08.

Arheopetrologija
08.01 Utvrdjivanje vrste i porekla stena i minerala koriišćenih za izradu
artefakata i objekata: arheopetrologija
08.02 Metode proučavanja stena i minerala
08.03 Stene i minerali kao omiljene sirovine za izradu artefakata: rožnac,
opsidijan, lapis lazuli

08.01 Utvrdjivanje vrste i porekla stena i minerala koriišćenih za izradu

artefakata i objekata: arheopetrologija

U praistoriji kamen je najvažnija, ili jedna od najvažnijih sirovina za

izradu artefakata. Takodje, za razliku od artefakata izradjenih od organskih
materijala, koji se očuvaju samo u izuzetnim okolnostima, kamen je mnogo
otporniji na razaranje, pa to može biti razlog dominacije kamenih artefakata
na mnogim na arheološkim nalazištima.

Čovek je birao kamen za izradu svojih artefakata, zavisno od njegovih

osobina. Na primer, cepljivost i tvrdina rožnaca su osobine zbog kojih je ova
stena postala najvažnija sirovina za izradu okresanih artefakata u praistoriji.

Kao što je čovek koji je izradjivao artefakte morao da uči o kamenu, da

upoznaje njegove osobine i da razlikuje različite vrste kamena da bi odabrao
najbolju sirovinu za izradu svojih artefakata, tako je i arheologu koji proučava
kamene artefakte potrebno da zna vrste i osobine kamena od koga su
artefakti izradjeni.

Ova znanja arheolog će steći tako što će se obratiti naukama i naučnim

disciplinama koje proučavaju stene, minerale i materijale, od njih pozajmiti
neke metode proučavanja, odnosno na bazi tih metoda razviti nove,
specifično vezane za arheologiju. Te nauke su, pre svega, mineralogija i
petrologija. Mineralogija je nauka o mineralima, a petrologija o stenama.
Petrologija izučava postanak, sastav, osobine i način pojavljivanja stena u
Zemljinoj kori.

Primenom metoda ispitivanja stena i minerala od kojih su izradjeni

artefakti i utvrdjivanja njihovog porekla razvila se nova disciplina u arheologiji
– arheopetrologija.

Čovek je bio spreman da utroši puno vremena za izradu predmeta od

kamena. Kamene statue na Uskršnjim ostrvima izradjivane su tako što su
kamenim sekirama bile klesane iz žive stene. Eksperimentalnim putem
proračunato je da je 6 klesara trebalo da radi oko godinu dana da bi isklesali
statuu dužine od 5 m.

Da je kamen bio vrlo cenjena sirovina pokazuje i to što je čovek bio

spreman da zbog cenjene sirovine prevaljuje velike razdaljine. Dobar primer
za to su kameni blokovi dolerita, teški do 4 tone, koji su u Stounhendž
dopremani sa razdaljine od 386 km. Dolerit je vulkanska stena, prilično retka,
a pegavi dolerit kakav je korišćen u Stounhendžu ima izvorište samo u
planinskoj oblasti severozapadno od Stounhendža. Veći deo puta mogli su da
predju vodom – morem i rekama, što je olakšavalo transport, ali deo puta su
morali da pređu kopnom. Za transport samo jednog bloka na kopnenom delu
puta bilo je potrebno 40 ljudi za tegljenje, i još 20 za podmetanje oblica.

Posle utvrđivanja materijala od koga je artefakt izrađen, što je osnovni

zadatak arheopetrologije, utvrdjivanje porekla 1 materijala je drugi važan
zadatak arheopetrologije. To je složen istraživački proces, koji podrazumeva:

1. postavljanje istraživačkog pitanja o poreklu sirovine (u kom kontekstu se

nalazi kamen, ili neka druga sirovina, i šta bi utvrđivanje porekla moglo da
pokaže)
2. izbor metode (destruktivna/nedestruktivna, mikroskopska, spektroskopska,
izotopska ili dr.)
3. uzorkovanje
4. analiza uzoraka u laboratoriji (utvrdjivanje mineralnog sastava i petroloških
karakteristika na osnovu kojih se odredjuje vrsta materijala)
5. tumačenje rezultata (analiza geoloških karata, utvrdjivanje gde se i na kojoj
razdaljini od arheološkog nalazišta u prirodi nalaze ležišta sirovine)
6. arheološka interpretacija (povezivanje podataka dobijenih petrološkim
analizama sa kontekstom u kome su artefakti pronadjeni, i sa podacima o
nalazištu i kulturnom kompleksu kome nalazište pripada).

Poreklo pegavog dolerita u Stounhenžu utvrdjeno je zahvaljujući tome

što je to relativno retka stena.

Za veliki deo materijala koji je čovek koristio u svakodnevnom životu ne

možemo odrediti tačno poreklo. Neke stene i minerali su vrlo česti u prirodi
(na primer krečnjak, peščar, rožnac, kalcit), stvarani su tokom različitih
razdoblja u geološkoj prošlosti i na širokom prostoru. Ukoliko ne nose nikakav
karakterističan signal (na primer, prisustvo nekog retkog elementa) ne
možemo suziti dovoljno oblast u kojoj se može naći da bi to bilo značajno za
utvrdjivanje razdaljine od arheološkog konteksta u kome se nalazi predmet
izradjen od te stene ili minerala.

U svakom slučaju, da bi poreklo uopšte moglo da se utvrdi, potrebno je

poznavanje geološke građe terena i postojanje detaljnih geoloških karata.

Utvrdjivanjem porekla kamena korišćenog za izgradnju objekata, ili

izradu artefakata, utvrđujemo koliku oblast je eksploatisala neka zajednica u
odredjenom periodu, da li je postojala mreža razmene, koje su zajednice bile
uključene u mrežu razmene i na kom prostoru, odnosno odgovore na vrlo
važna pitanja, ne samo tehnološka, ekonomska, nego i socijalna.

08.02 Metode proučavanja materijala

Metodi ispitivanja stena mogu biti: makroskopski i laboratorijski.

1
(engl.) provenancing
 Proučavanje materijala započinje na terenu, makroskopskom
odredbom. Makroskopski se, po pravilu, određuje u koju grupu stena spada
kamen pronađen u arheološkom kontekstu, dok se analize kojima se detaljno
utvrdjuje mineralni sastav i petrološke karakteristike vrše u laboratoriji.

U laboratorijskim uslovima proučava se mineralni sastav i sklop stene

pod mikroskopom (mikroskopija), i na osnovu karakteristika spektra
(spektroskopija).

Mikroskopija znači proučavanje pomoću aparata za uveličavanje

(mikroskopa). Da bi se stena mogla posmatrati pod mikroskopom, od
materijala koji se ispituje napravi se presek dovoljno tanak da propušta
svetlost. Presek, fiksiran za staklenu pločicu, koji se naziva preparat,
posmatra se pod svetlosnim mikroskopom. Ova metoda, koja se naziva
optička mikroskopija, ili metoda "tankih preseka" koristi se za ispitivanje
stena, minerala, ali i veštačkih materijala, napr. keramike. Optički mikroskopi
uvećavaju obično oko 1000 puta.

Osim posmatranjem preparata tankih preseka, mineralni i petrološki

sastav se može proučavati i usitnjavanjem stene i posmatranjem praha pod
mikroskopom. Uzorak usitnjene stene se stavi u centrifugu, koja izdvaja laku i
tešku frakciju minerala. Analiza teške frakcije (u koju spadaju, po pravilu
spadaju redji minerali, na primer, cirkon, turmalin) se zatim vrši pod
mikroskopom.

Za proučavanja za koja su potrebna veća uvećanja, koristi se

elektronski mikroskop, a metoda se naziva elektronska mikroskopija.
Osnovni princip je da se, umesto vidljive svetlosti i optičkih sočiva, za
dobijanje uveličane slike objekta koristi snop elektrona koji se usmerava i
fokusira uz pomoć elektromagnetnog polja. Uvećanje kod elektronskih
mikroskopa je obično oko 100.000 puta. U elektronskoj mikroskopiji se koriste
različite tehnike, kao što su TEM – transmisiona elektronska mikroskopija
(daje sliku kroz objekat, što podrazumeva da se posmatra uzorak ju obliku
tankog preseka), SEM – skening elektronska mikroskopija (daje sliku
površine objekta).

Ispitivanje sastava proučavanjem spektara naziva se spektroskopija,

ili spektrometrija. Zasniva se na činjenici da mnoge supstance apsorbuju
svetlost i emituju je. Mi to vidimo kao boju ukoliko supstanca apsorbuje i
emituje svetllost iz vidljivog dela spektra. Neke supstance, ne apsorbuju tu
svetlost jer je ona nedovoljno visoke energije ili previsoke energije (to zavisi
od strukture jedinjenja). Tako one apsorbuju svetlost iz nevidljivog dela
spektra - ultraljubičastog (talasne dužine manje od 400nm i velike energije) i
infracrvenog (talasne dužine veće od 760nm) ili čak neke druge oblike
zarčenja. Ako znamo koje zračenje neka supstanca emituje i apsorbuje može
nam reći mnogo o nekoj supostanci. Možemo saznati njenu strukturu, a
kasnije spektroskopiju koristiti za testiranje prisustva neke supstance.
Različite metode koje se zasnivaju na ovim principima su optička emisiona
spektrometrija, plazma masena spektroskopija, atomska apsorpcija,
fluorescencija x-zraka, i dr.
 Za utvrdjivanje porekla stene, bez obzira kojom metodom se vrši,
naročito je značajna odredba retkih elemenata, odnosno analiza elemenata u
tragovima. Elementi u tragovima (eng. trace elements) je naziv koji se koristi
za elemente koji su vrlo retki u steni, odnosno zastupljeni sa nekoliko delova
na milion. Za analizu elemenata u tragovima ne postoji jedinstvena tehnika
kojom bi se analizirali svi elementi u tragovima, ali se najčešće primenjuje
fluorescencija x-zraka.

08.03 Neke omiljene sirovine za izradu artefakata: rožnac, opsidijan,

lapis lazuli

Izbor sirovine za izradu artefakata zavisio je od namene artefakata i

željenih osobina koje odredjene stene i minerali imaju. Za izradu orudja i
oružja najznačajnije osobine stena i minerala su čvrstina i mogućnost da se
dobije oštar radni deo alatke, a za nakit je obično najznačajnija tekstura, boja i
sjaj. Oštar radni deo alatke neophodan je kod alatki koje se koriste za sečenje
i bušenje, pa su za njihovu izradu pogodni samo finozrni varijeteti stena, kao
što su finozrni kvarciti i rožnaci. Nasuprot tome, za mlevenje žitarica pogodni
su krupnozrni varijeteti stena, pa se za izradu žrvnjeva koriste srednjozrni i
krupnozrni peščari, kvarciti, graniti i druge magmatske stene.

Izbor sirovine, kao i kvalitet izradjenog artefakta, zavisi u velikoj meri od

homogenosti i kristaliniteta sirovine od koje je izradjen. Homogena struktura
omogućuje kontrolisano modelovanje artefakta, dok različite nečistoće
otežavaju izradu artefakta i, po pravilu, smanjuju željenu čvrstinu i oštrinu
artefakta.

Za izradu okresanih alatki koriste se stene sa takozvanim školjkastim

prelomom, kao što su rožnac, opsidijan i kvarc, dok se za izradu glačanih
alatki najčešće koriste magmatske, ređe sedimentne i metamorfne stene.

Rožnac (engl.=chert) je kompaktna silikatna sedimentna stena

školjkastog preloma, izrađena pretežno od kvarca i kalcedona. Javlja se u
tankim slojevima ili bancima, kvrgama ili sočivima u krečnjacima. Rožnac je
najčešće korišćena sirovina za izradu artefakata od okresanog kamena. Laički
naziv za rožnac dobrog kvaliteta, koji se koristi kao sirovina za izradu
artefakata od okresanog kamena je kremen (eng.=flint, franc.=silex).

Okresani artefakti izrađuju se i od silikatnih minerala, odnosno

varijeteta silicijum-dioksida, kao što su kvarc, kalcedon, opal. Kvarc je kristal
silicijum-dioksida, kalcedon kriptokristalni varijetet silicijum-dioksida
ujednačene boje, a opal je amorfni varijetet silicijum-dioksida. Drugi varijeteti
koriste se kao ukrasni kamen, na primer, oniks, koji karakterišu paralelne
trake, ili agat, koji sa raznobojnim trakama koje prate oblik šupljine.

Opsidijan je prirodno vulkansko staklo, crne, sivo-crne ili mrke boje.

Nastaje hlađenjem lave u određenom temperaturnom ritmu. Poluprozračan je
ili neprovidan, karakteriše ga školjkast prelom i pri prelomu daje oštre ivice.
Njegova upotreba proizašla je iz mehaničkih svojstava sličnih kremenu.
Korišćen je za izradu okresanih artefakata kao što su noževi, srpovi, strelice,
strugači, zatim za izradu ogledala, na primer u neolitu Anadolije (Čatal-hujuk),
pečata i vaza, na primer u bronzanom dobu Egeje i drugih ukrasnih predmeta.

Upotreba opsidijana poznata je od srednjeg paleolita, takodje u

gornjem paleolitu i mezolitu, ali se najviše koristi počev od neolita, kada se
razvija mreža razmene između praistorijskih zajednica. Sa pojavom metala
opada uloga opsidijana, kao i drugih okresanih artefakata.

Postoje tri vulkanske oblasti u Evropi sa poznatim ležištima opsidijana.

To su ostrvo Melos u Egejskom moru, Sardinija i Lipari (Eolska ostrva) u Italiji,
Kapadokija u Anadoliji, i Karpati

O nekim vrstama stena i minerala korišćenih za izradu artefakata vidi u:

Srejović D. (ur.), 1997, Arheološki leksikon, na primer: alabaster, lapis lazuli,
jaspis, kvarcit, porfir, itd.