KRIZNI MENADŽMENT U SISTEMU ODBRANE I

VANREDNE SITUACIJE
pukovnik dr Samed Karović, vanredni profesor, Univerzitet odbrane u Beogradu, Vojna akademija,
samed.karovic@va.mod.gov.rs
pukovnik dr Rade Slavković, docent, Univerzitet odbrane u Beogradu, Vojna akadermija,
bjor4s@gmail.com
potpukovnik Nenad Komazec, sc, Univerzitet odbrane u Beogradu, Vojna akadermija,
nenad.komazec@va.mod.gov.rs

Abstract: U radu se objašnjava krizni menadžment iz ugla sistema odbrane, posebno u fokusu njegovog
funkcionisanja u kriznim situacijama. Težište je dato na nosioce kriznog menadžmenta, proces upravljanja i
donošenja odluka u kriznim situacijama i posebno u uslovima proglašenja vanrednog stanja. Vanredno stanje se
razmatra kao zakonska kategorija koja je prihvaćena od strane nosilaca zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.

Keywords: Crysis management, Planing, System of Defance, Emergency.

UVOD

Krizni menadžment dobija svoje pune afirmativne oblike u situacijama koje nisu
kategorijalno ''normalna'' svakodnevnica ljudskog života ili funkcionisanja određenih
organizacija, država i sl. Praktično, nema ljudske delatnosti koja je imuna na krizu. Svaka
sfera delovanja čoveka i uspešnost funkcionisanja određenih organizacija je merljiva sa
aspekta koliko rano mogu prepoznati i koliko rano se mogu uhvatiti u koštac sa krizama, a ne
samo nakon njenog nastanka.
Kriza se veoma često zanemaruje što ima za posledicu delovanje po organizaciju
jačim intenzitetom, pre svega što se nerešeni problemi nagomilavaju. Veoma je važno biti
realan u sagledavanju krize, jer je to praktično prvi preduslov za njeno razrešenje. Ako se na
vreme oraganizacija pripremi i ima unapred definisane planove, u tom slučaju stvoriće se
pretpostavke za njeno uspešno prevazilaženje. Sve ovo ima elemente prihvatanja realnosti i
praktično prilagođavanje putu za sprečavanje krize i preventivnog delovanja.
Funkcionisanje kriznog menadžmenta u sistemu odbrane u uslovima vanredne
situacije predstavlja ključnu tačku uspešnog savlađivanja i prevazilaženja takvog stanja, jer
sistem odbrane je istovremeno i najorganizovaniji deo društva koji je i postavljen na način da
može uspešno funkcionisati i u takvim situacijama.
Za razumevanje kriznog menadžmenta u sistemu odbrane, važan aspekt predstavljaju
doktrinarna dokumenta koja tretiraju oblasti važne za angažovanje Vojske u specifičnim
situacijama. Te specifične situacije, uslovno su podvedene pod krizne situacije i definisane
određenom miusijom Vojske Srbije. Radi sagledavanja te problematike neophodno je
sagledati značaj subjekata i delova kriznog menadžmenta, i specifične uslove kriznih situacija
u kojima krizno upravljanje može biti osnovni elemenat rešavanja situacije na prostoru
Republike Srbije.
Krize su danas neizbežne. Različiti rukovodioci su svesni da trajanje i posledice kriza
mogu da budu znatno smanjeni ako je sistem odbrane pripremljena za krizu. Upravo
obezbeđivanje određenog stepena pripremljenosti sistema odbrane na potencijalnu krizu jeste
zadatak kriznog menadžmenta.
1. KRIZNI MENADŽMENT

Nasuprot disciplinama bezbednosti i upravljanja rizikom, koje se prvenstveno bave

prirodnim katastrofama, krizni menadžment se bavi oblašću kriza koje je direktno izazvao
čovek ili bio uzrok njihovog nastanka, kao što su hakovanje kompjutera, zagađenje životne
sredine, kidnapovanje rukovodilaca, prevare, falsifikovanje proizvoda, seksualno
uznemiravanje i nasilje na radnom mestu. Nasuprot prirodnim katastrofama, krize izazvane
ljudskim delovanjem, nisu neizbežne. One se ne moraju desiti. Iz tog razloga, javnost je
ekstremno kritična prema organizacijama odgovornim za njihovo pojavljivanje.
Bez obzira na sve, čak i sa najboljim okvirima, planovima i pripremama, na nesreću,
još uvek je činjenica da se sve krize ne mogu sprečiti. Ovo se pokazuje istinitim čak i za one
krize za koje se zna sa skoro potpunom verovatnoćom da će se desiti. Ipak, uticaj svih kriza
može biti umanjen ako onaj ko se njima bavi, u potpunosti poznaje osnovna znanja u oblasti
kriznog menadžmenta. Iako se sve krize ne mogu predvideti, niti svaka preduprediti, svima
njima se može efektivnije upravljati, ako se razumeju i uradi sve najbolje u vezi njih, u
granicama ljudskih mogućnosti.
Krizni menadžment je deo menadžmenta koji čini teorija i praksa (nauka i veština),
ovlašćena grupa ljudi i proces u kome se pripremaju, organizuju i izvode aktivnosti radi
efektivnog rešavanja problema koji izazivaju, ili su već izazvali krizu.1
Krizni menadžment nije jedinstvena i strogo određena delatnost, već predstavlja
teorijski koncept koji obuhvata posebnu grupu događaja (kriznih) koji imaju određene
zajedničke zakonitosti ali i velike međusobne razlike.
Krizni menadžment se po pravilu odvija u uslovima organizacione konfuzije, pod
pritiskom medija i u nedostatku preciznih informacija. Ima dve dimenzije. Tehnička
dimenzija se odnosi na kapacitet organizacija i utvrđenu strategiju u odnosu na potencijalne
pretnje. Ali, takođe postoji politička dimenzija: krizni menadžment je duboko kontroverzna i
veoma politizovana aktivnost.
Iako po svojoj klasifikaciji, Krizni menadžment pripada oblasti Nauka o bezbednosti,
istovremeno je neodvojivi deo vojne delatnosti koja u sebi integriše sve elemente važne za
vojno organizacione sisteme u funkciji definisane misije i zadatka. Samim tim krizni
menadžment postaje i delatnost koja ima veoma bitne implikacije na vojno organizacione
sisteme u uslovima krize ili krizne situacije.

1.1. Subjekati i delovi kriznog menadžmenta u sistemu odbrane

Subjekti kriznog menadžmenta predstavljaju nosioce koji svojim aktivnostima

ostvaruju sveukupnost odnosa u rešavanju određene krize. Oni istovremeno predstavljaju i
aktere odgovarajuće krize i subjektivne činioce u razmerama na koje se kriza odnosi. Njihova
ključna osobina predstavlja delovanje u okviru krize u određenoj razmeri. Ipak, treba naglasiti
da su subjekti kriznog menadžmenta u okviru razrešavanje određene krize, deo šireg
okruženja koje utiče na rešavanje konkretne krize. Važno je istaći da predstavljaju posebne
nosioce subjektiviteta u rešavanju određene krize i da su nosioci određenih delatnosti zbivanja
koja su karakteristična za konkretnu krizu i koja je od uticaja za određenu organizaciju.
Sa aspekta potpunog razumevanja tog pitanja treba uočiti jednu činjenicu koja je
bazirana u osnovi kompletne analize faktora koji su doveli do problema, odnosno krize, što
znači da treba izvršiti analizu svih aspekata organizacije. To su elementi koji su bitni i koji
imaju uticaj na celokupan menadžment koji rešava probleme povezane neposredno sa krizom.

1
Mučibabić, S., Bjelica, M., Sikimić, S.: Neki aspekti stanja, problemi i moguća rešenja u sistemu nauka
odbrane, Vojno delo 1/2013.
 Da bi se mogla sagledati uloga i značaj subjekata i delova kriznog menadžmenta
neophodno je proceniti i adekvatnu perspektivu sistema odbrane u budućnosti. To znači da
sistem odbrane mora da gleda dovoljno daleko u budućnosti da bi imao dovoljno vremena da
se pripremi. To je posebno karakteristično za vojnu organizaciju, koju pre svega uslovljava
okruženje koje je u najčešćem broju slučajeva nestabilno. Iz tih razloga je neophodno
razmišljati i planirati o dugoročnim efektima onoga što će se dogoditi. Suština toga proizilazi
iz potrebe prilagođavanja promenama koje deluju u okruženju pa time i nameće potrebu
adekvatnog prilagođavanja takvim promenama.
Kontekst značaja subjekata i delova kriznog menadžmenta i teškoće sa kojima se
susreću pri rešavanju krize mogu kvalitativno biti slične nekim drugim elementima sa kojima
se organizacioni sistem susreće u svom delovanju. To je prvenstveno sličnost i sa rešavanjem
ili vođenjem određenih projekata, tako da i nosioci kriznog menadžmenta imaju nekoliko
zajedničkih svojstava, prvenstveno izraženih kroz: neuobičajene aktivnosti koje se retko
ponavljaju, zahtev za veštinama i iskustva ljudi različitih funkcija, ograničeno vremensko
trajanje i nakon završetka krize, neposredni akteri se vraćaju svojim redovnim obavezama.
Navedeni elementi ukazuju na to da nosioce kriznog menadžmenta ili krizne timove
treba organizovati i problemima pristupiti na način kako to rade projektni timovi. To znači da
trebaju okupiti iskustvo, oblasti i veštine potrebne za ovladavanje situacijom. Međutim,
postoje i određene razlike, prvenstveno izražene u nedostatku vremena za planiranje svojih
aktivnosti. Timovi okupljeni radi konkretnih opasnosti (npr. požara, poplave, itd.) 2 imaju
planove za vanredne situacije. Ipak i takvima nedostaje određeno znanje o tome šta treba
činiti, jer kriza često nastupa nepredvidivo.
Imajući u vidu da upravljanje projektima ima četiri faze: definisanje i organizovanje,
planiranje, upravljanje realizacijom i zatvaranje projekta, u tom smislu i nosioci kriznog
menadžmenta mogu uspešno prilagoditi ove korake svojim potrebama.3

1.2. Nosioci kriznog menadžmenta u sistemu odbrane

Prema Zakonu o odbrani,4 Sistem odbrane je deo sistema nacionalne bezbednosti i

jedinstven oblik organizovanja priprema za izvršavanje zadataka odbrane, sprovođenje mera i
radnji za rad građana, državnih organa, privrednih društava i drugih pravnih lica za upotrebu
Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u miru, ratnom i vanrednom stanju.
Nosioci kriznog menadžmenta u sistemu odbrane mogli bi se definisati sa dva aspekta i to: (1)
unutar sistema odbrane i (2) van sistema odbrane.
U konkretnom slučaju težište je izraženo na Vojsci Srbije. S tim u vezi aspekt
posmatranja nosilaca kriznog menadžmenta u Vojsci Srbije obuhvatao bi sledeće elemente:
najviše rukovodstvo (generalštab), komande svih nivoa, jedinice i ustanove
Ako se posmatra kriterijum van Vojske Srbije, imao bi sledeće sadržaje: predsednik
države, skupština, vlada i ostali državni organi, privredne organizacije i preduzeća.
Obaveze navedenih organa, jedinica i ustanova definisan je Zakonom i drugim aktima
koji bliže određuju navedenu problematiku. Konkretno, mnoga pitanja su definisana Zakonom
o odbrani i Zakonom o vanrednim situacijama. Posebno što treba naglasiti jeste definisanje
delokruga rada u čl. 1 Zakona o vanrednim situacijama, 5 gde se precizira: Ovim zakonom
uređuju se delovanje, proglašavanje i upravljanje u vanrednim situacijama; sistem zaštite i
spasavanja ljudi, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine od elementarnih nepogoda,
2
Poplave koje su zavtile Republiku Srbiju u mesecu maju ove godine prevzilaze dosadšnja iskustva u
situacijama karakterističnih za angažovane sektora za vanredne situacije. Treba naglasiti da u takvoj situaciji,
ključno pitanje ipak pripada Vojsci Srbije i načinu funkcionisanja i planiranja u takvim i sličnim situacijama.
3
Luecke, R.: Upravljanje kriznim situacijama, Zgombić i partneri, Zagreb,2005, str.129.
4
Zakon o odbrani, Beograd, 2007, glava I, čl. 4.
5
Zakon o vanrednim situacijama, Beograd, 2009, glava I, čl. 1.
tehničko-tehnoloških nesreća – udesa i katastrofa, posledica terorizma, ratnih i drugih većih
nesreća (u daljem tekstu: elementarne nepogode i druge nesreće); nadležnosti državnih
organa, autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave i učešće policije i Vojske Srbije u
zaštiti i spasavanju; prava i dužnosti građana, privrednih društava, drugih pravnih lica i
preduzetnika u vezi sa vanrednim situacijama; organizacija i delatnost civilne zaštite na
zaštiti, spasavanju i otklanjanju posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća;
finansiranje; inspekcijski nadzor; međunarodna saradnja i druga pitanja od značaja za
organizovanje i funkcionisanje sistema zaštite i spasavanja.
Važno je naglasiti da je navedenim članom Zakona o vanrednim situacijama
definisano mesto Vojske u takvoj situaciji, gde se delatnost prvenstvenmo odnosi na zaštiti i
spasavanju od raznih izvora ugrožavanja stanovništva i države.
Treba posebno istaći da u sistemu odbrane krizni menadžment kao kategorija nije posebno
prepoznat niti se o njemu na takav način odnosi. Međutim, način funkcionisanja u vanrednim
situacijama sistema odbrane ima sva svojstva kriznog menadžmenta i razrešavanja takkvih
situacija. Posebno je karakteristično za proces odlučivanja o upotrebi jedinica Vojske Srbije.

2. REAGOVANJE NA KRIZE I OPASNOSTI

Potencijali ili operativnost kriznog menadžmenta se može sastojati od vojnih jedinica

Kopnene Vojske, vazduhoplovstva, specijalnih jedinica i sl., diplomatije i diplomata, visokih
umova za analizu. Sposobnosti za odgovor terorističkim incidentima i prirodnim nesrećama
su često potrebni u vidu transporta povređenih, hrane, vode, medicinske pomoći i sl. Takođe,
potreban je i upozoravajući sistem projektovan da upozori ljude da se pravovremeno evakuišu
ili sklone sa potencijalnog mesta opasnosti. Ovo upućuje na elemente prirodnih nesreća i
neophodnost izgradnje sistema koji može pravovremeno reagovati po jedinstvenom kriznom
planu. Dakle, sposobnost da se bori sa prirodnom katastrofom može biti nagoveštaj
pripremljenosti i sposobnosti da se efikasno odgovori krizama izazvanih od ljudi i oružjem za
masovno uništavanje ili nekim drugim delovanjem, prvenstveno ako se radi o tzv.
tehnološkim krizama.
Treba posebno naglasiti da su krize neuređeni, ne struktuirani događaji za koje
reakcije neće biti potpuno adekvatne i dovedena na najveći mogući nivo. Predvideti krizu,
gde, kada ili kako će se kriza desiti je više umešnost nego nauka. Za navedenu konstataciju
kao rešenje se nameće planiranje kao osnova svakog daljeg delovanja sa elementima i
najgorih mogućih scenarija i načina reagovanja u takvoj situaciji.
Kad kriza dostigne vrhunac, naglasak bi trebao biti na razumevanju, objašnjenju i
preusmeravanju događaja. U vezi s tim kvaliteti dobrih rukovodilaca trebaju imati sledeća
svojstva: opažanje, intuiciju, znanja u jednoj ili više oblasti, sposobnosti da preuzme dodatne
odgovornosti, sposobnost da misli jasno, odlučnost i smirenost pod pritiskom. Naravno,
postavlja se i pitanje da li svi rukovodioci imaju takve sposobnosti i da li mogu obavljati
aktivnosti koje se traže u procesu razrešenja krize? Svi menadžeri moraju poznavati posao
koji obavljaju-aspekt ''poznavanja posla''; treba da poseduju veštinu i sposobnosti.

3. VANREDNE SITUACIJE

U članu 8 Zakona o vanrednim situacijama, 6 vanredne situacije su definisane kao

''stanje kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofa, vanrednih događaja i drugih opasnosti
po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima i intenziteta da njihov
nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa
i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne
6
Isto, glava I,čl. 8.
mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada.'' Samom odrednicom Zakona o vanrednim
situacijama, potvrđena je treća misija Vojske Srbije, tj. podrška civilnim vlastima u
suprotstavljanju pretnjama bezbednosti.
Posebno na šta treba skrenuti pažnju, a odnosi se na nadležnosti državnih organa u
vezi vanrednih situacija, jeste pitanje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Pomenutim
Zakonom o vanrednim situacijama, u članu 12,7 regulisano je da ''U uslovima kada druge
snage i sredstva sistema zaštite i spasavanja nisu dovoljni za zaštitu i spasavanje ljudi,
materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine od katastrofa izazvanih uticajem elementarnih
nepogoda i drugih nesreća, na zahtev Ministarstva - organizacione jedinice nadležne za
vanredne situacije (u daljem tekstu: nadležna služba), Ministarstvo odbrane obezbeđuje
učešće organizacionih delova Ministarstva odbrane, komandi, jedinica i ustanova Vojske
Srbije za pružanje pomoći u zaštiti i spasavanju, u skladu sa zakonom.''
Kada u zaštiti i spasavanju učestvuju jedinice Vojske Srbije, njima komanduju njihove
nadležne starešine, u skladu sa odlukama štaba za vanredne situacije koji rukovodi i
koordinira zaštitom i spasavanjem.
Posebno mesto u okviru sistema zaštite i spasavanja stanovništava imaju snage zaštite
i spasavanja koje čine: štabovi za vanredne situacije, jedinice civilne zaštite, vatrogasno-
spasilacke jedinice, policija, Vojska Srbije, i subjekti čija je redovna delatnost zaštita i
spasavanje, kao i privredna društva i druga pravna lica, Crveni krst Srbije, Gorska služba
spasavanja Srbije, i udruženja koja su osposobljena i opremljena za zaštitu i spasavanje.
Imajući u vidu obaveze i nadležnosi civilne zaštite, u osnovnim segmentima bićeprikazana i
objašnjena delatnost shodno Zakonu o odbrani.8
Civilna zaštita, definisana je Zakonom o odbrani u glavi 7. čl. 77-80., 9 organizuje se,
priprema i sprovodi kao sistem zaštite i spasavanja ljudi, materijalnih i kulturnih dobara od
elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća i katastrofa, posledica terorizma, ratnih
i drugih većih nesreća (u daljem tekstu: prirodne i druge veće nesreće), a u skladu sa načelima
i zahtevima Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije, drugim pravilima međunarodnog
humanitarnog prava, zatim zahtevima nacionalnog i međunarodnog prava i prihvaćenim –
ratifikovanim međunarodnim konvencijama i deklaracijama, ali i međunarodnim
multilateralnim i bilateralnim sporazumima.
Nadležnost civilne zaštite proizilazi iz njenih zadataka, a koji se odnose na: planiranje
upotrebe civilne zaštite, izradu Procene ugroženosti i povredljivosti od elementarnih
nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća i ratnih opasnosti i sopstvenih snaga i
mogućnosti; organizaciju, formiranje i upotrebu jedinica i štabova civilne zaštite u opštinama,
gradovima i okruzima; određivanje preduzeća, privrednih društava i drugih službi
opremljenih i osposobljenih za zaštitu i spasavanje; pronalaženje i uništavanje
neeksplodiranih ubojnih sredstava (NUS); planiranje i organizaciju poslova veze i
telekomunikacija; organizaciju funkcionisanja Službe osmatranja i obaveštavanja; pripremne
aktivnosti za obuku kadra civilne zaštite i vojnika na civilnom služenju vojnog roka i poslove
međunarodne saradnje iz oblasti zaštite i spasavanja.

4. RAZREŠEAVANJE KRIZNIH SITUACIJA

7
Isto, glava I,čl. 12.
8
Isto, glava I,čl.8.
9
Zakon o odbrani, Beograd, 2007, glava VII, čl.77-80.
 Iz aspekta razumevanja razrešavanja kriznih situacija iz domena sistema odbrane,
važno je napomenuti da u okviru navedenog pitanja postoje usvojeni i opšteprihvaćeni
principi u najrazvijenijim zemljama sveta i definisani u vojnim doktrinama.
Prema doktrini Vojske Srbije, Vojska Srbije planira, priprema i izvodi operacije u
miru, vanrednom i ratnom stanju. U odnosu na snage koje se angažuju, operacije mogu biti:
operacije Kopnene vojske; operacije Vazduhoplovstva i protiv vazduhoplovne odbrane;
operacije teritorijalnih snaga, operacije specijalnih snaga i operacije združenih snaga, a prema
vidu borbenih dejstava – napadne i odbrambene. Osnovna podela vojnih operacija je prema
načinu ispoljavanja dejstva na: borbene operacije i neborbene operacije. Posebna vrsta
operacija su multinacionalne operacije, u kojima mogu učestvovati delovi Vojske Srbije, u
skladu sa zakonom.
Za potrebe i razumevanje funkcionisanja kriznog menadžmenta u sistemu odbrane,
operacije podrške civilnim vlastima u suprotstavljanju neoružanim pretnjama bezbednosti
izvode se u slučaju prirodnih nepogoda, industrijskih i drugih nesreća i epidemija. Cilj
izvođenja operacija je podrška civilnim vlastima i stanovništvu radi zaštite i spasavanja života
ljudi, materijalnih dobara i životne sredine. Za uspeh u izvođenju operacija potrebni su:
neposredna saradnja i koordinacija s državnim organima koji rukovode svim snagama na
ugroženom području i upotreba potpuno osposobljenih i opremljenih jedinica Vojske Srbije.10

4.1. Principi razrešavanja kriznih situacija

Ako se shvati da razrešavanje kriznih situacija obuhvata preduzimanje planskih i

adekvatnih mera koji se mogu podvesti pod principe, onda se oni uglavnom odražavaju kroz:
prevenciju (preduzimanje mera na sprečavanje izbijanja kriznih situacija), zadržavanje kriznih
situacija u postojećim granicama i sprečavanje njihovog širenja i razrešavanje kriznih
situacija.
Cilj razrešavanja kriznih situacija je obezbeđenje adekvatnog i balansiranog
reagovanja na pojavu bilo kakvih kriznih žarišta. U nadležnosti Skupštine Srbije je
angažovanje Vojske na razrešenju krizne situacije. U kontekstu komandovanja Vojskom,
nadležnosti su definisane te u slučaju krize ostaju nepromenjene.
Ako se bliže sagleda problematika vezana za vojno-organizacione sisteme, posebno sa
aspekta značaja i bavljenja u sferi odbrambene delatnosti, može se konstatovati, da i pored
toga što postoje praktična rešenja u oblasti funkcionisanja upravljanja, ne postoji potpuno i
sveobuhvatno izgrađen sistem univerzalnog i sveobuhvatnog delovanja na svim nivoima. To
je posledica objektivnih okolnosti koje su proizašle iz potrebe prestrukturiranja vojno-
organizacionih sistema i što taj proces još traje.11
Sudbina svih procesa i jeste u njihovoj stalnoj dinamici i promenama, te i krizni
menadžment u vojno-organizacionim sistemima prate procesi i određene promene koje
direktno proizilaze iz dinamike promena vojno-organizacionih sistema.
Polazeći od toga da je Republika Srbija organizacioni sistem, jedan od njenih
podsistema je Vojska, takođe sa svojim podsistemima (jedinice i ustanove, privremeni sastavi
– upravljani i komande i uprave – upravljački objekti). U konkretnom slučaju, kako su istakli
Forca B. i Kovač M., ''… svaki podsistem sistema države i vojske može da se posmatra kao
''izolovani'' sistem, koji, s obzirom na to na kojem je nivou, ima svoje ciljeve u oblasti
odbrane zemlje. Sistemom i u sistemu (na definisanim nivoima) upravlja se radi njegovog
prevođenja u više (željeno) stanje prema definisanim ciljevima upravljanja''.12

10
Doktrina Vojske Srbije, Ministarstvo odbrane, Beograd, 2010. str.29.
11
Karović, S.: Komandovanje i rukovođenje
12
Форца, Б., Ковач, М.: Управљање, командовање и руковођење у војној организацији, (чланак), Војно
дело, 5-6, Београд, 1999.
 Upravljanje u sistemu (Vojsci) na svakom definisanom nivou (strategijskom,
operativnom i taktičkom) ostvaruju komande jedinica i ustanova, pri čemu komanduju
starešine tih jedinica i ustanova. Sistem upravljanja, prikazan na slici 4, može se primeniti na
upravljanje Vojskom.

Constitution,
National Assembly
Laws
of the Republic of
Serbia

Serbian Armed Forces

General Staff of the
ARMY
The President of the
Republic of Serbia
SERBIAN
Competencies

The Government of the

Republic of Serbia
Ministry of Defence

The control action

Execution
( signals)
.
Slika 4: Sistem upravljanja Vojskom Srbije13

Na slici je karakteristično da se kolo povratne sprege ostvaruje u različitim

vremenskim periodima i da kolo povratne sprege postoji na svakom hijerarhijskom nivou.
Narodna skupština, kao najviši organ upravljanja, donosi osnovna dokumenta, a preko Vlade i
MO ostvaruje upravljanje u ''kraćim'' vremenskim periodima.
Hijerarhijska linija razrešavanja kriznih situacija ostaje nepromenjena i ide u smeru:
Skupština-Ministarstvo odbrane-Generalštab Vojske-Komande vidova-Komandanti jedinica,
odnosno sastava.
Navedeni principi komandovanja primenjuju se u svim situacijama kada se
upotrebljava Vojska u procesu razrešavanja kriznih situacija, pre svega u kontekstu definisane
misije. Na osnovu odluke Skupštine i na osnovu vladine politike, Ministarstvo odbrane
odgovorno je za realizovanje svih varijanti vojnog angažovanja u procesu razrešenja krizne
situacije.

4.2. Komandovanje i kontrola u kriznim situacijama

Sistem uspešnog komandovanja i kontrole, od najvišeg do najnižeg nivoa, treba da

obezbedi jedinstveno angažovanje svih snaga ka postizanju zajedničkog cilja i njihovu
najefikasniju upotrebu. Komandantima treba obezbediti maksimalno moguću slobodu akcija,
u okviru datih političkih i vojnih smernica za izvršenje zadatka.
Sistem za komandovanje i kontrolu treba da bude jednostavan i maksimalno
jedinstven, a donesene odluke precizne i nedvosmislene. Svakom komandantu treba dati
komandne nadležnosti u skladu sa nivoom njegovih odgovornosti. Taj sistem imaće svoje
određene specifičnosti za različite vrste operacija, ali je pre svega baziran na usvojenim
procedurama.
Sredstva mas-medija treba tako angažovati da se obezbedi neprekidno izveštavanje o
toku operacije i angažovanju Vojske Srbije. Njihova aktivnost treba da se odvija u okviru
zvanične (vladine) informativne kampanje prema konkretnoj kriznoj situaciji.

13
Slika sa određenim izmenama je preuzeta od: Forca, B., Kovač, M.: Upravljanje, komandovanje i rukovođenje
u vojnoj organizaciji, (članak), Vojno delo, 5-6, Beograd, 1999.
 Izjave i brifinzi najviših političkih i vojnih ličnosti imaju poseban značaj u
obaveštavanju javnosti o razvoju ukupne vojnopolitičke situacije na kriznom području i toku
odvijanja vojne operacije.
U toku izvođenja operacije treba obezbediti koordinirano i neprekidno praćenje njenih
rezultata radi pravovremenog uočavanja eventualnih propusta i nedostataka i brzog
preduzimanja mera za njihovo otklanjanje.
Nakon završetka operacije obavezno treba izvršiti sveobuhvatnu analizu njenog
uspeha (ili neuspeha), radi korišćenja stečenih iskustava za eventualno menjanje određenih
doktrinarnih rešenja, veličine i strukture Vojske i njene operativne sposobnosti, da bi se
obezbedilo što bolje i efikasnije reagovanje na buduće izazove u razrešavanju kriznih
situacija.

ZAKLJUČAK

Krizni menadžment kao nauka dobija svoju punu afirmaciju u savremenom društvu
koje je izloženo različitim vrstma opasnosti i izazova. Posebno su karakteristične situacije
izazvane delovanjem prirode i različiti industrijski akcidenti. Takve situacije se obično
nazivaju vanredne situacije u kojima krizni menadžment dobija svoju praktičnu dimenziju
radi razrešavanja takvog stanja.
Postoji mnogo uticajnih faktora koji opredeljuju njegovo uspešno delovanje. Takvi
faktori zavise od odnosa sistema države i načina uređenja i funkcionisanja celokupnog
odbrambenog sistema. Karaktreistično za Republiku Srbiju, da krizni menadžment dobija
svoje pravo mesto i ulogu u zadnje vreme postaje dominantna oblast interesovanja teoretičara
i praktičara svih profila i oblasti. Svakodnevno u medijima i u praksi se nailazi na izveštaje i
napise o krizi, njenim posledicama, mogućnostima nastanka krize faktorima rizika i sl.
Preduslov uspešnog razrešenja krize jeste efikasan krizni menadžment koji u sebi
uključuje organizovan sistem odbrane i efikasno komandovanje i rukovođenje na svim
nivoima. Posebno što treba imati u vidu jeste dobra prevencija koja je neposredno vezana sa
osnovnim principima razrešenja krize i koja je praktično dovela do vanredne situacije na
određenom prostoru zemlje ili celoj državi.
Nema uspešnog razrešenja krize bez efikasnog funkcionisanja kriznog menadžmenta u
kojem Vojska Srbije ima ključnu ulogu. To je pitanje koje se treba utkati u sistem
funkcionisanja kriznog menadžmenta u Republici Srbiji koji treba uspešno funkcionisati u
uslovima vanrednih situacija.

LITERATURA

1. Forca, Božidar, Kovač, Mitar: Upravljanje, komandovanje i rukovođenje u vojnoj

organizaciji, (članak), Vojno delo, 5-6, Beograd, 1999. (ISBN ).
2. Doktrina Vojske Srbije, Ministarstvo odbrane, Beograd, 2010. str.29.
3. Karović, Samed: Komandovanje i rukovođenje
4. Zakon o odbrani, Beograd, 2007, glava VII, čl.77-80.
5. Zakon o vanrednim situacijama, Beograd, 2009, glava I, čl. 1.
6. Mučibabić, Spasoje i dr: Neki aspekti stanja, problemi i moguća rešenja u sistemu nauka
odbrane, Vojno delo 1/2013. (ISBN ).
7. Luecke, R.: Upravljanje kriznim situacijama, Zgombić&partneri, Zagreb, 2005, str.129.
(ISBN ).