1.

Појам и задаци рачуноводства

У литератури не постоји јединствена дефиниција рачуноводства, већ се истo

дефинише на различите начине. Пошто рачуноводство пружа информативну подршку
управи предузећа, рачуноводство се може дефинисати као подфункција функције
управљања. Многи аутори под појмом рачуноводства обухватају све поступке чији је
задатак количинско и вредносно обухватање и контрола свих токова новца и учинака
који настају у предузећу, а који су превасходно, али не искључиво везани за
производњу и продају учинака.

Задаци рачуноводства се деле на:

1. Интерни – први интерни задатак рачуноводства је документованост и контрола.
Други интерни задатак односи се на пружање података и информација управи
предузећа са циљем планирања стања имовине и резултата;
2. Екстерни – екстерни задаци односе се на полагање рачуна о пословним процесима
у предузећу и информисање бројних екстерних корисника (власници, кредитори,
држава и др.).

Структуру рачуноводства чини:

1. књиговодство са билансом;
2. обрачун трошкова и резултата;
3. рачуноводствена анализа и планирање;
4. рачуноводствени надзор (контрола и ревизија).

Према намени информација разликује се финансијско и управљачко

рачуноводство. Мада финансијско рачуноводство пружа информације управи
предузећа, оно је превасходно екстерно оријентисано, дакле ка корисницима који су
изван предузећа. За разлику од њега, управљачко рачуноводство пружа информације
искључиво управи предузећа.

2. Појам, циљеви и задаци књиговодства

Књиговодство представља најбитнији део и рачунску основу рачуноводства јер се

његови подаци на различите начине користе у преосталим деловима рачуноводства.

Циљеви књиговодства произлазе из циљева предузећа. Како су остваривање добитка

и очување и повећање уложеног капитала основни циљеви предузећа, то су основни
циљеви књиговодства следећи:
1. Утврђивање резултата пословања (за одређени период – најчешће период од годину
дана);
2. Утврђивање стања средстава, обавеза и сопственог капитала на одређени дан;

Поред ових основних циљева, као циљеви рачуноводства се могу навести:

3. Пружање основе за контролу рада лица која рукују појединим деловима имовине;
4. Пружање основе за планирање резултата пословања, стања имовине и прилива и
одлива новца;
5. Пружање основе за контролу извршења планских задатака.

Задаци књиговодства су: прикупљање, провера, класификација и евентуална

рекласификација, бележање (евидентирање), чување података и извештавање о
насталим пословним догађајима.

3. Предмет књиговодства

Предмет књиговодственог обухватања су само они пословни догађаји који доводе

до промене висине и/или структуре имовине предузећа. Под имовином се
подразумевају сва средства које предузеће користи ради остваривања својих циљева.
Реч је о бруто имовини која представља збир нето имовине и обавеза предузећа.

Имовину можемо посматрати према облику и према изворима, тј. власништву.

Имовину једног предузећа чине: ствари, права и новац. Овако посматрана имовина
назива се АКТИВА.

Према улози коју има у пословном процесу имовина се дели на:

1. Сталну – имовина која је везана дужи временски период за предузеће (грађевински
објекти, опрема, земљиште). Коефицијент обрта је мањи од 1;
2. Обртну – чини залихе, потраживања и новац. Коефицијент обрта је већи од 1.

Ако се имовина посматра према изворима из којих потиче, односно према

власништву, ради се о ПАСИВИ. Извори средстава се деле на:
1. Сопствени (улог оснивача);
2. Позајмљени (кредити, остале врсте обавезе).

Пошто свако средство у Активи мора да има своје порекло, тј. извор у Пасиви, мора
да буде испоштована билансна једнакост:

Укупна Актива = Укупна Пасива

Бруто имовина = Укупна Актива = Укупна Пасива
Нето имовина = Укупна актива – Обавезе, односно
Нето имовина = Сопствени капитал

Финансијски извештај у коме се приказују средства предузећа (актива) и извори

средстава (пасива) предузећа на одређени дан је биланс стања. Биланс стања се
шематски може приказати на следећи начин:
 Биланс стања
Актива Пасива
Стална имовина Сопствени капитал

Обртна имовина Позајмљени капитал

(обавезе)

4. РАЧУНОВОДСТВЕНА НАЧЕЛА

Представљају правила која је развила рачуноводствена теорија и пракса

срачуната на јасно дефинисање рачуноводствених категорија: имовине, обавеза,
капитала, расхода и прихода.

НАЧЕЛО ДВОСТРАНОГ ОБУХВАТАЊА ПОСЛОВНИХ ПРОМЕНА

Промене које утичу на износ и/или структуру имовине предузећа се називају

економске промене. Пошто свака економска промена утиче на 2 осамостаљена дела
имовине, иста се двострано бележи. С тим у вези, све економске промене се могу
према утицају на целину имовину, а тиме и на биланс предузећа, сврстати у 4 групе, и
то:
(1) повећање активе и пасиве за исти износ; при чему се и збир биланса повећава за
тај износ (на пример, повећање улога власника)
(2) смањење активе и пасиве за исти износ; при чему се и збир биланса смањује за
тај износ (на пример, повлачење улога власника, исплата кретита банци)
(3) измене у структури активе, при чему се једна активна позиција повећава, а
друга смањује за исти износ; збир биланса се не мења (на пример, завршетак
производње)
(4) измене у структури пасиве, при чему се једна пасивна позиција повећава, а
друга смањује за исти износ; збир биланса се не мења (на пример, претварање
краткорочног у дугорочни кредит);

НАЧЕЛО ПОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ

Ово начело означава захтев да се имовина уложена у пословање обухвата одвојено од

остале имовине власника и поверилаца и да се успешност управљања том имовином
контролише путем резултата. Обично је пословна јединица истовремено и
рачуноводствена целина. У оквиру једне рачуноводствене целине се може формирати
више ужих организационих целина, и то:
1. Места трошкова - ужи организациони делову предузећа у оквиру којих се
обављају хомогени послови.
2. Профитни центри - релативно самостални организационо-технолошки делови
предузећа чија управа својим одлукама утиче на приходе и расходе.
 3. Инвестициони центри - релативно самостални организационо-технолошки
делови предузећа чија управа својим одлукама утиче на приходе, расходе и на
висину уложеног капитала.

НАЧЕЛО КОНТИНУИТЕТА (КОНТИНУИРАНОГ ПОСЛОВАЊА)

Рачуноводство је фокусирано на оне пословне јединице које се оснивају са циљем

континуираног пословања. Такво дугорочно пословање и потреба контроле пословања
наметнули су рачуноводству нови захтев за утврђивањем резултата у краћим
временским периодима, тј. периодичног резултата. Он је део тоталног резултата
који се утврђује на крају животног века предузећа.

НАЧЕЛО НОВЧАНОГ МЕРИЛА

Ово начело је захтев да се све рачуноводствене категорије и промене на њима

изражавају у новцу, тј. у националној валути. Новац је заједнички именитељ помоћу
кога се различита средства, обавезе и трансакције своде на јединствени израз.
Претпоставка за то је стабилност националне валуте.

НАЧЕЛО ИСТОРИЈСКОГ (СТВАРНОГ) ТРОШКА

Основа овог начела је захтев да се имовина у књиговодству и билансу исказује у

висини новчаног издатка учињеног ради њеног стицања. Наиме, имовина која се стиче
куповином на тржишту (Роба, Материјал, основна средства) се вреднује по набавној
вредности, а имовина која потиче из производног процеса се вреднује по цени
коштања ( Недовршена производња и Готови производи). Вредност обавеза се
исказује у висини примитка у тренутку њиховог стицања.

НАЧЕЛО УЗРОЧНОСТИ

При утврђивању тоталног резултата, када су завршене све пословне операције, постоји
временска и квантитативна подударност токова рентабилитета (прихода и расхода) и
новчаних токова (примања и издавања). Међутим, у краћим обрачунским периодима,
при утврђивању периодичног резултата, се јавља неподударност токова рентабилитета
и новчаних токова. За утврђивање резултата су релевантни токови рентабилности.
Начело узрочности захтева да у обрачунском периоду за који се утврђује резултат буду
зарачунати сви приходи и расходи који су у њему настали, без обзира да ли су приходи
наплаћени, а расходи исплаћени.

НАЧЕЛО ОПРЕЗНОСТИ

Сходно овом начелу, имовину и периодични резултат треба опрезно одмерити. Треба
избећи прецењивање имовине и периодичног резултата. Актива се процењује највише
у висини набавне вредности, односно цене коштања. Обавезе се морају проценити
најмање у висини набавне вредности. Прецењивање периодичног резултата
онемогућава принцип реализације (могу се признати само они резултати који су
потврђени кроз реализацију на тржишту) и принцип импаритета (настале губитке који
нису тржишно верификовани треба узети у обзир).

5. Утицај економских промена на имовину предузећа

Пословни догађаји које утичу на измене висине и/или структуру имовине предузећа
су ЕКОНОМСКЕ ПРОМЕНЕ. Често се означавају и као билансне променеПрема
утицају на целину биланса економске појаве се деле на 4 основне групе, и то:
1. Промене које повећавају активу и пасиву за исти износ, при чему се збир биланса за
исти износ повећава;
2. Промене које смањују за исти износ активу и пасиву, при чему се збир биланса за
исти износ смањује;
3. Промене које доводе само до промене структуре активе, односно до тога да се
једна активна позиција повећава, а друга се смањује за исти износ, при чему збир
биланса остаје непромењен;
4. Промене које доводе само до измена у структруи пасиве, односно до претварања
једне пасивне позиције у другу, при чему се збир биланса не мења.

6. Рашчлањавање биланса на рачуне и састављање биланса из рачуна

Приказивање економских промена кроз сукцесивне билансе има бројне слабости као
што су:
1. није неопходно да у сваком тренутку располажемо информацијом о стању
имовине предузећа као целине, та информација је потребна периодично;
2. биланс стања путем (билансних) позиција пружа искључиво увид у тренутно
стање конкретне позиције, али не пружа увид у промене које су до таквог стања
и довеле;
3. крајње je нерационално састављати сукцесивне билансе.

Претходно наведене слабости сукцесивних биланса су довеле до потребе

рашчлањавања биланса на рачуне (конта). Рачун представља двострани преглед у коме
се обухватају све економске промене на једној билансној позицији, при чему се
посебно обухватају повећања и смањења. Рачун (конто) се у пракси најчешће приказује
као једнострани рачун:

Редни Датум Опис Дугује Потражује Салдо

број

Међутим, у настави се због прегледности користи конто или рачун у облику слова
Т:
 Дугује Назив рачуна Потражује

На почетку године на бази биланса стања отварају се конта стања. Пошто у билансу
стања имамо активу и пасиву конта стања се деле на активна и пасивна, док су
правила књижења на њима следећа:

Дугује Активна конта Потражује

0) Почетно стање Сва смањења
Сва повећања

Дугује Пасивна конта Потражује

Сва смањења 0) Почетно стање
Сва повећања

При отварању активних и пасивних конта користи се Рачун отварања. Конкретно,

при отварању активних рачуна они „дугују“, а за њихов збир потражује конто Рачун
отварања. С друге стране, при отварању пасивних конта, према правилу пасивни
рачуни потражују, а за њихов збир дугује Рачун отварања.

Током периода по потреби се користе и рачуни успеха, тј. расходи и приходи.

Правила за књижење на контима расхода и прихода су:

Дугује Конта расхода Потражује

Сва повећања Сва смањења

Дугује Конта прихода Потражује

Сва смањења Сва повећања

На крају периода закључују се конта прихода и расхода преко конта Рачун добитка-
губитка, а конта стања се на крају године закључују преко конта Рачун изравнања.
 Салдо је разлика између дуговне и потражне стране конта. Ако је страна дугује већа
од стране потражује, салдо је Дуговни. Обрнуто, салдо је Потражни. Салдо за
изравнање се уноси на мању страну.