Универзитет у Приштини

Медицински факултет

Тема: Увод у хистологију, ћелијска

мембрана и цитоскелет
Предавање за студенте прве године опште медицине

Предмет: хистологија и ембриологија

Наставна јединица бр. 1

05.10.-09.10.2020. године

Наставник: Проф. др Златибор Анђелковић

(email: zlatibor64@gmail.com)
 Uvod u histologiju

• Histologija (grč. histos - tkivo + logos - nauka) je biomedicinska grana koja proučava zdrava tkiva.
Dok anatomija izučava strukturne komponente organizma vidljive golim okom, histologija izučava
normalnu građu na mikroskopskom nivou, te se kolokvijalno može nazvati mikroskopska
anatomija ili mikroanatomija.

• Razvoj histologije počeo je krajem 16. veka, nakon pronalaska prvog mikroskopa. Od tada do
današnjih dana histologija se neprestano razvijala u skladu sa razvojem novih istraživačkih metoda i
sa usavršavanjem mikroskopa.
Uzimanje tkivnih uzoraka

• Kao materijal u histologiji koriste se uzorci uzeti sa

živog čoveka ili životinje (biopsija) ili sa leša
(nekropsija/autopsija). Uzeti materijal obrađuje se
specifičnim tehnikama i priprema se za
svetlosnomikroskopsku ili elektronomikroskopsku
analizu

• Pri uzimanju uzorka važno je da se izbegne oštećenje

tkiva
Uzimanje tkivnih uzoraka

Za uzimanje tkivnih/ćelijskih
uzoraka koriste se različite procedure
• Standardna procedura u pripremi tkivnog isečka za
analizu na svetlosnom mikroskopu obuhvata fiksaciju,
dehidrataciju, prosvetljavanje, kalupljenje, sečenje,
montiranje na predmetno staklo, deparafinisanje,
rehidrataciju i bojenje.

• Tkivni uzorci se stavljaju u odgovarajuće kalupe,

zalivaju se tečnim parafinom i hlade da bi parafin
očvrsnuo. Impregnacija parafinom i kalupljenje izvode
se sa ciljem da tkivo dobije adekvatnu čvrstinu kako bi
se moglo rezati.

• Rezanje ukalupljenih uzoraka vrši se na specijalnom

aparatu koji se zove mikrotom
 Uvod u histologiju

• Histološki preparati mogu biti u vidu klasičnih tkivnih isečaka ili u vidu razmaza.
U oba slučaja neophodno je da se uzeti materijal podvrgne odgovarajućem bojenju

• U histologiji se koriste različite tehnike bojenja – histološke, histohemijske,

Klasični suvi preparati imunohistohemijske i dr. Najčešće korišćena ili standardna tehnika se označava
kao HE bojenje jer podrazumeva upotrebu dve boje: hematoksilina (bazna boja) i
eozina (kisela boja).

• Hematoksilin boji kisele komponente tkiva - nukleinske kiseline (DNK, RNK) i

• Razmazi
• periferne krvi, punktata
koštane srži, vaginalni razmaz
ćelijske odeljke u kojima su koncentrisane nukleinske kiseline (jedro, ribozomi,
granulisani endoplazmin retikulum) nijansama tamnoplave ili ljubičaste boje. Za
strukture koje se boje hematoksilinom kažemo da su bazofilne. Eozin boji bazne
komponente ćelije i ekstracelularnog matriksa (mitohondrije, elemente citoskeleta,
proteine citosola, kolagena vlakna) nijansama crvene ili ružičaste boje. Za strukture
koje se boje eozinom kažemo da su acidofilne ili eozinofilne.
HE bojenje – preparat kože

Jedra ispoljavaju bazofiliju (boje

se ljubičasto hematoksilinom)

Kolagena vlakna ispoljavaju

acidofiliju (boje se crveno eozinom)
 Histohemijske (HH) metode bojenja
• Histohemijske metode se koriste za prikazivanje onih struktura
koje se na klasičnom HE bojenju teško ili nikako ne mogu
ocrtati

• Postoje različite HH metode, a izbor odgovarajuće HH metode

zavisi od toga koju tkivnu komponentu želimo istraživati
Bojenje srebrom je pogodno za
istraživanje neurona

• Najpoznatije histohemijske tehnike su PAS bojenje (boji

glikogen i strukture bogate ugljenim hidratima), bojenje solima
srebra (za produžetke nervnih ćelija i retikularna vlakna), Mej-
Grinvald Gimza (za bojenje ćelija krvi)

Mej-Grinvald Gimza bojenje

Imunohistohemijske (IHH) metode bojenja
• Imunohistohemijske metode baziraju se na osnovnom principu
imunologije, odnosno na činjenici da se odgovarajuće antitelo vezuje
isključivo za određeni ciljni antigen (najčešće protein).

• Pošto se neobeleženi antigeni i antitela ne mogu videti mikroskopom,

neophodno je njihove imunokomplekse vizuelizovati pomoću enzima ili
fluorescentnih boja, tako da se IHH tehnike dele na:

a) imunoenzimske

b) imunofluorescentne

• IHH metode se koriste u biomedicinskim istraživanjima i u patohistološkoj

dijagnostici. Preko njih se mogu detektovati brojni transmembranski
proteini/glikoproteini, receptori, elementi citoskeleta, enzimi, hormoni itd.
 Mikroskopi
• Mikroskopi su uređaji koji uvećavaju sićušne objekte i otkrivaju detalje nevidljive golim okom.

• Za osvetljavanje posmatranog objekta (tkivnog isečka) u mikroskopiji se koriste vidljiva svetlost ili snop elektrona, na
osnovu čega se mikroskopi dele na dva osnovne vrste - svetlosne i elektronske. Elektronski mikroskopi imaju znatno veću
rezoluciju i moć uvećanja od svetlosnih.

• Ljudsko oko može zapaziti dve tačke kao zasebne (odvojene) pod uslovom da su one udaljene jedna od druge makar 0,2
mm. Minimalno rastojanje na kome se dve bliske tačke još uvek mogu raspoznati kao odvojeni entiteti, pre nego što se sliju
u jednu tačku, označava se kao razdvojna moć ili rezolucija.

• Razdvojna moć kvalitetnih svetlosnih mikroskopa iznosi oko 0,2 µm, što znači da oni uvećavaju sliku objekta oko 1.000
puta. Razdvojna moć elektronskih mikroskopa iznosi oko 0,2 nm, što bi trebalo da znači da oni imaju 1000 puta veću moć
uvećanja od svetlosnih mikroskopa. Međutim, zbog problema sa kontrastom i pripremom preparata rezolucija za biološke
uzorke je znatno manja i iznosi oko 2 nm, što znači da efektivno uvećanje ovih mikroskopa za primenu u biomedicini
iznosi oko 100.000 puta (u tehnici je oko milion puta).
 Svetlosni
mikroskopi
• Postoje različite vrste svetlosnih i elektronskih mikroskopa. Od
svetlosnih mikroskopa u histologiji se najčešće koriste klasični, fazno-
kontrasni, invertni, polarizacioni, fluorescentni i konfokalni mikroskop.

Klasičan svetlosni mikroskop

Konfokalni mikroskop
 Elektronski mikroskopi (EM)

• Elektronski mikroskopi funkcionišu na sličnom principu

kao svetlosni, samo što umesto vidljive svetlosti i optičkih
sočiva koriste snop elektrona i elektronska sočiva
(elektromagnete).

• Pošto elektroni imaju znatno kraću talasnu dužinu od

Transmisioni EM - TEM Mitohondrija na TEM fotona (elementarnih čestica svetlosti), elektronski
mikroskopi postižu znatno veću rezoluciju od svetlosnih.

• Postoje dve vrste elektronskih mikroskopa: transmisioni

(TEM) i skenirajući (SEM, engl. Scanning).

• Slike na elektronskoj mikroskopiji su crno-bele.

Transmisioni elektronski mikroskopi daju
dvodimenzionalne, a skenirajući EM daju
trodimenzionalne slike posmatranih uzoraka

Skenirajući EM - SEM Ćelije krvi posmatrane na SEM

 Ćelija
• Ćelija je osnovna strukturna i funkcionalna jedinica svakog
živog organizma. Postoje dve vrste ćelija - prokariotske i
eukariotske. One se razlikuju u veličini i strukturi.

• Prokariotske ćelije imaju male dimenzije (1-5 µm) i ne

poseduju jedro i organele, izuzev ribozoma. Njihov genetski
materijal čini jedan molekul DNK koji je organizovan u vidu
prstena i nije izolovan od okolne citoplazme.

• Eukariotske ćelije imaju veće dimenzije i znatno složeniju

organizaciju - sadrže ćelijsku membranu, jedro, mnoštvo
organela, citoskelet, a često i inkluzije. Prokariotske ćelije su
bakterije i modrozelene alge, dok su svi ostali živi organizmi
(protozoe, gljivice, biljke, životinje i čovek) sazdani od
eukariotskih ćelija.
 Ćelija
• Ljudski organizam sadrži nekoliko triliona ćelija, odnosno oko 200
ćelijskih tipova koji se razlikuju po obliku, veličini, unutrašnjoj
organizaciji i funkciji.

Eritrociti Cilindrične epitelne ćelije

• Prema obliku ćelije mogu biti pljosnate (ćelije krvnih i limfnih
sudova), kockaste (ćelije štitaste žlezde), cilindrične (epitelne ćelije
creva, materice i jajovoda), poligonalne (ćelije jetre), okrugle (bele
ćelije krvi, jajna ćelija), vretenaste (glatke mišićne ćelije), zvezdaste
Ćelija glatkog mišića (nervne ćelije) itd.

• Pojedine ćelije imaju specifičan, samo njima svojstven oblik:

Jajna ćelija
eritrociti su diskoidne, spermatozoidi zmijolike ćelije, a receptorske
ćelije mrežnjače imaju oblik štapa ili čepa itd.
Zrela koštana ćelija

• Većina ćelija ima dimenzije 10-30 μm. Najmanje ćelije Ijudskog

tela imaju prečnik oko 5 μm i smeštene su u kori malog mozga.
Najveće ćelije - megakariociti, adipociti, osteoklasti i jajna ćelija
Nervna ćelija Spermatozoid imaju dijametar 120-200 μm. Ćelije skeletnog mišića mogu biti
duge i po nekoliko centimetara, dok su produžeci (aksoni) pojedinih
neurona dugi i do 1 m.
 Ćelijska membrana

• Ćelijska membrana (plazmalema) je metabolički

aktivna biološka opna koja razdvaja citoplazmu ćelije od
vanćelijskog sadržaja (ekstracelularnog matriksa).

• Debljina plazmaleme iznosi 7,5-10 nm. Ona se ne može

posmatrati na svetlosnoj mikroskopiji (SM), dok na
transmisionoj elektronskoj mikroskopiji (TEM) ima
troslojnu građu, što znači da se razlikuju dve
elektronolamne pruge razdvojene nešto širom
elektronosvetlom prugom.

• Ćelijska membrana izgrađena je uglavnom od lipida i

proteina koji su obično zastupljeni u odnosu 1:1,
odnosno čine po 45-50% volumena plazmaleme. Za
lipide i proteine plazmaleme vezana je manja količina
ugljenih hidrata, koji čine preostalih 4-8% sadržaja
plazmaleme
 Lipidi plazmaleme
• Glavne lipidne komponente ćelijske membrane su fosfolipidi i holesterol.

• Molekuli fosfolipida izgrađeni su od polarne (hidrofilne) glave i

nepolarnih (hidrofobnih) repova. Fosfolipidi se ređaju tako da formiraju
lipidni dvosloj. Hidrofilne glave fosfolipida nalaze se na unutrašnjoj
(citosolnoj) i spoljašnjoj (ekstracelularnoj) površini membrane

• Podela fosfolipida:
- glicerofosfolipidi
lecitin, kefalin, fosfatidilserin
- sfingofosfolipidi
sfingomijelin

• Holesterol čini približno trećinu lipidnog sadržaja ćelijske membrane.

Molekuli holesterola umetnuti su unutar hidrofobnog dela plazmaleme, pri
čemu i sami ispoljavaju hidrofobiju. Oni stabilizuju lipidni dvosloj
plazmaleme i ograničavaju kretanje okolnih fosfolipidnih molekula
 Lipidni splavovi (raftovi)

• Delovi plazmaleme u kojima su grupisani molekuli holesterola i sfingolipida zadebljali su i

zovu se lipidni splavovi ili raftovi (engl. raft - splav). U lipidnim raftovima koncentrisani
su proteini te se veruje da oni imaju ulogu u ćelijskoj signalizaciji.
 Proteini plazmaleme
• Proteini zauzimaju približno polovinu volumena
plazmaleme, mada njihov sadržaj varira i zavisi od stepena
metaboličke aktivnosti membrane.

• Prema poziciji u odnosu na lipidni dvosloj proteini

plazmaleme dele se na integralne i periferne proteine.

• Integralni proteini inkorporisani su u lipidni dvosloj

ćelijske membrane. Ukoliko se pružaju kroz čitavu
plazmalemu integralni proteini se zovu transmembranski
proteini. Neki transmembranski proteini prolaze kroz
plazmalemu samo jednom i zovu se jednoprolazni
proteini, a drugi prolaze više puta i zovu se višeprolazni
proteini.

• Periferni proteini nalaze se van lipidnog dvosloja, ali su

slabim elektrostatičkim silama vezani za hidrofilne glave
fosfolipida ili za integralne proteine plazmaleme. Oni su
najčešće raspoređeni na unutrašnjoj (citosolnoj) strani
Jednoprolazni Višeprolazni
plazmaleme.
protein protein
Proteini plazmaleme
• Na osnovu funkcije proteini plazmaleme
mogu se razvrstati u četiri grupe:
1) transportni proteini

2) receptori

3) enzimi

4) strukturni proteini.

• Neki od membranskih proteina mogu vršiti

veći broj funkcija.
 Kanalni proteini plazmaleme
Kanalni protein
• Transportni proteini su integralni proteini uključeni u prenos
supstanci kroz plazmalemu. Dele se na kanalne proteine i na
proteine nosače.

Citosol
• Kanalni proteini (proteinski kanali) organizovani su tako da
kroz plazmalemu formiraju uzane tunele (kanale) kroz koje
Protein nosač prolaze joni i voda. Dele se na jonske i vodene kanale.

• Jonski kanali služe za prolaz jona i hidrosolubilnih molekula

odgovarajuće veličine, oblika i naboja.
Citosol
• Podela jonskih kanala:

• voltažno-senzitivni

• ligand-senzitivni

• mehano-senzitivni
 Akvaporini

• Vodeni kanali ili akvaporini izgrađeni su od

višeprolaznih transmembranskih proteina akvaporina.

• Do sada je otkriveno 13 tipova akvaporina, označenih

arapskim brojevima od 0 do 12. Najbolje su istraženi
akvaporin-1, prisutan u membrani eritrocita, i
akvaporin-2, eksprimovan kod epitelnih ćelija sabirnih
tubula bubrega.

• Pojedini akvaporini propusni su isključivo za vodu, dok

drugi uz vodu propuštaju i glicerol, te se zovu
gliceroakvaporini. Kroz vodene kanale u jednoj sekundi
može proći i do 3 biliona molekula vode.
 Proteini nosači
• Proteini nosači su transmembranski proteini
plazmaleme koji poseduju vezujuća mesta za jone i
odgovarajuće molekule (aminokiseline, oligosaharide).

• Kada se transportovani molekuli vežu za protein nosač,

on doživljava privremenu konformacionu promenu
koja mu omogućava da vezane molekule oslobodi na
drugoj strani plazmaleme. Po oslobađanju
transportovanih molekula, protein nosač se vraća u
prvobitno stanje.
Kanalni protein Protein nosač

• Transport supstanci proteinima nosačima može biti

pasivan (niz koncentracioni gradijent) ili aktivan
(nasuprot koncentracionom gradijentu). Proteini nosači
uključeni u aktivni transport jona zovu se pumpe (npr.
Na+/K+-pumpa).
Receptori, enzimi i strukturni proteini

• Receptori su integralni proteini ili glikoproteini

plazmaleme koji poseduju mesto za vezivanje signalnih
molekula (liganda) i sposobnost prenošenja signala u
unutrašnjost ćelije.

• Enzimi su integralni proteini plazmaleme koji

ispoljavaju katalitičko dejstvo na odgovarajući supstrat
(npr. dipeptidaze i disaharidaze učestvuju u terminalnoj
digestiji proteina i ugljenih hidrata).

• Strukturni proteini plazmaleme učestvuju u

međućelijskim spojevima i u pričvršćivanju ćelije za
ekstracelularni matriks. Prisutni su u specijalizovanim
regionima ćelijske membrane. Najznačajniji među njima
su transmembranski proteini integrini, kadherini i
koneksini.
Ugljeni hidrati plazmaleme
• Ugljeni hidrati se nalaze isključivo na spoljašnjoj strani ćelijske
membrane.

• Uvek su vezani za lipide i integralne proteine formirajući

glikolipide, glikoproteine i proteoglikane.

• Visoka koncentracija ugljenih hidrata, vezanih za membranske

lipide i proteine, formira na spoljašnjoj površini plazmaleme
zaštitni omotač, nazvan glikokaliks.
Transport kroz ćelijsku membranu

• prosta (pasivna) difuzija

• olakšana difuzija

• aktivni transport

• vezikularni transport
a) endocitoza
b) egzocitoza
 Pasivna difuzija
• Pasivna difuzija je kretanje molekula i drugih čestica
zasnovano na postojanju razlike u njihovoj koncentraciji
(tzv. koncentracioni gradijent) između dve strane
plazmaleme.

• Molekuli difunduju kroz plazmalemu sa tendencijom da se

izjednače njihove koncentracije na ekstracelularnoj i
citosolnoj strani ćelijske membrane, odnosno kreću se iz
Transport kroz lipidni dvosloj sredine sa višom koncentracijom ka sredini u kojoj je
njihova koncentracija niža („niz“ koncentracioni gradijent).

• Na ovaj način transportuju se mali nepolarni molekuli (0₂,

C0₂ , N₂), mali polarni nenaelektrisani molekuli (voda,
etanol, glicerol) i naelektrisane čestice (joni).

• Nepolarni i polarni nenaelektrisani molekuli difunduju kroz

lipidni dvosloj, a joni kroz jonske kanale.

Transport kroz kanalne proteine

 Olakšana difuzija

• Olakšana difuzija predstavlja mehanizam transporta

supstanci kroz plazmalemu koji se ostvaruje uz pomoć
proteina nosača (proteini nosači olakšavaju difuziju).

• Ovim mehanizmom transportuju se veliki nenaelektrisani

molekuli kao što su glukoza i većina aminokiselina.

• Slično prostoj difuziji, transport supstanci olakšanom

difuzijom odvija se niz koncentracioni gradijent i ne
zahteva energiju, zbog čega se oba mehanizma difuzije
jednim imenom označavaju kao pasivni transport.
a)
Aktivni transport
• Aktivni transport podrazumeva prenos supstanci nasuprot
njihovom gradijentu koncentracije (transport “uzbrdo”).

• Za ovaj vid transporta neophodna je energija koja se

oslobađa razlaganjem ATP-a ili nekog drugog
visokoenergetskog fosfatnog jedinjenja.

• Transport se obavlja preko proteina nosača, poznatih pod

imenom pumpe. Najznačajnija među njima je natrijumsko-
kalijumska pumpa (Na+/K+-pumpa). Ona je prisutna u svim
ćelijama u telu i odgovorna je za održavanje razlike u
koncentraciji jona Na+ i K+ između intracelularne i
ekstracelularne sredine
 Vezikularni transport
• Vezikularnim transportom prenose se makromolekuli i krupne čestice koje ne mogu proći kroz
lipidni dvosloj plazmaleme niti se mogu transportovati uz pomoć njenih proteina.

• Ovaj oblik transporta praćen je formiranjem vezikula omotanih membranom. Membrana odvaja
transportovani materijal od citoplazminog matriksa.

• Prema smeru kretanja transportovanih supstanci vezikularni transport se deli na endocitozu i

egzocitozu.

• Endocitoza je proces kojim se tečnost i čvrste supstance unose u ćeliju. U zavisnosti od

konzistencije, veličine i načina ingestije vanćelijskog sadržaja, razlikuju se tri vida endocitoze:
• a) pinocitoza
• b) endocitoza posredovana receptorima (klatrin-zavisna endocitoza)
• c) fagocitoza.
• Pinocitoza je oblik endocitoze kojim ćelija zahvata malu količinu
ekstracelularne tečnosti sa supstancama rastvorenim u njoj (ćelija
“pije”). Pinocitoza
• Pinocitoza počinje invaginacijom (ugibanjem) plazmaleme i
formiranjem jamica na ćelijskoj površini. Jamice se zovu kaveole

• Krajevi jamice primiču se jedan drugom sve dok se ne spoje i obrazuju

pinocitoznu vezikulu.

• Unutar ćelije se pinocitozna vezikula fuzioniše sa endozomima i

lizozomima čiji enzimi razgrađuju internalizovane supstance.

• Kod polarizovanih ćelija preko pinocitoznih vezikula moguć je

transport supstanci sa jedne na drugu stranu ćelije bez učešća lizozoma
i razgradnje sadržaja. Ovaj vid transporta zove se transcitoza.
 Klatrin-zavisna endocitoza
• Endocitoza posredovana receptorima ili klatrin-zavisna endocitoza je transportni mehanizam koji omogućava
selektivno unošenje specifičnih supstanci iz ECM-a posredstvom receptora sa ćelijske membrane.

• Na ovaj način u ćeliju se unose hormoni, faktori rasta, lipoproteini vrlo niske gustine (engl. very low density
lipoproteins -VLDL), transferin ili toksini.

• Pomenute supstance zovu se ligandi i one imaju visok afinitet ka odgovarajućim površinskim receptorima,
nazvanim kargo receptori, ispod kojih se koncentriše protein klatrin
 Klatrin-zavisna endocitoza
• Molekuli klatrina polimerizuju i oko kargo
receptora formiraju omotač u vidu rešetke.
Klatrinska rešetka razvija silu koja povlači
obloženi deo plazmaleme.

• Tako nastaju obložene jamice, a njihovim

pupljenjem formiraju se obložene ili klatrinske
vezikule koje gube kontakt sa plazmalemom

• Nakon odvajanja od plazmaleme obložene

vezikule “tonu” u citoplazmu gubeći klatrinski
omotač

• Tako ogoljene vezikule stapaju se međusobno i

sa endozomima čiji enzimi razgrađuju ligande.
 Fagocitoza
Pseudopodija
• Fagocitoza je proces kojim se u ćeliju unose i u njoj razgrađuju krupnije čestice
kao što su bakterije, protozoe, gljivice, sopstvene oštećene i izumrle ćelije ili
njihovi fragmenti (ćelija “jede”).

• Izraženu sposobnost fagocitoze imaju makrofagi i neutrofilni granulociti. Ove

ćelije označavaju se imenom fagociti.

• Fagocitoza je selektivan proces jer zahteva prisustvo odgovarajućih receptora

na površini fagocita.

• Ingestija se može pojačati opsonizacijom strane čestice, tj. njenim oblaganjem

antitelima i komponentama komplementa.

• Nakon vezivanja receptora za stranu česticu fagocit pruža ćelijske produžetke -

pseudopodije kojima obuhvata česticu i uvlači je u citoplazmu.

• Fagocitne vezikule se zovu fagozomi.

• Stapanjem fagozoma sa primarnim lizozomima nastaju sekundarni lizozomi

(fagolizozomi) u kojima se vrši destrukcija fagocitovanog materijala.
 Autofagocitoza
• Autofagocitoza je proces kojim se razgrađuju sopstvene istrošene ili oštećene organele.

• Organele se obavijaju membranom endoplazminog retikuluma, pri čemu se formiraju autofagozomi.

• Stapanjem autofagozoma i
primarnih lizozoma nastaju
autofagolizozomi u kojima
se razlažu istrošene organele.
 Egzocitoza
• Egzocitoza je proces kojim se iz ćelije oslobađaju
nedifuzibilne supstance - enzimi, hormoni,
neurotransmiteri, proteini ECM-a itd.

• Sekretni produkti ćelije pakuju se u Goldži aparatu u

sekretne vezikule ili granule obavijene membranom.

• Sekretne vezikule kreću se od Goldži aparata ka periferiji

ćelije. One se stapaju sa plazmalemom prazneći svoj
sadržaj u ECM, pri čemu se njihova membrana ugrađuje u
plazmalemu.
• Citoskelet čini trodimenzionalna mreža proteinskih
filamenata i cevčica koje pružaju potporu ćeliji,
Citoskelet
determinišu njen oblik i položaj organela u citoplazmi.

• Komponente citoskeleta su:

• aktinski filamenti (mikrofilamenti)

• mikrotubuli

• intermedijalni filamenti
Aktinski filamenti • Mikrofilamenti su proteinske niti varijabilne dužine i
ujednačenog prečnika (oko 6 nm). Izgrađeni su od proteina
aktina, zbog čega se zovu još i aktinski filamenti.
Polimerizacija

Depolimerizacija • Mikrofilamenti nastaju polimerizacijom globularnih

subjedinica G-aktina. Monomeri G-aktina nižu se poput
bisera na ogrlici, gradeći dva niza koji se omotavaju jedan
oko drugog u obliku spirale. Polimer formiran na ovaj način
označava se kao F-aktin ili aktinski filament
(mikrofilament).

• Na aktinskom filamentu razlikuju se brzorastući

pozitivan (+) pol i spororastući negativan (-) pol.
 Aktinski filamenti

• Posredstvom mikrofilamenata ćelija ostvaruje brojne aktivnosti koje se zasnivaju na interakciji aktinskih
filamenata sa aktin-vezujućim proteinima.

• Najpoznatiji protein iz grupe aktin-vezujućih proteina je miozin, a pored njega značajni su još i tropomiozin, α-
aktinin, fimbrin, vilin, spektrin, filamin, talin, gelsolin i dr.
 Intermedijarni filamenti (IF)

• Intermedijalnim filamentima pripada grupa proteinskih niti sličnih

ultrastrukturnih svojstava, a različitog biohemijskog sastava. Dijametar
intermedijarnih filamenata kreće se u rasponu 8-10 nm, što znači da su IF deblji
od mikrofilamenata, a tanji od mikrotubula (otkuda i naziv).

• IF su najstabilnija komponenta citoskeleta jer ne podležu stalnoj polimerizaciji i

depolimerizaciji. Njihova osnovna uloga ogleda se u pružanju potpore i u zaštiti
ćelije od istezanja.

• Primenom imunohistohemijskih metoda identifikovano je pet klasa

intermedijalnih filamenata: keratinski, dezminski, vimentinski, neurofilamenti i
glijalni filamenti.
 Keratinski filamenti

• Keratinski filamenti prisutni su isključivo u epitelnim

ćelijama.

• Naročito su prominentni u keratinocitima epiderma gde

formiraju snopove te se zovu još i tonofilamenti.

• Sačinjeni su od proteina keratina.

• Do sada je identifikovano preko 20 vrsta keratina

• Posredstvom keratinskih filamenata održava se oblik epitelnih

ćelija i ojačava njihova veza sa susednim ćelijama i bazalnom
laminom.
 Intermedijarni filamenti

• Dezminski filamenti izgrađeni su od proteina dezmina. Prisutni su u mišićnim ćelijama.

• Vimentinski filamenti izgrađeni su od proteina vimentina. Zastupljeni su u ćelijama mezenhimskog

porekla (fibroblasti, hondrociti, leukociti, endotelne ćelije), kao i u embrionalnim i nediferentovanim
ćelijama.

• Neurofilamenti čine skelet nervnih ćelija. Izgrađeni su od 3 polipeptidna molekula različitog sastava
i molekularne mase.

• Glijalni filamenti sačinjeni su od glijalnog fibrilarnog kiselog proteina (engl. glial fibrillary acidic
protein - GFAP). Sadržani su u glija ćelijama CNS-a (astrociti, oligodendrociti i mikroglije).
• Mikrotubuli su prave polarizovane cevčice prečnika 25 nm Mikrotubuli
• Prisutni su u svim ćelijama izuzev eritrocita.

• Njihov zid izgrađen je od proteina tubulina. Molekul tubulina je dimer sačinjen

od dve loptaste subjedinice, α- i β-tubulina.
+ pol

• Polimerizacijom tubulina nastaju gusto zbijeni, spiralno orijentisani nizovi -

protofilamenti.

• Zid mikrotubula sačinjen je od 13 protofilamenata.

• Na mikrotubulima se razlikuju negativan (-) i pozitivan (+) pol. Negativan pol

nalazi se u blizini centriola, dok je pozitivan pol na suprotnoj strani

• Molekuli tubulina dodaju se na pozitivnom polu, a uklanjaju se sa negati- vnog

pola, tako da se između mikrotubula i solubilnih molekula tubulina unutar
citosola uspostavlja dinamička ravnoteža. - pol
Mikrotubuli, kinocilije i centriol

• Mikrotubuli mogu postojati kao pojedinačne cevčice, ali

se mogu delom svog zida stapati i formirati dublete i
triplete

Treplja

• Dubleti mikrotubula se nalaze u trepljama (kinocilijama),

a tripleti mikrotubula formiraju zid centriola

Centrioli
 Proteini udruženi sa mikrotubulima

• Za zid mikrotubula vezuju se različiti proteini od kojih neki

stabilizujuzuju strukturu njihovog zida, a drugi učestvuju u kretanju
organela, vezikula i makromolekula duž mikrotubula.

• Ovi proteini označavaju se kao proteini udruženi sa mikrotubulima

(engl. microtubule-associated proteins – MAP)

• Najznačajniji proteini iz ove grupe su kinezini i dineini - motorni

proteini koji poseduju ATP-aznu aktivnost. Oni su jednim krajem vezani
za membranske. organele i vezikule, a drugim krajem ostvaruju ciklične
in-terakcije sa mikrotubulima

• Uz pomoć dineina i kinezina duž mikrotubula se transportuju

mitohondrije prema intracelularnim metaboličkim žarištima, sekretne
vezikule od Goldži aparata ka ćelijskoj membrani, sinaptičke vezikule
prema nervnim terminalima itd.
 Uloge mikrotubula
• Mikrotubuli imaju brojne uloge koje su u tesnoj
vezi sa njihovom intracelularnom distribucijom:

a) održavaju oblik ćelije

b) obezbeđuju intracelularni transport i pozicioniranje

membranskih organela, sekretnih granula i
sinaptičkih vezikula

c) omogućavaju zamahivanje kinocilija

d) učestvuju u formiranju deobnog vretena u toku

ćelijske deobe.