1.

Појам и схватање финансијских извештаја (Рачуноводствени информациони систем (РИС),

Дефиниција биланса)
РИС је задужен за прикупљање података, обраду или процесирање података, управљање базом података
и генерисање извештаја различитих намена.
Биланс или финансијски извештај је рачуноводствена, пословно-финансијска, статистичка, економска и
друштвена појава.
Биланс је двострани, бројчани, финансијски исказ о свему чиме предузеће располаже, све што је
раководство остварило и све што се власнику/власницима ставља на располагање.
Циљ финансијских извештаја је да обезбеди информације о финансијској позицији, финансијском успеху
и токовима готовине ентитета, које су корисне за доношење економских одлука ширег круга корисника.
Такође показују резултате које је остварило руководство у управљању ресурсима који су му поверени.
2. Финансијски извештаји према актуелном Закону о рачуноводству
Комплетан сет финанијских извештаја укључује билан стања, биланс успеха, извештај о променама на
капиталу, извештај о новчаним токовима и напомене уз финансијске извештаје.
3. Корисници финансијских извештаја – екстерни корисници
Држава и њени органи; зајмодавци (банке и друге финансијске институције, као и друга привредна
друштва); пословни партнери (купци и добављачи); разне асоцијације привредних друштава (привредне
коморе и сл.) и потенцијални инвеститори.
4. Корисници финансијских извештаја – интерни корисници
Власници капитала; менаџмент привредног друштва; стручне службе у привредном друштву и
запослени.
5. Претпоставке за састављање финансијских извештаја (Начело узрочности расхода и прихода,
Начело сталности пословања, Материјални значај и груписање)
Начело узрочности прихода и расхода значи да се ефекти трансакција и других пословних догађаја
признају онда када се догоде, а не када се готовина или еквиваленти готовине приме или исплате.
Начело сталности пословања подразумева да је предузеће основано да послује на неодређено време.
Материјални значај и груписање подразумева да се свака материјално значајна група сличних ставки
засебно искаже у финансијском извештају.
6. Претпоставке за састављање финансијских извештаја (Пребијање, Период извештавања,
Упоредне информације, Доследност презентације)
Пребијање подразумева да се имовина, обавезе, приходи и расходи не пребијају осим ако то не
захтевају МРС и МСФИ.
Период извештавања, предузеће треба да презентује комплетан финансијски извештај намање једном
годишње. Предузећа финансијски извештај састављају и обелодањују за период од једне календарске
године.
Упоредне информације, за све ставке финансијског извештаја текућег периода обелодањују се упоредне
информације претходног периода.
Доследност презенације значи да се презентација и класификација ставки у финансијском извештају
задржава од претходног до следећег периода.
7. Квалитативне карактеристике финансијских извештаја (Разумљивост, Релевантност, Важност,
Поузданост, Упоредивост, Истинито и објективно представљање)
Да би информације садржане у финансијском извештају задовољиле очекивања корисника, финансијски
извештаји треба да садрже следећа обележја:
Разумљивост – информација обелодањена у финансијским извештајима корисницима је одмах
разумљива.
Релевантност – информација је релевантна када утиче на економске одлуке корисника донете на основу
финансијских извештаја, тако што му помаже да процени прошле, садашње или будуће пословне
догађаје или тако што исправља или потврђује претходне процесе.
Важност – информација је материјално значајна ако њено изостављено или погрешно приказивање или
формулисање може утицати на економске одлуке корисника донете на основу финансијских извештаја.
Поузданост – Информација је поуздана када не садржи материјално значајне грешке и предсрасуде и
када се на њу може ослонити.
Упоредивост – инофрмација је упоредива у времену и простору ако је сачињена на основу истих начела и
за једнак временски период.
Истинито и објективно представљање – инофрмације у финансијском извештају су истините и фер
представљене, ако су приликом састављања финансијског извештаја испоштована начела билансирања,
усвојене рачуноводствене политике, регулаторни оквир и квалитативна обележја информација.

8. Хармонизација и стандардизација финансијских извештаја (предности страндардизације)

Хармонизација рачуноводственог обухватања и процесирања пословних догађаја и трансакција, па
сходно томе и финансијских извештаја, представља уједначавање „правила игре“ са циљем да се повећа
ниво њихове упоредивности. Циљ хармонизације је да се доносиоцима пословних одлука обезбеде
финансијски извештаји који по садржини и форми превазилази оквире државних граница и локалних
прописа. Најутицајнији фактор стандардизације финансијских извештаја су МРС и МСФИ. Карактеристика
ових стандарда је да се они могу директно примењивати и да се на основу њих могу усвајати домицилни
рачуноводствени стандарде.
Предности стандардизације се огледају у следећем: транспарентност финансијских извештаја,
олакшавање траћења пословања компанија које имају филијале у другим државама, подстицај
повезивања тржишта и обезбеђивање поузданијих информација у вези доношења одлука о
инвестирању.
9. Хармонизација и стандардизација финансијских извештаја (недостаци страндардизације)
Недостаци стандардизације се огледају у следећем: тешкоћама уградње стандарда у домицилну
регулативну, поједностављена или сложена решења из стандарда за неке ситуације су непримерена;
утицај домицилних пореских прописа; честе измене и допуне стандарда; проблеми са интерпретацијом
стандарда и споре или никакве промене културе појединих земаља.

10. Повезаност биланса стања и биланса успеха (различити приступи дефинисању имовине)
Повезаност билана стања и биланса успеха се одвија у два процеса, у процесу настанка прихода и
расхода и у процесу билансирања.
У процесу настанка прихода и расхода:
- Да расходи настају или смањењем имовине, уз услов да то смањење није изазвало смањење
обавеза, или повећањем обавеза уз услов да то повећање није изазвало повећање имовине и
- Да приходи настају или повећањем имовине, уз услов да то повећање није настало повећањем
обавеза, или смањењем обавеза уз услов да то смањење није проузроковано смањењем имовине.
У моменту билансирања долази до раздвајања књиговодствених рачуна на рачуне стања и рачуне
успеха. Тада долази до билансне неравнотеже и оба биланса због финансијског резултата. Да би се
успоставила билансна равнотежа финансијски резултат се исказује на мањој страни биланса успеха и
укључује у биланс стања, али увек на супротну страну, и то је суштина повезивања ова два биланса у
моменту билансирања.
Имовина се може поделити на:
Бруто имовину – збир имовинских делова исказаних на страни активе. Мања је од збира активе за износ
позиција активе које представљају коректуру пасиве и за износ позиција које представљају коректуру
активе.
Чисту имовину – разлика између бруто имовине и обавеза. Чиста имовина је једнака спостевном
капиталу.
Билансну имовину – једнака је бруто имовини предузећа.
Имовину предузећа – бруто имовина увећана за латентне резерве и умањена за скривене губитке.
11. Статичко схватање биланса
Биланс треба да пружи информације о покрићу дугова односно обавеза. Процењивање позиција активе
врши се по владајућим ценама на тржишту на дан билансирања. Обавезе на страни пасиве се приказују у
износима који ће бити исплаћени на име њиховог измирења. Што је већи однос имовине и обавеза више
је померен у корист имовине, већа је сигурност поверилаца да ће наплатити своја потраживања и
обрнуто
То је имовински биланс, биланс који тежи исказивању имовине предузећа.
12. Динамичко схватање биланса
Циљ биланса је утврђивање периодичних међусобно упоредивих финансијских резултата. Биланс стања
има карактер рачуна изравнања, рачун изравнања разлике између текућих и будућих расхода и текућих
и будућих прихода, при чему се тежи да се будући расходи прецене а буду приходи потцене, а с тим у
вези исказивање мањег периодичног финансијског резултата.
У активу биланса стања се уносе готовина, будући расходи и будућа примања, а у пасиви се налази
капитал, будући приходи и будућа издавања.
13. Биланс стања и биланс успеха
Биланс стања – представља дострани преглед имовине са једне стране (леве) и обавеза и власничког
капитала са друге стране (десне), неке пословне јединице (ентитета) на одређени дан (у одређеном
временском тренутку).
Биланс успеха – двострани преглед расхода, на левој страни, и прихода, на десној страни, као и резултата
које је неко привредно друштво остварило у једном обрачунском периоду, најчешће од 6 месеци или
годину дана.
Рачун добитка или губитка (биланс успеха) прихвата салда рачуна расхода и прихода и исказује
финансијски резулта као разлику међу њима.
14. Методе сачивања биланса успеха
Ако се биланс успеха сачињава по методи укупних трошкова могућа је примена бруто или нето
принципа. По бруто принципу на страни расхода се исказују почетне залихе материјала, незавршене
производње, полупроизвода, готових производа и трговачке робе, набавка материјала и трговашке робе
у току обрачунског периода, трошкови пословања настали у обрачунском периоду, трошкови
финансирања и ванредни расходи, а на страни прихода се исказују крајње залихе (свега наведеног горе),
приходи од подаје, приходи финансирања и ванредни приходи. По нето принципу из билансирања се
искључују почетне и крајње залихе материјала и трговачке робе и набавка материјала и трговачке робе у
току обрачунског периода.
Ако се биланс успеха сачињава по методи тродатих учинака на страни рахода се исказују трошкови
садржани у продатим производима, набавна вредност продате трговачке робе, расходи финансирања и
ванредни расходи. На страни прихода се исакзују приходи од продаје, приходи од финансирања и
ванредни приходи.
15. Класификација позиција активе (Функционалност, Рок везаности, Појавни облик средства,
Степен ликвидности, Правно-економски однос са дужником, Локација дужника)
Класификација позиција актива преставља разврставање, а потом груписање средстава по одређеном
критеријуму и исказивање у билансу стања.
Функционалност – по овом критеријуму средства се групишу према функцији коју имају у процесу
репродукције, а то су: оперативна средства (актива), инвестициона средства (актива) и непословна
средства (актива).
Рок везаности – по овом критеријуму се средства разврставају у три групе: дугорочно везана,
краткорочно везана и ликвидна средства.
Појавни облик средстава – по овом критеријуму се средства групишу у три групе: реална, монетарна и
изгубљена средства.
Степен ликвидности – по овом критеријуму се средства групишу према рокоима трансформације
средстава у новчани облик.
Правно-економски однос са дужником – ако је предузеће повезано са другим предузећима на дуг, по
правилу, неодређени рок у мислу заједничке производње, продаје или финансирања, сва потраживања
било да су дугорочна или краткорочна се групишу и исказују на посебној позицији (потраживања од
повезаних предузећа).
Локација дужника – по овом критеријуму се сва потраживања разврставају у две групе, потраживања од
домаћих дужника и потраживања од страних дужника.

16. Класификација позиција пасиве (Власништво, Рочност, Основ настанка извора финансирања,
Правно-економски однос са повериоцем, Локација повериоца)
Класификација позиција пасиве представља разврставање а потом груписање извора финансирања по
одређеном критеријуму односно принципу.
Власништво – по овом критеријуму се извори финансирања деле на сопстене и туђе.
Рочност – по овом критеријуму се извори финансирања класификују у три групе: трајне, дугорочне и
краткорочне.
Основ настанка извора финансирања – по овом критеријуму у оквиру сопствених извора финансирања
извори се класификују на почетни капитал, капитал из финансијског резултата и капитал по основу
ревалоризације. У оквиру позајмљених извора финансирања класификација се врши према правном
поснову настанка обавезе.
Правно-економски однос са повериоцем – ако је предузеће повезано са другим предузећима по основу
заједниче производње, продаје или финансирања, обавезе према тим предузећима се иказују на
посебној позицији пасиве (обавезе према повезаним предузећима) с циљем да се може вршити
консолидација њихових биланса стања.
Локација повериоца – према овом критеријуму све обавезе се класификују у две групе: обавезе према
домаћим повериоцима и обавезе према иностраним повериоцима.
17. Начело уредног билансирања
Принципијелна правила чија примена треба да обезбеди добијање разумљивих, поузданих и упоредивих
финансијских извештаја који садрже све важне информације потребне за доношење пословних одлука
од стране корисника.
Бројност начела уредног билансирања често доводи до супротности између појединих начела, које се
отклањају применом начела која су компатибилна са сврхом и циљем састављања. Начело сталности,
начело опрезности, начело јасности, начело заштите повериоца, начело финансијске пажње, начело
повезаности биланса, начело узрочности и начело истинитости.
18. Начело јасности и истинитости
Начело јасности у основи захтева јасноћу биланса у смислу да су тачно и разумљиво назване билансне
позиције, односно да је јасно шта оне изражавају, што се односи на захтев рашчлањивања биланских
позиција у билансу стања и билансу успеха и на забрану компензације појединих позиција активе и
пасиве, односно прихода и расхода.
Начело истинитости захтева билансирање које не дозвољава појаву у билансу ни латентних резерви ни
скривених губитака.
19. Начело билансног идентитета и континуитета
Под идентитетом биланса се подразумева једнакост биланста отварања једног обрачуннског периода
са закључним билансом прехтодног обрачунског периода. Другим речима, биланс отварања за текућу
годину, мора бити једнак тј. истоветан закључном билансу за претходну годину.
Континуитет биланса означава временску повезааност више узастопних закључних биланса.
Разликујемо формални и материјални континуитет закључних биланса.
20. Начело опрезности и меродавности
Начело опрезности – суштина овог начела захтева одмеравање прихода на ниже и одмеравање расхода
на више али уз искључивање самовоље и потцењивања финансијког резултата из шпекулативних
разлога.
Начело меродавности – ово начело није везано за израду пословног биланса. Потреба за његовим
изучавањем се јавља због околности да пословни бииланс представља основу за израду пореског
биланса те се због тзв. обрнуте меродавности догађа да правила за процењивање меродавности за
порески биланс буду примењивања и при изради пословног биланса.
21. Начело појединачног вредновања и сталности пословања
Начело појединачног вредновања – захтев да се имовински предмети, права и обавезе обухватају и
процењују појединачно. Ово начело се примењује не само на билансирање, већ и на инвентарисање.
Циљ овог захтева је да се преко појединачног процењивања обезбеди реализација захтева који
проистичу из начела реализације и начела импаритета.
Начело сталности потовања – подразумева да предузећу није унапред одређен животни век, напротив
предузеће је основано с циљем вечитог опстанка, вечите егзинстенције.
22. Начело реализације, импаритета и разграничења према предмету и времену
Начело реализације – у основи овог начела лежи захтев да се добитак не може исказати ако тржишно
није потврђен, верификован. Ово значи да приходи морају бити потврђени кроз акт реализације
производа на тржишту.
Начело импаритета – има за циљ да ослободи будуће обрачунске периоде губитака који су условљени
одлука донетим у текућем, односно преходним обрачунским периодима. Ово начело захтева
исказивање губитака иако они нису тржишно верификовани.
Начело разгранишења према предмету и времену – захев да расходи буду додељени обрачунским
периодима у којма су настали приходи који су дате расходе изазвали
23. Основе процењивања билансних позиција (Набавна вредност, Дневна цена, Ликвидациона
вредност, Фер (тржишна) вредност)
Процењивање билансних позивија је заправо утврђивање њихове вредности.
Под набавном ценом се подразумева оно што је преходно издато за набавку реалних добара, куповину
ХоВ или куповину девиза. По структури набавна цена садржи фактурисану вредност и све диреткне
издатке повезане са конкретном појединачном набавком (транспортни трошкови, царине..)..
Јављају се три схватања дневне цене: Дневна цена је владајућа тржишна цена на дан билансирања,
Дневна цена је владајућа набавна цена на дан поновне набавке и Дневна цена је владајућа тржишна
цена на дан продаје.
Ликвидациона цена је тржишна цена имовинских делова или читавог предузећа које се ликвидира.
Фер вредност представља цену која би била остварена продајом неке ставке имовине или праћена за
пренос неке обавезе у транакцији између тржишних учесника.

24. Латентне резерве и скривени губици

Латентне резерве настају потцењивањем активе или прецељивањем пасиве. На овај начин се повећавају
се расходи текућег обрачунског периода, што доводи до исказивања нижег периодичног финансијског
резултата у билансу успеха.
Латентне резерве долазе до изражаја у наредном периоду или тек после неколико година.
Скривени губици настају прецењивањем активе или потцењивањем пасиве.
На овај начин расходи текућег обрачунског периода су нижи, што доводи до исказивања вишег
периодичног финансијског резултата у билансу успеха. Скривени губици долазе до изражаја у наредном
периоду.
Ни латентне резерве ни скривени губити не могу бесконачно остати невидљиви.
25. Врсте биланса према вези са књиговодственим рачунима и према сврси исказивања биланса
Према вези са књиговодственим рачунимма:
Биланс стања и биланс успеха настају закључком књиговодсствених рачуна активе, пасиве, расхода и
прихода.
1. Биланс стања – након преноса прихода и расхода на рачуне прихода и рачуне расхода, биланс
стања прихвата на страни активе сва салда рачуна активе, а на страни пасиве сва салда рачуна
пасиве. Ради успостављања билансне равнотеже, биланс стања интегрише у себе и финансијски
резултат чиме се уједно успоставља билансна равнотежа рачуна добитка и губитка. Ако је
финансијски резултат позитиван (добитак) он се исказује на страни пасиве биланса стања, а ако је
незативан (губитак) на страни активе.
2. Биланс успеха – прихвата салда рачуна расхода и прихода и исказује финансијски резултат као
разлику међу њима. Ако је финансијски резултат позитиван он се исказује на расходној страни, а
ако је негативан на приходној страни, чиме се уједно успоставља билансна равнотежа.
Према сврси исказивања:
Зависно од тога шта се сматра доминантним циљем биланса разликује се имовински биланс, биланс
утврђивања резултата и биланс кретања.
1. Имовински биланс – приказује стање имовине, капитала и обавеза, што значи да је то биланс
стања. Процењивање билансних позиција се врши по дневним ценама на дан билансирања.
Његов циљ је да искаже имовину, капитал и обавезе предузећа на дан билансирања. Саставља се
по правилу на основу инвентара.
 2. Биланс утврђивања резултата – је у ствари биланс успеха. Доминантан циљ је утврђивање успеха а
не имовине, што одговара динамичком схватању биланса.
3. Биланс кретања – је по правилу необавезан биланс који служи у аналитичке сврхе за сагледавање
промене структуре активе и пасиве у току обрачунског периода. Највише се користи при анализи
ликвидности предузећа.
26. Врсте биланса према меродавности примене правних норми при билансирању и према
подручју информисања
Зависно од тога да ли се биланс саставља на основу пропира привредног права или на основу пореског
права, разликујемо пословни и порески биланс.
1. Пословни биланс – основ за састављање редовног годишњег биланса су правне норме привредног
права. У нашој земљи је то Закон о привредним друштвима, Закон о рачуноводтву и
рачуноводствени стандарди. Пословни биланс се сачињава на основу билансних начела,
рачуноводствених стандарда којима се, у ствари, детањно разрађују билансна начела и раконских
пропиа о билансирању.
2. Порески биланс – има за задатак да искаже пореску основицу како би се опорезивањем
обезбедили приходи за покриће јасних расхода.Не сачињава се засебно него се изводи из
пословног биланса. У нашој привреди постоји порески биланс. По форми то је засебан преглед у
коме се утврђује пореска основица и износ пореза и доприноса, обрачунатих на просеку основицу
по прописаним стопама.
Зависно да ли је биланс намењен за информисање у предузећу или изван предузећа разликујемо
интерни и екстерни биланс.
1. Интерни биланс – садржи много више података и информација него екстерни. Сачивањају се
често за краћи билансни период него екстерни биланси. Циљ продобног информисања путем
интерног биланса и извештаја о половању који га прати јесте у коме да се управи предузећа и
власницима пружи обиље објективних информација неопходних за пословно одлучивање.
2. Екстерни биланси – намењени су екстерној публици (повериоцима и државним институцијама).
Њихова иказна моћ је неупоредиво мања од интерних биланса. То се постиже мањим
рашчлањивањем података, а осим тога екстерни биланси садрже интерне деловне предузећа.
27. Врсте биланса према дужини билансног периода и према техници састављања биланса
С обзиром на дужину билансног периода разликујемо почетни биланс, међубиланс, годишњи и тотални
биланс.
1. Почетни биланс је у ствари биланс стања на основу кога се отварају књиговодствени рачуни за
праћење промена на рачунива стања и за евидентирање прихода и расхода на рачунима успеха.
2. Међубиланс је биланс који се сачињава у току године пре годишњег закључног биланса.
3. Годишњи биланс је биланс који се сачињава на крају половне године, при чему се, најчешће
пословна година изједначује са календарском годином.
4. Тотални билан је у ствари закључни биланс предузећа у ширем смислу. Он се сачињава на крају
живота предузећа прилииком ликвидације.
Према техници састављања разликујемо бруто биланс и нето биланс.
1. Бруто биланс је такав биланс у коме се поједине позиције међуобно не компензирају, одноно
исказују без салдирања. Биланс стања сачињен по овом принципу повећава исказану моћ о
имовинском и финансијком положају предузећа. У билансу упеха сачињеном по овом принципу
не компензирају се поједине вредности расхода и прихода. Напротив, свака врста прихода и свака
врста расхода се исказује на посебној билансној позицији.
2. Нето биланс је такав биланс у коме се поједине билансне позиције компензирају, односно
салдирају и исказују у нето износу. У билансу стања сачињеном по нето принципу отписивање
основних средстава се врши директно. У билансу успеху сачињеном по овом принципу се
поједине сродне позиције прихода и расхода међусобно компензирају и исказују у нето износу.
28. Врсте биланса према броју укључених биланса, према подацима на основу којих се врши
билансирање и према редовности састављања биланса
Према броју биланса укључених у биланс разликујемо индивидуални и заједнички биланс. Према томе
заједнички биланс може бити збирни или консолидовани.
1. Индивидуални биланс је биланс стања и биланс успеха сваког појединачног предузећа.
2. Збирни биланс је заједнички биланс два или више предузећа која су међусобно економски и
финансијски повезана. Збирни биланс стања и збирни биланс успеха сачињавају се тако што се
индивидуални биланси предузећа чији биланси улазе у збирни биланс сабирају.
Коносолидовани биланс је такође заједнички биланс, али заједнички биланс повезаних
предузећа.
Према редовноти састављања разликујемо редовне и специјалне билансе.
1. Редовни биланси су они биланси који се састављају у унапред утврђеним роковима било законом
било интерним актом. У редовне билансе спада годишњи закључни биланс и сви међубиланси у
току године.
2. Специјални биланси су они биланси који се јављају у изузетним приликама, најчешће једном у
току живота предузећа. Ту спадају биланс оснивања, биланс ликвидности, биланс санирања,
стечани биланс..
Према подацима на онову којих се сачињава биланс разликујемо инвентарни, књиговодствени и плански
биланс.
1. Инвентарни биланс је биланс који је сачињен на основу инвентарних података. На основу
инвентарних података ачивана се годишњи биланс, биланс раздвајања, биланс фузије и
ликвидациони биланс.
2. Књиговодствени биланс се сачињава на основу књиговодствених података, односно
књиговодствених рачуна без свођења књиговодственог на стварно стање уврђено пописом.
 3. Планси биланс се сачињава на онову планских података. Планки биланс стања пројектује стање и
структуру имовине, капитала и обавеза на последњи дан планског периода, а плански биланс
успеха пројектује прихода и расходе и финансијски резултат као разлику међу њима, који ће се
остварити у току планског периода.
29. Појам и циљеви анализе биланса
Предмет анализе, у најширем смислу, може да буде стање и појава. Стање је окончани натанак појава.
Другим речима, то је татичан предмет који је настао динамичношћу појава у прошлости.
Циљеви анализе биланса
Субјект за кога се врши анализа поставља циљене анализе биланса које аналитичар треба да оствари.
Будући да су циљеви бујеката за које се врши анализа, по правилу различити, излази да циљ анализе
биланса не може да буде дефиниан тако да би одговарао свим субјектима. Сматра се да је општи циљ
ваке анализе биланса „оцена финансијског стања и рентабилитета“.
30. Врсте анализе (Квантитативна и квалитативна анализа, Статичка и динамичка анализа,
Комплексна и парцијална анализа)
Квалитативна и квантитативна анализа – квалитативна анализа испитује саставне делове појаве и стања
како би се утврдиле њихове карактеристике, односно обележја, откриле супротности, прелазак
квантитета у квалитет и негација негације.
Квантитативна анализа се бави мерењем и праћењем квантитативног кретања појаве или стања.
Статичка и динамичка – статичка анализа се бави испитивањем појаве или стања у тренутку њиховог
уочавања (анализирање тренутне ликвидности упоређивањем расположивих новчаних средстава са
доспелим обавезама).
Динамичка анализа испитује појаве или стања у кретању, односно повећавање се врши у одређеној
временској димензији. Дужи временски интервал анализе даје поузданије резултате.
Комплексна и парцијална – комплексна анализа врши рашчлањавање сваког дела предмета анализе.
Негативна страна ове анализе је што захтева дуже време и више трошкове анализе.
Парцијална анализа испитује само део предмета анализе.