Visoka škola za menadžment i biznis

Zaječar

SEMINARSKI RAD

Predmet: EKOLOŠKI MENADŽMENT I ODRŽIV RAZVOJ

Tema: Posledice zagađenja životne sredine

Mentor : Student :
Prof. dr Srđan Žikić Stokić Miroljub S 656/08
 Beograd, april 2011.

SADRŽAJ

1. UVOD..............................................................................................................................3
2.POJAM ODRŽIVOG RAZVOJA....................................................................................5
3.POSLEDICE ZAGAĐENJA ŽIVOTNE SREDINE........................................................7
4.MODERNO DOBA I EKOLOGIJA................................................................................9
4.1.Ekološka etika..........................................................................................................11
5.ZAKLJUČAK.................................................................................................................15
6.LITERATURA...............................................................................................................18

2
 1. UVOD

Degradicija kvaliteta čovekove sredine i kvaliteta života postaje vidljivi deo

globalne krize koja se manifestuje u različitom obimu i intezitetu u zavisnosti od sredine i
stepena njene razvijenosti. Uporedo, sa ovom degradacijom teče proces eksplozije
ekoloških istraživanja i njima srodnih disciplina.

Savremana epoha je potvrdila neodrživost kvantitativnog modela rasta tj.

civilizacijskog modela koji počiva na beskonačnom iscrpljivanju prirode. Nanova se
inicira potreba za iznalaženjem smišlenijih puteva društvenog razvoja. Suština ekološke
krize mišljenja je u krizi konceptualnog okvira mišljenja i osnovnih predpostavki
modernog industrijskog društva i civilizacije: produktivističke logike prema kojoj
proizvodnja materijalnih dobara postoji radi sticanja profita ili državne akumulacije a ne
radi zadovoljenja autentičnih ljudskih potreba, zatim opsesivne (patološke) potrošnje u
kojoj vrednosti ''imati'' (stvari) ima prednost nad ''biti'' (ostvarenje ljudskih potencijala)
jednodimenzionalnog (tehničkog) procesa koji pretvara i prirodu i čoveka u svoje
insrumente.

Krivica za erupciju ekološke krize ne može se pripisati isključivo industriji, nauci

i politici. Naime, potrebno je celokupnu društvenu svest staviti pod lupu kritike. Ne radi
se o tome da treba svu dosadašnju civilizacijsko - društvenu (i tehničku) tradiciju
odbaciti kao krajnje neprijateljsku, već je reč o nužnosti menjanja čovekovog ustaljenog
odnosa prema prirodi.

Najozbiljnija upozorenja svetskoj javnosti danas dolaze od biologa i meteorologa,

koji tvrde da je broj iščezlih biljnih i životinjskih vrsta u ovom veku izuzetno veliki, da
raste po geometrijskoj progresiji, a da uočene klimatske promene vode još uvek
nedovoljno izvesnom, ali sigurnom pogoršanju situacije u pojedinim regionima i
zemljinoj kugli uopšte.

3
 Na sve ovo, postoje određena pojedinačna i grupna reagovanja ljudske zajednice,
kao što su Deklaracija o čovekovoj sredini iz Stokholma (1972), Brutland izveštaj („Naša
zajednička budućnost“ – 1987) i Konferencija UN o životnoj sredini i razvoju iz Ria de
Žaneira. Intenzitet ovih fenomena i veoma nepovoljne prognoze za budućnost su dovele
do stvaranja novih razvojnih ciljeva u tržišnim privredama, u koje je ušao nekada
nezamisliv pojam „održivi razvoj“ (sustainable develompment) i koji podrazumeva, bez
obzira na varijante definicije, određeni stepen usmeravanja i ograničavanja u korist
mogućnosti razvoja budućih generacija, socijalnu pravdu za postojeće stanovništvo i
odgovornost za delovanje u smislu prevencije, smanjenja negativnih efekata, smanjenja
negativnih efekata i medjunarodne saradnje. Te definicije se kreću uglavnom u rasponu
između sledeće dve definicije.„Razvoj koji omogućava zadovoljenje današnjih potreba
bez dovođenja u pitanje mogućnosti zadovoljenja potreba budućih generacija“ i „Proces
promene u kojoj su eksploatacije resursa, smer investicija, orentacija tehnološkog razvoja
i institucionalne promene usklađene i povećavaju sadašnje i buduće potencijale za
zadovoljavanje ljudskih želja i aspiracija.

Usvojenom Deklaracijom o životnoj sredini i razvoju iz Rio de Žaneira iz 1992.

godine sa Konferencije UN o životnoj sredini, promovisan je skup od 27 principa,
delimično sintetizovanih u tri osnovne poluge delovanja, koje treba da pomognu
definisanju i ostvarenju politike u toj oblasti – studije uticaja na okolinu, princip
„zagađivač plaća“ i prevencija, kao i demokratičnost u smislu učešća javnosti. Godinu
dana ranije, Međunarodna trgovačka komora (ICC) je usvojila Poslovnu povelju za
održivi razvoj. Obzirom na izuzetan značaj i univerzalnost ovih principa, oni su u prilogu
prikazani na osnovu nacrta standarda JUS ISO 14004.

4
 2.POJAM ODRŽIVOG RAZVOJA

Pojam održivog razvoja dovodi se, najčešće, u vezu sa zaštitom životne sredine,
planiranjem društvenog razvoja, ekološkim, ekonomskim i političkim pitanjima. Koncept
održivog razvoja predstavlja novu razvojnu paradigmu, novu strategiju i filozofiju
društvenog razvoja.

Održivi razvoj spaja ujedno brigu za živi svet na planeti Zemlji i za očuvanje

kapaciteta prirodnih sistema (prirodnih resursa) sa društvenim i ekološkim izazovima koji
stoje pred svakim društvom, državom i čovečanstvom kao celinom.

Aktuelnosti pojma održivog razvoja naročito doprinose izazovi koji dolaze sa

ugroženošću životne sredine. Neki od tih izazova su: globalno zagrevanje, smanjivanje
ozonskog omotača, „efekat staklene bašte“, nestanak šuma, pretvaranje plodnog zemljišta
u pustinje, pojava kiselih kiša, izumiranje životinjskih i biljnih vrsta.

Sam koncept „održivog razvoja“ je relativno nov, ali ideje sadržane u njemu
možemo pronaći i u prošlosti. Tako, na primer, još krajem 18. veka engleski
ekonomista Maltus je tvrdio da postoji nesrazmera između rasta stanovništva i rasta
životnih sredstava.

5
 Ne postoji jedinstvena i opšteprihvaćena definicija pojma održivog razvoja.
Međutim, postoji saglasnost o potrebi uvođenja ovog koncepta i svest o razlozima
njegovog nastanka.

Najčešće navođena definicija održivog razvoja nalazi se u izveštaju „Naša

zajednička budućnost“, koji je, na poziv Ujedinjenih nacija sačinila Svetska komisija za
životnu sredinu i razvoj (tzv. Bruntland komisija) 1987. godine. Definicija glasi:

„Održivi razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a da ne

dovodi u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe.“

Ovo je elegantna i lako razumljiva definicija koja pojam održivog razvoja

objašnjava generalno, polazeći najpre od samog termina i ne ulazeći u podrobnija
objašnjenja.

Po jednom drugom određenju, održivi razvoj podrazumeva ravnotežu između

potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovoljavaju potrebe budućih
generacija.

Jedna sveobuhvatna definicija održivog razvoja glasi: održivi razvoj predstavlja

integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama
zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim
generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života.

Međutim, precizno značenje pojma održivog razvoja je predmet široke debate.

Ima autora koji namesto pojma „održivi razvoj" radije govore o pojmu „održivosti“, a
termin „održivi razvoj“ rezervišu samo za specifične razvojne aktivnosti.

Sam termin „održivi razvoj“ je jezički, donekle neadekvatan i neprecizan, ili se, u
najmanju ruku, može postaviti pitanje šta on označava. Tako se, recimo, postavlja pitanje
kako je moguće „održavati“ nešto što je podložno stalnoj promeni - jer „razvoj“
podrazumeva promenu, tj. rast, stagnaciju ili opadanje.

6
 3.POSLEDICE ZAGAĐENJA ŽIVOTNE SREDINE

Efekat određenog zagađivača na zdravlje čoveka zavisi i od samog čoveka,

njegovih godina i genetskog nasleđa, da li boluje od nekih bolesti, od stepena fizičke
aktivnosti, stresa. Isto tako, efekti polutanata na ekosistem zavise i od samog ekosistema-
vrsta koje u njemu postoje, hemijskog sastava tla i drugih elemenata.
Moguća klasifikacija bolesti vezanih za problem delovanja zagađivača vazduha na
ljude:
1. disajni nadražaji i akutni problemi funkcije pluća (disanje);
2. rak;
3. strukturne promene;
4. sistemska trovanja (npr. olovom);
5. slabljenje imunološkog sistema koji dovodi do povećane podložnosti
infekcijama;
6. ostali tipovi smanjenog sadržaja kiseonika u tkivu (npr. asfikcija /gubitak
svestu/ zbog udisanja ugljen-monoksida).

Čak i kratko izlaganje oksidima sumpora (npr. 14,3 mg/m3 u toku nekoliko
minuta), azotu ili ozonu, može dovesti do teškoćau disanju ili razmeni gasova zbog
edema (gomilanja tečnosti u tkivima), stvaranja mukusa (sluzi) i bronhijalnog spazma
kao posledice iritacije i zapaljenja. Bronhospazmi, edemi i stvaranje mukusa otežavaju
protok vazduha, smanjuju kapacitet pluća, i smanjuju stepen razmene gasova između krvi
i alveolarnog vazduha zbog dodatnih količina tečnosti kroz koje vazduh mora da prođe.
Sve ovo utiče na smanjenje količina kiseonika koji stiže u tkivo po celom telu i otežava
rad srca.
Hronično nadraživanje pluća, bilo kao posledica zagađujućih materija iz vazduha,
pušenja, alergijskih reakcija, ili svega toga zajedno, mogu dovesti do hroničnog stanja i
konačno do trajnih strukturnih promena na plućima. Ljudi koji imaju astmu, hronični
bronhitis ili emfizem uglavnom su oboleli zbog kombinacija nasledne predispozicije,
pušenja i uslova na random mestu uz dodatnu izloženost aerozagađujućim materijama u

7
sredini u kojoj žive i rade. Šta god da je bio uzrok bolesti, ovi ljudi, kao i deca i starije
osobe spadaju u grupu veoma osetljivih na aerozagađujuće materije.
Hemijske materije koje u pluća dospeju iz okoline mogu izazvati i druge bolesti
osim bolesti respiratornog trakta. Aerozagađujuće materije koje dospevaju u krvotok
preko pluća i izazivaju probleme u drugim delovima organizma nazivaju se sistemski
toksini. Olovo i živa su najvažniji primeri sistemskih toksina koji se nalaze u vazduhu.
Olovo kao teški metal izaziva prvo biohemijske, zatim fiziološke i najzad zdravstvene
posledice usled reakcije sa enzimima, drugim proteinima i ostalim hemijskim elementima
ćelija. Očigledno, dva tipa tkiva koja su najosetljivija na olovo su ćelije mozga i kičmene
moždine koje stvaraju crvena krvna zrnca.
Čist vazduh je osnov za zdravlje i život ljudi i čitavog ekosistema. Vazduh je
smesa gasova koja čini atmosferu, a sastoji se približno od 4/5 azota, 1/5 kiseonika i vrlo
malih količina plemenitih gasova, ugljen dioksida, vodonika, ozona, vodene pare i raznih
nečistoca. Nevolje nastaju kada se ovaj odnos poremeti. Zagadjeni vazduh utiče na
različite načine na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera služi i kao sredstvo
transporta zagadjujucih materija do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagadjenja kopna i
vode. Zagadjenje vazduha zavisi prvenstveno od tipa zagadjivaca.
Glavni izvori zagadjenja vazduha su zagrevanje stanova, industrijske
aktivnosti i saobracaj.
Najčesce zagadjujuće materije su ugljenmonoksid (CO), sumpordioksid,
azotdioksid, mikročestice čadji. Specifične zagadjujuće materije vazduha su i olovo,
kadmijum, mangan, arsen, nikl, hrom, cink i drugi teski metali i organska jedinjenja koja
nastaju kao rezultat različitih aktivnosti.
Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa. Ovaj gas
nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija od 1% CO u
vazduhu je smrtonosna. Ugljen monoksid je toksičan u visokim koncentracijama i
indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao precursor ozona. Emisije poticu
uglavnom od saobracaja. U Evropi se emituje oko 125 M tona, ili 11% od ukupne svetske
emisije ovog gasa. Procenjuje se da emisija sumpor dioksida u Evropi iznosi 39 M-tona
godisnje. Emisija sumpor dioksida drastično je veća u zimskom nego u letnjem periodu,
zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najčesce i najviše u

8
centralnoj, juznoj i jugoistocnoj Evropi. Zato su vlasti u drzavama ovih regiona krenule u
kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim delovima. Koncentracija
sumpor dioksida u atmosferi zapadno-evropskih gradova primetno je opala u odnosu na
1970. godinu. Pad koncentracije sumpor dioksida u atmosferi rezultat je redukcije
koriscenja fosilnih goriva u zagrevanju domaćinstava. Emitovane kisele supstance kao sto
su sumpor dioksid i azot dioksid u atmosferi se mogu zadrzati i do nekoliko dana i za to
vreme preći razdaljinu od preko nekoliko hiljada kilometara, gde se preobrazuju u
sulfurnu i azotnu kiselinu. Primarni polutanti sumpor dioksid i azot dioksid i njihovi
reakcioni proizvodi nakon njihove depozicije i promene padaju na povrsinu zemlje i
povrsinskih voda (kisele kise) gde uzrokuju zakiseljavanje sredine. Efekti acidifikacije
odrazavaju se na: vodene organizme koji su osetljivi na povećanje pH i povećanje
toksičnih metala u vodi, biljke su osjetljive na povećanje koncentracije hidrogenovih jona
u zemljistu, ljudi takodje trpe posledice acidifikacije zbog konzumiranja povrsinske ili
podzemne vode koje često imaju neprimeren pH i povećanu koncentraciju metala.

4.MODERNO DOBA I EKOLOGIJA

Uspešno prevazilaženje nagomilanih ekoloških problema podrazumeva nastanak

sasvim novog društvenog konteksta čime se stvara prostor za uzajamno približavanje
čoveka i prirode, ali i čoveka sa čovekom čime se otklanjaju i ublažavaju posledice
moralnog i fizičkog propadanja savremene Ekumene. Nije u pitanju jednostavan zamah,
jer je moderna koncepcija društva izrasla iz vekovima prihvatane i razrađivane
mehanicističke vizije sveta. Na mehanicističkom obrascu utemeljeno je moderno društvo
i time je nastavljena dalja degradacija sveta života i rada. Andre Gorc otkriva spregu
između ekološke krize i krize savremenog društva. Kritikujući profitersku logiku on tvrdi
da su oba društvena scenarija (zapadni i istočni) prihvatajući ideju rasta sebe osudila na
gomilanje ekoloških problema. Iako levo orijentisan,ali znajući da socijalizam nije imun
na tehnofašizam, Gorc jasno poručuje ''Ekologistički zahtev je zasnovan na
fundametalnim predpostavkama. Zbog toga on nije podložan cenkanju, pogađanju.
Socijalizam ne vredi više od kapitalizma ako se služi istim oruđem. Potpuna vladavina
čoveka nad prirodom neizbežno povlači to da tehnika kojom se ta vladavina vrši dominira

9
nad čovekom. U odsustvu nekog drugog izbora, još uvek više vredi nuklearni kapitalizam
od nuklearnog socijalizma, jer će prvi manje opteretiti budućnost.''Za Adorna i
Horkhajmera istorija podređivanja prirode je istorija ugnjetavanja čoveka od čoveka. Na
putu usavršavanja um vrlo često pada u protivurečnost što rezultira redukcijom ljudske
slobode. Uništavanje prirode kroz nastojanja da se slome njene sile, ustvari, vodi većoj
prirodnoj prisili čime se subjekat i objekat svode na istu ravan. ''Ono što se čini
trijumfom subektivne racionalnosti, podvrgavanje bivstvujućeg pod logički formalizam,
iskupljuje se poslušnim podređivanjem pod neposredno dato''.

Dobrovoljno robovanje savremenoj potrošnji, diktatu tržišta kako govori

Markuze, načinilo je od modernog čoveka roba zavisnog od gospodara masovne
proizvodnje i stvorilo je od društva - zajednicu konformista nesposobnu da se kritički
odnosi prema diskutabilnoj stvarnosti. Osim omladine i inteligencije osećaj za pobunu
gube svi drugi društveni slojevi. Njihov protest je vapaj protiv represivnog karaktera
modernog društva i poziv za oživljavanje potisnutih vrednosti kakve su ljubav, sloboda,
prisnost... ''Ovde, u ovim slojevima, pre svake političke strategije i
organizacije,oslobođenje postaje životna,>>biološka<<potreba.''

Radikalna kritika ekološke krize zapadne civilizacije zahteva snažnu kritiku njene
ekonomije jer, kako veli ,Srbobran Branković ''razlog čovekove destrukcije prirode u
zapadnoj civilizaciji svakako treba tražiti u ekonomiji. Naime, oslobođeni duhovi upravo
su u vrtlogu ekonomskog perpetum mobile-a te civilizacije. Priroda je tamo objekat jer
je subjekat izazvao vrtoglavu akceleraciju ekonomskog zamajca i više je ne može
zaustaviti.''

Tako, su istočno evropska društva u stvari bila posledica ''neuspele utopijske

avanture oličene u ideologiji velikog skoka.'' Veštačkim rezom - naglim političko
administrativnim dekretom zaustavljeno je kulturno, društveno-ekonomsko poglavlje
života pri čemu su neplanski forsirani novi putevi. Ostavši bez prošlosti i nastavka
potrebne istorijsko kontinuirane potrage društveni razvoj je morao ostati manjkav i
kratkovečan.

10
 4.1.Ekološka etika

Pošto su već prihvatili antropocenrizam kao dominantnu orijentaciju u životu,

radu i odnosu prema prirodi, ljudi se samo opredeljuju između njegove umerenije ili
naglašenije varijante (humanizma). I bez obzira što umereniji antropocenrizam nastoji da
ne prihvati čisto instrumentalizovan pristup prirodi, smatrajući da ne - ljudska bića, iako
ne mogu biti subjekti morala, treba da budu "primaoci moralnog ticanja "ili" pacijenti
morala", ipak ne može da ponudi odgovarajuća rešenja za sve izraženije ekološke
probleme. Ekološka kriza nije više prolazno stanje. Ona je sve trajnija i uslovljava
promene načina života, rada i odnosa prema prirodi. Zahvatila je sav živi svet, uključiv i
čoveka, bez obzira na njegove povećane adaptivne moći. Iako ekološka kriza nema isti
značaj i važnost u svim društvima, jer se svuda ne ispoljava na isti način, istim
intezitetom, niti su uzroci narušavanja ekološke ravnoteže svuda isti, ona sve više
poprima globalno obeležje koje vodi ugrožavanju opstanka ekosistema, pa i živih
organizama (i ljudi) u njima. Ovako brz trend narastanja i rasprostiranja ekološke krize
naterao je ljude da se suoče sa neophodnošću proučavanja neočekivanih negativnih
posledica ljudskog nekontrolisanog odnosa prema prirodi, ali i na potrebu da se
preispitaju osnovna filozofsko - etička polazišta pri koncipiranju novog odnosa čoveka i
društva prema prirodi.

Radi toga, pojavljuje se novi pogled na odnos čoveka i društva prema prirodi koji
je etički suprostavljen antropocenrizmu - ekocentrizam. Govorimo o produktu nove
"ekološke etike" koji u žižu etičkih polazišta stavlja prirodu, ekosistem, a ne čoveka I
ljudsko društva. Važenje etike sada se širi na ostali živi svet, ali i na neživi, odnosno na
svet u celini.

Međutim, niti "ekološka etika", niti "etika sredine" "...ne obuhvata to da je

čovekov stav prema spoljašnjoj prirodi povezan sa stavom prema njegovoj vlastitoj
prirodi, i to tako tesno povezan da je, verovatno, nemoguće etički razmatrati samo
čovekov odnos prema prirodi kao etičkoj prirodi. Problemi u ljudskom odnosu prema
okolnoj prirodi proizlaze, zapravo, tek iz toga što se ta priroda upotrebljava i

11
zloupotrebljava u tu svrhu da čovek preživi i da dobro živi, da zadovolji prirodu svojih
potreba"1, a one su sve veće i sve češće prevazilaze mogućnosti prirode da mu pruži
njihovo zadovoljenje.

Dakle, novo etičko polazište zahteva da sva društva preispitaju svoje važeće
vrednosti i da, bez obzira na niz elemenata koji ih određuju, na njihove specifičnosti,
tradicije, kulture, razvijenost itd. pokušaju da ih usklade s drugim društvima, jer "...bez
obzira koliko na prvi pogled ima manjih ili većih razlika u sadržaju vrednosnih sistema,
čovečanstvo će radi ostvarivanja ekumenskim ciljeva (opstanka kao vrste), morati da
uskladi univerzalne dominantne vrednosti svih posebnih društava, dok ostale, izvedene
vrednosti, mogu biti specifikum svakog društva ponaosob. Nadalje će morati svoju
budućnost da grade na kvalitativno novim vrednostima u čijoj skali dominantnu ulogu
dobija Život uopšte, a onda život ljudske vrste i razvoj njihove svesti (individualne i
društvene) u funkciji očuvanja Života, opstanka i razvoja ljudskog društva u saglasju s
drugim oblicima života u prirodi, pri čemu svoje mesto mora imati i ljudska odgovornost
i saznanje da je čoveku svešću dato da bude čuvar prirode u svim njenim manifestnim
oblicima".2

Postoje samo dve mogućnosti širenja svesti o problemu ekološke etike i

njegovom rešenju u već začetom ekocentrizmu - govoriti i pisati o tome. Ukoliko ljudi
osećaju nužnost da drugačije misle i delaju - utoliko će govorenje o ovom problemu dati
bolje rezultate. Što je ekološka kriza veća i njene posledice pogubnije, to je i izraženija
potreba ljudi da se postojeće stanje promeni. Međutim, da bi se dobili očekivani rezultati
potreban je dugotrajan proces menjanja osnovnih ljudskih stavova o prirodi, proces pro-
svećivanja svakog pojedinca.

Što se, pak, mogućnosti političkog uticaja na rešavanje ekoloških problema tiče,
one su utoliko veće ukoliko je moćnija odgovarajuća instanca kojom se vrši politički
pritisak i uticaj na limitiranje neophodne granice industrijskoj ekspanziji. Međutim, samo
1
Rajnhart Maurer: O problemu "ekološke etike", Treći program, Beograd, br 60 - I, 1984, str. 199 - 200)
2
Jelena Đorđević, Vesna Miltojević: Nova ekološka etika i kvalitet života, Zbornik radova "Rizik tehnoloških sistema i
životna sredina", Fakultet zaštite na radu, Niš, 1997, str. 270.

12
industrijsko društvo nije u stanju to da uradi, s obzirom da upravo funkcioniše na
nepostojanju tih granica. To, takođe, nisu u stanju da učine ni savremena društva, jer "
...postaviti te granice značilo bi vršiti funkcije vlasti u odnosu na industrijsko društvo. Za
to je potrebna takva nezavisna moć kakva nužno nedostaje državi koja za svoju stabilnost
i sposobnost funkcionisanja može da zahvali industrijskom društvu" 3, i tu je zatvoren
krug.

Naravno da osim ovih unutar političkih problema razvijenih zemalja postoje i

problemi nerazvijenih zemalja koji doprinose spoljnopolitičkoj zategnutosti među njima,
jer siromašne zemlje teže bržoj industrijalizaciji kako bi dostigle nivo razvijenijih
zemalja. Sve dok taj nivo ne dostignu neće moći da razumeju probleme zaštite čovekove
životne sredine, niti da prihvate novu ekološku etiku - ekocentrizam. Međutim"... ako
razvitak uskoro ne bude doveo do katastrofe, moglo bi se pokazati da ni dalja ekspanzija
novovekovne racionalnosti ovladavanja prirodom, a ni praksa u smislu proširenog
utilitarizma i humanitarizma odgovornosti ne omogućava rešavanje političkih problema.
Novu perspektivu u tom pogledu mogao bi otvoriti samo opšti preokret u osnovnom
ljudskom stavu prema prirodi i ovladavanju prirodom.

Ipak, takva promena sigurno ne bi kao promena "iznutra" ili iz spontane,

anarhične intersubjektivnosti mogla dovesti do svedruštvenih i političkih konsekvenci.
"Zelene" emocije i udruživanja u vidu inicijativa građana ne mogu same skrenuti
industrijsko društvo s njegovog dosadašnjeg puta. Do takvog preokreta trebalo bi da dođe
samo u naizmeničnom dejstvu između industrijskih, etičkih mikrostruktura i ekonomsko -
političkih makrostruktura."4

Budući da je prelaz s antroprocenrizma ka ekocentrizmu dugotrajan proces, to nas

očekuje velika borba za novu ekološku etiku, za nove vrednosti saglasne novom
shvatanju odnosa čoveka i društva prema prirodi u svim njegovim segmentima (s pozicija
animoetike, bioetike i geaetike). Nova ekološka etika je garant zaštite životne sredine.
3
Forshott, E.: Der Staat der Industriegesellschaft dargestellt am Beispiel der Bundesrepublik Deutschland,
München, 1971, str. 168.
4
Forshott, E.: Der Staat der Industriegesellschaft dargestellt am Beispiel der Bundesrepublik Deutschland , München,
1971, стр. 168.

13
 Međutim, za sada manje više organizovane aktivnosti na svim nivoima koje
sprovode vizionari i entuzijasti s namerom da pomognu izgrađivanju društva razvijene
ekološke etike i kulture, odnosno izgrađivanju ideala o kvalitetnoj, zdravoj i zaštićenoj
životnoj sredini, ne daju neke velike rezultate. Ali, broj njihovih pristalica raste, tim pre
što im i ekonomski efekti sagledani na duži rok, ekološko pravo, razvoj ekološke svesti i
ekološke kulture omogućavaju da borba za promenu etičkog odnosa prema prirodi, za
prihvatanje ekocentrizma polako postaje jedina alternative za zaštitu životne sredine, da
život usglase sa prirodom i, naravno, opstanak.

14
 5.ZAKLJUČAK

Tokom 19. pa i 20. veka čvrsto se verovalo da je tehnički napredak vrednost o

kojoj ne treba posebno raspravljati, niti ga kontrolisati, jer se njegov proces odvijao
saglasno važećem shvatanju o položaju i odnosu čoveka i društva prema prirodi
sadržanom u antropocentrizmu; čovek je u centru sveta i sve što je dobro za njega, dobro
je i za prirodu. Pogubnost ovakvog odnosa sve češće se ispoljava kao ekološka kriza, čije
razmere rastu, a vladajuća shvatanja ne mogu da ponude rešenje. Zato, javlja se nova
ekološka etika - ekocentrizam, etički suprotstavljena antropocentrizmu, koja u osnov
svega stavlja ekosistem i s kojom se čovek izjednačuje s drugim oblicima prirode, jedino
čime se izdiže je povećana odgovornost za očuvanje života uopšte, pa i ljudske vrste, ali i
nežive prirode. Etika zaštite životne sredine je proizašla iz činjenice da je samo čovek
obdaren visoko razvijenom svešću i mogućnošću da bude nosilac moralnih vrednosti.
Rešavanje ekološke krize u svetu, prouzrokovane spontanim razvojem prirodnog i
nedovoljno savesnim razvojem društvenog sistema, dovelo je do stvaranja u svetu
okolinski odgovornog tržišta, te je zaštita okoline danas u u zemljama tržišne privrede
sastavni deo uređenja tržišta t.j. država kroz tržište utiče na okolinu.
Zbog shvatanja da ekološka kriza dovodi u pitanje opstanak čovekove civilizacije,
samo rešenje krize se danas ne traži isključivo kroz zaštitu okoline nego i u merama
društveno - ekonomskog osiguranja uslova za razvoj budućih generacija. Ti uslovi se,
izmedu ostalog, osiguravaju i uvođenjem okolinske komponente u strateški menadžment
firmi. Sposobnost uključivanja okolinske komponente u strateški menadžment firmi je
ujedno sredstvo za razdvajanje dobrih i loših firmi u tim državama. Ovde se ne govori o
zaštiti okoline, ograničenju zagađvanja, nego o okolinskoj komponenti strateškog
menadžpreduzeća (zaštita okoline je mali, sastavni, deo strateškog menadžmenta).
Zbog uvođenja ove komponente u strateški menadžment firmi, privreda će dobiti
usmerenja u pogledu izbora predmeta proizvodnje, korištenja resursa, biće podstaknuta
da ekonomičnije koristi sve vrste resursa, kao i da prelazi sa korištenja jedne vrste
resursa, ka korištenju druge vrste. Zahvaljujući okolini, mnoge firme će ostati na tržištu,
proširiti svoju tržnu nišu, povećati svoj prihod. Zaštita ozonskog sloja je samo jedan od

15
primera gde većina međunarodnih ugovora (konvencije UN) ima program sprovođenja
ugovora i podrške u zaštiti životne okoline. Tako je za sprovođenje Montrealskog
protokola o zaštiti ozonskog sloja osnovan Multilateralni fond kroz koji razvijene zemlje
snose potpuno troškove isključenja supstanci koje ugrožavaju ozonski sloj u svetu.
U najširem smislu reči, održivi razvoj menadžmenta i naše civilizacije uopšte
podrazumeva ravnotežu između potrošnje raspoloživih resursa i sposobnosti društvenih
sistema da zadovolje potrebe sadašnjih i budućih generacija. To znači održavanje
kapaciteta Zemlje radi obezbeđenja kvalitetnog života ne samo svakom živom, nego
svakom još nerođenom njenom budućem stanovniku. Stoga održivi razvoj znači
održavanje uslova za kvalitetan razvoj i to ne samo kao materijalne pretpostavke
opstanka sadašnje nego i buduće generacije ljudi. U tom smislu, održivi razvoj donosi
novu optimističku viziju globalnog razvoja, odnosno razvoja za sve, stavljajući akcenat
na nove poslovne strategije preduzeća kao bazične jedinice ekonomskog i tehnološkog
razvoja, koje mora uvažavati sve rigoroznije ne samo ekonomske nego i ekološke
kriterijume.
Fenomeni i aktivnosti tipa globalnog zagrevanja naše planete,... su samo odraz
narušene ravnoteže u prirodi, čiji je deo i čovek, koji je počeo da neke ireversibilne
resurse iscrpljuje, a neke druge da prekomerno i neracionalno troši, a nije vekovima bitno
preispitao validnost i univerzalnost sistema vrednosti. Stvara se nova „bioetika“ nova
naučna disciplina, kojoj su ciljevi mudrost i nova znanja i etika prema prirodi, jer
budućnost čovečanstva danas zavisi od njegove mudrosti, novih znanja, novih etičkih
principa i novih etičkih ponašanja prema samoj prirodi. Stoga se i svi poduhvati i akcije
koji smanjuju šanse za preživljavanje čoveka i živog sveta smatraju amoralnim i moraju
biti sprečeni. Etika čoveka se ni danas ne može odvajati od biologije.
Dakle, za održivi razvoj, sem razvijene nauke i tehnologije, neophodne su i ostale
razvojne predpostavke: nov sistem ljudskih vrednosti, kultura, etika, moral, pravo...
Ako tehnologija zanemari ekološke efekte, ona postaje deo društvenih problema, a
ne faktor za njihovo razrešjenje.
Država, obrazovanje i kultura, udruženje građana, mediji, i drugi brojni akteri
tokova društvene reprodukcije moraju svako na svoj način doprineti intenziviranju
ekologizacije svesti. Taj proces mora biti komplementaran procesu koji se realizuje

16
pomoću mehanizma tržišne regulacije, u kojem takođe treba da budu ugrađeni ekološki
kriterijumi, o čemu je bilo reči ovde. Prema tome:
„Održivi razvoj je onaj koji nas trajno održava kao biološku vrstu i kao kulturna,
odnosno društvena bića“.

17
 6.LITERATURA
1. T. Frolov ''Socijalizam i globalni problemi civilizacije'', Komunist, Beograd,1985.
2. G. Brun '' Obrazovanje za opstanak, Zadužbina Andrejević'', Beograd, 2001‚.
3. A. Gorz '' Ekologija i politika, Prosveta'', Beograd, 1982.
4. M. Horkheimer i T. W. Adorno '' Dijalektika prosvetiteljstva'', Logos, Sarajevo,
1974.
5. H. Marcuse '' An Essay on Liberation'', Beacon Press,Boston 1969.
6. S.Branković O razlozima čovekovog sukoba sa prirodom, Ekologija i kriza,
Polja, Novi Sad, 1989.
7. M. Đukanović ''Ekološki izazov'', Elit, Beograd, 1991.
8. D. Ž. Marković ''Socijalna ekologija'', Zavod za udzbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 1991.
9. I. Cifić ''Socijalna ekologija'', Globus, 1989.
10. G. Mitić '' Ekologija i socioloija'', CMU, Beograd, 1987.
11. A. Niz , '' Ekonomika i životna sredina'', Ekonomika, Moskva, 1981.
12. N. Teymur, ''Environmental Discourse'', Question Press, London, 1982.
13. S. Andrijašević ''Uzroci i oblici zagađivanja glavnih elemenata prirodne
okoline'',Ekonomist, Zagreb, 1/78.
14. J. Goričar ''Mogućnosti Višeg kvaliteta života'', Pregled, 9 Sarajevo, 1984.
15. M. Mišković ''Ekološka kriza i ekološka svest omladine'', Viša škola za
obrazovanje vaspitača u Šabcu, Ekocentar, 1997.

18