Milovan Glišić

PODVALA

KOMEDIJA U PET ČINOVA A DEVET SLIKA

OSOBE

VULE, advokat
SRETEN, trgovac
VULE PUPAVAC
NEŠA, „privatni advokat"
ŽIVAN, seljak
UČITELJ RANKO, njegov brat
PETKO, pomoćnik
VIDAK, pisar
DRAGIĆ, mehanski momak
PUJA, pandur
SMILJA, žena SRETENova
MILKA, njena pastorka
STANA, tetka Nešina
DRAGA, njena kći
NERA, udovica

Pandur. Bošnjak nožar. Varošani i varošanke.

Seljaci i seljanke. Svirači.

Događa se u Srbiji

Prvi čin kod Stane u varoši i kod Pupavca u

selu. Drugi čin, posle dve godine, kod Stane i kod
ŽIVANa. Treći čin, posle četiri meseca, u mehani
„Kod konkurencije" i kod Stane. Četvrti čin kod
SRETENa i pred mehanom na ulici. Peti čin kod
SRETENa.

Ovo mi je prvi rad ovake sorte.

Trudio sam se da iznesem što vernije nacrtane

tipove kakvih i danas ima po našim palankama...

Jesam li ih dobro nacrtao -- to mogu presuditi

samo oni ljudi, što su poznati s našim palanačkim
životom. Sud onih ljudi što jedva po čuvenju znaju
da u nas ima nekakvih „privatnih" advokata, seoskih
dućandžija i prostodušnih seljaka, može biti samo
smešan, a nikad merodavan.

Što se pak tiče dramskih pravila, po kojima se

obično mere i ocenjivaju odaki radovi, -- nisam toliko
drzak da rečem: da je ova moja komedija baš savršena
i bez ikakve zamerke.

Mogu se pohvaliti, bez zazora, da je Podvala

prikazikana do sad devet puta na našoj pozornici
i da je kuća svakad bila puna publike.
Bila bi grehota kad ne bih ovde zahvalio svima
članovima našeg i muškog i ženskog glumačkog osoblja
na njihovoj usrdnoj volji i ljubavi s kojom su svakad
prikazivali svoje uloge u mojoj komediji. Njihova imena
ispisana su napred pored dotičnih osoba.

Red je da zahvalim i Matici srpskoj što mi je

Podvalu nagradila iz fonda Jovana Nake sa stotinu
forinata.

Radovaću se ako ova moja komedija bude i ovako

u knjizi primljena onako kako je već primljena na
našoj pozornici.

20. septembra 1885.

M.Đ. Glišić

PRVI ČIN

PRVA SLIKA: PRIVATNI ADVOKAT

U Varoši kod Stane. Skromna palanačka soba. Vrata

u začelju i levo. Desno prozor. Bliže prozoru prost
četvrtast sto, zastrt belim čaršavom. Napred
levo mali minderluk. Slamne stolice. U začelju o zidu
ogledalo, iza nješ vire dve-tri dosta prljave knjige.

DRAGA i MILKA (dolaze na vrata u začelju) .

DRAGA (poverljivo, smejući se): Noćas su našli

dve!

MILKA (radoznalo, smejući se): Očiju ti!... A gde?

DRAGA: Jednu pod njegovim, a jednu pod njenim

prozorom.

MILKA: Zato li je gospodin PETKO onako ljutit

i naburen!

DRAGA: E?... A gde si ga videla?

MILKA: Pa maločas -- bio je ovamo kod naše

kuće. Pita ga tata šta mu je; on se samo mršti
i veli: „Ništa, Sreto, ništa!... Nešto ti odjutros
nisam dobre volje -- nisam, jakako!"

DRAGA (smejući se): Da mi je znati kako li je

sad Neri!... Ona će se živa izesti od muke.

MILKA (radoznalo): A veliš -- dobro su nagrđeni?

DRAGA: Bruka i pokor! Nana kaže -- dosad se
u ovoj varoši nisu nikad našle takve paskvile.
Ne zna se ko je gore nakarađen: da li gospodin
PETKO, da li NERA!

MILKA: Baš volim što su tu torokušu malo

ošinuli! (Radoznalo.) A, bogati, ko ih poturi?

DRAGA: Ništa ne znam! Nana sumnja malo na

Nešu.

MILKA: Na Nešu! A što bi on?

DRAGA: Čini mi se, nešto je kivan na Neru, od

neko doba... Barem tako veli nána. Nego hajde da
je upitamo; može biti -- čula je još štogod!

(Odu brzo na leva vrata, smejući se. Dolazi NEŠA.

Nosi pod pazuhom neka akta, dve sveščice „zbornika",
kalendar; u rukama divit, peskonicu, dve-tri različite
držalje. Namrgođen je i ljutit.)

II

NEŠA, poznije NERA

NEŠA: Tako! Od danas NEŠA advokatiše na svoju

ruku! (Tresne stvari na sto.) Misli VULE -- nahudio
mi je! Oho, ne boji se NEŠA! Ume i on terati parnice!
(Kucka prstom u sto.) Tu ću namestiti svoju
kancelariju -- za neko vreme, dok ne otvorim bolju.
(Namešta po stolu akta, divit, knjige i ostalo,
govoreći uza svaku stvar.) Ovo ovde! Ovo tu! A ovo
ovamo! Tako! (Hoda.) Mene isterati! (Smeši se usiljeno.)
Misli, marim ja! Navikao se NEŠA na to od
malena! (Publici.) Eto, kad sam bio još đačić u
trećoj gimnaziji, prozove me katiketa da govorim
lekciju. „Kako glasi deseta zapoved?" Meni đavo ne
da mira nego odgovorim: „Ne poželaj ženi iskrenjago
tvojego, ni raba jego, ni vola jego, ni rabadžiju jego".
Katiketa skoči kao smušen pa me tuži upravitelju.
Mene na ispit, pa isteraj „na svagda iz sviju zavoda"
-- što sam „hulio veru". Ja onda ne imadnem kud
nego odem na Ub, te se nekako proturim u opštinu.
Postanem praktikant i dobijem pedeset talira plate.
Posle moli se, moli -- te jedva dobijem praktikantsko
mesto u šabačkom okružnom sudu. Odrede
me u arkivu da sklapam fascikule. Arkivar beše
neki Joca pisar, na moju pakost -- grbav; imađaše,
siromah, konjštak! Jedanput, kad se pustismo iz kan-
celarije, meni đavo ne dade s mirom nego pokažem
prstom Jocinu grbu i šanem drugovima: „Eno ga
odnese na leđima fascikulu!" On to doču pa me
tuži. Mene na odgovor što sam „oporočavao pretpostavljenog",
pa -- napolje! Ja onda -- kud ću i šta
ću -- dođem ovamo i stanem za pisara kod toga
advokata Vula. Sve godine prepisivao sam mu tužbe
i apelate... bez pogreške, bez jedne krmače! (Jetko.)
Pa ipak me otera -- sad, maločas! (Priđe stolu i
razgleda stvari.) O, baš mi siromašno izgleda kancelarija!
Da mi je barem još kakva knjiga. (Razgleda
po sobi i smotri knjige za ogledalom.) Gle, evo ovde!
(Uzima i zagleda.) „Sanovnik s roždanikom i trepetnikom".
Daj amo i „Sanovnik" -- nek je više.
(Meće na sto i zagleda redom ostale knjige.) „Proročica"...
„Mađioničar"... „Labirint ženskog lukavstva"...
„Dete rastavljenih, roman po engleskom"...
Vrlo dobro! Vidi se da ima u kući pismenog ženskinja!
Daj i to „Dete" ovamo... ne ište hleba --
nek je više! Ali opet je malo! (Razgleda po sobi,
seti se.) Ha, sad znam! Video sam gore na tavanu
dva tevtera moga pokojnog teče; zapisivao je u njih
veresiju -- dok je bio živ i držao bakalnicu. Oni
će, taman kako valja, popuniti ovaj sto... Daj amo i
tevtere!

(Ode brzo na leva brata. Mala pauza. Dolazi NERA

na vrata u začelju; izgleda ljutita; osvrće se
uznemireno po sobi.)

NERA: Gle, pa nema ga! VULE mi reče da ga je

jutros oterao i da ću ga jamačno naći ovde... E
čudna nesretnika, bože moj! On mene da obruka!
Mene da metne u paskvilu!

(Vraća se NEŠA s ova delika tevtera.)

NEŠA (ne videći Neru, meće tevtere na sto):

Tako! Sad je već nalik na kancelariju.

NERA (uzdržavajući se): A je li ti, more Nešo!

NEŠA (trgne se, malo začuđen): Šta? Gde! A otkud

ti tu?

NERA: Zar ti nikog ne nađe da obrukaš nego

mene, a?

NEŠA (bajagi ne razume): Ja? Bog s tobom, Nero!

NERA: Nemoj se tu iščuđavati, nemoj! Bajagi ne

znaš. (Trgne ljutito iz štapa hartiju i pruži mu
pod nos.) A ova paskvila što se noćas našla pod
mojim prozorom? Zar sam to zaslužila od tebe?

NEŠA (tobož začudi se): Paskvila? (Uzme hartiju.)

Pod tvojim prozorom... noćas se našla! Ništa
ne znam! (Gleda hartiju, za se.) Moraću odsad
bolje izvrtati rukopis! (Glasno, smešeći se.) Šta
je tebi, Nero! Ovo ja nisam pisao!

NERA: Bajagi to nije tvoj rukopis!

NEŠA: Kakav rukopis! (Uzme jednu hartiju sa
stola.) Ovo je moj rukopis! (Podnosi joj obe hartije
da vidi.) Vidiš li da nije nimalo nalik.

NERA (u sumnji): Ta vidim... Zaista -- sasvim

druga ruka ovde, a druga ovde...

NEŠA (ostavlja hartiju na sto): Eto! Samo me

bediš za praboga! (Smešeći se.) A otkud tebi ova
paskvila? Jesi li je ti našla?

NERA: Dao mi je maločas gospodin PETKO. (NEŠA

se malo namršti.) Našla se jedna i pod njegovim
prozorom; eno je u njegovom džepu. I onu mi je pokazivao.
On veli -- niko ih drugi nije poturio nego ti!

NEŠA (ljutito): Gospodin PETKO laže! (S prekorom.)

I ti, Nero, tako! Veruješ njemu više nego
meni? Valjda ti je PETKO preči nego ja? (Zajedljivo.)
Dabome! On je gospodin pomoćnik... a NEŠA
golaver, advokatski pisarčić, a od jutros nije ni to!

NERA (brzo): Nešo, nemoj me vređati! Zaboga,

šta je tebi krivo ako s čovekom progovorim kašto
koju reč?!...

NEŠA (zajedljivo): „Progovoriš kašto koju reč..."

A ovamo trčkaraš svaki čas njegovoj kući... O, već
sva varoš zna...

NERA (brzo): Nešo, nemoj me vređati! Neka varoš

zna šta hoće, a ja znam -- što znam! Ti grešiš
dušu, Nešo, ako misliš štogod! Ja znam da si
izišao od advokata Vula; znam da ćeš odsad advokatisati
na svoju ruku... On mi je kazao. Da ti, ne
daj bože, nestane ove Stane, tvoje tetke, ja bih ti
drage volje odvojila jednu sobu u mojoj kući da
namestiš kancelariju... Ja sam tebe svakad pazila
i pazim kao svojtu, a ti me koriš -- da mi je neko
drugi preči nego ti! To mi je baš krivo, Nešo!

NEŠA: Ako ćemo pravo, Nero, zaslužila si da

te korim! Od neko doba okupila si uza svaku reč:
„PETKO, PETKO, gospodin PETKO..." već ne izbijaš iz
usta toga gospodina Petka!

NERA: E, đavo ga odneo i kad je došao ovamo!

Eto dajem ti tvrdu reč da mu više neću ni boga
nazvati! (Namerno okreće razgovor.) A, bogati, zašto
nisi više pisar kod advokata Vula?

NEŠA (namrgodi se malo): Zato što ne mogu više

da se slažem s tim čovekom.

NERA (smešeći se): Ama da ne budu tu krive

noćašnje paskvile?

NEŠA: Opet ti? Šta je tebi? Kakve paskvile?

NERA: Živ ti ko ti najmiliji, pravo mi kaži,

jesi li ih ti pisao?

NEŠA: Nisam, Nero, tako mi svega na svetu.

NERA: Ama i ja ne verujem... Ali gospodin PETKO

kaže...

NEŠA (namrgodi se): Laže! Laže gospodin PETKO!

NERA: Ama kaže i advokat VULE...

NEŠA: I on laže!

NERA (slegne ramenima): Onda mora da su obojica

nešto kivni na te... Meni je milo kad ti nisi.
(Polazeći.) A valjda će se uhvatiti ko je... Zbogom
ostaj, Nešo! Valja mi pohitati kući. Imam ti trista
poslova. (Na vratima.) Kad dospeš, svrati na kavu!

(Ode za njom i NEŠA da je isprati. Dolaze VULE

i STANA.)

III

STANA i VULE

STANA (još s vrata): Jest, prijatelju! Pravo

veliš -- tu se razvašario! (Pokaže na sto.) Eno
mu knjiga i hartija!

VULE (smejući se): Pa otvorio čovek svoju kancelariju!

STANA: Krasno će tu izgledati kad stane dola-

ziti svaki đavo. Vidim ja da ću morati bežati od
svoje rođene kuće.

VULE (smejući se): A vide li, prijo, kako prođe

pored mene? Ne htede čovek ni boga da mi nazove!
I ona namiguša NERA već ga našla... Jamačno zbog
onih paskvila.

STANA: Da li je, prijatelju, odista on napisao?

VULE: Jest, prijo... Uhvatio sam i njegov koncept.

(Priđe stolu.) Molim te, ne zameri -- hoću da
razgledam ove hartije. Bojim se da ne bude opet
zgrabio kakav akt. (Razgleda redom svaki akt.)

STANA (brzo): Naopako! Zar je i to počeo?!

VULE (razgledajući): Bogami, prijo, počeo... Dosad

mi je upropastio dve-tri priznanice. Srećom
bile su male sume, pa mu nisam hteo ni terati trag.

STANA: E čudna nesretnika, bože moj!

VULE (razgledajući): On se neće nikad opametiti!

Koliko sam mu govorio, savetovao ga -- pa ništa!
On je već odavno počeo praviti tužbe, primati
kojekake naplate i tričarije pod mojim imenom.
Sama znaš, prijo, da sam ga hteo i pre zbog toga
oterati! Samo za tvoju ljubav trpeo sam ga... Sad
je opet udario u paskvile! E, bogami, to već prelazi
granicu... Sve bih mu drugo oprostio; ali ne dam
da se iz moje kancelarije rasturaju tako prljave
stvari... (Ostavi hartije gde su i bile, pa pođe
Stani.) Meni je žao što će ti pasti na dosadu,
ali ne biva drukčije.

STANA (slegne ramenima): Šta ću, prijatelju --

svojta mi je; druge rodbine nema. Ne mogu mu vrata
zatvoriti... Ono, ja bih najvolela da je ostao kod
tebe, ili -- kad bi hteo slušati -- pa da ga opet
primiš...

VULE: Tebi ću, prijo, učiniti što mi god rekneš

i zamoliš me... Ali njega više ne mogu primiti
pod svoj krov. (Polazeći.) Nemoj da ti bude krivo...
NEŠA neće više nikad prekoračiti moj prag... Ako
se slučajno opameti i vremenom bude bolji -- biću
mu, koliko mogu, na ruci; reći ću i dobru reč za
njega. Samo dalje od mojih vrata! To mu kaži, prijo...
Nemoj se na me ljutiti. (Rukuje se s njom.) Zbogom,
prijo! (Ode.)

STANA (za njim): Zbogom, prijatelju! (Okrene se,

pogleda sto, klimnuvši glavom.) E, nesretni Nešo,
ti se baš nigde ne možeš skrasiti!
(Ode na leva vrata. Dolazi NEŠA, na vrata u začelju.)

IV

NEŠA, posle ŽIVAN

NEŠA: Šta li je taj VULE tražio ovde? Pohitao

valjda da se pohvali tetki Stani kako me je oterao...
(Hoda i smeši se.) I ova NERA dotrčala odmah da
protestuje. Tako njoj treba! Misli jamačno -- gde
je pomoćnik PETKO udovac, a ona udovica, još
mlada i lepuškasta, pa nema... taman za nju prilika:
da avanzuje za gospođu pomoćnikovicu! Ali neka se
ne nada; neće od tog biti ništa, pa makar NEŠA
neprestano pisao paskvile... (Smeje se.) Baš sam ih
oboje dobro ošinuo! Alal mi vera! (Hoda i misli.)
Ala bih sad voleo da teram kakvu parnicu! Da mi
je barem da naplaćujem kome staru veresiju kod opštinskoga
suda... (Kao seti se.) Ha, znam šta ću!
Naručiću onom DRAGIĆu „Kod konkurencije" da mi
za prvi mah, dok se i ja ne pročujem, hvata mušterije.
Pa onda, sutra rano, mogu otići u Kamenicu do
onoga dućandžije Pupavca. Odavno smo znanci i dobri
prijatelji. Otkako je preklane otvorio tamo dućan
s nekim ortakom, -- svega sam mu dvaput išao u
goste. Može biti i PUPAVAC će mi naći kakva posla
tamo po selima... (Pogleda na prozor.) A gle, kako
onaj seljak zvera! Kao da traži nekoga... Čekaj da
ga upitam. (Viče kroz prozor.) Hej, burazere, prijatelju!

ŽIVAN (spolja): Zoveš mene, more?

NEŠA: Tebe, brate, tebe! Akobogda tako rano?

ŽIVAN (spolja): Vala, hoću malo do 'dvokata.

NEŠA: E? A da nećeš počem da se sudiš?

ŽIVAN (spolja): A jes' -- ja!

NEŠA: Pa svrati amo, prijatelju! I ja sam advokat.

ŽIVAN (spolja): Ama zakona ti? E, vala, eto me

baš tebi!

NEŠA (odstupi od prozora): Aha, prva mušterija!

Nešo, sad pokaži šta znaš! (Otvore se vrata i
ŽIVAN promoli glavu.) Uđi, brate, uđi!

ŽIVAN (ulazeći): Pomozi bog! Kako si -- šta

radiš?

NEŠA: Hvala bogu! (Sedne za sto, pa ŽIVANu.)

Sedi, burazere! Pa koje dobro?

ŽIVAN: Ta ono, znaš -- muku ti 'vamo mučimo...

NEŠA: E? A kakvu muku, brate?

NEŠA (sednuvši): Ama onaj pusnik, onaj Arnautin;

tokorse mi prvi komšija, a bogami -- ja mu
nisam natrunio ni 'voliko na! Svakad smo, vere mi,
tako da se već kazati ne more -- kō braća...

NEŠA: Pa šta ti učini, bolan?

ŽIVAN: Kažem ja njemu: „Tvoje kerče nagrizlo

moje dve ovce..." Eto ti! Lepo nagrizlo! Jednu udavilo
sasvim; drugoj, da prostiš, odgrizlo rep pa --
majka, eto ti!

NEŠA: Uh, šteta!

ŽIVAN: Zovem ga: „'Ajde, more, da se nasulimo

kō ljudi; daj mi što je pravo!..." A, bogami, svakad
smo tako, kazati se već ne more -- ko braća...

NEŠA (važno): Znam, znam... Pa ti bi ga sad

tužio, a?

ŽIVAN: A ja!

NEŠA (važno): A odakle si ti, brate?

ŽIVAN: Pa ozgo iz Kamenice.

NEŠA: A jesi li išao kapetanu?

ŽIVAN: Eja! Išō sam, pa kapetan veli: „Nisam

ja naležan; idi, veli, sudu! „Pa eto, vala, dođoh;
ti mu, kō velim, znaš i zakonik i paragrav. A, bogami
-- neće ti biti krivo, eto ti!

NEŠA (za se): Kapetan ga slao opštinskom, a on

misli -- ovamo okružnom sudu! Vrlo dobro! (Glasno.)
Kako je ime tom tvom komšiji?

ŽIVAN: Aj? Veliš meni?

NEŠA: Tebi, brate, ja! -- Kako je ime tvom

komšiji?

ŽIVAN: Péro.

NEŠA: A kako se preziva?

ŽIVAN: Pa Kršikapa... tako se 'vamo preziva.

NEŠA: A kako je tebi ime?

ŽIVAN: Aj! Je li meni?

NEŠA: Tebi -- tebi.

ŽIVAN: Zar mu i to treba?

NEŠA: Treba, dabome.

ŽIVAN: Pa ime mi je ŽIVAN.

NEŠA: A kako se prezivaš?

ŽIVAN: Je li ja?

NEŠA: Jest -- ti!

ŽIVAN: Vala, prezivam se 'vamo -- Keserić.

NEŠA: Pa koliko tražiš za ovce?

ŽIVAN: Vala, ja kō velim -- sto groša... To

samo njemu, prvi mi je konšija, a da je ko drugi...
e, onda... bogami...

NEŠA (brzo): Pravo veliš! (Sprema se bajagi da

piše, pa važno i ozbiljno.) Hoćeš li, brate, da ti
napišem tužbu ovim (Pokaže mu kaljavo pero.) ili
hoćeš ovim (Pokaže mu drugo od žuta metala u
držalji, takoj istoj.) zlatnim perom?

ŽIVAN (dvoumeći): Pa koje je onako bolje? Koje

će mu pre dobiti?

NEŠA: Nema razgovora -- zlatno!

ŽIVAN: E dela, baš mu načini tim zlatnim...

NEŠA (bajagi piše): A hoćeš li, brate, da ti

teram parnicu po ovom zakoniku (Pokaže mu malu
knjigu.) ili ćeš po ovom (Pokaže mu deblji tevter
od ona dva.) velikom?

ŽIVAN (češka se iza vrata, dvoumeći): Vala,

ja ti ne znam. Nisam ti se još nikad sudio... A koji
mu je zakonik onako bolji?

NEŠA (pokazuje malu knjigu): Ovaj mali neće ti

moći za pet-šest nedelja dobiti parnicu. Vidiš kolišni
je; jedva potricu dosudi! A ovaj veliki (Pokaže
tevter.) spetljaće tog tvog Peru odmah. Možeš
ga dobiti za tri-četiri dana.

ŽIVAN: Eh, eh! Dela, bogati! Baš neka mu sudi

taj veliki zakonik.

NEŠA (bajagi piše): A imaš li svedoka?

ŽIVAN: Pa ono... ima i svedoka... Eto, videla

je moja ŽIVANka... (NEŠA broji na prste, govoreći
uza svako ime: „Jedan, dva, tri" itd.) Video je i neki
Rako, odande iz sela, pa Veso, moj kum, pa Stojan
Rakin, pa Tiosava Vesina, pa video je i neki Golub
Nogonja...

NEŠA (bajagi zapisuje): Šest svedoka... dosta

brate... Po talir dangube... A hoćeš i ti dangubu?

ŽIVAN: 'Oću, vala... Metni mu i dangubu, i interez,

i recepis, i sve! Nek pamti poganac kad se sudio
sa ŽIVANom Keserićem!

NEŠA (bajagi napisao, pruža mu pero): Dela, brat-ŽIVANe,

zakrsti ovde.

ŽIVAN: Zar ja?

NEŠA: Ti, dabome! Drži za pero! (ŽIVAN prihvati

za pero.) Tako!

ŽIVAN: Ama, zakona ti, sve mu lepo ujduriši!

Bog ti a duša ti! Od mene ti neće valiti jabuka...
(Pođe.) E, u zdravlju!

NEŠA (zadržava ga): Stani, brate, stani!

ŽIVAN (zastane): 'Oću li i ja u sud?

NEŠA: Nećeš ti u sud, nego treba da položiš

ovde za tužbu, za svedoke, meni za trud...

ŽIVAN: Odista veliš? (Češka se.) Pa koliko

mu to treba?

NEŠA (računa): Za tužbu dukat... šest svedoka

po talir kaucije... taksa sudu... svega, brate, pet
dukata.

ŽIVAN: Aj? Pet dukata! (Namrgodi se malo.)

NEŠA: E, bogami, brat-Žiko, ti hoćeš da ti

napišem tužbu zlatnim perom; hoćeš da ti teram
parnicu po ovom velikom zakoniku... Valja to platiti!
Pa onda imaš tolike svedoke -- svakom treba
po talir dangube... Pa sud hoće kauciju, hoće taksu...
(ŽIVAN dvoumi i češka se.) Šta se, brate, premišljaš?
Sve će to platiti taj tvoj Pero. Sud će ga
nagnati da plati, samo dok mu ja podviknem iz
ovog velikog zakonika! (Kucka rukom po tevteru.)

ŽIVAN (brzo): E, dela, bogati! Ama baš ga nateraj,

nek ti on to sve položi!

NEŠA: Aja! Sad moraš ti položiti. Evo! (Otvori

tevter i bajagi čita.) „Svaki tužitelj mora položiti
sudu kauciju za svedoke, dangubu" i tako
dalje... Čuješ, šta kaže ovaj veliki zakonik?

ŽIVAN (češka se): Čujem... Nego, šta ću mu,

nemam ti sad toliko. (Slegne ramenima.) A bi li valjalo
da ti dam malo kapare?

NEŠA (za se): Što mu drago. Bolje išta nego

ništa. (Glasno.) Pa možeš, brat-Žiko... Daj sad
makar jedan dukat. Kusur možeš doneti sutra --
preksutra. Nije velika stvar.

ŽIVAN: Ta ono, znaš, nije da rekneš... Ali eto

-- nema se... (NERAdo vadi pare.) E na ti, vala, ovaj
dukat kapare -- nek nosi belaj! Samo gledaj, zakona
ti, da mi se to ljudski presudi.

NEŠA: O, ne beri ti brigu, čoveče!

ŽIVAN (polazeći): E u zdravlju i zbogom mi
ostaj!

NEŠA: Dabogda u zdravlju! A kad ćeš mi doneti

to malo kusura?

ŽIVAN: Gledaću, vala, koliko sutra. (Za se.)

Baš mnogo pet dukata! (Mahne glavom.) E, tako ti je
to kad se teraš po sudu! (Ode.)

NEŠA (zadovoljno): Sevte od boga berićet!. (Pljucka

po običaju u dukat i meće ga u džep, smešeći se.)
Ovaj mi ŽIVAN izgleda kao imućan čovek. Suviše
je prost i neka dobričina. Baš kao naručen! (Hoda
i misli se.) Dobro bi bilo da nađem poviše ovakih
mušterija... A kako bi bilo da još danas odem u
Kamenicu do moga Pupavca? Do mraka mogu stići.
Ovde i onako nemam nikakva posla. Tamo barem
mogu doznati kakva je ova moja prva mušterija...
(Polazeći.) Da se ide! Najpre ću svratiti „Kod
konkurencije" da naručim DRAGIĆu što treba, pa
onda... u Kamenicu, u goste mome Vulu Pupavcu! (Ode.)

DRUGA SLIKA: SEOSKI DUĆANDŽIJA

U Kamenici kod Pupavca. Seoski sitničarski dućani.

U začelju i levo vrata. Dućanske police pune
mešovite robe: pamuka, marama, vunice, okruglih
kušica s ogledalom. kupovnog cveća, mirišljavih
sapuna, svakojakih đinđuća na nizodima, lonaca,
tanjira, čaša, drvenih obojenih kašika i tako dalje.
Desno nekoliko džakova s kafom, sitnnim šećerom,
alevom paprikom, burence s zejtinom itd. Levo
ispred vrata duga tezga; veresijski tevteri, hartije,
divit na njoj. Do tezge dve proste slamne stolice.

PUPAVAC posle ŽIVAN

PUPAVAC (za tezgom, pred njim lojana sveća u

prostom limenom svećnjaku, tevter, divit; prebraja
gomilu obligacija i slaže ih na stranu; zadovoljno):
Ravno pet stotina dukata u obligacijama. I sve ljudi
sigurni... (Smeši se.) Najprobitačnije je davati pod
interez male sume na kraće rokove. Po pet, po šest,
po deset dukata najviše... Cvancik na dukat intereza
mesečno... Rok dva meseca... tri, najduže šest
meseci... Pa da vidite -- kako para fino raste...
(Zagleda obligacije.) Imam na dva-tri mesta i po veće
sume... po sto dukata i malo jače; ali ljudi su gose
-- ne bojim se! (Smešeći se.) Ne mogu se potužiti
-- radnja mi baš dobro ide. Kad sam preklane došao
ovamo -- doneo sam svega pedeset dukata gotovih
i otprilike još toliko u espapu što sam uzeo,
dole u čaršiji, na veresiju... Bilo bi još bolje da
mi ne smeta ovaj moj ortak. Moram se razortačiti
s njim, čim iziđe rok... (Otvara tevter.) Daj da
vidimo šta kaže veresija. I ovde leži blizu pet
stotina dukata. (Čita.) „ŽIVAN Keserić, ovdašnji,
uze pō oke šećera tza fina -- 4 groša..." Kad li
je to uzeo? Aha, ima dva meseca! Čekaj-de da doturimo
malo -- može se! (Uzima pero i popravlja.) Oku i pô
šećera tza fina -- 12 groša..." (Čita.) „Oku
zejtina takođe fina -- 16 groša..." Aha, daj-de i
ovde malo (Popravlja.) „Oku i po zejtina fina --
24 groša..." (Smešeći se.) Tako! Već smo ućarili
16 groša!...

(Dolazi ŽIVAN.)

ŽIVAN: Dobar veče, gazda VULE!

PUPAVAC (ljubazno): Bog ti dobro dao, Žiko

brate! Sedi -- eto stolice, sedi! A kako ŽIVANka,
kako deca -- kako svi na domu?

ŽIVAN (sedajući): 'Vála bogu...

PUPAVAC: E neka bogu fala! (Smešeći se ljubazno.)

Ama kao da si znao te se svrati! Barem da svedemo
uzgred i onaj račun...

ŽIVAN: Pa možemo, vala, i svesti... A ima li

koliko?

PUPAVAC (ljubazno): Sitnica, čoveče! Ali tek

bolje da vidimo, neka nikom ne bude krivo... (LJubaznije.)
A bi li ti, Žiko, jednu ljutu?

ŽIVAN: Ama nisam ti nešto ôran za rakiju...

PUPAVAC (toči uslužno čokanj iza tezge): Dela,

bogati! Da vidiš samo... prepečenica fina, a jaka
kao grom! (Daje mu.) Dela, nazdravi!

ŽIVAN (pije i mršti se): Oho! Ala pali! Pa

koliko mu, veliš, ima tamo računa?

PUPAVAC (uslužno): Evo, brate, evo! (Zagleda u

tevter i računa brzo.) „Oku i po šećera -- 12;
oku i po zejtina fina -- 24; kafe -- 16; opet šećera...
tri litre pirinča... pô oke suve ribe... pet oka soli
u krušcu... marama za ŽIVANku fina... aleva paprika...
pedeset drama duvana proseče... biber... pô
oke sveća... sapun mirišljavi fini..." Ele, Žiko
brate, 12 i 24 -- 36, i 16 -- 52, i 7 -- 61... 103,
109, 137 i pô... i tamo-amo 42 i pô... Svega, brate,
180 groša; to jest -- tri dukata cesarska.

ŽIVAN: Ala, bolan! Tri dukata?! Vidi-de ti dobro.

Čini mi se, ti mu naračuna tamo mnogo zejtina
i šećera... (Češka se.) A šta tije ono: „Tamo-amo?"

PUPAVAC: Pa sitnice, brate! Lula, slatko, ular...

Evo ovde je sve zapisano. Ovaj je protokol vlast
potvrdila... (Prevrne brzo tevter i pokaže mu na
poslednjem listu veliki crveni pečat.) Eto! Ovde
se ne sme zapisati ni jedna para više nego koliko
je uzeto... Kako bih ja tebi? E baš mi je to krivo!

ŽIVAN: Ama ne velim ja, gazda VULE... Samo mi

se učini, onako... 'Vala bogu, mi se odavno znamo...
Još, kō velim, nismo jedan drugom učinili krivo.
Svakad smo, vala, lepo jedan s drugim... (Češka se.)
Pa eto i sad htedoh da te nešto zamolim...

PUPAVAC (brzo): A šta to, Žiko?

ŽIVAN (dvoumeći): Ta ono... Ama ne znam -- da

li ćeš mi učiniti...

PUPAVAC: Uh, uh, opet me ljutiš! Toliko sam

soli i hleba pojeo u tvojoj kući, pa da ti ne učinim!
(LJubazno i uslužno.) Hoćeš li espapa? Hoćeš li na
veresiju? Evo, brate slatki, uzmi pô dućana pa nosi,
neću ti ni reči reći, tako mi ove sveće! Zapisaćemo
u račun, pa kad možeš -- koliko možeš... namirićemo
se.

ŽIVAN (češka se): Ama, znaš, ne treba meni

espap... Nego baš bih te zamolio da mi kakogod uzajmiš
četiri dukata... Imam ti, more, 'vamo belaja
s' onim Arnautinom... (Namrgodi se malo.) onim Perom,
mojim konšijom, oko onih ovaca... Išō sam jutros
i 'dvokatu dole u čaršiju, pa mi valja odneti da
položim tamo u sudu...

PUPAVAC (lukavo): Aha, tužio si ga, a? E, alal

ti vera! I jest taj Pero nekakav dženabet. Baš volim
što ćeš ga pritegnuti malo! (Uslužno.) Bi li
još jednu rakiju, Žiko?

ŽIVAN (toči iza tezge): Kako dosta, čoveče!

A kad ja dođem tvojoj kući, ŽIVANka iznese pun bardak
iz tvoga podruma... (Daje mu čokanj.) Dela za dobro
zdravlje! (ŽIVAN pije.) Ono, Žiko brate, ja bih ti
drage volje to učinio -- pre tebi nego svom rođenom
bratu... Ali, vidiš, i mi ti ovde mučimo svoju
muku. Pazar slab, espap leži, ja moram dole odgovarati
trgovcima; pa kirija velika, pa poreza, pa
prirez, pa opštinski troškovi... Para se izmiče
svaki čas. Što sam rasturio neku krajcaru ovud po
narodu -- to se teško dobija. (Polako i bajagi poverljivo.)
Pa onda, među nama rečeno, i ovaj ti je
moj ortak -- neka prznica -- vazdan mi tu prigovara...
Muka ti je to kad čovek u svojoj radnji
nije sam gosa.
ŽIVAN: A jes' -- j! Pravo veliš. (Češka se.)
Nego baš molim te, gazda VULE, uzajmi mi ta četiri
dukata... Vratiću ti, vere mi, čim prodam seno...

PUPAVAC: Ama ne bojim se ja, Žiko brate, što

se tebe, na primer, tiče... (Dotura čokanj pored njega.)
Dela, istresi to, pa da natočim taze. I ja ću popiti
jedan; ovako u društvu -- slađe je! (Točeći iza tezge.)
E, ne znaš kako mi je žao što se tako trefilo,
te sam ostao bez novaca! Prvi put moliš me, pa eto
ne mogu da ti učinim. (Daje čokanj ŽIVANu; drugi pije
on i bajagi misli.) Već ako da zaištem od ovog mog
ugursuza, ortaka, da meni uzajmi...

ŽIVAN: E dela, ljubavi ti! Baš gledaj kako

god znaš -- samo učini mi to.

PUPAVAC (tiho): Čekni ti malo. Sad ću ja... On

je ovamo u ardiji... (Ode na leva vrata.)

ŽIVAN (za njim): Pohitaj, vere ti!

(Dolazi NEŠA.)

VI

NEŠA i ŽIVAN

NEŠA: Gle brat ŽIVAN! Dobar veče!

ŽIVAN: Ene-de! 'Dvokat! Odkud ti vóde?

NEŠA (sedajući): Pa dođoh malo amo u goste gazdi

Vulu. Mi smo, znaš, davnašnji prijatelji i poznanici...

ŽIVAN: E ako -- ako!

NEŠA: Nismo se viđali od jesenas. Ne mogu, brate,

da dospem... Znaš, advokatska posla: i dan i noć
tužbe, parnice, apelati, ročišta... A, zbilja -- ja
sam već spremio onu tvoju tužbu...

ŽIVAN: Jesi li, zakona ti?

NEŠA: Jesam, čoveče! Ja nikad ne razvlačim parnice

-- kao neki advokati. Kod mene ti, brate, ide
sve brzo -- samo brzo. Gvožđe treba kovati dok je
vruće, je li, bogati?

ŽIVAN: Vala, pravo veliš...

NEŠA: Još samo da položim sudu kauciju, pa

je tvoj Pero obrao bostan!

ŽIVAN: E da hoće bog dō! (Poverljivo i ozbiljno.)

More, ti ne znaš kaki je to rčin! Kad dođoh danas
ozdo iz čaršije vamo kući, sretnem ti njega dole
kod prelaza...

NEŠA (bajagi radoznalo): Pa?

ŽIVAN: Pa rekoh mu ja: „Vala ćeš mi platiti

one ovce, beli!" -- „Jok, vala!" učini on. „Sud će
tebi suditi, more, išō sam ja i 'dvokatu!" rekoh
mu ja.

NEŠA (kao gore): A on?

ŽIVAN: A on ti, more, spodbi proštac i htede

mene lepo prošcem!

NEŠA (začudi se): Ao, lola jedan! E -- i to

ćemo turiti u tužbu!

ŽIVAN: Molim te, baš mu i to doturi; kaži

da me je hteo prebiti! Jes, -- i tebe je psovao...
Opsova mi lepo i 'dvokata -- eto ti!

NEŠA (bajagi plane): Aha, nećemo tako, Pero! Čekaj

ti samo dok se kaucija položi! Naučiću ja tebe
pameti!

(Vraća se PUPAVAC.)

VII

PUPAVAC: i pređašnji

PUPAVAC (Neši): A gle! Ćato brate, dobro mi

došao! Otkad se nismo videli! Jesi umoran, a?

NEŠA: Prilično, gazda VULE! (Rukuju se.)

PUPAVAC (polako ŽIVANu): Biće ono! Čekni malo.

ŽIVAN (polako njemu): Baš ti hvala! Eto došō

mi je i 'dvokat!

(Pokaže očima na Nešu; PUPAVAC pogleda i nasmeši

se.)

PUPAVAC (glasno): E baš si našao valjana, fina

advokata! (Smeši se.) Ala će Pero kijati i pamtiti
kad se s tobom sudio! (Neši.) Molim te, ćato, pritegni
ga i za moju ljubav! (ŽIVANu.) Znaš, ja ovog
advokata zovem ćato, a on mene gazda -- tako smo
navikli od malena. (Polako i poverljivo ŽIVANu.)
More, jedva iščupah od ovog mog ugursuza četiri
dukata... Nego kad ćeš mi moći to vratiti?

ŽIVAN (polako): Bogami, neću moći pre Međudnevnice,

a najdalje do Mitrova dne...

PUPAVAC (polako): Hm, hm! Za šest meseci...

Ali što mu drago -- moj si čovek... Nego znaš šta!
Da uračunamo tu i ova tri dukata veresije, pa da
načinimo malo pismena -- tek koliko ruke radi.

NEŠA (radoznalo): Šta to -- šta?

ŽIVAN (zabašuruje): Ništa... Imamo 'vamo neki

razgovor kō ljudi...

PUPAVAC (ŽIVANu): A što kriješ, Žiko brate?

I ćato je naš čovek! (Neši.) Eto, ćato, rad sam
da mu učinim neku malu ljubav... Treba čoveku četiri
dukata -- pa da mu dam... (ŽIVANu.) Ele, do Mitrova
dne ima šest meseci... Po cvancik intereza
od dukata na mesec...

ŽIVAN: Kaki cvancik, bolan?!

PUPAVAC: Dabogda goreo kao ova sveća, ako nisam

pogodio s ovim mojim nesretnikom da mu platim
po cvancik!

NEŠA: Pa to nije mnogo! Daju neki po pet i

po šest groša na dukat.

PUPAVAC (ŽIVANu): Vidiš?! Danas ti je, brate,

novac skup! Nego, kao što rekoh, da načinimo malo
pismena.

ŽIVAN: (slegne ramenima): Kad već nije druga...

a ono da načinimo...

PUPAVAC (brzo): Dela, ćato, učini ljubav našem

brat-ŽIVANu: napiši mu malo obligacije.

NEŠA (seda za tezgu i uzima pisaći pribor):

Drage volje! Kolika je suma? (Piše govoreći.) „Obligacija
na..." koliko?

PUPAVAC (računa brzo): Četiri u gotovu i tri

od veresije -- sedam; po cvancik od dukata intereza
za šest meseci -- 42 cvancika; rublja za obligaciju
i cvancik za potvrđenje -- tri dukata i sedam. Piši:
„na deset dukata cesarskih..."

ŽIVAN (odmahne rukom): Uh, pobogu, baš mnogo!

NEŠA (piše govoreći): „Na deset dukata cesarskih

i tri cvancika zdrava, koje ja dole potpisani
uzeh u zajam od g. Vula Pupavca, trgovca ovd., s tim
da mu rečenu sumu novaca isplatim u roku od šest
meseci, to jest: od danas pa do Mitrova dne ove 1871.
godine..." (ŽIVANu.) Je li tako, brat-ŽIVANe?
ŽIVAN (češka se): Ta, ono... tako je... najdalje
do Mitrova dne...

PUPAVAC: Molim te, ćato, doturi još i ovo:

„U protivnom slučaju, ako ne bih mogao mome poveritelju
rečenu sumu do ugovorenog roka isplatiti,
obvezujem se da ću mu platiti interez po dvanaest
na sto, od isteka roka pa sve do naplate".

ŽIVAN: Baš, gazda VULE, to nije trebalo!

PUPAVAC: Ama, brat-Žiko, to se meće radi reda

u svaku obligaciju. Bez toga ne bi važila. Ne bi
je ni vlast potvrdila.

NEŠA (dovršuje govoreći): „Od isteka roka pa

sve do naplate. Gornje sume platac, ŽIVAN Keserić,
ovdašnji. 23. aprila 1871. godine, u Kamenici". (Pruža
ŽIVANu pero.) Dela, brat-Žiko, zakrsti! (ŽIVAN
zakrsti.) Tako! (Potpisuje se govoreći.) „Potpisao
ga NEŠA Zelenbać, privatni advokat iz..." (Daje Pupavcu.)
Evo, gazda VULE, sve je u svom redu. Samo još
nek se potvrdi, pa podaj čoveku pare.

PUPAVAC (daje obligaciju ŽIVANu): Na, Žiko

brate, pa trkni časom tu do sreske kuće te potvrdi.
Evo ti i cvancik pa plati taksu. (Daje mu.) Ako
ne bude nikog u kancelariji, a ti otidi onde kod
sreskoga ćate... naći ćeš ga jamačno kod kuće. Reci
samo da sam ga ja zamolio, on će ti učiniti za moju
ljubav. (Kucka ga ljubazno po ramenu.) Dela, vere ti,
časom.

ŽIVAN: 'Ajde, vala, i da potvrdimo, kad mu je

taka uredba. (Ode.)

VIII

PUPAVAC i NEŠA

NEŠA (smešeći se): More, gazda VULE, ti baš

dobro ćariš ovde, a?

PUPAVAC (zadovoljno): Pa prilično, ćato! Fala

bogu, ima svakad pomalo pazara. Istina, više na
veresiju nego za gotovo; ali opet je dobro...

NEŠA: Čini mi se, ljudi su ovde imućni?

PUPAVAC: Ono, znaš, što se tiče novaca -- narod

baš i nema tako mnogo. Mahom dođe čeljad te
pazari: malo vunice, koju šamiju, kumaš, cvet.

NEŠA (smešeći se): Jest, jest... Malo pamuka,

mirišljavog sapuna, niz đinđuva.
PUPAVAC: Jest... Pa obično dadu onako u smoku:
torbica žita, pasulja, bardak rakije, zastrug kajmaka,
koju oku vune... Šta znam, dajem i tako -- nek' se
tek pazaruje!

NEŠA (smešeći se): Samo što ti se tako u smoku

plati tri-četiri puta više nego što vredi...

PUPAVAC (sleže ramenima): Tek, ćato brate, ja

nikog ne gonim silom da uzima! Drugo je za gotov
novac -- drugo za smok. Pa, bogami, hoću i ja da vidim
malo hasnice... ( Okreće razgovor.) Nego ti mi, čoveče,
ne kazuješ šta ima novo u čaršiji. Ja, dao bog, ne
odmičem od dućana; moj ortak ide po espap. Od jesenas
nisam nikako silazio dole...

NEŠA: Najnovije je, gazda VULE, to -- što sam

jutros izišao od moga advokata...

PUPAVAC: Izišao si? A zašto?

NEŠA (namrgodi se malo): Pa sporečkali smo se

malo. Hoću da radim na svoju ruku. Namestio sam
kancelariju kod neke moje tetke, i već sam imao
sevte. Ovaj ŽIVAN bio mi je prva mušterija...

PUPAVAC (smešeći se): Aha, našao si dobru

mušteriju!

NEŠA (radoznalo): Bogati, je li imućan taj čovek?

PUPAVAC: Da vidiš -- jest. Valja mu imanje, u

najmanju ruku, dve oke dukata. Dobričina je, da ga
nema u daleku, a veoma prost. Nikom nije ni pare
dužan. Ovo mu je sad prvi dug što uzima od mene...

NEŠA (smešeći se): Nego ti mu baš lepo naplete!

Valjda si jedva dočekao da ga zadužiš, a?

PUPAVAC: Bože sačuvaj! Ako mu ne podnosi, ne

mora uzeti. Danas, brate, niko ne dâ da mu novac
leži badava... Je li tako, bogati?

NEŠA: Tako je, gazda VULE! Nego, vere ti, šta

se tebi čini -- hoće li biti za mene posla ovud po
selima, barem za prvi mah?

PUPAVAC: Pa biće, ćato! Imaću eto i ja nekih

svojih podužica da se naplate kod opštine i kod
kapetana... Ne beri ti brigu, naći će se!

(Dolazi ŽIVAN s obligacijom u ruci.)

IX
ŽIVAN i pređašnji

PUPAVAC: Potvrdiše li, Žiko brate?

ŽIVAN: A potvrdiše -- ja! Vidi-de valja li mu

to! (Daje mu hartiju.)

PUPAVAC (zagleda): Sve je u redu! (Ostavlja hartiju,

pa daje pare ŽIVANu.) Evo sad tebi, rode slatki,
četiri dukata! Nâ, i dabogda da vidiš vajdu!

ŽIVAN: E baš ti vála, gazda VULE! (Daje pare

Neši.) Na, bogati, pa položi tamo sudu i gledaj da
mi se ono ljudski presudi.

NEŠA: Ama nemaj brige, čoveče! Sutra zorom idem

pravo odavde u sud.

PUPAVAC: Baš, ćato, i ja te molim -- zauzmi

se za našega Žiku!

NEŠA: O, zauzeću se ja već, kao za sebe!

ŽIVAN: Eh, dela, zakona ti! Od mene ti, vala,

neće biti krivo... A sad 'ajdemo 'vamo do moje kuće
da popijemo koju. A moremo i večerati -- što je
bog dao...

NEŠA (bajagi usteže se): Neka, brat-ŽIVANe,

hvala ti! Ja ću večeras biti gost ovde kod moga
gazde Vula.

ŽIVAN (salećući): Ama nemoj, bogati! Baš 'ajdemo!

Biće milo i mojoj ŽIVANki. Kažem ja njoj danas,
čim dođoh: „More, nema ti 'nakog 'dvokata u krstu
zemlje!"... 'Ajde, zakona ti! 'Ajde i ti, gazda VULE!

PUPAVAC (Neši): Pa hajdemo, ćato, da ne kvarimo

volju našem bratu Žiki!

(Odlaze, umiljavajući se čisto oko ŽIVANa.)

ZAVESA

DRUGI ČIN

TREĆA SLIKA: ISPLAĆEN DUG

U varoši kod Stane. Posle dve godine. Nameštaj

kao u prvoj slici.

SMILJA i STANA

SMILJA (polako i poverljivo): MILKA je, kumo,

već i onako tu s Dragom, pa gledaj, molim te, da je
iskušaš onako izdaleka.

STANA (polako njoj): Ne treba tu mnogo kušati,

kumo. Lasno je to poznati iz dve reči, samo ako
joj je momak u volji.

SMILJA: Ja bih rekla da jest. (Poverljivo.) Vidiš,

kumo, meni je najteže izići na kraj s mojim
SRETENom. NJu su već iskali toliki prosioci odavde
iz varoši; ali on ne da ni pomenuti... svakom nađe
nekaku manu. Znaš ti njega -- kakav je...

STANA (radoznalo): A RANKO mu se, veliš, dopao?

SMILJA: Ne znaš -- kako ga je zavoleo! Učinio

bi za njega što god hoćeš. (Vrlo poverljivo.) Eto
maločas, baš kad pođoh ovamo, uzajmio mu je petnaest
dukata, na prvu reč; a ti znaš da SRETEN ne da nikome
ni pare u zajam!

STANA (čisto začuđeno): E, bogami, to je mnogo

od kuma SRETENa!

SMILJA: RANKO mu samo nagovesti kako se zabrinuo

gde će naći petnaest dukata da dade svome bratu
ŽIVANu iz Kamenice da izmiri neki dug, -- a SRETEN
odmah kesu iz džepa, pa njemu: „Evo, učo brate,
daću ti ja!" Začudih se šta mu bi. Posle velim u
sebi: „O, kad on njemu čak i novac uzajmljuje, onda
mu neće ništa odreći!"

STANA: Pravo veliš -- i neće!

SMILJA: Zato baš i dođoh, kumo, da te zamolim

da Milku malo iskušaš. Devojka je na udaju, pa neka
se udomi -- kad već jednom i to mora biti. RANKO
je dobra prilika. On ima i nešto baštine tamo u
Kamenici. Istina, još se nije odelio od brata, ali
tek nije bez ičega... (Polazeći vrlo poverljivo.) Među
nama budi rečeno -- i ja bih volela da mi ta devojka
ode iz kuće. Znaš i sama kako je -- kad ti nije
dete rođeno, svoje... Pa onda, kumo, ona ti je malo
samovoljna, jezična, hoće da odgovara... ja opet ne
mogu to da trpim... Bilo ti je od ovo četiri godine,
otkako sam došla u SRETENovu kuću, dosta jeda i svađe
izmeđ' nas... Sad sam već digla ruke -- nek' čini
šta hoće... Valjda će mi se i ona skoro skinuti s
vrata... Zbogom, kumo, pa dođi koji put. (Ode.)

STANA (za njom): Zbogom pošla, kumo!

II

STANA pa MILKA i DRAGA

STANA (smejući se): Kako se ova moja kuma stara
o svojoj pastorci! MILKA samovoljna i jezična! Ta
ja ne verujem da bi se u celoj ovoj varoši našla
još koja devojka onako pitome i dobre naravi...
Bajagi niko se neće setiti zašto hoće da je isprati
čas pre iz kuće! Kum SRETEN -- čovek već u godinama;
kuma SMILJA mlada, lepa, pa... dabome, MILKA joj je
na smetnji! (Smeje se i maše glavom. Dolaze spolja
MILKA i DRAGA.) Aha, kumice, gde si mi ti?

MILKA (Veselo): Evo me, kumo! Molim te, brani

me! Ova DRAGA dira me jednako! (DRAGA se smeje.)

STANA: A što, kumice?

MILKA: Pa kaže da je gospodin RANKO kao i

drugi momci... nije ništa osobito... A to, kumo,
nije istina!

DRAGA: E dabome! Nema valjda zvezdu na čelu!

STANA (Dragi): De ti, vraže, de! (Milki.) Ne

slušaj ti nju, kumice! Ona govori tako od đavolstva...
(Namerno.) Bogami, RANKO je baš valjan, lep momak...

MILKA (brzo Dragi): Eto! Čuješ?

(DRAGA se smeje vragolasto.)

STANA (za se): Voli ga, obešenica!

MILKA (Stani): Pa i SMILJA ga mnogo hvali,

kumo... a otac -- prođi se!

STANA: Ko ne bi hvalio čestita čoveka!

MILKA (brzo Dragi): Eto, eto! Čuješ?

(DRAGA se smeši.)

STANA (navlaš): Ama šta je to tamo kod vas,

kumice? Meni se čini, tebe kuma SMILJA od neko
doba dobro pazi, je li?

MILKA (veselo): O, kumo, ona ti je sasvim promenila

ćud! Kad se setim kako me je pre kinjila --
uh, da bog sačuva i moga dušmana! A sad... ni ona
žena, ni daj bože!

STANA (za se): Znam, znam!... (Glasno, smešeći

se.) A otkad to?

MILKA: Pa ima tako dva meseca... Otprilike --

otkako se gospodin RANKO upoznao s nama i počeo
dolaziti našoj kući...
DRAGA (Vragolasto): A dolazi češće, a?

MILKA (naivno): Dolazi gotovo svaki dan... Bio

je i otoič... A što pitaš?

DRAGA: Ništa -- ništa! Slobodno je pitati.

(Smešeći se vragolasto.) Kuma SMILJA promenila
ćud. Hm! Ko zna šta još može biti.

STANA (Dragi): Ama ti, đavole!

MILKA (Dragi): Šta će biti? Neće se valjda svet

prevrnuti!

DRAGA: To neće... ali može biti svatova.

STANA: DRAGA!

MILKA: Svatova? A čijih?

DRAGA: Pa tvojih...

MILKA: Nemoj, DRAGA, da me ljutiš!

(DRAGA se smeje.)

STANA: Pa ako i bude -- zar je to nešto ružno?

Lepo ćemo se proveseliti... poigrati... (Pogleda
Milku.)

MILKA (naivno): Ama, bogami, kumo, nije čovek

još ni reči spomenuo!

STANA (smešeći se): Pa ako nije... on može spomenuti...

(Dolazi NERA žurno.)

III

NERA i pređašnje

NERA (još s vrata.) Dobro jutro, Stano! (Milki.) Šta radiš, MILKA? Ti jednako s tvojom kumicom
Dragom, a? (Stani.) Prođoh ovuda, pa eto svratih
uzgred da vidim kako si.

STANA (nemarno): Hvala bogu! Sedi, Nero!

NERA (sedajući): Nemam ti, sestro, kad; ali tek

mogu jedan časak -- koliko da se odmorim... (Kao setivši
se.) Ama znate li vi da je Rajnina svekrva na samrti?

DRAGA: Ne može biti!

STANA: Ta ja sam je juče videla na sokaku!

NERA: Ja ti kažem, na samrti je! Bože moj, sama

koža i kosti! Sad baš idem otuda... Pop Vića čitao
joj veliku molitvu. O, sestro, šta ti nam taj pop
nakaziva! Vrljava Živka ostavila opet njenoga Velju!
Pomisli -- vrljava Živka!

DRAGA (polako Milki): Sad samo slušaj čuda!

(Smeše se i kriju smeh.)

STANA (Neri): Kako to! Ta sinoć pred mrak prošli

su tuda zajedno!

NERA: Ja ti kažem! (Kao seti se.) A, gle, ja ti

i ne kažem da su prekjuče sa'ranili Mićana! Bio je
na pratnji i gospodin PETKO... (Povuče Stanu za
rukav pa polako.) Da znaš kako se ljuti na Nešu!

STANA (polako): A što?

NERA (polako): Opet se našla paskvila pod njegovim

prozorom.

STANA: Odista?

NERA: Ja ti kažem! Gospodin PETKO sumnja opet

na Nešu. Kivan je na njega i zbog onih preklanskih
paskvila. Kaže -- zabraniće mu da advokatiše,
proteraće ga... Molim te, Stano, kaži mu nek' se
malo pričuva. (Glasno.) A, bogati, gde je taj momak?
Nešto se retko viđa!

STANA (nemarno): Ne znam... Sinoć je došao iz

Kamenice; čini mi se, danas će opet otići. Jednako
tumara po tim selima. Da je barem kakve vajde, pa
što mu drago; ali ništa -- samo besposliči.
NERA (polako): A on mi se hvali onomad da dobro
zarađuje! Zastupa, veli, nekakog bogatog seljaka
iz Kamenice, što se parniči sa svojim komšijom
oko nekih ovaca. Napričao mi je mnogo koječega...
(Glasno.) Gle! Ja ti i ne kazah sve! Bio je na pratnji
i naš novi učitelj, gospodin RANKO! Gledim ga nešto
-- lep momak, sestro, lep, lep kao upisan! (Polako
i poverljivo.) Odmah sam pomislila u sebi: kako bi
to bila krasna prilika za tvoju Dragu! (Glasno.)
Vida Pajčetova isplaka se kao luda!

MILKA (Dragi): Bože, ala ta brblja!

(Smeše se i kriju smeh.)

NERA (kao setivši se): A znate li vi da je

ćopavi Mirko isprebijao sinoć ženu na mrtvo ime,
i polupao sve po kući, kao besan! (Smejući se.) Zgrabio
lonac, pun vrele vode, jurio je čak do ćuprije; tu
je stigao i nabio joj lonac na glavu!
STANA: Naopako!

(DRAGA i MILKA smeju se.)

NERA: Jest, jest... Baš kod ćuprije!

(Dolaze NEŠA i PUPAVAC.)

IV

NEŠA, PUPAVAC i pređašnji

PUPAVAC (zbunjeno): Dobar dan i na zdravlje želimo!

(Svi ga poglede začuđeno.)

NEŠA (prikazuje): Tetka Stano, ovo je onaj moj

poznanik i dobar prijatelj, trgovac iz Kamenice,
što sam ti često pričao o njemu...

STANA: E? Pa dobro nam došli! ..

PUPAVAC (zbunjeno): Bolje i mi vas našli!

(Hoće da se rukuje sa Stanom; STANA pruži ruku,

a on se u zabuni rukuje s Nerom; DRAGA i MILKA jedva
uzdržavaju smeh.)

NEŠA (Pupavcu): A ovo mi je sestra od tetke.

(Pokaže Dragu.) Ovo je naša kumica (Pokaže Milku.) ;
a ovo je naša poznanica NERA.

PUPAVAC (rukuje se zbunjeno sa svima, pa i s Nešom):

Milo nam je, molimo, koje i mi ravnim načinom
želimo... osobito fino...

(NEŠA se nasmeje i daje mu znak očima da ne govori

koješta.)

NERA (polako i brzo Neši): Imam nešto važno

da ti kažem!

NEŠA (polako i brzo Neri): Svratiću tebi posle,

kad pođem u selo.

STANA (Pupavcu, uzdržavajući smeh): I nama je

veoma milo... Sedite, gazda! A kako je vaše česno
ime?

PUPAVAC (seda nespretno, smešeći se): Znate,

meni je ime VULE, a prezivam se... (S komičnim ustezanjem.)
prezivam se, vi'te, PUPAVAC! (DRAGA i MILKA
nasmeju se poluglasno; on se još više zbuni.) Taj nam
je nadimak, molimo, ostao od starina... Moj ded,
znate, izeo jedanput pupavca, pa ga tako prozvali...
(NEŠA pomrkne očima na njega da ćuti.)

STANA (kao gore): Pa, gazda VULE, često čovek

dobije ma po čemu kakav nadimak.

PUPAVAC (smešeći se zbunjeno): Jeste, znate... i

mi tako, ravnim načinom, sumiramo... Ono, što se
tiče, PUPAVAC nije baš tako fina tica... (DRAGA i
MILKA prsnu u smeh i pobegnu na vrata u začelju; on
se okrene Stani.) Ne jede se, znate... Ali moj ded,
kao prost čovek, pojeo... (STANA se nasmeje poluglasno
i pobegne na vrata levo; on se okrene Neri.) Prostota,
znate, mislio valjda jede se... (NERA, jedva uzdržavajući
smeh, pobegne na vrata u začelju; on se okrene
Neši.) Posle ga, vi'te tako prozvali, te i nama ostao
ovaki nadimak...

PUPAVAC i NEŠA

NEŠA: Ta prestani jednom, gazda VULE! Šta ti

je te lupaš koješta?!

PUPAVAC (osvrne se i zabezekne): A gle, odoše!

(Zbunjeno.) Da se nisam, ćato, što zamerio? Znaš,
ja nekako ne umem da se vladam najfinije -- kad
dođem u ovako nepoznato, a fino društvo...

NEŠA (smejući se): Znam, stara tvoja mana! Ja

sam, vere mi, mislio da si se već i ti malo istesao
i oslobodio... (Kao čudeći se.) Koji ti je vrag? U
Kamenici si, čoveče, sasvim drukčiji!

PUPAVAC (pribira se malo od zabune): Drugo je

u Kamenici, ćato brate, a drugo ovde... Slabo ti,
vidiš, silazim ovamo u varoš, pa sam gotovo i
podivljao s onom prostotom! Pa onda druga je stvar
kad sam tamo sa svojim poznatim ljudima, a drugo
je ovde gde nikog ne poznajem... pa još nepoznato
ženskinje... (Smešeći se.) Nego, ćato, baš imaš finu
kumicu! A, bogati, čija je?

NEŠA: Pa to je kći SRETENa Rajkovića, trgovca

odavde... Poznaješ li ga?

PUPAVAC: Ne poznajem, ćato! Ja ti ovde znam

samo dva-tri čoveka, više nikoga... A je li joj otac
u stanju?

NEŠA: Prilično.

PUPAVAC: E, još nisam video devojke finije!

NEŠA (smešeći se): More, gazda VULE, kad ti se

tako dopada, hajde da ti je nasočimo...
PUPAVAC (opet zbunjeno): Ne znam, ćato... Čeljade
tako fino... Mučno bi pristala da se uda u selo.

NEŠA: A što? Samo ako se tebi devojka dopada,

možemo lako raspitati. Ti si mi već i onako govorio
da bi se oženio -- kad bi našao dobru priliku.

PUPAVAC (pribravši se malo od zabune): Ono

jest... ali baš neka stoji zasad. (Poverljivo.) Rad
sam, brate, da se najpre razortačim s onim mojim
nesretnikom; još mesec-dva dana, pa nam ističe ugovor.
NJemu ću predati radnju, a ja ću primiti svoj
deo u gotovu.

NEŠA: Posle ćeš valjda otvoriti dućan za sebe?

PUPAVAC (još pribranije): Može biti. Samo ću

otići iz Kamenice.

NEŠA: E? A zašto, gazda VULE? Tamo ti je dobro

išla radnja.

PUPAVAC: Jest -- vrlo dobro! Ali, ćato brate

on neće da ide odande, pa se moram ukloniti ja. Nas
dvojica ne možemo više biti zajedno. Pokupiću ono
veresije i malo para što sam rasturio po narodu, pa…

NEŠA (prekide ga): Zbilja, gazda VULE, ja sve zaboravim

da te upitam: namiri li se ti sa ŽIVANom?

PUPAVAC (sasvim pribrano od zabune): Ima još

da mi položi petnaest dukata... Preksutra mu je termin
po obligaciji. Šezdeset pet već je isplatio...
Još samo to malo resta.

NEŠA: Osamdeset dukata... Bogati, zar se toliko

naplelo od onih deset što ti se zadužio preklane?

PUPAVAC (slegne ramenima): Teh! Kad čovek nije

odgovarao na vreme... Prođe prvi termin, ne primih
pare; mi promenismo obligaciju i uračunismo interez
još za šest meseci. Dođe rok -- on opet ne može
da mi položi...

NEŠA (smešeći se): I vi opet promeniste obligaciju,

uračunaste interes, i sve tako dok se nije
naplelo osamdeset dukata...

PUPAVAC (slete ramenima): Teh! Ja mu nisam

kriv! Nisam ga silom gonio da se zadužuje... (Smešeći
se.) Baš, ćato, ova tvoja kumica... fino čeljade!

(Dolazi ŽIVAN.)

VI
ŽIVAN i pređašnji

ŽIVAN: Pomozi bog! Ene-de i gazde Vula! Kako

si, šta radiš?

PUPAVAC (ljubazno): Fala bogu, Žiko brate! Jesi

li davno od kuće?

ŽIVAN: Vala, jutros zorom... Bio sam 'vamo kod

mog brata Ranka nekim poslom... Pošli smo eto zajedno
mojoj kući, gore u Kamenicu. Velim ja njemu:
„'Ajde ti napred, dok ja svratim malo vóde... (Neši.)
Pa eto, vala, dođoh da te opet pripitam... (Vadi iz
nedara jabuku.) Na ti to! Poslaše ti moji odvud
od kuće... (Daje mu.)

NEŠA (ljubazno): Hvala, brat-ŽIVANe! Nije to

trebalo... Dosta si me počastio dosad i kod tvoje
kuće...

ŽIVAN: Ama uzmi, molim te! (NEŠA prima.) A ide

li mu ti opet u sud, vere ti? Šta bi? Presudiše
li već jednom?

NEŠA: Nisu još, brate! Ali ne beri ti brigu.

Poslao sam ja sudu opet apelatu... Rekao sam -- nek'
se glavom ne šali, nek' pohita.

ŽIVAN: E 'vala ti kō bratu! More, ne znaš

kako bih voleo da mi se to jedanput presudi. Nije
to šala -- dve godine bolan!

NEŠA: Šta ćeš, čoveče?! Navalili parničari,

pa sud nema kad. Kud će pre dospeti. Nego sad mu
se ne može obići -- mora presuditi!

ŽIVAN: Vala, brate, dosta se i potezalo, nije

vajde! (Vadi deset para.) Nâ ti baš i ovaj marjaš
te popij kavu! (Pruža Neši.)

NEŠA: Nemoj, ŽIVANe, hvala ti!

PUPAVAC (smešeći se, za se): Geak! Prostota!

ŽIVAN: Ama uzmi, bogati! (NEŠA uzme. ŽIVAN

se okrene Pupavcu, tiho.) I tebi sam, gazda VULE,
spremio ono malo para -- da otarasim i taj belaj...

PUPAVAC (trlja ruke): Lepo, Žiko, brate slatki!

Znam ja da si ti čovek od reči...

ŽIVAN (češka se): Vala, gazda VULE, aratos ti

bilo i tog zajma i svega! Ni srknuo ni kusnuo, a
dadoh tolike pare!
PUPAVAC (bajagi ubređen): Ama nemoj, čoveče,
tako govoriti! Nisi kriv ni ti, ni ja. Šta ćemo
-- kad se tako trefilo! Ti nisi odgovarao na vreme...
nisi, na primer, ni mogao: letina omahne, para se,
ravnim načinom, izmakne. Znam ja kako je to... (Slegne
ramenima.) Teh! Ovamo, bogami, interez raste. Pomisli
kad je sebe to bilo! Još preklane! (Trlja ruke,
gotov da primi pare.) A jesi li spremio sve?

ŽIVAN: Pa jesam, gazda VULE... Nego RANKO mi

'vamo reče -- da mi daš onu obligaciju...

PUPAVAC: Bogami, Žiko, ostala mi je gore u

dućanu. Nego, ako si rad da mi sad ovde položiš
pare, daću ti ja kvitu... Eto nek ćato časom napiše.
(Neši.) Dela, ćato, učini ljubav našem bratu Žiki!

NEŠA: Hoću, kako ne bih! (Sedne za sto i spremi

se da piše.)

ŽIVAN (dvoumeći): Ama ne znam -- hoće li mu

to valjati... Baš da si ti meni dao onu hartiju...

NEŠA (ŽIVANu): Svejedno je to, čoveče! (Pupavcu.)

„Kvita..." na koliko?

PUPAVAC: Na petnaest dukata.

NEŠA (piše govoreći): „Na petnaest dukata cesarskih,

koje danas potpuno primih od ŽIVANa Keserića
iz Kamenice, kao resto duga po obligaciji..."
(Pupavcu.) Kad ti je dao obligaciju?

PUPAVAC: Dvadeset šestog oktobra 1872. godine...

NEŠA (piše govoreći): „Godine, koja glasi na

osamdeset dukata cesarskih, koje mi je dugovao rečeni
ŽIVAN; zato mu dajem ovu kvitu svojeručno potpisanu,
s tim da od gore pomenutog ŽIVANa ništa više
tražiti nemam, pošto smo se ovim potpuno namirili
odnosno gornjeg obligacionog duga. U...
21. aprila 1873. godine..." Tako! (Daje pero Pupavcu.)
Dela, potpiši, gazda VULE! (PUPAVAC, potpiše.
NEŠA ŽIVANu.) A za bolju sigurnost, brat--ŽIVANe,
evo potpisaću se i ja kao svedok. (Potpiše
se.) Sad slobodno možeš položiti pare...

ŽIVAN (vadi NERAdo pare; Pupavcu): Ama ja bih

baš voleo da si ti meni dao ono pismeno...

PUPAVAC (ljubazno): Pa daću ti, brate slatki,

čim odem u Kamenicu. Svrati kod mene gore u dućan...

ŽIVAN (mahne glavom): E 'ajde-de, nek' mu bude

i tako... (Daje pare, PUPAVAC, grabežljevo prebraja.)
Ono, znaš, gazda VULE, ja ti ne znam... Ali RANKO
mi 'vamo reče: „U redu je, veli, da ti vrati tvoju
obligaciju..." Je li dobro?

PUPAVAC (prebrojavši) . Dobro je! Potpuno petnaest

cesarskih... Fala ti, Žiko brate! Kao da si
mi poklonio... (Vrlo ljubazno.) Pa i drugi put, kad
ti god zatreba, ja ću te poslužiti koliko mogu...
(Daje mu kvitu; ŽIVAN je mete u jandžik.) Eto, bog
i duša, da imam -- sad bih ti dao, ako hoćeš, i
sto dukata...

ŽIVAN: 'Vala ti, gazda VULE, ko bratu! Ali ne

dao bog da ja više uzajimam! (Polazeći, Neši.) Molim
te, gledaj da mi se ono već jednom presudi!
(Obojici.) A sad u zdravlje i zbogom ostajte! (Ode.)

PUPAVAC i NEŠA: Zbogom pošao, Žiko rode!

(Smeju se.)

VII

NEŠA i PUPAVAC

NEŠA: E, VULE brate, ja ti zavidim -- nije vajde!

Kud se god okreneš, pada ti para! (PUPAVAC se smeši.)
A ja? Trčim, obijam svoje noge, mučim se, petljam,
pa nikad groša u cepu! Eto i sad ti nemam ništa
više, osim ovo deset para što mi dade ovaj naš
ŽIVAN.

PUPAVAC: 'Ajdemo mi, ćato brate, u Kamenicu da

ja tebi opet dam punomoćije da potvrdimo tamo kod
kapetana, te mi naplaćuj veresiju i podužnice onud
po selima, pa će biti dosta i meni i tebi...

NEŠA (gotov): Pa hajdemo! Valja pohitati. Ovo

će skoro podne, a do Kamenice je podaleko.

PUPAVAC (polazeći): Stići ćemo rahat na ručak...

(Osvrne se.) A tvoja kumica, ćato, valjda otišla
kući? Baš veoma fina devojka! (Odu.)

ZAVESA

ČETVRTA SLIKA: PUPAVČEVA KVITA

U Kamenici kod ŽIVANa. Seoska soba; nameštaj

kao kod imućnijih seljaka. U začelju vrata. Desno do
vrata o zidu visi jandžik.

VIII

VULE i RANKO

RANKO: More VULE, hoćemo li mi kući? (Pogleda

u sahat.) Oho! Prošlo pet! Kad ćemo stići u varoš?

VULE: Ta možemo malo putovati i po mraku --

lepo je vreme... A gde je brat ŽIVAN? Kamo ga, da
se alalimo pa da idemo...

RANKO: Otišao je, čini mi se, opet u podrum

s čuturom...

VULE: Dokle će već! Pili smo i odviše. Odavno

se nisam ovako počastio. Tvoj brat ŽIVAN hoće baš
da nas opije!

RANKO: Pa radostan što smo mu došli u goste...

Otkako sam premešten za učitelja u varoš, ovo je
tek drugi put kako mu dolazim. Zove me svakad: „Kamo
se? Dođi! Što ne dođeš?" A ja ti, opet, ne mogu da
dospem. Imam i svog posla i brige... a i daleko je.

VULE (smešeći se): A MILKA blizu! Naravno

-- pođeš ovamo u Kamenicu bratu, pa te noge najedanmah
odnesu u Milkinu kuću...

RANKO (smejući se): Nije zar baš tako!

VULE: E nije! Bajagi ja ne vidim... (Ozbiljno.)

Nego pravo imaš. Ti si momak za ženidbu, a devojka
je zbilja dobra, vredna i iz čestite kuće... (Smešeći
se.) A hoće li skoro biti kakve proševine, a?

RANKO: Ta... Ni sâm ti još ne znam.

VULE (ozbiljno): Nemoj se mnogo premišljati! Ja

ti u celoj varoši ne bih mogao naći bolje prilike.

RANKO: Pa ima još vremena, VULE... Nije hitnje...

(Dolazi ŽIVAN, veseo, s čuturom i čašom.)

IX

ŽIVAN i pređašnji

ŽIVAN: Evo, vala, baš taze! Da popijemo još

po jednu... (Toči čašu.)

VULE: Hvala, brat-ŽIVANe! Dosta je! Valja ići

kući. Vidiš koje je već doba.

ŽIVAN: Ama, nemoj, molim te! Stići ćete i kući.

(Daje mu čašu.) Dela, bogati!

VULE (uzme): Dobro zdravlje i sretno viđenje!

Spasaj se! (Pije.)

ŽIVAN: Na spasenije Ristovo! (Naslužuje bratu.)

Dela i ti, RANKO, jednu!

RANKO (uzme): Dobro zdravlje, brate! Bog ti nasporio

i u domu i u toru; čuvao te od svakoga zla
i bede nevidovne, a ponajpre od čivitara i kaišara...
(Smešeći se.) i dao ti malo više pameti da se
odjako ne zaplećeš ludo u dugove. (ŽIVAN slegne ramenima.)
Spasaj mi se! (Pije.)

ŽIVAN: Na spasenije, brate! (Prima čašu i hoće

još da nasluži.)

RANKO: Ostavi, dosta je! (Vulu.) Ovo ga prekoreh

malo zbog onog njegovog duga što se zadužio ovom
zelenašu odavde, ovom ćifti, Pupavcu, kako li se
zove! Znaš već i sam, sve sam ti pričao... (ŽIVANu.)
Odmah sutra da mu daš onih petnaest dukata!

ŽIVAN: Eja! Dao sam mu ja!

RANKO (malo začuđeno): E? A kad pre?

ŽIVAN: Pa znaš, jutros dole u čaršiji -- kad

sam svratio onamo nekim poslom... Nađoh tamo i
njega kod 'dvokata.

VULE: Kod kakvog advokata?

ŽIVAN: Pa kod onog -- NEŠA 'dvokata. Zar ga

ti ne znaš? On mi tera parnicu oko onih ovaca.

VULE: NEŠA! (Za se.) Ao, lupež jedan -- našao

i ovog čoveka da vara! (Glasno) . A otkud nađe njega,
bolan brajko?

ŽIVAN (začuđeno): A što, zar on ne zna zakonik?

VULE: Ama on je varalica! (Ranku.) E treba ga

proterati! On je bio pre dve godine pisar kod mene,
pa sam ga oterao zbog njegovih ugursuzluka.

RANKO: Slušao sam već o njemu... kakav je. Samo

za ovu parnicu ŽIVANovu nisam znao ništa do onomad,
a ni sad ne znam sve... ŽIVAN mi je tako zapleteno
pričao da mu nisam mogao ljudski uhvatiti
kraj... (ŽIVANu.) I ti si opet išao njemu! Ne rekoh
li ti da se okaneš te tvoje parnice?

ŽIVAN: Ono, jesi... ali ja sam dao tolike pare!

Nikad mu nisam otišao prazne ruke... Pa onda, kad
god dođe vâmo -- svakad svrati mojoj kući.

RANKO (maše glavom): Moj ŽIVANe, ala si ti

detinjast!

VULE: Jesi čuo, brat-ŽIVANe! Čim ti dođe taj

NEŠA, a ti motku pa izjuri lolu!

ŽIVAN (čisto ne verujući): Ama odista veliš?!

VULE: Odista! Motku ti, pa goni njega napolje

iz kuće! Ako ti kogod reč rekne -- ja ću odgovarati.

ŽIVAN: E kad je tako, -- 'oću, bogami! (Mahne

glavom.) Čudim se ja što on sve veli: nema sud kad
da presudi, navalili parničari, sud 'oće još svedoka,
'oće još takse, kaucije... A ono gledaj ti njegova
posla! On mene vara!...

RANKO: A ovom si čivitaru, veliš, dao pare, a?

ŽIVAN: A jesam -- jà.

RANKO: Jesi li uzeo od njega onu tvoju obligaciju?

ŽIVAN: Ne beše dole kod njega... Nego dao je on

meni pismeno da smo se namirili.

RANKO: Ama, bog te video, čoveče! Ne rekoh li

ja tebi da mu ne daješ pare u ruke dok ti ne vrati
tvoju obligaciju?

ŽIVAN: More, iskao sam ja; ali oni rekoše --

svejedno je, pa mi dadoše pismeno... Onaj mu je NEŠA
napisao...

RANKO: Pa gde ti je ta hartija? Daj da vidimo!

ŽIVAN: Evo je, vala, vode u jandžiku. (Spusti na

zemlju čuturu i čašu pa ode te izvadi kvitu iz
jandžika.)

RANKO (maše glavom): I ti meni ništa ne kazuješ!

ŽIVAN: Ama zagovorismo se, brate, pa smetnuh

s uma... (Daje mu.) Evo!

RANKO (razgleda zajedno s Vulom): Vredi li ovo,

VULE, kao dokaz?

VULE: Pa vredi... (Zagleda opet i nasmehne se.)

Dobro je što su se obojica potpisali. Ne mogu odreći
potpise. (Daje ŽIVANu.) Čuvaj tu hartiju dobro! Ne
puštaj je nikako iz šaka dok ti god ne vrati tvoju
obligaciju!

ŽIVAN: Ta već čuvaću ja nju, samo kad valja!

(Ostavi opet u jandžik.) Ne znam ti ja, brate! Niti
sam se kad zaduživao ni terao po sudu... Mislim --
kō ljudi su pošteni... (Uzima čuturu i naslužuje.)
Dela još po jednu!
VULE: Dosta je, brat-ŽIVANe... (Ranku.) Hajdemo!
(Polazeći.) U zdravlju, brat-ŽIVANe, i hvala ti na
časti i lepom dočeku!

ŽIVAN: Na čem 'vála, bogati! Niste se ljudski

ni odmorili, a eto idete!

RANKO: Doći ćemo mi, Žiko, i drugi put... A

kamo snaha ŽIVANka?

ŽIVAN: Tamo je ona pred kućom. Ama da ste popili

još po jednu tako s nogu!

(Ode, govoreći to, za njima s čuturom i čašom. Mala

pauza. Dolazi NEŠA, namrgođen i zlovoljan.)

NEŠA, posle ŽIVAN

NEŠA (jetko odahne): Ao, Pupavče, ovo ti neću

zaboraviti! (Hoda ljutito.) Kad pođosmo jutros iz
čaršije ovamo, on mi se jednako uz put prenemaže:
„Ćato, brate, prijatelju! Danas si moj gost. Naručiću
u mehani fini ručak!" Čim dođosmo, otidosmo odmah
u sresku kuću te potvrdismo punomoćije. Posle
svratismo i u mehanu. Ja, gladan kao kurjak, čekam
hoće li što biti od tog njegovog „finog" ručka. Spomenuh
mu dva-tri puta... On ništa -- čini se i nevešt!
Jedva, u zlo doba, poruči mi čokanj rakije,
pa se tek izvuče i ode nekud... Meni se već smuči
od gladi! Daj, rekoh, da odem do ŽIVANa, e da se
kod njega malo prihvatim... Sad eto i on iziđe nekud
s onim advokatom i njegovim bratom. (Namrgodi se.)
Ne volim što se taj advokat počeo dovlačiti ovamo.
(Hoda i osmehne se usiljeno.) Od jutros mi nešto sve
pošlo natraške! Svratih kod Nere -- svadih se s
njom; htedosmo oči iskopati jedno drugome. Dođoh
ovamo -- PUPAVAC me ostavi bez ručka. Ali, ako NEŠA
bude živ -- iskijaće oni to! (Osvrće se i hvata se
za trbuh.) Uh, uh, ala čupa! Ne pamtim da sam ikad
bio ovako gladan... Ao, Pupavče, Pupavče! Vratiću
ja tebi kad-tad jedno „fino" žao za sramotu! (Razgleda
po sobi.) Da mi je barem naći malo hleba dok
taj ŽIVAN ne dođe... Nema ništa! (Mršti se.) Bog s
nama, kako me čupa! Kao da me neko para nožem po
trbuhu! Uh, čini mi se, sad bih izeo... (Spazi jandžik
o zidu.) i ovaj jandžik! Čekaj da vidim, neće li biti
što u njemu: Kakvo parčence pogače ili makar proje...
(Zaviri u jandžik.) Aja -- ništa! Samo kresivo i nekaka
hartija. (Izvadi kvitu i zagleda.) Gle! Ona
jutrošnja kvita što mu je dao PUPAVAC! (Smeje se.)
Šta sam tražio, pa šta nađoh! (Zagleda.) Kad bih
nešto hteo, mogao bih s ovom hartijom načiniti
malo posla Pupavcu... Ko zna, možda bih se naplatio
i za ovaj današnji ručak. (Pođe da ostavi kvitu u
jandžik, ali se priseti i vrati se.) Hm! O tom bi se
moglo još promisliti! (Izvadi beležnicu, metne u
nju knjigu i ostavi u svoj džep.) Neka je zasad ovde...
(Osvrće se.) Uh! Ama šta radi vazdan taj ŽIVAN!
(Dolazi ŽIVAN; on ga presreta ljubazno.) O, Žiko,
brate slatki, gde si ti! Eto ja ušao ovde kao u svoju
kuću... Kako ŽIVANka! Kako ti? Šta rade deca, a?

ŽIVAN (hladno): Pa dobro, 'vala bogu! A otkud

ti vode?

NEŠA (ljubazno): Dođoh, Žiko rode, kastile da

ti kažem... ( Bajagi poverljivo.) Sud će ovo dana zvati
sve tvoje svedoke na suočenje... Trčao sam ti kao
Tatarin -- samo da ti to kažem... Nisam, čoveče,
dospeo ni da ručam...

ŽIVAN (čini se nevešt): Pa šta ćeš... Daleko

je... Dobro si, vala, i stigao...

NEŠA (zabezeknut, za se): Šta je sad? (Glasno.)

Ama, Žiko-brate, baš sam ti ogladneo kao vuk!

ŽIVAN (nemarno): E da si počem došao ranije...

Baš otoič tu užinaše moj brat RANKO i onaj VULE,
(S naglaskom.) pravi 'dvokat!...

NEŠA (za se): Aha! Sad razumem!

ŽIVAN: Mogō si, vala, i ti lepo s njima. A sad,

bogami, ŽIVANka mi ode ovcama... vatra zapretana...
A, čini mi se -- nema ni 'leba umešena...

NEŠA (za se): Ao, šeretu seljački!

ŽIVAN: Aj, veliš meni?

NEŠA (zabašuruje): Ništa, brate, ništa! Htedoh

ti reći da će sud ovo dana dozvati na suočenje
i tvog parničara Peru.

ŽIVAN (nemarno): Vala, svejedno... kako mu drago.

NEŠA (začuđeno): Šta?! Nećeš zar odustati od

parnice?

ŽIVAN: Vala, sudio sam se dosta, ako je za vajdu,

a i dao sam dosta...

NEŠA (brzo): Nemoj budaliti, čoveče! Sve će to

tebi platiti tvoj parničar!

ŽIVAN (nemarno): DŽaba mu, vala... neka ga nosi

belaj.
NEŠA: E, to mi je krivo, brat-ŽIVANe! Ja potegao
čak ovamo... a ti hoćeš da odustaneš! Nisam
ni ručao...

ŽIVAN (bajagi začuđeno): Ama odista veliš? Baš

mi je žao što nisi stigao malo ranije! Sad mi eto
čeljade nije kod kuće... A i meni valja sići dole
do njive... (Polazeći.) 'Ajde, možemo zajedno donekle,
ako 'oćeš?

NEŠA (za se): I ovde ništa! Moram gladan pešačiti

čak u varoš!

ŽIVAN: Da znaš, more, šta sam posejao kukuruza!

Začudićeš se dok vidiš! (Izlazi.)

NEŠA: Odista veliš?! (Za se.) Lukavi geače, ovo

ti neću zaboraviti!

(Odlazi namrgođen i okunjen za ŽIVANom.)

ZAVESA

TREĆI ČIN

PETA SLIKA: PODVALA

U varoši. Posle četiri meseca. Mehana „Kod

konkurencije". U začelju vrata; do njih levo kelNERAj
s mehanskim posuđem. Za kelNERAjem u zidu odžak; na
njemu vatra, džezve i ostali kafeni pribor. Levo
vrata što izlaze u avliju. Desno prozor; ispod njega
uza zid, mehanska klupa, a pred njom okrugao sto
zastrt izbledelim čaršavom. Levo napred drugi sto
nezastrven. Na sredini veći okrugao sto i na njemu
razne srpske novine. Za stolovima po nekoliko slamnih
zelenih stolica.

PETKO, VIDAK pa DRAGIĆ

PETKO (ulazi s VIDAKom na vrata u začelju): Jakako!

Praktikant treba da dođe u sedam -- u sedam
praktikant. Najmlađi je, pa treba da se preporuči,
-- treba, jakako! Pisar u osam -- ukazni je... može
u osam, može, jakako!

VIDAK (učtivo): A gospodin sekretar?

PETKO: Sekretar, brate, u devet! On je šef kancelarije

-- može u devet, jakako! (Vadi sahat.) Pomoćnik
u deset -- u deset pomoćnik... (Pogleda pa
mu pokaže.) A sad je pola deset -- eto pola... nema
više.
VIDAK: A gospodin načelnik?

PETKO: Načelnik je, brate, načelnik! On može u

jedanaest, u dvanaest... može kad hoće... A može i
da ne dođe nikako -- kao što i čini počesto ovaj
naš... Stariji je, brate, stariji -- jakako! (Sedne
za desni sto.) Dede, domaši mi te novine, pa sedi
i ti... sedi, brate! Možeš sa svojim starijim --
jakako!

VIDAK (priđe stolu gde su novine): Koje ćete,

gospodine?

PETKO: Zvanične -- zvanične mi daj! Druge ne

čitam. Lažu, brate, mnogo lažu -- jakako!

VIDAK (doda mu novine): Evo izvol'te! (Sedne i

on za sto.)

PETKO (kuca u sto): Dete! Momče!

DRAGIĆ (iznutra): Sad! Sad!

PETKO (razvija novine ozbiljno): Daj, brate, da

vidimo novije vesti -- novije najpre... (Čita.) „Kao
što piše 'Pol Kor' iz Berlina, Bizmark se prekjuče
vratio s puta; on se ovom prilikom sastajao s
knezom Gorčakovom..." (Mrmlja dalje poluglasno, pa
VIDAKu.) Tu ima nešto! Nešto se kuva -- kuva, brate,
jakako!

VIDAK (pravi se ozbiljan): Na svaki način tu se

kuva nešto... (Radoznalo.) A, molim vas, ko je taj
Pol Kor što piše iz Berlina?

PETKO (pogleda ga preko novina): Pa ministar

nemački, brate -- ministar! Piše, eto, o Bizmarku
u novine -- o svom starijem piše, jakako!

(Dolazi DRAGIĆ sleva, pa brzo ode za kelNERAj da

sprema posluženje.)

VIDAK: Vidite, i ja sam to odmah pomislio!

PETKO (čita dalje): „Istom listu javljaju iz Petrograda

da su opet pre nekoliko dana pozatvarani
neki smutljivci i paskvilanti..." (Sveteći se.) Aha!
Tako, tako! Hoće Rus -- hoće, jakako!

VIDAK (čudeći se): I tih nesretnika ima baš

svud!

PETKO: Ima, brate, ima -- jakako! I ovuda ih

ima... Svi treba dobro da motrimo na njih -- i ti,
i ja, i svi... svi, jakako!
( DRAGIĆ donosi na poslužavniku slatko, vodu, dve
kafe i dve rakije i meće pred njih.)

DRAGIĆ: Izvol'te!

PETKO (nastavlja malo u vatri): Ovo, brate, ne

valja -- ništa ne valja!

DRAGIĆ (zabezekne se): Pa kad ne valja, gospodine,

ja ću doneti taze... (Hoće da uzme poslužavnik.)

PETKO (DRAGIĆu): Neka, brate, neka! Ne velim

tebi! (DRAGIĆ ode za kelNERAj; on nastavi.) Svaki ti
đavo tumara ovuda -- ovuda, jakako! Pa barem da sede
s mirom, hajde-de! Ali, brate, (Malo tiše.) svaki
čas piskaraju i podmeću paskvile te grde za praboga
mirne ljude -- grde ni krive ni dužne, brate! Ovaj
naš načelnik ništa! Čini se svemu nevešt... Ali
sad ga ja zastupam -- načelnika zastupam, jakako! Ko
mi god tumara ovuda -- ja ću njega u haps! Ko nema
pasoša -- u haps! Ko je bez zanimanja, u haps -- u
haps, brate, jakako! Dok načelnik ne dođe s odsustva
i dok ga ja zastupam, tako ću ja njih, jakako! (Polako.)
Danas ćeš otići do kmeta, pa ga opet opomeni --
opomeni ga, brate, da strogo naredi: nek' patrola
kupi noću svaku hartiju, svaku gde se god nađe, pa
nek' donese pravo meni... meni, jakako.

VIDAK: Hoću, gospodine... (Radoznalo.) Ama ko

li podmeće svaki čas te paskvile?

PETKO (namrgodi se): Pa onaj NEŠA, ona lola,

brate -- lola, jakako!

VIDAK: Znate li zacelo?

PETKO: Niko drugi, nego on -- niko, brate!

(Preteći.) Ako li ga, bog dō sad uhvatim, odmah ću
ga proterati -- proterati, brate, jakako!

VIDAK (radoznalo): Ama što li je jednako zaokupio

i onu udovicu Neru?

PETKO (iskašljuje se da zabašuri): A lola, bra-

te, lola... Zaokupio je eto i mene -- zaokupio, jakako!
(Za se.) O, dok li ga samo uhvatim!

(Dolaze VULE, RANKO i ŽIVAN.)

II

Pređašnji, VULE, RANKO, i ŽIVAN

PETKO (videvši ih zlovoljne): Šta je, VULE? Šta

je, učo? Što ste tako kiseli, brate?
VULE (sedajući za levi sto): Ništa, gospodine!
(Ranku i ŽIVANu.) Sedite da popijemo barem štogod.
(Oni sedaju; on Petku.) Sad stigosmo iz Kamenice...

PETKO: Bili ste valjda kod brat-ŽIVANa, je li?

VULE: Jest... (DRAGIĆu.) Daj nam po jedno posluženje...

(Petku.) Opet smo tražili onu prokletu
kvitu.

PETKO: Pa e da, brate -- nađoste li?

RANKO: Nigde, gospodine! Celu smo kuću pretresli,

pa nema!

PETKO (ŽIVANu): ŽIVANe, jadan brate, što je

nisi bolje čuvao -- što? Što se zakla, bolan brajko?

ŽIVAN (snuždeno): Ama čuvao sam, gospodine, bog

je ubio! Bila mi je nóde u janciku! Video je i RANKO
i 'dvokat... (Pokaže na njih.) Ali eto nema je
nigde! (Odmahne rukama. DRAGIĆ im donese posluženje.)

PETKO: Ukrali su ti je, brate, lopovi -- ukrali,

jakako!

(DRAGIĆ ode na leva vrata.)

III

Pređašnji bez DRAGIĆa

VULE (Petku): I ja mislim, gospodine... Morao

je neko ukrasti, pa dati onom kaišaru; jer otkud
bi onda smeo tražiti da mu ovaj čovek plati dug
i po drugi put, pa još parnicu povesti! (ŽIVANu.)
A kad si mu pre otplaćivao, zar ti nije davao nikakve
kvite?

ŽIVAN (snuždeno): Nije, brate... Nosio sam mu

kad deset -- kad dvadeset dukata te davao nóde u
dućanu... u četiri oka... Kō velim -- čovek je pošten,
neće uašiti...

PETKO: Ih, bolan brajko, šta si uradio! Kako

bi ti njemu davao pare bez svedoka i pismena? Slušao
sam ja o tom loli, tom Pupavcu -- kakav je!
(Mašući glavom.) Prodaje li on čivit, kloni se ti
njega -- kloni, brate, jakako! On će prodati i svog
rođenog oca na dram -- na dram prodati. Lopovi
su to -- lopovi, jakako!

RANKO (ŽIVANu): Sećaš li se, čoveče, je li ti

koji put dolazio kući taj kaišar -- posle, pošto si
se namirio s njim?
ŽIVAN: Nije nijednom... Znaš, 'vala bogu, nije
prošlo ni tri-četiri nedelje, a on me tužio sudu!

VULE (ŽIVANu): A ko li je terao tu parnicu? Je

li sâm PUPAVAC ili ga je ko zastupao? Kad si odlazio
u sud na ročište -- jesi li video da je dolazio ko
mesto njega?

ŽIVAN: Ne znam ti, brate... Mahom je on sam

bio u sudu... Jednom-dva dolazio je tamo i onaj prokletnik,
onaj NEŠA...

VULE: NEŠA!

PETKO. Zar ona lola? (Maše glavom.) On ti je,

moj brajko, i potkovao opanke -- potkovao, jakako!

VULE (ŽIVANu): A sećaš li se da li je taj NEŠA

dolazio posle tvojoj kući?

ŽIVAN: Nije... Onda samo kad ste vas dvojica

bili tamo, pa kad vas ono ja ispratih i vratih se,
zatekao sam ga nóde u kući sama... Otišao je odmah
posle sa mnom...

VULE: Hm, to li je! Sad sve razumem!

PETKO: Što nisi, bolan, oplavkom lolu -- oplavkom,

brate, jakako!

RANKO (ŽIVANu): I ti ništa ne kazuješ! Ćutiš,

a pustio da te kaišari globe ni kriva ni dužna!
Kad si hteo da se parničiš zbog one sitnice,
oko onih tvojih ovaca preklane, umeo si tražiti advokata;
a sad, kad zelenaši hoće da te upropaste --
nisi umeo zapitati ovog čoveka (Pokaže Vula.) ili
barem meni kazati, pa da ti nađem koga ko bi te
odbranio od napasti!

ŽIVAN (odmahne rukom): E, vidim jako da sam

vlio! Ali ko se nadao da će na to izići!

RANKO: Pa šta ćeš sad, bolan brajko? Dokazati

ne možeš da si mu platio. Moja se svedodžba
nije primila -- brat sam ti. A bilo je i dockan.
U zlo doba setio si se da se pozoveš na mene i na
Vula... VULE, kako jedan svedok, ne vredi. Parnicu
si izgubio. Presuđeno je da platiš...

ŽIVAN: Presuđeno, na moje veliko zlo! Vala,

ni taj sud ne radi pravo...

VULE: Nije tebi, moj ŽIVANe, sud kriv! Sud sudi

po zakonu. Zakon kaže: mora se platiti svaki dug
kad se dokaže; a kud ćeš jačeg dokaza od pisane
obligacije, koju je još i vlast potvrdila, je li?

ŽIVAN: Eto vidiš! Pa zar je kriv sud što si

ti bio lud, te si sam zapao u šake zelenašima i
lopovima!

PETKO: Lopovi, moj učo, pravo veliš -- zelenaši

i lopovi, brate, jakako... (ŽIVANu.) Pa, ŽIVANe, ojađeniče,
šta ćemo sad, a? Presuda je izvršna --
izvršna, bolan, jakako! Sud je poslao meni da izvršim...
Imaš li, jadniče, da položiš osamdeset
dukata? Ja moram pisati tamo tvome kapetanu da naplati
-- moram, brate, jakako!

RANKO (Petku): Molim vas, gospodine, ako je

ikako moguće -- odgodite za nekoliko dana izvršenje!
E da kakogod skrpimo novaca, da skinemo tu bedu...

VULE: Baš te i ja molim, gospodine, ako može

biti -- nek se pričeka još malo s izvršenjem...
Grehota je da dođe čoveku doboš pred kuću -- zbog
takog kaišarluka.

PETKO: I jest grehota -- grehota, brate, jakako!

Žao mi je, ali šta ću! Dokaza ne možete naći da
se presuda obori... Izvršiti se mora -- mora,
jakako... (Ustaje; ustanu i ostali.) Ali opet učiniću
koliko mogu -- hoću, brate; hoću, jakako! (ŽIVANu.)

IV

RANKO, VULE, i ŽIVAN

RANKO: Znaš šta, ŽIVANe! Idi ti, brate, sad

pravo kući. Šta je bilo -- bilo, popraviti se ne
može... Eto i Miholjdan je već blizu. Gledaj te
doteraj na vašar koje goveče i nekoliko svinja, prodaćeš
valjda... Uzećeš zar koju paru... A i ja ću
se ovde postarati da nađem barem u zajam gdegod, pa
ćemo to platiti... (Hrabreći ga.) Nemoj da se kidaš!
Preturićemo i to zlo preko glave...

ŽIVAN: Kako da se ne kidam, moj brate! Nije

to šala platiti toliko nasuvo!

VULE (hrabreći ga): Idi ti, brate, kući pa gledaj

da sastaviš koju paru! Nisi ti sam nabelajisao,
moj ŽIVANe! Mnogi i mnogi, osim tebe, padaju svaki
čas i padaće u šake kaišarske. Teško onom ko ne
ume da se čuva! (Vadi pare i ostavlja za posluženje
na sto.) Hajdemo!

(Odlaze svi. Mala pauza. Dolazi NEŠA sleva, vrlo ljutit.)

V
NEŠA, pa PUPAVAC

NEŠA: Aha, nećemo više tako, Pupavče! Ne da

se NEŠA lagati ni vući za nos! Naplatio sam mu
toliku grdnu veresiju. Ugovorili smo da petnaest
od sto bude meni za trud. (Čisto kroza zube.) Nije
mi dao gotovo ništa! Svega tri-četiri dukata, kao
slepcu, a trebalo bi da mi da i trideset! (Hoda.)
Kad mu god zaištem, prenemaže se: „Nemam, ćato
brate, pri sebi! Daću ti, ne boj se! Dao bih ti i
sad, ali eto nije se trefilo kod mene novaca!" Tako
mi reče i jutros -- kad stigosmo ovamo iz Kamenice
i kad mu zaiskah. (Hoda ljutito.) Više mu neću
zaiskati! Ali ću i ja okrenuti drugi list kao što
je on okrenuo još onda kad me je ostavio bez ručka.
(Poćuti malo.) Ja sam njemu i suviše učinio. Da mene
nije bilo -- ne bi mogao ni od ŽIVANa uzeti tolike
pare. (Smeši se pakosno.) Lopov jedan! Ne seća se
sad kako je usvetlio očima kad sam ga uverio da
ŽIVAN nema njegove kvite, i da može po drugi put
naplatiti od njega osamdeset dukata! Jedva je dočekao
da povede parnicu, u kojoj sam mu ja najviše pomagao!
Meni je bajagi obećao dati polovinu, pa mi ni od
toga nije još dao ni pare! (Preteći.) O, čekaj, Pupavče!
Odsad će i NEŠA gledati sebe i svoju korist.
Nema više átera ni prijateljstva! Hoću ja da naplatim
sve, pa i onaj ručak! Ti nisi meni više ni
prijatelj ni poznanik, nego najobičniji čivitar,
najprostiji PUPAVAC! Pokazaću ja tebi šta znam!
(Misli.) Nego kako bih ja to njemu najzgodnije i, što
on rekne, „najfinije" podvalio? (Seti se.) Ha, znam
kako! (Smešeći se.) On se pre dva meseca razortačio
sa svojim ortakom. Ostavio je radnju, pa se šeta
pomalo iz Kamenice u varoš i natrag; još prikuplja
veresiju i podužice. Mene je od nekoliko dana
živo saleteo da mu budem provodadžija za moju kumicu
Milku. Hoće čovek da se ženi. Nada se jamačno velikom
mirazu! (Smeje se.) Ja da mu budem provodadžija!
No lepo bi me dočekao kum SRETEN! PUPAVAC i ne
zna da ja odavno ne smem SRETENu ni na oči izići...
(Hoda i razmišlja.) Hm, hm! Gotovo će biti i najzgodnije
i „najfinije" da otpočnem podvalu tom
proševinom... (Smeje se.) Naposletku, što ne bih
probao? Ako time ne mognem ništa učiniti -- ostaje
mi u rezervi ona kvita... Mogu posle i njom pokušati
štogod... (Zamisli se malo.)

(Dolazi PUPAVAC na vrata u začelju.)

PUPAVAC: Dobro jutro, ćato brate!

NEŠA (osdrne se): Gle, gazda VULE! (Čini se

ljubazan.) Ja baš mislim o tebi, a ti na vrata...
(Seda za desni sto.) Dela sedi! (Za se.) Došao je
kao naručen!
PUPAVAC (sedajući): A jesi li, ćato, odavno ovde?

NEŠA: Malo pre... (Poverljivo i lukavo.) Baš

sam mislio gde ću te naći... Imam da ti kažem
neku novost...

PUPAVAC (radoznalo): Novost! A je li što dobro,

ćato brate?

NEŠA (kao gore): Vrlo dobro! Ja sam, znaš, pitao

ono -- za moju kumicu.

PUPAVAC (vrlo radoznalo): Bogati! Zar si već

počeo?

NEŠA: Dabome! More, kad se ja čega prihvatim

-- to ide!

PUPAVAC (nestrpljivo): Pa?

NEŠA (polako i poverljivo): Devojka pristaje!

PUPAVAC (odskoči od stolice kao da ga je nešto

bocnulo): Zbilja?!

NEŠA: Ja ti kažem.

PUPAVAC (radoznalo): Šta veli, vere ti?

NEŠA (za se): Aha, biće dobra udica! (Glasno.)

More, prođi se! Istina, otac i mati kao htedoše
da se ustežu... Znaš, hvala bogu, stari ljudi, pa se
drže starih âdeta. (Poverljivo.) Ali ona njima:
„E, znaš li, gazda VULE, da je sva blažena -- što
nosiš čakšire i fes!

PUPAVAC (smeši se, čisto zastiđen): A zar tako

voli ovo odelo?

NEŠA: Gine, more; hej, gine! Kaputliju ni da

pogleda... Veli, izgledaju joj nekako -- kao kusi
petlovi!

PUPAVAC (kao gore): Vrag devojka! (Kuca u sto.)

Mehandžija!

(Dolazi u isti mah DRAGIĆ sleva.)

VI

DRAGIĆ i pređašnji

PUPAVAC (ljubazno DRAGIĆu): Molimo po jedno

posluženje; ali samo štogod fino!

DRAGIĆ (osmehne se): Sad, gazda, sad! (Ode za kelNERAj.)

PUPAVAC (Neši, nestrpljivo): A, bogati, jeste li
još što razgovarali?

NEŠA (brzo): O mirazu? Dabome! Pa to je, brate,

najglavnije!

PUPAVAC (kao gore): Pa?

NEŠA (osdrne se bajagi da ne čuje ko, pa vrlo

tiho): Dve hiljade pet stotina!

PUPAVAC (đipi i usvetli očima): Dukata?!

NEŠA (kao gore): Jest... Ravno dve hiljade pet

stotina, osim spreme i nakita. (Kucka ga po ramenu.)
To ćeš dobiti odmah, čim bude prsten -- sve gotove
pare!

PUPAVAC (već ne zna šta da kaže od radosti):

Eh, ćato, brate slatki, ti vrediš novaca!

(DRAGIĆ donosi posluženje, ostavi pred njih pa ode

za kelNERAj i namešta tamo nešta.)

NEŠA (za se): A od tolike moje zarade ne daš

mi ni pare, lopove jedan! (Glasno i bajagi poverljivo.)
Nego znaš, gazda VULE, šta bi sad bilo u redu?

PUPAVAC (radoznalo): Šta, ćato rode? (Poslužuje se.)

NEŠA: Ovde je običaj da se najpre pošlje devojci

kakav dar... (Poslužuje se.)

PUPAVAC: A kakav -- na primer?

NEŠA: Pa to se gleda prema prilici... Gazdinska

kuća, daje dobar miraz; tu je već red da se i
đuvegija pokaže... Otprilike trebalo bi da joj pošalješ
kakvu iglu dijamantsku za u kosu, minđuše
ili tako što.

PUPAVAC (češka se iza vrata): Hm, hm! A koliko

će to koštati?

NEŠA: E, bogami, tu se ne pita šta košta! Običaj

je -- običaj. U takvim stvarima ne treba tvrdičiti.

PUPAVAC: Pravo veliš, ćato... Pa baš da joj

pošljemo. Nego znaš li ti gde bi se to moglo naći?

NEŠA. Znam, gazda VULE! Možemo otići, ako hoćeš,

sad odmah da kupimo... (Za se.) Video sam u
trgovini Kalabinovoj dijamantske minđuše i broš,
isto kao one što ih često nosi MILKA. I to je kao
naručeno!
PUPAVAC (koji se dotle malo zamislio): Samo,
ćato, da izberemo što fino. Kad je dar -- nek je
što finije!

NEŠA: More, začudićeš se kako je fino! (Ustaje.)

Hajdemo!

PUPAVAC (ustaje): Hajdemo, ćato! A kako bi se

to njoj poslalo? Bi li valjalo da joj odnesemo ja i
ti zajedno?

NEŠA: Aja! To neće valjati... Osloni se ti samo

na mene. Za takav posao treba pouzdan prijatelj.
Moramo raditi krišom -- onako ispod ruke. Moramo
se dobro čuvati da ko ne dozna, dok stvar ne
bude svršena. (Poverljivo.) Znaš, među nama rečeno,
navalili su mnogi prosioci, pa... u takim prilikama
hoće ljudi da prave spletke, hoće jedan drugom da
podmetnu nogu... Nego mi ćemo to sad lepo uzeti,
pa ću joj ja sam odmah odneti da se ko ne seti...
Ti možeš svratiti poslepodne tamo kod mene, pa
ću ti kazati šta je rekla i kako je dar primljen.
A može lako biti da će i ona doći onde kod svoje
kumice, pa ćete se opet videti i bolje upoznati...
(Polazi.)

PUPAVAC (ostavlja pare za posluženje na sto,

polazi): E hajdmo, ćato! Ali samo da izberemo što fino!

NEŠA (za se): Videćeš, Pupavče, šta NEŠA zna!

(Glasno.) Nemaj brige, gazda VULE! Hajdmo samo!

(Odu.)

ZAVESA

ŠESTA SLIKA: PUPAVČEV SAN

U varoši kod Stane. Isti nameštaj kao u prvoj

slici.

VII

SMILJA i NERA

NERA (iziđe sleva sa Smiljom, osvrne se da ne

čuje ko, pa polako i poverljivo): Ja ti kažem! Ta bi
stvar bila već davno svršena da tu nije nešto drugo!

SMILJA (polako i radoznalo): Šta bi drugo bilo?!

SRETEN se počeo ustezati zbog one parnice, jer je
RANKO još u zadruzi s bratom... To je sve!
NERA (maše glavom tako da se gotovo sva ljulja):
E, moja Smiljo! Međer ti ništa ne znaš! (Vrlo poverljivo.)
Ja ti kažem -- svemu je kriva ova STANA...
Istina, kuma ti je, ali što jest -- jest. Evo moje
glave ako tu ne bude njenih vradžbina i čn!

SMILJA (začuđeno): Kakvih čn, bog s tobom!

NERA: Zar ti to ne znaš? Pa STANA drži sigurno,

kao u vosku, da će udati njenu Dragu za gospodina
Ranka.

SMILJA: Odista veliš?

NERA: Ja ti kažem... Ona se samo pred tobom

čini nevešta, da se ti ne bi setila. Nemoj da ti
bude krivo, kuma ti je; ali što jest -- jest... Ona
je odavno udarila u čini. Ja sam svojim očima videla
kako je na Ivanjdan, pre sunca, obesila venac Ranku
na prozor. A znaš li ti šta je bilo u tom vencu?
Misliš -- ivanjsko cveće? Bože sačuvaj! (Poverljivo.)
Sve sâm srcepuc i okoločêp!

SMILJA (čudeći se): Ne može biti!

NERA: Ja ti kažem! (Smešeći se.) Ta zaboga,

njezina DRAGA nosi jednako uza se krilo slepoga
miša, probušeno vretenom!

SMILJA (kao gore): Ženo, pomakni se s tog mesta!

NERA: Ja ti kažem! Nemoj da ti bude krivo,

kuma ti je; ali što jest -- jest! Ta sorta živi o
samim vradžbinama i činima. Eno ona njena sestra,
ona raspuštenica, zaludi onako krasna čoveka! Šta
ti nije činila! I kupala se usred ponoći, u gluvo
doba, na omaji pod Golubovom vodenicom, i davala
mu da jede sve neke šuplje kolačiće... Posle se rastavi
s njom; ali mu učini te se čovek propi, kao niko
njegov!

SMILJA: Znam! Sad siromah ne valja ni bogu ni

ljudima!

NERA (maše glavom): E, teško njemu! (Vrlo poverljivo.)

Pa tako i STANA misli da usreći kćer
činima... (Smeje se.) Volela bih nego bogzna šta,
kad bi joj se to kakogod izmaklo! Ćuti -- evo je!

(Dolazi STANA sleva i donosi tri kafe na poslužavniku.)

VIII

STANA i pređašnji

STANA (još s vrata): Jao meni, kumo, što stojite?

Sedite da popijemo barem po kafu!

(Podnosi joj poslužavnik. NERA sedne odmah do stola.)

SMILJA: Hvala, kumo! Nemam kad, a i ne pije
mi se...

STANA: Zar da odeš tako bez ičega? Nisi se ni

odmorila čestito... Dela, bogati! (Podnosi joj opet
poslužavnik.)

SMILJA: Očiju mi, kumo, nemam kad. Neka stoji

-- drugi put... (STANA posluži Neru; ona uzme jednu
šolju pa metne na sto preda se. SMILJA polazeći pokaže
očima Neru, pa za se.) Ova alapača hoće valjda i
nju da laže!... (Glasno.) Ti ćeš ostati, Nero, je li?

NERA: Sad ću ija, Smiljo... I ja ti imam trista

poslova.

SMILJA (smejući se): Popij barem i moju kafu!

(Ode. STANA ostavi poslužavnik s ostalim dvema

kafama na sto, pa iziđe za Smiljom.)

IX

NERA, posle NEŠA

NERA (srkne malo kafe, smeši se podrugljivo):

I ova mi se SMILJA od neko doba ponevidila! Kad
smo u četiri oka -- bogzna kako je ljubazna, a ovamo,
na sokaku ili gde u društvu, neće ni da me pogleda
čestito. Bajagi, ona mi je nešto bolja! Baš volim
što joj pustih buvu u uši, nek'se malo jedi... (Srkne
kafe pa se osbrne.) Čudo -- nema onog obešenjaka
Neše! Otkako se ono pred Đurđevdan svadismo, nikako
da ga uhvatim barem na dve-tri reči... Bojim
se, naneće ga đavo da opet šarabata koješta, pa će
zlo proći. Doduše, nije zaslužio da se toliko brinem
za nj'. Vređao me je mnogo puta. (Srkne kafe.)
Ali opet, vrag Bi ga znao -- ne mogu da se naljutim
na nj'! Za ovo četiri meseca od naše svađe -- nešto
mi je neobično... Ni sama ne umem da kažem... On
se naburio, pa neće ni pomozibog da mi nazove...
(Srkne kafe.) Moram se pomiriti s njim... Kad on
neće, ja ću početi! (Dolazi NEŠA.) No, hvala bogu,
kad se i ti dade jednom videti! (Ustane pa ga povuče
za rukav napred.) Imam da ti kažem nešto veoma
važno!

NEŠA (nemarno): Važno! A šta?

NERA (polako): Kmet je danas naredio da patrola

kupi noću svaku hartiju što se nađe na sokaku i da
odmah nosi gospodinu Petku...

NEŠA: A šta se to mene tiče? (Prilazi stolu,

spazi šolje i uzme jednu, pa srkne.)

NERA: Ta ja ti samo kažem da znaš... (Pomirljivo.)

Čuješ, Nešo! Mi smo se pre kao malo sporečkali;
ali ja ću sve zaboraviti -- samo da se očuva
naše staro prijateljstvo... Može biti da sam ti u
ljutini rekla i koju okornu reč... ali to je bilo
pa prošlo... (Pruža mu ruku, smešeći se.) Ti se ne
ljutiš više na me, je li?

NEŠA (smešeći se, primi ruku:) Pa dobro, dobro!

Ne ljutim se! Mir i prijateljstvo! (Ispije kafu i
ostavi šolju na sto.)

NERA (vadi iz bunde čarape): A za sretno naše

pomirenje, evo ti ove čarape! Otkad sam ih spremila
da ti dam, pa kako se svadismo, tako i ostade.

NEŠA (uzme i zagleda): Aha, lepe čarape! Hvala,

Nero, hvala!

NERA (smešeći se): A ti me više nećeš metnuti

u paskvilu, je li?

NEŠA (smejući se): Ta nisam ni dosad, vere mi!

NERA: E nisi! Bajagi ja ne znam! (Polako.) Nemoj,

bolan, mene više dirati! Ako hoćeš gospodina
Petka -- možeš slobodno... Ja neću nikom kazati.
(Polazeći.) Je li da nećeš?

NEŠA: Neću, Nero! Kako bih ja...?

(NERA ode.)

NEŠA, pa PUPAVAC

NEŠA (smejući se): To li nju žiži! Boji se da

ne dođe opet u kakvu paskvilu... Zato li je ona došla
da se bajagi pomiri sa mnom! Čak mi i čarape poklo-
nila! Misli tim će me podmititi! (Preteći i smešeći
se.) A nije ti vajde, Nero! Moram ja tebe i
tog tvog gospodina Petka ošinuti koliko do sutra.
Neće ti pomoći ni PETKO ni ove čarape. (Zagleda.)
Hm, prilično plete. Nego kao da će biti male za
mene. Šta ću da radim s njima? (Kao seti se.) Znam
šta! Vrlo dobro! (Smeje se grohotom i ostavlja
čarape u džep. Kucanje na vratima.) Ko li je to?
(Osvrne se i vikne.) Slobodno! (Ulazi PUPAVAC.) A
gle! Ti si to, gazda VULE! (LJubazno.) 'Odi, čoveče, 'odi!

PUPAVAC (nestrpljivo): Šta bi, ćato? Dade li

joj ti ono?
NEŠA (uzme ga za ruku, povede napred malo, pa
polako i poverljivo): Dao sam! Čim smo se rastali
onde pred dućanom gde kupismo, odmah sam otišao
pravo njenoj kući.

PUPAVAC (radoznalo): Pa šta reče, bogati?

NEŠA (kao gore): More, sve igra od radosti!

Pozdravlja te, pozdravlja -- već ne umem kazati kako
te pozdravlja!

PUPAVAC (smešeći se): Eh, eh! Fala, fala! (Radoznalo.)

A vere ti, ćato, čini li se i njoj -- da
su ono fine stvari?

NEŠA: Dabome! Kaže da nije još videla finijih

dijamantskih minđuša ni finijeg broša.

PUPAVAC (smeši se): E baš mi je milo! A ja

sam se sve bojao da joj se neće dopasti, pa nešto
mislim: dadoh trideset dukata uzalud...

NEŠA (brzo): Kako uzalud, čoveče! Onaka izrada,

zlato, čist dijamant. Vredi, more, i više! (Za se.)
Taman da se naplatim za ono petnaest od sto!

PUPAVAC (koji se dotle malo zamislio): Šta

veliš, ćato?

NEŠA (zabašuruje): Ništa, gazda VULE, ništa!

(Kao seti se.) Ha, zbilja! Da častiš! Ja ti i ne kazujem
-- što je najvažnije!

PUPAVAC (radoznalo): A šta, ćato?

NEŠA (vrlo poverljivo i polako): Poslala ti

čarape!

PUPAVAC (uzvrpolji se komično): Čarape?! Kamo?

Daj! Kamo? (Jedva čeka da vidi.)

NEŠA: Da vidiš samo! (Izvadi iz džepa Nerine

čarape i razvija.) Kako ti se dopadaju, a? (Daje mu.)

PUPAVAC (zagleda čisto zastiđen) : O, divno!

fino! Gle, ćato, gle! Pa ove šare!

NEŠA: Kao molovane! Svojom je rukom plela!

PUPAVAC (sav blažen) : Ćato, rode slatki! Ti

vrediš zlata! (Ostavlja čarape u džep od ćurčeta,
ali tako da skoro polovinu vire iz džepa. Radoznalo.)
A, bogati, da li će doći ovamo kao što si mi jutros
rekao? Ne znaš -- kako bih voleo da je vidim...
(Smeši se, čisto zastiđen.)
NEŠA (smeje se) : Znam, znam, gazda VULE... Ona
dolazi gotovo svaki dan ovde kod njene kumice i
drugarice Drage. Jamačno će doći i sad... (Polako.)
Nego čuješ, gazda VULE! Gledaj da mi se ljudski
pokažeš! Dobro pazi šta govoriš... A najbolje će
biti da se ti zasad činiš i nevešt -- bajagi došao
si kod mene, a ne nje radi... Znaš već! (Pogleda na
prozor.) Gle! Evo ih, bogami!

(PUPAVAC se uzvrpolji. Dolaze STANA, MILKA i

DRAGA; zabezeknu se malo kad vide Pupavca.)

XI

STANA, DRAGA, MILKA i pređašnji

MILKA i DRAGA (još s vrata, poluglasno) : PUPAVAC!

Opet! (Kriju smeh.)

STANA: A gle, gazda VULE!

PUPAVAC (uzvrpolji se, zbunjeno) : Dobar dan i

na zdravlje želimo! (Stani.) Kako ste, šta radite?
(Rukuje se sa svima, pa prođe nadesno do stola.)

STANA (smešeći se) : Hvala bogu!

PUPAVAC (sedajući vrlo nespretno) : Milo nam je,

ravnim načinom... (Stani.) Molimo -- sedite kao u
svojoj kući!

(STANA sedne smešeći se; on se komično vrpolji

i pogleda Milku.)

MILKA (tiho Dragi) : Gle, čarape! Čarape! Vire

mu iz džepa! (Pokazuje prstom i krije smeh.)

PUPAVAC (zbunjeno Stani, ne znajući šta govoori):

A ja... (Poćuti.) Pa kako ste mi još?

(NEŠA se smeši lukavo.)

STANA: Pa dobro, gazda VULE, a vi?

PUPAVAC (kao gore): Mi eto svratili -- nije da

reknete (Pogleda komično Milku.) zbog kakvog nameravanja,
nego tek... koliko da se vidimo ovde, što
se tiče, s Nešom... (Zapne, ne znajući šta bi dalje
rekao.) A j!

DRAGA (tiho Milki): Gle kako te smešno pogleda!

Bogami, doneo je tebi one čarape! (Kriju smeh.)

NEŠA (navlaš Milki) : Pa, kumice, šta misliš

ti? Hoće li skoro biti proševine, a?
(MILKA ga pogleda malo popreko. PUPAVAC čisto
odskoči od stolice.)

STANA: Nešo! Kakav je to sad razgovor?

PUPAVAC (Stani): I mi, takođe, ravnim načinom,

sumiramo... Takom razgovoru, nije znate, ovde
najfinije mesto... (Pogleda Milku, pa zbunjeno i kao
zastiđeno.) Kad stvar bude svršena, onda je, molimo,
sasvim druga stvar... (Uzima zbunjeno onu treću šolju
s poslužavnika pa srkne kafe.)

NEŠA (navlaš): A što? Ja mislim -- slobodno

je zapitati! Ovde smo, hvala bogu, svi svoji... Kumica
je devojka na udaju... Momak je vrlo čestit, mlad,
lep, a i u stanju je...

(MILKA opet pogleda Nešu popreko. PUPAVAC,

misleći da je o njemu reč, vrpolji se komično na sve one
epitete, pridiže, gladi i pogleda Milku, pa srkne
i kafe malo.)

STANA: Ali, Nešo! (Pupavcu, zabašurujući Nešin

razgovor.) Ta govori tek koješta, gazda VULE!
To još nije sigurna stvar...

PUPAVAC (poplašeno): A što, molimo?

STANA (pogleda ga malo začuđeno): Znate i sami,

desi se te iskrsne kakva smetnja otkud se čovek i ne
nada.

PUPAVAC (kao gore): A kakva, molimo?

STANA: Pomislite samo! Ko bi se nadao da će

toj devojci (Pokaže očima Milku.) smetati čak i parnica
nekoga ŽIVANa iz Kamenice... Da ga počem ne
poznajete, gazda VULE?

PUPAVAC (čisto odahne): Naravno, ravnim načinom...

(Stani uveravajući.) O, molimo, što se, na
primer, parnice tiče -- to ništa ne smeta! Presuda
je, vi'te, već izvršna... (STANA ga pogleda malo začuđeno.)
Ima se otkud naplatiti, čovek je u stanju.
Ne treba se, na primer, nimalo bojati... (Uzme opet
šolju i srkne dobro kafe.)

STANA: Znam, znam, gazda VULE... Ali njezin otac

sumnja da se tu i momak malo ne ošteti...

NEŠA (upada navlaš u reč): Pa baš i da se

ošteti... Čudna mi čuda! (Lukavo smeši se.) Kumica
će imati i lepa miraza...

PUPAVAC (usvetli očima): I mi tako, ravnim

načinom, nalazimo... (Stani.) Ono što se tiče miraza,
na primer... ne bi trebalo ni pare... Ali
vidite -- ova današnja vremena, pa...

(Uzme šolju i ispije. DRAGA i MILKA nasmeju se

poluglasno.)

STANA (jedva uzdržava smeh): Zla vremena, bogami!

Danas se ne pita: kakva je devojka, nego koliko
će doneti miraza...

PUPAVAC (pogleda komično Milku, pa tiho Neši):

Baš zdravo fino čeljade, ćato!

(NEŠA se lukavo osmehne.)

MILKA (tiho Dragi): Lud, bogami, lud!

(Obe prsnu u poluglasan smeh i pobegnu na leva vrata.)

STANA (zabašurujući): Što ne poneste ove šolje

vi, devojke? (Priđe stolu i pokupi sve tri šolje
ispred Pupavca.)

PUPAVAC (misleći hoće da ga posluži, zbunjeno):

Zafaljujemo! Popio sam tri! Fina kafa! Nemojte se,
što se tiče, zbog mene uznemiravati!

(STANA ode na leva vrata, jedva uzdržavajući smeh.)

XII

PUPAVAC i NEŠA

NEŠA (kucka ga lako po ramenu): Pa, gazda VULE,

šta veliš, a?

PUPAVAC (radostan): Divna, fina devojka! Nego

što li ode, ćato?

NEŠA (polako): Devojka se, znaš, još i stidi,

dok se bolje ne upoznate...

PUPAVAC (smešeći se): I ja, ćato brate, ravnim

načinom... dok se samo još bolje upoznam... (Mahne
glavom.) Bože moj, što ti je sudbina!

NEŠA (lukavo): Kako, gazda VULE?

PUPAVAC (smeši se, još malo zbunjen): Može

biti, ćato, smejaćeš mi se; ali baš hoću da ti
kažem...

NEŠA (bajagi radoznalo): Da čujem, gazda VULE!

PUPAVAC (kao gore): Vidiš, ćato brate, kad sam

se razortačio s mojim ortakom, baš onu noć... snim
ti ja, a na tavanu iznad mene -- kao spavam ti u
dućanu na tezgi, pa kao potrbuške, bog s nama! Ele
na tavanu iznad mene piše veliko „25..."

NEŠA (kao začudi se): Dvadesetpet!

PUPAVAC (malo pribraniji od zabune): Jest, ćato

brate, kao da sad gledam! Krupne nekakve cifre,
preko celog tavana, a crvene kao krv -- pa čisto
došle modre koliko su crvene... Kažem sutradan
onde opštinskom ćati; a on ti, brate, ima neki fini
sanovnik -- te mi sve lepo protolkova...

NEŠA (bajagi radoznalo): Dede, molim te, da čujem

-- hoće li biti što i ja mislim!

PUPAVAC (još pribraniji): Ele on ti meni protolkova:

„Crveno znači i radost, a i nešto brzo.
Ili za 25 sahati ili za 25 dana -- naći ćeš, veli,
devojku s dvadeset pet stotina miraza..."

NEŠA (brzo): E gle, molim te! Baš sam to i ja

pomislio!

PUPAVAC (smeši se): I za divno čudo, ćato, sve

mi se taj san vrze po pameti! Pa da vidiš, i onako
mi nekako izlazi. Kad god dođem ovde u čaršiju, učinim
troška na dan po dvadeset pet groša.

NEŠA (mahne glavom): Hm, bogami, tu ima neko

predskazanje! (Bajagi misli.) Jest! Dvadeset i pet
stotina miraza... A zbilja! Pa devojka se rodila na
Blagovesti -- 25 marta!

PUPAVAC (začudi se): E vidiš, molim te, još

i to da se trefi!

NEŠA: A koliko je tebi godina, gazda VULE?

PUPAVAC: Pre dva meseca navršio sam ravno

dvadesetpet.

NEŠA (začudi se bajagi): Ta ne može biti! Čudnovato!

(Smeši se lukavo.) E, VULE brate, ja ti zavidim!
Ti si baš sretan čovek! Naći tako dobru
priliku, toliki miraz, pa čak i predskazanje!...

PUPAVAC (smeši se): Eh, eh! Sudbina, ćato brate!

(Polako, osvrnuvši se.) Nego, šta ti veliš, bi li
mi mogli učiniti i malo proševine i prstena?

NEŠA (polako i lukavo): Pretrpi se još koji

dan! (Meće prst na usta.) Ali nikom ni reči! (Bajagi
poverljivo.) Treba to raditi, čoveče, vešto -- fino!
(Osvrće se, pa polako.) Hajde ti, gazda VULE, sad dole
u mehanu; sad ću i ja za tobom, pa ćemo se već dogovoriti
i o proševini i o svemu... Znaš, hoću
malo da ostanem... (Smešeći se.) Ona je još tu!
Pa će jamačno biti kakvog pozdravlja.

PUPAVAC (sab blažen): Eh, eh! Odoh ja! Pohitaj,

ćato! (Ode radostan.)

NEŠA (trlja ruke zadovoljno): Aha! Sve ide da

ne može bolje biti! (Vadi iz džepa kutiju s minđušama
i brošem, zagleda i smeši se.) Čisto zlato i dijamant!
Vredi više od trideset dukata. (Meće opet u
džep.) Ovo će NEŠA koliko do mraka vratiti Kalabi.
Kazaću da se PUPAVAC popišmanio. I onako smo pogodili
da mu vratimo -- ako se ne dopadne nakit.
Onih trideset dukata uzeću da se, barem koliko-toliko,
naplatim za svoju zaradu... Moja kumica MILKA
ima iste ovake minđuše i broš. Lako mi je uveriti
Pupavca da je, bajagi, primila njegov dar... (Hoda i
misli.) Da mi je kakogod da ga opijem -- onda bi
tek bilo para kao pleve. Veoma je izdašan u piću;
ali se čuva ugursuz, teško ga navratiti! Znam kako
ću! Reći ću mu da devojka voli videti onako vesela
čoveka, e da ga tako navedem. Udesićemo pijanku tu
dole pred mehanom, preko puta, sutra -- i onako je
nedelja... Divna misao! (Smeje se.) Čekaj, Pupavče, još
ti imaš meni da plaćaš! (Ode.)

(Mala pauza. Dolaze sleva DRAGA i MILKA.)

XIII

MILKA i DRAGA

Obe: Gle, otišli su!

MILKA: Čuješ, DRAGA! Baš se ljutim na Nešu

šta je okupio govoriti onako pred tim smetenjakom!

DRAGA: I ja se, sestro, začudih! Bajagi čovek hvali

Ranka, kao da je nekom stalo -- hoće li ga on
pohvaliti ili pokuditi.

MILKA (kao seti se): Bože! Ala sam ja luda!

Zagovorila se vazdan ovde s tobom, a zaboravila da
moram ići kući! (Žuri se da pođe.)

DRAGA ( zadržava je): Bogami, nećeš! Moraš posedeti

još malo!

MILKA: Ama tražiće me tata ili SMILJA. (Hoće

da ode.)

DRAGA (stane pred nju i zadržije): Ili gospodin

RANKO? (Smeje se vragolasto.) Misliš, ja ne znam!
Blizu je četiri sahata. On obično u ovo doba svrati
na razgovor i kafu... (Zadržava je.) E baš ti ne dam
da ideš! Hoću da se razgovaraš tu sa mnom!

MILKA (žureći se): Molim te, DRAGA, pusti me! (Hoće

da prođe.)

DRAGA (staje pred nju): Naposletku pustiću te,

ako mi nešto učiniš...

MILKA (kao gore): Što god rekneš, samo me pusti

da idem!

DRAGA (kao gore): Otići nećeš dok mi ne otpevaš

onu pesmu... Ti znaš da ja volim pesme, a osobito
onu -- što si pevala prekjuče kad sam bila
kod tebe... (Smeši se vragolasto.) Neka nova pesma...
Jamačno si je naučila od...

MILKA (zapušava joj usta): Pst! Ispevaću ti,

samo ćuti i pusti me da idem! (Pođe malo napred i
peva.)

Tri su seje zbor zborile:

šta bi koja najvolela.
Na vedroj, tihoj noći,
na jasnoj mesečini.

Kamen moste, ne njihaj se!

Drago moje, ne nadaj se:
ne dadu, lele, mene za tebe!

Najstarija govorila:
„Ja bih blago najvolela."
Na vedroj, tihoj noći,
na jasnoj mesečini.
Kamen moste, ne njihaj se!
Drago moje, ne nadaj se:
ne dadu, lele, mene za tebe!

Srednja seja govorila:

„Ja bih ruvo najvolela."
Na vedroj, tihoj noći,
na jasnoj mesečini.
Kamen moste, ne njihaj se!
Drago moje ne nadaj se:
ne dadu, lele, mene za tebe!

Najmlađa je govorila:
„Ja bih drago najvolela."
Na vedroj, tihoj noći,
na jasnoj mesečini.
Drago moje, nadaj mi se:
dadoše, more, mene za tebe!

(Uzmu se obe za ruke i veselo odu na vrata u začelju.)

ZAVESA
ČETVRTI ČIN

SEDMA SLIKA: MAĆEHA

U varoši kod SRETENa. Palanačka soba. Nameštaj

kao kod imućnijih ljudi. U začelju vrata. Levo i
desno vrata, u pobočne sobe. Desno, bliže publici,
prozor i ispod njega minderluk. Levo, bliže začelju,
o zidu obešene duge puške, pištolji, kubure, jatagani,
silav itd. Na sredini četvrtast sto zastrt pletenim
čaršavom. Na njemu obična šarena čaša s cvećem.
Pletene stolice.

VULE, PETKO i SRETEN (izlaze iz desne sobe).

VULE: Tako, gazda SRETENe! Poslušaj ti nas, pa

se nećeš kajati... Doduše, take stvari ne može čovek
prekršiti kao preko kolena; ali ne treba ni oklepati
-- kad se nađe dobra prilika...

SRETEN (neodlučno) : Ono, tako je... Ali samo

da mu nije te proklete presude...

PETKO: Ja ne znam, brate, šta je tebi -- ne

znam, jakako! Šta se tebe tiče parnica njegovoga
brata?!

SRETEN: Ali, zaboga, gospodine, RANKO je još

s njim u zadruzi!

VULE: Pa ako je! ŽIVAN će valjda skrpiti otkud

bilo novaca da plati taj vraški dug... I RANKO
će mu pomoći...

SRETEN: Ama, ljudi, ja se toga baš i bojim!

Može se momak uvaliti u dug da pomogne svome
bratu, pa će posle sam kuburiti...

PETKO: Ih, ala si ti neka cepidlaka -- cepidlaka,

brate, jakako! Ti nećeš valjda opremiti svoje
dete bez ičega?!

SRETEN (zadovoljno): Bez ičega neće biti, ali

sitnica...

VULE: Pa eto -- baš od te sitnice može RANKO

odvojiti te pomoći bratu da se ispetlja iz neprilike...
Tako će sačuvati i svoje i ŽIVANovo imanje,
da se ne okrnji za praboga u bescenje... Je li, gospodine
PETKO?

PETKO: Jest, brate! Pravo veliš -- pravo, jakako!

SRETEN: To je sve istina... Ali opet -- opet...

PETKO (ljutnuto): Šta: „Opet -- opet"?! (Odsečno.)

Pitam ja tebe, brate, je li tebi MILKA pastorče,
šta li?

SRETEN (razdražuje se): Pa ti znaš -- šta mi je!

PETKO (kao gore): Jesam li ja svakad bio tvoj

prijatelj -- prijatelj, brate?

SRETEN (hoda razdraženo; kratko) : Jesi!

PETKO: Jesam, jakako! A da li sam te kad navratio

da učiniš što ne valja, brate?

SRETEN (kao gore) : Nisi!

PETKO: Nisam, jakako! Onda mi jamačno veruješ?

SRETEN: Kao sebi!

PETKO: Kao sebi, jakako! Pa kad mi veruješ,

a ti me poslušaj -- poslušaj, brate! Podaj devojku
za tog momka -- podaj, jakako!

SRETEN (gotovo da prekipi): Uh, uh! Opet to --

te to! Ama okani me se, čoveče, kumim te bogom!

VULE: Gazda SRETENe! Nemoj da se kaješ!

SRETEN (plane): E, to je suviše! Ta mi se proševina

pope već ovde! (Pokaže prstom u teme.) Neću
da čujem ništa više!

PETKO (plane): Nećeš da čuješ? E, onda kidam

s tobom -- kidam, brate, jakako!

SRETEN (korača ljut): Pa kidaj -- marim ja!

VULE: Ali čuj, čoveče!

SRETEN (odseče se): Neću! Šta ste me tu napali!

Ako imate drugog posla -- dobro; ako nemate --
zbogom!

PETKO (zabezeknuto Vulu): A što smo mi ludi

da ispravljamo krivu Drinu! (LJutito.) Hajdmo,
VULE! (SRETENu.) A ti idi dovraga -- dovraga, brate,
jakako!

(Ode ljutit s Vulom. U isti mah kad oni iziđu,

dolazi iz leve sobe SMILJA brzo i malo začuđena.)

II
SMILJA i SRETEN

SMILJA: Što to bi, Sreto? Vi se kanda svadiste!

SRETEN (hoda ljut): Kako da se ne svadim! Navezali

mi se ljudi od ovo dana -- ne dadu mi oka
otvoriti! Čas pomoćnik, čas ovaj advokat. Sad me
opet obojica tu saleteli...

SMILJA (smešeći se): Pa valjda ih je gospodin

RANKO zamolio... Znaš da ga obojica vole i paze.

SRETEN (kao gore): RANKO je, hvala bogu, svaki

dan u mojoj kući; a mislim da ga oni ne paze bolje
od mene. Pa što ćuti? Zar on ne ume govoriti?
Što mi šalje provodadžije?

SMILJA (umirujući ga): Nemoj tako, Sreto! Može

biti -- momak je stidljiv, pa se snebiva. Bogami,
tako što i nije lako spomenuti. (Smešeći se.) Ti
si se po drugi put ženio, bio si jamačno slobodniji
od njega, pa opet -- nisi došao sam da me zaprosiš,
nego si poslao onu babu Garu...

SRETEN (osmehne se malo): Ta ono, tako je... I

nije baš lako...

SMILJA: Pa što se onda ljutiš?

SRETEN: Ali, zaboga, kako da se ne ljutim! Okupili

mi tu vazdan popovati i prekorevati me...
Te, ne znam, cepidlaka sam! Te, ne znam, trebalo bi
da RANKO odvoji nešto od Milkinog miraza te da
pomogne ŽIVANu... I šta ti ja znam!

SMILJA: Pravo ti i vele ljudi!

SRETEN (pogleda je): Šta? I ti im odobravaš!

SMILJA: A što da im ne odobravam! Vidiš,

Sreto, ti si čudan čovek! Otkako je taj momak došao
ovamo za učitelja -- hvalio si ga na sva usta, gde
god sedneš i staneš. Gotov si bio da učiniš za
njega sve i sva... Sad si najedanput okrenuo list!

SRETEN: Ama ja i sad velim, i svakad ću reći

-- da je RANKO čovek smeran kao devojka, pošten,
školovan, dobra srca, vredan...

SMILJA: Pa koji ti je onda vrag?! Šta si se počeo

ustezati! Ja znam da ti svakad mnogo računaš;
ali se bojim da se baš sad ne prevariš u računu...
Doduše, MILKA mi nije rođeno dete; ali nisam rada
da nas posle kune -- što smo joj zbog jedne sitnice
bacili granu na put.
SRETEN: O, ala si ti čudna! Misliš, valjda,
da ne želim dobra svom detetu, šta li?

SMILJA: To ne velim, ne dao bog! Tek, mislim,

da za nju ne možeš naći bolje prilike... Može biti
ti se ustežeš i zbog toga što je RANKO samo učitelj?
Nemaš pravo, Sreto! MILKA će, osim spreme i nakita,
odneti i oko dvesta dukata u novcu. Doduše,
to nije bogzna šta, ali će dosta biti za skromnu
kuću... Pa onda -- on ima ono svoje platice, pa će
nešto i zaraditi, poučiti decu na privat... Ele,
otud-odovud, izlaziće lepo na kraj... Ta, zaboga, toliki
učitelji žive s porodicom; istina, ne razmeću
se, ali tek -- žive skromno i zadovoljno kao pošteni
ljudi.

SRETEN (pogleda je i nasmeši se): Sve je tako,

Smiljo! Nego, pravo da ti kažem, ja se tebi čudim!
Što se ti toliko zauzimaš za tu udaju? Tako reći
-- do juče nisam mogao da dam dževapa vama dvema.
Svaki čas gložile ste se i svađale, da se već nije
moglo trpeti! Sad najedanmah tolika ljubav i dobrota!...

SMILJA (kao uvređeno): Bože moj, SRETENe, zar

ti misliš da sam ja bez duše -- šta li! Kakav je
opet to razgovor?! Ako smo se kad i sporečkale, to
je bilo pa prošlo... (Bajagi hoće da plače.) Baš mi
je krivo što tako govoriš! Da ko čuje, mislio bi:
hoću što pre da je ispratim iz kuće! O, nisam ja
tako bezdušna! Meni je milo što vidim da su se
njih dvoje zapazili i da se vole... A ti tako govoriš!
Baš mi je to žao, SRETENe!

SRETEN (blago): Ta šalim se, Smiljo! Ne mislim

ja to odista. Znam, hvala bogu, da ti našoj Milki
ne želiš zla... (Smešeći se.) Meni se čisto kamen
svalio sa srca kad sam video -- kako se vas dve,
od neko doba, lepo slažete i pazite... Pravo da ti
kažem, sad mi je žao kad pomislim da će nas to dete
skoro ostaviti, te ćemo ostati nas dvoje sami...
Čini mi se s njom će nam otići iz kuće i razgovor
i veselje...

SMILJA (tobož uzdahne): Oh, i meni je žao, moj

Sreto! Ali bolje -- nek ona ide za svojom srećom.
Hvala bogu, neće otići na jbānu. Biće opet tu blizu.
Viđaćemo se i sastajati često. Odlazićemo mi njima;
oni će dohoditi nama... (Skoro umiljavajući se.) Pa
šta veliš, Sreto? RANKO će jamačno doći danas...
Hoću li mu kazati nek -- dođe sutra s prstenom, a?

SRETEN (ustežući se): Ama... vidićemo, Smiljo...

Ima još vremena... Nije hitnje... (Hoće da pođe.)

SMILJA (umiljavajući se): Pomisli, bolan, otkad

se to oteže! Dosad bi već bilo sve svršeno... (Smešeći
se.) Bogami -- ja ću mu kazati.

SRETEN (polazeći): Nemoj, nemoj... Ja ću mu sam

poručiti... dok se promislim još malo. (Ode.)

SMILJA (radosno): Dobro je! Pristaće, hvala bogu...

(Pakosno hodajući.) Baš jedva čekam da mi ta
devojčura ode iz kuće! Čini mi se -- čisto bi mi
svanulo. Ne mogu više da je gledam očima... Dosadi
mi se već ovo pretvaranje; ali moram -- šta ću! Ovaj
je svet čudnovat! Odmah ti rastelale: „Zla maćeha,
pakosna maćeha, rđava maćeha!" Pa se bojim -- odbiće
se ljudi te neće niko doći da je zaprosi. Ovako je
mnogo bolje, -- pre će mi se skinuti beda s vrata!

(Ode desno u sobu.)

(Mala pauza. Dolazi spolja MILKA i RANKO, turoban.)

III

MILKA i RANKO

RANKO: Ovo je, MILKA, poslednji put što prelazim

vaš prag... Više vam neću dosađivati!

MILKA: Ti se to samo šališ, RANKO...

RANKO: Ni najmanje! (Za se.) O, gazda SRETENe,

nikad se nisam nadao da je i tebi račun najpreči!

MILKA: Zašto mi ne kažeš što si tako neveseo?

RANKO (počne): Eto što! Sad baš sretoh advokata

i pomoćnika... Ali koja mi vajda da ti kazujem!

MILKA: Da te nije ko naljutio?

RANKO (jetko): Jest -- ceo svet!

MILKA: Zar i ja?

RANKO: Kamo sreća da je svaki kao ti! Onda

na ovom svetu ne bi bilo ni jeda, ni pakosti, ni
zla... (Jetko.) Ali nije! Čovek se prevari i onde
gde se nečem najviše nada!...

MILKA: Ama šta je tebi, RANKO?

RANKO: Šta mi je? Hoću da se uklonim odavde.

Tražiću premeštaj odmah.

MILKA (poplašeno): Premeštaj? A zašto?

RANKO: Ovde mi se više ništa ne mili.

MILKA (oborivši oči): Zar baš ništa?

RANKO (s osećanjem): Ti ne znaš, MILKA, kako je

meni teško! Ovde mi je zavičaj, kuća, moja rodbina,
-- sve blizu... Pa ipak moram -- primoran sam...
(Za se.) Prokleti Pupavče! Ti si svemu kriv! I meni
si zagorčao! (Glasno i odsečno.) Ne, ne! Više ne
mogu ovde ostati!

MILKA (skoro moleći): A što, bolan RANKO, da

ideš? Nama će svima biti neobično. Svi smo se navikli
s tobom: i tata, i SMILJA, i ja...

RANKO: I meni će, MILKA, biti neobično -- vrlo

neobično. Vaša mi je kuća bila mila, kao god i ona
gde sam se rodio... Pa onda -- nadao sam se... (Savlađujući
se.) Ali -- bilo pa prošlo! Ja ću otići, vi
ćete me zaboraviti...

MILKA: Zar tebe?! O, ala ti ružno govoriš,

RANKO! Mi te nikad nećemo zaboraviti... (Polako i
stidljivo.) Bar ja -- ne!

(Dolazi SMILJA iz desne sobe.)

IV

SMILJA i pređašnji

MILKA (okrene se brzo): Smiljo, molim te, pomozi

mi da razgovorimo gospodina Ranka! Nešto je
ljutit, zlovoljan... Hoće da ide...

SMILJA: E? A kuda?

MILKA: Pa hoće da traži premeštaj... Kaže

ovde mu se više ništa ne mili...

SMILJA (začuđeno): Odista?

RANKO (ozbiljno): Odista! I to što pre.

SMILJA (smešeći se): Šali se gospodin RANKO.

Neće on nikuda. Dobro je njemu i ovde kod nas...
(Povuče ga malo na stranu.) Da vam kažem nešto novo!
(Prišapne mu na uvo. On se najedan mah razgali i čisto
porumeni.)

RANKO (radosno): Zbilja? Ne šalite se?

SMILJA (smešeći se): Kad vam ja kažem! Zacelo!

Sutra!

RANKO: Onda mi valja pohitati da spremim što

treba... (Žureći se, veseo, Milki.) Do viđenja, MILKA!
Odustajem od premeštaja! Nikud neću! Doviđenja!
(Rukuje se s Milkom, koja gleda začuđeno tu naglu
promenu, pa ode brzo vrlo radostan.)

MILKA i SMILJA

MILKA (radoznalo): Bogati, šta si mu to kazala?

SMILJA (smešeći se): Neku lepu novost... I tebi

će se dopasti.

MILKA: A kakvu?

SMILJA (ljubazno): Polako... Kazaću ti... (Čini

se nežna.) Je li, MILKA čedo, ti nećeš nas sasvim
zaboraviti -- kad nas ostaviš?

MILKA (ne seća se): A što bih vas ostavljala?

SMILJA (kao gore): Ludice moja! Pa ja velim

ako se udaš? (Uzdahne.) Ti si već, hvala bogu, velika
devojka. Vreme je da se udomiš i da odeš u
svoju kuću... Ja i onako nemam nikoga. Ti si mi
najbliži rod. (Hoće tobož da se zaplače.) Ti si još
mlada, pa i ne znaš -- kako bi meni bilo teško
da se od nas otuđiš!

MILKA (gotovo da se rastuži): Ne dao bog, Smiljo!

Ja bih bila vrlo rđava kći, kad bih se otuđila
od svoje rođene kuće.

SMILJA (kao pribere se): Znala sam ja, čedo moje,

da si ti dobra i milostiva srca. (Poverljivo.) Sutra
ćeš mi se lepo obući i nakititi. Imaćemo gostiju.

MILKA (radoznalo): E? A ko će nam to doći?

SMILJA (smešeći se): Pa videćeš... (Vrlo ljubazno

i poverljivo.) Doći će gospodin RANKO -- s prstenom.

MILKA (zastiđeno): Ti se šališ!

SMILJA (kao pre): Jest, čedo moje! Eto to je

ona novost što sam mu kazala. (Meće prst na usta.)
Ali ti da ćutiš! Nemoj nikom kazivati. (Polazeći,
za se.) Jedva jednom da mi se skine s duše! (Ode na
vrata u začelju.)

VI

MILKA pa DRAGA

MILKA: Zato li je on onako izgledao! Mišljah

-- kiša će mu udariti s čela, tako se namrgodio i
naburio! (Imitira Ranka.) „Poslednji put prelazim
vaš prag. LJutim se na ceo svet. Tražiću premeštaj.
Idem odavde!" (Smeje se.) A kad mu SMILJA prišanu
na uvo -- on ti se na jedan mah razvedri i ode
radostan... ne umede ljudski ni da se rukuje sa mnom!
(Kucanje na vratima.) Ko je to? (Viče.) Slobodno!

DRAGA (odškrine Vrata): Aha, tu li si ti? (Ulazi

smešeći se i pruža joj ruku.) E pa sretno, sretno!

MILKA (bajagi krije): Šta sretno?

DRAGA (smeši se vragolasto): Eh! Znamo mi već!

Sretan ti mladoženja!

MILKA (kao gore): Kakav mladoženja!

DRAGA (kao gore): Pa gospodin RANKO! Sutra će

biti i proševina... Sad baš kaza kuma SMILJA ovamo
na sokaku... E, čestitam, čestitam! (Rukuje se s njom.)
Ala će se moja nana obradovati -- dok čuje! Hajdmo,
ako hoćeš, zajedno sad odmah da joj kažemo.

MILKA: Nemoj sad! Doći ću ja tamo posle podne...

DRAGA (polazeći): Ali zacelo dođi! Naljutiću se

ako ne dođeš... Zbogom! (Zadirkujući vragolasto.) Pa
ti ćeš mi se sad poneviditi! Nećeš valjda nas sirotinju
ni pogledati... Zaboga -- gospođa učiteljka!
(Vrati se, pa bajagi oštro.) A je li ti, more, zar se
tako drži reč?

MILKA (malo začuđeno): Kakva reč?

DRAGA: Jutros si mi obećala da ćeš mi otpevati

onu pesmu... Ta ono, znaš već: „Slatko je vince..."

MILKA (odbijajući): Ama nije ono devojačka

pesma...

DRAGA (salećući): Svejedno! Svaka je pesma devojačka

kad je lepa...

MILKA (izgovarajući se): Drugi put! Sad mi se

nešto ne peva...

DRAGA (vragolasto): Gle ti nje! A kad će ti

se pevati -- ako neće sad... Hajde, hajde -- pa da i
ja idem kući... (Zadirkujući.) O, da sam ja sad na
tvom mestu, ta pevala bih -- da se sav komšiluk
razbegne! (Smeje se.)

MILKA (smejući se): Baš si ti, DRAGA, prava napast!

(Pođe napred i peva.)

Slatko je vince što tugu gasi,

al' je slađe moje zlato, jer život krasi!

Pij mi se, vince,

dok si mi rujno!
LJubi mi se, čedo moje,
dok si mi mlado!

Pilence maleno,
Gugulence tatino!
Hej, đidi, bela, rumena!
hej, đidi, tanka, visoka!

Hej, dušo, lane, pogledaj na me,

pa da pijem i da pevam do zore same!

Pij mi se, vince,

dok si mi rujno!
LJubi mi se, čedo moje,
dok si mi mlado!

Pilence maleno,
gugulence tatino!
Hej, đidi, bela, rumena!
hej, đidi, tanka, visoka!

(DRAGA ode, smejući se od srca, na vrata u začelju.

MILKA odlazi vesela u levu sobu.)

ZAVESA

OSMA SLIKA: PASKVILA

Pred mehanom „Kod konkurencije". U začelju red

dućana i kuća. Desno bliže začelju mehana. Vrata
širom otvorena; nad njima našpis: „Kod konkurencije",
napisan slovima svakojako izerenim. Pred vratima
dva okrugla stola; za svakim po dve-tri stolice.
Levo red kuća. Sasvim napred kuća na jedan sprat,
s tri prozora; vrata na koja se ulazi u kuću; ispod
prozora prosta drvena klupa. Pozornica prikazuje palanačku
čaršiju, kako izgleda praznikom pred veče.
Ulicom, u začelju, šetaju se varošani i varošanke
u raznim gomilicama. Seljaci i seljanke vraćaju se iz
varoši i prolaze sve u jednom pravcu zdesna nalevo.

VII

NEŠA, PUPAVAC, DRAGIĆ i svirači

Dok se diže zavesa, NEŠA i PUPAVAC sede pred

mehanom za jednim stolom. Pred njima dve okanice i
dve čaše. Jedna okanica prazna, a u drugoj malo crna
vina, već pri dnu. Govore nešto živo i tiho. Obojica
su ćefnuti prilično; PUPAVAC primetno više nego
NEŠA. Svirači se vide unutra u mehani do vrata.
Pupavcu vire iz džepa od ćurčeta one čarape što je
dobio u prošloj slici. DRAGIĆ izlazi iz mehane.

PUPAVAC: Još oku vina! Ali onog -- znaš! I

sviračima podaj nek piju šta hoće. (Svirači udešavaju
ćemaneta.)

DRAGIĆ: Odmah, gazda! (Uzme jednu okanicu ispred

njih, pa ode unutra.)

PUPAVAC (osvrće se nestrpljivo): O, ćato brate,

još je nema!

NEŠA: Polako, gazda VULE! Sad će ona -- ne

može faliti!

PUPAVAC (kuca se s njim): Ćato rode, dela! (Sviračima.)

Tuš, bre! (Oni udare tuš, on ispivši.)
Tako! Aha! (Sviračima.) De sad štogod, ali fino!
(Svirači zasviraju nekaku pesmu. DRAGIĆ donosi vino.
Varošani prolaze i smeju se. PUPAVAC se giba u sevdahu.)
Dela, ćato, jednu od ovoga taze! (DRAGIĆu.) Toči! Nek
se zna -- ko je VULE PUPAVAC!

(DRAGIĆ toči brzo.)

NEŠA (namerno): Ovu ćemo, gazda VULE, u njeno

zdravlje, a?

(DRAGIĆ ode u mehanu.)

PUPAVAC (razDRAGAn): U njeno -- u njeno! H! (Kuca

se s Nešom. Sviračima.) Stoj, tuš, bre! (Oni udare
tuš. Obojica piju. On sviračima.) Sad, teraj dalje!
(Svirači nastave. Prolazi sleva nadesno pandur s
velikim protokolom pod pazuhom. PUPAVAC se osvrće
nestrpljivo.) Ama, ćato, još je nema!

NEŠA: Polako, gazda VULE, polako! Sad će ona!

(DRAGA i MILKA iziđu iz leve kuće. U Milke dijamantske

minđuše i broš.)

VIII

DRAGA, MILKA i pređašnji

NEŠA (polako): Gazda VULE! Gazda VULE! Gle, gle!

Eno je!

(DRAGA i MILKA uhvate se pod ruku i šetaju ispred

kuće.)

PUPAVAC (upilji očima tamo, polako): Kako 'no

joj beše ime, ćato?

NEŠA (polako i na uvo): MILKA!

PUPAVAC (u zanosu): MILKA! MILKA! Ihu! (Sviračima.)

Stoj! Stoj! (Oni ućute. On peva piljeći u
Milku):

Milkino oko plavetno

namignu na me pametno;
odmah moje srce oseti
da će mene MILKA voleti!

MILKA (Dragi): Uh, bože sačuvaj! Kako se dere

taj ludi PUPAVAC! (Šetaju.)

NEŠA: Alal ti vera, gazda VULE! Pa ti fino

pevaš!

PUPAVAC: More, te kako fino! Pa još kad sam

malo pri ćeifu! (Peva.)

Milkina kuća na kraju,

okolo kuće psi laju.
Ja velim: neka -- nek laju,
Oni moju Milku čuvaju!

DRAGA (MILKA): Taj se, bogami, ne šali! Samo

ne znam kakva mu je to MILKA šta je pripeva!

(Šetaju i smeju se.)

NEŠA (polako i lukavo): Gle, gle! Kako joj lepo

stoji!

PUPAVAC (brzo): Šta, ćato, šta?!

NEŠA: Ta eno! Zar ne vidiš? Minđuše, broš!

Tvoj dar.

PUPAVAC (upilji očima): Minđuše! Dar! Broš!

(Prepun osećanja.) Oh, MILKA! MILKA! (Sviračima.)
Tuš, tuš! Ćato brate, pij!

(Kucaju se i piju. Svirači udare tuš.)

MILKA (zaklanja uši): Uh, sestro, ova dreka!

DRAGA: Pa znaš, hvala bogu, da je ovde svakad

tako praznikom... Mora se naći kakva bekrija da
urliče!

(Šetaju.)
PUPAVAC (radoznalo): Šta 'no vele, ćato?

NEŠA: Vele -- pevaš fino kao slavuj!

PUPAVAC (vadi kesu i lupa njom o sto, istrči

iz mehane DRAGIĆ): Vina ovamo! Ovo su pare! (DRAGIĆ
zgrabi okanicu ispred njih i ode brzo unutra.) Ima još
VULE PUPAVAC!

DRAGA: PUPAVAC! Ha, ha, ha!

MILKA: I izgleda, sestro, kao neka tica! (Smeju

se i sednu na klupu pred kućom.)

PUPAVAC: Šta 'no veli, ćato?

(DRAGIĆ donosi vino, pa ode opet unutra.)

NEŠA: Kaže -- da ti vrlo lepo stoji kad si

tako veseo.

PUPAVAC: Dela, ćato, i ovu u njeno zdravlje!

(Kucaju se, piju; svirači udare tuš, pa zasviraju
kolo; PUPAVAC poigrava u sevdahu na stolici.) Ihu!
Ćato brate! Poleteću! Odleteću!

MILKA (Dragi): Eno odlete PUPAVAC! (Smeju se

i nastave tiho.)

PUPAVAC: Šta 'no veli, ćato?

NEŠA (polako i lukavo): Kaže da bi te sad poljubila!

PUPAVAC: Poljubila! Ih, ih, ih! (Uzdiše.) Oh,

MILKA, MILKA! (Sviračima.) Stoj, stoj! (Oni ućute.
On peva.)

Želio sam svaki dan

da se s tobom upoznam;
da srce i lice --
tebi ja predam!

MILKA (Dragi, smejući se): Valjda je taj isti

PUPAVAC prošao dvadeset puta jutros ispred naše
kuće. I sve pilji u prozore, mišljah -- vrat će
ušinuti!

DRAGA (vragolasto): Očiju mi, zaljubio se u tebe!

Pa prolazi čovek -- ne može svom srcu da odoli!
(Smeje se.)

PUPAVAC (peva):
Ljubav tvoja me muči
da mi srce iskoči!
Pogledaj, poslušaj,
MILKA ljubazna!

MILKA (Dragi, smejući se): Pa da znaš kako je

smešno blenuo u mene kad sam pogledala na prozor!
A što je tek izgledao smešan kad ga okupiše psi
odande iz sokaka, pa se stade braniti! I NEŠA je
bio s njim. I on htede pući od smeha. Da ga on
ne odbrani, htedoše ga lepo pocepati!

DRAGA (smejući se): Videćeš ti, dok on samo dođe

koji dan pa te zaprosi! Oteće tebe PUPAVAC od Ranka!
(Smeju se i nastave tiho.)

PUPAVAC (peva):

Primi prsten s prsta mog,

ja ću, MILKA, s prsta tvog;
nek' svak zna -- da su dva
srca jedina!

MILKA (zaklanja uši, mrgodi se): Uh! Hajdemo,

molim te, odavde! Ova mi dreka već probi uši!

(Uhvate se pod ruku i odlaze levo ulicom. Prolazi

sleva nadesno Bošnjak nožar sa svežnjevima noževa.)

IX

Pređašnji, bez Drage i Milke

PUPAVAC (upilji za devojkama): Ćato! Gle --

odoše! Kuda će? Ih!

NEŠA: Pa da se šetaju... Mudra devojka -- sklanja

se. Znaš, da se ne seti kogod.

PUPAVAC (smeši se): Da se ne seti kogod! Pametna,

fina devojka -- najfinija MILKA! Oh! (RazDRAGAn.)
Ćato brate, dede i ti pevni jednu!

NEŠA (usteže se): Ama slabo ti ja umem, gazda

VULE.

PUPAVAC (kuca se s njim): De, pokvasi, pa onako

što fino!

(Piju, Svirači udare tuš.)

NEŠA (počne da peva): Zaspala Zora...

PUPAVAC (prekide ga): MILKA, ćato. MILKA... oh!

NEŠA (peva):

Zaspala MILKA majci na krilu.

Oj, zoro, zoro, moj zelen bore, oj!
Ustani, MILKA, dragi ti došō...

PUPAVAC (prekida ga): VULE, ćato! VULE ti došō...

oh!

NEŠA: Bojim se -- neće valjati.

PUPAVAC: A što? Nije nikakva varancija!

NEŠA (peva):

Ustani, MILKA, VULE ši došō...

Oj, MILKA, MILKA! Ej, gazda VULE, ej!

PUPAVAC (u najvećem zanosu): Ćato, brate, prijatelju

-- pij! ( Sviračima.) Tuš, bre! Tuš, tuš! (Oni
udare tuš, dok obojica piju, pa ućute. PUPAVAC u sevdahu
mahne rukom pa slučajno zgrabi čarape što mu
vire iz džepa.) Ih! Čarape! Ćato! Gle! Čarape! (LJubi
ih.)

NEŠA (bajagi seti se): Ao, gazda VULE, bolan,

šta smo zaboravili!

PUPAVAC: Šta, ćato brate, šta? (Meće opet u

džep čarape.)

NEŠA: Pa nismo poslali devojci nikako uzdarje

za taj dar! (Pokaže prstom na čarape.)

PUPAVAC (izdašno): Pa dobro, ćato rode, što

mi ne kažeš! (Vadi brzo kesu.) Nego šta bi joj valjalo
poslati?

NEŠA (tobož misli): A kako ti voliš, gazda

VULE, da ti se nosi nevesta? Srpski ili nemački?

PUPAVAC (smeši se): Pa srpski, brate! Nemecki

znaš, ne izgleda tako fino...

NEŠA: Jest, pravo veliš... Lepše je srpski...

(Kao seti se.) Znaš -- šta!

PUPAVAC: Šta -- šta?!

NEŠA: Jedno fino libade i tepeluk od bisera!

Ama će joj lepo stojati!
PUPAVAC (gotov da dade pare): A koliko će to
koštati, ćato?

NEŠA (bajagi računa): Ta neće mnogo. Tepeluk,

otprilike 40 dukata; libade tako 15 do 20, neće više.
Nego, osloni se ti samo na mene; naći ću ja tebi i
jevtinije... onako ispod ruke.

PUPAVAC (odbraja pare brzo i veselo): Evo, ćato!

Evo, rode! Samo gledaj, neka bude što finije...
(Daje mu.)

NEŠA (brzo meće pare u džep): Nemaj brige, čoveče!

Dok je tebi tvoga ćate -- nećeš se ti postideti!
(Pravi se pijan i kuca se s njim.) E dela, za moj račun,
ovu u Milkino zdravlje! (Sviračima.) Tuš, bre!
(Oni udare tuš. Obojica piju.) Tako! Aha... (Smejući
se i čineći se pijan.) E, gazda VULE, gazda brate i
Pupavče! Ti si baš fini mladoženja! Isprosiće
tebi NEŠA... i Milku, i Dragu, i Milkinu maćehu,
i onu Neru... a ne -- neću Neru, nego moju tetku
Stanu... (Kucka ga po ramenu.) Sve ću ja to udati
za mog Pupavca... Nek se pravi džumbus! (Sviračima.)
Sviraj, bre!

(Svirači zasviraju nekakav sitniš.)

PUPAVAC (smeje se): He, he, he! Ćato, ćato! Baš

si ti neka fina šaljivčina!

(Nastave tiho; dokazuju nešto jedan drugome

mlatarajući rukama; piju na mahove. U isti mah dolaze
sleva PETKO i VIDAK.)

PETKO, VIDAK i pređašnji

PETKO (spazivši Nešu): A gle, brate, onog nesretnika!

Gle, kako bekrija, a neće da radi -- neće
lola, jakako! A ko je ono s njim?

VIDAK: Pa to je, gospodine, onaj čuveni kaišar,

što je bio dućandžija gore u Kamenici -- onaj PUPAVAC.

PETKO: Zar je to PUPAVAC!? Ao, lopov jedan!

Pa šta radi tu?

VIDAK: Ne radi ništa! Skita se besposlen. Radnju

je ostavio, čini mi se, još pre dva-tri meseca...

PETKO: Aha, dakle je bez zanimanja? Pripazićeš

mi malo na nj' -- pripaziti, jakako!

(Dolazi zdesna ŽIVAN neveseo.)

XI

ŽIVAN i pređašnji

PETKO: Ene de! ŽIVANe, bolan, otkud ti ovde?

ŽIVAN: Vala, dođoh, gospodine, vóde do mog Ranka

da se razgovorimo šta ćemo i kako ćemo otarasiti
onu moju nevolju...

PETKO (maše glavom): Hej, moj brate, što se ne

sačuva od lopova -- što bolan? (Pokaže na Nešu i
Pupavca.) Vidiš li, ojađeniče, kud se devaju tvoje
pare -- tvoje, jakako!

ŽIVAN (odmahne rukom): Kamo sreće da ne vidim,

gospodine! Oni su mi sve načinili... Lepo me
zaklaše -- oglobiše...

PETKO: Oglobiše, brate, jakako! Sad eto bekrijaju

i troše tvoju muku -- troše, lole, jakako... A
hoćeš li moći sastaviti pare, bolan brajko, da
platiš ono -- hoćeš li?

ŽIVAN (slete ramenima): Moram, gospodine!

Idem 'vamo do Ranka, pa kako mu bude... Valja mi
platiti -- ja šta ću!

PETKO: Bogami, postaraj se! Vreme prolazi --

prolazi, brate! Nemoj da me obrukaš! Mogu posle i
ja odgovarati -- odgovarati, brate, jakako!

(ŽIVAN odlazi nalevo, pokunjen.)

XII

Pređašnji bez ŽIVANa

PETKO (gledajući za ŽIVANom, VIDAKu): E gde

kaišari hoće da upropaste čoveka! A ne možeš im
doskočiti -- ne možeš, brate! (Nastadi tiho s VIDAKom.)

PUPAVAC (Neši): Ali, ćato brate, zar se to ne

bi moglo pre?

NEŠA: Pre ne može... Ali čim joj pošljemo libade

i tepeluk, odmah ćemo sutradan otići da učinimo
proševinu...

PUPAVAC: Eh, eh! Samo da pohitamo, brate...

Oh, MILKA, MILKA! (Spazi Petka.) Ko je ono, ćato?

NEŠA: Naš pomoćnik, gazda VULE!

PUPAVAC: E, baš ću ga ponuditi! (Uzima čašu

s vinom i ustaje.)

NEŠA (zadržava ga): Ne! Nipošto!

PUPAVAC (otima se): A što ne! (Prilazi Petku

povodeći se i pruža mu čašu.) Molimo -- srknite
malo!

PETKO (pogleda ga i namrgodi se): Šta ćeš, brate?

Šta ćeš?

(NEŠA pritrčao i vuče Pupavca ostrt za ćurče.)

PUPAVAC (otme se i porone napred): A što?! Ja

sam poreska glava! Plaćam porez, prirez... Ja svakad,
što se tiče, fino -- na primer...

PETKO (hoće da prođe): Dobro, brate, dobro!

PUPAVAC (pleće se pred njega): Ja nikad nisam

oporočavao vlast! (NEŠA ga vuče, on se otima.) Pusti
me da mu kažem! (Petku.) Ja svakad, ravnim načinom,
velim: da bog poživi vlast i narod... i kad
ležem i kad ustajem... Najpre vlast, pa -- narod!
(NEŠA ga vuče; on se otima i posrće bliže pred Petka.)
Ja nisam, što se tiče, nikad bio kakva propaganda!
Kod mene nema varancije! Svakad velim: neka bog
poživi vlast! (Pruža čašu.) Ali srknite samo...
fino vino -- za sretno viđenje... iz moje ruke...

(Posrne jače i polije Petka Vinom.)

PETKO (nadvikne VIDAKu): Ukloni ovog čoveka!

(NEŠA brzo odvlači Pupavca; istrči i DRAGIĆ iz

mehane te mu pomogne.)

PUPAVAC: Nikad nisam... svakad kažem: najpre

vlast pa -- narod!

(NEŠA i DRAGIĆ odvuku ga u mehanu.)

XIII

PETKO, VIDAK, PUJA

PETKO (brišući se): Kako me poli lola -- poli,

brate! (Dolazi zdesna PUJA brzo, s hartijom u ruci.)

PUJA: Evo, gospodine, poslao kmet. Našla patrola

noćas...

PETKO: Šta? Opet! A gde su našli, Pujo, gde?

PUJA: Baš pred vašom kapijom. (Daje mu.)

PETKO (brzo): Daj ovamo, Pujo, daj! (Razvije i
čita.)

Sedi NERA na ćepenku,

prstom preti Petku:
„Što dolaziš tako retko,
pomoćniče PETKO?"...

(Plane.) Ta ovo je onaj lola! NEŠA! Niko drugi,

nego on... (Puji.) Trči dovedi mi lolu, odmah; dovedi
odmah, jakako!

(PUJA pođe.)

VIDAK (brzo): Nemojte, gospodine! (PUJA zastane.)

PETKO: Kako nemoj, bolan! Vidiš li ti kakva

je ovo grdnja -- grdnja, brate, jakako!

VIDAK: Ja mislim -- bolje će biti da pošljete

koga njegovoj kući, nek' mu pretrese i pokupi sve hartije...
Možda ćete tako uhvatiti njegov pravi rukopis...
ako je zbilja on pisao...

PETKO: Ta ko bi drugi nego on! Nego pravo

veliš -- to će biti bolje; bolje, brate, jakako! Hajdemo
brzo da odmah naredim! (Preteći.) Ao, Nešo,
Nešo! Pokazaću ja tebi ko sedi na ćepenku -- pokazati,
jakako!

(Ode nadesno, ljutit, s VIDAKom i Pujom.)

ZAVESA

PETI ČIN

DEVETA SLIKA: SVAKOM SVOJE

Kod SRETENa. Sutradan pred podne. Nameštaj

kao u sedmoj slici.

RANKO i ŽIVAN

RANKO (izlazi sa ŽIVANom iz leve sobe, polako):

Ti moraš platiti osamdeset, je li?

ŽIVAN: Ravno osamdeset... A valja da će biti

još što za taksu sudu...

RANKO (daje mu zamotuljak): Evo tebi osamdeset

dukata, pa otidi odmah posle ručka tu u načelstvo
-- te položi...

ŽIVAN (uzima): A zar neću odneti gore -- našem

kapetanu?

RANKO: Nećeš... Presuda je tu u načelstvu. Kapetanu

još nije poslata... Kazaćeš -- nek' te prijave
pomoćniku. Podaj njemu pare u ruke... On će ti već
kazati, ako ustreba još štogod, pa ćemo i to iskusurati.

ŽIVAN (ostavlja zamotuljak u nedra): E bog ti

dao, brate! Vala, čini mi se... svanulo mi je -- eto ti!

RANKO: More, zahvali ti tvom novom prijatelju,

a mom tastu Sreti! Maločas tamo (Pokaže u sobu
levo.) opazi da si veoma neveseo i karli, pa me izazva
nasamo i sam mi to dade, da skineš brigu s vrata...
(Savetujući.) Čuvaj se odsad, kao žive vatre, da te
opet ne dokopa kakav zelenaš u ruke! Bolje ti je da
nemaš soli u kući nego da se i jednu paru zadužiš
tim lopovima.

ŽIVAN (veseo): Nikad, brate, ni doveka! More,

kad ja samo otarasih ovu bedu s vrata; odjako se,
bli, neće niko povaliti da je zadužio ŽIVANa iz
Kamenice...

(Dolaze VULE i Sretan iz leve sobe.)

II

SRETEN, VULE i pređašnji

SRETEN (veselo): Zete, prijatelju! Kamo se vi?

(Spazivši da se RANKO razgovara sa ŽIVANom nasamo.)
A -- dobro, dobro... (Okrene se Vulu.)

VULE: More, baš ti je teskoba u toj sobi! Što

ne zovneš goste ovamo?

SRETEN: Ama počesmo tamo, pa i ostasmo... Pravo

veliš -- ovde je zgodnije... (Priđe k levim vratima
i zove unutra.) Smiljo! Stano! Zapovedajte
ovamo! Hodite svi!

(Dolaze gosti iz leve sobe u veselom razgovoru.)

III

SMILJA, STANA, MILKA, DRAGA, NERA, gosti, gošće

i pređašnji

(Svi zauzimaju po volji mesta, dok se SRETEN i

VULE razgovaraju.)

SRETEN (Vulu): A ti se valjda ne ljutiš na me

zbog onog razgovora juče?

VULE: Bože sačuvaj! (Smeje se.) Nego si i bio

nakraj srca!

SRETEN (smejući se): Pa, čoveče, znaš kako ti

je u ovakim stvarima! Briga -- glavobolja... Ja se i
onako desio nešto zlovoljan; utom dođe ti i gospodin
PETKO, pa me saleteste... Šta ti reče posle, vere ti?
LJuti se valjda, a?

VULE: Više se čudi nego što se ljuti...

SRETEN: Posle sam se razmislio, pa sam video --

da imate pravo. (Osvrće se.) Ama vidiš ti, molim te,
gde još nema toga čoveka... Baš će mi biti žao ako
se bude odista naljutio!

VULE: Možda ima posla... Čujem -- našla se

opet nekakva paskvila, pa se jamačno i zbog toga zabavio...

(Dolazi PUPAVAC, razdražen; vire mu iz ćurčeta

poznate čarape. Svi se zabezeknu kad ga vide. On zvera
na sve strane. Mala pauza.)

IV

PUPAVAC i pređašnji

ŽIVAN (namrgođen) : Nuto jako! A šta će ovaj

vode?

RANKO (začuđeno): Ne znam! Otkud on sad?

DRAGA i MILKA (začuđeno): PUPAVAC!

SRETEN (Pupavcu): Koga tražiš, brate?

PUPAVAC: Molimo... šta je ovo? (Pokaže rukom

na ceo zbor.)

SRETEN: Pa moji gosti i prijatelji.

PUPAVAC (jedva se uzdržava): A šta znači ovo,

molimo, a?

SRETEN: Znači, brate, da se moja kćer (Pokaže

Milku.) isprosila za onog momka tamo. (Pokaže
Ranka.) Nego šta ti tražiš ovde, a?

PUPAVAC (prekipljuje): Kako je to smelo biti?

Svi (poluglasno): Šta! Šta?!

PUPAVAC (plane): Kako je to smelo biti, pitamo

mi?! (Pokaže Milku.) Ova je devojka meni nasočena!

SRETEN (zabezeknuto gostima): Ovaj je lud!

Svi (poluglasno): Lud! Lud!

Ženskinje: Bog s nama! (Neke se prekrste.)

PUPAVAC: Ja sam dao toliko obeležje, a ona se

prosi za drugoga! Mene niko, što se tiče, i ne pita.
Niko mi, ravnim načinom, i ne kaže... Ne bih ni
znao - da mi sad slučajno ne kazaše tu pred kućom...
(SRETENu.) Kakva su to posla, molimo? (Pokazuje na
Milku.) Eno moga obeležja! One minđuše, onaj broš,
ono libade - sve sam to ja kupio fino za moje pare!

SRETEN (začuđeno): Šta, šta! (Gostima.) Ta ovaj

će još reći -- da mu je ona i kćer!

PUPAVAC: Jest! Za moje pare - sve sam to kupio.

Kupio sam i tepeluk... Kamo tepeluk?

Svi (začuđeno): Oho!

SRETEN: Ta to je već mnogo! (Plane.) Napolje!

Jesi čuo ti, rođače, odmah napolje! (Gosti poustaju
uzvereni.)

PUPAVAC: Ja neću napolje... Hoću devojku ili

pare! (Zgrabi čarape iz džepa i tresne na pod pred
njih.) Evo vam vaš dar! Ne treba mi! Pare mi dajte!

NERA ( brzo domaši čarape): Ta ovo su moje čarape!

(Za se, krsteći se.) Bog s nama! A ja sam ih dala
Neši! (Pokazuje ženskinju.)

PUPAVAC (za se): I ćato mi ništa ne kazuje!

Od sinoć ga nisam ni video! (Glasno.) Ja sam ovde u
pravu!

SRETEN (brzo ženskinju): Sklon'te se tamo! (Pokaže

na leva vrata.)

Ženskinje: Bog s nama -- napasti! Anatema ga

bilo! PUPAVAC!

(Odlaze brzo, govoreći to, u levu sobu; ali se okrenu

i vire gotovo sve na vrata.)

Pređašnji bez ženskinja

SRETEN (jedva se uzdržava): Jesi čuo, more! Odmah

se čisti odavde da ne bude belaja!

RANKO: Ta izbaci ga napolje!

ŽIVAN: Teraj, prijatelju! To je PUPAVAC!

PUPAVAC: Ja i jesam PUPAVAC! Ali ne sme mene
niko ni oterati ni izbaciti! Devojku ili pare --
hoću ja! Ja sam ovde u pravu! (Pokaže na ŽIVANa.)
I kod ovog ovde leže moje pare. (ŽIVANu.) Kamo
moje pare?!

ŽIVAN: Odmakni-de, čivitaru! Ja sa sudom imam

posla -- s tobom jok!

RANKO: Napolje, kaišaru!

PUPAVAC: Ja neću! To je prevara! To je podvala!

Ja neću!

SRETEN (cikne): Bre hoćeš! (Zgrabi Pupavca i

počne gurati k vratima.)

PUPAVAC (otimajući se): Aramije! Otmičari!

Moje pare!

ŽIVAN (pritrči i pomogne SRETENu): Napolje,

lolo!

(Gurnu Pupavca na vrata, koja se u isti mah otvore

i bahne PETKO, te ga PUPAVAC jako sobom udari.)

VI

PETKO i pređašnji

PETKO (zabezekne se): Ehe! Šta je to?!

SRETEN (brzo): Ovaj bezobraznik, ova protuva...

pijan li je -- lud li je.

PUPAVAC (brati se): O, nisam ja ni pijan ni lud!

Ja samo tražim svoje pravo!

PETKO (pogledavši ga, za se): Ta to je PUPAVAC!

(Oštro.) Šta tražiš ti ovde, more -- šta?

PUPAVAC (kao žaleći se): Ja sam prevaren, molimo!

Meni je ova devojka ovde nasočena... Ja sam
dao tolike pare...

SRETEN: Ukloni ga, gospodine, molim te -- ili

ću ga sad... hu! (Hoće da poleti na Pupavca.)

PETKO (Pupavcu): Hajd' napolje! Napolje, odmah!

PUPAVAC: Ali ja hoću moje pare... moje pravo!

PETKO: Tvoje pravo? E stani malo, brate, stani!

Dobićeš -- jakako! (Pritrči prozoru i viče napolje.)
Pujo! Pujo! Ha, eno i VIDAKa! (Viče.) Vidače! Hodi
časom ovamo -- hodi! (Okrene se Pupavcu.) Sad ćeš
ti, brate, dobiti što je tvoje -- dobiti sad, jakako!

PUPAVAC: Ja ništa drugo i ne tražim, molimo!

Mene su prevarili, oštetili... Ja samo hoću,
što se tiče -- fino, na primer...

PETKO: Dobro, dobro! Dobićeš, brate, i što

se tiče i fino na primer, jakako!

(Dolaze VIDAK i PUJA.)

VII

VIDAK, PUJA i pređašnji

VIDAK (za se): Gle! Šta će tu PUPAVAC?

PETKO (Puji): Goni odmah u načelstvo tog čoveka

-- u načelstvo, jakako! (PUJA pođe Pupavcu.)

PUPAVAC (stukne u stranu): Ja neću... Ja nemam

posla...

PETKO (cikne): Vuci ga!

(PUJA zgrabi Pupavca za ramena.)

PUPAVAC (otima se): Ja neću! Moje pare! Ja nisam...

Moje pravo!

(PUJA ga odgura pred sobom napolje.)

PETKO (VIDAKu, brzo): Trči, brate, trči! Uzmi ga

časom na protokol -- na protokol, jakako! Ukratko,
brate, ukratko! Pa mi odmah pošlji po Puji ovamo
da potpišem... Metni: „3a načelnika pomoćnik"
Klasu nemoj metati -- druga je, brate, jedva druga!

(VIDAK ode brzo.)

VIII

Pređašnji, bez VIDAKa. Pupavca i Puje

PETKO (sveteći se): Aha, Pupavče! Dosta je i tvog

čuda bilo -- dosta, jakako!

SRETEN: Na jedan mah bahne tu kao lud i nadade

viku!

PETKO: Ne dam ja da kojekake lole i skitnice

bez zanimanja nasrću na poštene ljude -- ne dam,
jakako! Tako ja njega znam... (Sedajući za sto.) I onako
nešto nisam najbolje volje od jutros... (SRETENu.)
Malo si i ti, brate, tome kriv -- kriv, jakako!
SRETEN (smešeći se): A zašto?

PETKO: Pa ti znaš, znaš, brate! Seti se jučerašnjice...

(Osvrne se po sobi.) A kako naša isprošenica?
Treba joj čestitati -- treba, jakako!

SRETEN (ženskinju na vrata): Hodite ovamo!

SMILJA, Kuma Stano! Hodi, MILKA, posluži gospodina
pomoćnika.

(Ženskinje dolazi. Neke sednu, a neke stoje i razgovaraju

tiho. NERA i PETKO pogledaju se komično.
Naposletku dolazi MILKA s poslužavnikom, na kome
je slatko i nekoliko čašica rakije.)

IX

SMILJA, STANA, MILKA, DRAGA, NERA, gosti gošće i

pređašnji

SRETEN (Milki): Posluži najpre gospodina, pa

i ostale redom!

MILKA (podnosi Petku): Izvol'te!

PETKO (uzme rakiju): Dobro zdravlje! Sretno veselje!

(Smilji i SRETENu.) Sretan vam zet! (Milki.)
A tebi -- đuvegija! (Pije.)

Svi: Hvala, gospodine!

(MILKA podnosi ŽIVANu.)

ŽIVAN (uzme rakiju): Dobro zdravlje! Pomozi,

bože, a podrži, bože! Sretno veselje u ovom bratskom
i čestitom domu! Za zdravlje naših zaručnika! Nek
su nam živi, zdravi, sretni i veseli! (Pije.)

Svi: Amin, dabogda!

(Dolazi PUJA s aktom u ruci.)

PUJA i pređašnji

PUJA: Evo, gospodine! Poslao VIDAK...

PETKO (uzme akt): Aha! Zar gotovo? (SRETENu.)

Daj-de mi, Sreto, časom divit -- daj!

SRETEN (Milki): MILKA, donesi divit gospodinu!

(MILKA otrči s poslužavnikom u sobu levo.)

PETKO (čita akt): „Počem je imenovani VULE
PUPAVAC, bivši dućandžija iz Kamenice, a sad u ovdašnjoj
varoši bez zanimanja nalazeći se, nasrnuo,
bez ikakova datog mu povoda i uzroka, na kuću g. SRETENa
Rajkovića, trgovca ovdašnjeg, i u istoj vikom
nered prouzrokovao, to da se rečeni VULE PUPAVAC
kazni s 25 udaraca"... (MILKA donosi divit i meće
pred Petka; on uzima pero i dopisuje govoreći glasno.)
„I da se stražarno protera izvan domašaja ovoga
okruga." (Potpiše sveteći se.) Tako! (Daje akt Puji.)
Nâ, Pujo, nosi! Nek se odmah izvrši -- odmah, brate, jakako!

(PUJA ode brzo.)

XI

Pređašnji, bez Puje

ŽIVAN: Udri, gospodine, pozlatila ti se! O,

da 'oćeš i onog drugog -- bog dō.

SRETEN (ŽIVANu): Koga to, prijatelju?

ŽIVAN: Ama onog varalicu -- onog Nešu, što

se kaže bajagi tamo neki 'dvokat...

PETKO: I on ti je, čini mi se, već dolijao --

dolijao, brate, jakako!

NERA (za se): O, baš volim!

SRETEN (Stani): I taj će nesretnik, kumo, najposle

zategnuti ličinu!

STANA (slegne ramenima): Vala, kume, ja sam već

digla ruke od njega! Što ga god postigne -- na njegovu
glavu! Ne marim, vala, ništa!

NERA (za se): Ne marim ni ja! Lažov jedan!

Dati mi onako tvrdu reč da mene neće dirati, pa
me opet metnuti u paskvilu! (Pogleda komično Petka,
koji je počesto pogleduje kao mačak.)

VULE (osmehne se): Ama, bogami, ljudi, i ova Pupavčeva

komendija -- biće Nešino maslo... videćete!

RANKO: To će i biti!

STANA: A jamačno! (Vulu.) Otkako je izišao od

tebe, prijatelju -- svaki čas tumarao je tamo po
Kamenici.

RANKO: I ja sam ih ovde često viđao zajedno, a

od ovo nekoliko dana nisu se valjda ni razdvajali.
DRAGA: I juče pred mrak pili su i derali se
onamo pred mehanom „Kod konkurencije".

PETKO: A jest, bogami! Pravo kaže... Bili su

obojica trešteni pijani -- trešteni, jakako! Nisu
ni meni dali da prođem s mirom -- nisu brate,
jakako!

SRETEN (osmehne se): Sve -- sve... ali ja se čudim:

otkud PUPAVAC bahnu ovamo! Traži pare, svoje
pravo. Spominje nekako obeležje. Devojka mu, veli,
nasočena!

SMILJA (smešeći se): Pa to nije teško pogoditi!

NJih dvojica, kao što velite, šurovali su sve
zajedno. Morao je NEŠA njega navratiti -- da mu
bajagi bude provodacija za našu Milku, pa mu na taj
način izmamiti i štogod para.

STANA (Smilji): Ništa drugo, kumo, nego to!

PUPAVAC je dvaput video i kumicu tamo kod naše
kuće... Vidiš, molim te, zato li je NEŠA onomad
pred njim spomenuo navlaš Milkinu proševinu!
Začudila sam se -- šta mu bi, a znam da onako
nije nikad reči progovorio o tom...

SMILJA (smešeći se): Eto! Velim ja!

STANA: A PUPAVAC, kumo, okupi lupati koješta...

da čovek pukne od smeha! (Smeje se.)

VULE (smejući se): Ele, tamo-amo -- sva je prilika

da je NEŠA naveo Pupavca na tanak led...

(Dolazi VIDAK. Napolju graja, smeh i uzvici: „Uha,

PUPAVAC! Uha, iš, PUPAVAC!")

XII

VIDAK i pređašnji

VIDAK (priđe pomoćniku): Sve je izvršeno, gospodine!

PETKO (sveteći se): Aha! Tako, brate, tako! Treba

goniti lolu -- goniti, brate, jakako!

(Graja napolju dalje. Dolazi PUJA i donosi beležnicu

i svežnjić raznih hartija.)

XIII

PUJA i pređašnji

PETKO: Šta je to, Pujo?

PUJA: Ovo poslao gospodin Mića pisar. Našao
i pokupio tamo kod Neše Zelenbaća. (Daje mu.)

PETKO (brzo): Aha! Daj -- daj! Pričekni malo,

Pujo, pričekni... (Razgleda hartije. Svi gosti glede
radoznalo.) Ovo nije ništa! I ovo nije... (Zagledavši
jednu hartiju.) Ao! (Čita poluglasno.) „Sedi... (Nakašlja
se i pogleda komično Neru.) na ćepenku, prstom
preti..." (Plane.) Ao, lola. nitkov! NJegov koncept!
(Graja napolju još dalje; PETKO Vulu.) Ti poznaješ
bolje, VULE! Je li ovo njegov rukopis? (Pokaže mu
hartiju.)

VULE (priđe i zagleda): Jest! NJegov je koncept!

PETKO (kipeći od ljutine): Aha, čekaj, Nešo!

Čekaj, lolo, čekaj! Sad ćemo se mi računati -- raču-
nati, jakako! (Ostavlja tu hartiju na stranu, pa
brzo razgleda ostale.) Gle! Evo nešto i u beležnici!
(Brzo izvadi iz beležnice Pupavčevu kvitu i pita.)
„Kvita na petnaest dukata koje danas primih od ŽIVANa
Keserića..."

RANKO i VULE (pritrče): To je kvita! (Zaglede.)

Jest! Ao, lopov jedan!

ŽIVAN (koji je pritrčao s njima, začuđeno): Ama

odista? Otkud tu?

PETKO (ŽIVANu): Vidiš li, bolan brajko! Kažem

ja tebi da su ti je ukrali -- ukrali lopovi, jakako!
(Puji.) Trči, Pujo, trči! Odmah mi vrati tog Pupavca!
(Upadne NEŠA ljut i razdražen.) Aha, čekni, Pujo,
čekni malo! (PUJA zastane.) Idi ti, Vidače, vrati
onog lolu!

(VIDAK ode brzo.)

XIV

NEŠA i pređašnji

NEŠA: Ko naredi -- s kakvim pravom, da se ja

na pravdi boga uznemirujem?! Čim sam ja dao povoda
da se moja kancelarija pretresa?

PETKO (kao da i nije čuo Nešin protest): Aha!

Hodi ti, provodadžijo, hodi! Tebe -- tebe ja tražim!
(Pokaže mu koncept paskvile.) A ko ovo „sedi na
ćepenku" -- ko, a?

(NERA se komično namrgodi i okrene glavu.)

NEŠA (uzbezekne se, pa zabašuruje osmehnuvši

se): Ta to je neka šala, gospodine! Probao sam da
pravim pesme, tek onako šale radi...

PETKO: Da praviš pesme? Tek onako -- šale

radi, a? (Uzme brzo kvitu i pokaže mu.) A kakva je
ovo šala -- kakva, more, a?

NEŠA (poražen): To... to... to... (Brzo se pribere.)

Otkud tu? To je neko podmetnuo!

PETKO: Pitam ja tebe, -- je li ovo tvoj rukopis!

Je li ovo tvoj potpis, a?

NEŠA (zbunjeno): Pa... jest... moj je...

VULE: Dakle -- znao si da je ovaj čovek (Pokaže

ŽIVANa.) isplatio svoj dug pošteno? Znao si da mu
je data i ta kvita, koju si ti svojom rukom napisao
i potpisao se kao svedok?

NEŠA (zbunjeno): Ta... ono... to jest...

RANKO: Pa kako si onda smeo zastupati tog Pupavca,

kad si znao da traži po drugi put naplatu?

VULE: A znao si valjda i to da se za taki kaišarluk

ide pod sud!

NEŠA (zbunjeno): Ja ga nisam zastupao... Ja i ne

znam za tu parnicu.

ŽIVAN (Neši): A što lažeš, bolan, crn ti

obraz bio! Ta jesi li jednako šuškao s njim, otkako
se počela ona nesretna parnica? Ta jesi li dvaput,
ti isti, izlazio u sud na ročište mesto njega?!
(Petku, dolazeći u vatru sve više.) Ovaj, gospodine,
ovaj je meni krivlji -- nego i onaj čivitar! Jes', bog
i duša! Ovaj ovde presreo me je preklane, tu nasred
čaršije, i saletio me: „Odi 'vamo! I ja sam 'dvokat!
I ja znam zakonik!" Pa ti meni: „Daj položi za
tužbu, svedocima dangubu, sudu taksu." Zbog ovog
ovde ja sam se i zadužio onom zelenašu! Ama molim
te, gospodine, tako ti tvoje dece -- načini mu neka
ga oteraju na robiju! E načini mu, zakona ti! Mislio
sam -- čovek je pošten, a on terao varanciju sa mnom!
Znaš li ti, bolan gospodine, da ja nisam smeo od
bruke kazati sve ni svom rođenom bratu -- kako sam
nabelajisao s tim lolom tu! On je mene dve godine
varao i lagao kao dušmana! On mi je uzeo tolike
pare, a da i ne spominjem ono što je pojeo i popio
u mojoj kući, saprelo ga dabogda!

PETKO (ŽIVANu): I sapreće ga, brate -- sapreti,

jakako! Sreća tvoja, moj ŽIVANe, što ja uhvatih ovu
kvitu, a ti bi, bolan, platio nasuvo tolike pare --
platio, jakako!
ŽIVAN (Petku): A molim te -- da mi neće sud
opet tražiti da platim?

VULE i PETKO: Neće, ŽIVANe! Neće!

ŽIVAN (radosno): E hvala sudu! (Vadi iz nedara

zamotuljak s parama i vraća Ranku.) Na ti to! Hvala
bogu -- sad mi ne treba!

PETKO (Puji, pokazavši Nešu): Šta čekaš, Pujo?

Goni, more, tog lolu u haps! I onog Pupavca --
čim ga vrate, zatvori! U haps, Pujo, lopove, kaišare
-- u haps, jakako! (PUJA otera Nešu. PETKO sveteći
se.) Aha! Tako njih zna pomoćnik PETKO -- tako,
jakako!

ŽIVAN (radosno, sveteći se): Oho, bog da prosti!

ZAVESA