dobitaka pri čemu u ovom konceptu NE VAŽI PRAVILO JEDNAKE
VREDNOSTI U BILANSU, pošto tada organska teorija još uvek nije ni postojala i to znači da
poverilački gubici i dužnički dobici nisu iste stvari, odnosno da nisu kvantitativno jednaki.

2. kritika se odnosi na izbor merila za izjednačavanje vrednosti novca odnosno odnosi se na

index cena koji ovaj koncept koristi kada vrši preračunavanje bilansnih pozicija. Pošto smo rekli
da koncept realnog kapitala koristi opšti index cena, univerzalni index cena kada vrši
preračunavanje bilansnih pozicija, kada ih svodi na isti vremenski trenutak i upravo na to se
odnosi ova druga kritika.

1. kritika objašnjenje → Rekli smo da se ta kritika odnosi na bilansni tretman odnosno

računovodstveni tretman poverilačkih gubitaka i dužničkih dobitaka. Rekli smo da su poverilački
gubici oni gubici koji nastaju na monetarnoj aktivi odnosno nastaju kada se vrednost monetarne
aktive smanjuje srazmerno stopi inflacije. S obzirom da je reč o gubicima, koji u uslovima
inflacije nastaju na monetarnoj aktivi, zbog toga što se ona smanjuje srazmerno stopi inflacije,
zbog toga što se potraživanja naplaćuju u prvobitnom iznosu, princip impariteta u okviru načela
opreznosti zahteva da ti gubici budu priznati u BU na dan bilansa nezavisno od toga da li su
tržišno verifikovani ili ne, odnosno nezavisno od toga da li su ta potraživanja u kojima postoje
gubici naplaćena ili ne. Ovo je korektno i ne javlja se nikakav problem.

S druge strane imamo dužničke dobitke→ oni nastaju na pozicijama pozajmljenog kapitala
odnosno na obavezama, zato što se vrednost obaveza smanjuje srazmerno stopi inflacije.
Međutim, ti dužnički dobici na dan bilansa nisu realizovani, biće realizovani kada isplatimo
obaveze, odnosno kad dođe do realizacije i zbog toga princip realizacije zahteva da ne smemo da
priznamo te dužničke dobitke koji postoje na dan bilansa. Iako postoje dužnički dobici na dan
bilansa, usled inflacije, iako na taj dan realno obaveze manje vrede nego što piše u knjigama, mi
ne možemo da priznamo dužničke dobitke jer ne dozvoljava princip realizacije. Onda se upućuje
kritika da ovaj koncept postavlja kao cilj obračun realnog periodičnog rezultata, a ovamo
nejednako tretira poverilačke gubitke i dužničke dobitke. Znači poverilačke gubitke priznaje
zbog principa impariteta, a dužničke dobitke ne priznaje zbog toga što poštuje princip realizacije.
I kritika je usmerena ka tome da ne možemo imati realan rezultat ako nismo priznali i
poverilačke gubitke i dužničke dobitke.

ODGOVOR NA OVU KRITIKU : Koncept realnog održanja kapitala kaže u redu, priznaćemo i
poverilačke gubitke koje i treba da priznamo , ali i dužničke dobitke. Priznajemo dužničke
dobitke, kršimo princip realizacije da bismo izjednačili sa tretmanom poverilačkih gubitaka, ali
za iznos tih dužničkih dobitaka istovremeno formiramo rezervisanja u tom iznosu. Zato što je
reč o dobicima za koje ne znamo da li ćemo ostvariti u budućnosti. Priznajemo ih u BU na
prihodnoj strani, ali za isti iznos, za iznos tih nerealizovanih dobitaka formiramo rezervisanja.
Rezervisanja se formiraju tako što potražuju DUGOROČNA REZERVISANJA, a duguje neki
od računa rashoda. Dakle, priznali smo dužničke dobitke na prihodnoj strani BU i istovremeno
smo formirali rezervisanja za taj iznos . Duguju rashodi, a potražuju rezervisanja što znači da je
efekat na rezultat NEUTRALAN. Formalno smo priznali dužnički dobitak, da bismo izjednačili

85
sa tretmanom poverilački gubitak, ali smo istovremeno formirali rezervisanja za taj iznos, i za taj
iznos istovremeno povećavamo i rashode, pa će se ti dužnički dobici i rashodi po osnovu
rezervisanja neutralizovati. Efekat na rezultat će biti kao da ih nismo ni priznali, ali da bismo
ispoštovali formu, da bismo i jedne i druge priznali, idemo na ovakav računovodstveni tretman.
Formalno smo priznali i poverilačke gubitke i dužničke dobitke, ali suštinski dužničke dobitke
nismo priznali jer smo za isti iznos formirali rezervisanja i stavili ih na rashodnu stranu.

2. kritika objašnjenje → Veći problem nastaje u drugoj kritici koji se odnosi na to šta koncept
održanja realnog novčanog kapitala koristi kako bi sve bilansne pozicije sveli na isti vremenski
trenutak. Rekli smo da svi koncepti održanja kapitala i sistematsko i nesistematsko
izjednačavanje vrednosti novca koristi opšti index cena, odnosno jedan jedini jedinstveni index
cena koji predstavlja prosečno povećanje cena u privredi odnosno prosečnu inflaciju. I onda taj
jedan jedini opšti index cena primenjuje na sve bilansne pozicije kada se vrši prerečunavanje
odnosno svođenje na isti vremenski trenutak→ Problem se javlja u tome što cene pozicija koje
preduzeće ima u svom BS ne moraju da se menjaju isto kao i prosečni nivo cena u privredi.
Pojedinačna imovina koju preduzeće ima u aktivi i njene cene ne moraju da se menjaju isto kao
što to pokazuje stopa inflacije. Stopa inflacije pokazuje prosečan rast cena za svu imovinu u
privredi, a mi sa druge strane imamo pojedinačne imovinske delove u aktivi čije se cene ne
moraju menjati na isti način. Inflacija može da bude 10%, a cene npr. nekih mašina su mi pale na
tržištu, cene nekih mašina su skočile za 5%, cene nekih zaliha skočile za 15%. Dakle, svako
preduzeće ima svoju inflaciju, svi imovinski delovi se ne menjaju, odnosno njihove cene se ne
menjaju na isti način kao što se menja prosek cena u privredi. I to je problem, ako koristimo
jedan index kao statističku veličinu koji pokazuje prosečnu promenu cena u privredi to prosto
nije opšte primenljivo na svaku bilansnu poziciju jer se cene konkretnih bilansnih pozicija ne
menjaju baš u tom smeru i u istom procentu. Zato može doći do paradoksa. Mi koristimo index
cena da bismo preračunali sve bilansne pozicije i da bismo iskazali realan rezultat, a sa druge
strane ako koristimo jedan jedini index cena za sve imovinske delove, možemo upravo da
dobijemo obrnuto, da dobijemo nerealan imovinski položaj odnosno da dođemo do obračuna
nerealnog periodičnog rezultata. I zato se predlaže da je umesto opšteg indexa cena primerenije
koristiti INDIVIDUALNE INDEXE CENA ili SPECIFIČNE INDEXE CENA ZA SRODNU
GRUPU DOBARA, odnosno da treba uvažiti inflaciju na nivou preduzeća koje postoji u
njegovoj aktivi. I onda umesto da koristimo opšti index cena na svaku bilansnu poziciju,
koristimo ili individualne indexe cena za svaku pojedinačnu imovinsku poziciju, ili što je češće
specijalne indexe cena za grupu dobara. Pa onda kazemo, cene mašina su se povećale 5%, njih
preračunavamo po 5%, cene određenih zaliha su se smanjile za 2 % znači preračunavamo sa
indexom koji je 98. Ako imamo neka potraživanja koja su se povećala odnosno na koje je
inflacija uticala 10 %, onda za ta potraživanja primenjujemo 10%. Na ovaj način dobijamo
tačnije podatke prilikom preračunavanja i realniji periodični rezultat, što i jeste cilj koncepta. I
upravo zbog te kritike ovaj koncept ima svog naslednika odnosno ovaj koncept je uslovno rečeno
pao, pošto je na prvu kritiku odgovorio, ali na drugu nije, jer stub odnosno suština koncepta
održanja realnog novčanog kapitala, i sistematskih i nesistematskih jeste korišćenje opšteg
indexa cena, jednog jedinog indexa. I zbog toga što ovaj koncept nije mogao da odgovori na ovu
kritiku, pojavio se KONCEPT ODRŽANJA SUPSTANCE.

86
 KONCEPT ODRŽANJA SUPSTANCE

Ovaj koncept smatra da je pogrešno, kao što su to radili prethodni koncepti, fokusirati se na
pasivu odnosno fokusirati se na poziciju sopstveni kapital i da putem praćenja te pozicije
donosimo zaključak da li je preduzeće održano u dugom roku ili nije. Umesto toga treba da se
fokusiramo na FIZIČKI KAPITAL, na INVESTIRANI KAPITAL odnosno na SUPSTANCU
preduzeća, koja se nalazi u AKTIVI. Zašto? → Zato što od toga da li smo održali fizičku
supstancu, investiranu imovinu, zavisi da li preduzeće može da nastavi da posluje i da prizvodi i
prodaje proizvode. Nije SK taj koji stvara vrednost, ono što stvara vrednost jeste imovina koju
preduzeće koristi u svom poslovanju i zato je logičnije da kada pričamo o održanju kapitala
fokusiramo se na aktivu odnosno na supstancu, odnosno realnu imovinu koju preduzeće ima.
Prema ovom konceptu, SUPSTANCA je realna imovina → Rekli smo da se ovaj koncept razvija
u okviru organske teorije, a organska teorija poštuje pravilo jednake vrednosti u bilansu, što
znači da se realna imovina finansira iz SK, što znači da ovaj koncept kvantitativno gledano priča
o istoj veličini kao i koncept održanja novčanog kapitala, samo je fokus drugačiji. Oni su se
fokusirali na pasivu i SK i gledali sta se dešava sa tom pozicijom, i od toga je zavisilo da li je
preduzeće održano ili nije. Koncept održanja supstance priča kvantitativno o istoj veličini s
obzirom da važi pravilo jednake vrednosti u bilansu, s obzirom da se realna imovina finansira iz
SK, ali je fokus drugačiji. Da li će preduzeće biti održano ili ne zavisi od toga da li preduzeće
uspeva da obnavlja svoju uloženu supstancu odnosno uloženu realnu imovinu. Kao cilj koji
postavlja koncept održanja supstance, smatra da je minimum koji preduzeće mora da ostvari, da
bude sposobno da na kraju obračunskog perioda obnovi onu supstancu odnosno onu realnu
imovinu koju je potrošilo tokom obračunskog perioda u procesu proizvodnje. Mi smo rekli da se
računovodstveni koncepti održanja kapitala bave time kako računovostveno da budemo sigurni
da je određeni SK održan. Kada će preduzeće biti sigurno ako gleda u finansijske izveštaje da je
uspelo da održi supstancu odnosno da zna da će biti sposobno da ode na tržište, i da nabavi na
kraju perioda onu imovinu koju je potrošilo tokom obračunskog perioda? Šta je pokazatelj toga?
→ Preduzeće treba da pokrije rashode koje je imalo tokom obračunskog perioda. Rashodi
pokazuju šta smo potrošili odnosno šta je sadržano u gotovim proizvodima koje smo prodali. Pa
ako mi iz prihoda uspemo to da nadoknadimo, to znači da smo sposobni da odemo na tržište, i da
nabavimo tu imovinu i da je figurativno rečeno smestimo u aktivu. To je suština, da iz prihoda
pokrijemo ukupne rashode jer ako pokrijemo ukupne rashode mi smo zapravo spremni da
obnovimo onu imovinu koju smo potrošili tokom procesa proizvodnje, odnosno da ponovo
nabavimo onu realnu imovinu koju smo imali na početku perioda. I to je računovodstveni
odgovor. Međutim, mi smo rekli da se računovodstveni koncepti održanja kapitala bave
vrednovanjem rashoda, prihode ostavljaju po strani i vrednuju rashode. Postavlja se pitanje kako
treba da vrednujem rashode i da budem sigurna da kad ti rashodi budu pokriveni iz prihoda da je
preduzeće održano, odnosno da je u ovom slučaju supstanca održana? Rekli smo da iz prihoda
treba da pokrijemo rashode, ali šta bi se desilo ako oprezno vrednujemo rashode prema ovom
konceptu? Vrednovati oprezno rashode znači da ih vrednujemo višim nego što jesu, ovde bi to
značilo da ih vrednujemo po cenama ponovne nabavke . Zašto? → Pa zato što ako vrednujem
rashode po cenama ponovne nabavke,a cene ponovne nabavke su cene po kojima u tom trenutku
mogu da nabavim imovinu, onda sam sigurna da kad iz prihoda pokrijem te rashode da mogu
ponovo da nabavim tu identičnu imovinu koju sam potrošila. Dakle, ako hoću da budem sigurna
da mi je održan kapital, odnosno supstanca, odnosno realna imovina u računovodstvenom
smislu, to znači da iz prihoda moram da pokrijem rashode ,a ti rashodi moraju da budu

87
vrednovani po cenama ponovne nabavke. Ako je rashod 150 to znači da je cena da ponovo
nabavim tu imovinu koju sam potrošila 150 , ako ostvarim prihode od 150 , za te prihode
odlazim na tržište i nabavljam tu imovinu na taj dan koji sam potrošila.

Sledeće na šta treba da odgovorimo jeste kako se obračunava dobitak? Dobitak se obračunava
kao razlika između prihoda i rashoda , a rashodi su vrednovani po cenama ponovne nabavke.

Postavlja se pitanje šta je cena ponovne nabavke? → To je cena po kojoj mogu da nabavim
imovinu koja je potrošena, ali nije definisano u kom vremenskom trenutku. To je problem koji se
javio, koji je to vremenski trenutak kad ja treba da vidim koliko košta imovina na tržištu i da
onda po tome vrednujem rashode. Da li je to dan kad sam pocela sa procesom proizvodnje, kad
sam završila proizvodnju, da li je to dan kad sam prodala gotove proizvode, da li je to dan kad
sam naplatila, ili dan kad sam stvarno ponovo nabavila tu imovinu. Rekli smo da dobitak
odnosno rezultat utvrđujemo tako što prihodima suprotstavimo rashode koji su obračunati po
cenama ponovne nabavke u tom trenutku. To je trenutak kada ostvarujemo prihode, a to je onda
kada vršimo prodaju. Što znači da u stvari govorimo o dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje.
Dakle, prodajem nešto i ostvarujem prihode, i hoću da vidim da li iz tih prihoda mogu da
pokrijem rashode po cenama ponovne nabavke → onda je logično da ću uzeti cenu ponovne
nabavke koja postoji na taj dan kad sam ostvarila prihode odnosno prodaju.

Koncept održanja supstance bira dnevne nabavne cene na dan prodaje. Zbog čega smo se odlučili
za dnevnu nabavnu cenu na dan prodaje?

→ Prvo zato što na taj način najdoslednije moguće poštujemo načelo uzročnosti. To znači da ne
samo da prihodima dodeljujemo rashode koji su sa njima povezani, već prihodima dodeljujemo
rashode koji su obračunati po tržišnim cenama na isti dan, u istom vremenskom trenutku, što
znači da imam najdoslednije ispoštovano načelo uzročnosti.

→Drugi razlog zašto bas te dnevne nabavne cene na dan prodaje zato što one omogućavaju da
prihode i rashode iskazujemo u novcu iste kupovne snage, što mi dalje omogućava da imam
realan periodični rezultat koji u sebi nema fiktivnu odnosno inflatornu komponentu.

Sada treba da vidimo koje su to dve varijante u okviru koncepta održanja supstance odnosno koja
su to dva oblika održanja supstance :

1. apsolutno održanje supstance ( reproduktivno održanje supstance )

2. relativno održanje supstance

1. Koncept apsolutnog održanja supstance

Prema ovom konceptu minimalni cilj koji preduzeće mora da ostvari jeste da bude sposobno da
na kraju obračunskog perioda obnovi supstancu, odnosno onu realnu imovinu koju je potrošilo
tokom obračunskog perioda u nepromenjenoj formi i zato se naziva koncept apsolutnog održanja
supstance, takozvana prosta reprodukcija, reproduktivno održanje supstance.To znači ista vrsta,
ista količina i isti kvalitet. Kad se pitamo prema ovom konceptu da li je preduzeće održalo

88
supstancu ili nije, treba da pogledamo šta ima od realne imovine na kraju i šta je imalo od realne
imovine na početku, ako je reč o identičnoj realnoj imovini koja ima istu formu, dakle istu vrstu,
količinu i kvalitet, to znači da je prema ovom konceptu održana supstanca odnosno da je održano
preduzeće. Nas zanima kako ćemo mi računovodstveno biti sigurni da je taj cilj ostvaren. →
Tako što ćemo iz prihoda pokriti rashode, a ti rashodi su obračunati po dnevnoj nabavnoj ceni na
dan prodaje. Ako mi iz prihoda uspemo da pokrijemo ukupne rashode, a ti ukupni rashodi su
vrednovani po dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje, to znači da smo sposobni da odemo na
tržište, i da nabavimo identičnu imovinu koju smo utrošili tokom procesa proizvodnje, zato što
smo iz prihoda pokrili rashode koji su vrednovani po cenama te imovine koja je potrošena na dan
njene prodaje. Na dan njene prodaje pošto sam pokrila sve rashode mogu da odem na tržište i da
nabavim tu imovinu koju sam potrošila u nepromenjenoj formi, ista vrsta, ista količina i isti
kvalitet. Šta je dobro kad je u pitanju ovaj koncept apsolutnog održanja supstance? → Dobre su
dve stvari :

Prvo → dobro je to što je cilj jasno postavljen, jasno je postavljeno šta se želi. Želimo da
održimo supstancu u nepromenjenoj formi, ista vrsta, količina i kvalitet.

Drugo→ vidimo da je način da se taj postavljeni cilj ostvari prosto dobar. Instrument za
ostvarenje tog postavljenog cilja je dobar, odnosno pravilan u računovodstvenom smislu. Ako
zaista hoću da održim supstancu moram iz prihoda da pokrijem rashode obračunate po cenama
ponovne nabavke na dan njene prodaje. I to je dobro, dobro je postavljen cilj i dobar je način da
se taj cilj ostvari. Koji je osnovni problem ovog koncepta što dovodi u pitanje njegovu
primenljivost? → Pa osnovni problem je što se temelji na nerealnoj pretpostavci da je privreda
statična, odnosno da u okruženju nemamo tehnološki napredak, da u okruženju nemamo
promene u ukusima i u potrebama potrošača. Takva pretpostavka da je privreda statična, da
nemamo promene, da nemamo napredak u tehnološkom smislu, da nemamo promene u ukusima
i u potrebama potrošaca je nerealna , u kratkom roku može da prođe, ali u dugom roku to
svakako nije tačno, pošto u dugom roku dolazi do određenog tehnološkog napretka i do promena
u ukusima i potrebama potrošača. Samim tim šta će se desiti sa preduzećem ako bude poštovalo
cilj koji postavlja ovaj koncept? Ako bude svake godine obnavljalo identičnu imovinu, neće
moći da prati tehničko – tehnološki napredak, počeće da stagnira odnosno počeće da gubi svoju
konkurentsku poziciju, odnosno otići će u stečaj u jednom trenutku. I onda shvatamo da ovaj
koncept nije primenljiv. Zašto? Šta je cilj koncepta održanja kapitala, u ovom slučaju koncepta
apsolutnog održanja supstance? → Da se preduzeće održi na dugi rok. Ako je to cilj, a videli smo
da ako se taj cilj ispoštuje preduzeće ne da neće biti održano na dugi rok, nego da će doći do
njegove propasti, onda je jasno da ovaj koncept ne može da se primeni u praksi prosto zato što se
temelji na nerealnoj pretpostavci da je privreda statična i da nema napretka. Ako u takvim
okolnostima preduzeće bude obnavljalo imovinu u nepromenjenoj formi, pre svega istog
kvaliteta , prosto neće pratiti taj napredak u okruženju i doći će do stagnacije i propasti
preduzeća. I upravo zbog toga što se ovaj koncept apsolutnog održanja supstance temelji na
nerealnoj pretpostavci, u statičnoj privredi, zamenjuje ga koncept relativnog održanja supstance i
to je ova druga varijanta u okviru koncepta održanja supstance.

2. Koncept relativnog održanja supstance

Imamo neka tri autora koja razvijaju ovaj koncept .

89
1. Prvi autor koji se bavi ovim konceptom relativnog održanja supstance je ŠMIT , tvorac
organske teorije bilansa. On je prvi koji uvodi u priču koncept relativnog održanja supstance. On
kritikuje koncept apsolutnog održanja supstance jer kaže da je realnost drugačija u odnosu na to
što je taj koncept smatrao, odnosno da u okruženju postoji stalni tehnološki napredak, ekonomski
napredak i da samim tim ako preduzeće bude poštovalo onaj prethodni koncept apsolutnog
održanja supstance i bude nabavljalo identičnu imovinu, prosto neće uspeti da se održi na dugi
rok. Ono što Šmit radi, a spominjali smo u okviru organske teorije bilansa, njegova ideja je tzv.
organski način razmišljanja odnosno da mora da se prati šta se dešava u okruženju, i da se u
skladu sa tim šta se dešava u okruženju onda formulišu ciljevi i da se formulišu računovodstvena
pravila. I on i ovde to radi kao što je radio kod organske teorije, uvodi taj tzv. organski način
razmišljanja, u smislu da posmatra šta se dešava u okruženju . I on kaže realno je da u okruženju
barem na dugi rok postoji ekonomski i tehnološki napredak, i smatra da se taj ekonomski i
tehnološki napredak meri preko porasta odnosno stope rasta produktivnosti nacionalne
ekonomije. I on kaže mi smo preduzeće, ćelija, i gledamo šta se dešava u okruženju i u skladu sa
tim treba i da se ponašamo. Šta se dešava u okruženju gledaćemo preko nekih makroekonomskih
pokazatelja, gledamo stopu rasta nacionalne ekonomije odnosno stopu rasta produktivnosti
nacionalne ekonomije, i ako se ta stopa povećava, to znači da u okruženju postoji ekonomski i
tehnološki napredak, to znači i da preduzeće mora da se prilagođava tim promenama. Onda u
skladu sa tim on definiše cilj relativnog održanja supstance, i kaže da s obzirom da u okruženju
postoji ekonomsko – tehnološki napredak koji pratimo preko stope rasta produktivnosti
nacionalne ekonomije, minimalni cilj koji preduzeće mora da ostvari jeste da prilagođava svoju
imovinu odnosno svoju supstancu napretku koji postoji u okruženju. Nije minimalni cilj da na
kraju perioda ima identičnu supstancu koju je imalo i na početku, već da na kraju perioda ima
realnu imovinu koja je prilagođena napretku koji postoji u okruženju, a koji merimo preko stope
rasta produktivnosti nacionalne ekonomije. Čim imamo postavljen cilj u okviru koncepta
održanja kapitala moramo da imamo i računovodstveni način da se taj cilj realizuje. Ovde je cilj
da se supstanca odnosno realna imovina prilagođava promenama u okruženju i to znači da na
kraju perioda bude bolja od one koja je postojala na početku perioda. Kako računovodstveno to
da postignemo odnosno kako da znamo i da budemo sigurni da je taj cilj zadovoljen? → Šmit
kaže da ćemo to da uradimo ako rashode vrednujemo po dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje. I
šta je sad tu čudno? Čudno je to što on koristi isto ono što je koristio i koncept apsoutnog
održanja supstance. Dakle, on govori koji je cilj koji jeste svakako teorijski dobar, naravno da bi
trebalo da prilagođavamo imovinu onome što se dešava u okruženju, ali opet sa druge strane
računovodstveni koncept koji to treba da obezbedi nije dobar koji on postavlja. Ne možemo mi
da iz prihoda pokrivamo rashode koji su obračunati po dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje, a
da na taj način nabavljamo napredniju imovinu. Na taj način jedino što možemo da uradimo jeste
da nabavimo identičnu imovinu koja je postojala i na početku perioda odnosno koju smo utrošili
u procesu proizvodnje. I upravo zbog toga njegov koncept nije prihvaćen odnosno smatra se da
je dobro što je uveo tu ideju relativnog održanja supstance odnosno tu ideju da supstanca
preduzeća treba da se prilagođava promenama u okruženju, ali prosto nije dobar računovodstveni
način na koji je hteo taj cilj da primeni odnosno da operacionalizuje u praksi. Dakle, postoji
nesklad između definisanog cilja i načina na koji će taj cilj da se ostvari jer ne možemo da
održavamo relativnu supstancu ako iz prihoda pokrivamo rashode koji su vrednovani na ovaj
način.

90
2. Prelazimo sada na drugog autora koji se takođe bavi konceptom relativnog održanja supstance
a to je ZOMERFILD. On razvija tzv. koncept KVALIFIKOVANOG ODRŽANJA
SUPSTANCE. I faktički njegov koncept relativnog održanja supstance se nastavlja na Šmitov
koncept relativnog održanja supstance. Zomerfild je smatrao da je Šmit u suštini dobro postavio
cilj i da zaista cilj preduzeća kada je u pitanju održanje supstance u promenljivom okruženju
treba da bude relativno održanje supstance, ali da je problem u tome što je loš bio način da se
realizuje taj cilj koji je Šmit postavio. I upravo zbog toga što je postojao nesklad između cilja i
načina da se taj cilj realizuje kod Šmita, Zomerfild nastavlja da razvija taj koncept relativnog
održanja supstance i razvija tzv. koncept kvalifikovanog održanja supstance. → U suštini
ideološka postavka je ista kao i malopre. On smatra da ukoliko preduzeće bude obnavljalo
imovinu u nepromenjenoj formi, da to neće dovesti samo do mirovanja preduzeća, već će dovesti
i do njegove stagnacije. To znači da će ono relativno u odnosu na konkurente postajati sve gore i
da će to dovesti do njegove propasti, što znači da ako preduzeće bude poštovalo apsolutno
održanje supstance neće biti održano u dugom roku i to znači da onaj prethodni koncept ne može
da bude prihvaćen. On smatra da relativno održanje supstance zapravo znači povećanje
supstance. Kad kažemo relativno održanje supstance mislimo na povećanje supstance , a kad
kažemo povećanje supstance mislimo na to da preduzeće treba da bude u stanju da na kraju
perioda nabavi kvalitetniju supstancu, kvalitetniju realnu imovinu u odnosu na onu koju je imalo
na početku obračunskog perioda. I zato se njegov princip u okviru kvalifikovanog održanja
supstance zove PRINCIP IZGRADNJE. Misli se na izgradnju supstance. Izgradnja ili povećanje
supstance znači da preduzeće mora kao minimalni cilj da postavi to da na kraju obračunskog
perioda ima supstancu odnosno realnu imovinu koja je boljeg kvaliteta u odnosu na onu koju je
imalo na početku perioda u skladu sa tehnološkim napretkom koji postoji u okruženju. Videli
smo da ideološki gledano, teorijski gledano, priča je veoma slična kao i kod Šmita, cilj je
relativno održanje supstance, cilj je poboljšanje kvaliteta supstance na kraju u odnosu na početak
obračunskog perioda odnosno praćenje onoga što se dešava u okruženju. Međutim, gde je
malopre nastao problem? → Malopre je nastao problem ne u samoj postavci koncepta, ne u
samoj ideologiji nego u tome kako se to u računovodstvu operacionalizuje. Šmit je koristio
dnevne nabavne cene na dan prodaje i videli smo da to ne može da bude način da se ostvari taj
cilj. Zomerfild to ispravlja i on treba da da rešenje kako će biti održana supstanca u relativnom
smislu , a da to ne bude ono loše rešenje koje je dao Šmit, odnosno da to ne budu dnevne
nabavne cene na dan prodaje. On smatra da će se relativno održanje supstance u
računovodstvenom smislu obezbediti ako budu zadovoljene dve stvari:

1. Ako budemo oprezno vrednovali nedovršenu proizvodnju i gotove proizvode

2. Ako budemo formirali tzv. SPECIJALNE REZERVE na bazi ostvarenog dobitka

Ovo su dva načina kako ćemo računovodstveno da obezbedimo da preduzeće bude sposobno da
nabavlja imovinu koja je naprednija od one imovine koju je imalo na početku perioda.

1. Šta znači oprezno odmeravanje nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda? → On

smatra da nedovršenu proizvodnju i gotove proizvode treba da vrednujemo u visini
troškova materijala. Kad utvrđujemo cenu koštanja nedovršene proizvodnje i gotovih
proizvoda mi treba u tu cenu koštanja da uključimo samo troškove materijala, a ostatak
smatramo rashodom perioda. Cenu koštanja čine troškovi materijala + troškovi prerade

91
 odnosno troškovi konverzije. On smatra da kad računamo cenu koštanja nedovršene
proizvodnje i gotovih proizvoda u nju uključujemo samo troškove materijala, a sve ostalo
– troškove prerade odnosno troškove konverzije,troškove zarada, opšte fiksne i opšte
varijabilne troškove smatramo rashodom perioda. Kako nam to pomaže da održimo
imovinu? On smatra da sad kad prodamo te gotove proizvode koji u sebi sadrže samo
troškove materijala odnosno čija cena koštanja sadrži samo troškove materijala, razlika
koju ostvarimo između prihoda od prodaje tih gotovih proizvoda i tih troškova materijala
pošto je to sada cena koštanja prodatih gotovih proizvoda, da od tog dobitka formiramo
rezervu za održanje supstance. Dakle oprezno vrednujemo nedovršenu proizvodnju i
gotove proizvode odnosno u cenu koštanja uključujemo troškove materijala. Sve ostalo
odnosno troškove prerade, troškove konverzije smatramo rashodom perioda u kom su
nastali. CENA KOŠTANJA gotovih proizvoda = TROŠKOVI MATERIJALA. Kad ih
prodamo to odlazi na rashodnu stranu odnosno to su troškovi prodatih gotovih proizvoda.
Ta razlika između prihoda od prodaje gotovih proizvoda i troškova prodatih gotovih
proizvoda koji su obračunati u visini troškova materijala nam služi da formiramo rezerve
za održanje supstance. Te rezerve koje su formirane na taj način od bruto dobitka nam
služe da bismo nabavili identičnu imovinu, imovinu koja ima nepromenjenu formu, istu
vrstu, količinu i kvalitet. Međutim, mi smo rekli da je cilj ovoga da nabavimo napredniju
imovinu , imovinu koja ima bolji kvalitet od one s početka perioda. E pa zbog toga pored
tih rezervi za održanje supstance koje smo dobili na ovaj način, formiramo i
SPECIJALNE REZERVE. One se formiraju iz preostalog dela dobitka i onda te
specijalne rezerve ili u celini ili delom koristimo za ulaganje u napredniju imovinu u
zavisnosti od potrebe koja postoji u datom trenutku.
Specijalne rezerve ( koje nam služe da nabavimo ne istu, nego napredniju imovinu )
imaju 3 komponente :
1. Rezerve za osiguranje rasta (proširenje preduzeća), nabavljanje bolje imovine

2. Rezerve za izjednačavanje dividendi

3. Rezerve za osiguranje od krize

To je sastav odnosno struktura tih specijalnih rezervi koje dodajemo na one rezerve za održanje
supstance. Vidimo da su ove specijalne rezerve veće nego što bi trebalo da budu. Rekli smo da
specijalne rezerve služe da bismo nabavili napredniju imovinu, ali to je samo ova prva
komponenta Rezerve za osiguranje rasta. Međutim, u njih spadaju i rezerve za izjednačavanje
dividendi koje služe da recimo ako ostvarimo neki loš rezultat da iz tih rezervi isplaćujemo
dividende da ne bismo smanjivali dividende ako vodimo recimo politiku relativno stabilnih
dividendi. Ili recimo za osiguranje od krize → to znači da ako imamo gubitke da imamo odakle
te gubitke da pokrijemo. Specijalne rezerve u suštini mogu u celosti da se koriste za ulaganje u
napredniju imovinu, ali neće uvek trebati ceo iznos, jedan deo uvek mora da postoji, a to su
Rezerve za osiguranje rasta. Ako su nam one dovoljne onda ove ostale rezerve možemo da
koristimo za izjednačavanje dividendi i za osiguranje od krize, da pokrijemo buduće gubitke.
Ako nam trebaju i one za ulaganje u napredniju imovinu onda prosto možemo da ih koristimo.

92
Vidimo da Zomerfild daje mnogo bolje računovodstveno rešenje u odnosu na Šmita koji je davao
pogrešno rešenje jer je to što je on govorio bilo moguće samo ako primenjujemo apsolutno
održanje supstance. Ovde imamo veliki iznos rezervi koje se izražavaju u SK koje nam služe da
bismo finansirali nabavku ne iste nego naprednije imovine. Pa imamo rezerve za održanje
supstance koje nam daju mogućnost da nabavimo istu imovinu + specijalne rezerve koje nam
omogućavaju da nabavimo napredniju imovinu.

Sad se postavlja pitanje kako se obračunava dobitak koji može da se raspodeli kroz dividende u
celosti, a da smo sigurni da će biti održana supstanca preduzeća? Šta nam treba da bismo bili
sigurni da će biti održana supstanca preduzeća? → Trebaju nam one rezerve od malopre jer nam
te rezerve i služe da bismo održali supstancu u relativnom smislu, što znači da realni dobitak koji
mogu da raspodelim u celosti kroz dividende je jednak :

REALNI DOBITAK = NOMINALNI DOBITAK – REZERVE

( Nominalni dobitak — ukupan dobitak koji smo obračunali u BU , Rezerve- sve one 4 koje smo
malopre naveli ). Recimo, ostvarili smo dobitak , neki nominalni dobitak u BU i hoćemo da
održimo supstancu u relativnom smislu, znači moramo da reinvestiramo dobar deo dobitka
odnosno da formiramo sve one rezerve da bismo mogli da finansiramo nabavku naprednije
imovine. A to znači da od ukupnog dobitka oduzmemo te rezerve , reinvestiramo taj deo dobitka
i ono što nam preostane je ono što možemo da raspodelimo kroz dividende,ono što ne moramo
da koristimo za reinvestiranje.

3.autor Hazenak (Hasenak) → I on pripada konceptu relativnog održanja supstance što znači
da je i on imao kao osnovnu ideju da preduzeće mora da nabavlja imovinu koja je bolja i koja je
kvalitetnija u odnosu na onu koju je imalo na početku perioda. Međutim, on smatra da su
prethodni autori, Šmit i Zomerfild, slepo posmatrali šta se dešava u okruženju i da nisu uvažavali
potrebe preduzeća koja postoje u datom trenutku. Prethodna dva autora su automatski postavljala
kao zahtev da preduzeće mora na kraju perioda da nabavi bolju i kvalitetniju imovinu u odnosu
na početak perioda zato što u okruženju poštoji tehnološki i ekonomski napredak. Međutim,
Hazenak smatra da je to tačno, da treba pratiti šta se dešava u okruženju, ali da moramo da
uvažimo i to šta se dešava u samom preduzeću, odnosno kakve su karakteristike samog internog
okruženja. To znači da preduzeće ne treba po svaku cenu na kraju perioda da ulaže u kvalitetniju
imovinu već da treba da ulaže u tu kvalitetniju imovinu, da relativno održava supstancu samo
ako postoje i interne potrebe za tim odnosno ako postoje profitabilni projekti. Šta to znači da
preduzeće ne treba po svaki cenu da ulaže u napredniju i kvalitetniju imovinu?→ To znači da
ako u preduzeću postoji progres neke konstante, a preduzeće ima tri projekta sa negativnom neto
sadašnjom vrednošću, naravno da ne treba da investira jer će time da gubi vrednost. Prosto
preduzeće nema profitabilan projekat na vidiku i ne treba po svaku cenu da ulaže, treba da ulaže
tek onda kada je sigurno da ima potrebu za tim i kada postoji profitabilni projekat. Hazenak
predlaže da u onim godinama odnosno u onim obračunskim periodima kada preduzeće treba da
uloži u napredniju imovinu ono mora da reinvestira veći deo dobitka da bi to finansiralo, a da u
onim godinama kada nema potrebe za dodatnim ulaganjima treba da raspodeli dobitak kroz
dividende. Ne kao što je Zomerfild smatrao da preduzeće svakako treba da reinvestira onaj iznos
rezervi po svaku cenu nego zavisi od potreba koje preduzeće ima u datom obračunskom periodu.
Ako ima potrebe da ulaže u napredniju imovinu, ako ima profitabilne projekte onda treba da
reinvestira , ako ne onda treba da raspodeli dobitak kroz dividende zato što nema u šta da ulaže.

93
To je odlično postavljen koncept, ali se postavlja pitanje kako da se to računovodstveno ostvari
(i što bi se reklo tu je uprskao  ). On je rekao da će se to ostvariti tako što će se iz prihoda
pokriti rashodi koji su obračunati po cenama ponovne nabavke. Iako je teorijski koncept bio
dobro postavljen, on ima opet loše rešenje na kraju odnosno iz prihoda se pokrivaju rashodi koji
su bili obračunati po cenama ponovne nabavke na dan prodaje.

Koje su tri ključne razlike između koncepta održanja realnog novčanog kapitala , tu mislimo na
Šmalenbahov i CPP postupak i koncepta održanja supstance?

KONCEPT ODRŽANJA REALNOG KONCEPT ODRŽANJA SUPSTANCE

(NOVČANOG) KAPITALA

POTREBA OČUVANJA KUPOVNE MOĆI POTREBA OČUVANJA PRVOBITNO

PRVOBITNO INVESTIRANOG KAPITALA INVESTIRANE MATERIJALNE
(NOVČANOG KAPITALA) SUPSTANCE (ROBNOG KAPITALA)

KOREKCIJA REALNIH I MONETARNIH KOREKCIJA REALNIH BILANSNIH

BILANSNIH POZICIJA POZICIJA UZ POŠTOVANJE „PRAVILA
JEDNAKE VREDNOSTI U BILANSU“

OPŠTI INDEKS CENA (INDEKS CENA U SPECIFIČNI (INDIVIDUALNI) INDEKSI

TRGOVINI NA VELIKO I MALO) CENA

SPECIJALNI INDEKSI CENA (ZA GRUPU

SRODNIH DOBARA)

1. Prva i osnovna razlika je u tome na šta se ovi koncepti fokusiraju. Koncept održanja
realnog kapitala kao koncept održanja novčanog kapitala se fokusira na pasivu i posmatra
poziciju sopstvenog kapitala kao poziciju koja treba da bude održana na kraju u odnosu
na početak obračunskog perioda, prati šta se dešava sa pozicijom SK s obzirom da je to
pozicija koja treba da bude očuvana odnosno održana. S druge strane, koncept održanja
supstance se fokusira na aktivu , na investiranu imovinu odnosno na realnu imovinu i to
je veličina koja treba da bude održana u apsolutnom ili relativnom smislu , a to zavisi od
koncepta o kojem pričamo. Dakle, prva razlika je u fokusu, kvantitativno pričamo o istim
veličinama, i SK i supstanca su iste stvari, ali ih posmatramo iz različite perspektive. To
znači da ako kažemo održanje kapitala odnosno supstance to zapravo znači SK odnosno

94
 znači realna imovina. Kad se kaže da poverioci vide u SK garantnu supstancu za naplatu
potraživanja , to ne znači da poverioci gledaju SK , oni će pre da gledaju u ono što je
finansirano iz SK, to je ono iz čega oni mogu da naplate svoja potraživanja ako preduzeće
propadne i ode u stečaj. Kad kažemo kapital mislimo na sopstveni kapital, na pasivu, i
time se bavio koncept održanja realnog kapitala, a kada kažemo supstanca mislimo na
realnu imovinu odnosno na imovinu koja je finansirana iz SK odnosno na aktivu.
2. Druga razlika se odnosi na to koje se bilansne pozicije preračunavaju. U okviru koncepta
realnog održanja kapitala, Šmalenbahovog i CPP postupka, preračunavali smo sve
pozicije, i realnu imovinu i monetarne bilansne pozicije, osim deviznih potraživanja i
deviznih obaveza.* Koncept održanja supstance se razvija paralelno sa organskom
teorijom bilansa što znači da važi pravilo jednake vrednosti u bilansu. To onda znači da
kod koncepta održanja supstance preračunavamo samo realnu imovinu budući da važi
pravilo jednake vrednosti u bilansu.
3. Treća razlika se odnosi na to koji indexi cena se koriste prilikom preračunavanja. Kod
koncepata održanja realnog kapitala smo koristili opšti index cena, jedan univerzalni
index cena i onda smo preračunavali sve bilansne pozicije pomoću tog indexa. Za razliku
od toga ovaj koncept održanja supstance koristi one specijalne odnosno individualne
indexe cena za pojedinačna dobra ili za srodne grupe dobara.

Pored ovih razlika, između njih postoje i sličnost, sličnost je u tome što i jedan i drugi koncept
prošto pričaju o istim veličinama samo iz dve različite perspektive. Da bismo mogli da nabavimo
realnu imovinu koja je naprednija naravno da moramo da imamo i odakle to da finansiramo
odnosno višak SK.

KRITIKA KONCEPTA ODRŽANJA SUPSTANCE

Kad pričamo o kritici ovog koncepta uglavnom mislimo na koncept relativnog održanja
supstance, na kritiku tog koncepta, jer smo rekli da se koncept apsolutnog održanja supstance
faktički odbacuje pošto ima nerealnu pretpostavku.

1. Prva kritika koja se upućuje ovom konceptu jeste da ima nedovoljno jasno formulisane
ciljeve. Oni postavljaju kao cilj povećanje supstance, ali šta to znači povećati, prilagoditi
supstancu? Teorijski možemo da naslutimo, ali prosto kako to može da bude mereno
odnosno kvantifikovano? Samim tim se zato ovom konceptu relativnog održanja supstance
zamera da nedovoljno jasno do kraja definiše kriterijume odnosno da nejasno definiše cilj
šta to znači relativno održati supstancu. Koncept apsolutnog održanja supstance nema
problem sa tim, on jasno definiše cilj, i kaže da treba nabaviti identičnu imovinu, ali i pored
toga što je dobro formulisan cilj on je baziran na nerealnoj pretpostavci koja ne može da
bude zadovoljena u praksi.
2. Druga kritika koncepta relativnog održanja supstance jeste to što uglavnom postoji nesklad
između samog cilja koji se postavlja i načina na koji će taj cilj da se ostvari. U kom smislu?

95
 Videli smo da većina njih govori da je cilj relativno održati imovinu i poboljšati je, a da
onda rashode vrednuju po dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje, a ako vrednujemo
rashode po dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje ne možemo da nabavimo napredniju i
bolju imovinu odnosno možemo da nabavimo samo identičnu imovinu, a onda to više nije
koncept relativnog nego apsolutnog održanja supstance.
3. Treća kritika je najbitnija za ovaj koncept relativnog održanja supstance. Ovom konceptu
se zamera što se bavi stvarima i kojima treba i kojima ne treba da se bavi. Ovaj koncept
treba da se bavi idejom o održanju supstance i treba da se bavi time kako bi trebalo
vrednovati rashode da bi računovodstveno ta supstanca bila održana. To je u redu, to je u
njegovoj nadležnosti jer je računovodstveni koncept održanja kapitala. Znači, korektno je
da se bavi idejom o održanju preduzeća odnosno održanja supstance i da onda razvija
pravila kako da vrednujemo rashode da bi računovodstveno bio siguran da kada se ti
rashodi pokriju da je supstanca održana. Međutim, ovaj koncept se još bavi i odlukama o
raspodeli periodičnog rezultata odnosno bavi se politikom raspodele, da li treba
reinvestirati rezultat ili ga treba raspodeliti kroz dividende. I tu nastaje problem zato što
politikom raspodele rezultata treba da se bavi menadžment preduzeća, a da akcionari
donose odluku o tome glasanjem na skupštini. Menadžment je taj koji treba da donese
odluku da li će rezultat da se raspodeljuje kroz dividende ili će rezultat da se reinvestira.
Problem ovog koncepta relativnog održanja supstance jeste što se meša u te stvari. Ne
može računovodstvo, nema te mehanizme prosto, da donosi odluku koji deo dobitka ćemo
da reinvestiramo, a koji deo dobitka ćemo da raspodelimo kroz dividende jer prosto nema
pravila koja su razvijena za to. On je forsirao reinvestiranje ne razmišljajući o tome da
prosto postoje i vlasnici pored menadžera kojima je u intersu da reinvestiraju, da postoje i
vlasnici koji žele da dobiju dividende. Zašto? Postoje teorije relevantnosti i irelevantnosti
koje su povezane . Uglavnom, stoji se pri stanovštu da isplaćivanje dividendi povećava
tržisnu vrednost preduzeća odnosno da je najgore što može da se desi preduzeću je da se
smanje dividende u odnosu na prethodni period. Samim tim ovde je računovodstvo
odnosno koncept kapitala pokušao da se umeša u te stvari i to je loše. Danas stojimo na
stanovištu da računovodstvo treba da obezbedi dobitak i da garantuje menadžmentu da je to
dobitak koji može da raspodeli, a onda menadžment nezavisno od računovodstva donosi
odluku da li će da reinvestira ili će da raspodeli kroz dividende.
4. Poslednja kritika se odnosi na indexe cena koje koristi ovaj postupak, specijalne i
individualne indexe cena. → Mi smo rekli da je bolje da koristimo specijalne odnosno
individualne indexe cena nego da koristimo opšte indexe cena zato što na taj način
uvažavamo specifičnu inflaciju za svaki imovinski deo i to je u redu. Koji se problem ovde
javlja, kako mi vrednujemo rashode ako imovinu preračunavamo samo za inflaciju? →
faktički vrednujemo rashode po dnevnoj nabavnoj ceni za tu imovinu i onda ćemo opet
nabaviti identičnu imovinu. Na ovaj način ne možemo zadovoljiti relativno održanje
supstance. Ako smo imali inflaciju za neku mašinu 5, pomnožim je sa 5, to znači da ta
vrednost je vrednost iste te mašine, a ne neke bolji ili naprednije. I onda ako vrednujem

96
 rashode po tome opet nabavljam istu imovinu. Dakle, koncept relativnog održanja
supstance se uslovno rečeno meša u nešto što računovodstvo ne može da ispuni, na
računovodstvu je da obračuna dobitak, a onda će menadžment da odlučuje da li će da
nabavlja identičnu imovinu ili će da nabavlja napredniju imovinu. Menadžment će da
donosi odluke kako će to da finansira, a ne može računovodstvo sad u rashode da ugradi to
neko predviđanje koliko da ih poveća da bi nabavio napredniju imovinu, prosto to onda
više ne bi bilo računovodstvo nego bi bilo nameštanje odnosno cinuliranje . Dakle ova
poslednja kritika kaže da ne mogu da se koriste ti individualni indexi cena jer oni samo
obezbeđuju apsolutno održanje supstance. (kraj snimka od 14.11.,drugi deo)

NAČELA UREDNOG KNJIGOVODSTVA

Kad kažemo načela urednog knjigovodstva mislimo na najširi mogući pojam koji se odnosi na
sva ona pravila koja bi trebalo da dovedu do toga da imamo kvalitetne i svrsishodne finansijske
izveštaje koji prikazuju realan prinosni i finansijski položaj preduzeća. Ali da budemo još
konkretniji → načela urednog knjigovodstva su sva ona pravila koja treba da obezbede tri stvar :

1. Treba da obezbede uredno vođenje knjiga , tu mislimo na dobru organizaciju samog

knjigovodstva
2. Treba da obezbede sastavljanje kvalitetnog inventara kako bi se obezbedilo usaglašavanje
između stvarnog i knjigovodstvenog stanja
3. Treba da obezbede da se na pravi način utvrde posledice koje ekonomske promene imaju
na odgovarajuće bilansne pozicije

Ako su ovo neke tri stvari koje treba da obezbede načela urednog knjigovodstva, onda možemo i
da zaključimo šta spade u ta načela urednog knjigovodstva. U ova načela urednog knjigovodstva
spadaju 3 grupe načela. To su :

1. Načela urednog knjigovodstva u užem smislu

2. Načela urednog inventarisanja
3. Načela urednog bilansiranja

Pa tačno kako smo govorili šta sva ta pravila treba da obezbede, tako smo navodili i ove grupe
načela. Rekli smo da treba da se obezbedi kvalitetna organizacija knjigovodstva odnosno uredno
vođenje knjiga i to treba da obezbede načela urednog knjigovodstva u užem smislu. Rekli smo da
treba da imamo kvalitetan inventar, koji će nam omogućiti usaglašavanje između stvarnog i
knjigovodstvenog stanja , to treba da urade načela urednog inventarisanja. I na kraju rekli smo da
treba da znamo , da budemo sigurni kako koja ekonomska promena utiče na koju bilansnu
poziciju odnosno kakve posledice neka ekonomska promena ima na odgovarajuće bilansne
pozicije odnosno bilansne kategorije i to su načela urednog bilansiranja. (postoji pitanje načela
urednog knjigovodstva, tad pričamo ovo, ovu opštu priču i moramo da kažemo po neku rečenicu
o svakoj od ovih grupa načela )

Generalno, u literaturi je postojala rasprava oko toga koja grupa načela je najbitnija. I postojale
su tri struje. Jedna je mislila da su najbitnija ova načela urednog knjigovodstva u užem smislu,

97
druga grupa da su najbitnija načela urednog inventarisanja, a treća da su najbitnija načela
urednog bilansiranja i trudili su se da obrazlože zašto je to tako. Međutim, na kraju kao što je i
logično jasno je da ne možemo ni jednu grupu načela izdvojiti kao najbitniju, već moramo da ih
posmatramo kao jednu celinu odnosno danas se stoji na stanovištu da su sve ove tri grupe načela
međusobno ravnopravne i da one uopšte ne isključuju jedna druge jer ne govore o identičnim
procesima , već govore o različitim procesima koji kad se spoje čine zajedno jednu celinu koja
treba na kraju da dovede do kvalitetnih i svrsishodnih finansijskih izveštaja.

NAČELA UREDNOG INVENTARISANJA

Pitanja: Pojam, uloga i sadržina inventarisanja i načela urednog inventarisanja i metode

inventarisanja (3 pitanja)

1. Prvo što moramo da znamo kada govorimo o inventarisanju jeste koja je razlika između
pojmova inventarisanje i inventar?

Kad kažemo inventarisanje ili popisivanje mislimo na postupak u okviru kojeg se utvrđuje
stvarno odnosno činjenično stanje imovine i obaveza u određenom vremenskom trenutku.

Kad kažemo inventar odnosno popis mislimo na formalni dokument koji nastaje kao rezultat
postupka inventarisanja i u tom formalnom dokumentu, inventaru odnosno popisu mi vidimo
stvarno odnosno činjenično stanje imovine i obaveza kao i eventualno odstupanje između
stvarnog i knjigovodstvenog stanja.

2. Sledeće pitanje na koje treba da odgovorimo jeste ko sprovodi postupak inventarisanja i

da vidimo da li po tom pitanju postoji razlika između malih i velikih preduzeća?

Postupak inventarisanja sprovode popisne komisije i one su te koje su odgovorne za pravilnost

celog postupka, za kvalitet sprovedenog postupka kao i za pravilnost samog izveštaja o
izvršenom popisu. I naravno da postoje razlike između malih i velikih preduzeća. Kod malih
preduzeća i preduzetnika uglavnom imamo jednu popisnu komisiju i nju uglavnom čini jedan
član i to je uglavnom lice koje je i zaposleno u samom preduzeću i u ovakvoj situaciji se
postupak inventarisanja sprovodi u prisustvu vlasnika da bi on bio siguran da je postupak
inventarisanja sproveden na adekvatan način. Kod velikih preduzeća organ upravljanja je taj koji
organizuje postupak inventarisanja i organ upravljanja formira veći broj popisnih komisija. Kako
taj organ upravljanja formira popisne komisije? → Najčešće se formira prvo jedna centralna
komisija koja treba da koordiniše rad ostalih komisija i treba da kontroliše da li se sam postupak
inventarisanja sprovodi prema unapred utvrđenom planu inventarisanja koji takođe formira
uprava preduzeća. Nakon toga što se formira ta centralna komisija, formira se i veći broj
različitih komisija tako što svaka popisna komisija je određena za popisivanje određenog
imovinskog dela odnosno grupe imovinskih delova. Pa imamo komisije koje su zadužene za
zalihe, za nekretnine, za potraživanja, za gotovinu, i za svu onu imovinu koju mi vidimo u aktivi,
samo što se one sada formiraju od strane uprave tako da svaka bude zadužena za popisivanje,
odnosno za utvrđivanje činjeničnog stanja određene grupe imovinskih predmeta. I tako formirane
popisne komisije uglavnom imaju tri člana pri čemu u tim komisijama ne smeju da se nađu lica

98
koja rukuju tom imovinom odnosno kojima je ta imovina poverena, pošto popis i jeste tu između
ostalog da bi kontrolisao ta lica koja upravljaju imovinom odnosno lica kojima je ta imovina
poverena na upravljanje.

3. Šta rade te popisne komisije odnosno koji je njihov zadatak?

Prva stvar koju treba da urade jeste da u radne liste odnosno u popisne liste unesu stvarno
odnosno činjenično stanje svih imovinskih delova koji su predmet popisa. Kako se to radi? →
Radi se po vrsti, po količini, po ceni i po vrednosti. Nakon toga, treba da u te iste popisne liste
unesu knjigovodstveno stanje svih tih imovinskih delova koji su predmet popisa. Nakon toga
treba da utvrde odstupanje koje postoji između stvarnog i knjigovodstvenog stanja, odnosno
utvrđuju postojanje viškova ili manjkova. Sledeća stvar koju popisne komisije treba da urade
nakon ovoga jeste da utvrde uzrok odstupanja između stvarnog i knjigovodstvenog stanja. To
znači da ako recimo postoji manjak one treba da utvrde da li je taj manjak nastao zbog toga što
su odgovorna lica koja su upravljala tom imovinom u kom slučaju oni predlažu da se formira
potražvanje prema odgovornom licu odnosno potraživanje prema zaposlenom. Ili recimo ako
imamo kalo, rastur, lom i kvar veći od standardnog a pokaže se da je to posledica neke više sile
odnosno da zaposleni nisu mogli da utiču na to da to kontrolišu onda oni predlažu da se taj
dodatni manjak , taj kalo, rastur, lom i kvar koji je preko standradnog tereti na ime celog
preduzeća odnosno da se formiraju ostali rashodi. Ili recimo ako je uništena imovina u požaru ili
poplavi treba da utvrde da li je ta imovina bila osigurana ili nije pa da onda u skladu sa tim
utvrde da li će se formirati potraživanja prema osiguravajućem društvu ili ćemo imati ostale
rashode. Dakle, pored toga što popisna komisija treba da utvrdi da postoji odstupanje između
stvarnog i knjigovodstvenog stanja, pored toga što treba da utvrdi uzroke odstupanja između
stvarnog i knjigovodstvenog stanja ona treba i da predloži kako će se knjižiti te razlike odnosno
to odstupanje odnosno manjkovi i viškovi koji su utvrđeni između stvarnog i knjigovodstvenog
stanja. Tek u ovom trenutku popisne komisije završavaju svoj posao, šalju izveštaj o izvršenom
popisu upravi preduzeća koja je i imenovala sve te popisne komisijei tu su završile zadatak. Šta
radi uprava preduzeća na bazi tog izveštaja? Ona donosi odluku kako će se knjižiti razlike
između stvanog i knjigovodstvenog stanja odnosno kako će se knjižiti ti manjkovi i viškovi.
Popisne komisije ne donose odluku o tome kako će se knjižiti ti manjkovi i viškovi, one samo
moraju da predlože na bazi utvrđenih uzroka kako bi trebalo da se vrši knjiženje, a onda uprava
preduzeća donosi konačnu odluku o tome kako će se zaista ti manjkovi i viškovi knjižiti. Kada
uprava donese odluku, to šalje knjigovodsvu odnosno računovodstvu, oni sastavljaju nalog za
knjiženje manjkova ili viškova i vrše usklađivanje između stvarnog i knjigovodstvenog stanja.
Onda knjige na kraju obračunskog perioda pokazuju stvarno stanje imovine i obaveza. I time je
zapravo ispunjen jedan od razloga zbog čega uopšte sprovodimo postupak inventarisanja i zašto
se sastavlja inventar.

4. Sada treba da vidimo koji su to uslovi koji moraju da budu ispunjeni da bi postupak
inventarisanja bio kvalitetan odnosno da bi invenatr imovine kao krajnji dokument bio
kvalitetan?

Prvi uslov jeste da taj postupak bude obavljen na vreme. Šta to znači da postupak inventarisanja
bude obavljen na vreme? →To znači da bude obavljen u okviru vremenskog perioda koji je
utvrđen planom organizovanja popisa, a taj plan donosi uprava preduzeća koja čitav popis mora
da organizuje. Kad kažemo da je postupak inventarisanja sproveden na vreme to znači da je

99
preduzeće ispoštovalo plan u organizovanju popisa u kojem je navedeno kada treba početi sa
popisivanjem određenih imovinskih delova, a do kada najkasnije sa tim popisom treba završiti.

Drugi uslov koji mora biti ispunjen jeste da članovi popisne komisije treba da budu
kompetentni , a to znači da poznaju te imovinske delove koji su predmet popisa. U velikim
preduzećima kad se popisuju recimo postrojenja logično je i uvek jeste tako da u popisnoj
komisiji mora biti barem jedan mašinski inženjer. Kad se popisuju nekretnine treba da bude
građevinski inženjer, kad se popisuje materijal trebalo bi tehnolozi da budu uključeni u priču,
kada se popisuju potraživanja i obaveze koja predstavljaju neku vrstu prava trebalo bi da budu
pravnici, kad se popisuju finansijski instrumenti kao što su obveznice recimo trebalo bi da budu
stručnjaci za finansijska tržišta. To zaista i jeste tako i kad bismo videli neki plan organizovanja
popisa nekog velikog preduzeća videli bismo da u svakoj od tih popisnih komisija postoji zaista
jedno kompetentno lice za tu imovinu koja je predmet popisa. Zbog čega je to bitno da u svakoj
od tih popisnih komisija imamo kompetentne pojedince koji poznaju imovnu koja predstavlja
predmet popisa? Da li nama trebaju kompetentni pojedinci kad popisujemo imovinu da bismo u
popisne liste uneli kolika je stvarna količina datog imovinskog premeta? → Kažemo da je to
zbog toga zato što se u okviru samog postupka inventarisanja ne utvrđuje samo količinsko stanje
odnosno stanje imovine po količini,ceni i po vrednosti, nego se još i utvrđuje (o ovome smo
pričali iz računovodstva kada smo imali demodiranu robu , pa smo knjižili demodirana roba i
nekurentni gotovi proizvodi. Ko treba da oceni da li je ta roba demodirana roba i da li su to
nekurentni gotovi proizvodi i ko treba da oceni da li je određeni material obezvređen ili
određena osnovna sredstva oštećena? To treba da ocene kompetentni pojedinci. Hoćemo da
kažemo da se u okviru postupka inventarisanja ne utvrđuje samo količinsko stanje brojanjem
imovine, nego se u okviru postupka inventarisanja utvrđuje i kvalitet popisane imovine da bi se
utvrdilo da li je data imovina obezvređena)i kvalitet popisane imovine da bi se utvrdilo da li je
data imovina obezvređena. Pa samim tim da bi se utvrdio kvalitet imovine kako bi se utvrdilo da
li je ta imovina obezvređena i da li je treba otpisati neophodno je u tim popisnim komisijama
budu pojedinci koji se razumeju u tu imovinu i koji su kompetentni u pogledu te imovine. I zato
kažemo da je to neki drugi uslov koji mora biti ispunjen da bi postupak inventarisanja bio
sproveden na adekvatan način, da moramo imati kompetentne pojedince zato što se u postupku
inventarisanja pored utvrđivanja količinskog stanja čistim brojanjem utvrđuje i kvalitet tih
imovinskih delova koji su predmet popisa da bi se donela odluka da li ih treba otpisati ili ne.

Treći uslov jeste da popis treba organizovati tako da popisne komisije odgovaraju delatnosti i
veličini preduzeća odnosno popis treba organizovati tako da on bude u skladu sa delatnosti datog
preduzeća i u skladu sa veličinom datog preduzeća. Šta znači da mora da bude u skladu sa
delatnosti preduzeća? → To znači prosto da u popisnim komisijama treba da budu pojedinci koji
su kompetentni za te imovinske delove koje to preduzeće ima u skladu sa delatnošću kojom se
bavi. Pa će u popisu koji se organizuje recimo u “Metalcu“ sigurno dominirati mašinski inžinjeri,
a u popisu koji se obavlja u bankama sigurno će dominirati pravnici i stručnjaci za finansijska
tržišta. Sama struktura popisnih komisija mora da odgovara delatnosti preduzeća odnosno mora
da odgovara strukturi imovine koju to preduzeće ima u svojoj aktivi. To znači da popis mora da
bude usklađen odnosno organizacija popisa mora da bude usklađena sa delatnošću preduzeća. Tu
se misli na sastav popisnih komisija, u smislu da one moraju da budu koncipirane tako u odnosu
na imovinske delove koji su predmet popisa. Često se angažuju i eksterna lica, koja nisu
zaposlena u preduzeću, da bi se popis dobro obavio. Pa će se onda angažovati ona lica u

100
zavisnosti od delatnosti kojom se dato preduzeće bavi. Kada kažemo da popis mora da bude
organizovan adekvatno u skladu sa veličinom preduzeća → to znači da moramo kada planiramo
popis da ostavimo dovoljno dug vremenski period da se taj postupak inventarisanja realizuje i da
moramo da formiramo dovoljno veliki broj popisnih komisija da bi se taj posao kvalitetno
obavio.

Četvrti (pred)uslov da bi postupak inventarisanja bio kvalitetan jeste da bude dobro plaćen. Šta
to znači da bude dobro plaćen? → To znači da bude plaćen i prekovremeni rad, jer je to posao
koji je poprilično težak( i ne baš tako zanimljiv). Dakle, reč je o poslu koji je poprilično težak, ali
je od suštinske važnosti iako se to često ne shvata kao tako da bi finansijski izveštaji preduzeća
bili kvalitetniji , zato što smo rekli da se u okviru postupka inventarisanja vrši usklađivanje
knjigovodstvenog i stvarnog stanja. I ako se to ne uradi kako treba to znači da ni finansijski
izveštaji na kraju perioda neće biti kvalitetni. Sve ono što smo knjižili kako treba tokom godine,
sve ono što smo poštovali tokom godine u smislu računovodstvenih politika koje je preduzeće
koncipiralo neće imati smisla ako nam na kraju finansijski izveštaji ne pokazuju stvarno stanje.
Zbog toga je postupak inventarisanja izuzetno bitan jer je preduslov da bismo imali kvalitetan
finansijski izveštaj, i onda je logično da bi zaposleni bili motivisani da rade, a najčešće to
zahteva prekovremeni rad da oni budu adekvatno plaćeni za to. ( kraj prvog dela snimka od
15.11)

5. Sledeće pitanje na koje treba da odgovorimo jeste koje su to aktivnosti koje podrazumeva
sam postupak inventarisanja?

Prva aktivnost jeste utvrđivanje stvarne količinske komponente određenog imovnskog dela koji
je predmet popisa. Kako će se vršiti utvrđivanje te količinske komponente zavisi od toga šta je
predmet popisa odnosno zavisi od toga koja je merna jedinica. Pa ako su to komadi, onda će to
biti brojanje, ako si kilogrami onda vaganje, ako su metri onda merenje itd. Ovo je prva stvar
koja se radi u okviru postupka inventarisanja, utvrđivanje stvarne količinske komponente koja se
onda unosi u radne liste odnosno u popisne liste.

Sledeća aktivnost u okviru postupka inventarisanja jeste procenjivanje. To znači da sada toj
stvarnoj količinskoj komponenti koju smo uneli dodeljujemo cenovne komponente. Kako se
utvrđuje cenovna komponenta? → (*bitno*) To je cenovna komponenta koja je utvrđena u
skladu sa računovodstvenim pravilima, zato što cilj postupka inventarisanja nije da utvrdimo
realnu vrednost te imovne, nego da utvrdimo stvarnu količinsku komponentu i nju smo utvrdili.
Da bismo dobili vrednost, tu količinsku komponentu množimo sa cenovnom komponentom koja
je utvrđena u skladu sa računovodstvenim pravilima (principima) odnosno primenjujemo onu
vrednost koju primenjujemo na tu imovinu i kada sastavljamo finansijske izveštaje odnosno kada
vršimo knjiženja. Zbog čega se toj količinskoj komponenti dodeljuje cenovna komponenta koja
je utvrđena u skladu sa računovodstvenim pravilima odnosno zašto se toj imovini dodeljuje
cenovna komponenta koju koristimo prilikom kniženja i sastavljanja finansijskih izveštaja? →
Zato što kad poredimo stvarno stanje i knjigovodstveno stanje, razlika treba da bude u
količinskoj komponenti. I upravo zbog toga se u popisnim listama stvarnoj utvrđenoj količini
dodeljuje cena koja je utvrđena u skladu sa računovodstvenim pravilima odnosno u skladu sa
računovodstvenim politikama odnosno cenovna komponenta koja se koristi prilikom
knjigovodstvenog evidentiranja te imovine ( nabavna vrednost, cena koštanja, fer vrednosti,
reprodukcioni troškovi itd..)

101
Treći postupak jeste vrednovanje odnosno množenje stvarne količinske komponente i cenovne
komponente koja je utvrđena u skladu sa računovodstvenim pravilima.

Četvrti postupak jeste utvrđivanje knjigovodstvenog stanja i unošenje knjigovodstvenog stanja

po količini, ceni i vrednosti u popisne liste.

I na kraju u tim popisnim listama imamo utvrđivanje razlike između stvarnog i knjigovodstvenog
stanja.

Time smo sastavili izveštaj o izvršenom popisu kao dokument, posle ide objašnjenje zašto je
došlo do odstupanja i kako da knjižimo ta odsupanja, ali u samom dokumentu, samom inventaru,
popisu, samom izveštaju o popisu imamo količinsku komponentu, cenovnu komponentu,
vrednost popisane imovine, knjigovodstveno stanje takođe po količini, ceni i vrednosti,
odstupanje između stvarnog i knjigovodstvenog stanja i to je onda izveštaj o izvršenom popisu
koji posle dopunjavamo analizom uzroka odstupanja i predloženim knjiženjima. Ovo su postupci
koji se sprovode u okviru samog inventarisanja.

6. Sledeće pitanje koje je vezano za inventar jeste koje su 3 osnovne uloge inventara?

Prva i osnovna uloga inventara jeste da u okviru predzaključnih knjiženja obezbedi usklađivanje
između knjigovodstvenog i stvarnog stanja kako bi finansijski izveštaji na kraju godine
prikazivali kroz BS stvarno stanje imovine i obaveza na dan bilansa. Šta se zapravo radi u okviru
postupka inventarisanja ako je to njegova uloga? Šta onda inventar imovine treba da otkrije u
okviru predzaključnih knjiženja, postojanje čega da bismo mogli da izvršimo usklađivanje
između knjigovodstvenog i stvarnog stanja? → Mora da utvrdi postojanje
NEDOKUMENTOVANE EKONOMSKE PROMENE. Inventar imovine u okviru
predzaključnih knjiženja treba da utvrdi postojanje nedokumentovanih ekonomskih promena. Šta
su to nedokumentovane ekonomske promene? → To su one promene koje su nastale tokom
obračunskog perioda, koje su promenile stanje na imovini i obavezama, ali koje u tom trenutku
nisu bile knjigovodstveno evidentirane jer u tom trenutku nije postojao adekvatan
knjigovodstveni dokument na bazi kojeg bi se one proknjižile. Inventar imovine treba zapravo da
nam da odgovor na pitanje da li postoje nedokumentovane ekonomske promene i odgovor na to
pitanje nam daje u okviru predzaključnih knjiženja. Tipičan primer nedokumentovane
ekonomske promene jeste krađa, ako se desi krađa, naravno da niko neće dokumentovati krađu,
pa nećemo moći ni da je proknjižimo. Krađa dovodi do toga da je stvarno stanje imovine niže od
knjigovodstvenog i da imamo manjak. Jedini način da se utvrdi da li je postojala krađa ili nije
jeste da se izvrši inventar imovine na kraju godine i da se utvrdi odstupanje između stvarnog i
knjigovodstvenog stanja. Ista priča važi kad imamo kalo, rastur, lom i kvar. Ako imamo neku
robu koja kalira tokom perioda, koja gubi na težini, naravno da mi ne možemo da evidentiramo
svakodnevno koliko je gubitak na težini, nego na kraju u okviru inventara recimo izmerimo
koliko je teška ta roba, i vidimo u kojoj meri je ona kalirala odnosno u kojoj meri postoji manjak
zbog toga što se desio kalo. Ovo je takođe primer nedokumentovane ekonomske promene, zato
što ona jeste nastala, ona je smanjila vrednost te robe, smanjila je vrednost imovine jer je ona
izgubila na težini, ali mi to nismo dokumentovali, proknjižili tokom obračunskog perioda i zato
to radimo u okviru inventara imovine, utvrđujemo njeno postojanje i onda utvrđujemo da postoji
manjak, odnosno da stvarno stanje odstupa od knjigovodstvenog. Dakle, inventar imovine u
okviru predzaključnih knjiženja treba da utvrdi da li postoji odstupanje između knjigovodstvenog

102
i stvarnog stanja odnosno treba da utvrdi da li su tokom perioda nastale nedokumentovane
ekonomske promene. Kada se utvrdi postojanje nedokumentovanih ekonomskih promena u
okviru predzaključnih knjiženja knjiže se manjkovi i viškovi i izjednačava se knjigovodstveno i
stvarno stanje i onda finansijski izveštaji zapravo pokazuju stvarno stanje.

Druga uloga invetara jeste da on predstavlja osnovu za sastavljanje mnogih specijalnih bilansa, a
posebno važnu ulogu ima kod bilansa osnivanja zato što on tada predstavlja prvi instrument u
celoj globalnoj knjigovodstvenoj proceduri. Ako imamo osnivanje preduzeća taj bilans osnivanja
ne može da se sastavi na bazi zaključnog bilansa prethodne godine jer prethodna godina nije ni
postojala,pa se u tom slučaju početni bilans za preduzeće koje počinje da posluje, tzv bilans
osnivanja sastavlja na bazi inventara. Kada bismo pročitali zakon o računovodstvu , pravilnik o
popisu, videli bismo da se tamo govori da se inventar između ostalog sastavlja i prilikom
takozvanih statusnih promena kao što su likvidacija, stečaj, fuzija itd.

Treća uloga inventara jeste kontrolna uloga u smislu da nam inventar služi da bismo kontrolisali
kako odgovorna lica tzv. RAČUNOPOLAGAČI upravljaju određenom imovinom. Koja je
razlika između ovog inventara kada se on sastavlja da bi imao kontrolnu ulogu u odnosu na ova
prethodna dva inventara? Kada sastavljamo inventar da bismo kontrolisali određena lica
sastavljamo parcijalni inventar što znači da ne popisujemo svu imovinu koja postoji u preduzeću
već popisujemo samo one imovinske delove za koje vršimo kontrolu. Zato se najčešće ovaj
parcijalni inventar sastavlja u bankama kada blagajnici menjaju smenu zato što ako se na kraju
dana utvrdi da postoji manjak u blagajni, a radila su oba lica prosto neće se znati ko je odgovoran
za taj manjak, zato kada se predaje imovina od jednog računopolagača drugom vrši se taj
parcijalni inventar da bi mogla da se izvrši kontrola tih lica koja upravljaju imovinom. I još jedan
moment kada se sastavlja taj parcijalni inventar i to se navodi u zakonu, je kada se vrši nivelacija
cena. Recimo kada dolazi do rasta cena u maloprodaju onda je neophodno da se izvrši parcijalni
invenatar jer kad se ne bi vršio zaposleni bi bili motivisani da kradu. Kako? Pretpostavimo da
imamo 10 komada neke robe čija je prodajna cena 5 dinara, to znači da je vrednost robe 50
dinara. Šta to znači? To znači da ja kao odgovorno lice odgovaram za 50 dinara. I sad dolazi do
nivelacije cena i povećavamo cene na recimo 8 dinara. Sad pretpostavimo da ne vršimo
parcijalni inventar, došlo je do rasta cene na 8 dinara i ja kažem u redu, ja u prodavnici imam7
komada , i to bi značilo da ja sad odgovaram za 56 dinara, a mogu ova 3 komada da ukradem,
odem na tržište, prodam na crno i zaradim 24 dinara. Da se to ne bi dešavalo, a često se dešava,
prema popisima se najčešće utvrdi da iz magacina nestanu najskuplji proizvodi , to su utvrdile
izvesne revizorske kuće koje su kontrolisale obavljani popis upravo zbog toga zato što se
propušta u određenim situacijama da se vrše ovakvi parcijalni inventari kada se menjaju smene i
onda naravno da taj koji je ukrao najbolje prođe zato što je odgovornost kolektivna, ne zna se ko
je tačno ukrao i onda svi moraju da plate. I da se to ne bi dešavalo upravo se sastavljaju parcijalni
inventari da bi se kontrolisala lica koja rukuju odgovarajućom imovinom. Ovo su tri osnovne
uloge inventara, u prva dva slučaja sastavljamo potpuni inventar, u poslednjem slučaju
sastavljamo parcijalni inventar.

7. Da li postoji zakonska obaveza za sastavljanje inventara i zbog čega zakon zahteva

njegovo sastavljanje?

Jasno je da postoji zakonska obaveza za sastavljanje inevntara i kod nas Zakon o računovodstvu
zahteva da preduzeća najmanje jednom godišnje pre nego što sastave finansijske izveštaje

103
sastave potpuni inventar imovine da bi obezbedilo usklađivanje između stvarnog i
knjigovodstvenog stanja, a da po potrebi sastavljaju parcijalne inventare češće od jednom
godišnje odnosno kada se za time javi potreba. Zakon o računovodstvu kaže da postoji zakonska
obaveza, a kako se popis sprovodi govori Pravilnik o organizovanju i sprovođenju popisa koji
propisuje Ministarstvo finansija. To je jedan dokument koji daje uputstvo preduzećima kako da
sprovode popis. To je ono što je zakonski okvir u Srbiji kako treba organizovati i sprovoditi
popis. Zbog čega zakon zahteva da preduzeća najmanje jednom godišnje sastave inventar
odnosno popis imovine? → Pre svega da bi se obezbedilo usklađivanje između knjigovodstvenog
i stvarnog stanja, odnosno da bi finansijski izveštaji na kraju godine prikazivali stvarno stanje.
Ali kaže se da je to i zbog toga da bi se zaštitili interesi vlasnika i poverilaca. Videli smo da se
putem inventara zapravo sprečava protiv pravno prisvajanje imovine odnosno krađa in a taj način
se štite interesi poverilaca i vlasnika odnosno oni se štite od toga da će menadžment i zaposleni u
preduzeću protiv pravno prisvajati imovinu in a taj način oštećivati samu supstancu preduzeća.
Ovo su neke dve osnovne funkcije inventara koji opravdavanju to što zakon i podzakonski akti
zahtevaju njegovo sastavljanje odnosno sprovođenje postupka inventarisanja.

*** Koji su to recimo finansijski izveštaji za koje je dozvoljeno da budu sastavljeni, a da pre
toga nije izvršen inventar odnosno kada možemo da sastavimo osnovni set finansijskih izveštaja,
recimo BS i BU u okviru njih, a da pre toga nismo izvršili popis i da je to dozvoljeno? → kod
PERIODIČNIH FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA, pošto preduzeću ne bi bilo isplativo da obavlja
popis na mesečnom ili kvartalnom nivou onda se dozvoljava da kada sastavljaju periodične
finansijski izveštaje, češće od godinu dana, da preduzeće ne mora da sastavi inventar pre toga i
da uskladi stvarno i knjigovodstveno stanje. I to je onaj stalni trade off između relevantnosti i
pouzdanosti, znači relevantno je onda ako imamo mesečno izveštaje, ali neće biti do kraja
pouzdani jer se preduzeću ne isplati da na kraju svakog meseca vrši inventarisanje jer je to jedan
poprilično skup posao. Uglavnom su svi finansijski izveštaji pokriveni inventarom i prikazuju
stvarno stanje, jedini izuzetak koji se dozvoljava da bi preduzeća bila stimulisana da češće
sastavljaju finansijske izveštaje jesu periodični finansijski izveštaji koji se sastavljaju u
intervalima kraćim od godinu dana, mesečno ili kvartalno i oni ne moraju biti pokriveni
inventarom odnosno prikazivati stvarno stanje.

(Kada dobijemo pitanje koja se odnose na načela urednog inventarisanja prvo što treba da
pričamo jeste koje su to kvalitativne karakteristike odnosno kvalitativne odlike inventara koje
svaki popis imovine odnosno inventar mora da ima)

Popis odnosno inventar imovine mora da zadovolji ove tri kvalitativne karakteristike:

1) Tačnost

a) potpunost

b) istinitost

2) Jasnost

3) Pouzdanost

104
Zašto je važno da pre nego što počnemo priču o načelima urednog inventarisanja kažemo koje su
to kvalitativne karakteristike inventara odnosno koje su to kvalitativne karakteristike koje on
mora da poseduje da bi bio validan? →Pa zato što su načela urednog inventarisanja ta koja treba
da obezbede da inventar imovine ima ove pomenute kvalitativne karakteristike. Dakle, načela
urednog inventarisanja predstavljaju skup pravila koja treba primenjivati prilikom postupka
inventarisanja da bi popis imovine kao dokument bio tačan, jasan i pouzdan. Sada ćemo da
vidimo koja su to načela urednog inventarisana:

1. NAČELO POJEDINAČNOG OBUHVATANJA I PROCENJIVANJA → ovo načelo

zahteva da svi imovinski delovi koji su predmet popisa u popisnim listama budu
pojedinačno obuhvaćeni i procenjeni po vrsti, količini, ceni i vrednosti. Onda se postavlja
pitanje u kom slučaju je dozvoljeno odstupiti od ovog načela? → Onda kada imamo
veliki broj istovrsnih predmeta koji imaju istu ili približno istu cenovnu komponentu
odnosno cenu. To znači da ako recimo radimo u knjižari i pravimo popis da sigurno
nećemo svaku svesku posebno da popisujemo, ili svaku olovku posebno, nego idemo po
proizvođaču i po karakteristikama- kvadratići, linije, prazne sveske. To znači odstupanje
od ovog načela. Zbog čega je dozvoljeno da se odstupi u ovim okolnostima od načela
pojedinačnog obuhvatanja? → Pa pre svega zato što to zahteva PRINCIP
EKONOMIČNOSTI- uštedu vremena i drugi razlog je zato što se na taj način
POVEĆAVA JASNOST popisnih lista u okviru kojih se sprovodi sam popis. Rekli smo
da je jedna od kvalitativnih karakteristika koju bi trebalo zadovoljiti načelima upravo
jasnost inventara. Zbog čega je uopšte bitno da poštujemo celo ovo načelo pojedinačnog
obuhvatanja i procenjivanja? → Zato što se na taj način obezbeđuje da lakše poredimo
stvarno i knjigovodstveno stanje i obezbeđuje se da se lakše iskontroliše da li je sam
popis dobro obavljen.

2. Drugo načelo je NAČELO POTPUNOSTI → Ono zahteva da u okviru postupka

inventarisanja bude obuhvaćena sva ona imovina i sve one obaveze koje zahteva sam
zakon odnosno pravilnik o sprovođenju postupka inventarisanja. Koja je to imovina koju
moramo da popišemo u okviru postupka inventarisanja da bismo zadovoljili načelo
potpunosti? → Prvo moramo da popišemo svu onu imovinu koja se na dan popisa
odnosno u periodu kada se vrši postupak inventarisanja nalazi u našem preduzeću
nezavisno od toga da li je reč o našoj imovini ili je reč o tuđoj imovini koja se na dan
popisa nalazi kod nas u preduzeću. Koja je to tuđa imovina koja se na dan popisa može
nalaziti kod nas? → Pa to je ona imovina koju smo uzeli na operativni lizing, na
finansijski lizing, roba koja se nalazi kod nas recimo u komisionoj prodaji,
konsignacionoj prodaji itd. Dakle, sva ona imovina koja se nalazi kod nas na dan popisa i
mi je koristimo, ali prosto se ne nalazi u našoj svojini, nije naša imovina već je uzeta na
pozajmicu. Koja je razlika u samom postupku popisivanja imovine koja je naša i nalazi se
u našem preduzeću i koja je tuđa i nalazi se u našem preduzeću? → Ova imovina koja je
tuđa, a nalazi se na dan popisa u našem predzeću se unosi u posebne popisne liste i onda
se te posebne popisne liste šalju tim drugim preduzećima čija je ta imovina, da bi ta druga
preduzeća mogla u svom preduzeću da usklade svoje knjigovodstveno i stvarno stanje.
Pored toga, da bismo zadovoljili načelo potpunosti u okviru popisa moramo da popišemo
i onu imovinu koja je naša, ali se na dan popisa nalazi izvan preduzeća odnosno nalazi se
kod drugih preduzeća. Šta to znači? → To je imovina koju smo mi nekom dali na

105
 pozajmicu, poslali u komision, dali na lizing, ili roba i materijal na putu. Tu često
preduzeća u okviru popisa prave grešku, pogotovo koja se bave uvozom i izvozom robe,
zato što u okviru popisa ne popišu imovinu koja se nalazi na pravnoj granici recimo, a u
tom trenutku se ona nalazi u njihovom vlasništvu iako nije u preduzeću. Popis zahteva da
se popiše i ona imovina koja je naša, ali se na dan popisa ne nalazi u samom preduzeću ili
je na putu, ili je na pozajmici kod drugih preduzeća. Kako ćemo da proverimo da li je to
što smo uneli u popisne liste zaista stvarno stanje ? → Pa tako što će ta druga preduzeća u
svoje posebne popisne liste da unesu tu imovinu i da je pošalju nama, kao što smo mi
njima slali posebne popisne liste. Dakle, unosimo u popisne liste, naše standardne tu našu
imovinu koja se nalazi kod drugih preduezća, a proveravamo da li smo dobro uneli tako
što će ta druga preduzeća u svoje posebne popisne liste ,jer je to za njih tuđa imovina,
uneti tu imovinu i poslati je nama da bismo mi mogli da izvršimo kontrolu.

3. NAČELO ISTINITOSTI (TAČNOSTI) → Šta zahteva načelo istinitosti odnosno načelo

tačnosti? Ima neka dva zahteva. Prvi zahtev jeste da popisom bude obuhvaćena sva i
samo ona imovina za koju se zahteva zakonom odnosno pravilnikom o sprovođenju
popisa da bude obuhvaćena u okviru postupka inventarisanja. Šta to znači da bude
obuhvaćena sva i samo ona imovina? → Sva imovina znači i imovina koja se nalazi kod
nas u preduzeću bez obzira da li je naša ili tuđa, i naša imovina koja se nalazi kod drugih
preduzeća. Šta znači samo ona imovina? → Samo ona imovina znači da ne smemo da
izostavimo ništa u popisnim listama što postoji, niti da dodamo u popisne liste nešto što
ne postoji. Zašto? → Zato što ako bismo nešto dodali u popisnim listama to bismo onda
uneli u krajnji bilans i onda bismo prikazali nerealan finansijski položaj. Drugi zahtev u
okviru ovog načela jeste da imovini koju smo uneli u popisne liste dodelimo adekvatne
cenovne komponente odnosno adekvatne vrednosti. Šta znači da dodelimo adekvatne
cenovne komponente odnosno adekvatne vrednosti? → To znači da na popisanu imovinu
primenjujemo iste one vrednosti koje primenjujemo i u knjigovodstvu odnosno iste one
vrednosti koje su definisane samom računovodstvenom politikom za tu imovinu. Šta
znači da dodeljujemo adekvatne vrednosti popisanoj imovini? → To znači da
dodeljujemo one vrednosti koje se koriste i u samom knjigovodstvu odnosno ona pravila
procenjivanja koja su računovodstvenim politikama definisana za tu imovinu koju
popisujemo. Vidimo da se načelo istinitosti odnosi na količinsku komponentu, to je ono
od malopre- sve i samo ono što postoji i odnosi se i na vrednosnu komponentu- da bi
popis bio tačan moramo da unesemo adekvatne cenovne komponente odnosno one
vrednosti koje su definisane računovodstvenim politikama, ako mašine vrednujemo po
nabavnoj vrednosti onda treba da množimo sa nabavnom vrednošću, ako ih vrednujemo
po fer vrednosti naknadno onda množimo ono što smo uneli u popisne liste po fer
vrednosti. Prosto vrednosti koje dodeljujemo popisanoj imovini su vrednosti iz
knjigovodstva odnosno one vrednosti koje su određene računovodstvenim politikama.

4. NAČELO EKONOMSKE SVOJINE → Ovo načelo zahteva od preduzeća da popiše ne

samo onu imovinu koja se nalazi u njegovoj pravnoj svojini nego i onu imovinu koja se
nalazi u njegovoj ekonomskoj svojini. Koja je razlika između ova dva pojma, pravna i
ekonomska svojina? Šta znači da preduzeće ima pravnu svojinu nad nekom imovinom?

106
 → To znači da ima pravo da koristi tu imovnu, ali ima i pravo raspolaganja, što znači da
tu imovinu može da pokloni, proda ili da je na neki drugi način otuđi. Međutim od
preduzeća se zahteva da popiše i onu imovnu koja se nalazi u njegovoj ekonomskoj
svojini. Šta znači ekonomska svojina (drugačije se zove državina) ? → To znači da
preduzeće ima pravo da koristi određenu imovinu odnosno da prisvaja sve koristi i da
snosi troškove od upotrebe te imovine, ali da nema pravo da tom imovinom raspolaže
odnosno da nema pravo da tu imovinu proda ili da otuđi na neki drugi način. Tipičan
primer za ekonomsku svojinu odnosno državinu jeste finansijski lizing. Ako uzmemo
neko sredstvo na finansijski lizing, mi nad tim imovinskim delovima imamo ekonomsku
svojinu, zato što koristimo tu imovinu, imamo koristi od imovine, snosimo troškove od
upotrebe imovine, ali naravno da tu imovinu ne možemo da prodamo odnosno ne
možemo njom da raspolažemo. Od preduzeća se zahteva da i tu ekonomsku svojinu
prikažu u svojim finansijskim izveštajima jer znamo da se sredstva uzeta na finansijski
lizing prikazuju u finansijskim izveštajima. Šta to znači? → Ako mi tu ekonomsku
svojinu prikazujemo u finansijskim izveštajima, a zašto je prikazujemo? Zato što imamo
korist od njene upotrebe i snosimo troškove od njene upotrebe, što znači da ako hoćemo
realan finansijski i prinosni položaj odnosno ako hoćemo verodostojnu prezentaciju mi
moramo i tu imovnu da uključim u finansijske izveštaje. Pa ako uključujemo u bilanse tu
imovinu nad kojom imamo ekonomsku svojinu, u bilansu mora da bude prikazano
stvarno stanje, a da bi bilo prikazano stvarno stanje, moramo tu imovinu da popišemo. I
zbog toga važi ovo načelo ekonomske svojine. Dakle, s obzirom da imovina nad kojom
imam ekonomsku svojinu kao što su recimo sredstva uzeta na lizing, s obzirom da imam
koristi i troškove pa moram da ih prikažem u bilansu jer prosto samo na taj način imam
realan finansijski i prinosni položaj, ta imovina u bilansu mora da bude prikazana u
stvarnom stanju, da bi bila prikazana u stvarnom stanju pre toga moram da izvršim njen
popis i zbog toga se zahteva da sredstva uzeta na finansijski lizing ili bilo koje drugo
sredstvo nad kojim imam ekonomsku svojinu prosto bude popisano u postupku
inventarisanja da bi se utvrdilo stvarno i knjigovodstveno stanje. Gde unosimo tu
imovinu nad kojom imamo ekonomsku svojinu? Kakva je to imovina→ To je tuđa
imovina koja se na dan bilansa nalazi kod nas u preduzeću, što znači da tu imovinu
unosimo u one posebne popisne liste. I kad smo već naveli finansijski lizing kao primer,
kako se on prikazuje u finansijskim izveštajima? U aktivi imamo osnovna sredstva uzeta
u lizing, a u pasivi imamo obaveze po osnovu lizinga, tako da je efekat na neto imovinu
neutralan. I šta to pokazuje? → To pokazuje da to nije naša svojina, već da je to svojina
koju smo pozajmili, odnosno ekonomska svojina. Dakle, kad uzmemo sredstvo na
finansijski lizing, pošto to nije naša pravna svojina nego ekonomska svojina, ona ne sme
da povećava našu neto imovinu, pa zato u aktivi imamo osnovna sredstva uzeta u
finansijski lizing, a u pasivi za isti iznos imamo vrednost obaveze po osnovu lizinga i
efekat na neto imovinu je neutralan. Da bi te dve pozicije, sredstva uzeta u lizing i
obaveze po osnovu lizinga bile prikazane u stvarnom stanju, pre toga u okviru popisa
moramo da obuhvatimo ta sredstva odnosno sredstva nad kojim imamo ekonomsku
svojinu.

5. NAČELO TAČNOG OZNAČAVANJA → Ovo načelo zahteva da imovina i obaveze

budu na isti način označene u popisnim listama i u knjigovodstvenoj evidenciji. Zašto
postoji ovaj zahtev? → Pa da bi bilo moguće poređenje između stvarnog i

107
 knjigovodstvenog stanja. Međutim, da bismo bili još precizniji sa kojim tipom
knjigovodstvene evidencije moraju da se podudaraju nazivi iz popisnih lista odnosno u
kom tipu knjigovodstvene evidencije su imovina i obaveze prikazane isto kao u popisnim
listama? → U pomoćnim knjigama odnosno u analitičkoj evidenciji. Dakle, nama treba
onaj tip knjigovodstvene evidencije gde su imovina i obaveze prikazane po vrsti, količini,
ceni i vrednosti da bismo to onda poredili sa popisnim listama. Takav oblik
knjigovodstvene evidencije postoji u analitici odnosno postoji u pomoćnim knjigama.
Zato kad kažemo načelo tačnog označavanja zapravo mislimo da imovina i obaveze
moraju da budu isto označene u popisnim listama i u pomoćnoj evidenciji, u pomoćnim
knjigama odnosno u analitičkoj evidenciji zato što su i na jednom i na drugom mestu
imovina i obaveze iskazane na isti način, po vrsti, količini, ceni i vrednosti. I onda kad
poredim te dve stvari vidim odstupanje između stvarnog i knjigivodstvenog stanja.

6. NAČELO MOGUĆNOSTI NAKNADNE KONTROLE → Ovo načelo zahteva da se

uredno sačuva ona dokumentacija koja je napravljena prilikom obavljanja samog
postupka inventarisanja. To znači da preduzeće mora da čuva sve radne papire, sve
popisne liste i na kraju izveštaj o obavljenom popisu. Preduzeće ima zakonsku obavezu
da sačuva svu tu dokumentaciju. Zbog čega je neophodno da preduzeće sačuva svu
dokumentaciju koju je kreiralo tokom postupka inventarisanja? → Kao što i samo načelo
kaže, zbog toga da bi bila moguća naknadna kontrola da li je taj postupak inventarisanja
sproveden na planiran način odnosno da li je sam popis tačan. Ko vrši kontrolu tačnosti
popisa? → REVIZOR. To je jedan deo posla koji se radi u reviziji takođe. Uglavnom se
podrazumeva da revizija podrazumeva samo reviziju finansijskih izveštaja, međutim ne,
pre nego što revizori pristupe samoj reviziji finansijskih izveštaja, u tzv. prethodnoj
reviziji oni moraju da iskontrolišu popis. Zašto? → Pa zato što ako popis nije dobro
obavljen onda nema poente ni da revidiraju finansijske izveštaje. Kako revizori kontrolišu
da li je dobro obavljen popis recimo kad odu u neko preduzeće, da li sprovedu ceo
postupak inventarisanja od početka do kraja kao što je to radilo preduzeće ili rade na neki
drugi način? → Naprave uzorak. Recimo, naprave uzorak od 10 najskupljih proizvoda,
ili recimo 10 proizvoda sa najvećim prometom i onda ako se tu slaže, u tom uzorku, onda
pretpostavljaju da je ceo popis obavljen dobro od početka do kraja.
Primeri
1. Inventarisanje obuhvata (zaokružiti tačan odgovor):
a) utvrđivanje knjigovodstvenog stanja
b) utvrđivanje stvarnog stanja, unošenje knjigovodstvenog stanja u popisne
liste i utvrđivanje razlike između stvarnog i knjigovodstvenog stanja
c) samo utvrđivanje stvarnog stanja
d) knjiženje utvrđenih razlika između stvarnog i knjigovodstvenog stanja

2. Petar Petrović i Jovan Jovanović rade kao barmeni u jednom od beogradskih klubova.
Petar radi subotom a Jovan nedeljom. Petar na kraju svog radnog vremena u prisustvu
menadžera kluba popisuje koliko je litara pića popijeno a koliko je ostalo na zalihama.
Pitanja:
a) O kojoj vrsti popisa je ovde reč (sa aspekta obuhvata imovinskih delova i
obaveza)? → parcijalni popis

108
 b) Ovim primerom je istaknuta jedna od tri osnovne uloge inventara. Koja? →
kontrolna uloga (rekli smo da imamo ulogu utvrđivanje nedokumentovanih ekonomskih
promena odnosno utvrđivanje stvarnog i kjnigovodstvenog stanja- to je prva, druga je da
predstavlja osnovu za sastvaljanje specijalnih bilansa i treća je kontrolna uloga, i rekli
smo da kad se sastavlja parcijalni inventar uglavnom se sastavlja da bi se izvršila kontrola
odgovornih lica najčešće prilikom predaje smene)

3. Posmatrajući popisne liste restorana „Brvnara“ možemo između ostalog videti sledeće
podatke:
- duboki tanjiri 200 kom. x 100 din. = 20000 din.
- plitiki tanjiri 200 kom. x 90 din. = 18000 din.
- čaše za vino 150 kom. x 50 din. = 7500 din.
Pretpostvaljamo da je ovo sve od imovine što ovo preduzeće ima.
Pitanje: Od kog načela urednog inventarisanja se u ovom slučaju odstupilo i da li je to
odstupanje opravdano? →Odstupilo se od načela pojedinačnog obuhvatanja ( rekli smo
da od načela pojedinačnog obuhvatanja možemo da odstupimo onda kada imamo veći
broj sličnih predmeta koji imaju istu ili sličnu cenu)

4. Preduzeće „Tranzit“ – prodavac i preduzeće „Temerin“ – kupac u okviru

kupoprodajnog ugovora, ugovorili su kao paritet isporuke „franko magacin kupca“. Šta to
znači da su kao paritet isporuke ugovorili franko magacin kupca?→ to znači da u
magacinu kupca roba prelazi iz vlasništva prodavca u vlasništvo kupca. Roba koja je
predmet ugovora na dan 31.12. nalazi se na putu do magacina kupca.
Pitanja:
a) Da li pomenuta roba treba da bude uvrštena u popisne liste prodavca/kupca? → TREBA
u popisne liste PRODAVCA, reč je o imovini koja pripada prodavcu, ali se na dan
popisa ne nalazi u preduzeću i rekli smo da tu imovinu moramo da uključimo u okviru
popisa. NE TREBA u popisne liste kupca zato što se ona ne nalazi ni u pravnoj ni u
ekonomskoj svojini kupca jer jednostavno roba nije stigla na naznačeno mesto odnosno
tamo gde prelazi iz svojine prodavca u svojinu kupca.
A da je bilo recimo ugovoreno mesto isporuke franko železnička stanica i recimo da je
roba stigla u železničku stanicu →onda ne bi bila uvrštena u popisne liste prodavca
zato što se više ne nalazi u njegovoj svojini, ali bi bila uključena u popisne liste kupca i
to bi onda iz njegove perspektive bila ona imovina koja jeste u njegovom vlasništvu, ali
se na dan popisa nalazi izvan preduzeća.
b) Koje načelo urednog inventarisanja se ovom prilikom mora ispoštovati? → načelo
potpunosti i istinistosti, mada načelo istinitosti obuhvata načelo potpunosti pa uvek
govorimo i o jednom i o drugom načelu. Načelo istinitosti zahteva da popisom bude
obuhvaćena sva i samo ona imovina koja treba da bude obuhvaćena popisom što znači
sva imovina kod prodavca treba da uključimo, samo ona imovina što znači da kod kupca
ne smemo da uključimo jer se ona ne nalazi u njegovom vlasništvu.

c) 5. Načelo tačnog označavanja kao jedno od načela urednog inventarisanja zahteva da

označavanje materijala i osnovnih sredstava u inventaru bude isto kao i u:

a) glavnoj knjizi

109
 b) materijalnom knjigovodstvu

c) dnevniku

d) knjigovodstvu osnovnih sredstava

Kad kažemo načelo tačnog označavanja to znači da imovina u popisnim listama mora da bude
označena isto kao i u pomoćnim knjigama odnosno u analitičkoj evidenciji. Za materijal i
osnovna sredstva pomoćne knjige odnosno analitičku evidenciju predstavlja materijalno
knjigovodstvo odnosno knjigovodstvo osnovnih sredstava.

6. Na koji način se vrši usaglašavanje knjigovodstvenog stanja i stvarnog stanja kada su u ptanju
potraživanja/obaveze preduzeća?

Koje načelo urednog inventarisanja zahteva da budu popisana i sva potraživanja i obaveze kao i
da se izvrši njihovo usaglašavanje sa stvarnim stanjem?

(***BITNO***) Rekli smo da načelo potpunosti zahteva da popisom bude obuhvaćena sva
imovina i sve obaveze, potraživanja spadaju u imovinu i samim tim i kod potraživanja
moramo da obezbedimo usaglašavanje između stvarnog i knjigovodstvenog stanja. Jasno
nam je kako se to radi za osnovna sredstva, za zalihe, prosto tako što odemo u magacin odnosno
u pogon, prebrojimo, izvršimo fizički popis i vidimo da li se to slaže sa knjigovodstvenim
stanjem. Međutim, kada su u pitanju potraživanja postoji jedan dokument koji se zove IZVOD
IZ OTVORENIH STAVKI ili skraćeno se zove IOS. Putem ovog dokumenta preduzeće izvlači
iz knjigovodstvenog stanja potraživanja koja ima prema dužnicima, šalje dužnicima taj izvod iz
otvorene stavke i zahteva od njih da kažu da li i oni imaju isti iznos obaveza u svojim knjigama.
Ako imaju napišu da imaju, vrate nam dokument i to znači da je usaglašeno stvarno i
knjigovodstveno stanje. Ako nemaju napišu koje odstupanje postoji i onda prosto pregovaramo
sa njima i vidimo zbog čega je došlo do tog odstupanja. Dakle, ja kao preduzeće popisujem svoja
potraživanja tako što izvlačim analitiku mojih kupaca i svakom kupcu šaljem izvod iz otvorenih
stavki gde napišem koliko je prema mojim knjigama potraživanje prema njima, oni dobijaju taj
izvod iz otvorenih stavki i idu u svoju analitiku dobavljača jer sam ja njihov dobavljač i vide da
li imaju isto to stanje. Ako imaju napišu to stanje, vrate mi i to znači da je usaglašeno stvarno i
knjigovodstveno stanje, ako ne prosto napišu koje odstupanje postoji i onda se mi usaglašavamo
oko toga zašto je odstupanje nastalo. Uglavnom, na kraju pre zaključka knjiga mora da postoji
usaglašenost između svih potraživanja koja ja imam prema kupcima i između njihovih obaveza
koje oni imaju prema dobavljačima. Kako onda revizor to kontroliše da li su recimo dobro
popisane zalihe? Prosto izvadi uzorak u magacinu i vidi da li su one dobro popisane. Kako
revizori vrše kontrolu da li su dobro popisana potraživanja? → Naprave uzorak kupaca i oni
pošalju sami ovaj izvod iz otvorenih stavki i onda se tu vidi ako se podudara sa onim što je
predzeće uradilo to znači da su i potraživanja popisana na adekvatan način. Dakle, i potraživanja
se popisuju, samo je taj postupak popisivanja drugačiji u odnosu da popis ostale imovine.
Potraživanja se popisuju putem slanja izvoda iz otvorenih stavki gde preduzeće šalje kupcima šta
ono ima u svojim knjigama i zahteva od kupaca da oni pogledaju svoju analitiku dobavljača i da

110
vide da li je stanje usaglašeno. To zahteva načelo potpunosti odnosno načelo istinitosti da bude
obuhvaćena sva ona imovina koja popisom treba da bude obuhvaćena.

7. Trgovinsko preduzeće „P Market“ je sa proizvodnim preduzećem „L Produkt“ 25.12.

zaključilo ugovor o komisionoj prodaji 1.000 komada robe „X“. Na dan 31.12. preduzeće „P
market“ još uvek nije prodalo ništa od preuzete robe.

Pitanje:

a) Kako biste posavetovali preduzeće „P market“ u pogledu popisivanja robe „X“ na dan
31.12?

b) Na koje načelo urednog inventarisanja biste se tom prilikom pozvali?

→ Da li ovo trgovinsko preduzeće mora da popiše ovu robu koja se kod njega nalazi u
komisionoj prodaji? → Mora, i ovde je reč o onoj imovini nad kojom ovo preduzeće ima
ekonomsku svojinu. Nema pravnu svojinu, ali ima ekonomsku svojinu i mora da popiše

111
robu koja se nalazi kod njega u komisionoj prodaji, unosi u posebne popisne liste zato što
je to tuđa imovina koja se na dan popisa nalazi u samom preduzeću. Ovde možemo da se
pozovemo na načelo ekonomske svojine, na načelo potpunosti i na načelo istinitosti. Ovo je
bilo iz perspektive trgovniskog preduzeća kod koga se nalazi roba poslata u komisionu
prodaju jer je to trgovinsko preduzeće koje se između ostalog bavi komisionom prodajom
robe.

Šta je sa ovom robom iz perspektive proizvodnog preduzeća koje je poslalo robu u

komisionu prodaju? → Da li ono treba da uključi tu imovinu u svoje popisne liste? →
Treba, zato što je to njegova imovina koja se na dan popisa nalazi izvan preduzeća odnosno
kod drugog preduzeća.

8. Koje od sledećih načela u najvećoj meri omogućava da se utvrdi odgovornost lica koja su
učestvovala u popisu imovine:

a) Načelo uzimanja u obzir ekonomske svojine

b) Načelo tačnog označavanja

c) Načelo mogućnosti naknadne kontrole

d) Načelo potpunosti

Šta smo rekli, koje načelo omogućava da se izvrši naknadna kontrola? → Načelo mogućnosti
naknadne kontrole koje zahteva čuvanje izvorne dokumentacije, koje onda revizor naknadno
kontroliše. Načelo mogućnosti naknadne kontrole omogućava da se izvrši kontrola da li je
postupak inventarisanja tačno sproveden odnosno odgovornost lica koja su u organizaciji i
sprovođenju učestvovali.

9. Preduzeće „PKB“ je nabavilo 3 kombajna zaključivši ugovor o finansijskom lizingu sa rokom

od 7 godina. Na dan 31.12. uprava preduzeća formira, između ostalog, popisnu komisiju za
osnovna sredstva. Popisna komisija je u popisne liste unela i prethodno pomenuta tri kombajna
koje je preduzeće nabavilo putem finansijskog lizinga.

Pitanja:

a) Da li je popisna komisija ispravno postupila? → Jeste, sredstva koja su uzeta na

finansijski lizing moraju da budu popisana u okviru postupka inventarisanja

b) Koja dva načela popisna komisija može koristiti kao argument? → Načelo ekonomske
svojine i načelo potpunosti odnosno još i načelo istinitosti.

METODE INVENTARISANJA

112
Kada govorimo o metodama inventarisanja, prvo što treba da kažemo jeste koji su to kriterijumi
na bazi kojih se odlučujemo koju ćemo od metoda inventarisanja da izaberemo odnosno koji su
to kriterijumi na bazi kojih se vrši klasifikacija svih metoda inventarisanja.

1. Prvi kriterijum jeste šta je predmet popisa odnosno koji su to imovinski delovi koji su
predmet samog postupka inventarisanja
2. Drugi kriterijum jeste koji je to vremenski period u okviru kojeg se očekuje da će
postupak inventarisanja biti sproveden, da li se inventarisanje vrši tokom cele godine ili u
nekom kratkom vremenskom period ili na tačno određeni dan na samom kraju

Polazeći od ova dva kriterijuma, na bazi toga šta je predmet popisa i na bazi toga koji je
vremeski interval u okviru kojeg se očekuje da će popis biti sproveden, imamo 4 metode
inventarisanja:

1. Inventarisanje na određeni dan

2. Metoda permanentnog inventarisanja

3. Inventarisanje dodavanjem i oduzimanjem

4. Inventarisanje metodom uzorka

Koja je osnovna razlika između prve tri metode inventarisanja u odnosu na ovu poslednju? →
Kod prve tri metode predmet inventarisanja jesu svi imovinski delovi iz kojih se sastoji određena
pozicija i kaže se da ove prve tri grupe metoda zbog toga podrazumevaju potpun obuhvat
imovine. Dakle, ako popisujem zalihe, moram da popišem svaku jedinicu zaliha ponaosob i da
unesem u popisne liste. Poslednja metoda, inventarisanje metodom uzorka podrazumeva da se
popisivanje obavlja putem uzorka imovine, što znači da imamo samo delimičan obuhvat imovine
prilikom postupka inventarisanja odnosno popis nekog imovinskog dela odnosno neke pozicije
vrši se na bazi reprezentativnog uzorka. To znači da kad popisujemo zalihe nećemo popisati
svaku jedinicu zaliha, već ćemo izabrati reprezenativni uzorak i na bazi toga proceniti stvarno
stanje tih zaliha.

1.Inventarisanje na određeni dan

1. Kako se definiše ova metoda i kako se tumači formulacija „na određeni dan“?

Prvo što treba da kažemo u okviru ove metode jeste kako se definiše ova metoda i kako se
tumači ova formulacija na određeni dan. Teorijski gledano, kad kažemo inventarisanje na
određeni dan podrazumevamo da je reč o postupku inventarisanja koji se obavlja u okviru jednog
dana, koji i počinje i završava se u jednom danu, i to na dan bilansa 31.12. To znači da se
teorijski gledano podrazumeva da se dan inventara i dan bilansa podudaraju i da je moguće da se
ceo postupak inventarisanja sprovede u jednom danu. Međutim, s obzirom da ovu metodu
primenjuju pored malih preduzeća gde je zaista moguće sprovesti postupak inventarisanja u
jednom danu i velika preduzeća( gde je nemoguće u jednom danu otpočeti i završiti postupak
inventarisanja), ova formulacija na određeni dan se u praksi nešto fleksibilnije tumači. Pa kad u
praksi kažemo inventarisanje na određeni dan mislimo zapravo na postupak inventarisanja koji

113
se sprovodi u okviru određenog vremenskog intervala oko dana bilansa. Koji je to vremenski
interval zavisi od toga šta je preduzeće naznačilo u planu u organizovanju popisa, ali uglavnom
je to nekih 10-tak dana pre ili nakon dana bilansa.

2. U preduzećima koje veličine je podobnije primeniti ovu metodu?

Odnosno kada je formulisana ova metoda za koja preduzeća se očekivalo da će je primenjivati?

→ Za mala preduzeća. Zašto za mala preduzeća? Pa zato što je kod malih preduzeća kao što su
pekare, knjižare, trafike moguće obaviti postupak inventarisanja u kratkom roku odnosno u
jednom danu i zato što kod tih preduzeća sam zastoj u poslovanju koji zahteva postupak
inventarisanja neće dovesti do velikih gubitaka.

3. Kada se ova metoda primenjuje u većim preduzećima koja pozicija zahteva

popisivanje tačno na dan bilansa (31.12.)?

Rekli smo da se ova metoda primenjuje i u malim i u velikim preduzećima i da od toga zavisi
kako formulišemo ovo na određeni dan. Kod malih preduzeća to zaista jeste jedan dan, kod
velikih to je neki vremenski interval oko dana bilansa, 10-tak dana pre ili nakon dana bilansa.
Međutim, i kod malih i kod velikih preduzeća kada se primenjuje ova metoda postoji određena
bilansna pozicija koja svakako mora da bude popisana na dan 31.12 → GOTOVINA I
GOTOVINSKI EKVIVALENTI. To je navedeno u samom Zakonu o računovodstvu i u
samom pravilniku o sprovođenju popisa. Zašto mora da bude popisana na dan 31.12? → Zato što
je to pozicija koja ima veliki dnevni promet i popis na bilo koji drugi dan ne bi dao pravu
informaciju o stvarnom stanju, zato se ona po principu rastuće likvidnosti nalazi na kraju, jer ima
najveći obrt odnosno najveći dnevni promet, i zbog toga jedina situacija kada imamo sigurno
stvarno stanje jeste ako smo izvršili popis baš na dan 31.12.

4. Koji imovinski delovi su uglavnom predmet popisa ukoliko se primenjuje ova metoda
ili bolje rečeno kojim redosledom treba krenuti sa popisom imovinskih delova kada se
primenjuje metoda inventarisanja na određeni dan?

Ako pretpostavimo da se ova metoda primenjuje u velikom preduzeću gde na određeni dan znači
da počinjemo sa popisom recimo 10 dana pre dana bilansa i treba recimo da završimo do 31.12.,
formiramo popisnu komisiju, organizujemo popis i kojim redosledom popisujemo bilansne
pozicije? → Prvo popisujemo pozicije stalne imovine, pa onda pozicije obrtne imovine da bismo
na dan 31.12 popisali onu imovinu koja ima najveći promet, a to su gotovina i gotovinski
ekvivalenti. Dakle, prvo popisujemo one pozicije koje imaju manji obrt, pa onda one pozicije
koje imaju veći obrt. Zašto? Pa zato što je kako se udaljavamo od dana bilansa manja
verovatnoća da će se nešto promeniti od trenutka od kad smo popisali do dana 31.12.. jer je
manja verovatnoća da će se nešto desiti sa mašinama nego sa zalihama materijala robe i na kraju
sa gotovinom koju zato i moram da popišem na dan 31.12.

* NAPOMENA 1.→ Kada popisujemo osnovna sredstva moramo da popišemo i ona osnovna
sredstva koja su potpuno otpisana, a koja se nalaze u pogonu, znači knjigovdstveno jesu
otpisana, ali postoje u pogonu.(Rashodovanje osnovnih sredstava se vrši u okviru predzaključnih
knjiženja, pa smo se pitali zašto se tu smešta cela priča, pa evo vidimo zato što u okviru postupka
inventarisanja treba da se utvrdi da li postoje neka sredstva koja su knjigovodstveno otpisana, a

114
koja i dalje postoje u pogonu). Zato postupkom inventarisanja moramo da popišemo i ona
osnovna sredstva koja imaju pozitivnu sadašnju vrednost, ali i ona koja su otpisana u knjigama,
ali postoje u pogonu.

*NAPOMENA 2 → Šta radimo sa sitnim inventarom koji se 100% otpisuje? →Imamo onaj sitan
inventar koji se kalkulativno otpisuje čiji će vek trajanja biti duži od godinu dana, od jednog
obračunskog perioda, i onaj sitan inventar koji se 100% otpisuje koji odmah ide na troškove
materijala. Ovaj sitan inventar koji se 100% otpisuje ne popisujemo zato što je on rashodovan pri
samom izdavanju u pogon. Sitan inventar koji se kalkulativno otpisuje moramo da popisemo zato
što on traje duže od jednog obračunskog perioda.

5. Koje su osnovne slabosti ove metode?

1. Prvi nedostatak koji vezujemo za ovu metodu jeste taj što primena ove metode u praksi izaziva
visoke troškove. Izaziva visoke troškove zbog toga što uglavnom zahteva prekid poslovanja
odnosno prekid samog procesa proizvodnje. Naime, postupak inventarisanja mora da se sprovede
u nekom kratkom vremenskom interval i zbog toga prosto zahteva zastoj samog poslovnog
procesa odnosno zastoj procesa proizvodnje. Samim tim ako dođe do zastoja u procesu
poslovanja i proizvodnje, preduzeće propušta da proizvodnjom i prodajom proizvoda ostvari
odgovarajući dodatni profit. Pa u tom smislu preduzeće ima troškove koji su povezani sa
propuštenim gubicima, a ti gubici su propušteni zato što se zahteva prekid poslovnog procesa i
prekid procesa proizvodnje koji onda dovodi do toga da preduzeće manje proizvodi i manje
prodaje nego što se to dešava u nekim uobičajenim uslovima. Visoki troškovi postoje i zbog toga
što u određenim industrijama kao što je procesna industrija recimo troškovi ponovnog
otpočinjanja proizvodnje su izuzetno visoki. Dakle, moramo da obavimo postupak
inventarisanja, moramo makar delimično da zaustavimo process poslovanja i proces proizvodnje,
a u nekim industrijama kao što je procesna industrija troškovi ponovnog otpočinjanja
proizvodnje su poprilično visoki.

2. Drugi nedostatak je taj što ovaj metod inventarisanja dovodi uglavnom do velikog broja
grešaka prilikom samog postupka sprovođenja zato što se zahteva da bude obavljen u nekom
jako kratkom vremenskom intervalu. Ako revizori utvrde da su preduzeća napravila grešku
prilikom popisivanja određenih imovinskih delova od njih se zahteva ponovni popis tih
imovinskih delova što onda zahteva ponovno zaustavljanje poslovnog procesa i procesa
proizvodnje i sve gubitke koji su sa tim povezani.

3. Treći nedostatak odnosi se na to što je prilikom sprovođenja postupka inventarisanja prema

ovoj metodi neophodno dodatno angažovanje radne snage odnosno ili njihov prekovremeni rad
koji se dodatno plaća ili ako ne postoji prekovremeni rad onda je neophodno da odsustvuju sa
svog originalnog radnog mesta kako bi učestvovali u popisnoj komisiji tokom radnog vremena
što onda dodatno usporava njihov proces i stvara velike gubitke.

Vidimo da sva ova tri nedostatka koja smo spomenuli su zapravo povezana sa visokim
troškovima koje ova metoda izaziva, a izaziva visoke troškove jer je postupak inventarisanja
skoncentrisan na jedan kratak vremenski interval pred kraj godine. I što je veće preduzeće to se
očekuje da će biti većih problema odnosno da će biti većih troškova.

115
 2. Metoda permanentnog inventarisanja

Ova metoda podrazumeva da se postupak inventarisanja sprovodi tokom čitavog obračunskog

perioda odnosno tokom čitave godine odnosno da se stvarno stanje određenih imovinskih delova
prati tokom čitave godine. Imamo recimo neko početno stanje, pratimo sva povećanja, pratimo
sva smanjenja i onda na kraju jednostavno dobijamo stvarno stanje koje postoji na dan bilansa
odnosno 31.12., nema potrebe da ponovo na dan 31.12. vršimo fizički popis odnosno da
primenjujemo onu metodu inventarisanja na određeni dan.

Koja je osnovna prednost ove metode u odnosu na prethodnu metodu inventarisanja na određeni
dan?

Ovde su poslovi na postupku inventarisanja pa samim tim i troškovi koji su njima povezani
raspoređeni pravilno na čitav obračunski period, a nisu koncentrisani na kraj godine kao što je to
slučaj kod metode inventarisanja na određeni dan. I pored toga što su troškovi pravilnije
raspoređeni u odnosu na prethodnu metodu, kod ove metode su troškovi postupka inventarisanja
niži u odnosu na onu prethodnu metodu inventarisanje na određeni dan. Zašto su niži troskovi
kod metode permanentnog inventarisanja?→ Zato što ovde nema potrebe za dodatnim
angažovanjem radne snage i nema potrebe za prekidanjem procesa proizvodnje. Dakle, kod ove
metode ne samo da su troškovi obavljanja popisa pravilnije raspoređeni , nego su oni i niži jer
imamo manje angažovanu radnu snagu i nema potrebe za zaustavljanjem procesa proizvodnje jer
se inventarisanje vrši tokom cele godine.

Na koji način se dolazi do krajnjeg stanja određenog imovinskog dela (npr. zaliha) primenom
ove metode? U kom slučaju tako dobijeno krajnje stanje odgovara stvarnom stanju?

Kod metode inventarisanja na određeni dan stvarno stanje zaliha smo dobijali tako što smo vršili
fizičko brojanje zaliha na dan bilansa odnosno u nekom kratkom periodu pre dana bilansa.
Međutim, kod metode permanentnog inventarisanja kada utvrđujemo stvarno stanje nekog
imovinskog dela, stvarno stanje zaliha, ne vršimo fizičko brojanje pred kraj godine zato što
vršimo permanentno inventarisanje tokom cele godine. To znači da na početno stanje zaliha
dodajemo sve nabavke koje su se desile tokom perioda, onda od toga oduzimamo svu potrošnju
zaliha tokom perioda i dolazimo do krajnjeg stanja tog imovinskog dela odnosno zaliha. I sad,
šta se postavlja kao pitanje? Postavlja se pitanje kako da budemo sigurni da to stanje koje smo
dobili putem te formule zaista odgovara onom stanju koji postoji u magacinu na taj dan? →
Kako da budemo sigurni da taj broj koji smo dobili, recimo 100 kg zaliha odgovara zaista
stvarnom stanju zaliha koje postoji u magacinu na taj dan odnosno da budemo sigurni da kada
bismo i otišli u magacin i izmerili te zalihe da bi one zaista bile teške 100 kg? Dakle, koji je
preduslov da bi ova metoda u praksi mogla da da realan rezultat i da bismo mogli samo nju da
primenjujemo bez potrebe da onda obavljamo fizički popis na kraju godine? → Uslov da bi ova
metoda mogla u praksi da funkcioniše i da bi mogla da daje dobre rezultate jeste da nemamo
nedokumentovane ekonomske promene. Nedokumentovane ekonosmke promene su one
promene koje su zaista nastale, koje su promenile stanje imovine, ali nisu bile u tom trenutku
evidentirane. To su: krađe, oštećenja imovne usled neke više sile, to su kalo, rastur, lom i kvar.
Ako nastane bilo koja od ovih promena koje smo sad naveli, kao posledicu ćemo imati da nismo
evidentirali sve nabavke i svu potrošnju zaliha tokom perioda što znači da stanje koje smo dobili
na bazi one formule neće odgovarati krajnjem stanju koje postoji u magacinu. Naravno, nismo

116
uspeli da evidentiramo krađu, nismo uspeli da evidentiramo kalo, rastur, lom i kvar što znači da
će na zalihama kada bismo otišli fizički da prebrojimo biti manje zaliha nego što je dobijeno
preko ove formule. I koja su onda dva preduslova koja moraju da budu ispunjena da bi ova
metoda u praksi mogla da bude u primeni odnosno šta to moramo da uradimo pa da budemo
100% sigurni da neće postojati nedokumentovane ekonomske promene jer samo ako one ne
postoje ova metoda daje dobre rezultate? → Prvo što moramo da uradimo jeste da perfektno
organizujemo samo upravljanje zalihama, odnosno oragnizaciono-tehničko upravljanje zalihama
mora da funkcioniše na najvišem mogućem nivou zato što onda neće biti kala, rastura, loma i
kvara, neće biti krađe, i neće biti oštećenja zaliha. Drugi uslov jeste da imamo savršeno
organizovanu magacinsku evidenciju, znači da budemo sigurni da će biti evidentirane sve nabake
i da će biti evidentirana sva potrošnja zaliha.

Dakle, ova metoda jeste teorijski dobro postavljena, podrazumeva jako niske troškove jer
podrazumeva da mi zalihe pratimo tokom čitave godine i da onda na kraju nema potrebe da ih
fizički brojimo, ali da bi to bilo moguće moramo da garantujemo da ne postoje
nedokumentovane ekonomske promene, a da bismo garantovali da ne postoje nedokumentovane
ekonomske promene moramo da imamo savršeno organizaciono-tehničko upravljanje zalihama i
savršenu magacinsku evidenciju. Pošto kod nas u praksi uglavnom ni jedan od ova dva uslova
nije ispunjen, zakonom se ne dozvoljava primena ove metode, već se zahteva da primenjujemo
metodu inventarisanja na određeni dan, odnosno preduzeća za svoje potrebe mogu da primenjuju
metodu permanentnog inventarisanja, ali svakako na kraju godine moraju da izvrše fizički popis
odnosno inventarisanje na određeni dan. Ova metoda se uglavnom primenjuje u nemačkim i
japanskim preduzećima gde imamo ispunjena ova dva uslova i onda nema potrebe za
zaustavljanjem procesa proizvodnje na kraju jer se vrši permanentno inventarisanje tokom čitave
godine ( u preduzećima u kojima imamo zero effect proizvodnju). Kod nas zakon zahteva
inventarisanje na određeni dan jer smatra da primena ove metode ne bi dala realno stvarno stanje.

3. Inventarisanje dodavanjem i oduzimanjem

Kada se uopšte javlja potreba za ovom metodom? → Određena preduzeća, i to uglavnom ona
preduzeća koja imaju sezonsku komponentu trenda odnosno kojima je sezona oko dana bilansa,
oko 31.12 šalju molbu nadležnom Ministarstvu finansija da im odobri da dan inventara odstupa
od dana bilansa. Da ne bi zaustavljala proces proizvodnje baš u tom nekom interval oko 31.12,
oko Nove godine, da ne bi trpela velike gubitke je rim je tada sezona onda ta preduzeća šalju
molbu tj. zahtev nadležnom Ministarstvu finansija da im dozvoli da dan inventara odstupa od
dana bilansa. Ako dobiju to odobrenje od nadležnog ministarstva, ono im tu naznači koja je
gornja granica dozvoljenog odstupanja, pa se uglavnom kaže da dan inventara može najviše da
odstupa od dana bilansa mesec dana. Ili će inventar sastaviti mesec dana pre ili mesec dana
nakon 31.12. Ovo je preduslov da bismo uopšte mogli da govorimo o primeni ove metode.

 Koja dva uslova moraju biti ispunjena da bismo mogli reći da je primenjena ova metoda
inventarisanja?

Prvi preduslov je da preduzeće dobije dozvolu od nadležnog ministarstva finansija da mu dan

inventara odstupa od dana bilansa, odnosno da inventar sastavlja recimo 1.12. ili 31.1, a drugi
uslov je da preduzeće stvarno i primeni tu dozvolu koju je dobilo i da zaista primeni ovo
inventarisanje dodavanjem i oduzimanjem. Međutim, zašto se ova metoda zove inventarisanje

117
dodavanjem i oduzimanjem? → Pa dakle iako ministarstvo da dozvolu preduzeću da mu dan
inventara odstupa od dana bilansa, to ministarstvo zahteva da preduzeće na kraju svede to
inventarno stanje recimo sa 1.12 ili 31.1 na dan 31.12. Kako se to radi? → Pa radi se primenom
ove metode inventarisanja dodavanjem i oduzimanjem.

 Na koji način dolazimo do stvarnog stanja na dan bilansa kada se inventarisanje sprovodi
pre dana bilansa?

Prvo pretpostavimo da dan inventara prethodi danu bilansa, pretpostavljamo da se popis se

obavlja 1.12, a dan bilansa je 31.12. Preduzeće je iskoristilo mogućnosti, izvršilo je popis
imovine 1.12. Međutim, rekli smo da ministarstvo postavlja zahtev da to stanje bude svedeno na
stvarno stanje 31.12. Kako se to onda radi? Na inventarno stanje utvrđeno 1.12. dodaju se sve
nabavke date imovine koje su se desile od dana inventara odnosno od 1.12 do dana bilansa
odnosno do 31.12. i od toga se oduzima ukupna potrošnja imovine koja se desila u tom periodu i
dobijamo stvarno stanje na dan bilansa, 31.12. Tu može doći do nekih grešaka jer opet
primenjujemo metodu dodavanja i oduzimanja, ali se pretpostavlja da neće postojati velike
greške odnosno da će biti evidentirane sve nabavke i sva potrošnja u tom periodu od mesec dana.
Zato se zove metoda dodavanjem i oduzimanjem.

 Na koji način dolazimo do stvarnog stanja na dan bilansa kada se inventarisanje sprovodi
nakon dana bilansa?

Postoji i druga mogućnost, da je dan inventara nakon dana bilansa. To znači da inventar
sastavljamo 31.1., ali postoji zahtev da se to svede na stvarno stanje 31.12. Onda od tog
inventarnog stanja koje je utvrđeno 31.1.oduzimamo sve nabavke koje su se desile od dana
bilansa do dana inventara, i dodajemo potrošnju zaliha koja se desila od dana bilansa 31.12 do
dana inventara 31.1. Ovo je obrnut postupak od onog malopre.

4. Inventarisanje metodom uzorka

Rekli smo da one prve tri grupe metoda podrazumevaju da kada popisujemo određeni imovinski
deo obuhvatimo sve jedinice iz kojih se taj imovinski deo sastoji i to je bilo potpuno
obuhvatanje, a kod inventarisanja metodom uzorka imamo delimično obuhvatanje. Pa ako
imamo delimično obuhvatanje, odnosno ako se popis vrši na osnovu reprezentativnog uzorka, a
ne na bazi svih jedinica koje čine taj osnovni skup, kod kojih imovinskih predmeta se onda
primenjuje ova metoda?

 Kod kojih imovinskih predmeta se može primeniti ova metoda inventarisanja?

Uglavnom kod onih zaliha koje se sastoje iz velikog broja sitnih pojedinačnih predmeta čija je
cena ista ili približno ista gde fizički popis svih jedinica nije praktičan. Umesto toga ide se na
popis putem uzorka, a pretpostavka je da su cene tih imovinskih delova iz kojih se sastoje te
zalihe iste ili približno iste. Recimo imamo šrafove i dugmiće raznih boja koji se nalaze na
jednom mestu, sigurno nećemo da na kraju godine da brojimo svaki imovinski deo pojedinačno,
nego vadimo neki reprezentativni uzorak i na bazi toga procenjujemo stvarno stanje koje postoji
na kraju godine.

118
  Da li se primenom ove metode utvrđuje količina ukupnih zaliha?

Šta je karakteristično kod ove metode uzorka? Kada se vrši inventarisanje metodom uzorka ne
procenjuje se stvarno količinsko stanje zaliha, nego se procenjuje vrednost zaliha koja postoji na
dan bilansa. Kod svih onih prethodnih metoda se podrazumevalo da utvrđujemo količinsku
komponentu zaliha putem metode inventarisanja, ali pošto ovde to nije izvodljivo mi na bazi
reprezentativnog uzorka zaliha procenjujemo stvarnu vrednost zaliha koja postoji na dan bilansa
i onda to procenjujemo sa vrednošću koja postoji u knjigama i ako se one podudaraju to znači da
su stvarno i knjigovodstveno stanje izjednačeni. *** Koja je dodatna razlika između ove u
odnosu na prethodne metode pored toga što ovde imamo uzorak, a tamo ceo osnovni skup ? Pa
zato što se ovde putem postupka inventarisanja utvrđuje stvarna vrednost zaliha koja postoji na
dan bilansa, a ne stvarna količinska komponenta.

 Koji je osnovni preduslov za uspešnu primenu ove metode?

Osnovni preduslov jeste da imamo kvalitetan, dobro odabran reprezentativni uzorak odnosno da
imamo adekvatan statistički model koji može da obavi ovaj postupak inventarisanja. Danas
postoje brojni softveri koji su razvijeni da bi se primenjivala metoda uzorka.

 Koje su osnovne prednosti ove metode?

Za šta je dobra ova metoda? Zašto se danas sve češće razvijaju softveri, to su uglavnom
statistički softveri, koji treba da omoguće preduzeću da primenjuje ovu metodu uzorka čak i kada
nemamo veliki broj pojedinačnih predmeta, čak i kada imamo obične zalihe? Osnovna prednost
jeste što ne zahteva prekid procesa poslovanja, ne zahteva dodatno angažovanje radne snage i
može se obavljati više puta tokom godine, a ako imamo dobar statistički model odnosno
kvalitetan reprezentativni uzorak, pokazuje se da ova metoda daje tačnije rezultate u odnosu na
one prethodne metode koje podrazumevaju potpun obuhvat imovine odnosno da ćemo manju
grešku napraviti ako primenimo dobar statistički model i dobar reprezentativni uzorak, nego ako
recimo radimo ono inventarisanje na određeni dan.

 Kako se izračunava vrednost neprodatih zaliha robe?

Ako imamo tu ogromnu količinu zaliha koja se sastoji iz velikog broja pojedinačnih predmeta
kako da izračunam vrednost neprodatih zaliha robe? Kako da utvrdimo njihovu stvarnu nabavnu
vrednost? Moramo da izvadimo reprezentativni uzorak, da utvrdimo kolika je prodajna vrednost
tog reprezentativnog uzorka, da utvrdimo kolika je prosečna razlika u ceni na nivou tog
reprezentativnog uzorka i kada od prodajne vrednosti oduzmem prosečnu razliku u ceni
dobijamo stvarnu nabavnu vrednost neprodatih zaliha koja se na dan bilansa nalaze u preduzeću.

NAČELA UREDNOG KNJIGOVODSTVA U UŽEM SMISLU

Kada smo govorili o načelima urednog knjigovodstva rekli smo da se ona sastoje iz tri grupe
načela: načela urednog inventarisanja, načela urednog knjigovodstva u užem smislu i načela
urednog bilansiranja.

119
Zašto preduzeću nije dovoljno da ima kvalitetan onventar imovine? Da li mi možemo na bazi
inventara imovine da utvrdimo koliko se promenila vrednost neke imovine tokom obračunskog
perioda? Ako imamo recimo inventar tekuće godine to poredimo sa inventarom prethodne
godine. Da li mi možemo da utvrdimo za koliko se promenila vrednost te imovine? → Možemo.
Ali šta ne možemo da utvrdimo poređenjem dva inventara? Ne možemo da utvrdimo koje su se
to ekonomske promene desile vezane za taj imovinski deo odnosno koje su to poslovne
transakcije koje su dovele do promene vrednosti date imovine. I zbog toga se vremenom
pokazalo da inventar imovine nije dovoljan knjigovodstvu, iako je nekada bio jedini
knjigovodstveni instrument, jer putem njega ne možemo da pratimo koje su se ekonomske
promene desile tokom obračunskog perioda odnosno ne možemo da vidimo šta se desilo sa
datom imovinom tokom datog obračunskog perioda. Poređenjem inventara dva uzastopna
perioda možemo samo da vidimo da li se vrednost neke imovine povećala ili smanjila, ali ne i šta
je do tih povećanja ili smanjenja dovelo. Šta nam onda treba da bismo videli koje su ekonomske
promene nastale u vezi sa nekom imovinom? Gde to vidimo? → To vidimo putem praćenja
knjiga odnosno putem knjigivodstva. I upravo da bismo pratili ekonomske promene koje se
dešavaju na nekim imovinskim delovima neophodno nam je knjigovodstvo odnosno neophodno
nam je kvalitetno vođenje poslovnih knjiga. I pošto nam je jasno da nam trebaju kvalitetne
poslovne knjige, kvalitetno poslovno knjigovodstvo razvila su se načela urednog knjigovodstva u
užem smislu. To su zapravo sva ona načela odnosno sva ona pravila koja treba da obezbede
adekvatno funkcionisanje knjigovodstva odnosno kvalitetno vođenje poslovnih knjiga. Postavlja
se pitanje šta ta načela urednog knjigovodstva u užem smislu treba da obezbede odnosno na koji
način ta načela obezbeđuju kvalitetno knjigovodstvo i kvalitetno vođenje knjiga?

Obezbeđuju kvalitetno knjigovodstvo i kvalitetno vođenje knjiga tako što obezbeđuju:

 materijalnu urednost knjigovodstva i

 formalnu urednost knjigovodstva

Dakle, nije dovoljan inventar, trebaju nam poslovne knjige, treba nam knjigovodstvo da bismo
pratili poslovne promene koje se na imovni i obavezama tokom perioda dešavaju. Da bismo
imali to kvalitetno knjigovodstvo moramo da formulišemo pravila koja će se samo na to odnositi,
a to su načela urednog knjigovodstva u užem smislu- ona treba da obezbede kvalitetno
knjigovodstvo i vođenje knjiga. Kako će to da obezbede načela urednog knjigovodstva u užem
smislu? Tako što će da obezbede materijalnu urednost knjigovodstva i formalnu urednost
knjigovodstva.

1. Materijalna urednost knjigovodstva

 Kako se obezbeđuje materijalna urednost knjigovodstva odnosno šta znači materijalna

urednost knjigovodstva?

To znači da su sve ekonomske promene tačno obuhvaćene ili bolje rečeno da su tačno
evidentirane sve i samo one ekonomske promene koje su u preduzeću nastale tokom
obračunskog perioda i koje su promenile stanje imovine i obaveza. Sad ćemo da objasnimo šta
znače ta tri dela ove definicije jer ćemo na taj način obajsniti materijalnu urednost knjigovodstva.

120
Rekli smo tačno obuhvatanje svih i samo onih ekonomskih promena koje su stvarno nastale i
promenile stanje imovine i obaveza.

Da vidimo šta znači tačno obuhvatiti ekonomsku promenu?→ Tačno obuhvatiti ekonomsku
promenu znači proknjižiti stvarno nastalu ekonomsku promenu na bazi kvalitetnog dokumenta.
Kvalitetan dokument je onaj dokument koji ima formalnu, računsku i suštinsku ispravnost.
Formalna ispravnost znači da ima sve bitne elemente koje bi taj dokument trebalo da ima,
računska ispravnost znači da su svi iznosi u njemu dobro obračunati, a suštinska ispravnost znači
da svedoči o ekonomskoj promeni koja je zaista nastala. Dakle, to je prvi uslov, kad kažemo
tačno smo evidentirali ekonomsku promenu- da smo proknjižili ekonomsku promenu koja je
stvarno nastala, na bazi ispravnog dokumenta, a ispravan dokument je dokument koji poseduje
formalnu, računsku i suštinsku ispravnost. Zatim drugi uslov je da smo proknjižili promenu na
pravom računu, polazeći od toga na koji deo bilansne kategorije se ta promena odnosi i treći
uslov je da smo proknjižili promenu na pravoj strani računa poštujući princip dvojnog
knjigovodstva. Ovo je bio prvi deo definicije. Drugi deo definicije kaže da smo proknjižili sve
ekonomske promene. Šta znači sve ekonomske promene? Koje sve promene uopšte mogu da
postoje? Mogu da postoje dokumentovane ekonomske promene i nedokumentovane ekonomske
promene. Pa kad kažemo da moramo da proknjižimo sve ekonomske promene koje su
nastale mislimo i na dokumentovane i na nedokumentovane ekonomske promene.
Dokumentovane ekonomske promene su one za koje je dokument sastavljen u samom trenutku
njihovog nastanka. Pa recimo kada nabavljam materijal na bazi prijemnice primim materijal u
preduzeće i knjižim nabavku materijala- ovo je dokumentovana ekonomska promena, nastala je,
sastavljen je dokument u tom trenutku i odmah je i proknjižena. Nedokumentovana ekonomska
promena je ona promena koja je nastala, promenila stanje imovine i obaveza, ali u tom trenutku
nije proknjižena zato što u tom trenutku nije sastavljen odgovarajući dokument za nju. *** Mi
knjižimo ove nedokumentovane ekonomske promene(krađa, ili kalo,rastur, lom i kvar), ali ne u
tom trenutku kada su one nastale zato što tada ne postoji dokument koji dokazuje njihov
nastanak, već kada se u okviru postupka inventarisanja utvrdi njihovo postojanje kao odstupanje
između stvarnog i knjigovodstvenog stanja, kada se naknadno sastavlja nalog za knjiženje i
knjiže se manjkovi ili viškovi. Treći deo definicije kaže da moramo da proknjižimo samo one
ekonomske promene koje su nastale. Odnosno bolje pitanje je da li smemo da proknjižimo
promenu za koju postoji dokument, ali se ta promena nije stvarno desila? → To ne bi smelo da se
knjiži zato što taj dokument ne poseduje suštinsku ispravnost jer ne svedoči o ekonomskoj
promeni koja je stvarno nastala. Često se dešava u grupama preduzeća da imamo recimo jedno
preduzeće koje posluje u zemlji sa visokom poreskom stopom i drugo preduzeće koje posluje u
zemlji sa niskom poreskom stopom da jedno preduzeće recimo drugom fakturiše konsultantske
usluge. I sad kako ćemo mi da dokažemo da je recimo preduzeće A zaista pružilo konsultantsku
uslugu preduzeću B? Revizori kada vrše kontrolu toga uglavnom pretpostavljaju da su se te
konsultantske usluge zaista i pružile. Recimo preduzeće A može da kaže preduzeće iz Nemačke
mi je pružilo odgovarajuću konsultantsku uslugu i evo postoji faktura. Kako mi možemo da
proverimo da li je ta konsultantska usluga zaista i pružena? Teško se proverava i uglavnom se
podrazumeva da je ona pružena, ali to je najčešći primer gde imamo te fiktivne ekonomske
promene. Teško se dokazuje, ali ako se nađu načini, to znači da ta promena nije trebalo da se
proknjiži. Dakle, postoji dokument, tu je, ovo preduzeće koje ima nisku poresku stopu ima
prihode, a ovo preduzeće koje ima visoku poresku stopu ima troškove po osnovu konsultantskih
usluga, niži rezultat i samim tim plaća manji porez. Takve promene koje su teško dokazive

121
uglavnom su instrument da se dobitak premešta iz onih zemalja koje imaju visoke poreske stope
u one zemlje koje imaju niske poreske stope. Ali generalno, to su fiktivne ekonomske promene,
kad postoji dokument, ali se promena nije stvarno desila i te promene ne smeju da se proknjiže
jer one zapravo nisu zaista nastale. Ovo su tri segmenta materijalne urednosti knjigovodstva-
tačno proknjižena promena, na bazi dokumenta, na pravom računu i na pravom mestu, onda smo
rekli da podrazumeva sve ekonomske promene i dokumentovane i nedokumentovane i samo one
koje su nastale što znači da ne smeju da postoje fiktivne promene odnosno ne smemo da
knjižimo dokumenta ako te ekonomske promene koje pišu u dokumentu nisu zaista i nastale.
(kraj drugog dela snimka od 18.11)

2. Formalna urednost knjigovodstva

 Šta se podrazumeva pod pojmom formalna urednost knjigovodstva odnosno šta to treba
da bude obezbeđeno pa da kažemo da imamo formalnu urednost knjigovodstva?

Formalna urednost knjigovodstva se sastoji iz dva aspekta:

 S jedne strane podrazumeva izbor sistema vođenja knjiga i adekvatnu organizaciju

knjigovodstva
 S druge strane imamo izbor vrsta i broja poslovnih knjiga.

To su dva aspekta koja treba da obezbede formalnu urednost knjigovodstva.

Izbor sistema vođenja knjiga i adekvatna organizacija knjigovodstva

Šta znači sistem vođenja knjiga? Kad kažemo sistem vođenja knjiga mislimo na prosto ili dvojno
knjigovdstvo. *** Međutim, kada ovako definišemo ispada da sva preduzeća mogu da biraju da
li će da primenjuju prosto ili će da primenjuju dvojno knjigovodstvo. Ali nemaju sva preduzeća
taj izbor. Koja razlika postoji kada je u pitanju vođenje knjiga između preduzetnika i između
privrednih društava? Kad kažemo privredna društva mislimo na ortačko, komanditno, društvo
doo i akcionarsko društvo. Šta je sa preduzetnicima? Preduzetnike možemo da podelimo u dve
grupe: Jednu grupu preduzetnika čine tzv. paušalci odnosno preduzetnici koji plaćaju paušalni
porez.→ To znači da plaćaju porez nezavisno od toga koliki su rezultat ostvarili. Za svaku
delatnost se odredi koliki je godišnji porez koji treba da se plati i to je najčešće procenat od bruto
zarade koja je postojala u prethodnoj godini. Pa će jedan paušalan porez da plaćaju frizeri, drugi
obućari, treći ugostitelji itd. Zašto je ovo bitno? Bitno je da znamo da paušalni preduzetnici ne
vode knjige. Oni nemaju obavezu da vode poslovne knjige. Oni imaju neku knjigu prometa i
evidentiraju promet koji imaju u toku godine, ali ne vode poslovne knjige ovo nije u ovom
trenutku mnogo bitno). Drugu grupu preduzetnika čine oni preduzetnici koji plaćaju porez na
ostvareni rezultat u skladu sa zakonom o porezu na lični dohodak građana. Zašto u skladu sa
ovim zakonom o porezu na lični dohodak građana? → Zato što preduzetnici predstvaljaju
FIZIČKA LICA, nemaju status pravnih lica. Postoje kriterijumi koji razvrstavaju paušalce i
nepaušalce, koliki im je promet, da li su u sistemu pdv-a itd. Ovi drugi koji nisu paušalci, koji se
oporezuju u skladu sa ovim zakonom moraju da vode poslovne knjige pri čemu mogu da prave
izbor da li će da vode knjige po sistemu prostog ili po sistemu dvojnog knjigovodstva. To je
jedina grupa preduzeća koja ima izbor da li će prosto ili će dvojno knjigovodstvo. Bilo koje
knjigovodstvo da koriste moraju da obračunaju rezultat i na taj rezultat se primenjuje stopa od

122
10%.- to je poreska stopa na tzv prihode od samostalne delatnosti. Vidimo da se preduzetnici ne
oporezuju u skladu sa zakonom o porezu na dobit, jer se zakon o porezu na dobit primenjuje na
pravna lica odnosno na privredna društva.

 Šta je prosto, a šta je dvojno knjigovodstvo?

Prosto knjigovodstvo jeste zapravo takozvana nepotpuna knjigovodstvena evidencija odnosno u

sistemu prostog knjigovodstva se evidencija vodi samo za pojedine imovinske delove i za
pojedine kategorije prihoda. I zbog toga što imamo nepotpunu knjigovodstvenu evidenciju
odnosno što ne obuhvatamo sve imovinske delove i sve prihode nemamo zaokružen sistem
računa i samim tim ne može da važi princip dvojnog knjigovodstva da svaka ekonomska
promena tangira najmanje dve različite strane dva različita računa. Ako recimo imamo
ekonomsku promenu koja tangira osnovna sredstva i zalihe, a mi vodimo samo evidenciju o
osnovnim sredstvima, a ne o zalihama, naravno da onda ne može da bude zadovoljen princip
dvojnog knjigovodstva. Kod sistema prostog knjigovodstva rezultat se utvrđuje na bazi
inventara, kao razlika između neto imovine na kraju u odnosu na početak obračunskog perioda
pri čemu moramo da korigujemo sve uplate i isplate vlasnika koje se evidentiraju preko ličnog
računa vlasnika jer to nisu prihodi i rashodi tekućeg perioda.

S druge strane imamo dvojno knjigovodstvo i ono podrazumeva da se vodi potpuna evidencija o
svim bilansnim kategorijama, i o aktivi, i o obavezama, kapitalu, prihodima i rashodima. Kad
kažemo dvojno knjigovodstvo mislimo na potpunu knjigovodstvenu evidenciju odnosno na
knjigovodstvenu evidenciju koja se odnosi na sve bilansne kategorije. Samim tim pošto imamo
potpunu knjigovodstvenu evidenciju za sve bilansne kategorije to znači da imamo zaokružen
sistem računa i to onda znači da može da važi princip dvojnog knjigovodstva odnosno da će
svaka ekonomska promena tangirati najmanje dve različite strane dva različita računa. Kada se
primenjuje princip dvojnog knjigovodstva odnosno sistem dvojnog knjigovodstva rezultat se
utvrđuje kao razlika između prihoda i rashoda u BU.

 Koja je još razlika između prostog i dvojnog knjigovodstva osim ovih suštinskih razlika
koje smo ovde spomenuli odnosno imamo tog preduzetnika kao jedino lice koje može da
bira da li hoće prosto ili hoće dvojno knjigovodstvo?

Kad imamo prosto knjigovodstvo sam preduzetnik može da vodi knjige, a ako imamo dvojno
knjigovodstvo onda moramo da angažujemo knjigovodstvenu agenciju da nam vodi knjige.

I još jedna važna stvar: Prema novom zakonu o računovodstvu ne postoji više sistem prostog
knjigovodstva. Međutim, pošto je prosto knjigovodstvo definisano ovim zakonom o porezu na
lični dohodak građana, a tu još nije izbačeno, dok se ne usklade ta dva zakona postojaće još uvek
i prosto i dvojno knjigovodstvo. Kad se budu uskladili u nekoj skorijoj budućnosti, prosto
knjigovodstvo više neće postojati i neće se nuditi kao mogućnost što znači više poslova za
knjigovodstvene agencije.

Kada govorimo o privrednim društvima, ona svakako moraju da poštuju princip dvojnog
knjigovodstva. U zakonu o računovodstvu se naglašava da privredna društva koja imaju status
pravnih lica moraju da vode knjige po sistemu dvojnog knjigovodstva i da plaćaju porez na
dobitak u skladu sa zakonom o porezu na dobit po stopi od 15%.

123
  Šta se podrazumeva pod adekvatnom organizacijom knjigovodstva?

Otvaramo preduzeće, i izabrali smo sistem vođenja knjiga i sad treba da organizujemo
knjigovodstvo da bismo obezbedili formalnu urednost. Adekvatna organizacija knjigovodstva
podrazumeva dve stvari:

1. Kreiranje kontnog plana

2. Organizaciju kretanja dokumentacije u samom preduzeću

Ovo su dva ključna organizaciona rešenja kad uvodimo knjigovodstvo odnosno računovodstvo u
neku firmu.

Kontni plan predstavlja spisak svih stvarno otvorenih računa u jednom preduzeću putem kojeg se
evidentiraju sve ekonomske promene koje su nastale u nekom obračunskom periodu. Kontni plan
se kreira na bazi kontnog okvira. Kontni okvir je spisak svih mogućih računa, a kontni plan je
spisak onih računa koji trebaju samom preduzeću i koje ono bira da vodi u svom knjigovodstvu.
Ovo je prvo organizaciono rešenje koje je jako bitno jer od toga zavisi i kvalitet
računovodstvenog informacionog sistema.

Drugo važno organizaciono rešenje je da dobro organizujemo kretanje dokumentacije. To znači

da organizujemo kretanje dokumentacije tako da prođe što manje vremena od trenutka od kad je
nastao dokument odnosno ušao u samo preduzeće do trenutka dok ne stigne u knjigovodstvo i
dok ne bude proknjiženo. Dakle, zakon o računovodstvu zahteva da dokument od trenutka
nastanka do trenutka dok ne dođe u knjigovodstvo sme da prođe najviše 3 dana, a od trenutka od
kad dokument dođe u knjigovodstvo dok ne bude proknjižen najviše 5 dana. Revizori kada
dolaze u preduzeće gledaju datume na fakturama ili na dokumentima kada su nastala i datume na
nalogu za knjiženje da bi videli da li su ti zakonski rokovi ispoštovani. Preduzeće mora da
organizuje, pogotovo veliki sistemi da se dokumentacija tako kreće da se ispoštuju ovi zakonski
rokovi, a po mogućstvu da ti rokovi budu još i kraći da bi postojalo ažurno knjigovodstvo
odnosno kvalitetan računovodstveni informacioni sistem.

S druge strane rekli smo da imamo izbor vrsta i broja poslovnih knjiga. Šta to znači odnosno o
kojim poslovnim knjigama pričamo? Koja su dva osnovna tipa poslovnih knjiga? Dnevnik i
glavna knjiga. Sad kad organizujemo knjigovodstvo da vidimo koliko glavnih knjiga treba da
imamo, koliko dnevnika treba da imamo i koje vrste treba da imamo i to u najvećoj meri zavisi
od veličine preduzeća odnosno od delatnosti kojom se preduzeće bavi. Dnevnik je jedna od dve
osnovne poslovne knjige u kojoj se vodi hronološka evidencija ekonomskih promena. Koliko će
dnevnika preduzeće imati zavisi od njegove veličine. Mala preduzeća uglavnom imaju jedan
dnevnik, velika preduzeća imaju veći broj dnevnika i pošto mi uglavnom pričamo o velikim
preduzećima odnosno imamo njih u fokusu, da vidimo šta to znači imaju veći broj dnevnika. Kad
preduzeće ima veći broj dnevnika to znači da postoji jedan opšti dnevnik u kojem se vodi
hronološka evidencija za sve bilansne kategorije odnosno za sve pozicije, a pored tog jednog
opšteg dnevnika imamo i veći broj specijalnih dnevnika. U tim specijalnim dnevnicima se vodi
hronološka evidencija za pojedinačne bilansne pozicije odnosno za pojedinačne stavke imovine.
Koji će specijalni dnevnici postojati zavisi od veličine i delatnosti kojom se preduzeće bavi.
Trgovinska preduzeća će imati specijalne dnevnike za robu A, za robu B, za robu C pa će u tom
dnevniku pratiti samo šta se dešava sa tom robom u datom obračunskom periodu jer se

124
pretpostavlja da ta roba ima veliki promet na dnevnom nivou. Investicioni fondovi će imati
dnevnike za hartije od vrednosti, preduzeće X, preduzeće Y, obevznice tipa A i tipa B, zato što
se predpostavlja da te HOV imaju veliki dnevni obrt i zato se izdvajaju na jednom mestu. S
druge strane imamo glavnu knjigu u kojoj se vodi sistematska evidencija odnosno evidencija
preko računa. ***koliko glavnih knjiga preduzeće ima? Koliko glavnih knjiga preduzeće ima
zavisi od toga koji je važeći kontni okvir. Prema funkcionalnom kontnom okviru postoji jedna
glavna knjiga gde se nalazi istovremeno i finansijsko i pogonsko knjigovodstvo koje je kod nas
važio do 1997. godine. Prema bilansnom kontnom okviru koji je danas važeći od 1997.godine
imamo dve glavne knjige: glavna knjiga prvog stepena koja se odnosi na finansijsko
knjigovodstvo i glavna knjiga drugog stepena koja se odnosi na pogonsko knjigovodstvo. Pored
glavnih knjiga, možemo imati i pomoćne knjige odnosno analitičku evidenciju. Za koje pozicije
ćemo otvarati ove pomoćne knjige zavisi od delatnosti kojom se preduzeće bavi odnosno od
prometa koji se na tim pozicijama dešavaju. To su najčešće kupci, dobavljači, materijal, roba,
gotovi proizvodi, ako smo banka onda će to biti hov, krediti itd.

PRETPOSTAVKE FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA

 Dve osnovne pretpostavke koje moraju biti zadovoljene prilikom sastavljanja finansijskih
izveštaja (koje se nalaze u osnovi svih MRS i MSFI):

1. Princip Kontinuirano poslovanje (Going concern princip)

2. Princip nastanka poslovnog događaja (obračunska osnova)

Ono što je bitno da znamo da objasnimo jeste zašto se ove dve stvari zovu pretpostavkama
finansijskog izveštavanja? Šta to znači pretpostavke finansijskog izveštavanja? To znači da ova
dva principa predstavljaju preduslov da bismo uopšte mogli da sastavljamo finansijske izveštaje
tako što ćemo da primenjujemo načela i tako što ćemo da primenjujemo računovodstvene
standarde. Znači preduzeće mora da posluje u skladu sa going concern principom i preduzeće
prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja mora da poštuje princip nastanka poslovnog događaja
odnosno obračunsku osnovu. I u tom smislu su ovo pretpostavke finansijskog izveštavanja.

1. Kontinuirano poslovanje (Going concern princip)- ovo imamo i kao posebno ispitno
pitanje

Pre nego što pređemo na samo objašnjenja ovog principa, da vidimo za koja preduzeća možemo
da kažemo ovo su preduzeća koja posluju po tom prinicpu, a za koja preduzeća možemo da
kažemo da ne posluju po tom principu?

1. Za koja preduzeća možemo da kažemo ovo su preduzeća za koja znamo sigurno da posluju po
going concern principu i na njih možemo da primenimo načela i standarde? To su ona preduzeća
koja su osnovana sa namerom da kontinuirano dugo posluju odnosno sa namerom da na
kontinuiranoj osnovi obavljaju delatnost zbog koje su osnovani. Ili se još kaže da su to oni
entiteti odnosno ona preduzeća za koja se trenutak likvidacije ne očekuje u nekoj sagledivnoj
budućnosti. Kad bismo rekli ovo na ispitu recimo to ne bi bio potpun odgovor. Prosto ja mogu da

125
osnujem preduzeće danas sa namerom da kontinuirano poslujem i da posle 2 meseca odem u
stečaj. Dakle, da bismo mogli da kažemo da je to preduzeće koje posluje po going concern
principu to je preduzeće koje ima nameru da kontinuirano dugo posluje i osnovano je sa tom
namerom, ali ima i sposobnost (odnosno da dovoljno uspešno posluje) kontinuiranog poslovanja
koje mora da dokazuje najmanje jednom godišnje da bi zaista moglo da se kaže da je preduzeće
koje ispunjava očekivanja odnosno nameru da kontinuirano dugo posluje.

2. Koji su to entiteti odnosno koja su to preduzeća za koja ne možemo da kažemo da posluju po

going concern principu? To su prvo ona preduzeća koja su osnovana sa namerom da obave jedan
poslovni poduhvat, najčešće neki projekat, nakon čega se gase, a preostala imovina se
rasprodaje. Ovo je najčešće slučaj u građevinskoj industriji, kada se grade određena naselja ili
recimo mostovi. Međutim, ovo nije jedino preduzeće za koje možemo da kažemo da ne posluje
po going concern principu. Pored toga, ona preduzeća koja su osnovana sa namerom da
kontinuirano dugo posluju, ali su zbog lošeg poslovanja vremenom izgubila tu sposobnost su
takođe ona preduzeća koja ne posluju po going concern principu. I to je onda potpun odgovor.
Zašto je za nas kao sastavljače finansijskih izveštaja da znamo da li se pred nama nalazi
preduzeće koje posluje po going concern principu u narednih godinu dana za koliko se
proveravaju te pretpostavke ili je pred nama preduzeće koje prestaje sa poslovanjem odnosno
koje ne posluje po going concern principu? → Zato što od toga zavisi kako ćemo vrednovati
imovinu i obaveze odnosno od toga zavisi kao ćemo utvrđivati finansijski rezultat.

Prvo se fokusiramo na going concern preduzeća i kako se vrednuju imovina i obaveze kod tih
preduzeća? → Koje se nama vrednosti nude, gde mi kao računovođe možemo da pročitamo koje
sve vrednosti dolaze u obzir kada vrednujemo imovinu i obaveze preduzeća? Gde su sadržane te
osnove za vrednovanje? → u KONCEPTUALNOM OKVIRU.

KONCEPTUALNI OKVIR je baza od koje se polazi kada se formulišu sva pravila, i načela i
standardi, koji važe za preduzeća koja posluju po going concern principu. Zašto? Pa zato što je
going concern princip pretpostavka da bismo mogli da primenjujemo načela i standarde. Dakle,
konceptualni okvir je baza od koje se polazi kada se formulišu načela i standardi. S obzirom da
se načela i standardi primenjuju samo na preduzeća koja posluju po going concern principu to
znači da je za nas bitno šta piše u konceptualnom okviru. U tom konceptualnom okviru piše da
postoje 4 osnove vrednovanja između kojih mi biramo kada vrednujemo imovinu i obaveze,a
koju ćemo primenjivati zavisi od konkretnog standarda odnosno načela:

1. Istorijski trošak( nabavna vrednost i cena koštanja)

2. Fer vrednost
3. Reprodukciona vrednost odnosno troškovi ponovne zamene
4. Sadašnja odnosno diskontovana vrednost

Zašto su ovo osnove za vrednovanje? Zato što su to entiteti odnosno preduzeća na koja se
primenjuje konceptualni okvir odnosno načela odnosno standardi.

Drugo pitanje jeste kako kod ovih preduzeća obračunavamo finansijski rezultat? Pošto su ovo
preduzeća koja kontinuirano dugo posluju ne možemo da čekamo kraj života preduzeća pa da
vidimo kako je ono poslovalo, već su nam u kratkom roku neophodne informacije o periodičnom
rezultatu. Da bismo u kratkom roku mogli da utvrdimo periodični rezultat zamišljamo na kraju

126
godine da je preduzeće prestalo sa poslovanjem i rezultat utvrđujemo kao razliku između prihoda
i rashoda zbog toga što smo zamislili da je preduzeće prestalo sa poslovanjem iako ono stvarno
posluje, poslovne operacije još nisu dovršene do kraja, što znači da se tokovi rentabiliteta ne
poklapaju sa tokovima novca, mi dajemo prednost tokovima rentabiliteta i periodični rezultat
računamo kao razliku između prihoda i rashoda. I kada pogledamo ovo što smo rekli, vidimo da
se mi zaista bavimo tim preduzećima koja posluju po going concern principu.

 Sad treba da vidimo šta je sa onim drugim preduzećima koja ne posluju po going concern
principu? Da kažemo kako se vrednuje imovina, a kako utvrđuje finansijski rezultat kod
preduzeća koja ne posluju po going concern principu?

Kako se vrednuje imovina? Dakle, reč je o preduzećima koja koriste imovinu, a sva preostala
imovina u trenutku prekida poslovanja preduzeća će biti prodata što znači da korisnike
finansijskih izveštaja takvih preduzeća, koja su osnovana za jedan poslovni poduhvat ili prestaju
sa poslovanjem zanima likvidaciona vrednost te imovine odnosno likvidaciona vrednost je
vrednost po kojoj imovina može biti unovčena u nekom kratkom roku. I pošto su to preduzeća
koja rasprodaju svoju imovinu koja je preostala, onda korisnike finansijskih izveštaja zanima
koliko će oni dobiti unovčenjem te imovine što znači da se za vrednovanje te imovine koriste
likvidacione vrednosti. Šta je sa rezultatom? → Kod ovih entiteta koji ne posluju po going
concern principu računamo totalni rezultat koji predstavlja razliku između priliva i odliva
odnosno pošto je reč o preduzećima koja prestaju sa poslovanjem sve poslovne operacije su
dovršene što znači da su tokovi rentabiliteta i tokovi novca podudarni, što znači da je rezultat
razlika između priliva i odliva odnosno da je jednak neto novčanom toku. Zato je za nas bilo
bitno o kojim entitetima govorimo jer od toga zavisi kako ćemo vrednovati imovinu i računati
rezultat.

Rekli smo da su preduzeća koja kontinuirano posluju ona koja su osnovana sa namerom da
kontinuirano posluju i ona koja imaju sposobnost da kontinuirano dugo posluju. Šta znači da
neki entitet ima sposobnost da kontinuirano dugo posluje? Odnosno koje su to dve stvari koje se
posmatraju kada se analizira da li entitet zaista ima sposobnost da kontinuirano dugo posluje? →
To su PROFITABILNOST odnosno posmatramo da li je to entitet koji generiše pozitivne
finansijske rezultate i LIKVIDNOST odnosno SOLVENTNOST odnosno posmatramo da li taj
entitet u zakonskim rokovima izmiruje obaveze prema svojim poveriocima. Ako su ispunjene
ove dve pretpostavke i ako postoji namera entiteta da kontinuirano dugo posluje onda je to zaista
entitet koji posluje po going concern principu.

 Koji je to finansijski izveštaj u kojem mi možemo da pronađemo tu informaciju da li je

pred nama entitet koji posluje po going concern principu ili ne? → NAPOMENE UZ
FINANSIJSKE IZVEŠTAJE. Jedna od obaveznih napomena, pošto u napomenama
imamo napomene koje su obavezne i one koje su dobra volja samog menadžmenta,
odnosno računovođe, e pa jedna od obaveznih napomena u napomenama uz finansijske
izveštaje jeste ta da li je ispunjena pretpostavka finansijskog izveštavanja odnosno da li
preduzeće posluje po going concern principu ili ne. Zašto je to obavezna napomena?→
Pa zato što od toga zavisi, od ispunjenosti te pretpostavke da li preduzeće uopšte može da
sastavlja finansijske izveštaje poštujući načela i standarde. Kod nekih preduzeća koja su
sumnjivija, revizor kada dođe u takvo preduzeće, prvo što posmatra je da li postoji ta
napomena i proverava da li su te pretpostavke ispunjene, da li preduzeće zaista posluje po

127
 going concern principu jer u suprotnom on nema šta dalje da radi ako ta pretpostavka nije
zadovoljena jer ne može da kontroliše da li su izveštaji sastavljeni u skladu sa načelima i
standardima ako načela i standardi i ne mogu da se primene odnosno ako ova
pretpostavka nije zadovoljena.
 Druga važna stvar jeste na koji vremenski period se odnosi ta procena? Moramo da
budemo određeni, u napomeni mora da stoji da preduzeće posluje u skladu sa going
concern principom odnosno da su ispunjene pretpostavke da ono posluje u skladu sa tim
principom u narednih 12 meseci odnosno godinu dana od dana kada su sastavljeni
finansijski izveštaji.
 Poslednje pitanje (profesorka često pita) kaže da li je moguće da se desi da preduzeće
posluje neprofitabilno i nelikvidno, a da i pored toga u napomena uz finansijske izveštaje
stoji da preduzeće posluje po going concern principu i da pritom revizor na to dao
pozitivno mišljenje? Samo u slučaju ako je sastavljen sanacioni plan odnosno plan
restrukturiranja, ako su taj plan restukturiranja usvojili vlasnici i poverioci i ako je revizor
upoznat sa samim planom restrukturiranja. Zašto? Dakle, ako je usvojen sanacioni plan
odnosno plan restrukturiranja koji su usvojili vlasnici i poverioci to znači da kada budu
bile preduzete te sanacione mere da će preduzeće nastaviti sa kontinuiranim poslovanjem,
da se ne gasi, ne odlazi u stečaj nego će nastaviti kontinuirano da posluje i revizori
moraju biti upoznati sa tim. I onda iako je neprofitabilno i nelikvidno može da stoji ta
kvalifikacija i da revizor na to da pozitivno mišljenje. Ali preduslov je da postoji
formalan sanacioni plan, plan restrukturiranja usvojen odnosno potpisan od strane
vlasnika i poverioca čime je garantovano da će preduzeće nastaviti da posluje
kontinuirano nakon sprovođenja sanacionih mera odnosno da će u nekom kraćem roku
ponovo biti profitabilno i likvidno.

Druga pretpostavka koja mora biti zadovoljena jeste PRINCIP NASTANKA POSLOVNOG
DOGAĐAJA odnosno tzv. OBRAČUNSKA OSNOVA. Postoje različite osnove i postavlja se
pitanje čega su to osnove odnosno na koju osnovu mislimo? Ovde se misli na osnove odnosno
principe koji definišu u kom trenutku smemo da priznamo neku ekonomsku promenu odnosno
poslovni događaj u finansijskim izveštajima. Postoje:

a) Gotovinska osnova (Cash accounting)

b) Modifikovana gotovinska osnova

c) Modifikovana obračunska osnova

d) Obračunska osnova (Accrual accounting)

a) Kao jedan ekstrem imamo GOTOVINSKU OSNOVU, keš princip ili tzv. Cash
accounting. Šta podrazumeva gotovinska osnova? Gotovinska osnova odnosno keš
princip podrazumeva da ekonomsku promenu smemo da priznamo u finansijskom
izveštaju samo onda kada je ta promena praćena tokovima gotovine. To bi značilo da
recimo prihode smemo da priznamo tek onda kada su naplaćeni, odnosno da rashode
smemo da priznamo tek onda kada su isplaćeni. Jasno je da mi u redovnom finansijskom

128
 izveštavanju, u poslovnom računovodstvu ne primenjujemo gotovinsku osnovu. Zbog
čega? Zato što se smatra da ona u kratkom roku ne bi dala dovoljno blagovremene i
dovoljno relevantne informacije. Ako bismo čekali tek da nešto bude naplaćeno da bismo
priznali u finansijskom izveštaju smatra se da takvi finansijski izveštaji ne bi bili
blagovremeni i da ne bi bili dovoljno relevantni korisnicima finansijskih izveštaja. I zato
se u poslovnom računovodstvu odnosno u redovnom finansijskom izveštavanju, u
bilansima kojima se mi bavimo, odbacuje gotovinska osnova odnosno keš princip. Ovaj
keš princip se primenjuje u BUDŽETSKOM RAČUNOVODSTVU odnosno kad se
sastavlja budžet države, kad se pravi pregled javnih prihoda i javnih rashoda, onda se
poštuje keš princip. Podrazumeva se da su ti javni prihodi i javni rashodi tokom godine
naplaćeni. U poslovnom računovodstvu se ova osnova odbacuje.
b) Modifikovana gotovinska osnova
c) Modifikovana obračunska osnova

Modifikovana gotovinska osnova i modifikovana obračunska osnova se takođe odnose na

budžetsko računovodstvo.(ne moramo ovo spominjati)

d) ) OBRAČUNSKA OSNOVA (Accrual accounting)→ Kao drugi ekstrem u odnosu na

gotovinsku osnovu jeste obračunska osnova. I to je ono što nas zanima odnosno to je druga
pretpostavka finansijskog izveštavanja, obračunska osnova, princip nastanka poslovnog
događaja ili sve češće se i kod nas u praksi preuzima engleski termin accrual accounting pa
se kaže akrualno računovodstvo odnosno akrual. Ako to čujemo, to je ništa drugo nego
obračunska osnova odnosno princip nastanka poslovnog događaja. Ta obračunska osnova
kaže da se u finansijskim izveštajima moraju priznati sve one ekonomske promene koje
su nastale nezavisno od toga da li su praćene tokovima gotovine. Kad nabavimo materijal
mi ga svakako priznajemo u bilansu nezavisno od toga da li smo ga platili ili ne. Kad
prodamo gotove proizvode mi priznajemo to kao prihod nezavisno od toga da li smo te
prihode naplatili ili ne. Vidimo dakle da je usvojena obračunska osnova, i priznajemo
ekonomske promene kada su nastale nezavisno od toga da li su praćene tokovima gotovine.
Šta nam onda ovaj princip obezbeđuje? Dakle, imam princip kontinuiranog poslovanja i
imam princip nastanka poslovnog događaja kao dve pretpostavke. S jedne strane imam
princip kontinuiranog poslovanja koji zahteva da u kratkom roku obračunam periodični
rezultat kao razliku između prihoda i rashoda. Pa da bi to bilo moguće onda moramo da
uvedemo i princip obračunske osnove koji kaže da sve prihode i rashode moram da priznam
u datom periodu nezavisno od toga da li su oni naplaćeni ili isplaćeni i nezavisno od toga da
li su praćeni tokovima gotovine. *** Danas se sama definicja ovog principa nastanka
poslovnog događaja menja, odnosno promenila se u odnosu na neki prethodni period. Rekli
smo da princip nastanka poslovnog događaja znači da u finansijskim izveštajima priznajemo
stvarno nastale promene nezavisno od tokova gotovine. I kada je u pitanju drugi deo
definicije- nezavisno od tokova gotovine tu se faktički ništa nije promenilo. Međutim,
promena je nastala u tome a šta znači stvarno nastala ekonomska promena?→ U tom pogledu
imamo drastičnu promenu u računovodstvu koja se desila u prethodnih par godina. Šta znači
ekonomska promena je nastala odnosno poslovni događaj je nastao pa mogu da ga priznam u
finansijskim izveštajima? → Do skoro to je značilo da je to događaj koji je počeo i koji se
završio u prošlosti. Pa recimo nabavka materijala- počela je i završila se u prošlosti i
priznajemo materijal u bilansu. Prodaja gotovih proizvoda- počela je i završila se u prošlosti i

129
 priznajemo je kao prihod. Međutim, danas se taj koncept nastalog poslovnog događaja šire
shvata. Pa pored toga što pod poslovnom promenom smatramo i ono što je počelo i završilo
se u prošlosti, danas pod nastalom poslovnom promenom podrazumevamo i onu promenu
koja će se desiti u budućnosti pod uslovima koji su danas definisani. Ko je najviše lobirao da
se izvrši ovakva promena? U jednom standardu je izvršena ovakva promena uz dobru
argumentaciju. Kad smo radili konceptualni okvir videli smo da standard može da odstupa od
okvira i da onda standard ima prednost. U jednom standardu u jednom trenutku izmenjena je
definicija nastalog poslovnog događaja i ta definicija će biti usvojena u novom
konceptualnom okviru kroz njegovu reviziju. Ko je najviše lobirao da se promeni sama
definicija, a ta promena definicije nastalog poslovnog događaja ima značajni uticaj na
finansijske izveštaje? Odnosno u nekom prethodnom periodu, od 90-tih godina pa na dalje
koja su to preduzeća koja faktički dominiraju privrednom stukturom pogotovo kada
govorimo o anglosaksonskoj praksi? → To su FINANSIJSKE INSTITUCIJE. One trguju
hartijama od vrednosti. Posebno su bitni investicioni fondovi. Pa koje su to onda HOV gde ja
danas ugovaram šta će da se desi u budućnosti? →to su TERMINSKI UGOVORI-
FJUČERSI, OPCIJE NA AKCIJE, FORVARDI, SVOPOVI. Pre nego što je izvršena
promena definicije nastanka poslovnog događaja to su bile vanbilansne stavke. I sada kad
čitamo neku literatutu koja je malo starija pročitaćemo da su derivati odnosno terminski
ugovori vanbilansne stavke. Bili su do skoro, od sada kada gledamo finansijske izveštaje
pogotovo finansijskih institucija, pogotovo svetskih kao što su investicioni fondovi videćemo
derivate. Zašto? Zato što je izmenjena definicija šta se podrazumeva pod tim nastao je
poslovni događaj. Sad kad kažemo da u finansijskim izveštajima moramo da priznamo sve
nastale promene, to znači da priznajem i ono što je počelo i završilo se u prošlosti, i ono što
će se desiti u budućnosti ali pod uslovima koji su danas definisani. Izmenom te definicije se
stvorio prostor da se u finansijskim izveštajima prikažu derivati jer danas empirijski podaci
pokazuju da je trgovina derivatima odnosno da je vrednost prometa derivata tokom godine 11
puta veća od svetskog GDP-a što onda jasno govori da ako izostavimo njih iz finansijskih
izveštaja da će finansijski izveštaji imati manju iskaznu moć.

Bazični principi finansijskog izveštavanja

1. Princip poslovne jedinice

2. Princip monetarne stabilnosti (Princip novčanog merila)

3. Princip podvajanja poslovnih godina

Zašto su ovo bazični principi? Zato što su ovo tri stvari bez kojih računovodstvo odnosno
finansijsko izveštavanje faktički ne bi moglo da postoji. Ovo su tri potrebna uslova da bismo
uopšte mogli da govorimo o računovodstvu odnosno da bismo mogli da govorimo o
finansijskom izveštavanju. Moramo da imamo poslovnu jedinicu za koju ćemo da sastavljamo
finansijske izveštaje, moramo da imamo novac kao meru vrednosti koji ćemo da iskazujemo sve
bilansne pozicije i moramo da imamo poslovnu godinu u okviru koje ćemo da sastavljamo
finansijske izveštaje. U tom smislu govorimo o bazičnim principima.

1. Princip poslovne jedinice → Ovaj princip zahteva da računovodstveno gledano imovina koja
je uložena u preduzeće bude odvojeno posmatrana od lične imovine vlasnika i poverilaca i da se

130
uspešnost upravljanja tom imovinom kontroliše putem rezultata odnosno putem dobitka koji
povećava tu imovinu i gubitka koji smanjuje tu imovinu. Zbog čega računovodstvo insistira da se
imovina uložena u preduzeće odvoji od ostale lične imovine vlasnika i poverilaca? Zato što je to
ona imovina koja predstavlja poslovnu imovinu, koja se koristi u poslovanju, ona imovina koja
se koristi da bi se ostvario periodični rezultat. Kako se to računovodstveno postiže? Ako ovo sad
pretvorimo u računovodstvo odnosno u finansijske izveštaje putem čega se postiže da imovinu
uloženu u preduzeće odvojeno posmatramo od lične imovine vlasnika i poverilaca i da kontrolu
uspešnosti upravljanja tom imovinom pratimo putem rezultata. Tako što imamo BS imamo BU.
To računovodstvo kaže, hoću da pratim imovinu koja je uložena u preduzeće odvojeno od lične
imovine vlasnika i poverilaca i hoću da vidim koliko se uspešno upravlja tom imovinom putem
rezultata, ali to onda moram da pretvorim u finansijske izveštaje, a gde ću ja to da vidim u
računovodstvu? Pa u BS i BU. Znači od preduzeća, od poslovne jedinice formiram jednu
računovodstvenu celinu, tj. izveštajni entitet i za njega sastavljam BS i BU i pratim imovinu
preduzeća odvojeno od imovine vlasnika i poverilaca i pratim putem BU koliko se uspešno
upravlja tom imovinom. Postavlja se pitanje da li postoji razlika u tumačenju ovog principa ako
govorimo o društvima kapitala ili o društvima lica?→ Ne postoji. Bez obzira da li govorimo o
društvima kapitala ili o društvima lica, bez obzira da li vlasnici odgovaraju neograničeno ili
ograničeno mi svakako u računovodstvu želimo da vidimo samo onu imovinu koja je uložena u
preduzeće i da vidimo koliko se uspešno upravlja tom imovinom. Da se ne zbunimo zato što
ovde kaže da se imovina uložena u preduzeće odvojeno posmatra od lične imovine. To važi i za
društva lica, iako vlasnici odgovaraju neograničeno celokupnom svojom ličnom imovinom to ne
znači da nas zanima da vidimo lični imovinu vlasnika u finansijskim izveštajima. Dakle, zahtev
je isti i kod društava kapitala i kod društava lica, jedina razlika je u tome što jedni odgovaraju
ograničeno, a drugi neograničeno celokupnom svojom imovinom, ali to nema uticaj na
finansijske izveštaje. Dakle, definisali smo sam princip kako funkcioniše i to je faktički
računovodstveni princip, od preduzeća formiram računovodstvenu celinu, sastavljam BS i BU,
posmatram imovinu i rezultat.

Sad treba da vidimo kakav odnos može da postoji između ova dva pojma, s jedne strane
preduzeća odnosno poslovne jedinice, a s druge strane računovodstvene celine odnosno
izveštajnog entiteta. Kad kažemo računovodstvena celina odnosno izveštajni intetet mislimo na
bilo koji deo za koji mogu da se sastavljaju odgovarajući finansijski izveštaji. Sad se pitamo,
kakav odnos postoji između ta dva pojma?

Mogu da postoje 3 vrste odnosa:

1. Možemo da imamo situaciju da je računovodstvena celina uži pojam od pojma preduzeća

2. Možemo da imamo situaciju da su ta dva pojma podudarna

3. Možemo da imamo situaciju da je računovodstvena celina kao pojam širi pojam od pojma
preduzeća

Od čega zavisi kakav je odnos između ova tri pojma? → Zavisi od toga da li govorimo o
internom ili o eksternom finansijskom izveštavanju.

131
Kada govorimo o internom finansijskom izveštavanju, odnosno o izveštavanju za potrebe
menadžmenta, onda je pojam računovodstvene celine uži od pojma preduzeća odnosno poslovne
jedinice, znači u okviru jedne poslovne jedinice možemo da formiramo veći broj užih
računovodstvenih celina i onda izveštavamo menadžment o odnosu između planiranih i stvarnih
troškova, planiranih i stvarnih profita, planiranih i stvarnih stopa prinosa na ulaganje. Zašto? Pa
da bismo onda izvestili menadžment preduzeća kako te celine posluju. Koje su to
računovodstvene celine koje u preduzeću mogu da se formiraju, a koji su uži pojmovi od pojma
poslovne jedinice odnosno preduzeća? To su: MESTA TROŠKOVA, PROFITNI CENTRI i
INVESTICIONI CENTRI.

Eksterno finansijsko izveštavanje

Kod eksternog finansijskog izveštavanja kakav odnos može da postoji između poslovne jedinice
odnosno preduzeća kao pojma i računovodstvene celine? Prvo što treba da znamo jeste da svako
preduzeće MORA, to je preduslov, da ima PRAVNU SAMOSTALNOST. Mora da bude
registrovano u APR-u odnosno u agenciji za privredne registre. Ako preduzeće ima pravnu
samostalnost, ako ima status pravnog lica, to automatski znači da mora da sastavlja finansijske
izveštaje. To znači da je kod eksternog finansijskog izveštavanja prisutan odnos da uvek mora
sigurno da važi da je poslovna jedinica odnosno preduzeće isto što i računovodstvena celina.
Dakle, ako ima pravnu samostalnost, ako ima status pravnog lica mora da sastavi finansijske
izveštaje za preduzeće kao celinu, to znači da od jednog celog preduzeća formiramo jednu celu
računovodstvenu celinu i za njega sastavljam finansijske izveštaje. Međutim, iako mora da ima
pravnu samostalnost( i tada su preduzeće i računovodstvena celina podudarni pojmovi)
preduzeće NE MORA da ima EKONOMSKU SAMOSTALNOST. Kada neće imati ekonomsku
samostalnost? *Onda kada postoji investitor koji vrši kontrolu. Kako da proverimo da li
određeno preduzeće jeste zaista investitor koji vrši kontrolu odnosno da li zaista kontroliše naše
preduzeće? Kako smo pre to proveravali? Pre je bilo dovoljno da ovo preduzeće ima učešće u
našem preduzeću veće od 50% odnosno da ima kontrolni paket akcija i rekli smo da je nekada
kontrola mogla da se vrši samo na bazi toga, na bazi većinskog učešća u osnovnom kapitalu
odnosno na bazi većinskog prava glasa. Danas, rekli smo da se u standardima koji se odnose na
konsolidovane finansijske izveštaje to promenilo, pa se kaže da više nemamo matično preduzeće
zato što nije jedini način da ovo preduzeće kontroliše naše preduzeće preko većinskog učešća
odnosno preko većinskog prava glasa. Kako onda da znamo prema novim pravilima da li ovo
preduzeće zaista kontroliše naše preduzeće odnosno da li je on investitor koji vrši kontrolu? Da
bi ovo preduzeće bilo investitor koji vrši kontrolu moraju da budu ispunjena ova tri uslova.
Nekad je bilo dovoljno da ima većisnko pravo glasa, danas se postavljaju ova tri uslova:

1. Ovo preduzeće koje vrši kontrolu mora da ima moć da utiče na relevantne aktivnosti našeg
preduzeća. Šta su relevantne aktivnosti? To je uglavnom core business preduzeća odnosno onaj
deo biznisa koji generiše najveći profit. Kaže se da ima moć da utiče na relevantne aktivnosti, ali
se ne kaže kako tu moć ostvaruje. Dakle, bitno je da tu moć ima, da li putem većinskog prava
glasa, da li putem ugovora nebitno.

2. uslov jeste da taj investitor koji vrši kontrolu ima pravo na prinos od ulaganja koji je
promenljiv. To znači da banka ne može da kontroliše preduzeća ako prisvaja kamatnu stopu koja
je nepromenjena. Ovde se uglavnom misli na recimo dividende zato što su dividende
promenljive i zavise od rezultata i od dividendne politike koju preduzeće vodi.

132
3.uslov koji spaja ova dva jeste da postoji dokaz da to preduzeće stvarno koristi moć kako bi
uticalo na prinos koji je promenljiv i koji mu pripada. Dakle, nije dovoljno samo da ima moć da
utiče na relevantne aktivnosti i da mu pripada prinos koji je promenljiv nego da se suštinski
dokaže da on koristi tu moć da bi uticao na prinos koji mu pripada, da zaista utiče na relevantne
aktivnosti, da zaista povećava profit i da zaista na taj način utiče na dividendu koja mu pripada.

Vidimo koliko je danas u ovim izmenjenim okolnostima teže dokazati da li investitor vrši
kontrolu ili ne, odnosno mnogo je teže dokazati ko vrši kontrolu. Pre se znalo, matično
preduzeće 51% akcija i to je to. I zato se danas prave problemi recimo kada se rade
konsolidovani izveštaji za Air Srbiju. Država Srbija ima 51%, ali ako vidimo da Etihad
kontroliše recimo sve linije odnosno da izbacuje low cost firme kao što radi, da prosto postavlja
uslove, onda se postavlja pitanje ko upravlja relenantnom aktivnošcu, da li Air Srbija odnosno
država Srbija ili Etihad? Nekad se znalo, bilo bi sigurno da Air Srbija odnoso država ta koja
treba da sastavi konsolidovane finansijske izveštaje. Danas se prosto postavlja pitanje ko je zaista
investitor koji vrši kontrolu? Naravno ova definicija se izmenila posle one propasti Enrona,
veliki finansisjki skandal koji se uvek spominje i koji je bio toliko veliki do te mere da se
potpuno izmenila definicija na nivou čitave planete šta je to kontrola. Tad kad je važilo samo to
kontrola je matično preduzeće zavisno, konsolidovala su se samo ta preduzeća. Međutim, na
Enron je vršena kontrola putem ugovora, ne putem akcija, i samim tim se nije vršilo
konsolidovanje , samim tim to preduzeće je generisalo gubitke u nedogled, i ti gubici su bili
sakriveni. Zašto? Zato što nije postojala obaveza konsolidovanja jer nije postojala kontrola na
bazi kontrolnog paketa akcija. Zbog tog velikog skandala promenjena je definicija kontrole u
finansijskim izveštajima i danas kad se dokazuje da li investitor ima kontrolu posmatra se da li su
zadovoljena ova tri uslova što je naravno mnogo teže nego dokazati da postoji kontrolni paket
akcija. I sad pretpostavljamo da smo u ovom našem primeru dokazali da ovo preduzeće koje vrši
kontrolu nad našim preduzećem zaista jeste investitor koji vrši kontrolu. Šta onda investitor koji
vrši kontrolu mora da uradi na kraju godine? Da sastavi konsolidovane finansijske izveštaje
odnosno mora da sastavi BILANS GRUPE. Pošto imamo investitora koji vrši kontorlu i imamo
naše preduzeće, na engleskom se to kaže investy(investi) odnosno preduzeće na koje se vrši
kontrola odnosno nad kojim se vrši kontrola. Zašto je to bitno? Kakav je onda odnos između
računovodstvene celine i našeg preduzeća odnosno poslovne jedinice? Kakav je odnos ako
imamo konsolidovane bilanse odnosno bilans grupe? Onda je računovodstvena celina širi pojam
od pojma preduzeća odnosno od pojma poslovne jedinice zato što imamo bilans za čitavu grupu.
Šta onda možemo da zaključimo? Kod internog finansijskog izveštavanja računovodstvena
celina je uvek uži pojam od pojma preduzeća. Kod eksternog finansijskog izveštavanja sigurno
znamo da je preduzeće i računovodstvena celina isto jer svako preduzeće ima pravnu
samostalnost i mora da sastavi finansijske izveštaje. Međutim, postavljamo onda pitanje a da li je
i pored toga onda još i računovodstvena celina šira od pojma preduzeća? To zavisi od toga da li
naše preduzeće ima ekonomsku samostalnost. Ako nema, ako postoji investitor koji vrši kontrolu
to onda znači da se naše preduzeće nalazi u okviru bilansa grupe i da je samim tim
računovodstvena celina širi pojam od pojma preduzeće.

2. Princip monetarne stabilnosti (Princip novčanog merila)

133
Ovaj princip zahteva da sve heterogene bilansne pozicije budu iskazane u novcu odnosno u
zajedničkom imenitelju. Dakle, novac predstavlja meru vrednosti kada se iskazuju bilansne
pozicije.

Pretpostavka ovog principa jeste da u privredi postoji monetarna stabilnost odnosno da novac ne
gubi ili ne dobija na vrednosti protekom vremena. Međutim, u praksi se dešava da uvek postoji
neka doza monetarne nestabilnosti, ili inflacija, ili deflacija. To dovodi do toga da se narušava
iskazna moć finansijskih izveštaja zato što bilansne pozicije nisu iskazane u novcu iste kupovne
snage. Pri tom je bitno da naglasimo koje su to bilansne pozicije. Koje bilansne pozicije kada
postoji inflacija ili deflacija nisu iskazane u novcu iste kupovne snage? Kada je narušena iskazna
moć finansijskih izveštaja? SAMO KOD ONIH POZICIJA KOJE SE VREDNUJU PO
PRINCIPU ISTORIJSKOG TROŠKA. Kad kažemo da inflacija ili deflacija narušavaju
iskaznu moć finansijskih izveštaja zato što dovode do toga da su bilansne pozicije neuporedive,
to važi samo za one bilansne pozicije koje su iskazane po principu istorijskog troška odnosno
koje su prikazane u različitim vremenskim trenucima u zavisnosti od toga kada je imovina
nabavljena. Šta je slučaj sa fer vrednošću? Kad primenjujemo fer vrednost taj problem se ne
javlja zato što na kraju svake godine moramo imovinu da vrednujemo po fer vrednosti koja je
iskazana u tržišnim vrednostima odnosno u novcu iste kupovne snage. I to je jedan od razloga što
sve više fer vrednost odnosno to je jedan od razloga koji dokazuje da se krećemo od one
dinamičke sve više ka organskoj teoriji bilansa jer ona to i jeste predlagala. Da bi se izbio taj
uticaj inflacije najbolje je da koristimo dnevne odnosno danas se to zove fer vrednost. Kada
govorimo o principu istorijskog troška, rekli smo uporedivost je narušena samo kod pozicija na
koje se primenjuje istorijski trošak, kod pozicija na koje se primenjuje fer vrednost ne. Kako da
ispravimo taj problem kod onih pozicija koje se vrednuju po istorijskom trošku? Kako da rešimo
taj problem uporedivosti bilansnih pozicija kada se primenjuje princip istorijskog troška odnosno
na pozicije na koje se primenjuje princip istorijskog troška? U zvaničnim izveštajima pošto tu ne
smemo da vršimo preračunavanje prilagođavamo našu računovodstvenu politiku uslovima
inflacije. Tu ne možemo da vršimo preračunavanje, ne možemo da vršimo svođenja na novac iste
vrednosti i onda prosto prilagođavamo računovodstvenu politiku inflatornim uslovima. Pa ako
biramo između metode prosečne cene i FIFO metode, izabraćemo metod prosečne cene zato što
je on prilagođeniji uslovima inflacije. I neka statistička istraživanja upravo to i pokazuju, ljudi
koji se time bave pokazuju da recimo zemlje sa većom inflacijom za upravljanje zalihama
primenjuju metod prosečne cene, da zemlje sa jako niskom inflacijom, čak i nekom deflacijom
malom primenjuju FIFO metod. Dakle, preduzeća prilagođavaju svoje računovodstvene politike
u zvaničnim finansijskim izveštajima inflatornim uslovima. Ili recimo ako biramo amortizaciju,
u inflatornim uslovima biramo degresivnu amortizaciju pre nego linearnu. I to radimo u
zvaničnim finansisjkim izveštajima. U dopunskim finansijskim izveštajima se danas primenjuje
CPP postupak, odnosno postupak tekuće kupovne snage kao metod za izjednačavanje vrednosti
novca i time se za potrebe menadžmenta bilansne pozicije iskazuju u novcu iste kupovne snage.

3. Princip podvajanja poslovnih godina

Ovaj princip podrazumeva da čitav život preduzeća podelimo na poslovne godine odnosno da
podelimo na pravilne obračunske periode, na poslovne godine ili eventualno kraće zavisi kako
preduzeće sastavlja finansijske izveštaje i da onda u okviru tih perioda obračunavamo periodični

134
rezultat preduzeća odnosno da sastavljamo finansijske izveštaje. Ovo je treći bazični princip koji
moramo da uradimo da bismo uopšte sastavljali finansijske izveštaje.

NAČELA UREDNOG BILANSIRANJA

(prvi deo snimka od 25.11)

Predstavljaju najširu grupu načela od ovih koje smo do sada spominjali.

 Šta su to načela urednog bilansiranja i šta treba da obezbede?

 Načela urednog bilansiranja su pravila čija primena treba da obezbedi dobijanje

finansijsjkih izveštaja koji sadrže informacije koje poseduju kvalitativne karakteristike
sadržane u koceptualnom okviru (fundamentalne i podržavajuće). Dakle, za načela
urednog bilansiranja se kaže da su to sva ona pravila koja treba da obezbede da
finansijske informacije koje su sadržane u finansijskim izveštajima imaju one kvalitativne
karakteristike koje se zahtevaju konceptualnim okvirom. U konceptualnom okviru se
spominju kvalitativne karakteristike finansijskih informacija- fundamentalne odnosno
osnovne i dopunjujuće odnosno podržavajuće.

 Fundamentalne su: relevantnost i verodostojna prezentacija

 Podržavajuće su: jasnost, uporedivost,blagovremenost i proverljivost

Upravo ova načela urednog bilansiranja imaju kao cilj da obezbede da te finansijske informacije
koje su sadržane u finansijskim izveštajima imaju sve kvalitativne karakteristike koje od njih
zahteva sam konceptualni okvir gde su te kvalitativne karakteristike definisane. Kako se postiže
da finansijske informacije imaju baš taj kvalitet koji se od njih traži? Pa tako što poštujemo
načela urednog bilansiranja.( ***Kata može da pita ili da konstatuje- da svako načelo treba da
obezbedi određenu kvalitativnu karakteristiku koja je sadržana u konceptualnom okviru pa ćemo
mi kako budemo radili koje načelo reći koja je to kvalitativna karakteistika koju to načelo treba
da obezbedi ***)

1. Načelo jasnosti

Načelo jasnosti kao OSNOVNI ZAHTEV postavlja to da finansijski izveštaji moraju biti JASNI
odnosno RAZUMLJIVI njihovim korisnicima.

Šta znači to da budu jasni odnosno razumljivi njihovim korisnicima odnosno na koje korisnike
finansijskih izveštaja se u ovom slučaju misli? ***Ne misli se na laike, nego se misli na one
korisnike koji imaju dovoljan, adekvatan nivo znanja iz oblasti finansijskog izveštavanja da bi
uopšte umeli da čitaju finansijske izveštaje. Kada govorimo o načelu jasnosti govorimo o načelu
koje se bavi FORMALNIM ASPEKTOM BILANSA odnosno govorimo o načelu koje treba da
obezbedi formalnu urednost bilansa.

135
  Šta znači da je načelo jasnosti načelo koje treba da obezbedi formalnu urednost bilansa,
šta to znači? To znači da ovo načelo treba da spreči da se suštinski tačne informacije
prikazuju na nejasan i nepregledan način odnosno da spreči da se time što će informacije
biti nejasno prikazane korisnici finansijskih izveštaja donose drugačije odluke u odnosu
na one koje bi doneli kada bi te informacije bile jasno prikazane. U prevodu ovo načelo
treba da spreči ZAMAGLJIVANJE BILANSA, a zamaglivanje bilansa je da suštinski
tačne informacije budu nejasno i netransparentno prikazane i da onda korisnici donose
pogrešne odnosno drugačije odluke u odnosu na one koje bi doneli da su te informacije
predstavljene kako treba.

Kako obezbediti tu jasnost odnosno transparentnost, kako obezbediti formalnu urednost

finansijskih izveštaja? Na koji način se obezbeđuje realizacija načela janosti?→ Načelo jasnosti
nudi tri mehanizma:

1. adekvatno raščlanjavanje računovodstvenih kategorija

2. adekvatno obeležavanje delova kategorija koji su dobijeni raščlanjavanjem

3. upotreba bruto pincipa

 Šta se podrazumeva pod “adekvatnim raščlanjavanjem” računovodstvenih kategorija i

kako se ono obezbeđuje?

1. mehanizam u okviru načela jasnosti jeste adekvatno raščlanjavanje računovodstvenih

kategorija.

Prvo treba da vidimo šta znači raščlaniti računovodstvenu kategoriju? Pa to znači određenu
računovodstvenu kategoriju raščlaniti na grupe, podgrupe i na račune kao najprostije delove. Ovo
je teorijska definicija šta znači raščlaniti računovodstvenu kategoriju. Sada treba da vidimo kako
se to raščlanjavanje u praksi primenjuje prilikom sastavljanja finansisjkih izveštaja da bismo
dobili jasne odnosno pregledne finansisjke izveštaje?

 Kada se vrši raščlanjavanje prvo što mora da se uradi u knjgovodstvu jeste da se

UKUPNA IMOVINA kojom preduzeće raspolaže raščlani na POSLOVNU i na
NEPOSLOVNU imovinu. Poslovna imovina je imovina koju preduzeće koristi da bi
obavljalo svoju poslovnu deltanost. Neposlovna imovina je ona imovina koju preduzeće
koristi da bi zadovoljilo neke zajedničke potrebe zaposlonih. Ovo raščlanjavanje je bitno
zato što se računovodstvo dalje fokusira samo na poslovnu imovinu zato što je to ona
imovina koju preduzeće koristi u obavljanju osnovne delatnosti odnosno ona imovina
koja se koristi da bi se generisao poslovni rezultat. Ta poslovna imovina je zapravo
AKTIVA preduzeća. Koji je jedini trenutak odnosno koja je jedina okolnost kada se
poslovna imovina i aktiva ne poklapaju kao pojmovi? → KADA IMAMO GUBITAK

136
 IZNAD VISINE SOPSTVENOG KAPITALA. Ali sada pretpostavljamo da on ne
postoji odnosno pretpostavljamo da su ti pojmovi podudarni odnosno POSLOVNA
IMOVINA= AKTIVA. Sta onda radimo? Naravno da nije dovoljno da samo napišemo
aktiva jednako toliko i toliko zato što time ne bi bila obezbeđena jasnost odnosno
transparentnost bilansa.
 Da bi se postigla veća jasnost idemo na dublje raščlanjavanje aktive odnosno poslovne
imovine. I kako se vrši dublje raščlanjavanje? Prema kom kriterijumu? → PREMA
KRITERIJUMU POSLOVNOG CILJA. Šta to znači prema kriterijumu poslovnog
cilja? Pa prema cilju koji menadžment preduzeća želi da ostvari ulaganjem u tu imovinu,
a ne vršimo dublje rašlanjavanje prema objektivnim svojstvima odnosno kvalitativnim
svojstvima same imovine. Kako onda vršimo dublje raščlanjavanje poslovne imovine
odnosno aktive prema kriterijumu poslovnog cilja? Na STALNU IMOVINU I
OBRTNU IMOVINU. Poslovni cilj odnosno namera koju menadžement ima kada ulaže
u neku imovinu je to što opredeljuje koliki koeficijent obrta ima neka imovina odnosno
da li je ona stalna ili obrtna imovina.
Npr. menadžment može da uloži u određenu nekretninu i da je koristi kao poslovni
prostor, u tom slučaju ta nekretnina ima koeficijent obrta manji od 1 i predstavlja stalnu
imovinu odnosno materijalno ulaganje.
U drugom slučaju menadžement može da uloži u tu imovinu sa namerom da je proda u
nekom kratkom roku i da zaradi na razlici u ceni kvadrata, u tom slučaju ta ista
nekretnina predstavlja obrtnu imovinu zato što je koeficijent obrta veći od 1, zato što će
ta imovina biti prodata u roku kraćem od godinu dana. Identična nekretnina, koja ima
identična kvalitativna svojstva u jednom trenutku je stavljam u stalnu imovinu, u drugom
trenutku u obrtnu imovinu. To zavisi od cilja koji menadžement želi da ostvari ulaganjem
u tu imovinu.
Dobar primer je za hartije od vrednosti. Menadžement može da uloži u akcije nekog
preduzeća sa namerom da stekne učešće- onda je to stalna imovina, pošto će je držati
duže od godinu dana, ali može u tu istu akciju da uloži sa namerom da je proda za tri
dana i da zaradi na skoku cene akcija- onda je ta identična akcija, ista ona od malopre
obrtna imovina.
Dakle, cilj odnosno namera ulaganja je taj osnovni kriterijum na bazi kojeg se vrši
raščlanjavanje na stalnu i obrtnu imovinu.
 Međutim, da bi se povećala jasnost bilansa idemo na još dublje raščlanjavanje, pa se
dublje rašćlanjuju i stalna i obrtna imovina uglavnom prema prirodnim vrstama
odnosno prema prirodnim razlikama koje postoje između tih imovinskih delova.
- Stalna imovina se dublje raščlanjava na NEMATERIJALNA,
MATERIJALNA I DUGOROČNA FINANSIJSKA ULAGANJA,
- Obrtna imovinu na ZALIHE, POTRAŽIVANJA, KRATKOROČNA
FINANSIJSKA ULAGANJA I GOTOVINU I GOTOVINSKE
EKVIVALENTE.

Sad kad izvršimo i to raščlanjavanje postavlja se pitanje da li se ide na još dublje raščlanjavanje?
Uglavnom može da se ide na još dublje raščlanjavanje da bi se postigla još veća jasnost odnosno
transparentnost bilansa i ovde ćemo navesti neka najčešća dublja raščlanjavanja koja se vrše:

137
 - Recimo fokusiramo se na zalihe i one se najčešće još dublje raščlanjavaju
prema prirodnim vrstama zato što je reč o jednoj heterogenoj poziciji u
okviru koje se mogu naći raznovrsne pozicije odnosno raznovrsni
imovinski delovi i zbog toga što je reč o heterogenoj poziciji, kada su u
pitanju zalihe ide se na još dublje raščlanjavanje prosto da bi se videlo iz
čega se te zalihe sastoje.
- Prema prirodnim vrstama zalihe dublje raščlanjujemo na: DATE
AVANSE PO OSNOVU ZALIHA(treba da znamo da dati avansi za zalihe
iako su suštinski gledano potraživanja, mi potražujemo nešto, formalno u
kontnom okviru smeštaju se u okviru pozicije zaliha. Zašto? Zato što će po
osnovu njihovog izmirenja doći do priliva zaliha u preduzeće), ZALIHE
MATERIJALA, SITNOG INVENTARA I AMBALAŽE, ZALIHE
ROBE, NEDOVRŠENE USLUGE, NEDOVRŠENU PROIZVODNJU,
GOTOVE PROIZVODE.

 Možemo da idemo na dublje raščlanjavanje POTRAŽIVANJA. Prema kriterijumu

PRAVNE POVEZANOSTI potraživanja možemo da raščlanimo na:
- POTRAŽIVANJA PREMA POVEZANIM PRAVNIM LICIMA i
- POTRAŽIVANJA PREMA TREĆIM LICIMA

Potraživanja prema povezanim licima su potraživanja prema preduzećima koja posluju u istoj
grupi, a potraživanja prema trećim licima su potraživanja prema preduzećima koja posluju izvan
grupe. Zašto je bitno da imamo ovo raščlanjavanje, zašto je bitno da znamo koliko iznose
potraživanja recimo zavisnog preduzeća prema matičnom preduzeću i potraživanja zavisnog
preduzeća prema nekom preduzeću koje se nalazi izvan grupe? Šta nam je signal ako preduzeće
ima znatno veće potraživanje prema matičnom preduzeću u odnosu na potraživanja prema
preduzećima izvan grupe? Šta se na bazi toga analizira?→ Analizira se koncentracija rizika. Ako
to zavisno preduzeće zavisi isključivo od prodaje matičnom preduzeću, to znači da ako matično
preduzeće propadne, da će propasti i to zavisno preduzeće. Kada se analizira rizik preduzeća koje
posluje u okviru grupe upravo se posmatra to, odnos između potraživanja koje to preduzeće ima
prema preduzećima u okviru grupe i prema preduzećima izvan grupe. Pa ako je potraživanje
prema preduzeću u okviru grupe znatno veće u odnosu na sva ostala potraživanja, to znači da je
to preduzeće prilično rizično, jer propast tog preduzeća u okviru grupe dovodi do propasti
odnosno do potencijalnog stečaja i tog preduzeća koje ima potraživanje.

Takođe, potraživanja možemo dublje da raščlanimo i prema SPECIFIČNIM RIZICIMA

odnosno prema SIGURNOSTI NAPLATE i vršimo dublja raščlanjavanja na:

- OSIGURANA i
- NEOSIGURANA potraživanja.

Svo ovo dublje raščlanjavanje radimo da bi se povećala jasnost odnosno transparentnost bilansa,
odnosno da bi korisnici mogli da vrše odgovarajuću analizu. Zašto je bitna ova klasifikacija
prema specifičnim rizicima odnosno prema sigurnosti naplate? Prosto da bi korisnici mogli da
vide koliki je rizik koji je povezan sa konkretnim potraživanjem. Naravno, ako imamo osigurano

138
potraživanje to znači da je ono pokriveno nekom zalogom i da je veća verovatnoća da ćemo ga
naplatiti ukoliko to preduzeće dužnik ode u stečaj nego kod neosiguranog potraživanja koje
nema nikakvu garanciju. I zato se nekad ide na dublje raščlanjavanje potraživanja da bi korisnici
mogli da pretpostave verovatnoću naplate tih potraživanja odnosno sigurnost njihove naplate u
slučaju da dužnik ode u stečaj.(ako dobijemo ispitno pitanje koje se odnosi na izveštaj o
finansisjkom položaju odnosno na BS da ćemo tu priču dopuniti ovom pričom iz načela jasnosti
jer ovde imamo priču o raščlanjavanju bilansnih pozicija). Ovim završavamo priču o aktivi.

PASIVA

Šta znači raščlaniti pozicije pasive, koji su kriterijumi i na koje raščlanjavanje se najčešće ide?

 Prvo raščlanjavanje vršimo prema SVOJINSKOM ASPEKTU odnosno prema

POREKLU IZVORA FINANSIRANJA vršimo raščlanjavanje na: SOPSTVENI i
POZAJMLJENI KAPITAL.

Da li sopstveni kapital dublje raščlanjavamo ili ne zavisi od toga da li govorimo o društvima lica
ili društvima kapitala odnosno od pravne forme u kojoj je preduzeće osnovano.

-Ako govorimo o društvima lica za njih je karakteristična neograničena odgovornost vlasnika

koji odgovaraju celokupnom svojom imovinom što znači da je ceo iznos SK promenljiv odnosno
da nema zakonom propisanog minimuma što znači da nema potrebe za njegovim dubljim
raščlanjavanjem.

-S druge strane kad govorimo o društvima kapitala tu imamo ograničenu odgovornost vlasnika
do visine unetog uloga i zbog toga kod društava kapitala postoji potreba da se izvrši
raščlanjavanje na:

139
 - OSNOVNI KAPITAL (to je onaj deo koji su vlasnici uneli u preduzeće odnosno onaj deo
za koji vlasnici odgovaraju- to će biti ili UDELI U OSNOVNOM KAPITALU ili
AKCIJSKI KAPITAL, zavisi da li pričamo o društvu sa ograničenom odgovornošću ili
akcionarskom preduzeću), pored tog osnovnog kapitala kao iznosa do kojeg vlasnici
odgovaraju postoji i
- VARIJABILNI odnosno PROMENLJIVI DEO SK gde imamo: DOBITAK, GUBITAK,
REZERVE, OTKUPLJENE SOPSTVENE AKCIJE kao odbitnu poziciju itd.

Pozajmljeni kapital možemo da raščlanimo PO ROČNOSTI na DUGOROČNE i

KRATKOROČNE OBAVEZE, ali pored ročnosti ***(profesorka pita) može da se izvrši
klasifikacija i PREMA OSNOVU NASTANKA:

- DUGOROČNA REZERVISANJA,
- OBAVEZE i
- PASIVNA VREMENSKA RAZGRANIČENJA.

U okviru obaveza u zavisnosti od toga da li nose kamatu ili ne imamo KREDITE i POSLOVNE
OBAVEZE.

- Sada treba da odgovorimo šta znači adekvatno raščlaniti? Kako mi da znamo da to

raščlanjavanje koje smo izvršili predstavlja adekvatno odnosno optimalno raščlanjavanje?→ Da
bismo kod raščlanjavanja bilansnih pozicija postigli adekvatno raščlanjavanje moraju da budu
ispunjena 2 uslova odnosno moramo da uradimo 2 stvari pa da budemo sigurni da je
raščlanjavanje koje smo izvršili adekvatno :

1. Prva stvar jeste da raščlanjavanje izvršimo tako da korisnicima finansijskih izveštaja

pružimo samo one informacije koje su im zaista potrebne. Šta to teorijski znači? To znači
da ne smemo da idemo ni na nedovoljno raščlanjavanje odnosno da ih uskratimo za
određene informacije, ali ne smemo da idemo ni na preterano raščlanjavanje bilansnih
pozicija što se recimo zamera ovom novom kontnom okviru koji je stupio od ove godine
na snagu(2014.) zato što time može faktički da se naruši preglednost bilansa odnosno
preglednost knjigovodstva, pa da onda korisnici ne mogu da pronađu one informacije
koje su im zaista potrebne, niti da idemo na nedovoljno niti na preterano raščlanjavanje.
Teorijski gledano, teorijski koncept koji nam govori u prilog tome dokle treba da vršimo
raščlanjavanje da bi ono bilo optimalno jeste PRINCIP EKONOMIČNOSTI- to su one
marginalne koristi i troškovi. Treba da idemo sa raščlanjavanjem, sa dubljim
rašlanjavanjem bilansnih pozicija sve dok DODATNE KORISTI OD DOBIJENIH
INFORMACIJA NE BUDU JEDNAKE DODATNIM TROŠKOVIMA OD
GENERISANJA TIH INFORMACIJA. Dakle, princip ekonomičnosti nam govori koji je
to optimalni stepen raščlanjavanja.

2.Drugi uslov koji mora da bude ispunjen jeste taj da DELOVI KOJE DOBIJAMO
RAŠČLANJAVANJEM BUDU HOMOGENI I BUDU INTEGRALNI. Homogeni- to
znači da su na njima evidentirane samo one ekonomske promene koje se na njih odnose,
a da su integralni delovi- to znači da su evidentirane sve one promene koje se na te
delove odnose.

140
Videli smo da se načelo jasnosti realizuje putem 3 mehanizma, pričali smo o adekvatnom
raščlanjavanju, a onda smo rekli adekvatno obeležavanje tih delova koje smo dobili
raščlanjavanjem:

2. mehanizam u okviru načela jasnosti jeste adekvatno obeležavanje.

Šta znači adekvatno obeležavanje? →To znači dati mu naziv takav da on nedvosmisleno
upućuje na sadržinu same pozicije. Npr. ne možemo da kažemo recimo pozicija
dugoročne HOV-ako kažemo dugoročne HOV to ne ispunjava ovaj kriterijum jer
korisnici ne znaju šta se iza tih dugoročnih HOV krije, da li su to one koje se drže do roka
dospeća pa se vrednuju po amortizovanoj vrednosti, ili su to one koje su raspoložive za
prodaju pa se vrednuju po fer vrednosti. Zato moramo definisati o kojim dugoročnim
HOV se radi, ako bismo rekli samo dugoročne HOV to znači da ta pozicija nije
adekvatno obeležena zato što korisnici na bazi toga ne znaju šta se u toj poziciji krije
odnosno šta čini njenu sadržinu. Ili recimo ne možemo da kažemo sitan inventar- jer ne
znamo da li je to sitan inventar koji je na zalihama ili je to sitan inventar koji je izdat u
upotrebu pa se samim tim kalkulativno otpisuje i stvara neke rashode. Da bismo ih
adekvatno obeležili moramo da kažemo da li je to sitan inventar na zalihama ili sitan
inventar u upotrebi, prosto ne možemo samo reći samo sitan inventar.

3.Treći mehanizam u okviru načela jasnosti jeste bruto princip.

Bruto princip je princip koji je razvijen u okviru načela jasnosti, jedan od mehanizama koji treba
da obezbedi jasnost i to je princip koji zapravo ZABRANJUJE SAŽIMANJE i SALDIRANJE
BILANSNIH POZICIJA i na taj način treba da obezbedi jasnost odnosno transparentnost
bilansa.

Šta znači da zabranjuje sažimanje?→ To znači da moramo odvojeno da imamo potraživanja po

osnovu datih avansa i potraživanja po osnovu kupaca. Zašto? Ne tek tako, nego zato što to
povećava jasnost kada analiziramo likvidnost preduzeća. Po osnovu potraživanja po osnovu datih
avansa će u preduzeće doći zalihe, a ako imamo potraživanja prema kupcima to znači da će u
preduzeće uskoro doći gotovina. Ili ne možemo samo da kažemo zalihe- nego odvojeno zalihe
materijala, zalihe gotovih proizvoda. Zbog čega? Pa opet zbog toga što se razlikuje likvidnost tih
imovinskih delova- zalihe materijala su manje likvidne u odnosu na zalihe gotovih proizvoda. I
naravno primer su indirektna otpisivanja osnovnih sredstava odnosno recimo sitnog inventara
koji se kalkulativno otpisuje- znači moramo u svakom trenutku da vidimo kolika je nabavna
vrednost, kolika je otpisana, a kolika je sadašnja vrednost. Zbog čega? Opet ne tek tako, nego da
bi se videlo da li je reč o novim osnovnim sredstvima ili je reč o već dotrajalim osnovnim
sredstvima koja će morati da budu zamenjena u nekom kratkom roku. Dakle, sva ta jasnost koja
treba da se postigne služi da bi na bazi informacija koje korisnici vide mogli da donose
odgovarajuće odluke i da bi mogli da predviđaju buduće aktivnosti preduzeća. Takođe, pored tog
zabranjenog sažimanja, zabranjeno je i saldiranje. Uvek odvojeno potraživanja i obaveze, uvek
odvojeno prihodi od prodaje i troškovi prodatih gotovih proizvoda. Ne smemo da ih saldiramo i
da samo navodimo neto potraživanja i neto obaveze ili neto poslovni dobitak i neto poslovni
gubitak.

141
*** Kada je dozvoljeno da odstupimo od bruto principa, a da se to opet ne okvalifikuje od strane
revizora kao da su prekršili ovo načelo jasnosti? → Može onda kada govorimo o pozicijama koje
nisu materijalno značajne.

Npr. ako imamo proizvodno preduzeće, kod njega osnovna delatnost je proizvodnja i prodaja
gotovih proizvoda što znači da su materijalno značajne pozicije prihodi od prodaje i troškovi
prodatih gotovih proizvoda. I to mora po bruto principu. Ali to isto proizvodno preduzeće može
da prodaje u određenim trenucima i materijal, ili osnovna sredstva ukoliko mu više ne trebaju,
može da prodaje HOV. U tim slučajevima kad proizvodno preduzeće prodaje tu ostalu imovinu
koja ne predstavlja njegov core business,dakle materijal, osnovna sredstva, HOV, u BU je
dozvoljeno da se samo prikaže da li je ostvaren dobitak ili gubitak od njihove prodaje. Dakle,
kada govorimo o prodaji te ostale imovine koja nije materijalno značajna onda je dozvoljeno da
se ispoštuje samo neto princip, da se prekrši bruto princip odnosno da u BU vidimo samo da li je
postojao dobitak ili gubitak od prodaje te imovine jer je to ono što korisnike zanima. Oni znaju
da to nije core business preduzeća, da je to ostala imovina, da preduzeće eventualno u nekim
situacijama može da je prodaje i onda ih samo zanima da li je ostvaren dobitak ili gubitak što
znači da se primenjuje neto osnova, neto princip, krši se bruto princip, ali to nije kršenje načela
jasnosti zato što je dozvoljeno da se u tim situacijama odstupa od tog pravila. Kad knjižimo
prodaju gotovih proizvoda ili robe, uvek idemo u 2 stava, a kada smo knjižili prodaju materijala,
osnovnih sredstava, HOV, imali smo sve u jednom stavu i na kraju smo iskazivali ili dobitak ili
gubitak od prodaje-poštovali smo neto princip jer je dozvoljeno u tim situacijama.

Iz ovog načela jasnosti se izvlači NAČELO POJEDINAČNOG VREDNOVANJA.

I ono što je još važno da znamo jeste da se načelo jasnosti odnosi na osnovni set finansijskih
izveštaja, ali se pored toga odnosi i na tzv. IZVEŠTAJ O POSLOVANJU odnosno na
management report. Izveštaj o poslovanju jeste dodatak osnovnom setu finansijskih izveštaja u
kojem menadžment navodi neke osnovne karakteristike preduzeća i neke osnovne smernice
razvoja u budućnosti. Uglavnom je na dobrovoljnoj osnovi, ali neka preduzeća kao što su javna
akcionarska društva čak imaju obavezu da sastave taj izveštaj o poslovanju kao dodatak
osnovnom setu finansijskih izveštaja. Ono što je ovde bitno jeste da se načelo jasnosti primenjuje
i na osnovni set finansijskih izveštaja i na taj dodatni izveštaj kao dodatak osnovnom setu-
izveštaj o poslovanju.(kraj prvog dela snimka od 25.11.)

2. Načelo istinitosti (tačnosti)

Ovo načelo se odnosi na MATERIJALNI ASPEKT BILANSA odnosno načelo istinitosti

odnosno tačnosti treba da obezbedi materijalnu urednost finansijskih izveštaja, za razliku od
načela jasnosti koje treba da obezbedi formalnu urednost bilansa odnosno koje se bavi formalnim
aspektom bilansa. Vidimo da postoje alternativni nazivi, načelo istinitosti ili načelo tačnosti.
Treba da vidimo zapravo koji je od ova dva termina prilagođenije koristiti kada govorimo o
finansijskom računovodstvu odnosno kada govorimo o finansijskom izveštavanju. Da bismo
mogli da odgovrimo na to pitanje da li je adekvatnije da kažemo načelo istinitosti ili načelo
tačnosti prvo moramo da vidimo koje su to razlike koje postoje između pojmova istina i tačnost.

***Kada kažemo istina odnosno istinitost onda mislimo na etičku kategoriju. Šta znači etička
kategorija? To znači da je nešto apsolutno, znači nešto je ili istinito ili nije istinito.

142
***Kada govorimo o tačnosti ili tzv. relativnoj istini onda nju posmatramo relativno, nešto je
tačno ili nije tačno,ali u odnosu na neki prethodno definisani parametar odnosno na neki
prethodno definisani kriterijum.

Videćemo da kada govorimo o finansijskim izveštajima odnosno o finansijskom računovodstvu

da je adekvatnije koristiti termin tačnost u odnosu na termin istinitost. Videćemo da
finansijski izveštaji nikada ne mogu da budu istiniti, apsolutno istiniti, kada govorimo o
finansijskim izveštajima možemo samo da govorimo o njihovoj tačnosti, odnosno da li su oni
tačni ili nisu tačni u odnosu na neki prethodno definisani kriterijum.

Zašto kada govorimo o finansijskim izveštajima odnosno kada govorimo o finansijskom

računovodstvu govorimo o tačnosti finansijskih izevštaja, a ne o istinitosti finansijskih izveštaja?
→ Kada posmatramo osnovni set finansijskih izveštaja odnosno godišnji obračun onda
posmatramo da li je on tačan odnosno da li je on relativno istinit. Kad smo rekli da posmatramo
tačnost odnosno relativnu istinu to znači da posmatramo u odnosu na nešto, u odnosu na neki
prethodno definisani kriterijum. Koji je to prethodno definisani kriterijum kada govorimo o
finansijskim izveštajima? → To su CILJEVI KOJE TAJ FINANSIJSKI IZVEŠTAJ TREBA DA
ISPUNI. Kada govorimo o tome da li je godišnji obračun odnosno osnovni set finansijskih
izveštaja tačan ili nije govorimo o tome da li je o tačan u odnosu na ciljeve koje treba da
zadovolji. Rekli smo da postoji veliki broj različitih korisnika finansijskih izveštaja, ako imamo
različite korisnike finansijskih izveštaja, to znači da imamo i različite ciljeve koje finansijski
izveštaji treba da ispune odnosno imamo različite informacione potrebe. Pa ako imamo različite
korisnike koji imaju različite ciljeve odnosno različite informacione potrebe, naravno da ne
možemo da pričamo o istinitosti finansijskih izveštaja. Mogli bismo da pričamo kada bi postojala
jedna interesna grupa, jedan cilj i jedna vrsta informacionih potreba, onda bismo mogli da
kažemo, da taj finansijski izveštaj je istinit ili nije, ali ovako kad imamo veliki broj različitih
korisnika, i vlasnike i poverioce i državu i menadžment i zaposlene koji imaju različite ciljeve i
različite informacione potrebe onda ne možemo da kažemo da li je taj finansijski izveštaj istinit
ili nije. Možemo samo da kažemo on je tačan ili nije tačan u zavisnosti od toga koju interesnu
grupu posmatramo. Neki finansijski izveštaj će biti tačan za vlasnike, ali neće biti tačan za
državu. I zato kada posmatramo relativnu istinu odnosno kada posmatramo tačnost finansijskih
izveštaja posmatramo u odnosu na ciljeve koje finansijski izveštaji treba da ispune, a koji su to
ciljevi zavisi od toga koju interesnu grupu posmatramo odnosno koje korisnike posmatramo.

-Pa ako recimo posmatramo BS, posmatramo BS koji sadrži latentne rezerve i postavlja se
pitanje da li je on tačan ili nije? → Da bismo mogli da kažemo da li je on tačan ili nije moramo
da postavimo pitanje a u odnosu na šta, u odnosu na koga posmatramo? Da li je on tačan za
vlasnike, da li je on tačan za državu? Ako posmatramo vlasnike, vlasnici kao jedan od ciljeva
koji postavljaju pred finansijsko računovodstvo je očuvanje likvidnosti, rekli smo može da bude
ili profitabilnost ili očuvanje likvidnosti i recimo taj cilj vlasnika u određenom vremenskom
periodu je da sačuvaju likvidnost preduzeća. To znači da će vlasnici preferirati da dobici budu
sakriveni u BS kao latentne rezerve umesto da dobitak bude veliki i da po osnovu toga plaćaju
veliki porez na dobit. Zato kažemo da će taj finansijski izveštaj koji sadrži latentne rezerve biće
TAČAN za vlasnike koji žele da očuvaju likvidnost zato što zadovoljava cilj koji su oni postavili
jer je njihov cilj da se sačuva likvidnost. Ako je njihov cilj da se sačuva likvidnost onda je dobro
da u finansijskom izveštaju odnosno BS budu sadržane latentne rezerve, da dobici budu sakriveni
u BS umesto da budu objektivirani u BU jer će onda imati veći rezultat i plaćati veći porez.

143
A onda se postavlja pitanje da li je taj isti BS sa latentnim rezervama tačan za državu? → Nije,
zato što je cilj države što veći dobitak u BU odnosno što manji iznos latentnih rezervi u BS jer je
cilj države da prikupi što veći iznos poreza na dobitak. I zato kada pričamo o finansijskim
izveštajima jasno je da ne možemo da pričamo o tome da su oni istiniti jer postoji veći broj
različitih korisnika, možemo da pričamo samo o tome da li su oni relativno istiniti odnosno tačni
u odnosu na različite interesne grupe odnosno u odnosu na njihove ciljeve.

 Međutim, postavlja se pitanje KO PROVERAVA TAČNOST FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA?

Proverava REVIZOR. I sigurno da revizor neće da dođe u preduzeće i da kaže ovi finansijski
izveštaji su tačni zato što zadovoljavaju ciljeve tih i tih korisnika finansijskih izveštaja. Treba da
vidimo šta zapravo revizor kontroliše? Dakle, rekli smo tačnost finansijskih izveštaja se
posmatra u odnosu na definisane ciljeve odnosno da li su ti ciljevi ispunjeni ili nisu. I sad
posmatramo vlasnike preduzeća od malopre koji žele da u BS postoje latentne rezerve da bi se
platio što manji iznos poreza na dobitak. Kako će vlasnici koji su kao cilj pred BS odnosno pred
finansijsko izveštavanje postavili očuvanje likvidnosti ostvariti taj cilj? Tako što će
računovodstvo kreirati pravila procenjivanja odnosno računovodstvene politike koje će to
obezedii. Znači ciljevi koji se stavljaju pred bilans koji bilans treba da zadovolji se
operacionalizuje u praksi preko pravila procenjivanja, a ta pravila procenjivanja su sadržana u
računovodstvenim politika koje kreira preduzeće. Dakle, ako želimo da očuvamo likividnost, ako
želimo da formiramo latentne rezerve onda ćemo pravila procenjivanja odnosno
računovodstvene politike usmeriti ka tome, da što više potcenjujemo vrednost imovine i da što
više precenjujemo vrednost obaveza. I onda kada revizor dolazi u preduzeće on kontroliše
tačnost finansijskih izveštaja tako što proverava da li su adekvatno primenjena pravila
procenjivanja odnosno računovodstvene politike koje su primenjene da bi se zadovoljili ciljevi
određene interesne grupe. Dakle, kada revizor dolazi u preduzeće i kada proverava da li su
finansijski izveštaji tačni odnosno relativno istiniti on proverava da li su oni tačni odnosno
relativno istiniti u odnosu na pravila procenjivanja koja je preduzeće odabralo da primenjuje u
odnosu na njegove računovodstvene politike koje revizor kontroliše da li je preduzeće primenilo
pravila procenjivanja za koja se obavezalo u definisanim računovodstvenim politikama.

Ovo je bio prvi uslov da bi finansijski izveštaji bili tačni odnosno da bi bilo zadovoljeno načelo
tačnosti. Dakle, prvi uslov jeste da finansijski izveštaji budu sastavljeni u skladu sa odabranim
pravilima procenjivanja odnosno računovodstvenim politika kojima treba ostvariti postavljene
ciljeve finansijskog izveštavanja.

Drugi uslov koji mora da postoji da bi finansijski izveštaji bili tačni jeste da prilikom njihovog
sastavljanja NE POSTOJI SAMOVOLJA RAČUNOVOĐE,sastavljača finansijskih izveštaja,
odnosno drugačije se to kaže da mora da postoji OBJEKTIVNOST PROCENA koji vrši
računovođa kada sastavlja finansijske izveštaje. Rekli smo kada se sastavljaju finansijski
izveštaji u određenim situacijama računovođa će imati tačno definisani dokument u kojem tačno
piše koji iznos treba da proknjiži, ali u određenom broju slučajeva, a takvih slučajeva je sve veći
kako se sve više koristi fer vrednost od računovođe će se zahtevati da sam vrši odgovarajuće
procene da bi mogao da izvrši knjiženje. Kada računovođa vrši te procene da bi mogao da izvrši
odgovarajuća knjiženja da bi vrednovao određenu bilansnu poziciju, ne sme da postoji njegova
samovolja odnosno mora da postoji objektivnost te procene naravno da bi onda finansijski

144
izveštaji bili tačni. Kako se proverava ta objektivnost procena? Pretpostavljamo da kada je
računovođa vrednovao odgovarajuću bilansnu poziciju vršio odgovarajuće računovodstvene
procene,nije imao dokument koji je dobio da bi video tačno broj koji treba da proknjiži, već treba
da izvrši odgovarajuću procenu da bi nakon toga mogao da vrednuje određeni imovinski deo. Ko
proverava tu procenu i kako se ta procena proverava? Kako se proverava obektivnost procena?
Proverava je REVIZOR. Odnosno kaže se da objektivnost procene utvrđuje neko nezavisno
stručno lice koje je ekspert za tu oblast i kojem se daju na raspolaganje iste one informacije koje
je imao i računovođa kada je tu procenu vršio. Kako se vrši utvrđivanje da li je određena procena
objektivna i ko je vrši- vrši je revizor odnosno nezavisno stručno lice koje je ekspert iz te oblasti
i kojem su na raspolaganju iste one informacije koje je imao i računovođa kada je vršio tu
računovodstvenu procenu. I ako na bazi tih informacija koje revizor dobija, a kojima je
raspolagao i računovođa revizor dobije sličnu ili isti procenu kao računovođa to prosto znači da
je izvršena objektivna procena odnosno da postoji objektivnost procene odnosno da je ispunjen
drugi uslov da bi finansijski izveštaji bili tačni. Šta to znači, kad se vrši ta objektivnost procena?

Primer: Kad smo radili materijalna ulaganja i pričali smo o zemljištu, kao o materijalnom
ulaganju koje se ne otpisuje. Međutim, ta osnovna sredstva koja se ne otpisuju se svake godine
testiraju na obezvređenje. Procene se prilivi od upotrebe te imovine, odlivi od upotrebe te
imovine i onda se diskontuju preko diskontne stope, to je najčešće cena kapitala odnosno .
Sad računovođa mora na kraju svake godine pošto se to zemljište ne otpisuje da testira da li je ta
imovina obezvređena. On to radi tako što projektuje prilive, projektuje odlive, izabere cenu
kapitala odnosno diskontnu stopu i utvrdi sadašnju vrednost. I sada revizor kada dolazi u
preduzeće i kontroliše da li je taj proces dobro izvršio njemu se stavljaju na raspolaganje iste one
informacije koje računovođa imao kada je vršio procene. I on projektuje prilive, projektuje
odlive, konstruiše cenu kapitala i utvrđuje sadašnju vrednost, poredi sa sadašnjom vrednošću
koju je dobio sam računovođa i onda se na bazi toga utvrdi da li je procena bila objektivna ili
nije. Vidimo da je ovo mnogo kompleksnije nego kada nabavimo materijal i u fakturi nam piše
kolika je fakturna vrednost i zavisni troškovi nabavke, tu nema nikakve procene jer se na bazi
dokumenta odmah vidi iznos koji treba da proknjižimo, ali kad se testira zemljište na
obezvređenje ili recimo goodvil na obezvređenje to zahteva drastične procene. U tim situacijama
kada se vrše računovodstvene procene revizor je taj koji kontroliše da li je procena bila
objektivna. To su bila prva dva uslova koja moraju da budu ispunjena da bismo rekli da su
finansijski izveštaji tačni.

b) Da bi finansijski izveštaji bili tačni, da bismo mogli da kažemo da su sastavljeni u skladu sa

načelom tačnosti u knjigovodstvu moraju da budu obuhvaćene SVE i SAMO ONE
EKONOMSKE PROMENE KOJE SU TOKOM OBRAČUNSKOG PERIODA NASTALE. To
znači da su proknjižene i dokumentovane i nedokumentovane ekonomske promene. I onda se još
dokazuje da li su proknjižene samo one ekonomske promene koje su nastale odnosno da nije
došlo do knjiženja nekih fiktivnih promena. Česta greška koja se pravi pri sastavljanju
finansijskih izveštaja pa se takve greške smatraju fiktivnim promenama:

- Npr. ako banka odobri kredit preduzeću za osnovna sredstva, obaveza prema banci nastaje ne u
trenutku kada je odobren kredit nego kada preduzeće nabavi osnovno sredstvo. To su sve do tog
trenutka potencijalne obaveze i preduzeće često trenutak odobrenja kredita smatraju trenutkom
kada priznaju obavezu po osnovu kredita. Recimo odobri im se kredit 25.12. , nabavka će biti
5.1. i oni misle u redu sad će još malo nabavka, a između ta dva datuma će 31.12. odnosno dan

145
bilansa i zbog toga ne smeju da se priznaju potencijalne obaveze, a potencijalna obaveza je
odobren kredit koji još uvek nije iskorišćen.

- Ili česte greške koje se prave kod preduzeća koja se bave uvozom i izvozom robe jeste da
priznaju recimo robu na dan 31.12. koja još uvek nije došla u ugovoreno mesto isporuke. Npr.
ugovaramo isporuku i uvozimo robu iz Kine i mesto isporuke je recimo luka Bari, sve dok roba
ne dođe do te luke prosto to nije roba koja se nalazi u našem vlasništvu. Preduzeća često prave
grešku zato što očekuju da će ta roba da stigne tu negde oko Nove godine, onda stave u bilans
ogromnu vrednost robe iako ona nije stigla na definisano mesto isporuke. Sve su to fiktivne
ekonomske promene koje revizor treba da utvrdi, ako one postoje, ako su materijalne, to znači da
finansijski izveštaji ne mogu dobiti pozitivno mišljenje. Iz ovoga pod b vidimo zbog čega se iz
načela tačnosti izvlače dva principa:

1. Princip potpunosti- knjiženje svih promena koje su nastale

2. Princip zabrane prikazivanja pogrešnih ili fiktivnih pozicija – odnosno princip koji zahteva da
se knjiže samo one promene koje su nastale

Zaključak: 4 uslova(pod a i b) koja moraju biti ispunjena da bi finansijski izveštaji bili tačni:

1. Da budu sastavljeni u skladu sa računovodstvenim politikama i odabranim pravilima

procenjivanja
2. Da računovodstvene procene koje su vršene budu objektivne
3. Da budu proknjižene sve ekonomske promene koje su nastale
4. Da budu proknjižene samo one promene koje su nastale odnosno da u finansijskim
izveštajima nemamo fiktivne ekonomske promene

3. Načelo bilansnog identiteta

 Koji je osnovni zahtev načela bilansnog identiteta?

Ovo načelo zahteva da početni BS tekuće godine bude identičan zaključnom bilansu stanja
prethodne poslovne godine. Međutim, problem nastaje onda kada treba da definišemo koji su
osnovni ciljevi načela bilansnog identiteta. Zašto postoji ovo načelo, zašto njega poštujemo,
zašto postoji zahtev da početni bilans tekuće godine bude identičan krajnjem bilansu prethodne
godine?

Ovo su dva razloga,dva cilja zašto postoji načelo bilansnog identiteta:

1. Obezbeđenje poštovanja načela potpunosti – promena sadržine pojedinih bilansnih pozicija

ili ispuštanje bilo kog imovinskog predmeta ili obaveze narušili bi interese investitora i
poverilaca. Ako poštujemo načelo bilansnog identiteta mi na taj način stvaramo pretpostavku da
se poštuje načelo potpunosti. I na taj način štitimo interese vlasnika i poverilaca.

2. Onemogućavanje manipulacije pri obračunu periodičnog rezultata promena stanja na

početku godine vodi promeni rezultata na kraju godine (povećanje vrednosti imovine, ispuštanje
nekih pozicija, unošenje pozicija sa nižim iznosima)

146
1. Kako načelo bilansnog identiteta omogućava da bude zadovoljeno načelo potpunosti? → Prvo,
načelo bilansnog identiteta sprečava da se menja sadržina bilansnih pozicija u tekućem u odnosu
na kraj prethodnog obračunskog perioda. Šta to znači? Kad ne bi postojalo ovo načelo, preduzeće
bi moglo da na kraju godine recimo u okviru AVR iskaže zarađene, a nenaplaćene prihode,a
onda da u početnom bilansu naredne godine to prebaci u potraživanja čime bi se stvorila
predstava da preduzeće ima veći iznos potraživanja po osnovu obavljanja osnovne delatnosti.
Kad ne bi postojalo ovo načelo, ono jeste trivijalno, ali kad ne bi postojalo otvorio bi se prostor
za mahinacije, jedno od tih jeste da menjam sadržinu bilansnih pozicija. Ovim bi se narušila
potpunost pozicije AVR s obzirom da bih prebacila taj iznos koji je tu sadržan na iznos
potraživanja. Međutim, pošto postoji zahtev da početni bilans bude identičan krajnjem bilansu, ja
to ne mogu radim, ne mogu da menjam sadržinu bilansnih pozicija u početnom u odnosu na
krajnji bilans jer onda ta dva bilansa neće biti identična.

Ovo načelo još zabranjuje da ispuštam neke bilansne pozicije u početnom u odnosu na krajnji
bilans. Pa recimo u početnom bilansu ispustim određeni iznos obaveza prema inostranim
dobavljačima u odnosu na krajnji bilans prethodne godine i na taj način se smatra da sam
izložena manjem deviznom riziku nego što stvarno jesam. To prosto deluje trivijalno, ali kad ne
bi postojalo načelo bilansnog identiteta to bi bilo moguće. Dakle, bilo bi moguće prosto da
ispustim određeni deo bilansne pozicije, odnosno da je ne prikažem u početnom u odnosu na
krajnji bilans. Imala sam 100.000 deviznih obaveza u krajnjem bilansu, u početnom bilansu
mogu da prikažem 70.000, i da je preduzeće izloženo manjem deviznom riziku***. Na taj način
narušila bih potpunost pozicije devizne obaveze odnosno obaveze prema inostranim
dobavljačima. Međutim, ako početni bilans mora biti jednak krajnjem bilansu onda takve
mahinacije nisu dozvoljene. Kroz ova dva primera koja smo naveli, kroz zabranu menjanja
sadržina bilansnih pozicija i kroz zabranu ispuštanja bilansnih pozicija u početnom u odnosu na
krajnji bilans mi obezbeđujemo da se poštuje načelo potpunosti odnosno štitimo interese vlasnika
i poverilaca. To je omogućeno tako što se zahteva da početni bilans bude u svemu identičan
krajnjem bilansu prethodne godine.

Zatim smo rekli da načelo bilansnog identiteta treba da spreči da se manipuliše obračunom
periodičnog rezultata. Kako ovo načelo može da spreči da se manipuliše pri obračunu
periodičnog rezultata odnosno gde se ogleda ta veza na bazi koje bismo mi mogli da
manipulišemo bilansom stanja i da istovremeno i manipulišemo obračunom periodičnog
rezultata? → Ogleda se u vezi koja postoji između vrednovanja imovine i vrednovanja rashoda.
Kad ne bi postojao zahtev da početni bilans bude identičan krajnjem bilansu prethodne godine mi
bismo u početnom bilansu tekuće godine mogli da menjamo vrednost imovine u odnosu na
krajnji bilans prethodne godine i da samim tim utičemo na obračun periodičnog rezultata. Kako?
Npr. tako što možemo da povećamo vrednost imovine, recimo roba je vredela u zaključnom
bilansu prethodne godine 100, mi u početnom bilansu tekuće godine prikazujemo 150. To znači
da kada prodamo tu robu u ovoj godini nabavna vrednost prodate robe će biti veća, rezultat manji
i samim tim će se platiti manji porez. Međutim, ako imam načelo bilansnog identiteta, roba mora
da nam bude 100 i u početnom i u krajnjem bilansu, ne mogu da povećavam vrednost robe u
početnom bilansu da bih onda iskazala manji rezultat kada tu robu prodam. Ili recimo mogu
suprotno, mogu da smanjim vrednost u tekućem u odnosu na krajnji bilans prethodne godine pa
iskažem manju nabavnu vrednost osnovnih sredstava u odnosu na prethodnu godinu,samim tim

147
iskažem manje troškove amortizacije, veći rezultat i dobijem kredit pod povoljnijim uslovima.
Takve mahinacije bi bile moguće kada ne bi postojalo načelo bilansnog identiteta.

 Kako se postiže bilansni identitet, kako mi da znamo da je ispoštovano to načelo

bilansnog identiteta?

Rekli smo da načelo bilansnog identiteta podrazumeva da je početni bilans tekuće godine
identičan krajnjem bilansu prethodne godine. Kako to u računovodstvu možemo da potvrdimo
odnosno kako možemo u računovodstvu da potvrdimo da je to načelo zadovoljeno? Tako što
ćemo porediti RAČUN IZRAVNANJA i RAČUN OTVARANJA i ukoliko račun otvaranja
predstavlja inverznu sliku računa izravnanja onda znači da je zadovoljeno načelo bilansnog
identiteta, to znači da će početni bilans biti identičan krajnjem bilansu prethodne godine. Račun
otvaranja je račun na bazi kojeg se otvara početni bilans tekuće godine,a račun izravnanja je
račun putem kojeg se zaključuje krajnji bilans prethodne godine. Vrednosti na tim računima
odnosno prometi moraju da budu identični, samo prosto imaju suprotan znak. Pa zato kažemo da
je načelo bilansnog identiteta zadovoljeno samo u onom slučaju kada račun otvaranja predstavlja
inverznu sliku računa izravnanja.

Promet računa pasive

 U koja dva slučaja je dopušteno odstupanje od načela bilansnog identiteta?

1. prva okolnost u kojoj je dozvoljeno da početni bilans tekuće godine odstupa od krajnjeg
bilansa prethodne godine jeste novčana reforma – To znači da preduzeće prelazi sa jedne na
drugu prezentacionu valutu (npr. prelazak sa dinara na evro dovodi do potrebe za
preračunavavanjem svih bilansnih pozicija) i to se uglavnom dešava kod preduzeća koja ulaze u
Evropsku uniju, čak postoji i poseban standard računovodstveni koji se odnosi na to, odnosno
poseban deo tumačenje uvođenja evra se zove. Kada se vrši novčana reforma i kada preduzeće
menja prezentacionu valutu dolazi do toga da se početni i krajnji bilans ne poklapaju zato što je
početni bilans iskazan u jednoj prezentacionoj valuti, u evru, a krajnji bilans prethodne godine je
prikazan u domaćoj valuti, u dinarima. Na koji način revizor može da kontroliše ispravnost
preračunavanja odnosno kako revizor može da iskontroliše da preduzeće nije iskoristilo tu
novčanu reformu da promeni vrednost određenih bilansnih pozicija i da na taj način manipuliše
rezultatom? → Dakle menjamo prezentacionu valutu, iskazujemo početni bilans tekuće godine u
jednoj valuti, u evrima, a krajnji bilans prethodne godine u dinarima, i dozvoljeno je da početni
bilans odstupa od krajnjeg bilansa jer su iskazani u različitim prezentacionim valutama jer je
preduzeće prešlo sa jedne na drugu. Međutim, postavlja se pitanje kako revizor može da
iskontroliše da prilikom toga nije došlo do manipulacije, odnosno da vrednost određenih
bilansnih pozicija pri tom preračunavanju iz domaće u stranu valutu, iz jedne u drugu valutu nije
napravilo grešku? Kada preduzeće pretvara pozicije iz jedne prezentacione valute u drugu ono
KURSIRA sve bilansne pozicije PO SREDNJEM KURSU NARODNE BANKE koji je postojao
na dan zaključka BS odnosno na dan kada je izvršeno preračunavanje sa jedne na drugu valutu. I
revizor kada dolazi u preduzeće, kada kontroliše da li je to preračunavanje dobro urađeno
odnosno da li je pri tome bilo manipulacije on primenjuje srednji kurs Narodne banke koji je
postojao na taj dan odnosno ode na sajt Narodne banke, vidi koji je kurs postojao, jednostavno
izvrši preračunavanje i vidi da li je pri tome došlo do manipulacije.

148
2. Zahtev revizora za ispravkama godišnjeg obračuna

Ako revizor uoči greške tokom postupka revizije, on zahteva da te greške budu ispravljene i
naravno one će biti ispravljene tek u početnom bilansu tekuće godine, a ne u krajnjem bilansu
prethodne godine. Ispravka uočenih grešaka se vrši u početnom a ne u krajnjem bilansu. Samim
tim dolazi do odstupanja između početnog i krajnjeg bilansa, ali je to odstupanje opravdano zato
što odstupanje postoji jer je revizor zahtevao da se isprave greške koje su uočene tokom samog
postupka revizije.

Primeri za neke od najčešćih slučajeva kada revizori uočavaju greške i kada zahtevaju da se
izvrši ispravka u početnom u odnosu na krajnji bilans gde dolazi do nepodudaranja, ali je to
nepodudaranje opravdano:

-Najčešće kod procene otpisa potraživanja- preduzeća često premalo otpišu potraživanja u
odnosu na okolnosti koje postoje u privredi odnosno u odnosu na stanje njihovog dužnika i onda
revizor zahteva da se izvrši dodatno otpisivanje. To dodatno otpisivanje će se izvršiti u početnom
bilansu odnosno prilikom otvaranja knjiga u novom obračunskom periodu i to će dovesti do toga
da početni bilans odstupa od krajnjeg bilansa prethodne godine.

-Ili recimo česte greške koje se prave- projektna dokumentacija. Kada se gradi neka nekretnina
pa se vrednost te projektne dokumentacije ne uključi u nabavnu vrednost osnovnog sredstva. Pa
u krajnjem bilansu prethodne godine imaćemo nabavnu vrednost osnovnog sredstva bez
vrednosti projektne dokumentacije, u početnom bilansu tekuće godine imaćemo nabavnu
vrednost osnovnog sredstva u koju je uključena ta projektna dokumentacija što znači da se
početni i krajnji bilans ne podudaraju, ali je to nepodudaranje opravdano jer je posledica ispravke
greške.

-Ili recimo troškovi razvoja- u okviru nematerijalnih ulaganja smo spominjali. Troškovi razvoja
uglavnom predstavljaju rashod perioda, ali ako se ispune brojni uslovi da mogu da se
kapitalizuju odnosno da se prikažu u aktivi BS i onda ti troškovi razvoja mogu da budu priznati
kao rashod, ali da revizor utvrdi da su ipak postojali uslovi da ti troškovi razvoja budu
kapitalizovani odnosno da budu predstavljeni u aktivi. Onda u početnom bilansu tekuće godine
imamo kapitalizovane troškove razvoja, a u krajnjem bilansu prethodne godine nismo ih imali jer
su predstavljali rashod perioda. Ponovo imamo odstupanje, ali je to odstupanje dozvoljeno s
obzirom da je posledica ispravke grešaka. Te ispravke mogu podrazumevati unošenje nekih
novih pozicija ili promenu vrednosti postojećih pozicija (npr. povećanje iznosa sumnjivih
potraživanja, kapitalizaciju troškova razvoja) (Kraj drugog dela snimka od 25.11.2014)

4. Načelo kontinuiteta

Kada dobijemo pitanje koje se odnosi na načelo kontinuiteta prvo što treba da kažemo jeste koja
je to bilansna teorija koja je najzaslužnija za formulisanje ovog načela? To je dinamička teorija.
Dakle, načelo kontinuiteta je formulisao Šmalenbah odnosno dinamička teorija bilansa zato što
je Šmalenbah odnosno dinamička teorija kao osnovni cilj postavljala utvrđivanje što tačnijeg
periodičnog rezultata, u kratkom roku ne možemo da obračunamo apsolutno tačan periodični
rezultat, pa umesto toga računamo što tačniji periodični rezultat, a rekli smo što tačniji periodični
rezultat u stvari znači uporediv periodični rezultat. Taj uporediv periodični rezultat je zamena za

149
apsolutno tačan periodični rezultat zato što uporediv periodični rezultat treba da obezbedi
korisnicima finansisjkih izveštaja da prate kako se preduzeće razvijalo u prošlosti i da projektuju
budući finansijski i prinosni položaj preduzeća. Postavlja se pitanje dakle kako odnosno na koji
način ako se obezbedi uporediv periodični rezultat se istovremeno obezbeđuje uporedivost
prinosnog i finansisjkog položaja preduzeća?

 Kakva je veza između vremenske uporedivosti prinosnog položaja i vremenske

uporedivosti finansijskog položaja?

 Izabrana pravila za vrednovanje imovine i obaveza određuju pravila za vrednovanje

rezultata

 Samim tim, obezbeđenjem uporedivog rezultata (prinosnog položaja) u nizu obračunskih

perioda automatski se obezbeđuje i uporedivost finansijskog položaja u vremenu

Dinamička teorija odnosno Šmalenbah je smatrao da ako imamo uporediv periodični

rezultat dakle rezultat koji se svake godine utvrđuje primenom istih pravila odnosno na isti
način, da ćemo onda automatski obezbediti i uporedivost prinosnog i uporedivost
finansijskog položaja preduzeća. (Kata*** Kako to kroz uporedivost periodičnog rezultata mi
istovremeno obezbeđujemo i uporedivost prinosnog i uporedivost finansijskog položaja
preduzeća?) A to je prvobitno bilo razvijeno u okviru dinamičke teorije bilansa. → Ako rezultat
utvrđujemo svake godine na isti način, primenom istih pravila, pošto imamo uporediv periodični
rezultat, to znači da nam je prinosni položaj uporediv zato što periodični rezultat predstavlja
osnovnu komponentu prinosnog položaja odnosno on je taj koji definiše prinosni položaj
preduzeća. Nas zanima da vidimo kako to uporediv periodični rezultat obezbeđuje uporedivost
finansisjkog položaja? →Rekli smo da ako rezultat želimo da računamo svake godine na isti
način, to znači i da prihode i rashode moramo svake godine da obračunavamo na isti način, a ako
rashode obračunavamo svake godine na isti način to znači da svake godine na isti način
obračunavamo i imovinu i obaveze,jer smo rekli da su pravila za vrednovanje rashoda određena
pravilima za vrednovanje imovine i obaveza, a imovina i obaveze i SK kao njihova razlika
predstavlja pokazatelje odnosno determinante finansijskog položaja preduzeća.

Sada treba da vidimo kako se načelo kontinuiteta danas formuliše? Prvi put kada se pojavilo ovo
načelo, pojavilo se u dinamičkoj teoriji bilansa i uglavnom se odnosilo na materijalni kontinuitet,
dakle uglavnom se odnosilo na to da preduzeće treba da primenjuje ista pravila procenivanja.
Danas kada se priča o načelu kontinuiteta mislimo da se ono odnosi kako na materijalni tako i na
formalni kontinuitet. Formalni kontinuitet- da finansijski izveštaji svake godine budu prikazani
na isti način odnosno da im forma bude iz obračunskog peiroda u period ista.

 S obzirom na to da se danas načelo kontinuiteta odnosi i na materijalni i na

formalni kontinuitet, definišemo ga kao zahtev da predzeće ne sme bez opravdanih
razloga da menja način na koji procenjuje bilansne pozicije što je materijalni
kontinuitet, i na koji prezentuje bilansne pozicije što je fomalni kontinuitet.

150
Pa samim tim kažemo da načelo kontinuiteta sadrži načelo formalnog kontinuiteta koje treba da
obezbedi formalnu uporedivost i da podrazumeva načelo materijalnog kontinuiteta koje treba da
obezbedi materijalnu uporedivost bilansa.

 Koja je osnovna razlika između načela kontinuiteta i načela bilansnog identiteta ? ***
Kata***

Rekli smo da načelo bilansnog identiteta zahteva da početni bilans tekuće i krajnji bilans
prethodne godine budu identični. Za razliku od načela bilansnog identiteta, načelo kontinuiteta
zahteva da krajnji bilansi sukcesivnih obračunskih perioda budu međusobno uporedivi u
formalnom i materijalnom smislu.

o Formalni kontinuitet (formalna uporedivost)

To je zahtev da preduzeće ne sme bez opravdanih razloga da menja način na koji prezentuje
informacije u finansisjkim izveštajima.

 Kako da obezbedimo formalni kontinuitet odnosno kako da obezbedimo da nam

finansisjki izveštaji svake godine budu prezentovani na isti način i da samim tim
obezbedimo formalni kontinuitet odnosno formalnu uporedivost?

Postoje 4 mehanizma koja treba da se ispoštuju i ako se oni ispoštuju onda ćemo imati formalni
kontinuitet odnosno imaćemo formalno uporedive finansijske izveštaje. To su :

1. Jednakost raščlanjavanja (i obeležavanja) bilansnih pozicija

2. Nemenjanje sadržine bilansnih pozicija

3. Nemenjanje načina otpisivanja

4. Nemenjanje dana bilansa

 1. Šta podrazumeva jednakost raščlanjavanja i obeležavanja bilansnih pozicija odnosno

kako se na taj način postiže formalni kontinuitet?

1) To znači da preduzeće ne sme da menja način na koji utvrđuje redosled bilansnih pozicija
odnosno ne sme iz godine u godinu da menja principe koje koristi za utvrđivanje redosleda
bilansnih pozicija. To znači da ako recimo jedne godine koristi princip rastuće likvidnost i
rastuće dospelosti, onda mora te principe da koristi u svim narednim obračunskim periodima. Ili
obrnuto. Ako se preduzeće odlučilo za princip opadajuće likvidnosti i princip opadajuće
dospelosti, onda mora ta dva principa da koristi u nizu sukcesivnih obračunskih perioda. Rekli
smo da ti principi uvek idu u paru, zato kažemo ako koristi princip rastuće likvidnost, mora i
rastuće dospelosti.

151
2) Pored toga ne smemo da menjamo nazive bilansnih pozicija u nizu sukcesivnih obračunskih
perioda.

Primer: u Anglosaksonskoj terminologiji imamo termin amortizacija i termin depresijacija, pa se

amortizacija koristi za otpisivanje nematerijalnih ulaganja, a depresijacija se koristi za
otpisivanje materijalnih ulaganja. U našem jeziku kad kažemo amortizacija mislimo i na otpis
nematerijalnih, i na otpis materijalnih ulaganja, ali u Anglosaksonskoj praksi kada govorimo o
amortizaciji odnosno o otpisivanju onda se termin amortizacija koristi za otpisivanje isključivo
nematerijalnih ulaganja, odnosno nematerijalne imovine, a termin depresijacija koristimo za
otpisivanje materijalnih ulaganja. Pa to znači da ako jedne godine prihvatim tu terminologiju i
ako koristim amortizaciju za nematerijalna ulaganja, a depresijaciju za materijalna ulaganja onda
moram u nizu sukcesivnih obračunskih perioda da koristim te iste nazive, a ne da menjam pa da
sledeče godine koristim samo jedan termin amortizacija i za jedno i za drugo, pa ponovo
prelazim na ovo, jer bi se time narušio formalni kontinuitet. I zato i imamo onaj pokazatelj EBIT
DA- pa je da depresijacija i amortizacija, depresijacija se odnosi na materijalna ulaganja, a
amortizacija na nematerijalna ulaganja.

 2. Drugi mehanizam jeste nemenjanje sadržine bilansnih pozicija. Šta to znači da ne

menjam sadržine bilansnih pozicija?

1) To znači da ne smem da spajam i ne smem da razdvajam bilansne pozicije. Šta znači da ne

smem da spajam bilansne pozicije? Ako sam u bilansu prethodne godine imala raščlanjene zalihe
materijala, zalihe nedovršene proizvodnje, zalihe gotovih proizvoda, onda u narednom bilansu,
bilansu naredne godine ne mogu da spojim te tri pozicije i da predstavim samo poziciju zalihe
zato što bi time bio narušen formalni kontinuitet bilansa, već isto tako moram da imam
raščlanjene zalihe. Znači ne smem da spajam bilansne pozicije.

2) Takođe, pored toga što ne sme da dođe do spajanja bilansnih pozicija, ne sme da dođe ni do
njihovog razdvajanja.

Primer: Recimo ako sam u bilansu prethodne godine imao poziciju zalihe materijala, to znači da
u bilansu naredne godine ne smem da ima zalihe osnovnog, pomoćnog i sporednog materijala.
Znači ne smem da razdvajam bilansne pozicije, ako sam se opredelila da prikazujem poziciju
materijal kao zalihe materijala, onda i u svim narednim godinama da bih imala formalni
kontinuitet moram da koristim zalihe materijala. U suprotnom bi bio narušen formalni kotinuitet.

Dakle, ne smem bez opravdanih razloga da spajam i razdvajam bilansne pozicije jer bi time bio
narušen formalni kontinuitet u nizu sukcesivnih obračunskih perioda.

 Šta još znači da ne smem da menjam sadržinu bilansnih pozicija?

To znači da ne smem da vršim premeštanje bez opravdanih razloga delova pozicija ili
čitavih pozicija u neke druge pozicije.

152
Primeri: recimo ne smem da premeštam AVR u ostala potraživanja osim ako AVR ne
predstavljaju zarađene a nenplaćene prihode, onda postoji zahtev da se na kraju godine izvrši
reklasifikacija iz AVR u ostala potraživanja. U okviru AVR možemo imati zarađene, a
nenaplaćene prihode i unapred plaćene rahode. To se nalazi u okviru AVR pozicije u toku
godine, ali da bi se to razdvojilo na kraju godine zarađene, a nenaplaćene prihode
reklasifikujemo u ostala potraživanja, a na AVR-u nam ostaju samo unapred isplaćeni rashodi.
Dakle, generalno važi pravilo da ne smemo da premeštamo AVR u potraživanja, odnosno u
ostala potraživanja, osim ako AVR nisu zarađeni, a nenaplaćeni prihodi i onda smemo da
reklasifikujemo te prihode koji su zarađeni a nenaplaćeni iz AVR u ostala potraživanja.

Takođe, ne smemo recimo da prebacujemo čekove iz kratkoročnih HOV u gotovinske

ekvivalente. Ali kada je opravdano? →Kada su čekovi dospeli na naplatu. Dok ne dospeju na
naplatu prikazujemo ih u okviru kratkoročnih HOV, a onda kada čekovi dospeju na naplatu onda
je dozvoljeno da ih prebacimo iz kratkoročnih HOV u gotovinu i gotovinske ekvivalente.

Ne smemo recimo da prebacujemo neuplaćeni upisani akcijski kapital iz pasive (on predstavlja
odbitnu poziciju osnovnog kapitala) u aktivu. Ali kada je opravdano? Kad gledamo naš kontni
okvir videćemo da se ova pozicija nalazi kao 00, kao prva pozicija u aktivi, ali se nalazi u klasi 3,
kao odbitna pozicija osnovnog kapitala, što znači da može da bude i tamo i ovamo. Mi smo je
uvek u finansijskom računovodstvu predstavljali kao odbitnu stavku osnovnog kapitala i to je
pravilo. Međutim, u kom slučaju se zahteva da ta pozicija bude prebačena iz pasive kao odbitna
pozicija sopstvenog kapitala u aktivu? → *** (bitno) Onda kada akcionarsko društvo pošalje
zahtev odnosno javni poziv akcionarima da uplate preostali iznos neuplaćenog upisanog kapitala
jer ono onda zapravo predstavlja potraživanje i zato ide u aktivu.

 3. Treći mehanizam koji treba da obezbedi formalni kontinuitet jeste nemenjanje načina
otpisivanja. Šta to znači nemenjanje načina otpisivanja?

Postoje dve metode otpisivanja, dirketna i indirektna metoda. To znači da ako smo se odlučili za
direktno otpisivanje osnovnih sredstava onda moramo da primenjujemo to direktno otpisivanje u
nizu sukcesivnih obračunskih perioda. Ako smo se odlučili za indirektno otpisivanje osnovnih
sredstava onda moramo indirektno da primenjujemo u nizu sukcesivnih obračunskih perioda.
Dakle ne možemo jedne godine da primenimo direktno otpisivanje os, pa onda da prelazimo na
indirektno, pa onda opet na direktno itd.***( Kata) Šta se time narušava ako mi prelazimo sa
direktne na indirektnu metodu? Pa jasno je da se krši uporedivost odnosno kontinuitet odnosno
postavlja se pitanje da li time kada prelazimo sa direktnog na indirektno otpisivanje menjamo
visinu otpisa? Šta znači indirektno otpisivanje? To znači da u bilansu imamo osnovna sredstva→
nabavnu vrednost, otpisanu vrednost i sadašnju vrednost. A šta znači direktno otpisivanje? To
znači samo sadašnja vrednost osnovnih sredstava, dakle NEMA RAZLIKE U VISINI OTPISA,
SADAŠNJA VREDNOST JE ISTA I AKO PRIMENJUJEMO INDIREKTNO I AKO
PRIMENJUJEMO DIREKTNO OTPISIVANJE, samo što kod indirektnog otpisivanja vidimo u
bilansu i nabavnu vrednost i otpisanu i sadašnju vrednost, a kod direktnog otpisivanja vidimo
samo sadašnju vrednost. Promena načina otpisivanja direktno indirektno menja samo formalnu
uporedivost zato što kod indirektne vidimo i nabavnu, i otpisanu, i sadašnju vrednost, a kod
direktne samo sadašnju vrednost.

153
  Da li se promenom načina otpisivanja (indirektno ili direktno) utče na visinu utvrđenog
otpisa?

Ne, ali se time utiče na uporedivost podataka u vremenu

Prelazak sa indirektne na direktnu metodu, ili obrnuto NE MENJA VISINU UTVRĐENIH

OTPISA, SADAŠNJA VREDNOST OSNOVNIH SREDSTAVA JE ISTA I PO JEDNOJ I PO
DRUGOJ METODI OTPISIVANJA, SAMO JE NAČIN PRIKAZIVANJA OSNOVNIH
SRESTAVA U BILANSU DRUGAČIJI. I zbog toga ovo spada u formalni kontinuitet, ne
smemo da menjamo način otpisivanja, da prelazimo sa direktnog na indirektno, ili obrnuto, da ne
bismo narušili formalnu uporedivost finansijskih izveštaja, odnosno načina na koji su u
finansisjkim izveštajima prezentovana osnovna sredstva,ali visina otpisa ostaje nepromenjena što
znači da materijalni kontinuitet nije narušen.

 4. Poslednji mehanizam koji treba da obezbedi formalni kontinuitet jeste nemenjanje

dana bilansa. Šta znači nemenjanje dana bilansa?

Kad kažemo nemenjanje dana bilansa to znači da preduzeće mora svake godine da sastavlja
finansijske izveštaje u istom vremenskom trenutku. Taj isti vremenski trenutak može da bude ili
zakonom određen dan bilansa, što najčešće i jeste, 31.12, ali postoje i ona preduzeća koja imaju
sezonsku komponentu trenda koja zahtevaju od Ministarstva finansija da im dan bilansa odstupa
od 31.12. pa sastavljaju finansijske izveštaje neki drugi dan. I za ta preduzeća važi ovaj princip
nemenjanja dana bilansa, samo što oni ne menjaju taj novi dan bilansa koji su dobili kao odgovor
od Ministarstva finansija. I za preduzeća koja finansijske izveštaje sastavljaju 31.12 , zakonom
utvrđen dan bilansa i za preduzeća koja sastavljaju finansijske izveštaje na neki drugi dan ako im
je to odobrilo Ministarstvo finansija, važi isto pravilo da ne smeju da menjaju jednom utvrđeni
dan bilansa ***( Kata pita recimo- Da li postoji izuzetak u pogledu toga da se ne menja dan
bilansa iz perioda u period i onda se ljudi zbune i kažu da postoji izuzetak kada preduzeća imaju
sezonsku konponentu trenda i kad sastavljaju bilans na neki drugi dan. Ali to nije odstupanje od
ovog principa. Dakle, ovaj princip kaže da kad jednom utvrdimo dan bilansa da bismo imali
formalni kontinuitet finansijskih izveštaja onda moramo svake godine da sastavljamo finansisjke
izveštaje na taj dan, da li je to 31.12, koji je zakonom utvrđen, ili je to 31.3. koji je odobrilo
Ministarstvo finansija, nebitno. O tome pričamo samo da li mogu da se razlikuju dani bilansa
zakonom utvrđeni. Ako je to pitanje onda kažemo da mogu da se razlikuju ako Ministarstvo
finansija donese takvu odluku za neko preduzeće koje ima sezonsku komponentu trenda. Ali
kada je u pitanju nemenjanje dana bilansa tu nema izuzetaka, za sva preduzeća važi isto, da
jednom utvrđeni dan bilansa moraju da primenjuju u nizu sukcesivnih obračunskih perioda.

Mi smo još na početku rekli da načelo formalnog kontinuiteta zahteva da bez opravdanih razloga
ne smemo da menjamo način na koji prezentujemo finansijske izveštaje. Videli smo kako treba
da obezbedimo formalnu uporedivost odnosno formalni kontinuitet finansijskih izveštaja, ali
sada treba da vidimo koji su to opravdani razlozi koji kada nastupe dozvoljeno je da odstupimo
od načela formalnog kontinuiteta, a da se to ne okvalifikuje kao da smo ga prekršili.

Imamo dve grupe razloga:

1. ekonomski razlozi:

154
 - Promena proizvodnog prorama → Recimo posmatramo banku koja je odlučila odnosno
top menadžment je odlučio da više ne daje kredite za obrtna sredstva, već odlučuje da pređe na
kredite za investiciona sredstva odnosno investicione kredite za trajno obrtna sredstva i za
osnovna sredstva. To znači da će takva banka u tekućem bilansu imati poziciju investicioni
krediti, a da u prethodnom obračunskom periodu nije imala poziciju investicioni krediti odnosno
ta banka je u prethodnom periodu imala poziciju krediti za obrtna sredstva a u bilansu tekućeg
perioda tu poziciju neće imati. Dakle imamo formalni diskontinuitet, nemamo formalnu
uporedivost jer ove godine imamo neke nove pozicije koje pre nismo imali, a nemamo neke stare
pozicije koje smo u prethodnom obračunskom periodu imali. U prethodnom periodu smo imali
kredite za obrtna sredstva,sad ih nemamo, nego imamo investicione kredite. Narušen je formalni
kontinuitet, formalna uporedivost, ali je to opravdano zbog toga što je promenjen proizvodni
program odnosno zato što banka ima neke nove proizvode, a neke strare nema. Pored toga, pored
promena proizvodnog programa u ekonomske razloge spada i

- Promena delatnosti → takođe dovodi do toga da imamo formalni diskontinuitet. Pa recimo

banke koje prelaze u sektor osiguranja. To znači da više nećemo imati potraživanja po osnovu
plasmana, nego ćemo imati potraživanja po osnovu premije osiguranja, pošto smo sada promenili
delatnost, i iz bankarskog sektora prešli u sektor osiguranja. Ili ako smo prešli iz proizvodnje u
trgovinu nemamo pozicije zalihe, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, nego imamo
pozicije zalihe robe. Promenila se delatnost, samim tim što se promenila delatnost nemamo više
neke pozicije u aktivi, ali imamo neke nove pozicije. Narušen je formalni kontinuitet, narušena je
formalna uporedivost, ali je to opravdano zato što je to posledica toga što je preduzeće promenilo
delatnost kojom se bavi.

2. Koji su to pravni razlozi koji kada nastupe dozvoljeno je da preduzeće naruši formalnu
uporedivost:

- Promena pravne forme → Kada preduzeće prelazi iz društva sa ograničenom

odgovornošću u akcionarsko društvo, nema više poziciju udeli u osnovnom kapitalu, ali zato ima
poziciju akcisjki kapital po osnovu redovnih i preferencijalnih akcija. Dakle, narušena je
formalna uporedivost jer sada imamo novu poziciju koju nismo imali prethodne godine, ali
nemamo više staru poziciju, ali ta narušena formalna uporedivost je opravdana zato što je
posledica pravnih razloga odnosno toga što je preduzeće promenilo svoju pravnu formu.

- Statusna promena → Posmatramo fuziju: Imamo dva mala preduzeća i za njih uglavnom
važe posebne bilansne šeme koje su manje raščlanjene,ali ta dva mala preduzeća koja se spajaju
u procesu fuzije čine veliko preduzeće za koje važe posebne bilansne šeme koje zahtevaju da
idemo na veći stepen raščlanjavanja. Npr. kod malih preduzeća imamo samo zalihe, za velika
preduzeća se zahteva da imaju i zalihe materijala, zalihe nedovršene proizvodnje, i zalihe
gotovih proizvoda i zalihe robe itd. Dakle i ovde imamo formalnu neuporedivost, ali je ona
opravdana zato što je posledica statusne promene odnosno posledica je toga što su se dva mala
preduzeća spojila i čine jedno veliko preduzeće.

Ovo su dakle razlozi koji su opravdani i koji dovode do toga da mi možemo da prekršimo
formalnu uporedivost bilansa, a da revizor ne okarakteriše to kao da smo načinili bilansni delikt
odnosno da smo namerno prekršili načelo formalnog kontinuiteta

155
 o Materijalni kontinuitet (materijalna uporedivost) (fali mo možda prvih par minuta
snimka ili čak i manje)

 Materijalni kontinuitet se obezbeđuje primenom istih pravila procenjivanja u nizu

uzastopnih obračunskih perioda

 Na koji način se realizuje materijalni kontinuitet?

 Materijalni kontinuitet se realizuje kroz:

1. stalnost procenjivanja

2. stalnost vrednosti

Stalnost procenjivanja i stalnost vrednosti su dva principa koja moraju da se ispoštuju prilikom
sastavljanja finansijskih izveštaja da bi bio obezbeđen materijalni kontinuitet odnosno
materijalna uporedivost bilansa u nizu sukcesivnih obračunskih perioda.

 Šta podrazumeva stalnost procenjivanja?

Stalnost procenjivanja je zahtev da preduzeće ne sme bez opravdanih razloga da menja način na
koji procenjuje bilansne pozicije odnosno da ne sme bez opravdanih razloga da menja jednom
usvojena odnosno jednom izabrana pravila procenjivanja. Šta to znači jednom odabrana pravila
procenjivanja odnosno šta to pruža preduzeću mogućnost da uopšte bira koja će pravila
procenjivanja da primenjuje kada sastavlja finansijske izveštaje odnosno kada vrednuje bilansne
pozicije? STANDARDI. Rekli smo da standardi, ne svi ali pojedini standardi nude opcije
odnosno mogućnosti kako će preduzeće da vrednuje određene bilansne pozicije. I onda se
sastanu računovođa i uprava preduzeća i donose odluke, računovođa predlaže, a uprava
potvrđuje na koji način će primenjivati određene međunarodne računovodstvene standarde
odnosno koje će opcije iz tih standarda koje se nude koristiti odnosno kako će vrednovati
bilansne pozicije, koja će pravila procenjivanja primeniti. I kad računovođa predloži, a uprava
usvoji određena pravila procenjivanja koja će se primenjivati na konkretne bilansne pozicije
zahvaljujući opcijama koje nude međunarodni računovodstveni standardi, e onda ta jednom
odabrana pravila procenjivanja moraju da se primenjuju u nizu sukcesivnih obračunskih perioda
odnosno ne smeju da se menjaju bez opravdanih razloga. *** - Koje su to recimo opcije koje se
preduzeću nude gde ono treba da bira i kad izabere da mora to da primenjuje što je izabralo u
nizu sukcesivnih obračunskih perioda? → Recimo kada se utvrđuje cena koštanja. Kada se
utvrđuje cena koštanja preduzeće treba da izabere da li će da primenjuje sistem obračuna po
stvarnim, standardnim ili standardnim-varijabilnim troškovima. Kada izabere koji će sistem
obračuna troškova primenjivati za obračun cene koštanja, ako standardi nude tu mogućnost, onda
taj sistem obračuna mora da primenjuje u nizu sukcesivnih obračunskih perioda.

-Ili recimo kada se bira metod otpisivanja osnovnih sredstava, bilo da su u pitanju materijalna,
bilo da su u pitanju nematerijalna ulaganja standardi nude vremensku amortizaciju ili
funkcionalnu amortizaciju. Na upravi je da donese odluku koju će od metoda koristiti, da li će se
opredeliti za vremensku, da li za funkcionalnu metodu, kada se jednom odluči za neku od te dve
metode onda je mora primenjivati u nizu sukcesvinih obračunskih perioda.

156
Jedna od bitnih odluka pored ove dve koje smo do sada naveli za upravu jeste kako će naknadno
da vrednuju materijalna i nematerijalna ulaganja? Moraju u startu da definišu da li će naknadno
vrednovati osnovna sredstva po modelu nabavne vrednosti ili po modelu revalorizacije odnosno
po fer vrednosti. Kada nabave osnovna sredstva moraju da donesu odluku koja pravila
procenjivanja će naknadno primeniti, da li će na svaki naredni dan bilansa da primenjuju model
nabavne vrednosti odnosno istorijskog troška ili model revalorizacije odnosno koncept fer
vrednosti. Kada se odluče za jedan od ova dva, onda to primenjuju u nizu sukcesivnih
obračunskih perioda.

Ili recimo kada se biraju metode otpisa potraživanja pa preduzeće odnoso uprava donosi odluku
da li će u okviru svojih računovodstvenih politika ići na direktno otpisivanje, na pojedinačno
otpisivanje potraživanja, ili će ići na paušalno otpisivanje.

-Pojedinačan otpis potraživanja znači da analiziramo potraživanja prema pojedinačnim

kupcima i onda donosimo odluku da li ćemo da otpišemo potraživanje ili ne. Dakle za svakog
kupca, A,B,C analiziramo kvalitet potraživanja i donosimo odluku da li je to potraživanje
ugroženo i onda kao jeste vršimo otpis.

-Paušalno otpisivanje potraživanja- to recimo banke rade kada su u pitanju potraživanja po

osnovu kreditnih ili platnih kartica, pa onda vrše paušalno otpisivanje i kažu da će potraživanje
prema svim licima koja imaju kreditne kartice biti 3%. Dakle ne analiziraju kreditni bonitet
svakog dužnika ponaosob koji ima kreditnu karticu, nego paušalno donesu odluku da će izvršiti
otpis od recimo 2%. Dakle, ili idemo na direktno otpisivanje, odnosno pojedinačno otpisivanje
prema svakom dužniku, ili idemo na paušalno otpisivanje prema svim dužnicima koje imamo.

To su neke opcije koje se nude u standardima i ovde ih spominjemo zato što smo rekli da stalnost
procenjivanja zahteva da jednom odabrana pravila procenjivanja moraju da se koriste u nizu
sukcesivnih obračunskih perioda, a pričali smo o tome da možemo da kažemo jednom odabrana
pravila zato što standardi nude različite opcije odnosno omogućavaju računovođama i upravi
preduzeća da biraju kako će da procenjuju imovinske delove. Kada se jednom odluče za to onda
da bismo imali materijalni kontinuitet to moraju da koriste u nizu sukcesivnih obračunskih
perioda.

Sada treba da vidimo gde su sadržana ta jednom odabrana pravila procenjivanja odnosno gde mi
to možemo da vidimo za šta se menadžment preduzeća u dogovoru sa računovođom odlučio?
Dakle gde možemo da vidimo kako se to procenjuju imovinski delovi i obaveze, koja su pravila
procenjivanja odabrana? Odemo recimo u reviziju i kažemo dajte mi da vidim vaše
računovodstvene politike. Dakle, izabrana pravila procenjivanja su sadržana u računovodstvenim
politikama. Pa s obzirom da su ta jednom odabrana pravila procenjivanja sadržana u
računovodstvenim politikama preduzeća, onda ovaj princip možemo da preformulišemo. Rekli
smo da je to zahtev da preduzeće ne sme bez opravdanih razloga da menja jednom odabrana
pravila procenjivanja, a kako se ta pravila procenjivanja nalaze u računovodstvenim politikama
možemo da kažemo onda da je ovaj princip stalnosti procenjivanja u stvari zahtev da preduzeće
ne sme bez opravdanih razloga da menja jednom usvojene računovodstvene politke odnosno
može da ih menja tek onda kada se do te mere promene okolnosti da prethodno odabrane
računovodstvene politike više ne prikazuju fer prezentaciju finansijskog i prinosnog položaja
preduzeća.

157
Zbog čega uopšte postoji zahtev da preduzeće mora svake godine da primenjuje ista pravila
procenjivanja odnosno iste računovodstvene politike? Šta bi se desilo da ovaj zahtev ne postoji tj
da ne postoji ovo načelo? Na koji način bi moglo da se manipuliše finansijskim i prinosnim
položajem da nema ovog zahteva? → Kad ne bi postojalo ovo načelo menadžment preduzeća bi
mogao da kaže računovođi u redu, ove godine si koristio nabavnu vrednost, a sledeće godine se
očekuje da će cene nekretnina da rastu, ajde da pređemo malo na model revalorizacije, pa one
tamo godine očekujemo da padne cena nekretnina, adje sada da se vratimo na nabavnu vrednost i
tako u krug. Kad ne bi postojao ovaj princip stalnosti procenjivanja, odnosno kada se od
preduzeća ne bi zahtevalo da svake godine primenjuje iste računovodstvene politike onda bi
jednostavno menadžment mogao da manipuliše rezultatom, tako što bi iz godine u godinu
menjao pravila procenjivanja, i poboljšavao finansijski i prinosni položaj nezavisno od toga kako
preduzeće stvarno posluje na tržištu. Dakle zbog toga postoji ovaj zahtev, stalnost procenjivanja
zapravo treba da spreči da menadžment preduzeća manipuliše periodičnim rezultatom tako što će
iz godine u godinu da menja neosnovano pravila procenjivanja čime bi doveo do toga da rezultat
preduzeća nije rezultat toga koliko ono uspešno posluje na tržištu, nego rezultat toga što se iz
godine u godinu menjaju pravila procenjivanja odnosno računovodstvene politike.

Rekli smo malopre da je stalnost procenivanja zahtev da bez opravdanih razloga ne smemo da
menjamo jednom usvojene računovodstvene politike da ne bi došlo do manipulacije periodičnim
rezultatom što znači da kada nastupe opravdani razlozi preduzeće sme da promeni svoju
računovodstvenu politiku a da to revizor ne okarakteriše kao bilansni delikt. Dakle, nastupio je
neki opravdan razlog, preduzeće sme da promeni svoju računovodstvenu politiku a da to ne bude
okarakterisano kao da je narušilo materijalni kontinuitet. Koje su to situacije koje kada nastanu
preduzeće sme da promeni svoju računovodstvenu politiku u tekućoj u odnosu na pretodnu
godinu, a da ne kažemo da je to preduzeće prekršilo stalnost procenjivanja? Jedna od stvari jeste
ako se promene uslovi u okruženju. Međutim, šta još može da dovede do toga da preduzeće
promeni način na koji procenjuje bilansne pozicije, a da opet ne krši princip stalnosti
procenjivanja? Postoje još dva slučaja: DONOŠENJE NOVOG STANDARDA i IZMENE
POSTOJEĆIH STANDARDA.

 U kojim situacijama je dozvoljeno odstupiti od stalnosti procenjivanja?

1. Donošenje novog standarda (donošenjem standarda MSFI 5 Stalna imovina namenjena

prodaji se bilansira u okviru obrtne imovine)

2. Izmena postojećeg standarda (izmena MRS 2 koji je nekada dozvoljavao FIFO, LIFO i
prosečnu cenu, danas samo FIFO i prosečnu cenu

3. Promena uslova privređivanja (u inflatornim uslovima potrebno je preći sa FIFO

metode na metod prosečne cene kako bi se realnije obračunao rezultat)

Prvi razlog koji spomnjemo, a kada je opravdano da promenimo računovodstvenu politiku jeste
DONOŠENJE NOVOG STANDARDA. Tipičan primer za to jeste donošenje standard MSFI 5
koji se zove STALNA SREDSTVA NAMENJENA PRODAJI. Stalna sredstva namenjena
prodaji su ona stalna sredstva, ona osnovna sredstva, koja preduzeće namerava da proda u

158
periodu kraćem od godinu dana. Imamo neku zgradu i doneli smo odluku da tu zgradu prodamo
u narednih godinu dana. Kada je donet ovaj standard MSFI 5 zahteva od preduzeća da ta
osnovna sredstva koja je odlučilo da proda da reklasifikuje u obrtnu imovinu u okviru pozicije
stalna sredstva namenjena prodaji. Dok nije donet ovaj standard preduzeće nije imalo tu
mogućnost, bez obzira da li osnovna sredstva drži radi korišćenja ili radi prodaje u kratkom roku,
ona su stajala na poziciji osnovna sredstva. Kad je donet ovaj standard MSFI 5 dolazi do
promene, pa se ta sredstva reklasifikuju iz osnovnih sredstava i stalne imovine u stalna sredstva
namenjena prodaji. Što znači da preduzeća kada su počela da primenjuju ovaj standard morala su
da promene svoju računovodstvenu politiku, pa da u svojoj računovodstvenoj politici kažu:
osnovna sredstva koja nameravamo da prodamo u periodu kraćem od godinu dana
prikazivaćemo na poziciji stalna sredstva namenjena prodaji. Time se krši materijalna
uporedivost, ali je to opravdano zato što je to posledica obavezne primene novog standarda koji
do tog trenutka nije postojao.

Druga situacija jeste IZMENA POSTOJEĆEG STANDARDA- takođe dovodi do toga da

preduzeće menja računovodstvenu politiku, ali da opet ne krši načelo stalnosti procenjivanja
odnosno načelo materijalnog kontinuiteta. Recimo kada je standard MSFI 2 revidiran, koji se
odnosi na zalihe, kada je revidiran zabranjena je primena LIFO metoda. Dozvoljene su samo
FIFO i metod srednje cene. Šta to znači? Imali smo preduzeće koje je primenjivalo LIFO metod,
a onda kada je izmenjen standard i kada je LIFO metod zabranjen to preduzeće je moralo da
pređe ili na FIFO metod ili na metod srednje cene. Znači moralo je da promeni svoju
računovodstvenu politiku, ali je to dozvoljeno zato što to zahteva izmena standarda. To su za
sada dva opravdana razloga da preduzeće menja način na koji procenjuje bilansne pozicije,
menja svoje računovodstvene politike, ali je to opravdano, ili ako donosim novi standard ili ako
menjam postojeći standard.

Poslednji opravdani razlog kada je dozvoljeno menjati računovodstvenu politiku je KADA SE

PROMENE USLOVI PRIVREĐIVANJA, pa to dovodi do toga da prethodno usvojena
računovodstvena politika za neku imovinsku poziciju više nije dobra. Pa se tu najčešće spominje
inflacija→ Ako dođe do neočekivano povećane inflacije onda će preduzeće prelaziti sa FIFO
metode na metod srednje cene zato što daje realniji periodični rezlutat. Dakle ukoliko nastupi
veća inflacija od očekivane dozvoljeno je da preduzeće promeni računovodstvenu politiku i da u
ovoj godini pređe sa FIFO metode na metod srednje cene da bi u novim uslovima obračunao
realniji odnosno oprezniji periodični rezultat. Drugi razlog jeste tehnološki napredak→ To je
karakteristično za IT opremu. Dakle, preduzeće se možda odlučilo za linearno otpisivanje, ali
pošto je došlo do recimo naglog tehnološkog napretka na tom polju, preduzeće odlučuje da pređe
sa linearne na degresivnu amortizaciju, menja svoju računovodstvenu politiku i to je dozvoljeno,
zato što su se promenile okolnosti do te mere da prethodna računovodstvena politika više ne daje
zadovoljavajuće rezultate.

Ovo su bila 3 opravdana razloga kada preduzeće sme da promeni svoju računovodstvenu
politiku, a da revizori daju pozitivno mišljenje na njegove finansjske izveštaje odnosno da ti
razlozi budu opravdani.

Šta sve preduzeće mora da uradi kada promeni svoju računovodstvenu politiku? Dakle nastupio
je jedan od ova tri opravdana razloga, preduzeće menja svoju računovodstvenu politiku i u
NAPOMENAMA UZ FINANSIJSKE IZVEŠTAJE mora jasno da navede:

159
  Zbog čega je došlo do promene računovodstvene politike i to mora detaljno da obrazloži
 Kad navede razloge zbog čega je došlo do promene računovodstvene politike onda mora
da KVANTIFIKUJE efekte promenjene računovodstvene politike u smislu da mora da
prikaže kakav bi uticaj na rezultat u ovoj godini imala stara računovodstvena politika i
nova računovodstvena politika. Znači mora u napomenama da prikaže kakav uticaj na
rezultat u toj godini kada dolazi do promene imaju prethodna i nova računovodstvena
politika
 Međutim u skorije vreme ,od 2010. godine se javlja još jedan zahtev šta preduzeće mora
da uradi kada promeni računovodstvenu politiku? Mora da izvrši njenu retroaktivnu
primenu i to radi u IZVEŠTAJU O FINANSIJSKOM POLOŽAJU NA POČETKU
NAJRANIJEG KOMPARATIVNOG PERIODA. Dakle, MRS 8 koji se odnosi na
računovodstvene politike zahteva da kada dođe do promene računovodstvene politike da
se izvrši njena retroaktivna primena. Da se vidi kakav bi uticaj imala ta računovodstvena
politika da se primenjivala i u prethodnim obračunskim periodima. Koliko godina idemo
unazad prosto odmeravamo na osnovu koristi i troškova, za koliko je relevantno da
idemo unazad i onda retroaktivno unazad primenjujemo računovodstvenu politiku
recimo za 3 godine unazad i to prikazujemo u izveštaju o finansijskom položaju na
početku najranijeg komparativnog perioda. Dakle kakav bi uticaj ta računovodstvena
politika imala na finansijski i prinosni položaj u prethodna 3 perioda. Nekada se to radilo
u izveštaju o promenama na sopstvenom kapitalu, danas se to radi u posebnom izveštaju
koji se zove izveštaj o finansijskom položaju na početku najranijeg komparativnog
perioda. Zašto se sve to radi? Zašto u nampomenama moramo da navedemo razloge, da
kvantifikujemo efekat za tekuću godinu plus da u izveštaju o finansijskom položaju na
početku najranijeg komparativnog perioda izvršimo retroaktvino primenu
računovodstvene politike?→ Da bi menadžment na taj način dokazao revizoru da
promena računovodstvene politike nije sračunata na to da se manipuliše periodičnim
rezultatom. Zašto moramo detaljno da obrazložimo i da obelodanimo efekte promenjene
računovodstvene politike- da bi revizor bio uveren da do promene računovodstvene
politike nije došlo zbog toga da bi se uticalo na periodični rezultat.

 Sada prelazimo na stalnost vrednosti

Rekli smo da materijalna uporedivost odnosno materijalni kontinuitet treba da se obezbedi na

dva načina, preko stalnosti procenjivanja i preko stalnosti vrednosti.

 Šta podrazumeva stalnost vrednosti?

To je zahtev da vrednosti koje su utvrđene pri inicijalnom vrednovanju imovine budu merodavne
i za sve kasnije bilanse odnosno i za sve naredne sukcesivne obračunske periode. To znači da
ovaj zahtev treba da obezbedi da kada se krećemo od sadašnje vrednosti recimo osnovnih
sredstava unazad preko izvršenih redovnih i vanrednih otpisa možemo da dođemo do nabavne
vrednosti nekog sredstva. Recimo imali smo nabavnu vrednost osnovnog sredstva 1000 i otpisi
su bili 100 dinara jedne godine i 100 dinara druge godine, sadašnja vrednost nakon druge godine
je 800. Stalnost vrednosti treba da nam obezbedi da kada od tih 800 se vraćamo unazad i
sabiramo otpise koji su do tog trenutka izvršeni, možemo da dođemo ponovo do nabavne
vrednosti. Od ovog zahteva se očekuje da neko ko gleda finansijske izveštaje bude sposoban da
od sadašnje vrednosti, preko redovnih i vanrednih otpisa ponovo dođe do nabavne vrednosti.

160
  U kojim uslovima možemo da primenimo ovaj prinicp?→ Samo kada se primenjuje
ISTORIJSKI TROŠAK.
S druge strane ne može da se primenjuje ako primenjujemo fer vrednost. Zašto? Zato
što kada primenjujemo fer vrednost po definiciji se iz bilansa brišu istorijske vrednosti.
Pa smo rekli da je to jedan od nedostataka. Ako svake godine na kraju vrednujemo
osnovna sredstva po fer vrednosti, naravno da ne možemo kad se vraćamo unazad da
preko redovnih i vanrednih otpisa dođemo do nabavne vrednosti. ***Samim tim kada se
primenjuje ovaj princip stalnosti vrednosti- da od sadašnjih vrednosti preko redovnih i
vanrednih otpisa dođemo do nabavne vrednosti može da se primenjuje samo ako se
primenjuje koncept istorijskog troška, ne može da se primenjuje ako primenjujemo fer
vrednost jer fer vrednost po definiciji briše iz finansijskih izveštaja istorijske vrednosti.

U okviru ovog principa stalnosti vrednosti imamo dva posebna načela:

1. Načelo neograničene povezanosti vrednosti
2. Načelo ograničene povezanosti vrednosti

Šta znači kad kažemo načelo neograničene povezanosti vrednosti? Ovo načelo kaže da je
preduzećima dozvoljeno da ukoliko nastanu neke vanredne okolnosti izvrše neki vanredni otpis
imovine, ali zato ne dozvoljava da ukoliko prestanu da važe te okolnosti koje su dovele do
vanrednih otpisa da preduzeće vrati vrednost imovine na onu koju bi imala da do vanrednog
otpisa nije došlo. I zato je ovo strožija varijanta načela stalnosti vrednosti zato što potpuno
sprečava manipulaciju periodičnim rezultatom. Ako smo jednom otpisali imovinu u redu, otpisali
smo je, ali onda ne možemo više da se vraćamo na staru, odnosno na uslove koji bi postojali da
do vanrednog otpisa nije došlo. Na taj način menadžment ne može čas da vanredno otpisuje, čas
da vraća vrednost imovine na staro odnosno ovo je strožiji zahtev jer sprečava bilo kakvu
manipulaciju periodičnim rezultatom.

S druge strane imamo načelo ograničene povezanosti vrednosti. Ono takođe dozvoljava
preduzeću da izvrši vanredne otpise ukoliko nastanu takve okolnosti koje to zahtevaju, ali ovo
načelo za razliku od prethodnog dozvoljava da kada prestanu da važe te okolnosti koje su dovele
do vanrednog otpisa da se vrati najviše na onu vrednost imovine koju bi imalo da do vanrednog
otpisa nije došlo. Ovo je blaži princip u odnosu na prethodni. Sad recimo kad imamo osnovna
sredstva pa smo ih nakon dve godine vanredno otpisali pa nakon treće godine želimo da se
vratimo na staro, na šta staro se vraćamo? Na nabavnu vrednost - redovni otpisi. Kad prestanu da
važe te okolnosti mi se ne vraćamo ponovo na nabavnu vrednost koja je postojala na početku
prve godine, nego se vraćamo na onu vrednost koja je jednaka: NABAVNA VREDNOST –
REDOVNI OTPISI koji bi do tog trenutka postojali. Vidimo da je ovo blaži princip i ovde se
otvara prostor za manipulaciju. Kad se ovo dešava? Recimo ako država donese zakon hipotetički
da neki tip osnovnih sredstava ne može da se koristi više. To je pogotovo vezano za automobile.
Ne mogu da se koriste ovi motori, jer Evropska unija zahteva druge motore. Pa recimo donese se
taj zakon i stupa na snagu 2014.godine što znači da mi moramo vanredno da otpišemo ta sredstva
koja više nećemo moći da koristimo pod pretpostavkom da ne želite da menjate motore. Pa onda
država ipak donese odluku da se produžava rok do 2016.godine. Pošto nismo mi svojevoljno
izvršili taj otpis, nego je to bilo po sili zakona jer je produžen rok, onda se u takvim uslovima
uglavnom dozvoljava da se vratimo na vrednost koja bi postojala da do vanrednog otpisa nije

161
došlo jer je država odlučila da produži zakonski rok u okviru kojeg mi možemo da koristimo
neko sredstvo.

 Načelo ograničene povezanosti vrednosti dopušta povećanje vrednosti aktive, odnosno

smanjenje vrednosti obaveza ako prestanu da važe uslovi koji su doveli do vanrednog
otpisa

 Najviša vrednost do koje se aktiva može povećati jeste ona koju bi aktiva imala da nije
došlo do vanrednog otpisa

 Najniža vrednost na koju se obaveza može svesti jeste njena nabavna vrednost

(Kraj drugu snimka od 28.11)

NAČELO OPREZNOSTI (početak prvi deo snimka od 29.11)

Tradicionalno gledano od pojave računovodstva pa sve do skoro to je bilo osnovno

računovodstveno načelo, što bi se reklo bilo je crveno slovo u računovodstvu zato što se pri
sastavljanju finansisjkih izveštaja isključivo koristio princip istorijskog troška. Međutim u
poslednje vreme smo svedoci toga da imamo mešovitu osnovu prilikom sastavljanja finansijskih
izveštaja odnosno da se sve više primenjuje koncept fer vrednosti prilikom vrednovanja imovine
i obaveza, a čim se primenjuje koncept fer vrednosti to automatski znači da se udaljavamo od
načela opreznosti jer se primena fer vrednosti i njegova ideologija u najvećoj meri kosi sa
zahtevima koji su sadržani u okviru načela opreznosti. Danas se finansijsko računovodstvo
odnosno finansijsko izveštavanje sve više udaljava od načela opreznosti zato što se danas sve
više udaljavamo od primene istorijskog troška odnosno sve više prilikom sastavljanja
finansijskih izveštaja koristimo koncept fer vrednosti, a sama ideja primene fer vrednosti je u
suprotnosti sa najvećim brojem zahteva koji su sadržani u ovom načelu opreznosti. Kada budemo
pričali o novom konceptualnom okviru videćemo da je opreznost kao kvalitativna karakteristika
potpuno izbrisana iz novog konceptualnog okvira čime je jasno da se računovodstvo kreće u
jednom drugom smeru, da su bitnije relevantne informacije koje su bliske onome što se dešava
na tržištu, nego da one budu preterano oprezne a to je posledica toga što su se promenili osnovni
korisnici finansijskih izveštaja. Dakle, danas je načelo opreznosti sve manje zastupljeno u
finansijskom izveštavanju, dok je pre jedno 50-tak godina bilo osnovno i jedino načelo koje se
poštovalo. (i kad smo radili finansijsko računovodstvo, celo finansijsko računovodstvo se
zasnivalo na načelu opreznosti jer faktički tada fer vrednost nismo ni spominjali s obzirom da
kada se razvijala ta materija, taj udžbenik fer vrednost da se gotovo nije ni primenjivala, doživela
je ekspanziju tek negde krajem 20-og veka)

 Kada se razvilo ovo načelo?

Načelo opreznosti se razvija negde u 14-om veku i tada kada se pojavilo isključivo se
primenjivalo na zalihe. Zbog čega? Zato što su tada privrednom dominirali zanatlije i trgovci
koji su kao osnovni imovinski oblik u aktivi upravo imali zalihe( odnosno obrtnu imovinu).
osnovnu interesnu grupu su tada predstavljali POVERIOCI i onda su poverioci zapravo zahtevali
da te zalihe koje zanatlije i trgovci imaju da budu oprezno odmerene zato što su poverioci u tim
zalihama videli garantnu supstancu za naplatu svojih potraživanja. I zato su poverioci želeli da te

162
zalihe budu oprezno odmerene kako oni ne bi došli u zabludu odnosno u situaciju da daju
nenaplative kredite odnosno kredite onim preduzećima koji te kredite neće moći da vrate. I ako
je to slučaj onda nam je jasno da se ovo načelo razvilo u okviru STARIJEG STATIČKOG
SHVATANJA.

U 17-om veku ovo načelo postaje toliko bitno da ulazi i u zakonsku regulativu, a u 14-om veku
se više pojavilo kao deo poslovne prakse, ali u 17-om veku ovo načelo postaje i zakonom
obavezno, dakle njegova primena postaje i zakonom obavezna i tada se njegova primena
proširuje sa zaliha na sve imovinske delove, ali i na obaveze.

 Koji je osnovni cilj ovog načela, zbog čega se ono razvilo u praksi i zbog čega je kasnije
uvedeno u zakonsku regulativu?

Osnovni CILJ načela opreznosti jeste da se zaštite interesi pre svega poverilaca, zatim vlasnika,
ali i svih ostalih stejkholdera čiji su interesi na bilo koji način povezani sa samim preduzećem.

Na koji način se štite interesi poverilaca, vlasnika i svih drugih stejkholdera putem ovog načela?
Tako što ovo načelo SPREČAVA DA DOĐE DO PRECENJIVANJA NETO IMOVINE I DA
DOĐE DO PRECENJIVANJA PERIODIČNOG REZULTATA. Ovo načelo zahteva oprezno
odmeravanje neto imovine, odnosno oprezno odmeravanje periodičnog rezultata odnosno
sprečava da dođe do precenjivanja neto imovine i precenjivanja periodičnog rezultata.

Pa kako se onda na taj način štite interesi poverilaca, vlasnika i ostalih stejkholdera?

 Na koji način oprezno odmerena neto imovina štiti interese poverilaca? → Poverioci u neto
imovini vide garantnu supstancu za naplatu svojih potraživanja odnosno ukoliko određeno
preduzeće ne bude sposobno da izmiri svoje obaveze o roku dospeća, onda poverioci mogu
da traže da to preduzeće proda svoju imovinu i da iz prodaje te imovine izmiri svoje obaveze.
I zato poverioci u neto imovini vide garanciju da će uspeti da naplate svoja potraživanja čak i
ako dužnik ne bude o roku dospeća bio sposoban da kešom izmiri svoje obaveze. I zbog toga
poverioci žele da vide oprezno odmerenu neto imovinu da bi bili sigurni da kredit koji daju
da će u određenom trenutku po njegovom roku dospeća moći da naplate. Poverioci
nesumnjivo vole načelo opreznosti i oni su ti koji u svakom trenutku preferiraju da finansijski
izveštaji budu sastavljeni u skladu sa načelom opreznosti.
 Kada su u pitanju vlasnici, tu postoje različita mišljenja. S jedne strane vlasnici vole načelo
opreznosti, s druge strane ne. Sada ćemo videti zašto donekle načelo opreznosti štiti i interese
vlasnika. Na koji način načelo opreznosti štiti i interese vlasnika ako se sprečava
precenjivanje neto imovine? Ako imamo oprezno odmerenu neto imovinu, odnosno neto
imovinu koja nije precenjena onda vlasnici imaju pravi signal o tome kako se razvija kapital
koji su oni uložili jer bi u suprotnom precenjena neto imovina, precenjeni SK mogao da
stvori pogrešnu sliku da to preduzeće posluje bolje nego što stvarno posluje, da dovede do
dodatnih ulaganja vlasnika i proširenje kapaciteta koji neće rezultirati boljim poslovanjem jer
obim poslovanja nije realan i nije u skladu sa onim što pokazuju finansijski izveštaji kao što
je na to upućivao precenjeni SK i onda to dovodi do negativnih prinosa koji vlasnici
ostvaruju. Da se to ne bi dešavalo, oni hoće oprezno odmerenu neto imovinu odnosno
oprezno odmeren SK.

163
Do sada smo videli kako oprezno odmerena neto imovina štiti njihove interese, a sada treba da
vidimo kako oprezno odmeren periodični rezultat štiti njihove interese?

 Zašto poverioci preferiraju oprezno odmeren periodični rezultat? Pa iz istih razloga, da bi na

bazi oprezno odmerenog rezultata mogli da donesu kvalitetne odluke odnosno ne vole
precenjen rezultat zato što bi to moglo da ukaže da je preduzeće solventnije nego što stvarno
jeste. Pa samim tim kad bi rezultat bio precenjen, kada bi poverioci percipirali neko
preduzeće solventnijim nego što ono jeste mogli bi da daju kredite koje kasnije ne bi mogli
da naplate.
 Zašto vlasnici preferiraju oprezno odmeren periodični rezultat? Zato što precenjen rezultat i
njegova raspodela dovode do odliva kapitala, a odliv kapitala dovodi do stečaja preduzeća,
pa bi samim tim bili ugroženi ne samo vlasnici, već i interesi svih ostalih interesnih grupa čiji
su interesi povezani za to preduzeće koje je otišlo u stečaj. Pa u tom smislu kažemo da načelo
opreznosti štiti i interese svih ostalih interesnih grupa, a ne samo poverilaca i vlasnika jer
ukoliko dođe do precenjenog rezultata i taj precenjeni rezultat se raspodeli i odlije se kapital i
uništi preduzeće, samim tim ruše se interesi ne samo vlasnika i poverilaca nego i svih ostalih
interesnih grupa čiji su interesi na bilo koji način povezani sa tim preduzećem.

(Pažnja: kad učiš načela obrati pažnju šta je cilj načela, a šta je njegov zahtev!!! Kad kažemo cilj
načela pričamo o tome šta to načelo treba da postigne odnosno čije interese treba da zaštiti, a kad
kažemo zahtev onda govorimo o mehanizmima koje to načelo koristi da bi ostvarilo taj osnovni
cilj!!!)

Malopre smo videli šta je cilj načela opreznosti, da treba da zaštiti interese vlasnika, poverilaca
kao i ostalih interesnih grupa, a sada treba da vidimo koji je mehanizam odnosno koji je osnovni
zahtev koji postavlja načelo opreznosti?

 Načelo opreznosti postavlja zahtev da neto imovina preduzeća i rezultat preduzeća moraju
biti oprezno odmereni odnosno načelo opreznosti treba da spreči precenjivanje neto imovine i
precenjivanje periodičnog rezultata. Faktički kada pričamo o načelu opreznosti, pričamo o
njegova dva dela odnosno njegova dva segmenta: U prvom delu pričamo o načelu opreznosti
koje treba da spreči precenjivanje neto imovine, u drugom delu o načelu opreznosti pričamo
o načelu opreznosti koje treba da spreči precenjivanje rezultata.
1. Načelo opreznosti treba da dovede do opreznog odmeravanja neto imovine odnosno treba da
spreči precenjivanje neto imovine. Na koji način ćemo obezbediti da imamo oprezno
odmerenu neto imovinu odnosno kako ćemo to da obezbedimo da nemamo precenjenu neto
imovinu odnosno precenjeni SK? Da li možemo da kažemo recimo hoćemo oprezno
odmerenu neto imovinu odnosno oprezno odmeren SK tako što ćemo oprezno da primenimo
pravila za vrednovanje neto imovine odnosno za vrednovanje SK? Zašto to ne možemo da
kažemo? ZATO ŠTO NE POSTOJE PRAVILA ZA VREDNOVANJE NETO
IMOVINE ODNOSNO PRAVILA ZA VREDNOVANJE SK!!!!!!!!!!! Zašto?
Pa zato što neto imovina odnosno SK predstavlja razliku odnosno rezidual između
aktive i obaveza pa to znači da su pravila vrednovanje neto imovine i SK ODREĐENA
PRAVILIMA za vrednovanje aktive odnosno pravilima za vrednovanje obaveza.
Pa kako ćemo onda da obezbedimo da nam se oprezno vrednuje neto imovina? Tako što
ćemo obezbediti da nam se oprezno vrednuje aktiva odnosno da se oprezno vrednuju
obaveze. Pa ako obezbedimo oprezno vrednovanje odnosno procenjivanje aktive i oprezno

164
 vrednovanje odnosno procenivanje obaveza onda ću kao njihovu razliku dobiti oprezno
odmerenu neto imovinu odnosno oprezno odmeren SK.

Šta to znači da oprezno vrednujem aktivu odnosno da oprezno vrednujem obaveze?

Šta znači da oprezno vrednujem aktivu? → To znači da ne smem da precenim aktivu odnosno da
bi trebalo da je potcenim.

Šta znači oprezno vrednovati obaveze? → To znači da ne smem da potcenim obaveze odnosno
da bi trebalo da ih precenim.

Pa ako imam oprezno vrednovanu aktivu koja nije precenjena i ako imam oprezno vrednovane
obaveze koje nisu potcenjene onda ću kao rezultat dobiti SK odnosno neto imovinu koja je
oprezno vrednovana odnosno koja nije precenjena što i jeste prvi zahtev koji se postavlja u
okviru načela opreznosti.

Sad treba da vidimo koji su mehanizmi putem kojih treba da obezbedimo da oprezno vrednujemo
aktivu odnosno da oprezno vrednujemo obaveze kako bismo na kraju dobili oprezno vrednovanu
neto imovinu odnosno SK? Koja su to dva pricnipa koja treba da poštujemo u okviru načela
opreznosti koja treba da dovedu do toga da imamo oprezno vrednovanu aktivu i obaveze
odnosno SK?

1. Princip niže vrednosti

2. Princip više vrednosti

Ovo su dva principa koja treba da se poštuju u okviru načela opreznosti i koja treba da obezbede
oprezno vrednovanje aktive i oprezno vrednovanje obaveza da bi se na kraju ispunio onaj prvi
zahtev, a to je oprezno vrednovanje neto imovine odnosno SK.

 Šta se podrazumeva pod principom niže vrednosti?

Princip niže vrednosti se odnosi na AKTIVU. On treba da obezbedi oprezno odmerenu odnosno
neprecenjenu aktivu. Princip niže vrednosti kaže da je GORNJA GRANICA za vrednovanje
aktive NABAVNA VREDNOST odnosno CENA KOŠTANJA odnosno da je gornja granica za
vrednovanje aktive ISTORIJSKI TROŠAK odnosno iznos koji smo uložili u sticanje te aktive
kada je ona bila prvobitno priznata u bilansu. Međutim, tu se ne završava princip niže vrednosti.
Princip niže vrednosti kaže da gornja granica za vrednovanje aktive je nabavna vrednost ili cena
koštanja, ali ovaj princip kaže da ukoliko je NA DAN BILANSA TRŽIŠNA VREDNOST
AKTIVE NIŽA od KNJIGOVODSTVENE VREDNOSTI odnosno od NABAVNE
VREDNOSTI ili CENE KOŠTANJA, onda je za BILANSIRANJE AKTIVE MERODAVNA
TA NIŽA TRŽIŠNA VREDNOST. Ovim smo postigli oprezno odmeravanje aktive odnosno
sprečili smo da aktiva bude precenjena. Ovo je osnovni zahtev principa niže vrednosti.

Princip niže vrednosti ima dve varijante ***

 Koja su dva pojavna oblika principa niže vrednosti?

165
 a) strogi princip niže vrednosti – primenjuje se na obrtna sredstva čija se prodaja
očekuje u kratkom roku (zalihe robe, kratkoročne HOV). Ovaj strogi princip niže vrednosti
zahteva da ukoliko je na dan bilansa tržišna vrednost obrtne imovine ispod knjigovodstvene
vrednosti, da odmah vršimo svođenje na tu nižu tržišnu vrednost i da priznajemo gubitke usled
obezvređenja obrtne imovine odnosno tu razliku između više knjigovodstvene i niže tržišne
vrednosti. Ako je knjigovodstvena vrednost zaliha 50, na dan bilansa se utvrdi da je tržišna
vrednost 45 odmah istog momenta svodimo na tu nižu tržišnu vrednost od 45 i priznajemo
gubitak usled obezvređenja zaliha od 5. Zbog čega se na obrtnu imovinu primenjuje taj strogi
princip niže vrednosti? Zato što je za obrtnu imovinu karakteristično da će biti prodata u periodu
kraćem od godinu dana,zato što obrtna imovina ima veliki obrt, a to znači da ne možemo da
čekamo naredni obračunski period, kraj narednog obračunskog perioda da vidimo da li će se
cene vratiti na stari nivo pa da možda nema potrebe da izvršimo otpis odnosno da priznamo
gubitke usled obezvređenja. Dakle, strogi princip niže vrednosti se primenjuje na obrtnu imovinu
zato što ona ima veliki obrt, zato što će biti prodata u kratkom roku odnosno zato što po definiciji
neće postojati i na kraju narednog obračunksog perioda u preduzeću,jer će biti prodata i
pretvorena u gotovinu, pa samim tim ne možemo da čekamo kraj narednog obračunskog perioda
pa da vidimo da li će se situacija na tržištu popraviti odnosno da li će se tržišne cene vratiti na
stari nivo iznad knjigovodstvene vrednosti, pa da onda ipak kažemo da nema potrebe za
vršenjem otpisa.

b) ublaženi princip niže vrednosti – primenjuje se na stalnu imovinu čije se otuđenje ne

očekuje u kratkom roku (HOV koje su raspoložive za prodaju). Ovaj princip zahteva da ukoliko
je tržišna vrednost date imovine niža od knjigovodstvene vrednosti da ne izvršimo odmah otpis
na nižu tržišnu vrednost nego da sačekamo da prođe vreme odnosno da dođe recimo naredni
obračunski period, kraj narednog obračunskog perioda pa da vidimo da li će se možda cene
vratiti na stari nivo koji je iznad knjigovodstvene vrednosti pa da samim tim nema potrebe da
vršimo otpis imovine odnosno da priznajemo gubitke usled obezvređenja. Zato se i zove ublaženi
princip niže vrednosti. Međutim, ako se pokaže da je i na kraju narednog obračunskog perioda i
u svim budućim periodima tržišna vrednost zaista ispod knjigovodstvene vrednosti, da je to
trajnog karaktera, tek onda treba izvršiti otpisivanje sa više knjigovdstvene na nižu tržišnu
vrednost. I onda ako to kaže ublaženi princip niže vrednosti, možemo da zaključimo da se on
primenjuje na stalnu imovinu.

Dakle, ove dve varijante, strogi i ublaženi princip niže vrednosti se primenjuju u zavisnosti od
toga o kojoj imovini govorimo, da li o obrtnoj ili o stalnoj imovini. Kod obrtne imovine odmah
priznajemo gubitke usled obezvređenja, odmah priznajemo razliku između više knjigovodstvene
i niže tržišne vrednosti, kod stalne imovine čekamo kraj narednog obračunskog perioda ili
buduće obračunske periode da vidimo da li je da li je taj gubitak trajne prirode ili će se situacija
na tržištu popraviti.

*** Da li se ublaženi princip niže vrednosti može primeniti na HOV koje su raspoložive za
prodaju? HOV raspoložive za prodaju su DUGOROČNE HOV i postavlja se pitanje da li na njih
može da se primeni ublaženi princip niže vrednosti? Za HOV koje su raspoložive za prodaju-
one su dugoročne i kao takve spadaju u stalnu imovinu i trebalo bi da se primenjuje ublaženi
princip niže vrednosti. Ali NE PRIMENJUJE SE. Ne može da se primeni ublaženi princip niže
vrednosti na njih iako su stalna imovina, ZATO ŠTO SE VREDNUJU PO FER VREDNOSTI.
Rekli smo da se načelo opreznosti primenjuje isključivo na onu imovinu koja se vrednuje po

166
principu istorijskog troška. Kad se nešto vrednuje po fer vrednosti, po definiciji ako je fer
vrednost manja na dan bilansa u odnosu na prethodno se priznaju gubici. Zato tu nema ni potrebe
da spominjemo načelo opreznosti. Zato načelo opreznosti ne može da se primeni na HOV koje su
raspoložive za prodaju. Ovaj ublaženi princip može da se primeni recimo na kontrolna učešća –
kad imamo većinsko učešće, učešće po osnovu običnih akcija 50+ – za njih se kaže inicijalno se
vrednuju po fer vrednosti, ali naknadno se vrednuju po ublaženom principu niže vrednosti, što
znači da ako je tržišna vrednost učešća na dan bilansa niža od kjnigovodstvene vrednosti, ne
vršimo odmah otpis pošto ćemo svakako ta učešća držati neograničeno dugo koliko nameravamo
da utičemo na poslovno finansijsku politiku tog preduzeća. Pa sačekamo kraj naredne godine, pa
eventualno sačekamo i kraj one godine, pa ako je tržišna vrednost za sve to vreme ispod
knjigovodstvene vrednosti, tek onda vršimo otpis na nižu tržišnu vrednost. Ove HOV raspoložive
za prodaju se na svaki dan bilansa vrednuju po fer vrednosti, svaki dobitak, svaki gubitak će
odmah biti priznat u bilansu uspeha.

 Šta se podrazumeva pod principom više vrednosti?

On kaže da je DONJA GRANICA za VREDNOVANJE OBAVEZA -NABAVNA VREDNOST

OBAVEZA. *** Šta je nabavna vrednost obaveza? To je ili iznos novca koji smo primili od
poverilaca ili novčana protivvrednost nekih zaliha odnosno usluga koje smo nabavili na
odloženo plaćanje. Obaveza je i kad uzmemo kredit od 100 000, a obaveza je i kad nabavimo
zalihe za 50 000 od dobavljača. I jedno i drugo predstavlja nabavnu vrednost obaveza, samo što
smo u prvom slučaju direktno primili novac, pa je to nabavna vrednost, a u drugom slučaju je to
novčana protivvrednost zaliha odnosno usluga koju smo nabavili na odloženo plaćanje. Ovaj
princip još kaže AKO JE NA DAN BILANSA STVARNA VREDNOST OBAVEZA (stvarna
vrednost obaveza je iznos koji stvarno treba da isplatimo na dan bilansa) VIŠA OD NABAVNE
VREDNOSTI, KNJIGOVODSTVENE VREDNOSTI onda OBAVEZE moramo DA
BILANSIRAMO PO TOJ VIŠOJ STVARNOJ VREDNOSTI odnosno PO TOM IZNOSU KOJI
TREBA DA ISPLATIMO USLED IZMIRENJA OBAVEZE NA DAN BILANSA. I zato se i
zove princip više vrednosti.

Kada može da se desi da mi stvarna vrednost obaveza bude viša od knjigovodstvene vrednosti?
Recimo negativne kursne razlike ako se bavimo uvozom i dođe do depresijacije domaće valute,
javljaju se negativne kursne razlike. Negativne kursne razlike na obavezama dovode do toga da
treba da platim više na dan bilansa nego što mi piše u knjigama. Isto je i sa zateznim kamatama.
Kad kasnim da platim nešto u zakonskom roku, onda mi se na knjigovodstvenu vrednost obaveza
obračunava zatezna kamata pa je samim tim stvarni iznos koji treba da isplatim viši od
knjigovodstvenog. I ovde se primenjuju ublaženi i strogi princip, ali nije toliko primenljiv u
praksi tako da nema potrebe da ga spominjemo. Šta smo postigli? Naš zahtev, prvi zahtev u
okviru načela opreznosti je bio da oprezno vrednujemo neto imovinu odnosno da oprezno
vrednujemo SK, rekli smo da ćemo to uraditi indirektno, preko opreznog vrednovanja aktive i
obaveza jer ne postoje posebna pravila za vrednovanje neto imovine. Pa da bismo oprezno
vrednovali aktivu primenili smo princip niže vrednosti gde sprečavamo da ona bude precenjena i
zato kažemo gornja granica za njeno vrednovanje je nabavna vrednost odnosno cena koštanja
ako je na dan bilansa tržišna vrednost ispod, onda bilansiramo po toj nižoj tržišnoj vrednosti.
Tako smo obezbedili da aktiva bude oprezno odmerena odnosno da ne bude precenjena. Kada su

167
u pitanju obaveze, za obaveze treba takođe da obezbedimo da budu oprezno vrednovane, a to u
slučaju obaveza znači da ne budu potcenjene. Pa smo postavili donju granicu da ne bi bile
potcenjene i rekli da je donja granica nabavna vrednost obaveza, ali ako je na dan bilansa stvarni
iznos obaveza viši od knjigovodstvenog onda obaveze bilansiramo po toj višoj stvarnoj
vrednosti. Na taj način sprečavamo da one budu potcenjene odnosno dovodimo do toga da je
bolje da budu precenjene. I ako smo primenili princip niže i više vrednosti, ako smo oprezno
vrednovali aktivu odnosno bolje potcenili je, ako smo oprezno vrednovali obaveze odnosno
precenili ih onda ćemo imati i oprezno vrednovan SK odnosno oprezno odmerenu neto imovinu
koja sigurno neće biti precenjena i zadovoljićemo interese vlasnika i poverilaca.

(29.11.2014 pocetak drugog dela snimka)

Rekli smo da drugi zahtev u okviru načela opreznosti jeste oprezno odmeravanje periodičnog
rezultata. Koja su to dva mehanizma u okviru načela opreznosti koja treba da obezbede oprezno
odmeravanje periodičnog rezultata odnosno koja treba da obezbede da periodični rezultat koji se
obračunava za dati obračunski period ne bude precenjen? To su :

1. Princip realizacije

2. Princip impariteta

Princip realizacije i princip impariteta predstavljaju dva principa u okviru načela opreznosti koji
treba da obezbede oprezno odmeren periodični rezultat odnosno to su dva principa koja treba da
spreče da periodični rezultat bude precenjen. I zato se kaže da u okviru načela opreznosti imamo
4 principa: princip niže vrednosti, princip više vrednosti, princip realizacije i princip impariteta.
Prva dva principa obezbeđuju oprezno vrednovanje neto imovine, druga dva principa obezbeđuju
oprezno vrednovanje periodičnog rezultata.

 Koja je osnovna ideja principa realizacije?

!!! Princip realizacije ZAHTEVA da u BU smemo da priznamo samo one dobitke i samo one
gubitke koji su TRŽIŠNO VERIFIKOVANI, koji su tržišno realizovani nezavisno od toga kada
su oni nastali. Dakle, princip realizacije želi da obezbedi da u BU imamo samo ono što je
realizovano odnosno samo ono što je tržišno verifikovano nezavisno od toga kada je to nešto
nastalo, nezavisno od toga kada su gubici odnosno dobici nastali.

 Koja je osnovna ideja principa impariteta?

Zašto se zove princip impariteta? Zato što nejednako odnosno imparitetno tretira dobitke i
gubitke. Šta to znači? Zapravo, princip impariteta se javlja nakon principa realizacije, istorijski
gledano, i princip impariteta koriguje princip realizacije. To znači da princip impariteta kaže da u
BU možemo da priznamo dobitke i gubitke koji su realizovani odnosno tržišno verifikovani, ali
da u BU pored toga moramo da priznamo i one gubitke koji su nastali, ali koji još uvek nisu
realizovani odnosno tržišno verifikovani. Zbog čega je to tako? Princip impariteta kaže da mi ne
smemo da prenosimo u buduće periode neke gubitke koji su nastali kao posledica poslovnih
odluka u prošlosti ili u tekućem obračunskom periodu. To je tako zato što ti gubici nemaju
nikakve veze sa budućim obračunskim periodima, oni su nastali danas, sada, na dan bilansa kao

168
posledica prošlih ili tekućih odluka odnosno oni će samo biti potvrđeni, realizovani, odnosno
tržišno verifikovani u budućim periodima, ali oni postoje danas, i zato danas odmah treba da ih
priznamo u BU kao nerealizovane gubitke. Dobar primer za to su potraživanja odnosno otpis
potraživanja. Na današnji dan preduzeće prema kome imamo potraživanja odlazi u stečaj i mi
imamo neosigurano potraživanje prema tom preduzeću koje odlazi u stečaj. To znači da mi
sigurno nećemo uspeti da naplatimo ceo iznos potraživanja, procenjujemo koji iznos nećemo
uspeti da naplatimo i onda je to za nas gubitak. Taj gubitak moramo odmah sada da priznamo,
kada je to preduzeće otišlo u stečaj i kada je nama jasno da deo potraživanja nećemo uspeti da
naplatimo. Zašto? Zato što je gubitak nastao danas. Kada će gubitak biti realizovan odnosno
tržišno potvrđen? Tek onda kada budemo naplatili to potraživanje u narednim obračunskim
periodima, ali nas ne zanimaju ti naredni obračunski periodi jer će tada taj gubitak samo biti
objektiviran. NAS ZANIMA KADA JE GUBITAK NASTAO. Gubitak je nastao u onom
trenutku kada je preduzeće prema kome imamo neosigurano potraživanje otišlo u stečaj.
Procenjujemo koliko ne možemo da naplatimo, otpisujemo i priznajemo imparitetni gubitak
odmah u tekućem obračunskom periodu. Ista priča je i sa rezervisanjima. Kada recimo
formiramo rezervisanja za popravke u garantnom roku? Odmah kada prodamo proizvod, zato što
se pretpostavlja da kvar postoji u proizvodu odmah kada smo ga prodali, samo što će on biti
realizovan odnosno objektiviran u narednim obračunskim periodima. Kao ona priča sa Toyotom
gde je došlo do kvara u kočinom sistemu, sigurno kvar nije nastao naknadno, kvar je nastao u
samoj proizvodnji, odnosno u trenutku prodaje taj gubitak već postoji samo što će on biti
realizovan u narednim obračunskim periodima. Mi moramo da priznamo rezervisanja kada
prodajemo gotove proizvode jer se pretpostavlja da gubitak već tada postoji i ne smemo da
teretimo buduće obračunske periode zbog grešaka koje su napravljene u prethodnom
obračunskom periodu. To zahteva princip impariteta, dakle, gubitke priznajemo odmah kada su
nastali nezavisno od toga da li su tržišno verifikovani odnosno da li su realizovani. Tako
obezbeđujemo da nam periodični rezultat bude još opreznije odmeren nego što to zahteva princip
realizacije. Princip realizacije kaže da priznajemo dobitke i gubitke koji su tržišno verifikovani, a
princip impariteta kaže još na sve to priznajem i one gubitke koji su nastali, ali još uvek nisu
realizovani odnosno tržišno verifikovani. Na taj način kad poštujem zajedno princip realizacije i
princip impariteta dobijam oprezno odmeren periodični rezultat što i jeste bio drugi zahtev u
okviru načela opreznosti.

***Pa ako nam se postavi pitanje kakve sve dobitke i gubitke možemo da imamo u BU kada se
primenjuje načelo opreznosti odnosno u okviru toga princip realizacije i princip impariteta?
Možemo da imamo realizovane dobitke, realizovane gubitke i nerealizovane gubitke. Jedino ne
možemo da imamo nerealizovane dobitke.

4. Načelo pojedinačnog vrednovanja

(Imali smo slično načelo u okviru načela urednog inventarisanja, pa ćemo sad videti koja razlika
postoji između ta dva načela)

Prvo da vidimo šta zahteva načelo pojedinačnog vrednovanja ako pričamo o načelima urednog
bilansiranja?

Osnovni ZAHTEV ovog načela pojedinačnog vrednovanja jeste da svi imovinski predmeti, i
prava i obaveze, budu pojedinačno obuhvaćeni i procenjeni u knjigama, a da u bilansima budu

169
iskazani zbirno. To znači da recimo svaku nabavku materijala koju imam u toku godine moram
pojedinačno da obuhvatim i procenim u knjigama, u analitičkoj evidenciji, a da na kraju godine u
bilansu moram da iskažem samo zbirno koliko vrede zalihe materijala u okviru pozicije
materijal.

*Rekli smo da se i u okviru načela urednog inventarisanja javlja načelo pojedinačnog

obuhvatanja i procenjivanja. Rekli smo da je to zahtev da svi imovinski predmeti, prava i
obaveze, koji su predmet popisa, budu pojedinačno obuhvaćeni, procenjeni i iskazani po vrsti,
količini, ceni i vrednosti u popisnim listama.

Da li postoji razlika između „Načela pojedinačnog vrednovanja“ kada se ono koristi kao načelo
urednog bilansiranja i „Načela pojedinačnog obuhvatanja“ kada se koristi kao načelo urednog
inventarisanja? Razlika je u tome kako se vrši iskzivanje. I kod načela pojedinačnog vrednovanja
i kod načela pojedinačnog obuhvatanja imamo pojedinačno obuhvatanje i procenjivanje. Ovamo
u knjigama, ovamo u popisnim listama. Ali razlika je u tome kako se vrši iskazivanje.

Kod načela pojedinačnog vrednovanja postoji zahtev da se imovina i obaveze iskažu zbirno u
bilansu, kao bilansne pozicije, pa imamo materijal, osnovna sredstva, gotove proizvode a ne sve
pojedinačno.

Kod načela pojedinačnog obuhvatanja imamo zahtev za pojedinačnim iskazivanjem u

popisnim listama, po vrsti, količini, ceni i vrednosti.

Dakle, isto je to da pojedinačno obuhvatam i procenjujem imovinske delove i obaveze po vrsti,

količini, ceni i vrednosti, i u knjigama i u popisnim listama, a razlika se ogleda u tome na koji
način vršim njihovo iskazivanje. Imovinu i obaveze iskazujem zbirno u bilansu na kraju godine,
u popisnim listama vršim pojedinačno iskazivanje imovine i obaveza, osim ako imamo veći broj
istovrsnih predmeta, pa unosimo sve zajedno u popisne liste. Ali generalno važi to pravilo, da
iako postoje sličnosti, iako se i jedno i drugo načelo spomnju u okviru načela urednog
bilansiranja i načela urednog inventarisanja, da prosto postoji razlika između ta dva načela, a
ogleda se u tome kako se vrši iskazivanje imovinskih predmeta. U načelima urednog bilansiranja
zbirno u bilansu, u načelima urednog inventarisanja pojedinačno po vrsti, količini, ceni i
vrednosti u popisnim listama.

 Koji je osnovni cilj ovog načela pojedinačnog vrednovanja?

Jedan od ciljeva jeste da je moguće naknadno izvršiti kontrolu da li su imovinski delovi i

obaveze dobro obuhvaćeni i procenjeni u samom knjigovodstvu. Revizori kada vrše kontrolu
nikada ne traže da vide glavnu knjigu, uvek traže da vide analitičku evidenciju da bi videli da li
je preduzeće na adekvatan način vršilo obuhvatanje i procenjivanje imovine i obaveza. I to je
jedan od ciljeva koje ovo načelo treba da ostvari, da obezbedi mogućnost naknadne kontrole da li
su knjiženja odnosno da li su pojedinačna obuhvatanja i procenjivanja imovine i obaveza
izvršena na adekvatan način.

Drugi cilj jeste da u okviru predzaključnih knjiženja možemo da poredimo knjigovodstveno i

stvarno stanje. Kad smo pričali o inventarisanju rekli smo da stvarno stanje imovine i obaveza po
vrsti, količini, ceni i vrednosti poredimo sa knjigovodstvenim stanjem, a to knjigovodstveno

170
stanje se nalazi u analitičkoj evidenciji, odnosno u pomoćnim knjigama, a da bismo imali
analitičku evidenciju i pomoćne knjige moramo pojedinačno da obuhvatamo i procenjujemo
imovinske delove i zbog toga se kaže da ovo načelo treba između ostalog da omogući da u
okviru predzaključnih knjiženja bude moguće poređenje između knjigovodstvenog i stvarnog
stanja odnosno da knjigovodstveno i stvarno stanje budu prikazani na isti način po vrsti, količini,
ceni i vrednosti.

Još jedan cilj,treći cilj, koji se i navodi kao osnovni cilj ovog načela → Kaže se da načelo
pojedinačnog vrednovanja predstavlja pretpostavku da bi preduzeće moglo da primeni princip
impariteta i princip realizacije naravno u uslovima primene istorijskog troška pošto tada i
pričamo i naglašavmo princip realizacije i princip impariteta odnosno generalno načelo
opreznosti. Na koji način ovo načelo pojedinačnog vrednovanja u uslovima primene istorijskog
troška treba da stvori pretpostavku odnosno da omogući da se primenjuju princip impariteta i
princip realizacije? Princip impariteta zahteva da ukoliko na dan bilansa postoje gubici koji su
sadržani u imovini odnosno obavezama da budu priznati u BU čak i ako nisu realizovani
odnosno tržišno verifikovani. Sad se postavlja pitanje kako ja kao računovođa mogu da znam da
li u nekom imovinskom delu ili obavezi sadržan gubitak? Recimo dobijemo zadatak od šefa pred
kraj godine da utvrdimo da li postoje imparitetni gubici koje treba priznati u imovini i
obavezama. Šta ćemo mi da radimo? POREDIMO TRŽIŠNU I NETO PRODAJNU
VREDNOST. Kako ćemo da izvršimo to poređenje? Hoćemo li da odemo u BS i da kažemo
materijal toliko i toliko vredi, da vidim kolika mu je tržišna, a kolika neto prodajna vrednost?
Moramo svaki imovinski deo pojedinačno da gledamo za koji sumnjamo da postoji imparitetni
gubitak. A kako ćemo da vidimo kolika je pojedinačna vrednost imovine i obaveza da bismo
mogli da utvrdimo da li postoje skriveni gubici? To ćemo videti u analitičkoj evidenciji, a da
bismo imali analitičku evidenciju moramo pojedinačno da obuhvatamo i procenjujemo imovinu i
obaveze. Dakle, da bismo utvrdili da li na dan bilansa postoje imparitetni gubici odnosno da li je
neto prodajna vrednost imovine niža od knjigovodstvene odnosno da li je stvarna vrednost
obaveza veća od knjigovodstvene vrednosti moramo da analiziramo svaki imovinski deo
odnosno svaku obavezu pojedinačno za koju sumnjamo da postoji obezvređenje, a da bismo
analizirali svaki imovinski deo odnosno svaku obavezu pojedinačno moramo pre toga
pojedinačno da je obuhvatimo i procenimo u knjigovodstvu. I zato kažemo da je ovo načelo
pretpostavka da bismo mogli da primenimo princip impariteta.

Isto je i sa principom realizacije. Da bismo mogli da vidimo da li postoje dobici koje ne smemo
da priznamo, nerealizovani dobici koje ne smemo da priznamo, opet moramo da poredimo
tržišnu i knjigovodstvenu vrednost, a da bismo to mogli da poredimo neophodno je da imamo
pojedinačno obuhvaćenu i procenjenu imovinu odnosno obaveze pošto u skladu sa principom
realizacije ne smemo da priznamo dobitke koji nisu tržišno verifikovani. Da bismo videli da li
postoje ti skriveni dobici koji nisu tržišno verifikovani i koje ne smemo da priznamo moramo pre
toga da za svaki imovinski deo osnosno obavezu poredimo tržišnu i knjigovodstvenu vrednost
odnosno za obaveze stvarnu i knjigovodstvenu vrednost. Dakle, imparitetne gubitke moram da
priznam, da bih videla koliko iznose moram da poredim pojedinačne vrednosti i priznajem ih u
BU, da bih videla da li postoje skriveni dobici koje ne smem da priznam sve dok mi nisu
relazovani opet moram da poredim tržišnu i knjigovodstvenu vrednost na pojedinačnom nivou.

171
7. Načelo realizacije

 Koji je osnovni zahtev koji se stavlja pred načelo realizacije?

Osnovni zahtev načela realizacije jeste da u BU mogu biti priznati samo oni dobici i samo oni
gubici koji su realizovani odnosno koji su tržišno verifikovani nezavisno od toga kada su oni
nastali.

Šta to znači kada su realizovani? Upravo odgovor na to pitanje treba da da načelo realizacije.
Načelo realizacije postavlja kao zahtev da dobitke i gubitke smem da priznam kada su
realzovani, ali onda i odgovara na pitanje šta to znači da su gubici i dobici realizovani osnosno
odgovara nam na pitanje koji je to trenutak za koji možemo da smatramo da je trenutak
realizacije i da kažemo sad su gubici i dobici realizovani is memo da ih prizmao u BU.

Da bismo shvatili koji je to trenutak, trenutak realizacije, treba da napravimo razliku između dva
pojma. Da vidimo šta je to PROCES REALIZACIJE i šta je to TRENUTAK REALIZACIJE?

Kada kažemo PROCES REALIZACIJE onda mislimo na proces koji otpočinje pribavljanjem
novčanih sredstava, ulaganjem tih sredstava u faktore procesa rada odnosno u inpute, a koji se
završava prodajom učinaka. Neki autori smatraju da se taj proces realizacije završava ne samo
prodajom učinaka već i naplatom potraživanja, a neki smatraju čak u onom trenutku kada istekne
garancija odnosno garantni rok za popravke proizvoda u datom garantnom roku. Dakle, kada se
završava proces realizacije tu postoji neslaganje u samoj literature, ali i u praksi. Smatra se da se
taj proces realizacije završava prodajom učinaka, ili neki smatraju naplatom potraživanja ili neki
smatraju čak u onom trenutku kada istekne garantni rok odnosno garancije za poravke proizvoda
u datom garantnom roku. Bez obzira kada se on završava osnovni cilj ovog procesa realizacije
jeste da preduzeće ostvari DOBITKE OD PRODAJE UČINAKA odnosno DOBITKE OD
PRODAJE GOTOVIH PROIZVODA. (ovo je ono što je knjiga iz finansijskog računovodstva
pratila)

Šta je TRENUTAK RELAIZACIJE? Trenutak realizacije je TRENUTAK U TOM CELOM

PROCESU realizacije u kojem se smatra da su dobici odnosno gubici tržišno verifikovani
odnosno da su realizovani odnosno da smemo da ih priznamo u BU.

Postavlja se pitanje koji je to trenutak za koji možemo da kažemo sada su dobici i gubici nastali?
U praksi postoje različiti trenuci, pa to može da bude završetak proizvodnje, zaključenje ugovora
sa kupcem, isporuka proizvoda, naplata potraživanja, istek garantnog roka. Bitno je da shvatimo
da u praksi ne postoji jedan univerzalni trenutak realizacije pa da onda kažemo e to je trenutak
realizacije. Postoje oni koji se češće i ređe javljaju, ali generalno gledano šta će biti trenutak
realizacije od svih ovih koje smo pobrojali zavisi od delatnosti, odnosno kako se obavlja prodaja
odnosno kakve su karakteristike prodaje. Koji će trenutak realizacije u praksi biti relevantan kao
trenutak u kojem smemo da priznamo dobitke i gubitke od prodaje zavisi od toga kakve su
karakteristike same prodaje odnosno na koji način se obavlja prodaja.

Primer, u građevinskoj industriji, gradimo most, naravno da nećemo čekati kraj izgradnje mosta
pa da priznamo sve prihode, tu je trenutak realizacije već dovršenost proizvodnje.

172
Kada prodajemo na odloženo, i sve rizike i koristi smo preneli na kupca, onda priznajemo u
trenutku isporuke. Ali dešava se, pogotovo danas da bi se stimulisala prodaja da prodavac
zadržava veći deo rizika na sebe. Pa recimo pumpe za vodu možemo da koristimo godinu dana, a
posle godinu dana možemo da vratimo recimo što znači da moramo da čekamo sa priznavanjem
prihoda onda kada istekne taj neki period odnosno kada pređu rizici sa nas prodavca na kupca
definitivno.

U maloprodaji se prihodi priznaju u momentu naplate

Bitno je da znamo da iako trenutak realizacije uglavnom jeste trenutak isporuke proizvoda, ne
mora da znači da je to jedini trenutak u kome možemo da priznamo prihode u praksi, šta će biti
trenutak realizacije zavisi od načina na koji se obavlja prodaja.

 Koji su osnovni ciljevi načela realizacije?

Pažnja!!! Ne mešati šta je zahtev, a šta cilj koje ovo načelo treba da ostvari!!! Kad smo malopre
rekli zahtevi načela realizacije videli smo da su zahtevi da dobitke i gubitke smemo da priznamo
tek onda kada su tržišno verifikovani nezavisno od toga kada su nastali.

Sad treba da vidimo koji su ciljevi načela realizacije odnosno zbog čega uopšte postoji taj zahtev
koji smo rekli?

1) Prvi cilj jeste da se utvrdi adekvatan trenutak realizacije (u zavisnosti od načina na koji se
vrši prodaja). Zašto je bitno da nam načelo realizacije kaže koji je to adekvatan trenutak
realizacije? Zato što je to onda trenutak u kojem smemo da priznamo dobitke i gubitke od
prodaje u BU. Koji će biti adekvatan trenutak realizacije najviše zavisi od načina na koji se
obavlja prodaja.

2) Drugi cilj jeste odnosno načelo realizacije treba da previdi da se događaj odnosno
trenutak nabavke i završetka proizvodnje učini neutralnim po visinu rezultata (zabrana
iskazivanja rezultata koji nisu tržišno verifikovani). Dakle, drugi cilj načela realizacije jeste da
spreči da trenutak odnosno događaj nabavke odnosno trenutak završetka proizvodnje ima bilo
kakav uticaj na periodični rezultat. Šta to znači, šta znači da načelo realizacije treba da spreči da
trenutak nabavke odnosno trenutak završetka proizvodnje ima uticaj na rezultat? Sad
pretpostavljamo recimo da ne postoji ovo načelo realizacije i recimo nabavljamo robu recimo za
50, i u tom trenutku kad smo nabavili robu po 50 na tržištu možemo da je prodamo po 70. Šta to
znači, da ne postoji ovo načelo šta smo mogli da uradimo? Jednostavno da kažemo nerealizovani
dobici od prodaje robe su 20 što znači da bi trenutak nabavke imao uticaj na rezultat zato što
bismo u trenutku nabavke ako je prodajna cena veća od nabavne mogli odmah da priznamo
dobitke. Međutim, načelo realizacije kaže da dobici moraju da budu priznati tek onda kada
nastane trenutak realizacije odnosno kada oni budu tržišno verifikovani. Samim tim događaj
nabavke mora da bude neutralan po rezultat.

Ili recimo završili smo proizvodnju i utvrdimo da je cena koštanja završene proizvodnje 100, a
proizvode možemo da prodamo u istom trenutku po 120. Da ne postoji ovo načelo onda bismo
jednostavno mogli u BU da kažemo nerealizovani dobici od prodaje gotovih proizvoda su 20.
Međutim, ovo načelo to ne dozvoljava, i kaže da dobici i gubici su priznati tek onda kada su

173
tržišno verifikovani odnosno kada su realizovani odnosno kad ih je samo tržište kroz transakciju
potvrdilo. Samim tim događaj nabavke i završetka proizvodnje su neutralni po rezultat čak iako
smo svesni da u tom trenutku postoji dobitak, mi ne smemo da ga priznamo sve dok ne nastupi
trenutak realizacije odnosno sve dok ne dođe do tržišne verifikacije.

 Kako se u knjigovodstvenom smislu iskazuje akt odnosno trenutak realizacije?

Pretpostavljamo da nam je načelo realizacije dalo odgovor to je trenutak realizacije, trenutak

realizacije je nastupio i sada mi smemo da priznamo dobitke odnosno gubitke od prodaje. Kako
to u knjigovodstvenom smislu evidentiramo?

1) Evidentiramo sticanje protivvrednosti za učinjenu isporuku saglasno ugovoru

sklopljenim sa kupcem

2) Evidentiramo isporuka proizvoda i usluga koji su do tog trenutka činili zalihe ili
vrednost uloženih faktora proizvodnje

Dakle nastupio je trenutak realizacije i ta realizacija nam sada dozvoljava da priznamo dobitke i
gubitke od prodaje u BU, a mi treba da vidimo kako onda to knjigovodstveno da evidentiramo.
To evidentiramo kao sticanje protivvrednosti za učinjenu isporuku i to evidentiramo kao
isporuku robe odnosno proizvoda i usluga koji su do tog trenutka činili zalihe. Šta su onda te dve
stvari koje smo rekli? To su ona dva stava za knjiženje kada knjižimo prodaju.

Šta je sticanje protivvrednosti za učinjenu isporuku? To je duguje blagajna ili tekući račun ili
kupci, a potražuju prihodi od prodaje gotovih proizvoda.

Šta je ovo pod 2, isporuka proizvoda, robe i usluga? To je ono kad duguju troškovi prodatih
gotovih proizvoda ili nabavna vrednost prodate robe, a potražuju gotovi proizvodi ili roba.

Koji je značaj trenutka realizacije, šta nam to govori da li je prihod nastao? To nam govori
načelo realizacije i kaže sad je nastao trenutak realizacije, možes da knjižiš prihode odnosno
rashode od prodaje. I onda knjižimo ova dva stava, sticanje protivvrednosti i isporuku proizvoda
i usluga. Zašto mi kažemo (videli smo kako se knjigovodstveno evidentira akt realizacije) da
načelo realizacije zahteva da dobici i gubici budu priznati onda kada su tržišno verifikovani? Jel
smo mi ovde knjižili dobitke odnosno gubitke? Mi smo proknjižili prihode od prodaje i rashode
od prodaje što znači da se kao njihova razlika javljaju ili dobici od prodaje kad su prihodi veći od
rashoda, ili gubici od prodaje ako su rashodi bili veći od prihoda. U svakom slučaju, bilo da su
dobici od prodaje, bilo da su gubici od prodaje, smemo da ih priznamo tek onda kada su tržišno
verifikovani, kada je nastao trenutak realizacije i kada unosimo ova dva stava za knjiženje u
knjigovodstvo.

 U koja dva oblika se može javiti rezultat od prodaje?

Pretpostavili smo da je nastao sam trenutak realizacije i da smo u skladu sa tim priznali prihode
od prodaje i sa njima povezane rashode i sada treba da vidimo u koja dva oblika u praksi
možemo da sretnemo rezultat od prodaje, rezultat koji se javlja kao razlika između tih prihoda od

174
prodaje i rashoda od prodaje. U suštini, kakav će taj rezultat biti zavisi od toga šta uključujemo u
cenu koštanja prodatih gotovih proizvoda. Pa u skladu sa tim imamo:

1) Bruto poslovni dobitak – kao razlika između prodajne cene jedinice proizvoda i
prosečne cene koštanja koja uključuje i varijabilne i fiksne troškove. Kada govorimo o bruto
poslovnom dobitku govorimo o razlici između prihoda i rashoda, a ti rashodi predstavljaju cenu
po osnovu prodatih gotovih proizvoda, a ta cena koštanja uključuje i varijabilne i fiksne
troškove.

2) Kontribuciona marža – kao razlika između prodajne cene jedinice proizvoda i

cene koštanja koja obuhvata samo varijabilne troškove.

U kom obliku će se javiti rezultat od prodaje zavisi od toga kako vrednujemo rashode od prodaje,
ako u njih uključujemo i fiksne i varijabilne troškove onda je to bruto poslovni dobitak, a ako u
njih uključujemo samo varijabilne troškove, onda je to kontribuciona marža.

 Da li može doći do formalnog (pravnog) i suštinskog (ekonomskog) razlikovanja trenutka

realizacije?
 Da li se u praksi može dogoditi situacija da se forma i suština transakcije razlikuje
odnosno da li se u praksi može da se desi da forma upućuje na jedan trenutak realizacije,
a suština transakcije na drugi trenutak realizacije?

Videćemo da je u praksi moguće da se forma i suština same prodaje razlikuju, odnosno da forma
upućuje na jedan karakter date transakcije, a suština transakcije upućuje na drugi karakter
transakcije. I šta onda radimo ako postoji razlika između forme i suštine? DAJEMO PREDNOST
SUŠTINI u odnosu na formu. To je princip koji je sadržan i u samom konceptualnom okviru, a
rekli smo da je on razvijen u okviru dinamičke teorije. Dakle, ukoliko se desi da imamo
određenu transakciju, da forma upućuje na jedno, a suština na drugo, u praksi uvek moramo da
damo prednost suštini u odnosu na formu i kada knjigovodstveno evidentiramo transakciju
vodimo se za suštinom, a ne za formom. Dva dobra primera za ovo jesu:

- Faktoring (prodaja potraživanja)

- REPO poslovi (kupoprodaja HOV)

Šta je FAKTORING? Faktoring poslovi jesu poslovi gde jedno preduzeće, preduzeće A prodaje
svoja potraživanja faktoring firmi i to na koji način? Faktoring firma je uglavnom posebna
filijala neke banke, retko postoji sama faktoring firma, to je uglavnom ogranak banke koji se
bavi otkupom potraživanja. Kako funkcionišu faktoring poslovi? Imamo dakle preduzeće A koje
je prodalo neke gotove proizvode ii ma potraživanja prema preduzeću B. Međutim, ne može da
čeka da naplati ta potraživanja, jer mu trebaju novčana sredstva pre roka dospeća potraživanja i
onda to preduzeće A prodaje potraživanja faktoring firmi, a faktoring firma, najčešće deo banke
otkupljuje potraživanja i isplaćuje preduzeću A ne pun iznos potraživanja nego odbitak naknade i
kamate. U praksi se javlja problem i sve češće se javlja i kod nas kako knjigovodstveno treba
evidentirati taj faktoring posao. Kako knjigovodstveno evidentirati kada preduzeće A prodaje
svoje potraživanje faktoring firmi? Na šta upućuje forma transakcije kada preduzeće A proda
svoje potraživanje faktoring firmi? Forma transakcije upućuje na to da je u pitanju prodaja,

175
forma upućuje na to da je preduzeće A prodalo svoje potraživanje faktoring firm ii da je dobilo
određena novčana sredstva. Međutim, šta je suština te transakcije, šta je suština kada preduzeće
A proda svoja potraživanja faktoring firmi, a faktoring firma isplati iznos umanjen za kamatu i
naknadu? Naplata potaživanja će tek kasnije da usledi, mi samo imamo potraživanje koje još nije
dospelo, prodali smo faktoring firmi formalno, a ona nam daje iznos sredstava umanjen za
kamate? Čim imamo kamatu, reč je o KREDITU. Suštinski gledano, u pitanju je kredit koji kao
zalogu ima potraživanja. Dakle, preduzeće A prodaje potraživanje odnosno samo daje to
potraživanje kao zalogu, a umesto toga faktoring firma daje preduzeću A novčana sredstva
umanjena za iznos kamate. Forma transakcije upućuje na to da je preduzeće A prodalo svoje
potraživanje faktoring firmi, ali suština transakcije jeste da je preduzeće A dobilo kredit od
faktoring firme pri čemu kao zalogu za taj kredit koristi potraživanje koje ima prema nekom
drugom preduzeću. (pogledaj na netu knjiženje faktoring poslova- videćemo da knjiženje ne
upućuje na to da je u pitanju prodaja zato što je to forma transakcije, nego knjiženje upućuje da
je u pitanju uzimanje posebne vrste kredita zato što je to suština transakcije, a suštinu stavljamo
iznad forme i samim tim moramo knjižiti kao uzimanje kredita sa zalogom)

Šta su REPO POSLOVI?

Repo poslovi su zapravo aranžmani ponovnog otkupa HOV. Kako oni funkcionišu? Repo
poslovi su poslovi koji podrazumevaju ponovni otkup HOV odnosno kupoprodaju HOV.
Pretpostavljamo da imamo 2 preduzeća, preduzeće A i preduzeće B. Preduzeće A ima višak
novčanih sredstava u datom trenutku, dok preduzeće B ima deficit novčanih sredstava. I šta se
dešava? Preduzeće A daje novčana sredstva preduzeću B, a preduzeće B zauzvrat daje HOV
preduzeću A. Međutim, to je prvi deo priče, da su preduzeću B potrebna novčana sredstva jer
ima deficit, a preduzeće A ima višak novčanih sredstava i preduzeće A daje taj suficit novčanih
sredstava preduzeću B, a preduzeće B zauzvrat daje HOV ali se obavezuje da će kroz određeni
broj dana, recimo kroz dve nedelje ponovo da otkupi te HOV, znači preduzeće B otkupljuje te
HOV kroz 14 dana od preduzeća A i vraća mu novčana sredstva , ali ne po istoj ceni, nego po
ceni koja je uvećana za iznos kamate. Forma ove transakcije ako posmatramo preduzeće B
upućuje na to da je došlo do prodaje HOV jer smo rekli da je B dobilo novčana sredstva od A, a
dalo mu zauzvrat HOV odnosno prodalo HOV. Dakle forma upućuje na to da je zapravo
preduzeće B prodalo preduzeću A HOV. Suština ove transakcije je kredit koji kao zalogu ima
HOV, B je prodalo preduzeću A HOV, a onda ih posle određenog vremena ponovo otkupilo po
ceni uvećanoj za kamatu. Forma transakcije je prodaja HOV, a suština transakcije jeste uzimanje
kredita koji kao zalogu ima HOV.

Ovo su dva dobra primera kada se forma i suština razlikuju, odnosno kada forma upućuje na to
da je u pitanju prodaja, ali suština upućuje na to da je u pitanju kredit koji kao zalogu ima
potraživanje ako su u pitanju faktoring poslovi, odnosno koji kao zalogu ima HOV kada su u
pitanju repo poslovi.

 Sada prelazimo na drugi deo priče odnosno sada treba da vidimo šta se smatra trenutkom
realizacije u zavisnosti od načina na koji preduzeća vrše prodaju.

Od čega u najvećoj meri zavisi šta će biti trenutak realizacije odnosno kada možemo da kažemo
da su nastali prihodi i sa njima povezani rashodi? Od načina na koji preduzeće obavlja prodaju
odnosno delatnost kojom se dato preduzeće bavi. Sad treba da vidimo šta se to smatra trenutkom

176
realizacije, šta se to smatra trenutkom kada možemo da priznamo prihode od prodaje i sa njima
povezane rashode u zavisnosti od toga kojom se delatnošću preduzeće bavi odnosno u zavisnosti
od toga na koji način to preduzeće obavlja prodaju?

Sada ćemo da posmatramo različite oblike prodaje u zavisnosti od različitih delatnosti i da

vidimo šta se može smatrati trenutkom realizacije.

 1. Prodaja za gotovo

Prodaja za gotovo je uglavnom zastupljena u trgovini na malo odnosno kod prodaje robe
finalnim potrošačima. Za prodaju za gotovo je karakteristično da se trenutak prodaje i trenutak
plaćanja vremenski podudaraju. To znači da se podudara trenutak prodaje u kojem je roba
isporučena kupcima uz fakturu odnosno trenutak u kojem je najveći deo rizika i koristi prešao sa
prodavca na kucpa i trenutak plaćanja u kojem se vrši naplata. Samo kod prodaje za gotovo je
karakteristično da se trenutak prodaje i trenutak plaćanja vremenski podudaraju. To je redak
trenutak u praksi kada imamo da nam se tokovi rentabiliteta poklapaju sa tokovima novca zato
što u istom trenutku imamo i prodaju i plaćanje, u istom trenutku imamo isporuku robe sa
fakturom, u istom trenutku imamo prelazak svojine sa prodavca na kucpa i naplatu za tu
isporučenu robu. Pa se onda postavlja pitanje u kom trenutku priznajemo prihode od prodaje
robe za gotovo? U trenutku kada je izvršeno plaćanje odnosno kada je izvršena naplata od
kupaca i zato se ovaj princip priznavanja prihoda zove PRINCIP NAPLAĆENE
REALIZACIJE. Zašto u trenutku kada je izvršena naplata od kupaca? Zato što se taj trenutak
poklapa sa trenutkom kada je izvršena prodaja odnosno kada je roba prešla iz svojine prodavca u
svojinu kupca odnosno to je isti onaj trenutak kada je izvršena isporuka robe sa fakturom
odnosno to je onaj isti trenutak kada je najveći deo rizika i koristi prešao sa prodavca na kupca.

 Koja su dva osnovna prigovora na ovakav način priznavanja prihoda?

Postoji određena grupa autora koja smatra da kod prodaje za gotovo ne treba priznati prihode
onda kada je izvršena prodaja odnosno naplata nego da sa priznavanjem prihoda treba sačekati.
Zbog čega?

 kupac može da vrati robu usled lošeg kvaliteta (tada mora doći do storniranja prihoda i
vraćanja novca). Kupac može da se vrati posle određenog vremenskog perioda i da
reklamira kvalitet prodate robe i onda bi to zahtevalo da preduzeća moraju da storniraju
prihode i ne samo to, nego i da vrate novčana sredstva kupcima, a ta novčana sredstva
mogu biti potrošena u neke druge svrhe, pogotovo ako se radi o nekoj robi veće
vrednosti. Međutim, računovodstvena praksa kaže da ne možemo da čekamo sa
odlaganjem priznavanja prihoda samo zbog toga što će se mali broj kupaca vratiti da
reklamira kvalitet robe. Računovodstvena praksa odbija ovakvu kritiku, kaže da ne treba
čekati sa priznavanjem prihoda samo zbog toga što će se možda mali broj kupaca vratiti
da reklamira kvalitet robe tako da se ova kritika faktički odbacuje. Ovo je bila prva
kritika.

 - date garancije i drugi rizici (ovo ne utiče na priznavanje prihoda, ali može da utiče na
njihovu visinu). Druga kritika se odnosi na situaciju kada preduzeće prodaje tehničku
robu, pa daju garancije za popravke u garantnom roku. Ovi kritičari priznavanja prihoda

177
 u trenutku naplate kažu da ako preduzeće prodaje tehničku robu i ako daje garancije
kupcima za popravke u garantnom roku da ono treba da sačeka sa priznavanjem prihoda
tek kada istekne dati garantni rok. Međutim, računovodstvena praksa kaže da bi to
smanjilo relevantnost finansijskih izveštaja i da postoji bolje rešenje za to. Umesto da se
čeka sa priznavanjem prihoda dok ne istekne garantni rok treba formirati rezervisanja za
popravke u garantnom roku. Kada prodamo tehničku robu kupcima, kada im damo
garancije, i pored toga što smo im dali garancije za popravke u garantnom roku, najveći
deo rizika i koristi je prešao na kupca, tako da su stečeni uslovi za priznavanje prihoda i
ne treba čekati istek garantnog roka pa tek onda da se priznaju prihodi jer prosto to
smanjuje relevantnost finansijskih izveštaja. Umesto toga kao odgovor na to predstavlja
formiranje rezervisanja za popravke u garantnom roku.

Ovo su bile 2 kritike koje su upućene ovoj prodaji za gotovo odnosno koje su upućene principu
naplaćene realizacije. Vidimo da su neki autori rekli da kod trgovine na malo ne treba priznati
prihode odmah u trenutku prodaje odnonsno naplate, već treba sačekati određeni protok vremena
da se vidi da li će se kupci vratiti da reklamiraju robu odnosno da treba sačekati istek garantnog
roka. Međutim, računovodstvena praksa odbacuje obe kritike, za ovu prvu kaže da to što će se
jedan kupac ili mali broj kupaca možda vratiti da reklamira robu nije dovoljan razlog da
odložimo priznavanje prihoda, kada su u pitanju garancije nećemo čekati istek garantnog roka
nego ćemo jednostavno za iznos _________ formirati rezervisanja.

2.decembar.2014- vezbe Nastavak NACELA REALIZACIJE

U koja dva oblika se moze javiti rezultat od prodaje: 1.bruto poslovni rezultat(prodajna cena-
prosecna CK koja ukljucuje i FT i VT) i 2. kontribuciona marza(prodajna cena-CK koja sadzi
samo VT)

Da li moze doci do formalnog i sustinskog razlikovanja trenutka realizacije? Praksa je pokazala

da se forma i sustina same prodaje razlikuju (da je formalno doslo do realizacije, a sustinski nije
rec o realizaciji(prodaji)). U konceptualnom okviru se kaze da prednost treba dati sustini.Dva su
primera za to:

1.Primer-FAKTORING:preduzece A prodaje svoja potrazivanja faktoring firmi(faktoring firma

je uglavnom ogranak-filijala banke, retko postoji sama faktoring firma).Preduzece A ima
potrazivanja prema nekom preduzecu B kome je prodala proizvode, medjutim ona ne moze da
ceka da naplati ta potrazivanja jer joj trebaju novcana sredstva pre roka dospeca
potrazivanja.Tada preduzece A prodaje potrazivanje faktoring firmi, a faktoring firma otkupljuje
potrazivanja i isplacuje NE puni iznos potrazivanja nego novcana sredstva umanjena za iznos
kamate. Forma upucuje da je preduzece A prodalo potrazivanja faktoring firmi i da je za to
dobilo odredjena novcana sredtsva, a sustina ukazuje da je u pitanju kredit od faktoring firme
koji kao zalogu koristi potrazivanje, a ne prodaja.

Primer- Imamo pred.A koje ima potrazivanja prema drugom preduzecu koje dospeva za 60
dana.Medjutim,tom preduzecu su potrebna nov. sr. ranije npr.45 dana i onda ce on nakon 45
dana da proda svoja potrazivanja faktoring kompaniji.Faktoring komapnija ispalcuje iznos
sredstava umanjen za iznos kamate.Duznik nece vracati potrazivanja pred.A nego faktoring
komaniji.To je slozena transakcija i postavlja se pitanje da li se forma i sustina razlikuju.Ako

178
imamo potrazivanje za 60 dana prodajemo ga nakon 45 dana faktoring kompaniji,ona daje pare,a
njoj duznik nakon 60 dana vraca potrazivanje faktoring kompaniji.Ovo nije prodaja,ovo je kredit
koji kao zalogu ima potrazivanje.Znaci, iako forma kaze da je rec o prodaji,sustina kaze da je rec
o kreditu koji kao zalogu ima potrazivanje,posto seforma i sutina razlikuju mi u skladu sa
konceptualnim okvirom dajemo prednost sustini.

2.Primer- REPO POSLOVI: To su poslovi ponovnog otkupa HoV. Preduzece A ima visak
novcanih sredstava u jednom trenutku,a preduzece B ima deficit nov.sredstava. Pred.A daje
sredstva pred. B, a preduzece B za uzvrat daje HoV ali se obavezuje da ce za odredjeni broj dana
otkupiti te HoV, ali ne po istoj ceni nego po ceni koja je uvecana za iznos kamate.Forma upucuje
da je doslo do prodaje HoV, a sustina da je u pitanju kredit koji kao zalogu ima HoV.

Sta se smatra trenutkom realizacije???( u zavisnosti kojom se delatnoscu preduzece bavi

,odnosno u zavisnosti od toga na koji nacin preduzece obavlja prodaju)

1.Prodaja za gotovo-zastupljena u trgovini na malo;kod prodaje robe krajnjim

potrosacima.Trenutak prodaje i trenutak placanja podudaraju. Trenutak prodaje- trenutak u
kojem je roba isporucena kupcu uz fakturu odnosno kada je najveci deo rizika i koristi povezana
sa tom robom presla sa prodavca na kupca , trenutak placanja-trenutak kada kupac placa za tu
izvrsenu isporuku.Ovo je redak trenutak u praksi kada se tokovi rentabiliteta i tokovi novca
podudaraju. Trenutak realizacije je trenutak kada se vrsi placanje-rec je o naplacenoj realizaciji.

Dva prigovora:

1.ne treba priznati prihode kada je roba naplacena vec treba sacekati sa priznavanjem prihoda-
jer je moguce da se odredjeni broj kupaca vrati da reklamira robu. preduzece tada mora da
stornira priznate prihode i mora da vrati novac kupcima(koji je mozda vec potrosen),

Odgovor na kritiku-(racunovodstvena praksa odbija kritiku)-procentualno gledano mali broj

kupaca ce vratiti robu

2.odnosi se na garancije koje prodavac daje kupcu za tehnicku robu-prihode treba priznati kad
istekne garantni rok(jer je do tad josuvek jedan deo rizika na prodavcu)

Odgovor na kritiku-(racunovodstvena praksa odbija kritiku jer smatra da bi cekanje smanjilo

relevantnost fin.izvestaja vec treba formirati rezervisanja za popravke u garantnom roku)za
priznavanje prihoda je vazno da je najveci deo rizika i koristi presao sa prodavca na kupca (samo
je mali deo rizika ostao na prodavca)

2.Prodaja na kredit- proizvodno preduzece prodaje gotove proizvode trgovini na veliko i kada
trgovina na veliko prodaje proizvode trgovini na malo.Vremenski se ne poklapaju trenutak
prodaje i trenutak placanja(prvo ide prodaja pa placanje)

Trenutak realizacije je trenutak prodaje kada je kupac 1. primio isporuku koja je 2.pracena
fakturom,a ta faktura poseduje 3. formalnu, racunsku, materijalnu i vremensku urednost
(ispravnost). Sva tri uslova moraju biti ispunjena.Da smo kupcuposlali isporuku bez fakture ne bi

179
mogli da priznamo prihod, takodje i ako smo poslali samo fakturu bez isporuke nema prihoda,a
prihoda nema i kada imamo i isporuku i fakturu, ali bez prethodno navedenih karakteristika.

Formalna urednost fakture-da ta faktura mora imati sve bitne elemente(naziv fakture,broj
fakture,iznos na koji glasi faktura,potpisi lica koji su ucestvovali u samoj transakciji, pecat)

Racunska urednost-da su svi iznosi u fakturi matematicki gledano pravilno obracunati

Vremenska urednost fakture-da faktura stize u preduzece kupca istovremeno sa izvrsenom

isporukom.

Materijalna urednost-da je faktura pracena 1. otpremnicom i da je pracena 2. isporukom i da je

ta isporuka proizvoda 3. i kvantitativno i kvalitativno odgovara onome sto je dogovoreno u
kupoprodajnom ugovoru.

!!!Zasto smo se u skladu sa nacelom realizacije opredelili za trenutak prodaje kao trenutkom
realizacije, a ne trenutak placanja??? Zbog PRINCIPA NASTANKA POSLOVNOG
DOGADJAJA JER U RACUNOVODSTVU PRIZNAJEMO PROMENE KADA SU
STVARNO NASTALE NEZAVISNO OD TOGA DA LI SU PRACENE TOKOVIMA
NOVCA! U kratkom roku dajemo prednost tokovima rentabiliteta u odnosu na tokove
novca. Ekonomska promena je nastala kada je kupac prihvatio isporuku, a ne kada je ona
naplacena jer je najveci deo rizika i koristi presao sa prodavca na kupca u trenutku
isporuke!

!!!Koji imovinski oblik(imovina se moze javiti u obliku STVARI,PRAVA I NOVCA) nastaje

kao posledica toga sto prihodi nastaju pre priliva gotovine po osnovu prodaje odnosno sto je
trenutak prodaje(trenutak realizacije) prethodi trenutku placanja-prodaja robe na kredit? To su
potrazivanja i to su PRAVA. Potrazivanja predstavljaju prava da naplatimo odredjenu sumu
novca u odredjenom trenutku jer smo robu prodali na kredit.

2 prigovora:

1.odredjeni broj autora smatra da kod prodaje na kredit treba sacekati sa priznavanjem prihoda,a
ne da ih priznamo u trenutku isporuke jer nismo sigurni koliki ce biti stvarni prihodi jer mozda
necemo uspeti da naplatimo svako potrazivanje u punom iznosu i

2.jer se mogu javiti izdaci zbog popravki u garantnom roku pa ce nam eventualni odlivi po
osnovu tih mogucih izdataka zbog popravki u garantnom roku umanjiti iznos priliva koji
ocekujemo od prodaje.

Racunovodstvena praksa je odbacila obe kritike-

1.nema potrebe da cekamo kraj godine nego u okviru popisa imovine popisuju se i potrazivanja,
proverava se njihov kvalitet i ukoliko potrazivanja ne mogu biti naplacena u punom iznosu onda
se vrse otpis potrazivanja i on se priznaje kao rashod da bi se prihodi sveli na onaj iznos koji
ocekujemo da cemo stvarno naplatiti-otpis se knjizi na racunu OSTALI RASHODI(duguje) a
(potrazuje) ISPRAVKA VREDNOSTI.

180
Primer koji se odnosi na odgovor za prvu kritiku -> Prihodi u trenutku isporuke=100 i uvidjamo
da necemo moci da naplatimo 20%,vrsimo otpis potrazivanja i priznajemo OSTALE RASHODE
u tom iznosu 20. Prihodi ce biti umanjeni za ostale rashode od 20 pa ce na kraju u bilansu uspeha
biti prihodi 80 i to je iznos koji ocekujemo da cemo naplatiti.

2.necemo cekati da istekne garanti rok da bi priznali prihode nego cemo formirati rezervisanja
tako sto potrazuju REZERVISANJA a duguju RASHODI PO OSNOVU REZERVISANJA
(troskovi rezervisanja)

Primer koji se odnosi na odgovor za drugu kritiku-> .To je procenjeni iznos izdataka za popravke
u garantnom roku. Ona se formiraju tako sto duguju rashodi po osnovu rezervisanja(troskovi
rezervisanja) , a potrazuju rezervisanja i neka ona iznose 15 znaci da cemo 80 smanjiti za jos
15 –to su rezervisanja i tako doci do iznosa od 65-neto prihodi(ovoliki je priliv koji ocekujemo
da ce biti na kraju godine).Nema potrebe da cekamo da se optisu potrazivanja i da istekne
garantni rok pa da priznam prihode!

3.Avansno placanje

To je prodaja uz uslov placa unapred. Kupac placa unapred za robu koja ce mu biti isporucena u
odredjenom periodu. Imamo prvo trenutak placanja,a posle imamo trenutak prodaje(kada dodje
do stvarne isporuke robe). Ponovo imamo nepoklapanje, prvo placanje pa tek onda trenutak
realizacije(trenutak prodaje).Prvo nastaju tokovi novca pa tokovi rentabiliteta.

Na koji nacin se tretira trenutak kada kupac unapred plati? Taj trenutak se smatra cistim
dogadjajem finansiranja .Dakle,kupac finansira prodavca, daje unapred sredstva za robu
koja ce mu tek posle biti isporucena. Tako da ovo ne moze biti trenutak kada priznajemo prihode
jer tada koristi i rizici koji su povezani sa gotovim proizvodima ili robom nisu jos presli sa
prodavca na kupca,odnosno poslovni dogadjaj nije stvarno nastao,nastali su samo tokovi novca.

U kojim okolnostima je avansno placanje najzastupljenije u privredi?Kada postoji nepoverenja

izmedju ucesnika u transakcijama(trzisnih ucesnika).Paradoksalno, kada u privredi postoji slaba
likvidnost tada je dominantno avansno placanje jer prodavac zahteva placanje unapred da ne bi
dosao u situaciju da ima potrazivanja.

Kako se obuhvataju primljeni avansi? U trenutku placanja ne priznajemo prihode jer nije doslo
do stvarne isporuke, tako da nemamo tokove rentabiliteta,nego samo tokove novca.

Kako se obuhvataju primljeni avansi? U trenutku placanja( kada kupac placa unapred )nije doslo
do stvarne isporuke tako da ne priznajemo prihode! Ta transakcija(primljeni avansi) za prodavca
predstavlja obavezu jer ima obavezu da isporuci robu za sredstva koja je unapred primio, a
za kupca predstavlja potrazivanje.

Kod prodavca se primljeni avansi evidentira –duguje Tekuci racun,potrazuju Primljeni

avansi(obaveza), a kod kupca- potrazuje Tekuci racun, duguju Dati avansi(sustiniski to je
potrazivanje,a formalno se u kontnom okviru se stavlja u okviru pozicije zalihe zbog jasnosti-da
bi korisnicima bilo jasno da ce po osnovu datih avansa imati zalihe materijala,gotovih proizvoda
i robe tj. zato sto ce po osnovu datih avansa stici zalihe a ne gotovina.

181
Koji je to trenutak kada priznajemo prihode(TRENUTAK REALIZACIJE)? To je onaj trenutak
kada prodavac stvarno isporuci robu/got.proizvode koje je kupac prethodno platio, kada je
kupac prihvatio isporuku i ta isporuka je pracena urednom fakturom .Tada su koristi i rizici
presli sa prodavca na kupca. Knjigovodstveno evidentiranje-potrazuju PRIHODI OD
PRODAJE, a duguju PRIMLJENI AVANSI.

Koliko kupca stvarno kosta roba kod avansne prodaje? Iznos koji je stvarno platio unapred +
propustena kamata koji bi mogao da ostvari da je sredstava deponovao u banku umesto sto je dao
unapred dobavljacu.

4.Prihodi od usluga

Koji je to trenutak kada treba priznati prihode od usluga(trenutak realizacije)? Odgovor

zavisi od toga na koji nacin je usluga pruzena jer moze da bude:

1. trenutak izvrsenja usluge (zanatske usluge,trasnportne usluge,koncertne usluge-prihod se

priznaje kada je usluga zavrsena);

2.protok vremena (izdavanje prostora u zakup-kako protice vreme tako priznajemo prihod
npr.naplatili za 5 godina unapred za izdati prostor,prihodi se priznaju srazmerno protoku
vremena,na kraju svake godine po 1/5 ukupnih prihoda i vrlo bitno!!!ovo se belezi kao PVR i
obrnuto ako nam prihodi nastaju a na kraju svake godine vrsimo naplatu onda su to AVR i

3. trenutak kada provizija dospeva na naplatu- dobar primer za to su usluge

zastupanja(poseban tip usluga zastupanja je trgovinsko zastupanje- imamo zastupnika i
nalogodavca kao sto je komisioni posao gde je zastupnik-komisionar a nalogodavac komitent i
onda kada je komisionar obavio dati posao i dostavio obracun za obavljeni posao i poslao
ga komitentu-nalogodavcu i to je trenutak kada provizija dospeva na naplatu(tada
komisionar sme da prizna prihod od usluga koje pruza)

5.Priznavanje prihoda tokom proizvodnje

Prihodi od prodaje se priznaju tokom samog procesa proizvodnje tj. ne ceka se da dodje do
isporuke robe(tj do trenutka isporuke robe) da bi se priznali prihodi/rashodi odnosno
dobici/gubici. Time cemo na neki nacin odstupiti od principa realizacije,ali u ovom slucaju je to
odstupanje dozvoljeno. Kada postoji potreba za ovakvim priznavanjem? Kada se proces
proizvodnje proteze na niz obracunskih perioda. Kod kojih presuzeca se javlja ova potreba?
U gradjevinskoj industriji-mostogradnja,brodogradnja,izgradnja stambenog prostora jer
proces proizvodnje kod njih traje duze od jednog obracunskog perioda. Postoji poseban
racunovodstveni standard MRS 11-„Ugovori o izgradnji“ koji se odnosi na ovo pitanje-kako se
regulisu prihodi i rashodi kada se proces proizvodnje proteze na vise obracunskih perioda.Kao
akteri ugovora javljaju se investitor i izvodjac radova.A ko sastavlja finansijske izvestaje na
osnovu ovog standarda?-IZVODJAC RADOVA! Ovaj rac. standard od skoro primenjuju jos
neka preduzeca pored izvodjaca radova(gradjevinska industrija)-preduzeca iz softverske
industrije( preduzeca koja se bave razvojem softvera)

Osnovni cilj- zelja za pravilnom alokacijom rezultata tokom citavog procesa realizacije.

182
Argument ZA- obezbedjuje pravilnu alokaciju rezultata tokom citavog procesa
realizacije.Dobitak nastaje sustinski tokom celog perioda izgradnje(realizacije) , a ne samo na
kraju procesa izgradnje u trenutku isporuke kada se on samo trzisno verifikuje.Ako bismo cekali
kraj perioda onda bi imali sledecu situaciju-izvodjac bi priznavao samo rashodei iskazivao nizak
rezultat a onda prilikom isporuke priznao prihod i imao nerealno visok rezultat. Zato stavljamo
sustinu iznad forme..Sustina je da prihodi i rashodi koji nastaju tokom citavog procesa
proizvodnje tada treba da budu i priznavani a ne da se ceka kraj procesa. Iako cemo tako
krsutu nacelo realizacije to je opravdano jer ce takvo priznavanje dati realni prikaz
prinonsnog i finansijskog polozaja.

Argument PROTIV-ne treba priznavati prihode tokom perioda proizvodnje, jer pouzdana visina
dobitka moze biti odredjena na kraju tog procesa(tek onda kad bude izvrsena isporuka investitoru
od strane izvodjaca radova).Medjutim ovaj argument nije prihvacen jer sustina mora biti iznad
forme-doslo bi se u situaciju da prezentujemo finansijski izvestaj koji nije fer a to bi odstupilo od
osnovne ideje finansijskog izvestavanja.

Kako minimizirati rizik iskazivanja dobitka koji na kraju nece biti realan?Podeliti velike
porudzbine na delove, tj. proces proizvodnje podeliti na jasne faze da bi mogao da se izracuna
stepen dovrsenosti posla na kraju svakog perioda. Zasto je bitno da se zna koji deo od ukupne
proizvodnje je zavrsen a koji ce tek biti? Zato sto od stepena zavrsenosti posla zavisi koji deo
pridoa/rashoda ce se priznati na kraju svakog obracunskog perioda.

Stepen dovrsenosti posla = planirani iznos troskova do tog trenutka/ukupan iznos planiranih
troskova

Uzimamo planirane troskove a ne stvarne jer bi moglo da dodje do manipulacije od strane

menadzera-da namerno iskazuje visoke troskove da bi iskazao visok stepen dovrsenosti posla i
prikazao visoke prihode/rezultat. Ako su stvarni troskovi veci od planiranih onda se priznaju kao
rashod perioda.

Priznavanje prihoda tokom procesa proizvodnje

Kada postoji potreba da se priznaju prihodi tokom procesa proizvodnje? Onda kada se proces
proizvodnje proteže na niz obračunskih perioda, odnosno kada proizvodnja traje duže od jednog
obračunskog perioda, i to se dešava uglavnom u građevinskoj idustriji, u knjigovodstvu
preduzeća izvođača radova, kao i kod preduzeća koja se bave proizvodnjom softvera. Zašto smo
ovde odustali od načela realizacije, odnosno zašto ne čekamo trenutak isporuke, nego ih
priznajemo tokom čitavog procesa proizvodnje? Zato što moramo da damo prednost suštini u
odnosu na formu. I to da znate generalno u praksi se često taj argument poteže, često je
dozvoljeno da odustanete od nekog načela ili nekog standarda ako na taj način dajete prednost
suštini u odnosu na formu. Ovde smo rekli da je suština da prihodi nastaju tokom čitavog procesa
proizvodnje, i da bismo imali realan periodični rezultat prosto prihode moramo da priznajemo
tokom čitavog procesa proizvodnje, nezavisno od toga što se u samom trenutku kad se završava
proizvodnja, ti prihodi zapravo tržišno objektiviraju. Međutim, rekli smo da postoji i ovaj
argument protiv, zašto ne bi trebalo da priznajemo prihode tokom ćitavog procesa proizvodnje,
nego bi trebalo da sačekamo kraj, pa tek onda da priznamo rezultat? Ti koji su bili protiv
priznavanja prihoda tokom procesa proizvodnje rekli su da mi nismo zapravo sigurni da će ti

183
prihodi koje smo priznali biti zaista i potvrđeni na kraju procesa proizvodnje, odnosno da ćemo
uspeti taj rezultat zaista i da naplatimo kada se završi proces proizvodnje. Taj argumrnt protiv je
odbačen, prihvaćen je argument za, suština se stavlja iznad forme, rezultati tokom procesa
proizvodnje se priznaju u BU izvođača radova. Međutim, iako je prihvaćen taj argument za,
uvažen je i ovaj argument protiv. Tačno je da ako već priznajemo prihode odnosno rezultate
tokom procesa proizvodnje, da mi moramo nekako da osiguramo da ti rezultati koje priznajemo
tokom procesa proizvodnje budu sigurni. Moramo na neki način da obezbedimo, da garantujemo
onima koji čitaju finansijske izveštaje da taj rezultat koji sam isakzao kao izvođač radova tokom
procesa proizvodnje će zaista biti realizovan odnosno objektiviran kada do završetka proizvodnje
dođe, i kada se neki proizvod isporuči krajnjem kupcu. Na koji način ćemo da rešimo taj
problem? Preduslov da bismo uopšte mogli da primenimo ovo odstupanje od načela realizacije,
da bismo mogli da priznajemo prihode i rashode tokom procesa proizvodnje, jeste da taj proces
proizvodnje možemo da podelimo na delove, odnosno da čitav proces proizvodnje podelimo na
neke faze. Uglavnom je tu reč o proizvodnji po radnom nalogu, odnosno proizvodnji po
narudžbini. I kako se zovu ti delovi, odnosno te faze? Kako se zove to kada proces proizvodnje
koji se proteže na niz obračunskih perioda podelimo na delove? To su privremene situacije, samo
što smo mi na prvoj godini knjižili iz perspektive investitora, onoga za koga se grade ta sredstva,
a sada knjižimo iz druge perspektive, gledamo kako se to odražava na finansijske izveštaje
izvođača radova. Zbog čega je bitan preduslov da se ceo proces podeli na faze, odnosno
privremene situacije? Da bismo na kraju svake faze mogli da vidimo koliko je do tog trenutka
urađenom od ukupno planiranog posla. A zašto nam onda to treba? Zato što od toga koliko je
urađeno do tog trenutka koji posmatramo, zavisi koliko ćemo u knjigovodstvu priznati prihoda,
rashoda, odnosno rezultata. Pretpostavljamo da je do kraja ovog obračunskog perioda recimo
završeno 30%, šta to znači? To znači da je od ukupnog procesa proizvodnje završeno 30%, što
da u BU izvođača radova smemo da priznamo 30% prihoda, 30% rashoda i 30% ukupnog
planiranog rezultata. Videli smo zašto je bitno da proces proizvodnje podelimo na delove – da
bismo na kraju svakog obračunskog perioda mogli dan odredimo stepen dovršenosti određenog
posla, da bismo taj procenat završenog posla mogli da priznamo na prihode, rashode i rezultat, da
bismo to mogli da priznamo u BU izvođača radova. E sad da vidimo kako se kvantitativno
računa taj stepen dovršenosti proizvodnje. To je zapravo odnos između planiranih troškova koji
su nastali do tog trenutka i ukupnih planiranih troškova za čitav proces proizvodnje. Znači kad
računamo stepen dovršenosti posla, u brojiocu (iznad razlomačke crte) imamo planirani iznos
troškova do tog trenutka, do završetka te faze koju posmatramo, a u imeniocu imamo ukupan
iznos planiranih troškova za čitav proces proizvodnje. Znači ako želim recimo na kraju prvog
obračunskog perioda da vidim koliki je stepen dovršenosti posla, vidim koliki su mi planirani
troškovi za tj prvi deo procesa proizvodnje, za tu prvu fazu, i to stavljam u odnos sa ukupnim
planiranim troškovima i procenat koji dobijem mi pokazuje zapravo stepen dovršenosti
proizvodnje.
Šta je bitno za vas da znate na ispitu : bitno je da znate zbog čega se u brojiocu nalazi iznos
planiranih troškova koji su nastali do tog trenutka, odnosno zašto ne možemo da uzmemo stvarni
iznos troškova koji je nastao do određenog trenutka, odnosno u datom obračunskom periodu pa
da to stavimo u odnos sa ukupnim planiranim troškovima pa da dobijemo stepen dovršenosti
proizvodnje? Menadžment preduzeća bi mogao da manipuliše periodičnim rezultatom, ako bi mu
bilo dozvoljeno da u brojilac stavi stvarni iznos troškova koji su nastali do datog trenutka. U kom
smislu? Pa u smislu da bi nekoj godini, odnosno nekoj fazi proizvodnje, namerno mogao da
povećava stvarni iznos troškova da bi iskazivao veći stepen dovršenosti posla, odnosno u BU

184
priznaje i veći deo od ukupnog planiranog rezultata. Da menadžment ne bi manipulisao
periodičnim rezultatom, u brojiocu mora da stoji iznos troškova koji je planiran za tu fazu
proizvodnje koju posmatramo.
Šta predstavlja razlika između stvarnih i planiranih troškova proizvodnje? To su subjektivno
uslovljena trošenja koja moraju da se posmatraju kao rashod perioda. Znači u brojilac stavljamo
planirane iznose troškova za tu fazu, sve preko toga predstavlja rashod perioda. Sad se postavlja
pitanje na šta primenjujemo ovaj stepen dovršenosti posla, dakle podelili smo proizvodnju po
fazama, na kraju svake faze računamo stepen dovršenosti posla, i onda se postavlja pitanje na šta
primenjujemo taj stepen dovršenosti posla. Znači imamo zgradu recimo, postavili smo temelj,
jedna faza završena, izračunali smo stepen dovršenosti posla. Pa onda, postavili smo instalacije –
druga faza završena i računamo ponovo stepen dovršenosti posla. Uglavnom u toj građevinskoj
industriji imamo gradnju po fazama. U brodogradnji isto. Ne postoji jednoznačan odgovor na šta
primenjujemo broj koji pokazuje stepen dovršenosti posla. To zavisi od toga kakva je
karakteristika ugovora koji su zaključili investitor i izvođač radova, što znači da kad računovođa
izvođača radova treba da proknjiži periodični rezultat, mora da vidi kakav je ugovor zaključen i
zato se standard 11 koji se bavi ovim prihodima i zove ’’Ugovori o izgradnji’’. Zato što je ključ
za knjiženje prihoda i rashoda, odnosno rezultata u knjigama izvođača radova zapravo ugovor o
izgradnji.
Šta se navodi u standardu, koje su mogućnosti?
Prvi tip ugovora koji mogu da zaključe investitor i izvođač radova jeste takozvani Ugovor sa
fiksnom cenom. Šta to znači? To znači da zapravo investitor i izvođač radova ugovaraju koliku
će cenu investitor platiti izvođaču radova, odnosno, u tom ugovoru sa fiksnom cenom definiše se
fiksan ukupan iznos prihoda koje će izvođač radova ostvariti. Pa ako je to karakteristika ugovora,
šta onda radimo na kraju svakog obračunskog perioda? Računamo stepen dovršenosti posla i
primenjujemo na planirane prihode. Imamo stepen dovršenosti posla na kraju obračunskog
perioda, primenimo na ukupne planirane prihode koje vidimo iz ugovora i broj koji dobijemo
jeste prihod koji možemo da priznamo za dati obračunski period.
Druga varijanta koja se javlja u praksi ali dosta ređe jestu Ugovori sa fiksnom naknadom,
odnosno dobitkom. Ovi ugovori podrazumevaju da investitor i izvođač ugovore planiranu
zaradu, odnosno planiranu dobit koju će izvođač radova ostvariti. Ako je to slučaj, gde investitor
kaže izvođaču radova koji mu dobitak pripada od obavljenog posla, onda obračunamo stepen
dovršenosti posla na bazi one formule, pogledamo ugovor da vidimo koliki je planirani dobitak
za ceo proces proizvodnje, i kao proizvod dobijamo iznos dobitka koji smemo da priznamo za
tekući obračunski period, srazmerno stepenu dovršenosti ukupnog posla.
Treća varijanta ugovora ne podrazumeva da primenjujemo stepen dovršenosti posla. Ovaj tip
ugovora se zove ’’Troškovi plus’’. To znači da investitor kaže izvođaču radova kolike troškove
će mu pokriti, i koliku zaradu preko toga očekuje, a ta zarada se definiše kao stopa dobitka
primenjena na planirane troškove. Zato se zove Troškovi plus. Investitor kaže izvođaču da će mu
pokriti određeni iznos troškova, i da preko ima određenu zaradu, a ta zarada se definiše kao stopa
dobitka koja se primenjuje na iznos planiranih troškova. Ako imamo takav tip ugovora, ne
računamo stepen dovršenosti posla nego idemo u ugovor, vidimo kolika je ugovorena stopa
dobitka i nju primenim na planirani iznos troškova za izvršene radove u tom periodu, za taj
obračunski period u kom dobitak priznajem. U ugovoru stoji stopa dobitka koja se priznaje na
ukupne planirane troškove, za ceo period proizvodnje, a meni sad treba da vidim koliko dobitka
da priznam u ovom delu procesa proizvodnje, do ovog trenutka. Ugovaram troškove koji će mi
biti pokriveni plus ugovaram neku zaradu, a tu zaradu definišem kao procenat u odnosu na

185
ukupne troškove.
PRIMER usmeno urađen : Preduzeće X kao izvošač radova je sa gradskom upravom zaključilo
ugovor o izgradnji novog mosta. Most treba da bude završen u roku od 4 godine, ugovorena
prodajna cena je 1 000 000e. Prema kalkulaciji planske cene koštanja izgradnja mosta bi koštala
800 000e, planirani iznos troškova za izvršene radove na kraju prve godine iznosi 200 000e, i
utvrđeno je da su kao posledica subjektivnih slabosti planirani troškovi prekoračeni za 30 000e.
Prvo da vidimo o kakvom ugovoru je reč. Ovde se radi o ugovoru sa fiksnom cenom. Investitor i
izvođač radova su se dogovorili o fiksnoj ceni, odnosno o fiksnim prihodima, i to je iznos od 1
000 000e. Treba da priznamo onaj deo prihoda koji je srazmeran stepenu dovršenosti posla.
Planirani iznos troškova za ovu godinu podelimo sa ukupnim planiranim troškovima. Planirani
iznos za ovu godinu je 200 000e, to podelimo sa ukupnim plairanim troškovim od 800 000, to je
¼, odnosno 25% i to primenjujemo na ukupne prihode, na 1 000 000, dobijamo 250 000e. To su
prihodi, a rashodi? Imamo 200 000 i imamo 30 000 koji su rashod perioda, odnosno ono što je
nastalo preko planiranog iznosa troškova. Znači imamo 250 000 prihoda, minus 200 000
planirani troškovi i minus 30 000 rashod perioda koji nismo uključili kad smo računali stepen
dovršenosti posla jer ne smeju da budu uključeni stvarni troškovi, što znači da je rezultat 20 000.
Druga varijanta kaže da je ugovorena stopa dobitka 25%, šta to onda znači? To znači da imamo
onu treću varijantu, ’’Troškovi plus’’, gde je ugovorena stopa dobitka u odnosu na troškove.
Rekli smo da nam tada ne treba stepen dovršenosti posla, pa kako onda računamo iznos dobitka
koji smemo da priznamo? Primenimo ovu stopu dobitka na planirane troškove koji su nastali do
tog trenutka, u datom obračunskom periodu. 25% od 200 000 je 50 000e. Koliki je rezultat datog
perioda? Imamo dobitak od 50 000 minus 30 000, i to je 20 000.
Rezultat je isti, ali smo do njega različito došli u zavisnosti od toga kakav je ugovor između
investitora i izvođača radova.
Zašto je dobro za FI izvođača radova da priznaje prihode u toku procesa proizvodnje, srazmerno
stepenu dovršenosti posla? Jer se na taj način povećava iskazna moć FI, odnosno i BU i BS, jer i
taj izvođač radova je neko AD, možda ima investitore koji su zainteresovani za ulaganje u to
preduzeće i prosto ti investitori žele da vide realan finansijski i prinosni položaj. Zatim, to znači i
samom menadžmentu izvođača radova da bi imao kvalitetniju osnovu za donošenje poslovnih
odluka, odnosno da bi imao kontrolu za izvršenje plana. Da vidi šta je planirano ugovorom, a šta
je do tog trenutka izvršeno.
Ostaje još da vidimo u kojim slučajevima preduzeće primenjuje ovaj standard? Primena ovog
standarda (11, Ugovori o izgradnji), odnosno obračun prihoda tokom toka proizvodnje nije
obaveza, nego je opciono. Preduzeće ima mogućnost da taj standard primenjuje, nema obavezu.
U praksi, izvođač radova uglavnom bira da primenjuje ovaj standard zbog brojnih prednosti koje
on donosi. Da bi mogao da izabere da primenjuje taj standard, moraju da budu ispunjeni neki
uslovi. Prvo, mora da postoji proizvodnja za poznatog kupca, da izvođač radova zna ko je
investitor i da sa njim ima zaključen ugovor o izgradnji. Zatim, mora da postoji deljivost
porudžbine. Mora da bude poznat ili iznos prihoda ili iznos dobitka, sad već to zavisi od samog
ugovora koji su zaključili. Mora da postoji dobar bonitet investitora, da izvođač može da očekuje
da će investitor imati dovoljno novca da isplati za te izvršene radove, a ne kao što se kod nas
često dešava da se krene sa gradnjom nečega, pa investitor ode u stečaj recimo, ili nema da plati,
pa stanu radovi. Izvođač radova mora da navede realna očekivanja u svojoj dokumentaciji da će
taj investitor izdržati ceo proces proizvodnje i na kraju platiti za izvršene radove. I poslednji
preduslov jeste da izvođač radova ima dobro razvijen pogonski obračun, odnosno da može da
obračunava i planske i stvarne cene koštanja.

186
PRIHODI OD UČEŠĆA U KAPITALU

Do sada smo se uglavnom bavili poslovnim prihodima, međutim vidite da se realizacija bavi i
prihodima od učešća u kapitalu, i da čak i za njih postavlja pitanje koji je to trenutak realizacije i
kada smem da ih priznam u BU. Da bismo videli koji je to trenutak realizacije, prvo da vidimo
šta oni predstavljaju. Kako biste definisali prihode od učešća u kapitalu? Kakvi su to zapravo
prihodi? Oni nastaju po osnovu toga što preduzeće učestvuje u raspodeli dobiti srazmerno visini
učešća u kapitalu onog preduzeća koje je dobitak obračunalo i raspodelilo. Prevedeno na srpski,
ovi prihodi nastaju tako što jedno reduzeće ima učešće u kapitalu drugog preduzeća, i onda ima i
pravo na dobitak koji je to preduzeće ostvarilo ali srazmerno visini učešća u kapitalu tog
preduzeća. U kojoj formi mogu da se nađu ti prihodi, u kom obliku u BU? To zavisi od pravne
forme preduzeća u čijem kapitalu učestvujemo. U obliku dividendi ako je učešće u AD, učešće u
dobiti ako je d.o.o. Kakav karakter imaju ovi prihodi? Koja vrsta? Finansijski prihodi kod
proizvodnih, uslužnih…preduzeća. Da bismo bili do kraja jasni, šta se dešaba ako govorimo o
investicionom fondu ili bankama? Onda su poslovni prihodi. Šta predstavljaju dividende i učešća
u dobiti sa aspekta preduzeća koje vrši raspodelu? To NISU RASHODI. Predstavljaju zapravo
RASPODELU DOBITKA. Kako se knjiži raspodela dobitka? Duguje neraspodeljena dobit, a
potražuju obaveze za dividende, a kad se izmire obaveze za dividende, potražuje tekući račun a
duguju obaveze za dividende. Nema nigde knjiženja rashoda!!!! Šta se smatra trenutkom
realizacije za ove prihode kod preduzeća koje ima učešće? Teorijski, to je treutak kada je
preduzeće u kom imamo učešće obračunalo pozitivan periodični rezultat ali pod uslovom da je u
istoj godini i donelo odluku o raspodeli dobitka. U praksi se dešava da donosi odluku o raspodeli
u narednoj godini u odnosu na godinu u kojoj je ostvaren dobitak. Recimo dobitak obračunat za
2013., a skupština se sastaje u aprilu 2014.i donosi odluku o raspodeli. Trenutak realizacije u
praksi je trenutak kada je raspodeljen rezultat, a to je godina koja sledi godinu u kojoj je rezultat
obračunat. Zbog čega je to tako? Zašto moramo da čekamo narednu godinu, tj.odluku o
raspodeli? Zato što ne znamo da li će biti uopšte doneta odluka o raspodeli dividendi i u kom
iznosu će biti raspodeljeno. IZUZECI : u kojoj situaciji ja ako imam učešće po osnovu običnih
akcija u nekom preduzeću imam pravo da priznajem prihod od dividendi u godini kad je on
obračunat, a ne moram da čekam da se raspodeli? Imamo većinska, značajna i obična učešća.
Značajna 20-50% učešća se vrednuju putem metode koja dozvoljava preduzeću da prizna u ovoj
godini procenat dobitka koji je to preduzeće u kom imamo učešće ostvarilo. Equity (ekviti)
metoda. Kada se ona primenjuje, kod naknadnog vrednovanja znapčajnih učešća, ja kao
preduzeće koje ima značajno učešće u drugom preduzeću, mogu odmah da priznam prihode u
procentu u kome ja imam učešće u tom preduzeću koje je ostvarilo dobitak. Pričaćemo o tome za
nekih nedelju dana  ako to kažete na ispitu odmah dobijate 10 i gotovo. To je jedini izuzetak
ako imamo učešće po osnovu običnih akcija. A šta se dešava ako imamo učešće po osnovu
preferencijalnih akcija koje nose fiksnu dividendu? Da li moramo da čekamo raspodelu kao i
obični akcionari? Da, to znači samo da ćemo biti isplaćeni pre običnih akcionara, ali moramo da
čekamo raspodelu, jer ako nema dividendi nema ni za nas ni za njih. A sad da vidimo šta se
dešava ako imamo preferencijalne kumulativne akcije koje nose fiksnu dividendu? Ako ne
naplatim ove, naplatiću sledeće godine, ako ne sledeće, onda kad budu isplate. Odmah na
početku perioda možemo da priznamo prihod od dividende jer sigurno znamo da ćemo naplatiti
prihod, samo ne znao tačno kada. Nebitno nam je u tom slučaju da li preduzeće ima dobitak ili
ne.

187
PRIHODI USLOVLJENI PROTEKOM VREMENA

Šta su to…? To su prihodi koji se priznaju srazmerno protoku vremena nezavisno od toga kada
su naplaćeni i da li su naplaćeni, odnosno nezavisno od toga da li imamo unapred naplaćen
prihod (ako smo mi fakultet i naplaćujemo školarinu na početku semestra a priznajemo ga
srazmerno protoku vremena, po 1/3 u svakom semestru, otišlo je to na PVR), zarađeni a
nenaplaćeni prihodi (AVR; kada imate recimo deponovana sredstva kod banke, ugovorite
mesečno kapitalisanje a naplaćujete kamatu godišnje, priznajete prihode mesečno, pa na kraju
godine kad naplatite potraživanja dugovaće tekući račun a potraživati AVR). U oba slučaja
osnovni kriterijum za priznavanje prihoda je proticanje vremena.

NAČELO UZROČNOSTI (razgraničenja prema predmetu i vremenu)

Koji je osnovni zahtev? Da prihodima tekućeg obračunskog perioda dodelimo sve one rashode
koji su tim prihodima izazvani. Nije slučajno što ga radimo odmah posle načela realizacije jer su
ona u neraskidivoj vezi. Načelo realizacije nam kaže u kom trenutku možemo da priznamo
prihode, a računovodstvo nam kaže da prihode od prodaje knjižimo u dva stava – tako što imamo
prihode od prodaje i rashode koji su povezani sa tim prihodima. Onda načelo uzročnosti nam
kaže koliko iznose ti rashodi koji su povezani sa tim prihodima od prodaje, odnosno koliko
iznose ti rashodi koje treba da proknjižimo u drugom stavu kada dođe do trenutka realizacije. I to
je jako bitno da shvatite i da umete da objasnite. Kada načelo realizacije kaže e to je trenutak
realizacije, tada priznajemo prihode od prodaje, a kako su sa prihodima uvek povezani rashodi
od prodaje, načelo uzročnosti nam kaže koliko iznose rashodi koji su povezani sa datim
prihodima od prodaje i tek tada možemo kompletirati oba stava knjiženja. Koji je cilj ovog
načela? Da bismo mogli da obračunamo što tačniji periodični rezultat, koji je vremenski
uporediv i u potpunosti raspodeljiv vlasnicima. Prihodima tekućeg perioda moramo da dodelimo
sve njima odgovarajuće rashode. Koja teorija se bavi ovakvim shvatanjem? Dinamičke teorije.
Šmalenbah je između ostalog, među 3 principa spominjao i princip uzročnosti, odnosno mečing
princip.
Šta znači razgraničenje prema predmetu i vremenu? To upućuje na to da se načelo sastoji iz dva
dela – prema predmetu i prema vremenu. Koja je razlika? U tome po kom principu priznajemo
rashode u nekom obračunskom periodu. Kod razgraničenja prema predmetu – da li su zalihe
učinaka realizovane ili ne? Zapravo vršimo razgraničenje prema predmetu. Da li je došlo do
realizacije i da li treba da priznam rashode, i koji je deo zaliha prodat a koji ne.
Razgraničenje prema vremenu podrazumeva da rashode priznajem prema vremenskom
kriterijumu. Da je vreme osnovni kriterijum od kog polazim, da li je proteklo određeno vreme.
Načelo uzročnosti se na primer bavi rashodima od kamata, a rashodi od kamata sigurno nisu
povezani sa prihodima od kamata, kriterijum za priznavanje je vreme. To nema veze sa prodatim
i neprodatim zalihama, i zato moramo da pričamo o oba aspekta ovog načela.
Da vidimo šta je sa prvim delom priče. Razgraničenje prema predmetu.
Govorimo o razgraničenju između troškova i rashoda (šta su troškovi a šta su rashodi), odnosno
koji deo potrošenih inputa se nalazi u neprodatim, a koji u prodatim učincima. Kad definišemo
troškove definišemo ih iz perspektive finansijskog knjigovodstva (ne iz pogonskog). Troškovi (iz
ugla fin.knjig.) predstavljaju vrednost potrošenih inputa koja je sadržana u nerealizovanim
učincima, odnosno vrednost utrošenih inputa u zalihama NP i GP. Oni se nalaze u aktivi BS.

188
JAKO VAŽNO : Da li troškovi dovode do smanjenja vrednosti imovine? NE DOVODE.
Dovode do pretvaranja jednog imovinskog oblika u drugi. Ako smo potrošili materijal i deo
osn.sredstava da bismo proizveli proizvod znači da nam se smanjio iznos osn.sredstava i
materijal, ali su se povećali GP.
Rashodi predstavljaju vrednost potrošenih inputa sadržani u prodatim proizvodima. Rashodi se
nalaze na rashodnoj strani BU, a da li oni dovode do smanjenja vrednosti imovine? DA. To
znamo iz definicije da rashodi smanjuju vrednost neto imovine. Računovodstvo nam samo
govori šta se dešava u preduzeću, pa ako ste na primer prodali zalihe, one su otišle iz preduzeća
što narqavno smanjuje vrednost imovine.
Rashodi su bivši troškovi, odnosno ono što je trošak danas, to je rashod sutra. Šta je to sutra? To
je trenutak realizacije!! Ono što je do tog trenutka činilo trošak, od trenutka kada je izvršena
realizacija čini rashode, odnosno ide na rashodnu stranu BU.
Imamo BS i BU. Nabavljamo neke inpute, npr.materijal i osnovna sredstva i to su naši inputi
koje ulažemo u proces proizvodnje gde se oni pretvaraju u GP, i GP su troškovi (konverzija
jednog oblika aktive u drugi) i vrednujemo ih po PCK. Načelo realizacije nam šalje signal da je
izvršena prodaja i da su nastali neki prihodi od prodaje i sad načelo uzročnosti treba da im dodeli
odgovarajuće rashode. Pretpostavimo da je prodato 40% zaliha GP. Uzimamo tih 40% i šaljemo
ih na rashodnu stranu BU kao rashode prodatih GP. Tih 40% je do trenutka realizacije
predstavljalo trošak, a od trenutka realizacije predstavlja rashod. Ovih 60% što je ostalo je
trošak, jer je to vrednost inputa sadržan u nerealizovanim GP. Ovih 40% što je prodato
vrednujemo po PCK i još dodajemo tr. uprave i prodaje i dobijamo KCK. Načelo uzročnosti igra
ključnu ulogu – gleda koliko je inputa notišlo na GP, a zatim i koliko je od GP ostalo na
zalihama a koliko je otišlo na rashodnu stranu BU. Zato je ovo razgraničenje prema predmetu.
Od čega zavisi da li će prilikom ovog razgraničenja postojati problem? Od odnosa koji postoji na
relaciji nabavka – proizvodnja – prodaja. Problem ne postoji kada postoji jednakost između
nabavke, proizvodnje i prodaje. Pretpostavljam da sam nabavio 20 kom po 2 din, znači NV
inputa mi je 40, sve sam potrošio da bih napravio taj proizvod, znači on košta 40. A onda sam i
prodao taj proizvod, pa je on završio na rashodnoj strani BU, pa nema potrebe da se pitam koji
deo sam potrošio u proizvodnji i koji deo proizvedenog sam prodao. Ovo je jako retko u praksi,
ali može da se javi na primer u BMW imputi ulaze, odmah idu na traku, čim se proizvedu idu ka
kupcu (Just in time sistem), oni kažu da nemaju potrebe za razgraničenjima jer sve što nabave
omah potroše i sve što proizvedu odmah prodaju, ni jedno vozilo im ne ide na lager jer je sve to
unapred naručeno. Najčešće je u praksi da ne postoji jednakost između nabavke, proizvodnje i
prodaje, odnosno nabavka je veća od proizvodnje jer postoje određene zalihe inputa, a
proizvodnja je veća od prodaje jer moramo imati i sigurnosne zalihe autputa za slučaj da tražnja
bude veća od procenjene da imamo spreman odgovor na to. Kada nabavljamo više nego što
trošimo, i proizvedemo više nego što prodajemo računovodstvo mora da da odgovor na pitanje
koliko sam proizveo pa je trošak, a koliko od toga sam prodao, pa je rashod. Od toga zavisi i
koliko ću tačno vrednovati zalihe, i rashode odnosno rezultat. To je ono što se zove pogonsko
knjigovodstvo, služi za obračunavanje CK. CK je osnovni instrment koji koristi načelo
uzročnosti. Kad imamo tačnu CK onda znamo koliko nam vrede zalihe, koliki su nam rashodi a
onda imamo i dobar rezultat. CK zavisi od kvaliteta pogonskog obračuna, koliko vam je
kvalitetno računovodstvo troškova.
Dalje se ukratko bavimo CK. Kada obračunavamo CK, koji tip troškova predstavlja problem?
Opšti troškovi, jer oni ne mogu da se neposredno po nastanku na bazi dokumentacije vezati za
učinke. Treba da ih alociramo na učinke, pomoću ključeva za raspodelu. Kad se biraju ključevi

189
za raspodelu, osnovni princip je princip uzročnosti – ključ mora na najbolji način da predstavlja
vezu između opštih troškova i jedinice proizvoda. Tipičan primer opštih troškova su troškovi
zakupa koje alociramo na proizvod – ključ za raspodelu je kvadratura (kolikon košta zakup po
m2, koliko mesta zauzima proizvod i pomonožimo te dve veličine). Ili na primer troškove
vremenske amortizacije : imate mašinski čas kao ključ za raspodelu, izračunate troškove po
jednom mašinskom času – gledamo koliko proizvod provede na toj mašini, pomnožite te dve
vrednosti i alocirate tr.aortizacije na taj proizvod. Od ključa zavisi kvalitet alokacije opštih
troškova, a od toga zavisi visina CK, onda od toga vrednost zaliha, a samim tim i rezultat. Ovo je
veliki problem kod IT kompanija kod kojih 90% troškova čine opšti troškovi i veoma je teško
pravilno ih alocirati na proizvode i izračunati ispravnu CK.
Šta se dešava sa direktnim, odnosno posebnim pojedinačnim troškovima? Kod njih ne postoji
problem jer se oni odmah po nastanku mogu vezati za pojedinačne proizvode na bazi
dokumentacije. Nema potrebe da ih alociramo na bazi ključeva za raspodelu. Tr.materijala izrade
i zarade izrade, suštinski gledano su direktni troškovi. Tr.projektne dokumentacije su npr.
posebni pojedinačni troškovi, tačno se zna koliko su iznosili i vezuju se direktno za neki
projekat, proizvod. Koji troškovi se nikada ne uključuju u CK? Bolje pitanje glasi koji troškovi
ni pod jednim uslovom ne mogu da se uključe u CK? Jer vi možete kao odgovor na prvo pitanje
da kažete troškovi uprave, a zašto mi troškove uprave ne uključujemo u cenu koštanja? Zato što
ne možemo da ih raspodelimo ali bismo mogli kada bismo imali dovoljno dobar sistem
obračuna troškova. Ali koji troškovi NIKAKO ne mogu biti uključeni u CK? Troškovi
nedovoljne efikasnosti, ekonomičnosti i zaposlenosti. To su troškovi koji su subjetivno
uslovljeni, odnosno vanstandardni i ta vanstandardna potrošnja ne sme nikako, ni pod jednim
uslovom da uđe u CK jer načelo uzročnosti kaže da prihodima možemo da dodelimo rashode
koji su tim prihodima izazvani, a ako imamo neku vanstandardnu potrošnju, to znači da ona nije
izazvana proizvodnjom i prodajom učinaka. Ona nema veze sa prihodima i moramo je priznati
kao rashod perioda u kom je nastala. Standard MRS2 Zalihe (u CK smeju da uđu samo
objektivno potrebni troškovi kako bi se zalihe dovele na lokaciju i u stanje u kome se nalaze na
dan bilansa) isključivo zahteva da se koristi sistem obračuna po standardnim troškovima, zato ne
pričamo o stvarnim ni o standardnim varijabilnim troškovima.

Prema vremenu : osnovni kriterijum je da li je proteklo vreme ili je nastao neki vremenski
ternutak, pa sad imamo tu dve varijante. Imamo rashode koji nastaju protokom vremena i
rashode koji nastaju od slučaja do slučaja, odnosno s vremena na vreme. Vidimo da u oba slučaja
vreme predstavlja osnovni kriterijum da li ćemo rashode priznati ili ne.


Nastavljamo sada sa načelom uzročnosti i pričamo o razgraničenju prema vremenu rekli smo da
kada pričamo o razgraničenju prema vremenu govorimo o poznavanju rashoda ali gde se sada
kao kriterijum ne uzima da li su stvari prodate ili nisu nego da li je proteklo vreme ili nije pa
prema tom kriterijumu imamo neka dva tipa rashoda. Imamo rashode koji nastaju protokom
vremena i rashode od slučaja do slučaja.
Koji su to rashodi koji nastaju protokom vremena, to je slično kao kod prihoda koji nastaju
tokom proteka vremena. Ovde mislimo da je osnovni kriterijum za priznavanje rashoda protok
vremena odnosno smatramo da se rashodi priznaju po principu vremenske stavke. Nezavisno od
toga da li su plaćeni ili nisu mi ih priznajemo onako kako protiče vreme. Tipičan primer za ove
rashode jesu rashodi kamata. Primer su kamate na menice. Rashode kamata moramo da

190
priznajemo u bilansu poštujući vremenski princip. Pretpostavljamo da 31.okt predajemo menicu
dobavljaču zbog toga što menicom ne možemo da izmirimo obavezu prema njemu o roku
dospeća i da ta menica ima rok dospeća do 90 dana. Pri čemu se menicom plaća iznos od
1300din gde je 1000 glavnica a 300 kamata. Kako knjižimo taj trenutak predaje menice
dobavljaču. Rashod menične obaveze potražuje u iznosu 1300 a glavnica od kamate 1000 a
ispravka vrednosti meničnih obaveza 300din i tih 300din predstavlja iznos kamate koji još uvek
nije dospeo u trenutku kada predajemo menicu dobavljaču 31.okt . Kamatu plaćamo zato što
koristimo njegova sredstva u dužem vremenskom periodu nego što smo predvideli.
Pretpostavimo da je došao 31.dec dan bilansa, sada knjižimo priznavanje kamate koja je do tog
trenutka nastala a to je 2/3 vremena od 90 dana tj od 31.okt do 31 dec ima 60 dana tj. 60/90. Pa
31.dec račun ispravka vrednosti meničnih obaveza potražuje 200 a rashodi kamata duguju 200.
Saldo računa ispravka vrednosti meničnih obaveza pokazuje iznos kamate koji još uvek nije
dospeo a dospeće onda kada protekne vreme tj kada prođe ceo mesec i menica dospe na plaćanje.
I zato su rashodi kamata tipičan primer rashoda koji nastaju protokom vremena i priznaju se po
tom vremenskom principu. Još jedan ovakav primer su rashodi po osnovu zakupnina dakle
možemo platiti zakupninu za 2 god unapred ali ne možemo priznati rashode po osnovu
zakupinine već ih priznajemo protokom vremena. Danas smo platili sredstvo ali ćemo to sredstvo
iskoristiti u naredne dve godine znači da ove rashode priznajemo u naredne dve godine mesečno.
Isti primer su i pretplate za časopise ili neke članarine udruženje. Sve ono što zahteva protok
vremena kako bismo priznali rashod jeste zapravo rashod koji je obuhvaćen ovim rashodima koji
se priznaju po principu vremenske srazmere nezavisno da li su unapred plaćeni ili su nastali a tek
ćemo ih platiti.
Drugu grupu čine rashodi nastali od slučaja do slučaja. U okrviru ove grupe imamo dve
varijante.
Prva varijanata su rashodi koji su naknadno obrađeni. To su rashodi koji su nastali u prošlosti ali
tada nisu bili primarni u bilansu uspeha zato što tada nismo imali dovoljno informacija da bi te
rashode prihvatili. Oni jesu nastali u prethodnom obračunskom periodu ali nisu bili priznati tada
jer nismo imali dovoljno informacija kako bi znali da su ti rashodi nastali. Zbog toga te rashode
priznajemo tek naknadno kada dobijem dovoljno informacija. Primer je ukidanje rezervisanja.
Mi formiramo rezervisanja kada prodamo gotov proizvod na bazi procene koliko ćemo imati
izdataka po osnovu popravke u garantnom roku, kada istekne garantni rok ukidamo rezervisanja i
tada mora da se pokaže da smo imali više garantinih popravki nego što smo planirali prilikom
rezervisanja. Imali smo rezervisanja za 3000 pa posle 5 godina kada ukidamo rezervisanja
pokazalo se da su izdaci 3200. To znači da imamo u tom trenutku priznavanje ostalih rashoda.
Bitno je shvatiti kada je taj rashod od 200din nastao, nastao je u prošlom periodu u onom
trenutku kada smo formirali rezervisanje ali pošto rezervisanje formiramo na bazi procene mi
smo loše procenili i formirali manje rezervisanje i ti rashodi su tako nastali još kad smo formirali
rezervisanje ali mi ih priznajemo posle 5 godina kada smo dobili informaciju da su rezervisanja
za garancije manja od stvarnih garantnih popravki posle 5 godina. Drugi primer jesu otpisi
potraživanja. Ako imamo stečajnog dužnika i prema njemu moramo otpisati neko potraživanje i
recimo otpisuje potraživanje za 2000din jer očekujemo da ćemo naplatiti 2000 manje nego što je
naglašeno u knjigama i kada se završi stečajni postupak posle godinu dana mi vidimo da smo
naplatili 3000 manje nego u knjigama. Onda tih 1000 predstavlja ostale rashode. Te ostale
rashode priznajemo kada smo naplatili potraživanje tj kada smo videli koliko ćemo stvarno
naplatiti a ti ostali rashodi su nastali onog trenutka kada je dužnik otišao u stečaj ali smo tada
loše procenili koliko ćemo naplatiti. Još jedan primer je naknada štete. Uništen je neki materijal

191
koji je bio osiguran i mi na osnovu polise osiguranja očekujemo da ćemo imati 100 posto
nadoknadu štete, što znači da u tom trenutku ne knjižimo nikakve ostale rashode već ceo iznos
uništenog materijala ide na potraživanje prema osiguravajućem društvu ali nam u narednom
periodu osiguranje nadoknađuje 80 posto štete. I onda tih 20 posto ide na ostale rashode a 80
posto ostaje na potraživanju od osiguravajućeg društva. Pitanje je kada su ti rashodi nastali a
nastali su u trenutku uništenja materijala a mi smo loše procenili da ćemo nadoknaditi 100 posto
jer nismo imali dovoljno informacija. Pa kada saznamo naknadno da ćemo nadoknaditi samo 80
a ne 100 posto tu razliku moramo evidentirati kao ostali rashod. I ovo je najveći prostor za
greške i eventualno prevare jer u sva tri slučaja preduzeće je izvršilo pogrešnu procenu pa kada
revizor dođe procenjuje da li je greška bila namerna ili nenamerna i od toga zavisi da li će
izveštaj biti pozitivan ili negativan. Tako da naknadni rashodi su uslovljeni pogrešnim
procenama da li su namerne ili ne revizor procenjuje.
Drugi tip rashoda koji nastaju od slučaj do slučaja su rashodi bez prostog učinka. Oni nisu
uzrokovani nikavim učinkom. Ako se jave rashodi koji nasuprot nemaju nikakve učinke mi ih
tretiramo kao čist rashod period. Primer su troškovi neiskorišćenog kapaciteta ili dati pokloni ili
vanstandardni teret manjkova koji padaju na teret preduzeća. Svi ti rashodu nisu povezani sa
proizvodnjom i prodajom.

Prelazimo na načelo impariteta i to je poslednje načelo koje ćemo raditi. Da se podsetimo kada
govorimo o načelu impariteta ono se razvija u okviru načela opreznosti a razvilo se kao ispravka
načela realizacije Ako se sećate načelo realizacije zahteva priznavanje samo onih gubitaka koji
su tržišno realizovani a onda se javlja načelo imaparitete koji ga koriguje i zahteva da se u
bilansu uspeha pored realizovanih dobitaka i gubitaka nađu i nerealizovani dobici i gubici. To
načelo imapriteta se javilo da bi se obezbedio obračun periodičnog rezultata. Cilj načela
impariteta je da obezbedi oprezno odmeren periodični rezultat odnosno da spreči precenjivanje
periodičnog rezultata tako što rashodima tekućeg obračunskog perioda dodeljuje pored gubitaka
koi su tržišno verifikovani i one koji su nastali a nisu jo uvek tržišno verifikovani tj nisu
realizovani. A kako nastaju ti gubici koji su se javili na dan bilansa a nisu tržišno verifikovani,
oni nastaju kao posledica nedovršenih poslovnih operacija, znači nastaju zbog toga što preduzeće
na dan bilansa poseduje imovinu čiji je nadoknadiv iznos (iznos koji će preduzeće ostvariti
daljom prodajom imovine) niži od njegove knjigovodstvene vrednosti. Ako je na dan bilansa taj
nadoknadiv iznos niži od knigovodstvene vrednosti odnosno ako preduzeće ne može daljom
upotrebom da nadoknadi knjigovodstvenu vrednost to znači da su u toj imovini sadržani
impariteni gubici i njih moramo evidentirati iako nisu tržišno verifikovani. Još su nedovršene
poslovne operacije kada preduzeće na dan bilansa predstavlja ugovornu stranu takozvanih
štetnih ili teretnih ugovora to su oni ugovori za koje je na dan bilansa jasno da je cena koštanja
izvršenja tog ugovora veća od prihoda koje će se ostvariti realizacijom tog ugovora. Ugovorili
smo posao, projektovali prihode i rashode i cena nekog inputa poraste i onda imamo gubitke po
osnovu štetnog ugovora koje moramo da priznamo. Ne smeju se ubici nastali u ovom
obračunskom periodu prenositi u buduće obračunske periode i tako moramo odmah knjižiti
nastale a neverifikovane gubitke. Ne smeju se prenostiti zato što su nastali po osnovu odluka
koje su nastale u tekućem ili u prethodnom obračunskom periodu i nemaju veze sa budućim
obračunskim periodom.

Važno je pitanje tumačenje primene ovog načela kada se primenjuje koncept istorijskog troška a
kako kada se primenjuje koncept fer vrednosti. Načelo impariteta ima smisla samo ako se

192
imovina vrednuje po principu istorijskog troška tj. primena načela impariteta ima jasnu
proceduru koja treba da se izvrši na dan bilansa. Ako verujemo da je u nekoj imovini sadržan
imparitentan gubitak koji moramo priznati u bilansu uspeha mi moramo uporediti
knjigovodstvenu vrednost i nadoknadiv iznos tj iznos koji ćemo ostvariti upotrebom te imovine.
Ako je nadoknadiv iznos niži od knjigovodstvene vrednosti onda imamo impritetan gubitak i
vidimo koliko iznosi, otpišemo vrdnost imovine za taj iznos i priznamo ga u bilansu uspeha kao
gubitak u cilju obezvređenja, to je procedura. Znači procenjujemo imovinske delove koji su
verovatno obezvređeni, odlazimo u analitiku i gledamo te imovisnke delove i vidimo njihovu
knjigovodstvenu vrednost i računamo nadoknadiv iznos ako je taj iznos niži od knigovodstvenog
iznosa otpisujemo niži iznos i priznajemo imparitetne gubitke.
Kada se primenjuje fer vrednost ovde se načelo impariteta koristi ali je ono ugrađeno u sam
koncept fer vrednosti pa nije vidljivo!!! Vrednujemo imovinu na početku obračunskog perioda
po fer vrednosti i na kraju obračunskog perioda po fer vrednosti i ako je fer vrednost na kraju
niža od onog na početku imamo imparitentne gubitke i priznajemo gubitke po osnovu fer
vrednosti.

Načelo impariteta je u suprotnosti sa jednim od načela. Načelo impariteta i načelo uzročnosti se

međusobno kose. Načelo uzročnosti zahteva da prihodu tekućeg obračunskog perioda dodamo
sve rashode povezane sa tim prihodom. A načelo impariteta zahteva tekućem periodu
priznavanje gubitaka koji su nastali nebitno da li su tržišno verifikovani i recimo da imamo
zalihe gotovih proizvoda i 30 posto zaliha gotovih proizvoda je prodato. Tih 30 posto odlazi u
bilans uspeha kao rashod od prodaje i tako je zadovoljeno načelo uzročnosti, na zalihama
gotovih proizvoda je ostalo 70 posto zaliha i ovde je nadoknadiv iznos niži od knjigovodstvene
vrednosti (800din<1000din), tih 200din priznajemo u bilansu uspeha i to su imparitetni gubici, to
su gubici koji su nastali u zalihama ali nisu tržišno verifikovani. E sada da li ovih 200din ima
nasuprot sebe neke prihode, nema ih. 30 posto koji su prodati imaju nasuprot sebe prihode od
prodaje i tu je zadovoljeno načelo uzročnosti ali tu nismo poštovali načelo impariteta. Načelo
impariteta koristimo na 70 posto preostalih zaliha gotovih proizvoda i tu utvrđujemo taj gubitak
od 200 koje moramo da priznamo u bilansu uspeha u skaldu sa načelom impariteta, međutim te
zalihe još uvek nisu prodate i nemamo nikave prihode nasuprot gubicima i onda nismo poštovali
načelo uzročnosti. To sukobljavanje načela je dozvoljeno jer je do skoro ideal u finansijskom
izveštavanju predstavljao oprezno odmeren rezultat tj onaj rezultat koji nije precenjen.

Kako treba vrednovati imovinu ili obaveze kada se primenjuje načelo impariteta.
Imovinu treba vrednovati najviše do nadoknadivog iznosa. Odnosno ako je nadoknadiv iznos
ispod knjigovodstvene vrednosti onda imovinu moramo vrednovati po nadoknadivoj vrednosti.
Kakva je situacija sa obavezama. Obaveze najmanje smemo da vrednujemo po nabavnoj
vrednosti, ukoliko na dan bilansa treba da isplatimo više nego što piše u knjigama onda
vrednujemo po tom višem iznosu. Imovinu najviše smemo da vrednujemo do nadoknadivog
iznosa a ako je nadoknadiv iznos niži od knjigovodstvene vrednosti onda vrednujemo po tom
nižem iznosu. Ako postoji ta razlika onda priznajemo imparitentan gubitak.
Teorijski model: kakav je odnos između načela impariteta i principa niže vrednsoti. Ovaj odnos
se shvata kao teorijska relacija nije toliko primenljivo ali ako profesorka pita da kažemo. Treba
shvatiti da gubatak koji se utvrđuje primenom načelom impariteta neće biti isti kao onaj dobijen
primenom načela niže vrednosti. Zbog čega je to tako. Zbog toga što ova dva različita načela
kada vrednuju imovinu na tržištu uzimaju različite tržišne vrednosti. Načelo impariteta uzima

193
prodajne cene tj postavlja pitranja za koliko mogu da prodam imovinu na tržištu u stanju u kome
se trenutno nalaze. Princip niže vrednosti kada utvrđuje tržišnu vrednost imovine uzima cene sa
tržišta nabavke odnosno postavlja pitanje za koliko mogu da nabavim dati imovinski deo na
tržištu nabavke i to znači imamo knjigovodstvenu vrednost imovine i treba da vidimo da li treba
tu knjigovodstvenu vrednost da otpišemo pa moramo utvrditi tržišnu vrednost te imovine da bi
videli da li je ona niža od knjigovodstvene vrednosti. Kada primenjujemo načelo impariteta tu
knjigovodstvenu vrednost poredimo sa tržišnom cenom na trž prodaje a kada primenjujemo
prncip niže vrednosti poredimo sa cenom sa tržišta nabavke. Šta će dati veći iznos gubitka. Veći
iznos gubitka je kod načela impariteta. Tržišna cena na tržištu prodaje je niža od tržišne cene na
tržištu nabavke i zato su veći gubici kod načela impariteta. Kako se primenjuje načelo impariteta
na konkretne imovinske delove.
Prvo da vidimo kako se primenjuje načelo impariteta na gotove proizvode. Kada kažemo da su u
gotovim proizvodima sadržani imparitetni gubici, onda kada na dan bilansa iz prihoda od prodaje
gotovih proizvoda ne možemo da nadoknadimo troškove proizvodnje i prodaje tih gotovih
proizvoda. Troškovi proizvodnje gotovih proizvoda su normativna cena koštanja i proizvodna
cena koštanja plus varijabilni troškovi prodaje i veći su od prihoda od prodaje. Ako je ono što
smo uložili u proizvodnju i prodaju gotovih proizvoda veće od prihoda od prodaje gotovih
proizvoda onda je jasno da u gotovim proizvodima imamo imparitetne gubitke. Proizvodna cena
koštanja je veća od prihoda od prodaje umanjenih za varijabilne troškove. Prihodi od prodaje
umanjeni za varijabilne troškove prodaje su neto prodajna vrednost koju će preduzeće dobiti od
efektivne prodaje gotovih proizvoda. Same imparitetne gubitke u gotovim proizvodima možemo
da definišemo i da imparitetni gubici postoje onda kada je proizvodna cena koštanja veća od
onoga što će se efektivno ostvariti prodajom gotovih proizvoda. I ovo je formulacija koja se
koristi i u međunarodnom računovodstvenom standardu 2 koji se odnosi na zalihe i on kaže da
imparitetni gubici u zalihama gotovih proizvoda treba priznati kada su troškovi prozvodnje veći
od neto prodajnih vrednosti tih zaliha i ta neto prodajna vrednost je zaliha između prihoda od
prodaje i varijabilnih troškova. Primer: cena koštanja gotovih proizvoda je 150.000 prodajom
ovih proizvoda bi ostvarili prihode od 165.000 a varijabilni troškovi prodaje su 20.000. Da li ima
gubitaka u zalihama gotovih proizvoda i koliko iznose. 165.000-20.000 jednako je 145.000 to je
neto prodajna vrednost i proizvodna cena koštanja je veća od neto prodajen vrednosti za 5.000 i
onda se priznaju imparitetni gubici od 5000 tj. ima gubitaka u zalihama gotovih prozvoda. Ovo
se knjiži tako što potražuju gotovi proizvodi 5000 a duguju ostali rashodi tj gubici po osnovu
obezvređenja imovine, i ovako smo sveli knjigovodstvenu vrednost zaliha gotovih proizvoda na
nadoknadiv iznos.
Sada da vidimo kako utvrđujemo imparitetne gubitke kod nedovršene proizvodnje. Gotovi
proizvodi su predmet prodaje na tržištu pa je bilo lakše a nedovršena proizvodnja u tom obliku
nije predmet prodaje na eksternom tržištu pa ne možemo da poredimo cenu koštanja nedovršene
proizvodnje sa prihodima od prodaje. Onda moramo da nedovršenu proizvodnju pretvorimo u
gotove proizvode i tek onda to poredimo sa prihodima od prodaje tj neto prodajnom vrednošću.
Šta nam to treba da bismo nedovršenu proizvodnju pretvorili u gotove proizvode, to su troškovi
prerade. Cena koštanja nedovršene proizvodnje + varijabilni troškovi prerade jednako je
proizvodna cena koštanja tj cena koštanja gotovih proizvoda i onda se vrši poređenje sa nekom
proizvodnom vrednošću a to su prihodi od prodaje gotovih proizvoda umanjeni za varijabilne
troškove prodaje!!! Razlika predstavlja imparitentan gubitak. Primer: cena koštanja nedovršene
proizvodnje iznosi 80.000 i plus varijabilni troškovi prerade od 30.000 i ovako dolazimo do
proizvodne cene koštanja tj cene koštanja gotovih proizvoda koji iznose 110.000 a varijabilni

194
troškovi prodaje iznose 25.000 pa je neto prodajna vrednost 85.000 i vidimo da nam je cena
koštanja gotovih proizvoda veća od neto prodajen vrednosti za 25.000 i to imparitetan gubitak
sadržan u nedovršenoj proizvodnji. Tih 25.000 knjižimo tako što potražuje nedovršena
proizvodnja a duguju ostali rashodi tj gubici po osnovu obezvređenja imovine.
Kako se utvrđuju imparitetni gubici sadržani u zalihama materijala. Zalihe materijala nisu
predmet prodaje na eksternom tržištu pa ne možemo porediti nabavnu vrednost materijala sa neto
prodajnom vrednošću i da bi videli da li u zalihama materijala postoje imparitetni gubici mi taj
materijal moramo nekako uporediti sa neto prodajnom vrednošću, moramo materijale prevesti u
gotove proizvode. Materijal pretvaramo u gotove proizvode preko troškova prerade odnosno
konverzije i tu spadaju troškovi zarade i izrade, opšti fiksni i opšti varijabilni troškovi. Prilikom
nejednačine nabavna vrednost materijala + varijabilni troškovi prerade veći od neto prodajen
vrednosti imamo problem jer nejednakost možemo postaviti samo ako materijal sa zaliha
odgovara planiranoj strukturi gotovih proizvoda a to se dešava retko i tako imamo dodatni
problem jer preduzeće mora izvesti dodatne nabavke da bi ostvarilo planiranu strukturu gotovih
proizvoda a retko se dašava da materijal koji trenutno imamo na zalihama u potponosti odgovara
planiranoj strukuri gotovih proizvoda odnosno strukuturi proizvodne cene koštanja. Nejednačina
se onda postavlja uz faktor dodatne nabavke zaliha materijala. Imamo nabavnu vrednost
materijala na zalihama + planirana nabavna vrednost dodatnog materijala + varijabilni troškovi
prerade i to je jednako proizvodnoj ceni koštanja tj ceni koštanja gotovih proizvoda. I ovu cenu
koštanja poredimo sa neto prodajnom vrednošću tj sa priodima od prodaje minus varijabilni
troškovi. Ako utvrdimo da je ovako obračunata cena koštanja veća od neto prodajen vrednosti
znači da se imparitetan gubitak nalazi u zalihama materijala tj u zalihama materijala koji postoje
na dan bilansa. Primer: preduzeće na zalihama ima 100kg materijala x čija je prosečna nabavna
cena 4din po kg i 250kg materijala y čija je prosečna nabavna cena 2din po kg. Ovo preduzeće
trenutno na zalihama ima 100kg puta 4din i plus 250kg puta 2din i to je jedanko 900din tj zalihe
materijala na dan bilansa vrede 900din. Da li u ovih 900din postoje imparitetni gubici i koliko
iznose. E sad za proizvodnju 150kom proizvoda f potrebno je 120kg materijala x i vidimo da
preduzeće mora da ukalkuliše planiranu nabavku materijala od 20kg. Nabavljamo dodatni
materijal po ceni od 4.5din po kg pa imamo 20kg puta 4.5din i to je 90din. Pa kad saberemo sa
900din imamo 990din. Ovih 990din predstavlja zbir nabavne vrednsoti materijala sa zaliha +
nabavna vrednost dodatnog materija od 90din i imamo da je nabavna vrednsot materijala koji
odgovara planiranoj strukturi gotovih proizvoda 990din i onda na ovo dodajemo varijabilne
troškove prerade i u primeru su opšti varijabilni troškovi proizvodnje 100 a direktni troškovi rada
su 300. Od troškova nam nedostaju opšti fiksni troškovi ali po načelu impariteta su nam potrebni
samo varijabilni troškovi. Na 990din dodajemo varijabilne troškove prerade tj troškove zarada i
izrade i opšte varijabilne troškove pa imamo 990+100+300 jednako 1390din i ovih 1390din
predstavlja proizvodnu cenu koštanja i ovo se nalazi na levoj strani nejednakosti. Sada
utvrđujemo neto prodajnu vrednost, iz primera imamo da preduzeće može da proda jedan komad
proizvoda f po ceni od 10din i mi imamo planiranu proizvodnju od 150kom i imamo 150 puta
10din po komadu jednako je 1500din koji predstavljaju planirane prihode od prodaje pa
oduzimamo varijabilne troškove prodaje koji iznose 50din i to je jednako 1450din što predstavlja
neto prodajnu vrednost. Gubici po osnovu obezvređenja iznose 0 tj nema ih zato što je neto
prodajna vrednost veća od proizvodne cene koštanja a to znači da u ovih 900din materijala sa
zaliha na dan bilansa nema imparitetnih gubitaka pa će preduzeće daljom upotrebom materijala
(preradom i predajom) uspeti da nadoknadi prvobitnu nabavnu vrednost,

195
Kada kažemo da postoje imparitetni gubici koji su sadržani u robi. To kažemo onda kada
preduzeće iz ostvarenih prihoda od prodaje ne može da pokrije nabavnu vrednost robe koja se
dan bilansa nalazi na zalihama. Nejednakost glasi prihodi od prodaje – razlika u ceni jednako je
neto prodajna vrednost. Prihodi od prodaje minus razlika u ceni to je prihod od prodaje. što je
nabavna vrednost veća od neto prodajen vrednosti to znači da u robi imamo imparitetne gubitke
pa kada prodamo robu ono što smo dobili ne može da nadoknadi njenu nabavnu vrednost.
Primer: prodajna vrednost robe iznosi 130.000 a prosečna razlika u ceni 20.000 pa je naša
nabavna vrednost robe iz knjiga 100.000 i kada gledamo neto prodajnu vrednost ona iznosi
prodajna vrednost robe 130.000 minus varijabilni troškovi prodaje 35.000 pa je neto prodajna
vrednost 95.000 a nabavna vrednost je 110.000 pa to znači da imparitetni gubici koji se nalaze u
robi iznose 15.000din. Podatak o prodajnoj vrednosti smo uzimali i kod računanja nabavne
vrednosti jer smo nabavnu vrednost dobili kad samo od prodajne vrednosti oduzeli razliku u ceni
pa smu tu prodajnu vrednost koristili kao prihod od prodaje kad smo umanjili za varijabilne
troškove prodaje i dobili neto prodajnu vrednost.
Kada kažemo da su u potraživanju sadržani imparitetne gubici. To kažemo onda kada preduzeće
očekuje manju naplatu od knjigovodstvene vrednosti. Potraživanja koja sadrže imparitetan
gubitak se zovu ugrožena ili dubiozna potraživanja i ona mogu biti sumnjiva i sporna. Ta
sumnjiva i sporna potraživanja otpisujemo zato što očekujemo manju naplatu od
knjigovodstvenog iznosa.
Ranije smo pričali o obrtnoj imovini. Šta se dešava sa obavezama tj kada u obavezama postoji
imparitetan gubitak. Ukoliko je na dan bilansa stvarna vrednost obaveza veća od
knjigovodstvene vrednosti onda u tim obavezama imamo imparitetne gubitke koje moramo da
priznamo. Primer: kinesko preduzeće ima obavezu od 1000dol a jedan dolar je 6juana i dospeva
u martu sledeće godine. Kineska centralna banka donela je odluku o devalvaciji valute pa je sada
1dol jednak 6.6juana i mi ćemo u martu morati da platimo 6.6 puta 1000 jednako 6600 pa je
vrednost obaveze na dan bilansa veća za 600 i priznajemo gubitke.

KONCEPTUALNI OKVIR (ovo nije kontni okvir!!!)

 Kad kažemo konceptualni okvir na šta mislimo?

Konceptualni okvir predstavlja bazu, polaznu tačku prilikom formulisanja bilo kog pravila
iz oblasti finansijskog računovodstva odnosno iz finansijskog izveštavanja. Zapravo to je
skup nekih bazičnih fundamentalnih principa od kojih se polazi kada se formuliše bilo koje
pravilo koje mi koristimo prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja.

 Koja je osnovna svrha postojanja konceptualnog okvira?

On ima neke 4 različite uloge odnosno 4 različite svrhe:

1. Konceptualni okvir treba da pruži trajnu stručnu i profesionalnu osnovu onim

regulatornim telima koja se bave donošenjem Međunarodnih računovodstvenih standarda
i Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja. Međutim, pored toga

2. Konceptualni okvir treba da pruži stručnu i profesionalnu osnovu prilikom donošenja

Zakona odnosno Nacionalnih standarda u onim zemljama koje ne primenjuju
Međunarodne računovodstvene standarde i Međunarodne standarde finansijskog

196
 izveštavanja nego na neki drugi način uređuju finansijsko izveštavanje. E pa i u tim
zemljama koje donose zakonske propise i koje donose Nacionalne standarde i onda
putem toga uređuju svoje finansijsko izveštavanje moraju da krenu od nekih bazičnih
principa, osnovnih principa, a te bazične odnosno osnovne principe upravo vide u
Konceptualnom okviru. Primer za to jeste Hrvatska. Hrvatska ne primenjuje
Međunarodne računovodstvene standarde, nego primenjuje Nacionalne računovodstvene
standarde. Međutim, kada se u Hrvatskoj kreiraju ti Nacionalni računovodstveni standardi
ne može da se krene tek tako, nego se kreće od Konceptualnog okvira jer je tu sadržan
fundament, tu su sadržani osnovni bazični principi od kojih mora da se krene kada se
formuliše bilo koje računovodstveno pravilo čak iako se u tim zemljama ne primenjuju
Međunarodni računovodstveni standardi koji se kod nas primenjuju čak iako se
primenjuju zakonska rešenja odnosno posebni Nacionalni standardi.

3. Konceptualni okvir treba da pomogne računovođama odnosno samim sastavljačima

finansijskih izveštaja da bi bolje mogli da razumeju zašto su određeni standardi definisani
tako kako su definisani, da bi mogli bolje da razumeju standarde, da bi bolje mogli da
tumače i primenjuju te standarde odnosno da bi mogli da shvate zašto ti standardi glase
baš tako kako glase odnosno zašto su određena rešenja u njima sadržana. Ono što je još
bitnije, ne samo da pomaže računovođama da bi tumačili računovodstvene standarde,
nego pomaže računovođama i u onim situacijama kada za datu transakciju ne postoji
konkretan standard, pa onda računovođe moraju da izaberu neki najbolji alternativni
standard ili neko najbolje alternativno rešenje. U praksi se često dešava da nastane neka
ekonomska transakcija i onda se pitamo koji standard treba da primenimo, ne postoji
standard za tu transakciju i onda računovođa pošto mora da proknjiži ekonomsku
promenu treba da nađe najbolje alternativno rešenje i da se pozove ili na neki princip ili
da se pozove na neki drugi standard. Kada bira koji će alternativni standard da primeni,
ili koji će alternativni princip da primeni prilikom knjiženja te promene, mora da se
konsultuje odnosno da se pozove na Konceptualni okvir.
Primer: FAKTORING. Ni jedan standard ne govori kako treba u knjigovodstvu da se
evidentira faktoring. Onda kada nastane faktoring posao računovođa mora da traži
alternativno rešenje, pa se onda poziva na princip SUŠTINA IZNAD FORME, a ovaj
princip suština iznad forme je sadržan u ovom Konceptualnom okviru. Nastane
transakcija, nema standarda koji reguliše tu transakciju, moram da nađem alternativno
rešenje, kada tražim alternativno rešenje konsultujem se kao računovođa sa
konceptualnim okvirom, jer su tu sadržani bazični odnosno fundamentalni principi.

4. Konceptualni okvir treba da pomogne i korisnicima finansijskih izveštaja da bi bolje

razumeli zašto finansijski izveštaji izgledaju tako kako izgledaju odnosno zašto se
određena pravila procenjivanja primenjuju baš tako kao što se u praksi primenjuju i da bi
bolje razumeli samu suštinu računovodstva.
Primer: ULAGANJE U ZAPOSLENE. Postavlja se pitanje zašto ja u aktivi BS nemam
poziciju zaposleni? Zato što ulaganja u zaposlene prema Konceptualnom okviru ne
zadovoljavaju definiciju sredstva, ne mogu zaposlene da priznam kao sredstvo zbog
određenih kriterijuma. Nego, kada gledamo koliko je uloženo u zaposlene, gledamo u BU
odnosno TROŠKOVE ZARADA. Da bismo mi kao korisnici znali zašto nema zaposlenih
u BS kad i oni predstavljaju neku vrstu aktive za preduzeće- pa zato što Konceptualni

197
 okvir ne dozvoljava po svojim uslovima da se ulaganja u zaposlene priznaju kao sredstva
u aktivi, nego zahteva da se to evidentira kao rashod perioda odnosno kao troškovi
zarada. Da bi korisnici, a pričamo o korisnicima koji imaju znanja iz računovodstva, bolje
mogli da shvate kako izgledaju finansijski izveštaji i zašto tako izgledaju moraju da
poznaju bazične principe koji su sadržani u Konceptualnom okviru.

To je zapravo njegova osnovna svrha- da pomogne regulatornim telima koji donose

Međunarodne računovodstvene standarde, da pomogne regulatornim telima odnosno
zakonodavstvu koje donosi zakone i Nacionalne standarde u zemljama koje ne primenjuju
računovodstvene standarde, da pomogne računovođama da bolje tumače standarde i da nalaze
alternativna rešenja kad se neki standard ne odnosi na neku transakciju, i da pomogne
korisnicima da bi bolje razumeli zašto finansijski izveštaji u praksi izgledaju tako kako izgledaju.

 Kakav je STATUS konceptualnog okvira?

Kad kažemo status Konceptualnog okvira onda mislimo na to kakav je odnos između
Konceptualnog okvira i Standarda. Treba da znamo da Konceptualni okvir i Standard nisu iste
stvari.

Konceptualni okvir je baza od koje se polazi prilikom formulisanja Standarda, a Standard

predstavlja primenu konkretnih pravila na konkretne transakcije. Vidimo da nema znaka
jednakosti. Recimo radim u regulatornom telu i želim da donesem standard koji se odnosi na
nekretnine- prvo moram da vidim šta mi piše u konceptualnom okviru jer je to baza, tu čitam
fundamentalne principe, pa onda na bazi toga donosim standard 16 nekretnine i onda u tom
standardu kažem npr. Ako nabavim osnovno sredstvo kroz razmenu vrednovaću ga po fer
vrednosti sredstva koje je u razmenu dato- to je primena konkretnog standarda na konkretnu
transakciju, a okvir je baza od koje smo pošli kada smo formulisali taj standard i pravila koja su
u njemu sadržana.

Druga stvar koju treba da znamo jeste šta se u praksi dešava ako računovodstveni standard i
konceptualni okvir nisu u saglasnosti?- to ne bi trebalo često da se dešava, ali može da se desi. I
za šta se onda odlučujemo u praksi, za standard ili okvir? Za STANDARD. To je tzv. lex
specialis. Logično pitanje koje se postavlja- ako smo rekli da je baza za donošenje standarda
konceptualni okvir, kako može da se desi da standard odstupa od okvira? Problem je u tome što
je okvir jako teško menjati, promene u okruženju se dešavaju, javljaju se potrebe za nekim
novim transakcijama i ako hoću da evidentiram te transakcije lakše mi je da promenim standard
odnosno jedan deo standarda da bih obuhvatila neku transakciju nego da menjam čitav
konceptualni okvir. I onda zbog toga u praksi može da se desi iako se to ne dešava često da
standard i okvri nisu u saglasnosti.

Primer: izmena shvatanja šta je nastali poslovni događaj. Sad se pod poslovnim događajem
smatra i onaj događaj koji će se desiti u budućnosti po danas definisanim uslovima. Javili su se
derivati u jedom trenutku i naglo je skočio rast trgovine derivatima i javila se potreba da se oni
uključe u finansijske izveštaje. I onda je standard 39 koji se odnosi na finansijske instrumente i u
jednom delu na derivate rekao u jednom paragrafu da se pod nastalim događajem smatra i to-
budući događaj koji će se desiti pod uslovima danas definisanim da bi bilo moguće derivate
uključiti u finansijske izveštaje iako to nije bilo u saglasnosti sa konceptualnim okvirom. Prosto

198
trebalo je nešto brzo uraditi, brzo promeniti standard da bi ti derivati bili uključeni u finansijske
izveštaje, a nije moglo da se čeka da se menja ceo konceptualni okvir i zato se desilo da se
standard i okvir ne podudaraju i prednost se u tom slučaju daje standardu, to je tzv lex specialis.

 Koje je područje primene odnosno šta čini sadržinu konceptualnog okvira?

(Imamo svrhu, status i sadržinu, kad pričamo o svrsi konceptualnog okvira onda pričamo one 4
svrhe odnosno kome on služi, kada pričamo o statusu onda govorimo o odnosu između okvira i
standarda, a kada pričamo o sadržini konceptualnog okvira onda pričamo o tome čime se
konceptualni okvir bavi odnosno kad otvorimo taj dokument konceptualni okvir šta ćemo unutra
da nađemo odnosno šta čini njegovu sadržinu. )

1. Konceptualni okvir u svom prvom delu definiše KO SU OSNOVNI KORISNICI

finansijskih izveštaja i u skladu sa tim šta su OSNOVNI CILJEVI finansijskog
izveštavanja.

2. U drugom delu definiše koje su to KVALITATIVNE KARAKTERISTIKE koje

finansijski izveštaji moraju da imaju. Rekli smo načela urednog bilansiranja treba da
obezbede da informacije koje su sadržane u finansijskim izveštajima imaju one
kvalitativne karakteristike koje zahteva konceptualni okvir. E pa to su ove kvalitativne
karakteristike koje su opisane u drugom delu konceptualnog okvira. Drugi deo sadržine
konceptualnog okvira opisuje koje su to kvalitativne karakteristike, koje informacije
sadržane u finansijskim izveštajima odnosno sami finansijski izveštaji moraju da imaju.

3. U trećem delu konceptualni okvir definiše USLOVE ZA PRIZNAVANJE

ELEMENATA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA. Šta su elementi finansijskih izveštaja? To
su sredstva, obaveze, prihodi i rashodi. Zašto ne govorimo kapital? Zato što ne postoje
uslovi za priznavanje kapitala, već se kapital dobija kao razlika između sredstava i
obaveza. U okviru piše koje uslove moramo da ispunimo da bismo nešto uopšte mogli da
stavimo u BS i BU, da bi nešto bilo sredstvo, obaveza, prihod ili rashod. Nakon toga, u
trećem delu konceptualni okvir definiše koje su OSNOVE ZA VREDNOVANJE koje
možemo da koristimo kada vrednujemo te elemente finansijskih izveštaja koje smo
prethodno priznali odnosno šta je sve to što ja mogu da koristim kada vrednujem
prethodno priznata sredstva, obaveze, prihode i rashode. To su : istorijski trošak, fer
vrednost, reprodukciona vrednost i sadašnja odnosno diskontovana vrednost.

4. U svom četvrtom delu konceptulani okvri se bavi konceptima održanja kapitala. Bavi se
svim onim konceptima održanja kapitala o kojima smo pričali( i nominalni, i realni
novčani, i koncept održanja supstance) i tu zapravo možemo da vidimo do koje mere su
važni koncepti održanja kapitala kada jednu od 4 stavke konceptulanog okvira koji
predstavlja bazu za sva pravila upravo predstavljaju koncepti održanja kapitala. Zašto su
oni toliko bitni? Zato što oni treba da spreče da se kroz raspodelu precenjenog rezultata
raspodeli i supstanca, da se kroz raspodelu supstance uništava preduzeće. Početak
finansijske krize 2008. godine je isključivo uzrokovan tim, svi oni investicioni fondovi,
hedž fondovi, investicione banke su to radile- odlivale su kapital kroz raspodelu
precenjenog rezultata. Da bi se to sprečilo posebno se u novom konceptualnom okviru o
kojem ćemo pričati naglašavaju ti koncepti održanja kapitala. Dakle posebno je važno da

199
 rezultat bude obračunat tako da se u njemu ne nalazi precenjena komponenta odnosno da
se kroz raspodelu precenjene komponente raspodeli i kapital.

Ovo je sadržina konceptualnog okvira, kada otvorimo taj dokument videćemo ova 4 ključna dela,
4 stuba kojima se on bavi.

 Na koje finansijske izveštaje se odnosi Okvir?

Rekli smo da predstavlja bazu za donošenje načela i standarda odnosno svih mogućih pravila
prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja. Kojih finansijskih izveštaja? Misli se na REDOVNE
FINANSIJSKE IZVEŠTAJE, konceptulani okvri se odnosi na OSNOVNI SET REDOVNIH
FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA i to kako za pojedinačna preduzeća, tako i za grupe preduzeća. To
znači da se konceptulani okvri odnosi i na pojedinačne i na konsolidovane finansijske izveštaje.
Kad čitamo spisak računovodstvenih standarda, naći cemo i standard nekretnine koji primenjuje
pojedinačno preduzeće, ali ćemo naći i MSFI 10 recimo koji se zove Konsolidovani finansijski
izveštaji. Zašto? Zato što okvir predstavlja bazu za donošenje standarda i za pojedinačna
preduzeća i za grupu preduzeća, i za pojedinačne i za konsolidovane finansijske izveštaje.

 Da li se Konceptualni Okvir primenjuje na specijalne bilanse?

Malopre smo rekli da se konceptualni okvri odnosi na osnovni set redovnih finansijskih izveštaja
za pojedinačna i za grupu preduzeća. To znači da se ne primenjuje na specijalne bilanse. Zato
se njima i ne bavimo mnogo na ovom predmetu, za njih važe neka druga pravila, a polaznu tačku
za ta pravila ne predstavlja konceptualni okvir, jer konceptualni okvri predstavlja polaznu tačku
samo za sastavljanje redovnih finansijskih izveštaja.

 Istorija Konceptulanog okvira

Prvi konceptualni okvir je donet relativno skoro, 1989.godine i nosio je naziv Konceptualni
okvir Međunarodnih računovodstvenih standarda. Ako istorijski posmatramo koliko dugo
postoji računovodstvo, onda je 1989.godina relativno skoro donet konceptualni okvir koji bi
pružio bazične fundamentalne principe za finansijsko izveštavanje. Međutim, 2004.godine se
kreće u izmenu odnosno u proces revizije tog starog konceptualnog okvira iz 1989.godine. Ko je
krenuo odnosno ko su glavni akteri u procesu revizije starog konceptualnog okvira i u donošenju
novog konceptualnog okvira? To su dva ključna regulatorna tela iz oblasti finansijskog
izveštavanja koja su istovremeno krenula u zajedničkoj saradnji u proces revizije starog
konceptualnog okvira. Sa jedne strane to je IASB (International Accounting Standards Board)
odnosno Odbor za Međunarodne računovodstvene standarde koji se bavi propisivanjem
MRS-ova i MSFI-ova odnosno Međunarodnih računovodstvenih standarda i Međunarodnih
standarda finansijskog izveštavanja odnosno onih standarda kojima se i mi bavimo i koje i mi u
našoj zemlji primenjujemo i deluje na vanameričkom području. Sa druge strane imamo FASB
(Financial Accounting Standards Board) to je Odbor za standarde finansijskog računovodstva
i on donosi odnosno propisuje tzv. *Opšteprihvaćene računovodstvene principe. I gde se oni
primenjuju, ovi Opšteprihvaćeni računovodstveni principi ili tzv. gapovi? Na američkom
području. Ta dva ključna regulatorna tela su 2004.godine krenuli u taj ogroman zajednički
projekat – a to je izmena Starog i donošenje Novog konceptualnog okvira.

200
 Postavlja se pitanje zbog čega se 2004.godine kreće u proces izmene starog odnosno
donošenje novog konceptualnog okvira? Koji su to osnovni razlozi zbog čega se
2004.godine javila potreba da se donese novi konceptualni okvir?

1. Prvi i osnovni razlog jeste da bi se na taj način obezbedila HARMONIZACIJA

FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA NA GLOBALNOM NIVOU. Šta to znači? To je
zahtev da se svi finansijski izveštaji na svetu sastavljaju primenom istih
računovodstvenih pravila. Pošto uvek postoje lobisti u ovim regulatornim telima koji
lobiraju da se određene promene donose, šta mislite ko je najviše lobirao i kod IASB-a i
kod FASB-a da krenu u taj proces međusobnog usaglašavanja odnosno da se donese
jedinstveni set pravila na svetskom nivou i da se svi finansijski izveštaji sastavljaju na isti
način? To su bili KRUPNI INVESTITORI, INVESTICIONI FONDOVI, HEDŽ
FONDOVI, INVESTICIONE BANKE itd. Zašto krupni investitori? Zato što
investicioni fond koji posluje u Americi, koji ulaže u jednom danu na globalizovanim
finansijskim tržištima u HOV i američkih preduzeća i evropskih preduzeća i japanskih
preduzeća želi da odluke donosi na bazi istih kriterijuma odnosno na bazi finansijskih
izveštaja koji su sastavljeni primenom istih pravila odnosno koji su sastavljeni na isti
način. Da bi to bilo moguće, da bi jedan krupan investitor iz Amerike mogao da donosi
odluke na bazi istih kriterijuma, odnosno na bazi finansijskih izveštaja koji su sastavljeni
primenom istih pravila, on zahteva da standardi budu na svetskom novou međusobno
usaglašeni. Da bi krupni investitori na globalizovanim finansijskim tržištima, a
globalizovani su pre svega zbog razvoja informacionih sistema, zbog razvoja interneta,
da bi mogli da donose odluke na bazi istih kriterijuma, svi finansijski izveštaji u svetu
moraju da budu sastavljeni primenom istih standarda. Šta onda mora da bude izjednačeno
da bi i standardi na svetskom novou bili izjednačeni? Šta je baza za donošenje tih
standarda? KONCEPTUALNI OKVIR. I zato su ta dva tela, IASB i FASB krenula u
izmenu postojećeg konceptualnog okvira i u usaglašavanje konceptualnih okvira jer ako
se usaglase konceptualni okviri na globalnom novou usaglasiće se i standardi, ako se
usaglase standardi, onda će i finansijski izveštaji širom sveta biti sastavljeni na isti način.
To je prvi i osnovni razlog zbog kojeg se krenulo u proces revizije konceptualnog okvira
iz 1989.godine.

2. Drugi razlog zbog čega se krenulo u izmenu postojećeg konceptualnog okvira jeste da bi
se otklonili određeni nedostaci koji su postojali u starom konceptualnom okviru. U kom
smislu da se otklone nedostaci? Taj stari konceptualni okvir odnosno prvi konceptualni
okvri koji je donet 1989.godine je donet u nezgodnom trenutku. Zato što nakon toga na
svetskom nivou, kod nas ne, ali na svetskom nivou kreće veliki progres- dolazi do naglog
razvoja informacionih sistema, do naglog razvoja upotrebe interneta u poslovanju, to je
dovelo do globalizacije finansijskih tržišta i to je dovelo do pojave novih transakcija koje
do tada nisu postojale. Što znači da kako je vreme odmicalo, javile su se potrebe za
novim pravilima da bi se ta nova pravila uskladila sa onim što se dešava u okruženju i
kako je vreme proticalo tako je taj konceptualni okvir iz 1989.godine je bio sve manje
bitan odnosno imao je manju upotrebnu vrednost odnosno sve je više odudarao od onoga
što se dešava u okruženju po pravilima, po principima koje je u sebe uključivao. I da bi se
otklonili ti nedostaci, da bi se konceptualni okvir usaglasio sa onim što se dešava u
okruženju pa samim tim da bi pružio mogućnost i da se standardi usaglase sa onim što se

201
 dešava u okruženju, krenulo se u njegovu reviziju odnosno u njegovu izmenu
2004.godine.

Ovaj prvi razlog je fundamentalni razlog, a pod dva je neki dodatni razlog- da kad se već menja
konceptualni okvir, da se otklone nedostaci koji su postojali u starom konceptualnom okviru.
Kada su IASB i FASB krenuli u taj ogroman projekat, u reviziju konceptulanog okvira, podelili
su taj proces izmene konceptualnog okvira u 8 faza. Do danas je završena samo prva od tih 8
faza- ona je završena septembra 2010.godine i zbog toga se novi konceptualni okvir i zove
Konceptualni okvir 2010- da bi se razlikovao po nazivu od onog starog, zato što je prva i do
sada jedina faza revizije završena septembra 2010.godine i tom prvom fazom izmene
konceptualnog okvira je izmenjeno shvatanje ko su osnovni korisnici, šta su osnovni ciljevi
finansijskog izveštavanja i koje su to osnovne kvalitativne karakteristike.

 Faze revizije

 Revizija Okvira je podeljena u sledeće faze:

A – Ciljevi finansijskog izveštavanja i kvalitativne karakteristike FI (završena septembra

2010.)

B – Elementi finansijskih izveštaja

C – Vrednovanje

D – Izveštajni entiteti (nacrt izdat u martu 2012.)

E – Prezentacija i objavljivanja

F – Svrha i status

G – Primena na neprofitne entitete

H – Ostalo

Treba da znamo da objasnimo zbog čega imamo takvu situaciju da je 2004.godine otpočet taj
projekat koji je svakako glomazan i za koji se svakako očekivalo da će dugo trajati, ali se nije
očekivalo da će 10 godina kasnije biti završena samo jedna od osam faza. Šta je stopiralo u
najvećoj meri taj proces? KRIZA. Neka rešenja koja su regulatori uneli u taj novi konceptualni
okvir su se pokazala za vreme i u trenutku nastanka finansijske ekonomske krize kao loše rešenje
i to ih je navelo da preispitaju rešenja koja žele da uvedu u taj novi konceptualni okvir i to je
dovelo do toga da se čitav proces izmene starog konceptualnog okvira uspori. I zato danas
imamo situaciju, a tu ima i dodatnih problema naravno, ali to je osnovni razlog zbog čega se
usporio proces izmene starog konceptualnog okvira i zbog čega imamo situaciju da je danas
završena samo prva od planiranih 8 faza.

Pošto je završena samo prva od 8 faza, mi možemo da pričamo o novinama u konceptualnom

okviru samo kada su u pitanju ove tri stvari koje vidimo u okviru prve faze- da vidimo ko su to
sad novi korisnici finansijskih izveštaja, šta je to novi cilj finansijskog izveštavanja i koje su

202
nove kvalitativne karakteristike? Pričamo šta je to u novom konceptualnom okviru, pravimo
paralelu sa starim konceptualnim okvirom i objašnjavamo zbog čega su te razlike napravljene.
Kada su u pitanju ove ostale stvari tu nemamo o čemu da pričamo jer to još uvek nije završeno
pa ćemo u tom delu pričati o onome što je sadržano u starom konceptualnom okviru.

 Koje su promene načinjene kada su u pitanju osnovni korisnici finansijskih izveštaja?

Prema starom konceptualnom okviru iz 1989.godine, osnovnim korisnicima finansijskih

izveštaja smatrao se izuzetno širok krug korisnika. Pa kada postavimo pitanje ko su to bili
osnovni korisnici tih finansijskih izveštaja prema starom konceptualnom okviru, faktički sve
interesne grupe, svi stejkholderi čiji su interesi na bilo koji način bili povezani sa poslovanjem
preduzeća- investitori, zajmodavci, kupci, dobavljači, država, zaposleni, javnost, vlada i
njene agencije itd. Međutim, kada se krenulo u reviziju konceptualnog okvira regulatori su bili
na stanovištu da ako postavimo kao osnovne korisnike tako širok krug korisnika to je
postavljanje nečega što u praksi ne može da bude zadovoljeno. Mi smo rekli da se ne može
očekivati od osnovnog seta finansijskih izveštaja da istovremeno zadovolji informacione potrebe
svih ovde različitih korisnika. I regulatori su bili na tom stanovištu. Nemoguće je da osnovni set
finansijskih izveštaja zadovolji informacione potrebe svih tih korisnika koji su bili navedeni kao
osnovni korisnici u starom konceptualnom okviru, i ne samo da ne može nego prosto i nema
potrebe da se očekuje od konceptualnog okvira odnosno od finansijskih izveštaja da zadovolji
informacione potrebe svih korisnika koji su bili navedeni u starom konceptualnom okviru. I onda
su regulatori bili na stanovištu da u Novom konceptualnom okviru pođemo od toga šta se zaista u
praksi dešava, da ne zadovoljavamo puku formu, da ne navodimo neke korisnike finansijskih
izveštaja čisto da bismo ih naveli, a da a priori znamo da finansijski izveštaji ne mogu da
zadovolje informacione potrebe svih tih korisnika i ne samo da ne mogu nego prosto za tim i
nema potrebe. I zato se u novom konceptualnom okviru kao osnovni korisnici finansijskih
izveštaja navode investitori i zajmodavci. Vidimo da se u Novom konceptualnom okviru znatno
sužava krug osnovnih korisnika finansijskih izveštaja i kaže se da osnovni korisnici finansijskih
izveštaja odnosno oni čije informacione potrebe u prvom redu treba zadovoljiti jesu investitori i
zajmodavci. Zašto su se regulatori odlučili baš za investitore i zajmodavce? Zato što su to jedine
dve interesne grupe koje ulažu svoja novčana sredstva plasiraju odnosno stavljaju svoja novčana
sredstva na raspolaganje drugim preduzećima pa je onda logično da su to dve interesne grupe
koje najviše zanima šta se sa tim preduzećima dešava.

*** Kad kažemo investitori na koga mislimo, ko su investitori? Investitori su oni koji ulažu u
akcije, u obveznice. Uglavnom kad se kaže investitor- misli se vlasnik- to NIJE TAČNO.
Investitori su svi oni koji ulažu u HOV drugih preduzeća na finansijskim tržištima.
Zapravo, investitori su oni čije blagostanje zavisi od toga kako se kreću cene HOV tih drugih
preduzeća na finansijskim tržištima.

***Šta su zajmodavci? To su ona preduzeća koja direktno plasiraju novčana sredstva u

druga preduzeća. To su ona preduzeća koja daju zajmove, direktne pozajmice drugim
preduzećima, direktno plasiraju novčana sredstva u druga preduzeća. Ako ulažem u akciju, ili u
obveznicu ja sam investitor. Ako dam 10.000 € drugom preduzeću kao pozajmicu ja sam
zajmodavac. Ovde moramo da razgraničimo: mi možemo da razmišljamo ovako- ako sam uložio

203
u nečiju obveznicu, to znači da sam nekom pozajmio sredstva. Tačno, ali u tom slučaju ja sam
investitor jer moje blagostanje zavisi ne samo od toga da li će on da mi vraća kamatu i glavnicu,
nego i od toga kako će se kretati cena te obveznice. A kad nekom damo 10.000 € naše
blagostanje isključivo zavisi od toga da li će nam on vratiti kamatu i glavnicu jer mi taj kredit ne
možemo da prodamo na finansijskom tržištu.

Iako se u Novom konceptualnom okviru formalno kaže da su osnovne interesne grupe investitori
i zajmodavci, suštinski gledano danas po prvi put u istoriji računovodstva imamo situaciju da se
blaga prednost daje investitorima. Kada čitamo Konceptualni okvir i kada čitamo sve standarde
koji su doneti u poslednje vreme, možemo da vidimo da su pravila vrednovanja i procenjivanja
više naklonjena investitorima, a manje naklonjena zajmodavcima. Suštinski gledano, danas
investitori imaju primat u odnosu na zajmodavce kao korisnici finansijskih izveštaja i istorijski
gledano to predstavlja neku vrstu revolucije u računovodstvu jer od nastanka računovodstva pa
do relativno skoro, do revizije konceptualnog okvira zajmodavci odnosno banke su bile osnovne
interesne grupe. Danas se to polako pomera i osnovne interesne grupe odnosno grupe kojima je
sve prilagođeno predstavljaju investitori- oni koji na finansijskim tržištima ulažu u akcije
odnosno u obveznice.

Postavlja se pitanje koje je opravdanje da kao osnovne korisnike finansijskih izveštaja ne

navodimo recimo državu odnosno ne navodimo upravu preduzeća? Zbog čega se oni ne navode
kao osnovni korisnici? Država se ne navodi zato što ona ima formalno pravnu moć- da u svakom
trenutku zatraži bilo koju računovodstvenu informaciju koju želi da sazna o samom preduzeću.
Šta se dešava sa upravom? Uprava je u sličnom položaju kao i država. Uprava se nalazi u samom
preduzeću i može u svakom trenutku od računovođe da zahteva da joj stavi na raspolaganje
odgovarajuću informaciju koju želi da sazna. Vidimo da i država i uprava u svakom trenutku
tokom obračunskog perioda mogu da dođu do željenih informacija- država zato što ima tu
formalno-pravnu moć, uprava zato što se nalazi u okviru samog preduzeća. Šta to zapravo znači?
To znači da nema smisla da ja novodim državu i upravu kao osnovne korisnike osnovnog seta
finansijskog izveštaja kada zapravo država i uprava se ne informišu o poslovanju preduzeća tako
što sačekaju kraj godine i gledaju osnovni set finansijskih izvešaja pa da vide kako preduzeće
posluje. Država u svakom trenutku može da zatraži informaciju da vidi kako preduzeće posluje
ako je to zanima, uprava koja se nalazi u samom preduzeću na bazi internih informacija može
takođe u svakom trenutku da sazna kako preduzeće posluje, tako da nema smisla navoditi državu
i upravu kao osnovne korisnike finansijskih izveštaja. Oni koji moraju da čekaju kraj godine pa
da vide šta se sa tim preduzećem dešava u koje smo uložili jesu upravo investitori i zajmodavci i
zato se oni navode kao osnovne interesne grupe.

 Sad se postavlja pitanje šta ćemo recimo sa kupcima i dobavljačima? Koje je

obrazloženje da kupce i dobavljače ne navodimo kao osnovne interesne grupe?

Smatra se da ako su informacije dovoljne investitorima i zajmodavcima čiji su interesi najčešće

povezani sa konkretnim preduzećem onda su sigurno te informacije dovoljne i kupcima i
dobavljačima čiji su interesi svakako slabije vezani za konkretno preduzeće u odnosu na interese
investitora i zajmodavaca. I zato se kupci i dobavljači ne navode kao posebne interesne grupe
odnosno kao osnovni korisnici finansijskih izveštaja.

204
Zašto je bitno da znamo ko su osnovni korisnici finansijskih izveštaja? Zato što onda možemo da
očekujemo da će sva pravila koja se budu donosila biti usmerena ka tome da se zadovolje
informacione potrebe investitora i zajmodavaca, a suštinski gledano pre svega investitora.

Šta se dešava sa ciljevima finansijskog izveštavanja? → pored toga što je u novom

konceptualnom okviru definisano ko su novi korisnici finansijskih izveštaja, ko su osnovni
korisnici finansijskih izveštaja definisano je i šta se to smatra novim ciljem finansijskog
izveštavanja. Rekli smo da šta će biti cilj finansijskog izveštavanja zavisi od toga ko su osnovni
korisnici finansijskih izveštaja. Stari konceptualni okvir kaže da je osnovni cilj finansijskog
izveštavanja pružanje informacija o finansijskom položaju i o promenama u tom finansijskom
položaju, o prinosnom položaju i promenama u tom prinosnom položaju, i o novčanim tokovima
i o procenama sposobnosti preduzeća da generiše buduće novčane tokove. Kome su namenjene
te informacije? Širokom krugu korisnika da bi donosili poslovne odluke. Regulatori su analizirali
taj stari cilj i došli su otprilike do zaključka da je teško očekivati da ćemo istovremeno imati i
tačan finansijski položaj, i tačan prinosni položaj, i tačne novčane tokove i promene u svim tim
kategorijama pa još sve to širokom krugu korisnika. Postojala je određena doza demagogije da
tako kažemo, ajde da čisto nešto napišemo da bi to pisalo tamo u konceptualnom okviru, ali to
nije imalo praktičnu upotrebu jer je teško za očekivati da će svi ti ciljevi biti istovremeno
zadovoljeni. I zbog toga se u Novom konceptualnom okviru menja osnovni cilj finansijskog
izveštavanja što je svakako radikalna promena odnosno cilj zbog čega se uopšte sastavljaju
finansijski izveštaji. Po novom konceptualnom okviru osnovni cilj finansijskog izveštavanja jeste
pružanje finansijskih informacija potencijalnim i postojećim investitorima, postojećim i
potencijalnim zajmodavcima da bi oni na bazi toga doneli odluku o ulaganju svojih sredstava u
preduzeće odnosno u njihove HOV.

Postavlja se pitanje šta su to finansijske informacije koje treba da damo investitorima i

zajmodavcima? Kaže se da su to informacije o ekonomskim resursima i o pravima koje jedan
entitet poseduje kao i o promenama koje se dešavaju na tim resursima i pravima. IASB-u i
FASB-u se zameralo što u suštini koriste termine koji nisu do kraja jasni- šta znači ekonomski
resursi i šta su prava i na koji način su to finansijske informacije. I onda su regulatorna tela dala i
neka objašnjenja zbog čega se koriste takvi termini- ekonomski resursi i prava. Oni kažu da ako
koriste te termine onda zapravo stvaraju širok obuhvat odnosno time obuhvataju sve ono što će
ikada moći da se nađe u finansijskim izveštajima preduzeća. Ajde da široko definišemo, a ne
onda da za 2, 3 godine ponovo taj konceptualni okvir bude zastareo. Kad kažemo ekonomski
resursi mislimo na mašine, materijal, robu, gotove proizvode itd. Kad kažemo prava mislimo na
HOV, potraživanja, ali na šta još tu mislimo? Oni su hteli da daju takve definicije koje će da
zadovolje sve ono za šta se očekuje da će se u budućnosti naći u finansijskim izveštajima
preduzeća. Koji su danas trendovi? Danas su trendovi da pored toga što tradicionalno preduzeće
u svom bilansu treba da prikaže ekonomske resurse, treba da prikaže i prava koja poseduje.

Primer su derivati. Šta su derivati odnosno terminski ugovori? Šta su opcije na akcije na primer?
To je pravo koje imamo da kupimo ili prodamo neku akciju po fiksnoj ceni na neki budući dan. I
danas mi imamo opcije na akcije u bilansima zato što se od preduzeća zahteva da pravo koje ima
iskaže u bilansu. Imamo i fjučerse, i opcije, i svopove, i forvarde- sve su to neka prava koje
preduzeće ima. Ili recimo sada postoje tendencije da se u BS uključi i operativni lizing odnosno
postavilo se pitanje zašto bismo imali finansijski lizing u aktivi preduzeća, a operativni lizing ne.
Pa onda kažu da je finansijski lizing ekonomski resurs jer imamo ekonomsku svojinu. Pa onda

205
neko kaže u redu, pa operativni lizing je pravo- jel to vaše pravo da koristite automobil koji ste
rentirali recimo godinu dana? Jeste. Dakle, u budućnosti se očekuje da će i taj operativni lizing
ući u aktivu preduzeća.

Dakle, na taj način kad kažemo da je cilj finansijskog izveštavanja da se prikažu informacije o
ekonomskim resursima i o pravima, mi u stvari širimo obuhvat šta to u budućnosti može da se
nađe i šta se očekuje od preduzeća da stavi u svoje finansijske izveštaje. To je prva stvar.

A šta je druga stvar. Dakle želimo širok obuhvat. Ako mi pročitamo cilj je da korisnicima
pružimo informacije o ekonomskim resursima i o pravima koja preduzeće poseduje i o
promenama koje se na njima dešavaju. Na čemu je onda fokus, na kom finansijskom izveštaju?
Na BILANSU STANJA. Danas imamo potpunu promenu u finansijskom izveštavanju u odnosu
na ranije. Pre smo imali banke odnosno zajmodavce kao bogove i BU kao osnovni finansijski
izveštaj. Danas je drugačija situacija prema Novom konceptualnom okviru- u prvi plan ističemo
investitore, samim tim čim su u prvom planu investitori očekuje se da će BS biti osnovni
finansijski izveštaj. Do skoro od nastanka modernog računovodstva pa do skoro dinamička
teorija je bila osnovna teorija i svuda se spominjao Šmalenbah i njegova ideja da su poverioci u
suštini glavni i da je BU osnovni finansijski izveštaj. Danas se sve više ova regulatorna tela
pozivaju na statičku, a pre svega na organsku teoriju bilansa i kaže BS je osnova, a posle sve
ostalo što iz njega proističe je nekako logična posledica. I ako mi kažemo da je cilj da pružimo
informacije o ekonomskim resursima i o pravima onda to znači da je fokus na BS, a to je
posledica toga što primat danas imaju investitori.

(Postoji solidan broj ispitnih pitanja koji se odnosi na ovu materiju o konceptualnom okviru-
imamo ciljeve, korisnike, imamo i kvalitativne karakteristike, imamo i uslove za priznavanje itd.)

 Šta je sa kvalitativnim karakteristikama?

To je treća promena koja je obuhvaćena prvom fazom revizije konceptualnog okvira koja je
jedina do sada i završena. Pričali smo o promeni u korisnicima, ciljevima, i sad treba da pričamo
o promeni u kvalitativnim karakteristikama.

Prema Starom Konceptualnom okviru postojale su 4 kvalitativne karakteristike koje su po

važnosti bile međusobno ravnopravne. To znači da su finansijski izveštaji u svakom trenutku da
bi se ocenili kao kvalitetni morali istovremeno da poseduju ove 4 kvalitativne karakteristike. A
to su:

1. RAZUMLJIVOST
2. VAŽNOST- ZNAČAJNOST
3. POUZDANOST
 Verodostojno predstavljanje
 Suština važnija od forme
 Neutralnost
 Opreznost
 Kompletnost
4. UPOREDIVOST

206
 Zašto je došlo do promene u tom pogledu? Ponovo je postojala neka praznina odnosno
nedovoljna preciznost u starom konceptualnom okviru. Zbog čega? Ako pogledamo drugu
kvalitativnu karakteristiku važnost- značajnost odnosno relevantnost , a treća karakteristika je
pouzdanost. Ako mi pričamo o važnosti odnosno relevantnosti i pouzdanosti pa to su prosto
po definiciji dve kvalitativne karakteristike koje su u međusobnoj suprotnosti, između kojih
postoji trade off. Ako hoćemo relevantnu informaciju ona nije do kraja pouzdana, a ako
želimo potpuno pouzdanu informaciju ona onda nije više toliko relevantna. U starom
konceptualnom okviru ponovo smo imali situaciju da je postavljeno nešto što je više
teorijski, što u praksi teško može da bude izvodljivo jer se očekuje da sve 4 kvalitativne
karakteristike istovremeno budu zadovoljene- a onda imamo dve kvalitativne karakteristike
koje se međusobno sukobljavaju.

U novom konceptualnom okviru imamo:

1) Fundamentalne karakteristike:
1. RELEVANTNOST
2. VERODOSTOJNA PREZENTACIJA
2) Unapređujuće karakteristike:
1. UPOREDIVOST
2. BLAGOVREMENOST
3. PROVERLJIVOST
4. RAZUMLJIVOST

I zbog toga u novom konceptualnom okviru imamo drugačiju situaciju. Imamo raslojavanje
odnosno hijerarhiju. Pa imamo fundamentalne odnosno osnovne kvalitativne karakteristike i
imamo unapređujuće odnosno podržavajuće kvalitativne karakteristike. Bitno je da napravimo
razliku šta su to fundamentalne, a šta su to unapređujuće karakteristike. FUNDAMENTALNE
karakteristike odnosno osnovne karakteristike su one kvalitativne karakteristike koje finansijski
izveštaji odnosno informacije koje su u njima sadržane u svakom trenutku moraju da imaju
odnosno to su one kvalitativne karakteristike koje su nezamenljive. UNAPREĐUJUĆE
karakteristike su one koje se ne podrazumevaju, nisu neophodne, ali je poželjno da postoje. Za
razliku od fundamentalnih karakteristika koje moraju u svakom trenutku da budu zadovoljene,
unapređujuće, podržavajuće karakteristike nisu nužne, nisu neophodne, ali bi bilo poželjno da
postoje. Zbog čega, čemu one služe? One služe da unaprede kvalitet ovih fundamentalnih
karakteristika, zato se i zovu unapređujuće. Šta to znači? Izolovano posmatrano one nemaju
nikakvu vrednost, one ne mogu da nadoknade to što finansijski izveštaji nemaju fundamentalne
karakteristike. Imaju vrednost tek ako su prethodno zadovoljene fundamentalne karakteristike jer
onda one zapravo unapređuju njihov kvalitet.

U fundamentalne odnosno osnovne karakteristike spadaju:

1. RELEVANTNOST
2. VERODOSTOJNA PREZENTACIJA

RELEVANTNOST- Kada za neku infomaciju kažemo da je relevantna? Kažemo da je

relevantna onda kada korisnici finansijskih izveštaja na bazi tih informacija donose odluke o
ulaganju u druga preduzeća i kada donose važne poslovno- finansijske odluke. Kako se meri ta

207
relevantnost informacija? Kaže se da je informacija relevantna ako bi bez te informacije korisnik
doneo drugačiju odluku u odnosu na onu koju je stvarno doneo kada je posedovao tu
informaciju. Šta to znači? Pa recimo imamo gubitak- ako banka vidi da preduzeće ima gubitak
neće dati kredit, ako nema tu informaciju o gubitku onda možda hoće da da kredit odnosno
postupiće drugačije u odnosu na onu situaciju kada je informaciju posedovalo. Kaže se da bi
informacija bila relevantna, da bi zadovoljila ove karakteristike koje smo opisali, ona mora da
ima dve vrednosti: mora da ima POTVRĐUJUĆU VREDNOST i mora da ima
PREDIKTIVNU VREDNOST. Šta znači potvrđujuću vrednost? To znači da ona u stvari
opisuje šta se dešavalo sa određenom pozicijom odnosno sa preduzećem u prošlosti. Šta znači
prediktivnu vrednost? To znači da na bazi nje možemo da projektujemo buduće performanse
odnosno buduće ponašanje preduzeća.

Npr. posmatramo dobitak kao informaciju- dobitak ima i potvrđujuću vrednost zato što nam
govori o tome koliko je uspešno preduzeće poslovalo u prošlosti, a ima i prediktivnu vrednost jer
na bazi dobitka projektujemo buduće performanse preduzeća.

Npr. ivos- ispravka vrednosti osnovnih sredstava. Zašto je to relevantna informacija? Dakle ima
potvrđujuću vrednost jer nam govori o tome koji deo nabavne vrednosti osnovnih sredstava je
otpisan do ovog trenutka, ali ima i prediktivnu vrednost jer na bazi te informacije vidimo kada će
preduzeće morati da nabavlja nova osnovna sredstva.

I ako ima potvrđujuću i prediktivnu vrednost, onda je takva informacija relevantna i onda mora
biti uključena u finansijske izveštaje.

VERODOSTOJNA PREZENTACIJA- i ona je delimično zamenila pouzdanost iz prethodnog

konceptualnog okvira iz 1989.godine. Kada za neku informaciju možemo da kažemo da je
verodostojno prezentovana? Onda kada je ona potpuna, slobodna od grešaka i neutralna.

Šta znači POTPUNA? To znači da mora da sadrži sve i samo one delove koji se na nju odnose.
Ako imam dobavljače, moraju da budu uključeni i inostrani dobavljači. Ako imam obaveze
prema dobavljačima tu ne smem da stavim recimo unapred naplaćene prihode iz PVR. U
računovodstvu kao i u pravu ništa se ne podrazumeva, sve mora da bude definisano jer kad ovo
ne bi bilo definisano neko bi mogao da kaže nemam inostrane dobavljače, što bih imao kada
informacija ne mora da bude potpuna. Ali revizor kada kontroliše kaže da je ta osoba prekršila
fundamentalni princip. Kao i u krivičnom, građanskom pravu tako je i u poslovnom pravu
odnosno računovodstvu, ništa se ne podrazumeva, sve mora da bude definisano da bismo onda
imali argument kada kontrolišemo nekog da kažemo ispravno si postupio ili nisi.

Šta znači SLOBODNA OD GREŠAKA? Kad kažemo da je informacija slobodna od grešaka to

znači da nije napravljena greška pri njenoj proizvodnji. To znači da smo primenili načela, to
znači da smo primenili adekvatan standard kada smo do te informacije došli. Kad kažemo
slobodna od grešaka ne mislimo samo da nismo napravili grešku pri proizvodnji te informacije,
pri generisanju informacije, već da nismo napravili grešku pri prezentovanju te informacije u
finansijskim izveštajima.

Npr.ako preduzeće da nekretninu u operativni lizing, gde to treba da prikažemo na kojoj poziciji,
ne ono preduzeće koje je uzelo nekretninu u operativni lizing, ono je ne prikazuje u knjigama? Ja

208
koji sam dao nekretninu u operativni lizing gde treba da je prikažem? Ja sam je dobro vrednovao,
nisam napravio grešku pri vrednovanju, ali sad moram dobro i da je prezentujem, da je stavim u
pravu bilansnu poziciju. U bilansu imamo poziciju investicione nekretnine i tu se stavljaju
nekretnine koje je jedno preduzeće dalo drugom u operativni lizing. Pa ne možemo slučajno da
stavimo u poziciju stalna sredstva namenjena prodaji, prosto moramo i dobro da prezentujemo
odnosno dobro da klasifikujemo finansijske informacije.

***Šta znači NEUTRALNA? (što bi se reklo đavo leži u detalju ) Ako se uvodi neutralnost,
šta od ovoga više ne važi: 1.razumljivost, 2.važnost-značajnost, 3.pouzdanost- verodostojno
predstavljanje, suština važnija od forme, neutralnost, opreznost, kompletnosti 4.uporedivost?
Onda više ne važi opreznost. Što znači da u novom konceptualnom okviru opreznost kao
princip se uopšte više ne spominje što je revolucionarna promena u računovodstvu s obzirom da
je opreznost bio osnovni, dominantan princip, crveno slovo od nastanka računovodstva, pa sve
do izmene ovog konceptualnog okvira. Opreznost se u Novom Konceptualnom okviru se uopšte
više ne spominje. Zašto? Zato što je uvedena neutralnost. Kakve to veze ima? Šta znači neutralno
da prikažemo informaciju? To znači da ne sme da postoji bilo kakva subjektivnost kada
procenjujem neku informaciju i kada je prikazujem u finansijskim izveštajima. Da bi bila
verodostojno prezentovana informacija mora da bude neutralna. Kada je neutralna? Neutralna je
samo onda kada pri njenom dobijanju, pri procenjivanju i vrednovanju nije postojala bilo kakva
subjektivnost onog ko sastavlja finansijske izveštaje. Šta radimo kod opreznosti? Šta zahteva
načelo opreznosti? Zahteva da POTCENIM AKTIVU i da PRECENIM OBAVEZE, da
POTCENIM REZULTAT, da POTCENIM NETO IMOVINU- a onda nismo neutralni i zbog
toga uvođenje neutralnosti izbacuje koncept opreznosti.

***Koliko je to značajno, koliko su značajne ove kvalitativne karakteristike to nam dovoljno

govori, kad se izbacila opreznost, onda su regulatori dobili argument da primenjuju fer vrednost,
da u finansijskim izveštajima imamo nerealizovane dobitke koji su se besumučno raspodeljivali
pre nego što je nastala finansijska kriza pa je zbog toga delimično i nastala i sva regulativa koja
se sada donosi i koja će se donositi u budućnosti će se zasnivati na tome da treba da budemo ne
oprezni, nego treba da budemo neutralni. Kad sada u standardima čitamo područje procene, sve
se zasniva na nekim procenjivanjima, na nekim nesigurnostima, zato što više ne moramo da
budemo prosto oprezni jer se to kao kvalitativna karakteristika više ne zahteva.

Unapređujuće karakteristike:

1. Prva unapređujuća karakteristika jeste uporedivost. Šta znači uporedivost? Kaže se da treba
da bude obezbeđena uporedivost u vremenu i uporedivost u prostoru.

Kad kažemo uporedivost u vremenu posmatramo pojedinačno preduzeće i šta znači uporedivost
u vremenu na nivou pojedinačnog preduzeća? To znači da to preduzeće mora da primenjuje ista
pravila procenjivanja i ista pravila prezentovanja finansijskih informacija iz godine u godinu.

Uporedivost u prostoru znači da bi trebalo napraviti takvu regulativu da preduzeća koja posluju u
istim ili sličnim granama odnosno delatnostima na isti način sastavljaju finansijske izveštaje. To
je sad više do regulatora, regulatori su ti koji treba da obezbede uporedivost u prostoru, odnosno
da obezbede da se ista ili slična pravila koriste pri sastavljanju finansijskih izveštaja za preduzeća
koja posluju u nekim srodnim delatnostima odnosno granama da bi bilo moguće njihovo

209
poređenje. Pa zato imamo bilansne šeme za banke, posebne bilansne šeme za osiguranje,
posebne bilansne šeme za proizvodna preduzeća- prosto da bi se obezbedila uporedivost u
prostoru između preduzeća koja posluju u sličnim delatnostima odnosno da bi se istakla
specifičnost delatnosti preduzeća.

2. Druga unapređujuća karakteristika je blagovremenost. Kada za informaciju kažemo da je

blagovremena? Za informaciju kažemo da je blagovremena onda kada stigne na vreme. Šta znači
da informacija stigne na vreme? To znači da stigne dovoljno dugo pre nego što korisnici
finansijskih izveštaja iskoriste tu informaciju za donošenje neke važne odluke.

3. Treća unapređujuća karakteristika jeste proverljivost. Šta je proverljivost finansijskih

informacija? To je mogućnost da ona naknadno bude iskontrolisana. Kad kažemo proverljivost
finansijskih informacija, proverljivost finansijskih izveštaja to znači da finansijski izveštaji
moraju da budu sastavljeni tako da postoji mogućnost da se izvrši njihova naknadna kontrola. Ko
vrši njihovu naknadnu kontrolu? Vrši REVIZOR. Kada revizor može da da pozitivno mišljenje
na te finansijske izveštaje? Onda kada ne postoje greške odnosno onda kada utvrdi da pri
sastavljanju finansijskih izveštaja nije bilo grešaka. Kakvih grešaka? MATERIJALNO
ZNAČAJNIH GREŠAKA***. Revizor ne može da kaže kada proverava naknadno finansijske
izveštaje da nije bilo grešaka, može samo da kaže da nije bilo materijalno značajnih grešaka što
znači da on postavi neki prag značajnosti i kaže prihodi ispod 10.000 me ne zanimaju, tamo
može da bude greške, ali to nije materijalno značajno, tako da to ispod 10.000 rade oni koji se
bave forenzičkim računovodstvom, oni koji se bave revizijom gledaju samo ono što je
materijalno značajno. Ako je materijalno značajno i ako tu nema grešaka onda su finansijski
izveštaji tačni po revizorima, onda revizori daju pozitivno mišljenje. Zašto uopšte revizori daju
pozitivno mišljenje odnosno kome to služi? OSNOVNIM INTERESNIM GRUPAMA-
INVESTITORIMA i ZAJMODAVCIMA. Revizorsko mišljenje se kod nas uglavnom
posmatra kao nužnost, pošto po zakonu moramo da imamo reviziju i da nam revizori daju
mišljenje. Međutim, u razvijenom delu sveta, tamo gde su razvijena finansijska tržišta to kao da
je neko stavio pečat na finansijske izveštaje odnosno to je ono što daje kredibilitet finansijskim
izveštajima. Kada investitor hoće da uloži u neko preduzeće prvo gleda izveštaj revizora, ako
tamo piše pozitivno mišljenje to znači da može da se pouzda u finansijske izveštaje, to znači da
može da gleda u finansijske izveštaje kada donosi odluku o ulaganju sredstava. Zato je
proverljivost bitna da bi revizor kroz davanje mišljenja dao kredibilitet finansijskim izveštajima
da bi u te finansijske izveštaje onda mogli da veruju investitori i zajmodavci.

4. Četvrta unapređujuća karakteristika je razumljivost. O tome smo pričali u okviru načela

jasnosti i rekli smo da su finansijske informacije odnosno finansijski izveštaji jasni odnosno
razmljivi onda kada su razumljivi onim korisnicima koji imaju adekvatan odnosno odgovarajući
nivo znanja iz oblasti računovodstva i finansijskog izveštavanja da bi uopšte mogli da čitaju te
finansijske izveštaje.

USLOVI ZA PRIZNAVANJE ELEMENATA FINANSIJSKOG POLOŽAJA

SREDSTVA

Ako danas zaključimo neki terminski ugovor, neki derivatni ugovor (fjučers, svop, forvard,
opciju) i ona ima pozitivnu vrednost, to znači da ona može da uđe u aktivu kao sredstvo.

210
Dok ako derivati koji su imali pozitivnu vrednost su smatrani vanbilansnim pozicijama,
vanbilansnom aktivom, kada se promenilo shvatanje prošlog događaja i kada pod prošlim
smatramo i budući događaj koji je definisan danas, a to jeste zapravo definicija derivata, odnosno
terminskih ugovora, danas je moguće da u aktivi imamo i te ugovore kao sredstvo. I to je ono sto
treba da objasnite kad definisete sredstva i kažete da nastaju kao konstrukcija proslog događaja
zbog čega danas imamo prošireno shvatanje proslog događaja.

Rekli smo da je sredstvo resur koji se nalazi pod kontrolom pća. To znači da pće ima pravo da
prisvaja najveći deo koristi od tog sredstva i obavezu da snosi najveći deo troškova tog sredstva.
Tipično pitanje—da li je ulaganje u zaposlene resurs koji pće moze da kontroliše? Ako npr. pće
ulaže u zaposlene da idu na profesionalne edukacije za sticanje licence, postavlja se pitanje da li
pće ima kontrolu –Ne, uglavnom nema, i zbog toga se ulaganje u zaposlene smatra troškom
zarada, odnosno rashodom perioda. Ulaganja u zaposlene ne mogu da budu aktivirana, i ne mogu
da budu priznata kao sredstvo jer pće jednostavno nema kontrolu nad zaposlenima, jer oni mogu
da napuste pće za godinu dana i onda ono nema pravo da prisvaja koristi od tih ulaganja.
Međutim, ukoliko pće ulaže u zaposlene i ugovorom bude uređeno da moraju da nakon sticanja
licence ostanu neki određeni period u pću (u suprotnom moraju da vrate licencu), onda se ova
ulaganja mogu priznati kao nematerijalna ulaganja. Ali po definiciji ulaganja u zaposlene nisu
priznata kao sredstvo i zato i nemamo poziciju ''Zaposleni'' u aktivi, jer te troškove tretiramo kao
rashod perioda.

Postavlja se pitanje sta je sa lizingom, da li lizing zadovoljava ovu definiciju? Dakle ako
uzmemo neko sredstvo na finansijski lizing, to nije naša imovina, ali imamo pravo da prisvajamo
koristi i da snosimo troškove. Iako to sredstvo nije u našem pravnom vlasnistvu, mi u aktivi BS
možemo da ish stavimo kao sredstva uzeta na finansijski lizing, sto je drugi deo definicije
sredstava.

Treći deo definicije-sredstva treba da budu resursi po osnovu kojih ce pće prisvajati buduce
ekonomske koristi, pri čemu se ne misli samo na to da pće prodajom tog sredstva ostvari prihod.
Dakle, to znači da pored toga sto može da ostvari prihod prodajom tog sredstva, to sredstvo
možemo koristiti i u samom procesu proizvodjnje, zatim može služiti u administrativne svrhe,
može da pruži uštede u troškovima, možemo da ga koristimo za izmirenje obaveza prema
dobavljacima (znači čak i gotovinu kad primate to je sredstvo—služi izmirenju obaveza prema
dobavljačima ili isplatu dividendi).

Def.sredstva: Resurs koji je rezultat prošlog događaja, koji je pod kontrolom pća i koji
omogućava buduće ekonomske koristi.

Ali da bi neki resurs bio sredstvo mora da pored ovoga zadovolji i jos 2 uslova:

1) Da postoji mogućnost pouzdane procene tih budućih ekonomskih koristi (nije

dovoljno samo da očekujemo buduće koristi, već i pouzdana procena)
Npr. Ulaganje u internet marketing, tretiramo kao rashod perioda, jer očekujemo
ek.koristi, ali ne možemo pouzdano da ih procenimo; ili dobar primer su osnivački
troskovi, takođe su rashod perioda.

211
 2) Da možemo pouzdano da procenimo koliko vredi to sredstvo ( Ako su ispunjeni svi
ostali uslovi a mi ne možemo da pouzdano procenimo vrednost samog sredstva, takvo
sredstvo ne možemo staviti u aktivu BS, Npr. Umetničko delo. Ovakva sredstva se
evidentiraju u Napomenama.

Dakle, ako bilo koji od uslova nije ispunjen, ne možemo priznati resurs kao sredstvo.

Kakav odnos mora da postoji izmedju izdataka i resursa? Primeri:

**Pće je uložilo 10 000 u obuku zaposlenih- ne priznajemo

**Pće je uložilo 5 000 u nabavku materijala –priznajemo

**Pće je u osnivanju, angažujemo advokata za izradu statuta-ne priznajemo, rashod perioda.

**Pće je dobilo mašinu na poklon u vrednosti od 50 000-imamo sredstvo, nemamo izdatke, ali
priznajemo !! Jedini slučaj kada sredstvo nastaje bez izdataka!!

**Pće prodaje sredstvo na odloženo, dakle formiramo potraživanje – priznajemo.

**Pće je na ime istraživanja novih načina proizvodnje izdvojilo iz budžeta 10 000-rashod

perioda, jer ne možemo da procenimo ek.korist.

**Nad pćem je pokrenut stecajni postupak, ali još uvek ima u aktivi 120 000 na kontu Unapred
plaćeni troškovi reklame koji su takodje sredstvo, ALI ne može sada da bude u aktivi pća koje je
u stečaju zato sto nećemo imati buduće ek.koristi pošto verovatno neće ni dočekati da iskoristi
ova AVR. Specijalni bilansi nemaju pozicije razgraničenja zato sto neće imati buduće ek.koristi.

OBAVEZE

U pasivi BS na dan bilansa 31.12. mogu da se nadju isključivo sadašnje obaveze, ne možemo da
imamo potencijalne obaveze.

Sadašnja obaveza je obaveze koja nastaje kao rezultat prošlog događaja po onovu kojih će u
budućnosti doći do odliva sredstava, a preko odliva sredstava i odliva ek.koristi, a koje se mogu
tačno utvrditi ili pouzdano proceniti.

Potencijalna obaveza je obaveza čiji nastanak zavisi od nastanka nekog budućeg dogadjaja na
koji samo pće ne može da utiče. To je obaveza koja ne postoji na dan 31.12., već koja će
eventualno postojati u budućnosti. Npr. Date bankarske garancije- banka garantuje pću B da će
mu ona isplatiti kredit ako to ne uspe da uradi pće A. U tom trenutku kada banka da garanciju
pću B, mi (banka) imamo potencijalnu obavezu jer ne znamo da li će imati obavezu prema pću B
u budućnosti. Imaće u slučaju ako pće A ne uspe da isplati kredit pću B (a na to da li će pće A
isplatiti pću B banka ne može da utiče) i u tom trenutku potencijalna obaveza prelazi u sadašnju.

212
Postavlja se pitanje da li pće ima obavezu da izveštava o potencijalnim obavezama- Da, u to u
vanbilansnoj evidenciji, pasivi. Posto se banke kod nas intenzivno bave izdavanjem bankarskih
garancija može se reći da je vanbilansna pasiva dva do tri puta veća od bilansne pasive. Ali je
bitno i da se i o poten.obavezama vodi evidencija.

Šta je rezervisanje? Najčešće greške!!!

Logično je da čim rezervisanje vidite u pasivi BS znači da je u pitanju sadašnja obaveza (često
se greši pa se kaže da je potencijalna obaveza zato što im ne znamo rok dospeća) Dakle,
rezervisanja u SADAŠNJE OBAVEZE. To su obaveze čiji tačan iznos i rok dospeća ne znamo,
ali možemo pouzdano da ih procenimo.

Osnove za priznavanje obaveza:

1) Ugovor
(Obaveze prema dobavljačima-kupoprodajni ugovor kao osnova; obaveze po osnovu
kredita-osnova ugovor pća sa bankom; obaveze po onovu zarada- kolektivni ugovor, ili
pojedinačni ugovor kao osnova, a NE Zakon o radu; fjučers ugovori koji imaju negativno
dejstvo)
2) Zakon
(Obaveze po osnovu poreza na dobit-Zakon o porezu na dobit kao osnova; Obaveze za
PDV-Zakon o PDVu kao osnova obaveze)
3) Dobra poslovna praksa ili javno data reč menadžmenta
(Najređe, npr.''Ako niste zadovoljni proizvodima, možete vratiti, a mi ćemo vam vratiti
novac''.

Izmirenje obaveza:

1) Putem plaćanja - najčešći oblik, može biti gotovinsko i bezgotovinsko;

2) Putem prenosa drugih sredstava (trampa) – ovaj vid izmirenja obaveza se javlja
uglavnom kada u privredi postoji problem sa likvidnošću pa pće koje ima obavezu neće
izvršiti plaćanje nego će ustupiti neko sredstvo, npr. HOV, potraživanje, uglavnom neka
likvidna sredstva.
3) Putem pružanja usluga- npr. Gradsko saobraćajno pće nema sredstava da plati rezervne
delove, pa će umesto toga vršiti prevoz za protrebe pća kome duguje
4) Da se jedna obaveza zameni za drugu – npr. Obavezu prema dobavljaču menjamo u
meničnu obavezu; obavezu po osnovu kratkoročnog kredita putem progama
refinansiranja konvertujemo u dugoročni kredit
5) Da se izvrši konverzija duga u sopstveni kapital – to se uglavnom radi u vansudskom
poravnanju, a to znači da se ne pokreće zvanično stečajni postupak pred sudom nego se
pće sa poveriocima dogovara šta mogu da urade da reše situaciju da ne bi došlo do
stečaja, i na taj način poverioci postaju vlasnici. Poverioci će pristati na ovao ako će po

213
 osnovu dividendi dobiti više nego što bi dobili ukoliko bi došlo do otvaranja stečajnog
postupka, dakle odmeravaju troškove i koristi.
6) Otpust duga – kada se poverioci odreknu od naplate duga, opraštaju dug; najčešće ako je
u ulozi poverioca država, eventualno neko pće iz privatnog sektora koje želi na taj način
da steknu privrženost.

KAPITAL

Ne postoje posebna pravila za bilansiranje SK, već su ova pravila određena pravilima za
procenjivanje aktive i obaveza, zato sto smo rekli da se SK dobija kao razlika aktive i obeveza,
dakle kao njihov rezidual. ( ovde bi trebalo da se ispriča i o raščlanjavanju SK, koje je
objasnjeno kod načela jasnosti)

OSNOVE ZA VREDNOVANJE ELEMENATA FINANSIJSKOG POLOŽAJA

Konceptualni okvir daje 4 moguće osnove za vrednovanje:

1) Istorijski trošak (NV, CK)

2) Fer vrednost
3) Reprodukciona vrednost
4) Sadašnja vrednost (diskontovana)

To je ono što dolazi u obzir kada želite da vrednujete bilo koju poziciju BS i BU. Istorijski
trošak i Fer vred.su osnove koje su danas dominantno zastupljenje i na njih se fokusiramo.

Istorijski trošak – prvi se javio, i najduže traje kao osnova za vrednovanje. Gornja granica za
vrednovanje sredstava je iznos koji smo uložili u sticanje tog sredstva. Ako smo sredstvo
nabavili na eksternom tržištu onda se taj iznos zove nabavna vrednost. A ako smo to sredstvo
izgradili u sopstvenoj režiji, uloženi iznos je cena koštanja.

Ukoliko je na dan bilansa nadoknadivi iznos, odnosno iznos koji možemo da ostvarimo daljom
upotrebom sredstva ili prodajom, niži od iznosa koji smo uložili, sredstvo moramo priznati po
nižem iznosu.

Sto se obaveza tiče, donja granica za vrednovanje obaveza je nabavna vrednost obaveze (iznos
koji je primljen od poverioca ili protivvrednost robe). Ukoliko je na dan bilansa stvarna vrednost
obaveza viša od nabavne, moramo vrednovati po višoj.

(!!Načelo opreznosti uvek ide sa principom istorijskog troška)

Okruženje , okolnosti u kome se razvio princip istorijskog troška:

214
 1) U uslovima kada su fja vlasništva i fja upravljanja bile jedna fja; vlasnici su bili
istovremeno i zaposleni.
2) U uslovima stabilnog tehničko-tehnološkog napretka i stabilnog tržišta (jednakost ponude
i tražnje, niska stopa inflacije, stabilne cene)
3) Kada nisu potojala ili su bila jako slabo razvijena finansijska tržišta—najvažnije!!
( Nemamo investitore kao interesnu grupu, pa je osnovni snabdevač kapitala banka,
odnosno poverioci. Računovodstvena pravila se uvek prilagođavaju snabdevačima
kapitala. Banke su po definiciji konzervativne strukture, pa u tom smislu one preferiraju
konzervativno rečunovodstvo—ono u kojem dominira princip istorijskog troška i načeno
opreznosti. Banke žele oprezno odmenrenu neto imovinu i opezno odmeren rezultat da ne
bi dobli u zabludu da odobre kredite koje neće moći da naplate. Investitor želi što veći
rezultat, banke se zadovoljavaju i ako je rezultat nula, jer to znači da su pokriveni rashodi
kamata)

Odnos izmedju BS i BU? BU je osnovni finansijski izveštaj kada dominira princip istorijskog
troška, BS ima samo pomoćnu fju.

Odnos tržišne i knjigovodstvene vrednosti neto imovine je veći od 1—jer kada imamo istorijski
trošak i načelo opreznosti neto imovina je podcenjena; knjigovodstvena vrednost je daleko manja
od tržišne.

Fer vredost – 1.januara 2013. Stupa na snagu novi standard MSFI 13 Merenje, utvrđivanje fer
vrednosti. Donošenjem tog standarda menja se definicija fer vrednosti, pa je fer vrednost sada
definisana kako izlazna fer vrednost (exit value).

Fer vrednost predstavlja vrednost po kojoj neku imovinu mogu da prodam, a obavezu izmirim u
određenom trenutku na određenom tržištu između strana koje su nezavisne, voljne i obaveštene.

Dok nije donet ovaj standard, FV se definisala kao ulazna FV (entry value)—Za koliko mogu
neku imovinu da nabavim, odnosno za koliko mogu neku obavezu da nabavim, a sada sa novim
standardom se pitamo za koliko mogu neku imovinu da prodam, odnosno koliko mi treba da
neku obavezu izmirim.

!!!Ključno pitanje: Kakav je odnos između tržišne i fer vrednosti? One nisu isto, ali mogu da
budu isto samo ako su ispunjeni određeni uslovi, u suprotnom nisu isto.

Dakle iste su ako i samo ako su strane u transakciji NEZAVISNE, ako su VOLJNE i ako su
OBAVEŠTENE!

PRIMER: *FV neto imovine je 1000, prodam sestri za 850. Tržišna vrednost je 850, a fv je 1000,
jer strane nisu nezavisne

215
*Imate nekretninu i neko vas juri da morate da izmirite dug u roku od 15dana. Nemate keš,
prodajete nekretninu u najkrećem mogućem roku, FV je 100 000, a vi prodajete za 85 000 što je
tržišna vrednost. Zasto se razlikuje? Zato što niste bili voljni da prodate.

*Kupite stan za 60 000, a onda utvrdite da je stan pod hipotekom pa je FV manja, recimo 50 000,
jer kada se računa FV mora da se uzmu u obzir sva ograničena, u ovom slučaju hipoteka.

Novi standard zahteva da kada se utvrdi FV da se ona kategorizuje u jedan od tri hijerarhijska
nivoa:

1) FV nivoa 1
2) FV nivoa 2
3) FV nivoa 3

U Napomenama pće mora da kaže šta je sve vrednovalo po nivou 1, šta po nivou 2, šta po nivou
3. Razlika je u pouzdanosti. FV nivoa 1 ima najveću pouzdanos, a 3 najmanju.

FV nivoa 1—kada uzmete cenu sa aktivnog i likvidnog tržišta za identičnu imovinu

( neusklađene cene, direktno preuzete cene sa aktivnog i likvidnog tržišta) npr. Cene HOV neke
kompanije koje su na berzi, odemo na sajt berze i preuzmemo cenu.

FV nivoa 2—kada ne postoji aktivno i likvidno tržište za identičnu imovinu, ali postoji tržište za
sličnu imovinu, uzimamo cenu sa tog tržišta i prilagodjavamo je. Npr. Akcije zatvorenog A.D.
hoćemo da vrednujemo po FV, ne možemo da tražimo na berzi jer ga nema, pa nađemo cenu za
akcije sličnog pća i oduzmemo vrednost za neutrživost, dakle prilagodimo.

FV nivoa 3—hoću da vrednujem po FV neku imovinu za koji ne postoji aktivno i likvidno

tržište, ali ne postoji ni tržište za sličnu imovinu. Onda menadžment razvie model ili uzme gotov
model, ubaci podatke na osnovu pretpostavki i tako dobijamo cenu. Ništa ne uzimamo sa tržišta
jer nemamo šta. Primer 2009.opcije na akcije. Ova je dakle najmanje pouzdana, ali i ona je bolja
nego da se primenjuje princip istorijskog troška.

RAČUNOVODSTVENI TRETMAN NAKNADNIH IZDATAKA ZA NEMATERIJALNA

SREDSTVA

-ne mešati sa naknadnim vrednovanjem nematerijalnih ulaganja!!! Jer je to pitanje da li

amortizujemo već postojeća nem. sredstva, a ovde je pitanje o naknadnom ulaganju u postojeća
nem. sredstva (npr softver) i da li to dodatno ulaganje u softver treba priznati kao rashod perioda
ili povećati knjigovodstvenu vrednost (kapitalizovati ulaganje).

U praksi se vezano za ovu tematiku susreću termini capex i opex. Capex - kapitalna ulaganja i
opex- operativna ulaganja.

Standard kaže da ako želimo da naknadna ulaganja u nematerijalno sredstvo priznamo kao
deo knjigovodstvene vrednosti tog sredstva moraju da budu ispunjena 2 uslova:

216
 1. Na osnovu naknadnog ulaganja mora nastati nadprosečna ekonomska korist u
korišćenju tog sredstva (ne ulaže se u sredstvo da bi ono funkcionisalo na način na koji je
i ranije funkcionisalo,na postojećem nivou aktivnosti, već da bi se poboljšalo, povećao
nivo aktivnosti). Ako se ulaže u softver samo da bi se update-ovao, tj da bi mogao
normalno da f-jioniše kao i do tada, ulaganje se smatra rashodom perioda. Ako se ulaže
u noviju, napredniju verziju softvera koji će da ubrza procese u preduzeću, onda to
dovodi do nadprosečne ekonomske koristi, veće nego pre ulaganja, i takvo ulaganje u
unapredjenje softvera može da se pripiše knjigovodstvenoj vrednosti, tj može se
kapitalizovati.. U praksi nije uvek lako razlikovati ova dva tipa ulaganja
2. Da se iznos naknadnih izdataka može pouzdano utvrditi.

Ako su ova dva uslova ispunjena, onda se naknadni izdatak u nematerijalno sredstvo pripisuje
njegovoj knjigovodstvenoj vrednosti, od tog perioda on nastaje sastavni deo KV sredstva. U
suprotnom, tj ako bilo koji od uslova nije ispunjen, naknadni izdatak se tretira kao rashod
perioda.

NAKNADNO VREDNOVANJE NEMATERIJALNIH SREDSTAVA

!!! ne mešati sa prethodnom pričom :) o naknadnim ulaganjima u nematerijalna sredstva

!!! gotovo identična priči o naknadnom vrednovanju materijalnih sredstava (na ispitu
postoje oba pitanja, i mat i nemat i priča se ista priča uz male modifikacije)

Šta podrazumeva naknadno vrednovanje nematerijalnih sredstava?

Podrazumeva vrednovanje nematerijalnih sredstava na svaki naredni dan bilansa. Na dan

sticanja se govori o inicijalnom vrednovanju sredstva, a na dan bilansa o naknadnom
vrednovanju.

Reč je dakle o amortizaciji.

!!! Problem na ispitu: ne govoriti odmah o 2 alternativna modela za naknadno vrednovanje

nematerijalnih ulaganj (model revalorizacije i model nabavne vrednosti). PRVO moramo reći da
to kako vrednujemo nematerijalna ulaganja zavisi od toga da li govorimo o sredstvima sa
ograničenim ili neograničenim vekom trajanja.

І Ako se radi o sredstvu sa ograničenim vekom trajanja (možemo da procenimo koliko

iznosi korisni vek trajanja sredstva), onda moramo da ga amortizujemo tokom tog korisnog veka
trajanja. Njegova knjigovodstvena vrednost mora biti alocirana na taj korisni vek trajanja. Kako
ćemo to raditi zavisi od modela koji se koristi. Standard 38, koji se odnosi na nematerijalna
sredstva dozvoljava 2 modela.

1. Model nabavne vrednosti

2. Model revalorizacije (učiti ovo iz dela o materijalnim sredstvima)

217
ІI Ako se radi o sredstvu sa neograničenim vekom trajanja i goodwill (u trenutku sticanja ne
možemo da procenimo koliki je korisni vek trajanja sredstva) ne možemo da amortizujemo jer ne
znamo na koji period treba da bude izvršeno otpisivanje. Kao primer se navode perpetuelne
(kontinuirane) licence, franšize i dozvole (a materijalno sredstvo sa neograničenim vekom
trajanja je zemljište). B92 ima dozvolu za emitovanje programa od radiodifuzne agencije, i svake
godine je formalno obnavlja, ali ne može da proceni do kada će dozvolu imati. Ili McDonald's.

Nematerijalna sredstva sa neograničenim vekom trajanja, pošto se ne amortizuju, ona se

testiraju na obezvredjenje na svaki naredni dan bilansa.To je postupak kojim se bavi standard
36, on daje uputstva za vršenje obezvredjivanja. U suštini, to je primena načela impariteta na
stalnu imovinu.

Postupak testiranja na obezvredjenje: Knjigovodstvena vrednost nematerijalnog sredstva sa

neograničenim vekom trajanja se uporedjuje sa nadoknadivim iznosom. (KV vs NI).
Nadoknadivim iznosom se smatra veći iznos od sledeća dva:

1. Fer vrednost - troškovi prodaje ili

2. Upotrebna vrednost ili diskontovana vrednost(Sadašnja vrednost budućih novčanih
tokova koje će sredstvo da generiše)

Ako je nadoknadiv iznos veći od knjigovodstvene vrednosti, sredstvo nije obezvredjeno, i ništa
se ne radi.

Ako je nadoknadiv iznos manji od knjigovodstvene vrednosti, sredstvo je obezvredjeno i vrši se

otpisivanje na nižu knjigovodstvenu vrednost.

Zašto se goodwill naknadno vrednuje kao nematerijalno sredstvo sa neograničenim vekom

trajanja, kada to nije?

Do 2008. godine dok nije izmenjen standard MSFI 3 (poslovne kombinacije), postojao je zahtev
da se goodwill amortizuje u periodu do 40 godina. Nakon 2008. zbog krupnih institucionalnih
investitora, koji učestvuju u merdzerima i akvizicijama, koji uglavnom pretplaćuju preduzeća, i
imaju gudvil po tom osnovu, su se žalili da u godinama nakon kupovine preduzeća kada se
gudvil amortizuje, njihov prinosni položaj je ugrožen. Oni su uticali na regulatore da se promeni
standard i da se gudvil, iako moze da se proceni korisni vek trajanja, iz subjektivnih razloga, jer
ugrožava rezultat, gudvil se testira na obezvredjenje kao da nije poznat korisni vek trajanja.

Razlika izmedju licence (pravo sredstvo sa neograničenim vekom trajanja) i gudvila je u tome
što je licencu moguće identifikovati i može na pojedinačnom nivou da se testira na
obezvredjenje. Kod gudvila nije moguće, jer se on ne može odvojiti od preduzeća. Zato se on
ne testira kao pojedinačna stavka, nego se on testira na nivou jedinice koja generiše gotovinu
JGG (to je najmanji deo u preduzeću koji generiše nezavisne novčane tokove, u odnosu na ostale
delove preduzeća). Kod diversifikovanog preduzeća npr MK grupe koja ima i hotele, i IT
tehnologiju, proizvodnju šećera, te divizije se smatraju JGG. U praksi to nije lako uvek odvojiti,
pa se uglavnom preduzeće posmatra kao JGG. I onda, da bismo olakšali kažemo da gudvil
testiramo na nivou čitavog preduzeća.

218
Postupak testiranja goodwill-a na obezvredjenje: Knjigovodstvena vrednost gudvila +
knjigovodstvena vrednost ostalog dela aktive (jer je gudvil u sklopu aktive)se uporedjuje sa
nadoknadivim iznosom, a to je veća vrednost od sledeća dva:

1. Fer vrednost aktive - troškovi prodaje

2. Upotrebna vrednost aktive (Sadašnja vrednost budućih novčanih tokova koje će aktiva da
generiše)

!!! Primetite da se obaveze ne uzimaju u obzir. To zahteva i sam standard koji se bavi
obezvredjenjem i to zbog toga što obaveze ne učestvuju u stvaranju dodatne vrednosti preduzeća
(gudvil nastaje kao posledica percepcije koju investitori imaju o preduzeću, pa ga pretplate, kada
oni percipiraju, oni ne posmatraju obaveze već aktivu).

Ako je nadoknadiv iznos veći od knjigovodstvene vrednosti, gudvil nije obezvredjen, i ništa se
ne radi.

Ako je nadoknadiv iznos manji od knjigovodstvene vrednosti, gudvil je obezvredjeno i u tom

slučaju postoje dve varijante.

1. Ako je nadoknadiv iznos manji od knjigovodstvene vrednosti za manje od vrednosti gudvila,

vršimo otpisivanje gudvila
Primer: Gudvil 20 000, Nadoknadiv iznos ispod knjigovodstvene vrednosti 10 000
Potrazuje gudvil, duguju gubici od obezvredjenja
2. Ako je nadoknadiv iznos manji od knjigovodstvene vrednosti za više od vrednosti gudvila
Primer: Gudvil 20 000, Nadoknadiv iznos ispod knjigovodstvene vrednosti 30 000
prvo se otpisuje ceo gudvil 20 000 a za 10 000 se otpisuje preostala aktiva srazmerno učešću
koji ti imovinski delovi imaju u ukupnoj aktivi (npr zalihe 40% otpisuju se za 4000, HOV
učećše 60% otpisuje se 6000, ukupno je tih 10 000)
Slučaj Deleze-a u Srbiji koji je imao istorijski najviše iznose gudvila. Generisao ogroman
gudvil, i iz ovog razloga je želeo da se povuče sa tržišta Srbije,jer je iz tog razloga generisao
ogromne gubitke, iako iz poslovne aktivnosti nije imao gubitke. Dakle kada se pretplaćuje
preduzeće, mora se voditi računa o situaciji na tržištu, da ne bi došlo do gubitaka po ovom
osnovu.
MATERIJALNA ULAGANJA: NEKRETNINE, POSTROJENJA, OPREMA

Materijalnim ulaganjima se bavi MRS 16 - Nekretnine, postrojenja i oprema.

Materijalna ulaganja su ulaganja u materijalna sredstva čiji je procenjeni korisni vek trajanja
duži od godinu dana, odnosno duži od trajanja poslovnog ciklusa ako se poslovni ciklus ne
poklapa sa kalendarskom godinom. Kod poljoprivredne proizvodnje i proizvodnje alkoholnih
pića ovaj period je često duži.

Materijalna ulaganja se koriste za potrebe proizvodnje, pružanje usluga, administrativne svrhe ili
za iznajmljivanje itd...bitno je da će u budućnosti priticati ekonomske koristi po osnovu tog
ulaganja.

Problemi koji se javljaju u praksi kod prikazivanja materijalnih sredstava u aktivi bilansa stanja:

219
Dileme koje su vezani su za formalno prikazivanje materijalnih ulaganja tzv dileme u
raščlanjavanju.

» Gradjevinski objekat i zemljište na kojem se taj objekat nalazi se prikazuju kao jedna bilansna
pozicija u bilansu, a u knjigovodstvu u analitičkoj evidenciji zbog različitih karakteristika u
vrednovanju se obuhvataju odvojeno, zato što gradjevinski objekat ima ograničeni vek trajanja
(pa se kao sredstvo amortizuje) a zemljište ima neograničeni vek trajanja (pa se testira na
obezvredjenje).

» Gradjevinski objekat i oprema se prikazuju kao jedna bilansna pozicija samo onda kada
oprema predstavlja sastavni deo gradjevinskog objekta, kada oprema obezbedjuje da
gradjevinski objekat funkcioniše nesmetano, na planiran način. Npr liftovi, pokretne stepenice...
A u knjigovodstvu, u analitičkoj evidenciji se zbog različitog amortizacionog perioda
obuhvataju odvojeno. Amortizacioni period gradjevinskog objekta je obično duži od
amortizacionog perioda opreme i zbog toga se obuhvataju odvojeno. Može da se dogodi i da
gradjevinski objekat obezbedjuje da oprema nesmetano funkcioniše, redji je slučaj ali se dogadja.
Npr trafostanica, gde ograda i zgrada omogućavaju trafostanici da normalno funkcioniše oprema.

» Sredstva za rad su po definiciji stalna imovina. U praksi to obično nije tako. Da li će npr alat
biti materijalno ulaganje ili obrtna imovina zavisi od procenjenog korisnog veka trajanja tog
alata. Ako je duži od godinu dana ili proizvodnog ciklusa onda je stalna imovina, tj materijalno
ulaganje, a ako kraći onda je obrtna imovina u okviru pozicije zaliha.

» Investicije u toku, osnovna sredstva u pripremi. Da li ih treba prikazati u aktivi bilansa stanja
kao materijalna ulaganja? To su osnovna sredstva koja još uvek ne funkcionišu na planiran način
jer nisu stavljena u funkciju (mašina u magacinu koja nije instalirana). Treba. Postoji račun
Osnovna sredstva u pripremi, investicije u toku, i na tom računu se obuhvataju ovakva sredstva.
Iako nisu u funkciji, ona će uskoro biti u funkciji i kao takva zadovoljavaju definiciju sredstava
iz konceptualnog okvira te se moraju priznati u aktivi b.s. (sredstvo nastaje kao posledica
prošlog dogadjaja, nalazi se pod kontrolom preduzeća, priticaće koristi koje možemo da
procenimo, vrednost možemo pouzdano da utvrdimo).

» Avansi za osnovna sredstva. Da li ih treba prikazati kao stalnu imovinu ili obrtnu imovinu.
Avans podrazumeva plaćanje za neko osnovno sredstvo koje treba da pristigne u preduzeće u
skorijem periodu (npr mesec dana) i iz tog razloga bi bilo logično da se tretira kao obrtna
imovina. Medjutim zbog jasnosti bilansa, zbog forme avansi za osnvna sredstva se svrstavaju
u materijalna ulaganja. To je izuzetak. Time se pravi razlika izmedju avansa za osnovna
sredstva i avansa za zalihe. Oba ova avansa spadaju u obrtnu imovinu, ali iz razloga jasnosti su
avansi za osnovna sredstva u klasi 0, vezuju se za osnovna sredstva. Preduzeće koje je primilo
sredstva po osnovu avansa ovu obavezu tretira kao kratkoročnu obavezu.

Uslovi koji treba da budu ispunjeni da bismo neko ulaganje mogli da priznamo kao
materijalno ulaganje (preuzeto iz konceptualnog okvira, a povezano je sa definicijom sredstva):

1. Materijalno sredstvo se nalazi pod kontrolom preduzeća (preduzeće prisvaja najveći

deo koristi i snosi najveći deo troškova)- bitno je zato što ako se uzme sredstvo u

220
 finansijski lizing ono mora da bude priznato kao materijalno sredstvo u bilansu stanja
iako nije naše, mi snosimo najveći deo troskova i prisvajamo najveći deo koristi.
2. Rezultat je prošlih dogadjaja
3. Po osnovu tog sredstva će priticati buduće materijalne koristi, koje možemo pouzdano
da procenimo
4. Možemo pouzdano da utvrdimo vrednost samog sredstva

INICIJALNO VREDNOVANJE MATERIJALNIH ULAGANJA

Regulisano MRS 16. Inicijalno vrednovanje podrazumeva kako se ulaganje tretira kada se stiče,
odnosno kada se prvi put unosi u bilans stanja.

Zavisi pre svega od toga kako smo tu imovinu stekli:

1. Materijalna sredstva koja su stečena kupovinom na eksternom tržištu inicijalno se

vrednuju po nabavnoj vrednosti (sva ulaganja koja su neophodna na lokaciju iu stanje, da bi
sredstvo moglo da funkcioniše na planiran način).
NV= fakturna vrednost umanjena za odobrene i iskorišćene komercijalne popuste (rabat
i bonifikacija), a ne može biti umanjena za finansijske popuste (kasa skonto) jer za te
popuste ne znamo da li su iskorišćeni ili ne i zato što nisu povezani za nabavku imovine nego
su povezani sa tim da li će finansijski sektor da nabavi novčana sredstva u kratkom roku da
bi se on ostvario i uvećana za zavisne troškove nabavke (svi troškovi koji su neophodni da
bi se sredstvo privelo nameravanoj upotrebi). ZTN kod materijalnih ulaganja su troškovi
utovara, prevoza, istovara, carine, osiguranja itd. Ako se ZTN odnose na veći br materijalnih
sredstava oni se raspodeljuju uz pomoć ključeva za raspodelu (količina ili fakturna vrednost).

I Troškovi koji MORAJU da budu uključeni u nabavnu vrednost:

NV = FV - odobreni i iskorišćeni komercijalni popusti (rabat i bonifikacija,ne kasa skonto) + ZTN

II Troškovi koji prema MRS 16 NE MOGU da budu uključeni u nabavnu vrednost:

»Opšti troškovi uprave. Oni troškovi uprave koji se ne mogu direktno vezati sa nabavkom samog
sredstva
»Troškovi pripreme proizvodnje koji nisu neophodni da bi sredstvo funkcionisalo na očekivan način,
npr dekoracija zgrade, enterijera...Takvi troškovi predstavljaju rashod perioda.
»Troškovi neiskorišćenih kapaciteta tj gubici koji nastaju dok sredstvo ne počne da radi
punim/planiranim kapacitetom. Npr mi koristimo mašinu za proizvodnju 700 komada od planiranih 1000,
gubici koji tom prilikom nastaju se tretiraju takodje rashodom perioda.

III Troškovi koji prema MRS 16 MOGU pod odredjenim uslovima da budu uključeni u NV:
» Troškovi kamate, ako je nabavka odredjenog osnovnog sredstva finansirana iz kredita. To se zove
kapitalizacija kamate, tj ne knjiži se kao finansijski rashod već se uključuje u NV, i to sve dok sredstvo ne
bude privedeno planiranoj funkciji, posle toga se kamata tretira kao finansijski rashod. Npr kod gradnje
mosta, period gradnje je 6 godina, a uzet kredit na 8. Prvih 6 godina se kamata kapitalizuje a 7. i 8.
godine troškovi kamata su finansijski rashod. Ovim se bavi poseban standard MRS 26 Troškovi
pozajmljivanja. Zašto je dobro za preduzeće da vrši kapitalizaciju kamate, šta se time postiže? Povećava
se NV sredstva i povećavaju se troškovi amortizacije, samim tim i veći novčani tok iz poslovne aktivnosti.
Osim toga se smanjuju odlivi iz poslovne aktivnosti, jer se klasifikuju kao odliv iz investicione aktivnosti.,

221
 što takodje povećava neto novčani tok iz poslovne aktivnosti. Investitori preferiraju da NNT iz poslovne
aktivnosti bude pozitivan a NNT iz investicione aktivnosti negativan. Dvostruka korist.
» Troškovi spora. Da li pravne usluge mogu da se kapitalizuju? Primer: u našem pravosudju je
neophodno da ako prodajemo zemljište, moramo ponuditi pravo preče kupovine prvim komšijama.
Ukoliko to ne uradimo oni mogu da nas tuže, što se u Srbiji često dešava. Ako je zemljište prodato trećem
licu, i budemo tuženi po tom osnovu, ako treće lice pristane da vodi spor umesto nas, može troškove spora
da kapitalizuje.Mogu, ali ako se radi o troškovima koji se odnose na troškove spora koji smo preuzeli na
sebe zbog sredstva koje nabavljamo.
»Troškovi demontaže, rušenja gradjevinskog objekta, i iznošenja gradjevinskog materijala. Ako
smo kupili zemljište na kojem već postoji objekat (Grad Beograd je preuzeo na sebe troškove demontaže
i rušenja za Beograd na vodi) možemo kapitalizovati te troškove ali ne ceo iznos, nego se oduzimaju
prihodi koji se od prodaje tog otpada ostvare.
»Troškovi popravke. Logično je da se o tome razmišlja kada se nabavlja polovno sredstvo, npr polovni
automobil ili autobus iz inostranstva. Na carini se vrši tehnički pregled i ako se ispostavi da je neophodna
popravka postavlja se pitanje da li te troškove možemo da kapitalizujemo. Možemo, ali samo onda kada
se ustanovi da je neophodna popravka pre nego se to sredstvo stavi u upotrebu. Naknadno utvrdjeni
troškovi ne mogu da se kapitalizuju već su rashod perioda.
2. Materijalna sredstva koja smo dobili kao deo državne pomoći. Bavi se MRS 20 koji se odnosi na
državnu pomoć, kod nas se često koristi zbog državnih subvencija. Kada država daje državnu pomoć u
vidu materijalnih sredstava inicijalno se vrednuju po fer vrednosti na dan kada je državna pomoć
primljena.
Dilema koja se javlja u standardu je šta je drugi deo transakcije? Duguju sredstva ali šta potražuje?
Ako bi bila poklon to bi bio prihod, ali državna pomoć nije poklon, jer je uslovljena odredjenom
aktivnošću, da zapošljava osobe sa invaliditetom, da razvija neku privrednu granu ili nešto slično. Da li
možemo da tretiramo kao povećanje kapitala? Ne jer država nije vlasnik, ne postaje suvlasnik u našem
preduzeću, a i nije povećanje kapitala od strane postojećih vlasnika. Ova vrsta transakcije će biti
evidentirana na računu odloženi prihodi koji se bilansira u okviru pasivnih vremenskih razgraničenja.
Dakle, duguju materijalna ulaganja a potražuju odloženi prihodi za iznos fer vrednosti na dan kada je
državna pomoć primljena. Svake godine se na dan bilansa se u okviru procenjenog veka trajanja vrši otpis
sredstva i istovremeno otpis odloženih prihoda i priznaju se kao prihodi od državne pomoći !!!
Pr. Osnovno sredstvo kao deo državne pomoći, fv=10 000, odloženi prihod 10 000 procenjeni vek
trajanja 10 godina.
Svake godine: Troškovi amortizacije/IVOS 1000 Odloženi prihodi/Prihod od dr.pom 1000
Efekat: sa jedne strane u bilansu stanja imamo realan prikaz imovinskog i finansijskog položaja, jer ako
priznamo sredstvo od 10 000 i PVR 10 000 uticaj na neto imovinu je neutralan, a sa druge strane i uticaj
na rezultat je neutralan, jer po osnovu toga što je država dala pomoć mi ne treba da imamo ni gubitke ni
dobitke, osim onih koje ćemo imati kroz korišćenje sredstva.
3. Materijalna ulaganja koja su stečena razmenom (isto kao i kod nematerijalnih) za neko drugo
nemonetarno sredstvo se vrednuju po fer vrednosti sredstva koja su dobijena u razmeni. Pod uslovima da
transakcija nema komercijalnu suštinu i da se pouzdano može utvrditi FV tog sredstva koje dobijamo.
Ako bilo koji od ova dva uslova nije ispunjen, inicijalno se vrednuju po knjigovodstvenoj vrednosti
sredstva koje je u razmenu dato.
4. Materijalna ulaganja koja su stečena nabavkom grupe sredstava. Npr kako vrednovati, odrediti
nabavnu vrednost jedne mašine koja je nabavljena u okviru postrojenja. Preduzeće kada ide u stečaj
prodaje cele linije iz proizvodnje, a ne samo pojedinačne mašine. Kada kupimo celu proizvodnu liniju
moramo da utvrdimo nabavnu vrednost svake mašine pojedinačno.

222
 Prvo se utvrdi FV čitave linije, pa se utvrdi FV svake mašine pojedinačno, pa se pronadje koje je učešće
FV svake mašine u FV čitave linije, i taj odnos se zadrži kada se sagledava nabavna vrednost.

NV Linije =60 000 koja se sastoji iz 3 mašine

FV Linije =100 000 FV M1=28 000 (28%) FV M2= 30 000 (30%) FV M3= 42 000 (42%)

NV M1=16 800 (28%) NV M2= 18 000 (30%) NV M3= 25 200 (42%)

5. Materijalna ulaganja proizvedena u sopstvenoj režiji se inicijalno vrednuju po ceni

koštanja. Cena koštanja obuhvata sva ona objektivno potrebna ulaganja koja su neophodna
da bi se sredstvo proizvelo odnosno privelo nameravanoj primeni. Sadržina cene koštanja
zavisi od primenjenog sistema obračuna troškova. Sistemi obračuna su po stvarnim
troškovima, po standardnim troškovima, po standardnim varijabilnim. Koji od njih moramo
da primenjujemo da bismo utvrdili CK ako se u definiciji kaže da su to objektivno potrebna
ulaganja? Standardni troškovi! I to sigurno standardni troškovi materijala za izradu i
standardni troškovi prerade tj konverzije (standardni troškovi zarade i izrade,standardni opšti
varijabilni, standardni opšti fixni troškovi )

I Troškovi koji ULAZE u CK pod odredjenim uslovima:

»Troškovi nacrta, troškovi izrade projektne dokumentacije i troškovi nadzora, da li ove
troškove možemo da uključimo u CK zavisi od tipa proizvodnje. Ako je proizvodnja po
radnom nalogu, komadni radni nalog za pojedinačni proizvod onda ih treba uključiti u CK
(brodogradnja, mostogradnja...)
»Troškovi skladištenja se generalno ne uključuju u CK, ali mogu da se uključe ukoliko se
radi o višefaznoj proizvodnji, pa nedovršena proizvodnja mora da se skladišti, tj ako su ti
troškovi skladištenja neophodni da bi se proizveo finalni proizvod

II Troškovi koji NE ULAZE u CK:

Opšti troškovi uprave, jer se ne mogu vezati za učinke, troškovi prodaje, sva odstupanja
stvarnih od standardnih troškova.

NAKNADNA ULAGANJA (NAKNADNI IZDACI) KOD MATERIJALNIH ULAGANJA

Kada vec imamo materijalna sredstva u bilansu I vrsimo naknadno ulaganje, postavlja se pitanje
da li mozemo da to naknadno ulaganje kapitalizujemo, ili ga smatramo rashodom perioda? Da bi
mogli da ga kapitalizujemo tj. da bi mogli da ga pripisemo knjigovodstvenoj vrednosti
materijalnih sredstava, moraju da budu ispunjena 2 uslova:

1. Da ce po osnovu tog dodatnog ulaganja doci do nadprosecnog povecanja ekonomske

koristi od upotrebe tog sredstva. Znaci, da ce to sredstvo bolje funkcionisati nakon tog
ulaganja – u smislu da imamo prosirene kapacitete, manje troskove po osnovu upotrebe
tog sredstva, kvalitetnije proizvode po osnovu proizvodnje tog sredstva I sl.
Takvo dodatno ulaganje mozemo da kapitalizujemo.

2. Da mozemo da utvrdimo koliko to dodatno ulaganje iznosi.

223
Ako neki od ovih uslova nije ispunjen, to ulaganje se smatra rashodom perioda.

Ta ulaganja koja mozemo da kapitalizujemo su troskovi investicionog odrzavanja, a troskovi

tekuceg odrzanja moraju da se smatraju rashodom perioda.

NAKNADNO VREDNOVANJE MATERIJALNIH ULAGANJA

Ova naredna prica se odnosi I na materijalna I na nematerijalna ulaganja, pa cemo koristiti

termin osnovna sredstva. Kod naknadnog vrednovanja, sva osnovna sredstva mozemo da
podelimo u dve grupe:

1) Osnovna sredstva sa ogranicenim vekom trajanja (imaju procenjeni vek trajanja u okviru
kojeg treba da se amortizuju)
2) Osnovna sredstva sa neogranicenim vekom trajanja (testiraju se na obezvredjenje)

OSNOVNA SREDSTVA SA OGRANICENIM VEKOM TRAJANJA

Kod njih imamo dve opcije:

1) model nabavne vrednosti – istorijskog troska
Po ovom modelu, naknadno vrednovanje se vrsi tako sto se inicijalna vrednost umanji
za redovne sistematske otpise (troskovi am) I eventualno za neke vanredne otpise. Na
svaki naredni dan bilansa umanjujemo knjigovodstvenu vrednost za troskove
amortizacije I eventualno za vanredne otpise. Na dan bilansa sadasnja vrednosti je
jednaka razlici izmedju nabavne vrednosti I redovnih I vanrednih otpisa.

2) model revalorizacije tj. model fer vrednosti

Znaci da se osnovna sredstva na svaki naredni dan bilansa vrednuju po fer vrednosti. Da bi nam
bilo dozvoljeno da koristimo ovaj model fer vrednosti moraju da budu ispunjeni odredjeni
uslovi:
I – da osnovna sredstva moraju da zadovoljavaju definiciju sredstva.
II – inicijalno vrednovanje osnovnih sredstava ne sme da odstupi od nabavne vrednosti ili cene
kostanja.
III – za ta osnovna sredstva mora da postoji aktivno I likvidno trziste. Zbog ovog uslova nastaje
razlika izmedju primene ovog modela kod materijalnih I nematerijalnih ulaganja. To je I jedina
razlika kod naknadnog vrednovanja materijalnih I nematerijalnih ulaganja. Naime, kod
nematerijalnih ulaganja mali je broj sredstava za koja postoji aktivno I likvidno trziste, pa je
samim tim mnogo manja primena ovog modela po fer vrednosti na nematerijalna nego na
materijalna ulaganja. Nematerijalna ulaganja su specificna I ne postoje trzista na kojima mozeta
da prodate to nematerijalno ulaganje. Eventualno, moze da se primeni na ona nematerijalna
ulaganja za koja postoji aktivno trziste – licence, dozvole za rad. Ali uglavnom, posto je tesko
odrediti fer vrednost za nematerijalna ulaganja, ovaj model se ne primenjuje kod nematerijalnih
ulaganja. Kod materijalnih ulaganja postoji aktivno trziste – pijace, sajmovi – moze se

224
pouzdano odrediti fer vrednosti I zato se cesce model fer vrednosti primenjuje na materijalna
ulaganja.
Kako ovaj model fer vrednosti funkcionise? Pretpostavljamo da smo inicijalno vrednovali
osnovna sredstva po nabavnoj vrednosti ili ceni kostanja I odlucujemo se za model
revalorizacije, sto znaci da na naredni dan bilansa utvrdjujemo fer vrednost. Kada utvrdimo fer
vrednost sredstva na naredni dan bilansa, poredimo ga sa fer vrednoscu na prethodnom danu
bilansa. Ako dodje do rasta fer vrednosti osnovnih sredstava, to evidentiramo u OSTALOM
UKUPNOM REZULTATU (ovaj izvestaj ima vise informativni karakter). Dolazi do rasta
revalorizacionih rezervi ako fer vrednost nekog osnovnog sredstva poraste na kraju perioda u
odnosu na pocetak. Vlasnici imaju korist od tog porasta fer vrednosti, jer raste sopstveni kapital,
ali to nije posledica transakcija sa vlasnicima. Ovo nije ostali prihod – da jeste, uticalo bi na
rezultat. Ali onda su regulatori rekli, po osnovu rasta fer vrednosti nekretnina raste bogatstvo
vlasnika I povecava se sopstveni kapital, a to nije posledica transakcije sa vlasnicima. To bi
trebalo da bude prihod, ali taj prihod se ne stavlja u rezultat, vec u ostali ukupan rezultat. Zato je
taj ostali ukupan rezultat I uveden u praksu – da bi se pokazala povecanja I smanjenja vrednosti
celokupne imovine koja dovodi do rasta kapitala, a nije posledica transakcija sa vlasnicima.
Samo sto regulatori jos nisu dovoljno sigurni da li to sme da utice na obracun
raspodeljivogzivog I oporezivog rezultata – da ne bi doslo do njegove precenjenosti – onda se
stavlja u OCI (ostali ukupan rezultat).
! Primer: pretpostavimo da je na dan bilansa doslo do rasta fer vrednosti I rastu revalorizacione
reserve. Imali smo 100, sad su 150. Sta cemo ako u narednoj godini imamo 130 fer vrednost?
Onda smanjujemo revalorizacione reserve za 20 I u ostalom ukupnom rezultatu imamo gubitke
od smanjenja fer vrednosti osnovnih sredstava. Ako u narednoj godini fer vrednost bude 90 (na
racunu revalorizacionih rezervi imamo 30), tada smanjujemo revalorizacione reserve za 30
(gasimo racun), a ostalih 10 priznajemo kao ostali reshod.
!! Ako se fer vrednost osnovnih sredstava smanji vise nego sto imamo saldo na racunu
revalorizacionih rezervi, onda se ostatak priznaje kao ostali rashod, ali u BU- u rezultatu (ono
sto utice na obracun oporezivog I raspodeljivog rezultata). Revalorizacione reserve ne mogu da
budu negativne.!
Sta se desava ako sledece godine fer vrednost bude 110? (Imamo povecanje za 20). 10 od 20
priznajemo u BU (kao smanjenje onih 10 rashoda iz prve godine), a za ostalih 10 povecavamo
revalorizacione reserve. U kom trenutku cemo imati te ostale rashode? Ako je vrednost
osnovnih sredstava niza od inicijalne vrednosti (inicijalno je bila 100, pa smo u jednom trenutku
dosli do 90, pa smo za tih 10 morali da priznamo ostale rashode (trzisna vrednost je niza od
inicijalne).
Procenjeni vek trajanja je 10 godina I tokom tog perioda imamo stalno povecanje I smanjenje
revalorizacionih rezervi (eventualno ostale rashode I prihode) I na kraju 10. godine, saldo na
racunu revalorizacionih rezervi je 50. Sta nam govori taj saldo? Da je fer vednost tog sredstva
porasla za 50. Fer vrednost kod vrednovanja nekretnina se uvela upravo zbog toga sto se kaze
da su investitori danas osnovna interesna grupa. Investitore ne zanima ni knjigovodstvena, niti
sadasnja vrednost. Njega zanima fer vrednost da bi video da li je menadzment ulozio u pametnu
nekretninu I da li se fer vrednost te nekretnine povecava ili smanjuje. Ako je pametan
menadzment, investitor donosi odluku da ce dodatno uloziti u to sredstvo. Zato imamo
uvodjenje modela fer vrednosti. Tih 50 govori investitorima da je menadzment pametno ulozio
novac u nekretninu, jer je fer vrednost veca na kraju nego na pocetku.

225
 Sad se postavlja pitanje sta se radi sa tih 50? Tih 50 se ne prenosi u rezultat-ne uticu na
raspodeljiv I oporeziv rezultat, vec se direktno sa racuna revalorizacionih rezervi prenosi na
racun neraspodeljeni dobitak.
!!! Pitanje – u kom trenutku primena modela revalorizacije (fer vrednosti) kod osnovnih
sredstava utice na rezultat? Kada imamo negativne revalorizacione reserve, odnosno kada
imamo ostali rashod I onda kada taj ostali rashod ponistavamo odnosno priznajemo ostali
prihod. Sta se desava u ostalim slucajevima? Povecava se fer vrednost I povecava se ostali
ukupni rezultat (to nije rezultat), pa kad se smanjuje, smanjujem OCI(ostali ukupni rezultat, sto
opet nije rezultat), kada se rashoduju osnovna sredstva saldo sa revalorizacionih rezervi se
prebacuje na neraspodeljenu dobit (opet nije rezultat).
! Postoji jos jedna mogucnost koju standard dozvoljava, koja dovodi do toga da model fer
vrednosti utice na rezultat tokom veka trajanja. Standard kaze, ako preduzece ima vece troskove
amortizacije po osnovu modela fer vredsnosti nego sto bi imalo da je primenjivalo model
istorijskog troska, razliku moze da prizna kao dobitak u BU – ovo nije obavezno, vec je opcija
koju pruza standard.
Primer: ako smo nabavili osnovno sredstvo za 100, to znaci da nasi troskovi amortizacije treba
da budu 100, ali zbog fer vrednosti koja raste moji troskovi amortizacije ce biti veci, a nama ne
trebaju veci troskovi amortizacije, vec oni od 100. Toliko nam treba da nabavimo to osnovno
sredstvo. Zato standard nudi (da preduzece ne bi bilo osteceno) da ta razlika izmedju vece am
po modelu fer vrednosti I am po modelu istorijskog troska bude priznata kao dobitak da se ne bi
negativno odrazavala na rezultat.

OTPISIVANJE OSNOVNIH SREDSTAVA

Otpisivanje je knjigovodstveno tehnicki postupak kojim se konstatuje da je doslo do smanjenja
vrednosti nekog osnovnog sredstva. Zbog cega se vrsi otpisivanje? Da bismo imali obracun sto
tacnijeg periodicnog rezultata- u svim obracunskim periodima u kojima se to sredstvo koristi mi
moramo da izvrsimo otpisivanje tog osnovnog sredstva I da raspodelimo njegovu inicijalnu
vrednost na sve obracunske periode u okviru kojih ce se ono koristiti.
Sa kojih aspekata sve mozemo da posmatramo otpisivanje osnovnih sredstava? U zavisnosti od
toga zavisice I visina utvrdjenog otpisa, a razlikovace se visina zbog razlicitih ciljeva koje
zelimo otpisivanjem da postignemo:
- otpisivanje sa aspekta poslovnog BU (sa aspekta kako zelimo da se predstavimo eksternim
korisnicima)- ono otpisivanje koje se sprovodi u samom finansijskom knjigovodstvu.
Kada vrsimo otpisivanje poslovnog BU onda polazimo od ciljeva koji se postavljaju pred
finansijsko knjigovodstvo, a pred finansijsko knjigovodstvo moze da se postavlja kao cilj ili
ocuvanje likvidnosti ili povecanje profitabilnosti. U zavisnosti za koji smo se cilj odlucili
zavisice I to kako cemo vrsiti otpisivanje osnovnih sredstava. Ako nam je cilj ocuvanje
likvidnosti (kroz manji rezultat I manje raspodele dividend), onda cemo definisati vece stope
otpisa, a ako nam je cilj u finansijskom racunovodstvu da imamo ocuvanje profitabilnolsti, onda
cemo koristiti manje stope otpisa koje dovode do manjih troskova amortizacije I veceg rezultata.
U poslovnom BU u finansijskom knjigovodstvu otpisivanje vrsimo u skladu sa
racunovodstvenim standardima I opredeljujemo se za neku od opcija koje standard nudi I
biracemo onu opciju koja nam odgovara u zavisnosti od toga koji smo cilj postavili (da li
likvidnost, da li profitabilnost).
- Otpisivanje mozemo da posmatramo I sa aspekta menadzmenta, odnosno sa aspekta informisanja
uprave preduzeca. Uprava zeli relevantne informacije, informacije na bazi kojih ce doneti

226
 kvalitetne poslovno – finansijske odluke. To znaci da za potrebe uprave u pogonskom
knjigovodstvu cenu kostanja treba obracunavati tako da odgovaraju u najvecoj mogucoj meri
karakteristikama samog sredstva koje se otpisuje. Menadzment zeli relevantnu CK (najtacniju
mogucu CK) da bi na osnovu nje mogao da donosi kvalitetne odluke. Zato se am u pogonskom ,
moze razlikovati od am u finansijskom knjigovodstvu, jer su razliciti ciljevi koji se pred ta dva
knjigovodstva postavljaju, jer imaju razlicite korisnike (razlicite informacione potrebe).
- Otpisivanje sa aspekta poreskog bilansa
Zakonodavac (drzava) zeli da se zastiti da ce preduzeca namerno koristiti u svojim
racunovodstvenim politikama stope otpisa kako bi umanjila poresku osnovicu. Da bi
zakonodavac sprecio da preduzeca sama biraju stope otpisa koje ce vaziti za poreske svrhe, na
osnovu kojih ce se utvrdjivati poreska osnovica, Zakon o porezu na dobit propisuje tacno koje
stope morate da primenjujete kada sastavljate poreski bilans. Postoji 5 amortizacionih grupa u
zakonu. Vi kada sastavljate poreski bilans, gledate koje sredstvo u kojoj grupi pripada.
Primenjujete stopu koju je zakonodavac propisao. (Kada se kaze ocuvanje likvidnosti u
finansijskom knjigovodstvu nije dobro reci da preduzece bira am stope da bi smanjilo rezultat, da
bi platilo manji porez na dobit. Preduzece ne moze da bira koliki ce porez platiti. Zato je bolji
primer za ocuvanje likvidnosti u finansijskom knjigovodstvu da ce imati manji rezultat pa ce
manje da raspodeljuje kroz dividende).

Faktori koje morate da uzmete u obzir kada definisete visinu otpisa: (2 grupe faktora)

I) Prva grupa faktora koji dovode do redovnog otpisivanja

II) Druga grupa faktora koji uzrokuju vanredno otpisivanje
I)Oni faktori koje morate da razmatrate kada nabavljate neko osnovno sredstvo:
1)fizicko rabacenje – koliko cete fizicki koristiti dato osnovno sredstvo. Fizicko rabacenje
je jedan od osnovnih uzroka za smanjenje vrednosti osnovnog sredstva ( npr. Imate 2
automobila koja su isto godiste. Jedan je presao 100000 km, a drugi 500000km. Manje ce
vredeti ovaj sto je presao 500000).
2) protek vremena –nekad nije bitno koliko se fizicki koristi neko sredstvo, ali jednostavno
protek vremena dovodi do toga da se vrednost osnovnog sredstva smanji ( imate 2 zgrade
na istoj lokaciji – jedan je novogradnja, drugi je stara gradnja. Naravno da ce vise kostati
novogradnja nego stara gradnja. Protok vremena dovodi do toga da se vrednost nekog
osnovnog sredstva smanji).
3) iscrpljenje supstance – npr. Neko sredstvo se koristi na vadjenju rude (kolubarski baseni
npr.), am tog sredstva se procenjuje u zavisnosti kakav je intenzitet vadjenja rude. Sve dok
ima sta da se vadi to sredstvo ce imati vrednost.

- Pravni razlozi: mogu da budu bitan factor:

a) istek ugovora – npr. Drzava vam je dala neko sredstvo (drzavna pomoc) I u ugovoru
ste zakljucili da to sredstvo mozete da koristite 10 godina. To sredstvo morate da otpisete u
periodu od 10 godina jer vas ugovor na to obavezuje. Isto je I kod nematerijalnih ulaganja.
Npr. Patenti (Zavod za zastitu intelektualne svojine vam kaze da patent mozemo da
koristite 6 ili 20 godina I u okviru tih 6 ili 20 godina morate najvise da otpisete vrednost
tog sredstva.

227
 2 ekonomska razloga:
1) Moralno rabacenje(moralno zastarevanje)- zavisi od toga kakva je situacija na trzistu. Da li
postoji tehnicko tehnoloski napredak za to sredsto ili kakva je traznja za proizvodima koje
to sredstvo proizvodi. Sto je tehnicko-tehnoloski napredak veci, to ce I vase stope otpisa
biti vece, jer to znaci da vase sredstvo brze gubi na vrednosti. IT oprema se amortizuje
degresivnom a nekretnine linearnom amortizacijom.
2) Nepodobnost – npr. Drzava moze da kaze da za 3 godine svi moraju da predju na euro 5
motore I svi oni koji ne predju ne mogu da voze automobile. Sva ona preduzeca koja ne
planiraju da predju na euro 5 motore za te 3 godina, moraju da amortizuju postojece
automobile, jer nakon toga nece moci da ih koriste. Morate da gledate da li postoje ovako
neka ogranicenja I ako postoje mora da se uzmu u obzir kada donosite odluku o otpisu
osnovnih sredstava.

II) Faktori koji mogu dovesti do vanrednog otpisa osnovnih sredstava. Vanredni otpis –
nismo mogli da ga isplaniramo u trenutku sticanja osnovnih sredstava jer u tom
trenutku nismo znali da li ce nastati neka vanredna okolnost koja bi mogla da dovede
do tog vanrednog otpisa. Koji su to faktori u praksi:
1) Vanredni dogadjaji (posledica vise sile) – poplave, pozari, zemljotresi – mogu da ostete
vrednost nekog osnovnog sredstva, neke nekretnine I samim tim zahtevaju da izvrsimo
vanredni otpis datog osnovnog sredstva. Taj dogadjaj nismo mogli da isplaniramo u trenutku
kada smo to osnovno sredstvo nabavili. Medjutim, ako se ti vanredni dogadjaji dese, ako
ostete vrednost osnovnog sredstva, ako dovedu do toga da je vrednost osnovnog sredstva
umanjena, moramo da izvrsimo vanredni otpis. U praksi se vanredni otpis ne desava samo
zbog tih vanrednih dogadjaja, iako se najcesce o njima razmislja. Do vanrednog otpisa mogu
da dovedu I tzv. Pogresne investicione odluke. Pogresne investicione odluke (koje ce se
posle pokazati kao pogresne), mogu da dovedu do potrebe za vanrednim otpisom osnovnog
sredstva. Primer su predimenzionirani kapaciteti. U kom smislu? U smislu da vi kao
investitor gradite neku zgradu da biste izdavali stanove, Izgradila se zgrada od 5 spratova I vi
5 godina za redom vidite da jedan deo stanova nikako ne mozete da izdate. Sta to znaci? Vi
po osnovu tog dela sredstva necete imati priticanje buducih ekonomskih koristi, a znate da je
uslov da bi nesto priznali kao sredstvo- priticanje buducih ekonomskih koristi. Po osnovu tog
dela zgrade morate da otpisete vrednost. Predimenzionirali ste kapacitete, precenili ste ih,
nemate prilive ekonomskih koristi po osnovu upotrebe celog sredstva, nego samo jednog
dela, pa po osnovu tog dela od kojeg nemate prilive buducih ekonomskih koristi morate da
izvrsite vanredni otpis.
2) Primer- ako niste iskoristili adekvatan gradjevinski material. Npr. Otpadni stanovi- kasnije se
objektiviralo da ti stanovi nisu gradjeni od adekvatnog materijala I njihova vrednost je
izuzetno obezvredjena. Pri inicijalnom vrednovanju imali su neku vrednost I neki redovan
otpis. Kad se utvrdilo da materijal koji je koriscen nije adekvatan, da je doneta pogresna
investiciona odluka, samim tim dolazi do toga da je vrednost sredstva vanredno obezvredjena
I samim tim morate da izvrsite vanredni otpis.

228
 Dakle, faktori koji do vanrednog otpisa dovode su: vanredni dogadjaji I pogresne
investicione odluke.

Vrste otpisa (ima na prezentaciji) prema razlicitim kriterijumima:

1)Prema mestu otpisivanja :

- otpisi u finansijskom knjigovodstvu

- otpisi u pogonskom knjigovodstvu

2) prema tehnici otpisivanja

- direktno – imamo samo sadasnju vrednost

- indirektno- imamo NV, otpisanu vrednost, sadasnju vrednost

3) prema politici otpisivanja:

- otpisivanje sa karakterom rashoda- troskovi am koji u finansijskom knjigovodstvu imaju

karakter rashoda.

- dopunsko otpisivanje – primenjuje se u pogonskom knjigovodstvu I ima karakter troskova –

ukljucuje se u CK u pogonskom knjigovodstvu kao dopunsko otpisivanje I treba nam zbog
relevantne CK (ali ne priznajemo kao rashod u finansijskom knjigovodstvu).

Sta treba da sadrzi jedan plan otpisivanja? Njega pokazujemo revizoru kada dodje u preduzece I
kada bude kontrolisao kako knjizimo troskove am. To je osnovni document- plan otpisivanja ili
plan am. Sta racunovodja mora u tom planu eksplicitno da navede:

1) Sta je osnovica za am? Standard kaze da se osnovica za am utrvrdjuje tako sto se NV tj.
CK umanji za iznos procenjenog likvidacionog ostatka. Standard kaze da taj procenjeni
iznos likvidacionog ostatka treba ukljuciti u obracun samo ako se njegova vrednost moze
pouzdano proceniti I ako je njegova vrednost znacajna.
Posto, najcesce u praksi, jedan od ta dva uslova nije ispunjen imamo slucaj da je vrednost
likvidacionog ostatka 0 tj. da se ne uzima u obzir, ali I ako se moze pouzdano procenit I ako je
njegova vrednost znacajna, e onda moramo u obracun da uzmemo iznos likvidacionog ostatka tj.
da inicijalnu vrednost umanjimo za taj iznos I onda da taj broj koristimo kao osnovicu za am.
Dakle, moraju da budu 2 uslova ispunjena, ali je kod nematerijalnog ulaganja jako tesko
proceniti taj iznos likvidacionog ostatka, jer ne postoji fakticki trziste, a kamoli sekundarno
trziste na kojem biste mogli da prodate neko polovno nematerijalno sredstvo, pa je kod
nematerijalnih sredstava gotovo uvek likvidacioni ostatak 0. Mozda ta vrednost likvidacionog
ostatka jeste znacajna, ali ne moze pouzdano da se proceni. Za razliku od nematerijalnih, kod
materijalnih sredstava je vec situacija drugacija. Tu recimo, kod nekih sredstava kod kojih je

229
kraci vek trajanja kao sto su automobili ili masine, mozete da procenite likvidacioni ostatak, jer
mozete na trzistu da vidite koliko kostaju polovna osnovna sredstva, ali kod nekih koji imaju
duzi vek trajanja kao sto su nekretnine, tesko mozete da procenite vrednost likvidacionog
ostatka. Sad treba npr. kod trznog centra Usce da procenite vrednosti likvidacionog ostatka
(znaci treba da procenite kada ce da se rusi, koliko ce tada da vredi taj gradjevinski material )– to
je gotovo nemoguce, tako da se uzima (iako je znacajan taj likvidacioni ostatak) da je nula. I
tako utvrdjujemo osnovicu za am.

Likvidacioni ostatak je u praksi najcesce 0, zbog nemogucnosti da se pouzdano utvrdi.

2) Druga stvar koja treba da se unese u plan otpisivanja je procenjeni vek trajanja sredstva.
Tu je dobro da vidimo koji vekovi trajanja postoje. Postoje 3 I to su:
a) Tehnicki vek trajanja: mislimo na to koliko dugo fizicki mozemo da koristimo to
osnovno sredstvo. Kaze se da se taj tehnicki vek trajanja utvrdjuje tako sto se utvrdi vek
trajanja nezamenljivog dela tog sredstva. Masinski I gradjevinski inzenjeri procenjuju
vek trajanja tog nezamenljivog dela sredstva. Kad se taj deo pokvari, sredstvo vise ne
moze da funkcionise. Medjutim, racunovodstvo i standardi kazu da ne smemo da
koristimo taj tehnicki vek trajanja kada otpisujemo osnovno srednsvo, jer se smatra da je
on previse dugacak.
b) Ekonomski vek trajanja: je uvek kraci od tehnickog. On pored fizickog, uzima u obzir I
moralno rabacenje. Ekonomski vek trajanja je onaj period u okviru koga je ekonomski
isplativo koristiti dato sredstvo. Standardi kazu da je to najduzi period (gornja granica) u
okviru koga se mora otpisati dato osnovno sredstvo.
c) Korisni vek trajanja: onaj period u okviru kojeg preduzece namerava da koristi neko
osnovno sredstvo. On je gotovo uvek kraci od ekonomskog veka trajanja. On je najkraci
od ova 3. Moze eventualno da bude jednak ekonomskom. I u praksi preduzeca koriste
ovaj korisni vek trajanja kao period u okviru koga vrse otpis. Zasto bi preduzece izabralo
ovaj korisni vek trajanja? Npr. Ako imate kamione, bavite se transportom I imate
ekonomski vek trajanja 10 godina, a korisni vek trajanja je 7 godina. Sta imate po osnovu
toga sto ste skratili vek trajanja? Imate vece troskove amortizacije a ti troskovi su
bezgotovinski trosak, oni za vas nisu odliv gotovine, ali ih uracunavate u CK I po osnovu
toga naplacujete vecu cenu za vase usluge, ali sa druge strane garantuje tom nekom da
imate kvalitetnija osnovna sredstva zato sto ih ponovo nabavljate u kracim vremenskim
intervalima, sto je preduslov da nabavite kvalitetnija osnovna sredstva. S druge strane,
ako imate mladja osnovna sredstva, manji su vam troskovi odrzavanja I osiguranja. Zato
preduzeca idu na to da im korisni vek trajanja bude kraci od ekonomskog veka trajanja.
Znaci imam vece troskove amortizacije, koji su bezgotovinski trosak (nemam odliv
gotovine, sto je dobro), znaci da imam osnov da zaracunam vecu prodajnu cenu jer
garantujem da pruzam kvalitetniju uslugu zato sto koristim kvalitetnije osnovno sredstvo,
jer kvalitetnije osnovno sredstvo nabavljam u kracem vremenskom intervalu. Na sve to
imam manje troskove servisiranja, odnosno odrzavanje I osiguranja.
Objasnjenje za korisni vek trajanja su privremeno oslobodjena sredstva.

230
 PRIVREMENO OSLOBODJENA SREDSTVA

Uvodimo dve pretpostavke:

1) Da grupu osnovnih sredstava nabavljamo u istom trenutku

2) Da im je procenjeni korisni vek trajanja jednak (da ih I rashodujemo isto)
Sta se desava izmedju ta 2 trenutka? Izmedju trenutka kad smo nabavili grupu sredstava I
trenutka kada ih rashodujemo tj. ponovo zamenjujemo? Npr. Nabavili smo danas sve masine
koje imamo u preduzecu I procenjeni korisni vek trajanja je 10 godina. Za 10 godina ih
rashodujemo I nabavljamo nove. Izmedju ta 2 trenutka obracunavamo troskove am I
postavljamo pitanje da li imamo neke odlive po osnovu tih troskova am? Nemamo, jer je am
tipican bezgotovinski trosak. Sa druge strane mi te troskove am uracunavamo u CK. Ako je
CK-100 tros.am-20 I recimo da ih prodajemo po 100 dinara, time smo pokrili celu CK koju
nadoknadjujemo ali I 20 dinara troskova am po osnovu kojih nemamo odliv, ali imamo priliv
I to su privremeno oslobodjena sredstva. Kada nabavimo materijal mi smo platili MT, pa kad
prodamo GP mi smo nadoknadili to sto smo platili za material. Ali kod troskova am nije
tako. Nista nismo za njih platili, ali smo naplatili kroz CK. Ta privremeno oslobodjena
sredstva imamo u period od svih 10 godina. Ta privremeno oslobodjena sredstva mozemo da
ulazemo u nesto drugo, mozemo da ih stavimo u banku pa da zaradimo kamatu. Ta sredstva
su oslobodjena do 10 godina kada moramo da nabavimo nova OS. Zato preduzeca vole da
imaju visoke troskove am I zato se kaze ovi troskovi am predstavljaju priliv I prikazuju se
kao priliv u izvestaju o NOK-u, jer oni sustinski jesu priliv. Nemate nikakav odliv po osnovu
njih, a ovamo ih nadoknadjujete kroz prodaju GP-a. za tih 10 godina imate privrenemo
oslobodjena sredstva, sve dok ne morate ponovo da nabavite nova osnovna sredstva, tada ta
sredstva morate da ulozite u nabavku novih osnovnih sredstava, pa ce za narednih 10 godina
ponovo postojati troskovi am I sl.

U planu otpisivanja mora da postoji procena vrednosti likvidacionog ostatka I mora da se

odabere metoda otpisivanja. U standardu postoje dve grupe metoda: vremenska I
funkcionalna. Kriterijum za razdvajanje na vremensku am I na funkcionalnu am je sta je
osnovni uzrok trosenja osnovnih sredstava. Ako je osnovni uzrok trosenja protok vremena
koristicemo vremenski metod, a ako je osnovni uzrok trosenja proizvodnja ucinaka
koristicemo funkcionalnu metodu.

Vremenske metode amortizacije su linearna I degresivna metoda. Od cega zavisi koju cemo
od njih dve uzeti? U standardu se kaze da izabrani metod am treba da odgovara dinamici
trosenja tog os. Ako se sredstvo trosi ravnomerno iz perioda u period (kao sto je slucaj sa
nekretninama) onda cemo da primenimo linearni metod am, a ako je dinamika trosenja takva
da neko sredstvo gubi vise na vrednosti u prvim godinama, a manje u poslednjim godinama
(IT oprema) onda koristimo degresivnu metodu.

231
 - Funkcionalna metoda (proizvodna)- kao osnovni kriterijum za smanjenje vrednosti OS
ima proizvodnju ucinaka (ne otpisujemo sredstva u zavisnosti od proteka vremena, vec ga
otpisujemo u zavisnosti od toga koji obim ucinaka je proizveden na tom osnovnom sredstvu-
da li su to proizvodi (masine) km (transportna sredstva)…
BITNO!!! Da li je u metod funkcionalne am ugradjen vremenski kriterijum? (funkcionalna am
se dobija kada tekuci obim ucinaka podelimo planiranim obimom ucinaka). Imamo planirani
obim ucinaka- zavisi za koje vreme se odnosi. (npr. Za 10 godina proizvescu million ucinaka).
Moramo da ga planiramo za neki odredjeni vremenski period.
Na kraju utvrdjujemo visinu otpisa. Visina otpisa je krajnji informacioni autput.
! ! Preduzece mora na kraju svake godine da proceni da li je adekvatno procenilo likvidacioni
ostatak, korisni vek trajanja I procenjeni metod am. Ako se bilo sta od te 3 stvari promeni, to
se tretira kao promena racunovodstvene procene, a ne kao promena cele racunovodstvene
politike. Ako se promeni racunovodstvena procena, ne treba vrsiti retroaktivno korigovanje
podataka. Ali ako se promeni racunovodstvena politika, onda tu promenu treba prikazati u 6.
Izvestaju (na pocetku najranijeg komparativnog perioda).

Kada se pocinje sa otpisivanjem? U standardu se kaze da se sa otpisivanjem pocinje onog

trenutka kada sredstvo pocinje da funkcionise kako je namerio (isplanirao) menadzment. Koji je
to trenutak? Zakon u svakoj zemlji blize odredjuje sta to znaci. U nasoj zemlji- od prvog
narednog meseca u odnosu na mesec kada je sredstvo nabavljeno. Sa otpisivanjem se prestaje
onda kada je sredstvo skroz rashodovano, ali I onda kada se sredstvo reklasifijuje kao stalno
sredstvo namenjeno prodaji. Preduzeca koja imaju veliku vrednost nekretnina namerno kazu da
ce te nekretnine prodati sledece godine pa ih reklasifijuju na stalno sredstvo namenjeno prodaji I
prestaju da ih amortizuju. To je najveci vid racunovodstvene prevare.

!!! Da li treba prestati sa otpisom osnovnih sredstava kada se osnovno sredstvo ne koristi? Zavisi
od metode koja se primenjuje. Kod vremenske metode (linearne I degresivne) ne treba prestati, a
kod funkcionalne treba prestati.

DUGOROCNA FINANSIJSKA ULAGANJA

Dugorocna finansijska ulaganja su ulaganja slobodnih novcanih sredstava na vlasnickoj

(svojinskoj) ili kreditnoj (poverilackoj) osnovi, ciji je rok dospeca duzi od godine dana. Zasto je
neophodno da ova ulaganja budu posebna racunovodstvena pozicija (odvojena od kratkorocnih)?

1) Na taj nacin se stice bolji uvid u finansijski polozaj preduzeca. Bolje moze da se analizira
likvidnost.
2) Da bismo kod onih preduzeca kojima nije osnovna delatnost plasiranje sredstava
(proizvodna I trgovinska preduzeca) mogli da razdvojimo poslovne prihode (nastaju po
osnovu prodaje proizvoda tj. robe) od finansijskih prihoda- koji kod takvih preduzeca
nastaju po osnovu dugorocnih finansijskih ulaganja (prihodi od kamata, dividendi I
kapitalnih dobitaka).
Klasifikacija dugorocnih finansijskih ulaganja:

1)ucesca

232
2)dugorocne HOV

3)dugorocni finansijski plasmani

Ucesca predstavljaju ulaganja koja se vrse u druga preduzeca sa namerom da se utice na

dugorocnoj osnovi na poslovno – finansijsku politiku tog preduzeca a da bi se poboljsalo nase
poslovanje (nas finansijsko - prinosni polozaj). Ucesca su ulaganja koja se nikada ne vrse
haoticno, vec su unapred dobro isplanirana. Uglavnom preduzeca imaju ucesca u preduzecima
koja su dobavljaci ili kupci. Imaju interes da uticu na poslovno – finansijske politike tih
preduzeca, kako bi smanjili cene inputa I povecali cene autputa.

3 kriterijuma za ucesce:

1)moramo da imamo najmanje 10% obicnih akcija u tom preduzecu odnosno najmanje 10%
glasackih prava. Nacionalni propisi mogu da podignu tu granicu, ali ne iznad iznosa od 20%.

2) da to ulaganje bude aktivna investicija (ucestvujete na svim sednicama skupstine akcionara).

3) ne mogu se u obzir uzeti potencijalna glasacka prava (potencijalne obicne akcije), vec samo
postojeca.

Prema visini učešća imamo tri tipa učešća:

1. Većinska – ona učešća koja podrazumevaju više od 50% glasačkih prava (običnih akcija),
2. Značajna – ona učešća koja podrazumevaju između 20-50% glasačkih prava
3. Obična – 10-20% glasačkih prava tj 10-20% običnih akcija.

Većinska učešća (kontrolna učešća) su ona učešća koja obezbeđuju potpunu kontrolu nad
poslovanjem drugog preduzeća tj potpunu kontrolu nad svim poslovnim, finansijskim politikama
tog drugog preduzeća u čijem kapitalu učestvuju. To što imamo više od 50% glasačkih prava
znači da možemo da izglasamo svaku odluku na skupštini akcionara u našu korist, možemo da
utičemo na donošenje bilo koje poslovno finansijske politike, možemo da postavljamo svoje
ljude u upravne i nadzorne odbore i na taj način možemo potpuno da kontrolišemo poslovanje
tog preduzeća u kojem imamo učešća.

Teorijski gledano, da bismo imali većinsko učešće, da bi vršili potpunu kontrolu nad tim drugim
preduzećem moramo da imamo više od 50% običnih akcija tj više od 50% glasačkih prava,
međutim u praksi se većinsko učešće, tj kontrolno učešće može postići i sa manjim učešćem od
(ispod) 50% i to u posebnim okolnostima, zavisi od strukture vlasništva u tom samom preduzeću
u kojem imamo učešće. Npr. u Anglosaksonskih preduzeća disperzija vlasničke strukture je
izuzetno visoko, u Coca Coli ako imamo učešće 15% mogli bismo da kontrolišemo to preduzeće
zato što se akcije nalaze u velikom broju pojedinačnih sitnih akcionara. Preduzeće koje teorijski
ima 50+1 glasačko pravo se zove investitor koji vrši kontrolu, nekad se zvalo većinski interes, a
preduzeće koje ima manje od 50+ glasačkih prava se zove investitor koji nema prava kontrole,
nekada se zvao manjinski interes.

- Kod kog pravnog oblika preduzeća se kontrola zasniva na bazi zakona a ne na bazi posedovanja
većinskih učešća? –Kod javnih preduzeća, njih osniva država i po sili zakona vrši kontrolu nad

233
njihovim poslovanjem. Državno preduzeće i javno preduzeće nisu dve iste strane. Državno
preduzeće znači da država ima većinski interes u tom preduzeću – vrši kontrolu ima većinski
paket akcija. Javno preduzeće znači da je to preduzeće osnovano isključivo od države i to
zakonom, ne postoje akcije javnih preduzeća, npr Telekom AD je državno preduzeće gde je
država vlasnik jer ima većinski paket akcija a EPS je javno preduzeće jer je osnovano od strane
države.

- U okviru koje bilansne pozicije se prikazuju većinska učešća? – To su Učešća u kapitalu

zavisnih pravnih lica, ako vidimo tu poziciju u bilansu to znači da je to preduzeće investitor koji
vrši kontrolu i da ima neko svoje zavisno preduzeće tj zavisno pravno lice.

Kako se vrši inicijalno vrednovanje većinskih učešća u trenutku kada se to većinsko učešće
stiče? Time se bavi MSFI 3 – Poslovne kombinacije i taj standard kaže da se inicijalno
vrednovanje većinskih učešća vrši po fer vrednosti ali po fer vrednosti prenesene naknade
odnosno po fer vrednosti onoga što je dato da bi se steklo većinsko učešće. Mi želimo da
steknemo kontrolni paket akcija u nekom preduzeću, šta mi možemo da damo tom preduzeću da
bi dobili većinska učešća, možemo dati stvari, prava ili novac, možemo dati naše hartije od
vrednosti, našu mašinu ili novac i da dobijemo kontrolni paket. Utvrđujemo fer vrednost onoga
što smo dali da bi dobili akcije tog preduzeća (kontrolni paket). Transakcijski troškovi koji pri
tome nastaju ne smeju da uđu u tu fer vrednost, ako imamo bilo koje transakcijske troškove
prilikom sticanja kontrolnog paketa tog preduzeća ne smemo da ih uključimo u fer vrednost.
Možemo imati neke troškove konsultantskih usluga, advokatskih usluga, računovodstvenih
usluga, troškove obrade kredita ako finansiramo sticanje učešća iz kredita, troškovi emisija
akcija ako finansiramo kupovinu učešća našim akcijama; svi ti transakcijski troškovi sve pšto
prati tu transakciju kada stičemo kontrolni paket akcija ne sme da uđe u fer vrednost. Ovo je
relativno novina, do skora su mogli ti transakcijski troškovi da uđu u fer vrednost, na taj način bi
mogli da neopravdano povećamo fer vrednost tog većinskog učešća tj učešća koje stičemo u tom
preduzeću, i zato se ti troškovi smatraju rashodom perioda u kome su nastali.

- Kako se naknadno vrednuju većinska učešća? – (spomenuli smo kad smo pričali o načelu
opreznosti) se vrši po ublaženom principu niže vrednosti – ukoliko je berzanska vrednost tih
većinskih učešća niža od knjigovodstvene vrednosti ne vršimo odmah otpisivanja na tu nižu
berzansku vrednost nego čekamo da protekne određeni vremenski period da vidimo da li će se
možda situacija popraviti na tržištu, da li će se berzanska vrednost vratiti na stari nivo. Ako se
pokaže da je berzanska vrednost u nizu obračunskih perioda ispod knjigovodstvene vrednosti
učešća onda tek treba izvršiti otpis na tu nižu berzansku vrednost, priznati ostale rashode i to
znači da je došlo do obezvređenja tih većinskih učešća. Ali ne vršimo odmah otpis na prvi dan
bilansa kad vidimo da je berzanska vrednost ispod knjigovodstvene vrednosti nego čekamo da li
je taj pad berzanske vrednosti na trajnoj osnovi, ako se pokaže da jeste onda otpisujemo i
priznajemo gubitke od obezvređenja.

Značajna učešća se ostvaruju ako imamo 20-50% običnih akcija (glasačkih prava) u drugom
preduzeću. Ako imamo značajna učešća u tom slučaju vršimo značajan uticaj. Značajan uticaj
znači da ne možemo da očekujemo da će u svakom trenutku biti doneta svaka odluka koju mi
želimo – koja nama odgovara, s obzirom da nemamo većinski paket akcija, ono što možemo da
očekujemo je da će se prilikom donošenja svih odluka razmotriti koji su naši interesi i da se neće

234
donositi odluke koje se kose- koje su u direktnoj suptornosti sa našim interesima, nemamo
potpunu kontrolu.

U okviru koje bilansne pozicije se prikazuju značajna učešća? Prikazuju se u okviru pozicije
Učešća u pridruženim pravnim licima (entitetima - preduzećima)

Inicijalno vrednovanje značajnih učešća se vrši na isti način kao i kod većinskih, po fer vrednosti
prenesene naknade – onoga što smo dali da bismo to značajno učešće stekli. Svi transakcijski
troškovi koji nastanu pri toj transakciji predstavljaju rashod perioda.

Naknadno vrednovanje značajnih učešća se vrši primenom equity metode – metod udela – Dok
je inicijalno vrednovanje većinskih i značajnih učešća identično, naknadno se razlikuje. Kod
većinskih učašća imamo ublažen princip niže vrednosti, kod značajnih učešća imamo equity
metod. Ovaj metod predstavlja neku vrstu eksperimenta kojoj su regulatori prvo hteli da primene
na značajna učešća i da vide kako će da se pokaže, pa postoji namera da se to primeni kasnije i
na većinska učešća. Osnovna ideja equity metode: uvodi se da bi se otklonile latentne rezerve
koje mogu da se nalaze u značajnim učešćima ako se primenjuje princip istorijskog troška. Ideja:
da se iz bilansne vrednosti značajnih učešća izbace latentne rezerve koje bi postojale da se ova
učešća naknadno vrednuju po principu istorijskog troška kao što je to slučaj kod većinskih
učešća koja se vrednuju po ublaženom principu niže vrednosti a to je načelo opreznosti i
povezano je sa principom istorijskog troška. Ideja je da mi ta značajna učešća koja imamo u
bilansu približimo njihovoj realnoj vrednosti, da ne bude da smo ih vrednovali kad smo ih stekli i
onda tu vrednost imamo u bilansu svih narednih 5-10 godina, približi realnoj vrednosti na tržištu
i da se na taj način izbace latentne rezerve koje bi postojale u značajnim učešćima da se na njih
primenjuje princip niže vrednosti kao što se primenjuje kod većinskih učešća. Kod većinskih
učešća mi vrednujemo po fer vrednosti i ta fer vrednost stoji godinama. Ako je fer vrednost ispod
fer vrednosti vršimo otpisivanje ako je trajan pad, ali ako je fer vrednost iznad one fer vrednost
koju smo prvobitno priznali mi ne možemo da priznamo tu veću fer vrednost. Kod equity metode
upravo želimo da ispravimo tu grešku i da se vrednost značajnog učešća povećava, pitanje je u
odnosu na šta, kako se direktno primenjuje equity metod, tj kako se on praktično
operacionalizuje. Equity metoda podrazumeva da značajno učešće mora da se prilagođava onom
delu sopstvenog kapitala tj promenama onog dela sopstvenog kapitala na koje se to značajno
učešće odnosi. Stekli smo značajno učešće u sopstvenom kapitalu nekog preduzeća, equity
metoda zahteva da se vrednost našeg značajnog učešća prilagođava (menja) srazmerno
promenama onog dela sopstvenog kapitala na koje se to naše značajno učešće odnosi.
Matematički: imamo inicijalnu vrednost značajnog učešća + pripadajući deo dobitka ili –
pripadajući deo gubitka (zavisi da li je preduzeće u kojem imamo značajno učešće ostvarilo
dobitak ili gubitak) – naplaćene dividende. Na taj način vrednost značajnog učešća se
prilagođava promenama sopstvenog kapitala u kojem imamo to učešće.

Primer: Preduzeće „A“ ima učešće od 50% (Trebalo 51% ali zbog jednostavnosti računanja
uzeli 50%) u kapitalu preduzeća „B“, vrednost kapitala preduzeća „B“ je 18.000. Preduzeće „B“
je ostvarilo neto dobitak od 6.000, a na skupštini akcionara je naredne doneta odluka da se kroz
dividende isplati 40% neto dobitka. Koliko iznosi vrednost učešća preduzeća „A“ u ovom
trenutku? Koji je osnovni nedostatak primene Equity metode?

Značajno učešće “A” “B”

235
 9000 18000

+3000 +6000

=12000 -2000

-1200

=10800

Vrednost značajnog učešća pri inicijalnom vrednovanju je 9000 i to je ono što piše u knjigama
našeć preduzeća koje je steklo to značajno učešće. Na kraju ove godine vidimo da je to
preduzeće B u koje mi imamo značajno učešće ostvarilo dobitak od 6000, to znači da se
sopstveni kapital ovog preduzeća povećao za 6000 neraspodeljenog dobitka a iznosio je 18000.
Kada bi ostavili u našim knjigama da je vrednost našeg značajnog učešća 9000 kao što se radi
kod većinskih učešća, bile bi sadržane latentne rezerve, i te latentne rezerve bi iznosile 50% od
6000 to je ono što nama pripada 3000. Da ne bi postojale te latentne rezerve primenjujemo
equity metodu i vrednost značajnog učešća moramo da povećamo za pripadajući deo dobitka tj
za onaj deo za koliko se povećao dobitak preduzeća u kojem imamo učešća. Pa je vrednost našeg
značajnog učešća 12000. Kako tretiramo ovih 3000: Duguju Značajna učešća 3000, a Potražuju
Finansijski prihodi. (Kad smo radili prihode od učešća u kapitalu, koji je jedini izuzetak kad
imamo učešće po osnovu običnih akcija a smemo da priznamo prihode od učeća u kapitalu pre
nego što je to preduzeće donelo odluku o raspodeli rezultata – primenom equity metode).
Preduzeće je obračunalo rezultat od 6000, tek naredne godine će doneti odluku o raspodeli ali mi
smo odmah u ovoj godini priznali onaj deo dobitka koji nama pripada i povećali smo vrednost
značajnog učešća za 3000. I zato je vrednost značajnog učešća 12000.

Prednosti primene equity metode:

1) Eliminiše latentne rezerve iz vrednosti značajnih učešća,

2) Obezbeđuje da se priznaju prihodi od učešća u kapitalu priznaju u onoj godini (u kojoj treba
da priznamo) kada je zaista nastao dobitak – kada je preduzeće obračunalo rezultat – bez obzira
da li je nastala raspodela rezultata, dosledno poštujemo načelo uzročnosti.

Na skupštini akcionara je naredne doneta odluka da se kroz dividende isplati 40% neto dobitka.

Isplaćuje se 2400. din, 40%Neto dobitka se isplaćuje kroz dividende imamo smanjenje
sopstvenog kapitala tog drugog preduzeća za 2400, a ovde smanjujemo za 1200.

Problem kod equity metode: prošle godine kad je priznat dobitak mi smo priznali finansijski
prihod kao učešće u kapitalu 3000 a naplatili smo samo 1200 za dividende.

Osnovni problem: dovodi do iskazivanja rezultata koji neće momentalno biti naplaćen, jer iznos
raspodeljenog dobitka neće biti iznos dobitka koji nama pripada.

236
Mogli smo da platimo porez na naš rezultat, plus nam se povećao raspodeljiv rezultat koji
možemo da raspodelimo kroz dividende i onda ispadne da raspodeljujemo nešto što jesmo
zaradili ali još uvek nismo naplatili.

Osnovni problem equity metode to što se negativno odražava na likvidnost preduzeća jer
prizajemo rezultate koji nisu pokriveni gotovinom u celosti a sa druge strane na te rezultate
plaćamo porez i raspodeljujemo rezultat kroz dividende, nemamo prilive a imamo potencijalne
odlive.

U kom trenutku će biti objektivirani (naplaćeni) ti dobici koje sad iskazujemo a ne naplaćujemo?
Iskazali smo rezultat 3000 a samo smo 1200 naplatili, kad će 1800 biti naplaćeno, tek u onom
trenutku kada prodamo značajno učešće a to će biti ko zna kad jer se učešća drže duži vremenski
period. Tako da će ti efekivni prilivi po osnovu rezultata koje sad priznajemo i povećavamo
vrednost značajnih učešća biti zapravo priznati tek kad u budućnosti prodamo značajno učešće.

Obična učešća – teorijski se kreću između 10-20% i u praksi kao pojam ne postoje, više je
teorijski pojam – u smislu da se pretpostavlja da na osnovu običnih učešća preduzeće može da
ima skoro nikakav uticaj na donošenje odluka onog drugog preduzeća u kojem ima učešće, pa se
ta obična učešća iako ona jesu teorijski učešća zbog tog argumenta svrstavaju se u isti koš kao
hartije od vrednosti raspoložive za prodaju i tražimo ih u okviru te bilansne pozicije. Jedan od
kriterijuma za učešća jeste da je to aktivna investicija, da po osnovu toga možemo da utičemo na
poslovanje tog drugog preduzeća. Po osnovu običnih učešća u praksi ne možemo da utičemo na
poslovanje drugog preduzeća i zbog toga se ne svrstavaju u poziciju učešća nego u isti koš sa
HOV raspoloživim za prodaju.

Inicijalno i naknadno vrednovanje običnih učešća se vrši isto kao HOV raspoloživih za prodaju
jer su svrstane u tu kategoriju.

Uzajamna učešća podrazumevaju da dva preduzeća istovremeno stiču učešća jedno u drugo.

Kako se inicijalno vrednuju ta uzajamna učešća? U zavisnosti da li se trguje na berzi ili ne,
imamo:

-Ako smo dobili akcije drugog preduzeća, inicijalno ih vrednujemo po fer vrednosti akcija koje
(smo) su date u razmenu, tj koje su date drugom preduzeću da bismo mi stekli njihove akcije tj
učešće u njihovo preduzeće. Kada se stiču uzajamna učešća: mi dajemo naše akcije drugom
preduzeću a to drugo preduzeće daje nama njegove akcije.

-Broj običnih akcija koje smo dali u razmenu pomnožen sa berzanskom vrednošću, ako su u
pitanju akcije kojima se trguje na berzi.

Postavlja se pitanje, šta ćemo ako je zatvoreno akcionarsko društvo i mi dajemo naše hov
drugom preduzeću, i treba da vrednujemo hartije koje dobijamo po vrednosti akcija koje smo
dali, ali ne možemo da utvrdimo berzansku vrednost, onda se akcija vrednuje po bilansnoj
vrednosti.

237
Vrednost akcija koje smo iz razmene dobili utvrđujemo = Broj akcija koje smo dali u razmenu
puta bilansna vrednost akcije.

Bilansna vrednost po jednoj akciji zatvorenog akcionarskog društva = (Sopstveni kapital –

Neuplaćeni upisani kapital - otkupljene sopstvene akcije) / broj akcija.

DUGOROČNE HARTIJE OD VREDNOSTI (problemi na samom ispitu!!!)

Dugoročne hartije od vrednosti su hartije od vrednosti, najčešće akcije i obveznice čiji je rok
dospeća duži od godinu dana, odnosno kod kojih sami vlasnici – imaoci nemaju nameru da
prodaju u periodu kraćem od jednog obračunskog perioda tj kraće od godinu dana.

Osnovni motivi zbog čega preduzeće ulaže u dugoročne hartije od vrednosti?

1) povećanje profitabilnosti – u smislu da plasiramo slobodna novčana sredstva, koja imamo, u te

dugoročne hartije od vrednosti i po osnovu toga imamo odgovarajuće prinose u vidu kamate,
dividende ili kasnije u vidu kapitalnih dobitaka.

2) stvaranje dugovorčne rezerve likvidnosti – znači da nam trenutno ne trebaju likvidna sredstva
i mi smo ih uložili u te hartije od vrednosti i povećavamo likvidnost ali u dugom roku ako
budemo zapali u krizu likvidnosti i budu nam trebala likvidna sredstva u kratkom roku, uvek te
hartije od vrednosti možemo prodati na finansijskim tržištima i doći do odgovarajućeg iznosa
likvidnih sredstava koje možemo koristiti za različite svrhe. Zato se kaže da ove hov
predstavljaju dugoročnu rezervu likvidnosti, u smislu da u svakom trenutku u budućnosti kad
nam zatrebaju likvidna sredstva možemo te hov da prodamo.

Klasifikacija dugoročnih hov, prema dva različita standarda: MRS 39 i MSFI 9

MSFI 9 donet jula.2014. god. i biće u primeni od 1.1.2018. god. ali zbog novog zakona o
bankama koji zahteva da se primenjuju računovodstveni standardi i dok nije izvršen prevod
standarda – do sad nije bio slučaj, to znači da će 1.1.2018. morati da pređu na taj standar, koji je
jedan od najtežih i dug period ostavljen da bi se banke navikle na primenu.

MRS 39 još uvek u upotrebi je: imamo tri tipa dugoročnih hov,

1) Dugoročne hartije od vrednosti koje se vrednuju po fer vrednosti kroz Bilan Uspeha tj. to su
one dugoročne hov koje menadžment pri sticanju odredio da će se vrednovati po fer vrednosti
kroz rezultat,

2) Dugoročne hov koje se drže do roka dospeća,

3) Dugoročne hov raspoložive za prodaju.

238
Osnovni kriterijum prilikom rasčlanjavanja premo MRS 39 – namera tj cilj koji menadžment želi
da ostvari ulaganjem u te hartije od vrednosti.

Prema novom standardu imamo dva kriterijuma na bazi kojih utvrđujemo koja hartija od
vrednosti postoji: 1. iz starog MRS 39, a 2. dodata.

1. Koja je svrha, tj cilj koji menadžment želi da ostvari ulaganjem u neke hov.

2. Kakva je karakteristika novčanih tokova koji će proizići iz posedovanja te dugoročne hov.

Prema ta dva kriterijuma imamo: Dužničke hov i Vlasničke hov.

Dužničke hov su one po osnovu kojih će preduzeće prisvajati glavnicu i kamatu. Ako ih tako
definišemo one odgovaraju HOV koje se drže do roka dospeća. Ali ako menadžment kaže da mu
je cilj da prisvaja glavnicu i kamatu na tu glavnicu ali da ih u nekom trenutku proda pre nego što
dođe do roka dospeća onda su to HOV raspoložive za prodaju.

Vlasničke hov su one koje ne zadovoljavaju prethodni kriterijum, sve ostale su vlasničke hov i
vrednuju se po fer vrednosti kroz Bilans Uspeha. Na osnovu njih nećemo imati kamatu ni
glavnicu pa su zato i vlasničke a ne dužničke.

Suštinska razlika između novog i starog standarda, kojih hov nema u novom standardu a bilo ih
je u starom? Da li imamo Hov koje se drže do roka dospeća, imamo; Hov raspoložive za prodaju,
imamo; Hov koje je menadžment pri sticanju odredio da će se vrednovati po fer vrednosti kroz
BU, nemamo!!! Menadžment ne može više da kaže, kupio sam tu hov i baš tu hov hoću da
vrednujem kroz BU po fer vrednosti, da bi se ona vrednovala u BU po FV mora da ispuni
kriterijum - da ne spada u dužničke hov, a ne da menadžment sam odredi. Prema starom
standardu menadžment je mogao da kupi i obveznicu, mogao je da kupi i akciju i da za jednu i
drugu kaže da hoće da ih vrednuje po fer vrednosti kroz BU. U novom standardu on ne može da
bira, već analizira ako ima novčane tokove, kamata i glavnica to su dužničke, ako nema to onda
su vlasničke i tek onda se vrednuju po fer vrednosti kroz BU. Nije tačno !!! da u novom
standardu ne postoje dugoročne HoV koje se vrednuju po FV u BU, one postoje i to su vlasničke,
nego u novom standardu ne postoje hov koje menadžment može sam da izabere da će se
vrednovati po FV kroz BU.

Prema MRS 39 dugoročne hov koje menadžment pri sticanju odredio da će se vrednovati po FV
kroz BU. Prema starom standardu bez ikakvog kriterijuma, menadžment kupi dugoročnu hov i za
koju god hoće vrednovaće po FV jer očekuje da će FV da raste, svako povećanje FV dovodi do
povećanja raspodeljivog i oporezivog rezultata i svako smanjenje FV dovodi do smanjenja
raspodeljivog i oporezivog rezultata. Kad se smanjuje ili povećava FV u bilansu imamo
nerealizovane dobitke i nerealizovane gubitke u zavisnosti da li imamo rast ili pad vrednosti. To
je delimično posledica onog uvođenja neutralnosti, napuštanja koncepta opreznosti, možemo
imati neku hov i da njena fer vrednost raste i da mi iskazujemo nerealizovane dobitke koje još
uvek nismo naplatili, nisu realizovani. Ove hov su izbačene iz novog standarda jer se smatra sa
računovodstvenog ugla gledišta da su jedne od uzročnika finansijske krize iz 2008. godine. Nije
to osnovni uzrok krize ali ove hov su unele ogromnu nesigurnost u finansijsko izveštavanje u
računovodstvu. Menadžeri su u periodu ekspanzije finansijskih tržišta kada su cene hov naglo

239
rasle i ulagali u hov i skoro za sve hov su rekli e ove ću da vrednujem po FV kroz BU jer su
znali, očekivali su da će FV tih hov da raste. I zaista je to bilo tako, u prvih godinama kada su
ulagali u te hov dolazilo je do stalnog rasta FV i taj stalan rast je doveo do iskazivanja
nerealizovanih dobitaka koji su povećavali rezultat. Menadžeri su dobijali ogromne bonuse jer su
imali ogromne finansijske rezultate, to su bili poslovni rezultati jer su to bili menadžeri
finansijskih insititucija, banaka, hedž fondova, da bi zadovoljili investitore te ogromne rezultate
su raspodeljivali u celosti, isplaćivali su ogromne dividende, a svi ti dobici su bili nerealizovani
nisu još uvek naplaćeni jer te hov još uvek nisu prodate. 2008, god kada je došlo do kolapsa
finansijskih tržišta kada su cene hov pale na manje od 1dolara ta preduzeća su iskazivala
ogromne nerealizovane gubitke, problem je što te nerealizovane gubitke preduzeća nisu mogla
da pokriju jer su prethodno isplaćivali sve dobitke, nisu zadržavali, i ti ogromni nerealizovani
gubici su uništili ceo sopstveni kapital svih tih finansijskih institucija i otišli su u stečaj i onda je
krenula da se produžava finansijska i ekonomska kriza. Zato što se shvatilo da realno gledano
nisu bile osnovni uzrok ali su bile povod da dođe do nastanka finansijske krize ove hov su
potpuno izbačene iz nove regulative, menadžer ne može sam da kaže koje hov će vrednovati po
FV kroz BU, već one moraju da zadovolje kriterijum, da budu vlasničke hov pa tek onda
možemo da ih vrednujemo po FV kroz BU.

-!!! ISP pitanje Finansijska sredstva koja se vrednuje kroz rezultat -HOV koje se vrednuju
kroz rezultat!!! pričamo o dugoročnim hov po fv kroz bu ali moramo da kažemo nešto i o
kratkoročnim hov koje se vrednuju po fv kroz bu. Finansijska sredstva kroz rezultat mislimo i na
dugoročna i na kratkoročna sredstva kroz rezultat, a kada se kaže finansijsko ulaganje onda se
misli na dugoročno. Dugoročna su ova o kojima smo do sada pričali. Kratkoročna (hov)
sredstva koja se vrednuju po fv kroz rezultat su hov kojima se trguje. To su sve one akcije i
obveznice koje kupujemo sa namerom da ih prodamo u periodu kraćem od godinu dana i da
bismo zaradili na razlici u ceni. Pored ovih u te kratkoročne hov kojima se trguje koje se
vrednuju po fv kroz BU uvek i bez izuzetka spadaju i derivati. Svi derivati se vrednuju po fv
kroz rezultat. Inicijalno vrednovanje tih hov se vrši po fer vrednosti pri čemu u fer vrednost ne
smeju da uđu transakcijski troškovi, to važi i za kratkoročne i za dugoročne od malopre.
Naknadno na svaki naredni dan bilansa ponovo po fer vrednosti a svaka promena (povećanje,
smanjenje je nerealizovani dobitak ili gubitak) fv tangira BU odnosno periodični rezultat.

-!!! ISP pitanje!!! Finansijska sredstva koja se vrednuju kroz ostali ukupan rezultat OCI !!!
Dugoročne hov raspoložive za prodaju spadaju u ta finansijska sredstva u OCI. Prema mrs 39 to
je drugi ili treći tip. Dugoročne hov raspoložive za prodaju imaju rok dospeća duži od godinu
dana u koje menadžment ulaže sa namerom da ih drži duže od 1god i da za to vreme prisvaja
određeni prinos (npr kamatu) koji one nose i da ih u nekom trenutku u budućnosti proda. Uvek
može da ih proda ali držaće ih duže od godinu dana i ostvariće kapitalni dobitak odnosno razliku
u ceni. Inicijalno vrednovanje: se vrši po fer vrednosti koja je uvećana za transakcijske troškove,
međutim možemo očekivati da će se u budućnosti to promeniti, ti transakcijski troškovi neće biti
sastavni deo fer vrednosti nego će biti rashod perioda. FV + transakcijski troškovi međutim pošto
standard 13 eksplicitno kaže transakcijski troškovi ne smeju da uđu u FV jer nemaju nikakve
veze sa FV tog sredstva, transakcijski troškovi su posledica samo okolnosti kako smo do sredstva
došli, ali fv sredstva ne sme da zavisi od toga kako smo došli i u FV ne mogu ući transakcijski
troškovi. Kada se novi MSFI 9 bude usaglasio sa tim standardom 13 možemo da očekujemo da u
inicijalnu vrednost ovih hov neće ulaziti u fv transakcijski troškovi već će biti rashodi perioda.

240
Naknadno na svaki naredni dan bilansa se vrednuju po fv ali promena fer vrednosti ne tangira
rezultat odnosno BU nego tangira ostali ukupan rezultat, odnosno kapital odnosno
revalorizacione rezerve – podseca nas na model revalorizacije kada su se materijalna i
nematerijalna ulaganja vrednovala po FV.

!!!!!!! razlika između revalorizacionih rezervi kada se primenjuje model revalorizacije-

kada se materijalna i nematerijalna ulaganja vrednuju po FV i između ovih
revalorizacionih rezervi kada se hov raspoložive za prodaju vrednuju po FV kroz kapital tj
revalorizacione rezerve.

Treba da napravimo komparaciju, kod modela revalorizacije svaka promena fer vrednosti mat i
nemat ulaganja ide kroz ostali ukupan rezultat, odnosno povećava ili smanjuje revalorizacione
rezerve. Isto je kod hov raspoloživih za prodaju, i one se vrednuju po fv svaka promena fv
tangira ostali ukupan rezultat, povećava ili smanjuje revalorizacione rezerve. Razlike između ove
dve revalorizacione rezerve:

1. kod modela revalorizacije kad se primenjuje na materijalna i nematerijalna ulaganja,

revalorizacione rezerve ne smeju da imaju negativnu vrednost; kod hov raspoloživih za prodaju
dozvoljava se da revalorizacione rezerve neko vreme imaju negativnu vrednost – u bankarskoj
praksi od 9-12 meseci mogu da imaju, ako se posle toga ne popravi stanje onda ta negativna
revalorizaciona rezerva mora da se prizna kao gubitak u BU. (Suština: Kod osnovnih sredstava
koje se vrednuju po modelu revalorizacije –ako imamo na računu revalorizacione rezerve 30000
i smanji se fv u narednom periodu za 40000 ne mogu da kažem revalorizacione rezerve -10.000,
tj ne mogu da imaju dugovni saldo, već tih 10.000 odmah priznajemo kao gubitak. Ako se te
negativne revalorizacione rezerve dese kod hov raspoloživih za prodaju njih možemo da
tolerišemo, kod njih bi moglo da postoji -minus10.000, ne bi odmah išlo kao gubitak u BU
moglo bi da postoji nekoliko meseci 9-12m to je neka praksa ne piše nigde i tek onda ako su i
dalje negativne ako imamo i dalje minus 10.000 onda tek moramo da priznamo kao gubitak u
bilans uspeha.)

2. šta se dešava sa saldom računa revalorizacione rezerve u trenutku kada prestanemo sa

priznavanjem imovine? Kod mater i nemater ulaganja saldo revalorizacionih rezervi prebacuje se
odmah na neraspodeljenu dobit, u trenutku kada se prestane sa priznavanjem mat i nemat
ulaganjakoje se vrednuju po modelu revalorizacije, saldo na računu revalorizacione rezerve se
direktno prebacuje na neraspodeljenu dobit i ne prolazi kroz raspodeljiv i oporeziv rezultat. Kod
ovih revalorizacionih rezervi koje su povezane sa hov raspoloživim za prodaju, kad dođe do
prodaje ovih hov u dugom roku, iznos revalorizacionih rezervi se prebacuje u raspodeljiv i
oporeziv rezultat i utiče na obračun periodičnog rezultata u toj godini kada se sa priznavanjem te
imovine prestalo. Imamo 30.000. na računu revalorizacione vrednosti, što znači da nam je FV tih
hov porasla za 30.000. od početka pa do sada, prodajemo ih na tržištu i tih 30000 prebacujemo u
obračun periodičnog rezultata, da su u pitanju osnovna sredstva tih 30000 bismo samo prebacili
na neraspoređenu dobit na drugom računu sopstvenog kapitala, kod hov raspoloživih za prodaju
to prebacujemo u BU pa se to oporezuje pa tek onda idem na neraspodeljenu
dobit. !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Hov koje se drže do roka dospeća

241
Prema standardu 39 da bi neka hov mogla da se klasifikuje kao hov koja se drži do dospeća mora
da se ispune 3 tj 4 uslova:

1. To finansijsko sredstvo (moraju glasiti na poznat ili odrediv iznos koji će biti naplaćen)
odnosno novčani tokovi (po osnovu upotrebi tog sredstva) koji će proisteći iz tog sredstva
moraju unapred da budu poznati (iznos kamate i glavnice koji će priticati u preduzeće).

2. To finansijsko sredstvo mora da ima fiksan rok dospeća.

3. Menadžment mora da ima nameru i da mora da ima sposobnost da ih drži do roka dospeća. Da
ima nameru - to znači da ako se pokaže neka bolja alternativa na tržištu da menadžment neće da
proda ove obveznice i kupi neke koje su atraktivnije, sposobnost – mora da dokaže da je
likvidnost preduzeća dovoljno dobra da neće te hov prodati u budućnosti da bi došao do
likvidnih sredstava koja mu u tom trenutku trebaju.

4. Prema starom standardu ta tri uslova moraju biti zadovoljena da bi obveznicu klasifikovali kao
hov koja se drži do roka dospeća. Prema MSFI 9 – novom standardu dovoljno je samo da
menadžment kaže da (mu je namera što) je uložio u neku hov da bi prikupljao glavnicu i kamatu
koja se obračunava na tu glavnicu, izbacuju se prethodni uslovi iz starog standarda da bi se nešto
vrednovalo kao hov koja se drže do roka dospeća. To je razlika između starog i novog
standarda.,

Da li obične akcije možemo da klasifikujemo kao hov koja se drži do roka dospeća? Ne možemo
jer niti imamo poznati iznos (budući novčani tok ne znamo kolike će biti dividende) niti imamo
fiksan rok dospeća.

Da li mogu preferencijalne akcije da budu svrstane u hov koje se drže do roka dospeća? Kod njih
imamo poznati iznos, uglavnom nose fiksnu dividendu ali nemamo rok dospeća. Preferencijalne
akcije su malo bliže ovim hov koje se drže do roka dospeća nego obične akcije, ali ipak ne mogu
biti svrstane jer nemaju poznat rok dospeća.

Ako imamo preferencijalne akcije gde imamo obavezu kao preduzeće da je otkupimo za 3
godine, onda imamo i poznat iznos na koji glasi –fiksna dividenda i imamo poznat rok dospeća i
onda prema starom standardu takve hov smo mogli da svrstamo kao hov koje se drže do roka
dospeća, ali prema novom standardu moramo ih svrstati kao vlasničke hov jer nose dividendu a
ne nude glavnicu i otplatu glavnice.

Inicijalno vrednovanje ovih hov koje se drže do roka dospeća npr korporativne obveznice u koje
je naše preduezeće uložilo vrši se po sadašnjoj odnosno diksontovanoj vrednosti budućih
novčanih tokova koji će nastati odnosno po diskontovanoj sadašnjoj vrednosti budućih kamata i
glavnice koje će se naplatiti o roku dospeća pri čemu se kao diskontni faktor koristi efektivna
kamatna stopa. IV tablicama množimo sve kamata a II tablicama množimo glavnicu, kao
diskontni faktor koristimo efektivnu kamatnu stopu i ono što dobijemo kao rezultat je sadašnja
diskontovana vrednost budućih novčanih tokova po osnovu kamate i glavnice i tako inicijalno
vrednujemo hov koje se drže do roka dospeća.

242
Naknadno vrednovanje hov koje se drže do roka dospeća: se vrši po amortizovanoj vrednosti.
Amortizovana vrednost = Inicijalna vrednost (sadašnja diskontovana vrednost) umanjena za
-Otplate glavnice i umanjena za -Obezvređenje u slučaju pada kreditnog rejtinga dužnika i
uvećana za +Amortizaciju diskonta i umanjena za -Amortizaciju premije u zavisnosti da li su
te obeznice nabavljene uz diskont ili uz premiju. Tako se na svaki naredni dan bilansa vrednuju
hov koje se drže do roka dospeća.

Primer:

Pretpostavljamo da je nominalna vrednost neke obveznice 1000. i da ta obveznica u koju

uložimo nosi kuponsku stopu od 9%. To znači da je to ono na šta se dužnik obavezao da će nama
plaćati kao investitorima koji smo uložili u to, međutim na tržištu je kamatna stopa 12% i to je
ono što je efektivna kamatna stopa i to je oportunitetni trošak jer smo uložili u ovu hov. Možemo
da očekujemo da će sadašnja vrednost obveznice biti manja od nominalne, kupujemo uz diskont,
ulažem u nečiju hov i on kaže ja ti dajem 9% a znam da na tržištu mogu da dobijem 12%.
Kupiću tvoju po 9% ali ću ti platiti manje nego što nominalna vrednost kupiću je uz popust tj uz
diskont.

Kada se primeni efektivna kamatna stopa i kada se diskontuju buduće kamate i glavnica dobije
se: 100 obveznica čija je vrednost 1000 din po jednoj.

Nominalna vrednost = 1000 * 100 = 100.000

Sadašnja tj diskontovana vrednost tih obveznica = 892 * 100 = 89.200

Knjiženje:

Duguje HOV koje se drže do roka dospeća: 100.000 (nominalna vrednost)

Potražuje Tekući račun: 89.200; Diskont

obveznice: 10.800 (dali smo za obveznicu 10800 manje nego što je njena nominalna vrednost).
Korektivni konto računa HOV koje se drže do roka dospeća.

Kada od 100000 – 10800 dobijamo sadašnju vrednost obveznice, vrednost obveznice koja
postoji u trenutku kada smo u tu obveznicu uložili. Bitno je da ovaj diskont mora da se
amortizuje (10800 mora da se otpiše). Vrednost obveznice o roku dospeća mora da bude jednaka
nominalnoj vrednosti. Da bismo od sadašnje vrednosti koja sada postoji 89200 došli do 100000
obveznice o roku dospeća, mi svake godine otpisujemo jedan deo diskonta. Otpisivanjem
diskonta sadašnja vrednost će se približavati nominalnoj vrednosti i to linearno – svake godine
isti iznos ili metodom efektivne kamatne stope. U praksi se radi metod efektivne kamatne stope –
komplikovan je i trajalo bi, mi ćemo uraditi linearno:

Pretpostavljamo da ćemo svake godine za isti iznos da otpisujemo diskont i da je rok dospeća
obveznice 5 godina.

Dolazi kraj prve godine, to znači da moramo da priznamo prihode od kamata, glavnicu
naplaćujemo tek na kraju tako da ne umanjujemo za glavnicu za vreme roka dospeća obveznice,
tek na kraju tj o roku dospeća se naplaćuje.

243
Knjiženje prihoda od kamata:

Duguje Potraživanja po osnovu kamata 9000

Potražuje Prihodi od kamata 9000 (100000*9% mi potražujemo od naših dužnika, obavezao se

da nam svake godine plaća 9000)

Međutim naši realni prihodi od kamate trebalo bi da iznose 12% tj onoliko koliko možemo da
zaradimo na tržištu, zato smo i platili pri ulaganju 89200 a ne 100000, da bi nam efektivan
prihod od kamate bio ne 9% već 12% i zato da bi došli do 12% vršimo amortizaciju diskonta i
vršimo linearno.

10.800 / 5 = 2.160

Duguje Diskont obveznica 2160

Potražuje Prihodi od kamata 2160

Sada na računu Prihodi od kamata imamo realan iznos, ne treba 12000 jer vršimo linearnu
amortizaciju, al na kraju pete godine kada bismo sabrali dobili bismo da je naš efektivan prihod
od kamate ne 9% već 12%. Na taj način što vršimo amortizaciju diskonta mi zapravo prihode od
kamata sa kuponske stope svodimo na realnu stopu koju zapravo zarađujemo, efektivnu ks tj onu
koja je na tržištu.

Suprotna situacija, da smo imali premije. Otpisivanjem premije bismo smanjivali prihode od
kamata. Kupujemo uz premiju kada je tržišna stopa niža nego kuponska i onda bismo morali da
svedemo na nižu tržišnu kamatnu stopu, pa bismo otpisivali premiju tako što bi ona potraživala a
dugovao bi prihod od kamate. Amortizacija diskonta povećava prihode od kamata jer smo uložili
u obveznicu koja manje vredi od tržišne, a amortizacija premija smanjuje prihode od kamata
kada smo uložili u obveznicu koja nudi više nego što možemo da ostvarimo na tržištu. Svodimo
prihode od kamate na efektivan deo koji zarađujemo a ne na ono što sama obveznica nosi, ne na
kuponsku stopu.

Na kraju prve godine, vrednost obveznice je:

Inicijalno vrednovanje 10000-10800=89200

100000-10800+2160=91360 i zato se kaže u formuli za amortizovanu vrednost +am diskonta jer

am diskonta povećava vrednost obveznice i dovodi je do nominalne vrednosti o roku dospeća; a
a m premije bi radila suprotno, pošto bismo je kupili uz premiju, sadašnja vrednost pbveznice bi
bila 115000 pa bi morali da je otpisujemo da bismo doveli do nominalne vrednosti.

Dugoročni finansijski plasmani – su dugoročne direktne pozajmice koje jedno preduzeće,

najčešće banka, daje drugom preduzeću pri čemu te pozajmice mogu da nose fiksnu kamatnu
stopu ili mnogo češće varijabilnu kamatnu stopu, gde se ta varijabilna kamatna stopa definiše
kao Eulibor ili Libor (varijabla koja se utvrđuje na međubankarskom tržištu) +3% (neka fiksna
margina).

244
Inicijalno vrednovanje se vrši isto kao i kod hov koje se drže do roka dospeća, po sadašnjoj
odnosno diskontovanoj vrednosti budućih novčanih tokova po osnovu glavnice i kamate. Pri
čemu se kao diskontni faktor koristi efektivna kamatna stopa. Efektivna kamatna stopa kod
dugoročnih finansijskih plasmana, je interna stopa prinosa, ono što buduće novčane tokove svodi
na sadašnju vrednost –sajt nbs, ali praktično efektivna kamatna stopa je stvarna (realna) cena
duga, koju dužnik plaća za neki kredit tj pozajmicu. Efektivna kamatna stopa je veća od
nominalne kamatne stope jer dužnik preko otplate glavnice plača i dodatne troškove, osiguranje
kredita, uknjižavanje hipoteke i tako dalje. Projektujemo buduće kamate i glavnice koje će nam
dužnik otplaćivati po osnovu dugoročnog finansijskog plasmana, uzmemo efektivnu kamatnu
stopu, diskontujemo na sadašnji trenutak i uključujemo dugoročni finansijski plasman po toj
vrednosti.

Naknadno vrednovanje se vrši po amortizovanoj vrednosti (razlika između ove i one am v kod
hov koje se drže do roka dospeća, ovde nećemo imati amortizaciju diskonta odnosno premije jer
se dugorčni finansijski plasmani ne odobravaju uz diskont ili premiju.) Tako će ovde
amortizovana vrednost da bude = Inicijalna vrednost tj sadašnja vrednost –otplate glavnice –
obezvređenja ako dužnik ode u stečaj pa ne možemo da naplatimo ceo iznos dugoročnih
finansijskih plasmana. Isto kao malo pre samo nemamo –Am diskont tj -Am premija.

Ako damo nekome dugoročni fin plasman a taj neko da zalogu, stavi hipoteku na neku
nekretninu, da li ta zaloga utiče na vrednost našeg dugoročnog plasmana, generalno ne utiče,
zato što neka praksa pokazuje da je vrednost zaloge dva do tri puta veća od vrednosti plasmana i
zato zaloga koju mi uzimamo kada kao banka dajemo pozajmicu ne utiče na vrednost plasmana.
Jedino može da utiče u trenutku kada smo dali nekome kredit, on stavio hipoteku kao zalogu i mi
u knjigama treba da otpišemo vrednost našeg duga jer je vrednost hipoteke pala ispod vrednosti
plasmana, to se dešavalo u USA kada je došlo do krize na hipotekarnom tržištu. Banke su morale
da otpisuje svoje dugoročne finansijske plasmane jer je tržište nekretnina palo i zato što su cene
nekretnina pale i pale su ispod iznosa plasmana. Kada vrednost nekretnine koju smo uzeli u
zalogu padne ispod vrednosti plasmana moramo da otpišemo plasman na taj niži iznos
nekretnine, tj niži iznos zaloge. U normalnim okolnostima vrednost zaloge neće uticati na
vrednost plasmana jer će zaloga uvek biti drastično veća od vrednosti plasmana.

SOPSTVENI KAPITAL

Pasiva bilansa stanja.

Koje su osnovne karakteristike sopstvenog kapitala?

1) Reč je o kapitalu koji pripada vlasnicima, nastaje po osnovi ulaganja na svojinskoj osnovi.

2) Vlasnici po osnovu tog ulaganja na svojinskoj osnovi, po osnovu sopstvenog kapitala imaju
pravo na upravljanje tim preduzećem odnosno donošenje odluka na skupštini akcionara.

245
3) Sopstveni kapital nema unapred utvrđen rok dospeća, tj ako posmatramo going concern
princip nikad ne dospeva, tj dospeva tek u trenutku likvidacije preduzeća ali se taj trenutak ne
očekuje u nekoj sagledivoj budućnosti.

4) Sopstveni kapital izaziva isplate u vidu dividendi, u vidu raspodele dobitka, učešća u dobiti; a
te isplate, iznosi koji će se isplatiti zavisi od politike raspodele koje neko preduzeće vodi.

5) Za sopstveni kapital je karakteristično da može da se povećava eksternim putem, kada se vrši

emisija novog kola akcija, ili kada se vrše dodatne uplate od strane vlasnika a može da se
povećava i internim putem ako preduzeće vrši reinvestiranje tj zadržavanje ostvarenih dobitaka.

-Od čega zavisi u kom obliku će se javiti pozicija sopstvenog kapitala? To zavisi od pravne
forme u kojoj je neko preduzeće osnovano.

Kod društava lica ceo iznos sopstvenog kapitala je varijabilan, zato što imamo neograničenu
odgovornost vlasnika, vlasnici odgovaraju neograničeno, celokupno i solidarno svojom
imovinom samim tim zakon ne postavlja minimalne uloge koje vlasnici moraju da izvrše, samim
tim ceo iznos sopstvenog kapitala je promenljiv tj varijabilan.

Kod društava kapitala moramo da izvršimo podvajanje na stalni kapital (osnovni ili nominalni) i
na varijabilni deo sopstvenog kapitala. Ovakva klasifikacija postoji zato što vlasnici imaju
ograničenu odgovornost odnosno odgovaraju samo do visine unetih uloga u preduzeće i zbog
toga je neophodno u bilansu videti do kog iznosa odgovaraju vlasnici a to je iznos osnovnog
(stalnog, nominalnog) kapitala koji ne može da se menja pod uticajem poslovanja, a ostatak čini
varijabilni deo sopstvenog kapitala.

Primer: nismo radili

Kod društava kapitala možemo teorijski da razlikujemo neke različite koncepte (segmente)
kapitala, imamo stalni, osnovni tj nominalni kapital kao iznos kapitala do kojeg vlasnici
odgovaraju jer je to onaj iznos koji su oni uneli u preduzeće, kada se na taj osnovni, doda
varijabilni deo sopstvenog kapitala dobijamo tzv računski kapital. Kada od tog računskog
kapitala oduzmemo Neuplaćene upisane akcije i oduzmemo Otkupljene sopstvene akcije
dobijemo bilansni kapital i to je zapravo vrednost sopstvenog kapitala koji mi vidimo u pasivi
bilansa stanja. Postoji i efektivni sopstveni kapital koji ne možemo da vidimo u bilansu ali
možemo da ga obračunamo vanbilansno. Efektivni sopstveni kapital se dobija kada na Bilansni
kapital koji vidimo u bilansu dodamo Latentne rezerve. !!! U kojoj situaciji, pod kojim
okolnostima postoji jednakost između računskog kapitala, između bilansnog kapitala i između
efektivnog kapitala; onda kada imamo emisiju akcija koja je izvršena po nominalnoj vrednosti,
kad nemamo neuplaćene upisane akcije i otkupljene sopstvene akcije i kada nemamo latentne
rezerve onda postoji jednakost između ovih veličina.

STALNI KAPITAL

O stalnom, osnovnom, nominalnom kapitalu možemo da govorimo samo onda kada govorimo o
društvima kapitala – gde vlasnici odgovaraju do visine izvršenih uloga, kod društava lica, stalni
kapital ne postoji zbog neograničene odgovornosti vlasnika. Stalni kapital je nepromenljivi deo

246
sopstvenog kapitala čija je minimalna ukupna nominalna vrednost određena zakonom, a nekada
što po našem zakonu nije slučaj, a nekada je definisana i minimalna nominalna vrednost po
pojedinačnom ulogu ako je u pitanju DOO tj pojedinačnoj akciji ako je u pitanju akcionarsko
društvo. Kod nas imamo situaciju da zakon o privrednim društvima definiše samo minimalni
iznos ukupnog osnovnog odnosno stalnog kapitala koji se mora ostvariti prilikom osnivanja
društva. Stari zakon je definisao i pojedinačne udele/akcije, novi zakon to ne radi. Koliki je
minimalni osnovni odnosno stalni kapital kod DOO? Prema zakonu o privrednim društvima iz
2011. god 100 dinara :D A kod akcionarskih društava 3miliona dinara, nemamo propisan
minimalni iznos po jednom udelu tj jednoj akciji.

Koja je osnovna funkcija stalnog kapitala? Čemu on služi, zašto zakon propisuje koliki je
minimalan iznos stalnog kapitala? Po definiciji stalni kapital predstavlja zaštitni jastuk za
interese poverilaca odnosno treba da predstavlja garantnu supstancu za naplatu potraživanja
poverilaca. Taj stalni kapital se fiksira zakonom zato što predstavlja garantnu supstancu da će
poverioci naplatiti svoja potraživanja. Kada nastaju gubici ti gubici prvo smanjuju vlasnički
kapital pa tek onda poverilački. Što je veći stalni kapital to su poverioci sigurniji. Danas se
smatra da stalni kapital gubi ulogu garantne supstance zato što je njegov iznos previše mali da bi
mogao da zaštiti interese poverilaca, ako imamo situaciju za DOO samo 100 din minimalan
iznos a preduzeće već prvog dana poslovanja da napravi obaveze koje su deset puta veća od
100din. Taj stalni kapital od 100 din neće biti garantna supstanca za naplatu potraživanja, to je
samo teorijska uloga, što ga zakon više smanjuje on gubi tu ulogu. Danas šta se smatra zaštitom
interesa poverilaca? Pošto po zakonu vidimo da suštinski to nije, iako formalno treba da
predstavlja. Ono u čemu poverioci danas vide više garantnu supstancu nego što je to iznos
stalnog kapitala, to je profitabilnost, jer profitabilnost povećava varijabilni deo sopstvenog
kapitala. Danas se pod garantnom supstancom podrazumeva ceo iznos sopstvenog kapitala i
stalni deo i varijabilni deo koji se povećava pod uticajem profitabilnog poslovanja preduzeća, a
ne više samo taj osnovni nepromenljivi deo stalnog kapitala.

-Da li je moguće menjati visinu stalnog kapitala? – Iako naziv stalni nepromeljivi deo kapitala
upućuje na to da ne možemo da menjamo njegovu visinu, ipak to nije tako. Možemo da menjamo
njegovu visinu ali je taj proces izuzetno dug i zahteva zapravo posebnu proceduru koja je često
ume dugo da traje. Nije tačno da ne možemo da menjamo stalni kapital, možemo ali se to dešava
u suštini jako retko i sporadično, a kada se desi zahteva posebnu proceduru koja ume dugo da
traje. Kad menjamo taj stalni kapital, prvo skupština društva mora da se složi sa tim i mora da
donese odluku dvotrećinskom većinom što nije uvek jednostavno da bi se išlo na promenu
stalnog kapitala. Ako hočemo da povećamo stalni kapital emisijom akcija moramo da tražimo
dozvolu od Komisije za hov i kad ona da tu dozvolu to može da traje i zato se kaže da je to stalni
kapital jer se retko menja i procedura dugo traje a ne zato što znači da se nikad ne može
promeniti njegov iznos. Kad smanjujemo stalni kapital možemo da idemo do minimuma stalnog
kapitala koji je propisan zakonom za tu pravnu formu. Kod nas se u praksi javljaju dva tipa
društava kapitala, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo.

U okviru koje pozicije kod DOO tražimo stalni kaptal? – U okviru pozicije Udeli u osnovnom
kapitalu, udeli članova društva. Udeli se uvek vode po nominalnoj vrednosti, to generalno važi
za taj stalni osnovni kapital bez izuzetka. Gledamo koliki broj udela imamo, gledamo kolika je
nominalna vrednost * broj emitovanih udela i po tom iznosu bilansiramo ovaj račun udeli u
osnovnom kapitalu, udeli članova.

247
Od čega zavisi da li će prilikom osnivanja DOO se javiti pozicija neuplaćeni upisani udeli? –
Zavisi od toga da li će ceo iznos upisanih udela odmah biti uplaćen ili će se koristiti mogućnost
koju sam zakon nudi. Zakon nudi mogućnost da 25% uplatimo odmah, a ostatak u naredne 2
godine. Ako koristimo tu zakonsku mogućnost, ako članovi društva ne uplaćuju sve udele
odmah, onda će se javiti pozicija Neuplaćeni upisani udeli i ta pozicija je korektivni račun računa
Udeli u osnovnom kapitalu i taj račun svodi iznos na računu Udeli u osnovnom kapitalu na iznos
koji je i upisan i uplaćen do tog trenutka koji posmatramo.

-Na koji način se može povećati vrednost udela tj do povećanja osnovnog kapitala kod DOO?

1. Emitovanje novih udela moramo da ponudimo pravo preče kupovine postojećim vlasnicima,
ukoliko oni odbiju da kupe te nove udele i saglase se sa prijemom novih članova u društvo, onda
te udele možemo da prodamo trećim licima i dolazi do povećanja stalnog tj osnovnog kapitala
kod DOO. I zbog te procedure se kaže da kapital DOO nije mobilan, jako teško se menja
vlasnička struktura, vlasnici su čvrsto vezani za samo preduzeće. DOO je mnogo konzervativnija
pravna forma nego akcionarsko društvo. Ne postoji berza udela.

2. Povećanjem nominalne vrednosti pojedinačnog udela, ne idemo na emisiju novih udela,

onda postojeći vlasnici za to povećanje nominalne vrednosti po pojedinačnom udelu moraju da
izvrše doplatu u samo preduzeće.

-Kako smanjujemo vrednost udela? –

1. Vršimo otkup i poništenje udela kada jedan od vlasnika želi da napusti društvo a postojeći
vlasnici ne žele da primaju nove članove društva, onda oni otkupe udele vlasnika koji napušta i
pošto ne žele nove vlasnike vrše poništavanje udela.

2. Smanjenjem nominalne vrednosti po pojedinačnom udelu jer smatramo da nam je stalni

kapital previse visok i zbog toga isplaćujemo razliku vlasnicima.

Kod akcionarskih društava: se stalni kapital pokazuje u okviru pozicije Akcijski kapital, s tim što
za razliku od DOO kod koga smo imali samo 1 račun Udeli, ovde imamo dublje rasčlanjavanje,
Akcijski kapital po osnovu običnih akcija i Akcijski kapital po osnovu preferencijalnih akcija,
oba se vrednuju po nominalnoj vrednosti. Stalni kapital se uvek vrednuje po nominalnoj
vrednosti. Broj emitovanih i prodatih akcija * njihova nominalna vrednost, to čini vrednost
akcijskog kapitala.

Zbog čega postoji potreba podvajanja Akcijskog (stalnog) kapitala na obične i preferencijalne
akcije? Zato što je reč o akcijama koje nose različitu vrstu odnosno različit obim prava i u
bilansu se zahteva da te dve pozicije budu odvojeno prikazane. Obične akcije daju pravo glasa i
daju pravo na dividendu čiji iznos nije unapred poznat. Preferencijalne akcije ne daju pravo
glasa, daju pravo na fiksnu dividendu i pri tom vlasnici preferencijalnih akcija imaju
preferencijalni tretman u trenutku kada se naplaćuje dividenda i kada se naplaćuje likvidacioni
ostatak kada dolazi do kraja preduzeća.

Na koja dva načina može da bude osnovano akcionarsko društvo? –AD može biti osnovano
simultano – znači da se istovremeno uplaćuje ceo iznos upisanih akcija. Pored simultanog postoji

248
i sukcesivno osnivanje i ono podrazumeva da se jedan deo upisanih akcija uplati odmah a drugi
deo u okviru zakona predviđenog roka, rekli smo 25% po novom zakonu odmah a ostatak u
naredne dve godine od trenutka osnivanja. I ako imamo to sukcesivno osnivanje posledica po
bilans: javlja se pozicija Neuplaćeni upisani akcijski kapital i to je korektivni konto konta
akcijski kapital i svodi vrednost akcijskog kapitala koji je upisan i uplaćen u tom trenutku.

!!! Otkud to da u kontnom okviru pozicija Neuplaćeni upisani kapital može da se javi i u Aktivi i
u Pasivi kao odbitna pozicija Akcijskog kapitala. Prvo prilikom sukcesivnog osnivanja ide u
pasivu kao odbitna pozicija akcijskog kapitala jer u suštini predstavlja korektivni konto akcijskog
kapitala, svodi ga na iznos koji je uplaćen i upisan do tog trenutka. Do 2008. god uopšte nije
postojala opcija da ide u pasivu kao odbitna pozicija, zbog čega? Zato što akcije nose svoja prava
i mogu se iskoristiti tek onda kada su uplaćena, jer tek tada se registruje da vlasnik poseduje te
akcije. Tu poziciju možemo da je posmatramo i kao potraživanje koje društvo ima prema
akcionarima. Kada se vrši reklasifikacija iz pasive u aktivu, kada društvo uputi poziv
akcionarima da izvrše uplatu preostalog dela, npr ako im 20.12. upute poziv na kraju 31.12. ta
pozicija mora biti u aktivi jer će u kratkom roku u januaru ona će biti pretvorena u gotovinu.

-Na koji način možemo da smanjimo akcijski kapital?

Zašto bi smanjivali? -brojni racio pokazatelji se izračunavaju tako što se u odnos stavlja nešto sa
akcijskim kapitalom, ako je on preterano visok, pokazatelji će biti mali i slaće loš signal da
preduzeće loše posluje, zato preduzeće želi da uskladi visinu akcijskog kapitala sa stvarnim
odbimom poslovanja. Zato se ide ponekad na smanjenje akcijskog kapitala.

1. Smanjenje nominalne vrednosti po jednoj akciji i da razliku između više i niže vrednosti
isplatimo akcionarima.

2. U praksi se češće sreće otkup i poništenje akcijskog kapitala preduzeća prvo moraju da
otkupe akcije!!! Otkup sam ne smanjuje AK već zajedno sa poništenjem. Kada otkupimo
sopstvene akcije u tom trenutku bilansiramo: u pasivi kao odbitnu poziciju čitavog sopstvenog
kapitala (ne samo akcijskog kapitala). Do 2008. god te otkupljene akcije su bile u aktivi kao
kratkoročna finansijska ulagala ali je onda regulator rekao da to nisu ulaganja u tuđe akcije već
ulaganja u naše akcije i ne mogu biti u aktivi, moraju biti odbitna pozicija Sopstvenog kapitala.
Kad od ukupne vrednosti sopstvenog kapitala oduzmemo otkupljene sopstvene akcije dobijamo
vrednost kapitala koji se nalazi kod spoljnih akcionara, to je bitno jer samo akcije koje se nalaze
kod spoljnih akcionara nose pravo na dividende i pravo glasa, jer kada se otkupe ne daju nikome
pravo na dividendu i prago glasa, one tada pripadaju preduzeću - društvu. OD 2008, otkupljene
sopstvene akcije su odbitna pozicija sopstvenog kapitala i svode visinu kapitala na vrednost koji
se nalazi kod spoljnih akcionara samo akcije koje se nalaze kod njih nose obim prava nose pravo
na dividendu i pravo glasa ako su u pitanju obične akcije. Kada preduzeće otkupi akcije ima
godinu dana da odluči da li će akcije da vrati u promet, da proda novim akcionarima ili će akcije
da poništi. Tek ako donese odluku da ih poništi tek tad se smanjuje akcijski kapital. U trenutku
otkupa se smanjuje ceo sopstveni kapital a u trenutku poništenja onda se smanjuje vrednost
akcijskog kapitala.

249
Zbog čega uopšte preduzeće želi da otkupi akcije svojih akcionara, imamo preduzeće koje šalje
ponude svojim akcionarima da od njih otkupi akcije i onda se te akcije zovu otkupljene
sopstvene akcije. Motivi za otkup sopstvenih akcija:

1. razlog da se poveća zarada po akciji EPS (Neto dobitak / broj običnih akcija u opticaju)
otkupljene sopstvene akcije se u tom raciju ne računaju i ako ih otkupimo mi smanjujemo br
običnih akcija u opticaju i povećavamo obračunatu zaradu po akciji. Pokazalo se da povećanje
EPS dovodi do rasta vrednosti preduzeća na berzama.

2. motiv da se akcionarima vrati višak gotovine koji je trenutno stvoren umesto da se povećaju
dividende. To znači da preduzeće u nekom trenutku ima neočekivano velike iznose gotovine i
hoće nekako tu gotovoinu da vrati svojim akcionarima, međutim neće da vrati gotovinu tako što
će povećati dividende, nego će ponuditi ogromne cene za njihove akcije, uzeće akcije i
akcionarima će dati gotovinu. Zašto u tim okolnostima neće isplatiti veće dividende već
akcionarima daje gotovinu a od njih uzima akcije, zato što ako poveća dividende jednom onda
mora uvek da održava taj nivo dividendi a nije siguran da li će tu gotovinu imati u budućem
periodu. Najgore što može da se desi za preduzeće gde postoje kvalitetna finansijska tržišta je da
smanji iznos objavljenih dividendi, to automatski bez izuzetaka dovodi do pada vrednosti akcija
– teorija signalizacije. Da se to ne bi dešavalo, da preduzeće smanjuje dividende, ono vraća
akcionarima višak gotovine kroz otkup akcija a ne kroz povećane dividende.

3. zaustavljanje pada cena akcija: dobar primer za to je crni ponedeljak 19.10.1987. koji je
predstavljen u filmu vuk sa wall streeta, gde je došlo do najvećeg procentualnog pada akcija u
istoriji u jednom danu. Do pada je došlo zbog dejstva psiholoških faktora, menadžeri velikih
kompanija npr Coca cola su otkupljivali sopstvene akcije da bi pokazale investitore da je taj pad
akcija do kojeg je došlo nerealan, da oni veruju da te akcije zapravo više vrede nego što pokazuje
tržište. Kroz povećan otkup akcija povećavali su tražnju za tim akcijama i došlo je do rasta cena
tih akcija na tržištima.

4. Kada dajemo menadžerima bonuse u vidu akcija – menjadžere nagrađujemo u akcijama i onda
otkupimo akcije od svojih akcionara i te akcije dajemo menadžerima odnosno dajemo im bonuse
u vidu akcija.

5. ono što je bilo popularno kod nas – stvaranje željene strukture akcionara – npr. postoje tri
vlasnika i jedan se uvek buni, nezadovoljan je ne želi da donosi odluke itd i dvojica se dogovore
da daju ponudu tom jednom akcionaru da otkupe njegove akcije po znatno većoj vrednosti nego
što je na tržištu, ako on pristane, otkupe drugi akcionari i time izbacuju nepoželjnog akcionara. U
nekim zemljama na zapadu je zabranjeno, kod nas je još uvek dozvoljeno – preduzeća su
prilikom privatizacije koristila ovaj postupak da bi izbacivala određene akcionare iz strukture
koje ne žele u vlasničkoj strukturi.

Otkupili smo akcije zbog nekog od ovih motiva i doneli smo odluku da poništimo te akcije. U
trenutku kada poništavamo akcije smanjuje se vrednost akcijskog kapitala. Vrednost akcijskog
kapitala smanjujemo po nominalnoj vrednosti, iznos koji smo poništili (broj akcija) * nominalna
vrednost tih akcija. Razlika između toga za koliko smo otkupili akcije i te nominalne vrednosti
po kojoj moramo da poništimo ide na Rezerve. Ako smo otkupili po vrednosti koja je manja od
nominalne, akcionari dali 1000, mi njima 800 dovodi do rasta Rezervi, mi kao preduzeće smo na

250
dobitku. Ako smo otkupili po vrednosti koja je veća od nominalne to dovodi do smanjenja
Rezervi. Akcionari dali 800 mi njima 1000.

Ograničenja: U Evropskoj uniji postoji zakon da do 10% možemo da otkupimo sopstvenih

akcija!!! U USA to ograničenje ne postoji i ti otkupi su tamo ogromni, mnogo veći nego redovne
transakcije sa akcijama.

Kako možemo da povećamo osnovni akcijski kapital?

1. Povećavamo nominalnu vrednost po jednoj akciji i da zatražimo od akcionara da izvrše uplatu

za tu razliku, za to povećanje.

2. Međutim ono što se mnogo češće dešava je da se akcijski kapital povećava putem emisije
novog kola akcija.

Oblici emisija novog kola akcija: Imamo redovno povećanje, uslovljeno povećanje i imamo
odobreno povećanje.

Redovno povećanje – redovna emisija novog kola akcija: preduzeće želi da dođe do dodatnog
kapitala i ide na emisiju novog kola akcija, u suštini preduzeća uvek pokušavaju da se zaduže,
ako ne mogu a imaju investicioni projekat koji žele da finansiraju onda idu na redovnu emisiju
novog kola akcija. Prvo moraju da dobiju dozvolu komisije za hov, ako im komisija za hov da
dozvolu oni idu na emisiju novog kola akcija. Da li emisija novog kola akcija može da se izvrši
da se prodaju akcije po iznosu ispod nominalne vrednosti, mogu osim ako nije reč o prvoj
emisiji. Pri IPO – prvoj emisiji ne možemo da emitujemo akcije ispod nominalne vrednosti, pri
svakoj narednoj emisiji možete da prodate akcije ispod nominalne vrednosti. Hitno nam trebaju
sredstva, ne možemo na tržištu da postignemo bolju vrednost, prodajemo po toj vrednosti koja je
ispod nominalne vrednosti. U knjigovodstvu kao posledica toga se javlja Disažio tj. smanjenje
kapitalnih rezervi pošto ažio je kapitalna rezerva samo smo je mi nazvali na prvoj godini ažio, u
suštini to su kapitalne rezerve, ti termini se više ne koriste.

Uslovljeno povećanje – uslovljena emisija akcija – to znači da akcije emitujemo zbog neke
odluke koju smo doneli u prošlosti koja od nas to zahteva. Emisija konvertibilnih hov –
emitujemo konvertibilne obveznice, konvertibilne preferencijalne akcije, varante to znači da u
nekom trenutku u budućnosti recimo za 3 god moramo da izvršimo konverziju iz tih
konvertibilnih hov u obične akcije i moramo da izvršimo emisiju novog kola akcija. Zato je
uslovljeno, uslovljeno je odlukom koju smo doneli ranije kada smo emitovali te hibridne hov. Još
jedan od razloga ako dajemo menadžerima bonuse u vidu akcija ako ostvare neki target i ako
ostvare taj target mi idemo na emisiju novog kola akcije i dajemo menadžerima bonuse u vidu
akcija, oni postaju vlasnici odnosno ulaze u vlasničku strukturu. Kod fuzije može da se nađe
ovakav tip emisije – kad se dva preduzeća fuzionišu pa razmenjuju međusobno akcije – doneta je
odluka da se za dve godine ide u fuziju koja će se finansirati razmenom akcija, za dve godine kad
dođe do fuzije moramo da emitujemo naše akcije da bismo dali ovom drugom preduzeću. Putem
uslovljene emisije akcije po zakonu možemo da povećamo najviše do 50% postojeće vrednosti
akcijskog kapitala.

251
Odobreno povećanje – ako se na osnivačkoj skupštini akcionara kaže da menadžeri smeju da
emituju novo kolo akcija u naredne dve godine bez potrebe da prethodno sazivaju skupštinu
akcionara, pošto je to mlado preduzeće kojem će možda hitno biti potreban kapital za
finansiranje nekog projekta na osnivačkoj skupštini se odobrava da u naredne dve godine izvrši
emisiju novog kola akcija bez da se gubi vreme na sazivanju skupštine akcionara. Ta emisija
mora da bude u skladu sa zakonom i mora da bude nadgledana od strane Nadzornog odbora ali
nema potrebe da se saziva skupština akcionara i da se ulazi u klasičnu proceduru. Ovim putem ne
smemo da emitujemo više od 50% postojeće vrednosti akcijskog kapitala.

-Kako emisija novog kola akcija utiče na postojeću vlasničku strukturu - menja je odnosno
postojećim akcionarima smanjuje učešće u sopstvenom kapitalu, zbog toga oni su uvek za to da
se ide na zaduživanje i da se tako pribavlja kapital. Dolaze novi vlasnici i dolazi do
razvodnjavanja vlasničke strukture.

-Kada je opravdano da pri emisiji novog kola akcija, postojećim akcionarima ponudimo akcije
pod povoljnijim uslovima, nižim cenama nego što ćemo da ponudimo novim akcionarima:
opravdano onda kada je Sopstveni kapital veći od Osnovnog kapitala. To znači da imamo i neki
varijabilni deo Sopstvenog Kapitala, imamo neke Rezerve i Neraspodeljena dobit, to su stvarali
postojeći akcionari tako što su se u prošlosti odricali isplata po osnovu dividendi, pristajali su na
reinvestiranje dobitka. Kad se vrši emisija novog kola akcija, novi akcionari stiču učešće u celom
Sopstvenom kapitalu i u tim rezervama i u toj dobiti koje su stvarali postojeći akcionari i zbog
toga je opravdano ponuditi nove akcije pod povoljnijim uslovima nego što to nudimo novim
akcionarima.

-Kako izdavanje (emisija) gratis akcija i dividendnih akcija utiče na Osnovni kapital i kako utiče
na celu poziciju Sopstvenog kapitala? Na isti način utiču.

Gratis akcije su akcije koje se izdaju na teret Rezervi društva, svaki akcionar dobija određeni
broj akcija proporcionalno svom učešću u Sopstvenom kapitalu i zato se često kaže da se one
samo zovu gratis i nisu besplatne. Ako akcionari dobijaju te akcije na teret rezervi, te akcije su
stvarali ti isti akcionari, reinvestirali su svoj dobitak, nisu uzimali dividende u prošlosti, odricali
su se svog dobitka. Kada se emituju na teret rezervi, povećava se Akcijski kapital a smanjuju se
Rezerve. Emisijom gratis akcija Osnovni kapital se povećava (!!! Osnovni i Sopstveni kapital
nisu iste veličine, Osnovni kapital je Akcijski kapital, a Sopstveni kapital je Akcijski kapital plus
Varijabilni deo Sopstvenog kapitala), Akcijski kapital se povećava, a Sopstveni se ne menja, već
se menja samo struktura.

Isti je efekat i kad imamo dividendne akcije. Gratis akcije se emituju u bilo kom trenutku – kada
društvo želi „da nagradi akcionare“, a dividendne akcije se emituju kada preduzeće nema keš da
isplati dividende, i umesto da akcionarima da dividende ono im daje dividendne akcije u
protivvrednosti i to znači da se: smanjuje Neraspodeljena dobit, a povećava se Akcijski kapital.
Osnovni kapital je povećan jer se emituje novi broj akcija, ne menjaju Sopstveni kapital već
samo menjaju njegovu strukturu. Smanjuje se varijabilni deo a povećava se osnovni deo
sopstvenog kapitala.

252
-Kako se bilansira promenljivi deo –varijabilni deo Sopstvenog kapitala?

Varijabilni deo SK čine: Otvorene Rezerve - možemo da ih vidimo na bazi bilansa (postoje i
latentne rezerve i ne možemo ih videti u bilansu i nastaju primenom načela opreznosti),
Neraspodeljena dobit – iz tekuće godine ili iz prethodnih godina. to su pozitivne komponente
Varijabilnog dela SK. Odbitne komponente su Nepokriveni gubitak –iz tekuće ili prethodnih
godina i Otkupljene sopstvene akcije.

Prema načinu na koji nastaju imamo tri tipa rezervi: kapitalne rezerve, rezerve iz dobiti i
revalorizacione rezerve i sva tri tipa čine Otvorene Rezerve i one povećavaju varijabilni deo SK.

1. Kapitalne rezerve nastaju uvek kao posledica toga što akcionari uplaćuju u društvo iznos
iznad nominalne vrednosti njihovih akcija koju u datom trenutku poseduju, sve što vlasnik ikada
uplati u društvo na tekući račun ide na račun Kapitalne rezerve. Primeri na koji način mogu
nastati:

o kada se emituje novo kolo akcija i kada vlasnik kupi akcije za iznos koji je viši od
nominalne vrednosti – ažio ili emisiona premija i predstavlja povećanje kapitalnih
rezervi;
o Kada se pri uslovljenom povećanju akcijskog kapitala od vlasnika se zahteva da izvrše
dodatne uplate – ako imamo konvertibilne obveznice ili konvertibilne preferencijalne
akcije i hoćemo da ih konvertujemo u obične akcije i od vas se zahteva da uplatimo
određeni iznos na tekući račun društva, to što vlasnici za pretvaranje doplaćuju iznos
preko nominalnog iznosa ide na račun kapitalne rezerve;
o Kada se vrši otkup sopstvenih akcija po vrednosti koja je manja od nominalne – vlasnici
su uplatili neki iznos kada su došli u preduzeće a mi od njih sad otkupljujemo po iznosi
koji je manji i to znači da su oni platili više nego što je trebalo kada su došli u preduzeće
i taj viši iznos ide na kapitalne rezerve. Npr. oni dali 1000 kad su dolazili, mi njima sada
800, više platili 200 i to ide na kapitalne rezerve.
o Na kapitalne rezerve idu i direktne uplate akcionara na tekući račun društva jer oni
uplaćuju i ne dobijaju zauzvrat nikakve akcije (Duguje TR a Potražuju Kapitalne
Rezerve).

Kapitalne rezerve služe za pokriće gubitka, s tim kad gub pokrivamo, prvo koristimo
Neraspodeljeni dobitak iz prethodnih godina, pa onda koristimo Zakonske rezerve pa onda ako to
nije dovoljno koristimo Kapitalne rezerve. Ako Kapitalne rezerve nisu neophodne za pokrivanje
gubitka onda možemo da ih koristimo u druge svrhe.

Zakonske rezerve – rezerve iz dobiti, nastaju kao posledica ostvarivanja pozitivnog periodičnog
rezultata koji je zadržan u preduzeću (a ne na osnovu uplata vlasnika), i umesto da isplati
dividende, preduzeće odluči da reinvestira dobitak. Zbog čega bi preduzeće odlučilo da
reinvestira dobitak umesto da ga raspodeli kroz dividende? Postoje različiti motivi:

Jedan od motiva je jačanje osnovnog kapitala, u smislu da osnovni kapital treba da predstavlja
garantnu supstancu za naplatu potraživanja poverilaca i što je veći varijabilni deo sopstvenog
kapitala, što su veće rezerve iz dobiti to je zaštićeniji osnovni kapital jer kad nastaje gubitak,
gubitak prvo smanjuje varijabilni deo kapitala, odnosno prvo smanjuje rezerve pa tek onda kao

253
nužno zlo smanjuje osnovni odnosno stalni kapital. Što je veći varijabilni deo sopstvenog
kapitala – rezerve, to je osnovni stalni kapital sigurniiji, manja je verovatnoća da će on biti
smanjen usled posledica lošeg poslovanja, usled gubitaka koje preduzeće generiše. Da bi štitilo
svoj osnovni kapital preduzeće mora da povećava rezerve.

Drugi motiv je poboljšanje finansijske strukture: u smislu da se povećava učešće sopstvenog

kapitala u ukupnoj pasivi, ako reinvestiramo dobitak, ako formiramo rezerve iz dobiti mi na taj
način povećavamo sopstveni kapital, povećavamo varijabilni deo sopstvenog kapitala, samim tim
povećavamo učešće sopstvenog kapitala u ukupnu pasivu i jačamo finansijsku strukturu i
investitori nas percipiraju kao sigurnije preduzeće. Racio pokazatelj tzv. racio sigurnosti
pokazuje učešće sopstvenog kapitala u ukupnoj pasivi, raste ako rastu rezerve jer rastom rezervi
povećavamo sopstveni kapital i na taj način zapravo postajemo sigurnije preduzeće i investitori
imaju manje očekivane stope prinosa.

Poslednji motiv: poboljšanje likvidnosti, kad ostvarimo dobitak, na nama su dve opcije, da li
ćemo da raspodelimo dobitak kroz dividende ili ćemo reinvestirati dobitak i formiramo rezerve
iz dobiti. Ako odustanemo od isplate dividendi mi na taj način štitimo likvidnost u tom trenutku,
umesto da vlasnicima isplatimo dividende iz dobitka, mi taj dobitak reinvestiramo, vraćamo ga u
preduzeće i formiramo rezerve i štitimo svoju likvidnost zato što nismo imali odliv novčanih
sredstava jer nismo isplatili dividende umesto toga smo reinvestirali dobitak i povećali rezerve iz
dobiti.

Osnovne vrste rezerve iz dobiti:

1. zakonske rezerve – zakon zahteva od preduzeća, radi sigurnosti da preduzeće formira

određeni iznos rezervi tako što reinvestira deo ostvarenog dobitka. Što je veći SK veća je
sigurnost. Zakonski minimum rezervi iz dobiti je 10% vrednosti akcijskog kapitala moraju da
čine rezerve, u nekim zemljama dok se ne ispuni ovaj zahtev preduzeće ne sme da isplaćuje
dividende. Naravno ako je veći iznos od tog zakonskog minimuma, preduzeće može rezerve da
koristi i za druge svrhe ne mora da iz koristi za pokriće gubitka, može da emituje gratis akcije,
dividendne akcije.

2. Postoje slobodne rezerve iz dobiti gde samo preduzeće uređuje koji iznos rezervi iz dobiti će
formirati, ne obavezuje ga zakon. Zakon o privrednim društvima ga obavezuje da ima min 10%
akcijskog kapitala, pored toga preduzeće ima slobodu da formira iznos rezerve iz dobiti, da
reinvestira dobitak koji ono smatra da treba da bi postigli neke motive. U okviru slobodnih
imamo: ostale i statutarne. Razlika između ostalih i statutarnih: Ostale rezerve su one koje
preduzeće može u nekom trenutku u nekoj godini može da formira kao posledica diskrecione
odluke. Npr: ove godine nam treba da reinvestiramo 100% dobitka jer planiramo istraživačko
razvojni projekat. Statutarne su one koje su određene samim statutom društva, prilikom samog
osnivanja društva iako zakon zahteva 10% akcijskog kapitala kao min, mi ćemo imati uvek 25%.
I jedne i druge rezerve su slobodne jer zakon ne primorava preduzeće na njihovo formiranje, ali
ove ostale su posledica neke diskreione odluke koje se donosi u atojnoj godini zbog trenutnih
potreba preduzeća, a statutarne su regulisane samim statutom.

254
3. Revalorizaicone rezerve nastaju uvek kada se neka imovina dobrovoljno ili obavezno
naknadno vrednuje po fer vrednosti kroz kapital odnosno fer vrednosti kroz ostali ukupan
rezultat. I te revalorizacione rezerve treba da pokažu ukupno povećanje odnosno. ukupno
smanjenje fer vrednosti neke imovine, od trenutka sticanja – nabavke do trenutka koji
posmatramo. !!!- na ispitu Pričamo o kapitalnim rezervama, rezervama iz dobiti i o
revalorizacionim rezervi, treba da pričamo za naknadno vrednovanje nematerijalne i materijalne
imovine po fer vrednosti i HoV raspoloživih za prodaju jer se i jedna i druga imovina vrednuju
po FV kroz kapital odnosno kroz revalorizacione rezerve.

- Bilansiranje promenljivog (varijabilnog) kapitala kod društava lica: U knjizi finansijsko

računovodstvo – 1. godina 93-96. str ide priča o ovome. Kod društva lica, inokosnog društvo –
ceo iznos sopstvenog kapitala je varijabilan (menja se stalno svakom poslenom transakcijom) jer
vlasnici odgovaraju neograničeno i solidarno celokupnom svojom imovinom pa nema potrebe da
zakon definiše minimum. Kod inokosnog preduzeća imaćemo jedan račun Inokosni kapital, kod
ortačkog ćemo imati onoliko računa ortačkog kapitala koliko ima ortaka u društvu, kod
komanditnog društva moramo da imamo 1 komplementara i 1 komanditora što znači da ćemo
imati bar 2 računa, komplementar odgovara neograničeno i solidarno a komanditor samo do
visine izvršenih uloga. Posebno naglasiti: postoji lični račun vlasnika, to je zajednička
karakteristika svih društava lica – taj račun se vodi tokom godine da bi se na njegovoj potražnoj
strani videlo koji iznos sredstava je vlasnik povlačio iz preduzeća na ime pokrića ličnih rashoda.
Taj račun tokom godine na dugovnoj strani evidentira iznose koji su isplaćeni vlasniku da bi
pokrio lične rashode, a on se gasi na kraju godine tako što on Potražuje a Duguje ili Inokosni
kapital ili Ortački kapital ili Kapital komplementara ili Kapital komanditora. Ako vlasnik uzme
10000 da bi pokrio lične rashode, onda će Dugovati lični račun vlasnika a Potraživati Tekući
račun. A ako povuče 10000 jer mu ne treba toliko kapitala uopšte u poslovanju, onda će
Potraživati Tekući račun i Dugovati direktni račun Sopstvenog kapitala. Kada se ostvari rezultat
dobitak ili gubitak on se direktno prepisuje Sopstvenom kapitalu, nema pozicija nerapsodeljeni
dobitak ili nepokriveni gubitak, direktno se za iznos dobitka povećava ili smanjuje za iznos
gubitka sopstveni kapital jer taj dob ili gub u celosti pripada vlasnicima i nema prethodne odluke
o tome kako će se dobitak raspodeljivati odnosno kako će se gubitak pokrivati, nema skupštine
koja donosi odluke, već sami vlasnici se dogovaraju među sobom, odnosno inokosni sam donosi
odluku.

POZAJMLJENI KAPITAL

Osnovne karakteristike pozajmljenog kapitala:

1. To je kapital koji potiče od poverilaca i nastaje kao posledica ulaganja na poverilačkoj tj

kreditnoj osnovi.
2. ima unapred utvrđen rok dospeća
3. ne daje pravo na upravljanje
4. izaziva isplate koje su uglavnom unapred utvrđene (visina i definisana dinamika) u vidu
kamate (zarade poverilaca) i u vidu otplate glavnice.

Osnovno raščlanjavanje pozajmljenog kapitala u pasivi bilansa stanja:

255
1. Rezervisanja 2. obaveze i 3. Pasivna vremenska razgraničenja

Rezervisanja predstavljaju posebnu bilansnu poziciju kojom se bavi MRS 37.

Rezervisanja predstavljaju sadašnju obavezu čiji tačan iznos i rok dospeća nisu poznati u
trenutku nastanka ali se i iznos i rok dospeća mogu pouzdano proceniti. Iz konceptualnog okvira
definicija sadašnje obaveze: iznos i rok dospeca obaveze mogu biti ili tačno utvrđeni ili
pouzdano procenjeni, nešto od ta dva mora biti zadovoljeno da bi neka obaveza bila priznata kao
sadašnja obaveza. To je dodato zbog rezervisanja, jer ne znamo koliko ćemo isplatiti i kada će
dospeti na naplatu a iz iskustva možemo da pouzdano procenimo.

Dva osnovna cilja zašto formiramo rezervisanja – sadašnja obaveza na dan bilansa:

1. da bismo realno prikazali imovinsko finansijski položaj preduzeća na što tačniji način jer kad
ne bismo imali rezervisanja priznata u pasivi to bi dovelo do potcenjenosti (obaveza)
pozajmljenog kapitala i do precenjenosti neto imovine tj sopstvenog kapitala i ne bismo imali
realan finansijski položaj. Da formiramo sadašnju obavezu.

2. da bismo prikazali realan prinosni položaj u preduzeće, zato što formiranje rezervisanja
dovodi do stvaranja rashoda u trenutku kada su rezervisanja formirana. Kad formiramo
rezervisanja iako nemamo isplate po osnovu tih rezervisanja moramo priznati rashode po osnovu
rezervisanja u tom trenutku, nezavisno od toga sto nemamo isplate (već će isplate u nekom
budućem periodu). U kratkom roku poštujemo tokove rentabiliteta odnosno princip nastanka
poslovnog događaja, moramo formirati rezervisanja i priznati rashode da bi imali realan
periodični rezultat.

Razlike između rezervisanja i drugih pojmova: dodati sa prezentacija!!!

 Razlike između rezervisanja i rezervi zbog terminološke sličnosti (nikako zbog

suštinske), u praksi se redovno dešava da se mešaju pojmovi iako su rezervisanja
predstavljaju pozajmljeni kapital tj obaveze a rezerve su sastavni deo sopstvenog
kapitala.
 Razlika izmedju rezervisanja i obaveza i rezervisanja i pvr, se pravi samo da bi videli da
obaveze i pvr predstavljaju sadašnju obavezu čiji je iznos i rok dospeća tačno poznat na
dan bilansa a da kod rezervisanja iznos i rok dospeća nisu tačno poznati na dan bilansa ali
se mogu pouzdano proceniti. Zbog čega se pravi razlika između obaveza i pvr: Ako
imamo obavezu prema dobavljačima imamo obavezu po osnovu rashoda koji je nastao a
mi ga nismo još uvek platili, na osnovu fakture znamo tačan iznos ili npr. iz radnih lista
vidimo obaveze prema zaposlenima. Obaveze se uvek knjiže na bazi sastavljenog
dokumenta, a pvr se knjiže na osnovu obračuna koji pravi samo preduzeće jer dokument
na bazi kojeg bi se knjižila promena još nije stigao u preduzeće. Npr. u decembru nisu
priznati troškove električne energije, moramo priznati u decembru, nemamo fakturu –
nismo je dobili, moramo na bazi potrošnje na strujomeru da vidimo i pomnožimo sa
cenom Kwh da obračunamo iznos i to su pvr (troškovi koji se obično plaćaju u narednom
periodu nego što su nastali).
 Razlika između rezervisanja i potencijalnih obaveza, jasna razlika postoji jer rezervisanja
postoje na dan bilansa samo što njihov iznos i rok dospeća nisu poznati ali ih možemo

256
 pouzdano proceniti, a potencijalne obaveze ne postoje na dan bilansa nego će nastati u
budućnosti ako nastane neki događaj na koji samo preduzeće ne može da utiče.

Tri osnovna uslova da bismo priznali rezervisanja na dan bilansa:

1. mora da je reč o: Sadašnjoj obavezi koja je nastala kao rezultat prošlog događaja. Prema
standardu Sadašnja obaveza postoji ako je na dan bilansa verovatnije da postoji nego da ne
postoji. Rezervisanja kao pozicija su podložna procenjivanju i sam računovođa mora da izvrši
procenu da li treba formirati rezervisanje ili ne, na bazi toga što treba da proceni da li je
verovatnije da sadašnja obaveza postoji ili ne postoji. Nije problem kada su date garancije u
garantnom roku, jer tad znamo da je prošli događaj, nije problem kad je menadžer javno dao reč
“ako niste zadovoljni vratićemo vam novac” zna se da se radi o prošlim događajima. Problem se
javlja kod sudskih sporova, pošto postoji obaveza da se formiraju rezervisanja za troškove
sudskog spora i mi u nekom trenutku ne znamo da li ćemo spor dobiti ili ćemo spor da izgubimo
a trebalo bi da formiramo rezervisanja za gubitke u sudskom sporu. Onda su računovođe često u
problemu jer ne mogu da procene u nekom trenutku pa čak ni sa konsultacijom sa advokatom da
li je veća verovatnoća da će dobiti ili izgubiti spor. I onda se postavlja pitanje da li to staviti kao
potencijalnu obavezu na dan bilansa ili je staviti kao rezervisanje.

2. Da je: Odliv ekonomskih resursa (sredstava postoji) verovatan ako je na dan bilansa
verovatnije da će do odliva doći nego da neće.

3. Iznos obaveze (budućih odliva) može pouzdano da se proceni – rezervisanje je obaveza gd ene
znamo tačan iznos u trenutku njegovog nastanka ali da možemo izvršiti pouzdanu procenu, i u
konceptualnom okviru se kaže to što se vrše procene kada se sastavljaju finansijski izveštaji ne
znači da te bilansne pozicije nisu kvalitetne sve dok sama procena koju računovođa vrši nije tako
loša, ako je procena dobra onda će biti i kvalitetna i sama bilansna pozicija i ona može da se stavi
u bilans stanja. Zato je treći uslov jako bitan kod priznavanja rezervisanja.

Vrste rezervisanja:

1. Rezervisanja za popravke u garantnom roku odnosno rezervisanja po osnovu datih

garancija
1. Rezervisanja za štetne ugovore i
2. Rezervisanja za restrukturiranje.

1. Rezervisanja za popravke u garantnom roku: Kod prodaje tehničke robe prodavac mora da
da kupcu određenu garanciju da će u slučaju da dođe do kvara te robe u datom garantnom
periodu, sam prodavac izvršiti popravku robe o svom trošku. Samim tim prodavac mora da
formira odgovarajuće rezervisanje. Iako u tom trenutku ne dolazi ni do kakvih odliva novčanih
sredstava u trenutku kada se prodaju proizvodi i daju garancije, pretpostavlja se da kvar odnosno
greška koja je povezana sa samom robom postoji u samom trenutku kada se vrši prodaja ali će se
ona objektivirati tek u nekom trenutku u budućnosti (u narednom obračunskom periodu kada će
doći do popravke i zaista doći do odliva novčanih sredstava). Formiramo i rezervisanja i rashode
u trenutku kad smo prodali robu za koju dajemo garanciju. Nekada se daje više različitih
garancija za jedan isti prozvod u zavisnosti od samih karakteristika / delova od kojih se taj
proizvod sastoji. Najčešće se navode primeri kod transportnih sredstava, kod automobila, jedan

257
garantni rok za motor, drugi garantni rok za karburator i svećice, treći garantni rok za limariju
itd. Kako se vrši procena: moramo pouzdano da procenimo koliko da formiramo rezervisanja,
prodavac mora da ima kvalitetnu bazu podataka, tu bazu formira na bazi informacija koje mu
daje serviser koji obavlja tu popravku. Prodavac prikuplja bazu podataka na osnovu koje će
formirati samo rezervisanje, serviser mu govori koliko iznose troškovi popravke, onda dobija
informacije od preduzeća koja vrši kontrolu kvaliteta i na kraju posmatra istorijske podatke i
gleda koji je procenat kvarova koji se javljao u prethodnim obračunskim periodima. Na bazi svih
tih informacija preduzeće projektuje određen procenat kvarova koji očekuje u narednom periodu,
izračuna troškove popravki za taj procenat kvarova i za taj iznos formira rezervisanja u trenutku
kada daje garancije. U kojim okolnostima ne bi postojala potreba za ovom pozicijom
rezervisanja? –Onda kada postoje tzv. zero defect proizvodnja, kada iz perioda u period
preduzeće nema defekta, nema reklamacije na proizvode koje prodaje ali to se u praksi
poprilično retko sreće, čak i nekad preduzeća koja su tvrdila da imaju zero defect tozota imali su
defekt sa kočionim sistemom i takva preduzeća moraju da formiraju određeni iznos rezervisanja.

Primer:ppt

2. Rezervisanja za štetne ugovore: Štetni ugovori su oni ugovori kod kojih je na dan bilansa
cena koštanja izvršenja tog ugovora veća od planirane tj ugovorene prodajne cene (prihoda).
Izvršenjem štetnog ugovora preduzeće bi pretrpelo gubitke. Postavlja se pitanje zašto bi
ugovarali tako. U trenutku kad ga je zaključilo prodajna cena su bili veći od cene koštanja, ali od
tog trenutka do dana bilansa se promenila situacija, cena nafte. litijuma, čelika i time je dovela da
cena koštanja bude veća od planirane prodajne cene i preduzeće će pretrpeti gubitke ako izvrši
taj ugovor. Pred preduzeće su dve opcije: 1) da raskine ugovor i da plati penale za odustajanje
tzv. odustanicu, 2) da izvrši ugovor i pretrpi gubitak. Preduzeće bira onu opciju gde ima manji
gubitak i kad odluči koju će opciju izabrati za taj manji gubitak od ta dva sme da formira
rezervisanja za štetne –teretne ugovore.

Primer:

3. Rezervisanja za restrukturiranja: posebno aktuelna kod nas. Pod restrukturiranjem se

smatra promena biznisa ili promena proizvodne linije. Imali smo proizvodnju i zatvaramo
proizvodne pogone i prelazimo da se bavimo trgovinom ili proizvodili smo u jednom pogonu
mušku odeću u drugom pogonu žensku i zatvaramo muški pogon fokusiramo se na proizvodnju
ženske odeće. Gašenje pogona na određenoj lokaciji ili realokaciju pogona se isto smatra
restrukturiranjem, zatvaramo filijalu banke na Novom Beogradu ili prebacujemo proizvodnju iz
Šapca u Novi Sad. Kad se ukida ili kad se uvodi neki sloj menadžera, i promena čitave
delatnosti, iz osiguranja prelazimo u investiciono bankarstvo su isto primeri restrukturiranja.
Postavlja se pitanje: kada smemo da formiramo rezervisanje za restrukturiranje? Moraju da se
ispune dva uslova: 1) da postoje zaposleni (fizička lica) koji su direktno pogođeni samim
procesom restrukturiranja u smislu da će izgubiti posao i 2) mora da postoji detaljno sastavljan
plan restrukturiranja od strane menadžmenta koji je javno dostupan u kojem se jasno vidi šta pod
restrukturiranjem podrazumeva i koji zaposleni će biti pogođeni postupkom restrukturiranjem.
Ako su ispunjeni ovi uslovi možemo da formiramo rezervisanja, u ta rezervisanja mogu da uđu
samo oni troškovi koji su direktno povezani sa postupkom restrukturiranja, npr troškovi
otpremnine za zaposlene ili dokup(ljivanje) radnog staža do penzije ili rashodi za zakup ako
imamo skladište koje je pogođeno restrukturiranje, ali ne možemo da raskinemo zakup, te

258
zakupnine moramo uključiti u rezervisanja za restrukturiranje. U rezervisanja za restrukturiranje
ne mogu da se uključe oni troškovi koji su indirektno povezani sa restrukturiranjem, oni koji će
nastati u budućim aktivnostima preduzeća nakon restrukturiranja ne mogu da budu uključeni u
rezervisanja: troškovi prekvalifikacije radne snage, troškovi marketinških usluga.

Primer

Rezervisanja se ne mogu formirati za troškove investicionog održavanja i ne može za buduće

gubitke koje očekujemo kao preduzeće da ćemo imati.

BILANSIRANJE OBAVEZA

Def iz konceptualnog okvira.

Osnovni motivi preduzeća da koristi pozajmljena sredstva?

1. Da bi koristilo pozitivne efekte finansijskog leveridža, jer ako stopa prinosa na ulaganje bude
veća od kamatne stope to znači da dolazi do rasta prinosa na sopstveni kapital

2. poreske uštede, rashodi po osnovu kamata predstavljaju odbitnu stavku za poreske svrhe

3. da bi se zadovoljili sami akcionari jer oni ne vole da se pribavlja kapital novim kolom akcija
jer se time razvodnjava postojeća vlasnička struktura i zato preduzeće ide češće na zaduživanje
da ne bi menjalo postojeće učešće akcionara u sopstvenom kapitalu.

MRS 1 zahteva da sve obaveze prema ročnosti budu rasčlanjene na: kratkoročne (tekuće)
obaveze i dugoročne obaveze.

Kratkoročne obaveze:

- su one obaveze čiji je rok dospeća kraći od 12 meseci odnosno kraći od trajanja poslovnog
ciklusa ako poslovni ciklus traje duže od 12 meseci.

-Kratkoročne obaveze su one obaveze čije se izmirenje očekuje u narednih godinu dana od dana
bilansa.

Sve ostale obaveze su dugoročne obaveze, nema definicije.

Kratkoročne obaveze u bilansu mogu da budu i one obaveze čiji inicijalni rok kraći od godinu
dana ali mogu da budu i one dugoročne obaveze koje dospevaju na naplatu u toj godini, npr.
kratkoročna obaveza je kredit od 6 meseci ali kratkoročna obaveza je i Dugoroči kredit od
10godina koja dospeva na naplatu u toj desetoj godini jer će se isplata izvršiti u roku od 1godine,
reklasifikujemo je iz dugoročne obaveze u kratkoročnu – dospeva na naplatu u toj godini.
Refinansiranje duga, imali smo kratkoročni kredit od 6 meseci i banka kaže pošto ne možete da
platite produžićemo period otplate za jos godinu dana – u tom trenutku nakon tih 6 meseci jasno
je da će obaveza dospeti u narednoj godini a ne u toj i moramo je prebaciti u dugoročnu obavezu.

259
I kad počne naredna godina reklasifikujemo u kratkoročnu obavezu. Takođe ako smo uzeli
dugoročni kredit i banka kaže možeš da otplaćuješ u roku od pet godina ali ako ti je učešće
sopstvenog kapitala u ukupnoj pasivi spadne ispod 25% momentalno moraš da vratiš kredit – to
su restriktivne klauzule, ako preduzeće prekrši klauzulu mora da vrati odmah kredit i
reklasifikuje ga iz dugoročne u kratkoročnu obavezu.

Klasifikacija dugoročnih obaveza u okviru pasive bilansa stanja:

1. Krediti pokriveni hartijama od vrednosti – obaveze po osnovu emitovanih dugoročnih

obveznica
2. Krediti pokriveni zalogom (hipotekarni krediti) pokriveni nekretninom
3. Dugoročni zakup sredstava (obaveze po osnovu finansijskog lizinga)
4. Dugoročni krediti odobreni na osnovu boniteta.

1. Preduzeće može da se zaduži iz kredita, ali češće ako želi da pozajmi veći iznos novca, jedna
banka neće da mu pozajmi jer se izlaže velikom kreditnom riziku, onda se preduzeće zadužuje
tako što široj investicionoj javnosti emituje veliki broj obveznica koje imaju sitnu pojedinačnu
nominalnu vrednost. Kada se preduzeće zaduži emisijom obveznica, inicijalno vrednovanje tih
obaveza po osnovu dugoročnih obveznica vrši po sadašnjoj dikontovanoj vrednosti budućih
plaćanja po osnovu kamate i glavnice. Naknadno vrednovanje se vrši po amortizovanoj vrednosti
– ovde iz perspektive ko obveznice emituje. Postoje hartije od vrednosti koje su drže do roka
dospeća –perspektiva ko ulaže u obveznice (to smo radili u subotu) a sada govorimo o
perspektivi onog ko se zadužuje, ko emituje te obveznice. Računanje amortizovane vrednosti:

kod obaveza po osnovu hartija od vrednosti koje se drže do roka dospeća se računa tako što =
inicijalna vrednost – otplate – obezvređenja + amortizacija diskonta - amortizacija premije,

a kod obaveza po osnovu obveznica (imaćemo diskont ili premiju) nećemo imati obezvređenje,
ne možemo mi da umanjimo našu obavezu zbog toga što se naš kreditni rejting smanjio da ne bi
prekršili princip više vrednosti. Amortizovana vrednost = inicijalna vrednost – otplate +
amortizacija diskonta - amortizacija premije.

Ovde imamo amortizaciju diskonta i ona povećava sadašnju vrednost obveznice do nominalne i
amortizacija diskonta ona dovodi do povećanja rashoda od kamata – jer se sad zadužujemo –
svodi sa niše kuponske na vižu tržišnu stopu, a kod hartija od vrednosti koje se drže do roka
dospeća dovodilo je do povećanja prihoda od kamata. Amortizacija premije smanjuje sadašnju
vrednost na nominalnu vrednost i smanjuje rashode od kamata – svodi sa više kuponske stope na
nižu tržišnu stopu, a kod hov koje se drže do roka dospeća smanjuje prihode od kamata.

2. Hipotekarni krediti – Banka uslovljava preduzeće (dužnika) da ukoliko želi da pozajmi

sredstva da uzme dugoročni kredit i mora da stavi hipoteku na određenu nepokretnu stvar,
najčešće su to stanovi, zgrade ili zemljište iz čega bi poverilac mogao da naplati svoje
potraživanje. Banke traže zalogu jer žele da smanje kreditni rizik, da se obezbede ukoliko dužnik
ne bude bio u stanju da izmiri svoju obavezu po osnovu dugoročnog kredita o roku dospeća i ako
ode u stečaj, da banka u svakom trenutku može da proda tu nepokretnost i da iz te nepokretnosti
naplati svoje potraživanje. Zato se zovu hipotekarni jer su pokriveni zalogom, tj hipotekom.

260
Šta ćemo sa troškovima koje ima dužnik? Dužnik ima dodatne troškove koje ne bi imao da ne
mora da stavi hipoteku. Mora da angažuje i isplatiti procenitelja, koji će proceniti vrednost te
nekretnine, a onda treba da angažuje advokata da uknjiži tu hipoteku u katastar nepokretnosti. Da
li te troškove treba smatrati rashodom perioda ili treba alocirati (rasporediti) na otplatu glavnice
na čitav obračunski period – period otplate kredita? Raspoređuje se na period otplate pošto su to
često vrlo značajni troškovi ne predstavljaju rashod perioda nego povećavaju iznos otplate
kredita i zbog toga je efektivna kamatna stopa veća od nominalne, imamo dodatne troškove koje
otplaćujemo preko glavnice za ceo period otplate kredita.

Da li vrednost hipoteke može da utiče na vrednost obaveze po osnovu kredita? Kod hartija od
vrednosti koje se drže do roka dospeća odnosno kod dugoročnih plasmana koji su pokriveni
hipotekom kada vrednost hipoteke utiče na vrednost tog plasmana, onda kada je niži moramo da
otpišemo na tu nižu vrednost. U praksi to funkcioniše tako što procenimo vrednost –kao kod
lombardnog zajma, i onda samo procenat vrednosti nekretnine banka isplati dužniku, uvek je
vrednost hipoteke veća od vrednosti kredita, ali može da se desi da vrednost hipoteke padne
ispod vrednosti obaveze. Da li ako imamo obavezu po osnovu hipotekarnog kredita, da li
vrednost hipoteke može da utiče na vrednost obaveze – ako je iznad ne može, ako je ispod opet
ne može jer ne možemo da otpisujemo obaveze – princip više vrednosti, kao i malo pre ne
možemo umanjiti naše obaveze i priznati prihode zbog toga što naš kreditni rejting slabi ili je
vrednost hipoteke koju smo dali pala ispod vrednosti duga. Obaveze ne smeju da se otpisuju
ispod nominalne vrednosti odnosno nabavne vrednosti!!! Vrednost hipoteke kod potraživanja
drugačije, tu otpisujemo.

3. Obaveze po osnovu dugoročnog zakupa tj obaveze po osnovu finansijskog lizinga. To je

poseban oblik kreditiranja gde lizing kompanija (svaka kompanija kojoj NBS da dozvolu da se
bavi tom delatnišću) finansira odnosno daje u zakup primaocu (korisniku) lizinga neku pokretnu
stvar (automobil, transportno sredstvo, mašinu) koji mora da plaća lizing ratu koja se sastoji od
otplate i kamate. Najčešće sam primalac lizinga može da otkupi to sredstvo o roku dospeća po
nekoj jako povoljnoj ceni.

Brojne su prednosti zbog čega bi preduzeće koristilo lizing a ne dug. kredit: Osnovne prednosti:

1) ne mora da plaća učešće kao što bi morlo kada bi uzima dugoročni kredit

2) cela lizing rata (otplata i kamata) predstavlja odbitak za poreske svrhe (a kod kredita samo
kamata) i

3) posebno dobra za srednja i mala preduzeća, jer kad bi oni tražili kredit od njih bi se zahtevalo
da daju neku zalogu, neke vrednosti koju možda nemaju, a za lizing imaju sredstvo i od njih se
ne zahteva da daju zalogu jer davalac lizinga uvek može da uzme sredstvo i da ga proda.

Kako korisnik lizinga prikazuje sredstva uzeta na lizing u bilansu -iako nisu u pravnoj svojini
ona se nalaze u ekonomskoj svojini preduzeće može da ubira sve koristi i snosi sve troškove i
mora da prikaže u bilansu, u aktivi prikazuje osnovna sredstva uzeta u lizing, u pasivi prikazuje
obaveze po osnovu lizinga.

261
Kako se vrši inicijalno vrednovanje? Ili po fer vrednosti tog sredstva ili po sadašnjoj vrednosti
budućih plaćanja po osnovu lizing rata, u zavisnosti od toga koja od te dve vrednosti je niža, to
piše u MRS 17 koji se bavi time. Naknadno vrednovanje po amortizovanoj vrednosti i nemamo
ni diskont ni premiju ni obezvređenje. Am vrednost = Inicijalna vrednost – otplata.

4. Dugoročni krediti koji su odobreni na osnovu boniteta – neosigurani dugoročni krediti.

Banka ne traži nikakvu zalogu od samog preduzeća kada mu odobrava kredit, ali u tom slučaju
suštinski zaloga predstavlja dobar kreditni rejting, tj dobar bonitet dužnika, ako neka firma ima
AAA ima dobar kreditni rejting i ne može da ode u stečaj u nekom narednom periodu, kreditno
je sposoban i ne mora da se traži hipoteka tj zaloga i odobriće mu na bazi poverenja tj na bazi
dobrog kreditnog rejtinga. Inicijalno vrednovanje po sadašnjoj vrednosti budućih plaćanja,
naknadno vrednovanje po amortizovanoj vrednosti. Amortizovanja vrednost = inicijalna vrednost
– otplata.

Razlika izmađu kratkoročnih i dugoročnih obaveza, što se kratkoročne vrednuju po nominalnoj

vrednosti, a ne po sadašnjoj vrednosti jer je rok dospeća 1godina i do godinu dana se smatra da
ne postoji uticaj vremenske vrednosti novca. Kratkoročne obaveze inicijalno se vrednuju po
nominalnoj vrednosti a naknadno po principu više vrednosti, zatezna kamata, negativne kursne
razlike ili šta god da se već pripisuje.

 Kratkoročne obaveze obuhvataju:

1. Obaveze prema dobavljačima

2. Menične obaveze

3. Obaveze po osnovu kratkoročnih kredita

4. Obaveze prema povezanim preduzećima

5. Obaveze prema zaposlenima

6. Obaveze za poreze

7. Ostale kratkoročne obaveze

262