Professional Documents
Culture Documents
Часопис "Мисионар" број 311
Часопис "Мисионар" број 311
misionar
Мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе
цена 90 динара
2 l
6/2009.
PRAVOSLAVNI
Досадашњи уредници
Епископ браничевски Хризостом (1958-1983),
мисион
Епископ бачки Иринеј (1983-1994),
Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007)
Не заборавимо да смо дужни да
Главни и одговорни уредник
ђакон Оливер Суботић своју веру, не намећући је, пропове
дамо речима и у време и невреме,
Оперативни уредник
Бранимир Нешић а хришћанским животом свагда.
Патријарх Павле,
Технички уредник
М. Р. Марковић
„Који се дух јавља спиритистима“,
Нека питања наше вере
Секретар редакције
Лидија Глишић
Датум 2/15. новембар 2009. године остаће у
Уређивачки одбор Мисионара:
јереј Вукашин Милићевић, сећању Православне Цркве као дан када се
јереј Угрин Поповић, упокојио Архиепископ пећки, Митрополит
јереј Горан Живковић, београдско-карловачки и Патријарх српски Г.
јереј Јован Бабић, Павле. Личност која је обележила не само један
Татјана Радић, Милана Вучићевић,
Александар Савић, Илија Јокић
период живота наше помесне Цркве и нашег
друштва, већ која је постала знак свога време
Излази двомесечно. Годишња претплата за нашу земљу на у аутентичном и универзалном смислу.
је 500 динара. Појединачни примерак 90 динара. Пре тачно две године, када је Православни
Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни
мисионар одлуком Светог Архијерејског
Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући
рачун. Уплате не слати поштанском упутницом! Синода СПЦ почео да излази са новим усме
рењем (као званично мисионарско гласило за
Рукописи и фотографије се не враћају. младе) уводник смо завршили са позивом на
Текстови и прилози објављени у Православном аутентичан вид мисије кроз мисионарство
мисионару представљају ставове аутора.
делом и примером, понекад и без речи ако
Текући рачун динарски број: треба. Патријарх Павле је најбољи пример
145-4721-71 Лаики банк, Далматинска 22 Београд таквог приступа јер је целим својим животом
сведочио Христа и као такав је препознат од
Текући рачун девизни број: Intermediary Deutche Bank
AG. Frankfurt (Swift Deutdeff)
Тела Христовог - Цркве.
Accunt with inst: 935-9522-10, Laiki bank
Beneficiary: RS35145007110000024015
Srpska Pravoslavna Crkva, Kralja Petra 5, Beograd Годишња претплата за иностранство:
Обична пошиљка:
271.222(497.11) 20 EUR
ISSN 0555-0122 Авионска:
25 EUR за Европу, 35 EUR ван Европе
Православни Мисионар l 3
Реч уредника
Павле (1914-2009):
ар делом и речју
Можда је најбоље окарактерисати лич
ност блаженопочившег Патријарха срп
ског Павла као целовит у и темељну у кон
тексту хришћанског начина мишљења и
деловања. То је разлог што постоји тако
много различитих контекстуалних оквира
у којима га често срећемо: црквени погла-
вар, подвижник, молитвеник, богослов,
старац-духовник, нау чник, друштвени
делатник, радник-занатлија..., те да је сва
ки од наведених аспеката задивљујући у
својој дубини и испуњености. Једном реч
ју, тај човек је био православни homo uni
versalis. А таква личност не само да инспи
рише – она обавезује.
Овај број Православног мисионара је у
складу са том чињеницом уређен као поку
шај да се личност блаженопочившег
Патријарха сагледа из више димензија и
пружи историјско сведочанство о томе
како је могуће бити Христов Свечовек у
времену нечовештва.
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
Штампа: Контакт:
Штампарија Српске Патријаршије Редакција: +381 11 3025 116
ЦИП - Каталогизација у публикацији Маркетинг: +381 63 394 269
Народна библиотека Србије, Претплата: +381 11 3025 113
Београд Факс: +381 11 3285 519, e-mail: misionar@spc.rs
4 l
6/2009.
Живот
Детињство
На празник Усековања главе Светог Јована
Крститеља, 11. септембра 1914. године, у сла
вонском селу Кућанци (које је тада потпадало
под територију Аустро-угарске монархије)
рођен је Гојко Стојчевић, будући Патријарх
српски Павле. Од најранијег детињс тва
животне околности су га упутиле ка ношењу
крста: отац Стеван је радећи у Америци добио
туберкулозу и вратио се кући да умре, а мајка
Ана (која се годину дана касније преудала) је
такође убрзо умрла. О трогодишем Гојку и
његовом млађем брат у Душану бринула се
бака Драга и поготово тетка Сена, коју ће
Патријарх Павле целог свог живота помиња
ти као другу мајку и пример несебичне љуба
ви и пожртвовања.
Младост
У раном детињс тву Гојко се од остале деце
разликовао по изразито слабашној телесној
грађи, великој посвећенос ти књизи и по
талент у за певање. Нижу гимназију је завр
шио у Тузли (1925–1929), у којој се показује
његов таленат за природне науке, пре свега
за физику, док из веронауке не добија високе
оцене. На сугес тије родбине упис ује Бого
словију у Сарајеву (1930–1936), а после тога
долази у Београд где се упис ује на Богослов
ски факултет.
За време студија ванредно завршава и више
разреде Шесте београдске мушке гимназије да
би могао да упише Медицински факултет, на
коме долази до друге године студија које
бивају прекинуте Другим светским ратом.
Православни Мисионар l 5
Патријарха Павла
Ратни период
Током Другог светског рата у Бео
граду се издржава радећи послове
физичког радника, које због слабе
телесне конс тит уције прекида и
одлази у манастир Свете Тројице у
овчарско-кабларској клис ури. Неду
го потом, 1944. године одлази у
Бањи Ковиљачу да ради као вероу
читељ и васпитач у дому за децу
избеглу из Босне. У том периоду је
(спасавајући једно дете-избеглицу
да се не удави у Дрини) добио тубер
кулозу, а лекари прогнозирају да му
је остало три месеца живота. Одла
зи у манастиру Вујан, где се изолује
од братије и неуморно се моли над
моштима непознатог Светитеља
које су се чувале у манастиру. Бла
годаћу Божјом задобија исцелење и
у знак захвалности резбари један
крст који се и до данас чува у мана
стиру Вујан.
Епископ рашко-призренски
Из манастира Вујна 1945. године прелази у 1955. до 1957. године је на постдипломским
манастир Благовештење, где уочи празника студијама на Богословском факултет у у Ати
Благовести 1946. године бива замонашен и ни, где се одмах примећују његови богослов
добија монашко име Павле. Монашке дане од ских дарови и начин живота, о чему сазнаје и
1949. до 1955. године проводи у манастиру Патријарх српски Викентије, који га, пошто га
Рача, где организује наставу богословља за је претходно Свети Архијерејски Сабор изаб
монахе и иск ушенике. Школску годину рао за епископа рашко-призренског, хирото
1950/51. проводи као учитељ заменик у при нише 22. септембра 1957. године у београдској
зренској Богословији Св. Кирила и Методија. Саборној цркви. У време када је изабран за
У чин јеромонаха унапређен је 1954, прото епископа рашко-призренског архимандрит
синђел постаје 1954, а архимандрит 1957. Од Павле је био на свом првом поклоничком
6 l
6/2009.
Богословски дарови
Посебно старање у време епископства је
показао у погледу Призренске богословије у
којој повремено држи и предавања из цркве
ног певања и црквенословенског језика. У вре
ме свог епископовања објављује велики број
богословских радова у Гласнику СПЦ, који су
касније обједињени изашли у тротомном збор
нику текстова под називом Да нам буду јасни
ја нека питања наше вере. Објавио је моногра
фију о манастиру Девичу, Девич, манастир
Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање
1997). Приређује допуњено издање Србљака,
које је Свети Архијерејски Синод Српске Пра
вославне Цркве издао 1986. године. Такође,
приређује превод књиге Христијанскије пра
зники од М. Скабалановича. Аутор је и издања
Требник а, Молитвеник а, Дополнитељног
требника, Великог типика и других богослу
жбених књига у издању Синода СПЦ. Пита
путовању у Свет у Земљу, које ће касније поно ња и одговори чтецу пред преоизводством
вити и као Патријарх у два наврата. објављује 1988. године, а Молитве и молбе
Пошто је изабран на рашко-призренску епи 1990. Заслугом Патријарха Павла умножен је у
скопску катедру, прекида постдипломске сту 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа
дије у Грчкој и потпуно се предаје потребама Црнојевића.
поверене пастве у том тешком времену. У Патријарх Павле је дуго година је био пред
периоду свог епископства у епархији рашко- седник комисије Светог Архијерејског Синода
призренској је трпео многе тешкоће, пониже за превод Светог писма Новог завета, чији је
ња и нападе, на које се готово и не обазире и први превод, који је званично одобрен од
редовно окреће други образ, а сву пажњу СПЦ, објављен 1984, а исправљено издање
усмерава на муке и прогоне повереног му вер овог превода 1990. године. Исто тако, био је
ног народа и о њима редовно обавештава председник Лит ургичке комисије при Светом
црквене и световне власти. Тадашња комуни Архијерејском Синоду, која је припремила и
стичка власт нема слуха за такве вапаје и тра штампала Служебник на српском језику.
жи различите изговоре. Упркос крајње непо За истакнут рад на богословском пољу Бого
вољној друштвеној клими, он редовно гради словски факултет Српске Православне Цркве
нове и обнавља старе и порушене цркве и у Београду доделио му је 1988. године звање
ради на повећању квалитета и броја монаштва почасног доктора богословља.
Православни Мисионар l 7
Патријарх Српски
На место 44. Патријарха СПЦ изабран је 1.
децембра 1990, са својих 76 година, а у древни
престо српских патријараха у манастиру Пећ
ке Патријаршије уведен је 2. маја 1994. године.
Од почетка свог служења на месту Патријарха
СПЦ напомиње да је његов програм Јеванђеље
Христово и то спроводи на делу.
Једна од највећих заслуга Патријарха Павла
је свакако залечење вишедеценијског раскола
у Америци, што се првенс твено његовом
заслугом десило 1992. године. За време њего
вог патријарховања обновљено је и основано
више епархија, а обновљена је Богословија на
Цетињу (1992. године), покренута Академија
за уметност и консервацију у Београду (1993.
године), отворена је Духовна академија Светог
Василија Острошког у Србињу-Фочи (1994.
године) и Богословија у Крагујевц у (1997.
године), основан Православни богословски
факултет Универзитета у Нишу (2007. године).
Основана је Информативно-издавачка уста
нова Српске Православне Цркве. Нас тава
веронауке је враћена у школе (2002/2003), а
Богословски факултет СПЦ у Београду је
враћен у оквире Београдског универзитета.
Патријарх Павле се посебно одликовао
великом активношћу у погледу посећива
ња свих епархија СПЦ широм света, као
и посетама Помесним Црквама.
Као личност ванредних квалитета,
Патријарх Павле је био и остао препо
знат од стране целог српског друштва,
али и знатно шире, о чему сведоче
многобројна одликовања различитих
инстит уција из земље и света којих је
носилац.
Дана 15. новембра 2009. године, у
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
Достојан наслед
аша Блаженства, Преосвећена и вођа већ је прибројан својим незаборавним
Богољубезњејша света браћо, претходницима, а најсветију Цркву вашу оста
Ваше Превасходство господине вио је у удовству. Свеколики христоименити
Председниче Републике Србије, српски народ је осиротео изгубивши духовног
Ваше Превасходство господине оца препуног љубави, богомудрог учитеља,
Председниче Владе Србије, великог утешитеља и савременог Симона
остали високи представници Киринејца који је носио крст читавог свог
државних власти, народа у изузетно тешким данима, у данима
Ваша Височанства, дословно трагичним по Србију. Стога, народе
благословена чеда Мајке Цркве, српски, започни тужбалицу, горко ридање и
нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој!
„Oстари Јодај и, пун дана, умре“ (II Дневн. (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17).
24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митро Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене
полит београдско-карловачки и Патријарх да некадашњи Епископ рашко-призренски,
српски, нама многољубљени и уважени брат и потоњи Патријарх српски, сада блаженопо
саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио чивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх
је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву обичне мере. Уосталом, његов лик и читава
која тријумфује на небесима великом радошћу његова појава зрачили су светошћу и правед
при пријему његове блажене и очишћене душе, ношћу. Његов етос је био чврст као дијамант.
док је Цркву која војује на земљи, лишену Добровољно је био пуки сиромах, подвижник
његовога слатког телесног прис уства, погру који подсећа на древне пустињске Оце, испо
зио у дубоку тугу. сник, човек непрекидне молитве, благ, миро
„Зидови Сиона (сада мислимо на духовне љубив и смеран срцем, али и борац који не зна
бедеме богоспасаване земље Србије), проли за узмицање, спреман на сваку жртву кад год
вајте потоком сузе дан и ноћ!“ (Плач Јереми је за то постојала потреба. Огњени лит ург
јин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник пред свештеним жртвеником Божјим, духоно
многонапаћене земље српске, винуо се на сац, он је сабрао у себи, како је некада свети
небеса. Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохиј
Браћо јерарси, благочестиво свештенство скога, „Давидову кротост, Соломонову разбо
најсветије Српске Цркве, припадници мона ритост, Мојсијеву доброт у, Самуилову пра
шког реда у њој, „на горама ударајте у плач и вичност, Јосифову целомудреност, Данилову
ридање, а на стазама у пустињи у нарицање“ мудрост, Илијину ревност за веру и девстве
(Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни чел ничк у чис тот у Јована Богослова“. Био је,
ник, неуморни заступник, вазда будни чувар уосталом, богослов широкога знања, пророч
свештених завештања Цркве ваше и рода ки надахнути проповедник Јеванђеља, брато
вашега, добри пастир и предобри подражава љубив, чедољубив, веома милостив и самило
лац Архипастира Христа, ваш велики духовни стив, испуњен сваким милосрђем, помирљив,
Православни Мисионар l 9
Он, ситан и слабашан телом, био је гигант Није то само лепа реч када кажемо да ће нам
по начину размишљања и по духу. Он, Патри веома недостајати. Зато и тугујемо и жалости
јарх Павле, понео је бреме крс та и страдања мо се због његовог одласка од нас иако знамо
историјског и благословеног српског народа да за њега важи псаламских стих: „Часна је
у искушењима последњих година. Он је био пред Господом смрт светих Његових“ (Пс. 115,
живи израз његовог јединс тва, оваплоћење 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак
Светога Предања и драгоценог наслеђа Све јес те одлазак у живот, одлагање „кожних
тога Саве. хаљина“ које му више нис у потребне, мирни
Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет
свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј са Пресветом Богородицом, са анђелима и са
требаше - свет, незлобив, непорочан“ (Јевр. 7, свима светима, примање неувенивог венца
26), достојан наследник Светога Саве, по свему праведничке славе из руку Подвигоположни
достојан узвишеног и веома одговорног патри ка Бога, светозарно предс тојање у вечној
јарашког достојанства, али и дорастао сложе Лит ургији пред небеским жртвеником, зајед
ним и болним околностима овога времена. но са Светим Савом и са свима који у архије
Лично, имали смо радост да га познајемо рејском и свештеничком чину богољубиво и
дуги низ година и да на најбратскији начин богоугодно послужише, као и непосредни,
често са њим сарађујемо. Видели смо његову лични разговор са Богом, у којем се он већ
огромну бригу за свој народ, за своју отаџби сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то
ну, али и за целокупну Цркву, као и за свечо нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија
вечанске проблеме - за оспоравање вредности, жалост због тога што смо сада лишени њего
морални пад, сиромаштво, неправду, безосе вог телесног прис уства међу нама.
ћајност и равнодушност моћникâ према сла Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред
бима, катастрофалну опасност по човекову благочестивим руководством ваше државе,
животну средину... пред побожним свештеним клиром, богољуби
Никада није било потребно да се он умори вим монаштвом и свеколиким ожалошћеним
од говорења како би нас убедио у чистот у сво српским народом, тумачимо, напослетку, вели
јих намера и осећања или пак у то да он у стра ку, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке
ху Божјем, са осећањем да се налази у прис у Цркве константинопољске, и изражавамо нај
ству Божјем, решава сва питања, без изузетка, топлије саучешће Васељенске Патријаршије,
мала или велика. саучешће свих овде присутних јерараха и Наше
Заиста је био украс часног сабрања Предсто лично учешће у вашем болу због растанка.
јатељâ Најсветијих Православних Цркава. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух,
Његов допринос успешном решавању великих молитвама блаженопочившег Патријарха,
црквених питања и свечовечанских проблема покаже достојног наследника њему, окретног
нашега времена био је више него запажен. крманоша Српској Цркви и новог духовног оца
Наше дружење са Његовим Блаженством, бла славном српском народу, да настави његово
женопочившим Патријархом, било је извор свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ
велике радости, весеља, надахнућа и свагда спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти,
дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, пак, христољубиви, богодостојни, свих блажен
таква осећања рађала је у нама заједничка става Христових достојни, многољубљени и
молитва и заједничко служење свете Лит урги многооплакани брате Павле, почивај у светло
је. А за време саслуживања он није могао да сти Божјој до општега васкрсења! Нека буде
прикрије узвишено духовно стање своје душе, вечан, нестарив и свет спомен Твој! m
своје духовно искуство. Превео Епископ бачки Иринеј, извор: www.spc.rs
Православни Мисионар l 11
Свјетиљка која
на гори стоји
весвјат јејши Архиепископе Кон На блаженог спомена Патријарху Павлу
стант инопољс ки и Вас ељ енс ки испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изго
Патријарше, Блажењејши, Преосвја ворио за друге: „Кад се човјек роди, цео свијет
шчењеши Архиепископи и Епископи се радује, а само он плаче. Али треба живјети
Цркве Хрис тове, часни саборе наро тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а
да Божјег, само се он радује.“ И заиста, да овај Божји
„Ви сте свјетлост свијету. Не може се човјек Павле није живио достојно свог људ
свјетиљка сакрити која на гори сто ског и хришћанског звања, како би се могло
ји...“ Ријеч је, драга браћо и сестре, догодити да оваква и оволика туга прожме
Христа Бога упућена сљедбеницима њего овај милионски град, и шире од њега? Што је
вим, истовремено и као призив и као исти још чудније, свепрожимајућа туга, није обич
на, безброј пута потврђена у двехиљадегоди но туговање за губитком неког ко нам је мио и
шњој историји Цркве Божје. Један од живоно драг, него већ сада и овдје постаје радосна
сних свједока истинитости ових ријечи Господ туга, радостотворна туга. Туга је јер предста
њих почива овдје пред нама окренут лицем вља растанак и губитак; радост је јер осјећамо
према вјечности, према непролазном Царству и знамо да онај кога губимо и који одлази,
Небеском, као безмјерној мјери, како његовог остаје са нама и међу нама постајући још при
тако и живота свих људи и свих земљаских сутнији Духом Светим него што је био док је
народа. тјелесно са нама живио и међу нама ходио.
У томе и јесте и увјек је био парадокс живота
Свјетлост свијету истинских и правих људи: својим одласком
они не само што не нестају, него постају све
Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је прис утнији у људском живот у, постајући уз то
нимало случајно добио име Апостола народа и мјера и критериј свога времена и збивања
Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свога времена.
свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви Како се то објашњава? Како то објаснити у
ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су животу Патријарха Павла? Прво и основно
и ове десетине и стотине хиљада људи који су објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах,
ових дана хрлили као ријека неби ли се само свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и
дотакли њега и видјели небески покој и мир истински људи прије њега - увјек творио оно
зрачећи са његовог упокојеног лика. што је говорио. Прије свега, овај покојник што
12 l
6/2009.
Сина и Духа
Светога во вијек
вијека.
Амин. m
Извор: www.spc.rs
14 l
6/2009.
Богословље
Патријарха Павла
Блаженопочивши Патријарх српски
Павле је, поред молитвености и подви
жништва, у црквеним круговима био
познат и као врстан богослов који се није
устезао да се ухвати у коштац са озбиљ
ним питањима, проблемима и недоуми
цама. Његово богословље је извирало из
молитвено-подвижничке и саборно-ли
тургијске праксе, а у његовим богослов
ским текстовима се види изузетно позна
вање свих богословских али и многих
других научних дисциплина које је он
органски, у својој личности, стапао у јед
но. Патријарх Павле је највећи део свог
богословског легата нашој Цркви оста
вио кроз низ чланака који су својевреме
но објављивани у Гласнику (у време њего
вог епископовања у Епархији рашко-
призренској), да би деведесетих година
били скупљени и објављени у тротомном
издању под називом Да нам буду јаснија
нека питања наше вере. Ширина бого
словског опуса коју је Патријарх показао
у својим текстовима је заиста вредна
пажње: од литургичких питања (остаће
запамћен пре свега као литургичар), пре
ко догматике, патрологије, апологетике,
црквене уметности и појања све до биое
тичких питања која су и дан-данас акту
елна, а за своје време су била потпуна
непознаница и недоумица (попут текста
који говори о крштењу особе која је про
менила пол, објављеног средином осам
Фото: Хаџи Марко Вујичић
Нека питања
наше вере
О слободи човекове јеретичко или безбожничко. Тако сам остао да
воље и проблему се с њиме носим сам, и ко зна шта би са мном
било да нисам наишао на извесно објашњење
предодређености Светог Василија Великог, а потпуније код Бла
...Кад сам био ђак другог или трећег разреда женог Августина. Десило се нешто парадок
богословије, наишла ми је и опсела мисао: Ако сално. Доказ против предодређења пружио ми
Бог унапред зна да ћу ја бити нпр. пијаница, или је, ето, Блажени Августин, који је иначе сам
крадљивац, или убица, могу ли ја онда да то не заступао схватање о предодређењу, предести
будем? Јер ако не будем, тада пропаде Божје пред нацији. То објашњење које ми је проблем разби
знање. Ако ли Божје предзнање не може да про стрило и - бар за мене - решило, састоји се у
падне и ја морам то да будем, где је онда моја сло овоме:
бода? Затим, ако бих морао нпр. да будем убица, да Библија почиње речима: У почетку створи Бог
би се тиме потврдило Божје предзнање, па ме небо и земљу (1 Мојс. 1,1). У почетку чега? У
због тога греха Бог осуди на вечне муке, очиглед почетку времена. Пре тога, значи, није било
но да би такав поступак био нечовечан, недосто времена. Па шта је онда постојало? „Јер, пре
јан човека, а камоли Бога и његове правде. И где створења света било је неко постојање које одго
се, између тога свега, може ставити еванђелско вара надсветским силама, које не прелази време,
учење да је Бог љубав? вечно, које увек траје“. Постојала је, дакле, веч
Мучио сам се безуспешно тражећи исход из ност. Шта је време, шта је вечност?
овог лавиринта. Другови којима сам ову мисао Ти основни појмови, категорије нашег ума, увек
изнео, имали су своје проблеме, с којима су се су најтежи за објашњење. Тако је и са појмом
носили, и у моје питање нис у се удубљивали. времена. Као што каже Блажени Августин: „Ако
Професорима га нисам могао изнети због опа ме нико не пита, знам, али ако бих хтио некоме
сности да га не окарактеришу као неумесно, то питање разјаснити, не знам. Ипак са сигурно
16 l
6/2009.
шћу могу рећи... кад не би ништа пролазило да не Богу, Блажени Августин каже: „Твоје године нити
би било прошлог времена, и кад не би ништа иду, нити долазе... Твоје су године један дан (2
постојало да не би било садашњег времена, и Пет. 3, 8), а Твој дан није сваки дан, него данас, јер
кад не би ништа долазило да не би било будућег Твој данашњи дан не узмиче пред сутрашњим, и
времена“. И нама је јасно да време незадрживо не долази иза јучерашњега. Данашњи дан је
тежи и пролази састојећи се из прошлости, сада вјечност“.
шњости и будућности, али тако „да је у њему про Вечност је, дакле, стално „сада“, без претход
шлост минула, будућност још није наступила, а ног „било“ и следујућег „биће“. Садашњост, која
садашњост се измиче од опажања пре него што се за нас једва постоји, у вечности једино постоји.
усмотри“, како примећује Свети Василије Велики. Кад говорећи о вечности кажемо „пре“ и „после“,
Јасно нам је да прошлост не постоји; она је била, то говоримо са свог људског становишта, терми
али је сада као трајања времена нема. Исто тако, нима који се односе на време. У вечности нема
нема ни будућности; она ће тек доћи, но сада је ни пре ни после... Има само сада. Отуда следује
још нема. Значи, постоји само садашњост. Но шта да кад кажемо Божје „предзнање“, Божје „пред
је стварно садашњост? Она је у суштини линија виђање“, да се изражавамо на наш људски начин.
додира између прошлости и будућности, моме „У ствари, - по духовитој примедби о. Јустина
нат у коме будућност стално пролази у про Поповића - Божје предзнање је знање и гледање
шлост. Док нпр. часовник не откуца „так“, тај свих мисли људских, и осећања, и дела у стању
моменат је близу, чекамо га да наступи, али још не њиховог збивања, јер за Бога не постоји ни про
постоји. А чим откуца „так“, тога момента нема шлост ни будућност, већ је све садашњост“. У
више, он је прешао у прошлост. Непостојеће Богу, дакле, нема предзнања будућег, као ни под
будуће у тренутку је прешло у непостојеће про сећања на прошло, него само знања и гледања и
шло. И садашњост, значи, једва постоји. Наиме: прошлог и будућег истовремено, сада. Ми може
„И сам један сат састоји се од краткотрајних дје мо предвиђати и сећати се. За Њега је у истом
лића: што је од њега одлетјело то је прошлост, а „сада“ и постанак света, и све време до нашега
штогод му преостаје, то је будућност. Ако се може доба, и сва будућност до краја света.
замислити дио времена који се не може више Зато кад се у молитви каже да је Бог својим
подијелити ни у најмање дјелиће времена, онда предзнањем („и предзнанијем Твојим“, грчки:
је он једини који се може звати садашњи, али прогноси ти си) одредио овима да буду свештени
тај дио тако брзо из будућности прелијеће у про ци, или ђакони, то се казује на људски начин,
шлост, да се не протеже ни тренутак“. људским речником и категоријама које важе за
Ево, то је време постојало заједно са светом и људе, али се не могу применити на Божанску
неодвојиво од њега. Оно се односи на све створе вечност. Отуда на питање: Шта је радио Бог пре
но, па и на нас људе и на анђеле. На Божје биће него што је створио небо и земљу, које су му
време се не односи. Он је Творац света и времена, поставили неки савременици, Блажени Августин
те на Њега оно не може бити примењено, као лепо одговара: „Ако прије неба и земље није било
што се на њега не могу применити појмови про никаква времена, зашто се пита шта си „тада“
стора, броја, почетка и свршетка итд. За Њега радио? Јер није било никаквог „тада“ док није
важи вечност. Шта је вечност? Вечност је стална било никаквог времена“.
садашњост, она нема ни прошлости, ни будућно Патријарх Павле, „Ко је била жена Кајинова –
сти, које карактеришу време. „У вјечности ништа Божја воља као једино мерило добра и зла“,
не пролази, него је све садашње - вели Блажени у: Да нам буду јаснија нека питања наше вере,
Августин. - Вјечност која нема ни будућности, ни Издавачки фонд СПЦ Архиепископије
прошлости, непомично стоји и одређује будућа и београдско-карловачке, Београд, 2007, стр. 24–28.
прошла времена“. На другом месту, обраћајући се
Православни Мисионар l 17
све што до нас стоји за своје спасење. Кад то и сестара и свакако рећи: Кад би морални прин
постигнемо, ми ћемо уједно учинити највише ципи потицали од Бога, били нешто апсолутно,
могуће и за спасење наших ближњих, и оних близу зар овај поступак не би значио нешто неморал
и оних далеко: Светлошћу својих дела показаћемо но? Сасвим је могуће да овакво питање падне на
им пут којим треба ићи да бисмо постигли циљ ум и некоме од верних.
наше вере, и подржати их да не клону на том По православном схватању, у овој ствари тре
пут у. ба имати у виду да нема другог мерила добра и
Иначе ћемо се наћи у положају човека који је зла, моралног и неморалног, изнад воље Божје.
поставио Господу питање: Је ли мало оних који Грех, морално зло, односно неморално је оно
ће се спасти? Спаситељев одговор садржи што Бог наређује да учинимо, а ми не учинимо;
несравњиво више него што се у питању тражи: или што Бог забрањује да учинимо, а ми учини
„Борите се да уђете на уска врата“ (Лк. 13,23,24). мо. Кад Бога не би било, ни добра ни зла, као
У њему се посредно казује и да је тај број мали моралних појмова не би било. Зато што Бог
(Многи ће тражити да уђу и неће моћи), али и постоји, постоји и морално добро, јер оно поти
много важнија ствар, управо оно „једино од че само од Њега, по речи Господа Исуса Христа:
потребе“. Господње речи у ствари казују: Колики Нико није добар осим једног Бога
је тај број, мали или велики, то за тебе није од (Мк 19,17).
важности. Најважније је за тебе - и за сваког - да Патријарх Павле, „Ко је била жена Кајинова –
се нађеш у томе броју. Ако број спасених буде Божја воља као једино мерило добра и зла“,
мали а ти будеш у њему, каквог значаја има за у: нав. дело, стр. 17.
тебе што је тај број мали! Будеш ли знао да је тај
број велики, а ти се не потрудиш да се нађеш у
њему, каква ће ти бити утеха од знања великог
броја оних који ће бити у вечној радости, а ти
останеш напољу где је плач и шкргут зуба!
Да не буде тако и са нама. Интересујући се О одговорности
питањем шта ће бити са онима напољу, да не
изоставимо старање о спасењу нас који смо уну свештеника према
тра. Док је време боримо се да уђемо на уска верницима
врата. То је главније од најглавнијег.
Патријарх Павле, „Шта ће бити са душама оних ...Морамо признати да у томе што су неки
који нису упознали хришћанство и умру ван крила људи напустили „извор воде живе, и ископали
Цркве“, у: нав. дело, стр. 118 себи студенце испроваљиване који не могу да
држе воду“ (Јер. 2, 13), има кривице и до нас
свештеника. Својим лакомисленим поступци
ма, прекомерном бригом за ствари овог света
делујемо саблажњиво на верне да они изгубе
поверење у Цркву која има такве пастире.
Велики део кривице да једна таква личност
Божја воља као као што је био Терт улијан скрене у монтани
зам, имали су савремени недостаци црквеног
мерило добра и зла живота, поготово свештенство. „Он је горко
...Људи материјалистички настројени, према иронисао да су апостоли зато основали Цркву
своме учењу о релативности морала, указаће на да би се епископи користили црквеним прихо
библијско казивање о брачној вези измећу браће дима пажљиво се ограђујући од било каквих
Православни Мисионар l 19
поново вршити Тајну крштења, пошто је она употребе рибе, као што је било до сада, евенту
над њим као личношћу већ извршена. А као ално да се допусти у недељу крстопоклону, или
што је познато, Тајна крштења правилно извр коју другу. Разуме се да болесницима, трудни
шена, у Православној цркви не понавља се. цама и дојиљама, као и радницима на тешким
Довољно је само, на основу потврде медицинске пословима и престарелим да остане као што је
установе где је операција извршена, у примедби предвиђено до сада: уље и риба.
Матице крштених увести да је лице постало
мушког пола. Исто тако, на основу одлуке грађан
ске власти о промени имена тога лица, на истом
5 С обзиром да су још у XII в. постови:
божићни и апос толски били краћи, да
црквенословенски Типик наводи како неки
месту уписати то ново име. Устави пропис ују почетак божићног поста 10.
У случају да ово лице одлучи да се жени, а има децембра, а такође у XV в. и 20. децембра,
уверење лекара да је за брак способно, може се поред тога да никаква општеобавезна одлука
без сметње брачно испитати и венчати у цркви, Цркве о садашњој дужини ових постова није
пошто се претходно изврше поменуте исправке у донета, уколико се то питање постави, сма
матичним књигама. трам да би наша Црква могла пристати да
Патријарх Павле, „Крштење лица које је божићни пост траје две недеље, а Петров јед
хируршком интервенцијом променило пол“, ну. Госпојински да остане као што је, с разре
у: нав. дело, стр. 293–294 шењем на уље, као што је речено за Велики
пост. За монахе да остане строго правило као
што је сада и у погледу хране.
vvvvvvvvvvvvc
6 Пошто је Шести васељенски сабор изразио
православно гледиште, да се уз пост не
може употребљавати сир и јаја, сматрам да се
О посту при овом мора безусловно остати, јер би у
противном значило да је Васељенски сабор
Патријарх Павле
као беседник
Поред тога што је имао велики
дар за богословље, блаженопочив
ши Патријарх Павле ће у сећању
Цркве и српског народа остати
запамћен и као изузетан беседник.
Његове беседе су откривале посеб
ну мудрост и дар рас уђивања, про
дирале су дубоко у срце и ум слуша
лаца и покретале из летаргије и
учмалости, толико карактеристич
них за наше доба. Било да су у пита
њу кратки одговори, лит ургијске
беседе или пак обични, неформал
ни разговори са верницима, сваки
пут се пројављивала посебна духов
на дубина.
Специфично својство тих беседа
јесте њихова директност и аутен
тичност, уз изостајање сувишних
речи, улепшавања и китњастог сти
ла. Другим речима, Патријарх Павле
се никада није трудио да се допадне
аудиторијуму, већ да што верније
пренесе и посведочи Предање
Цркве, које је најчешће лично про
живео и искусио.
У неким случајевима само неко
лико речи из тих беседа би постаја
ле парадигма која остаје у вечитом
памћењу целе једне генерације
(такав је случај са оним познатим
„Будимо људи“).
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
Одломци из беседа
Верујући у Господа О хришћанској
остварујемо смисао ревности
живота Спаситељ је истерао трговце из храма, као
Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће што стоји и код Апостола Јована, из ревности
све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он јер после тога догађаја ученици се његови
је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све сетише да је (за њега) написано: „Ревност: за
за живот наш. Верујући у Њега ми живимо дом твој изједа ме“. Овде нам Господ показује
Њиме, остварујемо смисао и циљ свога пример ревности. Али ако хоћемо у свакој
живота и оспособљавамо се да уђемо у прилици да знамо каква треба да буде наша
непролазно блаженство Царства Небеског. ревност, потребно је да се подсетимо речи
Имати дакле, увек у виду то да живимо Апостола Павла о оним припадницима
Христом. Каже Свети Апостол Павле: „Не јеврејског народа који нису прихватили
живим више ја, него живи Христос у мени“ Христа. За њих Апостол каже: „Сведочим да
(Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у имају ревност за Бога, али не по разуму“
Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и (Рим. 10, 2).
понављам, остварити смисао и циљ свога Права ревност је она која је разумна,
живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ.
блаженство непролазног Царства Божјег. У Такву ревност и ми треба да имамо, разумну
то блаженство Царства Небеског да уђемо ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо
већ у овоме свету желим и вама и себи. сваки фанатизам и сва претеривања. Нека
би нам Господ помогао да и ми имамо исту
ону ревност у врлини и према сваком
добром делу коју је Он имао према дому
Оца свога!
24 l
6/2009.
О бесконачној
љубави Божјој
Драга браћо и сестре, имајмо пред очима
духовним ту бесконачну љубав Божју, Сина
Божјега, који је ради нас грешника сишао у
овај свет, родио се као човек, претрпео сва
гоњења, страдања и на послетку крст и
смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави
према нама. Љубављу према Њему и
одговоримо, иако нисмо богати цареви који
су му донели злато, ливан и смирну,
принесимо му чиста срца и чисте душе, да
би кад изађемо пред Њега, Он нас признао
и познао као своје, и да би се, то увек
понављам и себи и вама и свима који имају
уши да чују, да би се преци наши узрадовали
кад изађемо пред њих, познали нас и они
као своје потомке и признали нас за своје
најрођеније. Бог вас благословио!
Смиреност –
мајка врлина
Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка
свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима
противи, а смиреним даје благодат. Онај
коме се Бог противи, јер се уствари тај
грешник противи Богу, тај не може имати
никакву благодат, никакав напредак ни у које су Њу удостојиле да буде мајка Сина
чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се Божјега то су ево, те духовне одлике, духовне
не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа вредности које је Она, уз помоћ благодати
свију еванђелских врлина. То не значи бити Божје, али лично остварила.
пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, Зато Свети Јован Златоусти опомиње
смиреност захтева једну огромну снагу да у родитеље хришћане на ту важност, да се
себи савладамо гордост, онај грех који је труде да у својим кћерима и синовима те
анђела претворио у ђавола. И ту смиреност вредности развију. „Ти се”, вели, „трудиш да
имала је Света Богородица, и оне одлике својој кћери спремиш богате дарове, да је
Православни Мисионар l 25
Трудити се дакле, да идући Царству А срце наше биће чисто, ако се ми будемо
Божјем, испуњавајући заповести Божје трудили да га очистимо од греха
спремамо се редом свакога дана за достизање А срце наше биће чисто, ако се ми будемо
те највеће врлине, уласка у Царство Божје и трудили да га очистимо од греха. Ђаво
љубави која ће нас ујединити са Богом и убацује у ум наш и срце наше зле мисли,
свима светима. Бог вас благословио! грешне мисли. Ако се ми будемо трудили
свом силом и снагом да те мисли одгонимо
од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али,
ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми
се будемо задржавали на тим грешним
мислима, будемо их гојили, подгревали и
Царство Небеско оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо
бити одговорни. Више пута и ми, а поготову
је наша права људи овога света, неверници, кажу:
Отаџбина и Домовина „Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати“.
Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то
Да се трудимо да веру своју извршујемо у око којим се Бог може видети. А какво је
светим и честитим делима, и да се тиме наше и њихово срце, колико је помрачено
приближимо Богу и будемо достојни наших гресима да се у њему не може огледати ни
предака, који су то знали и то чинили и за видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле,
овога света, и зато ушли у Царство Небеско имати у виду.
које је права наша Oтаџбина и Домовина. И
да знамо шта је прави смисао нашег живота,
да овде својом светом вером православном
и животом по тој вери, заслужимо онај свет
непролазни, блаженство у оном свету са
блаженим небеским силама, и блаженим Будимо мудри
оцима и матерама нашим у близини Божјој,
у заједници Цркве Божје, која је у слави. То и безазлени
говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, Међу вуковима опстати овци је тешко, али
јер нам ваља отићи са овога света, стати није немогуће, јер нам Господ каже на који
пред Судију праведнога. начин ми можемо и међу вуковима опстати
Приговарају нам неверници да ми као овце Његове. А то је: да будемо мудри
православни свештеници верне не само као змије и безазлени као голубови.
опомињемо, него да их плашимо, плашимо Мудрост ће нас сачувати да не постанемо
смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и плен, да нас вуци не раскину, односно да нас
сестре, и свима онима који имају уши да непријатељи не онемогуће. А безазленост и
чују износимо истину. Отићи ћемо са овога доброта ће нас сачувати да ми не постанемо
света. То знају и неверници, али они не знају вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати
и неће да знају да је душа бесмртна и да она мудрост Богом дану, све више и више, а
одлази пред лице Божје да прими или паралелно са тим развијати и доброту. Јер,
блаженство вечно или муку вечну. А ми то мудрост без доброте прелази у злоћу, а
треба да знамо, да будемо они који знају шта безазленост без мудрости прелази у глупост.
раде. То вам стављам на душу и срце. Ни једно ни друго више, него да будемо
„мудри као змије, а безазлени као голубови”.
28 l
6/2009.
Не мо
кад
ав ед ене Хрис тов е
речи из наслова
(Мт 5, 14) показују
своју тачност на при
меру сваког Божјег
угодника. Небројени
су примери удаљавања
светих људи у најпу
стија места земље да би
се у тишини и безмете
жности Богу молили,
али су и на таквим
мес тима промислом
Божјим били откривени људима
као светилници духовни и, сами не
намеравајући то, постали су препороди
тељи многих душа. Сетимо се само нама
блиских примера Светог Прохора Пчињ
ског, Светог патријарха Јефрема, Светог Петра
Коришког и многих других подвижника.
Смиреним монасима су често у историји
нашег народа припадале онакве улоге,
какве они, сигурно нис у прижељкива
ли. Неки од њих су долазили на чело
народа и својим служењем Богу и
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
же се град сакрити
на гори стоји
Eвхаристијско промишљање
Блаженопочивши Патријарх је у о твари и човеку
потпуности усвојио библијско,
Блаженопочивши Патријарх је у потпуно
светоотачко и евхаристијско сти усвојио библијско, светоотачко и евхари
промишљање о твари и човеку. стијско промишљање о твари и човеку. Однос
према свет у као нечему што „добро беше вео
Однос према свету као нечему ма“ према речима књиге Пос тања, као да је у
што „добро беше веома“ према потп унос ти изразило личност Пат ријарх а
речима књиге Постања, као да је уздврла.
Па То се највише огледало у његовом
жању и коришћењу света у мери онога
у потпуности изразило личност што је човеку неопходно. Свако коришћење
Патријарха Павла дарова Божјих у оној мери која подразумева
разбацивање и претерано трошење истих он
је разо бличав ао својим начином жив от а.
нашег земаљског странствовања упоредимо са Нама, студентима, је било необично његово
оним временом у коме су они живели. Нама је инсис тирање на штедњи електричне енерги
Господ такође даровао правог пастира који је је, хране, гардеробе, и сл, која је у поређењу
своје стадо сачувао целим и неповређеним, а са општим трошковима истих била незнатна.
дело његово су на прави начин пројавили Међутим, његово промишљање није било
први дани по његовом упокојењу, када су сто прожето економском рачуницом, него благо
тине хиљада људи похитали да добију благо дарношћу Господ у за сваки дет аљ нашег
слов свога оца и пастира. живота. Све се корис ти према мери онога
Много се узвишеног могло чути о Патријар што је човеку, икони Божјој, неопх одно за
ху Павлу од стране оних који су га познавали његов овоземаљски живот и спасење.
од његових раних дана, али ми млађи људи, Исти однос, можда још упечатљивији, имао
који смо га упознали тек онда када је постао је према речи људској и богослужењу. Према
Патријарх, могли смо само наслућивати каква речима Христовим које парафразирамо, да ће
се дубина крије у овом смиреном и необичном човек дати одговор за сваку своју изговорену
човеку. Многе његове врлине су често поми реч, он је водио рачуна да свака реч има свој
њане и наглашаване, али сматрамо да је оно смисао. Није довољно да она буде само права
што представља корен и темељ њихов, углав и истинита, већ да као таква буде речена и у
ном остало незапажено. право време и на прави начин. Од ових трију
32 l
6/2009.
Разговор
са Богом
Усино
Његов однос према људској речи као
према великом дару Божјем који се треба
упот ребљавати у свес ти да све радимо
пред лицем Божјим, највише се могао при
метити на богослужењу. Тежња за правил
ним акцентовањем речи песама које поје
мо није пуко инсис тирање на детаљима. атријарх Павле је (током
Оно изражава непрес тану свест о молитви седамдесетих и осамдесетих
која је разговор са Богом, тако да је битно година прошлог века, када је
да она буде правилно изречена не само вршио службу рашко-при
душом него и умом људским. Неправилно зренског епископа), написао
акцентовање речи песама одводи ум од велики број чланака о бого
битних детаља до небитних; човек бива словским, етичким и богослу
занет, мелодијом, хармонијом или чак и жбеним недоумицама, које је
одлута умом, умес то да у себи чува пажњу написао у форми питања-од
која је усмерена на реч молитве. У свему говори. То су била питања која
овоме се може видети да је његова личност су постављали свештеници и пробуђе
била у потпунос ти евхарис тијска, он је сав ни верници наше Цркве. Своје одговоре
прожет непрес таним благодарењем Богу, првобитно је објављивао у Гласнику
увек горећи душом као упаљено кандило СПЦ, да би на крају сви чланци била
пред Њим. сабрани у тротомни зборник, под насло
вом Да нам буду јаснија нека питања
Човек Евхаристије наше вере. Патријарх Павле био је један
изврстан и трезвеноуман богослов: не
Данас, када многи говоре о потреби раз само да је познавао, читао и тумачио
воја еколошке свести код човека, забора дела светих отаца, него је и мислио као
вљају да се неуспех тог развоја састоји у они. Читајући његова дела, имамо осе
забораву човека да је он икона Божја и да се ћај као да читамо дела великих васељен
свет може чувати и развијати само уколико ских отаца Цркве.
буде приношен Богу душама светих људи.
Патријарх Павле собом даје пример нечег О бесмртности душе
много већег него што је обичан човек еко
логије. Он је, за разлику чак и од многих Осврнућемо се на његов апологетски
савремених богослова који говоре о евха текст о бесмртнос ти душе и загробном
ристијском начину живота – а живе потро живот у у Царс тву Божјем. Он се у овом
шачки – човек Eвхаристије, прожет Хри чланку обраћа материјалис тима (кому
стовом љубављу коме су свагда речи благе, нис тима) онога времена, који критику
а докази јаки. m ју свештенике да држе народ у вери
Православни Мисионар l 33
вљењи служитељ
Бога Живога
страхом од пакла, исто као што полиција
држи народ страхом од казне. На почетку
текс та Патријарх Павле критикује марк
сис тички став предратног проф есора
Београдског унив ерзитет а др Душана
Недељковића, који употребљава Библију
као доказ, да и она пориче бесмртност и
други живот. Недељковић цитира делове
из Библије извачећи их из контекс та и на
тај начин им даје смисао који њему одго
вара. Узмимо за пример, када наводи
стих из Књиге пропов едника: „Нема
ништа боље човеку под сунцем него да
једе и да пије и да се весели; и то му је од
труда његова за живот његова“1. Он очи
гледно не наводи, из исте књиге стих,
чији смисао би обеснажио његов став:
„Рад уј се младићу за младос ти своје и
нека те весели срце док си млад, и ходи
куда те те срце твоје води и куда гледају
очи твоје; али знај да ће те за сво то Бог
извес ти на суд“2. Изос тавља и стих, који
је на неки начин закључак Књиге пропо
ведника, где пише: „Главно је свему што
си чуо: Бога се бој, и заповес ти његове
држи, јер то је све човеку, Јер ће свако
Фото: Хаџи Марко Вујичић
блаженству врши вољу Божју. Ово је мало Биће које је челом Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
виши духовни степен од претходног али и окренуто ка вечности
даље несавршен. Трећи степен осликава сина,
који изврашава вољу очеву, не из страха од Онај, који је себе, својом ревношћу уздигао
казне као роб, не очекује плату јер није на трећи степен и постао прави човек
најамник, него из љубави према оцу. На овом (црквенословенски: человјек тј. биће које је
духовном ступњу је хришћанин, који слободно челом окренуто ка вечности) не може се
и са љубављу брши вољу Божју. Роб и најамник, назвати духовним полицајцем и верским
себе стављају у центар и мисле само на себе, а застрашивачем. У време када је писао овај
не на Бога. Однос човека, као сина према Богу текст, без икакве сујете, није знао да ће управо
је савршена слика хришћанина. Да би се такво он постати тај благи пастир, који је својим
савршено стање испунило, морају да се прођу личним примером победио у расправи. Каквим
она два претходна два степена. Од самог је животом живео, таква му је била молитва,
човека и његове ревности према Богу, зависи такав му је био однос према људима, таква ће
да ли ће се на њима зауставити или успети до и добра „примити“ у Царству Божјем. m
највишег ступња љубави према Богу.
36 l
6/2009.
Александар Милојков
- „Будимо људи...“
ње оних који куну? Како, када рационални злом у себи“, саветује наш Патријарх. А правдаФото: Хаџи Марко Вујичић
морал и рационална правда захтевају да се сва људска није ништа друго до немоћ праштања и
коме да оно што заслужује? Како онда дати и огањ који тиња у души жедној освете. Свака је
хаљину ономе ко тражи да отме кошуљу и како људска правда парадокс. Будући да је њено
уделити просјаку милостињу – дати свима начело да свакоме да оно што заслужује, нужно
њима оно што не заслужују, а остати праведан? ће и злима давати зло. Зато су људској правди
Но, ово је морал и ово је правда која се налази лудост еванђеоски идеали. „Будимо људи“, зна
и види очима и умом обореним ка доле, ка чи одрекнимо се удобности људске мудрости и
смртном и пролазном, ка лажном. Такве по-ни прихватимо лудост Еванђеља. То је позив да
жене очи, очи које гледају у ниско уместо у висо одбацимо лакоћу праведног осуђивања а да
ко и такав по-нижени ум, ум који мисли о прихватимо тескобу праштања – да на камен
ниском уместо о високом, не могу да појме одговарамо хлебом или, као Патријарх, бомбо
Патријархово узвраћање бомбонама, благим нама. За такво делање потребно је управити
речима или ћутањем на нељудске каменице, главу, чело и поглед ка горе – потребно је бити
псовке и увреде. „Не узвраћајмо на туђе зло антхропос – человјек – човек.
38 l
6/2009.
Павле Карастојковић
„Диван је Бог у
светима својим“
ного пута ционално верифи
се, још за кује оно што је већ
ж и в о т а , препознато и опит
могло чути но доживљено од
да је Патри стран е верн ог
јарх Павле народа тј. целокуп
„живи све не Цркве.
тац“. Овај Пос тоје и људи
израз запра који живе христо
во предста подобним начином
вља плеона живота, али далеко
зам, јер не постоје од очију света, чак
„мртви свеци“. У Богу су и црквене јавности.
сви живи, тим пре су то То су подвижници,
светитељи. Међутим, у отшелници, анахо
нашем народ у, немали рете, испосници,
број људи погрешно сма пустињаци. Будући
тра да је светост нешто да живе потпуно
што се задобија након повучено и скриве
смрти, да се тек тада но, неке од њих, по
„постаје светац“. Овде се прир оди ствари,
уствари мисли на кано Црква не прогла
низацију којом Црква шав а зван ичн о
званично проглашав а светима, пошто се
некога светим. Али, упи за њих просто не
сивање у календар све зна - они живе у
тих не значи да је одређена личност од тог потпуној анонимности. Али, то их не чини
тренутка постала света, већ представља само мање светима. Светост није људска категорија
печат и званичну потврду нечије светости која која се произвољно некоме додељује већ је то
је наравно била суштинска одлика дотичне основни Божји атрибут који се људима дарује
особе још за време њеног „земаљског“ живота. по мери њихове блискости са Богом, тј. интен
Чином канонизације, Црква заправо инстит у зивности живота у Христу.
40 l
6/2009.
Срећко Гујаничић
Философија
атријарх Павле је на дан свог усто Она гласи да му је једини програм рада Јеван
личења 1990. године на место 44. ђеље. И заиста, ако се посматра његов живот
поглавара Српске Православне ни пут видећемо да је он бескомпромисно
Цркве рекао реченицу у којој је следио Христа и да му се уподобио до те мере
садржана цела његова философи да је сама Патријархова личност постала једно
ја живота. велико Јеванђеље. Тај човек је својом поја
вом, ставовима, животом, чак и
самом смрћу био једна блага вест у
народу дубоко огрезлом у безбо
жништво и површност.
Да будемо људи
Када је као Владика рашко-призрен
ски изабран за патријарха српског,
мало ко је у народу чуо за њега иако је
имао тада чак 76 година. Дошао је тихо
на престо Светог Саве баш као што је и
сам Господ тихо дошао на овај свет рађа
јући се у јаслама Витлејемске пећине или
касније на реку Јордан код Јована Крсти
теља. И као што је Христос зачудио Јевре
је, тако је и српски Патријарх зачудио своје
Православни Мисионар l 43
а по Христу
сународнике. Ходао је сам међу њима или се до крвопролића на улицама Београда, један
возио јавним превозом, у време рата позивао глумац му је тада рекао: „Ваша Светости,
на мир, у време распада на јединство и сваки немојте нам утеривати зеца у срце“. Свега пар
пут упозоравао да будемо људи без обзира на година касније (тачније 1997. године), када је
околности. требало пробити кордон Милошевићеве поли
Патријарха Павла његови савременици ције у Коларчевој улици за време студентских
често нис у могли да разумеју, као што ни протеста, лавовско срце тог познатог глумца
већина Јевреја није могла да разуме Христа. остало је немоћно. Кордон је попустио пред
Један од највећих интелектуалаца прошлог Павлом, старцем који је тада имао преко осам
столећа, енглески филозоф Бертранд Расел десет година.
у својој књизи „Историја западне филозо Патријарху је замерала и
фије“ рекао је један важан став о Платону позиција и опозиција.
који се може применити и на српског Када би примио неког
Патријарха: „Увек је било исправно“, из опозиције бунила
казаће Расел, „хвалити, али не и схва се позиција, а када би
тити Платона. То је општа судбина отишао на неки
великих људи.“ пријем који би
Срби су тако хвалили Патријар о р г а н и з о в а л а
хову скромност, једнос тавност и власт бунио се
ненаметљивост, али питање је до с уп арн ичк и
које мере су га схватили. Када је табор. Иако
раних деведесетих позив ао на су га и јед
јединство народа како не би дошло
Фото: Хаџи Марко Вујичић
44 l
6/2009.
Немања Андријашевић
ни и други желели на својој страни, већина је
у Патријарху видела само велики маркетин
Сећање
шки потенцијал. А њему су вероватно сви
били исти, јер је по угледу на Христа разгова
рао и са цариницима и са блудницама и са
кнезовима земаљским увек опомињући да је
од свих опасности овога света највећа - гор
дост. У тим сумњивим временима Патријарх
је остао то што јесте баш захваљујући самом вих дана почиње Божићни пост.
Јеванђељу. Из његових уста и на његовом при Сећам се да нам је у Богословију
меру најбоље је прот умачено шта значи бити најчешће на покладе долазио
мудар као змија и безазлен као голуб и како Патријарх Павле, да служи
међу „вуцима и Турцима“ да опстанемо као вечерњу службу, и да нам је
православно стадо Христово. даривао поуку пред почетак
Патријархова сличност са Господом се поста. Једном приликом је
могла видети и у његовим проповедима. Ко је говорио о томе да су Колумбо
има ту част да слуша Његову Светост на и његови морепловци остави
Лит ургијама, могао је да чује кратке и језгро ли у форми дневника записе, да
вите беседе лишене сваког поетског кићења, су откривши изузетан простор,
барокног патоса и узвишене реторике. Као касније назван Америка, затекли ту
добар познавалац физике и математике необичан народ који је два дана у
Патријарх је истину хришћанске вере излагао седмици имао другачију исхрану, тј. пост.
једноставно и прецизно, баш као што су два и
два четири. Та његова једноставност и убе Литургија са Патријархом Павлом
дљиви аргументи (живота и речи) за верујући
народ су били кориснији него да су прочита После завршетка Богословије, неколико
ли библиотеку теолошких књига. пута ишао сам на ране јутарње Лит ургије,
које је Патријарх Павле служио у згради
Занатлија Патријаршије. Када је некоме засметало што
пролазе људи кроз службене ходнике Патри
Патријарх је следио Христа и у бављењу јаршије, Патријарх је наставио да служи сва
занатом. Господ се бавио столарским занатом, кодневне Лит ургије у сали где се одржавају
већина апостола су били рибари, апостол предавања. Оно што ми је остало у сећању из
Павле је правио шаторе, а његов имењак из те сале је да сто који је послужио као Часна
Србије био је вичан поправљању обуће, шиве трпеза није био окренут ка Истоку. То је вели
њу, грађевинским занатима... Схватили смо на ка поука за неке вернике који се декларишу
његовом примеру да не постоје недостојни као „чувари вере и светосавског поретка“
послови, а у његовој благој личности да смо који данас често одређују Епископима где ће
недостојни људи којима је Господ подарио да стоје и како ће да буду окренути. Сећам се
достојног пастира. и да неке јектеније (попут оне за оглашене)
У Патријарху Павлу, првом међу Србима, нис у читане на тим Лит ургијама, а да се нико
пре свега у служењу ближњем, можемо да од верника није бунио зашто не постоји одлу
схватимо и шта значе оне речи њему толико ка Светог Архијерског Сабора о томе. Такође,
драгог апостола које гласе да у Христу имамо велики број људи се најчешће причешћивао
пуно учитеља, али мало отаца (1 Кор 4, 15). m без претходне обавезне јутарње исповести јер
Православни Мисионар l 45
е на Патријарха
су се исповедали када за то постоји потреба,
што данас такође скандализује велики број
„ревнитеља“ који желе вештачки да одвоје
народ од примања Светих Тајни.
А управо је Патријарх Павле био пример
оданог свештенослужитеља и аутентичне рев
ности у хришћанском живот у. Ових дана,
много се пише о њему, често га цитирају; ипак,
оно што нико не може да раздвоји од њега,
нити да му одузме је потпуна и безрезервна
преданост Господу.
Милана Вучићевић
накима –
Србима
кроз чланак оставила личност Патријарха
Павла огледа се у бројним коментарима:
„Један светитељ који је живео у исто време у
коме и ја телом живим и дишем. Пуно пута
када се разочаравам својим падовима, под
сетим се: они су били свети. Сада, међу
тим, када видим да у животу, у свакодне
вици постоје људи који живе у истом
граду или у некој другој земљи где постоји
пуно љубави и пуно стрпљења, где све то
црпе од Бога, тада налазим свој мир, јер
не сматрам више да су светитељи толи
ко далеки. Док сам читала текст незаси
то, не желећи да дође крај, славила сам
Бога и благодарила сам што је постојао
овај толико нежан, ненаметљив, стрпљив,
неуморан и једноставан човек и осећала
сам неописиву радост коју не осећам често
и коју не могу да искажем речима. Као да
сам га познавала. Нека му Бог подари вечни
покој, а ми да добијемо његов благослов.“
„ Само сузе теку из мојих очију и једна
молитва: Нека нас Господ помилује и нека
нас учини да личимо макар мало на ову
душу.“
Остаје нам нада да ће, као што је
био и за живота, и из вечности
наставити да буде светило чита
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
Татјана Радић
Светилник
нашег времена
Као Патријарх српски, своје посебан, али на такав начин да никога својом
првенство међу једнакима, посебношћу не повреди.
Како каже новинар Јован Јањић: „Они који
а и свако првенство међу људима, су ратовали против Срба, нападали су га само
схватам као првенство служења, зато што је Србин. Сматрали су да је самом
жртве и крста. том чињеницом пристрасан. Власт га је напа
Патријарх српски Павле дала што је одлазио на демонстрације и друге
скупове опозиције, а опозиција зато што је
одлазио на државне пријеме.“ Свети Архије
Шест стотина хиљада немих, ходајућих, ује рејски Синод бунио се што је потписао спора
дињених срца кретало се у поворци градом зум у Дејтону. Ако се вратимо у прошлост и
Београдом, који је на тренутак (а готово да је погледамо шире на Патријархов утицај увиде
вечност била у питању), заиста постао БЕО ћемо да је он био човек благе речи, али су те
град – и не само то – постао је светлији, мири речи имале далекосежан утицај и готово
снији... земљотресне последице. Патријарх Павле био
Да ли сви чланови српског друштва дожи је укључен у сва друштвена питања – писао је,
вљавају Патријарха Павла као светилника вре апеловао, умољавао и световне и црквене вла
мена? Да ли према њему, како је ових дана сти. 1997. године повео је прву Литију на
обично могло да се чује у медијима, људи гаје Савиндан наместо на дан градске славе – Спа
само позитивна сећања и осећања? Ко су они совдан – и то баш у време вишедневне сту
који не изражавају лепо мишљење, да ли дентске блокаде, када се пред њим повукао
таквих има? На крају, али не мање важно, које полицијски кордон у Коларчевој улици. Он је
место и какву улогу је наш Патријарх Павле увек онај који у миру долази и у миру одлази
имао у друштву? по Јеванђелској: Мир дому овоме. Он је био
Када је изабран на место патријарха, сведо човек света, али са путовницом ка Царству
ци кажу да је једини међу епископима који Небеском. Често је цитирао Светог апостола
истински није желео да буде патријарх, али је Павла, али и Светог Василија Великог – и један
на крају рекао: „Ја се покоравам вашем избору и други били су окренути народу и народном
и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој добру, са погледом ка Богу.
да у мени не буде онај који ће је унизити.“ И На питање: „Да ли према њему сви људи гаје
заиста, он је тако и живео, тако смо га видели, позитивна сећања и осећања?“, илустративно
тако смо га доживљавали, био је исти као и може да послужи скорашња преписка са при
већина, а опет довољно другачији и довољно падником АНТИФА покрета (огранак у Зре
Православни Мисионар l 49
Александар Савић
Познавалац овосвет
сведок Науке Христ
Јер хришћанство јесте то: и покушао да стечено знање примени тако да
знање науке еванђелске, науке буде на корист потребитима.
Чуло се ових дана да Патријарх Павле као да
Господа Исуса Христа и живот је био ван овог времена, да је погрешио век,
по тој науци свакога дана, бар у оном смислу неоптерећености модерним
свакога часа, свакога минута. и научним тековинама које су нам на распола
Патријарх српски Павле гању. Чини се, ипак, да је Патријарх Павле
заправо на најмудрији начин разборито кори
стио и у правој мери присвајао оно што му је
Да се на основу оцена из основне школе било потребно. Његов однос према науци у
одлучивало чиме би наш Патријарх Павле младим данима (а тада су му више одговарали
требало да се бави у својим зрелим годинама, предмети где не мора да се меморише, као што
он би највероватније био професор физике су математика и физика) задржао је и у зрелом
или математике, лекар или шта год друго из добу, па је тако био спреман да одговори и на
домена природних наука. Нико не би ни поми најкомпликованија питања, уколико је сма
слио да ће бити вероучитељ, монах, свеште трао да је то потребно (и, наравно, уколико је
ник, владика и патријарх јер је из веронауке сматрао да поседује довољно предзнања да
имао двојку. Овај пример довољно опомиње изведе закључак). Интересантно је да је сам
да не можемо (и не смемо) на основу школ Патријарх говорио да се након школовања у
ских оцена ценити човека и промеравати слободно време бавио физиком и да је радо
његове домете. читао чланке и књиге које су се бавило одређе
Колико је Патријарх волео природне науке ним темама из области физике и медицине.
говори и податак да је, док је студирао на Умео је да разговара као равноправан саговор
Богословском факултет у, упоредо ванредно ник са професорима факултета, али, што је
завршио гимназију да би могао да упише још важније (и говори у прилог његовој вели
Медицински факултет. Стигао је до друге чини) умео је да се спусти на ниво необразова
године медицине, и између осталог зато је вео ног човека и да му приближи науку Господњу.
ма поштовао и слушао савете лекара. Да му Интересантан је и однос који је Патријарх
Господ није наменио службу коју је са смире имао према богословљу. Његове речи најбоље
њем прихватио и на најбољи начин испунио, говоре о томе: „Јер хришћанство јесте то: знање
вероватно би наставио Медицински факултет науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и
живот по тој науци свакога дана, свакога часа,
Православни Мисионар l 51
Међу знаменит
поклоничког бро
нашим светим српским земља Богобојажљивог, када је имала само 21 годину.
ма постоје изузетни манастири Са собом је носила и његов дар - Свето писмо
и задужбине које свако треба да тешко један килограм. Подвизавајући се, у
обиђе пре великих „хаџилука“ у Светој Земљи је провела пуних 45 година, тј.
Свет у Земљу: Света гора Синај до своје 66 године.
ска, Света гора Атонска, Света Света Петка је први српски поклоник Свете
Русија... Земље, али је сигурно најзначајнији Свети
Ипак, пре свега, треба посећи Сава Српски, од кога су српском роду остала и
вати редовно богослужења у прва писана сведочанства о Јерусалиму и Све
својој православној парохијској тој Земљи. По једном Србину, повратнику из
цркви и тако духовно сазревати и Свете Земље, Сава шаље дарове игуману сту
за поклоничка путовања. У Срба деничком Спиридону и писмо у којем је стаја
постоје читави градови из којих су ло: да су путовали до Свете Земље годину
готово сви угледнији људи ишли на дана, да су се неки од послуге разболели, а за
поклоњење у Свет у Земљу. То су били: поклоне које шаље игуману каже да их свагда
Јагодина, Пирот (кога иначе Свети Владика носи са собом, јер то је оно што полагаше на
Николај Велимировић називаше малим Јеру Христов Гроб. О даровима говори све у деми
салимом), Ниш и други. Наиме, цео град је нутивима: шаљем ти овај крстић, убрусић,
испраћао поклонике, а затим свечано дочеки појасић, каменчић... У свој свети живот Сава
вао. Поклоници су са пута свима доносили по ће уденути два поклоничка путовања у Свет у
неки дар освећен на Гробу Господњем. Земљу, прво 1229, и друго 1234. године.
Занимљиво је да су таква путовања предузи Следећи запис из Јерусалима сачуван је и
мали углавном пешке преко Цариграда, Ана потиче од Никона Јерусалимца (15. век), који
долије, Сирије и Либана. Уколико би се успут је на писмо свог духовног чеда, Јелене Балшић,
разболели и не би стигли у Јерусалим о Васкр одговорио са три писма, три духовне поуке.
су, добијали су епитет Јексик хаџије. Онај ко је С почетка 17. века имамо краће путописе по
одлазио лично добијао је тит улу хаџи испред светим местима Палестине, од Митрополита
свога имена, а његови потомци су ову тит улу кратовског Михаила.
могли додати испред свога презимена. Из 1630 - те познати су путописи проигума
Први знани српски хаџија, у Свет у Земљу на хиландарског Лаврентија који је у Свет у
стиже на Цвети у 10. веку. Била је то Света Земљу пошао из Хиландара.
Петка. Она је на поклоњење дошла по благо Сарајлија Гаврило Тадић ишао је у Свет у
слову свога духовника, игумана студитског Земљу 1662. године. Саставио је проскинита
манастира, крај Цариграда, Светог Симеона рион - водич кроз света места.
Православни Мисионар l 53
им путницима
да Српске Цркве
Патријарх Павле одлази три пута
на поклоњење у Свету Земљу
Непотпун рукопис остао је од великог срп Јован Дамјановић - Будимац оставио је запис
ског поклоника, Патријарха Арсенија III Црно о Светој Земљи из 1720. године. Знаменити
јевића, познатијег као Чарнојевића из 1683. Србин Карловачке митрополије јерођакон
године. Христофер Жефаровић је 1748. године обја
Ипак, најпотпунији путопис у Срба остао је вио у Бечу поклонички путопис о Светој
од јеромонаха фрушкогорског манас тира Земљи - Описаније светога Божија града Јеру
Велика Ремета, Јеротеја Рачанина који је 1703. салима.
из Београда кренуо за Свет у Земљу са седморо Београдски Митрополит Михаило о покло
људи. Међу њима је била једна жена из Ирига њењу Светој Земљи писао је 1883. године када
и звала се Неда. Он у Светој земљи остаје све је у светој Палестини и био, а 1886. године
до 1705. године опис ујући како детаље, тако и објавио књигу по насловом Хришћанске све
најтананије утиске са путовања: у подножју тиње на истоку!
Синаја у пустињи, нема ничег сем неких белих После своје абдикације, а у жељи да одахне
птица и два бела миша; како је видео старца „од свега“, краљ Милан Обреновић кренуће с
коме по трећи пут ничу зуби... Али је најзна пролећа 1889. године пут Свете Земље. Врло
чајније то што је описивао богослужења на леп информативни запис са тог пута оставио
Христовом Гробу упоређујући их при том, са нам је његов ађутант, ђенерал Михаило
богослужењима у српској цркви. Рашић.
54 l
6/2009.
Александар Загорац
На путу до одра
ренули смо ка Саборној цркви. сно, тако помно пазили, чекајући да се опро
Небо без облака, дан топао, стимо?
наизглед нешто дужи. Говорили смо тише. Речи су нам звучале
У сумрак угледасмо ред, избив пажљивије. Сетих се стихова песника, којима
ши негде на средини Кнез-Ми се питао: „Где ми је мир...непробојан мир?“.
хаилове. Очи нам се сретоше у „Ево непробојног мира...“, помислио сам, „...из
неверици: „Где је почетак?“ нашег опипљивог заједништва, нашег извора.
Стотину метара, двеста... Непробојан, освештан узвраћеном љубављу
Успорав амо. Пратимо нашег...“.
групу која се запутила – Сећаш ли се, жено, оног детета које је
ка истом одредишту. новинар упитао како нам се зове патријарх?,
Сви желе да што пре обратих се супрузи.
почну са чекањем, што – Да, мислим да је била девојчица. Рекла је...
пре стигну до цркве, да то је „Патријарх-Павле-Будимо-Људи“!
целивају рук у... Али, – Јесте, јесте! – рече човек испред нас, окре
нестрпљењу нико не нувши лице. И он је стајао са супругом.
даје одушка, осим Оца су испраћала његова деца. Различита по
мож да понеком много чему: годинама, снази, здрављу... Али
кретњом или на јединс твена по љубави, очинској, љубави
мах гласнијем гово којом су, препознавши онога кога воле, препо
ру, који би се потом знавали и једни друге, искрено, несебично...
стишао сам од себе, Упоредо са колоном дедица седи на расклоп
да не ремети...? ној столици. Помера ју на сваких пола сата,
Како одредити оно пратећи одмицање реда. Лактове је згрчио уз
на шта смо, и несве тело. Види се да му је хладно. Неко му говори
да стари и болесни могу да уђу на бочни улаз
Саборне цркве, без чекања. Захваљује се, али
он то не жели. Можда има и оних којима је
теже него њему, каже, па стоје, не журе.
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
56 l
6/2009.
Новинара који чека зову колеге. Кажу му да – Имаш право. Да не радим, да знаш да бих
пође са њима – извештачи имају предност, нема остао...
потребе да стоји. Али ни он не жели да напусти – Нека, нека, само ти сними што више, да се
ред. За њега је баш чекање битно. Говори да је, Добро што даље и види и чује!
пишући о доста немилих ствари, почео да губи Растају се. А око њих, испод поспаних очију
веру у нашег човека; да га сматра себичним, провирују осмеси. Јасно се примећује. Светло
лицемерним... У реду је већ пети час. Гледа, са улице и околних зграда сија као полијелеј.
мисли, осећа... и каје се! Каје се што се огрешио Неки метар даље препознају се пријатељи из
о своју браћу. Каже: „Вечерас, ноћас, ових дана, Удружења књижевника. Један од њих целивао
ако смо и знали да грешимо, посебно према је руку Патријарха још прве ноћи, када је ред
ближњима, ево како делом молимо за опро ишао дуж Бранковог моста. Ипак, свако вече
штај! Умилили смо се, људи, умилили...“ Погле хода од почетка реда, где год да је, па до Сабор
давши око себе, ухвати пријатеља за рамена: не цркве. Задивљен је и обузет страхопошто
„...Али не сами, не без Бога, не без нашег Павла! вањем: изгледа му као да се црквени свод пру
Ово и овако... да се саберемо... да нас је толико... жио преко целог града, да се непрес тана
да смо једно... само Бог, само Бог то може! Лит ургија заиста и потпуно остварује, да се
А знамо ко га за то и даље моли...!“. За њега, јасно осећа у свакој речи и сваком ћутању, у
останак са браћом којој се „враћа душом“, није јединству тако снажном и благословеном, да
био напор, већ „привилегија“. Пријатељ му сти се пита хоће ли икад умети речима да га иска
ска шаку, пребацивши камеру у другу: же. Онај други, који стоји у реду, препричава
Православни Мисионар l 57
Варја Перковић
Тријумф
спомена на блаженопочившег
Патријарха Павла била је успо
мена и пре вести о упокојењу,
мисао о њему имала је једну
дозу нестварног и у времену
његовог земаљског живота. Да
ли смо довољно чезнули тада, да
ли смо знали колико нас неко
савршено воли? Питамо се јес у
ли одговори на ова питања одго
нетка на светлу мистику која окру
жује Патријархов лик, у смислу: да
сам и сам био смирен и у љубави,
можда сад не бих био зачуђен, затечен…
Ипак, водимо се мањим критеријумима када
себе посматрамо и одговор не тражимо већ
слутимо…
Човек
У данима који су протекли појањем „Со
свјатими упокој“ пред пажњу свакодневице
21. века поставила се вечна, вансмртна димен
зија наших живота. Она је грејала прис уством
и топлотом тек уснулог светог човека и шири
ла се јеванђељем и песмом. Ефекат подсећања
на нашу непрекинут у везу са Христом кроз
читање древне књиге и у примеру једног
Његовог непомеривог следбеника јесте одзив
„броја“, „масе“ и наш стрпљиви поклон.
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
светости живота
Гомила речи изговорених, сада и на новом
Патријархове беседе вирт уелном нивоу, брзином свог настанка
имају звучање. пала је у заборав пред једним ЖИВОТОМ.
Чујемо их тек као златни Сви модели које и несвесно преузимамо: тран
спарентност, упорност у постизању циљева,
потпис на све оно глобализам у поим ању света, гомила познан
проживљено, на врло става као предуслов богатог живота, доживе
ли су у погледу на блаженопочившег Патри
присутан и врло делатан јарха преображај, повратак смислу, чак су и
људски живот грубо разоткривени у својој пролазнос ти
ефекта, а што је важније празнина истих
императива доказана је непрес ушном потре
хладна срца, заборавили на Божје конкретно бом људи да целивају руку упокојеног Патри
учествовање у нашем живот у, на Његов про јарха. Целивање руке = одавање почасти? То је
лазак у време. Том стању погодује динамика исувише упрошћено. Скромна, људскошћу
којом живимо данас, култ успеха и онога који неукинута жеља да се делић светог, недоступ
је борац а Бог пасивни слушалац, па евент уал ног усвоји, препозна и онда назове делом сво
но пружи руку ако баш нема неки конкретан га срца-можда.
савет!.. Парадоксално, Господ у веку домина
ције индивидуалног искуства, мишљења, нала Златни потпис
зи нови пут до нас, разобличавајући предрас у
ду да се сила личности мери њеном споља Патријархове беседе имају звучање. Чујемо
шњом пројавом, њеном буком и заслепљују их тек као златни потпис на све оно прожи
ћим сјајем. Наше свакодневно одношење пре вљено, на врло прис утан и врло делатан људ
ма сопственом дану и његовом циљу разобли ски живот. Горе наведени стимулуси са којима
чено је животом ЈЕДНОГ човека, а он је, да се ходамо као по жици, слепи за све што је доле и
чудимо и више, био Патријарх – сви су стали несигурни, мењају се у друго, пригушено и
под једну капу. снажније: о тишини којом јасније чујемо, очи
Јутро печатим погледом у огледало и хра ма које виде доле а мисле на горе, о упорном
брењем: можеш то, буди јак, леп, покажи сви угледању на Бога, о истом терет у и истоветној
ма да те ништа неће сломити! Или у полумра души свих људи, сретању оних што ти се нађу
ку раног јутра гледам у образ Господњи, у на пут у којим следиш Христа... И ово је, ипак,
њему свој отисак и молим: помози ми да данас смешно упрошћавање тајне – она је тек душом
будем бољи човек, помози ми да данас сви у мирисана и дозвана… У низу парадокса, упра
мени пронађу Тебе и не одреци ме кад станем во како смо се и надали (јер тако једино разу
пред Твоје лице…. мемо) извајала се аутентична езистенција,
Питамо се… обишавши егоиз ме… m
60 l
6/2009.
Jаировски
„Ја спавам, а срце је моје будно“
(Пнп.5,2)
Стотине и стотине хиљада људи осведочише
се ових дана радосне туге у истинитост и бого
надахнутост ових старозаветних речи. Сабран
око Моштију Свјатјејшега Патријарха нашега,
сав се народ српски уверио у Господњу власт
над смрћу и болешћу. Јер, ваистину, уснуо је
наш блажени Старац и небозарним и светло
шћу окупаним лицем својим утврди нас у
речима данашњега Светога Јеванђеља: „Не
плачите, није умрла него спава“ (Лк 8,52).
И, заиста, онај који читавим животом сво
јим сведочаше Свето Јеванђеље, удостојен би
од Господа нашега да и уснућем својим посве
дочи неодустајну веру и наду своју у обшчеје
воскресеније и живот вечни. И, као што су се
и њему, толики и толико пута, иза леђа или у
лице, подсмевали, вртећи главама својим што
он, један српски Патријарх, пут ује јавним пре
возом, оправља своју и туђу обућу и одећу,
пере патријаршијска степеништа и проводи
дане и ноћи у молитви, посту и рукодељи, тако
се маловерни и зловерни изругиваше и само
ме Господару Живота: „И подсмијеваху му се
знајући да је умрла“ (Лк 8,53). Али, умукоше Отац наш препознаде као Новога Адама и
подсмевачи, видевши живу ону, која до тада обновитеља предгрехопаднога стања човеко
беживотно лежаше. Умукоше, наситивши се вога. Следујући његовоме примеру, удостојмо
гледањем лица преображенога човека у Хри се, браћо и сестре, да заједно са њим слушамо
сту, истинске живе Иконе Господње! Умукну речи Господње: „Талита, куми“ („Девојко, уста
ше пред немом, али громогласном - послед ни“ /Лк 9,54/). Јер Господ наш, Који је диван у
њом, али вечном проповеђу Светога, која их Светима Својим“, се показа Победиоцем смр
порази и скамени очигледношћу одговора на ти и Поразитељем болести!
јеванђелско питање: „Што тражите живога Ми, крвоточиви и нечисти, очистимо се,
међу мртвима?“ (Лк 25,5). старајући се да и ми „родимо род достојан
Јаировски положивши сву наду своју на покајања“ (Мт 3,8). Не страхујмо пред моћни
милосрђе и човекољубље Господара живота и цима овога света и не клонимо пред пропагато
смрти, ваистину Га овај, блажене кончине, рима „духа времена“, којима је јеванђелска
Православни Мисионар l 61
и павловски
мудрост – врхунска лудост! Нека је гранитна Његове икономије спасења, јасно је и зашто
вера наша и пред претећим гласом силника тело овога нашега блажене успомене, вечно
поднебесја: „Лудујеш Павле! Многе те књиге младога, Старца предадосмо земљи на чување
изводе из памети“ (Дап 27,24). Јер, једино иза баш о Дану његовога великога имењака, Све
бравши лудост Христа ради, можемо да тријум тога Патријарха Павла Исповедника Цари
фујемо над смрћу и да, заједно са Павлом Апо градскога, чије нам житије богодухо и чудесно
столом Народа и Павлом Српским ускликнемо: сведочи о оба ова два велика Павла, поуздана
„Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побје крмароша Цркве Христове. m
да? А жалац је смрти гријех, а сила је гријеха *Део литургијске беседе одржане о Св. Муч.
закон. А Богу хвала који нам даде побједу кроз Онисифору и Порфирију и Св. Нектарију Егинскоме,
Господа нашега Исуса Христа“ (1Кор 15,55–57). 9.(22) новембра 2009. године Господње у
Будући да у Господу нема ничега што је београдском храму Светога Aпостола и
„случајно“ и лишено есхатолошке димензије Евангелисте Луке у Кошутњаку
62 l
6/2009.
Живот по Јеван
ера без дела је мртва као и дела без време ван Цркве, да не постоји време за моли
вере, док је сва туга палог постојања тву и време за свет, да не постоји нити треба
оличена баш у чињеници да је рет да постоји та подела у човеку - на ствари
кост остварити хармонију живота у духовне и ствари телесне већ да човек јесте
вери израженој делима у складу са скуп, целина, ствари духовних и ствари мате
њоме. То је живот који почиње пла ријалних и да баш у томе лежи његова величи
чем а завршава осмехом, то је на, величина која се у „слабости показује“,
живот нашег Патријарха, а у складу вером изражава, делима потврђује; и, ту нема
са његовим речима: „Кад се човек места дељењу, цепању. Микрокосмос и макро
роди цео свет се радује, а само он космос, то је Боголики створ заустављен падом
плаче. Али, треба живети тако, да када али и надахнут љубављу да истраје, да се
се он упокоји цео свет плаче, а само се оствари том „слабошћу“ својом, укорењен у
он радује“. милости Божјој, којом се, ето, нејаки старчић
показује јачим од света, својим делом побеђу
Све што радимо јући сву глупост и посрнулост истог, преобра
жавајући га собом у творевину Божју, у благо
јесте Литургија слов његов... не више немушту стихију окре
Патријарх је имао радост на лицу. Њоме нут у ка ништавилу, на свом посрнулом ходу
позивајући свет на остварење поменуте мак побуњености и подељености. Зато човек може
симе хришћанства као једине битне окоснице бити већи од космоса, пошто је његова приро
нашега живота ка Христу, заправо смернице да обу хватила Необу хватљивог, али може
која узводи наше биће ка јединству личности у остати космички трагичар који је ту величину
потреби саостварења своје природе у однос у господарства над твари одбацио одабравши
на друге али пажњом усмереном ка себи, у да буде сам и да буде мали у помисли величи
складу са речима светог Јована Златоустог: не, управо – „јачине“.
„Будите строги према себи а благи према дру
гима“. Зато је Патријархово лице било благо Живот као подвиг
док је тело сведочило о строгости. Строгости,
којом је вајао свој животни ход указујући шта „Будимо људи“ – јесте позив на живот као
је најбитније човеку, без Кога човек то не подвиг, на човека као круну стварања, који се
може/не сме ако ли жели да његов живот буде остварује у однос у на творевину властитом
потврда његове вере а да његова дела буду дела трајношћу а у однос у на Бога властитом лич
свих, по речима једног Старца: „Ако је једини ношћу, којом се потврђује као већи од света,
циљ нашег живота Христос, онда све што као онај који јесте и који може остварити
радимо постаје и јесте Лит ургија“. однос са Творцем и тим односом преобразити
Лит ургија, којом указујемо да не постоји свет, учинивши га делом себе, на тај га начин
подела у човеку, да не постоји време у Цркви и принети Богу на олтар бесмртности. „Будимо
Православни Мисионар l 63
ђељу
људи“ – јесте позив на тај преображај којим,
мењајући себе, мењамо свет чинећи га, већ
сад, бољим местом за живот свих.
Преображена Србија
Колона је пратила одар, било је ту и старих
и младих и образованих и необразованих...
скупина различитих препознала се једном
сличношћу – жељом да, подражав ајући
Пат ријарх у, учине му последњу почаст.
Почаст, изражену делом. Делом, као обећа
њем да је могуће и да јесмо људи пошто је у
свем том разноликом мноштву владала тиши
на. Тишина препознавања његових речи као
влас тите потребе, потребе за човеком, за дру
гим, за нама самима. Лит ургијски живот који
је крунисан лит ургијским збором, где многи
бивају окупљени око једног а зарад Једног
коме и испраћају тог једног, који их је
целог свог живота подсећао на оно што
су тек његовом смрћу видели, схватили.
Видели - сву лепот у заједништва; схва
тивши - да од њих зависи; да не пос то
ји промена у којој се њени чиниоци
бар за мало не промене, бар за мало
„не буд у људи“.
Преображена Србија је тог дана
испратила свог Патријарха изнена
дивши сама себе собом. Као да до
Фото: ђакон Драган С. Танасијевић
Pavlvs Magnvs
една од најупечатљивијих прича Патријарси Герман и Павле били су, јасно је
о блаженоупокојеном Патријар и из ове приче, две сасвим другачије лично
ху Павлу, прича која приде гово сти, премда, сасвим сам сигуран, једнако вели
ри о још једном великом човеку ке и значајне за Цркву. Прича о њиховим
Цркве, Патријарху Герману, гласи животима, о хришћанском господству Патри
некако овако: јарха Германа и подвижничкој скромности
Његова Светост Патријарх Гер Патријарха Павла, сведочанство је и потврда
ман се враћао из своје редовне истине о којој нам је још пре две хиљаде годи
посете ставропигијалном Мана на говорио онај по коме је приликом монаше
стиру Пећкој патријаршији о пра ња назван наш велики малени патријарх
знику Покрова Пресвете Богоро (1 Кор 12, 4–6). Наиме, постоје различити
дице. Као и обично, свратио је и дарови Духа Светога, али сви они служе изгра
до Дечана. Патријарх је, заједно са ђивању Цркве и спасењу оних којима су даро
пратњом коју је чинило неколико нај вани. Зато се начин међусобног одношења
ближих Патријархових сарадника, путовао који приличи хришћанима може описати сле
великим црним мерцедесом. Пут их је водио дећим начелом: Изграђуј Цркву и себе талан
кроз косовско-метохијска поља. Наједном, тима које си примио и пусти друге да на начин
неко од Патријархових пратилаца је усред те који им је Бог открио умножавају сопствене
недођије угледао Епископа рашко-призрен таланте. Или, речено модерним језиком, live
ског Павла како у пратњи чтеца који је носио and let live. Или пак, не судите да вам се не
прастари кофер иде преко поља. Наравно, суди (Мт 7, 1). По овоме, тј. по ненаметању, се
пратилац Његове Светости је опоменуо воза сваки прави подвиг разликује од фарисејског
ча да стане како би повезли и Рашко-призрен лицемерја. Овакав став можемо илустровати
ског владику. Међутим, на опште запрепашће још једним примером из живота новојављеног
ње, Свјатјеши је рекао возачу да настави. светитеља, нашег Патријарха Павла. Патријар
Возило је наставило својим путем и када су хов ђакон је једном приликом приметио како
људи из Патријархове пратње дошли себи, не би ваљало да се усред лета возе градским
упитали су Свјатјешег Германа зашто је посту превозом који пролази поред Аде Циганлије
пио овако чудно, готово саблажњиво. Одго због могуће „саблазни“. Наиме, и након неко
вор је гласио некако овако: „Да смо стали, лико година патријарховања нис у га убедили
Павле би сасвим сигурно одбио да га повезе да користи аутомобил осим у крајњој нужди.
мо. Нема те силе која би њега натерала да уђе Патријарх је на ђаконову примедбу одговорио:
у ауто, чак и ако би га сам Патријарх српски „Сваки човек види у другом човеку оно што
позвао. А не иде да неко, па био то и Владика хоће да види.“
Павле, одбије Патријархову молбу“. Наиме, Међутим, ове причице нам откривају још
Павле је у то време говорио да ће се возити једну изузетно важну истину: велики црквени
аутомобилом када га и последњи становник људи – светитељи, ваљда зато што је такав и
Косова буде имао. сам Бог, имају одличан смисао за хумор. m