NOVICA PETKOVIĆ: VASKO POPA

Kora, Nepočin–polje, Sporedno nebo i Uspravna zemlja

Poezija Vaska Pope, slično poeziji Momčila Nastasijevića, dugo vremena je opisivana kao
hermetična, izuzetno moderna, ali neodgonetljiva, neprevodiva na neposredno i racionalno
čitaočevo životno i jezičko iskustvo. Danas se, međutim, može prodreti u teške i zamršene slike
Popine poezije, iako to odgonetanje zahteva dug i iscrpan rad.

Novina Popine poezije je u novini njegovih pesničkih slika. Naravno, na proučavaocu je da

utvrdi kakve su to pesničke slike po svom poreklu i prirodi i koji vid novog pesničkog obaveštenja
donose. Moderni pesnici su često usled nerazumevanja sami objašnjavali svoju poetiku i poeziju.
Čini se da nema poznatijeg primera od Sumatre Miloša Crnjanskog, i objašnjenja pesme
objavljenog u SKG, medjutim, Vasko Popa spada u red onih pesnika koji i kada su govorili o
svojoj poeziji nisu izlazili iz same poezije niti su se služili teorijskim jezikom već su i dalje koristili
pesničke slike.

Popa je objavio nekoliko zbirki pesama: Kora, 1953, Nepočin–polje, 1956, Sporedno nebo, 1968,
Uspravna zemlja, 1972, Vučja so, 1975, godine 1975. objaviće i Živo meso, Kuća na sred druma i
Rez. Popa je objavio i tri antologije narodnog stvaralaštva: Od zlata jabuka, Urnebesnik i Ponoćno
sunce.

 O PESNIKU: U berlinskom predavanju koje je održano krajem 1966. Popa je naznačio neke
od osnovnih postulata njegove poetike koji mogu pomoći u razumevanju njegove poezije u
celini. U tom predavanju Popa pesnika naziva čuvarem jezičkog izvora. Pesnik je
čuvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze žive reči. Te reči u pesniku predane ili
prenoće, a potom se vraćaju svom izvoru. Pesnik im jedino može ponuditi svoje bdenje i
ćutanje.

 O PESMI: Popa kaze da je to zatvoreno kolo od reči, reči igraju u kolu oko izvora sa kog
su potekle. Međutim, reči su okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. Dakle,
reči u Popinoj poeziji ne služe za obično označavanje, upućivanje na vanjezičku stvarnost,
one upućuju same na sebe. Ovo uputstvo je donekle očekivano jer na jezik kao književni
medijum upućuju svi moderni pesnici. Novina Popine pesničke slike je dakle u jeziku.
Zapravo Popa nas vraća našem jezičkom izvoru aktivirajući naše jezičko pamćenje.

 HENDIJADIS: Kao oznaka za Popin pesnički svet često se sreće polusloženica, zapravo
hendijadis  postojan spoj od dvojedne reči u istoj funkciji: nepočin-polje. Prirodno
je zapitati se šta znači nepočin-polje? Odgovor ćemo naći u zagonetki koju je Popa uneo u
zbornik narodnih umotvorina. Zagonetka glasi „Mrtvi živog nosi preko nepočim-polja”. U
zagonetki je opisan brod ili barka, čovek i more, nemirna pučina. Dakle, nepočin-polje je
nemirna pučina.

1
 ZAGONETKA, SIMFORA: pesničke slike gradi po ugledu na narodnu tradiciju i folkor.
U većini slučajeva gotovu sliku sažima, eliptira, preinačuje. Razlika izmedju zagonetke
i Popine pesničke slike je u tome što zagonetka u pitanju sadrži odgovor koji moramo
prepoznati u slici (npr. Pružih zlatnu žicu preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku), a
Popina pesnička slika ne vodi od pitanja ka odgovoru već nas vraća na pitanje, na samu
sliku koja je najčešće simforična (npr. pesma ''U osmehu'': ''Plavooke daljine savile se u
klupče'').

 FRAZEOLOGIZAM: vrlo često koristi eliptiran i preoblikovan frazeologizam.

Frazeologizam je prepoznatljiv jezički obrazac i često ga kod Pope srećemo u autentičnom
obliku npr. u zbirci ''Nepočin polje'', ciklusu ''Igre'', pesmi ''Lovca'' imamo - ući na jedno
izaći na drugo uvo ili u pesmi ''Izmedju igara'' igra se sa svojom glavom. Međutim, u zbirci
''Kora'', ciklusu ''Poznanstva'', pesmi ''Odjekivanje'', srećemo zbunjujući stih u kome lirski
subjekat kaže kad soba zareži na njega ''uvučem se u svoju kožu''. Ako znamo da
frazeologizam '' izaći iz svoje kože'' znači izgubiti prisebnost, onda nam je jasno da Popina
pesnička slika sugeriše povratak sebi, svom miru i prisebnosti.

K O R A ( 1 9 5 3 ):

Kada se 1953. pojavila (naziv zbirke je skraćenica za sintagmu Zemljina kora) sa svojih 60
pesama, šokirala je javnost. Osnovna obelezja stare lirike kao što su subjektivnost, lična
osećanja i emocionalnost ne nalaze svoje mesto u većini Popinih pesama. Predmeti iz čovekove
okoline opisani su hladno i precizno. Međutim, ispod te emotivne uzdržanosti i objektivnosti, a
kroz metaforizaciju jezičkog izraza, oseća se nelagoda i strah. Ono što donosi pesnički svet
Popine Kore jeste iskustvo savremenog gradskog čoveka. Pre Vaska Pope tako uznemirujuću
viziju grada–levijantana koji proždire svoje stanovnike srešćemo u zbirci Momčila Nastasijevića
''Sedam lirskih krugova'', u petom krugu ''Reči u kamenu''. Podeljena je na 4 obimom
nejednaka ciklusa: Zbirka je zamišljena kao celina od 5 ciklusa, ali je peti ciklus, Uspravna
zemlja objavljen 1972. kao zasebna zbirka od 35 pesama. Prema Popinoj zamisli amblem šape
zveri koji stoji na početku zbirke uradio je slikar i ilustrator knjiga Dušan Ristić.

1. Opsednuta vedrina (6 pesama),

2. Predeli (9 pesama),
3. Spisak (15 pesama) i
4. Daleko u nama (30 pesama ).

1. OPSEDNUTE VEDRINE: osnovna tema prvog ciklusa pesama, kao što to naslov nagoveštava,
je ugroženost čoveka i svih ljudskih kvaliteta  slika egzistentnog prostora koji nije
nimalo gostoprimljiv, već nastanjen bićima i situacijama koje prete i ugrožavaju čoveka.
Lirski subjekat život doživljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili nečim što
ugrožava mir ili spokojstvo.

2
Ciklus Opsednute vedrine je poezija opsadnog stanja koja postepeno uobličava teme bedema,
kore, tvrdjave u kojoj nema mira ni počinka. U toj borbi neprestanoj daje se i poslednja kap
života proždrljivim zidovima.

 Poznanstvo  upoznaje lirskog subjekta, a tako i čitaoca, sa prostorom koji preti. To je

zver sa sedmokrakim jezikom, sa razjapljenim čeljustima i psećom glavom čiji zubi
zlokobno škrguću.
 Gvozdena jabuka  donosi sliku grotesknog čuda od ploda, ona je natprirodna i
destruktivna (pogađa teme, utrobu i mozak). U pokušaju da je uništi ili se bar odupre
jednom takvom zastrašujućem plodu vremena čovek postaje autodestruktivan:
vilice je oglodao, usne je obrstio i mozak je rastočio. Gvozdena jabuka  savremeni
grad. Nije li sinonim za jedan od najvećih gradova sveta ''velika jabuka'', grad koji ne
spava i u kome se ne spava?
 Odjekivanje  opisuje ljudski strah od samoće i praznine. Praznina je personifikovana
kao zver koja reži i urla, laje i zavija, kao prazna soba koja postaje kosmički prostor u
malom. Urbanom čoveku je teško da sačuva stanje prisebnosti, da se uvuče u svoju
kožu zato se i sam u urlik pretvara i odjekuje.

2. PREDELI: u ovom ciklusu Popa je opisao predmete kojima je odredjena naša

svakodnevica. To su naizgled banalni i nepoetični predmeti: pepeljara, sto, čiviluk,
zid ili predmeti–vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Popa je antropomorfizirao svet
malih objekata zato njegova drvca čeznu, a pepeo njišti. On se stavlja u položaj sićušnih
stvari i posmatra iz njihove perspektive svet koji ih okružuje, s druge strane, fiksirajući
predmete odjednom ih, kao u snu, ugleda razbijene i dekomponovane i spoznaje njihov
agresivni smisao.

Naslovi pesama dati su u predloško–padežnim konstrukcijama, tako je u pesmi U pepeljari

gašenje cigarete u pepeljari doživljeno je kao gašenje sunca. Sve asocira na smrt: mrtvi trupci
čikova, obezglavljena drvca, a ogromna čovečija ruka vreba na vidiku. Atmosfera straha i životne
ugroženosti izbija i iz pesme Na čiviluku. Predmeti obešeni na čiviluku sugerišu čovekovu
odsutnost: vratove su prerezali okovratnici, zadnje misli se legu u šeširu, a zelena strava niče u
naborima kaputa. Možda niko kao Popa nije tako poetično opisao apstraktnu kategoriju
zaborava u pesmi U zaboravu. Zaborav je opredmećen kao ravnica po kojoj se razlivaju i gube
dogadjaji, po kojoj se rasipaju reči i koja izravnjava lica. Po njoj blude beskućni pogledi
prepoznajući samo ponegde po neki cvet od magle.

3. SPISAK: objedinjuje pesme slične po tematici. Opevani su predmeti, bilje i životinje u

čijoj sudbini prepoznajemo sudbinu čoveka, njegove tegobe i strast u svetu u
kome nesporazumi i večiti antagonizam rađaju ugrožene.

 Patka  uvodna pesma ciklusa. Izdvojena iz prirodnog ambijenta, u prašini, ona asocira na
Bodlerovog glasovitog ''Albatrosa''. Umesto vode, glatke kao ogledalo, u kojoj se smeju ribe
javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi života. Patka je stvorena da pliva, ogledalo da ore,

3
 umesto toga ona se tromo i nevešto vuče po prašini. Tako opisana patka je u isti mah
tragična i smešna. Obesmišljen je prostor oko nje kao i njeno trajanje u njemu jer Trska
koja misli i onako će je stići („trska koja misli” – Paskalova aluzija na čoveka). Patkino
geganje po prašini je njen hod po mukama ka neizbežnoj smrti.
 Konj  koristi se Pikasovim slikarskim postupkom koji pretače u reči pesme: Obično osam
nogu ima. Sasvim je jasno da je to slika konja u trku, kasu. Naredni stihovi govore o
konju koji se nalazi u istoj životnoj situaciji kao patka – izmešten je iz svog prirodnog
stanja. On vuče teret nateran čovekovom agresijom: Izmedju vilica čovek mu se nastanio.
Jednom je pokušao da se pobuni ali je gubicu raskrvario. Pobuna rađa traumu i otuda se u
njegovim pitomim očima tuga nastanila. Drum kraja nema – situacija je bezizlazna a put
je sizifovski.
 Kesten  narušeno prirodno stanje: kesten je antropomorfiziran: ima prste, živi od
pustolovina i divnih uspomena. Deli čovekovu sudbinu u gradu iako ga je čovek utamničio u
more asfalta i betona. Njegovo lišće su zelene novčanice koje propija ulica, zapravo, beton
lišava drvo njegovih zelenih, životnih sokova. Jedino koren kestena, budući nesputan, uživa
u noćnim avanturama zbog kojih i sam kesten sanja da je ponovo u svom prirodnom
ambijentu – šumi. Nažalost, jutro donosi otrežnjenje, drvored je njegova sudbina.

4. DALEKO U NAMA: objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleženih samo brojevima. Sve
pesme iz ovog ciklusa stoje u delimičnoj suprotnosti sa pesmama iz prethodna tri ciklusa .
Dok je u prethodnim pesmama Popa oživljavao predmete oneobičavajući stvari, bilje i
životinje, ovde je okupio ljubavne pesme. Zapravo ceo ciklus objedinjuje dve
suprotnosti: ljubavnu radost i zloslutne nagoveštaje ratnog okruženja.

U prvom izdanju ''Kore'' iz 1953. ovaj ciklus je stajao na početku zbirke i stoga sadrži najstarije
Popine pesme. U atmosferi u kojoj su kuće izvrnule gorke dzepove soba (11. pesma) lirski
subjekat se pita da li će moći voljenoj ženi na ovom nepočin-polju da podigne šator od svojih
dlanova. Sve je oneobičeno u svetu koji je pokazao svoje ružno lice, zato Popa može da kaže da
je vazduh neprohodan, da zvezde u olucima trule, a da nebom zubate oči lete (avioni).

Svakako najpoznatija pesma ovoga ciklusa jeste pesma pod brojem 14  Očiju tvojih da nije.
Pesma ima strogu kompoziciju: 4 tercine građene kontrastom i gradacijom sa epiforskim
ponavljanjem ne bi nikad. U I tercini lirski subjekat dragine oči po analogiji (boja i dubina)
izjednačava sa nebom u njihovom slepom stanu. U II tercini njen smeh razbija zatvorenost zidova
njihovog stana. U III tercini slavuji postaju metafora za njen glas koji donosu život (vrbe) u njihov
stan. U IV tercini sunce se javlja kao simbol toplote i života a izjednačeno je sa njenim rukama.

KORA je Popina simbolička struktura koja u sebe zatvara određeni svet. Ona štiti i krije taj
svet od spoljašnjeg rasula. Zaviriti ispod kore znači dopreti do suštine, do onog što čini skriveni
smisao predmeta, a to znači dotaći i odgonetnuti primarnu suštinu predmeta koja se uzima za
polazište pevanja. Za Koru je Zoran Mišić rekao da je u celini jedno nepočin–polje gde se vodi
borba neprestana da bude što biti ne može. Kasnije će Popa ovu polusloženicu staviti u naslov
njegove zbirke koja će izaći 1956.

4
 NEPOČIN–POLJE (1956)

U kritici ''nepočin–polje'' biće redovno navođeno kao oznaka za Popin pesnički svet. Prirodno je
zapitati se šta je ''nepočin–polje''? Reč je o vrsti hendijadisa  postojanog spoja od dvojedne
reči u istoj funkciji. Pri tome je reč polje ''obična'' i može samostalno da stoji, a nepočin
''neobična'' i nema samostalno značenje. Nešto slično nalazimo u narodnim pesmama kad se kaze
da je došla ''kita i svatovi'' u značenju ''kićeni svatovi''. Dakle, odgonetku ''nepočin – polja'' treba
traziti u narodnoj književnosti.

Zanimanje Vaska Pope za našu narodnu književnost i tradiciju očigledno je ako znamo da je Popa
izdao tri zbirke narodnog stvaralaštva: ''Od zlata jabuka'', ''Urnebesnik'' i ''Ponoćno sunce''.
Pri tome Popa je svoje pesničke slike oneobičavao gradeći ih po ugledu na frazeologizme,
paremije (poslovice) i zagonetke. Tako u jednoj od Popinih antologija pronalazimo zagonetku:
''Mrtvi živog nosi preko nepočin–polja''. Reč je o barki, čoveku i moru. Dakle, ''nepočin–polje'' je
more, nemirna pučina. Ovo je redak primer kada Popa uzima gotovu sliku iz zagonetke.

Zbirka je podeljena na 4 ciklusa:

1. Igre (13 pesama),
2. Kost kosti (7 pesama),
3. Vrati mi moje krpice (uvodna + 13 pesama) i
4. Belutak (7 pesama).

Na početku zbirke: amblem Uroborusa, zmija koja se posuvraćuje u samu sebe, lice sa zmijom.
Amblem je prema Popinoj zamisli uradio slikar i ilustrator Dušan Ristić. Za moto zbirke Popa je
odabrao stihove iz ''Kore'', zapravo iz ciklusa ''Daleko u nama'': Da li ću moći na ovom Nepočin –
polju da ti podignem šator od svojih dlanova.

1. IGRE  prva pesma posvećena Zoranu Mišiću: Pre igre. Pesnik daje uputstvo za nekakvu još
čudniju igru koja će potom uslediti. Da bi igrali neophodno je zagledati se u sebe
samog, pasti na dno svog ponora i ko se ne razbije ima pravo da igra. Za ovu neobičnu
igru očigledno je neophodno znati samog sebe, proceniti sopstvenu snagu, vrednost, uveriti
se da nema kukavičijih jaja u sebi.

Prvi ciklus pesama  brižljivo izrađena zatvorena kompozicija. Prva pesma ciklusa se zove
Pre igre, a poslednja Posle igre, pri tome se unutar ciklusa, posle 5 pesama (ako se izuzme
uvodna) pojavljuje pesma Između igara, nakon koje sledi još 5 pesama (ako se izuzme
poslednja). Sve tri pesme ispisane su kurzivom. Naslovi pesama su vrlo neobični, svi u
genitivu jednine: Igre, Klina, Lovca i sl. što sugeriše odsustvo lirskog subjekta ili bar l.s. kakvog
smo do tada navikli da srećemo u poeziji. Podsećaju na dečije bezazlene igre: Žmure, Jure,
Trule kobile i sl. Naslovi i sadržaj pesama su u apsurdnom raskoraku, tako da možemo
govoriti o momentu izneverenog očekivanja. To su igre ljudskim telom  delovi ljudskog tela
su ono što igra i čime se igra, kao da su delovi tela osamostaljeni, otuđeni od jedinstva .

5
 Klina  jedan je klin–žrtva, drugi su klešta i majstori (oni koji muče i tlače). U prevrtljivom
svetu ničiji položaj nije stalan i siguran, jer ako klešta ne izvade klin iz poda, onda majstori
kažu ne valjaju klešta i razvale im vilice. Igra Klina je krajnje dehumanizovana igra u
kojoj se stalno vrše raspodele i preraspodele uloga, igra se tako večito nastavlja i
ponavlja.
 Svadbe  još neobičnija igra koja se, kako je to napomenuto u zagradi na kraju pesme, retko
igra. Igra svadbe je svojevrsno venčanje sa svojom svučenom, jednom izgubljenom,
a posle iskušenja ponovo zarađenom kožom. Uvući se ponovo u svoju kožu je pesnička
slika sa frazeološkom osnovom, a znači ponovo pronaći sopstveni mir.
 Poslednja pesma ciklusa ''Posle igre'' apsurd je doveden do vrhunca. Raniju destruktivnost u
kojoj ''jedni odgrizu ruku ili nogu ili bilo šta'' (pesma Jurke), sad će zameniti
autodestruktivnost: nema trbuha, nema čela, nema ni srca, ni krila nakon čega sledi
jedno pomirljivo i rezignirano šta da ti pričam.

2. KOST KOSTI  prepoznajemo retku, ali upečatljivu stilsku figuru poliptoton. Kost kosti
znači kost, ali i sama suština kosti, nešto više od same kosti. U ovom ciklusu imamo
lirski subjekat – kosti koje i dalje nastavljaju apsurdnu i samodestruktivnu igru započetu
u prvom ciklusu.

 Na početku kosti konstatuju, budući antropomorfizirane, da im je sad lako: spasle smo se

mesa. Dok je prethodni ciklus u igri donosio kakva–takva pravila, ovde se ne zna ni ko je
gde ni ko je ko (Na kraju).

3. VRATI MI MOJE KRPICE  uslovno ciklus ljubavnih pesama. Dok je u ''Kori'', u ciklusu
''Daleko u nama'' kroz ratnu strahotu lirski subjekat uspeva da voljenoj ženi ispeva najlepše
stihove ljubavi, ovde je potencijalna draga oslovljena u srednjem rodu kao čudo. Pri
tome celim ciklusom dominira izrazito polemičan ton negovešten imperativom već u samom
naslovu ciklusa, a upliv narodne tradicije prepoznajemo u upotrebi modifikovane forme
kletve npr. Ne povratilo se (12. pesma) ili Oluja ti postelja (10. pesma).

Lajt–motiv celog ciklusa su krpice: nešto što lirski subjekat smatra neotuđivo svojim, jer one
su od čistog sna, od svilenog osmeha, od tačkaste nade. Očigledno sama esencija njegovog bića
koja je ugrožena u ovom otudjenom svetu. Osećanje ugroženosti i otuđenosti više ni ljubav
ne može da anulira, jer on njegovom ''čudu'' i ''lepotici'' preti, naređuje, kune.

4. BELUTAK  ''junak'' iz prethodne zbirke, odn. ciklusa ''Spisak''. Ta pesma, posvećena

kompozitoru Dušanu Radiću, stoji na početku ovog ciklusa. Belutak nije običan kamen već
kamen savršenog oblika i bele boje. Antropomorfiziran ima srce, u srcu zmiju koja
guta vidik kao jaje. Belutak se zaljubio u oblu plavooku, u nebeski svod, u beskraj. Kao i
Isidori Sekulić i belutku je dosadio ''savršeni krug'', tesno mu je u sebi, u rođenom telu iz
kog hoće da iskoči. Belutak je metafora za čovečiji trup, pa tako i za samog čoveka. To
je isti onaj čovek–belutak koji u ''Opsednutim vedrinama'' hoće da iskoči iz svoje kože i
onaj koji želi ''oblu plavooku'' vedrinu nesputanu i slobodnu.

6
 S P O R E D N O N E B O (1 9 6 8)

Ivan V. Lalić je nazvao ''kosmičkim glumištem'', najcelovitijom i najcelovitije zamišljenom knjigom

pesama u srpskoj književnosti. Knjiga je podeljena na 7 ciklusa, svaki ciklus ima 7 pesama:

1. Zev nad zevovima

2. Znamenja
3. Razmirica
4. Podražavanje sunca
5. Raskol
6. Lipa na sred srca
7. Nebeski prsten

SIMBOLIKA SEDMICE: savršeni red ali istovremeno i zbir: broja 3  nebo i broja 4 
zemlja. Ako ovome dodamo i amblem zbirke – slika gornjeg i donjeg kotla,
adaptacija praslike suprostavljenih planova realnosti onda nam može biti jasno zašto je
Lalić ovu zbirku nazvao kosmičkim glumištem. ''Sporedno nebo'' je ''kosmičko glumište''
na kome se odvija drama o osnovnim nesporazumima i tragičnim nedohvatima. Ako je
Popa u ''Igrama'' pevao egzistenciju, ovde peva esenciju.

KOMPOZICIJA: stroga  ogleda se i u ciklusima. IV ciklus, Podražavanje sunca, samo je

jezgro speva, dok su ostali ciklusi međusobno povezani po tematskoj srodnosti i to 1–7,
2–6 i 3–5. Lik Zvezdoznanca koji se javlja u uvodnoj i poslednjoj pesmi zbirke takođe
uokviruje zbirku u celini. Zvezdoznanac bi bio komentator, rezoner svih zbivanja u
zbirci. On je taj koji za sobom ostavlja reči lepše nego svet, čak ni smrti nije pošlo za
rukom u miraz da ih odnese. Ali Zvezdoznancu će se posle smrti zlurado rugati zvezde su
mu bile bliže nego sami ljudi.

Zbirka sadrži 49 pesama kratkog stiha, bez interpukcije sa čitavom grupom simbola čija je
osnovna funkcija da podstaknu lanac asocijacija koji omogućava prodor do onog što je Jung
nazvao kolektivno nesvesno.

1. ZEV NAD ZEVOVIMA: 7 pesama koje počinju prepoznatljivom formulom: (broj, greška,
trougao, odjek). Zev nad zevovima je svet predočen kao dosadna besmislica u
kome sve što nastaje u znaku je jednog slučaja, nesporazuma ili greške. Tako Zaboravljeni
broj sam sebe deli i množi od očajanja što je sam i tako se ponovo vraća u samoću. Ili
Ohola greška koja izmišlja prostor i vreme ne bi li dokazala da sama ne postoji, ali sve što
je izmislila, ironijom sudbine, bilo je pogrešno. Vizija sveta koju nam Popa predočava nikad
nije bila blagonaklona prema čoveku, ali čini se da je ovde dosegla vrhunac cinizma i
besmislenosti – svet je obmana.

7
2. ZNAMENJA: donosi najavu budućeg konflikta. Stvari se pojavljuju tamo gde ne bi
trebalo, izazivaju i remete ravnotežu: kap krvi u uglu neba – pesma Uljez), Krilata svirala
koja svojom pesmom razjaruje munje, beo bezoblicni zavežljaj koga će grom razvezati.

3. RAZMIRICA: dolazi do sasvim neobičnog dijaloga između lirskog subjekta i apsoluta.

Svih sedam puta, jer ima sedam pesama, dijalog započinje jedna strana ali poslednju reč
ima druga, hladni i superiorni apsolut. Tako lirski subjekat traži izvadi sunce iz usta, a
apsolut odgovara molite se da ne zinem (''Krunisana jabuka'') ili lirski subjekat kaže pusti
nas da odletimo, a apsolut odgovara odrežite sebi krila slobodan da vam bude let
(''Slobodan let''). Očigledno je da ''Razmirica'' ne donosi sklad i ravnotežu zato se težište
speva – zbirke pomera u narednom ciklusu.

4. PODRAŽAVANJE SUNCA: Lalić određuje kao spev u spevu, središnji stub ove poetske
tvorevine. Nakon prekinutog dijaloga sa apsolutom sledi okretanje solarnom simbolu.
Ako je apsolut nedohvatan onda treba naučiti mrak da sija (Smrt sunčevog oca), treba
tražiti sunce u sebi. Centralna pesma cele zbirke koja je postavljena između 2x24
pesme je Priprema za doček. To je groteskna slika podizanja slavoluka od kostiju i
trpeze od skamenjenih dlanova za mladog jabukonosca koga nema.

5. RASKOL: korespondira sa trećim ciklusom Razmirica i donosi konačan raskol. Dijalog

započet u trećem ciklusu završio se bez rešenja, a nesaglasnost je produbljena, ovaj put
apsolut je napušten jer je čoveku ostavio bajat kolač od pepela (''Kolač od pepela'').

6. LIPA NASRED SRCA: korespondira sa drugim ciklusom Znamenja. Lipa je kosmičko

drvo, osovina sveta, slovenska sveta lipa, međutim ta zavičajna osovina duha biva
posečena u poslednjoj pesmi ciklusa.

7. NEBESKI PRSTEN: posle toga ostaje samo poruka iz poslednjeg ciklusa. Ovde se ponovo
pojavljuje lik Zvezdoznanca koji nudi utočište i nov zavičaj u svojoj pesmi onima
koji ostaju nasukani posle sukoba sa apsolutom – Zvezdani puz, Zvezde izbeglice,
Nebeski prsten.

USPRAVNA ZEMLJA(1972)

Zbirka bi se u celini mogla odrediti kao poezija kulturnog pamćenja koja otkriva dublji
smisao ljudi, događaja i građevina iz srpske prošlosti. Zbirka obuhvata deset vekova srpske
kulture i stoga se mora čitati kao celina, u suprotnom pesme gube svoje značenje. Lirski
subjekat ove Popine zbirke je putnik kroz vreme i vekove. Za amblem zbirke Popa je
izabrao mač koji dere oblake. Zbirka ima 5 ciklusa:

8
 1. Hodočašća (7 pesama),
2. Savin izvor (8 pesama),
3. Kosovo polje (7 pesama),
4. Ćele – kula (7 pesama) i
5. Povratak u Beograd (7 pesama)

Hodočastiti  znači ići na izvor onog što je sveto, u čemu je duhovna vrednost srpske
tradicije a to su srpski manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Žiča, Sopoćani. Popa u
njima otkriva lepotu i sklad arhitekture i slikarstva, ali su oni istovremeno i svedoci
sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. U manastirima i njihovoj vertikalnoj
arhitekturi Popa vidi srpsku ''uspravnu zemlju'' koja, nasuprot vekovima, stoji čvrsto
kao i materijalni oblici koji je simbolično predstavljaju.

Lirski subjekat kreće na put od Hilandara do Sent Andreje, od najjužnije do najsevernije

tačke srpskog prostiranja. To je istorijski i sudbinski put njegove zemlje i naroda,
Hilandar  simbol večnog trajanja i Sent Andreja  simbol ovozemaljskog
nestajanja. Tim putem lirski subjekat mora da se kreće da bi dosegao samospoznaju, a
smisao puta je u pamćenju, borbi protiv zaboravljanja:da mi se iz sećanja ne izbrišu
(''Hilandar'').

1. HODOČAŠĆA  u prvoj pesmi iz ciklusa prepoznajemo drevni topos puta i putnika. Popin
putnik hoda sa očevim štapom – simbolom mudrosti i saznanja, simbolom tradicije i
kolektivnog pamćenja, sa upaljenim srcem – simbolom duhovne ljubavi prema onome što
je opredmećeno u građevinama i na freskama. Put na koji je krenuo je sveti put,
znanja i samospoznaje. Putnik još uvek tapka u mraku neznanja: Daleko sam još od
toga da ih odgonetnem ali oni mu se ukazuju kao zvezde vodilje, vučja sazvezđa i pomoću
njih put će pronaći.

 Kalenić  opeva velelepno srednjovekovno zdanje u Levču, (podigao vojvoda despota Stefana
Lazarevića, Bogdan, sa ženom Milicom i bratom Petrom). Kalenić je najraskošnije ukrašena
crkva moravske škole. Freske odlikuje lak i svetao kolorit uz primenu potpuno novih boja:
svetlokestenjasta, svetlocrvena i žuta. Na planu sužene percepcije opevana je fascinacija L.S.
freskom na zidu. Pesma je ispevana u tercinama i distisima koji se smenjuju. Fasciniran
lepotom freske lirski subjekat uspostavlja duhovnu vezu i identifikuje se sa likom
anđela. Na licu naslikanog anđela boje sviću, pomaljaju se, izgrevaju iz tame zdanja i
vekova. Boje su na ivici zaborava čime je sugerisano stvarno propadanje od vlage i nemara,
ali i ono strašnije, duhovni zaborav koji prekida vezu sa korenima i poništava naš unutrašnji,
stvarni identitet. Tuđe senke su nagoveštaj mraka koji ruši svetlost. One su simboli nedaća i
nevolja koje se nadvijaju nad ovu zemlju i ne daju maču da se vrati u korice. Boje zru je
drugi stepen gradacije, to su boje koje plamenom svog zrenja odolevaju vremenu i usudu.
Pesnik apostrofira inat lepi, taj inat je esencija ovog naroda, ono što ga goni da ostane i
opstane i on se prenosi sa lika anđela na lik hodočasnika. Boje gore je treći završni stupanj
gradacije. Boje  simbol baštine jednog naroda gore u krvi njegove mladosti.

9
 Manasija  Despotovac, despot Stefan Lazarević. Jedna od najmonumentalnijih građevina
nastalih posle kosovskog poraza. U njoj je Konstantin Filozof osnovao čuvenu resavsku školu
pa tako Manasija postaje kulturno središte Srba toga vremena. U priprati manastira naslikani
su ratnici sa pancirima i mačevima koji nas podsećaju da je Manasija bila i manastir-
utvrđenje. Slikarstvo Manasije pokazuje vidne tendencije humanizma i renesanse posebno
kroz upotrebu plave i azurne boje. Pesma ima prstenastu kompoziciju, počinje i završava
se tercinama koje zatvaraju pet distiha. U tercinama se pojavljuje i lajt motiv – plava i
zlatna boja. Plava i zlatna boja su osnovne boje resavskog freskopisanja sa naglašenom
simboličkom konotacijom. Zlatna boja  znak duhovnog podvižništva čoveka kojim se on
približava bogu, dok je plava boja  simbol nebeskog plavetnila. Pesnik apostrofira
zografa, srednjovekovnog umetnika, ikonopisca i freskopisca. Poslednja jabuka sunca je onaj
zlatni krug, poslednji potez četkicom, oreol svetosti na fresci i poslednji treptaj zografove
duše pred tragedijom koja se nadvija. Vesnici nesreće oličeni su u apokaliptičnoj konjici noći i
muslimanskom ratnom pokliču alah je svemoćan. Lirski subjekat, hodočasnik, koji se u
''Kaleniću'' duhovno identifikovao sa lepotom anđela, ovde se prenosi u trenutak i čin
stvaranja nepoznatog zografa. Kao da on gleda zografa, da oseća njegovu bliskost, da živi
njegovu dramu stvaranja. Tako zograf postaje simbol umetnika koji umetnošću i stvaranjem
želi da preduhitri vreme, sudbinu i život. U poslednjoj tercini zlatno i plavo se preobražavaju
u zvezdu, u beskraj u oku. Nije li to ona ista zvezda u nebeskom beskraju za kojom traga Vuk
Isakovič? Dok je Vuk Isakovič tu ideju zvezde izjednačio sa utopijskom vizijom Rusije, Popin
zograf je vidi i ostvaruje u plavoj i zlatnoj mileševskoj fresci.

2. SAVIN IZVOR  nedvosmisleno nas upućuje još dublje u našu tradiciju i istoriju, na sam
izvor našeg duhovnog postojanja. U pesmi Sveti Sava aktivirana je simbolika
narodne tradicije  Svetom Savi oko glave lete pčele  simboli mudrosti i svetosti
života. One grade živi zlatokrug, oreol svetosti koji je Sava zaslužio za života. Munje i
gromovi su mu u riđoj bradi  dva dijahrona kanala hrišćanski i paganski: stari
Sloveni bili su riđobradi, a vrhovno slovensko pagansko božanstvo bio je Perun, bog
gromovnik, njegov hrišćanski pandan bio bi Sveti Ilija. Svetom Savi na ramenu je petao 
u srpskoj narodnoj religiji petao je solarno biće, prijatelj ljudi i neprijatelj demona.
Sveti Sava korača u pratnji svojih vukova  ciklusom dominira motiv vuka, vrhovnog
paganskog božanstva, vuk je predvodnik čopora.

Drugi ciklus ima kružnu kompoziciju, počinje pesmom Savin izvor, a završava se pesmom Sveti
Sava na svom izvoru. U pesmi Savin izbor svetac štapom, simbolom mudrosti, otvara oko u
kamenu  izvor koji leči od smrtobolje i životobolje. To je izvor znanja . U pesmi Sveti Sava na
svom izvoru svetac gleda svoje treće oko  simbol duhovnog znanja i pronicanja. On vidi
svoj poharani ćivot i tako anticipira Sinan-pašino svetogrđe. Ali on vidi i svoju srećno oplođenu
zemlju  zemlju oplođenu njegovom misijom, verom i znanjem, onim na čemu počiva i što jeste
srpski nacionalni identitet.

3. KOSOVO POLJE: ciklus posvećen srpskoj kolevci i srpskoj kobi.

10
 Kosovo polje  Popa određuje Kosovo polje kao: Polje kao svako dlan i po zelenila, a odmah
potom i: Polje kao nijedno nad njim nebo pod njim nebo. To je polje koje pripada onima
koji su tu poginuli i čije su duše na nebu, ali i pod nebom, ovaploćene u kosovskom
božuru. Ti ratnici su pšenica selica koju kosi mlad mesec. Simbolika mladog meseca je jasna,
dok je pšenica selica slika–simbol izveden iz postojećih pesničkih slika i simbola. Naime, Popa
toponim Kosovo ispravno tumači kao polje koje pripada ptici kosu. Kos je ptica selica. Znamo
da Njegoš kao simbol ratnika uzima ''mlado žito'', a sinonim za mlado žito je ''pšenica belica''.
Dakle, Popa je ukrštanjem ''pšenice belice'' i ''ptice selice'' dobio metaforu ''pšenica selica''.
Požnjeveno žito slaže se u krstine. Krstine su u obliku krsta čime su opet apostrofirane
hrišćanske žrtve. Dva ukrštena sunčeva zraka slažu žito u krstine, oni su simboli Svetog Duha
koji se,budući apstraktan uvek označava geometrijskim oblicima.

 Venconosac na Kosovu polju  aktivira hrišćansku i našu narodnu usmenu tradiciju.

Venconosac  crkvenoslovenska reč i znači onaj koji je okrunjen, krunisan, ovenčan.
Otuda venconosac na Kosovu polju može biti samo knez Lazar, koji drži na dlanu svoju
odsečenu glavu. Ova slika nedvosmisleno asocira na Jovana Krstitelja. Međutim, narodno
predanje tvrdi da je Lazaru na Kosovu odsečena glava, a on je drži na dlanu baš kao što na
našim freskama ktitori drže svoje zadužbine. Lazareva glava je sunčeva namesnica, Hristova
namesnica na zemlji – crkva. Ona je svetlozarna u sveopštem mraku. Dakle, Lazareva glava
je njegova zadužbina i ona osvetljava beznađe nastalo posle poraza. U sledećoj tercini Lazar
je prikazan na oblaku, bos, u poderanoj košulji, opasan repom ubijenog zmaja. Dakle, sada
je Lazar predstavljen kao Sveti Đorđe. Postoji još jedna pesnička slika u kojoj
prepoznajemo ukrštanje dva dijahrona kanala: subota, sveta majka, u našoj narodnoj tradiciji
Lazareva subota, je dan početka proleća, a u subotu je po Jovanovom jevanđelju Isus
vaskrsnuo Lazara, Martinog i Marijinog brata.

4. ĆELE-KULA: vraća nas u nešto bližu prošlost, u vreme I srpskog ustanka. Ciklusom
dominira atmosfera smrti i stradanja. U sećanju pokolenja, ta nesreća ostaće sačuvana
u spomeniku najstrašnijem od svih, u Ćele–kuli. To je kula smrti od koje se i njena
gospodarica smrt uplašila. Iz crnih i praznih očnih duplji zjapi crna vidovitost. Između
krezubih vilica zaglavila se poslednja psovka, a lobanje igraju groteskno kolo smrti.

 Crni Đorđe  prepoznajemo modifikovanu Lazarevu kosovsku kletvu. Đorđe se obraća Srbima i
kaže da je njegova glava već mrtva, s koca ga gleda, nema ni njega a ni njih. Moraju udariti
po duši rogatom mesecu ne bi li nas bilo. On ih sokoli nazivajući ih kurjacima i pita ih: Može
te li ?,Hoćete li?.

5. POVRATAK U BEOGRAD: Hodočasnik se vratio s puta u grad kome pripada – ne zna spušta
li se grad sa oblaka u njega, ili mu grad iz utrobe raste. Vratio se s puta da sazrelo
kamenje znanja podeli na trgu. U pesmi Vračar polje vraća se temi ciklusa Savin izvor: L.S.
je sreo starca pastira usred belog grada. Starac nosi oko vrata mladunče vuka i svira u
lipov list. Hodočasnik, posle posvećenja i sticanja mudrosti i znanja postaje dostojni
naslednik starčeve svirke i sam svira u lipov list.

11
 MIODRAG PAVLOVIĆ: OD KAMENA DO SVETA

 POPA/NADREALIZAM: lanac generacijskih smena predstavlja raskrnicu u našem

poetskom razvoju, i tu prvenstveno misli na posleratnu situaciju, a za nju u poetskom razvoju
sigurno nema karakterističnijeg pesnika od Pope. Blisko upoznat sa radom nadrealista i
oduševljen njim u ranijoj mladosti, on počinje da objavljuje tek kada je njegov stav prema
nadrealizmu opredeljen: koristi se elementima nedrealističke poetike, ali ih potčinjava
strogoj disciplini koju određuje unapred utvrđena poetska zamisao. Popa ima iza sebe i
prećutno nadrealističko razočarenje u efikasnost poezije, pitanje značaja poezije zanima ga u
klasičnim okvirima, on veruje da svojim golim prisustvom poezija danas znači mnogo kao nekad.
Čežnja za efikasnošću poezije van nje same ovde je napuštena na samom početku.

On je na sebe uzeo tešku odluku: usred drame on skida maske, govori o čemu se najradije ćuti,
osporava lažene lepote i s fanatičkom doslednošću odbacuje banalno gledanje na život. o ivicu
satanizma nije se samo okrznuo svojim užasavanjem i gnevom, ponekad je i opkorači. Ali tada je
to samo naličje jednog temperamenta; na drugoj strani vidi tri skupine stvari koje brani, tri
patetične teme:

1. zaštita sopstvene, ljudske ličnosti – patetika slobode (Opsednuta vedrina)

2. odbrana drugog čoveka – patetika ljubavi (Daleko u nama)
3. odbrana života – patetika patriotizma (Uspravna zemlja, Ćele-kula, Sutjeska)

OSNOVNE OSOBINE POPINE POEZIJE:

 SAŽETOST I LEKSIČKO BOGATSTVO  što manje reči – samo jednim delom to je

posledica modernih stremljenja, kao deo okretanja ka konciznom, epigramskom izrazu.
Posledica je dubokog opora prema mogućim zloupotrebama jezika, odvratnošću prema
dikcijskoj banalnosti. Ozbiljan ispit su prošle reči kod njega: iako njegova leksika odaje utisak
otvorenosti, jer se koristi raznim izvorima, arhaičnim govorom i uličnim žargonom,
klasičnim poetskim obrtima i žestokim naturalizmom modernih metafora, ipak svaka reč
tu ima veliki zadatak i veliku odgovornost.

Sažetost dolazi iz osećanja nepoverenja u jezik uopšte, zbog njegove nemogućnosti da postane
opipljiva realnost, nedvosmislen oblik jedne stvaralačke namere – baš u onom nepoverenju koje
goni ka novim istraživanjima. Uporedo sa njim javlja se i primamljiva vizija primitivnog jezičkog
raja, idealnog prostora gde su reči nove, sveže, bujne u značenju i malobrojne. No, težnja ka
primitivnoj snazi izjednačuje se s nagonom ka konkretnom: konkretnost moderne poezije,
koja ima ukus nasilja i bolnu nostalgiju za promenom medijuma, sreće se ovde u čistom
obliku. Čitavo jedno razdiranje sluti se u podzemlju ove umetnosti. Pesma Vaska Pope obraća se
prirodnim predmetima, onima koji se sami izdvajaju iz celine kao iz gromade haosa, nazire
zagonetne strukture fizičke realnosti i upija ih, pošto je u njima oko naknadno otkrilo proporcije i
smisao.

12
Ponekad se ima utisak da je pesnik skeptičan prema vrlinama komunikacije, da bi radije ćutao, i
on verovatno kaže neretko manje no što bi odgovaralo motivu odupirući se samom sebi, ali
napetost koja ga prisiljava na poeziju u njemu je tako jaka da je on često, čini se, pesnik
urkos samom sebi, jer nikada nije skeptičan prema svojim emocijama i priviđenjima. I pored
sve hermetičnosti, smisao ove poezije je agresivan, svojom porukom toliko zamahnut u
svet da skoro vapije za estradom.

 SINTAKSIČKA UZDRŽLJIVOST  stoji nasuprot leksičkom bogatstvu: pesnik neće da

koristi elastične konstrukcije savremenog jezika, čine mu se suviše slobodne, proizvoljne,
neuverljive. U sintaksi on se opredeljuje za prihvaćene idiomom osveštane formule,
folklorne ili ulične. Izmičući napasti retorike, on uspeva da se kaže kratkim, lako uočljivim
rečeničnim obrtima, u čijoj je osnovi i napor da se u ovom pesničkom glasu izgube svi
individualni, privatni akcenti  DOSLEDNA ANTILIRIČNOST: pesma koja hoće da bude
predmet, ravnopravan prirodnom, mora biti kazana jezikom koji zvuči kao pradavni stvaralački
haos jezika, i kao prva njegova semantička sazvežđa.

 METAFORA TELA  pesničke slike koje upotrebljava znaju za velike amplitude

istovremeno težeći najsurovijim ograničenjima. Njegova imaginacija služi se najširim mogućim
rasponom koji obuhvata celovitost sveta u njegovoj prirodnoj i civilizacijskoj datosti. Ipak tamo
gde su čvorne istine na videlu koristiće se uvek samo jednom metaforom: ljudskim
telom, koje primitivnoj svesti služi kao model po kome se oblikuju prvi pojmovi prostora,
vremena i broja. Delovi ljudskog tela poslužili su kao prve logičke kategorije. Telo  prostor i
ključ za razumevanje pojava i oblika spoljne prirode. Razuđeno i opet sastavljeno, ono se
ponavlja u Popinim pesmama, kao da svi putevi poezije kroz njega vode kružno. Kao da
pesnik u nekom mazohizmu iz inata hoće da pokaže da sve što se sa čovekom zbiva može čovek
sam, igrajući se sa svojim telom da učini, a da ipak na kraju sačuva sebi sebe. IZRAŽAVATI SE
REČITOŠĆU LJUDSKOG TELA: zato verovatno nikada ne koristi diskurzivni način, nego uvek
slika gustim nizom slika, koji nije fluidan. Ova poezija poakzue kao da se može stvarati vlaknima
tkiva.

 STRUKTURA/CIKLUSI  nema ni traga sutomatskom pisanju, nikakvih prozvoljnosti,

privlačnih improvizacija emocije. Iza svake metafore nalazi se isptija jednog misaonog procesa:
Popa je misaon pesnik moji razmišlja u osnovnim pojmovima, u atmosferi večno prvog susreta
sa svetom koji ga uvek presreće svojim celim profilima. Njegova poezija će biti deo traženja
nečega što bi bio ep našeg vremena, jer poezija ide ka tome da nađe za sebe arhitektonsku
osnovu velikog oblika, koji će biti samo analogan, a ne i podudaran sa epskom strukturom.
CIKLUSI nisu samo zbirovi pesama za zajedničkim naslovom, od samog početka njegova
poezija ima ciklični plan kojim opasuje, zatvara i iscrpljuje svoju temu. Pomoću
organizovanja pesničke materijeu cikluse uspeo je da nadraste individualnost pojedinih pesama
 karakteri pesama uslovljeni su prethodnim i potonjim pesmama njihovim odnosom
unutar niza i ciklusa, koji su viši entet sadržajne punoće te poezije iz kojeg se saznaje njen pun
smisao. Njjegove zbirke su zbirke ciklusa.

13
POVEZANOST CIKLUSA  Ono što je najzanimljivij u vezi sa ciklučnosšću jeste veza između
ciklusa dve različite knjige. Nije slučajno što pesnik grčevito ne odstupa od istovetnosti
svog pesničkog postupka, što svesno prijanja za nekoliko motiva, nekoliko sudbinskih
vidova u kojima se čovek sudara i miri sa svojom okolinom. Impresivna kosmologija
Belutka začeta je još u Spisku iz prve zbirke, u kome je pesnik prvi put pokušao da
prostor koji se uspostavlja poetskim zamišljanjem naseli bićima koja su svojim oblikom
poznata, ali svojim kretanjem i smerovima predstavljaju jedan novi soj stvari, u nizu
čudnih Predela stvara jedan horizont krajnje napetosti...

Njegove Igre jednačina su nekolikih tipičnih, uopšte mogućih ljudskih odnosa, date u
objektivnom vidu iz kojeg je subjekt uspešno eliminisan, prošle su kroz oganj Opsednute
vedrine, gde je jedina dramatis persona baš subjekt sam. Tako je i sa ciklusima patrioteke
patetike – sa Ćele-kulom i Sutjeskom, jer se i tu pesnik nadovezuje na sebe iz prethodne
knjige – Uspravna zemlja, u kojoj se tragična sudbina jednog geografskog područja i i
jednog naroda otkriva ponavljanjem motiva od srpskih manastira i stećaka do najnovije
istorije.

 BELUTAK  kamen-biće, je praprincip ove pesničke kosmologije. Liči na čoveka i

svest, pa i na golu silu života koja se rezignira nad sobom. On svojim stanjima i iščauravanjima
neprestano predočava sliku ljudske egzistencije, ipak on nije alegorija, on se ne iscrpljuje
jednom rečju. On predstavlja jedno samostalno biće, komično i mudro, svoj sopstveni
uzrok – istovremeno zaglavljen u unutrašnjoj kontemplaciji i sposobnosti da se raskrili od ivice
do ivice vremena. Nosilac celokupne zagonetke individualnog egzistiranja, kojoj ne
pripada samo čovek – on kreće sam sebe, a pristaje da služi, da bude podređen da bi
napravio iznenađenje svojim iznenadnim izrastanjem u nesagledivu veličinu; njegova moć
samoobnavljanja je mitska. Sferično zaokruženom čežnju mu izaziva plava beskrajnost –
kao partner, kao mogućnost drugog i izvor uništenja. Od žudnje za zagrljajem u njemu se
javljaju sramotni nagoni: hoće da izađe iz samog sebe; seli se u svoju senku – postaje
umetnik. Male aveti trudne sobom nisu ništa drugo doli žrtve slepog, urođenog anorganskog
smisla za humor: Dve žrtve jedne sitne šale/Neslane šale bez šaljivca.

 KOSTI  samostalna ponosna bića koje žele da po svaku cenu brane svoju

samostalnost. Gorde su posle preživljavanja apokalipse telesnog raspadanja, ali ubrzo postaju
komične: sve se završava trijumfom ništavila koje sve guta, i kost, i kost kosti. Kratkotrajan
revolt budi simpatije: oslobođene funkcije, oslobođene ropstva, kosti su raspoložene ne
samo da sabotiraju uspomenu na vlasnika, nego se unapred odupiru svakom despotu, svom
prirodnom neprijatelj-mesu, u celom svetu mesa što živi u strahu i suncu. Kost je belutak
bremenit prazninom, kamen mesa; belutak je kost zemlje. Oba bića su antropomorfna
u ponašanju ali samo u površini. Dublje oni su slični ezoterijskm smislom  igrom, jer ona je
sve na šta se svodi kosmičko kretanje u čije paragrafe čovek postepeno proniče, ali ta igra
nikako nije idilična.

14
  IGRE  sve igra i sve učestvuje u nekoliko tipskih igara: ruke i glave, stolice i

klinovi, semenje i vetrovi, zvezde i pustoši. Sve se tu ujedinjava u poslu koji nema korisnih
ciljeva, ali postiže da se ponavlja, da bude pokretni i nasledni spomenik samom sebi. Igre su
stilizovana lepota ljudskog ponašanja.

REKVIZITI Popinih igara podsećaju nas na detinjstvo, ulično i pastoralno, na narodne

običaje i predanja, i na začetke zanatstva. Ti rekviziti nemaju u sebi ničeg izuzetnog,
elitnog, ali nadmašuju klasne norme načinom svog igranja  otmenost koja je izgubila
stid u jednom času samosatiranja. Te igre su poetski ritual raščišćavanja, radostan i
samosvestan, ne iz zlobe, nego iz iskustva da je tek u raščišćavanja moguća spoznaja
sebe.

Po načinu na koji deluju na nas postaje jasno šta su Igre  tragedija u klasičnom smislu;
gluma stremljenja i gluma užasa koji na kraju čeka. CILJ: ponovno otkrivanje ljudskih
vrednosti na novoj skali. Kod Pope sve počinje stradanjem, strahovitom katastrofom:
sečenjem glava, nabijanjem na kolac, pogibijom na reci; tek potom dolazi saznanje o ljudskoj
sudbini; razmišljanje o životu koje nije završno nego vodi u poslednju kariku kruga – u
stremljenje ka otvorenom završetku jednog stradanja, pravac koji se neograničeno projektuje u
prostor i budućnost.

Celovitost slike sveta zasnovane na humanističkom aktivizmu i revoltu, mogućna je baš

zato što je tragičan doživlja u njemu polazan – pravi razlog da čovek krene u dejstvo, da
se prihvati borbe na polju bez odmora i počinka, a borba sama nosi svoje ciljeve, a
prikazujući sve vidove te borbe pesnik na njima gradi svoj pesnički svet, zaraćen i
tragičan, toliko sličan realnom da posle čitanja stihova ne možemo da odolimo ni tom
svetu mašte, niti ovom – stvarnosti.
--------------------------------------------------------------------------------------------------

IVAN V. LALIĆ: POEZIJA VASKA POPE

U ranim 50-tim počinje jedan izraziti period razvoja moderne srpske poezije. Kora obeležava taj
prelomni trenutak, uz 87 pesama i Stubom sećanja Miodraga Pavlovića. Suočavanje s poezijom
Vaska Pope bilo je odmah suočavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama već
potvrđenom mogućnosšću pesništva ovog jezika. Iako je Kora samo ekspozicija Popine poezije,
u njoj je pesnik već celoviti zadan  sve što se kasnije dešavalo u njegovoj poeziji postavljeno je
ovde u smer, u jezik i pokret jezika, u svoju buduću sudbinu.

Mišić je ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog
napora: udeo i funkcija iracionalnog u pesmi. Kod Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma,
ali su oni podređeni jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod diktatu iracionalnog (negirao
je nadrealizam koristeći njegova pozitivna iskustva).

15
NERAZUMLJIVOST  je rezultat je SAŽETOSTI, a upravo u sažimanju raznorodnih elemenata u
novu pesničku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, nastao je jedan sasvim
lični poetski idiom čija je hermetičnost samo relativna, čija je faktura istovremeno
eliptična i sintetična.

SIMBIOZA  podrazumeva stvaranje posebnog idioma Popine poezije:ž

1. urbana leksika – raznorodne elemente savremenog govornog izraza, njegove

svakodnevne obrte i prozaizme
2. folklorno jezičko iskustvo

Popin idiom je posledica svesti o uslovnostima reči, o jazu koji postoji između simbola i
predmeta samog usled rada vremena. Ta svest ima tananu selektivnost u odnosu na leksičku
građu, i težnju ka maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči, što čini da reči
postanu opterećene do granica nosivosti. S druge strane, Popin temperament spaja

 čulnost, konkretnost doživljaja materijalnog sveta, i

 dvojstvo u poetskom kazivanju, jedinstvu suprotnosti u intonaciji i impulsu koji
nosi stihove. Taj spoj proizvodi sažete ekspresije u jednostavnim formulama, ali sam
iskaz je senzualno metaforičan, bizaran, živopisan, a
 muzikalnost je iskonksi vezana za naš jezik, maternju melodiju...

POPINA PESNIČKA MISAO

U svetu K O R E, u kojem započinje sve što će Popa da izrekne, iskaz se u osnovi svodi na
pokušaj višestruke definicije iskustva o postojanju na surovoj vetrometini
nepočin-polja. Treba primetiti sistem odjeka u ciklusima, koja je pesnik sveo na 4, u
poslednjem izdanju. Ciklusi Opsednuta vedrina i Daleko u nama  vizija ljudske
situacije u aktivnom, dinamičnom vidu, dok ciklusi Predeli i Spisak  naglašenom
statikom simbolike prenose tu situaciju na metaforički plan – rekviziti i kostimi učesnika.

Situacija Kore i njena osnovna vizija je položaj čoveka u desakralizovanom kosmosu i u

svetu bez središta i osovine; čoveka suočenog sa besmislom, pretnjama i čudovištima
svakodnevnosti, ali čoveka koji insistira na svojoj ljudskosti, kao sredstvu sagledavanja u
nesmislu i haosu.

Opsednuta vedrina  najznačajniji ciklus za nastanak pesnikovog iskaza. U njemu je

najpreciznije izrečen smisao, pokretač čitave pesničke avanture – svest o potrebi
zauzimanja stava, samoodređenja, uspostavljanja odnosa prema nepomirljivoj
okolini. U osnovi tog odnosa je: prihvatanje sveta kao činjenice – Vidim ne sanjam, i
nepristajanje na njegove uslove: tako počinje bitka, odbrana ljudskosti, obesmišljene
izvan nje same, a napadane i spolja i iznutra.

16
Daleko u nama  nastavlja istu bitku poezijom koja peva ljubav u neljubavnom vremenu,
ljubav ugroženu, potvrđivanu samo u najprisnijem prostoru svoje nasušnosti; to je ljubav
koja u samoodbrani brani i ljudsko dostojanstvo.

Predeli i Spisak  proširuju predele imaginacije i spisak predmeta, rekvizitariju pesničkog

izražacvanja. U Predelima su najintenzivniji akcenti vezani za odjeke Opsednute vedrine:
metafizička zebnja se projektuje u pokret i slike, u lirski autentičan i neprevodiv
govor opasnih nevidljivih usana – u mikropejzaže svakodnevnih predmeta. Spisak nas
suočava sa portretima živih i neživih stvari, više ili manje humanizovanih: svaki
predmet metaforiše izvesnu situaciju postojanja, koja u određenoj meri može da bude
situacija ljudskog postojanja.ali te pesme žive samostalno kao skice životinja, biljaka ili
predmeta i u izražajnom rasponu od šansonskog do jezgrovitog.

Vasko Popa je u Kori zacrtao još jedan pravacznačajan za fizionomiju njegove poezije – pesme
svrstane u ciklus Hodočašća, a koje su deo Uspravne zemlje u konačnoj verziji. Linija ovih pesama
ima ishodište u istom prostoru opsednute vedrine: obraćanje znakovima koletivne sudbine,
tragovima kolektivnog napora da se postave trajni belezi nekog smisla na nepočin-polju istorije,
što će dovesti do suštinskog preobražaja prirode našeg rodoljubivog pesništva.

U N E P O Č I N - P O L J U  ciklus Igre donosi panoramu egzistencijalnih situacija,

odnosa međuzavisnosti, čitavu skalu tipova događanja, koja je organizovana oko metafore
igara. Samo postojanje je i zalog i smisao i cilj igre – koju na kraju niko ne dobija i koja
se iscrpljuje u svojoj konačnoj praznini. Igre su neizbežne sve dok ima bilo čega; postoje
pravila koja se poštuju ali je magister ludi nepoznat, odsutan, svirep u svom
nepostojanju. Ponavljanje situacija u kojima se određeni događaji moraju odigrati na
određeni način povod je za klasifikovanje, za sistematizaciju sprovedenu u Igrama.

Ovde je čistota pronađene formule apsolutna, a njena primena besprekorno precizna u primeni.
Igre su postavljene u sistem nevinih nostalgičnih asocijacija na detinjstvo, folklorni lirizam, neko
bezazleno doba u sluhu. To je arhitektura jednog kružnog pakla, konstruisanog od delova
igračaka. ISHOD IGARA  iskazan je kao besmisao, praznina, pa ipak osećamo da se sve
mora ponoviti. Igre su poetska demonstracija dejstvenog besmisla, prihvaćenog kao smisao,
ozakonjenog kao diktat ponašanja. Vrhunac je u afirmaciji igrača da se igra do kraja – igre su
pakao bez buntovnika.

Kost kosti  donosi pobunu. U razgovoru kostiju koje su se našle same evocirana je još jedna
situacija-igra, koja je proširena na dramu sa dijalogom; protagonisti prelaze put, od
varljivog ushićenja novom situacijom, preko uzleta u viziju svoje sudbine kao apoteoze
večnih koptanih bića, do saznanja da ko da ponovo sve počinje/nekim strašnijim
početkom i neminovnog svršetka gde sve je ružan san prašine. Čitav ciklus je proširena
metafora besmisla stremljenja i akcije izvan zadatih koordinata. Dijalog kostiju
predočava i istoriju nastanka i nestanka jednog svemirskog mikromodela, što je razrađeno
u ciklusu Belutak,

17
Belutak  je predstavljen kao biće-model. Belutak postoji i kao međusvet, on ima protejsku
moć obnavljanja i metamorfiranja – ali na kraju moramo da vidimo njegovu beznačajnost,
u oštroj i surovoj svetlosti neslane šale bez šaljivca na čiji se smisao-nesmisao svodi
belutak, njegov uzrok i njegove posledice. I ovde je besmisao jedini izvesni ishod. Ova tri
ciklusa imaju isti fokus. Preostalo je da se postavi pitanje pristajanja ili neprstajanja na
takav svet, pitanje konačnog učestvovanja ili neučestvovanja i izrežiranoj igri, u neslanoj
šali, u ružnom snu prašine.

Vrati mi moje krpice  poema o nepristajanju, odbijanju, čistom revoltu – ili poema koja je
revolt u čistom stanju. Ovde su lapidarnost i sažetost kao osnovne karakteristike Popine
poezije spuštene na mirkoplan, mikrocelinu, u pokret jedne rečenice ili fragmenta, dok je
ukupni iskaz izveden u jednom jedinom dugom dahu. 14 pesama fragmenata izriče isti
iskaz, vodi do poente koju moramo da naslutimo još na početku. Reč je o pobuni, u ime
sudbinske situacije ljudskosti koja hoće da se opravda svojim sopstvenim smislom.
Trijumf takve ljudskosti počinje samom činjenicom pobune, da bi svoju izvesnost potvrdilo
u jednom saznanju: sudbinska izdvojenost, oličena u svesti koja nosi pobunu,
uspostavlja ravnopravnost odnosa sa čudom – koje nije ništa drugo do projekcija
fenomena prisutnih na istom planu postojanja – ne šali se čudo s čudom.

Uspostavljena je ravnoteža. Ljudsko dostojanstvo odbranjeno je kroz još jednu potvrdu njegovog
samostalnog integriteta na nepočin-polju. I čini se da je sada zatvoren pun krug. Na početku Kore
čuju se reči: Ne zavodi me modri svode/ne igram. Nepristajanje na istu igru ostaje jedina odbrana
na razbojištu sveta. Nastavak je usledio kroz razgrađivanje ove skupo osvojene ravnoteže.

S P O R E D N O N E B O  spomenik viziji jednog velikog kosmičkog nesklada. Ovde se

vizura menja. Čovek je sa svojim iskustvom i načinom postojanja, suprotstavljen slici
drevne mere koja ga prevazilazi, a koju je odredio pojmom apsolutnog. Sporedno nebo se
otvara kao kosmičko glumište na kojem se odvija drama o osnovnim
nesporazumima i tragičnim nedohvatima. Popa je u prethodne dve knjige pevao
egzistenciju, a sada peva esenciju.

OPŠTE CRTE: ciklusi, opora muzikalnost kratkih stihova bez interpunkcije, svežina leksike, nova
slikovitost, proširen rekvizitarijum i sintaksička strogost. Iza slika se ukazuje razrađen
sistem simbola, koji je odraz znatne simboličke erudicije – SIMBOLI se javljaju u
slikama i u mehanici drevnih mitova, u medijevalnoj ezoterici, u iskustvu alhemičara. Popa
ne upotrebljava simbole kao sistem određenih, konvencionalnih znaova koji apeluju na
prepoznatljive predstave, već gradi slike koje u sklopu komunikacije deluju
samostalno, primarno kao poezija, ali su ukotvljene u drevni simbol, radi
stvaranja niza asocijacija ka dubini kolektivnog sećanja – mitološko i ontološko
(Sartr). Simbolika obuhvata i arhitekturu knjige  7 ciklusa, po 7 pesama  značenje
sedmice je savršen red  upisivanje trougla u kvadrat  7 boja. Osovinski ciklus je
Podražavanje sunca; okvirni poetski lik, persona je Zvezdoznanac, kao komentator.
Njegov je susd da za sobom ostavi reči lepše nego svet i teže nego kosti života.

18
Zev nad zevovima  varira istu poruku, poetsku kosmogoniju kja treba da objasni buduće
nesreće. Sve nastaje u znaku jednog slučaja, nesporazume, pogreške ili pogrešno
protumačenog čina. To je slika zaboravnog broja koji je sam sebe delio i množio od
očajanja zbog samoće, u koju se opet vratio. To je Ohola greška koja izmišlja prostor i
vreme ne bi li dokazala/da u stvari ne postoji, to je Zev nad zevovima gde je svet samo
dosadna besmislica. Nastavnak je konflikt.

Znamenja  nebo se puni raznim znamenjima raznih uljeza čija je funkcija da poremete
strašnu ravnotežu osnovne vizije, da je uskolebaju porukama pobune, ili tvrdoglavosti
ili naučene mudrosti trajanja – Poslednje uže optimistički peva beskonačnost iskustva i
neprolaznost sećanja; pretpostavke za nastanak dijaloga koje se dešava u sledećem
ciklusu.

Razmirica  dijalog sa apsolutom, zgusnut oko sedam replika, na prvi pogled je ravnopravan,
ali ovde greška diskutuje sa svojim nastavkom, uzrok vodi dijalog sa posledicom. Ovde se
nadređena mera dva puta apostrofira kao ništavilo zini nulo da nam svane, preseci se
uzduž nulo. Nula stoji za ne-biće, ali je u okultnom ona pojam kosmičkog jedinstva i i
izraz njegove suprotnosti. Ona je simbolična i za snagu latentnog i potencijalnog. Uvek
drugom sagovorniku ostaje poslednja reč.

Podražavanje sunca  središnji stub, spev u spevu – nudi novo rešenje. Ovde je sve u
bojama i solarnoj simbolici, u folklornom mitu – naučiti ovaj mrak da sija, tražiti tajno
ime zavičajnog sunca; u dubini svoga duha uspostaviti upotrebljivi zakon postojanja.
SUNCE  unutrašnji sjaj ponoćnog sunca (koje je isto što i podzemno sunce alhemičara,
a takođe i crne oči kod nadrealista; koje svetli na dnu duše sjaj spasenja) kameni se u
statičnu slavu, zlatnu i neplodnu, dok srce izlazi ne ne vraća se jer mora da ostane u
teškom lancu svoje zemljske zemljane vernosti. U samu sredinu postavljena je pesma
Pripreme za doček  ona je simetrala cele knjige. Ona naglašava mrak u kojem radimo
sami bez pomoći vremena... pitanje o dočeku ili ispraćaju neimenovanog je ključno...

Raskol  korespondira sa Razmiricom, preuzima istu nit, intezivira i modifikuje temu. Dijalog
postaje raskol, raskid. Nesaglasnost je produbljena. U pesmi Ješan dim – simboli gornjeg
i donjeg kotla – praslila suprotstavljenih planova realnosti: ono što je gore jeste ono što
je doleI. Ipak, iz nesporazume niče jedan plodan revolt, koji u pesmama Nesagorljiv
kalem i Ognjeni suncokret uznosi temu ljudskog supstituta, lepote samostalno pronađene
mere, posle nedohvata one nadređene.

Lipa nasred srca  uspešno spojen kolorit našeg folklornog mita sa praslikama koje su
univerzalne (kosmičko drvo, arbor vitae, osovina sveta, slovenska sveta lipa). Lipa je
nesuđena, zavičajna osovina duha; njena povest još jedan čovečanski poraz –
ona biva posečena. To je i još jedan tragičan nesporazum – sa istinom koja peva ...U
mraku na vrhu lipe nasred srca, s lipom – dobročiniteljka, sa smislom napora i akcije.

19
Nebeski prsten  Zvezdoznanac apostrofira Ništariju i Majstora senki (to su još dve persone
Zaboravljenog broja ili Ohole greške) da bi se vizijama nebeskog prstena, zvezdanog puža
ili zvezda izbeglica obratio rečima koje otkrivaju pravi smisao njegove prisutnosti 
Zvezdoznanac – ili pesnik – nudi utočište, novi zavičaj u svojoj pesmi onim
voljenim elementima sveta, koji ostaju nasukani posle raskola sa merom neba.
Simbolik asvetog venčanja sa nebeskim prstenom.

Pevajući ništavilo i prevladavanje ništavila u ime ljudskosti, poezija Vaska Pope peva i svoju
sudbinu, i sudbinu poezije uopšte. To je poezija u zenitu smisla.

20